Свети Серафим Роуз

РЕЛИГИЈА БУДУЋНОСТИ

"Религија будућности неће бити само култ или секта,

већ моћно и дубоко религиозно опредељење,

које ће бити потпуно убедљиво за ум и срце савременог човека."  

Отац Серафим (Роуз)

          Веома је значајно у погледу духовног стања савременог човечанства, да се „харизматичка“ и искуства „медитације“ укорењују међу „Хришћанима“. Утицај Источних религија неоспорно је на делу међу таквим „Хришћанима“, али је то само последица нечег основнијег: губитка самог осећања и укуса Хришћанства, захваљујући чему, нешто толико страно Хришћанству, као што је Источна „медитација“ може заробити „Хришћанске“ душе.

Живот самодовољности и фокусираности само на себе, који се живи од највећег броја данашњих „Хришћана“ је толико свепрожимајући да их ефикасно запечаћује од било каквог схватања духовног живота; а када такви људи крену са „духовним животом“, то онда представља само још један облик самозадовољења. Ово може бити виђено, прилично јасно, у потпуно лажном религиозном идеалу и „харизматског“ покрета и различитих облика „Хришћанске медитације“: сваки од тих облика обећавају (и дају врло брзо) искуство „задовољства“ и „мира“.

Али то није Хришћански идеал уопште, који се може описати сажето, као сурова борба и битка. „Задовољство“ и „мир“, описани у тим савременим „духовним“ покретима су прилично јасно производ духовне обмане  духовног самозадовољства – који представља апсолутну смрт за Богоусмерени духовни живот. Све ови облици „Хришћанске медитације“ делују само на психичком нивоу и немају уопште ништа заједничко са Хришћанском духовношћу (пнеуматичношћу).

Православна антрополoгија види три спрата у човеку: телесни (соматски), душевни (психолошки) и духовни (пнеуматички). За човекову личност нису најопасније телесне болести. Ако се неко опија, па добије цирозу јетре, није њега казнио Бог, него он сам себе, -  својим неуздржањем. Опасније су душевне (психичке) болести. То су: љутитост, среброљубље, властољубље, сујета или уображеност, блудне опсесије, мазохизам итд. Као добри психолози (демони), када виде да је неко склон властољубљу — они му пошаљу у мозак филм о Наполеону. И ако овај властољубиви сањар заборави да је он непоновива личност, па каже: „Ја сам Наполеон!" - то је онда случај за психичку болницу (лудницу)...

Најопасније болести су ипак на висини духа, а то су: гордост и јерес. Сујета или уображен човек (на нивоу психичког живота) такмичи се са људима, својим суседима, — да буде богатији, школованији од њих. Међутим, један створени дух, један архангео, по имену Денница (Луцифер) завидео је, не својим суседима ангелима, него самоме Богу, Нествореноме и Безграничноме Духу. То је гордост, или затварање у самозаљубљеност. То је први грех у космосу, од којега се касније заразио и Адам у Рају. Из тога греха извире смрт. (Јер смрт је удаљавање од Живота Бога).

Јерес је крива идеја, полуистина о Богу и Цркви. Када демон запази да је неки високообразовани теолог или начитани богомољац склон сујети, он му пошаље у мозак јеретичку идеју, коју овај прихвата као овој „генијални изум", са жељом да свима наметне кривоверну идеју. Како неки секташки проповедник или римски папа може бити добар човек који уопште не греши на најнижем спрату телесног живота: нити се преједа, нити се опија, нити блудничи; тако и на другом спрату свога психичког живота: нити је љутит, нити среброљубив, ни властољубив, али зато на трећем спрату свог духовног живота он је клицоноша најгоре заразе -јереси. Он се баца на Католичанску Цркву Православну каменом осуде, и каже „Није она права,

него моја папска црква је права!" Међутим, ко се баца на Једину свету Цркву Православну, он се баца каменом на Христа чије је она тело у историји. Зато је Господ Христос фанатичком гонитељу хришћана Савлу рекао у близини Дамаска? „Савле, Савле, зашто мене гониш?" Кроз свего Причешће, ми православни хришћани постајемо саставии део Тела Христовог. Зато сваки који гони нас, гони самога Христа Који је у нама.

Хришћанска духовност се стиче преображавањем свог духа кроз тегобно самосавладавање и крстоношење — са циљем да се достигне у вечно Царство небеско. То царство се да наслутити у лепоти православне литургије, али оно ће потпуно наступити само после нестанка овога света. Зато прави хришћански подвижиик не угађа себи него Богу, и не налази мир и одмор, чак ни у кратком предукусу вечнога блаженства, које му се понекад дарује у овом животу. Насупрот овоме, далекоисточне религије, којима Царство Небеско није било откривено, желе једино да постигну пријатна психичка стања која почињу и завршавају се у овоме животу.

У наше доба отпадије од Бога (после које долази Антихрист), ђаво је био пуштен за кратко време (Откривење 20:7), да би чинио лажна чудеса која није могао да чини за време „хиљаду година" благодати у Цркви Христовој на земљи (Откривење 20:3), да би сабрао своју паклену жетву, онај кукољ, а то су оне душе које „не примише љубав истине да би се спасле" (2. Солуњанима 2:10). У самој природи Антихристовог заводништва је опсена: да сатанско царство прикаже као да је Христово.

Савремени „харизматички" покрет, па „хришћанска медитација" „нова религијска свест", чији су они део, — само су претече религије будућности, религије последњег поколења човечанства, религије Антихриста. Њихова главна „духовна" улога је да ослабе хришћанске душе и да их заведу у демонске тајне које су досад биле ограничене само на пагански свет. Тачно је и то да су ови „религиозни експерименти" само почетничке природе, да у њима има у најмању руку колико психичке самообмане, толико и од уводног демонског обреда. Ипак, није сваки који је успешно „медитирао" или који је примио „крштење у Духу" самим тим био свесно посвећен у царство Сатане. Али то је крајњи циљ тих „експеримената", а касније ће те технике демонских посвећења (иницијација) бити још нападније, са дубљим падом човечанства у пасивност и нездраву радозналост према новим, религијским доживљајима", који се препоручују у овим покретима.

На западу, на жалост, благодат Божија је изгубљена пре много векова (оцепљењем од Православне Цркве). Римокатолици и протестанти нису могли да окусе пуноту Божије благодати, па није ни чудо што не могу да разликују демонску подметачину „благодати". Али, авај! Успех кривотворене (фалсификоване) духовности чак и међу православним хршићанима указује на пад духовности међу нама, јер ни православни понекад не разликују између истинског хришћанства и лажнога хришћанства.

Предуто су православни хришћани сматрали да свако зна богату ризницу њихове вере, па се нису много ни трудили да показују чисто злато својих светих догмата. На жалост, мали је број оних православних хришћана који су упознати са текстовима о православном духовном животу, у којима је тачно указано како разликовати између праве и кривотворене духовности. То су текстови који говоре о животу и вероучењу светих мужева и светих жена који су достигли до узвишене мере Божије благодати у овоземаљском животу. Могу се на прсте набројати они који су остварили у своме свакидањем животу житија из Лавсаика, или савете из Лествице светог Јована Лествичника, Беседе светог Макарија Египатског, Житија богоносних отаца пустињака, као и савете из Невидиве борбе, или поруке из књиге светога Јована Кронштадског Мој живот у Христу...

У Житију великог Оца Египатске пустиње, Светог Пајсија Великог (19. јун) можемо видети шокирајући пример како је лако изгубити благодат Божију. Једном је његов ученик ишао до једног града у Египту да прода свој ручни рад. На путу је сусрео Јеврејина који је, видећи његову једноставност, почео да га обмањује говорећи: „О љубљени, зашто верујеш у простог, распетог Човека, кода Он уопте није био очекивани Месија? Други треба да дође, али не Он“. Ученик, будући слабог ума и простог срца, почео је да слуша ове речи и дозволио је себи да каже: „Можда је то што говориш тачно.“

Када се вратио у пустињу, Свети Пајсије се окренуо од њега и није хтео да проговори ни једну реч са њим. Коначно, након дугог преклињања ученика, Светитељ му је рекао: „Ко си ти? Не познајем те. Мој ученик је био Хришћанин и на њему је била благодат Божија, али ти ниси такав; ако си заиста мој ученик, онда те благодат Крштења напустила и слика Хришћанина је уклоњена“.

Ученик је са сузама испричао свој разговор са Јеврејином, на шта му је Светитељ одговорио: “ О изопачени! Шта може бити горе и безумније од тих речи, којима си се одрекао Христа и Његовог божанског Крштења? Сада иди и плачи над собом ако желиш, јер немаш више места код мене; твоје име је написано са онима, који су се одрекли Христа и заједно са њима ћеш примити суд и мучење.“

Слушајући овај суд, ученик се испунио покајањем, а на његово преклињање, Светитељ је заћутао и почео да се моли Господу за опроштај својих грехова. Господ је чуо молитву Светога и подарио му да види знак Његовог опроштаја ученику.

Светитељ је тада упозорио ученика: „О дете, подај славу и захвлалност Христу Богу заједно са мном, јер је нечисти, богохулни дух одступио од тебе, а на његово место је сишао Дух Свети, враћајући ти благодат Крштења. Тако, пази себе сада, да не би због лењости и безбрижности мреже непријатеља пале поново не тебе и, пошто си грешио, не би био осуђен да огањ геене“.

Много открива чињаница да је „харизматички" и „медитацијски" покрет поникао у релативистичкој средини „екуменских хришћана". Главно обележје јереси западног екуменизма је ово: нико од њих не верује да је Православна Црква једина права Црква Христова. Сви неправославни екуменисти лакомислено верују да је благодат Божија присутна такође и у другим „хришћанским“ заједницама, па чак и у нехришћанским религајама. Они не схватају да када Свети Оци Православне Цркве говоре о уској стази спасења, — они мисле на само један пут ка небу: унутар Православља. Међутим, екуменисти мисле да је то само један од многих путева" ка спасењу... Екуменисти умањују важност јасно одређеног веровања у Христа: за њих нису важни догмати, ни припадност овој или оној цркви.

Православни представници на екуменским састанцима могу бити и људи чврстога карактера, непоколебиве варе у једину Свету Цркву Православну, али само њихово учествовање на тим састанцима, где се заједнички моле са неправославнима, они као да својим понашањем кажу: „Можда је то што ви релативисти кажете, тачно, баш као што је рекао оном Јеврејину поколебани ученик Светог Пајсија. Не треба ништа више од тога па да православни хришћанин изгуби благодат Божију! А после, колико ли труда треба да се она поново стекне ...

 Припремање путa за долазак антихриста:

"Молитва за мир", Асизи, 27. октобар 1986.

Зато православни хришћани морају добро пазити како ходе, увек у страху и трепету, еда не би изгубили благодат, која није дата свакоме него само онима који држе праву веру, живе строгим хришћанским животом и незаситиво упијају Божанску благодат која их води ка небу. Ова обазривост у странствовању мора бити још већа код православних хришћана данас када су окружени лажним хришћанством које нуди безнапорне доживљаје „благодати" и „Светога Духа" — уз то обилно наводећи цитате из Светога Писма, и светих Отаца као ,„доказе"! Вероватно су већ близу последња времена, када ће духовна обнова бити тако убедљива да ће преварити, ако буде могуће, и изабране (Матеј 24:24).

The age of Aquarius

         Лажни пророци модерног доба, укључујући ту и неке који се званично зову „православни", све грлатије најављују скори долазак „новога доба Светога Духа", излив „нове Педесетнице", наступање „тачке Омега"... А по истинским православним пророчанствима, ове ово што они најављују — управо је царство Антихриста. На наше очи почело је да се остварује сатанско царство, демонском силом. Читава духовна атмосфера савременога света оптерећена је увођењем у дамонске доживљаје, јер сатанска „тајна безакоња" улази у предпоследњу фазу овладавајући душама

људи. -  Шта више, она покушава да овлада и самом Црквом Христовом, кад би то било могуће.

Против тог моћног, залуђујућег „религијског доживљаја", истински православни хришћани морају се озбиљно наоружати знањем да је православно хришћанство, као и његов циљ, нешто потпуно различито од свих осталих религија, како „хришћанских" тако и нехришћанских.

Православии хришћани, чувајте благодат Божију коју имате! Знајте да она није ствар обичаја. Она се не мери само људским мерилима и не очекујте да њу схвате они који могу да разумеју само оно што је људско, или они који мисле да се благодат Светог Духа може стећи ван Цркве Христове. Истинско Православље, по својој природи, мора изгледати несавремено у овом нашем демонизованам времену. Оно изгледа као неважна мањина презрених и „луцкастах", усред успешног религијског „препорода" већине... Али нека нам буду за утеху познате речи Господа нашег Исуса Христа: „Не бој се, мало стадо, јер беше воља Оца вашега да вам да Царство (Лука 12:32).

Сви истински православни хришћани нека буду опасани храброшћу за предстојећу битку. Оружје наше је духовно. (Ефесцима 6:11—18). Не заборавите; Христос је већ извојевао победу за нас. Он је обећао да ни врата паклена неће надвладати Цркву Његову (Матеј 16:18) и да ће због изабраних скратити оне последње дане велике невоље (Матеј 24:22). И заиста, ако је Бог са нама, ко ће против нас? (Римљанима 8:31). Чак и у најокрутнијим иакушењима, нама је заповеђено да будемо пуни ведрине, јер „Ја сам победио свет" (Јован 16:33). И ми треба да живимо као прави хришћани свих времена, у очекивању краја света и доласка милога нам Спаситеља; јер Онај који сведочи ово говори: Да, доћи ћу ускоро. Амин, да, дођи, Господе Исусе! (Откривење 22:20).

Православна трезвеност у тумачењу есхатологије састоји се у овоме: она два знака — која је Господ дао (у 24. глави Евангелија по Матеју): да ће Његова Блага Вест бити проповедана свима народима — и да пред Његов Други Долазак неће бити рата (пошто ће Антихрист овладати целом планетом) не знамо — као појединци — када ће се то испунити. (То ни ангели не знају!)

Међутим, ако не знамо тачно када ће бити крај света (јер биће тешко препознати тада Илију и Еноха!) — онда треба себе барем припремити за есхатолошки сусрет са Господом Христом!

Сваки од нас је мали свет за себе. И моја смрт је за мене мој крај света! А пошто сутра може да ме прегази брзо возило — морам бити стално есхатолошки спреман. Јер одласком из овога света — излазим пред Престо Праведнога Судије... Зато ону опомену: „Бдите, јер не знате када ће доћи Господ" православни хришћанин схвата хао упозорење упућено лично њему — на првом месту — а за општи крај света — тек на другом месту.

И пошто православни хришћанин верује да се на Литургији хлеб и вино промени у Тело и Крв Распетог и Васкрслога Господа Исуса — онда он зна да је Господ Славе и на Земљи са нама. Па зато може да има у себи равнотежу, и да каже са Светим Павлом: било да сам на земљи, или на небу — ја сам увак са Господом.

Ако постоји некаква болна напетост или есхатолошка узбуђеност код православног верника - онда она извире из племенитога страха да не разочара Љубав Распетога Бога.

Иначе, нико паметан не жели да доживи оне последње године Антихристове диктатуре... Али, ако се и то деси — ми се уздамо не у своју снагу, но у благодат Пресвете Тројице. Амин.

 

         Отац Серафим Роуз

Извор: Отац Серафим Роуз, Православље и религија будућности, Банатски весник (уредник еп. банатски Амфилохије), Београд, 1990, стр. 95-100.

Манастир Рукумија

Испод Сопота "у шуми, на једном оцедном месту" на левој обали реке Млаве, налази се средњевековни манастир Рукумија, који народна традиција приписује кнезу Лазару и везује за култ сестре Јелице. Овој групи манастира везаних за овај култ припадају и цркве Сестрољин, Заова и Брадача. На основу народне песме неисторијског циклуса "Бог ником дужан не остаје", наивна народна етимологија доводи име манастира у везу са рукама сестре Јелице коју су браћа Павле и Радул растргли коњима на оптужбу снаје Павловице. Историјска наука, пак, доводи име манастира у везу са грчком речи Герокомија што значи старачки дом, место где се смештају остарела лица који су социјални случајеви. Већи средњевековни манастири имали су у свом комплексу и одељења за смештај и лечење старих и изнемоглих лица. Новија манастирска традиција која говори о краљу Милутину као ктитору Рукумије, нема историјског основа. Средњевековни извори манастир не помињу, а нема га ни у попису браничевске области из 1476. године, у коме се помиње само село Рукомије са 22 куће као саставни део заједничког тимара Хасан-бега, Абдуселима и Абдурахмана, који заједно иду у војну, а од села имају приход од 2.098 аспри. Вероватно Рукумија тада није била манастир већ само парохијска црква. Историјска наука идентификује Рукумију са манастиром Врлиште или Варлиште из каснијих турских пописа, лоцираног између села Рукомије и Маковца. Оба ова села, кнез Лазар је својевремено поклонио Раваници. У време султана Мурата III у манастиру живи игуман без монашког братства, а годишња обавеза према султановој благајни износи 300 акчи. Не располажемо никаквим подацима о даљој историји манастира све до времена аустријске окупације.

Опис из 1733. године који је оставио Максим Ратковић, егзарх београдског митрополита, каже да је црква посвећена Вазнесењу Господњем "мала, каменем создана на ћемер, покровеној турецкоју

циглоју по шиндри старој". Припрата је била од дасака, па је и свод од дасака био урађен, а на левој страни је од камена гроб преподобног Мартирија Синајита. Унутрашњост цркве била је окречена а намештај примитиван. Царске двери на иконостасу биле су неисправне. Међу богослужбеним књигама било је неколико рукописних: еванђеље, триод посни, триод цветни, саборник, псалтир и минеј са службама Господњих празника. Конак и економске зграде: трпезарија, кухиња, ракичиница и штала, били су од чатме олепљене блатом. Манастирска порта била је ограђена плотом, са великом капијом од дасака и једном малом. Бунар је био неупотребљив. Од имовине је поседовао воћњак са 40 стабала, две баште, два винограда и 4 ливаде. Братство су чинили: игуман јеромонах Димитрије родом из Баната, који се иако седамдесетогодишњак, бавио пчеларством и имао је своје 73 кошнице; монах Гаврило, десет година млађи и такође из Баната, који је био неписмен и имао само 8 кошница; и јеромонах Висарион, бивши парох смедеревски, који се замонашио после смрти попадије.

За Рукумију су, као посетиоци и стараоци, везани браћа Шљивић - Живко и Јован, родом из Брежана а касније настањени у Брадарцу. Били су познати у борбама Првог српског устанка као изузетно храбри па су и у песмама опевани. Живко је постао војвода у кнежини рамској, а млађи Јован је бранио Пореч (Д. Милановац) после погибије Хајдук Вељка и пада Неготина, и у тим борбама био смртно рањен. Војвода Живко сахранио је брата у манастирској цркви "код средњег стуба с десне стране". После слома Првог српског устанка, Турци су спалили и до темеља разорили Рукумију.

Данашњу цркву, на истом месту али пространију, сазидао је кнез Милош 1825. године. Зато Јоаким Вујић који је наредне године посетио Рукумију пише "Основатељ овог манастира јест Јего Књажеско Сијатељство, Г. Милош, који га је сопственим трошком дао созидати". Како се заборавило коме је претходна црква била посвећена, то је нова посвећена светом оцу Николају. Под у цркви урађен је од римске цигле донете са оближњих рушевина римског Виминацијума. Сачувана су докумета о исплатама које је кнез Милош чинио за изградњу Рукумије: набавкама гвожђа у Крагујевцу, чамових дасака у Београду, које су сплавом послане Дунавом до Дубравице, затим признанице о исплатама мајсторима: "Јањи малом и Николи за манастир Рукомију код Пожаревца ... За конту Јање молера за иконе манастира Рукомије" и сл. Непосредан надзор и руковођење радовима Милош је поверио кнезу пожаревачке нахије Димитију - Митру Јосифовићу (или Јосимовићу) из Петке, а за набавку материјала задужен је Алекса Симић, београдски базрђанбаша. Околна села су одређена да довлаче потребан грађевински материјал: камен, циглу, креч и друго. Црква је 1852. године, за суму од 17.000 гроша, изнова живописана и постављен нов богато изрезбарен иконостас. Посебно су двери китњасто урађене.

У последња два века Рукумија је парохијска црква, јер је била сиромашна да издржава монашко братство. Извештај из 1885. године каже да манастир има само 18 хектара горе које доносе мали приход. Тек 1953. основан је при њој женски манастир.

Архитектура - Манастирска црква је сасвим једноставна грађевина правоугаоне основе, са олтарским простором на источној страни, без певачких апсида и куполе. Зидана је од обрађеног и ломљеног камена и покривена црепом. Нема звоника. У укусно урађеној публикацији поводом стоседамдесетпетогодишњице обнове садашње

цркве (1825-1995), констатује се да је црква "сасвим обична грађевина. Сва лепота њена, физичка и духовна, иза зидова је њених".

Живопис у манастирској цркви урадио је 1971. године монах Наум Андрић, као свој прилог манастиру. Рађен је у техници al secco, тј. на сувом малтеру и подражава српски средњевековни живопис. Сликар је насликао много ликова светих Срба, па и сцену Смрти сестре Јелице, овде означене као свете.

КОНАК са 25 одељења и трпезаријом, подигнут 1962. као и звонара. У оквиру припрема за прославу јубилеја, последњих је година извршена обнова конака, звонаре, конзервација живописа у цркви и рестаурација икона и иконостаса.

Манастир има две чесме са лековитом водом по имену Редуша и Јеринац. Обе су у прошлом веку биле веома цењене и посећиване а налазе се на местима где су по предању пале Јеличине очи.

Адреса: Манастир Рукумија 12208 Костолац; тел: 012/261-121  из иностранства 00381-12-261-121

Старешина манастира Отац Симеон

Адреса: 12208 Костолац; тел: 012/261-121

О.Симеон, игуман манастира Рукумија: Морамо сачувати чистоту наше вере

Док смо боравили у манастиру Рукумији разговарали смо са његовим игуманом, оцем Симеоном чија су гледишта и духовне поуке данас веома актуелне и важне

Треба се чувати раскола, истрајати у вери, живети по њеним правилима и сачувати вековни поредак наше цркве. Ово су само неке од поука које смо добили од оца Симеона, игумана манастира Рукумија код Костолца, током наше посете том манастиру. Отац Симеон се љубазно одазвао нашој молби да нам упути духовне поуке, да корисне савете и прокоментарише нека актуелна збивања унутар цркве. Ми, у „Боготражитељу“ наводимо само неке од детаља тог разговора.„Оно што је души потребно, то човек треба да збори и да пита. Ако питамо из чисте знатижеље нећемо добити оно што је потребно, нити пронаћи  шта

тражимо. Наш покојни игуман Сава говорио је, ако си у некој муци, ако не знаш кога да питаш, питај мало дете и оно ће ти рећи шта треба да чиниш“, рекао нам је отац Симеон, на почетку разговора.Када смо га замолили да се дотакне неких актуелних збивања и истакне потребу очувања јединства и вековног поретка наше цркве напоменуо је:„Борба је против православља, против наше вере са циљем да се она наруши и ми знамо ко води ту борбу, ко је њен извор, а то је непомњаник. Треба се чувати раскола. Грцима су 1923. увели нови календар и видели смо какви су плодови. Покојни владика шумадијски Валеријан, поводом покушаја да се тако нешто и нама наметне рекао је једном приликом слепци Божији зар не видите шта се код Грка и Румуна увођењем новог календара десило, па зар мислите да би код нас било нешто другачије, код нас би било још горе и ко зна шта би се догодило.Зато, увек мора да се зна шта је у чијој власти, јер господ благосиља ред и поредак црквени, а не притиске, не насиље и непоредак. Мора да се зна шта је у власти епископа, шта у власти синода и сабора једне помесне цркве –  а то сигурно није промена литургијског поретка, а шта је у власти Васељенског сабора. Ако неки епископ каже свештенику да треба да служи како он каже, а да то није у складу са црквеним поретком, онда је то насиље.“.Отац Симеон упозорио је и на последице деловања екумениста:„Покојни митрополит Јован Стичев каже – право хришћанство, пуно живе вере бескрајно је далеко од мутних хуманистичких веровања околоцрквене ителигенције, која сада чини основу екуменизма у Русији. Неможе, каже митрополит Јован у својој књизи бити мира између истине и лажи. Зато је господ рекао, нисам дошао да донесем мир него мач, а тај духовни мач истине мора да има сваки православни хришћанин. А трећа лаж екуменизма, на који се они стално позивају је да је његова духовна основа љубав. Али, та њихова „љубав“ нема ништа заједничко са оном правом, хришћанској љубави о којој говори и апостол Павле. Та права љубав је љубав према богу, његовим заповестима и према ближњима. Без ње је немогуће и само постојање света и живот човеков, а она не допушта никакве насртаје на истине вере, већ се за те истине бори. Зато права љубав нема ништа заједништво са оним лукавим изговорима које екуменисти користе за прикривање својих циљева“, напомиње отац Симеон.Говорећи о питањима бесмртности душе и дилемамо које се, у последње време, тим поводом покрећу отац Симеон каже.„Црква и свети оци уче да је душа бесмртна, а свако ко то негира чини јерес. Не може неко да тврди да не постоје рај и пакао. Покојни игуман Сава, настојатељ овог манастира је још пре доласка у манастир, док је био столар и пчелар имао виђења раја и пакла. Он је кроз та виђења био припремљен за службу у манастиру. Једном нам је рекао „да нисам имао све те доживљаје никада не би опстао овде“. Они су му помогли да се у манастиру бори са искушењима, тако да је и овде имао виђења Само, ретки су такви људи. Отац Сава био је прост човек али силан у вери и на такве требамо да се угледамо Говорио је и да је  увек читао све што је потребно да би служио свету литургију, а то су све предходне службе. Када сам га питао које су то молитве он је рекао, мораш најмање да прочиташ све молитве пред причешће а то су канон и псалме, без тога немој да служиш.Зато је важно да се и свештеници строго држе правила. Свештеник који хоће да се причести мора да се припреми за службу и да је одслужи, па  онда да се причести. А ако неће да служи треба да пости, прочита све молитве, исповеди

код свог духовника, па тек онда причести Зашто је дошло до ситуације, да се сипа вино у путир, па причешће народ. Зато што причешћују свештенике који нису служили, који се нису припремили и најавили да ће доћи. Новатори причешћују и честицама које су извађене за упокојене и живе и честицама које су за свете чинове, а то је грех“Посебну пажњу, каже отац Симеон морамо посветити светој тајни причешћа, за коју се требамо достојно припремити:„Свети владика Николај учи нас у „четири завета Светпг Наума“ како да се освештамо и причестимо. Човек, каже он мора да се пробуди, па покаје ( односно исповеди ), па да се очисти кроз епитимију – период вежбања у добру, па онда да се причести. Морамо да се чувамо и после причешћа – једна зла мисао или дело могу да нас удаље од бога. Када се причешћујемо требамо да се помиримо и једни другима опростимо“Говорећи о томе какав треба да буде однос између цркве и државе и однос појединца према својој вери отац Симеон, на крају је рекао:„Угледајмо се на Немањиће. Они су желели да држава буде као манастир, као кошница у којој ће владати хармонија између државе и цркве. Држава треба да буде предворје царства божијег, а храмови као свемирски бродови који ће транспортовати човека у то царство. Зато и свака кућа треба да има кандило и иконе, барем славску и икону мајке божије, а добро је да имамо и икону страшног суда.По речима Пимена Великог спасење лежи у самоукоравању. Требамо да се самоукоравамо, али не да падамо у очајање. Кад осетимо неку промену у души или бол требамо да се помолимо и молитва ће деловати. Морамо да имамо веру и мислимо на то да ће Господ наградити све који му служе, као и да ће помиловати покајане грешнике. Јер, кад се један грешник покаје и небо се радује“.

Манастир Рукумија је српски православни манастир који се налази недалеко од Пожаревца, на путу за Дрмно и Костолац, у селу Брадарац у епархији браничевској.

Први помен и детаљни опис Рукумије оставио је Максим Ратковић 1733. године. По њему црква је посвећена св. Вазнесењу Господа Исуса Христа, сазидана је од камена и била је засведена каменим сводом. Кровни покривач био је од црепа, а поред олтара и наоса црква је имала и дрвену припрату у којој је био гроб Мартирија Синајита. Црква је била малих димензија, све до Првог српског устанка, кад су је Турци гушењем устанка, порушили.

Данашња црква манастира Рукумије има врло једноставну форму, једнобродне је основе са припратом на западној и полукружном апсидом на источној страни. Писани подаци говоре да је цркву живописао 1829. године Молер Јања. Данашњи живопис, а то потврђује и натпис најужном зиду цркве урадио је монах Наум Андрић 1971. године. Живопис је рађен у „ал секо“ техници, у композиционом смислу је класичан и у потпуности је у складу са православном иконографијом. Живопис је доста страдао у пожару 1978. године, а поједине фреске су толико потамнеле да се ликови нису могли препознати. Године 1994. рестауриран је, ретуширан од стране руског фрескописца Александра Точилова. У Рукумији се налазе мошти преподобног Синајита Мартирија.

Садржај

1 Легенда о постанку манастира 2 Литература 3 Види још

4 Спољашње везе

Легенда о постанку манастира

Народна легенда везује постанак манастира за народну песму „Бог ником дужан не остаје“ и страдање сестре Јелице које је описано у њему. Према песми, коњи су растргли сестру Јелицу коју је невино оптужила њена јетрва и тамо где су пале њене очи,руке,брада и она сама, настали су манастири:

Сестрољин Рукумија Брадача Заова

Литература

„Регионална привредна комора Пожаревац“, приредила Др Радмила Новаковић Костић, 2005. год.

Види још

Бог никоме дужан не остаје , народна епска песма Браничевска епархија

Спољашње везе

Манастир Рукумија

 

на порталу СПЦ

Манастир Рукумија

 

Феномени: Благотворне молитве у манастиру Рукумија („Илустрована политика“, бр. 2497, 24. новембар 2006.)

Манастири Епархије браничевске

Витовница • Брадача • Горњак • Заова • Златенац • Копорин • Манасија • Миљково • Нимник • Света Петка • Лешје • Покајница • Раваница • Рукумија • Сестрољин • Сисојевац • Тршка црква • Туман • Решковица

"О браћо, не уздајмо се у творевине своје од камења, ни од мермерног нити од златног нити од сребрног камења, нити од безбожног камења сопствених мисли својих. Све је то слабије пред силом Божјом неголи прах пред силом ветра." Св.вл.Николај 

Рука мученице Јелице

Име Рукумија манастир је, према предању, добио по култу везаном за руке сестре Јелице коју су браћа Павле и Радул растргли коњима на репове због оптужбе снахе Павловице. Четири манастира у овом крају везана су за овај култ. Заова, Брадача, Сестрољин и Рукумија. Овај последњи подигнут је где су јој пале руке, а једна се овде и чувала као велика светиња.

Како стићи

Манастир се налази недалеко од села Дрмна код Костолца. Од Београда је удаљен мало више од сто километара. Најбрже се долази нишким аутопутем до скретања за Пожаревац, затим се од Пожаревца крене ка селу Дрмно. Одатле се до манастира смештеном на обали реке Млаве стиже неасфалтираним путем дугим око два километра. Друмарина на аутопуту у једном правцу кошта 150 динара.

UMJESTO S NOVCEM, U KUPNJU JEDINSTVENIM KODOM U KRVI

          Dok ne budu razvijeni sustavi identifikacije putem krvne slike, računalne tvrtke pripremaju mobitele kojima će se posve obavljati plaćanje robe i usluga u trgovinama.

Kožnati novčanici nabijeni kreditnim karticama i gotovinom uskoro bi mogli postati prošlost, bar tako tvrde američki monetarni stručnjaci i informatičari koji su počeli razvijati nov sustav plaćanja robe i usluga u svakodnevnom životu.

Kako kažu, gotovi novac, čak i kreditne kartice više nisu dovoljno praktična sredstva plaćanja, već novac treba biti pohranjen u virtualnim bazama na internetu do kojih se može doći sa svakog prodajnog mjesta.

Za desetak godina kupac će na temelju svog koda pohranjenog u krvnoj slici koja će biti odčitana pritiskom prsta na poseban skener moći platiti kupljenu robu, a sigurnosni sustavi toliko su pouzdani da se apsolutno isključuje mogućnost bilo kakve zlouporabe ili krađe novca pohranjenog na internetskoj banci.

 

Skenira bar-kod

– Papirnati novac i klasične kreditne kartice više nisu praktični i realno je očekivati da će novčarske transakcije kakve danas poznajemo uskoro izumrijeti. Pitanje je samo na koji način i uz kakvu ćemo tehnologiju plaćati račune u trgovini za nekoliko godina – kaže Lawrence White, profesor ekonomije na sveučilištu George Mason u američkoj Virginiji.

Kako bi što prije izbacile konvencionalne načine plaćanja iz uporabe, računalne tvrtke i bankarske institucije već su počele razvijati mobitele kojima će se plaćati dok ne zaživi sustav identifikacije na temelju krvne slike. Prije nekoliko mjeseci predstavljeni su mobiteli koji prepoznaju bar-kod proizvoda u trgovini, a plaćanje se s računa na Pay Palu obavlja pritiskom tipke na uređaju.

Pošto prepozna o kojoj je robi riječ, računalni sustav na zaslonu uređaja pokazuje kupcu može li se isti proizvod u nekoj od obližnjih trgovina nabaviti po nižoj cijeni, a plaćanje je znatno pojednostavljeno jer se, odluči li se kupac na kupnju, novac s računa koji je pohranjen na nekom od internetskih novčarskih servisa poput Pay Pala pritiskom jedne tipke prebacuje na račun trgovine.

 

Revolucija u plaćanju

Slične sustave već je u svoje mobilne aparate počeo ugrađivati i Apple koji s iPhoneom isporučuje aplikaciju za plaćanje robe i usluga preko interneta.

Samo su prošle godine kupci tako platili robu i usluge ukupno vrijedne 500 milijuna dolara, no ekonomisti smatraju da je to djelić prometa koji će se uskoro tako obavljati.

– Plaćanje mobitelima mnogo je fleksibilnije nego karticama, a broj korisnika u sljedećih će nekoliko godina eksponencijalno rasti.

Kreditne kartice izazvale su revoluciju u plaćanju pedesetih godina prošlog stoljeća, a to se danas događa s internetskim transakcijama - kaže Dana Stadler, jedan od direktora tvrtke Matrix.

http://www.vecernji.hr/biznis/umjesto-novcem-kupnju-jedinstvenim-kodom-krvi-clanak-5155

БУГАРИ УКИДАЈУ ЈМБГ, ЈЕР ВРЕЂА ЧАСТ ГРАЂАНА?

            Судија Здравка Велинова покренула је поступак без преседана против државе Бугарске с намером да се отараси свог јединственог матичног броја (ЈМБГ), сматрајући да нумерисање личности урушава част и достојанство, загарантоване Уставом.

 

Она подсећа да је након Другог свјетског рата нумерисање људи објављено за кривично дело без застаревања.  

Поступак судије Велинове против ЈМБГ биће на дневном реду Врховног администартивног суда Бугарске 13. октобра, пише софијски дневник "24 часа".

Велинова, која је хришћанка, види у насилном нумерисању атак на њену личност и Божије законе. И други верници чине административне покушаје да се отарасе свог ЈМБГ. Једни пишу омбдусману, а други патријарху.

"Одричем се јединственог матичног броја који ми је доделила ваша службе и не желим да се он ни у каквом случају веже за моју личност. Наглашавам да се не одричем реалне информације, односно: Име Здравка Дамјанова Велинова. Рођена 1. јула 1957. године у Софије", пише у саопштењу коју је Велинова упутила служби за одређивање матичних бројева.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Svet/84901/Bugari-ukidaju-JMBG-jer-vreda-cast-gradana

НИШКИ КРСТ ЗА "ГОДИШЊИЦУ" ХРИШЋАНСТВА

      За годишњицу обележавања Миланског едикта којим је римски император Константин званично признао хришћанство као религију Ниш и Српска православна црква (СПЦ) се спремају не само да угосте римског папу, већ и да подигну огроман крст на брду Виник. Коначно јавност може да види како ће та огромна грађевина и изгледати.

Српска православна и Римокатоличка црква сложиле су се да је најбоље место за обележавање 17 векова од доношења Миланског едкта Ниш, место у којем је рођен римски цар Константин који је и озваничио хришћанство као религију царства.

У Константинову част на 400 метара високом брду Виник биће подигнут највећи крст у региону. Крст би требало да буде висок 80 метара, играђен од гвоздене конструкције и отпоран на земљотресе. Његова изградња ће коштати око 1,5 милиона евра, а средства ће обезбедити донатори. 

 

Око крста ће бити плато на коме ће се одржати  манифестација поводом годишњице Миланског едикта

 

А крст ће чувати римске легије

 

Фотомонтажа погледа на Ниш када монументални споменик буде подигнут

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/84405/Niski-krst-za-godisnjicu-hriscanstva-

ПРВО ЧИП ПА ОНДА ПЕНЗИЈА

               И грађанима Србије ће ускоро бити додељен број социјалног осигурања. Ова бројка биће услов за пошљавање, пензионисање, лечење...            БРОЈ социјалног осигурања, по угледу на развијене западне државе, ускоро ће и Србија делити својим грађанима. Ова бројка ће бити незамењиви услов за остваривање било којег права из радних односа, здравствене заштите или пензијског осигурања.

- Свако ће, аутоматски, добити свој број социјалног осигурања и то ће бити такозвани невидљиви број - објашњава Милица Даниловић, директор Централног регистра, институције Владе Србије којој ће припасти и овај задатак. - Осим оних који су за то овлашћени, нико други неће моћи да га прочита, јер неће бити записан нигде у документима грађана за разлику од, на пример, јединственог матичног броја грађана.

 Ипак, пре него што овај број социјалног осигурања заживи, запослене у Централном

регистру очекује много другог посла, а сви су намењени убијању бирократије. Као најважнији задатак, који претходи увођењу броја социјалног осигурања, биће увођење јединствене пријаве. Она ће представљати замену за досадашња три обрасца које су запослени попуњавали на шалтерима сваке организације обавезног социјалног осигурања. Зато ће, почев од 1. октобра, то чинити само у Фонду ПИО или Републичког завода за здравствено осигурање и то по сопственом избору.

 Потпуно нови систем евиденције, сакупљања и обраде податка о пореској пријави,

пријави и одјави са посла, плаћању доприноса за здравствено и социјално, донеће и побољшања у наплати доприноса, контроли плаћања, али и вођењу личне евиденције сваког радника.

 - Нови систем омогућиће да се врло брзо и ефикасно идентификују несавесни

послодавци, а самим тим постигне висок ниво наплате доприноса и оствари највећи очекивани економски ефекат - објашњава Даниловићева. - Утолико пре ако се има у виду да, према неким подацима Пореске управе, наплативи дуг на име доприноса за ПИО износи око 200 милијарди динара, а дуг на име доприноса за здравствено осигурање око 50 милијарди динара.

 

ПРОВЕРА

ЗАПОСЛЕНИ сада нема могућности да са сигурношћу провери да ли његов послодавац редовно извршава своју законску обавезу плаћања доприноса за обавезно социјално осигурање. Може, додуше, да добије податак за себе само за раније године, али не и за текућу годину. И У РЗЗО запослени може да провери да ли му послодавац плаћа доприносе само под условом да је подручна филијала Пореске управе тај податак доставила РЗЗО.

 

ИЗБОР

ВЛАДА Републике Србије је на последњој седници именовала Милицу Даниловић за директорку Централног регистра. Управо се очекује именовање чланова управног одбора из организација обавезног социјалног осигурања - Фонда ПИО, РЗЗО, НСЗ, Пореске управе и Агенције за привредне регистре.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:299803-Prvo-cip-pa-onda-penzija

Алексеј Јанг

РАТ ПРОТИВ БОГА

Кратка историја отпадништва

Већина нас се налази у положају човека који болује од смртоносне болести а да при том није тога свестан. Заузимамо став да смо, као крштени чланови истинске Цркве, сви ми предодређени и да не постоји ништа због чега би требало да бринемо; "ми смо спасени", ма шта да буде. Чињеница је, међутим, да постоје многи, посебно међу преобраћеницима, који не истрају до краја, који

не преживљавају строгости Православља које човек прихвата ступајући на уску стазу спасења. Они могу недељом долазити у цркву, могу бити "угледни чланови", али чак и овде видимо многе, заиста многе, чије су душе заражене духом овог света. Кнез овога света и сви његови легиони укључени су у ватрену битку за наше душе. Ако очекујемо да преживимо њихов напад, морамо пожурити да задобијемо трезвено разумевање о томе ко смо и у шта верујемо, као и положај света који нас окружује. На тај начин ћемо, благодаћу Божијом, бити у стању не само да преживимо, него и да победимо, па и да помогнемо другима на стази живота.

Циљ овог предавања јесте да испита питање преживљавања и да понуди неке практичне савете. Да бисмо започели, морамо схватити да, где год данас погледали, у свету постоји ново схватање истине. Са свих страна - било у уметности или књижевности, или пак у популарним медијима - човек може осетити притисак тог новог начина размишљања, те нове методологије у човековом приступу истини и знању. Пре стотинак година, човек не би био превише забринут због основа нечијег начина размишљања. Све до овог столећа, на већину људи су утицале исте основне претпоставке, међу којима је најфундаменталнија била она о постојању апсолутног. Апсолутно је нешто што постоји независно од било чијег мишљења, од било чијег сазнања о њему. На пример, не значи да сунце не постоји ако слеп човек не може да га види, па чак и ако би то слепи човек порицао. Да употребимо још једну једноставну илустрацију: ако за одређени објекат кажем да је то столица, мој исказ је или истинит или погрешан: то или јесте или није столица, без обзира на моје или било чије мишљење о том питању.

Све до пре неколико генерација, људи су били уједињени у заједничкој вери у апсолутно. Зато је за њих било могуће да заједно расуђују, да опште - чак и ако се нису увек слагали, чак и ако су се придржавали различитих мишљења. Они су схватали да, ако је нешто тачно, оно што му је супротно мора бити погрешно. У области морала, уколико је једна ствар била исправна, друга је била погрешна. Постојала је класична логичка формула: "Ако је нешто А, оно не може бити не - А". Овај век је, међутим, видео велику промену. Чини се да је данас све сведено до релативности. Често се чује да неко каже: "Да, али ако ствари сагледате на овај начин..." и "са друге стране", или "то може бити истина за неке људе..." и ако би неко покушао да одбрани постојање апсолутног, вероватно је да би га жигосали као фанатика или оптужили за недостатак толеранције.

Могло би се помислити да ће то побијање апсолутног резултирати једино потпуним хаосом. Уместо тога, видимо да постоји истинско јединство међу људима који су, свесно или несвесно, усвојили тај нови начин размишљања, који је у основи логичан исход вековима старе хуманистичке философије - тј. (мишљења) да се почевши са човеком и користећи човека као једину тачку интегрисања може покушати да се разумеју све ствари. Уколико неко дели овај нови начин мишљења, без обзира да ли каже да верује у Бога или не, не може тврдити да је хришћанин, јер је хришћанство чврсто засновано на апсолутном. Када нас је наш Господ упозорио да се клонимо испразности овога света, Он није говорио само о спољашњем. Није довољно да избегавамо рок музику, кратке сукње или дроге. Нама прети нешто далеко опасније и то је целокупни

нови став према истини који, као затрован квасац, нараста у нашем друштву и разара душе. Када једном схватимо тај нови начин размишљања, све те разнолике спољашње појединости ће добити своје право место. Без тог разумевања никада нећемо моћи да успоставимо стварну комуникацију са мушкарцима и женама данашњице, бићемо бесплодни као мисионари и нећемо успети да себе и своју децу сачувамо од духа овога света.

