1

Boško TomaševićNovi plodovi pohoda

Jurodiva knjižara

Boško Tomašević

NOVI PLODOVI POHODA

Jurodiva knjižara2010

NAJVEĆI NIKO

Hvaljen budi Niko!To je ono što sam najmanje želeo da budemali sam lako postao.Bog me je nagradiozbog izdašnosti moga gađenjazbog upornosti moga prezirai dosledne zahvalnosti upućeneklanicama počastikoje su me na svom pohoduzaobišle.Hvaljen budi Niko!Ti si sjajnaogradaspram Taštinekoja me nije mimoišla ti si bolji lepšiživotod životadar onog utešnog nonsensakome se mole horde uspešnihi civilizacije palih i razrokih. Hvaljen budi Niko! Bio si moje poslednje očekivanjeprvo „zašto“ moga putaali sada smoobojica zadovoljni.Tako je tiho oko nassmejemo se pod prvim lipamapredveče šišamo travu u našem vrtuponekad nas iznenaditopla letnja kišamiris prošlih dana ikao i uvekneočekivani dar životabolji od nas

2

pravičnijionaj koji umeda razbije mraki da drži naš putpravimi u voznom stanju.

Innsbruck, 7. juna 2008.

CIVILIZACIJA POBEDNIKA

Svakodnevnovaša okolina vaši bližnjiobavezno i vaša ženapokazuju vam i utuvljujuda ste Niko i Ništa.Elektronski mediji novinevaš lokalni list vaš kućni savetpod nos vam stavljaju da gledateslike pobednika ovoga ili onogaprvog jebivetra tamo onog najboljeg ovde.Najpošteniji bankarnajbrži poštarnajpodmukliji boksernajglasniji političarpobednik „Rolan Garosa“najliričniji slikarnajobesniji krojačnajsnažniji bard wc šolje i prolećanajpodliji vođa narodanajokoreliji robijašnajmoćniji narkodilernajizdržljiviji ubicanajuporniji zlotvor.Sav taj najnajnaj polusvetprekraja svetbiva za nešto pitandaje im se da nešto misle

3

da savetuju kako je najlakšebiti najnajnaj.Njihove fotografijeobigravaju planetudok vi vašu lepite na ličnu kartui pasoš i za nju zna samo policijaženai desetak uhoda.Civilizacija pobednika je tuda od vas načini Ništada vam pljune u liceda vam oduzme čast i dostojanstvo običnog čovekada vas ponizi gorkim lažimada vas pošalje psihijatru ilida vas zatvori u kliniku.Vi ste nusprodukt onihkoji stvaraju svetkoji vladaju vašim životimai koje ponekad i sami birateda vas vode i cimajuda vam produžavaju iliskraćujukurton.Dovoljno je izmaći sene učestvovatiprezreti pozorište u ludniciuvek će biti onih koji ćeuskočiti i onih koji beztakvog pozorištane mogu.Oni su čekalida vi kao pametnijiodustaneteda proglasite vaš slomievo njihvašeg vođevašeg lopovavašeg šampionanovine su tu da im pomognu

4

da ih pohvaleda ih za nešto pitajutu su oni koji će ih fotografisatidok se vi spuštate dole i dole i doleispljunutitražeći da nađete mestoza grob bez obeležjau nekoj divljoj mlečnoj šumistarijoj od vremena.

Innsbruck, 7. juna 2008.

„TRAG NASLEĐENIH ODUŠEVLJENJA“

Godinama se oduševljavamoistim licimaistim delimaistim stvarimasamo se nama ne oduševljava nikostvari o nama ćutene prezaju da nas prezruravnodušnošćui po tome su sličnenašim bližnjima.U nedostastku interesovanjadrugih za nasponekad se moramooduševljavati nama samimašto nas približavadrugim ljudimajer isti mehanizampokreće i njih.U centru svega togastoji navikai praznina.Zloupotreba čoveka uvek jeišla u tome pravcu.

5

Izgaranje vrstevezano je za sablastikojima smo poklonilinaše živote:KonfučijuBudiHristuMuhameduturobnim spasiocima Ništavilasjajno orijentisanim u našoj istorijiu našem umuuvek isprečeni na našem putusvojom privatnom svetlošćusvojim obećanjimai pretnjamasvojim nezajaznim potrebamana koje ih samo mi podsećamou našim svetilištima crkvamai bogomoljamai koji nas vodetamo gde niko nikad od nasneće stići bez obzirana lucidnost naše molitve.Mi smo rođeniu ovokaže jedan pesnik:u ovo sablasti našeu ovo svetlosti i puta našegu ovo vere našeu ovo sahrane našekoji su svi odjednom i zajednostvoreni za neki drugi svetkoji se može videtiu ogledalukad god nam se prohteali mi ne vidimo ogledaloi zbog toga zaboravljamona svoju sudbinudok idemo po tragu nasleđenih oduševljenjakoji neće opstatinikad

6

bez griže savestikoja je večitakao nebo i zvezdekao „istorija nekoliko metafora“kao preopširnost smrtii iščekuje sledeći dekor Stvaranjakao nužno zlo i usputnu štetupakla ponavljanja.

Innsbruck, 29. juna 2008.

BOLEST ZVANA UVEK BITI NEGDE DRUGDE

Uvek sam kod sebei kraj sebeali bolujem da budemnegde drugde.Biti u svetovima tuđih telatuđih glavana dalekom Grenlanduili u Harareugde je umirao Rembou Sibiru zbog snega i brezanaših jedinih prijateljane bi bilo loše biti.Dalekosamo ne ovdetrajatiu kućici u šumiuz svetlost lampepisati i bdeti.Koliko je samo puta ovde bilosumorno biti!Ali pobožnost trajanjagrabi dalje.Voli da gleda svetkoji padapo onome što je dalekokoji i tamo otkopava i zakopava grobove

7

sjedinjujući pustošbliskih stvari.No – one nam smetaju!Tamo daleko u brezovoj šumi pada snegi dim iz odžaka izbezvezdano nebo plâvi.Tamo je belinai teologijaovde je krstkoji se odavno pohabaozbog vere u tamozbog nostalgije da se bude Nigdekojom imenujemo naše ćudljivostii naše poraze.

Innsbruck, 3. juli 2008.

SVE ŠTO ĆE TAKO BITI

Sve što će tako bitijeste životkoga ne poznajemkoji mi se pripremaprikrada seiznenadiće mevešalimavodama koje teku uzvodnosuncima koja ne zalazevečerima koje još nisam videopotopiće mi glavu mirisom lipastrahom i danima senicama travomi mukom baciće na me pse nadecvetove neodustajanjapšenicu jularešetke duše moje.Sve što će tako bitibiće

8

kako ne znam da će tako bitiništa me ne priprema za bilo štane vidim nikakav dolazakno me rastužuje ovo padanje prema istomjer znam kako je bilotako će opet bitiponavljanje je učiteljica svihnadolazećih sila i žirant svih neodlučnih tokova.Sve što će tako bitibićemoj put ionako ne zna za moju molitvuGospod neće moj putno put moga putahoće isto što je bilo nekad nepoznatog putaiste upisane ali nedogođene jetkostirazličitost pripremljene ali ponavljajuće gorčine.Kako hoće bićesve što će tako bitinemir ovih zidova ovdenastavak u močvaribilo kojeg julabilo kojeg decembramogaili našeg paklanašeg putamoga gnevaza sve što će tako bitikako će bitikada bude bilo.Sada to nije važno.Napisao si ovu pesmui napustio je.Ono što ostaje je to.

Innsbruck, 5./6. jula 2008.

9

LUTAM GRADOVIMA, SKUPLJAM JELENE

Lutam gradovimaskupljam jeleneživotinje tihih neonskih večeripred zimukoja mi dolazi.Čovečanstvo se otselilou Sen Moric u Majami u Sen Tropena Majorku u Gvantanamoponelo sa sobom jaguare lambordžinijei bentlije prepustilo zaboravu banke konzorcijesimpozije taštih imenaopustošilo crkve poslednjim molitvamanapustilo zatvore u pravcu trezorahladnih linija i neoprostivih sigurnosti.Istorija je otišla u popodnevnu posetuklinikama i mrtvačnicama da teši ostatak ljudstva.Sa mrtvima ne priča.Tek iz radoznalosti nekima zadigne i spusti čaršavbezbroj je mrtvih pičaka tulepih i snenih kao Ofelijaravnodušnih spram bujnih kitasmirenih poput života koji jesa njih odšetao do reči Jevanđeljada ih izbliza vidii da ih možda pročita.Lutam gradovimaskupljam jelenekonačno sam sâm sa svojom ljubavljuprema bićima koja imaju očivelike kao prazne ulicenalik bistrim fontanama čija se vodamrzne postaje led u kome seogledaju mesec i zvezde.Za hladnih večeriu bibliotečkim štalamanoće srnespavaju na knjigama velikih mislilaca

10

i drevnih pesnika.Toplo je na spisima na kojima su se nekadgnezdile nade vera u napredakbajke napuštene od nekih skrušenih i zamišljenih ljudii sada ih sanjaju nova čovečanstvabujna carstva predviđenaza neke nove poraze.Lutam gradovimaskupljam jelenestvorenja čiste jednostavne tugevodim ih na daleka pojila u većnicena pašnjake bez glasova i zvonapred oltare bez pastira.Prolazimo glavnim ulicama svetazastave se vijore pod jelenskom rikom u predvečerje nad rogatim šumama raširio se Mali Medved i ceo Mlečni put.Hladan je mermer avenijatople su suze mojih životinja.Predvečerje bez napora prelazi u noć pašće veliki mrazna krzno i menebiće toplo među zaspalim krdom.

Innsbruck, 11./12. juli 2008.

