BOŽJI PIONIR

Biografija Adoniram Džudsona

SadržajPREDGOVOR.........................................................................................i

POPUT IZGUBLJENOG SINA..............................................................3

NOVI PRAVAC......................................................................................7

U INDIJI...............................................................................................12

POCECI RADA U BURMI...................................................................17

NA KRALJEVSKOM DVORU.............................................................21

POZVAN OD KRALJA........................................................................25

ZATVOR SMRTI..................................................................................29

POLJE POBEDE.................................................................................34

ZIVOT POCINJE IZNOVA U CETRDESET PETOJ............................40

SA PROZORA RAJA..........................................................................45

i

PREDGOVOR

PREDGOVOR

Nakon snažnih evanđeoskih probuđenja koja su se odvijala u VelikojBritaniji i Sjedinjenim Državama u toku osamnaestog veka, nastao je utim zemljama i snažan misijski pokret. Poznati je začetnik tog pokretaWilliam Carey, krenuo iz Engleske u Indiju nešto pre početkadvetnaestog veka. Vesti o Careyu su pobudile veliko zanimanje i uAmerici, nadasve u srcu mladog Adonirama Judsona, koji je nedugonakon toga postao prvi Amerikanac koji je krenuo u misijski rad naIstok.

Judson je otplovio iz Amerike kao predstavnik jedne denominacije kojakrsti malu decu. Ali, u toku plovidbe, razmišljajući o baptisti Careyu ipažljivo proučavajući šta Biblija o tom pitanju govori, došao je dozaključka da je Carey u pravu. U skladu sa time, nakon dolaska uCalcuttu, pokrstio se zajedno sa svojom suprugom, zaronjavanjem uvodu. Tako je postao baptistički misionar.

Judson nije uspio ostati u Indiji zbog neprijateljskog stavaIstočno−indijske kompanije. Otišao je u Burmu gde je ostao do krajasvoga života, otputovavši u Ameriku svega jedanput.

U Burmi je prepatio vrlo teške stvari. Bolest mu je oduzela najpre prvusuprugu i zatim drugu, a istovremeno je izgubio i nekoliko dece. On sesam godinama, hrvao s malarijom i drugim tropskim bolestima. Proveoje nekoliko meseci u zatvoru pod stravičnim okolnostima. Pored svih tihnedaća radio je neumorno za napredak Evanđelja u Burmi. Sakupio jeosnovno znanje o jeziku i kulturi zemlje i tako olakšao posao drugimmisionarima. Preveo je Sveto pismo i druge duhovne knjige. Neumornoje propovedao Evanđelje, iako nije postigao naročit brojčani uspeh.

i

Sve je to izdržao u veri da će jednog dana doći probuđenje u Burmu, teda će ga on gledati "s prozora raja".

Njegov je život svedočanstvo za sve nas. On je primer nesebičnogzalaganja i ustrajnosti za Evanđelje pod najnepovoljnijim okolnostima.

Nismo svi pozvani da žanjemo. Mnogi od nas smo pozvani sejatiseme, propovedati u nevreme, bez da vidimo značajne rezultate. Usvetu imponiraju žeteoci, ljudi koji stoje na ćelu masovnog pokreta."Evo" kažu ljudi. "oni su uspeli". Judson je, međutim, bio pozvan da celisvoj život seje u suzama. Žetvu nije dočekao. Bila mu je dovoljna verada će gledati silna Božja dela s prozora raja.

Danas je u Burmi probuđenje širokih razmera. Seme je niknulo,razmnožilo se. Žetva je velika. Uveren sam da Adoniram Judsonbudno prati šta se danas tamo događa. Srce mu je preplavljenoradošću. Seća se reči iz Pisma, koje su ga mnogo puta osokolile:"Budite čvrsti, nepokolebljivi, uvek napredujte u delu Gospodnjem,svesni da vaš trud u Gospodu nije uzaludan!"

Peter MacKenzie

2

POPUT IZGUBLJENOG SINA

POPUT IZGUBLJENOG SINA

U jednom predelu grada Bostona možete pročitati ove reči ugraviranena jednoj bronzanoj spomen ploči:

REV. ADONIRAM JUDSONPrvi američki inostrani misionar1788−1850

Malden mu je rodno mesto,okean mu je grob.Obraćeni Burmanci i njihova Biblijasu njegov spomenik.Dela su mu zabeležena na nebu.

Reči jednog ponosnog oca su se obistinile: "Ti si jako bistar dečko,Adonirame, i očekujem da ćeš postati velikim čovekom." Upravo jeambicija da postigne nešto veliko bila povod velike duhovne borbe kojaje dovela Adonirama do potpune predanosti Bogu i njegov je plodanrad dokaz te prednosti.

Adoniram Judson je proveo detinstvo u Plymouthu, gde mu je otac biopastor crkve. On je voleo obići zajedno sa mladim bratom i sestrom tajistorijski lučki grad gde su se iskrcali prvi doseljenici. Ali, jednog danase razboleo i zamalo umro. Oporavljao se dvanaest meseci. Stalno jerazmišljao o očevu proročanstvu i sanjao o njegovu ispunjenju.

Ali bio je svestan da je najveća slava ovog sveta na kraju neslavna.Cesar, neustrašivi junak prošlosti, poginuo je od noževa ubica urimskom forumu. Aleksandar Veliki, tek 30 godina star, osvojio je svet i

3

zaplakao zato što više nije imao šta osvojiti. Prava se veličina nalazi uslužbi Isusa Hrista. Ali borba se nastavila u srcu Adonirama. "Želim dabudem prvi, najbolji u onome šta radim. Kako mogu biti velik i slavan, aipak dati tu slavu Hristu?"

Adoniram još nije dobio odgovor na to pitanje kad je, u sedamnaestojgodini, otišao u Rhode Island koledž. Tamo se družio s oštroumnimstudentom Jacobom Eamesom. Eames je podvrgavao oštroj kriticinasleđeno verovanje Adonirama i doveo ga u krizu i sumnje. Želeći bitilojalan svom ocu, on je često branio Bibliju i hrišćanska načela, ali gaje njegovo intelektualno poštenje nateralo na priznanje da je Eames upravu.

"Naravno postoji izvesna vrednost u Starom pa i u Novom Zavetu",rekao je Eames, "ali je ima također i u Kuranu, u Talmudu i ubudističkim knjigama Istoka. Sve su to pokušaji čoveka da upoznavrhunsko biće koje se u stvari ne može upoznati."

Postepeno je Adoniram ostavljao svoja stara uverenja. Odnela ih jelukava Eamesova logika. Odbacio je neshvatljive biblijske priče idoktrine koje su izgledale kontradiktorne. Sada se osećao slobodnimda sledi istinu bez obzira kamo ga vodila.

To ga je oslobodilo i od stare borbe između ambicije i vernosti Hristu.Zar nije Hrist bio sam veliki čovek prošlosti, ali ipak samo čovek. Sadaje Adoniram bio slobodan da traži slavu gde god želi.

Nakon tri godine u koledžu diplomirao je kao najbolji student te počeotražiti slavu. Pozorište ga je najviše privlačilo. Otišao je u New York isanjao da će pisati drame koje će dirnuti srca milionima ljudi.

Posle nekoliko dana uzaludnog traženja priključio se putujućemdramskom ansamblu. Ansambl nije bio dovoljno kvalitetan da nastupau gradskim pozorištima pa su glumci putovali po manjim mestima. Ali

4

došljak je uskoro video da nisu samo loši glumci već lopovi. Oni biodseli nekoliko dana u seoskom hotelu te noću pobegli bez plaćanjaračuna.

Nekoliko nedelja takvog lutanja bilo je dosta Adoniramu. (Gde je bio tajput do slave?) Šta je on mogao postići s ovom bandom lopova?Razočaran, ostavio ih je bez objašnjenja i pokušao se tešiti: "Bar samupoznao mračnu stranu sveta." Putovao je dalje prema zapadu dastekne nova iskustva.

Te iste noći stajao je u gostionici. "Nadam se da vam to neće remetitisan", govorio je vlasnik, dok mu je svećom osvetljavao put, "ali jedinaprazna soba nalazi se pokraj sobe u kojoj umire jedan mladić."Adoniram se nasmešio. "Ne bojim se sablasti ni duhova. Osećaćusamo sažaljenje prema tom jadniku bez obzira ko je. Ali mojesažaljenje neće biti veće zato što umire blizu mene." Hrabre reči... alikad se plamen sveće ugasio, Adoniram je osećao čudan nemir u duši.

Zidovi su bili pretanki i stalno je čuo zvukove iz susedne sobe:uzdisanje, jaukanje, korake i reči onih koji su bdeli nad umirujućimčovekom. Ali, unutrašnji glasovi su ga više uznemiravali nego zvucizvona. Adoniram si nije mogao pomoći a da stalno ne ponavlja istopitanje "Čovek je bolestan na smrt. Da li je spreman umreti?"

Pokušao se samom sebi smejati. Kako može on, kao deista, koji verujeda je Bog samo prauzrok te da večnost za čoveka ne postoji, bitizabrinut zbog sudbine nepoznate osobe. Šta bi na to rekao JacobEames, koji je uvek na sve imao odgovor...

Ali, pitanja su se uporno vraćala kad god se čuo uzvik boli iz susednesobe. Ko je to? Je li to hrišćanin koji se suočava sa smrću, mirom,verom u večni život? Umire li u mraku poput mraka u ovoj sobi? Je li tomožda deista, deista koji je imao hrišćanske roditelje, vernu majku kojase za njega molila u suzama. Gostioničar je rekao da je to mlad čovek.

5

"Mlad kao ja," mislio je Adoniram dok je drhtao u hladnoj mračnoj sobi."Mogao sam to biti ja." Njegov se razum borio protiv same pomisli nato. Iscrpljen od unutrašnje borbe, zaspao je.

Sutradan probudio se kasno, svetlo sunca je napunilo njegovu sobu.Zevao je i istezao se. "Glupo praznoverje" − vikao je praznoj sobi −"tako bi to rekao Eames". Oprao se, obrijao i obukao te sišao dole.Misleći kako ne bi bilo zgodno da ne pita za mladog čoveka, obratio segostioničaru: "Gospodine, šta je bilo sa čovekom u susjednoj sobi?"Lice gostioničara se uozbiljilo: "Mrtav je, jadnik. Doktor je rekao daverojatno neće preživeti noć." Potrešen, Adoniram ga je pitao: "Znate livi ko je to bio?" "Da" − odgovorio je − "bio je to mladi čovek sa RhodeIsland koledža, divan čovek. Zvao se Jacob Eames."

Adoniram Judson se nikada nije mogao setiti šta se nakon togadogodilo. Povratile su se sve mračne misli iz protekle noći. Dve su rečizvonile u njegovim ušima: mrtav, izgubljen. Dok je polako dolazio ksebi, tonuo je sve više u očaj. Jacob Eames, njegov najbolji prijatelj,nonšalantan, duhovit Eames, taj koji je imao odgovor za svakiargumenat, taj briljantni Eames je otišao. Ali gde?

Prema Eamesovom vlastitom uverenju (i Adoniram je tako mislio) nikonije mogao reći kamo je otišao. Možda se njegov život ugasio kaoplamen sveće i otišao u ništavnost. Ali šta ako Biblija ima pravo, da jeateizam u zabludi? Nije mu bilo potrebno gledati u Bibliji da sazna štaje sudbina nevernih posle smrti. Potresla ga je i sama pomisao na to.