"Шта је истина"

Пре него што уопште започнемо да некоме озбиљно говоримо о православном хришћанству, превасходно морамо открити да ли (та особа) на одговарајући начин схвата истину. То питање треба да поставимо и самима себи. Сви људи, без обзира да ли то схватају или не, делају у оквиру неке истине. На наше схватање истине коренито утиче неодговарајуће схватање о томе шта значи постати и остати православни хришћанин. Многи људи, који су пришли Православљу, одмах започињу са читањем књига о историји Цркве, о теологији. Требало би да започну на другом крају, од питања које је Пилат поставио Христу: "Шта је истина?" Истина, на крају крајева, није нешто што је само Православље и ништа друго. Библија, Никејски Символ вере, православно предање - важни су и веродостојни само из једног разлога - јер се иза свих њих налази живи Бог. Овде је истина, апсолут на коме је засновано хришћанство. Ако Бог није тамо или, као што каже св. Павле, ако нађете Христово тело, наша вера је узалудна. Али, Христос је васкрсао из мртвих, и Бог постоји, не само као идеја, као "сила", него као личносни, живи Бог Авраама, Исака и Јакова. Та истина, тај апсолут, чини основну претпоставку православног хришћанина и одређује његов став о самоме себи, његовој сврси у животу и његов поглед на свет.

Постоји данас много осетљивих људи који се боре за свој живот постављајући питање: ко сам ја, каква је човекова сврха? Одговор хришћанина је садржан у првој заповести: "Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим и свом снагом својом". Она изражава човекову сврху и, појединачно, моју сврху у животу. Међутим, за некога ко не верује у апсолутно, није довољно навести ову заповест и очекивати да то реши његову дилему; то ће зазвучати као верски клише. Таквој особи је потребан одговор какав може дати историјско хришћанство, да је Бог уистину тамо. Будући да нам је заповеђено да љубимо Бога, то мора значити да Бог постоји, да је личност и да нешто од Њега општи са човеком. Прва заповест каже нешто и о човеку - да за њега не постоји ништа важније у животу од тога да читавим својим бићем служи Богу и да Га воли. Овде је садржано целокупно схватање о истини и животу.

Ако очекујемо да разумемо основне претпоставке савременог друштва, како размишља модеран човек и како можемо заштитити себе да постанемо плен таквог начина размишљања и да у исто време помогнемо онима који су њиме захваћени, морамо се вратити коренима тих претпоставки и пратити њихов развој кроз историју. То нас води ка кратком прегледу западне културе у коме ћу истаћи неколико главних идеја у свакој епохи, показујући како се идеје

мењају и обликују начин на који се понашају и појединци и читаво друштво. То ће нам помоћи да уочимо шта се налази иза новог начина размишљања присутног у нашем свету и на тај начин нам помоћи да разумемо своју ситуацију и трагичну дилему савременог човека.

Антички богови

Овај преглед почиње освртом на античку Грчку и Рим - ту колевку модерног западног света. Грци су покушали да изграде друштво у форми града - државе који се назива полис. Појединац има значаја само у односу на полис. Из тог разлога је Сократ, када му је дата могућност да бира између прогонства и смрти, изабрао смрт јер се није могао одвојити од онога што је давало смисао његовом животу, тј. од државе. Били су то, наравно, слаби темељи за изградњу друштва и то није дуго потрајало. Ништа слабији темељ није представљао ни пантеон античких богова, и грчких и римских, који су далеко више подсећали на смртнике него на натприродна бића. Позни Рим је установио врло ауторитативан систем усредсређен у цару, који је владао као једна врста божанства. Сви су подстицани да обожавају оно што се називало "духом Рима и царевим генијем". Како је, међутим, човек смртан, ниједно друштво, саграђено на крхком темељу људских "богова" - макар они били и одлучни владари и имали апсолутну власт - не може да преживи. Тако је 476. г. н. е. пао Рим.

Једини преживели били су хришћани и Јевреји. Расејани и прогоњени, какви су већ хришћани били, могли су да се одупру притисцима декадентног и окрутног римског друштва јер је њихов поглед на свет заснован на апсолутном које превазилази овоземаљску, пролазну стварност. Њихова вера није почивала на римском цару и на култу његове личности нити на економском систему Царства. Они су живели за други свет. Овде видимо разлику коју људски поглед на свет прави у њиховој снази као народа и као појединаца када се побуне против притисака животних околности. Хришћани не само да су поседовали знање о васељени и човечанству какво људи нису могли сами открити, они су поседовали и апсолутне, универзалне вредности по којима су живели и судили друштву у коме су живели.

Хришћански поглед на свет био је узрок њихових сурових прогона - не зато што су обожавали Исуса, него што су обожавали једино Исуса. Таквим поступком коренито су подривали јединство државе и изазивали утврђени римски поглед на свет који је био усредсређен у формалном обожавању цезара. Римљани су то сматрали за издају и кажњавали су хришћане као побуњенике. Ниједна ауторитативна држава не може толерисати онима који имају апсолут на основу кога осуђују то друштво и његова дела.

Схоластичка револуција

Током средњег века, који је, грубо речено, трајао од 500 1400. г, западну мисао је прожео нови елемент, а то је било придавање већег значаја човеку него Богу.

Овде је засађено семе хуманизма. У теологији је то започело са идејом да човек на неки начин мора "зарадити" спасење. Није више била довољна Христова крсна жртва. Човек почиње да преузима на себе оно што припада једино Богу. То је отворило врата за појам индулгенције (новцем се откупљују учињени греси) и једно за другим уследила су искривљавања, изазивајући развој који је обезбедио сасвим нову алтернативу за оно што бисмо могли назвати истинском хришћанском културом која је још увек постојала у источном свету, у православним земљама тога доба.

Изненада - и овде се може видети утицај римског духа крштење је постало потребно не само у духовном, него и у друштвеном и политичком погледу. Дошло је до тога да то добије истинско законско значење, што је допуштало двоструке стандарде. Они, који нису били крштени, као Јевреји, нису сматрани за личности и могли су се стога бавити зеленаштвом, што је било забрањено крштеним хришћанима. У наредним вековима, западна црква је продужила да се удаљује од учења раног хришћанства, од светлости Еванђеља, и да се креће према тами хуманизма.

Један од најутицајнијих средњовековних мислилаца био је Тома Аквински, доминикански монах који је живео у 13. веку. Он заслужује нашу пажњу јер су његове идеје дале снажан подстрек успону хуманизма. Тома Аквински је сматрао да је приликом грехопада искварена човекова воља, али не и његов ум, његов интелект. Било је то револуционарно, запрепашћујуће ново схватање, потпуно страно апостолском хришћанству. То је значило да се човек може ослонити на самог себе, на своју сопствену људску мудрост у откривању Истине. Философи, који више нису били нужно везани за Откровење, започели су да делају на начин који је све више бивао независан и самосталан. Они су се сада осетили слободним да мешају хришћанство са учењем нехришћанских философа. Тома Аквински се углавном ослањао на Аристотела.

За нас је важно да схватимо Аристотелове идеје које је Тома Аквински преобразио у оквиру пост - шизматичке западне мисли, јер је аристотелијанизам поставио позорницу за ренесансни хуманизам и без претеривања се може рећи, поставио основу за целокупан основни проблем са којим се данас сучељава западни човек. Аристотел је, у суштини, говорио о већој важности појединачних, индивидуалних ствари над апсолутним, идеалним стварима. Појединачне ствари су постале толико важне да је њихово истинско значење - које уистину само проистиче из њихове везе са етичком хијерархијом апсолутног, било затамњено. Било је то коренито удаљавање од Платоновог погледа на свет који је грчки пагански свет са философске стране припремио за Православље. Ако се о свему суди са релативне основе тачке гледишта појединца, ускоро ограничени појединци престају да имају коначну, апсолутну вредност. А каква је корист од живота изван неког апсолутног значења или сврхе, која се налази изван појединца? Каква је онда основа за морал? за вредности? за закон? На тај начин, још од Томе Аквинског, западни човек је суочен са пресудном дилемом: како доћи до универзалних, општих и апсолутних идеја које дају смисао животу појединца - након што је уништена философска основа за апсолутно?

Као реакција на развој схоластике, појавио се још један покрет који је захватио позни средњи век. Он је израстао из учења оксфордског учитеља по имену Џон Виклиф. У покушају да обнови веру у апсолутно или у апсолутну истину, Виклиф је стигао до супротног усмерења и тврдио да је Библија и једино Библија највиши ауторитет: sola Scriptura. Била је то још једна радикална, нова идеја која је, што није изненађујуће, само допринела нарастању конфузије у временима када су се људи борили са питањем шта је истина. Виклифов превод Библије на енглески појачао је глас који се чуо широм Европе. Виклиф, на жалост, није разумео истинско значење Христове Цркве и услед тога, у својој бици против схоластичког хумани зма он је, иронијом, поставио темељ још једном у суштини хуманистичком покрету, реформацији.

Пре него што напустимо средњи век, требало би да распршимо два широко распрострањена гледишта. Прва предрасуда о ренесанси и просветитељству 18. века насупрот апсолутистичком хришћанству јесте да је средњи век био "мрачан" период западне цивилизације. Међутим, и сама достигнућа величанствених романичких и готичких катедрала требало би свакога да увере да је замисао о мрачном средњем веку неодговарајућа. Са православне тачке гледишта, то је уистину било мрачно доба, али само зато што је у то време истинска Црква у потпуности нестала из Европе; другим речима, истинска Светлост, Христос, није више сијала у овим земљама. Друго, иако реч "ренесанса" значи "препород", и нико не може порећи да је, са овоземаљске тачке гледишта, то био врло богат период људске историје, то није био "човеков препород". То је део ренесансне пропаганде која је дошла до нас, неоспоравана од стране западних историчара. То је, међутим, једна идеја коју ми, као православни хришћани, у светлости онога што се заиста дешавало у то време, не можемо прихватити.

Човек се креће ка средишту

Током ренесансе запажамо талас одушевљења паганском грчком и римском културом. Та појава је делимично била надахнута појачаним контактом између Истока и Запада који је био исход Лажног сабора у Фиренци 1439, као и падом Константинопоља, што ће, током следећих 20 година, изазвати исељавање великог броја учених Грка, али и грчких рукописа на Запад, укључујући и бројне рукописе паганских философа. Они, међутим, никада не би извршили такав утицај да није постојао све израженији расцеп између философије и теологије и нови нагласак на човеку који је ренесанса наследила од средњег века. Ренесанса је усавршила "унутрашње" јединство између латинског хришћанства и паганске мисли. То видимо у делима Дантеа и у уметничким остварењима Микеланђела - на пример, на његовим фрескама у Сикстинској капели. Ова нова схватања посебно су приметна у уметности. По први пут, сви уметници су почели да користе перспективу - која у себи и по себи није лоша, али која је омогућила да се човек постави у средиште простора. Било је то веома оптимистичко, веома идеализовано схватање човека. Који је човек икада изгледао као Микеланђелов "Давид"? То сигурно није старозаветни цар - пророк, то је била представа хуманистичког идеала човекове величине. Религиозна уметност сада је била изражена људским појмовима који су

повремено бивали заиста богохулни. Постоји Фукеова (1416-1480) слика, популарно названа "Црвена Мадона", за коју је свако знао да то није Мадона која доји Дете, него краљева љубавница, Ањес Сорел! Шта је могло бити увредљивије за верска осећања? И док је Дјева вековима била високо поштована, сада је удаљена свака светост и са њених (ликовних) представа уклоњено је било какво религиозно значење. Овде можемо видети како су појединачне ствари све више и више посматране као независне и развенчане са стварношћу.

Ренесанса обилује примерима тог новог истицања човека и изузимања Бога. Док су током средњег века уметници углавном остајали анонимни, и за своја достигнућа прослављали Бога, у ренесанси се човек представљао као творац; аура обожавања почела је да окружује уметнички генијалне људе. У Челинијевој хвалисавој аутобиографији (1558), он предлаже да се уобичајени морал не примењује на геније какав је он сам и та идеја је задобила постојано поверење међу западним уметницима. Каква демонска гордост! И сама појава биографија као књижевног жанра појачала је човекову веру у самога себе.

Нису сви, међутим, посматрали живот на тако неприкривено пагански начин. Неки су схватили да је управо пагански "облак" оно што никада не може подржати смисаону философију живота. У једној студији Леонарда да Винчија откривамо да је он пред крај свог живота, на самом врхунцу хуманизма, почео да схвата где ће завршити хуманизам. Да Винчи је схватио да се, почевши од човека, никада не може доћи до неког коначног смисла и да, када се једном изгуби смисао и сврха постојања, човек није ништа друго до машина, збир молекула, и данас је управо то закључак многих мислилаца. Није онда чудо да је да Винчи, који је изгубио сваку хришћанску наду, последње године живота провео на двору Франсоа Првог, у стању дубоке депресије.

Ако су људи као Леонардо да Винчи коначно били способни да сагледају логичне закључке хуманизма, већина то није могла и човечанство је било чврсто стегнуто хуманизмом. Чак и данас често чујемо његове одјеке: "Ја могу учинити шта год пожелим, само ми дајте довољно времена". То изговара пали човек. Али, када је човек себе већ једном поставио у центар универзума, независно од било чега другог, било је готово немогуће померити га одатле; најмоћнији покровитељи уметности у Европи, ренесансне папе, и сами су подржавали овај неопаганизам.

Покрет ка реформи

Свештеници реформације покушали су да оборе овај у потпуности нехришћански начин мишљења. Лутер је 1517. закуцао својих 99 теза на врата катедрале у Витембергу, Цвингли је 1523. повео Цирих путем раскида са Римом, енглеска (англиканска) црква се 1534. одвојила од Рима, а Калвин је 1536. написао своје Установе. Иако су постојале извесне озбиљне празнине у њиховом поимању, ови људи су искрено желели да дају одговоре на нека питања које црква у Риму више није могла да да.

Насупрот Томи Аквинском, реформатори су схватили да човек никада неће доћи до Истине ослањајући се искључиво на своју мудрост. Зближио их је Виклифов вапај за sola Scriptura. То је, наравно, поставило Библију изнад Цркве, што није православно учење. Ми то морамо разумети јер је то важан део данашњег западног хришћанства и западне мисли. Реформација је начинила неке добре потезе: они су веровали да је истина оно што кажу Бог и Библија, и да ми, према томе, можемо сазнати понешто о Богу. Али, ако је реформација вратила Бога на положај од највећег значаја, човек је, иронијом, остао у средишту. Суптилни изданак реформацијске доктрине била је идеја да сваки човек појединачно бива вођен Светим Духом ка познању Истине. Анализа ове идеје открива врло егоцентричан поглед на свет. Никада раније у Цркви није учено ништа слично томе. Изненада, Св. предање је одбачено и појавило се потпуно ново схватање Цркве. Ако је и постојало здраво истицање потребе за личном повезаношћу са Богом, реформацијско тумачење тог става носило је у себи и изопачење: када човек приступа Богу на овај индивидуалистички начин, тајинственост која окружује Бога и бесконачност која човека раздваја од Њега услед човекове грешности - а такво поимање је од животне важности за очување осећања скрушености и недостојности - почиње да ишчезава. Интересантно је да се запази да је у то време почело да нестаје оно што се називало олтарским преградама и које су постојале у готово свим европским катедралама пре реформације. Те преграде су, слично православном иконостасу, делиле наос (брод) од светилишта, тј. олтара. Називали су их крсне преграде (енгл. rood screens) по старом називу за крст (енгл. Holy Rood, касније Holy Cross) (а вероватно и стога што је на тим преградама, које су постојале до Тридентског концила, изображавано Распеће Христово, прим. прев.). Њиховим уклањањем широм протестантске Европе, осећање светог тајинства почело је да ишчезава.

Јасно је да су реформатори имали своје грешке, и оне нису биле занемарљиве, али би била тужна грешка да се све из тог периода одбаци као искварено. Неки од највећих музичких генија поникли су из реформацијске традиције. Бахова лична побожност била је толика да је на својим партитурама записивао иницијале који су представљали фразе као: "уз помоћ Исусову", "једино Богу нека је слава", "у име Исусово" и сл. Последња композиција коју је написао носи одговарајући наслов "Сада се појављујем пред престолом Твојим". Коме од нас није познато Хендлово ремек дело "Месија", компоновано 1741? Оно је могло потећи једино из културе каква је реформацијска, у којој се Библија налазила у средишту. Запажа се да поредак елемената у том ораторијуму са крајњом прецизношћу следи новозаветно учење о Христу као Месији. Овде поново видимо колико се човеков поглед на свет испољава у његовој стваралачкој продуктивности и мисли.

У сликарству овог периода, не можемо а да се не дивимо осећајности и сажаљењу са којима холандски сликар Рембрант обрађује своје теме. Иако он човека портретише као "великог" - а што је хуманистичка идеја, он исто тако показује да је човек суров и ружан јер се побунио против Бога. (И поред тога, а за разлику од неких других сликара тога доба, Рембрант није излагао подсмеху људска бића нити их је претварао у гротескне креатуре.) Посебно су његови портрети старих људи испуњени љубављу и нежношћу. Била је то позитивна страна хуманизма 17. века.

Независно од тога, постојале су друге, простране области у којима је реформација у великој мери нашкодила људима на Западу. У области саме расе, постојале су две врсте злоупотреба: једна је била ропство, а друга расне предрасуде. Вратили су се у прошлост, прихватајући Аристотелову дефиницију роба као "живог оруђа", па су чак и хришћани допуштали себи да црнце не сматрају за људска бића. Са изузетком појединих група, какви су квекери, све протестантске цркве су ћутале у погледу таквих злоупотреба. Многи који су читали Дикенса нису упознати са његовим Америчким белешкама (1842) у којима износи суровости америчког робовласничког система. Он цитира одломке из америчких новина. Навешћемо један пример: У полицијској згради притворена је црна проститутка Мајра; виде се трагови бичевања, а на ногама има окове. Сједињене Државе биле су углавном протестантска земља, па ипак је било потребно да прође много година и Грађански рат пре него што је ропство укинуто.

Друга негативна последица реформације је било одсуство употребе нагомиланог богатства у добротворне сврхе, посебно у 19. веку. То је упадљиво неспојиво са хришћанским принципима и резултирало је у све већем броју сиромашних четврти у Лондону и другим градовима Енглеске и Европе. Многи од Дикенсових романа представљају узбудљиве друштвене коментаре на животне услове тога доба, када се радило од 12 до 16 сати дневно, уз експлоатацију жена и деце и оштру супротност између богатства мањине и беде већине. Суштина је у томе да је реформација, услед непотпуног, мањкавог поимања човека и Бога, била у немогућности да обезбеди глас који је био неопходан да би се супротставило тим злоупотребама.

Уздизање разума

За 18. век карактеристичан је утопијски сан о просветитељству. Разум је био темељ за све што је било добро: за срећу, за напредак. Постојала је атмосфера оптимизма и вере у савршенство човечанства. Религиозна мисао усредсредила се у деизму. Ако Бог уопште постоји, Он не говори и разум има задатак да човеку пренесе Истину. Мислиоци просветитељства су овековечили ренесансно одушевљење паганским идејама. Да би се то схватило, довољно је посетити кућу у фернеју, у Француској, у којој је 1778. умро Волтер. У подножју његовог кревета насликана је богиња Дијана која се спушта да помогне човеку. То је било оно што је Волтер, један од најгорљивијих француских философа, најпре угледао сваког јутра када би се пробудио - то није била икона Христа или Мајке Божије, него слика паганске богиње.

Током Француске револуције, људи су доспели у стање тако махните гордости да су себе сматрали независнима од старог поретка и како би своје становиште учинили савршено јасним, револуционари су променили календар, који више није био усредсређен на Долазак Христов, Anno Domini, него се сконцентрисао на Револуцију; тако је 1792, година Револуције, проглашена за прву годину! Презирући традицију, уништили су многе ствари и ишли су тако далеко да су предлагали да се разоре и неке од катедрала. Пошто су ућуткали Бога Творца, уздигли су разум на највише место, уносећи у катедралу Нотр Дам једну

глумицу одевену у римски костим, а представљала је богињу Разума. Много чешће него да поступе супротно, предавања из историје сликају идеализовану и искривљену представу о Француској револуцији - "слобода, једнакост", сиромашни против богатих. Озбиљно изучавање, међутим, показује да је тај период био укорењен у потпуном одбацивању хришћанског темеља живота и васпостављању паганизма чији су деструктивни утицаји, као удари земљотреса који се шире у виду таласа, одјекнули широм Европе, остављајући трага у свим областима, од сликарства до науке и образовања. Европски, западни човек, наш свет, никада се више није опоравио; од тог времена, ми смо у још већој мери постали истинска пост хришћанска "цивилизација".

Мислиоци просветитељства су усвојили две главне претпоставке грчког паганског света: рационализам - уверење да коришћењем свог интелекта човек може себи разјаснити истину и одатле извући универзалне закључке, због чега је одбацио идеју о Откривеном Апсолуту, као и прилично наивни оптимизам да је снага људског разума и људске воље довољна да створи добро и праведно друштво. (Овде се мора бити опрезан и ни на који начин не треба изједначити рационализам са његовом потчињеношћу палом људском разуму са самим разумом који је дар Божији). У погледу таквог схватања не изненађује онда да се током 19. века открију различити покушаји утопијских друштава - од којих су нека крајње фантастична - каква су заговарали људи као Сен Симон, Фурије и Овен.

Племенити дивљак

Овај оптимистички ток снажно се осећа у делима швајцарског философа Жан Жак Русоа (1712-1778), најутицајнијег од свих писаца 18. века.

Према Русоовом схватању, примитиван човек - какав се може наћи у дивљини нетакнутој модерном цивилизацијом - надмоћан је у односу на модерног човека. Он је веровао да је човек по природи добар (што није хришћанско учење) и да је до његове искварености дошло услед утицаја друштва. Стога је закључио да примитиван човек мора бити невин јер је слободан од таквих утицаја. Следећи његов аргумент, човеков циљ би требало да буде задобијање слободе - слободе од искварених цивилизацијских институција, слободе од окова традиције, слободе од закона.

У својим Исповестима, Жан Жак Русо схвата себе као предодређеног да човеку покаже једини пут спасења. Схватајући да повратак природи нити је могућ нити сасвим пожељан, Русо предлаже стварање морала и праведне државе која ће у исто време служити и као средиште вредности и као њихов чувар. То се може постићи једино уколико се обезбеди да индивидуална воља сваког грађанина буде оплемењена вољом државе. Деца се морају васпитати на такав начин да буду уобличена у жељене моделе док ће они сами за себе веровати да су слободни. То је философија која се налази иза комунистичког образовног система. Русоов идеал је, међутим, било стварно одсуство образовања. Као "племенити дивљаци", деца, која би била ослобођена штетних ограничења и предрасуда друштва, могла би, веровао је, развити своју прирођену доброту,

могла би истраживати и за себе уобличити вредности и моралне судове, могла би достићи оно добро. Они, који су упознати са Монтесори - школама могу овде видети основу за њихову философију. Већина људи, међутим, није свесна дубоког утицаја који је Русо извршио на амерички школски систем - и штете коју је изазвао. Џон Дјуи, чије име готово да је синоним за америчко образовање, био је под великим утицајем Русоа. Према Дјуију, том "великом" модерном педагогу, не постоји апсолутно, и услед тога, учитељ или просвећен родитељ не морају детету држати предавања; они не треба да покушавају да своје вредности пренесу на дете. У самом разреду, учитељи не треба толико да предају, колико да воде и охрабрују децу да открију своје сопствено учење. Та идеја преноси се и на друга животна подручја. Одгајени у овом систему моралног и субјективног релативитета, данашњи родитељи често кажу: "Препустио сам свом детету да, када одрасте, одлучи којој ће цркви припадати". Таква изјава тачно одражава недостатак апсолутног карактеристичан за данашњу философију образовања. За родитеље - хришћане врло је важно да буду свесни овога како би били способни да се боре са тим у својој деци. Као хришћани, ми верујемо у сасвим одређен апсолут, и због тога јесте важно у шта наша деца верују, и јесте важно којој ће Цркви припадати. Данас многи људи свој поглед на свет заснивају на овој философији а да тога уопште нису свесни; поносни су на своју толерантност, а не схватају да своју децу лишавају било каквих сигурних вредности и, на крају крајева, било каквог истинског животног смисла.

Међу онима који су тражили стварност у Русоовим идејама био је француски сликар Пол Гоген (1848-1903). Његово трагање је било толико одлучно да је напустио породицу и отишао на Тахити у покушају да нађе Русоове "племените дивљаке". Искуство му је показало да "примитивни" човек може бити исто тако суров, неморалан и безосећајан као и људи изложени утицајима цивилизованог света. Посматрајући суровост људске природе, Гоген је запао у очајање. То се одразило на његовој последњој великој слици - огромном платну које се данас налази у Музеју лепих уметности у Бостону и има одговарајући наслов: "Ко смо? Одакле долазимо? Куда идемо?" Уистину, човек који је препуштен самом себи не може наћи одговор на ова највећа питања. Оно што је Гоген открио на Тахитију било је потпуно истинито: човекова природа је пала и у том палом стању он може бити врло суров. Књига која је била популарна пре неколико година, "Господар мува" Вилијама Голдинга, представља добру илустрацију ове теме. Гоген је био толико поремећен овим открићем да је покушао да изврши самоубиство. Већина људи, као што смо рекли, не размишља озбиљно о својим претпоставкама. Ако би их брижљиво анализирали и следили их до њихових логичних закључака, као што је то учинио Гоген, било би још више случајева самоубиства него што их већ има - што само доказује неисправност оваквог погледа на свет.

Још један пример човека који је веровао у обожење природе или онога што је "природно" био је маркиз де Сад (1740-1814), француски писац озлоглашен због своје развратности. Узевши природу као свој морални стандард, закључио је, врло логично да, ако је све природа, онда је све исправно, и не може постојати, исправно и погрешно. Као исход, био је у стању да у својој књизи La Nouvelle Justine напише: "Како је природа нас, мушкарце, створила као снажније, ми са њом, женом, можемо да чинимо шта год хоћемо". Таквом философијом је

правдао најизопаченије понашање из кога је искована реч "садизам". Важно је схватити да де Сад, иако је умро у лудници, не може бити занемарен као умоболан: његове изопачености су биле свесно засноване на философским принципима.

Космичка машина

Нису сви европски мислиоци били убеђени у Русоову романтичну идеју о "племенитом дивљаку". Постојала је школа рационалиста која је све више и више долазила до уверења да човек није ништа друго него машина. То је означило снажно удаљавање од оптимизма раног рационализма. Користећи картезијанске основе, научници 19. века почињу да уче да је универзум затворен систем. Према овој теорији, не постоји апсолутно ништа изван те тоталне космичке машине универзума, ништа, па чак ни Бог. Ако Бог уопште постоји, Он такође мора бити део те велике космичке машине ако већ није поистовећен са њом. Следећи ову теорију, све може бити подвргнуто тестовима, испитивању путем микроскопа или телескопа; све се може објаснити на основу материјализма - укључујући и људску душу. Ти људи су осећали да ће, ако јој се да време, наука обезбедити све одговоре и разрешити тајну живота. Такав став изазвала је философија просветитељства а не нека нова научна открића. Током средњег века, научници су полазили од претпоставке да постоји Бог и да је Он Творац универзума. То објашњава зашто су били незаинтересовани да истражују порекло живота - питање за које је толико заинтересована савремена наука, која делује не узимајући у обзир Откровење. Занимљива је и мало позната чињеница да је научник Френсис Бекон (1561-1626) написао и известан број теолошких расправа, што није било необично за научнике тога времена.

Идеја о затвореном систему је, наравно, супротна православном хришћанском учењу да Бог постоји изван и независно од Своје творевине. Родитељи у великој мери морају овога бити свесни и помоћи деци, која су у школи изложена оваквим "научним" тумачењима, да схвате логичке последице оваквих теорија.

Крајем 19. века, логичке последице овог рационалистичког, научног тумачења света постале су јасне интелектуалној елити; пре само неколико деценија, оне су продрле и у поглед на свет просечног мушкарца или жене. Ако је затворени систем принудио на искључивање Бога, у њему није остало места ни за човека, јер без Бога човек губи свој идентитет и постаје само биолошка машина. То је врло суров, хладан поглед на свет и, заиста, унутар таквог оквира не само да нема места за Бога и човека, у њему нема места ни за љубав. То је трагедија карактеристична за наше доба.

За моје срце је врло болно да помисли шта је човек начинио од човека. - Вордсворт

Када су наука и философија човека једном свеле на машину, идеја о личној слободи лишена је сваког смисла. Све што је личност чинила, све што је била, може се објаснити детерминизмом; човек је условљен као било која животиња и свако осећање слободе или избора било је илузија. Ретроспективно, можемо

видети да је, развенчавши се са Откровењем Божијим и покушајем да себе претвори у нешто анонимно, у нешто независно, човек следио погибељни пут који је утабао његов горди хуманизам и да није постао ништа више осим случајног збира молекула, истинска супротност ономе што је он замишљао. Ако је то истина, онда философи као Сартр имају право да кажу да је живот апсурд, јер ако нема апсолутног, ако нема универзалног, онда ништа нема никакав стварни смисао и сви ми бисмо могли да будемо глумци у Јонесковом позоришту апсурда.

Ту нову философију апсурда изванредно илуструје плодни сликар 20. века, Пикасо. У младости је Пикасо био под утицајем Русоове романтичне идеје о племенитом дивљаку, исто као и Сезановим безличним геометријским формама. "Госпођице из Авињона" (1907) које је он изложио представљале су радикалан раскид који је запрепастио чак и његове савременике, Брака и Матиса. Уз неколико изузетака, све његове слике које су потом настале преносе врло бизаран осећај за стварност - ако би се то уопште могло назвати стварношћу. Чини се да је у мањој мери био заинтересован за употребу боје, за форму и простор, него за изражавање једне врсте сопствене стварности која не може у потпуности да комуницира са посматрачем. Пикасо је, међутим, делио претпоставке интелектуалне елите свог времена и, уз разумевање тих претпоставки, може се, у сваком случају, разумети понешто од генезе његових идеја. Гротескне, често измучене фигуре на његовим платнима одражавају ону философију очајања, онај свет у коме више нема места за Бога, нема места за човека и нема места за љубав. Гледајући његове слике, човек не може да осети било шта друго осим празнину, узалудност света без Бога. У некима од његових познијих радова, посебно у његовим скулптурама, постоји један елемент забаве, у коме површан посматрач не види ништа осим подругљивости. Пикасо је, у ствари, схватио своју публику и своје време и био је у стању да глуми генија, а само је неколицина била довољно поштена да га назове преварантом. У чланку написаном 1952. сам Пикасо скида завесу са своје приватности:

"Људи у уметности више не траже утеху или усхићење... они траже било шта што је ново, настрано, оригинално или саблажњиво. Од времена кубизма и онога што је за њим уследило, покушавао сам да било каквом бизарном екстраваганцијом која би ми пала на памет задовољим критичаре као што су ови. И уколико би ме мање разумевали, утолико су ми се више дивили. Ја сам, забављајући се таквим шалама и играма, у трену постао знаменитост. Слава за сликара значи продаје, зараде, богатство. Данас сам, као што знате, и богат и славан. Али, када останем сам са собом, немам хра-брости да себе сматрам уметником у некадашњем, величанственом смислу те речи. Ђото, Тицијан, Рембрант, Гоја... некада је било великих сликара. Ја сам само јавни кловн који је схватио своје време и искористио, најбоље што је умео, малоумност, таштину и лакомост својих савременика".

Ево, најзад, једне поштене изјаве у свету који је постао обезглављен преваром и које се морамо клонити по сваку цену, без обзира које је лице одабрала: уметност, музику философију, књижевност, па чак и теологију. Усредсредили смо се на Пикаса јер, по речима једног критичара, "ниједно име није подесније да у сећању оживи овај век као Пикасово и слика нашег времена пренета потомству најбоље ће бити представљена његовим цртежима, гравирама,

сликама, керамиком и скулптурама". Ако је тако, будуће генерације неће погрешити ако примете хаос, несигурност, безнађе и очај који су у великој мери део модерног света.

Исту поруку носи и музика 20. века. Леонард Бернштајн је 1973. записао о аустријском композитору Густаву Малеру: "Наш век је век смрти, а Малер је његов музички пророк. Ако је Малер знао за смрт тоналитета и за смрт културе, као што јесте, и његова порука је тако јасна, како онда можемо ми, који то такође знамо, успети да преживимо? Зашто смо још увек овде борећи се да наставимо? Сада смо суочени са уистину крајњом двосмисленошћу коју представља људски дух, најфасцинантнија од свих двосмислености. Учимо да прихватимо своју смртност, а ипак истрајавамо у свом трагању за бесмртношћу. Сва та крајња двосмисленост мора се чути у финалу Малерове Девете".

Исто тако целовито као и философија и (ликовна) уметност, и музика је раширила те идеје очајања у све области наше културе. Због тога највише треба жалити будући да музика, више него иједна друга уметничка форма, има дар способности да човеков дух уздигне према узвишеном. Композитор је, међутим, исто као и било који други уметник, под утицајем сопственог погледа на свет. Не изненађује, дакле, да је као и (ликовна) уметност, и трансцендентни језик музике присиљен да служи апсурду. Модерни композитор Џон Кејџ у једном од својих комада излази на позорницу, седи на великом клавиру и остаје у том положају три минута - у потпуној тишини. Затим устаје, клања се публици и сви аплаудирају. И док би кри-тичари могли величати његов нов приступ у истраживању рационалних граница музичке форме, зар сам Кејџ не би могао да, као Пикасо, призна да је његово "уметничко дело" непоштено?

Сам са собом

Исти покрет се може запазити и у књижевности. Ками, Кафка, Џојс, Фицџералд - њихове књиге се данас сматрају класиком и свима њима одјекује та философија очајања. Порука модерније књижевности није ништа мање обесхрабрујућа. Ако је очајање укорењено у порицању апсолутног, могло би се очекивати да интелигентан човек трага за поништењем таквог усмерења и да по сваку цену завапи за истином. Уместо тога, наставља се осипање смисла, осипање вредности, и човек све више и више тоне у овај трагични бездан. Осим тога, наше доба је у тој мери обузето одсуством озбиљности да се дрско размећемо обесмишљеношћу која је мисаоније људе подстакла, чак, на самоубиство. Амерички писац Хенри Милер је изазвао сензацију обасипајући странице својих романа сексом. Запљуснувши на тај начин читаоца сексом, он га је свео на овоземаљско, лишивши га сваког смисла. То је било нарочито разорно за модерног човека који се још увек надао да, ако се икакав смисао може наћи, онда је то у сексуалној области живота. Та област је сада исто тако била разоткривена и исмејана. Неозбиљност са којом се данас приступа сексу у великој мери дугујемо популарности писаца какав је Хенри Милер и читава генерација писаца који су дошли после њега, који су порнографију уздигли на ниво философског става.

Чак се и хомосексуализам, тема на коју се некада гледало са неодобравањем, сада отворено износи, охрабрен делима као што су "Синови и љубавници" Д. X. Лоренса, роман по коме је 70 тих година снимљен филм. То је надахнуло читаву философију, поглед на свет који је, на крају крајева, далеко штетнији него сам хомосексуализам. Та модерна форма сексуалности - која пориче идеју супротности, антитеза - већ је довела до све већег и већег брисања разлика међу половима. То се може уочити у многим животним областима - у моди, у спорту, у социјалном понашању. Мушкарци и жене убрзано губе свој идентитет, они више нису комплементарни партнери; сада смо склони да верујемо да су они скоро сасвим слични - сексуално, емоционално, духовно, психолошки. Будући да су у тој мери исти, није важно хоће ли мушкарац за партнера изабрати другог мушкарца или хоће ли жена бити са другом женом. У школе се уводи идеја да је хомосексуализам једноставно алтернативни животни стил. Ако заиста не постоје апсолути помоћу којих би дете научило да размишља на други начин, прихватићемо и хомосексуализам заједно са мноштвом других зала која су већ унаказила наше друштво.

Још један пример из области књижевности, који илуструје доминацију безнађа и бесмисла у животу може се наћи у позоришном комаду "Мартин Лутер"; написао га је Џон Озборн, један од "гневних младих људи" 50-тих и 60-тих (гневних у смислу идеалисте исфрустрираног у свом трагању за идеалом). Комад има своје слабости, али, уопштено говорећи, верно приказује Лутерове младалачке године. Сам крај, међутим, има много више да каже о модерном човеку него о самом Лутеру. У завршној сцени, стари игуман некадашњег Лутеровог манастира долази да га посети. Ишчекује се чудесно сукобљавање два различита погледа на свет: стари игуман, који представља традиционалну римокатоличку културу и Лутер који представља реформацију. Уместо тога, игуман се окреће ка Лутеру и пита: "Да ли знаш да си био у праву?" Противно свим историјским чињеницама, Озборн даје Лутеров одговор: "Надајмо се да је тако". Несигурност те последње реченице чини од овог дела позоришни комад 20. века. Човек данас не може да прихвати да се, чак и историјски, било шта може поуздано знати. Они који тврде да су сигурни како је оно у шта верују апсолутна истина сматрају се или за наивне или за фанатике. Такво веровање се не сматра ни рационалним, ни цивилизованим.

Философија очајања више није искључива својина елите. Није неопходно да се одлази у уметничке галерије да би се гледале најновије сензације, нити да се слуша софистицирана Малерова музика; данашњи медији исто тако успешно преносе ову поруку. Издвојићемо само један пример: на плакату за филм "Увећање" ("Blow up") М. Антонионија, који се сматра за једног од авангардних режисера, читамо: "Убиство без кривице; љубав без смисла". Била је то више него јасна порука. филм суочава посматрача са неодољивим ставом негативне философије који је сустигао савремени свет. Ако не постоје неоспорне чињенице у погледу моралних вредности, постаје могуће да се почини убиство и да се при том не осећа кривица; постаје могуће препуштање забрањеном сексу без љубави. Каква је основа преостала за расуђивање о исправном и погрешном када је ишчезла граница која одваја стварност од илузије? Свет је уистину позорница.

Дроге и очајање

Ко би могао бити задовољан овом поруком очајања? Када је стварност овог света која нас окружује проглашена за илузију, започело је трагање за другом стварношћу. Писац Олдос Хаксли је претпоставио да би дроге могле бити решење. Хаксли је први пут на то алудирао у роману "Врли нови свет" ("Brave New World"), у коме дрогу назива "сома"; то постаје врло симболично када се схвати да је то назив источњачке дроге која, по веровању Индуса, богове одржава у задовољству. У својој познијој књизи, "Врата перцепције" ("The Doors of Perception") (1956), Хаксли ce одважио да подржава употребу дрога у циљу ослобађања стварности за коју је веровао да је скривена у уму сваког човека. То је свету идеја дало сасвим другачије усмерење. Хаксли је трагично утицао на читаву генерацију младих људи, а његовом животу донело сасвим неукусан крај: навео је своју супругу да обећа како ће му, када буде спреман да умре, дати халуциноген и управо се тако и десило. Умро је усред "трипа" (у наркоманском жаргону, назив за психоделично искуство изазвано употребом халуциногених дрога, букв. "путовање", прим. прев.), потпуно развенчан са животном стварношћу за коју ће сви људи морати да дају одговор на Страшном суду.

Ако имамо било какву жељу да, Христа ради, допремо до људи под утицајем дрога, не можемо једноставно одбацити дроге као грех или неко страшно застрањивање. Оне јесу грех, оне јесу застрањивање, али, да бисмо комуницирали са тим људима, морамо схватити зашто - зашто су их привукле дроге, зашто је то лоше. Осетљиви људи 60-тих нису користили дроге као бекство, него у нади да би могли доживети неку стварност, да би могли наћи неки смисао живота. Наука, уметност, философија - свуда је била исписана порука очајања. До тог времена преовладала је потреба за неком врстом рационалног искуства које би животу дало неки смисао. Рационализам, који је вековима подржавао човека, изненада је дошао до самог краја; човек је открио да не постоји објективна истина, да нема објективне стварности. Осетио је да удара главом у зид и могао се надати да ће само "излетом у веру" или "излетом у ирационално" разбити тај зид.

Проблем у покушају да се допре до тих људи је у томе што садржај њиховог искуства са дрогама није отворен за комуникацију. Било да особа описује то искуство као бесмислицу или да тврди да је видела Бога, она може да прича о томе, али није у стању да то саопшти на исти начин на који се саопштава о објективној стварности дрвета, на пример. Овде није суштина у томе да се процењује искуство са дрогом - да ли је демонско или није него да се уживалац дроге увери у стварност спољашњег света, света какав је створио Бог, Који постоји независно од Своје творевине. Овај свет не представља проширење Његове суштине: он се ни на који начин не може поистоветити са Њим, тј. природа није Бог. Као друго, Бог је човека створио по свом лику: сваки човек је јединствено, стварно и личносно биће са особинама које га разликују од животиње. Овај свет, који је створио Бог, постоји изван било чијег мозга; он постоји било да је човек тога свестан или не. То је објективна истина која чини непоколебиви темељ хришћанства.

На жалост, уколико уживалац дроге хвали своје искуство као појачање перцепције - ако је, на пример, осетио да је доживео црвенило руже - он је још увек неприпремљен да призна како његова перцепција нема ништа заједничко са објективном стварношћу. Уместо тога, уживаоци дроге су развили целокупну нову културу и она за своју последицу има да их све даље и даље одводи од било какве стварности која постоји изван њих самих. Рок групе, које су донеле "еванђеље" те нове културе, биле су врло успешне у овековечењу идеје да живот није ништа друго него илузија и да је узлет једини одговор. То је такође послужило да се замаскира лице ове нове идео-логије која је постајала све ужаснија уколико су рок звезде, једна за другом, узимале превелике количине дроге и давиле се у сопственом повраћању. Нова и чудесна ера коју је антиципирао фестивал у Вудстоку током лета 1969. била је мртворођена; последњи трагови Русоовог племенитог дивљака, кога је хипи-покрет васкрсао у својим оптимистичким порукама о љубави и слободи жртвован је на олтару наркотичке културе. Оно што је за неке започело као очајничко трагање за истином постало је покрет масовног бекства који је служио да људе изолује од једине стварности која би њиховом животу могла дати истински смисао.

Та несрећна култура дрога и очајања је, видевши сам крај, представљала плодно тло за ново решење човекових проблема које су нудиле источњачке религије. Оне су представљале древну традицију у којој је потврђено најновије откриће западњака - да је свет сам по себи илузија, маја. Јога и друге технике медитације отвориле су врата личног света фантазије, где је сваки појединац био слободан да створи стварност какву жели.. Оријентална учења имају једно преимућство у односу на културу наркотика по томе што могу убедљивије полагати право на задовољење човекове урођене потребе за религијом. Мада је опасност, такође, велика ако због одбијања Христа - Буда послужи као одговарајућа замена. Та приврженост источњачким религијама потхрањивана је интелектуалним захтевима за толеранцијом и погрешном идејом да све религије у основи доводе до једне исте стазе. Чињеница је да будизам представља највећу заблуду: одбацујући било какву стварност, он све лишава смисла и циља и може изазвати умну поремећеност јер његов занесењак тежи да изгуби и своје јаство.

Када сагледамо испразну атмосферу тога доба, не изненађује нас што су студенти током 60-тих започели да се питају: "Зашто ићи на факултет? Зашто се женити?" Када би им родитељи одговарали речима: "да би добио бољи посао. Зашто? Да би зарађивао више новца. Зашто? Да би могао купити више ствари и послати своју децу на факултет", подразумевало се да одговора нема. Многи млади људи су се препуштали надама у трагању за смислом, за истином. Док су се бунили против својих родитеља, често су били близу да прихвате исте осиромашене идеје са којима су одгајени: лични мир и богатство. Убрзо након што је била увучена у дискусију о "човековој породици", нова генерација је сахранила себе у материјално поседовање, изолујући се од свакога и од свега што је претило да продре у њен себични мали свет. Ако се претпостављало да се родитељи придржавају основних хришћанских принципа, макар и искључиво на друштвеном нивоу, и то је сада ишчезло. Године 1973, одлука Врховног суда о абортусу није била подстакнута сажаљењем према сиромашнима него због све већег нарастања незаконитог секса и себичне жеље жена да управљају својим животом не ограничавајући свој апетит за задовољствима. Исти себични мотиви могу се открити и у савременом кретању ка еутаназији или у још страшнијим

експериментима са генетским инжењерингом. Уз способности модерне науке, нема граница штети коју човек може сам себи нанети пошто је једном одбио хришћанске стандарде етике и морала. У многим областима живота, човек је већ узурпирао место Бога.