FANTAZIJA TESTAMENTA

Preskočivši da živimi izbegavajući tu blagodati obavezubeležim da je vreme da vam ostavim svoju AustrijuDžordža W. Bušasvet posle jedanaestog septembravaše Kurde moje Šiptare

11

da napustim svoje kliktajepregršt knjigâobmane koje sam kovaometafizičke vrline Aušvicazidove moga trajanjamilosrđe sumnje.Vidim da vreme je da vam prepustimprvu svojevremeno Bližnju koju sada ne bih sanjaoi drugu takođe svojevremeno Bližnjukoja je obeščastila stoleće snovaprepuštam ih vašoj volji i raspoloženjumožda ćete jedino vi u njima pronaći ono što Svemoćni u njih nije položio. Ostavljam još tišinu i huku stvarihrabrost pamćenjasve počasti obećane mome lešu.Nije mnogo od mene.Ali vi ćete ostaviti više.Poslednja verzija Svegatek će doći u zimi svetaneće biti vremenaza pisanje zaveštanjaniko neće voditi dnevniko blaženstvima poslednjih mučnina.Stoga napuštam ove milosti trajanjasvestan prednosti odlukei ničim zasluženu blagodat.Znam da će svet onima koji ostajudoneti višeno što sam ja mogao da ostavimali će zauzvrat tražiti zavidnije podvige. Neka Nova Jevanđelja već kazujuda ljubav prema trajanjune donosi nikakav naknadni smisaoniti povećava sadašnjii da valja prihvatiti pomoć patnje bez nade na oporavak od rođenja.

12

Već i taj izliv božjeg milosrđanjegova skromna ponuda i obećanje pruža nam razloge za nove ushitepriprema nas za vedre naporezidovi nas opkoljavajuali nećemo preskakati zidoveželeo bih daovdepronađemo novi testamenti dostojan izlazpre nego što počneponovo da me obuzimanapastmoga testamenta.

Innsbruck, 14./17. juli 2008.

KAKO SE OPORAVITI OD ROĐENJA?

Čitav život pišem pesmeda bih se oporavio od rođenja.Pisanje stvara razdaljinu izmeđusveta i menenepotrebnog suvišnog sveta.Mnogi se ljudi gase ločućipušeći travujebući podajući se nežnijem akrvožednijem poluili se ubijaju od posla.Jedan od načina da se ugasiteje i ovaj.Uvek ste na visini Himalajastvaranje dovoljno prosvetljujesvaka vas reč vodi daleko od Bližnjihudaljava se od Biblije brzinom svetlostiizbegava smetlišta gonoreje gubilištaparlamente i crkvei kao staza je što vas po mećavi

13

vodi do grobljaili do materice.Tamo već znate šta ćete sa njome.Uvučete se doleprekrijete lišćemsmišljate sve jednostavnije pesmeu svakom slučaju jednostavnije od životai lepše od ružinog cveta.Tako ste takoblizu sebeda osećate smrad svetadišete kroz cev njegove otužne metafizikejer i vi ste čovekčak ako ste i pesniki gasite se lakokao ljuljajući sekao onda kada su vas ljuljalikada je oko vas sve bilo čist ponorzelena travazeleni prozora u njemu meseci plavi životlepši od olujebrži i nedostižnijiod života.

Innsbruck, 20. juli 2008.

POLAGANO ODUSTAJANJE OD SEBE

Sve na kraju postane podnošljivo.Sreća ravnodušne patnjeklizi preko oblakaulazi kroz prozors mirisom bagremasa bukom tegljača kojiprolazi ulicom.Ništa nije kao pre.

14

Jedva da održavam vezu sa sobomonim od pre dvadeset godinane znam šta sam tada misliočudno mi je da sam se nadaoda sam išao sa ženom na letovanjeda sam čekao vikende i praznikeda sam sa nekim govorio.I sada doduše mislim nadam sečekam praznike govorimpa ipak ni na čemu se ne zaustavljamne znam za šta služi pamćenjeosim da nas podseti na smrtiako je nismo do sada doživelipamtimo jedino njutako da naši uspesinaše najlepše ženesećanje na naše sjajne podlosti i dobitkenije ništa spram izvesnostigubitkakoji može da nas posetikad god želiosim ukoliko ne želišto nije dobro rešenje za nasjer bez toga nema Vaskrsenjaa bez Vaskrsenjanema životanema patnjei nemamakar još jedne ševemirisa lipâi toliko zagonetnogpolaganog odustajanja od sebe.

Innsbruck, 23. jula 2008.

15

„VREME JE DA SE PONOVO MISLI SMRT“

Vreme je da se ponovo misli smrtuvek je vrememožemo da mislimo sutrašnju smrti onu jučerašnjui onu koja nas je mimoišla pre nekoliko godinaili onda kada smo se tek rodili.Smrt za života jeona najneveselija smrt toliko puta se događai ume da traje i da trajeponekad čitav život dugo.Koliko je pasa pored mene prošlobaš jučei zapišalo mekoliko sam pisama proteklenedelje dobio koja supočinjala ili završavala sa„žalim“ „žalimo“„sledeći put“na jednoj prolaznici danaspogled mi se osušiona njenim sisamapao na njihi kao jesenji list nastavio da padaprošao pored međunožjani tu se nije zaustaviomogao jea niječudio sam se toj ravnodušnostidugopotom joj se zalepio za štiklui otputovaoko zna kuda.Sve se to zove smrt za života.Stogavreme je da se ponovo misli smrtuvek je vreme

16

i kada se nema vremenaživi seza taj čas u tom časusa tim časomu časutako da se ona nikadne iznenađuje što je u namašto joj pravimo društvoi kada smo u banciu kućiu krevetuu ženidok ona ne mari štonapolju pada kišašto su se ptice sklonilepod strehušto vazduh mirišena vlagu do jutranjoj je važno da smo uvek sa njomei po tome ličina moju prvu na moju drugui na moju trećuličimnogo je sličnosti među njimai za to niko nije krivni ja ni onani onene možemo da krivimo nikogai to pomaže svima.Vreme je da se ponovo misli smrtuvek je vremeto je najmanje štomožemo da učinimotaj mali drski uvid u naše zidove od smolea malo više od togaje da napišemo pesmuo tome.

Innsbruck, 5. avgusta 2008.

17

POSVETITI SE ODUSTAJANJU

U svetu prividâsa kojima se borimoi preganjamoposvetiti se odustajanjusabrati se u njemubilo bi ono što koliko-tolikoodržava vezu sa himerama.Odgajani sa dogmomgladni divljines pomišlju na Raspeće kao na oslobođenjetaoci taštine i jezâubijani voljom i nadoms večeripostajemo ono što smo:robovi papučânovinâ televizorâdeceženâi kreveta.Sa tim bićima i stvarimaposvećujemo se odustajanju.Jedan nazebili nešto ozbiljnijejoš više nas vezuje za taj putza tu nedobrovoljnu odluku.Svet koji ne postoji teče daljeja koji ne postojim tečem daljeniko nikog ne vidisvet ide jednom autostradommi sa nama putujemo drugomparalelni svetovi postojesamo ako imamo volje da na to pristanemo.Trudovi od „nekad“ i „onda“nisu večita obavezato nije nepoštovanje učtivosti.Možemo ih ukrotiti odustajanjemmožemo se za početak

18

odšetati do groblja pod rascvalim kestenovimarazumećemo sve čim kročimo tamotoliko je taštine podteškim oročenim spomenicimati još uvek mirišeš smrad odozgoremnogo je stvari koje do sada nikad nisi videoi sve su lepetoliko prašine ima svettoliko mira ima izvan svetauvek će te čekati ono što želiši voleti te ono što želišsamo pokušaj da odustaneš.Prava ljubav postaće nepravaa neprava pravamnogo je promašenosti u pleonastičkom svetuosim ako smo taj svet mitad sve ostaje istinsko i čistohleb i vinobivaju samo toi preplavljuju samo toono su što subez velikih priča.To će okameniti crkve i propovedipokazati im njihovu uzaludnostsamo smo minaša sopstvena crkva i propovedsamo je odustajanje poezija prve radostikako je pravoi kako jestedok preskačemo barice vodeposle kiše.

Innsbruck, 8. avgusta 2008.

PRIHVATITI POMOĆ PATNJE

Prihvatiti pomoć patnjedraže mi je nego daobolim od nade.

19

Na patnji se ljuljamoi ljuljamoispod nas je zelena travanaše domajeHristova zemlja senki i pčelasve huči od potokâod mirisnog vetraboli i vetar i hučanjebuka ljuljanja bolijer pomalo život boliali svejednobudimo daleko od nadena pristojnom rastojanjuod milosti krugaod obećanja datogolako sa Raspeća.Budimo dalje od nade velimjer ona vodi do Krstado Muhamedado onog indijskog princado bogova otrcanih i sumnjiviha ovinikuda dalje od grobasa divnim obeliscimana kojima jeurezanapodlosttaštinatitulai svetost tričarija radai zaslugâsve same anateme koje nasi u grobu poriču.Patimoi bez zasluga patimoljuljajmo se na granigrana nikad neće popustitiodoleće svim naletima nužnostisvakoj voljisvakoj patnjijer ova je pustolovina

20

kao i poezijaali bešćutna i dragakao što nam je sve dragošto nam pripada bez naše voljei bez temelja je.Varke delanjapatnju neće ublažitipovećaće nadustogavalja nam osvojiti besposličenje dušegledati izvoru u očipisati poezijukoja nikada ni na štaneće čekatisamo će romoritiljuljati nas sa našom patnjompotvrđujući jenikada se ne igrajući nadeniti nas sileći da jeopevamo.

Innsbruck, 10. septembra 2008.