"I kako to" − pitao se dok je išao putem − "da smo Eames i ja slučajnoproveli noć u istoj gostionici i da je Eames te noći tamo umro?"

Razmišljanje o ovom ga je naprosto zapanjio. Možda to nije bilo"slučajno".

6

NOVI PRAVAC

NOVI PRAVAC

Čudne okolnosti koje su okruživale smrt Jacoba Eamesa dovele su upitanje Adoniramovu veru u deizam za koju se on sa toliko pouzdanjadržao. Ovaj njegov najbolji prijatelj iz studentskih dana udaljio jeAdonirama od vere u osobnog Boga koji je učključen u ljudsku istoriju.Ali, kroz svoju smrt Eames ga je ponukao da se ponovo pozabavihrišćanstvom.

Nedugo nakon ovog događaja Adoniram se upisao na teološki fakultet,da se suoči sa pitanjima koja su ga mučila. Još uvek nije bio spremanda prihvati hrišćanstvo, ali se zajedno sa učiteljima mučio da upoznaBibliju na njenim originalnim jezicima te da sazna šta ona ima da kažesuvremenom čoveku. Više od toga, borio se sa samim Bogom umolitvi.

Sumorni novembar, lišće opalo; hladni vetar zvižduće kroz gole grane.Adoniram počinje osećati nešto čudno, kao proleće, u svojoj duši.Usudio se nadati da će doživeti novo rođenje po Duhu Svetom. Idogodilo se. Evo šta je zapisao: "2. decembra 1808. A. Judson je sebesvečano posvetio Bogu."

Na prvoj godini fakulteta Adoniram je nastojao srediti svoje misli iosećanja. Celi se njegov svet preokrenuo. Sada mu je jedino bilovažno činiti Božju volju. A ipak... nije mogao zaboraviti svoju staru željuda u svemu šta čini bude i najbolji. Zasigurno Isus Hrist nije zaslužiomanje od toga − on koji je dao sve da Adonirama oslobodi greha iupropaštenog života.

7

Na početku druge godine, a ona beše i poslednja godina na fakultetu,Adoniram je slučajno naišao na štampanu propoved "Zvezda naIstoku". Opisivala je službu Christiana Friedricha Schwartza, nemačkogmisionara u Indiji i koliko je potrebno da ljudi u Aziji čuju Evanđelje.Kad je završio sa čitanjem Adoniram je jedva video svoju sobu.Umesto toga njegova je uzbuđena mašta slikala divne panoramedalekog i tajanstvenog Istoka. Čuo je on o engleskim pionirima misijekoji su otišli na nepoznati Orijent: William Carey i njegovi prijatelji uIndiji i Robert Morrison u Kinu. Ali nikada još ni jedan Amerikanac nijenapustio svoju zemlju kao misionar. "To je to!" − nešto je vikalo izdubine njegove duše. "Biti prvi američki misionar!"

Danima i nedeljama nije mislio o ničem drugom. Ipak su ga obuzelesumnje. Ko će platiti njegov put? Ko će ga izdržavati? Hoće li nemačkaili engleska organizacija prihvatiti nepoznatog Amerikanca zamisionara? (Tada još nije postojala američka misijska organizacija).Prepreke na putu postajale su sve veće. Onda se odjednom stihzasekao u njegov um: "Idite po svem svetu i propovedajte Evanđeljesvakom stvorenju." "Čemu više brinuti?" − pitao se. "Gospod Isus Hristmi je već rekao šta mi je činiti." Od toga trenutka Adoniram je znaosvoju sudbinu.

U međuvremenu je Bog pozvao desetak Adoniramovih prijatelja dapođu u misiju. To ih je veoma ohrabrilo. "Kad je Bog u isto vreme, alina različitim mestima pokrenuo srca mnogih, sigurno će on i otvoriti putza nas da ispunimo njegovu volju."

Prilika se ukazala krajem 1810. kada je Adoniram izabran da zastupinovoosnovani američki misijski odbor pred Londonskim misijskimdruštvom. Nadali su se da će moći sarađivati u slanju misionara. Odborje obavestio Adonirama: "Brod kreće iz Bostona za London na Novugodinu, tj. za nedelju dana. Možeš li biti spreman?"

Nevolje su nastupile tri nedelje nakon što su napustili bostonsku luku.

8

Zbog rata između Francuske i Engleske njihov britanski brod zarobilisu Francuzi pa je Adoniram sa drugim putnicima ostatak puta proveokao zarobljenik na mračnom i smrdljivom dnu francuskog brodaputujući za Francusku. Nevreme na moru još je pogoršalo životzarobljenika. Čak i najotporniji mornari dobiju morsku bolest akonemaju svežeg zraka. Uskoro je cela prostorija smrdela na povraćanje.Da bi nekako zaboravio na sve oko sebe, Adoniram je uzeo svojuBibliju na hebrejskom jeziku i počeo je prevoditi na latinski. Jednogdana dok je brodski lekar rutinski proveravao zdravlje zarobljenikapažnju mu je privukla Adoniramova lingvistička sposobnost. Okrenuose i postavio mu pitanje − na latinskom. Uskoro su čavrljali na tomstarom jeziku poznatom samo učenim ljudima. Njihovo prijateljstvopoboljšalo je Adoniramove uslove života. Više nije morao biti sazarobljenicima.

Zemlja na koju je Adoniram stupio bila je Francuska, a ne Engleska,kako je očekivao. Morao se ponovno vratiti među zarobljenike imarširati ulicama Bayonnea. Nadajući se da će mu to pomoći, počeo jevikati: "To je nepravda! Bunim se protiv svakog ugnjetavanja, svaketiranije a posebno protiv toga da se nevina čoveka zarobi." Galamio jesve dok nije privukao pažnju visokog čoveka li oficirskom odelu. "Šuti!"− rekao je ovaj. Srećan što ga je konačno neko primetio, Adoniram jeodgovorio: 'Vrlo rado, ako ćeš me saslušati." Nakon kratkog šapatadoznao je da je ovaj čovek oficir američkog broda. "Pomoći ću ti,obećao mu je," ali od sada ćuti."

Ipak, nije mogao izbeći zatvor. Adonirama je prošla jeza dok je saostalima ulazio u mračnu, vlažnu ćeliju. Jedino svetlo u toj velikoj sobidavala je mala svetiljka koja je visila na sredini plafona. Gomile slamena kamenom podu bile su jedini nameštaj. Adoniram je nervoznokoračao po sobi dok su se drugi iznemogli izvalili na slami. Zašto sveto tako dugo traje, čudio se dok je nemirno koračao. Osećao jemučninu zbog plesnivog vazduha koji je udisao. Gledao je gomileslame i sanjario: kad bi bar imao stolicu, kao što je ona majčina u uglu

9

pored vatre − u Plymouthu. Istog trenutka otvorila su se vrata.Adoniram je hteo da više ugledavši visokog američkog oficira, ali se lizadnji trenutak suzdržao shvatajući da se Amerikanac namernopretvara da ga ne vidi. Ostao je stajati kao da ga uopšte ne zanima štase događa.

Oficir je prvo govorio francuski sa stražarem a onda preveo naengleski: "Dozvoli mi da pogledam poznajem li nekoga od ovihsiromaha." Njegov prostrani vojni ogrtač zahvatio je Adonirama dok seistezao da dohvati svetiljku sa stropa. U tom trenutku Adoniram jeshvatio strategiju bega. Nakon što se obazreo po celoj ćeliji,Amerikanac je zaključio: "Ne, nema mog prijatelja." Obesio je svetiljku,ali dok je odlazio njegov je ogrtač postao primetno veći. Ustvari,izgledalo je kao da je narastao za pola metra. U stražarevoj ruci našlose nekoliko novčića i sve je bilo gotovo. Na ulici, u polu svetlu, oficir jezbacio ogrtač i zapovedio: "Sad trči!" Bez daha su stigli na brod i tu seAdoniram sakrio.

Nekoliko dana kasnije konačno je bio u Londonu − skoro 4 mesecanakon što je napustio Boston. Bila je to providnost da je stigao upravoono veče kad je Londonsko misijsko društvo imalo godišnji sastanak.

Ali tu je doživio razočarenje. Razgovarajući sa hrišćanskim vođamaAdoniram je shvatio šta je njegov misijski odbor u stvari tražio: hteli suslati misionare. ali bez da ih oni uzdržavaju. U stvari, nisu čak ni platiliAdoniramov put za Englesku.

Tako je Adoniram morao sve uzeti u svoje ruke. Zatražio je daLondonsko misijsko društvo pošalje njega i njegove prijatelje saženama da svi zajedno rade na jednom mestu. Britanske vođe supristale da ih pošalju u Indiju.

Adoniram je 7. augusta 1811. stigao u New York. Vratio se sretnojzaručnici, prijateljima koji su jedva čekali da čuju rezultate u "šepavom"

10

američkom misijskom odboru koji je samo video prepreke.

Ali, ovi mladi ljudi su bili uporni. Postavili su ultimatum: "Ili ćete nasodmah poslati, ili ćemo ići kao mišionari Londonskog misijskogdruštva." Sledeći dan sve je bilo sređeno. Oni će biti prvi američkimisionari.

Adoniram je bio sretan. Sada je samo trebalo da se oženi, spakuje iproveri datum polaska. Pravac − Indija.

11

U INDIJI

U INDIJI

Jesen je prešla u zimu i 1811. godina je ustupila mesto 1812, ali nijedan brod nije otplovio za Indiju. Budućnost nije bila ružičasta. Svakoje mogao videti da dolazi rat. Britanska je blokada već zatvorilanjujoršku luku, a Adoniram je nemirno, nestrpljivo čekao priliku dazapočne svoju misijsku službu u Aziji.

Pred kraj januara stigla je željena vest da je brod "Harmony" dobioodobrenje od vlasti da otplovi iz Filadelfije za Kalkutu. Adoniramu jetada preostalo samo dve nedelje da se pripremi za novi život na drugojstrani sveta. Dok su on i Nancy obavljali zadnje pripreme,svakodnevno su stizali dobrovoljni prilozi za nove misionare. Oni su sevenčali tek deset dana pre polaska. Njihov je medeni mesec trajaonekoliko meseci i nije bio vreme užitka i zabave. Loše vremenskeprilike, oštri napad morske bolesti, vrtoglavice, gubitak apetita pa iozbiljan kvar na trupu broda jako su otežali plovidbu.

Početkom šestog meseca naišli su na tropske oluje. Ali, munje,grmljavine i topli vetrovi bili su znak da se približava kraj plovidbe.Jedno jutro Nancyje uzviknula: "Adonirame, pogledaj, ptice!" "To susamo galebovi," odgovorio je. "Nisu galebovi već kopnene ptice",odvratila mu je, "pogledaj leptira."

Sutradan je Adoniramu zastao dah kada je gledao kako se planinskivrhovi dižu nad morem. Ali, vidljivost obale Kalkute nije bila garancijada su sretno stigli, jer su još morali preći negostoljubive vodeBengalskog zaliva, koje su skrivale podvodne stene, pešćana ostrva iopasne struje.

12

U sumrak je kapetan naredio da se brod usidri, ali te noći nije biloodmora. Valovi su tukli mali brod i voda je prešla preko palube te nizstepenice prodrla u kabine. Koferi su plivali u moru, putnici su skakalida osiguraju svoj prtljag. Valovi su sve jače tukli brod i tada se čulazloslutna vest: "Pukao je lanac izgubili smo sidro!"