Какве су могућности преостале нашем друштву? За какве ће вредности молити они који припадају изгубљеном хришћанском свету? На хоризонту је мало тога што обећава. Запажамо поражавајуће нарастање хедонизма - у модерној опседнутости телом, храном, модом, сексом, материјалним поседом, луксузом... То, међутим, може довести једино до хаоса. Друга могућност се крије у "апсолутности" од 51%. Са губљењем стварних апсолута помоћу којих се може судити о свему, све већа зависност Америке од гласачких листића је застрашујућа. Треба се само сетити да је помоћу 51% гласова било могуће прекинути Хитлерову власт у нацистичкој Немачкој. Сада је дозвољен абортус због већине гласова. Да ли је еутаназија следећа? На тој основи, морал и закон постају ствар осредњих. Та владавина већине је већ извела читаву револуцију у сексуалном понашању. Две студије Чарлса Кинсија из раних 50-тих, засноване на интервјуима, показују да је "h" проценат људи имао предбрачне или ванбрачне полне односе. Читаоцу се тиме указује да то мора бити исправно уколико је већ толико распрострањено. Уз помоћ сличне статистике, зна се да је данас хомосексуализам стекао исто толико одобравања. У основи оваквог схватања налази се идеја да исправност сексуалног понашања зависи само од тога шта људи чине у одређеном историјском тренутку. То је стандард који данас влада у нашем друштву.

У погледу ових кратких запажања везаних за мисао и обрасце понашања у нашем друштву, од великог је значаја да се вратимо књизи Едварда Гибона, Слабљење и пад Римског царства, написаној у 18. веку. По његовој анализи, следећих пет особина обележавало је Рим на његовом крају:

1. Повећана наклоност према истицању и луксузу,

2. Све дубљи јаз између богатих и сиромашних (то се може применити на државе у заједници народа, исто као и на индивидуе унутар појединих нација);

3. Опседнутост сексом;

4. Ћудљивост у уметности - бизарност и одсуство стварне креативности;

5. Све већа жеља да се живи без учешћа у држави, са све мање и мање личне иницијативе.

Крај пута

Већ смо сагледали две последице нашег губитка смисла и вредности. Као прво, обележја дегенерације старог Рима захватила су нас од једне до друге обале. Као друго, створио се вакуум снаге; друштво не може дуго допуштати хаос и конфузију какве данас доживљава. Принуђено је да га преузме владавина елите.

У часопису "Тајм", чланак под називом "Вођство у Америци" почиње навођењем речи световног философа Ортеге и Гасет-а: "Ускоро ће се широм планете зачути снажан вапај, који ће се подићи као завијање безброј паса на звезде, преклињући за некога или нешто да преузме власт". Ако то некога подсећа на "Ратове звезда", онда ће се на вишем нивоу осетити да је позорница спремна за наступање антихриста. То ће бити олакшано путем једне од највећих опасности са којима се данас суочавамо, опасности непознате старом Риму: путем технолошке манипулације. Једна од основних форми које она поприма су масовни медији, чији утицај нико не може порећи. Колико породица живи уз присуство телевизијске стварности? Колико деце формира свој систем вредности - не на основу онога чему их уче код куће, па чак ни у школи него на основу телевизијских програма? "Срећан повратак, Котер" ("Wellcome Back Kotter") је, на пример, ТВ-комедија која у суштини учи грубом непоштовању ауторитета.

Деца најбоље знају, безазленост све побеђује... Модерни идиоми спремно преносе поруку деци и она нису једина која су изманипулисана.

Једна од теорија горепоменуте манипулације је детерминизам. Књига Б. Ф. Скинера "Изван слободе и достојанства" (1971.) тврди да смо сви ми продукт условљености окружењем. Требало би стога да одбацимо све своје илузије о слободној вољи и да се усредсредимо на то да што боље условимо следећу генерацију. "Преживљавање је", пише Скинер, "једина вредност на основу које је могуће судити култури". Сведен на случајни збир молеку-ла, човек сада поседује вредности једино у смислу биолошког трајања. То је уистину врло жалосно стање. Осврнувши се на Скинеров социолошки детерминизам и на новија поља хемијског или генетичког детерминизма и схвативши бесконачну примену компјутерске технологије, видимо да су врата већ отворена за будући свет ноћне море.

Џорџ Орвел, један од неколицине популарних писаца који су проникли у саму срж марксизма (и сваког тоталитаризма), схватио је једну од суштинских чињеница нашег времена - да смо изгубили сваки додир са стварношћу, са оним што се налази изван нас самих и да се, када смо то учинили, нисмо суочили са одсуством стварности него са лажном стварношћу коју смо сами створили у својим главама. Више нема потребе за манипулисањем околином: довољно је контролисати ум. Он то упечатљиво илуструје у свом роману "1984." у коме даје свирепу слику могућег исхода света чије су апсолутности условљене хировима елите, света у коме је светиња личности, светиња живота, одбачена у корист "Партије":

"Било је то као да те потискивала нека дивовска сила - нешто што ти је продирало у лобању, што ти је разбијало мозак, невероватно те застрашивало, скоро те убеђујући да одбациш сведочење својих чула. На крају ће Партија изјавити да 2 + 2 дају 5 и ти ћеш морати да поверујеш у то. Било је неминовно да, пре или касније, они то утврде: логика њихове позиције је то захтевала. Не само непобитност искуства, него и сама реалност спољашњег постојања била је прећутно побијена њиховом философијом. Здрав разум је био јерес над јересима. Партија ти је наредила да одбациш сведочанство својих очију и ушију. Била је то њихова последња, суштинска заповест... А он је ипак био у праву.

Они су грешили... Општепознато је истинито, придржавај се тога! Камење је тврдо, вода је мокра, предмети које ништа не придржава падају према средишту земље". Са осећањем да је поставио важан аксиом, записа: "Слобода је слобода да се каже да 2 + 2 дају 4. Ако је то дато, све остало ће за њим уследити..."

Православни одговор модерном човеку

Пред лицем тако ужасавајуће пројекције каква је Орвелова, ко или шта нас може спасити од манипулације, од духовног пустошења од стране антихришћанске технократије? Правилно схваћено, Православље има одговоре на основна питања модерног човека, питања о реалности егзистенције, реалности поједине личности, на питање о томе шта је човек и где је његово место у свету. Сваки човек живи у стању тензије - било да он то признаје или не - све док не дође до решења тих питања.

У основи, постоје две алтернативе: или постоји лични почетак за све, тј. или постоји врло реалан и личносни Бог Који је све створио, или свет свој постанак дугује случајности и у том случају не постоји свеопшти смисао, нити било шта има смисао. Историјско хришћанство претвара одговор у питање: Ко је Бог? Пре времена, пре стварања, Бог је постојао у Три Лица Свете Тројице. У Светој Тројици постоји љубав и општење. Према томе, када Бог ствара човека по Свом лику, личност и реалност Његове егзистенције су својствени дару људског живота. Основа да се у то поверује је хришћанска вера у Божије откровење, да је Он у погледу Себе и у погледу човека и творевине говорио истину. То подржава јединство познања и разумевања онога што се дешава у свету који нас окружује. Као што је Бог реалан, исто је тако реална и Његова творевина; ми смо реални људи, јединствене личности које своју јединственост не губе чак ни након смрти. Општењем са Богом и ближњима, имамо могућност да спознамо истинску љубав. Тај вид личности, јединственост, у потпуности је хришћанска замисао и нема ништа заједничко са другим религијама. Не може се рећи да су све религије у основи исте када постоји размимоилажење у фундаменталном схватању Бога (Бог хришћана је ваплоћени Бог, Бог Откровења).

Из свега што је речено, јасно је да постоји базична неспојивост између мисли 20. века и историјског хришћанства. Човек није предодређен; он није случајан скуп молекула негде у еволуционом ланцу. Човек је јединствен, створен по лику Божијем и обдарен слободном вољом. Осим тога, хришћанство је засновано на апсолутима; оно је укорењено у реалности, а не у некој врсти романтичних идеја. Христос је васкрсао из мртвих. Ако то не можемо да кажемо са сигурношћу, не треба ни да се називамо хришћанима. У области морала, хришћанство врло јасно каже да је свет обележен злом и да је пали човек грешан; његов избор начина на који ће делати има смисла; добра дела удовољавају Богу, док рђава дела воде кривици и потреби за очишћењем путем покајања. То је потпуно различито од модерног схватања које објављује да су дела морално безначајна и да, према томе, кривица не постоји. Уколико се не будемо чврсто придржавали тих апсолута хришћанства, ако будемо покушавали да их прилагодимо модернијем начину размишљања, завараваћемо саме себе.

Иако слика западног света у 20. веку коју смо овде представили изгледа тмурно, не треба да се обесхрабримо. Наша нада у будућност није заснована на сведочанству да се човечанство мења набоље; наша нада заснива се на реалности Христовог васкрсења из мртвих. Том надом, том реалношћу морамо покушати да општимо са овим умирућим, очајним светом.

Свуда око нас су хришћанска деца бивала изгубљена за историјско хришћанство. Можемо их окружити лепим црквама и иконама, али смо их оставили обнажене да се суоче са 20. веком. Уколико не желимо да их свет прогута, морамо их наоружати вером, односно постојаним и непоколебивим сазнањем да је Христос васкрсао из мртвих, уништио смрт и дао вечни живот човеку. Он је наш живот и наше спасење, Он је победио свет.

са енглеског превела: Антонина Пантелић

+++Стога, братијо, да стојимо на црквеном Предању, као на камену вере наше, не померајући границу коју су поставили Свети Оци наши, не попуштајући онима који желе новине и рушење зграде Свете, Божје, Саборне и Апостолске Цркве, јер, ако свако буде чинио по својој вољи, мало–помало биће срушено цело Тело Цркве.

Св. Јован Дамаскин+++

„Будите мудри као змије“ (ср.Мт. 10,16).Змија, кад мења кожу, провлачи се кроз веома узан пролаз. Њој је угодно да на тај начин одбаци своју пређашњу кожу. Тако и човек, желећи да се ослободи своје овешталости, мора да иде уским путем испуњавања евангелских заповести. – При сваком нападу, змија се стара да сачува своју главу. Човек је дужан, више од свега, да сачува своју веру. Јер, ако је вера сачувана, још увек је могуће све поправити.Преп. Амвросије Оптински

+++

Позив српском православном народу на молитву и пост за спас нашег страдалног народа на Косову и Метохији

+++

Данас читати пророчанства — то је као читати новине: тако је све јасно написано.

Старац Пајсије Светогорац+++Религија будућности неће бити само култ или секта, већ моћно и дубоко религиозно опредељење, које ће бити потпуно убедљиво за ум и срце савременог човека.

Отац Серафим (Роуз)

+++

Ми стојимо у борби за наше заједничко Предање, за богатство здраве вере коју смо примили од Отаца.

Св. Василије Велики, посланица 243

+++

Кварење Васељенске вере јесте општа пропаст.

Св. Марко Ефески

+++

Ми смо хришћани, прави хришћани, све дотле док држимо веру Светих Отаца. Без те вере нема нам спасења, ни вечног живота.

Свети Јустин Ћелијски

Свети Серафим Роуз

 „ДЕЦО ПОСЛЕДЊЕ ЈЕ ВРЕМЕ...“

 (1. Јован 2:18)

        Непознато за грозничаве Православне „обновљенце“, Господ је сачувао у свету, чак као и у дане Илије Пророка, „седам хиљада људи који не приклонише колена пред Ваалом“ (Рим. 11:4) – незнани број истинских Православних Хришћана, који нису ни духовно мртви, као што се Православни „харизматичари“ жале за своја стада, ни помпезно „испуњени Духом“, као што иста та стада постају под „харизматским“ предлогом.

Они нису однесени покретом одступништва, нити лажним „буђењем“, већ постојано укорењени у Светој и спасвајућој Вери Светог Православља у Предању, које су им предали Свети Оци, посматрајући знаке времена и путујући уском путем спасења.

Много њих следи епископе, пар Православних Цркава, који су заузели снажан став против одступништва нашег времена. Али постоји и један део у другим Православним Црквама такође, који тугују због још чак очигледнијегодступништва њихових јерарха и теже да некако сачувају своје, сопствено Православље нетакнутим; а постоје и други, и даље ван Цркве Православне, којима ће милошћу Божијом, срца бити отворена за Његов позив, који ће несумњиво да се прикључе Светом Православљу. Ових „седам хиљада“ су темељ будућности и једино Православље последњих времена.

А ван изворног Православља, тама само расте. Судећи по последњим „религиозним“ новостима, „харизматски покрет“ може бити само слаби почетак једног целог „доба чуда“.

Многи Протестанти који су спознали превару „харизматског покрета“, сада су као „праву ствар“ прихватили спектакуларно „буђење“ у Индонезији где, како нам је речено, постоји стварно догађање „потпуно истих ствари које неко може видети у Делима Апостолским“.

У размаку од три године, 200 000 незнабожаца се обратило у Протестантизам, под константним „чудесним“ условима: нико не ради ништа, осим апсолутне послушности „гласовима“ и „нађела“ који се стално појављују, обично наводећи Писмо по бројевима и стиховима; вода се претвара у вино, сваки пут када се врши протестантска служба; одвојене руке појављују се ниоткуда да поделе чудесну храну гладнима; цела група демона је виђена како напушта незнабожачко село, јер је „моћнији“ („Исус“) дошао да заузме његово место; „Хришћани“ одбројавају непокајаном грешнику, а када дођу до „нуле“ он умире; деца су научена новим протестантским химнама.

Уз помоћ гласова који долазе ниоткуда (и понављају песму по двадесет пута, да би деца запамтила); „Божији касетофон“ снима песму дечијег хора и пушта га уназад у ваздуху, пред запањеном децом; ватра силази са небеса да уништи Католичке религиозне слике („Господ“ у Индонезији је веома анти-Католички настројен); 30000 људи је било исцељено; „Христ“ се појављује на небу и „пада“ на људе са циљем да их исцели; људи су чудесно пребацивани са места на место и ходају по води; светлост прати „еванђелисте“ и води их ноћу, а облаци их прате и пружају им заклон током дана; мртви су васкрсавани.

Интересантно, у неким деловима Индонезијског „буђења“, елемент „говорења језика“ је скоро потпуно одсутан, па чак и забрањен (иако је присутан на бројним местима), а елементи медијумизма изгледа понекад, да бивају замењени директном интервенцијом палих духова.

Може бити да ово ново „буђење“ снажније од Пентакосталаца, представља још развијеније стање, исте „духовне“ појаве (као што је и сам Пентакостализам сам по себи напреднији од спиритизма) и гласник, близине страшног дана, као што и „гласови“ и „анђели“ у Индонезији такође тврде, „Господ“ долази – јер знамо да ће Антихрист доказивати свту да је он „Христос“ управо таквим „чудима“.

У доба скоро потпуне свеопште таме и обмане, када је за највећи број „Хришћана“, Христос постао управо оно што Православно учење сматра за антихриста, Православна Црква Христова једина поседује и општи са благодаћу Божијом. Ово је бесцено богатство самог постојања, која није толико сумњана чак и од стране „Хришћанског“ света.

„Хришћански“ свет се заиста ухватио под руку са силама таме, са циљем да заведе верне Цркве Христове, слепо верујући да ће их „Име Исусово“ спасити, чак и у њиховом одступништву и богохуљењу, несвесни застрашујућег упозорења Господњег:

„Многи ће рећи Мени у онај дан: Господе! Господе! Нисмо ли у Име Твоје пророковали и Твојим Именом ђаволе изгонили, и Твојим Именом чудеса многа творили? И тада ћу им Ја казати: Никад вас нисам знао; идите од Мене који чините безакоње.“ (Матеј 7:22-23)

Свети Апостол Павле наставља своје упозорење о доласку антихриста, овом заповешћу: „Тако дакле, браћо, стојте и држите уредбе којима се научисте или речју или из посланице наше.“ (2 Сол. 2:15)

„Само што неки сметају вас и хоће да изврну Јеванђеље Христово. Али ако и ми, или анђео с неба јави вам Јеванђеље другачије него што вам јависмо, проклет да буде! Као што пре рекосмо и сад опет велим: ако вам ко јави Јеванђеље другачије него што примисте, проклет да буде!“ (Гал. 1:8-9)

Православни одговор сваком новом „буђењу“, па чак и последњем ужасном „буђењу“ антихриста, јесте ово Јеванђеље Христово, које је једино Црква Православна очувала непромењено и у непрекинутом низу, од Христа и Апостола Његових, и благодат Духа Светога

са којом једино Црква Православна има додир и само са њеном верном децом, која су је примила у Тајни Миропомазања и сачувала истински печат дара Духа Светога.

Амин.

Татјана Васиљевна Грачова

КО СПРЕМА ОСМИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР?

 Данас постоји озбиљна опасност и чак узнемиреност у вези са тим што се Православној Цркви вештачки намеће дух рушилачког либерализма.

За ту бојазан постоје озбиљни разлози, јер иде активна припрема такозваног великог Свештеног сабора Православне Цркве.

Поборници екуменизма се поново залажу за сазивање Осмог Васељенског сабора.

Није тајна да се припрема за тај сабор већ одавно води.

Још је 1961. године на острву Родос, на иницијативу Лењиградског митрополита Никодима, који је тада предводио Одељење спољних црквених односа Московске Патријаршије, било сазвано такозвано Свеправославно саветовање, на коме су присуствовали екуменистички настројени представници Помесних Цркава

Свеправославно предсаборско саветовање други пут је одржано 1976. године и већ није скривало да је његов циљ припрема Осмог Васељенског сабора.

Али, оваплотити у живот своју машту сазива Осмог Васељенског, који је у првом реду неопходан екуменистима за утврђење своје јереси, није пошло за руком епископу Никодиму због његове изненадне смрти 5. септембра 1978, приликом посете римском папи Јовану Павлу I. По екуменистичкој традицији папа је прочитао посмртно слово митрополиту Никодиму и одржали су му опело у католичком храму.

Околности смрти митрополита Никодима били су дубоко симболични – он је био велики поштовалац католичке „цркве“, своју докторску дисертацију посветио је Јовану XXIII a свако своје путовање у Рим доживљавао је као „поклоњење апостолском престолу“.

По својим религиозним погледима митрополит Никодим је јавно нагињао католицизму. На пример, он се јавно усхићавао католичким храмовима, тврдећи да су они, као бајаги уистину велики, за разлику од наших, мање пространих, православних храмова. Публиковано је доста личних сведочења о служењу митроплоита Никодима „приватних миса“ по латинском обреду.

Заслугама митрополита Никодима 1969. године, одлуком Светог Синода РПЦ МП, католицима је дозвољено да приступају светим тајнама. Али је ускоро та скандалозна одлука укинута.

Треба рећи да са симболичном смрћу митрополита Никодима није престала да постоји јерес екуменизма у РПЦ, коју је он проповедао и наметао, пошто је он иза себе оставио плејаду својих ученика, које је успео рукоположити у свештенички чин и поставити их на руководеће положаје.

А идеал и главна машта митрополита је било „уједињење са великом црквом Запада“ путем провођења Осмог Васељенског сабора.

А септембра 1991. године на швајцарском саветовању „Православне цркве и Светски Савет Цркава“ Васељенски патријарх Вартоломеј (Архондонис) заједно са руководством ОВС РПЦ донели су заједничку изјаву о томе да је за „православно учешће у екуменистичком

тражењу јединства хришћана неопходно постојано очишћење Православља“. Опростите, од чега то треба „очистити“ свето, непогрешиво Православље? У шестој глави своје масонске дисертације Вартоломеј директно говори о неопходности стварања „нових канона“...

До средине XIX века у Православној Цркви није се чак ни спомињао Осми Васељенски сабор, иако је и до тада положај Цркве био веома озбиљан (пад Латина - 1054 године), Флорентинска унија (1453. године), Лутерове реформе (1521. године) и слично. Тек са проникнућем протестантских погледа у православно вероучење, изникла је мисао о његовом сазивању... Православни богослови тога времена су говорили не о немогућности већ о одсуству неопходности тога сазива, пошто је задатак Васељенских Сабора – разобличавање изниклих јереси. А пошто су Латини, протестанти и слични секташи осуђени одредбама седам Васељенских сабора, онда за сазивање Осмог сабора нема никакве неопходности.

Слично и сада, екуменистички настројена јерархија је одлучила да је наступио погодан моменат за обнову неуспешног покушаја да се сазове и проведе Осми Васељенски сабор.

Његова припрема данас тече пуном паром. Активно се воде предизборни сусрети и преговори. Васељенски патријарх Вартоломеј је издвојио 10 тема за разматрање.

1)                Православна дијаспора. Одређење јурисдикције православних заједница ван националних граница.

2)                Процедура признања статуса црквене аутокефалије.3)                Процедура признања црквене аутономије.4)                Диптих. Правила узајамног канонског признавања Православних Цркава.5)                Успостављање заједничког календара празника.6)                Правила и препреке за вршење свете тајне брака.7)                Питање поста у савременом свету.8)                Веза са другим хришћанским конфесијама.9)                Екуменистички покрет10)             Допринос Православља у учвршћењу хришћанских идеала света, братства и

слободе. 

Одмах изниче питање: а зар све то није решено на претходних седам Васељенских сабора и треба ли због њиховог решавања сазивати нови Осми Васељенски сабор?

Поводом тога можемо навести речи Светог Преподобног Јустина Поповића: „Историјска реалност је очигледна: свети и Богом сазивани Сабори светих отаца увек су имали пред собом један или највише два-три питања, оштро постављена због јереси и раскола, које су извраћале Православну веру, раздирале Цркву и озбиљно претиле спасењу људских душа, спасењу православног народа Божијег и све Божије творевине. Зато су Васељенски сабори увек имали христолошки карактер, то јест њихова централна тема  - једина тема и главна благовест – је увек био Богочовек Исус Христос и наше спасење у Њему“.

Тако су Васељенски сабори чували чистоту и исправност вере, зато су и питања на њима разматрана, била догматска. Предстојећи Осми Васељнски сабор на дневном реду нема догматских питања која нису решена на предходним саборима.

Провођење Осмог Васељенског сабора било би корисно за православне само у једном случају: кад би на њему била донета правилна еклисиолошка оцена и осуда јереси екуменизма, која спрема долазак антихриста.

Али таква тема се неће покретати зато што је циљ таквог сабора  - озакоњење те јереси свејереси како ју је назвао Преподобни Јустин Поповић. И спремају га екуменисти да би оправдали своје вероодступништво, своја издајничка дејства у односу на Православну веру.

Они се надају да на том „сабору“ већином гласова промене каноне који сметају да се поруши преграда између учења Православне Цркве и псеудохришћанских конфесија. А затим, опирући се на ауторитет Осмог Васељенског сабора, православни натерају да под изговором

послушања подчине и испуне њихову вољу, која ће бити усмерена на уједињење свих религија у једну религију Новог светског поретка.

Што се тиче прве четири тачке, све оне су разматране на Седам Васељенских сабора и Свети Оци су донели одлуке које ми треба само да испуњавамо. Упркос томе, претензије Константинопољског Патријархата да управља православним народима по шаблончићу латинске конфесије, су више него очигледна.

Пета тачка је такође била разматрана још на Првом Васељенском сабору у Никеји и свим православним је заповеђено да се држе месецослова у складу са Јулијанским календаром. Међутим, екуменисти теже да уведу нови календар, истоветан са латинским.

Шесту тачку Вартоломеј је унео због обнављања новотарстава: женидбе епископа и двојеженство код свештеника.

Седма тачка – ослабљење поста од стране екумениста, упркос одредбама Седам Васељенских сабора.

Последње три тачке нису ништа друго него учвршћење јереси екуменизма.

Из горе набројаних тачака апсолутно је јасно да за православне нема никакве потребе за сазивањем сабора, али тај сабор је неопходан екуменистима због утврђења њихових јеретичких погледа и задобијања њиховог ауторитетног статуса.

Екуменизам је нова религија у којој се потиру све границе у вероисповедању, што је неопходно због зацарења антихриста. Можемо рећи да је екуменизам антихришћанска вера. Као што о њој пише преподобни Јустин: „Екуменизам је заједнички назив за лажну цркву Западне Европе. Њено заједничко име је – свејерес“.

Испада да је главни циљ „сабора“ озакоњење а не осуда раширене јереси екуменизма. Зато су присталице тог лажног учења тако активирале своју делатност и журе да спроведу такозвани свеправославни сабор.

Од 9. до 17. децембра 2009. године у православном центру Консантинопољског Патријархата у Шамбезију (Швајцарска) протекло је заседање Међуправославне припремне комисије, која је сазвана са циљем даље разраде питања дневног реда Осмог Васељенског сабора. Окупљени јерарси су известили о томе да они већ разматрају последње питање (http://sobor8.ru/23dec-09-telegramma.html). Но при том, подаци о „Осмом Васељенском“ су доста оскудни и ствара се утисак да то они пажљиво прећуткују. Зато многи чак и не претпостављају да ће врло брзо бити принуђени да устану пред грубом чињеницом изругивања Православне Вере, издаје предања, Светоотачког учења, рушења канона. Хајде да се обратимо пророчанствима Светих Отаца о долазећем Осмом Васељенском сабору:

Преподобни Кукша (Величко): „Последња времена наступају. Ускоро ће бити екуменистички сабор под називом „свети“. Али то ће бити тај фамозни  „осми сабор, који ће бити збориште безбожника“. На њему ће се све вере сјединити у једну. Затим ће бити укинути сви постови, монаштво ће бити потпуно уништено, епископи ће се женити. Нови календар ће бити уведен у Васељенској цркви. Будите пажљиви. Трудите се да посећујете Божије храмове док су они још наши. Ускоро се туда неће моћи ићи, све ће се изменити. Само иабрани то виде. Људи ће бити натерани да иду у цркву али ми не треба да идемо тамо ни у ком случају. Молим вас, стојте у Православној вери до краја ваших дана и спасавајте се!“

Архиепископ Теофан Полтавски: „О Осмом Васељенском сабору ја још ништа не знам. Могу само поновити речи Светог Теодора Студита: „Није свако сабрање епископа сабор, него само сабрање епископа у Истини“. Истински Васељенски сабор не зависи од броја на њему  окупљених епископа, већ од тога да ли ће он мудровати или учити православно. Ако одступи од Истине он неће бити Васељенски, без обзира што он себе зове Васељенским.

Познати „разбојнички сабор“ био је својевремено многобројнији од многих Васељенских сабора па ипак није био признат за Васељенски већ је добио назив разбојничког сабора“!... (Служба светим оцима Седмог Васељенског сабора, октобар, 11 дан, Богородичин по шестој песми канонима светим оцима).

Архимандрит Јован Крестјанкин, Псково-Печерски манастир: „Чувајте завете који су били дати предходницима сада узнесеног на патријаршијски престол Алексеја. Прво. Да код нас буде стари календар! Други ми не можемо прихватити. Друго. Да ми будемо строго Православни. Ми се никада према инославним нисмо односили непријатно. У нас је савест чиста по том питању. Али ми смо ишли по строго зацртаном путу! Како су наши претходници тако и ми, који сада из дан у дан улазимо у надземаљски свет, позивамо вас да чувате пуноћу Православља. Треће. Да се свето чува црквенословенски језик. Четврто. Неке сада страшно плаши Осми Васељенски сабор. Немојте се толико тиме оптерећивати, само спокојно верујте у Бога, јер је ушавши у вечност патријарх (Пимен) рекао у личном разговору са мном, да ако буде  на очекиваном Осмом Васељенском сабору било шта несагласно са осталих седам сабора, ми та правила не прихватамо. То је његово завештање и мада речено у приватној беседи ја вам га већ понављам други или трећи пут ради мирне савести, јер ја сам задавао та питања и ја сам добио одговор на њих. И зато мене сада то не оптерећује: ни брзина времена, ни избори, ни то што је било. Све се то може обухватити једним појмом: ми живимо у апокалиптичним временима. И зато <...> Пазите, стојте у вери, мушки се држите, утврђујте се. Све да вам буде у љубави (1 Кор. 16, 13-14).

Преподобни Серафим Саровски: „Доћи ће време кад ће се под изговором црквеног и хришћанског прогреса, да би се угодило потребама овога света изменити и изврнути канони и догмати (учења) Свете Цркве, заборављајући да они имају начела Самог Господа Исуса Христа, који је научио и давно указао Својим ученицима, Светим Апостолима, о стварњу Цркве Христове и њеним правилима...

Тешко ономе који једну реч избаци или придода. Наша Црква нема никаквих порока; тешко ономе ко се дрзне да унесе било какве промене у Богослужења и каноне те Цркве, која јесте „стуб и тврђава Истине“ и о којој је Сам Спаситељ рекао да јој чак ни врата пакла неће одолети; то јест да ће она остати неизмењена до краја – до другог доласка. Свака жеља да се унесу као бајаги усавршене измене и правила и учења Свете Цркве, јесте јерес, жеља да се створи посебна црква по измишљању разума људскога, одступање од заповести Духа Светога и то и јесте хула на Духа Светога, која се никада неће опростити“.

Правило 2. Шестог Васељенског сабора гласи: „ Никоме да не буде дозвољено да горе назначена правила Апостола, Васељенских и помесних сабора и Светих Отаца мења или замењује или осим предложених правила примењује друге, са лажним насловима, састављања неких људи који су се дрзнули трговати са истином“. А саборско дело тог истог сабора гласи: „Трипут анатема за свако новотарство и рад против црквеног Предања и учења и правила Светих и блажене памјати Отаца. Анатема ако ко наруши било које записано или незаписано Предање Цркве“.

 „Овде је ум који има мудрост. Седам глава то је седам гора (то је седам Васељенских сабора) на којима жена седи (то је света Православна Црква) (Откр. 17, 9). Она нема нужде у прибављању или одбацивању, јер број седам јесте број пуноће“. (јеромонах Павел Лебедев).

На тај начин, ми треба да знамо да ће провођење Осмог Васељенског сабора чинити део специјалне операције на успостављању Новог светског поретка, где се развија делатност у религиозном пространству.

Супротстављати се сваком злом уништењу, да би истинску и предату од Светих Отаца Православну веру нашу сачували у чистоћи, ништа не додајући и ништа не одузимајући.

Одломак из Књиге Т. В. Грачове: „Када власт није од Бога“

МИКРОЧИП ЗА ДУЖИ ЖИВОТ

         16. јун 2010. 22:57 > 23:00             Научници најављују микрочип који би људе благовремено упозоравао и на најмању аномалију у телу.

Људски век се непрестано продужава услед све бољих услова живота и напретка медицине, а научници сада најављују и микрочип који би људе благовремено упозоравао и на најмању аномалију у телу, као што је на пример појава прве канцерогене

ћелије.

Уз овај мали уређај човек би могао превентивно да делује на своје здравље и тако продужи свој живот чак на 120 година.

Уграђен испод коже, микрочип би у континуитету пратио здравствено стање носиоца и слао сигнале научном центру у коме би лекари проучавали ситуацију, обавештавали и лечили пацијента без обзира где се он налазио.

Један такав центар биће ускоро отворен у близини Вероне, на северу Италије.

Пројекат назван "Quo Vadis" вредан је 12 милион евра и предвиђа изградњу истраживачког центра који ће се простирати на 550.000 квадратних метара.

"Наш циљ је да просечни животни век продужимо на 120 година", казао је иницијатор центра, италијански свештеник Луиђи Верзе, наводећи да су у реализацији пројекта консултовани сви највећи светски стручњаци.

У истраживачком центру Quo Vadis лекари ће на основу истраживања генома моћи да предвиде све патологије с којима се једна особа може суочити у току живота.

"Свима који буду желели да се њихово здравствено стање прати из центра биће постављен микрочип испод коже. На појаву и најмање аномалије, на пример прве канцерогене ћелије, пацијент ће бити обавештен без обзира где се у том тренутку налазио", објаснио је Верзе, пренела је агенција Анса.

(Танјуг)

http://www.mondo.rs/s173416/Magazin/Zdravlje/

Свештеник Андреј Горбунов

ИКОНА ЗВЕРИ

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Према Апокалипси у последња времена људи ће се клањати икони (лику) звери, којој ће бити дат "дух", услед чега ће она говорити и деловати (видети: Отк. 13,14-15). За многе пажљиве хришћане данас је

очигледно да Свето Писмо говори о савременом глобалном идолу под називом "Екран"; да библијска слика иконе звери која говори и делује указује на телевизију, на видео и компјутерску технику, а у ширем смислу и на сва савремена средства масовних информација, као и на такве појаве као што је свеопшта компјутеризација и "виртуелизација".

Реч икона у преводу с грчког значи лик, слика, приказ. Али Екран и јесте живи лик који има "дух" (тачније, живот, као на пример, у Библији на енглеском језику - life 1), покретна слика2), и још снабдевена звучном пратњом - "слика која говори". Екран је слика (лик) плус звук, или, изражавајући се на савремен начин, то је инструмент преношења аудиовизуелних информација.

Канадски професор Маршал Меклуан, један од западних "духовних вођа", 1955. године је изразио предност телевизије у односу на стара техничка средства комуникације следећим речима: "Док је штампање било механизација вештине писма, телефон је већ био електрификација самог говора, огромни корак напред у поређењу с телеграфом. Грамофон и биоскоп су били једноставна механизација говора и покрета. Али радио и телевизија били су не просто електрификација говора и покрета, већ електрификација целокупног дијапазона изражавања људске личности"3). Ето зашто је у Апокалипси речено да је у лик звери стављен "дух".

 

Моћ слике

Маршал Меклуан је формулисао следећи афоризам: "Средство информације и јесте садржај информације" ("The medium is the message"), то јест, није важно шта се заправо преноси преко радија, телевизије и тако даље, важна су сама та средства информације која делују на подсвест и сферу чула.

Године 1974. у разговору с дописником француског часописа Realite покајани пророк електроакустичког света Маршал Меклуан је овако говорио о опасности од телевизије: "Сматрам да телевизија постепено и једну за другом уништава све установе на којима почива наша цивилизација... Дошло је време да се сви побунимо и уклонимо телевизор из свакодневног живота. Хајде да је потпуно уништимо, јер човечанство не може да живи у условима непрестане раздражености толико високог нивоа.

Магијска чар којим нас обухвата телевизија изазван је њеном електромагнетском природом: прекидни електрични импулси, зрачење предајника и светлосних снопова, који сачињавају слику, иако међу њима нема никакве везе; телевизијска слика је слична решетки или мозаику, слична је мрежици за косу, риболовној мрежи, који спутавају гледаоце најпрефињенијим ћелијама. Али нас не магнетизују зрачења, већ интервали међу њима, нас привлачи празнина међу ћелијама. Не знајући то, нас гутају ти интервали. Рибе не примећују воду у којој пливају, људи не примећују ваздух који дишу.

Телевизија је најмоћније средство које највише "заражава" људе... Ми смо очарани празнином... Прекидност преношења информација путем електромагнетских зрака држи нас у сталној напетости. Тиме се телевизијска информација у потпуности разликује од биоскопа, где су слике спојене. Још више се она разликује од штампаног текста који је одредио целокупну организацију наше умне делатности, засноване на рационализму и апстракцији".

Екран у живописним бојама и примамљивим сликама одражава и представља гледаоцима "овај свет" који, по речима апостола, сав у злу лежи (1 Јн. 5,19), а такође лажни свет демонских маштања. Свакодневно се врши право правцато бомбардовање људске свести сликама које помамно промичу на Екрану. Сама реч "лик", употребљена у Апокалипси, прилично јасно указује на виртуелну реалност коју уводи Екран.

Још је 1963. године телевизијски коментатор француског недељника Експрес писао о телевизији: "Откако је откривено штампање књига мисао се кретала, користећи као тачку ослонца знакове, символе и слова. Од сада се она ослања углавном на слику... Питање се састоји у томе хоће ли агресивна моћ те слике, бескрајно обмотавање пипака телевизијске траке исушити интелектуалну суштину свакога и гурнути народе у стање пасивне пријемчивости".

Екран с правом називају "жвакаћом гумом за очи" или "духовном жваком". Читање, посећивање музеја или предавања - сви ти традиционални облици културе повезани су у свести људи с нужношћу да се учини неки напор. Да би гледао мали екран у кући, човеку никакав напор није потребан. Поробљени, хипнотизовани поклоник екрана спреман је да прогута све што му овај нуди. Савремени људи све мање читају и све више времена проводе пред Екраном који у потпуности окупира њихову пажњу, врши на њих затупљујући утицај, ствара за њих свет вештачких вредности; све то поткопава способност људи да трезвено оцењују различите идеје.

У штампаном тексту који је доминирао у људској култури до појаве Екрана, најбитнији је садржај текста. Одлучујући значај ту имају саме идеје које изражава аутор, као и она његова осећања која жели да подели са читаоцем. Када пак имамо посла са сликом на Екрану, све се мења. Тренутно емитовање слика, непосредност сведочанства, ефект присутности, истинске сцене из живота... Све то доводи до тога да се слика уздиже изнад садржаја, постаје суштина ове или оне емисије, филма и тако даље. Обојене слике, праћене звуком, потискују језик и знаке. Иза тих слика, наравно, стоје невидљиве ђаволске идеје које се уводе у свест гледалаца. На то нас и упозорава Реч Божија, називајући Екран сликом звери.

 

Екранократија

О утицају телевизије на људско друштво исти аутор Експреса рекао је још и следеће: "Од телевизора се може направити најсавршеније оруђе глупости, безумља, мучења, затупљивања и огрубелости. Телевизор може постати идеално оруђе васпитања пасивности, оруђе за које су прекоокеански социолози измислили термин видиот који је састављен из речи видео и идиот... Никакве предострожности неће бити претеране против опасности од стандардизације умова... Поседујући моћ сугестије, привлачну снагу мноштва квалитетних емисија, може се изградити необична машина управљања људским душама, машина о каквој није могао да сања никакав доктор фауст.

Телевизија постаје кључ за власт... Је ли могуће остављати овакво оруђе у рукама једног човека, једне заинтересоване скупине, једног министарског тима? И заиста, у условима 'непосредне' демократије неконтролисани монопол телевизије повезан је с ризиком стварања, мало по мало, ситуација које су у прошлости биле незамисливе. Постепено би се могао све више учвршћивати тоталитарни систем, иако би он настављао да се користи облицима и  речником демократских установа... Или пак треба отворено припремити нови устав који би вредело назвати телекратијом" (Експрес, 1963)4).

Данас, када имамо посла не само с телевизијским екраном, већ такође са видео и компјутерским екраном, може се понудити нешто другачији термин - екранократија. Али иза екранократије се скрива масонократија и јудеократија, а још дубље - демонократија која се лукаво назива демократијом.

Генерални директор француске компаније "Европа-1, слике и звук" Луј Мерлен дао је у својој књизи Све чињенице о телевизији (Париз, 1964) овакво сликовито одређење моћи телевизије: "Упоредо с трима класичним облицима власти: извршном, законодавном и судском - сада се појавила, без револуције и без промене било каквог устава, нова власт која господари свима нама политички: телевизија... Поставља се забрињавајуће питање: у чије руке ће доспети та најмоћнија политичка полуга од свих које су икада постојале? Ако се она нађе у приватним рукама неће ли се оне претворити у моћне пипке власти новца?"

Екран је највеће средство убеђивања маса, средство формирања мишљења људи у правцу који је служитељима зла неопходан, као и најјаче средство ширења дегенеративне "масовне" културе. Зато је с духовног гледишта Екран ђаволска машина управљања људским душама.

Екран није само инструмент управљања свешћу људи, него и оруђе успостављања антихристове власти. Данас је очигледно да је Екран за савременог човека не толико информатор и извор изградње слике света, колико њен конструктор који агресивно програмира

начин мишљења и понашања, који ствара "нови морал" и систем вредности. Јеромонах Серафим Роуз је називао телевизор "главним спроводником антихришћанских идеја и вредности".

"Телевизија је нанела људима огромну штету - каже атонски старац Пајсије - она нарочито разорно делује на малу децу. Једном ми је у колибу дошао седмогодишњи дечак са својим оцем. Видео сам како је устима детета говорио телевизијски демон, слично томе као што демон говори устима опседнутих. Као кад би се мало дете родило са зубима. Данас се не могу тако често видети нормална деца - деца су се претворила у чудовишта. Деца не раде главом, она једноставно понављају оно што су видела и чула. На тај начин, уз помоћ телевизије неки хоће да залуде свет. Односно, по њиховим замислима остали морају да верују ономе што су чули преко телевизије и да поступају у складу с тим".

О истом том говори познати стручњак за обраду јавног мњења, професор М. Чукас: "Циљ телевизије је стварање човека који је потпуно лишен способности да се снађе и схвати стање ствари, да критички мисли, човека који је срозан на најниже емоционално стање, када може да делује под утицајем само спољашњих, те зато вештачких надраживача и сила које га усмеравају"5).

 

Озверење

Директор Националног музеја историје и технологије Смитсоновског института у САД Данијел Берстин у свом чланку "Телевизија: она нас је све променила дубље него што смо могли да претпоставимо", штампаном у часопису Лајф 1971. године, оптужио је америчку телевизију да управо она пре свега "разбија нацију на безлична, изолована друштвена острвца"6).

И заиста, с гледишта општења међу људима Екран је просто катастрофа. Екран усађује у људима отуђеност, атомизира људско друштво. Ова зверска икона разара људски разговор увече, отуђује једне од других људе који живе у истој кући, породици, изолује сваког човека у малу личну тврђаву. У ретким тренуцима када се савремена породица окупља у кући, људи готово не опште међу собом, препустивши се телевизору.

Живо, личносно општење замењује се илузорним и измаштаним привидима и сенкама Екрана. Губљење осећаја за живог човека води губљењу љубави према њему и саосећања према њему. Човек престаје да се посматра као непроцењива личност, он се претвара у објект, у инструмент. Екран нас учи да не видимо (што је блиско ономе "да ненавидимо, мрзимо") личност у другом човеку, а у реалном животу да гледамо на људе хладно и "са стране", као на представе, као на мртву и безличну слику. Свето Писмо то назива похотом очију (l Јн.2,16), а свети Теофан Затворник је имао свој израз: "буљење". Преп. Силуан Атонски је говорио да чак и "за један непријатан поглед на ближњег човек губи благодат, то јест, губи везу с Богом, отуђује се од Њега".

Екран учи човека да не види личност, не само у другима, него и у себи. "Људи виде цео свет, не видећи само саме себе - говорио је старац Пајсије у разговору о штетности телевизије - Не уништава Бог људе, не, сада људи својим умом уништавају саме себе". Преко Екрана се врши манипулација људском свешћу у правцу демоноподобности, манипулација без премца. Телевизија "ослобађа" људе од свега људског, на пример, од солидарности и самилости. Телевизијске емисије типа "Великог брата" култивишу у људима отуђеност, оне су усмерене на стварање "новог човека". Или подчовека.

У брзом протоку информација савремени човек губи себе, поткопава се његова духовна основа, што значи да му се снижава ниво личности. Утицај Екрана на подсвест и манипулисање психом је страшно због тога што може лишити човека најважнијег темеља личносног бића - истинске слободе избора. Не само на телевизијском екрану, него и на радио таласима, на страницама већине новина и часописа преовлађује дух нихилизма, бесциљности, схватања да је све дозвољено и лакрдијаштва, дух разоран за људску богоподобну личност.

Захваљујући својој лакрдијашкој распомамљености (бескрајне "хумористичке емисије", шоу-програми и друге виртуелне "забаве"), Екран врши функцију одвлачења људи од реалности. Екран чини човекову душу склоном подражавању и емоционалној укључености у ситуацију. Привикавајући се да доживљава психичка стања ликова на телевизији, човек на крају и сам почиње да се "игра живота", као глумац на сцени. Екран учи човека да буде оно што он сам није у стварности, да лаже и да се претвара. Ова игра је антитеза живота, као што је лаж антитеза реалности.