DALJINE KOJE NISU VODILE NIKUD

Bilo je toliko daljinau mom životui sada je njih većina tukraj meneviše me ne vode nikudne izluđuju me svojom nedostižnošćutu sumilujem ih po glavi po licudošle su preda mei kao jutarnje životinjepiju mi sa dlanova znoj mojsuše moja nekadašnja nestrpljenjapričaju mi kako su i one

21

plave daljinemene čekalevidele su nekog u daljiniu dalekoj daljinina konjukako gredi peščanom pustinjomkako prolazi kroz gradovezasenjene i pustekako se zadržava u bibliotekama univerzitetaprepunih znanjakako nastavlja daljerazočarannimalo utešenpred putem koji mu predstoji.Sada smo daljine i ja tuoslonjeni jedni na drugodaljina na daljinučežnja na čežnjuznoj na znojbog spasenježene nebesa nadati utešni nonsensine stoje više između nasprošli smo kroz njihovenužne paklovekroz njihove obećane rajevesve nam se čini sadadaljim nego ikadali bile su to obične prolazne i ponekad neophodne daljine.Istinske nedostižnostione pravesada su ovdesustigli smo sečekali smo jedni na drugo dugoviđali jedni drugeone mene na konjuja njih u suznoj izmaglicina dalekim horizontima

22

tamo gde sunce izlazii tamo gde zalazimožda sam im ja bionedostižniji nego one menino stigli smo jedno do drugogništa se nije dogodilonismo se umoriliniti pokajalinema više žalosti niti radostisamo daljineviše ne vodenikud.

Innsbruck, 28. septembra 2008.

ČEŽNJA ZA MIROM U KRILU ELEMENATA

Stvari su tukamen drvodunja na ormarustvari su tusvetlost njihovaprostor u kome boravečežnja za mirom u krilu elemenatapreko celog dana je ovdevatra je u pećiona ižica mukeBogpridržava mi srceda ne preletik dunji na ormarupa da zamirišem kako jemoj životkada u mojoj blizini nije bilo ljudinjome mirisaosa njomtom kučkom dunjom da zamirišem

23

koja me je napustilakada sam je napustioi otplovio Stiksomnašao se u životuu gradovima nesigurne budućnostiu šumama prepunim medenog saćakoje se lepi za očilepi ruke za stvariza sansigurno to smrtdolazida u krilu elemenatapočinemgledajući u dunju na ormarumirišući jedok mirišem na nju.

Innsbruck, 4. oktobra 2008.

KROZ VEČNOST I KROZ BANČENJE

Noć tamnazvezdevraćam se kućigore večnostdole bančenjekroz večnost i bančenjebludi moj pogledlahoriveseljeiza mene muzikantipokupljeni s koca i konopcasa sahranasa slava i grobaljaza njima gomilaslika je dostojnavelikih holandskih majstorana zemlji sneg

24

metafizika slike kao i uvekćuti.Noć propadazvezda Zornjača još nanebu blejigore je večnost pravadole bančenje trajekroz večnost i bančenjepred kućom stojimsneg noćašnji padao je tihojeleni i kovčezitiskali se pred kapijompred kapljom radostii bedeiza muzikanti stojenemigomila sve manjazimska jeza zasvirala tihometafizika slike kao i uvekćuti.U večnostima stoji kuća ibančidole mrtvipreko krsta groba nadneli sejedan Bog probakroz večnost i bančenjeda skloni sa neba i zemljeproviđenje.Plazma svetlosti teče netomko oblaci nad klarinetommetafizika slike kao i uvekćuti.

Innsbruck, 5. oktobra 2009.

SMUČILE SU MI SE SILE ZEMALJSKE I NEBESKE

Smučile su mi se sile zemaljskei nebeskedovoljne su mi moje slabosti

25

one su mi uvek pri rucisa njima mogu izaći u šetnjui eto u srcu sujoš bliže od Jerusalimastarog i novogi to bez svake revnosti u molitvipokajanju trpljenju i skrušenosti.Ono što me ipak ponižavajeste misao koja se bavi Jerusalimimastarim i novima ne nebompraznim i letnjimi pod njime kućomi u kući tišinomsamo grana duda dodirujeprozori po njemu zajedno sa vetromšeta tihosve do večerikada ću sa svicima da izađem uletnju noćbiće mi potrebno nekotamnoputo stvorenje noćassa sisama koje se rascvetavajuna rajferšlussa vlažnim čvrstim bradavicamakoje raspomame čovekazovući ga daposle svegau jednoj jedinoj letnjoj noćisluša padanjesilazemaljskih inebeskihupravo kada nož-zorarascvetava dušupozivajući je da gledasmisao ipromašenost

26

i lavlju hrabrostjednog životakoji ne žalini za čim.

Innsbruck, 28. decembra 2008.

SVE ME UNIŽAVA

Sve me unižavabolesno telokoliko i jeza spasenjapakleno bogati svetmlade žene koje nikadaneće ostaretivečnost licemerne verearogantnost učenih ljudiokeani ravnodušnostispram danasi sutrapaklena nadmenost vođâsnishodljivost sirotihzlato i srebro bogomoljâblistavi hoteliraskoš banakaelitni univerzitetiprimitivne svečanostiloše zamišljeni praznici.Smučilo mi se sve i svakošto se ne spušta ka Heraklitušto ne uništava svoju taštinušto zaboravlja belokost bićaprisutnost predmetaopalnu suštost stvarihleb na stolugranu u prozorumiris jabukazamršeno uvelo korovljetrsku kraj ustajale vodeosvetljeno okno na

27

zabačenom putuuglevlje žarko u izbivejavicu i smetove u polju.Sve me unižava– ovo drugo će me spasti.Verujem tome drugompostojano i u toj veriželim da odem tamoka čemustaza vodigde jedno živia drugo spava.

Innsbruck, 31. decembra 2008.

PIŠITE KAO NIKO

Ne pišem za svetza čitaocapišem kao Nikoza Nikogpišem kao što pada kišada padane za čovekajer kiša padazatojer padakao što je svrha pisanjapisanjeono je zatojer njegovo zašto ne postoji nigdei ne završava se u čoveku.

(Ne bih se upuštaou objašnjenje ovog stava).

Ja sam pisac

28

koji piše kao Nikoza Nikognikada nisam postojaojer nema se postojatiza štaveć samopadatipisatipadati padatibiti duh bezdušnog pisanjai ko to znadovoljno znai od uzaludnosti njegovogbivanja ovdeoduzeće mu se mnogou nekom boljem svetugde nema pisanjajer nema smrti.

Innsbruck, 31. decembar 2008.

VERUJEM DA SU NEKI PESNICI UŽASNO LOŠII DA BI NJIMA TREBALO OBRISATI BETON

Verujem da su neki pesnici užasnološi i da bi njima trebalo obrisati betonali njih je većina i sasvim sedobro snalaze u ulozi koju su sebiodabrali za životni poziv usputosnivajući svoja udruženja listovenagrade hvale aplauze poverenike.Vidite ih kako su sami sebi dovoljnina ozbiljne kritike više i ne obraćaju pažnjusami sebe recenzirajureketirajukrdo je tu da dovede novo krdopogledaš im u licevidiš da bi bili dobri za mastiljarske poslove

29

bili bi dobri nosači portiriplaćene lude u cirkusuali oni hoće po svaku cenuda budu onoza šta poeziji nisu potrebni oninaročito ne onijer pravu poeziju porađa sama poezijaslučajnost koja nije nameravalada je proizvedeniti da je proglasi poezijom.Pravi tvorac poezije je Nikou najmanju rukuoštrica brijača nekogako je poželeo da bude ništaprah u krilu elemenataduša koja šeta od nikuda ka nikudjedan sat koji ne zna koliko je satijedan grumen koji je bićekoji leži u šumiili na strnjištu daleko od ljudišto dalje od ljudi.Poezija ne trpi ljudsko licerazmazane oči što plivaju u surutki zlostidok pišu u noći kada granepo svodu ne sišujednu rečcujedan šapat„o, Lenor“niti im odjek vratišto im usta prozborišesamo to i ništa višetad kad biser je izvan školjkeizvan noći koju tupim perom pišuizvući ih iz birta trebapred njimes njimas haljama što golotinju im tela skrišeobrisati betonvaljadok policijska kola

30

oko barakurve ganjai nema ništa s poezijomkoliko i ova svetlost noćna niti vetar s Parnasa samišto ostatke imk tami grobljabriše.

Innsbruck, 4. oktobra 2008.

MNOGI SE PISCI TRUDE...

Mnogi se pisci trude da buduslomljeni praznom slavomda ih dotuku nagradepuze da se dovuku do vrata nacionalne Akademijeda bi iza istih pritisnuti tamošnjom svečanom tišinomkonačno umukli.Velika književnost nalazi seizvan institucijaveliki pisci boraverasuti u pustinjamatajanstveni Blanšoićute u mišjoj rupiapartni Siorani skupljaju sena grobljimavelika književnost piše seza instituciju književnostiza običnog čovekasmirenog i sklonjenogizvan taštine danâi glamoura postojanja.Pisanje zahteva ćutanjei čitanje.Još i više

31

pisanje zahteva Nikogskeletčije su smrznute očiuprte u stvarikoje su sposobneda odgovore nana beskonačno davanjećutanjem.Stoga ćutimopostanimo kao stvari.Kao njeni devičanskiuvojci. Mnogo štošta nije dobrou Akademijimnogo štošta nalazi se na metibarutnog punjenja sumnjivo velikog Nobelabrojne slave su plevakoja će mi dobro doćida obložim moja vrata plutomkao Prust svojada bih u tišinirazumeo govor stvariprodirući takodo dna zabludedok se zidovi slavnihurušavaju kao zidovi kula bliznakinjai nema zakonabezumlju taštinekoju čine.

Innsbruck, 9. septembra 2008.

„JEDAN JE OD NAŠIH NAJVEĆIH,AKO NE I NAJVEĆI...“

„Jedan je od naših najvećihako ne i najveći...“.Kada pročitam ovu elegijupomešanu sa trubom neznanjai prezaposlenim mûkom od reči

32

ja gubim volju da saznam ko je bionajnoviji najsvežiji„jedan od najvećih“iz ovdašnjih glibova i močvarajelenupisanog sranjai testamentarnog pesničkog oranja.

