broj 42 - sllist.basllist.ba/glasnik/2014/broj42/Glasnik042.pdf · Dubravko Lovrenović i Ljiljana Ševo. Broj 03.1-02.5-58/14-4 10. aprila 2014. godine Sarajevo Predsjedavajuća

Godina XVIII

Utorak, 27. maja/svibnja 2014. godine

Broj/Број

42

Година XVIII

Уторак, 27. маја 2014. годинe

ISSN 1512-7486 - bosanski jezik ISSN 1512-7494 - hrvatski jezik ISSN 1512-7508 - srpski jezik

BOSNA I HERCEGOVINA UPRAVA ZA INDIREKTNO OPOREZIVANJE

702 Na osnovu odredbe člana 14. Zakona o sistemu

indirektnog oporezivanja u Bosni i Hercegovini a u vezi sa članom 35. Zakona o carinskoj politici Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 57/04, 51/06, 93/08, 54/10, 76/11) i člana 3. stav 1) tačka c) Poslovnika o radu Upravnog odbora uspostavljenog prema Zakonu o sistemu indirektnog oporezivanja u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", broj 14/09 i 65/10), Upravni odbor je, na vanrednoj sjednici održanoj dana 20.05.2014. godine, usvojio

ODLUKU O OSLOBAĐANJU OD PLAĆANJA NAKNADE ZA

KORIŠTENJE PARKING PROSTORA U CARINSKOM TERMINALU

I Oslobađaju se od plaćanja naknade za korištenje parking

prostora u carinskom terminalu sva prevozna sredstva koja prevoze humanitarne pošiljke koje ulaze u carinsko područje Bosne i Hercegovine kao pomoć za saniranje posljedica elementarne nepogode koja je zadesila Bosnu i Hercegovinu u maju 2014. godine.

II Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavit će

se u "Službenom glasniku BiH", a primjenjuje se od dana početka elementarne nepogode.

Broj 2005/170/14 20. maja 2014. godine

PredsjedavajućiUpravnog odbora

Dr. Nikola Špirić, s. r.

Temeljem odredbe članka 14. Zakona o sustavu

neizravnog oporezivanja u Bosni i Hercegovini a u vezi sa

člankom 35. Zakona o carinskoj politici Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 57/04, 51/06, 93/08, 54/10, 76/11) i članka 3. stavak 1) točka c) Poslovnika o radu Upravnog odbora uspostavljenog prema Zakonu o sustavu neizravnog oporezivanja u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", broj 14/09 i 65/10), Upravni odbor je, na vanrednoj sjednici održanoj dana 20.05.2014. godine, usvojio

ODLUKU O OSLOBAĐANJU OD PLAĆANJA NAKNADE ZA

KORIŠTENJE PARKING PROSTORA U CARINSKOM TERMINALU

I Oslobađaju se od plaćanja naknade za korištenje parking

prostora u carinskom terminalu sva prijevozna sredstva koja prijevoze humanitarne pošiljke koje ulaze u carinsko područje Bosne i Hercegovine kao pomoć za saniranje posljedica elementarne nepogode koja je zadesila Bosnu i Hercegovinu u svibnju 2014. godine.

II Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavit će

se u "Službenom glasniku BiH", a primjenjuje se od dana početka elementarne nepogode.

Broj 2005/170/14 20. svibnja 2014. godine

PredsjedateljUpravnog odbora

Dr. Nikola Špirić, v. r.

На основу одредбе члана 14. Закона о систему

индиректног опорезивања у Босни и Херцеговини а у вези са чланом 35. Закона о царинској политици Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 57/04, 51/06, 93/08, 54/10, 76/11) и члана 3. став 1) тачка ц) Пословника о раду Управног одбора успостављеног према Закону о систему индиректног опорезивања у Босни и Херцеговини ("Службени гласник БиХ", број 14/09 и 65/10), Управни

Broj 42 - Strana 2 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, 27. 5. 2014.

одбор је, на ванредној сједници одржаној дана 20.05.2014. године, усвојио

ОДЛУКУ О ОСЛОБАЂАЊУ ОД ПЛАЋАЊА НАКНАДЕ ЗА

КОРИШТЕЊЕ ПАРКИНГ ПРОСТОРА У ЦАРИНСКОМ ТЕРМИНАЛУ

I Ослобађају се од плаћања накнаде за кориштење

паркинг простора у царинском терминалу сва превозна средства која превозе хуманитарне пошиљке које улазе у царинско подручје Босне и Херцеговине као помоћ за санирање посљедица елементарне непогоде која је задесила Босну и Херцеговину у мају 2014. године.

II Ова одлука ступа на снагу даном доношења и

објавиће се у "Службеном гласнику БиХ", а примјењује се од дана почетка елементарне непогоде.

Број 2005/170/14 20. маја 2014. године

ПредсједавајућиУправног одбора

Др Никола Шпирић, с. р.

KOMISIJA ZA OČUVANJE NACIONALNIH SPOMENIKA

BOSNE I HERCEGOVINE

703 Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika, na osnovi

člana V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, člana 39. stav 1. i člana 40.a. Poslovnika o radu Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", br. 4/03, 33/03, 31/06, 99/06 i 53/11), na sjednici održanoj od 1. do 3. aprila 2014. godine, donijela je

ODLUKU O IZMJENI ODLUKA O PROGLAŠENJU NACIONALNIH SPOMENIKA BOSNE I

HERCEGOVINE DONESENIH ZAKLJUČNO SA 50. SJEDNICOM KOMISIJE ZA OČUVANJE

NACIONALNIH SPOMENIKA

I U odlukama o proglašenju nacionalnih spomenika koje je

Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Komisija) donijela zaključno sa 50. sjednicom održanom 11. marta 2011. godine, a koje su navedene u spisku koji je sastavni dio ove odluke, u tački III, u odgovarajućem stavu, odnosno alineji u kojoj se utvrđuje obaveza čišćenja stećaka od lišaja i mahovine, ta mjera zaštite mijenja se i glasi: - "Nije dopušteno čišćenje stećaka od lišaja i mahovine; - Izuzetno od prethodne alineje, dopušteno je čišćenje

stećaka u slučaju da je ono neophodno za istraživanje epigrafskih ili dekorativnih elemenata stećka, uz prethod-no izrađen elaborat i odobrenje nadležnog ministarstva. Elaborat treba biti zasnovan na biološkim, hemijskim, fizičkim i drugim analizama utjecaja biljnih organizama na kamen, te treba sadržavati odgovarajuće mjere za njihovo uklanjanje na način koji nije invazivan za kamen, konzervatorske mjere i procjenu utjecaja načina čišćenja na strukturu kamena;

- Nije dopušteno čišćenje stećaka koje za posljedicu ima skidanje patine, osim u slučaju njihovog jačeg zaprljanja nastalog usljed intenzivnog aero-zagađenja (nekropole koje su smještene u blizini industrijskih zona ili nekropole smještene neposredno uz frekventne saobraćajnice). U tom slučaju obavezno je primijeniti neinvazivne metode čišćenja (pranje stećaka vodom i rastvorom blagih

deterdženata), uz prethodno utvrđivanje njihovog utjecaja na kamen i ostatke.".

II Sastavni dio ove odluke je obrazloženje koje je dostupno

na uvid zainteresiranim licima u prostorijama i na web stranici Komisije (http://www.kons.gov.ba).

III Prema članu V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog

sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, odluke Komisije su konačne.

IV Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana

objavljivanja u "Službenom glasniku BiH". Ovu odluku Komisija je donijela u sljedećem sastavu:

Zeynep Ahunbay, Martin Cherry, Amra Hadžimuhamedović, Dubravko Lovrenović i Ljiljana Ševo.

Broj 03.1-02.5-58/14-4 10. aprila 2014. godine

SarajevoPredsjedavajuća Komisije

Ljiljana Ševo, s. r.