"Од психотронског дејства телевизијских програма - каже се у књизи Духовне беседе и поуке старца Антонија (део први) - у човеку се уништава способност за властито мишљење, за мисаони доживљај догађаја који се одвијају око њега и, најзад, за формирање властитог погледа на свет. Почели смо од недостатка савременог општења међу људима, и ето, корени тог недостатка леже управо у одсуству индивидуалног мишљења и промишљања догађаја у складу с властитим погледом на свет".

Екран пустоши душу, испуњавајући је отуђеношћу. Човекова способност за лично општење нагло се смањује или се чак потпуно губи. Тада човек постаје телевизијски робот.

Нарочито акутно све то осећа верник који има представу о молитви, који има искуство богоопштења. Ето зашто се, као што је говорио, на пример, преп. Амфилохије Почајевски (1971), "после гледања телевизијских програма човеку уопште не моли, а ако и примора себе на молитву, онда се само моли устима, а срце му је далеко од Бога. Таква је молитва - по мишљењу старца - само на осуду"7).

Савремена информативна средина, изграђена на антидуховним антихришћанским начелима, последњих година постаје све моћнији чинилац поживотињења људи. Градитељи "новог светског поретка" поставили су пред собом задатак да "не дозволе народима да добијају веродостојне информације, већ да грозничаво напредују у свом духовном паду и достизању животињоликог стања... све док не буде достигнуто потпуно анестезирње и деградација, нарочито омладине. У ту сврху, осим дрога, користе се позориште, филм, вулгарна штампа, телевизија и видео, који служе као средство развраћања, затупљивања, свођења на дивљаштво, као и пропаганда начина живота без моралних начела и ограничења" (из књиге Уочи великог шњења Цркве Христове, Атина, 1993).

Очигледан пример поживотињења људи јесте програм "Велики брат" и други слични "шоуи", како у нашој земљи, тако и у иностранству, када се милиони људи "лепе" за Екран, расправљају и наслађују се тиме како обављају своје животињске потребе "јунаци иза стакла".

Грчки монах Арсеније Вијанкофтис пише о томе да су икона звери (Екран и виртуелна реалност) и зверско име-жиг (електронски систем идентификације и контроле) о којима се говори у 13. глави Апокалипсе, два главна оруђа сила таме, оруђа која се узајамно допуњавају ради достизања јединственог циља обезличавања људи: "Руковођење масама ради стварања безличног 'друштва' одвија се углавном преко средстава масовног информисања, рекламе и музике. Видне и слушне слике, свесне и подсвесне, бомбардују човека, учећи га насиљу, разврату и магијским обредима - тим трима пророцима 'Новог Доба'. Али да би потчињавање психе и манипулисање њом били потпуни, оне морају бити праћене финансијском контролом и надзором начина мишљења. У томе се и састоји циљ увођења различитих кредитних картица, да бисмо се навикли на програмирани начин живота по законима електронске епохе, услед чега ћемо лако примити и електронску картицу-личну карту, а касније ћемо, не примећујући скривено лукавство, прећи на жиг на десној руци и на челу, као на најсавршенији систем зато што се лична карта може изгубити или бити украдена"8).

Списак поменутих "трију пророка Новог доба" подудара се с набрајањем најупадљивијих греховних црта богоодступничког човечанства у Апокалипси: И не покајаше се oд дела руку својих (рата, култа насиља и суровости, убиства деце у мајчиној утроби, политичких и других убистава) ни за гaтања своја (врачање свих врста - магија, окултизам, астрологија, екстрасензорика, исцелитељство и тако даље), ни за блуд свој (култ моралне распуштености и дозвољености свега, содомски греси и друге изопачености), ни за крађе своје (култ згртања

новца)" (Отк. 9,20-21). Управо се ове врсте греха агресивно намећу у електронским средствима информисања.

Све ово што је речено о огромној погубној моћи Екрана не може да не доведе духовног човека до закључка да се не сме равнодушно односити према овом ђаволском оруђу. Треба рећи да би било веома необично ако  такав моћан и утицајан механизам кварења и погубљења људских душа, какав су савремени електронски медији, који приказују тријумф греха, не би био поменут у Апокалипси - тој библијској књизи о последњим појавама и догађајима који треба да се догоде пред крај света, када зло у човечанству достигне крајњи степен.

Тако се, на пример, у Апокалипси помиње учење николаита. Господ говори о томе да мрзи то учење и прекорева пергамске хришћане због њиховог снисходљивог односа према николаитима који се изједначавају с Валаамом због њихове распуштености (видети:Отк.2,14-15). Али јерес николаита погубила је ипак мањи број људских душа него савремени медији, филмови, интернет и тако даље. Па зар у Апокалипси, у оним главама које се непосредно односе на последња времена која ми доживљавамо (у датом случају то је 13. глава), ништа неће бити речено о таквој појави као што је Екран?

 

Све је постало јасно

Према Светом Писму, говорећи и дејствујући лик звери неће бити одједном унесен у људски живот из пакла или однекуд другде, већ ће те зверске иконе правити и производити сами људи (наравно, на сугестију сила зла). О томе Апокалипса отворено каже: И обмањује оне који живе на земљи чудесима, која јој бејаху дата да чини пред звери, шворећи онима који живе на земљи да начине лик звери (Отк. 13,14).

Звери и њеном лику клањају се људи који живе на земљи, чије име није записано у Књизи живота Јагњета (Отк. 13,8). Свети Андреј Кесаријски (860-920) у свом тумачењу Апокалипсе говори о њима да су то "они који се нимало не брину о небеском и о небеској слави, него се прилагођавају земаљском вођењу послова и њему одговарајућем скотском начину живота. Зато су они и скренули с пута у ономе што се тиче Књиге живота, и нису записани у њој"9)

С невероватном тачношћу прорекао је појаву Екрана светитељ из 18. века Козма Етолски: "Доћи ће време када ће у станове продрети демони у облику мале кутије а њихови рогови ће штрчати на крововима"10).

У књизи о преподобном старцу Лаврентију Черњиговском читамо: "Антихрист ће бити обучен свим сатанским лукавствима и даваће лажне знаке. Њега ће чути и видети цео свет истовремено" (отворено указивање на телевизију - прим. аут.). Свети угодник Божији је говорио: "Блажен је и преблажен онај човек који неће пожелети и који неће видети богомрско антихристово лице. Онај ко буде видео и чуо његов богохулни говор (навикавши се већ сада на свакодневно поклоњење - седење пред Екраном - прим. аут.), његова обећања свих земаљских блага, тај ће се прелестити и кренуће му у сусрет с поклоњењем. И заједно с њим пропашће и гореће у вечном огњу".

Када су старца Лаврентија упитали: "Како ће све то бити?", он је одговорио са сузама: "На светом месту ће стајати гнусоба опустошења и приказиваће покварене варалице света и они ће обмањивати људе, који су одступили од Бога, и чинити лажна чудеса. И после њих ће се јавити антихрист (значи, тај систем лажних, виртуелних "чудеса" с његовим "поквареним варалицама" делује још пре времена јављања антихриста, то јест, већ у наше време - прим. аут.) и цео свет ће га угледати истовремено" (то јест, преко телевизије - прим. аут.).

Оци упиташе светога: "Где на светом месту? У цркви?" Преподобни одговори: "Не у цркви, већ у свакој кући. У углу где сада стоје и висе свете иконе, стајаће заводљиве направе за прелешћивање људи. Многи ће рећи: 'Ми морамо да гледамо и слушамо новости'. Управо ће се у новостима и појавити антихрист"11).

У вези с овим пророчанством преп. Лаврентија Черњиговског сећам се редова из многим православнима познате песме игумана Висариона "Телевизор":

За свети разговор с Богом

Био је освећен yгao.

Телевизор је својим рогом

Све иконе избацио

Више не светли кандило,

Као у некадашња времена,

Тај идол - слуга пакла

Сеје зла семена.

У књизи Духовне беседе и поуке старца Антонија (део други) читамо: "Колико је спорова изазивало тврђење да ће антихрист ући у сваки дом... Тек проналаском телевизора све је постало разумљиво. А пророчанства о гвозденим птицама које бацају у лету смртоносна јаја? А челична паучина која ће прекрити целу земљу?"

У православним новинама не тако давно је била објављена аматерска фотографија снимљена на рођендану у граду Нижњевартовску: људи који су добили ову фотографију са изненађењем су открили јасну слику демона на екрану искљученог телевизора12).

Зрак пророчанског виђења пророка Данила на помисао о "гнусоби опустошења" преломио се и дошао је до времена краја овога света (видети: Дан. ll и 12). И Спаситељ се у Еванђељу на речи о "гнусоби опустошења" позивао на пророка Данила, такође повезујући његово пророчанство с последњим временима: Када, дакле, угледате шусобу опустошења, о којој говopu пророк Данило, гдe стоји на месту светоме - који чита дa разуме (овим позивом се подвлачи нарочита важност правилног разумевања овог пророчанства) - Taдa који буду у Јудеји нека беже у гope (Мт. 24,15-16; видети такође:Мк. 13,14).

И ево данас сфера највиших пројава човековог живота, сфера људског духа (у алегоријском смислу - светилиште Божије) заиста трпи до сада невиђени продор и опустошење кроз усађивање бездуховности од стране Екрана - правог идола савремене цивилизације којем се човечанство свакодневно клања.

Протојереј Александар Шаргунов (председник јавног комитета "За морални препород Отаџбине") у свом реферату "Моралне основе препорода Русије и телевизија", прочитаном на 13. Божићним образовним предавањима, назвао је телевизију "оружјем масовног уништења људских душа". У овом реферату се, између осталог, каже следеће: "Чудо телевизије је у томе што она претвара народ у једну грехом заражену гомилу након чега се он може терати куд год било као стока, чак и на властиту кланицу. Понекад нам говоре да телевизија с тим нема никакве везе, да она само одражава оно што се догађа у свету. Али ако је она огледало онога што је у свету, онда је то само у оном смислу у којем говори апостол: Све што је у свету јесте похота плоти, похота очију и гордост животна. Ако је она огледало, онда је то најкривље увеличавајуће стакло, непрестана реклама греха, трију главних грехова који не знају за границе: сластољубља, славољубља и среброљубља, на којима почива свет.

Свет је пун ђаволских, привлачних страшних кривотворина истине. Њему није довољно да се људи баве само земаљским и сујетним; нека, живећи у виртуелној реалности, они романтизују све те банде, мафијашке обрачуне, најодвратнији разврат. Уз помоћ телевизије ђаво нас приморава да заборавимо на истинско човеково назначење, на Бога и на вечни живот. Не

говоре узалуд у православном народу да је то икона ђавола и да је то црква сатане... Уз помоћ те 'умиљате лажи' (парафразирајући израз св. Јована Шангајског) ђаволу полази за руком да одвуче човека од поклоњења Једином Истинитом Богу и да га убеди да се поклони ђаволу и његовим савременим идолима".

Чак и представници световне науке називају медије и компјутерску технику "иконом", користећи у својим научним истраживањима метафору "иконосфера", која као да "обавија" човека сликама, символима, знаковима и структурама. Тако на пример, доктор психолошких наука, А. А. Гостев, пише: "Савремени човек живи у некаквој 'иконосфери' виртуелне реалности коју су створили електронски информативни медији, компјутеризација и 'интернетизација', чије су законитости, позитивни моменти и опасности узајамног деловања непознати науци, али изазивају забринутост на нивоу спознајних могућности духовних традиција. Зато је изузетно важно изучавање механизама "тоталне визуализације" свих сфера човековог живота, као чиниоца трансформације психе, укључујући и деструктивни аспект њене промене"13).

Црквена икона је, по изразу Светих Отаца, "прозор у духовни свет", а икона звери је "прозор" у демонски свет виртуелне реалности. У компјутерским програмима се, на пример, сама реч прозор (window) користи прилично широко. Икона светога је одраз човекове личности, преображене Духом Светим, личности која пребива у невидљивој небеској сфери. А икона звери је, напротив, одраз безличне, зверске стихије.

Бог, као истински Господар свих, духовном формирању човека и његовом "образовању" (да би био по образу Божијем, то јест, боголика личност) даје религију, а људи руковођени одбаченим духовима, стварају медије као средства утицања на народе и формирања човека по слици звери, у циљу стицања власти над њим. Зато медији представљају непосредну супротност религији, то јест, они су савремени идол - апокалиптична икона звери, а такође апокалиптични лажни пророк и звер из земље.

Зашто је о звери земље речено да је имала два poгa као у јагњета (Отк. 13,11)? Можда ће ова слика бити разумљива ако се сетимо пророчанства св. Козме Етолског о томе да ће на крововима штрчати рогови (то јест, антене - прим. аут.) демона који ће продрети у станове у облику кутија.

У Апокалипси се каже да ће лажни пророк чинити лажна знамења пред људима (Отк. 13,13). Овај израз јасно указује на очигледан, јаван и масован (отуда - "средства масовних информација") карактер тих лажних чудеса чији је циљ да оставе утисак на огромне масе људи.

 

Машина за убиства

Према Апокалипси, зверска икона ће говорити и деловати тако да буду побијени они који се не поклоне лику звери (Отк. 13,15). Како разумети ове речи? Прилично убедљиво изгледа следеће објашњење које је предложио један од наших савременика. "Под вербалним и активним ликом звери - сматра И. П. Коваљов - треба схватити средства масовних информација која су под влашћу звери: телевизију, радио, штампу, псеудоуметност. Она говоре и показују, формирају духовни лик човека и стварају лик звери у умовима људи. Тај лик се, на крају крајева, реализује у поступцима, он делује. Убиство непокорних остварује се у различитим варијантама - од индивидуалног терора до масовних репресија и ратова (Либија, Ирак, Југославија). Учвршћењем 'новог светског поретка' оваква пракса ће очигледно постати уобичајена"14).

Свети Андреј Кесаријски, говорећи о томе како треба схватати речи Откривења И би јој дано да да дух лику зверином, да лик звери и пpoгoвopu и учини да буду побијени они који се не поклоне лику звери, пише: "Реч 'да' треба схватити у општем смислу, то јест: 'да он говори и да дејствује тако да сви они који се не поклоне лику звери буду убијени'"15).

Или, ради веће јасноће, можемо препричати ово место из Апокалипсе овако: "И дано му би да учини лик звери живим, да тај лик звери говори и делује, да тако говори и делује да ће као резултат тога чак и убијати оне који се буду супротстављали ономе о чему говори и како делује тај зверињи лик".

Другим речима оно што говори (то јест, проповеда, уводи у "масовну свест", усађује у човечанство) лик звери, и оно деловање (утицај) које он врши, јесте разлог и оправдање убиства оних који не желе да се клањају звери и њеном лику, то је подстрек на то убиство. А "не клања се звери и лику његовом" (Отк. 14,9,11) онај ко не прихвата идеологију коју уводи вербална и покретна икона звери (Екран), ко се супротставља самом том зверском систему. Такви људи су за слуге зла непријатељи и зато се они уклањају. Наравно, Апокалипса не говори о томе да ће сви који се супротстављају систему звери бити убијени; у Откривењу се каже о томе да ће такви људи бити убијани, то јест, да ће бити изложени отвореним и тајним гоњењима, све до физичког уклањања.

У књизи Духовне беседе и поуке старца Антонија (део први) о мученицима из последњих времена се каже: "Неће антихрист, него ће сами људи који су пристали да приме на себе знак сатане, знак супротстављања Богу -они ће откривати друге који нису примили знак сатане и слаће верне на мучења. Први хришћани су прихватали мучења пред свима, пред окупљеним људима; страшне ће бити муке исповедника последњег времена. Њих ће мучити у тајности од околине".

Мислим да је ово предсказање у непосредној вези с речима Апокалипсе о убиству противника система звери. Али они ће бити убијани и таквих је убистава, као што знамо, већ било врло много, а изгледа да ће бити још и више - не само верних (православних хришћана), него и свакога ко се буде супротстављао звери. Машина убистава оних који су неугодни "новом светском поретку" - службеника, пословних људи, научника, инжењера, политичара, новинара, војних лица, представника полицијских органа, културних радника и других - добро је описана, на пример, у чланку С. Петрова "Кошчата 'рука утицаја САД' у Русији: о терористичкој делатности САД и њихових пријатеља" (Руски весник, 9. мај 2005).

 

Дух времена

Често се од хришћана који сматрају нормалним гледање телевизора може чути овакво оправдање: "Добро прихватам, а лоше одбацујем". Али овако може да говори само човек који нема никакву представу о светоотачком учењу о духовној борби, о борби са рђавим помислима, о задобијању чистоте срца. Преподобни Марко Подвижник сведочи: "Када се ум ослободи телесних утисака, онда, у сразмери с тим, он види лукавства непријатеља".

"О, Царе Христе! Свет неће да верује, али Ти Сам нас увераваш да знак оних који не припадају Теби јесте многобројност... Начин мишљења и осећања који се највише одобрава често је најопаснији" - писао је св. Теофан Полтавски. Ето зашто нема ничег чудног у томе што се јако много њих данас прелешћују лажним чудесима.

Да би човек јасно схватио погубност зверског система Екрана треба да има, прво, строго православни поглед на свет и, друго, исправно духовно стање и духовно здрав начин мишљења, "духовну јасновидост". "Сваки верник - каже старац Пајсије Светогорац - који има исправно духовно стање, схватиће шта се догађа". "Сви људи - упозорава св. Игњатије Брјанчанинов - који се руководе светлошћу своје пале природе, који су се отуђили од руковођења светлошћу Божијом, постаће послушни варалици"16). А на другом месту овај светитељ, указујући на главни узрок отпадања хришћана у апокалиптична времена, пише: "Ко није примио у себе Царство Божије тај неће препознати антихриста, тај ће неприметно, на себи несхватљив начин, постати његов следбеник".

Савремени световни дух је дух антихриста. Дух овога света обезличава. Човек који живи по обичају oвoгa света, духовно је мртав (видети:Еф.2,1-2). Он живи у некаквом

једнодимензионалном простору равном као екран, и не види да је заправо све око њега далеко дубље, вишедимензионалније и значајније. Старац Пајсије Светогорац је назвао световни дух "највећим непријатељем наше душе, непријатељем већим чак и од ђавола": "Он нас слатко одвлачи и заувек нас оставља у јаду. Ако бисмо угледали самог ђавола, нас би ухватио ужас, и били бисмо принуђени да прибегнемо Богу и без сумње бисмо ишли у рај. У наше време у свет је ушло много световног, много духа овога света. Ово 'световно' ће разорити свет. Примивши у себе овај свет (поставши изнутра 'световни') људи су истерали из себе Христа".

"Дух времена је - писао је св. Игњатије - такав и одступање од православне хришћанске вере је почело да се шири у тако великим размерама, неморалност је тако свеопшта и тако се укоренила, да се повратак хришћанству чини немогућим... Хришћанство постаје невидљиво за нас, удаљава се од нас када хоћемо да га убијемо развратним животом, прихватањем разних лажних учења, када покушавамо да помешамо хришћанство са служењем свету. Јер сваки који чини зло мрзи светлост и не иде к светлости (Јн. 3,20) (светлошћу је назвао Господ Себе - прим. св. Игњатија). Сада сви, свом душом тежећи разврату, назвали су свет 'уживањем у животу' - и пребивање у хришћанству, враћање хришћанству учинили су немогућим за човечанство. И за једно и за друго неопходно је потпуно потчинити себе строгој хришћанској моралности. Она забрањује не само блуд, него и све што води блуду, чиме се уводи у душу сладострашће, као што су: позоришта, плесови, карте и остале сатанске игре, паганска литература - она захтева потпуно одрицање од старе природе (Лк. 14,26)" ("О неопходности сабора због садашњег стања Руске Православне Цркве". Записи епископа Игњатија Брјанчанинова, 1862-1866). Није тешко погодити шта би св. Иг-њатије говорио о Екрану када би живео у наше време.

О томе како хришћани последњих времена треба да се односе према свему ономе што им нуди "савремена култура" у Апокалипси је речено крајње јасно: И чух Глас други с неба који гoвopu: Изиђите из ње, народе мој, да не саучествујете у гpecuмa њеним и да вас не снађу зла њена (Отк. 18,4).

У Еванђељу се каже да ће чудеса слугу антихристових - лажних пророка бити спремна да одмах прелесте и изабране (Мт. 24,24). Данас то видимо сопственим очима. Само најусрднији хришћани одбијају да гледају телевизор, сматрајући то грехом. А људи неверни, маловерни или који себе само сматрају хришћанима али немају правилно духовно устројство и лутају у лавиринтима властите умишљености ("посветовњачени" хришћани), не виде у томе грех, чак и упркос упозорењима савремених стараца.

На пример, старац Антоније у писму једном свештенику, свом духовном чеду, пише: "Телевизор не гледај, нарочито у дане кад служиш. То је непријатељ породице, рушилац душа, и развратитељ људских тела. Похота, насиље, неумереност у свему - ето шта он доноси људима. Тим таласима прљавштине непријатељи наши просто убијају људе, обогаљују свест, лишавају нас здравог ума и расуђивања. А помраченом уму зар је до спасења? Просуди сам" (Писма старца Антонија). "Имајући у кући та два саблазнитеља, радио и телевизор, једноставно не можеш да се сакријеш од прљавштина које нуде" (Духовне беседе и поуке старца Антонија, део други).

Карактеристична је следећа узајамна веза. Хришћани који одбијају данас да прихвате бројчана имена, не гледају ни телевизор. А они хришћани који воле "овај свет" и сматрају да треба "да иду у корак с временом" и буду "савремени" и телевизор гледају, и бројчана имена прихватају. Али управо о тој узајамној вези између поклоњења лику звери и прихватању бројчаних имена говори Откривење! На пример: ... и неће имати одмора дан и ноћ они који се клањају звери и лику њеном, и ко год прима жиг имена њена (Отк. 14,11); И бu ухваћена звер u с њом лажни пророк који је чинио чудеса пред њом, којима превари оне што примише жиг звери, и који се клањају лику њеном, обоје живи беху бачени у језеро огњено, које гopu сумпором (Отк.19,20; видети такође:15,2;16,2и20,4). И свети Јефрем Сиријски каже да "ако ко не буде запечаћен жигом звери, неће се заносити ни његовим маштовитим знамењима" (Беседа на Долазак Господњи)17)

Обратимо пажњу и на следећу околност. Агостол Јован не говори случајно о бројчаном "имену звери" (стихови од 16. до 18. у 13. глави), а одмах после приче о лажним чудесима и о

"икони звери" која говори (14. и 15. стих исте главе). Како смо разјаснили, лик "иконе звери" подразумева и компјутерску технику. Дакле, св. Јован је најпре рекао о средству увођења у живот људи електронских имена - о компјутеру (који се и хронолошки појавио пре њих), а затим и о самим електронским компјутерским именима. Код апостола Јована је то јединствена и целовита прича о будућој "електронској бројчаној цивилизацији".

Овакав начин приповедања потврђује и закључак о томе да је "икона звери" већ присутна у нашем животу. Јер ако су данашња бројчана имена управо она имена звери о којима говори Откривење (а то сматрамо већ доказаним18)), онда и "икона звери" и лажна чудеса морају да већ постоје и да делују, пошто се о њима у Откривењу говори непосредно пре речи о "имену звери".

***

Дакле, је ли исправно чекати да ће једном, под антихристом, наједном са свих страна бити постављене неке статуе или слике које убијају (ласерским зраком или нечим другим) свакога ко одбије да се пред њима поклони? Треба ли чекати то време када ће у храмове уносити идоле, а у православне иконе стављати "иконе звери" која говори? Зашто не примећујемо да се пророчанство о вербалној и делатној икони звери испуњава на наше очи? Није ли то стога што се и сами сваки дан клањамо том зверском лику, приносећи му на жртву кратко земаљско време, емоције и чистоту помисли. Зато и немамо духовну јасноћу да бисмо видели оно што је очигледно. Лицемери - рећи ће нам Христос - лице неба и земље умете распознавати, а времена oвoгa како не распознајете? (Лк. 12,6;Мт. 16,3).

Ако ко има ухо нека чује (Отк. 13,9).

Амин.

___________

1) Видети: Good News. Bible. Todavs English Version. - The Bible Societies, Collins, p. 315. Реч life преводи ce као живот, живост, оживљавање. Синоним речи life у енглеском језику јесте између осталог и реч animation (анимација, оживљавање).

2) Карактеристично је да енглески израз motion picture (дословно - "покретна слика") значи филм (или једноставно - picture).

3) Communication and the Communication Arts. New York, 1955, p. 109.

4) Наведено по: А. В. Кжукаркин, С оне сшране процвата. Буржоаско друштво: култура и идеологија, Москва, 1981, стр. 185-186.

5)Наведено по: Р. В. Стрељников, У ропству телевизије, Москва, 1985.

6) Boorstin D. Television. More deeply than we suspect, it has changed all of us. – Life, 1971, August,p. 39.

7) Преп. Амфилохије Почајевски: Житије и поуке, Почајев, 2003, стр. 30.

8)Наведено по: Православна Црква о бројевима, електронским пасошима и новом светском поретку, Москва, Библиотека "Српског крста", 2003, стр. 21.

9) Свети Андреј Кесаријски, "Тумачење Апокалипсе" (13. и 14. главе), видети Зборник: Јеромонах Христодул Светогорац, На заласку слободе, Свети манастир Велики Метеори, Фалсификат учења о антихристовом жигу, без места и године, стр. 337.

10) Наведено по: Почајевски Летак - "Духовни убица". Свештеномученик равноапостолни Козма Етолски (1779) оставио је много пророчанстава о будућности целог човечанства и с

правом се сматра великим пророком нашег доба. Његове проповеди и пророчанства јако су распрострањени и много се читају у Грчкој.

11) Преподобни Лаврентије Черниговски, Житије, поуке, пророчанства и акатист, штампарија Почајевске лавре, 2001, стр. 119.

12) Видети, на пример: Усмањ православна, 2004, бр. 2.

13) А. А. Гостев, Психологија секундарне слике (субјект, феноменологија, функције), докторска дисертација, Петроград, Петроградски државни универзитет, 2002. Истичемо да се термин иконосфера користи у социологији и психологији средстава масовног информисања. Нарочито се може наћи у радовима Гостева у вези с његовим проучавањем психичког одраза и регулисања на нивоу такозваних "секундарних слика", то јест, у сликама-представама, сликама маште и тако даље (видети, на пример: монографију А. А. Гостева, Ликовна сфера човека, Москва, 1992; Пут иза огледала. Развој стваралачке маште, Москва, 1998; Ликовна сфера у сазнању и доживљају духовног смисла, Москва, 2001).

14) И.П.Коваљев, "Тајна нашег времена очима савременика", Руски весник, 2002, бр. 43-44.

15) Свети Андреј Кесаријски, "Тумачење Апокалипсе (13. и 14. глава)", стр. 340.

16) Наведено по: архиепископ Аверкије Таушев, Савременост у светлости речи Божије. Беседе и гoвopu, том 1, Петроград, 1994, стр. 72.

17) В.Јефрем Сиријски, Дела, т. 2, Изд. одељење Московске патријаршије, 1993, стр. 254.

18) Видети, на пример, наш чланак: Свештеник Андреј Горбунов, "Шта ћемо изабрати: печат или жиг?". Први и последњи, 2005. бр. 5.

Јеромонах Игњатије

ЦРКВА ХРИСТОВА У ВРЕМЕ АНТИХРИСТОВО

према учењу Светог Писма и Светих Отаца

И на овом камену сазидаћу

Цркву Своју, и ни врата паклена

неће је надвладати. (Мат. 16,18)

Истинита је реч, чврсто обећање.

Црква је непоколебива, чак и

ако сам пакао крене на њу и

владари таме изазову потрес.

Свети Атанасије Велики

Антихрист ће се појавити непосредно пре другог доласка Христовог, према Светом Писму (Дан. погл. 7, 11, 12; Откр. погл. 12, 13, 17, 20; Мт. погл. 24; Марк. погл. 13; Лука погл. 17, 21; 2. Сол. погл 2) и према учењу Светих Отаца Цркве (Свети Јован Дамаскин вели: "Мора се знати да ће Антихрист доћи пре но што дође крај света")

Каква ће средства непријатељ Божји употребити да би успоставио своју власт над "сваким језиком, коленом, и племеном" (Откр. 13, 7)? Да ли ће бити у стању да успостави своје злобне законе међу људима и хоће ли завладати Светом Црквом? Његова намера је да искорени веру у Исуса Христа као Богочовека и Спаситеља, и да собом, као новим предметом обожавања, замени Христа. Он ће покушати да разори Христово учење и Свете Тајне, отворено пропагирајући себе као јединог Христа и бога. Да би остварио своје циљеве, он неће користити само обману и лажна чудеса, него ће такође предузети страшно гоњење против оних који се одупиру његовој власти. И мада ће успоставити своју владавину над многима, он неће успети да завлада Црквом Христовом.

Сам Спаситељ је рекао да ће Јевреји Антихриста препознати као свога месију. "Ја дођох у име Оца Својега и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити" (Јов. 5, 43). Видимо да је вера у два Христа немогућа. Онај који прихвати правог Христа, мора одбацити лажног; а онај који прихвати лажног, мора се одрећи правог Христа – Месије. Стога Иринеј, Лионски светитељ, Антихриста назива отпадником од Христа који ће захтевати да се узвиси изнад свега и да му се клањају као Богу. Апостол Јован пише: "Ко је лажљивац осим онога који одриче да Исус није Христос? Ово је антихрист, који се одриче Оца и Сина" (1. Јов. 2, 22). Према томе, у складу са Светим Писмом, најсуштаственији и најочитији знак Антихриста биће његово одрицање божанскости Господа Исуса Христа.

У Првој посланици Еванђелист Јован јасно сведочи да Антихрист неће потајно одбацити Господа Исуса Христа који је у телу дошао, него ће то отворено учинити (1. Јов. 4, 3). Речи "који не исповеда" не значе само скривено одбијање вере у Христову Божанственост, него је то одбијање отворено, показано пред другима. Овим речима Спаситељ исказује исту идеју (Лука 12, 8; Мат. 10, 32; Марко 8, 38). Уопште, у језику Светог писма реч "исповедати" користи се као појам отвореног, гласног потврђивања истине која је извесна и овај појам се разликује од унутарње, скривене вере (упор. Рим. 10, 10; Тит. 1, 10; Јн. 1, 9; 2. Јн. 1, 7; Рим. 10, 9). Апостол Јован користи појам "не исповеда" да означи отворено одбацивање Христове Божанствености. "Кушајте духове" вели он, јесу ли од Бога... сваки дух који не исповеда да је Исус Христос у телу дошао није од Бога"... Он унапред упозорава да ће Антихрист отворено одбацивати Оца и Сина. Упозорење је врло прецизно да Хришћани не би упали у замке Антихристове у дане кад се Он јави.

Као и Свети Јован, и Апостол Павле предсказује да ће последњи непријатељ Христов јавно устати против Господа Исуса Христа и Његове Цркве. Непријатељска дела јеретика која су у Павлово време већ почела да се јављају и наставила се после његовог представљења Господу (Дела, 20, 29), он зове "тајном безакоња" (2. Сол. 2, 7) јер на тајанствен начин они су покушавали и покушавају да унесу забуну у Цркву Христову. Свети Павле Антихриста назива откривењем тајне безакоња, које ће доћи након коначне отпадије од вере (2. Сол. 2, 3-9): "Да вас нико не превари никаквијем начином, јер неће доћи док не дође најприје отпад, и не покаже се човек безакоња, син погибли, који се противи и подиже изнад свега што се зове Бог или се поштује, тако да ће он сјести у цркви Божјој као Бог показујући себе да је бог. Не памтите ли да сам вам ово казивао још кад сам код вас био? И сад знате што задржава да се не јави у своје вријеме. Јер се већ ради тајна безакоња, само док се уклони онај који сад задржава. Па ће се онда јавити безаконик, којега ће Господ Исус убити духом уста Својијех, и искоријенити свјетлошћу доласка Својега; којега је (безаконика, нап. прир.) долазак по чињењу сотонину са сваком силом, и знацима и лажнијем чудесима".

Тако је рана саборна Црква учила кроз уста Својих чувених Отаца и Учитеља. Свети Иринеј је писао да ће Антихрист да се покаже безверним, неправедним и безаконим као одступник. Свети Иларије сведочи да кроз јеретике аријанце ђаво покушава да убеди људе како Христос није јединородни Син Божији него син по благодатном усвојењу. Кроз Антихриста он ће убеђивати људе да Христос није Син Божији чак ни по усвојењу, на тај начин потпуно срамотећи име истинског Христа. Блажени Августин каже да ће Антихрист спречавати крштавања деце, мада ће бити родитеља који ће радије издржати сва мучења него да оставе децу некрштену. Свети Јероним предсказује да ће непријатељ Христов победити преко удружења Јевреја одбијајући свете заповести Христове, док ће, према Светом Јефрему Сиријанцу, Звер ставити свој печат – зли запис на десну руку и на чело човеково да овај не би могао да се прекрсти. На челу ће жиг спречавати човека да свето име Спаситељево чува у својим мислима.

Змија ће ставити свој знак уместо Крста Христовог. У складу с овим, несумњиво је да ће он забранити помињање имена Господа и Спаса у току свог времена. (Такође, види "О Христу и Антихристу" Светог Иполита, Римског, и Тумачења Откривења Светог Андреја Кесаријског).

Поред отвореног одбацивања Божанствености Спасове, Његовог односа према Богу Оцу и Његовог учења, Антихрист ће за себе приграбити божанско достојанство и шириће ново, безбожно учење, које ће бити у супротности са учењем Христовим. Господ јасно указује на то да ће "други доћи у име своје" (Јов. 5, 43), то јест не у име Бога Оца, у чије име је дошао наш Спаситељ, а ни у Христово име, него ће доћи у своје име; шириће нову науку, не признајући ниједан ауторитет изнад свог. "Видите ли", вели Јован Златоусти", да Он за Себе увек каже како је "послат", да Му је суд дат од Оца, да Он ништа не чини сам од Себе – да би овим речима могао да спречи све њихове изговоре за неверје? Али ко је онај за Кога Христос каже да ће "доћи у име своје"?

Он овде говори о Антихристу, и даје несумњив доказ њиховог неверја. "Ако Мене као Бога љубави гоните, то бисте још више морали чинити у случају Антихристовом". Јер Он неће рећи да је од Оца послан, него ће у свему поступати супротно – неће рећи да долази по Очевој вољи, него ће тирански грабити оно што му не припада, и тврдиће да је он Бог над свима. Као што каже Свети Павле (2. Сол. 2, 4): "Који се противи и подиже више свега што се зове Бог или се поштује, тако да ће он сјести у Цркви Божијој као Бог, показујући себе да је Бог". То значи да ће "доћи у име своје".

Свети Апостол Павле детаљније учи како ће Антихрист прогласити себе за Бога и отворено тражити од људи да му се клањају као таквом (2. Сол. 2, 3-4). Овим речима Свети Павле предсказује да ће Антихрист председавати међу оним хришћанима који су припадали истинској Цркви, али су отпали од ње, и као свој углаву препознали Христовог непријатеља, обожавајући га. "У храму ће Божијем он седети", вели Свети Иринеј, "обмањујући оне који му се клањају, као да је Христос". Пазитељи од Бога постављени управљају Црквом Божијом (Дап. 20, 28) којима је вођење хришћана поверено од самог Спаситеља, али који без обзира на све сматрају себе слугама јединог Пазитеља, Онога Који је Христос; да би показао како Антихрист неће надгледати Цркву на овај начин, и да вођом Цркве неће сматрати Господа Исуса Христа, свети Апостол каже да ће он приграбити господовање над Црквом као узурпатор божанске величине. Рекавши да ће се подизати више свега што се зове Бог, или се поштује, тако да ће седети у Цркви Божијој као Бог, он одмах додаје "показујући себе да је бог". Ово нам говори да ће Антихрист отворено искати божанско поклоњење за себе, не само показујући себе као Бога, него тврдећи да он јесте Бог, представљају се као Бог.

Према Светом Писму, Свети Оци уче следеће:

Свети Иринеј Лионски: "непријатељ ће седети у храму Јерусалимском, да би себе показао као Христа. Захтеваће да га сви њиме зачарани као Христа обожавају. Антихрист ће тражити поклоњење као да је он Бог".

Свети Иполити Римски: "Испунивши се гордошћу, Антихрист ће почети да се преузноси и велича себе као Бога и изригнуће хулу на Христа". Чинећи ово тако отворено да ће наредити да се побију сви који му се не клањају као Богу.

Свети Амвросије Милански: "Лажни пророк ће прорицати о Антихристу и тврдиће и да је он Христос, а и сам безаконик лично настојаће да све обмане како је он – Христос".

Свети Јефрем Сиријанац: "Многи ће веровати у Антихриста и славиће га као Бога", и "Многи ће се клањати мучитељу с дрхтањем вапијући – Ти си наш спаситељ".

Блажени Теодорит Кирски: "Антихрист неће објавити да је он само највиши од свих лажних богова, него ће седети у Храму Божијем као Бог... Јевреји, који нису поверовали у Господа, као да је Он био непријатељ Божји, вероваће у Антихриста који ће себе прогласити богом над свима".

Свети Јован Дамаскин: "Јевреји, који нису прихватили Господа Исуса Христа као истинитог Сина Божијег и Бога, примиће обмањивача који ће себе звати Богом!"

Тако је читава рана Хришћанска Црква веровала да ће последњи непријатељ Христов, који ће одбацивати Господа Исуса као Сина Божијег, отворено себе називати Христом и Богом. Каква ће средства користити Антихрист међу људима да би ослабио њихову веру у Господа Исуса Христа и Његово Еванђеље? – Према Светом Писму и Светим Оцима, да би спровео своју демонску замисао, непријатељ ће, с једне стране, користити стална и жестока гоњења настојећи да њима из крила Свете Цркве одстрани слабије чланове њене; на другој страни, користиће лажна чуда и знаке, да би преварио, ако је могуће и изабране.

Наш Спаситељ је прорекао да ће овакве невоље снаћи вернике пред сам крај света. Кад су га Свети Апостоли питали какви ће бити знаци Његовог доласка и краја света, Господ им је објаснио да ће први знак бити разорење Јерусалима и Храма, а овом опису краја додао је и појаву лажних пророка, ратове између народа, умножење безакоња, потпуно хлађење узајамне љубави, због чега ће многи мрзети једни друге.

Спаситељ је нарочито живо приказао слике различитих невоља као знакове краја света: "Јер ће бити невоља велика какова није била од постања свијета досад нити ће бити; и да се они дани не скрате, нико не би остао, али изабранијех ради скратиће се дани они" (Мт. 24, 21-22). У то време спасење ће бити могуће путем наде у Бога и дуготрајног трпења патњи. Господ наш упозорава Своје следбенике да у то време не верују лажним пророцима или Антихристу (Мт. 24, 23-26). У књизи пророка Данила (11, 44 и другде), а нарочито у Откривењу Јовановом (погл. 11, 7; 13, 7, итд.) налазимо напомене о великим невољама које ће узнемирити Свету Цркву у те дане, у последње дане.

Свети Оци се слажу са учењем Светог Писма када кажу да ће Црква издржати сурова и стална гоњења од стране Антихриста од којих ће једино спасење бити долазак Сина Божијег.

Свети Јустин Мученик каже да "човек отпадије" неће само хулити на Најузвишенијег, него ће се наоружати против Хришћана, гонећи их.

Свети Иринеј Лионски зове Антихристово време временом суровости и тешког прогона Цркве, које ће бити горе од сваког претходног у историји.

Свети Иполит пише да ће Антихрист, осиони гордељивац, наредити народима да смрћу казне све Хришћане који одбију да му се клањају као Богу. Свети Кирило Јерусалимски наставља: "Он ће бити познат по својим злочинима нечовештва и безакоња, превазилазећи све неправеднике и неваљалце који су му претходили: размећући се против свих људи, а највише против нас Хришћана, дух убилачки, немилосрдни и лукави" (Катихезе 5, глава 12).

Свети Јефрем Сиријанац не нарочито жив начин слика последње гоњење Хришћана које ће спровести Антихрист. Он каже да ће Антихрист свима који у њега не поверују поступати на "оштар, суров, пун мржње, страшан, убилачки начин", да ће "у то време деца умирати на грудима мајки, и мајке ће умирати над својом децом, а очеви ће умирати са својим супругама и децом на тргу, и никога неће бити на сахрани". "Јер Антихрист ће доћи да би уништио људе, да би рањавао", каже Свети Јован Златоусти. "И каква све средства он тада неће употребити! Промениће и одбациће све, што својим заповестима, што страхом који ће уливати. Биће страшан на сваки начин: силом својом, суровошћу својом, безаконим наредбама својим.

Блажени Августин каже да ће у Антихристова времена ђаво бити ослобођен, зато ће веће насиље бити од ослобођеног ђавола него кад је био свезан, и гоњења овог времена превазићи ће сва претходна гоњења по својој суровости. Он ће све силе своје употребити за прогон Цркве.

Сличне мисли налазимо изражене у делима Светог Андреје Кесаријског и Светог Јована Дамаскина.

Као додатак суровим прогонима, Антихрист ће употребити превару да би обмануо Хришћане. Према Светом Писму, у ту сврху ће му служити лажна чудеса и знаци. Господ је говорио о чудима која ће слуге Антихристове чинити. Он је рекао да ће, према спољашњој појави својој, и учинку који ће остваривати на људе, ова чуда изгледати као истинита. Лажни христоси и пророци "показаће знаке велике и чудеса еда би, ако је могуће, преварили и изабране" (Мт. 24, 24). Необична природа ових знака ће, према речима Спасовим, бити таква да ће и изабрани бити угрожени опасношћу преваре. "Обмана ће тада бити силна због знакова преварних", бележи Свети Јован Златоусти.

Свети Павле има посебну мисао о чудима која ће Антихрист спроводити. Он вели (2. Сол. 2, 9-10): "Којега је долазак по чињењу сотонину са сваком силом, и знацима и лажнијем чудесима. И са сваком пријеваром неправде међу онима који гину: јер љубави истине не примише, да би се спасли". Ове речи показују разлику између лажних чуда Антихристових и истинитих чуда Христових. Прво, Апостол је рекао да ће Антихрист имати велику моћ и чинити чудеса, али упозорава Хришћане да не мисле како је овај у стању да чини истинска чудеса. Стога он Антихристова чудодела назива лажним.

И заиста, чуда ће му бити лажна. Свети Амвросије Милански вели: "Баш као што је Син Божији, оваплоћен, поставши човеком, доказивао да је Бог Својим знацима и чудесима, тако ће се Сатана отворити према човеку, да би лажним чудесима себе Богом показао." Она су лажна по свом пореклу, јер исходе од оца лажи кроз кога ће доћи Антихрист. Стога, уче Оци Цркве, "Сатана ће се служити Антихристом као оруђем, делајући кроз њега". По својој суштини, чуда ће бити лажна јер неће превазилазити природне законе свемира – како их превазилазе истинска чуда, која се чине у складу са вољом Божијом, јер ова (воља) побеђује законе природе. Иако лажна у сваком погледу, чуда ће изгледати као права. У додатку, ове Апостолове речи указују на лажна чуда и превару – подмуклост, које ће Антихрист користити као средство за побеђивање над слабима у вери. Рекавши да ће непријатељ Божји доћи са "сваком силом, и знацима он додаје и сваком пријеваром неправде међу онима који гину, јер љубави истине не примише да би се спасли" (2. Сол. 2, 10).

Свети Златоуст вели: "Слуге Антихристове, који су претходили Апостолима, преварише многе". Они ће доћи, каже Спас, "и превариће многе". Али они који ће се појавити пре другог доласка Спасовог биће лукавији од првих: "чиниће знаке велике и чудеса, еда би преварио, ако је могуће, и изабране." Овде он не говори само о Антихристу, већ и о онима који му служе".

Објашњавајући Христове речи: "Кад вам кажу – Ено га у пустињи, не излазите; ено га у собама – не верујте", Свети Јован Златоусти пише: "Гледајте како нас Христос упозорава. Не излазите, вели он, у пустињу... Он не каже да се иде тамо и да се не верује, него да се уопште не излази. Јер ће у те дане искушење бити велико због преварених знака".