Pomislimej govnasmanjite izliveprikočite po reč-noj cestiizgubite iz vida oholost laganjadok preoravate jalove žestinađite oslonca u varvarstvu Skitai ne ljuljajte mudanad lešinom spasenjane ispunjavajte vagine jazomno klipomšto u matericu vodipa odatle daljedo diluvijalnih šumai pesničke kobika grani za vešala.

Veliki vas bardi ne tražeoni ne bude lenjost glupostii glupost lenjostinjima su potrebne bezrečne rečisvila nebazaludna materija životasvet bez verebeskonačna jezaprozorno drvoiz mraka podignuto.

Pesničkom stadu koje spavana travi od zjalapesma je samo zavodnička šala

33

rima koja grcadok je nebo prcau radosti danasred veselih rana.

Ej govnarazjebite rime!

Nad poljem životarazljuljana muda pesnikasnatre tek setu:ljubavi grobnepšenicu zaludnih danazastave ledom okovanečekić bez gospodaranavike nestajanja.

Daleko od togana mom kauču jedna kučka spavastrvinautopijai kritičar-dželatljubitelj plakanjapa pesnik„od najvećih onaj“bez vaznesenjaavajbez urnebesa klika i krikaMagbetaLirailiJaga.

Innsbruck, 31. avgust 2008.

34

PESNIK KOGA ŠTITI KRITIČAR

Kada ga zamišljaš kako piševidiš ga zagledanog čas u sebečas u nebo pretura po pamćenjupo rečima ustaje ponovo sedaprecrtava ponoć je odavno prošladošlo je jutro izlazi sunce– on piše pesmu.Jedna ovakva noć vredi da bude ponovljenavizije se staraju za slavunove slutnje najnovijih slutnjipredaju se budućnosti koja će znatišta će sa njima.Dospeće pred kritičara pesnikova nebesažalovi za izgubljenim svetovimaza izgubljenim damama za pejsažimastići će pred njegapred njihpred hordu sudijakoja sebi nikada nijedovoljno važna.Oni znaju šta si napisaokako si napisaoa naročito zaštoodnekud znaju da si jedan od najboljihpesnika ove ili one grupenajbolji si u redukovanju stvarnosti na slikuteško te je prevazići u otkrićima i spoznajamau rimi i ojkanjimaprostor u koji si se zagledaonesaglediv je upravosa stanovišta bogoiskateljske dimenzijeočigledno je da si se u pesmi i sa pesmom napajao vizantijsko-pravoslavnom žeđinjihovim sposobnostima za suzeti ispisuješ jedan samosvojanegzistencijalan uzbudljiv pesnički projekat.Nastavi tako sučeljavaj seidentifikuj se pokazuj neiscrpno

35

vrelo pesničkih čežnjine rastavljaj se od svoje taštinenastavi sa istim kliktajimapod raskošnim groznicama tamo gde su započinjali i tragali svioni koje je poezijaodbacila.Tebe štiti konzistentnostsenzualno-erotska naklonost kritičaranjegove ideološke spoznaje trenutkazna on da si ti onaj koga je onodavno predvideotvoj balkansko-pravoslavni identitetbio je očekivanđorđoneovska oluja („la tempesta“)jezička instancaizvor svojevrsne svetosti i ozarenjasve se sakupilo na jedno mestoti poezija i trenutna večnostsvi su tune znaš ni sam kako životodjednom postane uzbudljiv.Kritičar i ti spojeni ste sadaistom sapunicomistim sudovima u istim sudoperamati stojiš na jednom kraju proizvodnjeon na drugomsličnog žaraiste banalne sudopralne komedije.Pesnik koga štiti kritičarnalik je anđelu koga štiti žandarnjegove najezoteričnije drhtaviceplava mucanja zelene grobniceumiru na smećudiskursakoji nikada neće umeti da sedokopa početakadiluvijalneprakse poezijepesnička proleća pretvaraju se u pljuvaoniceontologija u patologiju razdražene zbrke reči

36

otmenost kazivanja u školu javnih ženau dokazivanje besmislenostisvakog ljudskog razdanjivanja i osloncau pesmi.

Innsbruck, 17. avgusta 2008.

DILUVIJALNA PRAKSA POEZIJE

Mnogi pisci pišu u suterenu vremenaveruju da istorija postojitrče kroz njupamte datumeskupljaju kišnicuza pranje sapunice vekovai nikad ne izlaze izsopstvenog dvorišta.

Avlijski pisci pišuu avliji po avliji za avlijuuglavnom su jedni s drugima na tipoznaju se još izboljih a opakih vremenasocijalizma recimonagrađivani ondanašli su novog gospodaraza svoje nove rimes ukusom mita i paljevineza duge priče od Sizifa i nazadzgodnih za okupljanjeklana ošišaniha nedoklanih.

Vreme nema ništa protiv njihvreme je mazno i uvija im sepod nogamano možda protiv

37

ima estetika.

Avlijsko lepone poznaje pravila lepoteali se zato iskušavana pravilima istorijske:na gubilištimana stratištimana bojištima ovog ili onog poljabez žita i bez bulki.

Oni znaju kuda ide vreme.

Njihova diluvijalna praksa poezijevodi ih Kromanjonuprolazi pored Stounhendžaspušta se kao reka ponornicau pećine Gorgonespaja se negde sa putem za Aušvici ide još dalje ubudućnostdiluvijalnuili postistorijskuvidećemo.

Innsbruck, 23. juna 2009.

LUDORIJE UMORNIH SPISATELJSKIH HORDI

Pišu jedni o drugimačitaju jedni drugimapljeskajudodeljuju nagradečestitajukoriste iste prevareusmerene protiv sebeprotiv svoga pisanjaprotiv delaprotiv ideje pisanja.

38

Uvek su tamo gde ih nikone očekujea sudeći po onome što sunapisali mogli bi da sedekod kućeda šišaju travuda gaje pticeda podmiruju bračne obaveze.Pisanje je stvoreno zasumorne i skeptičnene za prefinjene.Poezija nema ništa sa uzdasimanjojzi je glavnica umor atemelj beztemeljnosti kod onih koji poezijupišu sa „ah“ i „oh“sa otadžbinskim gujama pod miškomsa pogledom na pravedno-nepravednu istorijunaziremo kakva će pesma bitionda kada je više ne bude bilo.Poezija se ne čitaona se ćutinjoj se ne plješćene dodeljuju joj se nagradenema uloga koji zadovoljava poeziju jer isti ne dosežemulj bitnoghuk potrebe za nestajanjemniti je ravan zaveri koju kuje pesmaprotiv zločina rođenjai života kao mode.Prezervativ za pisaću mašinuza kompjuter za ruku kojapiše još nije izmišljenstogaslavnima a netalentovanimaneobeshrabrenim laureatimapraktičarima pevanja nevidljivih darovapreostaje hrabrostda kad ujutro dižu roletnuda se ne bacaju ka pisaćem stolu

39

no ka ženi i deciisti će im biti beskrajno zahvalnipa ako pre podne još sa njima krenu u parkili na tržnicubiće upamćeni u povestikao Bartlbijancičija slava nikad neće potamnetiprodavci voća i gostioničari trgovciprofesori i običan a fin svet pamtiće ih s kolena na koleno vekovimačekaće njihove odsutne knjigevođene nadahnućem(pre)porukeove obične pesme.

Innsbruck, 11. avgusta 2008.

SISTEMATIZOVATI NEIZRECIVO

„Svaki komentar nekom deluje loš i beskoristanjer je ništavno svešto nije neposredno“1.Pa ipak mnogi piscižude za komentarom svojih delavuku kritičara za rukavčaste ga pićemi tako ohrabrujuglupost situacijemoguéga nepotrebnog pisanjao njihovom pisanju.

Svetovi sekundarnogporađaju tercijarne svetove

1 Emil Sioran, Silogizmi gorčine.

40

a ovi opet novedok je padanje svetlosti sa pismauvek prvojedino i besprizivno.

Pisanju nije potrebnarazonoda ono zajedno sa životomšeta kroz životjedno je prvoa jedno je drugooboje nemaju mestau istoj biblioteci.

Sve je u pisanju sadržanou ćutanjuu neprekoračenju granicâzakonakome smo se podalidok smo pisanje započinjalipre pisanja nema ničeganema ni posle.

Kad god smo zauzeti pisanjem o pisanjumi pokušavamo da sistematizujemoneizrecivokoliko god da su izgledi nikakvimi pokušavamo totražimo da u opisusunce izgleda kao sunceu svim njegovim porecimada prvi kamendrugog kamenau trećemna sebi još imapaviti i mahovinesenke i vlagu prvogau njegovom vekovečnomprirodnom ponavljanjuistogaali šta je to

41

mi ne znamoi stoga se bakćemopričom o sjaju u travisjaja traveonoga što niko nikada nijeizrekao do krajapokušavamo da probijemočaure pojmovaoni se razlivajuulična kanalizacija postajepotok reka moremore oblacikiša natapa poljakanalizacijupotoke reke mora.

Pojmove nećemo nikad smiritistoga je pisanje nezavršivoa pisanje o pisanju nalik jeispiranju haosapranju sapunanemuštoj sistematizacijineizrecivogdopisivanju životabez potpisa poezije.

Innsbruck, 19./22./26. jula 2009.