Iako niko te noći nije sklopio oči, svi su bili sretni u zoru kada je broduplovio u ušče reke Ganges. Poslepodne su već pristali u Kalkuti.Kakvi prizori! Zelena polja riže, gajevi mango drveća, bezbroj belookrečenih zgrada i posvuda tamnoputi ljudi odeveni u komotnu beluodeću koji pričaju bengalski.

Dva nepoznata čoveka su došli na brod i prišli strancima. "GospodineJudson, gospodine Newell i kapetane Heard, morate doći sa mnom upolicijsku stanicu." "Zašto?" "Britanska istočno−indijska kompanijazahteva od svih stranaca da se prijave, posebno su osetljivi kad se radio misionarima" − rekao je jedan od njih. "Očekujemo svaki dan vesti oratu sa Amerikom," dodao je drugi, "pa Amerikanci pogotovo nisu ovdepoželjni." Nakon ovih teških reči Adoniram je sišao sa broda i prvi putstupio nogom na azijski kontinent.

"Gde nameravate raditi kao misionar?" − pitao je jedan od njihovihpratioca dok su hodali kroz zakrčene ulice. "U Burmi," odgovorio jeAdoniram. Čovek je klimao glavom. "O tome treba dvaput razmisliti.Burma je za strance najgore mesto na svetu. Ne poštuju tamo niživote, ni dobra. Ljudi su bespomoćni u rukama korumpiranihslužbenika. Mnogi ljudi pokušavaju odande pobeći jer imaju okrutnekazne za najmanje prekršaje." "Kao na primer?" − pitao je Adoniram,žmirkajući na žarkom suncu. "O, ljude razapnu ili ih žive zakopaju.Katkada ljudima odrube glave, lome kosti željeznom šipkom ili im u grlosipaju otopljeno olovo."

Adoniram je počeo sumnjati da li će mu Burma biti konačni cilj.Objasnio je službeniku u policijskoj stanici kako su nameravali prvim

13

brodom poći u Burmu.

"Ali, po onome šta čujem možda će biti potrebno duže ostati u Indiji.""Teško da će vam odobriti boravak u Indiji," odgovorio je službenik. "Tomora odlučiti viša vlast. Evo vam potvrde da ste se prijavili."

Kapetan Heard ih je tada odveo u jednu veliku kuću gde su se upoznalisa legendarnim baptističkim misionarom, Williamom Careyem, koji jeveć 20 godina boravio u Indiji propovedajući reč, učeći i prevodećiBibliju na jezike Istoka. Carey ih je srdačno prihvatio, ali ih nije mogaoohrabriti što se tiče Burme. "Izgledi su veoma loši, da budem iskren.Moj sin Feliks se bori tamo već 4 godine. On je poslednji od šestoricekoju smo poslali mi i Londonsko misijsko društvo." "U čemu jeproblem?" "U svemu. Provale, pljačke, pobune, tiranija korumpiranihvlasti, a nema ni traga od verske slobode." Adoniram se pokušaosmeškati. "Možda je bolje da jedno vreme ostanemo ovde?" − Carey jepodigao obrve. "Ovde? Amerikanci? Rat može izbiti svaki čas. Osimtoga i mi Britanci imamo poteškoće sa Istočno−indijskom kompanijomjer su u biti protiv misionara. Kažu da domoroci neće biti tako pokorniako im misionari podižu znanje."

Nakon deset dana naređeno im je da napuste Kalkutu istim brodomkojim su došli. Ali, Amerikanci su čvrsto odlučili da to neće učiniti.Napisali su molbu da ostanu malo duže. Molba je odobrena poduslovom da pruže dokaze o svojoj nameri da skoro otputuju na nekodrugo odredište.

Ali gde? Stalno su o tome razmišljali. Tada je stiglo pismo izMauricijusa, jednog malog otoka u Indijskom oceanu udaljenog oko6000 km. Odande su javili neki misionari da su naišli na dobar prijem ida su vrata otvorena za misijski rad.

Međutim, 17. novembra stiglo je naređenje da svi Amerikanci moraju uEnglesku sa flotom engleske mornarice koja treba uskoro otploviti.

14

Njihova su se imena nalazila na popisu "putnika" objavljenom unovinama. Oni su čekali polazak u kućnom pritvoru. Tada su saznali daće jedan brod, "La Belle Creole", otploviti u Mauricijus za dva dana.Pošto nisu mogli dobiti odobrenje da otputuju tim brodom, sa znanjemkapetana ali na svoj rizik, prokrijumčarili su se na taj brod.

Njihov beg od Istočno−indijske kompanije nije bio jednostavan.Službenici su zaustavili i pretresli brod. "Postoji sumnja", rekli sukapetanu, "da imate putnike kojima je naređeno da idu u Englesku."Slušajući savet kapetana, Adoniram je pobegao u jednu gostionicu naobali reke, dok se Nancy pretvarala da je prijateljica kapetanove žene.

Ali kapetanu je ovo dosadilo. Problemi s Amerikancima su ga prisilili dastalno odgađa polazak. Naredio je mornarima da iskrcaju njihovestvari. Usrdno su ga molili da ih odvede samo još 25 km niz reku gdenavodno čeka brod koji plovi za Ceylon. Kapetan je ipak pristao i oni suodseli u jednoj gostioni. Tamo su našli brod za Madras, pošto nisuimali službeno odobrenje kapetan ih nije hteo primiti. Bili su očajni, i teiste večeri je stiglo odobrenje iz Kalkute da otplove brodom "La BelleCreole". Taj je brod već bio otplovio pre tri dana, ipak malim brodićemuspeli su ga stići nakon dve noći i jednog dana napornog putovanja.

Sedam nedelja kasnije (već 1813.) došli su u Port Louis. Tamo su čuližalosnu vest da je njihova koleginica, misionarka Harriet Newell, kojaje nedavno porodila da je izgubila svoju malu devojčicu, sama umrla u20−oj godini života. To je bio težak udarac, pogotovo za Nancy kojasama očekuje bebu.

Ostrvo Mauricijus nije bio perspektivno mesto za misijski rad. Većinastanovnika su bili robovi i njihovi gospodari nisu bili spremni da ihmisionari "bune" religioznim idejama. Gde će sada ići Adoniram iNancy?

Dospeli su u Madras, ali rat između Engleza i Amerikanaca već je bio

15

počeo. Pošto nisu mogli tamo ostati, tražili su brod koji će ih odvestibilo gde. Našli su samo jedan brod i taj je išao za Rangoon u Burmi.Njihovi su ih prijatelji u Madrasu savetovali da ne idu u Burmu. "Boljeda idete u Englesku, nego u to barbarsko mesto."

Ali, mladi Judson i njegova žena nisu bili plašljivci. Adoniram je u maštiveć video zemlju koja ima toliko stanovnika koliko imaju SjedinjeneAmeričke Države. Sanjao je kako će biti prvi koji će tamo prevoditiBibliju. Nancy se setila koliko puta su oboje razmišljali o Burmi.Rezervisali su mesta na starom, smrdljivom, portugalskom brodu, poimenu "Georgina".

16

POCECI RADA U BURMI

POČECI RADA U BURMI

Judsonovi su se 22.juna ukrcali na brod "Georgiana", koji je otplovio zaBurmu. Nancyna se trudnoća približavala kraju, ali njezino zdravlje nijebilo dobro. Negovateljica, koju su iznajmili da bi pomogla Nancy,srušila se na palubu gušeći se odmah nakon ukrcavanja na brod.Uzalud su pozvali lekara, žena je već bila mrtva. Nancy je bila užasnorastrešena i nakon nekoliko dana burne plovidbe na uzburkanom moru,beba se rodila mrtva.

Nakon tri nedelje ušli su u ušće Iravadija kroz jedan od njegovih 14rukavaca. Dok su plovili uzvodno širokom rekom Rangon, Adoniram jevideo močvare, prljava ribarska naselja i tu i tamo manje barke. Uopštenije ličilo na obale Kalkute, gde su Evropljani imali više uticaja.

Kad su se približili Rangonu, najpre je vidio bljesak zlata iznad zelenedžungle. Ustanovio je da je to Pagoda Shve Dagon, budističko svetištečiji je toranj pokriven debelim oblogom čistog zlata. Dok grad oko njegasastojao se od siromašnih kuća od drveta i bambusa, koje su seprostirale daleko na obale reke. Uske blatne ulice i smrdljivi potoci delilisu kuće i bilo je na reci nekoliko klimavih molova.

Prvi dojmovi Rangona bacali su Judsonove u očaj. Adoniram je mogaokasnije pisati: "Ono veče je bilo najtmurnije u našem životu. Umesto dasmo se radovali što smo našli pogansku zemlju iz koje nas niko neproteruje, našli smo utehu razmišljajući o onom mestu gde "se zlikovciviše ne iživljavaju" i gde "iznemogli... nalaze počinka."

Ono veče smo se bez rezerve predali Gospodu kao nikada pre, i nakonmolitve osećali smo nešto od tog mira koji je Isus ostavio svojim

17

učenicima."

Sledeće jutro upoznali su se sa stanovnicima Rangona. Ljudi i ženenosili su dugu kosu u punđi na glavi, samo su muškarci nosili turbane ažene cveće. Probušene uši su začepili svim i svačim, od duhana dozlata i dragocenog kamenja. Nosili su nakit oko vrata i na rukama inogama. Svi, čak i mala deca, koja su bila inače potpuno gola. Činilose da su svi, i mali i veliki, pušili cigare.

Nancy, bledoliku strankinju, nosili su na improviziranoj nosiljci, jer jebila preslaba da hoda. Ona je pobudila radoznalost Burmana, ali njezinje topli smešak izazvao prijateljski osmeh gomile. Ohrabreni, prošli sukroz carinu, gde je sve otvoreno i dobro pregledano. Deseti dio svegašto su imali pripadao je kralju.

Odande su otišli u kuću gde je bila smeštena misija Felixa Careya.Tamo su ostali dok se Nancy nije oporavila. Njihov prvi posao je bio dauče jezik, a nije postojao ni rečnik ni gramatika. Posao je bio težak, noradili su na tome 12 sati na dan i malo po malo su savladali jezik.

Osećajući potrebu za više kontakta sa narodom, odselili su se u jednumalu kuću od bambusa. Nedelju dana kasnije jedna je banda lopovaopljačkala jednu kuću u susedstvu misijske kuće. Uhapšeno je sedamosoba. Vlasti su ih obesili za ruke i noge i prerezali ih nožem po telu.

Samo nekoliko meseci kasnije Adoniram i Nancy su bili prisiljeni da sevrate u misijsku kuću zato što je njihova kuća izgorela u velikompožaru. Sada su bili sami u kući jer je Felix Carey odlučio da odustane.Na povratku u Indiju doživio je brodolom u kojemu se utopila čitavanjegova porodica. Sva je odgovornost za Širenje Evanđelja u Indijipočivala na Adoniramu i Nancy.

Koristili su svaku priliku i malo znanje jezika da svedoče ljudima oIsusu Hristu. Ali niko se nije interesirao. "Jako smo tvrdoglavi", rekli su

18

im Burmani. Nakon razgovora sa novim učiteljem burmanskog jezikajavila se nada. Po prvi put je uspeo impresionirati jednog Burmancaobjašnjavanjem sadržaja svoga verovanja. Povrh toga, učitelj je izdaotajnu da je kod njih već nekoliko postalo hrišćanima. Jedan od njih jebio njegov stric iz dmgog kolena, plemić iz Ave, koji je ostao čvrst uveri čak i u mučenju.