Свети Кирило Јерусалимски учи да ће непријатељ Христов бити "чаробњак врло искусан у вештини преваре и чарања. Он ће врачати и чинити лажна чудеса да би кушао људе тако да ће се њима чинити да васкрслог човека, иако он неће заиста васкрснути. Видећете кљасте како ходају, слепце који су изненада прогледали, иако они неће заиста бити исцељени".

Брижљиво разматрајући чудеса Антихристова, свети Јефрем Сиријанац пише: "Планине и острва ће израњати из мора наочиглед свију, али ће све ово бити обмана и нестварно. Уз ово, он ће обмањивати свет и све ће очи засенити. Многи ће му веровати и славиће га".

Сва наша позивања на Свето писмо и Свете оце, показују да ће Антихрист употребити окрутност и силу, као и превару с лажним чудесима да би искоренио веру у Господа Исуса Христа. Блажени Августин запажа: "Прво гоњење Цркве, када су Хришћани принуђивани да приносе жртве идолима уз претњу прогањањем, мучењем и смрћу, било је силом спроведено. Друго гоњење Цркве спроводили су лажни учитељи и лажна браћа, служећи се лукавством и обманом. Треће гоњење биће од Антихриста, и биће најопасније од свију јер ће се састојати од силе, лукавства и преваре. Силу ће употребљавати да би спровео своју вољу, а лажна чуда да би обмануо".

Коначни исход Антихристове побуне против Цркве биће тај да ће он на своју страну привући оне "који љубави истине не примише да би се спасли". Према Светом писму, Антихрист ће владати не само умовима и срцима оних који су Христа одбацили, него ће с њима створити и читаву заједницу, а они ће га препознати као свог поглавицу и следиће његова наређења. Писмо често спомиње да ће Антихрист бити цар и освајач који ће заратити с многим владарима и поразити их, ригајући хуле на Бога, и тлачећи свеце Божије (Дан. 7, 23-25).

"Сви рани писци Цркве уче да ће пред крај света бити десет царева... и да ће устати једанаести мањи цар (Антихрист) који ће поразити тројицу од десеторице..., и победивши их, остала седморица ће се потчинити његовој власти".

У Светом Писму царство Антихристово описано је као друштво супротно Цркви Божијој чак и у својој спољашној организацији. У Откривењу видимо да ће Сатани бити допуштено да дела слободно, да из свих народа сабере људе под своју власт и са њима да опколи табор светих вољени град (Откр. 20, 7-9). Свети Августин тумачи ово "Биће то последњи прогон који ће претходити страшном суду; у читавом свету ће Света Црква бити изложена слугама ђавољим".

Свети Иринеј Лионски вели да ће Антихрист завести царство у које ће сабрати, под својом влашћу, неверујуће Јевреје.

"Христос је Цар, па је и Антихрист цар. Господ је сабрао своје стадо да не би лутало, и Антихрист ће на сличан начин сабрати своје заведене људе".

Свети Јефрем Сирјанац сведочи: "Многе класе и народи развиће сличну мисао, и са великом радошћу прогласиће Антихриста за цара".

Свето Писмо недвосмислено сведочи да ће сви припадници царства Антихристовог имати посебан жиг, којим ће се разликовати од Хришћана (Откр. 13, 16-17): "И учини све, мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, те им даде жиг на десној руци њиховој или на челима њиховима. Да нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, или име звијери, или број имена њезина".

Како ће људи доћи у стање такве заслепљености у коме ће људско биће, какво су и они сами, прогласити за Бога? Хоће ли човечанство изгубити свој здрави разум? Ова обмана ће се јавити у време у коме ће вера људска у Бога Истинитог увенути, и зато ће их Бог "дати у покварен ум, да чине што не ваља" (Рим. 1, 2). Предаће их у покварен ум због безбројних преступа њихових, због њиховог противљења Истини и крајње покварености срца. Стога ће они бити заслепљени и неће бити у могућности да разликују истину од лажи, па ће истину Божију претворити у лаж, и обожаваће твар и служиће јој уместо Творцу (Рим. 1, 25). "Јер љубави истине не примише да би се спасли. И зато ће им Бог дати силу пријеваре, да вјерују лажи: да приме суд сви који не вјероваше истини, него вољеше неправду" (2. Сол. 2, 10-12). Ови ће људи заборавити Творца и служити створење. У то време ниједно видљиво створење по сили и моћи неће моћи да се упореди са Антихристом, нити ће имати утицај какав је његов, који ће он остваривати средствима за застрашивање и заслепљивање људи, тако да ће они обожавати ово необично биће.

Мада ће Антихрист свој утицај проширити на сваки народ на земљи, Света Црква Христова постојаће све до другог славног доласка Господњег. Сам Господ је обећао Својим Апостолима: "Сазидаћу Цркву Своју и ни врата паклена неће је надвладати" (Мат. 16, 18). Под речју "Црква" треба подразумевати све оне који су верни Христу и следе Његово учење. Речима "врата паклена" Спас означава сваку врсту прогона Цркве, на пример, искушења, јереси, и све силе које враг користи, укључујући и Антихриста. Свети Атанасије Велики пише о обећању Господњем које се тиче очувања Цркве: "Истинита је реч, чврсто обећање. Црква је непоколебива, чак и ако сам пакао крене на њу и владари таме изазову потрес".

Свети Јован Дамаскин учи: "Чак и ако "врата паклена" устану против Цркве, то јест, уста јеретика, оруђа демонска, они неће победити Цркву, иако ће се и наоружати, неће је потући".

Речи "неће је савладати", према Светом Златоусту, значе да Цркву не могу уништити никаквим начином. "Оно што је Господ створио ниједан човек не може уништити".

Зато што је Спаситељ дао Своје обећање о несумњивој и бескомпромисној непоколебивости Цркве, ми треба да чврсто верујемо да нема тих непријатељских средстава која могу да је разоре. Никаква гоњења Атнихристова неће срушити оно што је Господ саздао. У једној од својих проповеди Митрополит Филарет Московски вели: "Непријатељи Цркве устаће против Цркве, али је неће сломити. Колико дуго? Несумњиво, до свршетка времена. Јер, када би били у стању да је сломе у неком од будућих времена, тада Господ, Свевидац времена не би рекао тако одлучно да она неће бити надвладана".

Пре Свог Вазнесења Господ је силно утешно обећање дао Својим ученицима. Следећим речима упутио их је да проповедају Еванђеље, охрабрујући их и подстичући на трпење да би издржали предстојеће борбе: "И ево Ја сам с вама у све дане, до свршетка вијека" (Мт. 28, 20). "Зар не видите силу Христову? Зар не видите сигурност ових речи? Он неће бити само са Апостолима, већ са свим људима који у њега поверују. Јер, Апостоли не могу живети до краја света, већ Он свим верницима, као једном телу, поручује: "Ја сам с вама, Ја ћу скршити све препреке".

На другом месту Господ вели (Јов. 14, 16); "И ја ћу молити Оца, и послаће вам другог Утешитеља, да буде с вама вавијек". Свети Златоуст пита: "Шта значи кад Он каже – да буде с вама вавијек? Значи исто оно што и речи Исуса Христа, које он каже за Себе:"И ја сам с вама у све дане, до свршетка света".

Ово происходи из обећања да ће Дух Свети Својом благодаћу увек пребивати у Цркви, никад је не остављајући без Своје заштите и осигурања.

Уз тврдњу да ће Света Црква опстати до свршетка времена, Свето Писмо нам казује да ће и у та последња, тешка времена опстати изабраници Божији. Говорећи о Свом другом доласку, Спас је рекао: "И тада ће се показати знак Сина Човечијега на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина човечијега где иде на облацима небеским са силом и славом великом. И сабраће изабране Своје а великијем гласом трубнијем; и сабраће изабране Његове од четири вјетра, од краја до краја небеса" (Мт. 24, 30-31). Ове речи јасно сведоче да ће све до другог доласка бити људи – угодника Господа Бога, не само на једном месту, већ на разним местима.

Да Хришћанско богослужење и савршавање Светих Тајни неће бити укинуто у време Антихристово потврђује Свети Павле: "Јер кад год једете овај хљеб и чашу пијете (тј. Тело и Крв Христову), смрт Господњу обзнањујете докле не дође" (1. Кор. 11, 26). Митрополит Филарет Московски каже: "Овде откривамо једну важну истину у малој речи "докле не". Да бисмо то боље разумели, обраћам се Апостолу с питањем: "Хоће ли Хришћани јести тајанствено Тело и пити Чашу Господњу?" одговор налазимо у речи Апостоловој: "докле не дође", то јест Тајна Тела и Крви Христове сачуваће се без прекида у истинској Цркви све до другог доласка Христовог, до краја времена, што значи исто. Овога не може бити без благодети свештенства, а благодети свештенства нема без благодети јерархије, те је јасно да ће служба епископска према Апостоловом предвиђању, бити у Цркви у сва времена и благодат ће се непрекидно изливати све док се не приближи Царство Славе".

Рани оци Цркве изражавају исто мишљење. "Показујући да ће Света Евхаристија постојати до краја света, Апостол Павле вели: "докле не дође". Свети Јован Дамаскин и Свети Јефрем Сиријанац слажу се са овим виђењем. Вера у непоколебивост Цркве била је општеприхваћена у раној Цркви.

Тертулијан учи: "Хришћанско друштво никад неће онемоћати и биће нарочито јако онда кад буде изгледало да је пред нестанком".

Свети Амвросије Милански: "Царство Цркве опстаће во вјеки вјеков, јер је Бог основао Цркву и предодредио је да постоји у све векове".

Свети Јован Златоусти пише: "Не напуштајте Цркву, јер од Ње нема ничег моћнијег; Она никад неће остарити и увек ће цветати; стога Писмо, показујући Њену издрживост, назива Цркву – гором (планином)". Овај Свети Отац, у својим тумачењима Еванђеља по Матеју додаје да ће у Антихристове дане Црква бити испуњена Јеврејима који ће се обратити – Христу.

Свети Јован Дамаскин напомиње: "Ми чврсто верујемо да Црква никад неће пасти, никад се поколебати, никад бити уништена. Јер је ово Христос учио, онај који је небеса утврдио, и земљу основао, и стоји да се не помери, како вели Дух Свети (Пс. 32, 6). Антихрист ће себи привући "слабоумне и млитаве умом, завешће их и одвојити од Бога живога".

Свети Иполит потврђује да Црква, иако гоњена, неће престати да постоји.

Свети Кирило Јерусалимски, заснивајући своју беседу на пророштву Даниловом (12, 1-3), учи: "Бог ће допустити да Антихрист гони Цркву не зато што то не може зауставити, него зато што, као и обично, жели да увенча борце", и зато ће "најчаснији од свих живих бити узети на облаке, примајући, у знак почасти, то да буду узвишенији од свих људи".

Свети Јефрем вели: "Многи ће људи, којима буде могуће, Богу угађати у планинама и у пустињама, да би се спасили усрднијим молитвама... Јер ће се Бог, видећи многе њихове сузе и искрену веру њихову, смиловати на њих, као Нежни Отац, и заштитиће их".

Блажени Теодорит: "Антихрист неће владати над свима, него само над онима који заслужују вечно проклетство; који би, чак и да овај не завлада, ипак одлучили себе од спасења".

Свети Андреј Кесаријски учи да ће Антихрист потчинити само оне чија имена нису записана у Књизи Живота. Многи верни ће, јер су Христа свим срцем волели, победити непријатеља Христовог.

Дакле, из учења Светог Писма и Светих Отаца видимо да ће Света Црква и Њене Свете Тајне опстати непоколебиво до краја света.

Јеромонах Игњатије

(Orthodox Life, 5-6 1990.)

Архимандрит Алипије Кастаљски–Бороздин

СВЕДОЧЕЊЕ ИСТИНЕ: ГЛОБАЛИЗАЦИЈА КАО ИНСТРУМЕНТ АПОСТАСИЈЕ

Седми Пленум Синодалне богословске комисије Руске Православне Цркве, Московска духовна академија, 19–20. фебруар 2001. године

Током последњих десетлећа у многим земљама света почела је општа нумерација људи. Готово трећина становништва наше планете, око 100 држава већ је захваћено нумерацијом. Владе ових земаља не жале средства за стварање скупих аутоматизованих система за прикупљање подробних информација о јавном и приватном животу људи. Је ли то случајност? Наравно, не. Назив овог процеса је глобализација.

Глобализација је антихришћанска идеологија стварања "новог светског поретка" с једним владајућим наднационалним центром. Према замислима његових градитеља, ова планетарна држава створена на рушевинама постојећих

држава треба да има јединствену религију, јединствену културу, јединствени економски и политички простор.

У целини глобализација претпоставља:

1) стварање јединствене универзалне религије на основу елемената традиционалних вероисповести;

2) стварање јединствене надкултуре на основу срушених самосвојних култура: европске, америчке, исламске, источних и других култура;

3) стварање јединствене цивилизације без поделе на државе;

4) стварање јединственог планетарног етноса путем асимилације свих постојећих народа;

5) стварање јединственог трговинско–финансијског система кроз гутање економија независних држава. Организовање глобалног компјутерског евидентирања људи и робе.

Глобализациони процеси се остварују под вођством финансијско–политичке елите развијених земаља. Постојање оваквог једног наддржавног центра данас потврђују идеолози глобализације у нашој земљи. Тако на пример, генерални директор информационе аналитичке агенције при Управи за послове председника Руске Федерације Александар Игнатов пише: "Кључни чинилац који утиче на савремене глобализационе процесе јесте делатност Светске владе... Ова наддржавна структура ефикасно игра улогу штаба 'новог светског поретка'. У свом раду ова организација се оријентише на интересе малобројне елите уједињене етничким сродством и иницијацијом (то јест, посвећењем) у ложама деструктивне усмерености." ("Независне новине" од 7. септембра 2000). По речима Дејвида Рокфелера, "наднационална власт интелектуалне елите и светских банкара далеко је важнија него право народа на самоопредељење, право којег смо се вековима придржавали" (Говор на заседању Билдербершког клуба у јуну 1991).

Према замисли архитеката "новог светског поретка", "религија будућности" неће уопште бити православна вера, па чак ни хришћанска религија већ синтеза светских вероисповести (хришћанства, ислама, јудаизма, будизма и хиндуизма).

Идеолози глобализације непрестано говоре о "постхришћанском свету". Они сматрају да је хришћанство престарело, да је отишло у историјску прошлост. У новом миленијуму настаје "нова ера" и "нови свет", време нових синкретичких религија типа "Њу ејџ" (Ново доба). То је широки, окултни неопагански покрет који је упио у себе елементе хришћанства, јудаизма и ислама, али у његовом темељу се налази источњачки мистицизам. По својој суштини "Њу ејџ" је дубоко непријатељски хришћанству. Присталице овог покрета очекују долазак антихриста, долазак који, по њиховом мишљењу, треба да се догоди почетком трећег хиљадулећа, када зодијачки знак "Риба" (ICQUS – символ Христа) буде замењен знаком Водолије (символ антихриста).

(А. Дворкин, Наука о сектама, Нижњи Новгород, 2000, стр. 621, 627).

У планетарној држави у којој ће се пропагирати псеудорелигија, православни ће бити сумњива и гоњена мањина.

Апостол Павле пише да ће у последња времена људи одступити од истина хришћанске вере и да ће водити неморалан живот (2 Сол. 2, 3). Један од основних задатака глобализације јесте рушење самосвојних култура и стварање јединствене масовне културе. Није случајно то што се последњих година у Русији, као и у многим другим земљама, преко информативних средстава и система образовања плански остварује пропаганда насиља, разврaта, цинизма, култа богатства и уживања. На тај начин, формира се грађанин "новог света" без части и савести. Људи оваквог типа не могу бити патриоти и браниоци своје Отаџбине.

Осамдесетих година 20. века је директор Светске здравствене организације при ОУН изјавио: "Да бисмо дошли до стварања јединствене светске владе неопходно је ослободити људе њихове индивидуалности, њихове везаности за породицу, националног патриотизма и религије коју исповедају". На тај начин, он предлаже да се разруше Богом установљени темељи људске цивилизације: религија, државност, породица и осећање патриотизма, и да се од човека направи космополит лишен корена и духовних вредности.

Један од истакнутих пропагатора глобализације, Жак Атали, лични саветник Франсоа Митерана, бившег председника Француске, у својој програмској књизи "Линија хоризонта" тврди да настаје трећа ера – "ера новца", када "новац буде одређивао закон", а човек се буде доживљавао као роба. Он слика следећу злокобну слику живота у планетарној држави: "Највиши облик новог живота биће 'номадство'." Под номадима Жак Атали подразумева друштво људи лишених осећања Отаџбине, тла, предачке вере, људи који живе за потрошњу, забаве и представе које им нуде телевизијски и видео екран. "Номади ће се регулисати кроз компјутерске мреже у глобалним размерама. Сваки номад имаће специјалну магнетну картицу са свим подацима о њему и, пре свега, о висини новца који поседује. И тешко ономе ко буде био без новца и ко прети светском поретку!" Притисак на човека ће бити такав да ће му преостати само један избор: "или да се уклопи у друштво, или да буде из њега избачен..." Пред нама је ужасна слика компјутерског концентрационог логора где је човек обезличен и немоћан пред системом.

А ево чиме Русији прети глобализација. Према изјави америчког теоретичара мондијализма С. Хантингтона, Русија је "земља која је предодређена за распад". То значи да су јој предодредили да постане арена најсуровијих сукоба и противречности који треба да доведу до комадања руског простора и до уласка његових различитих компонената у нове политичке блокове (Черемњаков, "Мондијализам Путеви антихриста у савременом свету и међународним односима").

Бивши премијер Велике Британије Мејџор је цинично одредио судбину нашег народа: "Задатак Русије је... да обезбеди ресурсима успешне земље. Али за то јој је потребно свега 50–60 милиона људи." (Руска федерација данас, бр.

22, 2000, стр. 28). То јест, планира се да се остави свега једна трећина становништва наше земље која би служила интересима Запада.

Данас, по мишљењу Игнатова, "Русија објективно учествује у процесима глобализације али субјективно није спремна за то, што јој не дозвољава да заузме достојно место међу лидерима..." По његовим речима, Русија треба да постане један од лидера "новог светског поретка", обезбедивши свом народу и својој елити достојно место у даљој историји човечанства. Како каже Игнатов, "ако се не можемо борити против струје, треба да јој се ставимо на чело".

Утицајан положај господина Игнатова у државном апарату земље омогућава нам да претпоставимо да је овакво гледиште стварна стратегија новог руског руководства. У том случају, први корак у остварењу овог програма јесте додељивање грађанима Русије личних идентификационих бројева. Ради лакшег управљања људима заиста је неопходно да сваки човек планетарног система буде нумерисан тако да све његове радње у друштву могу бити контролисане уз помоћ специјалних уређаја за праћење (скенера, смарт–картица, мобилних телефона, електронских чипова итд.). Добивши број, човек пристаје на то да се о њему почне скупљати електронски досије о различитим областима његовог живота, и он ће следити правила игре које му понуде оснивачи глобалног система.

Упоредо с додељивањем личних бројева, пре око пет година руководство Русије је донело одлуку да оствари пројект тоталне електронске регистрације грађана, пројект који је данас добио назив "Државни регистар становништва Руске Федерације" (АС ГРН). Већ је створена "вишефункционална паметна карта" која је у стању да контролише човеков живот и рад по многим параметрима, рачунајући ту и оне који се тичу његовог личног живота. Главни циљ пројекта АС ГРН је сабирање актуелизованих информација о становништву земље; при томе се код властодржаца јавља могућност да манипулишу грађанима по свом нахођењу и без било каквих ограничења. На пример, да одређују параметре социјално–економског развоја на различитим територијама, да контролишу и управљају демографском ситуацијом и миграционим токовима. На пример, под изговором борбе против криминала да до најситнијих појединости знају приходе, стамбене и социјалне прилике живота грађана (К. Гордејев, Аналитички запис АЦ "Света Русија").

Сличан пројекат од регионалног значаја је "Московска карта". Овај пројект је почео да се остварује од 1998. године у складу са одлуком московске градске владе. На крају је требало да буде створена електронска картица с личним кодом власника. У информативном блоку ће бити забележено социјално и имовинско стање грађанина: све врсте својине, социјални положај, здравствено стање, међусобни односи са структурама власти. Помоћу ове картице Московљани ће моћи да врше било која плаћања и да добијају новчане уплате на својим рачунима. То значи да ће се помоћу ове картице скупљати све најважније информације о човеку. Ниједна радња која се обави уз помоћ картице неће се моћи сакрити од свевидећег ока московске владе и финансијско–банкарских структура, "твораца обрачунске картице" (А. Ваљенков, "Српски крст", бр. 34, 2000). Све то у будућности може обезбедити

неограничену владавину малобројној елити над осталим делом друштва, који ће бити у потпуности или готово у потпуности обесправљен.

Познато је да у разради поменутих пројеката који могу бити искоришћени за тоталитарну контролу човека активно учествују страни стручњаци и експерти, на пример, они из транснационалне фирме ORACLE, једне од главних твораца система базе података за Пентагон и Шенгенску зону. Коришћено програмско снабдевање потпуно је ускладиво са европским и постоји могућност преношења података у иностранство. Одатле следи закључак да су Русију увукли у глобализационе програме.

Првојерарси Православних Цркава су у Витлејему (7. јануара 2000), а затим и на Архијерејском сабору у Москви (13–16. августа 2000) одредили свој став по питању глобализације на следећи начин: "Мирољубиво заједничко живљење разних култура не треба постизати путем претапања специфичних особина култура у котлу нивелишуће и монополистичке глобализације" (Обраћање патријараха, стр. 9). "Недопустиво је да преко глобализације ограничени број људи концентрише у својим рукама светску власт и богатство. Такође је недопустиво да народи којима припадају готово три четвртине становништва Земље буду бачени на руб светске цивилизације. Црква протестује против духовне и културне експанзије која прети тоталном унификацијом. Залажемо се за такво уређење света које би почивало на начелима праведности и једнакости људи пред Богом, уређење које би искључивало гушење њихове воље од стране националних и глобалних центара политичког, економског и информационог утицаја" (Архијерејски сабор, "Социјална концепција Цркве").

Православни руски народ је свестан погубности глобализације чији је први корак додељивање личних бројева а затим и електронских докумената с јединственим личним бројем. Данас би било неопходно да Руска Православна Црква дигне свој глас у одбрану својих верника. Треба замолити владу Руске Федерације да се одрекне глобализационих програма, како оних опасних за Русију, тако и тоталитарних облика евиденције, који ограничавају слободу грађана и погађају религиозна осећања верника. Треба замолити органе државне власти Руске Федерације да по примеру Украјине и Белорусије пруже становништву Русије могућност да из религиозних убеђења не прихвати личне бројеве и електронске документе који садрже кодиране идентификаторе личности.

Са руског: Зоран Буљугић

Иван Весић

НАДГЛЕДАНО КРАЉЕВСТВО

        Што је земља технолошки напреднија, људске слободе су угроженије

Година је 2016, место збивања енглеска царина. Породица Скот враћа се са летовања, РФИД имплантати у њиховим рукама довољан су доказ идентитета. Процедура је глатка и једноставна, а чланови срећне породице, задовољни „врлим новим светом”, с подсмехом гледају на једног од сапутника који је одбио микрочип и још показује превазиђени биометријски пасош.

        Сви истомишљеници поменуте особе етикетирани су као технофоби и цонспирацy фрикови, аномалије у иначе савршеном, „отвореном” свету, у којем су сви слободни, иако су жестоко регулисани од стране система, али то је њихов избор. Док је обележени параноик мета исмевања и дискриминације на аеродрому, срећна породица свратила је до тржног центра. Сензори на улазу су их препознали и рекламе на савршено танким екранима кореспондирају са стварима које су Скотови већ куповали. Веома је забавно куповати док вам компјутер говори шта вам треба. Велики продајни ланац зна колико новца ова породица има, где живи, колико њихових производа има и како им треба приступити у циљу повећања профита. Док су стигли кући, снимило их је више од 20 камера, а забележен је и телефонски позив комшија да приставе чај. Позив је, додуше, само „прочитао” антитерористички софтвер, који није забележио забрињавајуће речи и обрасце у комуникацији.

Довољно је једном посетити Лондон или бар прогуглати појмове „УК” и „привацy” да би се закључило да претходна причица није фикција, већ предвиђање изгледне реалности. Грађани Уједињеног краљевства су најшпијуранији људи у Европској унији. Степен надзора је толики да чак и званичници из Брисела мрште обрве и негативно оцењују све то што се ради на Острву. Зато се мора одати признање бројним писцима из ове земље који су се бавили темом утопије/дистопије јер је, како изгледа, њена судбина да постане управо то.

У прошлом броју писали смо о томе како се ове ствари раде у САД и закључак је био да се грађани много и не питају. Одлучено је да не буде транспарентности и да свака прича на ову тему буде загушена оправдањем званим 9/11. Надзор је имперсоналан, а постаје личан тек онда када се појави сумња. То и јесте, заиста, најбољи модел за куповину грађанског мира. Међутим, да ли је амерички пелцер успео да се прими на тлу бивше колонијалне силе?

Када било која држава у којој су грађани навикнути на висок степен слобода покуша да уведе мере које миришу на тоталитарност, потребно је легитимно оправдање. Што се сигурносних камера тиче, оправдања је и те како било, тако да се грађани Енглеске на буне због мегаломанског приступа овој безбедносној компоненти. Наиме, док УК још није била земља налик Орвеловој Океанији, камера је снимила отмичаре мале девојчице. Нажалост, дете је убијено, али су зликовци идентификовани и ухапшени захваљујући снимцима. Данас у Енглеској постоји једна камера на четрнаест људи, а ако сте довољно покретни, у једном дану може вас снимити 300 камера. Процена је да ЦЦТВ данас броји око четири милиона камера! Оне су само плод дубоко укорењеног орвеловског система. У овој краљевини надзор није сигурносни већ структурални елемент друштва, један од базних блокова. Надзорни системи не мотре инфраструктуру, они јесу део ње. Рад на аутоматском препознавању лица свих грађана већ је у току, а нови центар у Лондону довољно је моћан да процесира дневно 35 милиона таблица снимљених саобраћајним камерама и повеже регистрације са власницима возила.

Упркос свему, криминал није у знатном опадању. Парадоксално, теже га је уочити, јер се у потпуности повукао у таму. Психо-социјалне импликације толиког надзора су знатне. Људско понашање је програмираније и када је сам, човек није сам. Спонтаност и природност нестају, а

сваки покрет постаје прорачунат. Временом људи бивају не навикнути, већ прилагођени. Приватне компаније у Енглеској константно надзиру своје раднике, што изазива стрес и осећај нездраве конкуренције. Људско понашање у раду знатно је модификовано, а цена се плаћа живцима и нарушеним душевним миром. Али, шта је са дискретнијим надзором? Холандија и Енглеска су две земље у којима и градски превозници знају више о путовањима путника него они сами. База је, наравно, држави доступна „на тацни”. Реч је о Оyстер картама, које служе и као карта и као платежно средство у превозу, али подаци о дестинацијама остају забележени наредних осам недеља, наравно по упутству државе.

Контроверзна тема је и база ДНК података. Некадашњи премијер Тони Блер познат је по изјави да би сви грађани требало да буду евидентирани у овој бази. И данашња влада тежи ка том циљу, као што ће и оне будуће, али иако је оправдање за ЦЦТВ нађено, овде оно изостаје. Поменута база бележи генетске трагове седам процената становништва, што је чини највећом таквом у свету. Поређења ради, Влада САД у свом регистру има 0,5 одсто становништва. Каже се да је Енглеска, од свих демократија, држава са најмањим респектом према личним подацима невиних грађана, и нема већих разлика у баратању осетљивим подацима између, рецимо, Кине и ње (успут, Влада УК успела је више него једном да изгуби податке). Један од доказа за овакву тврдњу јесте чињеница да у базу ДНК не улазе само прекршиоци већ и осумњичени, те да у њој има много невиних људи. Европски суд за људска права реаговао је на то и наложио брисање сувишних података, али како се ради о институцији која је само политичка, јер нема механизме принуде, не очекује се бољитак на дуже стазе по овом питању. Енглеска влада јесте спустила лопту, али је база ДНК и даље дугорочан циљ, само се чека погоднија политичка атмосфера.

Подједнаку буку подигла је и жеља енглеске владе за централизованом базом (налик оној у САД), у коју се бележе мејлови, поруке, позиви. Јавна полемика успорила је процес, а притисак је донео позитиван помак у квалитету података који се чувају, тако да је пало обећање да се садржај комуникације неће чувати, већ само релација. Имајући у виду то да провајдери свакако морају да чувају логове, који су лако доступни властима, поставља се питање оправданости државног централизма. Одговори званичника представљају само промишљену погодну реторику базирану на терористичким претњама и потребама да се безбедносне службе прилагоде новом времену. Независни сигурносни експерти, међутим, нису задовољни датим објашњењима имајући у виду то да терористи ионако вешто налазе алтернативне начине комуникације, те да је некад и прост разговор у ромингу довољан да се заобиђу енглески полицајци. Иначе, 2007. године било је 1381 пресретнутих разговора дневно. Да ли је могуће да у Енглеској постоји толики мравињак терориста? Осим ако обавештајне службе нису толико способне да на дневној бази спречавају терористичке нападе, овај податак је застрашујућ.

Што се других држава тиче, међу највећим оазама приватности у ЕУ су Грчка и Данска, као и нове, мање развијене чланице. Приватност се најмање цени у Немачкој, Италији, а Француска није претерано транспарентна по том питању, мада је свест о ризицима по приватност генерално прилично висока међу грађанима. Ствари се мењају у негативном смеру, нарочито због јаке спреге забавне индустрије и француских власти (Саркозија, дакле). Посебну пажњу изазвао је закон који је на силу од стране „харизматичног” председника угуран у правосудни систем земље, и који се коси са недавним прогласом ЕУ о Интернету као основном људском праву. Наиме, закон олакшава инвазију приватности и на врло једноставан начин (што је забрињавајућ и корупцији подложан механизам) допушта забрану коришћења Интернета читавом домаћинству због илегалног доwнлоада једног корисника. Наравно, рачун се, према уговорној обавези, и даље плаћа провајдеру. Чиста супротност оваквој ситуацији јесте нови фински закон који као основно људско право гарантује свим грађанима мегабит конекције као минимум.

Иначе, ово, а и свако наредно стање везано за приватност на Интернету и приватност физичког света у ЕУ резултат је тренутног стања, тј. компромиса између константно зараћених страна – компанија на обе стране фронта, Владе, НВО сектора, безбедносних структура, политичких партија – и сви вуку растегнути канап. На једној страни је приватност, друга страна новчића је безбедност. И једно и друго тражено је и цењено, а обе вредности међусобно су контрадикторне. Зато Велики брат мора да буде невидљив и зато је тешко знати шта ради у сенци. Техника пружа невероватну моћ и мач је са две оштрице. На срећу, постоје позитивни помаци, тема је деликатна и обазриво јој се приступа. Ипак, директиве нису обавезујуће,

поготово за јаке чланице као што су УК или Немачка. Заједнички устав решио би овакав проблем, али то је друга тема, уз многобројне друге проблеме.

У Енглеској је било злоупотреба од стране политичара, тако да је антитерористички закон коришћен за случајеве ван његових ингеренција. Развој РФИД чипова доноси нове бриге, а стручњаци у ЕУ траже компромис између захтева приватног сектора и забринутих НВО. Остаје чињеница да грађани и не знају ко и када нешто сазнаје о њима, како и због чега, шта ради с тим информацијама и с ким тргује.

Протојереј Алексеј Масјук

БОГОСЛОВСКА ПРОЦЕНА ПРОЦЕСА БРОЈЧАНЕ ИДЕНТИФИКАЦИЈЕ И ПРИХВАТАЊА ИНН

      Реферат на округлом столу у Државној Думи 23. 1. 2001. на тему "Глобализација: лични кодови као проблем избора погледа на свет код савременог човека"

Духовни аспект овог проблема има, наравно, првостепени значај. Идеје противника нумерације тешко је објаснити оним људима који не поседују информације духовног, религиозног карактера, који нису свесни тога, шта је језик символа и због чега је он толико важан. Очигледно је да уистину антихришћанске силе тестирају становништво – колико је човечанство духовно припремљено за то да падне у потпуну неурачунљивост – у смислу мистеријском, у смислу религиозном, духовном и символичком.

Присталице ИНН позивају се на еванђелску изреку: Подајте ћесару ћесарево. То ће вам рећи чак и у пореској инспекцији – очигледно је да и њих "поткивају" у погледу богословских питања. Погледајмо, међутим, шта је Господ имао у виду када је узео новчић и указао да је на њему представљен цезар (ћесар), што значи да ћесару треба дати ћесарево (в. Мт. 22; 15–22, Мк. 12; 13–17, Лк. 20; 20–26). Он је у виду имао то, да власт новца (а неоспорно да је то власт која је најопсежнија по својим могућностима, будући да прониче у све сфере друштвеног живота) мора припадати држави – држави која је оличена у цезару. Господ у Еванђељу није начинио ниједну негативну, па чак ни протестну примедбу против цезара. Цезарева власт је установљена од Бога. Зашто? Зато што је Господ провидео да ће доћи времена кад ће власт цезара, тј. државна власт, постати савезница Цркве а што се, као што знамо, догодило у доба Константина Великог. Зашто Господ признаје цезареву власт и предаје новчану (монетарну) власт у његове руке? Зато што је та власт, као прво, презентативна (тј. њу сви виде и она је очигледна за друштво) а као друго, она је због тога одговорна.

Шта се данас дешава? Долази не само до лишавања држава њиховог суверенитета него и до одузимања држави њене новчане (монетарне) власти – те најефикасније и најодлучније власти. Она се предаје у руке потпуно другачијих сила – ми их, на савременом језику, називамо "финансијском олигархијом" и

"светском владом" док је, изражено у еванђелским појмовима то власт Ирода, богоборачка, власт фарисеја, мењача, зеленаша и банкара. Она је, наравно, потпуно супротна цезаревој власти. Господ је мењаче истерао из храма. Њихову власт проповеда материјализам. Та власт никада не признаје да је над њом власт Бога као духовног приоритета, као духовне вредности. Осим тога, та власт је, супротно цезаревој власти, потпуно анонимна – то је закулисна власт, она је брижљиво учињена конспиративном, то је тајна власт и, према томе, она је потпуно неодговорна. Никакве друштвене структуре, парламенти или друштвени покрети не могу од ње да захтевају неки одговор за овакве или онакве поступке. И управо је она одлучујућа у савременом свету, јер је очигледно да су све презентативне, државне власти у рукама те финансијске олигархије: оне саме од ње позајмљују новац и иду у добровољну зависност од олигарха.

Према томе, када се верујући успротиве потпуној нумерацији становништва, они не протестују против цезареве власти нити против државних власти него против оне нарастајуће власти која фактички анулира државну власт.

У том процесу огроман значај има и символика. Не може се рећи: "Зашто би ми нашкодило ако прихватим број" и "зашто би ми нашкодиле три шестице?" Ради се о томе да је духовни свет одвојен од нашег, људског света, од света земнородних. Једини мостић, једини језик који повезује наш, материјални свет са светом духовним и невидљивим, јесте символ. Символ је основа Свете Тајне, мистерије и, уопште, вере. Најзад, за неверујућега је и крст само геометријска фигура, па је могуће да се тако и односи према њему. За нас је то – крсна сила, која побеђује непријатеље, која побеђује пали духовни свет: демони дрхте управо од Крста.

Исто се може рећи и за три шестице. Није, наравно, важно то, што се ови или они бројеви налазе у неком поретку. Постављају нам питање: "Шта да учинимо, да ли да из својих књига и уџбеника истргнемо странице са бројем 666?" Не, наравно! У том случају долази до очигледног искривљавања. Да, иза странице 665 долази страница 666. Ми се тога не плашимо, у томе нема унапред смишљене намере, нема символике. Међутим, када "666" носи духовни, религиозни и символички смисао (в. 2. Дн. 9; 13 и Откр. 13; 16–18) и када нас повезује са одређеним духовним суштинама, то не може а да се не примети и да се игнорише, јер у том случају не бисмо били религиозни, не бисмо били људи који разумеју тај тајанствени језик.

Напротив, ми разумемо језик символа Светог Писма. Три шестице у бар–коду – то је изазов упућен хришћанима. Ми не можемо а да не прихватимо тај изазов. Ми разумемо ко нам се и из каквих бездана обраћа.

Могуће је да се данас у идентификационим бројевима пореских обвезника, које се деле становништву, не налазе три шестице. Међутим, оне се појављују чим се тај број прочита у компјутеру, јер оператор не може сваки пут да сабира 10–12 бројева. Разуме се да је много лакше уколико се они преведу у бар–код, који се аутоматски сравњује. При том се не може избећи коришћење такозваних

"сигналних" трака у бар–коду – када се заиста појављују три шестице (тј. онда, кад се ИНН већ преведе на електронски језик). То се људима мора објаснити.

Тај символ у извесној мери проглашава и одумирање државе – сетите се да су о томе писали још Маркс и Лењин. Спољашња држава и даље постоји, па чак постаје и још тоталитарнија, ако прочитамо документе апологета "новог светског поретка". Међутим, држава одумире као морална снага која "задржава" свет од зла (в. 2. Сол. 2; 7). Тако је држава – презентативна и одговорна – изгледала некада. Чим држава пређе у неку област конспирације и тајне, она, напротив, постаје снага која повећава зло. Разуме се да су православни дужни да разумеју и тај морални тренутак.

Тотална контрола над људском личношћу претвориће друштвено зло од стихијне појаве у контролисану појаву. Уз помоћ посебне манипулације свешћу зло ће добити невиђену рекламу, постаће престижно. Као што се данас, на пример, пропагира заједница "сексуалних мањина", то јест изопаченика.

Гради се нова светска утопија. И као свака утопија, она ће се стропоштати, као што се стропоштао и комунизам. Међутим, какве ће последице проистећи из тог краха? Комунизам није био изграђен, а погледајте какву је моралну штету нанео нашем народу! Постоји та страшна, катастрофална ситуација с алкохолизмом и наркоманијом, с тим што људи нису у стању да створе породицу – због свог моралног пада, суочавамо се са неверјем и незапосленошћу. Поред тога – ту је и неспособност да се иде у цркву, иако за то не постоје никакве спољашње препреке. Све су то последице моралне штете коју је људима нанела та комунистичка утопија, која није створила никакав поредак, никакво благостање (а што је увек представљало мамац за мондијалисте и утописте), али је зато разрушила људску душу.

То исто видимо и у стратегији и плановима глобализације. Шта ће одатле проистећи? Савремена либерална економска теорија каже да није важно поседовати апсолутну масу капитала или робе у некој великој мери која би све задовољила: довољно је да се и роба и капитал енергично (убрзано) крећу. Кретање капитала и робе – то је, као што се види, важно за благостање у друштву, према теорији такозваног "глобалног тржишног устројства". Чим човек прихвати број, он ступа у тај тржишни, бројчани систем и постаје роба, сада већ као радна снага која ће се такође енергично кретати. Није неопходно да у некој земљи буде много специјалиста (за ову или ону област); довољно је да се они лако премештају из једне земље у другу и да лако опште један са другим. Долази до стварног, потпуног ослобађања човека – "од религије коју исповеда, од везаности за отаџбину и за породицу" (како се планира у документима стратега глобализације). Другим речима, у новом светском поретку човек ће се у моралном смислу формирати на потпуно нов начин. И заиста, каква је разлика у томе да ли ћете јести хамбургере и пити кока–колу у Бомбају или Рио де Жанеиру? То је сасвим свеједно! Породица, исто тако, није потребна. Целокупан програм "сексуалног васпитања" доводи до закључка да је породица нека потпуно застарела институција. Појавили су се озакоњени изрази: "пробни брак", "привремена породица" и сл.

То је – небиће: нема ни вере, ни породице, ни отаџбине, нема ничега. Другим речима, та утопија превасходно уништава човеково морално и духовно устројство. Она доводи до краја оне остатке хришћанске културе и хришћанског морала који су још увек присутни у животу савременог друштва. Због тога се поставља питање: да ли у светлости горенаведеног хришћанин може да подржи изградњу те нове утопије? Наравно да не може. Он може само да је се одрекне и да јој се активно супротстави.

Говоре нам и следеће: "Сви смо имали пасоше са српом и чекићем, па се ништа није догодило, та символика нас није изменила." Кажу да она тобоже није нашкодила нашим душама. Ми, међутим, не можемо ни да замислимо у којем је степену та символика нанела штету управо нашем етносу. Ми, једноставно, живимо са потпуно другачијим особинама, ми смо, једноставно, неки други народ! Све се то, између осталог, догодило и због "српа и чекића".

Узгред речено, неки га нису ни прихватили – постојали су и хришћани без пасоша, који су отишли у ГУЛАГ, који су лутали и били туђини. Ми данас видимо да су они били потпуно у праву. Нека их је било и веома мало: ми знамо да Бог није у сили него у правди. Ми, дакле, не прихватамо ни приговор који се односи на "срп и чекић".

Срп и чекић са петокраком звездом били су стављени на пасош а не на човека. Међутим, и та радња је сасвим свесно извршавана – да би се обележила духовна територија, и да би се људи потчинили одређеним духовним силама.

Да, нанета је духовна штета. Сви ми смо, по суштини ствари – потомци оних који су примили "срп и чекић". То се, несумњиво, одразило и на наше духовно стање. Зашто би иначе постојала таква аморфност, такво одсуство иницијативе и таква равнодушност у односу на духовна питања? Нећемо као пример узимати свету Русију у којој су, као што је познато, питања религије и вере била средишња и најважнија за сваког човека. Узмимо као пример западну Европу: данас је живот у њој прожет масонском символиком. Док је западна Европа била хришћанска, ни за простог, неписменог човека, ни за представника власти нису постојала важнија питања, него што су питања вере, питања религије, питања исповедања. Данас видимо човечанство (у нашој земљи и на Западу), видимо људе који су дошли до закључка (и то масовног) да се, очигледно, може живети и без тих (духовних) питања уопште, да се она не морају чак ни познавати и да се не мора ни бити свестан њиховог постојања. То говори да је дошло до неке квалитативне, духовне промене читавих поколења, да је дошло до духовне мутације. Све је то било означено и утврђено на језику символике, њиме је одређено и усмерено, и довело је до ових плодова о којима говоримо.

Како, дакле, можемо да изразимо своју веру? Ми можемо да је изразимо само символичким језиком. Православље је уистину начин живота. Шта је начин живота православног човека? То је символичко изражавање целокупне човекове вере у његовом свакодневном животу. Ми се крстимо пре јела, молимо се, освештавамо наше домове, клањамо се иконама и све остало – да не набрајам. Ми свакодневно исповедамо Бога, не само душом него и телом. Човека освештава и препорађају Свете Тајне Цркве; Црква, међутим, означава

границе Свете Тајне у видљивом свету и указује на место и време њеног савршавања, опет уз помоћ духовног језика символа. Ако се одрекнемо тога, ако кажемо "ја верујем у души" а при том одбацимо сву спољашњу символику, престаћемо да будемо православни…

Са руског: Антонина Пантелић

ДОСИЈЕ СОЛОВЈОВ: КРАТКА ПОВЕСТ О АНТИХРИСТУ

                                                   Увод:

       Пред крај живота, делимично разочаран у идеју екуменизма и уједињење хришћана, Соловјов је написао књигу "Три разговора" у којој се налази и "Кратка повест о антихристу" (књигу је код нас, 1989, издао чачански "Градац" у библиотеци "Алеф"). Ово дело је испуњено Соловјовљевим пророчким прозрењима о будућности света: предвидео је, наиме, велики успон ислама који ће освојити независну државност и заратити са Западом; наслутио је да ће Јапан, захваљујући својој етици и западној техници, постати светска сила; знао је да ће Јевреји добити независну државу - Израел, баш на територијама данашњим. Када се све то деси, након многобројних потреса, свет ће се ујединити у универзалну државу на чијем ће челу стајати лажни месија и миротворац - антихрист. Његове предсмртне слутње, о којима говори кнез Трубецкој, такође су указивале на то да се историја ближи свом крају, и да је на реду "сумрак Запада".