NADZEMNO PODZEMLJE

Ponekad svratim unadzemno podzemlje.Face bogtejebo!Ležerni sigurni priglupipoluobrazovani tašti.Književni polusvetkrdo zalutalo otplavljeno sa drezgom

42

na glavni kolosek literature.Smeće koje se teši dnevnim uspesimadnevnim nagradama dnevnom politikomi dnevnom večnošću.Niko im neće stati na put.Aliknjiževnost ima svojepoljske stazena čijim stranama boravispomen na Heraklitačekić bićamiris jabuka ijutarnja rumenu kojoj novi pesnik tražinovo jutroi u jutru „veliko podne“imuno na stara mediokritetstva.Ne treba biti odveć zgađen nad tim.Uvek se otvaraju nova vratanove lozinkepodržavaju se novi bogovisamo je Heraklit staronoliko koliko jestara dobra poezijasvakog bardai koja mu curi niz cipelesavršena kao kišakao mladi divlji lukna poljskoj staziu veliko podnepod čekićem bića.

Innsbruck, 17. januara 2009.

DOK NIŠTA NE IZGLEDA ISTO

Nastavljam da pišemnastavljam da budem Nikodok ništa ne izgleda istošto znači još gore je

43

odustajanja su odlučnija i radosnijai to je već neštonastavljam da pišem ni za kogajedino je takvo pisanje mojsiguran teretjedino takvoono je moj doprinoszverstvima svetanežnim ubijanjimauvek bezrazložnimkad god zaboravim daništa drugo i nije traženoniti očekivanoali za to su potrebne godinedok se ne shvatida više ništa nije istodokle god se misliloda samo ništa ne izgleda istomada su činjenice padale i padaletako da se apodiktična upornost stvariisplatila iviše ništa nije bilo istomada izgleda da više ništa ne izgleda isto.

Innsbruck, 17. januara 2009.

RUKOVODI SE ONIM ŠTO NE POSTOJI

Rukovodi se onim što ne postojiBogsmrt ženasve su to izvesnostisa kojima ćeš se jedanput srestirazočarati i morati sâm daiznađeš način kako da seod njih skloniš.

44

Rukovodi se stoga stvarimakoje ne postojeone te nikad neće napustitipripadaće ti u svakoj prilicii otkrivati ti istinu stvarnog.

Rukovodi se ma čime što ne postojiono što je u njemu ne može nikako biti u stvarimakoje postoje.

Neka nepostojeće bude u tebirazmotaće se jednomi to će bitisvetu razumljivom sjajuoko tebe.

Innsbruck, 19. januara 2009.

SVE JE BILO DOLAŽENJE I ODLAŽENJE

U mojim najboljim godinamaokolnosti mi nisu bile naklonjeneniti sam ja njima bio podobanpa su mi dani prolazili kroz ruke i kroz noge koje su me šetalemrtvim ulicama hladnijim od kosturnicaBrozovih snova kroz biroe sumornijeod pustinja Gobi i Kalahari zajedno.Život je u slapovima padao na sve stranemočvare su se širilegacao sam po njimaizvlačio se iz njihi sa smislom za zanos i oholostupoznao prednosti odustajanjai obnovljenu znatiželju ostajanja.Samo stoga nije bilo nužno

45

napustiti predele čistog životai predele tavorenja i poniženjadrage metafore za trajanjei postojanje bez rezultatakoje poznaju samo onikoji su istinski živelina svim ulicama svetapod zastavama brojnijimod kurvi koje ne behu sazdane isključivo od mesa i navike beščašća.Od toga i takvog životane možete uzeti kešsve što možete jesteili da ga napustiteili da ga pišetedokle god on ima voljeda piše vas.Stoga se i dalje nalazimzaključan u njemuuvučen u njegove ponoćiu „tišinu i huku stvari“s pisanjem u prozorukoje čas dolazi a čas odlazičas bdije nad vamaa čas vi nad njimei dobro se slažetedokle god trajeodlaženje i dolaženjepropadanje i spasenjes pauzama kada se ne pišeno traći onoo čemu će se pisati.

MEMOARI PROTIV SAMOG SEBE

Nisi pisao radi imenaradi kritikepublike i taštine.

46

Pisao si radi mravakoji se sudario sa tramvajemradi stvari koje ne postojeradi bića koje ne postojida bi postojalo.Pripremao si se za okrutnu slavuNikogadan za danomna vidiku nije bilo ni rata ni mira besposlen bio si odlučan da slaviš Ništapustinje ljudiprevrtljivost lakrdijašačas kada će život izaći iz modesve ono što upropašćavabolne volje za tragedijom trajanjai lakovernog bdenja.Štakori su dole ucevima radiliprelazili kontinenteoživljavali revolucijepenjali se uz kontejneresporili se oko nužnih besmislica.Bili su Neko.Znali su da ne postojiš.Ti si radio na tome.Tokom tvoga„Sumraka Bogova“palili su kući da jebuda se očešu o poznatu facuda podmite kritiku podruma i nebada surduknu grobupenis od pene.Nije bilo vreme za velike ljude.Nikad nije vreme za njih.Bio sionda onda i ondasam sa sobomsa ovim tu i ovdei sadasam sam sam sam

47

sada i sadatako će i ostatiito je išlo protiv tebebilo je tako dobro.Sve ostalo mogao si daubiješ u sebida napustišnapuštao sida više ništa ne ostanešto bi životmogao da upotrebi za tebe.Radio je ipak na tebi šta jemogao i šta je hteošta si mu dozvoljavao i šta nisii neće se ljutiti na tebešto si živeo protiv njegakad god je zaboravljaolepotui pesnikea to je bilotako čestoi tako upornoako neuvek.

Innsbruck, 14. februara 2009.

DA BIH IMAO MESTO NA KOJE SE VRAĆAM...

Da bih imao mesto na koje se vraćamodlazimda budem tamo gde nikada neću biti.Sneg sipizatire tragovekako ću se vratiti?Proleće dolazisneg se topi

48

da bih imao mesto koje bih želeo da vidimostajem ovde.Da bih bio tamo gde nikada neću bitirukovodim se onim što ne postojimakar svi putevi bili kraći od životamakar svi putevi bili duži od njega.

Innsbruck, 19. januara 2009.

MOJE PISANJE NEMA VIŠE VREMENA

Moje pisanje nema viševremena.Nekada se obraćalo ženisada se okrenulo smrtirazlike u temi nema nikakveali to je duža priča.Moje pisanje nema viševremenanosiće me još izvesno vremedolazi zima i za njega i za menepovući ćemo se još dalje od ljudinikada dovoljno dalekopoći još dalje na Severna belim arhipelazimasa belim noćimasačekaćemo trenutak da semastilo smrznei da se oprostimo jedno od drugog.Nezamislivo će postati moguće.Straćio sam pisanje naženei na jednu uzaludnu formalnostrazmišljanja o smrtiali je ovo drugo bilo zahvalnije.Iako sam dok sam pisaobio daleko od Ofelijâ i Gorgonâone su mene pronašlenije bilo leka protiv njih

49

(koliko ni protiv postojanja)ostale su sa mnom dok je trajalo letoi posle te pričeo ropstvu pod žlezdamanagoveštaj smrtibio je nagoveštaj zaslužene slobode.Moje pisanje je to dobro shvatiloi sada nastoji da kaže nešto umno o smrtiukoliko pre toga ne padne na temi Vaskrsenjašto će me pogoditišto mi opet neće dati počinkai to u trenutku dok sam verovaoda sam slobodani da ničega nema goregno pisanjem zalazitiu bezobalne predele pričeo „kobi semena i pepela“.

Innsbruck, 25. juli 2008.

„ŽIVA HIMNA S ONE STRANE NADAHNUĆA“

Gotovo svakodnevno je na tv programuupućuje savetujeponekad sedi kod kućepiše pesmešeta gradomdrži predavanjadaje intervjuesvrati u Akademiju naukaza državne praznike za godišnjiceredovno ga pronađudočeka ga jedna od književnih nagradaponese jeopet ga za nešto pitajukako piše zašto piše kada će zaboravitisve što je napisaovreme je da napiše to isto ali ponovoodugovlači sa odgovorom

50

zamišljen jene zna šta će od njega biti poslekada više ne bude bio siguranda ume da piše ono što je verovao da jeoduvek znaorado bi se oprostio od sebeali nije siguran da li bi tako ispunio želje obožavalacaželeo bi da bude kako oni kažuali skeptičan jeneka ga pitaju drugi putsutra na primerznaće više biće iskusniji za jednu noćza jedan stih.Jedanput je napisao kako me je uverilajedna kritičarka genijalnu pesmupod naslovom „Giorgione. La tempesta“pročitah poslednje stihove pesme„Stoji se“, veli pesnik, „pred olujom bez prave svestiu tom je razdvojenost razlaz nebolomstvo“.I – uverih sevaistinu genijalnona način mrcvarenja misli.Takve izuzetne osobe koje se ne sećajudana kada su postaležive himne s one strane nadahnućau koje se uvukla dosada beskorisnog znanja ispunjena komedijom važnosti i entuzijazmom banalnostitroše svoje poslednje jalove vrsnostina nežne prazninena skupe podvale otrcanih trudovašto će prethoditi ludilu razdanjivanjamožda i jednom i akoponavljajući s tugom vandala bezbroj puta ponovljenorečeno i upisano– pa zaboravljeno.Ono što je od sebe davnoiznuđenodavno se i istrošilosrozalo se na „zadah buduće lešine“i sada se nalazi na putu

51

mimetičkog odrođavanjaod svetaod hramaod ikonâ salonâ i toaletâ.Žao mi je tih himninisu mojemožda ih stoga ne razumemali ono što verujem da znamjeste da je odavno prošlo vremekada je trebalo ukloniti sekada se nadahnuće izgubilo upustinjama samoobožavanjakada je trebalo prestatii biti bliži sebi mladomeno bliži sebi prastaromenepotrebnomod sebe samogpokradenog.

Innsbruck, 30. jula 2008.

„NE BUDI KAO TOLIKI DRUGI PISCI“

Ne pričaj o sebine razglabaj o onome što si napisaone razglašuj svoje planovečovek bez roditeljabez bogabez samopouzdanjaklimave biografijes delom izgrađenim načitanju tuđih delas planovima za pisanjekoji višestruko ponavljajuono već napisanonepotreban je sebidrugombiblioteci poznatih sižeai istih poruka.