U međuvremenu rodilo im se druge dete koje su nazvali Roger. Sad serazbolio Adoniram i Roger. Adoniram je imao užasne glavobolje istrašno mu se vrtelo u glavi. Na početku mali Roger nije bio ozbiljnobolestan, ali se njegovo stanje pogoršavalo i ubrzo je umro. Zbogtamošnje klime morali su ga sahraniti istog dana.

Deset dana kasnije došla je kod njih u posetu žena namesnika kralja,sa kojom se Nancy pre sprijateljila, i pitala: "Zašto niste javili da dođemi ja na sahranu?" Ubrzo nakon toga poslala je slona koji ih je poneo najedan divan izlet.

Adoniram je počeo jahati i tako se dovoljno oslobodio svojih glavoboljada je uspeo završiti gramatiku i napisati jedan traktat na burmanskomjeziku. Nancy je imala školu od 30 učenika a uz to je prisvojila i jednuevropsku devojčicu koja je ostala bez roditelja. Povrh toga napisala jemali katekizam, u kojem je u obliku pitanja i odgovora izložila osnovneistine hrišćanstva.

Ubrzo su Judsonovi dobili pomoć, štampara George Hough, koji jestigao sa svojom porodicom da štampa te materijale. Burmani su jakocenili sve religiozne knjige i Adoniram je želeo što pre štampati svojprevod Evanđelja po Mateju i podeliti ga narodu.

Razmišljajući kako pospešiti misiju Adoniram je otputovao brodom udrugi kraj Burme. Čuo je da su se tamo neki domorodci obratili. "Kad bibilo nekoliko njih ovde", rekao je "to bi opovrgnulo shvatanje da jehrišćanstvo samo za belog čoveka".

19

Plovidba je bila teška i Adoniram se veoma razbolio. Kada mu jekapetan saopćio da moraju napustiti nasukani brod, tražio je samo damu nađu mesto da umre. Ali neki su ga britanski vojnici negovali svedok se nije oporavio. Tada je unajmio ljude da ga nose na nosiljkama500 km do Madrasa, gde je očajavao kad su mu rekli da u proteklojgodini ni jedan brod nije otplovio za Rangon. Ipak je krenuo kući nakonnekoliko nedelja.

Dok je bio odsutan, George Hough je otputovao sa porodicom bojećise rata. Kolera je harala l Rangonu i prijateljski namesnik je otišao paje na njegovo mesto došao drugi. Kada je Adoniram napokon stigao,dočekala ga je samo Nancy.

Tada je Adoniram počeo izgradnju "zajata". To je poluotvorena salanapravljena od bambusa, gde se ljudi skupljaju da se sklone od kiše ilivrućine i da slušaju pučke verske učitelje. Na prvoj službi u "zajatu" biloje 15 odraslih i bezbroj gole dece, koja su trčala tamo−amo dok je jeAdoniram pokušao držati njihovu pažnju. Ipak, broj slušatelja je stalnorastao. Adoniram je razgovarao sa muškarcima a žene je uputio udrugu sobu, gde im je Nancy svedočila. Nakon samo deset dana tognovog rada, Adoniram je zapisao u svoj dnevnik: "5. maj 1819. MaungNau je razgovarao sa mnom nekoliko sati. Zaista mislim da je milostBožja doprla do njegovog srca. Kaje se zbog greha i izražava veru uSpasitelja. Neka je slava i hvala Njegovom imenu."

Svakog dana dolazili su novi ljudi iz svih društvenih staleža. Adoniramje svedočio siromašnom ribaru i vodio filozofske rasprave sa jednimpoznatim učiteljem u Rangonu. Onda odjednom se broj posjetilacanaglo smanjio. Novi kralj, koji je došao na vlast nakon što je ubio svogstrica i brata, 1400 plemića, i 14.000 građana, bio je privrženiji budizmui njegov se namesnik neprijateljski odnosio prema hrišćanstvu. Dvaobraćenika su se morala krstiti pod okriljem noći. Svakoga je danabivalo sve opasnije biti hrišćanin.

20

NA KRALJEVSKOM DVORU

NA KRALJEVSKOM DVORU

Iz dana u dan bivalo je sve opasnije biti hrišćanin. Adoniram je sve višerazmišljao o jednom vrlo opasnom koraku. Odlučio je da ide na dvorkralja Bagyidawa da traži kraljevo odobrenje za svoj misijski rad pamakar izgubio život. Krajem 1819. krenuo je sa svojim saradnikomJamesom Colmanom i nakon opasne plovidbe, kada su ih napaligusari, sretno su stigli u Awu.

Tamo su posetili svog starog prijatelja, kraljevskog nameštenika izRanguna. Doneli su mu lepe poklone a on je, zauzvrat, prirediosastanak sa "Gospodarem života i smrti". Sledećeg dana došao je ponjih jedan dvorjanin i sa njime su 6 kilometara po jakoj vrućini pešačilido palate. Ostavljajući svoje darove na vratima palače pošli su unutra izajedno sa drugima čekali kralja. Tamo im je Maung Zah, kraljevsavetnik, poklonio posebnu pažnju. "Mi smo učitelji religije," rekli sumu, "i tražimo odobrenje da slobodno radimo".

Kada su najavili kralja, svi prisutni su pali licem do zemlje osim dvojicemisionara koji su kleknuli i sklopili ruke. Prema njima se kočoperio idolazio nizak ali markantan čovek sav obučen u skerletu. U ruci nijedržao žezlo nego veliki mač u zlatnim koricama. Zastao je i zagledaose li misionare. "Ko su ovi?" − pitao je. Adoniram je odgovorio: "Učiteljismo, kralju veliki". "Zar govorite burmanski?" − pitao je i njegovo segordo lice malo omekšalo. "Vi ste sveštenici o kojima sam sinoć čuo.Kada ste stigli?" "Sinoć, vaše veličanstvo." "Zašto ste tako obučeni?"Pitanje je bilo umesno jer misionari su dali sašiti posebne haljine zaovu priliku. "To su haljine koje pristaju verskim učiteljima", objasnio jeAdoniram, "ali nisu žute, već bele da bismo se razlikovali od budista."

21

Činilo im se da je kralj zadovoljan. Seo je na malo prestolje i saslušaonjihovu molbu koju je čitao njegov savetnik. Tada je bez reči pružioruku i Maung Zah je četvoronoške puzao prema njemu da mu izručimolbu. Bagyidawa ju je tiho pročitao i vratio a zatim počeo čitatiAdoniramov traktat.

"Bože, smiluj se Burmi" − molio se Adoniram u sebi.

Kralj je pročitao samo dve rečenice te bacio traktat na pod. Dvorjaninje uskočio i pružio mu prekrasnu englesku Bibliju koju su misionaridoneli kao poklon. Kralj ju je otvorio i malo prelistao. Tada je MaungZah tumačio kraljevu odluku. "Što se tiče molbe, njegovo veličanstvone daje nikakvo naređenje. Što se tiče vaše svete knjige, kralj je netreba. Uzmite je sa sobom." Tako se završio razgovor s kraljem.

Adoniram je i dalje bio uporan. Pokušao je uticati na kralja preko nekihuticajnih ljudi. Sve bez uspeha. Jedan mu je Englez, koji je 40 godinaživeo u Biirmi, dao moguće objašnjenje za neuspeh. "Bio sam prisutankada su mučili onog plemića koji je postao hrišćanin. Njegov ga jevlastiti nećak prijavio policiji. Ja sam gledao kada su ga tukli željeznomšipkom od prsa sve do prsti na nogama, a on je sa svakim udarcemvikao: 'Hrist, Hrist' Ja sam podmitio krvnike da ga ne udaraju svomsnagom. Na kraju su ga pustili iz zatvora a njegovi prijatelji su ga odveliiz zemlje. Ipak, nećak mu je sada glavni savetnik kralja!"

Kada su se vratili u Rangun, Adonirain je pozvao sva tri vernika molećise u svom srcu da bar jedan ostane postojan dok im je iskrenoobjašnjavao sve šta se dogodilo. Oni se nisu pokolebali, samo su moliliAdonirama da ih ne ostavi same. "Još imamo prijatelja koji seinteresiraju za hrišćanstvo. Ostani s nama dok nas ne bude baremdeset. Onda se može izabrati jedna osoba koja će krstiti i učiti druge."

Adoniram se pitao nemaju li ovi jednostavni hrišćani više vere odnjega. Ipak, bilo je potrebno sagledati stvarnost. Adoniram nije smeo

22

ponovo otvoriti "zajat", gde je otvoreno propovedao. Colmanovi su otišliu Chittagong, gde su priredili sklonište za Judsonove u slučaju potrebe.Judson je sagradio malu kapelu li svojoj kući li Rangunu i tamo sudolazili zainteresirani ljudi. Istovremeno je na burmanski prevodioposlanicu Efescima. Rad je napredovao.

Ali nije bilo lako. Nancy je bila jako bolesna i Adoniram ju je odveo liKalkutu na lečenje. Pre polaska pak, krstio je deset obraćenika. Jedanod njih je bio učitelj Maung Shway−gnong. Obratila se i prva žena.

Kada su se vratili iz Kalkute, naišli su na topli doček braće i čuli dobruvest da se vratio stari kraljevski nameštenik koji im je bio naklonjen teda je on već zaštitio Maung Shway−gnonga kada je bio napadnut zbogvere.

Nova godina je donela mir i napredak. Adoniram je ponovo otvorio"zajat" i dalje prevodio Bibliju. Štampao je Jovanovo evanđelje,poslanice i Dela apostolska. Mala crkva je rasla jer su hrišćani biliaktivni u svedočenju. Jedna je sestra u svojoj kući otvorila školu dadeca ne moraju ići u budističku školu. Maung Ing, obraćeni ribar delioje traktate u svom selu. Drugi brat je radio kao evanđelist.

Bilo je i poteškoća. Adoniram je bio više puta bolestan i jedanput jepreboleo koleru. Nancy je često bila bolesna, čak i u životnojopasnosti, i Adoniram je bio prisiljen da je pošalje u Ameriku na dvegodine. Ta mu je odluka teško pala kao da se odlučuje na teškuoperaciju.

"Odlučio sam amputirati svoju desnu nogu i iskopati svoje desno oko.Lekari kažu da je jedini način da se spasi celo telo. Šaljem vam svojusuprugu i molim vas da je prvom prilikom otpremite u Ameriku. Čini mise da potpisujem vlastitu smrtnu presudu. Nadam se, da će te dvegodine valjda brzo proći."

23

Tako je pisao Adoniram kolegi u Kalkuti kada se oprostio sa svojomvoljenom Nancy.

24

POZVAN OD KRALJA

POZVAN OD KRALJA

Nancyna odsutnost je u stvari trajala više od dve godine a Adoniramuse to činilo još mnogo duže. Jedno vreme je bio zauzet poslovima u"zajatu" ali ga je konačno zbog mnogih pretnji morao zatvoriti, jer ga nikraljev namesnik nije više mogao štititi. Nastavio je prevoditi Bibliju.Završio je Marka i Luku i preradio Mateja.

Prijatelji su došli da mu pomognu u njegovoj usamljenosti. Jedan odnjih je bio Johnathan Price, hirurg i propovednik, koji je bio naročitovešt u skidanju očnih mrena. Uskoro je njegova slava doprla sve dokralja, koji ga je pozvao na dvor. Ali ko će mu prevoditi. Adoniram je sauzdahom zatvorio svoje knjige i nakon krštenja osamnaestog članacrkve, krenuli su na put u Avu.