 

 

Соловјов је целог живота видео опасност од Кинеза и Јапанаца који нису рекли последњу реч о светској повесници. Његове песме ("Панмонголизам", рецимо) имају јасну, чак застрашујуће јаку, профетску линију. Довољно је само сетити се да су бољшевици за најкрвожедније послове користили углавном Татаре и Кинезе (они су, пише Зинаида Хипис у својим "Петербуршким дневницима", вршили масовна стрељања руских младића верних Цару; касније су на пијацама продавали људско месо - месо стрељаних). Не треба заборавити ни снагу Јапана у Другом светском рату; а да и не говоримо о његовој данашњој, загонетној снази, као и о успону Кине.

Владимир Димитријевић

+++

Владимир Соловјов

КРАТКА ПОВЕСТ О АНТИХРИСТУ

Двадесети век по Рођењу Христовом био је доба последњих великих ратова, размирица и преврата. Највећи од спољних ратова имао је за свој даљи узрок духовни покрет панмонголизма који је настао још крајем деветнаестог века у Јапану. Подражавачки Јапанци, који су са задивљујућом брзином и успехом преузели материјалне облике европске културе, усвојили су такође и неке европске идеје нижега реда. Сазнавши из новина и уџбеника да на Западу постоји панелинизам, пангерманизам, панславизам, панисламизам, и они су прогласили велику идеју панмонголизма, то јест окупљање, под својом управом, свих народа источне Азије с циљем одлучне борбе против туђинаца, то јесте Европејаца.

         Искористивши прилику да је Европа почетком 20. века била заузета око последње одлучне борбе са муслиманским светом, они су се латили да остваре свој велики план – прво да заузму Кореју, а затим и Пекинг, где су уз помоћ напредне партије Кине свргли стару манџурску, а на њено место довели јапанску династију. Са овим су се брзо помирили кинески конзервативци. Они су схватили да је од два зла боље изабрати мање и да је свој своме по невољи брат. На сваки начин, државна самосталност старе Кине није била у стању да се одржи, јер је било неизбежно да се потчини или Европејцима или Јапанцима. Али је било јасно да владавина Јапанца, укидајући спољне знаке кинеске државности, који ионако ништа нису вредели није задирала у унутарње дубине националног живота, док је превласт европских држава, које су из политичких разлога подржавале хришћанске мисионаре, угрожавала најдубље духовне темеље Кине. Ранија национална мржња Кинеза према Јапанцима развила се још у време кад ни једни ни други нису знали за Европејце, у чијем присуству је завада две сродне нације добијала облик братоубилачког рата и губила сваки смисао. Европејци су били потпуно туђи, само непријатељи и њихова надмоћ никако не би могла ласкати националном самољубљу Кинеза, док су у рукама Јапана Кинези видели сладак мамац панмонголизма, који је истовремено правдао у њиховим очима и тужну неизбежност спољне европеизације. „Разумите, тврдоглава браћо, – говорили су Јапанци, – да ми улазимо од западних паса њихово оружје не из наклоности према њима, него да бисмо их тукли тим истим оружјем. Ако се уједините с нама и прихватите наше руководство које има смисла за практичне ствари, онда ћемо ми ускоро не само истерати беле ђаволе из наше Азије, него ћемо освојити и њихове сопствене земље и основати право Срединско царство над целим светом. У праву сте што се поносите својим народом и што презирете Европејце, али ви узалуд храните та своја осећања једино маштањем, а не смишљеним радом. У њему ми смо далеко испред вас и дужни смо да вам покажемо пут обостране користи. Иначе, погледајте сами, шта вам је дала ваша политика самоуверености и неповерења према нама – вашим природним пријатељима и заштитницима: Русија и Енглеска, Немачка и Француска само што вас нису раскомадале без

остатка, и све ваше тигровске замисли показале су се као немоћни крајичак змијиног репа.” Разборити Кинези били су овим убеђени и јапанска династија трајно се учврстила. Њена прва брига је била, разуме се, да створи моћну армију и морнарицу. Већи део јапанских војних снага је био пребачен у Кину, где је сачињавао руководеће кадрове нове огромне армије. Јапански официри, који су знали кинески, радили су као инструктори и то много успешније него одстрањени Европејци, а у безбројном становништву Кине са Манџуријом, Монголијом и Тибетом нашло се много добрих војника. Већ први цар из јапанске династије могао је са успехом да испроба оружје обновљене империје, да избаци Французе из Тонкина и Сијама, а Енглезе из Бурме и тако је припојио сву Индокину своме Срединском царству. Његов наследник, по мајци Кинез, који је у себи спојио кинеску препреденост и гипкост са јапанском енергијом, живахношћу и предузимљивошћу, мобилише у кинеском Туркестану армију до четири милиона, и док Цун-ли-амин поверљиво саопштава руском посланику да је та армија одређена за освајање Индије, – кинески цар упада у руску средњу Азију и, подбунивши све тамошње становништво, муњевито продире кроз Урал и преплављује својом војском целу источну и централну Русију, док на брзу руку мобилисана руска војска хита из Пољске и Литваније, Кијева и Волиније, Петрограда и Финске. У недостатку претходног плана одбране и услед огромне бројне надмоћности непријатеља, ратне врлине руских војника омогућују им да само часно изгину. Муњевитост најезде не даје им времена за потребну концентрацију, тако да пукови гину један за другим у жестоким и безнадежним биткама. Ни Монголи ту нису прошли јефтино, али они лако попуњавају своје редове, пошто су одвладали свим азијским железничким путевима, док у исто време руска армија од две стотине хиљада војника, од раније постављена на границама Манџурије, неуспешно покушава продор у добро заштићену Кину. Оставивши део своје војске у Русији, да би спречио стварање нове руске војске, а такође и ради сузбијања бораца у позадини, кинески цар са три армије прелази границу Немачке. Овде су се спремали за одбрану и једна од кинеских армија била је потучена до ногу. Али у исто време у Француској долази на власт партија закаснелих антинемачких реваншиста, тако да одмах за леђима Немаца стоји милион непријатељских бајонета. Нашавши се између чекића и наковња, немачка армија је принуђена да прихвати часне услове разоружања, које им је понудио кинески цар. Ликујући Французи, братимећи се са жутоликим Азијатима, размилели су се по Немачкој и убрзо губе сваки појам о војној дисциплини. Цар наређује својим војскама да побију непотребне им савезнике, што су оне испуниле са кинеском тачношћу. У Паризу радници sans patrie1 подижу устанак, и престоница западне културе радосно отвара капије владару Истока. Да задовољни своју радозналост, цар одлази у приморски Булоњ, где се, под заштитом морнарице, приспеле из Тихог океана, припремају транспортни бродови да превезу његову војску у Велику Британију. Али њему требају паре и Енглези успевају да се откупе милијардом фунти. У току једне године све европске државе признају своју васалну зависност од кинеског цара, а он, оставивши у Европи доста окупационе војске, враћа се на Исток и предузима поморске походе на Америку и Аустралију. Ново монголско подјармљивање Европе трајало је пола

века. Са унутарње стране та епоха је била под знаком свеопштег мешања и дубоког узајамног проницања европских и источних идеја, то је било понављање en grand2 древног александријског синкретизма, док се у практичним областима живота највише истичу три појаве: велики прилив у Европу кинеских и јапанских радника и, услед тога, јако заоштравање социјално-економских питања; продужени напор са стране владајућих класа да спроведу ред палиативних мера у циљу решења тог питања, као и појачана међународна делатност тајних друштава, која су образовала широку свеевропску заверу с циљем истеривања Монгола и успостављања европске независности. Та колосална завера, у којој су узеле учешћа и поједине националне владе, колико је то било могуће под контролом кинеских намесника, мајсторски припремљена блиставо је успела. У договорени час почиње покољ монголских војника, батинање и прогон азијатских радника. Свуда ничу тајни европски официрски кадрови и по унапред састављеном најподробнијем плану изводи се општа мобилизација. Нови цар, унук великог освајача, хита из Кине у Русију, али су овде његове безбројне хорде биле до ногу потучене од стране свеевропске Армије. Њихови разбијени остаци беже у дубину Азије и Европа постаје слободна. Ако је полувековно потчињење азијатским варварима уследило због разједињености европских држава, које су мислиле само о својим посебним националним интересима, онда је велико и славно ослобођење достигнуто путем међународне организације уједињених снага целокупног европског становништва. Као природна последица те очевидне чињенице било је то да стари традиционални систем суверених нација свуда губи свој значај и скоро свугде ишчезавају последњи остаци старих монархија. Европа је у 21. веку савез мање-више демократских држава – Сједињене Државе Европе. Успеси материјалне културе, донекле успорени услед монголске најезде и ослободилачког рата, поново су расли бржим темпом. А предмети унутарњег сазнања – питања о животу и смрти, о коначној намени света и човека, сложенија и замршенија због многих нових физиолошких и психолошких истраживања и открића остају и надаље без решења. Постаје јасан само један важан и то одречан резултат: неоспоран пад теоретског материјализма. Представа о свемиру, као о систему треперећих атома, и о животу као резултату механичког нагомилавања најситнијих промена у материји, – таква представа не задовољава више ниједан мислећи ум. Човечанство је заувек прерасло такав степен философског детињства. А с друге стране постаје јасно да је оно такође прерасло и дечју способност наивне, нагонске вере. Такве појмове како је Бог створио свет из ничега, итд., више не предају ни у основним школама. Изграђен је један општи виши ниво представа о тим предметима, испод којега не може да се спусти ниједан догматизам. И мада огромна већина мислилаца остаје у потпуном неверју, ипак неки верујући људи из неопходности постају и мислиоци, испуњавајући заповест апостола: будите као деца по срцу, али не и по уму.

Био је у то време међу малобројним верницима сипиритуалистима један изванредан човек – многи су га сматрали за надчовека – који је подједнако био удаљен како од детињства ума тако и од детињства срца. Он је још био млад, али благодарећи својој високој генијалности, он се у

својој тридесет трећој години нашироко прославио као велики мислилац, писац и јавни радник. Свестан да у себи самом има велику силу духа, он је увек био убеђени спиритуалиста, а јасни ум увек му је указивао на истину, у коју треба веровати: добро, Бог, Месија. У то је он веровао, али је једино љубио самога себе. Он је веровао у Бога, али у дубини душе нехотично и нагонски је Њему претпостављао себе. Он је веровао у Добро, али је свевидеће око Вечности знало да ће се тај човек приклонити злој сили чим га она поткупи, и то не обманом чула и ниским страстима, чак ни мамцем високе власти, него једино безмерним самољубљем. Уосталом, то самољубље није било ни неконтролисани нагон, ни безумна претензија. Сем изванредне генијалности, лепоте и племенитости, најузвишеније пројаве уздржања, некористољубивости и делатне добротворности, рекло би се, давале су довољно оправдања огромном самољубљу великог спиритуалисте, аскете и филантропа. И ко би га окривио за то што је он са толиким изобилним даровима Божјим видео у њима знак посебног благоволења према њему озго и сматрао себе другим после Бога, јединичним, своје врсте сином Божјим. Једном речју, он је мислио о себи да је он оно што је у стварности био Христос. Али то сазнање своје више вредности у ствари се развило у његово право и преимућство над другима и, пре свега, над Христом. Он првобитно није осећао мржњу ни према Исусу. Признавао је Његов месијански значај и достојанство, али је он искрено у Њему видео само свога највећег претходника, – морални подвиг Христа и Његова апсолутна јединичност били су несхвативи за такав самољубљем помрачен ум. Он је овако расуђивао: „Христос је дошао пре мене; ја сам други: али оно што у поретку времена долази касније, то је у суштини важније. Ја долазим као последњи, на крају историје, управо зато што сам ја савршени, коначни спаситељ. Онај Христос само је мој претеча. Његов позив се састојао у томе да унапред јави и припреми мој долазак”. И у том духу тај велики човек двадесет првога века примењиваће на себе све што је у Еванђељу речено о Другом доласку, тумачећи тај долазак не као повратак самога Христа, него као замену ранијега Христа последњим Христом, то јест њиме.

У том стадију тај човек будућности није још изразит и оригиналан. Јер на сличан начин гледао је на Христа, на пример, Мухамед, човек искрен, коме се не може пребацити никаква зла намера.

Самољубиво стављање себе над Христом тај ће човек правдати још и оваквим расуђивањем: „Христос, проповедајући и у своме животу пројављујући морално добро, био је исправитељ човечанства, а ја сам позван да будем добротвор тог делимично исправљеног делимично непоправивога човечанства. Ја ћу дати људима све што им треба. Док је Христос, као моралист, делио људе по добру и злу, ја ћу их сјединити кроз блага која су подједнако потребна и добрима и злима. Ја ћу бити истински представник онога Бога који даје сунце своје да сија и добрима и злима, даје кишу и праведнима и неправеднима. Христос је донео мач, а ја ћу донети мир. Он је претио Земљи својим страшним последњим Судом. Али последњи судија бићу ја, и суд мој неће бити само суд правде, него и суд милости. Биће и правде на мом суду, али не казнене

правде, него правде расподељивачке. Ја ћу их све распознати и свакоме ћу дати шта му треба.”

И ето, у таквом лепом расположењу он чека некакав јасан призив Божји на дело новога спасења човечанства, некакво очевидно и поражавајуће сведочанство да је он старији син, возљубљени првенац Божји. Чека и храни своје самољубље сазнањем својих надчовечанских врлина и дарова – јер као што је казано, то је човек беспрекорне моралности и необичне генијалности.

Чекао је тај горди праведник знак озго да би он почео своје спасавање човечанства, али неће то дочекати. Њему је већ прошло тридесет година, пролази и још три године. И тада засветлуца у његовом уму и до сржи костију као жмарци прожима га мисао: „Шта ако? А одједном, нисам ја, него онај... Галилејац... и значи није он мој претеча него је он прави Месија. Први и Последњи? Али онда он мора да је жив... А где је Он?... Ако Он изненада дође пред мене... сада, овде... Шта да Му кажем? Тада бих ја морао да се поклоним пред Њим као и последњи глупи хришћанин и као макоји руски сељак бесмислено да мумлам: Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешнога, – или да се као нека стара Пољакиња прућим у виду крста? Зар ја, светли геније, надчовек. Не, никада!” И ту се наместо ранијег хладно–разумског уважавања Бога и Христа зачиње и расте у његовом срцу најпре неки ужас, а затим жестока и цело његово биће раздирућа завист као и разјарена свеобухватна мржња. Ја сам тај, а не Он! Није он жив, и неће ни бити. Није васкрсао, није васкрсао, није васкрсао! Иструнуо је, иструнуо у гробу, иструнуо је као последњи...” И с пеном на устима, грозничавим скоком он излеће из куће, из баште и по кршевитој стази бежи у глуву црну ноћ... У њему се стишала разјареност, уместо које је дошло сухо и тешко, као та стена, мрачно, као та ноћ, очајање. Он се зауставио на окомитој провалији и чуо доле у дубини нејасан жубор потока с камена на камен. Неиздржива туга притискала је његово срце. А одједном њему је синуло. „Да позовем Њега, – да га упитам шта ја да радим?” У тој тмини појавио му се пред очима кротки и тужни лик. „Он мене сажаљева... Не, никада! Није васкрсао, није васкрсао!” И он се бацио са литице. Али нешто гипко, као водени стуб, задржало га је у ваздуху, он је осетио потрес, као од електричног удара, и да га је нека сила одбацила назад. За тренутак он се онесвестио и нашао се на коленима неколико корака од провалије. Пред њим се оцртавала нека у фосфорном магловитом сијању светлуцава фигура, и из ње су два ока са неподносивим оштрим блеском пробадала његову душу...

Види он та два продорна ока и чује да ли изнутра у себи, да ли споља неки чудан глас, потмуло некако пригушен и истовремено разговетан, звонак и потпуно бездушан, сличан гласу из грамофона. И тај глас њему говори: „Ти си син мој возљубљени, на теби је све моје благоволење. Зашто ме ти ниси тражио? Зашто си поштовао тамо Онога луцкастог и Његовог Оца? Ја сам Бог и отац твој, а онај сиромашак распети и мени и теби је туђ. Ја немам другог сина осим тебе. Ти си једини, мој јединац, једнак са мном. Ја те волим и ништа од тебе не

тражим. Ти си и онако прекрасан, велик и моћан. Врши своје дело у твоје име, не у моје. Ја теби не завидим. Ја тебе волим. Мени ништа не треба од тебе. А Онај, Кога си ти сматрао за Бога, захтевао је од Свога сина послушност, и то бесконачну послушност – до смрти на Крсту – и Он му није помогао на крсту. Ја од тебе не захтевам ништа и ја ћу ти помоћи. Ради самог тебе, ради твога сопственог достојанства и превасходства и из моје чисте несебичне љубави према теби – ја ћу ти помоћи. Прими дух мој. Као што је раније мој дух тебе родио у лепоти, тако сада он тебе рађа у сили.” И на те речи Непознатога нехотице су се отворила уста надчовека. Два продорна ока сасвим су се приближила његовом лицу и он је осетио како оштра ледена струја улази у њега и испуњава цело његово биће. Истовремено он је осетио у себи необичну силу, бодрост, лакоћу и занос. У трен ока тај светлуцави облик са два ока одмах је ишчезао, а нешто је понело надчовека над земљом и одједном спустило га у његовој башти, на вратима куће.

Сутрадан не само посетиоци великога човека, него чак и његове слуге били су запањени његовим необичним, неким надахнутим изгледом. Али они би били још више задивљени да су могли видети са каквом надприродном брзином и лакоћом је он писао, затворен у свом кабинету, своје знаменито дело под насловом: „Отворени пут ка васељенском миру и благостању”.

Раније књиге и друштвена иступања надчовека наилазили су на строге критичаре, мада су то већином били људи веома религиозни и зато без икаквог ауторитета, – ја то говорим о времену доласка Антихриста, – тако да је мало ко њих слушао док су они откривали на свему што је писао и говорио тај „човек будућности”, знаке сасвим искључивог, напрегнутог самољубља и надмености без истинске простоте, искрености и срдачности.

Али својим новим делом он ће привући на своју страну чак и неке од својих ранијих критичара и противника. Та књига, написана после доживљаја на ивици провалије, откриће у њему дотад невиђену моћ генија. То ће бити нешто свеобухватно, што мири све противречности. У тој књизи ће се слити племенито уважавање древних предања и символа са широким и смелим радикализмом друштвено–политичких захтева и директива, неограничена слобода мисли са дубинским разумевањем, за мистику, безусловни индивидуализам са жарком преданошћу за опште добро, најузвишенији идеализам руководних начела с потпуном јасношћу и виталношћу практичних решења. И све ће то бити срочено и повезано на тако генијалан уметнички начин да ће сваки једнострани мислилац или јавни радник лако прихватити то дело у целини, али само са свога гледишта, не жртвујући ништа за саму истину, стварно не превазилазећи због ње своје ја, ни најмање не одричући се на делу од своје једностраности, ничим не исправљајући нетачност својих погледа и стремљења, ничим не испуњујући своје празнине. Та изванредна књига одмах ће бити преведена на језике свих образованих и неких необразованих нација. Хиљаде новина у свим крајевима света биће целу годину пуни похвалних написа и усхићења критичара поводом те књиге.

Јефтина издања с портретом аутора продаваће се у милионима примерака, и сав културни свет, – а у то доба то ће обухватати већ целу земаљску куглу, – брујаће о слави тог неупоредивог, великог, јединитог човека! Нико неће приговарати на ту књигу. Она ће свакоме изгледати као откровење потпуне истине. Према целој прошлости биће у њој исказана таква потпуна правичност, сва савременост ће бити тако непристрасно и свестрано оцењена, а боља будућност тако очигледно и опипљиво приближена садашњости да ће сваки рећи: „То је оно, баш то нам треба: ево идеала који није утопија, ево идеје која није химера!” И чудесни писац не сам ода ће одушевити све, него ће бити свима пријатан, и тако ће се испунити Христове речи:

„Ја дођох у име Оца и мене не примисте, доћи ће други у име своје, и њега ћете примити”. Јер да би људи били примани, треба да су пријатни.

Истина, неки побожни људи, усхићено хвалећи ту књигу, ипак ће постављати питање: зашто се у њој ниједанпут не помиње Христос, али други ће хришћани гракнути: „И хвала Богу! – доста је већ у прошлим вековима све што је свето било банализовано од којекаквих непозваних ревнитеља, зато сада дубоко–религиозни писац мора да је веома опрезан. И пошто је садржај књиге прожет заиста хришћанским духом делатне љубави и свеобухватне благонаклоности, шта бисте још хтели?” И с овим ће се сви сложити. Ускоро после објављивања „Отвореног пута”, који је учинио свога аутора најпопуларнијим од свих људи који су се икада појавили на свету, требало је да се у Берлину одржи међународна уставотворна скупштина савеза европских држава. Тај савез, склопљен после низа међусобних и грађанских ратова вођених у циљу ослобођења од монголскога јарма, а који су знатно изменили карту Европе, био је изложен опасности од сукоба – сад не само међу нацијама, него међу политичким и социјалним партијама. Коловође свеколике европске политике, припадници моћног братства слободних зидара, осећали су недостатак заједничке извршне власти. Извојевано с таквим напором европско јединство је било у опасности да се распадне сваког тренутка. У свесавезном Савету или Светској влади (Comité permanent universel)3 није било једнодушности, пошто није пошло за руком да све положаје заузму прави слободни зидари посвећени у тајну. Независни чланови владе склапали су између себе сепаратне уговоре, и надвио се облак новога рата. Тада су „посвећени” решили да образују извршну власт у рукама једног лица са широким овлашћењима. Главни кандидат за тај положај био је потајни члан братства – „човек будућности”. Он је био једино лице познато у целом свету. У својству ученог артиљеристе и крупног капиталисте он је свуда имао пријатељске везе са финансијским и војним круговима. У мање просвећено време њему би се замерало што је његово порекло било покривено дубоким мраком неизвесности. Његова мати, особа сумњивог понашања, била је веома позната на обе стране света, па је сувише много разних мушкараца могло да мисли да су му очеви. Такве околности, наравно, нису могле имати никаквог значаја за век толико напредан да је он чак имао да буде последњи век. Човек будућности био је скоро једногласно

изабран за доживотног президента сједињених европских држава; када се он појавио на трибини у блеску своје надчовечанске младићке лепоте и моћи и када је са надахнутом речитошћу изложио свој универсални програм, одушевљена и очарана скупштина у наступу ентузијазма, без гласања, решила је да му укаже највећу почаст избором за римског императора. Конгрес је био закључен у свеопштем ликовању, а велики изабраник издао је проглас који је почињао речима: „Народи Земље! Мир мој дајем вам!” А завршавао се овако: „Народи Земље! Испунила су се обећања! Вечни васељенски мир је обезбеђен. Сваки покушај да он буде нарушен одмах ће наићи на неодољив отпор. Јер од сада на Земљи постоји једна средишна власт, која је јача од свих власти понаособ и заједно узетих. Та несавладива, свепобедна власт припада мени, пуномоћном избранику Европе, императору свих њених снага. Међународно право, најзад, је добило ону санкцију која му је досад недостојала. И од сада ниједна држава неће се усудити да каже: рат, када ја говорим: мир. Народи Земље, – мир вам!” Тај проглас изазвао је жељени утисак. Свуда изван Европе, нарочито у Америци, образоване су моћне императорске партије, које су на разне начине приморале све своје државе да се сједине са европским сједињеним државама под врховном влашћу римског императора. Остала су још независна племена и државице понегде у Азији и Африци. Император, са невеликом али одабраном армијом састављеном од руских, немачких, пољских, мађарских и турских пукова, прошетао се од источне Азије до Марока и без великога крвопролића потчињава све непокорне. У свим државама обе половине света он поставља своје намеснике између европски образованих и њему оданих тамошњих велможа. Запањено и очарано становништво свих многобожачких земаља проглашава га за врховног бога. У току једне године основана је светска монархија у правом смислу речи. Изданци рата с кореном су ишчупани. Светска лига мира састала се последњи пут и, накитивши одушевљену славопојку великоме миротворцу, распустила је себе саму као излишну. О првој годишњици свога владања римски и светски император издаје нови проглас: „Народи Земље! Ја сам вам обећао мир, и ја сам вам га дао. Али мир је леп само кроз благостање. Коме у миру прете недаће сиромаштва, за тога мир није радост. Придите к мени сада сви које мори глад и зима, и ја ћу вас наситити и огрејати”. И затим он објављује једноставну и свеобухватну социјалну реформу која је већ набачена у његовој књизи и која је већ тамо заносила све племените и презрене умове. Сада, благодарећи гомилању светских финансијских средстава и огромних поседа, он је успео да оствари ту реформу на радост сиромашних, а да тиме не увреди богате. Сваки је био награђен према својим способностима, а свака способност – по своме раду и заслугама.

Нови владар Земље био је, пре свега, саосећајан филантроп, – не само филантроп, него и филозој. Он лично био је вегетаријанац. Забранио је вивисекцију и завео строги надзор над кланицама. Друштва за заштиту животиња су свесрдно помагана. Важније од свих ових подробности било је трајно увођење у читавом човечанству најосновније једнакости – једнакости свеопште ситости. То се десило у другој години његовог царовања. Социјално–економско питање било је коначно

решено. Но, ако је за гладне главни идеал ситост, за сите је идеал нешто друго.

Чак и сите животиње обично желе не само да спавају, него и да се играју. Утолико више људи, који су увек post panem4 искали circenses.5

Император-надчовек осетиће шта очекује светина. У то време доћи ће му са далеког Истока у Рим велики чаробник, обавијен густим облаком чудних причања и невероватних бајки. По гласинама, које су се шириле међу нео–будистима, он је био божанског порекла: од сунчанога бога Сурије и неке речне нимфе.

Тај чаробник, по имену Аполоније, несумњиво генијалан човек, полуазијат и полуевропејац, римокатолички бискуп in partibus infdelium6, на чудесан начин ће сјединити у себи поседовање последњих закључака и техничких примена западне науке са знањем и умењем коришћења свим оним што је заиста солидно и значајно у традиционалној мистици Истока. Резултати таквога споја биће поражавајући. Аполоније ће достићи, између осталога, до полунаучне, полумагијске вештине да привуче и пошаље по својој вољи атмосферску електрику, а у народу ће се говорити да он своди огањ с небеса. Уосталом, доводећи машту светине до запрепашћења разним нечувеним триковима, он ипак неће за једно време злоупотребити своју моћ за неке посебне циљеве. И тако ће тај човек доћи великом императору, поклониће му се као истинском сину Божјем, објавиће да је у тајним књигама Истока нашао дословна претсказања о њему, императору, као о последњем спаситељу и судији васељене, и понудиће му се у службу са свом својом вештином чарања. Њиме очарани император примиће га као дар озго, и, обасувши га високим титулама, неће се више од њега одвајати. И тако ће народи Земље, усрећени својим владарем, сем општега мира и свеопште ситости, добити још и прилику да се стално наслађују најшароликијим и неочекиваним чудесима и знамењима. Напунила се трећа година царовања надчовека.

После успешног решења политичких и социјалних питања, дошло је на ред питање религије. Њега је поставио сâм император, и пре свега однос према хришћанству. У то време хришћанство се налазило у оваквом положају: при веома опалом броју својих чланова – на целој земљиној кугли остало је једва четрдесет пет милиона хришћана – они су се морално подигли, приписали и добили у квалитету у накнаду за губитак у броју. Више није било у списку хришћана млаких људи који нису били духовно сједињени са хришћанством. Различите вероисповести су се донекле равно-мерно бројем умањиле, тако да је међу њима остао приближно исти бројни однос. Што се тиче узајамних осећања једних за друге, мада мржњу није сменило потпуно измирење, она је ипак спласнула, а супротности су изгубиле своју некадању заоштреност. Папство је већ давно било истерано из Рима и после многих потуцања нашло је уточиште у Петрограду под условом уздржавања од пропаганде унутар државе. У Русији папство се веома поједноставило. Не изменивши суштински неопходни састав својих

колегија и конгрегација, оно је морало да продухови начин њихове делатности. А такође и да скрати до најмање мере свој раскошни ритуал и церемонијал. Многи чудни и саблазниви обичаји, иако формално нису укинути, сами по себи нестали су из употребе. У свим осталим земљама, нарочито у Северној Америци, римокатоличка јерархија имала је још много представника с јаком вољом, неуморном енергијом и независним положајем, који су још снажније него раније ојачали јединство римокатоличке цркве и сачували њен међународни космополитски значај. Што се тиче протестантизма, на челу којега је и даље стајала Немачка, нарочито после поновног уједињења већег дела англиканске цркве с римокатоличком, – он се очистио од својих крајњих тенденција, пошто су њихови носиоци отворено отпали у религиозну равнодушност и неверје. У евангеличкој цркви остали су само искрено верујући, на челу којих су тајали људи који су у себи сједињавали широку ученост с дубоком религиозношћу, трудећи се све више да обнове у себи изворни облик древнога првобитнога хришћанства. Руско православље, пошто су политички догађаји заменили повлашћени положај Цркве у држави, мада је изгубило много милиона својих привидних, назови–чланова, доживело је радост сједињења са најбољим делом старовераца и чак са многим секташима незагриженог религиозног правца. Та обновљена Црква, бројно не растући, почела је расти у сили духа, коју је она нарочито показала у својој унутарњој борби са размноженим у народу и друштву крајњим сектама, које нису биле без демонског и сатанског елемента.

У прве две године новог царства сви су се хришћани, застрашени и заморени низом недавних револуција и ратова, односили према новом владару и његовим мирним реформама делимично с благонаклоним ишчекивање, делимично с потпуним одобравањем и чак са ватреним одушевљењем. Али треће године, с појавом великога мага, код многих православних, римокатолика и евангелика почела су да ничу озбиљна подозрења и антипатије. Евангелски и апостолски текстови који говоре о кнезу овога света и о антихристу почели су се читати пажљивије и живо су претресани. По неким знацима император је предосетио блиску олују и решио се да што пре изведе ствар на чистину. Почетком четврте године царовања он издаје проглас свима својим верним хришћанима, без разлике на вероисповест, позивајући их да изаберу или назначе своје опуномоћене представнике за васељенски сабор под његовим покровитељством. Царска резиденција је у то време била пренесена из Рима у Јерусалим. Палестина је била тада аутономна област, насељена и руковођена првенствено Јеврејима. Јерусалим је био слободан град, а сад је постао и престоница. Хришћанске светиње остале су неприкосновене, али широм целе четврти Харам-еш-Шерифа од Биркет-Исраина и садање касарне, с једне стране, и до џамије Ал-Акса и „Соломонових коњушница”, с друге стране, била је подигнута једна огромна грађевина, која је обухватала, сем две старе мале џамије, пространи „императорски” храм намењен уједињењу свих култова, као и два раскошна императорска двора, са библиотекама, музејима и посебним одајама за магијске опите и вежбе. У том полухраму, полудвору, четрнаестог септембра је требало да се отвори васељенски сабор. Пошто евангеличка вероисповест нема у правом смислу

свештенства, римокатолички и православни епископи, по жељи императора, да би донекле додали црту сродности представницима свих делова хришћанства, решили су да на сабору узме учешће одређен број њихових лаика, познатих по својој побожности и оданости црквеним интересима. А пошто су били припуштени лаици, онда није могло бити искључено ни ниже свештенство, монашког и световног реда. На тај начин, укупан број чланова сабора премашио је три хиљаде. А око пола милиона хришћанских поклоника преплавили су Јерусалим. Међу члановима сабора нарочито су се издвајала њих три. Најпре, папа Петар II, који је по своме положају стајао на челу римокатоличког дела сабора. Његов претходник је умро на путу за сабор. Зато се у Дамаску састао изборни конклав, који је једногласно изабрао кардинала Симона Бар-Јониниа, који је узео име Петар. Пореклом он је био из простог народа, из напуљске области, и постао је чувен у својству проповедника кармелитског реда, када је стекао велике заслуге у борби с једном у Петрограду и околини раширеном сатанском сектом, која је заводила не само православне него и римокатолике. Постављен за архиепископа Могиљева, а затим и за кардинала, он је унапред био предназначен за папску тијару. То је био човек педесетих година, средњега раста, снажно грађен, руменога лица, са орловским носом и густим обрвама. Он је био човек ватрен и нагао, говорио је са жаром и размахнутим покретима руку, који је више одушевљавао него убеђивао слушаоце. Према владару света нови папа је показивао неповерење и нерасположење, нарочито после тога кад је покојни папа, кренувши на сабор, попустио пред наваљивањима императора и наименовао за кардинала императоровог секретара и великога мага светскога гласа, егзотичног бискупа Аполонија, који је Петру изгледао сумњив римокатолик и несумњив обманивач. Стварни, иако не званични предводник свих православних на сабору био је старац Јован, веома познат у руском народу. Иако се он званично убрајао у епископе „у пензији”, није живео у манастиру, него је непрестано странствовао по целом свету. О њему су се шириле разне легенде. Неки су мислили да је он васкрсли Теодор Кузмич, тојест император Александар I, који је живео на три века раније. Други су ишли даље и тврдили да је то заиста старац Јован, тојест апостол Јован Богослов, који није ни умро и сада се отворено јавио у ова последња времена. Он сам није ништа говорио о своме пореклу и о својој младости. Сада је он био стар–прастар, али крепак старац, пожутеле и чак позеленеле седине његове кудраве косе и браде. Био је високог раста и мршав у телу, али с пуним и мало руменим образима, живих блиставих очију и умилно добрим изразом лица и говора. Био је увек одевен у белу расу и мантију. На челу евангеличких чланова сабора био је најученији немачки теолог, професор Ернест Паули. Био је то сувоњави старчић, невисокога раста, са огромним челом, оштрога носа и глатко избријаног подбратка. Његове очи су се издвајале неким особитим свирепо–добродушним погледом. Он је сваки час трљао руке, климао главом, страшно се мрштио и пућио усне; при томе, севајући очима, он је осорно цедио кроз зубе: So! Nun. Ja! So! Also!7 Он је био свечано одевен – у белом оковратнику и дугачкој одори пастора, са неким одликовањима.

Отварање сабора је било величанствено. Две трећине огромнога храма, посвећеног „јединству свих култова”, биле су попуњене клупама и столицама за чланове сабора, а једну трећину заузимала је висока трибина, где је био, сем императорског престола и једног трона – мало ниже – за великога мага, – то је кардинал, царски канцелар, – ред фотеља позади за министре, дворјане и државне секретаре, а с друге стране дужи редови фотеља – не зна се још коме намењене. На галеријама били су оркестри музике, а на оближњем тргу били су постројени два гардијска пука и артиљерија за свечани плотун. Чла-нови сабора су већ одслужили своја богослужења у разним црквама, и отварање сабора је морало бити потпуно световно. Када је ушао император са великим магом и свитом, и када је оркестар засвирао „марш уједињенога човечанства”, који је био у употреби као царска међународна химна, сви чланови сабора су устали и, машући капама, трипут су громко узвикнули: „Vivat! Ура! Noch!”8 Император, стигавши до престола, са великолепном благонаклоношћу пружио је руку и рекао звучним и пријатним гласом: „Хришћани свих праваца! Моји вољени поданици и браћо! Од почетка мога царовања, које је Вишњи Бог благословио таквим чудесним и славним делима, ја ниједанпут нисам имао разлога да будем незадовољан са вама; ви сте увек испуњавали своју дужност по вери и савести. Али то мени није доста. Моја искрена љубав према вама, вољена браћо, жељна је да буде обострана. Ја хоћу да ви, не само из осећања дужности него из осећања дубоке љубави, признате мене за вашег истинитог вођу у сваком подухвату, предузетом за добро човечанства. И ево, сем овога што ја чиним за све вас, ја сам спреман да вам пружим нарочите милости. Хришћани, чиме бих вас могао усрећити? Шта да вам дам не као својим поданицима, него као мојој браћи по вери? Хришћани! Реците ми шта је вама најдрагоценије у хришћанству, да бих ја могао у том правду усмерити своје напоре?” Он је заћутао и чекао. По храму се разлегао пригушени жагор. Чланови сабора су се дошаптавали. Папа Петар, ватрено гестикулирајући, објашњавао је нешто својој пратњи. Професор Паули климао је главом и озлојеђено мљацкао уснама. Старац Јован, нагнувши се према источном епископу и капуцину, нешто их је тихо саветовао. После неколико минута император се обратио сабору истим оним ласкавим тоном, но у којем је звучала једва приметна нота ироније: „Љубезни хришћани, – рече он, – ја разумем како је за вас тежак један непосредан одговор. Ја желим да вам помогнем и у томе. Ви сте се, нажалост, од давнина распали на разне правце и секте, тако да, можда, Ви и немате један заједнички центар окупљања. Али ако ви не можете да се сложите између себе, ја се надам да ћу ујединити све ваше групе тиме што ћу им свима указати једнаку љубав и једнаку спремност да изиђем у сусрет истинском стремљењу сваке групе. Љубезни хришћани! Ја знам да је за вас многе у хришћанству најдрагоценији онај духовни ауторитет који оно даје својим законитим представницима, – наравно, не за њихову личну корист, него за опште добро, пошто се на том ауторитету заснива правилни духовни поредак и морална дисциплина, неопходна за све. Љубезна браћо, римокатолици! О, како ја схватам ваше гледиште и како бих ја хтео подупрети своју државу ауторитетом вашег духовног поглавара! Но, да ви не бисте помислили да је ово само ласкање и празнословље, –

свечано објављујем нашу самодржавну вољу: врховни бискуп свих католика, папа римски, васпоставља се од данас на престолу своме у Риму са свим ранијим правима и преимућствима његовог звања и катедре, било када датим од наших претходника, почев од императора Константина Великога. А од вас, браћо римокатолици, за то ја очекујем само да из дубине срца мене признате за вашег јединог заштитника и покровитеља. Ко овде по савести и души мене призна за таквог, нека ми дође амо”. И он је указао на празна места на трибини. И с радосним клицањем: „Gratias agimus! Domine! Salvum fac magnum imperatorem”9) скоро сви кнезови римокатоличке цркве, кардинали и бискупи, већи део верника и више од половине монаха попели су се на трибину и, после ниских клањања у правцу императора, заузели су своје фотеље. Али доле, у средини храма, прав, укочен, као мраморна статуа, седео је на своме месту папа Петар Други. Сва његова пратња била је на трибини. Али проређена гомила монаха и верника која је остала доле похрлила је према њему и збила се око њега, а оданде је допирао уздржани шапат: „Non praevalebunt, non portae inferni”.10

Погледав са чуђењем на непомичног папу, император је поново подигао глас: „Љубезна браћо! знам ја да међу вама има и таквих којима је најдрагоценије у хришћанству његово свето предање, стари символи, старе песме и молитве, иконе и чин богослужења. И стварно, шта од тога може бити милије за религиозну душу? И знајте, многовољени, да сам ја данас потписао указ и додељена су богата средства светском музеју хришћанске археологије у славном нашем царском граду Цариграду, с циљем скупљања, изучавања и чувања разних споменика из црквене древности, превасходно источне, а вас ја молим да сутра изаберете из своје средине комисију за претресање са мном будућих мера које се морају предузети ради потребнога прилагођавања савременога начина живота, понашања и обичаја са предањем и правилима свете православне цркве! Браћо православни! Коме лежи на срцу ова моја воља, ко по душу може да мене призна за свога истинитог вођу и владара, нека се попне амо.” – И велики део јерараха са Истока и Севера, половина бивших старовераца и више од половине православних свештеника, монаха и верника са радосним покликом попели су се на трибину, гледајући попреко на римокатолике који су тамо гордо засели. Али старац Јован није се покренуо и утучено је уздисао. И када се народ око њега веома проредио, он је напустио своје седиште и преместио се ближе папи Петру и његовој пратњи. За њим су пошли и остали православни, који нису отишли на трибину. – Опет је проговорио император: „Мени су познати, љубезни хришћани, и такви међу вама којима је највише стало у хришћанству до личне уверености у истину и до слободног изучавања Светог Писма. О мојим погледима на то нема потребе дужити. Ви знате, можда, да сам ја још у раној младости написао велику расправу о библијској критици, која је у своје време имала великог одјека и прокрчила пут мојој популарности. И ево, вероватно у спомен на то, ових дана шаље ми тибингенски универзитет молбу да примим диплому почасног доктора теологије. Ја сам благоизволео одговорити да са задовољством и благодарношћу примам. А данас заједно са указом о музеју хришћанске археологије ја сам

потписао акт о оснивању светског института за слободно истраживање Светог Писма, и то са свих могућих страна и у свим могућим правцима, као и за изучавање свих помоћних наука, одредивши један и по милион марака годишњег буџета. Коме од вас на срцу лежи такво моје душевно расположење, и ко може искрено да мене призна за свога државног вођу, молим да се придружи новоме доктору теологије.” И преко лепих уста великог човека једва приметно је прелетео неки чудан осмејак. Више од половине високоучених теолога кренуло је на трибину, мада са неким оклевањем и колебањем. Сви су се освртали на професора Паулиа, који као да је срастао за своје седиште. Он се сав згурио, сагнуо и сав најежио. Ови учени теолози, попевши се на трибину, снебивали су се, а један је одједном махнуо руком и, скочивши са трибине мимо степеништа, полухром побеже назад професору Паулиу и мањини која је остала уз њега. Он је подигао главу и уставши с неким сметеним покретом прошао је између празних клупа, праћен својим истомишљеницима, и сео је с њима ближе старцу Јовану и папи Петру с њиховим верницима.

Знатна већина сабора, у том броју скоро сва јерархија Истока и Запада, налазила се на трибини. Доле су остале само три међусобно зближене гомиле људи, које су се припиле око старца Јована, папе Петра и професора Паулиа.

Тужним гласом обратио се њима император: „Шта бих још мо-гао урадити за вас? Чудни људи! Шта ви од мене тражите? Ја не знам. Реците ми сами, ви хришћани, напуштени од већине своје браће и челника, осуђени чулом народа: до чега је вама највише стало у хришћанству?” Тада се као бела свећа диже старац Јован и кротко одговори: „Велики господаре! За нас је највећа вредност у хришћанству сâм Христос. Он Сâм, а од Њега је све, јер ми знамо да у Њему обитава сва пунина Божанства телесно. Али и од тебе, господару, ми смо спремни да примимо свако добро, само ако у штедрој руци Твојој препознамо свету руку Христову. И на твоје питање шта можеш учинити за нас – ево нашег отвореног одговора: исповеди овде сад пред нама Исуса Христа Сина Божјег који је у телу дошао, васкрсао и опет ће доћи, – исповеди Њега, и ми ћемо са љубављу примити тебе за истинитог претечу Његовог другог славног доласка.” Он је заћутао и уперио поглед у лице императора. С царем нешто није било у реду. У њему се подигла таква паклена бура налик на ону коју је доживео оне кобне ноћи. Он је потпуно изгубио унутарњу равнотежу и све његове мисли свеле су се на то да не изгуби свој вански мир и да се не ода пре времена. Он је чинио надчовечанске напоре да се не баци с дивљим криком на говорника и да не почне да га гризе зубима. Одједном је чуо познати му неземаљски глас: „Ћути и ничега се не бој”. Он је ћутао. Само се његово скамењено и потамнело лице искривило и из његових очију севале су варнице. Међутим, за време говора старца Јована велики маг, који је седео сав умотан у своју огромну тробојну мантију, која је прикривала кардиналски пурпур, као да је под њом изводио некакве чаролије, очи његове су напрегнуто сијале и усне се мицале. Кроз отворене прозоре храма видело се да је наишао огроман црни облак и ускоро се све смрачило.

Старац Јован није скидао своје пренеражене и уплашене очи с лица занемелог императора и одједном он је ужаснут одскочио и, окренувши се, пригушеним гласом крикнуо: „Дечице, антихрист!” У том тренутку истовремено са заглушујућим ударом грома у храму је севнула огромна округла муња и пала на старца. За трен све је замрло и, када су ошамућени хришћани дошли себи, старац Јован је лежао мртав.