52

Ne budi kao toliki drugi pisci.

Izbegavaj sebe koliko možešzaboravi put cilj namere pošto pišeš ni za kogane nastavljaj svoj oeuvreu pravcu onoga što si većnapisao.Budi daleko od sebe prethodnogodvraćaj se od udobnostikoliko možešidući stranputicom željeda pišeš po svaku cenupisaćeš boljenalazićeš srećnije početkesigurnije uglove zazavere protiv jezikakoje kuješ.

Lepota je tako teškane traži je.

Kada pođeš ne kreći da biprevazišao PaundaDonaVitmena pesnike mîsli i iskustvaizbegavaj ihbudi daleko od njihovih svojinačuvaj jezik tamešifre svoga gneva.

Piši da ne bude napisanoono što si mislio i osetiono ono što nisipretvori se u svoj sannastoj da živišono što nisi napisao.

Lepota je tako teška.

53

Ne budi kao toliki drugi pisciknjiganeulovljenihharpunom sumnjenemarnih prema taštinii neproživljenim zabludama duše.Odbaci ushite zdravihpoeta.Takvi ne pišu „Sezone u paklu“„Putovanja na kraj noći“.Ne ugledaj se na njih i sam„sruši taštinu svoju“.

Samo tako ćeš bitibliži činu kojipeva i sanjanjemu su potrebnehiljade protivrečnostibezbroj samotnih mestakoje pre tebe niko nije našaobudi ti to mestokoje će pevati iz tebeza tebe„mesto koje niko nije našao“je poezijakoja te nalazikada ničemu drugomne uspeva da nađebolji put do tebe.

Innsbruck, 28. februara 2009.

POEZIJE

Ko? on?šta? onma dajto je pičkin dim– tako kritičari i braća pesnici

54

usmeno(pisanih tragova nema)sažimaju po redakcijama ikuloarimao mojoj liricii ja im dajem za pravo.Ko bi se baviotako složenim štivimakoje pišem.I sam se ponekad pozabavimpesništvom N. N.pa drugog N. N. pa trećegima ih dostai o njihovoj poezijipomislimto što kritičari i braća pesniciusputkenjaju o mojoj.

Poezija se ne pišeza savremenikene piše se radi književne kritikei nije nikakva poslanica upućenadružini pesnika iz filijale.

Poezija se piše ni za koga!Njojkoliko ni pesnikučitaoci nisu potrebni.Publika drugi pesnicii ne tako mali broj kritičarapišu takođepoezijui pogotovo njimanije stalo do tuđe.

Poezija ipak postoji.U pahulji snegapod zvezdama

55

na mesečinina nečijem licuu nečijim očimai u takvim i sličnimizmotavanjima.

Ali kada neki kritičar napiše:„Poezija N. N.stalno varira između raznih slojeva značenjaali i više različitih registaraona je čista pohvala subjektivnostiu njoj se sudbina jedinke ne odvajaod govora o samoj pesmikoja teži ćutanju ...“– onda se slažemo:takvu poeziju i takve misli o poezijidotični kritičar nalazi u svom šupkurekao je napisao je pustio vodui važno ućutao.

Ali poezija ipak postoji.

Nije ona to šta nekomisli o njojili o njoj nakenja.Poezija ima druga posla.

Prava poezija uglavnomćutitakva je retkaali postojimeđu njenim nogama dreždi bićeu susedstvu joj boravi mišljenjeiz njene glave izlazi postojanjeona razgovara sa prajezikomkoga ona opet nalazi na ulicina trgovimapo bolnicamameđu makroima senatorima kurvamaosluškuje ga

56

u cvećumeđu taštinamai neredu sveta.

To što je moja poezijapičkin dimto ne znači da je nema.To što veliki N. N. ne ume dapiše poezijuto je njegova stvarali poezija postoji.

Uveren sam da su stihovi postojanjedreždanje kraj mnogih kapijakoje je okupirala sudbinanaša ženapsi iz komšilukanaš pekarnaš ubicaverujem u poezijutom pičkinom dimu koga pišemja verujemona postojiu poeziju ne veruju samo onikoji kažu da jemoja poezija pičkin dima nijekao što ste se uverilikao što u to sadčvrsto verujetei ne shvatam kako jeiko mogao da verujeu suprotno.

Innsbruck, 8. – 10. marta 2009.

57

KAKO SAM POSTAO KLASIK?

Kada mi se pojavilaprva knjiga u tiražuod trista primerakamunuo sam u rebraprvog novinarai rekao:„Vidi bre ovosedi i napiši nešto“.Ovaj je seo napisaoobjavio tekstpoduži o delupočinjao je sa:„Jedan od naših najboljih ...“.Nisam baš bio sigurannije li možda mogaoda napiše„Naš najbolji ...“U pivnici sam smotaodrugog kritičararazumnog čoveka široke rukei ukazao mu na grešku prethodnog.Bio je iskusanshvatio je znao je svoj posao.Nije se uostalom imalo šta tu da priča.Uskoro se pojaviotekst drugogkolege su dobile aperkatpublika je bila kroširanapojma do tada nije imala kakav sam ja pisackonačno je shvatilaspremalo se drugo izdanjetiraž: pethiljada primeraka.Grad je postao tesan za mene.Potom su došle moje druge knjigeviše ništa nisam trebao da govorim.Što sam više objavljivaosve manje sam morao da muvam kritičare

58

bili su se u poslu već uhodali.Kritike o mojim knjigama pisale su se same.Godine su prolazilenije bilo antologije u kojoj moji radovi nisu bili prisutnitu se znao red: jedna antologijadeset mojih paškvila.Vreme je bilo da počnem da muvamprevodioce.„Prevodite bre!“Sindikalni prevodi su izlazili:Kina, Rusija, Azerbejdžan, Italijamafijasvejednoprestonički list je pisaoda je N. N. objavio tamo i tamobrižljivo sam vodio računa da se o tome pišeda se podstiče zavist kolegada jednom shvate ko sam.Đaci u školama videli suda moje delo nedostaje njihovom ukusu i znanjutražili su da uđem u njihove udžbenikeobavezna lektira i tako to.Raspisan je u međuvremenu konkurs za članstvo u nacionalnoj akademijinisam se složio da budemizabran za vanrednog člananeka pogledajukoliko je o meni pisanoko je sve zahtevao da se nađem u užbenicimadakle mogu da budem samo redovan člannaše Akademijemoje ako hoćete.Posle toga bilo mi jenekako dosadnopisao sam pomalo i dalje drugo šta nisam umeo da radim.Nikog više nisam po kafanama muvaoljudi su prestali o meni

59

da pišunikakve intervjue nisam davaobilo je vreme za fajrontpostao sam klasik.Konačno samprestaoda pišem.Dođu i ta vremena.

Innsbruck, 24. maja 2009.

SVEŽI ŠLJAM

Bože odakle dolazesvežigladnimišićavizaseli u crkveu Akademijerasni psireže po univerzitetskim aulamamislesvežimišićavineumorniodakle dolazeodakle kidišuna radna ozbiljnostna samopregor na strpljivostna temeljitostonirečitiosioniambiciozniMendeljejevi naših slabostiPretorijancimislîidejâ

60

poezije koje nikakva sumnja ne uzmemiravaodakle dolaze tikupciprolaznosti?

Istorija postojida bi im dalašansu.

Ona malatanušna istorija danakoja je sabiranjeprividašalalakomostitaštinećefovahisterijedaje im šansuda pokupesve ono što ona– utešni bolid u njihovoj noći –može da dâ:gravitacijuteologijuvrtoglavice Krstasablasti nebeskog spasenjavesela saznanja rajazavršne svečanostina opelu.

Posle toga dolazi fajront.

Kada se razdaniimaćemo siromašnu umetnostumetnost snegaledene kristalekoji se skupljajuna vrhovima brdalavine

61

koje se spuštaju iznenadapoput Hanibalana velika grobljada pokupe odatleono što su istorija i taštinasmestileu pojmoveu Istinepisane velikim slovimas bahatošćui sigurnošću glupakaa bez smislaza dubinuiblagostslabog i prividnogpesničkog ludilaPaskalovesenkeiRemboove okrutnosti.

Innsbruck, 25. maja 2009.

„VIŠAK ODSANJANE KRVI“

Ponekaddelo od onoga štoumetnik odsanjane može sve da primi i podnese.Ono što nazivamo„viškom odsanjane krvi“koja se kupa u noćnom dušei u maštipostaje „višak dela“ne udomljuje se „bez ostatka“u nevinosti i lepoti

62

u „ah“ i „oh“ visoke kulturevelikog delavišak često ume da potopiplemenite naboje proizvedenogučinke Svetlogai da se uputineočekivanim stazamai otme kontroli.

Nisam uveren da jeu lepoj književnosti i u lepimumetnostimabaš sve čistoda lepota i ružnoćakada se saberupadaju u plavetsvetliju od nebeskeniti da je ono odsanjanou svemu preliveno mlekom iskonii zvezdama.

Ne ostaje samo lepotaiza velikih dela.

Višak odsanjane krvikakvog blagočestivog umetnikasa bradom ili bez bradesvejednonatapa najplemenitije pobudepreliva se u deloplavi Borhesov vrt sa putevimakoji se račvajuobujmljuje Botičelijevu Veneru i Ticijanove madonepada na pesmu „Most Mirabo“

ispod kogasećate se protiče Senana koju me seća ljubav onaradost je dolazila uvek posle patnje

63

nek dođe noć i zvuk satadani odlaze i ja ostajemah„tako umoran talas“odsanjane krviteče lepotom pesmekoja iskrsava u ravnomernim razmacimau sintaksi i ritmupod mostom Mirabo naših rukuteče ljubavkoja će obnevidetii postati zlotako čisti bes zamor i brlogsvet pretvoren u ratno popodneu živote koji su pritajene smrtiu lepe duše koje su samoistančani dželati.