Povjerenstvo za očuvanje nacionalnih spomenika, na

temelju članka V. stavak 4. Aneksa 8. Općega okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, članka 39. stavak 1. i članka 40.a. Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", br. 4/03, 33/03, 31/06, 99/06 i 53/11), na sjednici održanoj od 1. do 3. travnja 2014. godine, donijelo je

ODLUKU O IZMJENI ODLUKA O PROGLAŠENJU NACIONALNIH SPOMENIKA BOSNE I

HERCEGOVINE DONESENIH ZAKLJUČNO SA 50. SJEDNICOM POVJERENSTVA ZA OČUVANJE

NACIONALNIH SPOMENIKA

I. U odlukama o proglašenju nacionalnih spomenika koje je

Povjerenstvo za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Povjerenstvo) donijelo zaključno sa 50. sjednicom održanom 11. marta 2011. godine, a koje su navedene u spisku koji je sastavni dio ove odluke, u točki III, u odgovarajućem stavu, odnosno alineji u kojoj se utvrđuje obveza čišćenja stećaka od lišaja i mahovine, ta mjera zaštite mijenja se i glasi: - "Nije dopušteno čišćenje stećaka od lišaja i mahovine; - Iznimno od prethodne alineje, dopušteno je čišćenje

stećaka u slučaju da je ono nužno za istraživanje epigrafskih ili dekorativnih elemenata stećka, uz prethod-no izrađen elaborat i odobrenje nadležnog ministarstva. Elaborat treba biti utemeljen na biološkim, kemijskim, fizičkim i drugim analizama utjecaja biljnih organizama na kamen, te treba sadržavati odgovarajuće mjere za njihovo uklanjanje na način koji nije invazivan za kamen, konzervatorske mjere i procjenu utjecaja načina čišćenja na strukturu kamena;

- Nije dopušteno čišćenje stećaka koje za posljedicu ima skidanje patine, osim u slučaju njihovog jačeg zaprljanja nastalog usljed intenzivnog aero-zagađenja (nekropole koje su smještene u blizini industrijskih zona ili nekropole smještene neposredno uz frekventne prometnice). U tom slučaju obvezno je primijeniti neinvazivne metode čišćenja (pranje stećaka vodom i rastvorom blagih deterdženata), uz prethodno utvrđivanje njihovog utjecaja na kamen i ostatke."

Utorak, 27. 5. 2014. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 42 - Strana 3

II. Sastavni je dio ove odluke obrazloženje koje je dostupno

na uvid zainteresiranim osobama u prostorijama i na web stranici Povjerenstva (http://www.kons.gov.ba).

III. Prema članku V. stavak 4. Aneksa 8. Općega okvirnog

sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, odluke Povjerenstva su konačne.

IV. Ova odluka stupa na snagu narednoga dana od dana

objave u "Službenom glasniku BiH". Ovu je odluku Povjerenstvo donijelo u sljedećem sastavu:


Broj 03.1-02.5-58/14-4 10. travnja 2014. godine

Sarajevo Predsjedateljica Povjerenstva

Ljiljana Ševo, v. r.

Комисија за очување националних споменика, на

основу члана V став 4. Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, члана 39. став 1. и члана 40.а. Пословника о раду Комисије за очување националних споменика ("Службени гласник БиХ", бр. 4/03, 33/03, 31/06, 99/06 и 53/11), на сједници одржаној од 1. до 3. априла 2014. године, донијела је

ОДЛУКУ О ИЗМЈЕНИ ОДЛУКА О ПРОГЛАШЕЊУ НАЦИОНАЛНИХ СПОМЕНИКА БОСНЕ И

ХЕРЦЕГОВИНЕ ДОНЕСЕНИХ ЗАКЉУЧНО СА 50. СЈЕДНИЦОМ КОМИСИЈЕ ЗА ОЧУВАЊЕ

НАЦИОНАЛНИХ СПОМЕНИКА

I У одлукама о проглашењу националних споменика

које је Комисија за очување националних споменика (у даљем тексту: Комисија) донијела закључно са 50. сједницом одржаном 11. марта 2011. године, а које су наведене у списку који је саставни дио ове одлуке, у тачки III, у одговарајућем ставу, односно алинеји у којој се утврђује обавеза чишћења стећака од лишаја и маховине, та мјера заштите мијења се и гласи:

- "Није дозвољено чишћење стећака од лишаја и маховине;

- Изузетно од претходне алинеје, дозвољено је чишћење стећака у случају да је оно неопходно за истраживање епиграфских или декоративних елелемената стећка, уз претходно израђен елаборат и одобрење надлежног министарства. Елаборат треба бити заснован на биолошким, хемијским, физичким и другим анализама утицаја биљних организама на камен, те треба садржавати одговарајуће мјере за њихово уклањање на начин који није инвазиван за камен, конзерваторске мјере и процјену утицаја начина чишћења на структуру камена;

- Није дозвољено чишћење стећака које за посљедицу има скидање патине, осим у случају њиховог јачег запрљања насталог усљед интензивног аеро-загађења (некрополе које су смјештене у близини индустријских зона или некрополе смјештене непосредно уз фреквентне саобраћајнице). У том случају обавезно је примијенити неинвазивне методе чишћења (прање стећака водом и раствором благих детерџената), уз претходно утврђивање њиховог утицаја на камен и остатке."

II Саставни дио ове одлуке је образложење које је

доступно на увид заинтересованим лицима у просторијама и на wеб страници Комисије (http://www.kons.gov.ba).

III У складу са чланом V став 4. Анекса 8. Општег

оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, одлуке Комисије су коначне.

IV Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана

објављивања у "Службеном гласнику БиХ". Ову одлуку Комисија је донијела у сљедећем саставу:

Zeynep Ahunbay, Martin Cherry, Амра Хаџимухамедовић, Дубравко Ловреновић и Љиљана Шево.

Број 03.1-02.5-58/14-4 10. априла 2014. године

СарајевоПредсједавајућа Комисије Љиљана Шево, с. р.

SPISAK ODLUKA O PROGLAŠENJU NACIONALNIH SPOMENIKA BiH KOJE SE MIJENJAJU

R. br.

Broj odluke Naziv nacionalnog spomenika Odredba koja se mijenjaBroj i datum sjednice na kojoj je odluka donesena

Broj "Službenog

glasnika BiH" u kojem je

odluka objavljena

1. 06-6-711/03-15 Arheološko područje - Crkvina u Zavali, općina Ravno, FBiH tačka III stav 2. alineja 1. 9. sjednica 1-7.7.2003. 89/09

2. 05.1-2-1046/04-4

Historijsko područje - Nekropola sa stećcima Dugo polje na Blidinju, općina Jablanica, FBiH

tačka III stav 3. alineja 2. 12. sjednica 20-26.01.2004. 21/04

3. 05.1-2-1023/03-1

Historijsko područje - ostaci crkve i nekropola sa stećcima Grčka glavica u selu Biskup, općina Konjic, FBiH

tačka III stav 1. alineja 6. 14. sjednica 04-10.05.2004. 47/04

4. 05.1-2-1070/03-6

Historijsko područje - Nekropola sa stećcima Delijaš kod Trnova, FBiH

tačka III stav 3. alineja 2. 22. sjednica 30.8.-5.9.2005. 19/08

5. 06.2-02-229/05-4

Graditeljska cjelina - Crkva sv. Arhanđela Mihaila sa nekropolom stećaka u Aranđelovu, općina Trebinje, RS

tačka III stav 3. alineja 5. 23. sjednica 08.-14.11.2005. 18/06

6. 05.1-02-231/05-4

Historijsko područje - nekropola sa stećcima Risovac, općina Jablanica, FBiH


7. 05.1-02/245/05-3

Historijsko područje - nekropola sa stećcima Ponor, općina Jablanica, FBiH


8. 05.1-02-232/05-4

Historijsko područje - nekropola sa stećcima Donje Bare, općina Posušje, FBiH



R. br.


Broj "Službenog


odluka objavljena

9. 05.1-02-228/05-5

Historijsko područje - nekropola sa stećcima Gvozno kod Kalinovika, općina Kalinovik, RS


10. 05.1-2-282/05-3

Arheološko područje - Prahistorijsko naselje i srednjovjekovna nekropola sa stećcima Barzonja, Tomislavgrad, FBiH


11. 05.2-2-1026/03-4

Arheološki spomenici u sklopu Parka na Vardi ispod Društvenog doma u Konjicu, FBiH


12. 05.1-2-69/06-4

Historijsko područje - prahistorijski tumuli i nekropola sa stećcima Baba u Gornjoj Bitunji, Berkovići, RS


13. 05.1-2-70/06-4

Arheološko područje - ostaci crkve i nekropola sa stećcima Zakuk u Bitunji, Berkovići, RS


14. 05.1-2-78/05-6

Historijsko područje - Nekropola sa stećcima Maculje, općina Novi Travnik, FBiH


15. 02-02-64/08-3

Historijsko područje - Nekropola sa stećcima Poljice, lokalitet Veliko Jezero, općina Konjic, FBiH

tačka III stav 3. alineja 2. 38. sjednica 27.05.-02. 06. 2008.