Блед али спокојан, император се обратио сабору: „Видели сте суд Божји. Ја нисам хтео ничије смрти, али отац мој небески осветио је свога возљубљенога сина. Ствар је решена. Ко ће спорити са Свевишним? Секретари! запишите: васељенски сабор свих хришћана, пошто је огањ са неба поразио безумнога противника Божијега величија, једногласно је признао самодржавнога императора Рима и целе васељене за свога врховног вођу и владара”. Изненада једна громка и јасна реч пронела се по храму: „Contradicitur!”.11 Папа Петар Други је устао и с помодрелим лицем, сав се тресући од гнева, подигао је своју палицу у правцу императора. „Наш једини Владар је – Исус Христос, Син Бога живога. А ко си ти – чуо си. Иди од нас, Кајине братоубицо! Напоље, сасуде ђаволски! Влашћу Христовом ја, слуга слугу Божјих, заувек избацујем тебе, гнуснога пса, ван ограде Божје и предајем те оцу твоме, Сатани! Анатема, анатема, анатема!” Док је он говорио, велики маг је немирно мотао под мантијом, и јаче од анатеме загрмео је гром, и последњи папа је пао без даха. „Тако ће од руке оца мога погинути сви непријатељи моји”, – рекао је император. „Pereant, pereant!”12 – повикали су уздрхтали кнезови цркве. Цар се окренуо и полако изишао, ослањајући се на раме великог мага, у пратњи све своје свите, на врата иза трибине. У храму су остали два мртваца и уски круг од страха полумртвих хришћана. Једини који се није збунио био је професор Паули. Општи ужас као да је пробудио у њему све силе духа. Он се и споља променио – добио је величанствен и надахнут изглед. Одсеченим корацима попео се на трибину и, заузевши једно од празних министарских места, узео је лист папира и почео да на њему нешто пише. Завршивши, он је устао и громогласно прочитао: „У славу јединога Спаситеља нашега Исуса Христа. Васељенски сабор Божјих цркава, сазван у Јерусалиму, пошто је најблаженији брат наш Јован, предстојник источнога хришћанства, разобличио великог обманивача и непријатеља Божјег, а најблаженији отац наш Петар, предстојник западнога хришћанства, законито и правилно га предао доживотном одлучењу од Цркве Божје, сада пред телима ове двојице, убијених за правду, сведока Христових, доноси одлуку: прекинути свако општење са тим искљученим из Цркве и с његовим мрским збориштем и, повукавши се у пустињу, чекати неизоставан долазак истинитога Владара нашег Исуса Христа.” Одушевљење је завлада ло народом и, чули су се громки гласови: „Adveniat! Adveniat cito! Komm, Herr Jesu, komm! Дођи Господе Исусе!”13

Професор Паули је дописао и прочитао: „Усвојивши једногласно овај први и последњи акт последњег васељенског сабора, потписујемо своја имена”, – и он је учинио знак сабору да приступе. Сви су се ужурбано попели на трибину и потписали. Последњи се потписао крупним готским словима: „duorum defunctorum testium locum tenens Ernst

Pauli”.14 „Сада пођимо с нашим кивотом последњега завета!” – рекао је он, указујући на два покојника. Њихова тела су била подигнута на носила. Полако, уз појање латинских, немачких и црквенословенских песама, кренули су хришћани према излазу из Харам-еш-Шерифа. Овде је поворку зауставио од цара послан државни секретар у пратњи официра са четом гардиста. Војници су се зауставили при улазу, а државни секретар је са једног узвишења прочитао: „Наредба Његовог божанственог величанства: ради уразумљења хришћанског народа и његове заштите од злонамерних људи, који изазивају буну и саблазан, ми сматрамо за добро да се лешеви двојице бунтовника, убијених небеским огњем, јавно изложе на Хришћанској улици (Харет-ен-Насара), при улазу у главни храм те религије, који се зове Гроб Господњи, а такође и Храм Васкрсења, да би се сви могли уверити у стварност њихове смрти. А њихови упорни истомишљеници, који злобно одбијају сва наша доброчинства и безумно затварају очи пред јасним знацима самог божанства – нашим милосрђем и посредовањем код нашег Оца небескога ослобођени су од заслужене смрти у огњу са небеса и даје им се пуна слобода уз један услов да, ради општег добра, не смеју обитавати у градовима и другим насељеним местима да не би узнемиравали и саблажњавали невине и простодушне људе својим злобним измишљотинама.” Када је он завршио, осам војника је, на знак официра, пришло телима на носилима.

„Нека се испуни Свето писмо!” – рекао је професор Паули, и хришћани, који су држали носила, без речи су их предали војницима, који су се удаљили кроз северозападна врата, а хришћани, изишав кроз североисточна, хитро су кренули из града, поред Маслинске горе, за Јериохон, који су полицајци и два коњичка пука претходно очистили од народа. На пешчаним бреговима поред Јерихона решено је да се чека неколико дана. Следећег јутра из Јерусалима су стигли познати хришћански поклоници и испричали шта се десило у Сиону. После свечаног обеда у двору сви чланови су били позвани у огромну престону дворану (где се претпостављало да је некад био Соломонов престо), и цар је, обраћајући се представницима римокатоличке јерархије, изјавио да добро цркве очевидно од њих захтева да сместа изаберу достојног наследника апостола Петра. Али због изванредних прилика избор мора бити обављен на брзу руку, ипак само присуство цара, као вође и представника целог хришћанског света изобилно ће надокнадити ритуалне пропусте, а он у име свих хришћана предлаже свештеном колегију да изабере његовог вољног пријатеља и брата Аполонија, јер би њихова тесна сарадња учинила да јединство цркве и државе на њихово заједничко добро буде трајно и неразориво. Свети колегиј се повукао у посебну собу на изборно заседање и кроз сат и по вратио се с новим папом Аполоније. А у међувремену, док је избор био у току, император је кротко, мудро и красноречиво убеђивао православне и евангеличке представнике да у име нове велике ере хришћанске историје загладе старе распре, а он даје своју царску реч да ће Аполоније успети да заувек прекине са свима историјским злоупотребама папске власти. Убеђени тим говором, представници православља и протестантизма срочили су акт о сједињењу цркава, и када се Аполоније са кардиналима

појавио у дворани уз радосна клицања свих присутних, грчки архијереј и евангелички пастор поднели су му свој документ. „Accipio et approbo et laetifcatur cor meum!”,15 – рекао је Аполоније, потписујући тај докуменат. „Ја сам такође истински православан и истински евангелик, као што сам истински католик”, – додао је он и дружељубиво се целивао са Грком и Немцем. Затим је он пришао императору, који га је загрлио и дуго тако држао. За то време неки светлаци су почели да титрају на све стране по двору и у храму; они су се увећавали и прерасли у светле облике чудних бића, невиђени на земљи цветови падали су озго, пунећи ваздух непознатим мирисом. Озго су се разливали чаробни звуци, који продиру у душу и заносе срце, дотле нечувених музичких инструмената, и ангелски гласови невидљивих певача славили су нове владаре неба и земље. Тада је јекнула страшна подземна тутњава у северозападном углу средине дворане под куббет-ел-аруах, тј. под куполом душâ, где је по муслиманском предању био улаз у ад. Када су присутни на позив императора кренули на ту страну, сви су јасно чули безбројне гласове, танке и продорне, – да ли дечје, да ли ђаволске, – како кличу: „Дошао је час, пустите нас, спаситељи, спаситељи!” Али када је Аполоније, клекнувши на стену, трипут нешто викнуо у дубину на непознатом језику, гласови су умукли, а подземна тутњава је престала. У то време непреглед-на гомила народа са свих страна је опколила Харам-еш-Шериф. У сумрак император је, заједно с новим папом, изашао на источно крило двора, изазвавши „буру одушевљења”. Он се љубазно клањао на све стране, док је Аполоније из великих котарица које су му приносили кардинали-ђакони, непрестано узимао и бацао у ваздух, на додир његове руке запаљење великолепне римске свеће, ракете и ватрометне звезде, час фосфорно-бистре, час у бојама дуге, и све то када падне на земљу претварало се у безбројне листове са потпуним и безусловним опроштајем свих грехова – прошлих, садањих и будућих. Народно весеље прешло је сваку меру. Истина, неки су тврдили да су својим очима видели како су се те опроштајнице претварале у најодвратније жабе и змије. Поред свега тога, огромна већина је била у заносу и народно празновање продужавало се још неколико дана, када је нови папа чудотворац изводио такве необичне и невероватне опсене да није потребно о њима говорити. За то време су се хришћани на пешчаним бреговима Јерихонским подвизавали постом и молитвом. Четвртог дана увече, када се смркло, професор Паули је са својих девет другова на магарцима стигао у Јерусалим и, споредним улицама поред Харам-еш-Шерифа, узишао на Хришћанску улицу и дошао на улаз у Храм Васкрсења, где су на плочнику лежала тела папе Петра и старца Јована. На улици у тај час није било никога, јер се сав град окупио у Харам-еш-Ше-рифу. Стражари су спавали дубоким сном. Ови који су дошли по тела нашли су да су она потпуно очувана од трулежи и да се чак нису ни укочила ни отежала. Подигавши их на носила и покривши их плаштом, они су се истим заобилазним путем вратили својима у Јерихон, и чим су они спустили носила на земљу, дух живота вратио се у покојнике. Они су се мицали, покушавајући да са себе збаце сваки свој плашт у који је био увијен. Сви су уз радосне узвике почели да им помажу, и ускоро су обојица оживелих устали на ноге здрави и читави. Тад је проговорио оживели старац Јован: „Ето, дечице, ми се нисмо ни

растајали. И ево шта ћу да вам кажем сада: време је да испунимо последњу молитву Христову за ученике Његове, да они буду једно као што је Он Сам са Оцем једно. Стога, за љубав тога јединства Христова одајмо почаст, дечице, возљубљеном брату нашем Петру. Нека он на послетку пасе овце Христове. Тако ти је то, брате!” И он је загрлио Петра. Тада је приступио професор Паули и обратио се папи: „Tu es Petrus! Jetzt ist es ja gründlich erwiesen und ausser jedem Yweifel gesetzt”.16

– И он је њему чврсто стегнуо руку својом десницом, а леву је пружио старцу Јовану с речима: „So also, Väterchen, nun sind wir ja Eins in Christo”17 – Тако се збило сјединење цркава усред тамне ноћи, на високом и пустом месту. Али је ноћна тама изненада била озарена јарким блеском, и на небу се појавило велико знамење: жена, обучена у сунце, под њеним ногама луна, а на глави јој венац од дванаест звезда. Та утвара остала је неко време на месту, а затим се тихо окренула према југу. Папа Петар је подигао своју палицу и узвикнуо: „Ево наша застава! Пођимо за њом”. И он је кренуо у правцу тог небескога знака, а за њим и оба старца, и сви хришћани листом, – према Божјој гори, према Синају...

           _____________

1 Без отаџбине.

2 У великој мери.

3 Стални светски одбор.

4 После хлеба

5  Игре.

6 У крајевима неверничким.

7 Тако! Но. Да! Тако! Дакле!

8  Живео!

9 Благодаримо Теби, Господе! Спаси великог императора.

10 Ни врата адова неће одолети.

11 Противречим!

12 Нека изгину, нека изгину!

13 Дођи, дођи одмах, Господе Исусе!

14 Намесник двају упокојених сведока – Ернест Паули.

15 Прихватам, и одобравам и радује се срце моје.

16 Ти си Петар. Сада је то сасвим доказано и несумњиво.

17 Тако смо, дакле, баћушка, једно у Христу.

Протојереј Александар Шоргунов

ЛАЖ И ИСТИНА ВЛАДИМИРА СОЛОВЈОВА

Последњи чин историјске несреће - неће бити просто безверје и порицање хришћанства, или материјализам, или нешто томе слично" -пише Соловјов, "него и то да ће име Христово за себе присвојитн такве снаге у човечанству које су му, суштином и делом, туђе, и које су управно супротстављене Христу и духу његовоме - али које ће се, немајући у себи Духа Христовог, издавати за праве хришћане."

Одајући дужну пажњу есхатолошким прозрењима Соловјова, ми данас не можемо, након стогодишњнце од његове смрти, да не кажемо нешто и о духовним саблазнима у његовом стваралаштву, јер је њихова последица и било оно о чему је пророковао Соловјов: "Неверица и порицање хришћанства."

Помешаност или спољашње сједињење - сво "тајне безакоња" која делује у свету и труди се да изнутра разруши Цркву. И. што се више ближимо крају историје, тнм се јасније и то открива. Зло jc страшно не тек само по себи, него и по својим преображајима и скособностима заваравања. Антихрист - није само онај који је против Христа, већ и онај ко долази уместо Христа, лажни Христос.

Најтемељнија заблуда, опстала до последњег периода у философији Соловјова, састоји се у финој замени тварнога нетварним, која потиче из периода тајанственог "постигнућа", по његовом личном изразу, у Египту, "живе идеје света" - Софије. Зато је уједињење које је предлагао под плаштом хришћанства, тај патос универзализма" којим је био оптерећен - у суштини "романтична утопија" (А. Ф. Лосев). Тајна антихриста је - у заменн нетварнога тварним, у броју 666 као троструком самоусавршењу без Бога, јep, како говори блажени Августин, број 6 означава савршенство стварања - самога по себи, зато што се тек у дан седми догађа освештање свега постојећега Богом.

Биограф Владимира Соловјова К. Мочуљски, и сам истраживач његове софиологије, приповеда какву је огорченост изазвала та идеја уједињења код руског мислиоца друкчијег усмерења. Константина Леонтјева, када је била изложена у веома оштром чланку-предавању Соловјова "О паду средњовековног погледа на свет". Мочуљски пише: "Када је Леонтјев схватио да Соловјов зближава хришћанство са хуманистичким изумима и демократијом, он га је омрзнуо готово исто тако страсно, колико га је страсно, раније, волео. Леонтјев је први дигао повику да тај пут Соловјова води у пропаст, да у његовом величанственом науму теократског царства постоји нека злослутна лаж. Он је први предосетио у делу Соловјова испарење "воња антихристова".

Али све је, наравно, почело много пре Соловјова. Још у Старом Завету, разуме се, пошто је ђаво прелестио род човечији, потпуно је измењена представа о Царству Месијином. У време појаве Христове на свету, већина Јудејаца у лику Месије очекивала је земнога цара који доноси чисто земне дарове и јача њихову политичку моћ. Баш тако су и у Новом Завету, претече антихриста, желећи да хришћане одвуку од будућега нетрулнога живота, стали развијати идеју Царства Божијег овде, на земљи. Отуда хилијазам - лажно учење о земном хиљадугодишњем царству Христовом,    подизање    земнога града уместо небескога Јерусалима, замена религије политиком. Овде се отвара смисао пророштва преподобног Серафима Саровског - о "партији цревног бољитка", која ће, како је он говорио, Русију расточити, а свет привести антихристу.

Замена и збрка, како је то јасно, у свом животу и стваралаштву, изразио Соловјов, могу се одиграти на свим равнима религиозне свести, постајући све тананији и дубљи, линијом политика-култура-религија и, достижући, напокон, оно што јест Црква. Заслуга Соловјова је, у тврдњи да, пре свега, треба "поставити питање зла" и треба схватити "колико је то питање важно за све нас". "Јер наступа", вели он, "последње пројављење зла у историји, пројављење његовог кратког славолука и коначног нада."

Али, да бисмо препознали "преварну маску под којом се скрива зло бездано", треба увидети сву дубину тог бездана. Ми овде говоримо о првом од свих хрншћанских догмата. Ослабити веру чињеницом исконског греха није мање опасно но изгубити веру у Бога, јер слабљење вере у постојање исконског греха неизбежно доводи до слабости при оценама духовног живота а у историји, до заблуда које воде ка романтичним маштаријама, "Са те тачке гледишта," пише о Соловјову његов најближи пријатељ М. Л. Величко - "каткад се чини веома чудним његово изанемаривање читаве православне догматике коју је он сам, иначе, признавао као нешто вечно и неразрушиво. В. Соловјов је ипак, пре свега био философ-делатник, усмерен, додуше, без сумње религиозно, али истовремено и изразито интелектуално књишки оријентисан. Мистицизам је за Њега представљао његово сопствено учење о свејединству, о космосу као организму. За практично Православље то је недовољно."

Додајемо, не само недовољно, већ и бременито погубним заменама у суштинском питању о тајни добра и зла. Поред сопственог доживљаја Софије, Соловјов је развијао идеју светске душе из гностицизма, или директно из паганства. Међу његовим следбеницима били су, за учене вернике, тако важии мислиоци као што су Николај Берђајев, будући свештеници Сергеј Булгаков и Павле Флоренски. Занимљива је примедба протојереја Г. Флоровског о књизи Соловјова "Смисао љубави": "Овде је постојала несумњива збрка у самом религиозном искуству, магловитост двојаких идеја и осећања, нејасност еротичне прелести... Над руску уметност надвила се естетичка саблазан."

У суштини, у Соловјовљевим сновима о уједињењу култура, науке, уметности, философије са хришћанством лежи оно исто, недовољно разумевање свепрожимајуће дубине исконског греха. Чак и у најдобронамернијем стваралаштву присутно је неизбежно бркање добра и зла, лажи и истине, који одражавају стање ума и срца човека исконског греха. Хришћанство не пориче такво стваралаштво, али му и не даје свој благослов док се не догоди оно раздвајање добра и зла, које омогућује једино Христос у Цркви, и ради којег ће он доћи да суди. Нису ли богоборно оштри иступи савремене антихришћанске културе отворен "предзнак краја", и нису ли такву културу свети оци с правом пророчки поредили са вавилонском блудницом?

Због потцењивања исконског греха Соловјов није избегао мучну противречност у питању сједињења религија. У "Краткој повести о антихристу", он даје тачну слику будућности која је за нас, већ постала салашњост: "Широк империјални храм за сједињење свих култова, развој нових нечувених облика мистичног блуда и демонолатрије" и јака делатност "сатанске секте која изопачује не само православне, него и католике". Међутим, његова раније изнесена расплинута теза о уједињењу Цркве целога човеченаства (суштински, независно од односа према Христу), доводи до утирања граница Цркве и до признања да су све религије истиноносне.

Очито је да то противуречи гледишту Цркве на паганство, израженом речима апостола Павла: "Они су заменили истину лажју и почели се клањати твари уместо Творцу" (Рим, 1, 25). "Прихватити гледиште Соловјова", пише протојереј М. Помазански, "значи признати прелазан карактер саме хришћанске религије".

Зато и не чуди да су у руској религиозно-философској мисли, после Соловјова, и устопице за њим, у круговима духовно му блиским, почели говорити о новом догматском стваралаштву, о новој религиозној свести, о отвореном ишчекивању нових "откривења", "трећег завета", "завета Светога Духа".

У личној Соловјовљевој позицији донекле се одражавала она мисаона збрка која је постојала у тадашњим образованим круговима друштва. Соловјов је, по изразу В. Л. Величка, користио најоштрије изразе у критици византијско-московског православља и чак је ту црквену државност називао не православном, већ паганском. Запањујуће је како га је овде издао есхатолошки осећај и заклонио му тајну сведржитељства и смисла царске власти као посебног хришћанског служења помазаника Божијег, позваног да заштити Цркву и православну државност.

Савременици Соловјова - свети праведник Јован Кронштатски и свети Теофан Затворник -пророковали су, у то време, да ће владе и државна уређења, неизграђени на хришћанским темељима, погодовати испољењу тежњи антихристових. (То не мора - говораху они - по сваку цену бити тиранско друштво, то могу да буду републике са њиховкм

начелом разногласја који све више утврђује начело једнакости добра и зла). Антихристу је важно да таква уређења преовладају свуда, и зато је револуција у Русији имала изузетно духовно значење за читав свет.

Страшни прогони, небивали у историји човечанства, које је претрпела Руска православна црква, јата безбројних мученика на челу са царским мученицима, показали су да је то - Црква светаца, али су показали и колико је Соловјовљева критика у делу "Русија и Васељенска Црква" једнострана. Међутим, не може се рећи да је његова критика била сасвим неблиска истини: масовно одступништво којим је био опечаћен тај период Цркве, сведочио је о лошем стању у којем се налазила.

Све што се данас догађа у свету, у суштини, своди се на борбу против Христа и Његове Цркве, против хришћанске државности и хришћанске културе - у смислу јеванђеоске приче о злим виноградарима, о којој се води спор у делу "Три разговора". Ево, пао је комунизам, и зар још увек није сасвим јасно да комунизам - није само политички систем, него духовна појава, и да борци против комунизма и његови победитељи могу да буду изразитељи оног истог духа ђаволске гордости, духа отвореног или скривеног богоборства! Никада још није било такве владавине лажи, као у наше, уистину "ђавоље дане", са посебно изоштреном вештином да се ђаволска лаж одене у прозрачну видљивост правде, да би "ако је могуће бацила у прелест и изабране". И многи допуштају себи да падну у прелест или, у крајњем случају, не могу разабрати где је лаж, а где истина.

Грех као норма, по изразу светитеља Теофана, саздаје атмосферу   Хада,   природну   средину "бездана" греховнога из којег излази "звер". Као што вели наш савременик, преподобни Силуан Атонски: "Судећи по Књигама и по карактеру садашњег народа - близу је крај самих двери".

Хришћанство није философки систем који покушава да објасни свет и човека логичким појмовима и расплинутим једнаџбама идеја. "Почетак премудрости је - страх Господњи" - почев од приближавања човековог реалности новог живота Крста и Васкрсења, до борбе са злом и победе над њим која се задобија - како вели Христос - само постом и молитвом, само учешћем у Црквеним тајнама.

"Провео сам код Вас неколико недеља Великога поста" - пише априла l895. године Соловјов свом пријатељу В. Величку. -"Нас двојица нисмо постили и нисмо одлазили у цркве - и ништа у томе није било рђавога, јер све то није за нас ни писано, и свакоме је то јасно." А ево одломка из успомена Е. Н. Трубецкоја: "Сећам се, једанпут ми је говорио: - Једну ствар не разумем: не разумем страх Божији, одбијам да схватим како је могуће бојати се Бога! - Притом нас је засипао својим громким, заразним и, уједно, чудним кикотом."

"Изузетан, али страстан (у жртвеном смислу те речи), Соловјов себе није убрајао у богослове. Он је остајао мислиоц на философској основи, чак се супротстављајући 'отаџбинским богословима', често градећи

црквену синтезу из нецрквенога искуства" (протојереј Г. Флоровски). Наравно, такво стајалиште даје му право на независност просуђивања. Чак и у студији "Три разговора", чак, на тему "Апокалипсе" у којој се дају тајанствене и страшне опомене онима који нешто "приложе или одузму књизи овој", Соловјов се слободно користи Светим Писмом, не повезујући себе са светоотачком традицијом, сликајући како се изразио Е. Н. Трубецкој, фантастичну слику краја света.

Црква се опрезно и трпељиво односи према тражилаштву хришћанских философа. "Умно прозрење је многе привело дверима Цркве. И велики оци Цркве су волели философију, али тако што начела богословије нису нарушавали. Ипак, имајући у виду да не-зависност мишљења и слобода од догматичких претпоставки морају лежати у самој природи философије, она је по својој природи предмет изван Цркве. - Шта ће нама да судимо о спољноме - вели апостол Павле. Када то "спољно" прети да нанесе рану самој Цркви и духовну штету њеним верницима, тада Црква мора, по неопходности, учинити прави корак, одговорити и заштитити се" (протојереј М. Помазански).

Неспособност или одсуство воље да се у овоме учествује - такође су "предзнак краја", особен знак наше Лаодикијске епохе. А ипак, философија (фило-Софија) Соловјова - није просто поклоница Софије, већ "мудрац који се разликује од глупака тиме што види све до краја.“ Њему је било дато да завири у најтемељнију дубину живота, како сам каже у "одистинску победу над злом, по истинском Васкрсењу", и увиди да је изван тога, све на свету, без изузетка, "само царствије смрти и греха, и творца и ђавола".

Са руског превео Владимир Јагличић

Извор: „Књижевне новине“, 1-15. 4. 2001.

ПРОТЕСТ СВЕТОГОРСКИХ МОНАХА ПРОТИВ ОБАВЕЗНОГ ЛИЧНОГ БРОЈА

Атина. 9. децембар, ИНТЕРФАКС

        Светогорски монаси су препознали духовну опасност у додељивању становницима Грчке идентификационих бројева социјалног осигурања. (АМКА)

 „Тај се број одређује за сваког грађанина лично и доживотан је. У суштини, личност се омаловажава, понижава, претвара у број, постаје цифра и предмет!“ – речено је у изјави братије неколико светогорских манастира, достављеној „Интерфакс-Религија“ у среду.

Монаси су дошли до закључка, да ће пластичне картице с идентификационим бројевима „бити повезане са бројем 666“.

Како они кажу, АМКА представља јединствен идентификациони број за запослење, осигурање и здравствену заштиту, „уникалан за сваког грађанина, који ће га пратити кроз читав живот.“

Тај број ће „бити обавезан и без њега грађанин неће имати право на стални радни однос, социјалну заштиту, коришћење медицинских услуга, пензија, накнада, додатака“, наводи се у саопштењу.

Са своје стране светогорски монаси траже очување досадашњих механизама социјалне заштите, што подразумева традиционалне здравствене књижице.

http://www.interfax-religion.ru/?act=news&div=33293

Владимир Димитријевић

О АНТИХРИСТУ И ДУХУ ЊЕГОВОМ

(по Антанасу Мацејни)

Увод

Литвански хришћански мислилац, Антанас Мацејна, бегунац од совјетског режима, под утицајем Достојевског и Владимира Соловјова написао је неке од најумнијих савремених књига на тему хришћанске есхатологије. У студији „Тајна безакоња”, насталој поводом Соловјовљеве „кратке повести о антихристу”, Мацејна даје низ мистичних увида у природу борбе између Христа и антихриста и последњих времена Цркве и човечанства. Ево неколико инспиритивних теза из његове расправе.

 

Борба добра и зла

Мацејна упозорава да зло није пуки „недостатак добра”, него делатна, личносна сила воље злих духова и злих људи, која води непрестаној борби. „За кога је зло – зла сила, за њега је историја стална борба, која обухвата и небо и земљу, јер у њој не учествује само човек, него и Бог. Једном ће та борба постати одлучна. Једном ће напетост између сила зла и добра постати тако снажна, да ће разорити сав злом захваћени свет. Тада ће добро победити, али та победа ће и окончати земну историју /.../ ВАСКРСЕЊЕ ЈЕ ЗАЛОГА ПОБЕДЕ ДОБРА. У томе је сила и дело Христово”. Својим Другим доласком Христос ће окончати ту борбу са злом, васкрсавајући све људе и „ослобађајући целокупно битије од силе зла. Али, до тог благословеног часа сва историја је стална борба /.../ НАША ИСТОРИЈА ЗАВРШАВА СЕ НАЈВЕЋИМ МОГУЋИМ ТРИЈУМФОМ ЗЛА НА ЗЕМЉИ, АЛИ ИСТОВРЕМЕНО И – ЊЕГОВОМ КОНАЧНОМ ПРОПАШЋУ. Антихрист ће бити побеђен и збачен. Али, с њим ће истовремено бити збачена и сва наша историја. Победа добра открива надисторијски лик живота. Појава Христова и Његово снисхођење на земљу јесте почетак другачије егзистенције, која више није земна историја.”

 

Религиозни карактер историје

Мацејна сматра да је историја „заједничка делатност Бога и човека у времену”, и додаје: „За хришћанина историја никад није само овострани процес, јер њен истински извор, из кога она настаје није овде. ПРОЛОГ ИСТОРИЈЕ ЈЕ НА НЕБЕСИМА. /.../ КУЛТУРА ЈЕ ЧОВЕКОВО СТВАРАЛАШТВО /.../ Његова ваплоћена нада и победа над силама природе /.../ Имајући то у виду, историја се може назвати процесом КУЛТУРНОГ НАСТАЈАЊА; процесом све већег овладавања земљом, откривања ризница природе и усиљеног укључивања природних сила у област људског постојања. У ТОМ СМИСЛУ ИСТОРИЈА ЈЕ ОСВЕШЋИВАЊЕ ЧОВЕКА У СВЕТУ /.../ Где год да се појављује човек, диме се не само огњишта, него и жртвеници; дижу се не само куће, него и храмови; чују се не само свадбене песме, него и химне свештеника. На тај начин, религиозни живот је ДРУГА основна форма човекове историје /.../ У том смислу, ИСТОРИЈА ЈЕ ЧОВЕКОВО САМООСВЕШЋЕЊЕ (КАД ЈЕ РЕЧ О ПИТАЊИМА КОЈА ОН ПОСТАВЉА) ЊЕГОВОГ ПОРЕКЛА, ПРИЗВАЊА И ЦИЉА /.../

ДЕЛАТНИ УЧЕСНИК ЧОВЕКОВЕ СУДБИНЕ ЈЕ САМ БОГ. „Без Мене не можете ништа чинити” (Јн. 15, 5) – те речи Христове јасно указују на историјски пут којим човек мора да иде да би дошао до разрешења тајне свог постојања. /.../ Религија је у суштини однос двају личности. По својој сопственој вољи, човек може да створи културу, али не и религију. Питање човековог постојања, које се суштински може покренути само у области религије, захтева одговор Божји, да би уопште могло да се реши /.../ Управо зато што је религија ДИЈАЛОГ И УЗАЈАМНО ДЕЛОВАЊЕ, она је у сталној опасности да је човек прекине. Мада је човек по природи религиозан, јер однос са натприродним одговара његовој унутарњој суштини, он ипак може – јер је слободан – да заћути у том дијалогу и да земљу, која се налази под влашћу његовом, искључи из узајамног општења с Небом. Нема и не може бити никаквог ОНТОЛОШКОГ АТЕИЗМА, али постоји ПСИХОЛОШКА безрелигиозност, свесно одвраћање од Бога, упорно ћутање у свакодневици. /.../ Божји поредак је поредак постојања. Нарушити га значи нарушити себе, другим речима – благодарити себи за своје постојање, што је одвратно. Зато свако порицање Божјег поретка у најдубљем смислу јесте рушење постојања, а самим тим рушење и сопственог битија. БУНТ ЧОВЕКА ПРОТИВ БОГА ЗНАЧИ УНИШТЕЊЕ САМОГ СЕБЕ. Па ипак, смртници никад не престају да се буне против Бога. Вавилонска кула остаје несаграђена, и тако ће бити до краја историје. Али шта је култура ако не стални напор човечанства да заврши градњу те куле? Историја није само религиозни процес; она је истовремено процес обезбожења човечанства. /.../ РЕЛИГИЈА, А НЕ КУЛТУРА, ЧУВА КЉУЧ ТАЈНЕ ИСТОРИЈЕ. У процесу религије, а не у процесу културе, време иде ка свом крају: adesse festinant tempora. Историја је – објективација нашег односа према Богу. Управо ту је њена благодатност, али истовремено и опас-ност, јер је одређење у односу према Богу неизбежно. Шта је историја у светлости Хришћанства? Ништа друго до време које нам је Бог дао. /.../ Философско време је – апстрактни и општи ток ствари; међутим,

религиозно време је НАШЕ ВРЕМЕ, време које нам је поверено, време које нам је даровано, самим тим лично и конкретно. РЕЛИГИОЗНО ВРЕМЕ ЈЕ ОДРЕЂИВАЊЕ И НАЛАГАЊЕ ОБАВЕЗА, од којих зависи наша судбина. Да бисмо својим животима дали овај или онај смисао не треба нам ништа друго до време. На тај начин, у светлости хришћанства време се јавља као најдрагоценији од свих природних дарова Божјих. Док год имамо времена, наша судбина је у нашим рукама /.../ Време је – једино „место” на коме можемо срести Бога /.../ ЈАВЉЕНОСТ БОГА У ИСТОРИЈИ ЈЕ ОСНОВНИ УСЛОВ ИСТИНИТЕ ВЕРЕ. Смисао историје је у припреми за то јављање. Најдубљи смисао тог задатка је у томе да учини могућим сусрет Бога и човека стварајући предуслове за то да тај сусрет постане ЛИЧАН и зато нераскидив САВЕЗ.”

 

Бог и време

Време је једино „место” на коме можемо срести Бога; и то се десило у историји – јавио се Христос, пунота богочовечанског јединства. Дуго и жељно чекани Христос је, по Мацејни, управо „Бог историје”, „Алфа и Омега, почетак и крај, први и последњи” (Отк. 22, 13). Мацејна одлучно тврди: „Жртва на Голготи била је највећа историјска жртва: то је било спасавање историје од њеног кретања ка ништавилу”. После васкрсења Господњег, у својим пројавама историја је „слободни одговор човека на искупитељски подвиг Христа”.

Избор Христа је чинилац који дејствује и у друштву; он је историјска сила. Расе, народи, језици, таленти, породица – ништа више нема значаја попут верности Христу. Али, и одступање од Христа је друштвени чинилац – оно саздаје друштво звери, антихриста. И то друштво се бори против Цркве. У историји, као времену раздвајања и простору борбе, долазимо до поимања смисла овог процеса: „У природном поретку побеђује зло, а у натприродном – добро. Напетост између ово двоје и доводи до разарања природног поретка”. У том смислу, крај света неће бити некаква природна катастрофа, него незаустављиво кретање света ка злу, то јест „тотално насиље сатане на земљи”. Физичка разарања биће плод духовне опогањености. У том смислу, идеологија прогреса смутила је умове људи као „обоготворење будућности на рачун прошлости и садашњости” (Берђајев). Пошто је драма људске историје – драма слободе, никаквог „прогреса” (осим техничког) у њој нема, јер, како каже Мацејна, ту се пројављују не само дела Христова преко људи (gesta Christi per homines), него и дела ђавоља преко људи (gesta diaboli per homines). Историја пре Христа била је дуга припрема за Богочовеково јављање; после Христа, у њој зри јављање ђавочовека.

 

Себичност

Себељубац не може да прекорачи границе самозатворености. Ђаво је први себељубац, који не воли ни Бога, ни човека, ни творевину. Љубав је увек сила усмерена ка постојању, јер онај који воли излази из себе. Створени по Његовој слици, ми смо самом својом онтологијом окренути од себе – ка Њему, вечном Другом наше љубави.

Ако се тварно биће заљуби у себе, нађе се на путу ка небитију, и апсолутно оглуви за све што га окружује: „Ако се загледамо у себе, суочавамо се са супротном усмереношћу лика Божјег и морамо да бирамо: или ћемо се вратити у битије, или ћемо у себи разорити богоподобије”.

У том смислу, ђаво је најусамљеније биће на свету, чије је постојање за њега самог постало тамница. Он је у сталном монологу: потпуни безбожник као потпуни самољубац. Самољубље је пут ђавола у историји, пут на коме ће се јавити и антихрист.

Зато је Христос Своју науку засновао на самоодрицању, које човека води у заједницу с Јагњетом Божјим. И зато се разликује хришћанско милосрђе, као служење ближњем, од антихристове „хуманитарне помоћи”, која човека претвара у роба.

Себељубац ускоро почиње да мрзи и себе и свет, и добија вољу да разори све што живи. Зато је братомрзац – човекоубица (1. Јов. 3, 15): братомржња је врхунац себељубља.

 

Христос као „претеча”

Да би антихрист успео у свом плану, он лик Христов мора да раствори у људској култури. Христос мора бити проглашен за „претечу”, за значајну историјску личност – али неваскрслу. Антихристови повереници, освајајући земаљску власт и моћ, стално нуде Цркви да им се приклони, да би добила „привилегије”. Мецејна каже: „Засести у сенци земаљских престола и приклонити се земаљским владарима – то је најзначајнија и стална претња Цркви. Под утицајем те претње најлакше је отпасти од Бога, јер то одржава „изглед побожности” уз одрицање од „његове силе” (2. Тим. 3, 5). Такви хришћани подржавају оно спољашње у религији, али јој се ругају изнутра: уместо Цара Христа они на престо узводе земаљског цара, уместо милости Божјих примају дарове властодршца. Антихрист одлично зна ту слабост хришћана и зато им увек нуди своје дарове. Он стално зове хришћане да му приђу и седну у хладовини његовог престола и да се тако заклоне од сунчане врелине боја”.

Антихрист је увек спреман да призна социјални значај хришћанства и његову моралну улогу; али, дух личности и целог историјског периода раскрива се само у односу према Христу као Богочовеку, кога лажни месија хоће да призна, али само као свог претечу.

Идеја претече означава да је пред нама гласник будуће стварности, који није сам та стварност. Он символизује ту стварност, али није стварност сама – његов смисао је у ишчезнућу у оном што ће доћи... Зато Христос не може бити ничији претеча: Он је Први и Последњи (Отк. 22, 13). Човеково призвање је да буде претеча; то није мисија Сина Божјег. Човечанство, негда хришћанско, зато је и запало у ћорсокак: „Ниједан од властодржаца, који у последње време говори о Хришћанству, не исповеда Христа – Бога, ваплоћеног, пострадалог, умрлог, васкрслог, наново долазећег. Ниједан од њих Цркву не признаје као божанску установу, као самога Христа”. Што је најгоре, и сами хришћани су се на то навикли, и сматрали би јавно исповедање Христа као Бога за нешто нетактично.

 

Порицање васкрсења

Данашњи хришћани не живе вером у васкрсење. Неки су склони да верују да би се Хришћанство могло спасити и да је Христос остао у гробу. Заборавили су упозорење Св. Павла да је без васкрсења – наша вера узалудна (1. Кор. 15, 14). Заборавило се да је смисао историје промењен васкрсењем Господњим. Јер, васкрсење је повезано са вером у човекову бесмртност: „Ако је човек бесмртан, васкрснуће; ако не васкрсне, није бесмртан; ако пак није бесмртан – сав његов живот је чудовишна бесмислица”, каже Мацејна.

Без вере у то, људи падају у очај. Зато је основна црта савременог човека – очајање, чије срце прождире бесмисао исповедања земље као једине отаџбине. Зато и борба против Христа, која почиње од ситних, „научних”, сумњи, и завршава крвавим прогонима хришћана.

 

Нада

Љубав без жртве је празна, непостојећа. Али, љубав и жртва се могу родити само из слободе. Зато је Христос и дао слободу; велики и страшан дар. Плачући над Јерусалимом (Мт. 23, 37), Христос плаче над људском слободом, која ће толико пута у историји бити поругана и оскрнављена. Антихрист не плаче над човеком. Док ће Христос љубављу и жртвом (Својом!) стварати јединство човечанства у Цркви, антихрист ће то јединство стварати на спољњи начин, политичком силом.

Но, Црква, изгнана из света у пустињу, и у то доба ће победити. Победиће својим исповедничким и мученичким сведочењем да овај свет није коначна и једина стварност. Победиће исповедајући васкрсење Христа и човечанства. Победиће Оним Који је већ победио, Спаситељем нашим и Надом нашом.

Поводом убиства оца Данила Сисојева објављујемо текст јеромонаха Тихона (Шевијунова) "Прети ли нам окултни геноцид?"

+++

Јеромонах Тихон (Шевкунов)

 ПРЕТИ ЛИ НАМ ОКУЛТНИ ГЕНОЦИД?

Гробови Оптинских Новомученика   На дан Свете Пасхе у Оптиној Пустињи, злочинац, који отворено исповеда сатанизам, убио је тројицу православних монаха. Ми морамо појмити да то није било обично убиство, него страшни наговештај будућих догађаја.

 

           То је злочин који делимично открива истински духовни лик милиона људи, несрећних и преварених наших земљака, који су од Бога одступили. Наша земља сад је утонула у разврат, насиље, жеђ за влашћу и богаћењем. Историја нам сведочи: друштво, које такве страсти одреди као циљ свог постојања, осуђено је на изрођавање, силовито и страшно. Али још је страшнија судбина оног народа који усвоји, уз већ побројане грехе, ђавопоклонство у свим његовим формама.

Ако у Русији не буде истинскога покајања, то јест ако се одлучно не напусте богоборство и култови насиља и страсти, ако људи не почну да траже Бога Живога и Истинитога, Који и јесте Спаситељ човеков од духовног и физичког ропства сатанским силама, чекају нас искушења, која се дају упоредити само са збивањима што наступише после 1917.

Ко год хоће спасење наше многострадалне Отаџбине и своје сопствене душе, морао би да одмах почне да живи по заповестима Јеванђеља, и само ће на тај начин, без страха да не погреши, моћи да помогне Русији и да испуни своје обавезе према Богу, Отаџбини, својим ближњима и себи самоме.

Они, који су постављени да чувају друштвене интересе, пред Богом и народом су дужни, као и пред покољењима наших предака, који су створили Русију, да силом дате им власти зауставе и пресеку погубне

упливе сатанизма у свим његовим видовима, то јест: тајне култове са жртвовањем људи, све форме окултизма и магије, спиритизма, астрологије, неодговорне огледе са човековом психом који се зову „парапсихологија”, култове порнографије и насиља, наркоманију, широко распрострањене пројаве екстремизма „масовне културе”, која изазива хипнотичко потчињавање личности најнижим и најразорнијим силама духовног света. Све побројане појаве морају бити искорењене из живота Русије као огромна опасност по друштво, о којој већина људи још увек нема појма; та опасност састоји се у поробљавању људске душе страшним силама света палих духова, од којих нас не може избавити ни човек, нити човечанство, него само Христос Спаситељ. Игнорисати деловање духовног света на наш живот не само да представља слепило, него и злочин!

Ако друштво сада буде послушало глас разума, глас Цркве, уз Божију помоћ, и ми и будућа поколења избавићемо се од многих несрећа. Ако не, ужаси овог столећа на измаку биће само бледа сенка у поређењу са оним што су силе зла, због наше раслабљености, припремиле нама и нашим потомцима.

Ако се деси да ни држава ни људи, који су изабрали да пребивају ван Цркве, не буду хтели да се силама антихриста супротставе истинским испуњењем заповести Христових, увидећемо да се то обистињују речи Древних Отаца Цркве и Светитеља последњих времена: „Ко се спасава, нека спасава своју душу. Одступништво и Бог допушта. Не покушавај да га спречиш својом немоћном руком. Уклони се, чувај се сам од њега, и то нека ти буде довољно”.

 

Духовно позађе убиства монаха у Оптини

Али, док не наступи тај последњи тренутак, свако од нас, православних хришћана, мора да учини све, што је у његовој моћи, да не допусти убиствено ширење сатанизма у нашој земљи.

Пре три године добио сам могућност да проведем лето недалеко од Оптине Пустиње. Једном приликом, посетило ме неколико младих људи из суседног села, тражећи савет у вези с њиховим пријатељем, који се својевремено борио у Авганистану. Сад, пошто се вратио, зачудио их је некаквом својом настраном религиозношћу: признавао је постојање Бога и духовног света, говорио је да је у Авганистану био два пута спасен од сигурне смрти, али Цркву није признавао, сматрајући да њиме руководи некакав дух, који усмерава све његове поступке. Уз то, његови другови били су збуњени суровошћу тога човека, која је страшна чак и кад се има у виду суровост читавог савременог друштва. Њему ништа није представљало да готово намртво истуче човека, или силује девојку. Све је то чинио с таквом јарошћу и тако немилосрдно, да су га се клонили чак и пријатељи.

Саветовао сам их да по сваку цену покушају да свог пријатеља одведу у Оптину Пустињу да би свештенику саопштио све што му се дешава, а нарочито то о духу који га руководи. Нека би отишао и без истинског покајања – важно је да схвати какав је то дух и откуд духу таква власт над његовом душом. Упозорио сам их да су Цркви веома познати такви случајеви и да се они завршавају, по правилу, или страшним злочином или самоубиством ђавоиманог. Више ништа о том „авганистанцу” нисам чуо, и ускоро сам на њега заборавио. Сећао сам се само имена. Звао се Николај. Презимена сам се присетио тек касније, кад сам чуо за убиство на Пасху у Оптиној Пустињи – Николај Аверин.

О монасима, убијеним тог васкршњег јутра, писаће се житија. Они су пострадали као Страстотерпци (они који су претрпели страдалничку смрт), као Мученици, само због тога што су били православни хришћани и нарочито зато, што су били монаси. Касније, у истрази, Аверин је саопштио да му је дух, који га је руководио, заповедио да убије управо монахе.