Čim su stigli u Avu kralj Bagydaw ih je pozvao k sebi. Zanimao sesamo za slavnog lekara, a skromnog prevodioca nije primećivao. Teknakon nekoliko dana pitao je: "A ti u crnome, jesi li i ti lekar?" "Nisamlekar, već učitelj religije," odgovorio je Judson. Drugo pitanje ga je jakouzdrmalo. "Jeli iko drugi prihvatio tvoju religiju?" Adoniramov je mozakbrzo radio. "Ne ovde, vaše veličanstvo." "Ima li ih u Rangunu?" "Ima ihnekoliko." "Jesu li stranci?" Judson je malo oklevao. Smem li govoritiistinu? A sme li lagati? "Neki su stranci, neki domaći," rekao je nakraju. Nastala je nezgodna tišina. Tada je mali vladar počeo govoriti omanje opasnim stvarima. Adoniram je hvalio Boga. Kraljevske su ušičule, ali kraljevski glas nije zabranio.

To je bio prvi od nekoliko uspeha u toku dugog boravka u Avi. Ponovnoje razgovarao sa Maungom Zahom, kraljevim savetnikom, i jošnekoliko visokih funkcionera. Sprijateljio se čak i sa članovima

25

kraljevske porodice, naročito sa kraljevim polubratom. Taj je princ biobogalj, ali je njegov neobično bistar um nadoknadio te fizičkenedostatke.

Stanje u Avi ga je ohrabrilo. Judson je čak propovedao na dvoru uprisutnosti kralja. Ohrabren, kupio je gradilište u Avi i podigao tamojednu baraku kao bazu za misiju. Zatim se vratio u Rangun.

Ali tamo su nastale nevolje. Još pre njegova odlaska u Avu bilo je tamo18 hrišćana, sada ih je ostalo samo nekoliko, Šta se dogodilo? Novikraljevski namesnik nije im bio sklon. Nametnuo je hrišćanima dodatneporeze i isterao sve koji su boravili u misijskoj kući. Zatim je dozvolioda stanovnici poruše kuće nekih hrišćana. Poput progonjenih vernica uJeruzalemu, "oni sad što su bili raspršeni prolazili su iz jednog kraja udrugi propovedajući Evanđelje."

Još dve nevolje su čekale Adonirama u Rangunu. Prvo, čuo je da jepovratak njegove supruge odložen za nekoliko meseci. Drugo, vratiose njegov stari neprijatelj − groznica, koja ga je redovito napadala svakidrugi dan. Pored svega toga on se prihvatio posla i do sredine 1823.završio je prevod celog Novog zaveta. Zatim je pripremio sažetakStarog zaveta u 12 delova.

Dok je radio, njegove su misli često odlutale do Nancy. Brodovi koji sunosili poštu iz Amerike stizali su veoma retko. Skoro godinu dana nijedobio pisma od nje. U decembru je konačno jedan američki broduplovio u Rangun i na njemu nije bilo samo pismo, već Nancy sama.Nakon radosnog susreta Nancy je predstavila Adoniramu novemisionare koji su plovili s njom. "Hvala što ste mi doveli najlepše pismomoga života" − rekao im je Adoniram.

Kada su počeli iskrcavati njene stvari, Adoniram ih je prekinuo. "Idemorečnim brodom u Avu", rekao je. "Idemo odmah tamo?" − pitala jeNancy. "Da. Dr Price kaže da kralj stalno pita za mene, a kraljica želi

26

tebe videti da bi doznala kako se oblače strankinje."

Vreme u toku plovidbe je bilo neobično lepo. Često su izlazili u šetnju itako presecali duge rečne krivine. Svuda su izazvali znatiželjustanovnika, jer mnogi seljaci nikad nisu videli belu strankinju. Adoniramje koristio svaku priliku da im kaže radosnu vest o Isusu. Jednom jedao traktat seoskom učitelju i on ga je naglas pročitao pred celimskupom. Onda je rekao: "Ovo vredi prepisati. Mogu li ga zadržati dokne prepišem?" Adoniram mu je poklonio traktat pod uslovom da ga čitanaglas svim svojim susedima.

"Izgledi su bolji nego ikada pre", rekao je kasnije Nancy. "Da,"odgovorila je, "vidiš kako to pomaže kad si pozvan od kralja". "Nancy, tisi zaboravila šta to znači na burmanskom biti pozvan od kralja. Tokažu kad hapse kriminalce!" Dobro su se nasmejali a zatim mu jeNancy rekla veoma ozbiljnu novost: "Svi u Kalkuti kažu da se spremarat između Britanije i Burme. Nagovarali su nas da uopšte ne dođemoovamo." Glasine su se pokazale istinite. Stotinu milja od Ave videli suogroman logor od 30.000 vojnika smešten kod jednog strateškogplaninskog prolaza. Malo bliže Avi videli su veliku flotu ratnih čamaca.

U Avi im je Price rekao da se stanje promenilo. "Zbog opasnosti odrata u dvoru sumnjaju u sve strance. Njegovo veličanstvo ni mene višene poziva." Price je bio u pravu. Adonirama je kralj dva puta primio. alije to bilo veoma hladno.

Nekoliko dana kasnije čulo se da ni jedan stranac ne sme u dvorizuzev jednog Španca koji je dugo služio kralju. Judsonovi su se trudilikoliko su mogli da objasne svoje ciljeve i dokažu da sa ratom nemajuveze jer samo žele propovedati Evanđelje. Adoniram je propovedaosvakodnevno na burmanskom, a nedeljom i na engleskom. Nancy ječuvala dve devojčice koje su ostale bez roditelja i podučavala je drugudecu.

27

Sprijateljili su se s jednim mladim engleskim trgovcem koji se zvaoHenry Gouger. "Treba da odeš odavde dok još možeš, Judsone. Valjdane želiš biti mučenik?" − rekao je Adoniramu. "Nisam primetio da setebi odavde žuri" − odvratio je Judson. Obojica su znali da Gouger jošpokušava naći način da svoje ogromne zarade iznese iz zemlje. Neštoje novaca dao Judsonu a za uzvrat je dobio čekove za banke u Kalkuti.

Jedne majske nedelje samo su tri misionara i Henry Gougerprisustvovali bogosluženju kod Pricea. Tek što su završili, jedan jeBurman doneo vest da je Rangun pao u ruke Engleza. Ta je vestizazvala mnoge vojne aktivnosti u Avi. Ratni brodovi su prolazili krajJudsonove kuće svaki dan. Na njihovim palubama su plesali vojniciuvereni da će brzo pobediti Engleze.

Tada su Judsonovi često čuli glasine o špijunaži. "Kako bi inače mogliBritanci tako lako zauzeti Rangun?" − pitali su mnogi. Judson i Price subili pozvani na saslušanje kao i Gouger i drugi stranci. "Mi smoAmerikanci a ne Englezi" − ponavljao je Adoniram. "Šaljemo pismasamo u Ameriku a ne u Englesku." "Ipak govorite engleski" − odgovorilisu predstavnici vlasti. Nije tada bilo poznato Adoniramu da je policijanašla njegovo ime u knjigovodstvu Gougera.

U četvrtak 8. juna 1824. upravo kada su Judsonovi seli za stol da jedudošla je u kuću grupa funkcionera. Njihov je vođa držao crnu knjigu."Gde je učitelj Judatan?" − pitao je. "Evo me," rekao je Adoniram. Tadaje čuo zloslutne reči: "Poziva te kralj."

28

ZATVOR SMRTI

ZATVOR SMRTI

"Poziva te kralj". Te su reči u Burmi imale samo jedno značenje: "Ti siuhapšen!" Čim su reči bile izgovorene, policajac je bacio Adonirama napod, kleknuo na njega i vezao mu ruke iza leđa. "Nemojte" vikala jeNancy, "dat ću vam novac!" Ignorišući njezine ispružene ruke punesrebra, vodili su Adonirama do sudnice. Adoniram je pokušavaozaboraviti bol koju mu je nanosio konopac na rukama slušajućislužbeni proglas. Nakon što je proglas pročitan, Adoniram je odvedenu dvorište ograđeno visokom ogradom. Tu se nalazila dugačka, niskazgrada bez prozora i sa slamnatim krovom. Odmah je prepoznao tuzgradu. Bio je to zloglasni "Zatvor smrti", iz kojeg niko nije izašao živ,bez ličnog kraljevog pomilovanja.

Glavni je čuvar, kao i njegovi pomoćnici, bili su osuđeni zločinaci. Reč"UBICA" je bila tetovirana na njegovim mršavim grudima. Njegovodbojan osmeh otkrivao je samo crne krnje zube. "O, evo još jednogdošljaka našoj sretnoj porodici! Moraš me zvati "ocem", sine moj!"Usred dvorišta Adoniram je bio bačen na zemlju i njegove su nogestavljene na veliki kamen. "Otac" mu je, uz zlobni smešak, stavio lancena noge, i to tako kratke da je pao kada je pokušao hodati.

Adoniram je čuvare prozvao "pegavcima" jer im je lice bilo tetoviranositnim krugovima. Dvojica pegavaca su ga vukla stepenicama u tudugačku, nisku zgradu. Pomaknuvši jednu dasku, otvorili su ulaz ćelije.Pre nego što su se njegove oči privikle na mrak, njegov je nos većpuno rekao. Čak dvanaest godina u Aziji nije ga pripremilo za takavsmrad. Činilo se kao da su se sva smetišta sveta sabrala na ovommestu. Njegove su se oči polako navikavale na mrak i on je prepoznaosvog engleskog prijatelja, Henry Gougera. "Šteta što ne pušiš,

29

Judson," dobacio mu je Gouger. "Lule nam pomažu da se oslobodimotog smrada."

Zatvorenici su posvuda ležali na golom podu. Neki su imali lance nanogama kao i on, a drugi su bili uklješteni u drvenim spravama. Većinaje, kao odeću, nosila samo krpu vezanu oko pojasa, jer je vladalastrahovita vrućina. U prostoriji je bilo čak i žena.

Uvečer su "otac" i dva pegavca skinuli jedan dugačak štap koji je prekodana visio na plafonu i provukli ga kroz lance kojima su bile okovanenoge zatvorenika stranaca. Tada su ga ponovo podigli.

Adoniram je osećao kako se njegove noge dižu. Štap se dizao sve višei više, sve dok im je samo glava doticala pod. "Spavajte dobro, decomoja!" rekao je "otac" ostavljajući ih.

Naravno, Adoniram nije spavao. Njegove su noge zaspale, ali telo gaje užasno bolelo. Grozio se, osim toga, na samu pomisao o prljavštini ukojoj je ležala njegova glava.

Konačno je svanulo i čuvari su pustili zatvorenike van. Kad je na njegadošao red, Adoniram je skliznuo kroz improvizirana vrata kako biiskoristio jedinu priliku u toku dana da obavi nuždu. Tada je shvatioodakle užasan smrad u zatvoru. Mnogi su bili preslabi da izlaze.

Adoniram se brinuo zbog Nancy, ali, kad je Maung Ing doneo hranu,čuo je da je Nancy još uvek živa i slobodna te da se o njemu mnogobrine. Više nije mogao saznati jer su pegavci prekinuli razgovor.

Čuvari su uskoro odveli Gougera i Adoniram je čuo vriske odraslogčoveka. Bilo mu je lakše kad se mladi Englez vratio bez povrede. "Toje bio drugi" objasnio je. "Mučili su ga strahovito. Očekivao sam da ćemu kosti popucati."