60/08

16. 05.1-02-67/08-6

Historijsko područje - Nekropola sa stećcima Mramorje, Gornji Studenci, općina Ljubuški, FBiH

tačka III stav 3. alineja 2. 38. sjednica 27.05.-02. 06. 2008.

86/08

17. 02-02-94/08-5

Historijsko područje - Nekropola sa stećcima na lokalitetu "Mramorje" u selu Moguš, općina Olovo, FBiH

tačka III stav 2. alineja 2. 38. sjednica 27.05.-02.06. 2008.

100/08

18. 02-02-170/08-12

Prirodno i historijsko područje - Nekropole sa stećcima, nišanima, obeliskom i ostacima ckve sv. Roka u Bakićima Donjim, općina Olovo, FBiH


19. 02-02-68/07-17

Prirodno i historijsko područje - Nekropola sa stećcima i nišanima Grčko groblje/Svatovsko groblje (Greblje) u selu Donji Močioci, općina Stari Grad - Sarajevo, FBiH

tačka III stav 3. alineja 2. 40. sjednica 09. 15.09.2008. 54/09

20. 02-02-228/07-9

Historijsko područje - Nekropola sa stećcima "Mramorje" i starim nišanima u Lavšićima, općina Olovo, FBiH


21. 02-02-264/08-5

Historijsko područje - Nekropola sa stećcima u Glavatičevu, lokalitet Gajine, općina Konjic, FBiH


22. 02-02-40/09-2

Historijsko područje - Nekropole sa stećcima i starim nišanima u naselju Budoželje, općina Vareš, FBiH


23. 02-02-40/09-3

Historijsko područje - Dva stećka na lokalitetu "Gromile" u zaseoku Račica, općina Konjic, FBiH


24. 05.1-02-40/09-5

Historijsko područje - Nekropola sa stećcima, Česmina glava u Odžacima općina Konjic, FBiH


25. 05.1-02-40/09-6

Historijsko područje - Nekropola sa stećcima, Gradić u Odžacima, općina Konjic, FBiH


26. 02-2-40/09-10

Spomenička cjelina i historijsko područje - prahistorijska gradina, kasnoantička utvrda - refugij, ostaci kasnoantičke crkve posvećene sv. Luciji i nekropole sa stećcima u Podastinju, općina Kiseljak, FBiH


27. 02-2-40/09-12

Historijsko područje - Nekropola sa stećcima i ostaci srednjovjekovne crkve na lokalitetu "Crkvina" u Razićima, općina Konjic, FBiH


28. 02-2-40/09-13

Historijsko područje - Nekropola sa stećcima na lokalitetu Omeрak u naselju Sudići, općina Čajniče, RS


29. 05.1-2-40/09-24

Historijsko područje - Nekropola sa stećcima Bistro, općina Novi Travnik, FBiH


30. 05.1-2-40/2009-25 Historijsko područje - Nekropola sa stećcima Opara, općina Novi Travnik, FBiH


31. 05.1-2-40/2009-26 Historijsko područje - Nekropola Kaurlaš u Zagrlju, općina Novi Travnik, FBiH


32. 02-2-40/2009-28

Prirodno i historijsko područje - Nekropole sa stećcima, nišanima na loaklitetu Dolovi i ostaci srednjovjekovne građevine na lokalitetu Crkvina, kod sela Umoljani, općina Trnovo, FBiH


33. 05.1-2-40/09-37

Historijsko područje - Nekropola sa stećcima lokalitet Crkvina (Pod) i ostaci temelja srednjovjekovne građevine, Donja Drežnica (Donji Jasenjani), Grad Mostar, FBiH

tačka III stav 3. alineja 1. 45. sjednica 7-11.07. 2009. 94/09

34. 02-2-40/09-43

Historijsko područje - nekropola sa stećcima Šarampovlje (Vitina) u Kruševu, Grad Mostar, FBiH

tačka III stav 1. alineja 2. 45. sjednica 7. -11.07.2009. 97/09

35. 09-40/09-47

Kulturni pejzaž - selo Lukomir (Gornji Lukomir), općina Konjic, FBiH

tačka III stav 3. alineja 2. 45. sjednica 7. -11.07.2009. 62/10

36. 05.1-2-40/09-48

Historijsko područje - Nekropola sa stećcima, antropomorfnim nadgrobnicima koji podsjećaju na kriћ i tumulusom Sebešić, općina Novi Travnik, FBiH


37. 05.1-2-40/09-49

Historijsko područje - nekropola sa dva antropomorfna nadgrobnika koji podsjećaju na križ kod sela Orašac, općina Novi Travnik, FBiH


38. 05.1-2-40/09-50

Historijski spomenik - grob sa stećkom u selu Bistro, općina Novi Travnik, FBiH


39. 02-2-40/09-52

Kulturni pejzaž - Blatačko jezero, sa dijelom kanjona rijeke Rakitnice i nekropolama sa stećcima, nišanima i prahistorijskim grobnim gomilama, naselje Blace, općina Konjic, FBiH



R. br.


Broj "Službenog


odluka objavljena

40. 05.2-2.2-40/09-65 Grupa grobljanskih cjelina - Prahistorijski tumulusi, nekropole sa stećcima i nišanima u selu Sovići, općina Jablanica, FBiH


41. 07.2-2.2-40/09-69 Historijsko područje - nekropola sa stećcima i pravoslavna crkva sv. kneza Lazara (grobna crkva kneza Vlađa Bijelića) u Vlahovićima, općina Ljubinje, RS


42. 05.1-02.3-71/10-1 Historijsko područje - Nekropole sa stećcima u selu Čičevo, općina Konjic, FBiH


43. 05.1-02.3-71/10-2 Historijsko područje - Nekropole sa stećcima lokalitet Ograda (Vlah), općina Konjic, FBiH

tačka III stav 1. alineja 4. 48. sjednica 9.–12.2.2010. 62/10

44. 05.2-02.3-71/10-3 Historijsko područje "Mramorovi" - nekropola sa stećcima Dubac u Batovu, Čajniče, RS

tačka III stav 3. alineja 2. 48. sjednica 9.–12.2.2010. 28/10

45. 05.1-02.3-71/10-40 Historijsko područje - Nekropola sa stećcima Bijača, općina Ljubuški, FBiH

tačka III stav 1. alineja 2. 49. sjednica 26.10.2010. 53/11

46. 05.2-2.3-77/11-3 Historijsko područje - Nekropola sa stećcima na lokalitetu Kapova selišta (Borija) u Ledićima, općina Trnovo, FBiH

tačka III stav 1. alineja 5. 50. sjednica 11.3.2011. 53/11

Predsjedavajuća Komisije


704 Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika na osnovi

člana V stav 4 Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i člana 39. stav 1 Poslovnika o radu Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 1. do 3. aprila 2014. godine, donijela je

ODLUKU I

Objekti skloništa u krugu nekadašnje industrijske zone - Glavne željezničke radionice Sarajevo proglašavaju se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik se nalazi na prostoru označenom kao k.č. 3346/106, k.o. Novo Sarajevo I (novi premjer), što odgovara k.č. 2831, k.o. LIII Mahala Sarajevo (stari premjer) i k.č. 3346/104, k.o. Novo Sarajevo I (novi premjer), što odgovara k.č. 2833, k.o. LIII Mahala Sarajevo (stari premjer), općina Novo Sarajevo, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik se primjenjuju mjere zaštite utvrđene Zakonom o provođenju odluka Komisije za zaštitu nacionalnih spomenika ustanovljene prema Aneksu 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službene novine Federacije BiH", br. 2/02, 27/02, 6/04 i 51/07).