Новине су донеле већ много чланака о овом догађају. Кад смо недавно имали сусрет с новинарима, неки од њих су се чудили зашто смрт монаха, младих, пуних снаге, људи, ми, православни хришћани, примамо као светао догађај. Новинари нису могли да појме да то није никакав имагинарни став, никакво чудаштво. Црква из свог две хиљаде година дугог опита зна да човек, који умре у Пасхалну Недељу, а нарочито на саму Пасху, јесте изабраник Божији. Зна да је и велика милост Божија према оној души која се удостоји да умре одмах после исповести, ослобођена од греха, а убијени монаси су се неколико часова пре смрти исповедили и три дана пре Пасхе присуствовали Светој Тајни јелеосвећења, то јест примили су Свету Тајну којом се праштају заборављени греси. Нарочито је, пак, блажена она душа која се од тела одваја на сам дан причешћа. Благодаћу Тела и Крви Христове она пролази страшна митарства, која све душе чекају по смрти у току четрдесет дана – убијени су се монаси причестили на Васкршњој Литургији два часа пре смрти. Али највећа част и радост за Хришћанина је прећи у други свет примајући мученичку смрт за Христа – јеромонах Василије, иноци Трофим и Терапонт убијени су ритуалним мачем сатанисте.

Па како онда да се због њих не радујемо, ако они и ми не живимо по законима свога света, него по законима сасвим другачијим, по којима је за људе, спремне за вечни живот, каква бејаху наша браћа – „смрт – добитак”?

Ђаво свагда бива посрамљен. На дан убиства, сва Црква је клицала: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и свима у гробовима живот дарова”. Безмало пре две хиљаде година ђаво је учинио све да убије Христа, али се његова тобожња победа претворила у страшни и коначни пораз његов – Христос је васкрсао, смрт је згазио, спасивши сав род људски, сваког од нас, који у Њега верујемо. Тако и у Оптини. Изгледало је: сатана је победио, убивши монахе. Али Промисао

Божји учинио је да три душе, очишћене и светле, стану пред Престо Господњи.

 

Двадесетих година овога века велики оптински старац Нектарије прорекао је да ће у обновљеној Оптини бити још „седам стубова”, то јест седам Светих, на чијем ће подвигу бити утврђен манастир. Ко зна, може бити да се то пророчанство делимично већ збило, и да три нова Светитеља стоје пред Богом за све нас. Светост достижу и Старци и Мученици, за Христа пострадали.

Али, окренимо се другој страни ових догађаја. Сада, после хапшења и истраге над окривљеним, јасно је како се збио сам злочин и каква је његова духовна основа. Ево шта веле братија манастира. После завршене пасхалне службе, где је, у току литије, било око десет хиљада људи, око шест часова ујутру храм и манастирска порта опустели су. Монаси су пошли у трпезарију, а народ се разишао кућама. У шест часова и два минута, иноци Терапонт и Трофим вратили су се у звонару, да би по традицији продужили пасхално звоњење. Но ускоро звоњава се на чудан начин прекинула. У дом манастирског настојатеља улетели су људи, вичући: „Погибоше!”... У почетку, нико није схватио шта се заиста збило. Чак се ни крв није видела – она се упила у широку монашку одећу. Многи су мислили да су монаси пострадали од голог електричног проводника. Намесник и братија похитали су ка звонику. Тамо су затекли двојицу пробуражених монаха, једног већ мртвога, а другог на издисају. Неколико метара даље, у својој келији, лежао је, док му је крв још истицала, јеромонах Василије, који је, идући на исповест у скит, приметио нешто необично и кренуо ка месту догађаја. На путу, убица је стигао и њега. Без обзира на општу пометњу, сву тројицу су одмах однели у храм и почели да читају молитве за исход душе. Позвали су хитну помоћ. Монах – лекар настојао је да помогне још увек живом оцу Василију. „Хитна помоћ” га је превезла у болницу, где је и скончао.

На месту на коме је нађен отац Василије, пронађен је и мач у чије сечиво су биле угравиране цифре „666” и реч „сатана”. У капуту, успут баченом, нашли су још један нож с истим натписом. Монаси су одмах схватили да је извршено ритуално убиство и да је убица – сатаниста. Полиција је осумњичила и притворила манастирског ложача.

То су чињенице које су постале познате изјутра, првог дана Пасхе. Ево још неколико детаља, које наводе да се размисли о много чему: на пример, лица закланих монаха зликовац је прекрио скуфијама, а лице оца Василија мантијом и камилавком, како се ради при сахрани монаха. О тим појединостима не знају многи. Време за извршење злочина тачно је изабрано: наоколо није било никога, обезбеђење и полиција давно су се били разишли. Звонари су у звонику једна другом били окренути леђима, што је омогућило да буду убијени један за другим – а крик се, због заглушујуће звоњаве, није ни могао чути. Сва тројица убијена су на исти начин – једним убодом у леђа.

За неколико дана истрага је дошла до Аверина. Код куће га нису нашли. Истрага је настављена, и открили су га код рођаке. Дошли су да га ухапсе док је спавао. У његовом леглу нашли су раскомадану Библију и књиге о сатанизму а крај њега, на постељи у стану у коме је ухваћен, био је напуњен карабин.

 

Шта је рекао несрећни Николај?

А ево шта је саопштио Николај Аверин и шта се могло сазнати из сведочења оних који су га познавали. После Авганистана, он се сасвим уверио у постојање духовног света, Бога и страшног противника Божјег – сатане. Николај је стао да чита Свето Писмо чим се вратио у Русију а, како изгледа, читао је и другу црквену литературу. Али прочитано је требало и испуњавати, а то је значило оставити пређашњи начин живота, борити се са страстима и злом у себи. Аверину се учинило да за то нема снаге.

У животу сваког човека има тренутака у којима му се шаље велика, чак и грубом срцу опипљива, помоћ Божија. Али ако човек на њу не одговори ничим, осим неблагодарношћу, ако не пожели да живи по законима који воде у вечни живот, законима откривеним у јеванђељу, он се удаљава од Бога и у духовном свету ступа у везу са оним бићима која су сродна његовој палој, злобној и страсној души... са демонима. Та бића овладавају вољом и свешћу човековом и неумитно га воде у пропаст. Један од Аверинових познаника открио ми је његов символ вере: Аверин је признавао свемоћ Божију, али је решио да служи ђаволу, који му, за разлику од Бога, допушта да чини све што жели, макар то било и убиство. Аверин је тврдио да га води неки дух, који му стално говори шта да чини и предсказује догађаје. У Цркви такви се случајеви називају „ђавоиманошћу”, поседнутошћу ђаволом.

Једно од најпогубнијих својстава која је народ стекао у току многих година крваве и смртоносне тираније атеизма, несумњиво је – духовно слепило. Као најдрагоценије благо наши преци су с колена на колено предавали веру и знање о Богу, о законима духовнога света, који, хтели ми то или не хтели, веровали ми у то или не веровали, на најодлучнији начин делује на живот човеков и на судбину читавих народа. Нема ничег

ужаснијег и трагичнијег од одбацивања тог искуства и тог знања. Такво одбацивање читаве народе води на пут катастрофе, заблуда, очајања и бескрајног низа грешка, заувек уништавајући снаге милиона људи и предајући мукама будућа поколења. А сада се срећу тако отворени случајеви деловања духовног света на понашање људи да их, без обзира на све, пуким психичким поремећајима не можемо објаснити.

Једно од најпогубнијих својстава која је народ стекао у току многих година крваве и смртоносне тираније атеизма, несумњиво је – духовно слепило. Као најдрагоценије благо наши преци су с колена на колено предавали веру и знање о Богу, о законима духовнога света, који, хтели ми то или не хтели, веровали ми у то или не веровали, на најодлучнији начин делује на живот човеков и на судбину читавих народа. Нема ничег ужаснијег и трагичнијег од одбаци-вања тог искуства и тог знања. Такво одбацивање читаве народе води на пут катастрофе, заблуде, очајања и бескрајног низа грешака, заувек уништавајући снаге милиона људи и предајући мукама будућа поколења. А сада се срећу тако отворени случајеви деловања духовног света на понашање људи да их, без обзира на све, пуким психичким поремећајима не можемо објаснити.

Зауставићу се на трен, да бих испричао још један случај, о коме је пре две године објављен чланак у „Совјетској Русији”. Било је речи о убиству које су деца извршила над својом другарицом из одељења. Случај се десио у градићу Чимкенту. Деца су девојчицу довела на обалу реке, везала, задали јој неколико рана и сабрала крв која је истекла. Затим су крв попили, а тело девојчице сакрили. Злочинце су ускоро открили. На питање, какав је разлог за њихов безумни поступак (пре тог недела, малишани су се примерно понашали), испричали су да су се дуго бавили спиритизмом, то јест – призивањем „духова умрлих” путем медијума. Разговарали су с „духовима”, постављали им питања, добијали су одговоре, све дубље тонући у зависност од својих „саговорника”. То, да није реч о „душама покојника”, него о ужасним духовним бићима – ђаволима, деца нису знала. По свему судећи, осим човека који их је научио како да се баве примитивним спиритизмом, нико им није говорио о постојању духовног света. Након извесног времена, деци се на сеанси јавио „мушкарац у црном” и заповедио им да убију православну девојчицу и попију њену крв. Нису имали снаге да се одупру суровој заповести... И заклана девојчица, и њени вршњаци – убице, жртве су ђавола. Црква је категорички забранила својим члановима да се баве спиритизмом. Све остале Црква није у стању да упозори о страшној опасности сличних мистичких искустава, који учеснике доводе до самоубиства, сурових злодела или лудила.

Али, вратимо се Аверину. Свој коначни избор он је извршио, по свему судећи, на Пасху 1991. Тада је начинио своје прво отворено богоборачко злодело: на сам дан Васкрса покушао је да силује једну девојку. Био је ухапшен, проглашен за душевног болесника и у психијатријској клиници провео је пола године. У истрази поводом каснијег убиства изјавио је да је од тренутка хапшења решио да се Богу „освети за ту Пасху”.

Ускоро је дух, који је Аверина руководио, тражио оно најважније, за шта је Аверин и био намијењен: тражио је да убије монахе. „Зашто баш монахе?” – питао је иследник. „Зато што су монаси – главни непријатељи сатане”. „Ако то не учиниш, изгубисмо рат”, говорио му је демон. „Какав рат?” – опет је питао иследник. „Рат између Бога и сатане”.

Не зна се да ли је Аверин био сам, или му је још неко помагао. Могуће је и једно и друго. У сваком случају, у истрази је саопштио како је у Кијеву покушао да дође у додир са сатанистима. Да ли је успео, да ли је још који пут покушавао – то тек треба разјаснити.

Поседовао је нож и мач. Могуће је да су му их дали људи који су користили Аверина. Али он тврди да их је сам начинио. На мач је ставио знак сатане – „666” – име „човекоубица од искони” и „лично” име свог господара – „сатана”. Исти знаци били су и на ножу. Такође, набавио је карабин и муницију.

Први пут, у Оптину је с карабином и ножем стигао у току Страсне седмице, на Велику Среду, кад се Црква сећа како је Јуда издао Спаситеља. У његовој души одвијала се борба. Он је иследницима казао како га је демон–водич наговарао да убије, ругао му се, исмејавајући га што оклева. Тог дана Аверин се није одлучио да убије. Други пут је дошао на Велики Петак, када се сећамо распећа и страдања Христових. Тог дана су у Оптину стигла деца из Москве и била смештена у једној од келија. Касно увече, Аверин је ушао унутра. Деца су спавала. Он је отишао, не пробудивши их. Иследницима је рекао: „Нису ми била потребна деца, него само монаси”.

У току свете пасхалне ноћи Аверин је с карабином, ножем и ритуалним мачем поново дошао у Оптину. Веле да су га довезли на мотоциклу. Онај, који га је довезао, тешко да није знао да Аверин под оделом крије карабин и шездесет сантиметара дуги мач.

Ђаво му је заповедио да тражи жртву. Из храма је изашла огромна литија. Аверин је хтео да пуца у масу. „Не сад, растргнуће те”, зауставио га је демон. Чекао је даље. Служба се завршила. Порта је опустела. Убица прича како је демон од њега на најсуровији начин тражио да испуни обећање. Ругао му се најпогрднијим речима, али времена више није било, и Аверин је решио да напусти манастир. Одједном, зачуо је звоњаву црквених звона. Окренуо се. Два инока тек што су ушли у приземни звоник и почели да „благовесте”.

Аверин је схватио да лепшу прилику неће имати. Зарио је мач прво једном, а затим другом монаху у леђа. Покрио је њихова лица скуфијама, а затим почео да бежи према вратима скита, која су, како је мислио, била отворена. Али, врата су била затворена. Ту се малтене сударио са јеромонахом Василијем. „Шта се десило?”, упитао је монах. „Нешто се десило...”, одговорио је Аверин. Отац Василије је кренуо према звонику, и тада га је Аверин с леђа пробуразио мачем. Затим је његово лице покрио мантијом и камилавком.

Овде да се зауставимо. Ми не знамо да ли је он обавио још какав ритуал, да ли га је обавио неко други, ко је био с њим, или се све десило онако како описује Аверин. То је сад најважније, још увек отворено питање. У зависности од одговора на питање можемо рећи да иза свега стоји сатанистичка дружина или је то урадио сатаниста – појединац. Потребна је пуна објективност, заснована на чињеницама, и поимање огромне одговорности за истину и лаж, за прећуткивање чињеница или измишљање непостојећих.

Зашто нам се намеће питање о организацији? Несумњиво, Аверин је, од стране духа који га је руководио, био потпуно спреман да самостално изврши ритуално убиство и пренесе жртву сатани. Али конкретни детаљи – нарочити мач, начин убиства – наводе на мисао да руком Аверина није управљао само бестелесни дух. Важно сведочанство наводи у једном од својих недавних дела свештеник Родион: „Маркс је, у време учења на универзитету, ступио у секту сатаниста, примио је одговарајуће мистичко посвећење (иницијацију) и постао отворени богоборац, јуришник против Хришћанства. Ево шта у својој песми „Виолинист” Карл Маркс пише: „Адска испарења се дижу и мозак ми пуне, док не сиђем с ума и док ми се срце суштински не измени. Видиш ли тај мач? Кнез таме дарова га мени”. Ти стихови добијају нарочито значење ако се зна да се у ритуалу више иницијације у сатанистички култ кандидату продаје зачарани мач који му гарантује успех. Он тај мач плаћа, потписује крвљу, која се узима из његових вена, уговор, по коме његова душа након смрти припада сатани”.

Како било да било, једно је јасно: надахнитељ и „наручилац” убиства био је ђаво, који је дејствовао кроз себи потчињеног човека, мада је у једној од етапа злодела Аверин могао да се користи услугама неке, засад непознате, сатанистичке секте.

Када је извршио вољу свог господара, убица је учинио следеће: прескочио је зид висок скоро три метра и нестао у шуми, носећи са собом само пушку. Једна жена је саопштила да је видела човека који је крај ње протрчао ка шуми. Претрчао је, без заустављања, 19 километара. Зауставио се тек у суседној Тулској области. У једној кући, престрашио је домаћине: опалио је у патос тражећи храну. Негде је украо два огледала, продао их уз пут, и дошао до Калуге. Отуда је, кроз шуме, почео да се пробија ка дому. За то време, истрага је открила његов траг. Кад је група која је требало да га ухвати упала у собу где је лежао, рекао је: „Нисам успео”, имајући при том у виду или некакво убиство, које је намеравао да опет изврши, или самоубиство, које је, без сумње, било још једна од заповести његовог господара.

Да би предупредио мисао која је у истрази сасвим природна кад су овакви случајеви у питању – да је душевно поремећен – он је изјавио да је све учинио сасвим свесно и да моли да се према њему односе као према нормалном човеку. Такође, одбио је услуге адвоката.

Вест о злочину у Оптини брзо се проширила по свој Цркви у Русији, као и по читавом свету. Молитва за иноке – страстотерпце узноси се по свим крајевима света, где има православних храмова. Судбина Аверина решаваће се пред лицем целе Русије. Или ће га прогласити лудим (чему је јавно мнење већ склоно) или ће, прогласивши га нормалним, препустити земаљском суду да решава његову судбину. Како год да буде, Господ није допустио ђаволу да стави последњу тачку на свој демонски план – убица није самоубиством прекинуо сопствени живот. Душа људска, драгоценија од свих блага овога света, није још сасвим у канџама ђавола. Бог, „који жели да се сви људи спасу и да дођу у познање истине”, још чека његово покајање.

Хоће ли га бити? Ко ће се усудити да се моли за њега, непокајанога сатанисту, свесног слугу ђавољег, који је принео на жртву три незлобива, чиста монаха, који сав свој живот предадоше Богу и људима? Доиста, тек сами они – отац Василије, отац Трофим и отац Терапонт – могу, угледајући се на Спаситеља, Који се молио за људе што су Га распињали, да од Бога просе душу убице.

Сада све зависи од самога Аверина. Хоће ли се он одазвати тој последњој могућности спасења или ће његова душа, по својој демонској гордости и неспособности да поверује у љубав Божију према сваком човеку, остати у рукама мучитеља – победника, који ју је обмануо „путем за натчовека” и изједначењем с „богом”, да би припремио вечне муке, ни са чим на земљи несравњиве?

Ужасне су тајне духовнога света за оне, који у њих желе да завире сами, одбацивши руку Божју, која је спремна да човека води и у привременом и у вечном животу. Свето место – душа људска – не може да буде пусто. Њу заплени сатана и поведе је својим путем, ако је остала без Божје заштите.

Велики је и бесконачно леп духовни свет за оне који у себи налазе мужанство у невидљивој борби, противстојећи ђаволу, упознавши ужас свог палог стања и бесконачну силу Божју, величину смерности и јадну слабост надмене гордости. Такви људи налазе живога Бога – Христа Спаситеља.

 

Са киме се заправо сукобила Русија?

С чим се, у овим догађајима, сукобила Русија и сви ми? Сатанизам, богоборство и свесно служење ђаволу сваки дан су све присутнији у нашој земљи. Садашњи злочин, може бити, најјаснији је пример тога. Али, сетимо се збивања само последњих два месеца:

– појаве сатанистичких знакова и натписа на зидовима московских и других храмова у Русији;

– пуцање у Неугасиво Кандило, постављено на споменику Светима Кирилу и Методију, у коме се чувао Благодатни Огањ са Гроба Господњег;

– мучења, зверско изругивање и покушај убиства архимандрита Инокентија у Јосифо-Волоцком манастиру;

– хасидски плакати и панои, лепљени по Москви уочи Пасхе с позивом да сви поздраве јудејског месију, онога, чије је име на језику хришћана – антихрист;

– изругивање пасхалном поздраву у „Саговорнику” – порнографска фотографија неког Б. Јаковљева с ускршњим јајима;

– у „Новом свету”, страшна мржња и бујица клевета на адресу митрополита петроградског Јована и наставак хуљења црног дела жуте штампе на Светог Јована Кронштатског;

– ширење најдивљијих облика секташтва по читавој земљи. Све то и много, много тога другог – наставак је богоборства, које у нашој Отаџбини већ десетинама година не престаје. А порнографија, која је већ преплавила све руске градове? А рок–концерти?

Само слепац, то јест, онај који не жели да види, може да ово превиди. Ми знамо да је реч о систематском упливу на душе људске, ради изазивања најнижих страсти, да су у питању сатанистичке „мистерије”, добровољно призивање злих духова, који те страсти подстичу и преко њих себи потчињавају милионе душа. Све су то симптоми смртне болести, тим опасније, што велики број људи пројаву те смртне болести сматра за норму, за природне и безопасне облике човековог понашања. А злочини се приписују плодовима „душевног растројства”.

Без великог напора може се претпоставити даљи развој ствари у вези са случајем „Оптина”. Аверина ће прогласити душевним болесником (а он је то САМО ако се игноришу сви видови духовног искуства и сазнања осим психијатрије), а учешће Аверина у некој сатанистичкој организацији нико неће озбиљније проверавати.

Оно што би могло да баци мало светлости на ово питање неће се ни истраживати: ради тога су потребни експерти које нико неће ни тражити. А ако експерте позову (злочин је дигао велику „прашину”), то ће њихово мишљење остати пуки „лични угао” посматрања ствари. Држава, која би морала да сасече у корену све пројаве сатанизма и зверства као из њега проистичу као огромну друштвену опасност, у свом настојању да буде „демократска и плуралистичка”, и даље ће остати главна заштита и сарадник најпогубнијих псевдодуховних, окултних и хипнотичких утицаја на људе. Да је тако увјерићете се ако укључите телевизор и погледате шта нам показују.

Једном речју, догађај у Оптиној пустињи неће бити схваћен озбиљно. Као што се озбиљно не схвата ни ширење других видова сатанизма. Као што се не схватају озбиљно ни упозорења Цркве о несрећи која нам се ближи.

Без обзира на све, ми смо дужни да свим силама људима укажемо на опасност мистичног, окултног геноцида, опасност која се приближава. Ми, православни хришћани, не надамо се у своје снаге, него у Бога Свемогућег. „Што је човеку немогуће, Богу је могуће”. И без обзира на све насртаје богоборства у нашој земљи, милиони душа избављају се од ропства „кнезу овога света” и проналазе Бога и вечни живот, проналазе оно због чега човек и живи на земљи: Русија се враћа Цркви Христовој.

Верујемо да ће се, милошћу Божјом, збити пророчанство, које је пре седамдесет година исказао велики оптински старац Нектарије: „Русија ће се поново дићи, и биће материјално сиромашна, али ће духом бити богата, и у Оптиној пустињи ће бити још седам светилника, седам стубова”.

Превод са руског: Владимир Димитријевић, 1993.

Извор: Чланак је изворно објављен у часопису "Књижевна Русија" (бр. 20/1993.)

Монах Василије

РАЗМИШЉАЊА СМИРЕНОГ СРЦА

Монах Василије пише следеће:

„Како рекох раније, блажене успомене Старец (духовник) ретко је напуштао своју келију и само из љубави према ученицима излазио је у предсобље, где нас је поучавао својим речима, испуњеним духовне сладости и мудрости.

После неколико годинама путовању, вративши се у Цариград, сазнао сам да је блажени Старец (духовник) болестан, зажелео сам да га видим, пре него га Господ позове из овог живота. Још неки из нашега братства такође су желели да га посете са мном, и на вратима његове келије ми смо замолили, преко келејника да нас Старец удостоји свога благослова и поучавања. Старец је благонаклоно изразио спремност да нас прими... Ускоро је и он изашао: био је потпуно сед, средњега раста, мало погурен, на уснама му је лебдео леп осмех и са добротом је гледао на сваког од нас. Често би очи његове биле осенчене тугом, зато што је дубоко сажаљевао цео свет који је огрезао у гресима и невољама, па говорећи о томе, Старац је сагибао главу и плакао. Ми смо сели у полукруг и слушали речи Старца. Он нам је говорио како Господ силно жели наше спасење и да је све то учинио за то, и да се његова Милост и благодатна помоћ простире и на праведника и на грешника и да је потребан само мали напор с наше стране за спасење душе. Трпеза вере

је преизобилна, али људи не маре за спасење душе, док саме речи „спасење” и „спасти се” значе једино избећи овоземаљске опасности и невоље, као на пример „спасти се од пожара”, „спасти се од погибије у време рата” итд, јер људи мисле да је реалан само земаљски свет који се види на нашим очима; а не знају да је духовни свет управо суштина ствари. Сав земни, материјални свет, обухваћен појмовима висине, ширине, дубине и тежине, налази се у власти времена које опет све води уништењу, јер време је слуга смрти. Међутим, духовни свет стоји ван тих ограничења, изван тих ланаца и рамова меривости, јер је он бесконачно богат, вечан и неуништив. Зато је „природа ствари” (rerum natura) у духовности.

Блажени старац је говорио и о том да се приближава страшно време. Непријатељи Господа нашег Исуса Христа поробиће нашу земљу и Велика Црква (Света Софија) престаће да буде храм Божији. Велике невоље сручиће се на земљу Ромеја (Грка) и она ће престати да постоји по великом суду Божијем. Умиру поједини људи, умиру градови, умиру и цели народи: зато што нема ничега вечног под сунцем, сем вечне душе човекове, створене по лику и подобију вечнога Бога.

Не чекајте помоћи од западних хришћана, надајући се да ће они устати на оружје ради заштите опште хришћанског наслеђа. Не чекајте. Западни хришћани на жалост, нису хришћани. Они су многобошци. И код нас, православних, такође има много незнабожачког. Брате, немој бити огорчен овим мојим речима, него испитај своју душу. Погледај само колико је у њој кумира (идола): Ту је Меркурије – бог похлепе; ту је Афродита богиња телесне похоте; ту је Ареј – бог гнева и рата... – а у средини неки Зевс (Див) – то си ти сам, у своме самољубљу и самоугађању. Да, брате, има много незнабожачког у нама, јер смо ми православни, грешни и као појединци и као народ. Ипак, ми смо многобошци и не докрштени само на површини, а у дубини душе ми смо хришћани; зато што у смирењу нашем ми имамо у срцу Христа. И зато, без обзира на наше грехе, „у смирењу нашем помену нас Господ”.

А западни народи само су на површини хришћани; а у срцу, души они су многобошци (пагани). Ми, православни, тугујемо што у нашој души живе идоли, но у понизности својој падамо ничице пред Христом, свим срцем желимо да будемо Његови. Међутим, код западних, хришћанство постоји као танка позлата на бронзи, а и даље изнутра је потпуно многобоштво; зато је се они клањају својим кумирима у души, а ти идоли владају над њима јер су они горди и у њиховом срцу нема Христа. Дакле, ми, православни, смо многобошци на површини, а у дубини хришћани; док су западни, латини хришћани на површини, а у дубини многобошци. Зато не чекај од њих помоћи за нас. Ми, православни, њима смо туђи.

Но ово још неће бити крај света. Крај света ће наступити касније, и последње време налази се у рукама Божијим, а заједно с тим – и у рукама човечијим. Бог ће послати Свој срп за свемирну жетву тек тада, када човеково зло сазри до крајњих граница; јер докле год на земљи буду живели заједно са злима и праведници, и све докле год постоји

Црква Христова у чистоти „не укаљавши своје хаљине” (Отк. 3; 4) дотле зло у свету неће моћи да сазри. Али када већ не буде било праведника и када океан зла потопи целу васељену, тада наступа крај света, који ће бити сажежен и нестаће у небитију ради поновног рођења као нови и свевремени свет, у коме правда живи (2. Петр. 3, 9–12).

Пред сам крај света наступиће такве невоље које се не могу упоредити са онима из прошлости, наступиће време туге на целу васељену, и човек ће омрзнути човека, свако ће се бојати свакога, и нико неће веровати никоме... Али људи се неће уразумити, нити ће се окренути Богу који може да их спасе, него та општа туга угасиће сваки духовни живот: човек ће бити тако озлојеђен, тако окамењен, и опседнут једном бригом само како да преживи, да за духовни живот неће бити у човеку ни воље ни места у срцу, а неће тада бити ни учитеља духовног живота, јер ће се и они повести за овим светом. А Божије цркве или ће опустети или ће бити срушене, или духовно окаљане својим недостојним архипастирима и пастирима. И усред тог лома и хаоса у свету јавиће се антихрист. Он ће наступити као тобожни миротворац и успокојитељ, као добар домаћин који може да заведе ред у свету, но у ствари он ће бити непријатељ свима и ненавидник (мрзитељ) свакога добра, а биће тиранин и злотвор каквога никада није било нити ће бити. Сваки ће човек бити надгледан; не само свако његово дело него и свака реч, чак и унутрашњи покрет душе, биће под непрестаним надзором и казном, тако да ће се човек одвикнути да мисли на бојазни, да случајно његово лице и нехотице не би изразило нешто што није у складу са влашћу светског владара, антихриста.

Сваки рад и свака пед земље биће у власти антихриста; наступиће ужасне природне непогоде, страшни вихори, вулканске експлозије, земљотреси, болести и само онај који носи на себи знак Звери, то јест сатане имаће право на живот, мада и у најгорим ропским условима крајњег сиромаштва и згажености човечијег достојанства. Све ће имати за циљ да име Христово буде потпуно исечено из срца човековог... Наступиће царство ада на земљи. Невоље неће обузети само земљу него и свемир, јер све мора да умре, да би све било обновљено васкрсењем, по речима апостола: „Трулежно треба да се обуче у нетрулеживост!“ (1. Кор. 15, 53)...

Овај свет је остарео и овештао због свога греха. А нови свет управљаће се по правди Божијој, и зато ће он бити вечан и прекрасан: „Ево све творим ново” (Откр. 21, 1–5). Но, док се то не јави Црква Христова биће гоњена по целом свету до истребљења. Јер док се буде служила божанска Литургија од стране благодатног свештенства православног, власт ђавола не може се остварити на земљи. Свака божанска Литургија – то је присуство Божије на земљи и прослава победе Христове над ђаволом и смрћу... Међу гоњенима биће велики број мученика, али биће много и отпадника, који ће примити на себе обележје Звери. Те отпаднике, те слабиће, те неваљалце већ одавно је припремала зла сила... Али знај, дан и најмоћније силе ада не могу савладати Цркву (Мат. 16, 18), с којом Господ Христос пребива до

кончине века (Мат. 28, 20). Упркос гоњењу, Бог неће допустити да сатана уништи малобројне вернике последњих дана. Браћо, пазите на знаке наступајућег краја света, које нам је открио Господ наш Исус Христос и Његови пророци и апостоли, и не слабите у вашој нади на Бога.

           (Весник (Париз), број 144/1985.)

В. П. Филимонов

ВЕЛИКА ЛАЖ ГЛОБАЛИЗМА

Реферат приликом сусрета са читаоцима весника Српски крст,

4. октобар 2001. г, Москва

          Драги сународници, часни оци, браћо и сестре!

            Желео бих да свој наступ започнем речима великог руског мислиоца И. А. Иљина. Требало би да данас те његове речи постану наше животно правило: "Русији су данас најпотребнији истина и слобода. Она ће до слободе доћи само кроз истину. Све док будемо лагали бићемо робови, који лажно сведоче о свом ропству и учвршћују га... Лицемери и лажови нашег времена одводе нас у ропство.

Ми из те проклете пометње нећемо изаћи док поштено и јасно не одвојимо истину од лажи и док не почнемо да непоколебиво изговарамо истину... Сада им је успело да многе од нас заразе том лажи. Жалосно је кад видимо да су и честити људи почели да верују у лаж и да је понављају. Нема, међутим, никакве сумње да будућност Православља неће одредити компромиси с антихристом него управо оно херојско заступање и исповедништво, од којег су се ти лажови тако дрско, тако издајнички одрекли."

Руски новомученик и исповедник, професор М. А. Новоселов пише: "У Цркви, према мишљењу св. Јована Златоустог, треба да влада слободно истраживање истине."

Нико неће порећи да је главни циљ земаљског живота православног хришћанина спасење бесмртне душе за вечни живот. Према речима нашег преподобног и богоносног оца Серафима Саровског, то се изражава у задобијању Духа Светога кроз богоугодна дела.

Данас смо дужни да дамо непристрасну богословску процену могућности задобијања Светог Духа Божијег и спасења душе у антихришћанском систему "новог светског поретка" у који упорно увлаче Русију. При том смо у стању да обнажимо ту лаж, на којој се гради идеологија архитеката глобалног друштва.

Према неизрецивој милости Божијој, ја сам писац - агиограф. До данашњег дана написао сам и објавио житија осморо подвижника благочешћа, који су нам блиски по времену. То су наши преподобни и богоносни оци Серафим Вирицки, Варнава Гетсимански, Теодосије Кавкаски, свештеномученик Философ Орнатски и синови-мученици који су убијени заједно с њим, Николај и Борис Орнатски, а такође и исповедници - старица - схимонахиња Марија (Маковкина) и протојереј Алексеј Кибардин. Ти радови су истовремено послужили и као материјал за канонизацију петоро новопрослављених светитеља руске земље. Значајно је да су

се подвижници на које сам указао током већег периода свог живота подвизавали у свету, изван манастирских зидина. Због тога су моја истраживања посебно била усмерена у правцу изучавања путева ка спасењу у свету који лежи у злу. У погледу времена, око обухвата период од средине 19. до 70-тих година 20. века. Овде су укључене године три револуције, два светска рата и отворених прогона Православља у време владавине бољшевичког режима. Чак и у то страшно време људи су имали могућност да се спасу, да се узнесу до висина хришћанског савршенства. Будући да су од Господа били удостојени духоносних дарова, они су помогли да се спасу и хиљаде душа којима су били окружени.

Шта видимо данас и шта нам припрема сутрашњи дан?

На највећу жалост, то не види или неће да види значајан део свештенства и мирјана. Пред нашим очима извршава се авантуристички покушај уједињења човечанства у циљу стварања јединствене светске државе, на чијем ће челу бити светска влада, одакле ће се, сагласно са Повељом Земље коју је разрадила ОУН, временом појавити "глобални диктатор, чија ће власт бити без преседана". Православни народ врло добро зна да ће то бити антихрист.

У својим претходним наступима и публикацијама више пута сам наводио циничне изјаве адепта "новог светског поретка", у којима они говоре о нужности да се на Земљи створи унитарно наднационално друштво. Њега ће жестоко контролисати и експлоатисати такозвана "светска елита". Ми смо слично друштвено уређење именовали као "електронски конц-логор".

Пре него што сам почео да се бавим духовном књижевношћу, током дужег периода радио сам у систему Руске академије наука. Интересовали су ме проблеми биолошке и медицинске кибернетике, пројектовање електронских рачунских система и неконтактне технике. То ми је допустило да на одговарајућем нивоу размотрим научно-техничке аспекте изградње глобалног друштва новог типа. Уколико се они упореде с духовним и социјалним аспектима, може се извести недвосмислен закључак: у систему "новог светског поретка" спасење душе ће бити практично немогуће.

Идеолошку основу "новог светског поретка" чини глобализам, и због тога је нужно да раскринкамо ту нову лажну науку, будући да се иза њега крије систем зла који припрема долазак антихриста.

Према томе, прва лаж глобализма је лаж о томе да ће на Земљи на ступити неко ново време, које поборници нове револуције у општесветским размерама називају "new age". Данас из уста многих политичара и њихових следбеника чујемо: "Човечанство је ступило у нову епоху, настало је ново доба, свет се изменио и постао је другачији..." Ми, међутим, знамо да је ново доба настало са доласком у свет нашег Господа Исуса Христа, Који је дао новозаветно обећање "нове твари". Друго ново доба се неће појавити у човечанству, а свет, као и раније, лежи у злу. На тај начин. глобализам се овде појављује као идеологија замене Новог Завета утопијом "новог светског поретка" -замене благодатног живота у Христу за животињски живот у општесветском компјутерском конц-логору. Пред нама се оцртава језива слика: човек, којим се управља посредством микро-чипа унетог у тело, претвара се у безлични биолошки супстрат, погодан за експлоатацију. Он је апсолутно незаштићен, лишен свега и сваког права, а превасходно права на слободу савести. Архитекти "новог светског поретка" пут ка његовој изградњи виде управо у рушењу истинске вере и националних вредности. Поменимо речи једног од глобалиста: "Да би се створила јединствена светска влада, нужно је да се људи ослободе својих индивидуалности, од привезаности за породицу, од националног патриотизма и религије коју исповедају."

Ко може да чује, нека чује...

Друга лаж глобализма јесте лаж о томе да је човечанство јединствена општепланетарна биолошка популација. Отуда потичу и идеје о стварању јединственог светског центра владавине. У програмском документу ОУН "Информациона конвенција јединственог светског локално распоређеног информативно - мрежног друштва - нове информативно-космичке цивилизације" читамо: "У информативном друштву нема поделе према расном и националном

обележју. У информативно-мрежном друштву ће најпре ишчезнути границе а затим и државе. Временом ће сви планету Земљу називати својом једином домовином..."

Одговоримо на ту бесмислицу речима духоносног епископа Игњатија Брјанчанинова: "Као што каже Свето Писмо, Бог је људима помешао језике и поделио их на народе с циљем да их лиши могућности да све грешне подухвате доведу до испуњења заједничким снагама васцелог сједињеног човечанства... Писмо каже да је тад, приликом подизања куле, Бог сишао да погледа на дела људска. Мешавином језика зауставио је овај безумни покушај. Сада је близу час кад ће Бог поново сићи да погледа на дела људска али их неће окончати мешавином језика него заменом престарелог и оветшалог света светом новим и непорочним."

Замислите се, православни, јер је тај час ближе него икад...

Трећа лаж глобализма јесте лаж о томе да је процес глобализације нужан и неизбежан. Међутим, овде је неопходно да направимо разлику између природне интеграције народа у различитим животним сферама и процеса глобалног усредсређивања власти у рукама такозване "светске елите". Противници глобализације се не одричу усмерења техничког процеса (као што се то помодарски приказује у средствима масовног дезинформисања). Ми се одричемо планетарног укорењивања информативно-финансијске технологије чији је циљ достизање глобалног лидерства и овековечење власти "светског врха".

Четврта лаж глобализма је лаж да ће у систему "новог светског поретка" све државе и народи имати једнака права и могућности. О томе марљиво говоре састављачи Окинавске повеље о глобалном информативном друштву и Завршног документа Женевског самита. Међутим, на основу "реформи" које се спроводе у Русији видимо да оне воде ка уништењу националне културе, науке, индустрије, војске, здравства и образовања, чији ће крајњи исход бити потпуни губитак националног суверенитета. Како да овде не поменемо још неколико речи светог Игњатија Брјанчанинова: "Западни народи су свагда завидели Русији и настојали су да јој учине зло. Сасвим је природно што ће они и у будућности следити тај исти систем."

Некима је допуштено да развијају науку и производњу, а некима је припремљена улога даваоца сировина и гробља токсичног отпада. Као што је исправно приметио професор А. С. Панарин, у глобалном друштву неће живети народи него "елите". При том се мора истаћи да ни западни народи а међу њима и народ САД-а не би требало да се теше надама да ће у систем "новог светског поретка" ући на основу приоритетних права. У складу с најновијим прогнозама, а у вези с драстичним смањењем биоенергетског потенцијала планете, "моћници овога света" планирају да умање бројчани састав такозване "златне милијарде" и да га сведу на свега сто милиона људи, а да све остало становништво планете, претворено у електронске робове, сведу на једну милијарду. Сматра се да ће човечанство тај број достићи посредством планираних ратова и планираних епидемија. То сатанско дејство развија се пред нашим очима, на позадини догађаја који су се одиграли 11. септембра 2001. у ЊуЈорку и Вашингтону. Започиње се са новом, суровом прерадом света у корист моћних, а на штету слабих.

Према томе, глобализам је идеологија недопустиве лажи. То је последњи стадијум фалсификованог схватања света, које у потпуности противуречи Божијем промислу о свету и човеку.

"Лажним мислима свагда садејствује мрачни и лукави дух обмане. Отац лажи је ђаво, како каже Еванђеље, а лаж је - ђаволско својство.

Присвајањем лажних мисли присвајају се и ђаволска својства, ступа се у сродство с одбаченим ангелима. а сједињење са Богом постаје несродно и неприродно. Онај који је отуђен од Бога отуђен је и од духовног живота, отуђен је од спасења..." Ове речи епископа Игњатија Брјанчанинова снажно изражавају неспојивост антихришћанске идеологије глобализма с хришћанским погледом на свет.

Све што је претходно изложено непосредно се тиче електронске идентификације личности као најважнијег инструмента стварања општесветског "електронског концлогора".

Лично кодирање потпомаже стварању глобалног система тоталне евиденције и контроле, представљајући израз лојалности антихришћанској и владајућој светској "елити". То практично означава саучествовање у изградњи антихристовог "новог светског поретка". Овде постоји велика опасност да човек изгуби од Бога дату слободу, опасност да нашкоди својој души и делу свог спасења. Наиме, следећи корак градитеља "новог светског поретка" биће увођење електронских легитимација личности, а затим прелазак ка укорењивању биоелектронских уређаја (имплантираних жигова и чипова) који ће слободну личност претворити у хибрид човека и машине, у руковођени додатак систему који дејствује аутоматски. У горепоменутој "Информационој конвенцији..." говори се о уношењу елемената микробиолошке електронике, ласерских и надбиохемијских информативних биосредстава у човеково тело, а у циљу "осигурања безбедности личности и друштва". На тај начин васељенско зло тежи да успостави своју општесветску диктатуру. Зар нас на то није упозоравао богоносни отац нашег доба, Пајсије Атонски?

Пре десет година, у Лос Анђелесу је председник САД-а, Џорџ Буш Старији, изговорио лицемерне речи: "То је величанствена идеја: нови светски поредак у којем се различити народи сједињују једни с другима ради заједничког дела, ради остварења свеопште тежње човечанства -мира и безбедности, слободе и правног поретка." Данас је у САД убачена другачија лозинка: "Спремни смо да се ради безбедности одрекнемо своје слободе".

"Мир и безбедност! Мир и безбедност!". "Ујединимо све напоре целокупног цивилизованог човечанства ради мира и безбедности!" Из дана у дан, тиме нас заглушују сва средства масовног дезинформисања без изузетка. Под изговором борбе с међународним екстремизмом и тероризмом, неће бити тешко да се преплашено човечанство отера у електронски концлогор.

У пророштвима преподобног Серафима Вирицког читамо: „Долази време када људе од Бога неће одвратити прогони него новац и прелести овога света. Тада ће пропасти далеко више душа него у доба отвореног богоборства. С једне стране, подизаће се крстови и златне куполе, а са друге - настаће царство лажи и зла. Истинска Црква ће увек бити прогоњена, а спасти се можемо само недаћама и болестима. Прогони ће попримити најоштрији, непредвидив карактер..."

По свему се види да је то време већ наступило. Господ нас призива на стајање у истини и исповедништву. Међутим, лицемери и лажови наших дана упорно настоје да нас од њих одврате, водећи нас у ропство и уљуљкујући нас речима: "То није ништа, довољно је да се верује изнутра". То су управо они лажни пророци које је Син Божији називао лукавим вуковима у овчијим кожама...

Суд Божији се непрекидно савршава. Данашња ситуација у Русији и Руској православној цркви по много чему подсећа на ону која је претходила фебруарском преврату 1917. године. Данас од збира слободне воље свакога од нас зависи даља судбина Русије и света.

Одрицање од ИНН и других сталних идентификатора личности значи одсецање демонског наговора и пројављивање своје слободне воље у односу на царство лажи и зла - на антихристов систем "новог светског поретка". То ће нам омогућити да не учинимо даље кораке ка коначном паду.

Неопходно је да у закључку кажемо нешто о путевима наше многострадалне отаџбине. Русија је све до данас чуварка Православља, Дом Пресвете Богородице и подножје престола Божијег. Њену историјску мисију је једном за свагда одредио Сам Господ. Учешће Русије у изградњи "новог светског поретка" јесте пут пропасти како на духовном тако и на физичком плану, јер је то пут Јуде који је Христа продао за тридесет сребрњака. Ми имамо само један пут, и то је пут ка изградњи независне православне цивилизације и устројство државности на темељима вечног Закона Божијег, сагласно " Државној науци" светог Филарета, митрополита московског.

Завршићу речима из проповеди свештеномученика Философа Орнатског, које је он изговорио 13. јуна 1918. г, дословно се обраћајући нашем апокалиптичком времену: "Нека се најзад освесте безбожници и богохулници наших дана, који нападају свету веру и Цркву, лопови и отимачи који цепају Отаџбину и пљачкају народно наслеђе, нека се пробуде млаки и устану у одбрану отаџбинских светиња. Време нам је да се сви објединимо да бисмо у народу пробудили староруску благочестивост..."

Након два месеца, баћушка Философ био је стрељан заједно са двојицом својих синова - мученицима Николајем и Борисом, херојима Првог светског рата. Они су данас наши заступници у Царству небеском, заједно са свим руским исповедницима и новомученицима. Не бојте се оних који убијају тело а душу не могу убити (Мт. 10; 28). Ко има уши да чује, нека чује (Мт. 11: 15).

Време дискусије је прошло. На нама је да опоменемо оне, који још могу да слушају. Амин."

           Из књиге: "Печат Христов и жиг звери", Београд, 2004.