Pisanjelikanjevajanjesvako građenjejoš je privlačnijekada se pisanjemslikanjemvajanjemzabašuruju prave namerekada u lepotipostoje ostaci zločinavišak noćnoganaleti mahnitostikao kod ljudibaš kao kod ljudi.

Imaginacijase izliva u deloa onda u kanalizacijui njena svetlosti njen mraksamo smo mi sami

64

vekovne Sezone u pakluUismansNičeDostojevskiDžekson PolokEl GrekoBeketsve to prihvaćenokao nepatvorena lepotaod koje setako lakoumire.

Nisam siguran da jestvaranje lepotetoliko nevinokako verujušegrtiprostodušni profesorianđeli i jalovi.

Stoganemojmo ovu pesmutako gnusnuolakoodbaciti.

Innsbruck, 18. februara 2008.

SANJARENJE NA ĐUBRIŠTU O VEČNOSTI I BESKRAJU

Sve što većina ljudinajradije čini sadržano je usanjarenju na đubrištuo večnosti i beskraju.

Treba mnogo

65

Naivnosti ipopustljivostiu sebi nositida se od đubrištanapravi dvorac i crkvaopservatorija nadepomoću čijih će se teleskopadopretido onoga što nam nijepotrebnodo otkrića koje jeveć pri našem rođenjuravnodušno prema namai što da bi postojalonâs nikako ne treba.

Pred svakom čežnjom za dalekimvalja predočiti skeletpred svakim uzvinućemsuvu granubeskraj je ono što nikada nećedopreti do nasniti večnostjer taj beskraji večnostsmo mi samidalje od nas ne možemođubrište je ono večitou nama sa namakoje sanjari o namanepoznatima sebio večnosti i beskrajuto ogledalo je stalnoi postojibez trunke milostiprema životukoga zaluđujemo sanjarenjema ne čistim trajanjemupućujući ganadi i beskraju

66

a ne odustajanju od njih.

Genij ili idiotjalovi čovek ili stvaralacmislilac ili pesnikpolitičar ili svetacni kod jednog sene nazireotsustvo kliktaja Tereze Avilske„Večnosti, večnosti“ni kod jednog otsustvo vapajai molitveprohteva i uzdahai samo ih je još višenego ikad prena đubrištukoje je sebe pozajmilooholosti i uzaludnostisublimnijoj i postojanijojnego ikad pre.

Innsbruck, 19. februara 2009.

NE MOGU OBNOVITI SVOJA ŽALJENJA

Ne mogu obnoviti svoja žaljenja na život.Do danas sam bio preživeoza sutra su izgledi nikakvi.U svakom časukao i u poslednjemžalbe dolaze prekasnoistorija je urezanana sve što nam je ikada pripadalodok se svetlost sprema da izmaknedok brodovi tegljači vuku šlepove

67

dok Daun Džonsi padaju dole i doledok spiker izveštava o zemljotresu u Burmidok večernje u crkvi opslužuje božji nakotdok boli prst na levoj nozidok mrav nosi mrvu hlebatežu od sve vasioneradosniji od svakog stvoražaljenje je luksuzza nečim što je još uvektui što nam pripadamakar sutrasenkaponovo bila senkaili je makar ne biloi makar hleb poskupeoovo je mali trenutaksumornevedre večerikoju sam uvek voleoi uvek prihvataosa olakšanjemdobrodošlicomi zahvalnošću.

Innsbruck, 10. maja 2008.

TRČE GOVNA

Trče govna u moju kućunapastvuju je u mojoj otsutnostičerupaju jeraznose stvaribacaju moje uspomenebez nadahnuća sune čine to

68

nehajnoonako kako to čine majstori zlaonako kako će Bog činitisa njimaonako kako će Svemoćničiniti sa svima namakada čas dođetrče govnau moju kućurazvlače moju samoćuodnose tihostisa krova kućečereče moje protekle gladiokupljaju se u mojoj kućioko marijanskog polaodnose ikonei nikada da sezasite svojih bogosluženjatavnih prizora razigrane večnostikoja ne nenadoknađuje nikakav gubitakniti prosleđuje ikakavdobitakližući sladoleddok govna trče u moju kućupolako cepajući zelenilomoje duše.

Innsbruck, 19. septembra 2008.

69

KREĆEŠ U ŽIVOT ZA GORE

Krećeš u život za goreostavljaš blistave umovepropale tradicijegladiusamljenost za koju se nisi boriožene koje su te mimoišleuspeh koji te je dokrajčio.

Sve se događa prvi putdok se umotavamo u smrtusred prihvatljivog odlaskasamo melanholija čini ostatke svetlosti dosadnim.

Krećeš u život za goreno i dalje pišeš pesmenisi sve rekaoa i kako bipisanje jednom započetozavršava se odustajanjem telane voljepišeši veruješ da čak ukolikovremena više i ne bude bilomožda će ga biti toliko koliko za jedan rezimeza jedan osvrtza sve ove protekle godinepisanja i življenja koji je kraćii od najkraćeg osvrta ikoga možešza svaki slučajda saopštiš već i sada:bilo je gorko i besmisleno.

Innsbruck, 9. maja 2009.

70

JOŠ JEDAN NAPOR

Još jedan naporkoji se doda ovome naporuonoga naporakoji neće stići do ciljasamo će ga pomeritido novog naporaka novom ciljustarog napora.

Sledeći napor trebada sadrži više.Na primer: da cilja ne bude.

Moglo bi to biti lepo dobabez vremena.

Ali nema čovekabez cilja.

Da cilj prepustimo zaboravupotreban će bitijoš jedan napori tako će nastatijoš jedna istorijakoja je možda baš ovaa koja i nije morala da nastane.

Innsbruck, 11./12. maja 2009.

JEDNE ZIMSKE STARE TIŠINE

Jedne zimske stare tišinepadaće vremesa snegom.

71

Pokriće nas.

Biće vreme stare tišinesnega naše tišinepokrivenogsa nama odozgore.

Jedne zimske stare tišinebiće vreme stare tišineni prekasnoni preranoi baš je to onošto nikada neće doćia bićedokle god se bližisatima danima nedeljamagodinamataj trenvreme zimske stare tišinejedne zimske noćioveone tišinenaše tišinejedne zimske stare tišineiste kao smrt.

Innsbruck, 11. maja 2009. GODINE BAČENE PSIMA

Skupljam sebe samogod danâod godinâod glupih ljudiglupih danâod glupih naporaglupih godina.

To se ne može zaboraviti.

72

Bilo je tako.Godine bačene psimanapori bačeni psimakao da je nada dolazilaodgorebez dosluha sa mnomotkačenavažna jeftinakrvavih očijupoganih namera.

Nije moglo biti drugačije.

Sačuvao sam te bagere godina na sebipoštedeo živote pasaklizeći u dolinuskupljam grančice imeleono što je moralo da budedogodilo segodine bačene psimaskupljanje koje skuplja samo sebedogodilo sebilo je ugrađenou razumni pakaorazumne životinjesa prirodnim krajem.

Nikakav napor za to nije potreban.

Dovoljno je čekati:godine bagergrob iskopanporavnat.

Trava.

Innsbruck, 12. maja 2009.

73

NAJNUŽNIJE RADOSTI

Pošto život ne moguda svedem na najnužnije žalosti(njih je uvek više nego što ih trebamo)sveo sam ga nanajnužnije radosti.

Pišemne verujem da je išta lepšeno pisati ni-za-kogai kada pišešda nemaš obavezu da mislišda će to iko čitati.Tako se mogu otvoritivrata mnogih rajevaprostora koji nisu odovog sveta.

Posle to sve trebalepo da zatvoriši odahneš.

Tako si pobedio razne slabosti životanisi bio u njemuveć u njemu izvan njegapobedio si bezbroj smrtiu životu:razgovoretakmičenjadruštvene obavezenadusve same smrti ovog života.

Pisao sijednak kvadratu nad hipotenuzom

74

brzini pada jabuke sa stablakamenu koga kupa talas jezerajagnjetu koje liže svoju šapu.

Nije te bilo među ljudima.

Dovoljna je bila već i ta odsutnostda započneš novu rundupregovora sa hartijom.Između nje i tišine

samo tvoje pognuto teloi rukasa mnogo tišinekroz tišinuploviškao polarni medvedna santi ledarazvaljena belina i plavetdaleko od svake hladnoće.

Ne znaš kako dobramože da bude ta odsutnostdok te nije bilotamogde te ježivot očekivaosa njegovim ikonamazabodenim u nebo:ljubavnadasmrtsu te ikonesvuda suplatićeš to jednomkada budeš prestao da pišešzato piši i ne prestaji izađi iz životaa kada ostaviš olovkusamo išetaj

75

biće mnogo svetlaa tamohorde će samonastaviti.

Innsbruck, 19. maja 2009.

GLEDATI U PROŠLOST SMRTI

Već duže vreme gledamu prošlost smrti.

Više nisam živiako sam među živimane postojimništa me ne čeka sutrakoliko me ni danas nije čekalo.

Sve je već urađenooni koji su disalizgazili su meto je dovoljno da se višene bacakam tamo i onamomogu samo da gledamda blenemu farove koji mi dolaze u susretonda su oni prošlii ja sam postao manjinepotrebniji od bilo kojeg faralevog ili desnog svejedno.

Skinut sa krstaza mene više nema raspećaono je stvoreno za živeoni se pod njim boreza sutraza sigurniji dahza vedrije poglede od onihkoje im nudi borba

76

dok ih vodi doutuljenja svake borbe.