II Vlada Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu:

Vlada Federacije) dužna je osigurati pravne, naučne, tehničke, administrativne i finansijske mjere za zaštitu, konzervaciju i prezentaciju nacionalnog spomenika.

Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Komisija) utvrdit će tehničke uvjete i osigurati finansijska sredstva za izradu i postavljanje informacione ploče sa osnovnim podacima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.

III Na prostoru definiranom u tački I stav 2 ove odluke,

utvrđuju se sljedeće mjere zaštite: - Nije dozvoljeno rušenje objekta; - Objekat se može koristiti u bilo koju svrhu, ukoliko

je dostupan javnosti i ukoliko su njegove osobine zaštićene i prezentirane javnosti;

- U cilju osiguranja održive upotrebe objekta, dozvoljeni su radovi na njegovoj adaptaciji radi revitalizacije funkcije objekta, odnosno njegovog privođenja novoj namjeni, uz odobrenje federalnog ministarstva nadležnog za prostorno uređenje i uz stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na nivou Federacije Bosne i Hercegovine;

- Dozvoljeni opseg radova adaptacije podrazumijeva sljedeće mogućnosti: a) povećavanja visine etaža spajanjem dvije ili

više etaža skloništa; b) uspostavljanje lifta unutar vertikalnog

komunikacijskog jezgra umjesto postojećeg strmog stepeništa;

c) probijanje otvora u vanjskom zidnom plaštu skloništa radi uspostavljanja prirodnog osvjetljenja unutrašnjeg prostora ili radi njegovog povezivanja sa interpoliranim ili dograđenim građevinama;

d) opremanje objekta savremenim infrastrukturnim sistemima i potrebnim instalacijama;

- Prije izrade projekta adaptacije ili izvođenja bilo kakvih radova vezanih za konstruktivni sklop objekta, potrebno je izvršiti ispitivanje, dijagnosticiranje i izradu prijedloga eventualne sanacije nosive armiranobetonske konstrukcije skloništa sa aspekta karbonizacije betona i pojave "skrivene korozije".

IV Stavljaju se van snage svi provedbeni i razvojni

prostorno-planski akti u dijelu u kojem su suprotni odredbama ove odluke.

V Svako, a posebno nadležni organi Federacije Bosne i

Hercegovine, kantona, gradske i općinske službe suzdržat će se od poduzimanja bilo kakvih radnji koje mogu oštetiti nacionalni spomenik ili dovesti u pitanje njegovu zaštitu.

VI Ova odluka dostavit će se Vladi Federacije, federalnom

ministarstvu nadležnom za prostorno uređenje, nadležnoj službi zaštite naslijeđa na nivou Federacije Bosne i Hercegovine i općinskom organu uprave nadležnom za poslove urbanizma i


katastra, radi provođenja mjera utvrđenih u tač. II–V ove odluke, te nadležnom općinskom sudu radi upisa u zemljišne knjige.

VII Sastavni dio ove odluke je obrazloženje sa pratećom

dokumentacijom, koje je dostupno na uvid zainteresiranim licima u prostorijama i na web stranici Komisije (http://www.kons.gov.ba).

VIII Prema članu V stav 4 Aneksa 8. Općeg okvirnog


IX Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana




Sarajevo Predsjedavajuća Komisije


Povjerenstvo za očuvanje nacionalnih spomenika na

osnovu članka V stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i članka 39. stavak 1. Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 1. do 3. travnja 2014. godine, donijelo je

ODLUKU I

Objekti skloništa u krugu nekadašnje industrijske zone - Glavne željezničke radionice Sarajevo proglašavaju se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik se nalazi na prostoru označenom kao k.č. 3346/106, k.o. Novo Sarajevo I (novi premjer), što odgovara k.č. 2831, k.o. LIII Mahala Sarajevo (stari premjer) i k.č. 3346/104, k.o. Novo Sarajevo I (novi premjer), što odgovara k.č. 2833, k.o. LIII Mahala Sarajevo (stari premjer), općina Novo Sarajevo, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik se primjenjuju mjere zaštite utvrđene Zakonom o provođenju odluka Povjerenstva za zaštitu nacionalnih spomenika ustanovljenog prema Aneksu 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službene novine Federacije BiH", br. 2/02, 27/02, 6/04 i 51/07).


Vlada Federacije) dužna je osigurati pravne, znanstvene, tehničke, administrativne i financijske mjere za zaštitu, konzervaciju i prezentaciju nacionalnog spomenika.

Povjerenstvo za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Povjerenstvo) utvrdit će tehničke uvjete i osigurati financijska sredstva za izradu i postavljanje informacijske ploče sa osnovnim podatcima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.

III Na prostoru definiranom u točki I stavak 2. ove odluke,

utvrđuju se sljedeće mjere zaštite: - Nije dozvoljeno rušenje objekta;

- Objekat se može koristiti u bilo koju svrhu, ukoliko je dostupan javnosti i ukoliko su njegove osobine zaštićene i prezentirane javnosti;

- U cilju osiguranja održive uporabe objekta, dozvoljeni su radovi na njegovoj adaptaciji radi revitalizacije funkcije objekta, odnosno njegovog privođenja novoj namjeni, uz odobrenje federalnog ministarstva nadležnog za prostorno uređenje i uz stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na razini Federacije Bosne i Hercegovine;

- Dozvoljeni opseg radova adaptacije podrazumijeva sljedeće mogućnosti: a) povećavanja visine etaža spajanjem dvije ili više

etaža skloništa; b) uspostavljanje dizala unutar vertikalnog

komunikacijskog jezgra umjesto postojećeg strmog stepeništa;

c) probijanje otvora u vanjskom zidnom plaštu skloništa radi uspostavljanja prirodnog osvjetljenja unutarnjeg prostora ili radi njegovog povezivanja sa interpoliranim ili dograđenim građevinama;

d) opremanje objekta suvremenim infrastrukturnim sustavima i potrebnim instalacijama;

- Prije izrade projekta adaptacije ili izvođenja bilo kakvih radova vezanih za konstruktivni sklop objekta, potrebno je izvršiti ispitivanje, dijagnosticiranje i izradu prijedloga eventualne sanacije nosive armiranobetonske konstrukcije skloništa sa aspekta karbonizacije betona i pojave "skrivene korozije".


prostorno-planski spisi u dijelu u kojem su suprotni odredbama ove odluke.

V Svatko, a posebno nadležni organi Federacije Bosne i

Hercegovine, kantona, gradske i općinske službe suzdržat će se od poduzimanja bilo kakvih radnji koje mogu oštetiti nacionalni spomenik ili dovesti u pitanje njegovu zaštitu.

VI Ova odluka dostavit će se Vladi Federacije, federalnom

ministarstvu nadležnom za prostorno uređenje, nadležnoj službi zaštite naslijeđa na razini Federacije Bosne i Hercegovine i općinskom organu uprave nadležnom za poslove urbanizma i katastra, radi provođenja mjera utvrđenih u toč. II – V ove odluke, te nadležnom općinskom sudu radi upisa u zemljišne knjige.

VII Sastavnim dijelom ove odluke je obrazloženje sa

pratećom dokumentacijom, koje je dostupno na uvid zainteresiranim osobama u prostorijama i na web stranici Povjerenstva (http://www.kons.gov.ba).