30

U toku dana zatvorenici su mogli razgovarati međusobno, ali u tri sataposle podne nastala je tišina. Tada su dva "pegavca", bez objašnjenja,odvela jednog Burmana. Ipak, svi su zatvorenici znali da je otišao napogubilište, jer su se svakog dana u tri izvršavale smrtne kazne.

I Adonirama su vodili na saslušanje. Bio je zahvalan što nisu primenilimetode mučenja na njemu, kao na ostalima. Vezali bi im ruke iza leđa idizali ih postepeno sve dok ne bi priznali ono šta su tražili.

Posle podne su Adonirama ponovo pozvali. Puzio je do vrata da ne bihodao u lancima kada nije bilo neophodno. Kada ga je Nancy spazilakako puzi, pokrila je svoje lice rukama. Zgrozila se nad njegovimizgledom. "Kako si dospela ovamo?" − pitao je Adoniram. "Podmitilasam gradonačelnika," objasnila je.

To je bilo sve šta su mogli reći. "Pegavci" su prezreli njenu dozvolu iisterali je iz dvorišta. Kasnije je ipak uspela slati Adoniramu čistu odećui svežu hranu. Svaki put kada je došla hrana, Adoniram bi čuo i vesti.Nancy bi više puta poslala pismo dok njezin poslanik nije bio uhvaćen izatvoren. Nakon toga su koristili razne trikove. Najčešće su papirsakrivali u čajnik koji je svakodnevno kružio među njima.

Iako je kraljevski blagajnik zaplenio mnoge Judsonove stvari, Nancy jeuspela sačuvati dragocen rukopis Novog zaveta, sakrivši ga u starijastuk na koji se niko nije obazirao.

Meseci su prolazili i Nancyni neumorni pokušaji na vladine službenikesu, od vremena do vremena, osigurali bolje uslove stranimzatvorenicima. Ali, onda bi opet doprla vest o još jednoj pobediEngleza i čuvari bi se tada osvećivali nad strancima.

Vreme je prolazilo. Zarobljeni vojnici bi donosili vesti o ratu. U zatvor jedošao i dr Price, koji je obavljao manje kirurške, zahvate džepnimnožem. Adoniram i Gouger su improvizirali šahovske figure i ploču. Ali,

31

bilo je dana kad nisu mogli misliti na šah, čuvši krikove mučenih ljudi.Ponekom bi slomili i kičmu. Bio je tu i neki rob, što se bio zaljubio uženu iz kraljevskog harema. Sada je u zatvoru visio obešen za ruke,dok su mu na noge obesili teške lance. Polako je umirao od gladi. Dabi mu skratili muke, jedan ga je zatvorenik ubio, udarivši ga palicom poslepoočnici.

Krajem godine Nancy je prestala dolaziti, jer je rodila bebu. Nakon trinedelje dovela ju je Adoniramu, koji je proslavio taj radostan trenutaknapisavši pesmu od 24 stiha.

Jednog dana stražari su strane zatvorenike okovali sa još tri novalanca i bacili ih u najdublju tamnicu. Zatvorom se proširila vest da ćesvi biti pogubljeni u roku od tri sata, ali ovaj put u tri ujutro. Adoniram ječuo kako u dvorištu "pegavci" bruse svoje noževe.

U noćnim satima, Adoniram je razmišljao. Bilo mu je skoro drago da jekonačno došao kraj. "Završiće ove muke i muke rastanka sa Nancy.Sutra će sve biti gotovo." Adoniram je dočekao jutro u molitvi. Svanuloje i još uvek je bio živ.

Kasnije je saznao da je, njihovo premještenje u najdublju tamnicu, biočin milosti. Gradonačelnik je tri puta dobio nalog da ih pogubi, ali, neželeći to učiniti, premestio ih je u najdublju tamnicu da ih krvoločniprinčevi ne pronađu.

Tada se Adoniramu počelo činiti da je u tamnici sve viša temperatura,dok nije shvatio da ima groznicu. Kada je to Nancy čula, ona je i daljegradonačelnika saletala molbama i on je uspeo premestiti Adonirama uneku šupu u dvorištu zatvora. Naredio je straži da puštaju Nancy knjemu, te je ona stalno dolazila sa hranom i ljekovima. Njegovagroznica nije prestala, ali Adoniram je, barem, preživeo.

Jednog jutra u maju, kada ga je Nancy pokušavala nagovoriti da

32

pojede svoj doručak, jedan ju je poslanik pozvao u vilu gradonačelnika,koja se nalazila preko puta. Kad je otišla. "pegavci" su odvukliAdonirama u dvorište i skinuli mu lance. Zatim su ga vezali konopcimate zajedno sa drugim stranim zatvorenicima vodili ulicom Ave.Adoniram nije bio prvi hrišćanin koga su vezanog vodili ulicama.

33

POLJE POBEDE

POLJE POBEDE

Adonirama su noge strahovito bolele dok je teturao po užarenoj zemlji,ali su ga "pegavci" nemilosrdno gonili. Nakon pola milje hodanja, doksu prelazili jedan most Adoniram je, pod uticajem groznice, razmišljaoo samoubistvu. Jedan skok u ponor bi značio kraj njegovim mukama.Ali, vezan je bio za drugoga. Nastavili su dalje.

Adoniram je bio na izmaku snage kada je dotrčao Gougerov sluga.Skinuo je svoj turban, rastrgao ga na četiri dela i njime zavio ranjenenoge svoga gospodara i Adonirama. Da bi to učinio, morao je trčatipognut pored njih, jer "pegavci" ni za jedan trenutak nisu hteli zaustavitimarš smrti.

"Kamo nas vodite?", pitao je Gouger.

"Na Polje Pobede koje se nalazi u jednom selu, Oung−pen−la. Negdesmo na pola puta", odgovorio je "pegavac".

Od svih zatvorenika jedino je mladi Gouger mogao hodati pa su čuvarizatvorenike za ostatak puta ukrcali na zaprežna kola. Tako jeAdoniram na Polje Pobede stigao živ umesto mrtav.

Polje Pobede se nalazilo u napuštenom rižinom polju oko 400 metaraizvan sela. Na njemu se nalazila jedna drvena zgrada u raspadanju.Krov je propao i vrata nije bilo. Od ograde je ostalo samo nekolikostupova. Jedina stvar koja je izgledala nova bila je velika količina svežecepanih drva, gusto složena ispod podignutog poda. Tada su seAdoniram i ostali setili glasine koja je kružila u zatvoru smrti da će svibiti spaljeni na lomači.

34

U sumraku je Adoniram prepoznao zvuk točkova. Još uvek skoroizbezumljen od bolova istezao je vrat gledajući kako stižu zaprežnakola krcata ljudima. Postepeno se njegov pogled izoštrio tako da jevidio Nancy, bebu Mariju, svoje dve prisvojene burmanske devojke iKučila, bengalskog kuvara. Imao je dovoljno snage da kaže nekolikoreči pozdrava pre no što je pao u nesvest. Čuvari su ga probudili kadaje došlo vreme da otpuzi u zatvor, koji su oni brzo popravili. Svima jebilo lakše kad su saznali da su cepanice složene samo zato da zatvorerupe u podu kako zatvorenici ne bi kroz njih pobegli.

Kada su se jednom navikli na nove rutine, zatvorski život je bioneuporedivo lakši na "Polju Pobede". Adoniram je nosio samo jedanpar lanaca. Imao je vodu za umivanje i svakog se dana mogao šetatipo zatvorskom dvorištu.

Jedne noći je Adoniram čuo rikanje lavice. Kada je svanulo, videli su jekraj zatvora u kavezu. Niko nije znao zašto je tamo došla, čak niČuvari. Adoniram se pitao da li ih je kraljev general, koji je inače mrziostrance, nameravao dati kao hranu gladnoj životinji. Jedna stvar je bilajasna; lavica je bila strahovito gladna i niko je nije smeo hraniti. Njezinoje zavijanje budilo zatvorenike noću. Nakon dve nedelje jedan joj ječuvar stavio zalutalog psa u kavez, ali je bila preslaba da ga zakolje.

Kada je lavica uginula, Adoniram je počeo primjećivati da je kavezdobro građen, zračan, i barem tako čist, kao zatvor, te iznad svegamnogo privatniji. Tražio je dozvolu da se u nj useli i dobio je. Od tadasu ga svako veče zaključavali u kavezu, umesto da noći zajedno sadrugima.

U međuvremenu je Nancy našla malu sobicu za svoju porodicu. Nasve načine je pokušavala naći dodatnu hranu za zatvorenike. Njezinase energija trošila najviše u borbi protiv epidemije velikih boginja, kojaje napadala decu jedno za drugim. Tada se i Nancy razbolela.

35

Ovako bolesna nije mogla negovati svoju bebu niti tražiti nekogadrugoga. Podmitila je glavnog čuvara da svaki dan pusti Adoniramanapolje iz zatvora. On bi naravno, pod pratnjom čuvara okovan u lancehodao po selu noseći svoju bledu uplakanu kćerkicu i od svakeburmanske dojilje tražio mleko. Na taj način je sačuvan njezin maliživot.

Užasne glasine su opet kružile zatvorom. Gouger je saznao da je"Polje Pobede" rodno selo vojnog komandanta koji je prezirao svenarode osim Burmana. Pričalo se da dolazi krajem maja da slavipočetak pohoda protiv Britanije. Jedan dio slavlja će biti ukop živih,stranih zatvorenika na Polju Pobede.

Ali 28. maja je došao Gougerov pekar iz Ave donoseći dobre vesti:"General je mrtav! Odvučen je na pogubilište i tamo izgažen!"Tako jezavršila još jedna pretnja njihovim životima.

Već u studenom je Burma shvatila da gubi rat. Pronela se vest da tražeAdonirama da prevodi mirovni ugovor. Judsonovi su se ukrcali u kola iotputovali za Avu. U Avi Adoniram je bio odvojen od svoje porodice daprevodi poruke Britanaca. Nakon dugog putovanja u glavi mu se vrtelood groznice. Burmani su napokon shvatili da je prebolestan da radi pasu ga ostavili u šupi od banbusa na obali reke. Nakon dva danabuncanja njegova je groznica prošla. Tada je bez uspeha pokušavaouveriti sumnjičave Burmane da se mogu osloniti na britanska obećanja.

Iznenada je došlo naređenje da zatvorenika pošalju nazad od kuda jedošao, na Polje Pobede! No pre nego što je naređenje izvršeno,Maung Ing, veran brat iz Ave, našao je Adonirama i donio mu rečiohrabrenja. Nancy je tražila njegovo oslobođenje preko njihovog starogprijatelja, guvernera Severnih Vrata.

"Kako je gospođa Judson"? pitao je Adoniram.

36

"Ona, ona, kako sam rekao, namerava podneti molbu, a mala Marija jejako dobro."

Kasnije je Adoniram postepeno shvatio da je bilo nešto čudno unjegovoj izjavi. Na svako pitanje o Nancy je dobio odgovor o detetu ili omolbi. Čak se počeo pitati nije li možda umrla nakon tog poslednjegpokušaja da mu pomogne.

Njegovo je oslobođenje došlo poslednjeg dana 1825. godine,zahvaljujući guverneru Severnih Vrata. Adoniram je požurio kući. Alikad je otvorio vrata, ugledao je debelu polugolu Burmanku koja je krajvatre držala mršavo prljavo dete. Ko su oni? Zakoračivši u susednusobu spazio je nepomičnu figuru kako kao krpa leži na krevetu. Odećaprljava, glava pokrivena zamazanom kapom. Tada mu se otvoriše oči:To je bila Nancy.