Dobro je znati da je smrt već prošlada smo je prebrodili„dok u glavi pretresamo naše truljenje“baš je lep prizor gledati je kako se udaljava od naskako nas nosi sa njenim srpom u ruciiako smo mi još ovdei gledamo Ruisdaelove oblakeletnje je popodnenedeljasve je prošloono što smo čekali i čekaliviše nas ne uzbuđujenema dve smrtiova je pravai lepo ju je gledatijoš dok smo živi„dobrovoljno svedeni na prah i pepeo“.

Čitava hrabrost našeg životaje u tome.

Innsbruck, 28. juna 2009.

MESTO BEZ VEČERI

Idešsve bližimestu bez večeri.

Bilo je tolikošansi!

Ova je prava.

Samo ćeš ušetati.

77

Sećaš seu detinjstvukako je Džon Vejnna konjuprešao rekuizašao u stenovite planine.

Tako ćeš i ti.

Ne znaškako će mestubez večeribiti dobrosa tobom.

Ne okončavaj taj put.

Samo idi.

Bez dobre voljene ulazitamo.

Svet star eonimaima jednomestobez večeri.

Talas jeu školjci tamodok psi laju.

Innsbruck, 19. maja 2009.

OSTACI NEUDAVLJENOG ŽIVOTA

Samo prolaze dani

78

pušteni sa lancaneudavljenisa izvora niz vodu puštenineudavljenidanikoji će otićikoji tekukoji odlazeneudavljenijoš neiskustvomgledanjemčekanjemnovim pokušajimana starim neuspesimaneudavljeni žilaviisti daniraznih uzaludnostibrojnih ushićenjani malo planiranih.

Samo prolaze danineudavljenipušteni sa lancasa izvora dokle vremenaniz vodu puštenikojeg vremenazašto puštenineudavljenisa kratkog lanca vremenabezobalnogzašto kakoneudavljenipušteni.

Innsbruck, 10. juna 2009.

79

MI PIŠEMO U SUTERENU

Mi pišemo u suterenui jednoga dana ćemo se podićido trećeg do četvrtog spratapenjaćemo se jošdodirivati ono malo nebakoliko će stati u šakui to će biti to.

Ali treba ostati u suterenuto je jedino mesto dostojno pisanjasvi zaverenici pišu u svetlostipodzemljapiši i tine izlazi na svetlostti si svetlostiz tebe curi litijumski požarne udaljavaj se od tog mestana koga te je bacila sirova milosttvoje izopštenostiiako ti tako sada ne izgleda.

Samo pisma iz podzemljaimaju sigurnu adresune pristižu nikada tamogde stanuju vučje ćudiklone se onih kojima tinisi po voljiznaju koje će postaje zaobići.

Dok pišeš u podzemljusamo je čovek tvojaprava adresatražićeš to čudovištekoje miriše na divlju jabukutvoja opora rečenicasazdana od čipova radostii sumnjenaći će ga.

80

Ja pišemti pišešu podzemljumi pišemokao Krili kao Vitmenkao Paund u Italijiu američkom kavezusamo je to siguran putdo čoveka:svetletiiz podzemljasamo odatle se javne radostsigurna kao ptica iznad žitnog polja.

Podzemljeje jedino mestosa koga se sve možeuputiti kanemogućemosim tvog životakoji će pisatito nemoguće.

Innsbruck, 12. juna 2009.

PROŠETATI SE KROZ POSLEDNJI SMIRAJ

Verujem da će bititakoda ću se pred smrtprošetati kroz poslednjismirajto će biti prvi smiraj

81

poslednjeg smirajana zemlji.Zemlja će šetatikučićekao i uvekpred smirajprvi ljubavnicitražiće prazne klupeu parkublag predvečernji vetarkosiće u talasimatravu.Ta priča je dosadnai njeno ponavljanjezamaralo me je jošpre četrdeset godinaStoga ćemoja poslednja šetnjakroz poslednji smirajbiti nova.Nadam se da na krajuneću poželetida se ponovi.Ali nikad se ne zna.Koliko puta smo samisebe prevarili i izneverilikoliko puta smo verovali„u previše toga prerano“.

Innsbruck, 30. maja 2008.

NE OSTAVLJAM. OSTAVLJAM

Ne ostavljam knjigeništa za čitanje.

82

Ostavljam zarazu,besnilo.Skepsu.Vrh otrovne strele.Biće dobro ako to ostane.Ali neće.Ko će sa dvadeset poverovati skepsi?!Ima onih koji i u osamdesetojmantrajusve sam bolje i bolje.

Ne ostavljam molitve.Ništa za sluđivanjena prvi pogled.Ostavljam greh Stvoriteljev,slobodu izbora, slučaj,metafiziku i gastronomiju,greške suprotnih pravacaistog uvira i poraza.Neće ni to biti dovoljnoda se umakne uzdasima ihalelujamada čovek postane razumna životinjai da konačno umesto niskosti vaznesenjaafirmiše prostaštvo.

Ne ostavljam setu isanjalaštvo.Ništa što se brine za kukavičlukI odbranu dogmi.Ostavljam „bestidnu volju za postojanjem“,sranja i podrugivanja,analitiku uzročnosti,horizonte bez suštine,pustoš budućeg vaskrsenja.

Ali sve ove oholosti neće se poklopiti saizvorištem nespokojstva.Svetina i lepe duše

83

osloniće se na sugestivne metafore Jevanđelja,pustolovina će se razumeti kao nužnost,a navika umiranja,ohrabrena molitvom i zločinom,kao lepota postojanja.

Innsbruck, 2. juli 2009.

84

O AUTORU

Boško Tomašević je rođen 1947. godine u Bečeju (Vojvodina, Ex-Jugoslavija), autor i docent Univerziteta. Od 1990. godine do 2006. godine držao predavanja iz književne teorije, poetike, hermeneutike i književne epistemologije na univerzitetima u Frajburgu i Brajsgau, Getingenu, Nansiju, Insbruku, Beču i Berlinu.

Pesništvo mu je okrenuto eleatskoj metafizičkoj refleksiji, postmodernističkom intertekstualnom razgovoru sa evropskom pesničkom tradicijom, kao i duhovnim prizorima samoga čina pesmovanja. U poslednje vreme Tomašević sve više tematizuje vlastito životno iskustvo kao događaj izgnanstva, kao govor o izbijanju u bezzavičajnost i pesništvo razume kao emblemsko razaranje bliskoga „posvećenog nikakvim obalama“.

Knjige poezije: Kartezijanski prolaz (1989), Čuvar vremena (1990), Ponavljanje i razlika (1992), Cool Memories (1994), Predeo sa Vitgenštajnom i druge ruševine (1995), Preispitivanje izvora (1995), Plan povratka (1996), Sezona bez Gospoda (1998), Studija testamenta (1999), Pustinje jezika (2001), Leto moga jezika (2002), Nigde (2002), Celan trifft H(eidegger) und Ch(ar) in Todnauberg (2005), Pesme od lipovog i bagremovog drveta, Nova uzaludnost = Erneute Vergeblichkeit (2009).

Boško Tomašević je član Evropske akademije nauka, umetnosti i književnosti (Pariz), francuskog i austrijskog PEN-a, kao i Francuskog društva pisaca (Pariz), te Austrijskog saveza pisaca (Beč).

Živi u Insbruku.

85

SADRŽAJ

Najveći Niko 2 Civilizacija pobednika 3 „Trag nasleđenih oduševljenja“ 5 Bolest zvana uvek biti negde drugde 7 Sve što će tako biti 8 Lutam gradovima, skupljam jelene 10 Fantazija testamenta 11 Kako se oporaviti od rođenja? 13 Polagano odustajanje od sebe 14 „Vreme je da se ponovo misli smrt“ 16 Posvetiti se odustajanju 18 Prihvatiti pomoć patnje 19Daljine koje nisu vodile nikud 21 Čežnja za mirom u krilu elemenata 23 Kroz večnost i kroz bančenje 24 Smučile su mi se sile zemaljske i nebeske 25Sve me unižava 27 Pišite kao Niko 28 Verujem da su neki pesnici užasno loši i da bi njima trebalo obrisati beton 29 Mnogi se pisci trude... 31 „Jedan je od naših najvećih ako ne i najveći ...“ 32 Pesnik koga štiti kritičar 35 Diluvijalna praksa poezije 37 Ludorije umornih spisateljskih hordi 38 Sistematizovati neizrecivo 40 Nadzemno podzemlje 42 Dok ništa ne izgleda isto 43 Rukovodi se onim što ne postoji 44 Sve je bilo dolaženje i odlaženje 45 Memoari protiv samog sebe 46 Da bih imao mesto na koje se vraćam... 48 Moje pisanje nema više vremena 49 „Živa himna s one strane nadahnuća“ 50 „Ne budi kao toliki drugi pisci“ 52Poezije 54 Kako sam postao klasik? 58 Sveži šljam 60 „Višak odsanjane krvi“ 62

86

Sanjarenje na đubrištu o večnosti i beskraju 65 Ne mogu obnoviti svoja žaljenja 67 Trče govna 68 Krećeš u život za gore 70 Još jedan napor 71 Jedne zimske stare tišine 71 Godine bačene psima 72 Najnužnije radosti 74 Gledati u prošlost smrti 76 Mesto bez večeri 77 Ostaci neudavljenog života 79 Mi pišemo u suterenu 80 Prošetati se kroz poslednji smiraj 81 Ne ostavljam. Ostavljam 82

O autoru 85

87

BOŠKO TOMAŠEVIĆNovi plodovi pohoda

elektronsko izdanje načinjeno na osnovu autorskog rukopisa

lektura i prelom tekstaBojan Savić Ostojić

dizajn naslovne straneGoran Savić Ostojić

© Boško Tomašević, za Jurodivu knjižaru

Na naslovnoj strani :Adele Whittle, The Moon and the Sea Driftwood

Jurodiva knjižara(www.jurodiva-knjizara.yolasite.com)

oktobar 2010.

88