VIII Prema članku V stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog



objavljivanja u "Službenom glasniku BiH". Ovu odluku Povjerenstvo je donijelo u sljedećem sastavu:



SarajevoPredsjedateljica Povjerenstva



Комисија за очување националних споменика на

темељу члана V став 4 Анекса 8 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини и члана 39 став 1 Пословника о раду Комисије за очување националних споменика, на сједници одржаној од 1. до 3. априла 2014. године, донијела је

ОДЛУКУ I

Објекти склоништа у кругу некадашње индустријске зоне - Главне жељезничке радионице Сарајево проглашавају се националним спомеником Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: национални споменик).

Национални споменик се налази на простору означеном као к.ч. 3346/106, к.о. Ново Сарајево I (нови премјер), што одговара к.ч. 2831, к.о. LIII Махала Сарајево (стари премјер) и к.ч. 3346/104, к.о. Ново Сарајево I (нови премјер), што одговара к.ч. 2833, к.о. LIII Махала Сарајево (стари премјер), општина Ново Сарајево, Федерација Босне и Херцеговине, Босна и Херцеговина.

На национални споменик се примјењују мјере заштите утврђене Законом о спровођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика установљене према Анексу 8 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 2/02, 27/02, 6/04 и 51/07).

II Влада Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем

тексту: Влада Федерације) дужна је да обезбиједи правне, научне, техничке, административне и финансијске мјере за заштиту, конзервацију и презентацију националног споменика.

Комисија за очување националних споменика (у даљњем тексту: Комисија) утврдиће техничке услове и обезбиједити финансијска средства за израду и постављање информационе плоче са основним подацима о споменику и одлуци о проглашењу добра националним спомеником.

III На простору дефинисаном у тачки I став 2 ове одлуке,

утврђују се сљедеће мјере заштите: - Није дозвољено рушење објекта; - Oбјекат може да се користи у било коју сврху,

уколико је доступан јавности и уколико су његове особине заштићене и презентоване јавности;

- У циљу обезбјеђења одрживе употребе објекта, дозвољени су радови на његовој адаптацији ради ревитализације функције објекта, односно његовог привођења новој намјени, уз одобрење федералног министарства надлежног за просторно уређење и уз стручни надзор надлежне службе заштите наслијеђа на нивоу Федерације Босне и Херцеговине;

- Дозвољени опсег радова адаптације подразумијева сљедеће могућности: а) повећавањe висине етажа спајањем двије или

више етажа склоништа; б) успостављање лифта унутар вертикалног

комуникационог језгра умјесто постојећег стрмог степеништа;

ц) пробијање отвора у вањском зидном плашту склоништа ради успостављања природног освјетљења унутрашњег простора или ради његовог повезивања са интерполираним или дограђеним грађевинама;

д) опремање објекта савременим инфраструктурним системима и потребним инсталацијама;

- Прије израде пројекта адаптације или извођења било каквих радова везаних за конструктивни склоп објекта, потребно је да се изврши испитивање, дијагностицирање и израда приједлога евентуалне санације носиве армиранобетонске конструкције склоништа са аспекта карбонизације бетона и појаве "скривене корозије".

IV Стављају се ван снаге сви спроведбени и развојни

просторно-плански акти у дијелу у којем су супротни одредбама ове одлуке.

V Свако, а посебно надлежни органи Федерације Босне

и Херцеговине, кантона, градске и општинске службе суздржаће се од предузимања било каквих радњи које могу да оштете национални споменик или доведу у питање његову заштиту.

VI Ова одлука доставиће се Влади Федерације,

федералном министарству надлежном за просторно уређење, надлежној служби заштите наслијеђа на нивоу Федерације Босне и Херцеговине и општинском органу управе надлежном за послове урбанизма и катастра, ради спровођења мјера утврђених у тач. II–V ове одлуке, те надлежном општинском суду ради уписа у земљишне књиге.

VII Саставни дио ове одлуке је образложење са пратећом

документацијом, које је доступно на увид заинтересованим лицима у просторијама и на wеб страници Комисије (http://www.kons.gov.ba).

VIII Према члану V став 4 Анекса 8 Општег оквирног

споразума за мир у Босни и Херцеговини, одлуке Комисије су коначне.

IX Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана



Број 06.1-2.3-59/14-19 2. априлa 2014. године


705 Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika, na osnovi

člana V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i člana 39. stav 1. Poslovnika o radu Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 1. do 3. aprila 2014. godine, donijela je

ODLUKU I

Historijsko gradsko područje - Sarajevska čaršija proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik se nalazi u prostornom obuhvatu između Šeher-ćehajine ćuprije i područja Isa-begove zavije na istoku, Ferhadije džamije na zapadu, Careve džamije i Konaka


na jugu, Stare pravoslavne crkve na sjeveru i Kovača na sjeveroistoku.

Granica nacionalnog spomenika polazi od Latinske ćuprije i ide u smjeru sjevera, te zahvata sljedeće parcele: K.o. Sarajevo I: dio k.č. 1393 (Ul. Obala Kulina bana), 1336, 1330, 1329, 1317, 1316, 1315, 1314, 1312, 1311, 1308, 1303/1, 1304, 1305, 1307, dio 1404, (Ul. Zelenih beretki), 1184, 1198, dio 1403 (Ul. Ferhadija), 1131, 1128/1, 1127, dio 1394 (Ul. Mula Mustafe Bašeskije), 984, 983/2, 981, 979, 976, 975/1, dio 16/1 (Ul. Logavina), 13, 15, dio 16/2 (Ul. Hadži Damjanova), 17/1, 17/2, dio 26 (Ul. Todora Švrakića), 28, 27, 31, 32, dio 37 (Ul. Na Varoši), 553, 551, 560, 566, 567/2, 568/1, 572, dio 506 (Ul. Bjelina čikma), 509, 522, 521/1, 521/2, dio 1395 (Ul. Sagrdžije), 63, 64/1, dio 1396 (Ul. Safvet-bega Bašagića), 130, dio 129, 133, 135, 153/1, dio 157 (Ul. Nikolića čikma), 158, 159, 160, 161, 170, 169, 168, 167, dio 1399 (Ul. Kovači), 284, 289/1, 288, 290, 291, 292, 293, 294, 295, 298, 297, 277, 276, 275, 274, 273, dio 299 (Ul. Kraćule), 229, 230, 231, 233, 237, 238/1, 238/2, dio 258 (Ul. Nadmlini), dio 248, 245, 223/1, dio 213, 212, 211, 209, 223/2, 223/3, 224; K.o. Sarajevo IX: dio 2815 (rijeka Miljacka), dio 173 (Ul. Toplik), 172, dio 173 (Ul. Toplik), 171, dio 2753 (Ul. Obala Isa-bega Isakovića), 14, dio 9, 13, 12, dio 2753 (Ul. Obala Isa-bega Isakovića), dio 2815 (rijeka Miljacka), (novi premjer), što odgovara Mahala XI: dio k.č. 1 (Obala Kulina bana), 20, 46, 42; Mahala XXXVII: 16, 42, dio 1, 19, 46, dio 1, 11, dio 1 (Ul. Hadži Ristića), 20, 28, 27, 26, 24; Mahala XXXVI: dio 2 (Ul. Zelenih beretki), 14, 4, 95, 1, 3, dio 2 (Ul. Ferhadija); Mahala XLI: 138, 1, 137, 135, dio 2 (Ul. Mula Mustafe Bašeskije), 101, 144, 100, 72, 71, 80, dio 2 (Ul. Logavina); Mahala XXXIV: 59, 3, 4, dio 1 (Ul. Hadži Damjanova), 6, 7, 12, dio 1 (Ul. Todora Švrakića), 17, 18, 43, 19, 22, dio 1 (Ul. Na Varoši), 57; Mahala XXXIII: 87, 9, 18, 25, 85, 30, 33, dio 2 (Ul. Bjelina čikma); Mahala XXVIII: 33, 14, 15, dio 1 (Ul. Sagrdžije); Mahala LXXVI: preko ulice Sagrdžije, 1, 85, 92, 23, 93, dio 3 (Ul. Safvet- bega Bašagića); Mahala XCVIII: niz ulicu Safvet-bega Bašagića, 145, 89, 144, 143, 148, 138, dio 169 (Ul. Nikolića čikma); Mahala XXVI: 34, 33, 31, 30, 29, 28, 27, 26; Mahala XCVIII: dio 195; Mahala XXVI: 1, 21, 20, 19, 18, 17, 16, 15, 14, 13, 12, 11, 10, 9, 8; Mahala XXV: 33, 88; Mahala XCVIII: 127, 126, 215, 124, dio 31 (Ul. Kraćule), 16, 15, 14, 12, 210, 211, 182, 224, dio 173 (Ul. Nadmlini), dio 199 (Ul. Nadmlini), dio 5, 31; Mahala XCVII: 281, 282, 57, 48, dio 47, dio 2 (Ulica Bentbaša), 278, 279, 73; preko rijeke Miljacke; Mahala XCIX: dio 4 (Ul. Obala Isa-bega Isakovića), 5, 2, 72, dio 4; Mahala C: dio 2 (Ul. Obala Isa-bega Isakovića); Mahala CXVIII: dio 2 (Ul. Obala Isa-bega Isakovića), 1, 8; Mahala CXX: 129; Mahala CXVIII: 183, 8, 11, 16, 1, dio 2 (Ul. Obala Isa-bega Isakovića)(stari premjer) te se vraća na Latinsku ćupriju i zatvara zaštićeno područje i obuhvata objekte, otvorene prostore - javne i privatne, saobraćajnice, drveće i hortikulturno rješenje otvorenih prostora.