Malo po malo, dok joj se vraćala snaga, ispričala mu je sve. Nedugonakon njegova odlaska razbolela se od meningitisa. Srećom je tadebela Burmanka istog dana sama došla nudeći se da bude Marijinadadilja. Nancy je zamalo umrla pre oslobođenja dr Pricea. Kada je ondošao, počeo ju je lečiti. Terapija je zahtevala da se obrije njenaprekrasna kosa.

Bila je još uvek preslaba da stoji na nogama kada su se selili u kućuguvernera Severnih Vrata. Ovaj dobroćudan službenik predao je sebekao garant da Judson neće pobeći.

Nakon šest nedelja kapitulirao je "Gospodar Života i Smrti, kraljBagydaw. Britanci su obećali da neće napasti Avu ako im Burmancidaju južnu obalu, pokrajinu Arakan i plate velike novčane kazne. Jošjedan uslov je bio oslobađanje svih stranih zatvorenika.

Jedne sveže noći, po mesečini, Judsonovi su se ukrcali na brod inapustili Avu. Dok su plovili nizvodno, Adoniram je nunao svoju

37

jednogodišnju devojčicu. Njezini su udovi bili mršavi kao grančice.Nancy, koja se odmarala na jastucima, izgledala je isto tako slaba. Onse stalno podsećao: "Slobodni smo, slobodni smo!"

Britanski je komandant organizirao banket za burmanske službenike.Za Judsonove je bilo rezervirano mesto najviše časti. Nancy sesmeškala dok je gledala lica onih pred kojima je nedavno puzila ne bi lipomogla Adoniramu. Sada su uloge izmenjene, i njihova su licaodavala da su toga svesni.

U Rangunu je njihova kuća bila u raspadanju jer su njihovi kolegemisionari pobegli u Kalkutu. Mala grupa burmanskih hrišćana bila jeraspršena. Rangun je bio u stalnoj opasnosti od pobunjenika Peguanai nije bio na britanskoj teritoriji.

"Moramo se seliti na južnu obalu, tamo će nas štititi Britanci," odlučio jeAdoniram. Tako su došli u Amherst koji se nalazio na ušću reke Salvin.Razmontirani "zajat" ponovo su montirali na novom mestu da se koristiu Judsonovoj službi. Tako je Amherst postao njihov novi dom.

Onda je opet došao prekid. Adoniram je bio pozvan da radi kaoprevodilac za pregovore između Burmana i Britanaca. Nije baš radoprihvatio, jer je hteo nastaviti svoj misijski rad, no složio se dapomogne pod uslovom da Britanci zahtevaju versku slobodu kaosastavni deo mirovnog ugovora. Čim je smestio Nancy u Amherst,odmah je otplovio. Međutim, pregovori koji su trebali trajati tri meseca,produžili su se u šest. Adoniram je takođe vidio da su Burmaninepopustljivi po pitanju verske slobode. Bilo mu je dosadno. Ali, pismaod Nancy donosila su nešto radosti.

14. septembra pisala je: "Danas sam se uselila u novu kuću, i prvi putod kad su te hapsili u Avi osećam se kao kod kuće. Kuća je velika ikomotna, i kad bi ti bio ovde, bila bih presretna...

38

Maung Ing je počeo rad u školi. Ima deset đaka i očekuje još.

Jadna mala Marija još je uvek slaba. Katkada mislim da se oporavlja, aonda opet ide nagore. Kada je pitam gde je tata, odmah trza glavom ipokazuje rukom prema moru."

Nakon takvih upozorenja, Adoniram nije bio iznenađen kada je stiglopismo sa zloslutnim crnim pečatom. Jadna mala Marija. "Da li ćemoikada imati dete koje će odrasti?" − pitao se žalosno dok je otvaraokovertu. Već je kod treće rečenice saznao istinu. Stao je i nije mogaodalje čitati.

"Da vam saopštim žalosne vesti u nekoliko reči. Gospođe Judson višenema."

Adoniram je, nakon stanke, obrisao suze da bi mogao pročitati ostatakpisma. Saznao je o njenoj zadnjoj bolesti dok je on bio odsutan nabeskorisnom poslu... Čitao je o lekarima, bolničarkama i prijateljima,burmanskim i britanskim, koji su bili nemoćni da pomognu.

Nancy, njegova draga Nancy, sa svojim svetlim očima i crnom kosom;Nancy koja ih je tako hrabro držala u životu u Avi, Zatvoru Smrti te uPolju Pobede; Nancy već mesec dana leži u svom osamljenom grobu.

Adoniram je sakrio svoje lice u ruke i plakao gorko.

39

ZIVOT POCINJE IZNOVAU CETRDESET PETOJ

ŽIVOT POČINJE IZNOVAU ČETRDESET PETOJ

Sledećih sedam godina nakon Nancyne smrti bile su najusamljenije alii najzaposlenije godine Judsonova života. Tek se vratio iz Amherstanakon smrti svoje voljene žene, kad se smrt ponovno pojavila.

Sahranio je malu Abby Hasseltine, mladu od dve burmanske devojčicekoje su sa njima delile poteškoće života dok je on boravio u zatvoruzvanom "Polje pobede". Njegova prava kći, Marija, još uvek bleda imršava, nije mogla prepoznati svog oca. Šest meseci kasnije, usprkospožrtvovane brige jedne misionarke, i ona je preminula. Sahranili su jepored njezine majke. Te iste godine Adoniram je čuo vest da je njegovotac umro u Plymouthu. Nekoliko meseci kasnije umrla je jedina ženakrštena u Rangunu. Na smrtnoj postelji je govorila kako će uskoro unebu videti "gospo]u Judson i dragu malu Mariju." Veći dio svoganovca ova je žena ostavila misiji. Adoniram je sledio njezin primjer. Svešto je nasledio dao je Gospodu. "Zašto bih to zadržao za sebe?" −pitao se. "Nikad neću imati naslednika."

Adoniram se sve više odvajao od svetovnih stvari. Prestao je prihvatatipozive da jede sa svojim prijateljima. Često je danima postio iposvećivao se molitvi. Živeo je u maloj kolibi od bambusa zvanoj."Pustinjakov dom". Jedan put je proveo četrdeset dana u džungli blizujedne pagode pokrivene mahovinom, oko koje su se šunjali tigrovi.Verni Burmanci su to smatrali čudom što je preživeo kao Danilo ulavovskoj jami.

40

Iako se nije bojao smrti, Adoniram je osećao teskobu kada jerazmišljao o svojoj sahrani. On je sam sebi iskopao grob i satima bisedio kraj njega razmišljajući kako je sve prolazno na ovom svetu.

To ga je saznanje motiviralo da sve više radi na misijskom polju. UMoulmeinu, novom glavnom centru Britanske Burme, započeo jeiznova. Osnivao je nove zajate, crkve i škole, podučavao je Burmanceda propovedaju Evanđelje.

Adoniramov lični zajat je bio šupa koja je strčala u jednoj odnajprljavijih i najbučnijih ulica u gradu. Zajedno sa njim su radiliWadeovi sa drugim mladim misionarima, kao što su bili GeorgeBoardman i njegova žena Sara. Kroz ovaj rad je došao jedan odnajzanimljivijih obraćenika. Bio je Karen Ko Ta−bju, pripadnik jednogplemena na niskom kulturnom nivou, čije su pripadnike Burmanismatrali manje inteligentnim od bivola.

On je jedno vreme radio u štampariji misionara Georgea Hough uRangunu. Za vreme rata ga je jedan burmanski evanđelista prepoznaona licitaciji, gde su Koa prodavali kao roba. Kupio ga je tako što jeplatio dugove nagomilane kockanjem. Ipak, taj se Karen pokazaosvadljivim i nepoverljivim slugom. Kada je Adoniram čuo za ovaj slučaj,iz čiste dobrote uzeo ga je da mu bude sluga. Zgrozio se kada je čuotog čoveka srednjih godina pripovedati kako je proveo svoju mladost ubandi lopova i ubica. Ali, malo po malo Adoniramovo naučavanje iprimer ostavili su traga čak i na njegovoj tvrdoj glavi i srcu. Nakonizvesnog vremena on je bio prvi pokršteni Karen. Ako nije prevodioStari zavet na burmanski, onda se šetao ulicama i trgovima Ranguna,naročito u vreme budističkih festivala. Hodočasnici koji su dolazili čaksa kineske granice čuli su ga kako propoveda Reč istine. Iz njegove suruke primili zapise o velikom živom Bogu. U jednoj nedelji podelio jedeset hiljada traktata, a davao je samo onima koji su ih izričito tražili.

Radosne vesti stizale su iz džungle gde su živela Karen plemena.

41

George i Sara Boardman u pratnji Ko Ta−bjua često su putovali dalekou divljinu i uspešno propovedali Evanđelje. Činilo im se da su Karenimnogo prijemljiviji nego Burmanci.

Zatim je opet stigla tužna vest. Umro je George Boardman nakon samošest godina misijskog rada. Adoniram je napisao utešno pismo Sari.Dobro je razumeo šta ona proživljava.

Boardmanova smrt zajedno sa slabim zdravljem drugih misionarauzrokovala je pomanjkanje radne snage tako da je Adoniram sampočeo putovati u planinske krajeve i u džunglu da poseti Karenskasela. Obraćenici su ga prevodili jer malo je bilo Karena koji su razumeliburmanski.

Zbog tigrova u neposrednoj blizini Adoniram je ponekad morao spavatiu svome čamcu. Često je hodajući porezao svoje noge na kemenitomkoritu reke, koja je bila jedini put do zabačenih sela, a nekad su on injegovi pomoćnici morali krčiti palo drveće koje im je zatvaralo put.Neka su ga sela lepo primila, druga su ga isterala. Ali, sve u svemu,mnogi su Kareni uzverovali i krstili se.

Nedugo nakon slavnog dana, 31. januara 1834. kada je Adoniramzavršio prevod Staroga zaveta, došao je još jedan svetli dan u njegovuživotu. Stiglo je jedno neočekivano pismo iz Tavoja:

"Dragi moj brate,

Prevod Biblije na burmanski događaj je koji su hiljade dočekale savelikom radošću.

Ja već četiri godine svakodnevno pažljivo čitam Novi zavet naburmanskom. Šta ga više čitam to sam zadovoljnija prevodom. Kolikose to može pripisati tvom slikovitom načinu izražavanja a koliko samoprirodi jezika, ja to ne mogu reći.

42

Koji puta kažem Masonovima da rado učim burmanski, makar samozato da Sveto pismo čitam na tom jeziku.

Tvoja prijateljica Sara"

Duboko je Adoniram razmišljao držeći pismo u ruci. Mnogo je poštovaogospođu Boardman. Ova neustrašiva mlada žena nije napustila Burmukao što su to učinile udovice drugih misionara. Naprotiv, ostala je nasvom položaju. Zajedno sa Karenskim obraćenicima, koji su nosilinjezinog malog sina Georgea, nastavila je putovati kroz džunglu. Usvojim mislima video je Saru, jasnih plavih očiju, zlatne kose, koja sjajina suncu, radosnu i vrednu. Pogledao je sam sebe u ogledalu.Njegova crvena kovrdžava kosa još uvek nije počela sediti. Vrat mu jebio malo deblji i tu i tamo su se videle male bore, ali to su bili jedinitragovi koje su godine ostavile.