Nacionalni spomenik definiran u st. 2. i 3. ove tačke nalazi se na području općine Stari Grad, Grad Sarajevo, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik se primjenjuju mjere zaštite utvrđene Zakonom o provođenju odluka Komisije za zaštitu nacionalnih spomenika uspostavljene prema Aneksu 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službene novine Federacije BiH", br. 2/02, 27/02, 6/04 i 51/07).


Vlada Federacije) dužna je da osigura pravne, naučne, tehničke, administrativne i finansijske mjere za zaštitu, konzervaciju i prezentaciju nacionalnog spomenika.

Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Komisija) utvrdit će tehničke uvjete i osigurati finansijska sredstva za izradu i postavljanje informacione ploče sa osnovnim podacima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.

III U cilju trajne zaštite nacionalnog spomenika, utvrđuju se

sljedeće mjere zaštite:

A) Za katastarske čestice utvrđene u sklopu pojedinačnih odluka Komisije o proglašenju sljedećih objekata ili cjelina unutar zaštićenog područja nacionalnim spomenicima Bosne i Hercegovine:

1. Historijska građevina - Stari jevrejski hram (Il Kal Grandi - Veliki hram, ili Il Kal Vježu -Stari hram ili Stara sinagoga) u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH" broj 33/04)

2. Graditeljska cjelina - Čekrekčinica (Čekrekči Muslihudinova) džamija sa dućanima u Sarajevu (Službeni glasnik BiH", broj 84/05)

3. Graditeljska cjelina - Ferhadija džamija (Ferhad-begova džamija) sa haremom u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", broj 84/05)

4. Graditeljska cjelina - Careve (Hatibove, Stare sultan Mehmeda, Stare-Atik, Gazi sultan Fatih Mehmed-hanove) džamije sa Isa-begovom banjom u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", broj 63/06)

5. Historijska građevina - Latinska ćuprija u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", broj 14/05)

6. Arheološko područje - ostaci Tašlihana u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", broj 100/07 i 94/09)

7. Historijski spomenik - Šeher-ćehajina ćuprija u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", broj 2/06)

8. Historijski spomenik - Despića kuća u Sarajevu (Službeni glasnik BiH", broj 99/06)

9. Prirodno-graditeljska cjelina - Isa-begova zavija u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", broj 29/05)

10. Graditeljska cjelina - Hadžijska (Vekil Harčova) džamija u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", broj 12/06)

11. Graditeljska cjelina - Brusa-bezistan (Rustem-pašin bezistan, Mali bezistan) sa dućanima u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", br. 18/07 i 90/07)

12. Historijski spomenik - Sahat-kula u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH" br. 99/06 i 94/09)

13. Graditeljska cjelina - Gazi Husrev-begov bezistan sa dućanima u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", br. 18/07 i 90/07; 94/09)

14. Historijska građevina - Baščaršijska (Havadže Duraka) džamija u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", broj 42/07)

15. Graditeljska cjelina - Stara pravoslavna crkva (Crkva svetih arhanđela Mihaila i Gavrila) u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", broj 53/08)

16. Graditeljska cjelina - Gazi Husrev-begova medresa sa mjestom i ostacima Hanikaha u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH" broj 42/07; 94/09)

17. Historijska građevina - Gradska vijećnica u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH"", broj 88/07)

18. Graditeljska cjelina - Gazi Husrev-begova (Begova) džamija u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", br. 105/06, 94/09)

19. Graditeljska cjelina - Hadžimuratovića Daire (Velike Daire) u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", broj 3/08)

20. Graditeljska cjelina - Konak u Sarajevu zajedno sa pokretnim naslijeđem ("Službeni glasnik BiH", broj 19/08)

21. Graditeljska cjelina - Hotel Stari Grad (nekadašnji han Gazi Husrev-begovog vakufa, Hotel Gazi) i stambeni


objekat Kadić, djelo arhitekte Josipa Vancaša, u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", br. 94/09, 94/09)

22. Mjesto i ostaci historijske građevine - Firuz-begov hamam u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", broj 100/08)

23. Historijski spomenik - Careva ćuprija u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", broj 36/09)

24. Grupa objekata - Gazi Husrev-begovog vakufa u Sarajevu sa pokretnom imovinom ("Službeni glasnik BiH", broj 94/09)

25. Ambijentalna cjelina - Kazandžiluk, Male Daire i Luledžina ulica u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH" broj, 25/11) primjenjuju se mjere zaštite utvrđene u pojedinačnim

odlukama Komisije o proglašenju tih nacionalnih spomenika.

B) Za sljedeće objekte i cjeline unutar prostora koji imaju visoku graditeljsku, dokumentarnu, ambijentalnu i prirodnu vrijednost, koji se nalaze na Privremenoj listi nacionalnih spomenika Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 33/02), a za koje do donošenja ove odluke Komisija nije donijela pojedinačne odluke o proglašenju nacionalnim spomenicima Bosne i Hercegovine:

1. Muzej Mlada Bosna: novi premjer - k.č. 1337, k.o. Sarajevo I; stari premjer - k.č. 36, Mahala XI

2. Tabački mesdžid: novi premjer - k.č. 730, k.o. Sarajevo I; stari premjer - dio k.č. 7, Mahala XCVIII

3. Sebilj na Baščaršijskom trgu: novi premjer - dio k.č. 1400, k.o. Sarajevo I; stari premjer - dio k.č. 2, Mahala I primjenjuju se mjere zaštite utvrđene Regulacionim

planom sanacije, konzervacije, restauracije i revitalizacije Sarajevske čaršije iz 1975. godine (u daljnjem tekstu: Regulacioni plan) i ovom odlukom sve dok Komisija ne donese pojedinačne odluke o njihovom proglašenju nacionalnim spomenikom, kada će se na njih primjenjivati mjere zaštite utvrđene tim odlukama.

C) Za objekte, prostore i cjeline unutar zaštitnog područja koji imaju visoku graditeljsku, dokumentarnu, ambijentalnu i prirodnu vrijednost a koji su definirani Regulacionim planom i ostale katastarske čestice koje se nalaze u sklopu zaštićenog područja Sarajevske čaršije definiranog graničnom linijom u tački I stav 3. ove odluke utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

- Dopušteni su isključivo radovi, konzervacije, restauracije i prezentacije spomenika, a radovi interpolacije, dogradnje ili nadogradnje mogu biti odobreni samo izuzetno ako su predviđeni Regulacionim planom i nisu u suprotnosti sa posebnim mjerama zaštite propisanim ovom odlukom;

- Nije dopuštena izgradnja novih objekata ni infrastrukture, dogradnja i nadogradnja postojećih objekata, promjene na objektima u smislu broja i vrste otvora, visine, materijala, boje i sl., kao ni legalizacija izvedenih zahvata koji nisu predviđeni Regulacionim planom;

- Sve intervencije, uključujući izgradnju novih objekata, dogradnju, nadziđivanje i ostale građevinske zahvate privremenog ili trajnog karaktera koji nisu izvedeni u skladu sa odredbama Regulacionog plana, bez obzira da li je za njihovo odobravanje vođen upravni postupak ili nije, bit će podvrgnuti mjerama otklanjanja ili ublažavanja negativnog utjecaja na autentičnost nacionalnog spomenika, koje će biti utvrđene posebnim elaboratom;

- Mjere zaštite se odnose na sve elemente graditeljske cjeline, uključujući objekte, otvorene površine - javne i privatne, mobilijar, vizuelne komunikacije (reklame, putokaze, informacione panoe, i dr.), rasvjetu, hortikulturna rješenja i sl., a primjena istih će se vršiti u

skladu sa detaljnim provedbenim planom navedenog područja. U cilju implementacije utvrđenih mjera zaštite, Vlada

Federacije je dužna posebno osigurati: - Izradu ažurirane geodetske podloge prostora obuhvaćenih

odlukom Komisije; - Izradu Elaborata o otklanjanju ili ublažavanju negativnog

utjecaja izvršenih intervencija u obuhvatu historijskog gradskog područja - Sarajevska čaršija na autentičnost nacionalnog spomenika (u daljnjem tekstu: Elaborat), koji se odnosi na sve građevinske, infrastrukturne, hortikulturne i druge radove koji su izvedeni u obuhvatu nacionalnog spomenika, a koji nisu u skladu sa Regulacionim planom. Elaborat će biti urađen na osnovi stručnih analiza koje će obuhvatiti: trenutno stanje prostorne cjeline, odnosno karakteristike historijskog gradskog područja u sklopu definiranja historijskog urbanog pejzaža Sarajeva, identifikaciju, pravni status, informaciju o tome da li su radovi izvedeni sa odobrenjem za građenje, kvalifikaciju i opis intervencija, informacije o vlasništvu i investitoru, utjecaj neplanskih intervencija (interpolacija novih objekata, dogradnje nadogradnje, izmjena na objektima i u prostorima koje obuhvataju materijale, boje, tehnike i tehnologije na autentičnost i integralnost Sarajevske čaršije; rizike i dosadašnje posljedice nepogoda, prirodnih i tehničkih katastrofa, stepen očuvanosti nematerijalne komponente nacionalnog spomenika (prisutnost, zastupljenost i autentičnost starih zanata, običaja, festivala i sl.). Elaborat, nadalje, treba utvrditi prijedlog mjere za umanjivanje ili otklanjanje negativnog utjecaja na autentičnost i interpolaciju historijskog gradskog područja - Sarajevske čaršije: parcijalno uklanjanje dijelova objekta u skladu sa značajem historijskog objekta, odnosno ambijentalne cjeline, preoblikovanje pojedinih dijelova objekta, a koje se odnosi na izmjenu konstruktivnog sistema, izgleda pojedinih funkcionalnih dijelova, dimenzija i proporcija prozorskih otvora i sl., preoblikovanje fasada koje su urađene u suprotnosti sa ambijentom, uklanjanje ili preoblikovanje reklamnih i drugih panoa i potpuno uklanjanje građevina.

- Izradu izmjena i dopuna Regulacionog plana za područje nacionalnog spomenika u skladu sa Uredbom o jedinstvenoj metodologiji za izradu planskih dokumenata ("Službene novine Federacije BiH, br. 63/04, 50/07 i 84/10), odlukama Komisije i Elaboratom o otklanjanju ili ublažavanju negativnog utjecaja izvršenih intervencija u obuhvatu historijskog gradskog područja - Sarajevska čaršija;

- Izradu Programa hitnih i interventnih mjera zaštite Sarajevske čaršije;

- Izradu Plana upravljanja historijskim gradskim područjem - Sarajevska čaršija sa definiranim nosiocima realizacije programa, u skladu sa metodologijom za provedbu Konvencije o zaštiti svjetske kulturne i prirodne baštine;

- Utvrđivanje, u sklopu detaljnih urbanističkih planova i plana upravljanja, uvjeta za očuvanje i promoviranje kulturnih i historijskih vrijednosti, kako materijalnih, tako i njihovih nematerijalnih komponenti - starih zanata i djelatnosti, tradicionalnih festivala i običaja koji su vezani za objekte i mjesta;Izradu etapnog programa provedbe plana sa finansijskim pokazateljima;

- Izradu programa zaštite infrastrukture, urbanog mobilijara i prirodnog naslijeđa. U cilju trajne zaštite nacionalnog spomenika, odnosno u

cilju sprečavanja gradnji koje bi imale negativni utjecaj na


vizuelni identitet i integritet Sarajevske čaršije, utvrđuje se zaštitni pojas koji obuhvata: park At Mejdan, Filipovića kasarnu i područje na južnoj (lijevoj) obali u koji spadaju džamija Čohadži hadži Sulejmana i Crkva sv. Ante sa samostanom. To područje je sa južne strane, u smjeru zapad - istok, omeđeno ulicama Za Beglukom i Jediler. Na raskrsnici ulica Jediler i Bistrička, granica teče ulicom Bistrik prema jugu, do Bakarevićeve ulice, kojom teče dalje u pravcu istoka, paralelno sa Samostanom i Crkvom sv. Ante. Na istočnom kraju Crkve granica skreće prema sjeverozapadu i teče Hulusinom ulicom, na čijem kraju nastavlja da teče u pravcu istoka Franjevačkom ulicom, obuhvatajući i kompleks "Sarajevske pivare", do križanja sa ulicom Maguda, obuhvatajući mješovito stambeno-poslovno područje Bistrika južno od rijeke Miljacke. Ulicom Maguda granica teče prema sjeveru, do Ulice Alifakovac, odakle teče prema istoku, obuhvatajući stambene objekte s obje strane ulice. Na raskrsnici sa ulicom Podcarina, granica teče istom ulicom prema sjeveru i na nju se nadovezuje ulica Babića bašća do rijeke Miljacke. Granicom je tako obuhvaćeno područje Babića bašće i Toplika na južnoj obali Miljacke, sa suprotne strane Isa-begove zavije. Granica dalje vodi u pravcu sjeverozapada sijekući Miljacku i ide mostom izgrađenim krajem XX vijeka. Odatle granica ide prema zapadu obuhvatajući Nadmline, Mustajpašin mejdan, groblje i džamiju Kučuk Katiba uz Halilbašića ulicu, kao i Hastahanu. Odatle granica nastavlja teći prema zapadu Halilbašića ulicom do gradilišta gdje se prethodno nalazilo skladište građevinskog materijala, obuhvatajući gradilište, dio groblja Kovači sjeveroistočno od gradilišta i južni dio platoa Kovači. Odatle granica nastavlja ići prema sjeverozapadu ulicom Kasima ef. Dobrače i ulicom Patke, obuhvatajući dio groblja Kovači uz ulicu Kovači i stambene objekte na uglu ulica Patke i Kasima ef. Dobrače, do ugla sa ulicom Safvet-bega Bašagića, odakle granična linija nastavlja teći prema sjeveru do Mekteba Gazi Husrev-begovog vakufa, obuhvatajući i objekte istočnog niza Sagrdžija. Odatle granica teče ulicom Ćemerlina prema zapadu, obuhvatajući nekadašnju Šerijatsku sudijsku školu. Prema zapadu granica siječe Logavinu ulicu i obuhvata Buzadži Hadži Hasanovu džamiju. Prema zapadu granica dalje teče ulicom Josipa Štadlera, do Gazi Husrev-begovog hamama na krajnjoj zapadnoj strani. Granica Zaštitnog pojasa dalje ide prema jugu, obuhvatajući Katedralu, palatu Gazi Husrev-begovog vakufa na Trgu fra Grge Martića, Sabornu crkvu, zgradu Mitropolije, Štrosmajerovu ulicu, istočni i zapadni niz objekata ulice Ćumurija i Ćumurija most, do zapadne strane At Mejdana.