Pitao je sam sebe: "Zašto bih živeo sam?"

Adoniram je otišao iz Moulmeina 1. aprila. Za nedelju dana je stigao uTavoj. Sara i on venčali su se 10. aprila. Sara je, kao i Adoniram, bilanadarena za jezike. Ona je naučila jedan dijalekt zvanim Peguan.Počela je prevoditi hrišćansku literaturu na taj jezik. Adoniram je umeđuvremenu počeo revidirati svoj prevod Staroga i Novoga zaveta.Koristio se novim biblijskim komentarima a pomogli su mu i predloziburmanskih čitalaca.

Jedan stari verni hrišćanin prišao mu je jednog dana sav zbunjen."Učitelju, Judson," − rekao je, "bojim se da ćeš na sudnom danu bitimeđu izgubljenima."

"Zašto?" − smeškao se Adoniram.

"Kao što znaš," objasnio je, "Biblija piše da će Bog osloboditi svojudecu od zamke udovičine, a Bog tebe nije oslobodio, jer te je ulovila

43

udovica Boardmanova!"

Adoniram je bio zaprepašćen. Tek kada mu je brat pokazao biblijskitekst, shvatio je o čemu se radi. "On će te osloboditi od zamkelovačke" stoji u originalu, ali je Adoniram greškom upotrebio ženski rodi to onda na burmanskom znači udovica!

Adoniram je propovedao 7 puta nedeljno. Svako jutro sastajao se sapet burmanskih evanđelista. Nakon dogovora i molitve oni su se razišlida propovedaju Reč po čitavom gradu i okolnim selima. A onda jejednog dana morao ostati kod kuće. Dobio je upalu pluća.

Za to vreme, vezan za radni stol, radio je na burmansko−engleskomrečniku, koji je i te kako bio potreban. Ali ni to nije dugo trajalo. Cela seporodica se razbolela, uključujući i decu koju mu je Sara rodila. Kratakboravak na moru, u Amherstu, nije pomogao. Doktori su mu rekli da jejedina nada za njih da brodom otplove iz Burme.

44

SA PROZORA RAJA

SA PROZORA RAJA

Plovidba je pomogla zdravlju Judsonovih, ali ih nije potpuno izlečila.Pošto je morao štedeti svoj glas, Adoniram je retko propovedao. Kadase malo oporavio, počeo je propovedati jedanput nedeljno i vodio jebogosluženja svaki drugi dan, ali to nije bilo ni pola onoga šta je nekadradio. Toliko je bio osetljiv da bi mu promena vremena, najmanjaprehlada, ili samo glasniji govor sasvim oduzeli glas.

Pored toga je, iako si to nije hteo priznati, gledao kako njegova voljenaSara propada iz dana u dan. Čak joj ni promjena klime ni sunčani danina moru nisu pomogli. Bila je toliko slaba da se Adoniram odlučio naveć dugo odlaganu plovidbu za Ameriku.

(Jedan put je priznao da je osećao gotovo neodoljivu želju da se ukrcana svaki brod koji je plovio za Ameriku i da ga je u Burmi zadržaojedino Hristov poziv.)

Krajem aprila 1845. Judsonovi su se ukrcali na brod "Paragon". Uzelisu sa sobom četvoro svoje starije dece a dva najmlađa sina su ostavilikod prijatelja. Kada su stigli u Port Louis, pogoršalo se Sarino stanje i,dok je brod produžio prema severu, bivala je sve slabija. Kada su seusidrili u luci St. Helena, gde je umro prognani car Napoleon, Sara jebila na ivici smrti.

Bilo je mračno, tri sata ujutro, kada je izdahnula nedugo nakonrazgovora sa Adomramom, koji ju je tada poslednji put poljubio. Posveiscrpljen nakon nekoliko besanih noći, on se bacio na krevet. Ubrzogaje probudio plač dece, koja su uzaludno nastojala probuditi svojumamu. Istoga dana pred zalaskom sunca sahranili su je pod smokvom.

45

Te noći brod je nastavio plovidbu. Teško je bilo izdržati narednih šestnedelja. Adoniram je bio sretan što ne plove prema Burmi. Barem ćenova sredina odvratiti pažnju dece od njihove velike žalosti.

"Gde ćemo se iskrcati?" − upita ga sedmogodišnjak.

"U Bostonu, sine".

Tada se javila Abby: "Gde ćemo boraviti u Bostonu, tata?"

Na to Adoniram nije mogao odgovoriti. Bio je zapravo zabrinut,pogotovo kada je video koliko se promenila luka u Bostonu. Njegovi sustari znanci uglavnom bili umrli. Nije se više mogao setiti procedure zaiskrcavanje u američkoj luci, niti je znao kako naći dobar hotel.

"Zašto mašu toliki ljudi, tata?" − pitao je Pwen.

"Ne znam sine" − odgovorio je Adoniram. "Možda čekaju nekogpoznatog čoveka koji stiže drugim brodom."

Bio je zaprepašten kada je saznao da mnoštvo na doku čeka upravonjega.

"Doktor Judson, zar ne?" − pitao ga je čovek kojeg nikada nije vidio."Dobro došli u domovinu!"

Sve je to ličilo na njegove mladenačke snove o slavi, osim što tada nijevidio sebe kao šezdesetogodišnjaka bez pravog glasa i sa trojepreplašene dece. Počeo je shvatati da je sada slavni junak. Njegove suga kušnje i pobede učinile živom legendom, i napokon se legendarnipionir nakon trideset tri godine vratio u svoju zemlju. Zato nije čudo štoga je mnoštvo dočekalo na doku.

Odmah je počela beskrajna serija sastanaka na kojima je Adoniram bio

46

glavni govornik. Često je morao imati "prevodioca", ne zbog jezikanego zbog njegova slaba glasa. Bilo mu je jako neugodno kada suprekomerno hvalili njegov život i dostignuća. Osećao se poput životinjeu zološkom vrtu. Bilo mu je svega previše: velike gomile, prekomernehvale, hladnog jesenskog vremena što mu je upropastilo grlo, žaljenjeza izgubljenom Sarom, briga za decu bez majke.

Napokon je uspeo namestiti svoju decu u dobre škole i hrišćanskedomove. Tada je posetio svoju porodicu i univerzitet Brown, gde jenekada studirao i koje mu je pre mnogo godina dodelilo počasnidoktorat. U decembru je u Bostonu malo uživao u miru i tišini.

Odmor, međutim, nije dugo trajao, jer je Adoniram dobio poziv nadrugu seriju sastanaka u Philadelphiju. Njegov mu je domaćin, drGillette, poklonio jednu knjigu da u slobodno vreme čita. Adoniram jebio oduševljen kada je čuo da će autor te knjige izvesna FannyForester, biti takođe gošća u Pliiladelphiji.

Adoniram je saznao mnogo o njoj u narednim danima. Njezino je pravoime bilo Emily Chubbuck. Počela je pisati popularne tekstove kako biuzdržavala svoje roditelje. Adonirain ju je podstakao da svoje talenteiskoristi za pisanje hrišćanske literature:

"Tražim nekoga da zapiše biografiju moje pokojne supruge Sare, kaošto su napisali biografiju o mojoj prvoj ženi. Zato sam nastojao da sesa vama upoznam. Da li biste vi to mogli uraditi?"

"Vrlo rado" − odgovorila je oduševljeno. "Čitala sam biograflju vašeprve žene kada sam bila tinejdžerka. Nikad nisam zaboravila dojamkoji je ostavila na meni."

Što su više razgovarali, to su više otkrivali zajedničke interese. Emily jepre mnogo godina razmišljala o tome da postane misionarka, ali ju ježivot vodio drugačijim stazama. Sada je oduševljeno slušala dok je

47

Adoniram opisivao svoj život u Burmi, rad i dva mala dečaka koji tamočekaju njegov povratak. On je sa svoje strane pažljivo slušao dok jeizlivala svoje srce prvom čoveku koji ju je razumeo na najdubljoj razini.

Oko četiri nedelje kasnije poslao joj je sat, upravo onaj sat koji jejednoć pripadao Nancy a zatim Sari. Pričao joj je kako je taj sat doveoprvo Nancy i zatim Saru u njegov zagrljaj. Sada ga je nudio Emily. Aako odluči da mu ga vrati, neka ga prvo razbije zato što će tim činomslomiti i njegovo srce.

Emily je zadržala sat, venčali su se 2. juna 1846. Pet meseci kasnijeEmily je prvi put videla Burmansku obalu. Jedan veliki čamac punhrišćana izašao im je u susret. Emily ih nije mogla razumeti, ali jeosetila koliko su sretni ti tamnoputi hrišćani što im se vratio učitelj.

Emily se brzo prilagodila novoj ulozi. Za šest nedelja završila je Sarinubiografiju i poslala je u New York. Negovala je Adoniramovognajmlađeg sina. Pomalo je počela shvatati i burmanski jezik.

Nakon pokušaja da nastave težak rad u Rangunu, Judsonovi su senastanili u Moulmeinu. Tamo je Adoniram nastavio svoj rad naenglesko−burmanskom rečniku i radio kao pomoćni pastor. Katkada sepitao da li će ikada biti gotov s "napornim i dosadnim" lingvističkimradom. "Biti će to neočekivana Božja providnost ako ga završim,"rekao je Emily jednom prilikom. "Ljudi obično ostave nešto nedovršenošto ili oni ili njihovi prijatelji smatraju vrlo važnim. To je Božji način danam pokaže koliko smo zapravo nepotrebni za ostvarenje njegovihplanova."

Četiri dana pre svog šezdesetprvog rođendana pisao je svom prijateljuna Isle de France: "U mojim godinama ne mogu očekivati da ćudočekati ono šta smo tako dugo čekali i za što smo se tako mnogomolili, naime slavnu pobedu kraljevstva našeg Otkupitelja u Burmi, aliverujem da ću to videti s prozora raja."

48

Nekoliko nedelja kasnije, kada se njegovo zdravlje sve višepogoršavalo, rekao je: "Nisam sit života niti umoran sveta. Ali, kada meHrist pozove kući, otići ću s radošću, poput dečaka koji radosno trčikući iz škole."

Njegova je poslednja bolest trajala šest meseci. Pokušali su staremetode lečenja: plovidbu, boravak na moru, sve moguće lekove. Ništanije pomoglo. Savetovali su mu tada dugu plovidbu i Adoniram seuputio za Isle de France. Emily, koja je trebala uskoro roditi drugo dete,nije ga mogla pratiti.

Nije izbegao smrt, ali je izbegao hladan grob, koji ga se celi životbojao. Sahranili su ga na otvorenom moru blizu otočja Andaman 12.aprila 1850.

Emily Judson je pisala o njegovoj sahrani: "Za njega je najbolji mogućispomenik upravo plavo more koje oplakuje svaku obalu, jer je njegovaljubav prodrla do kraja sveta i obuhvatala čitavo čovečanstvo.

49

Onima, koji imaju interes za Reč, dela i puteve Božije…Nadamo se, da će ova i druge knjige ispuniti našu viziju i želje za vas:

"Za poznanje mudrosti i vaspitanja,za shvatanje izraza razuma

i primanje nauke pameti,pravičnosti, pravde i poštenja;za davanje prostima razbora,

znanja i razmišljanja mladome čoveku.(Poslovice 1:2−4)

OVAJ FAJL JE BESPLATAN,I JEDINO TAKO MOŽE DA SE DALJE DISTRIBUIŠE!

50