Granična linija zaštitnog pojasa polazi od Ćumurija mosta i ide u smjeru kazaljke na satu (od Ćumurija mosta granična linija ide preko Obale Kulina bana), te ga čine sljedeće parcele: K.o. Sarajevo I: dio k.č. 1393 (Obala Kulina bana), k.č. 1270, 1269, 1416; K.o. Sarajevo XI: 2130, 2043, dio 2042 (Ul. Tekija čikma), 2041, 2030, 2029, dio 2120 (Ul. Zelenih beretki), 2027, 2028, 2023, dio 2003 (Ul. Ferhadija), 1973/1, 1973/2, 2128; K.o. Sarajevo I: 1414, 1069, 1394, 1067, 1061, 1060, 1059, 1058, 1057, 1056/2, 1049, 1048/2, 1048/1, 1035, 1034, 1030, 1029, 1028, 1027, 1021, 1019, 1017, 1015, 1014, 1012, dio 1411 (Ul. Josipa Štadlera); K.o. Sarajevo III: dio 2183 (Ul. Josipa Štadlera), 2150, dio 2183; K.o. Sarajevo I: dio 1411 (Ul. Josipa Štadlera), 1011, 16/1, 1, 2, 3, 4, 5, 43, 44, 47, 48, 56, dio 1411; K.o. Sarajevo III. Dio 2183 (Ul. Josipa Štadlera), 1906 (Mekteb - Ćemerlina ulica), dio 2184 (Ul. Sagrdžije čikma); K.o. Sarajevo I: dio 1406 (Ul. Sagrdžije čikma), 72/1, 58/1, 59/1, 61, 62, 64/1, 105, 104, 105, 106, 107, 105; K.o. Sarajevo II: 3450 i 3445 (k.č. 2 - dio Mahala LXXVII - Sarajevo), 2463 (k.č. 4, Mahala XCVII), 3451 (k.č. 2 - dio XCVII - Sarajevo); K.o. Sarajevo I: 180 (Hastahana), 181,

1397, 182, 186, 188, 189, 190, 191, 192, 195; K.o. Sarajevo I: 2535; K.o. Sarajevo I: 196, 198, 209, 223/2; K.o. Sarajevo IX: 2815, 218, 222, 220, 219, 216, 215/1, 214/1, 214/2, 213, 212, 211, 210, 209, 2753, 342, 362/1, 363, 364/1, 364/2, 367, dio 368, 370, 371, dio 2754 (Ul. Megara), 401, dio 2763 (Ul. Franjevačka), 1562, 1575/1, 1573/3, 1573/1, 1573/2, 1572, 1570, 1569, dio 2818 (Ul. Bistrik); K.o. Sarajevo VIII: dio 3824 (Ul. Bistrik), 185/2, dio 3787 (Ul. Bistrik potok), 183, dio 3786 (Ul. Za beglukom), 32/1, dio 3783/2 (Ul. Hamdije Kreševljakovića), dio 4, dio 5 (Ul. Obala Isa-bega Isakovića), što odgovara Mahala XXXVIII: k.č. 40, 42, 90, 42, dio 113 (Ul. Tekija čikma), 35, dio 33, 30, dio 4 (Ul. Zelenih beretki), 73, 71, dio 68, dio 69, 140, 70; Mahala XXXVI: dio 2 (Ul. Ferhadija); Mahala XL: 85, 110, 101, 16; Mahala XXXVI: dio 2 (Trg fra Grge Martića); Mahala XLI: dio 2 (Ul. Mula Mustafe Bašeskije), 37, 118; Mahala XLIII: 43,44, 24, 53, 26, 67, 54, 28, 64, 35; Mahala XLII: 57, 101, 58, 5, 59, 60, 112, 8, 10, dio 2 (Ul. Josipa Štadlera), 1, dio 2, 16, 17, 124, 121, 65; Mahala LXXV: dio 2 (Hrgića ulica), 118, 26, 63, 171, 30, dio 2 (Ul. Josipa Štadlera), 34, dio 2 (Ul. Sagrdžije čikma), 114, 67, 116, 36; Mahala LXXVI: 22, 92, 23, dio 3 (Ul. Patke); Mahala LXXVII: 6, dio 2, 5, dio 2 (Ul. Patke), 11, 156, dio 2 (Ul. Patke), 96, dio 2 (Ul. Kovači); Mahala XXVI: 21; Mahala XCVIII: 135, 134, 133, 129, 126, 215, 124, 19, 31, 16, 15, 14, 12, 210, 211, 182, 224, dio 173 (Ul. Nadmlini), 199, 197, 240; Mahala XCVII: 80, 317, dio 2 (Ul. Nadmlini), 1, 39, 123, 193, 217, 124, 204, 125, dio 2 (Halilbašića ulica), 44, 45, 44, 43, 47, dio 2 (Bentbaša ulica); preko rijeke Miljacke; Mahala CV: dio 17, 117, 7, 6, 1, 79, 128, dio 2 (Ul. Toplik), 25, 26, 27, 88, 28; Mahala XCIX: dio 4 (Ul. Veliki Alifakovac), 163, 40, dio 4 (Ul. Alifakovac), 41, 100, 172, 100, 103, 141, 43, 170, 44, dio 4 (Ul. Megara i Franjevačka ulica); Mahala CI: dio 2 (Franjevačka ulica), dio 59 (Ul. Mehmeda Mujezinovića), dio 2 (Franjevačka ulica); Mahala CXVIII: dio 2 (Franjevačka ulica), 3, 4; Mahala CXX: 70, 173, 69, dio 103 (Ul. Bistrik), 115, dio 103, 9, dio 3 (Ul. Bistrik potok), 144, 1; Mahala CXIX: dio 2 (Ul. Za beglukom), 142, 144, 5, 14, dio 2 (Ul. Hamdije Kreševljakovića), 1, dio 2 (Ul. Obala Isa-bega Isakovića), (stari premjer) te se linija vraća na Ćumurija most i zatvara zaštitni pojas. U zaštitnom pojasu utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

A) Za sljedeće objekte ili cjeline za koje je Komisija donijela pojedinačne odluke o proglašenju nacionalnim spomenicima Bosne i Hercegovine:

1. Arheološko područje - At Mejdan ("Službeni glasnik BiH", broj 29/06)

2. Nekadašnja "Hastahana" ("Službeni glasnik BiH", broj 94/09)

3. Zgrada Srpskog kulturno-prosvjetnog društva "Prosvjeta" ("Službeni glasnik BiH", broj 79/09)

4. Katedrala - Crkva Srca Isusova ("Službeni glasnik BiH", broj 2/06)

5. Zgrada pravoslavne Mitropolije ("Službeni glasnik BiH", broj 42/07)

6. Franjevački samostan i Crkva sv. Ante u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", broj 88/07)

7. Stambeni objekat u ulici Sime Milutinovića ("Službeni glasnik BiH", broj 94/09)

8. Gazi Husrev-begova palata na Trgu fra Grge Martića ("Službeni glasnik BiH", broj 94/09)

9. Stambeno-poslovni objekat u ulici Edhema Mulabdića ("Službeni glasnik BiH", broj 94/09)

10. Zgrada nekadašnjeg Gazi Husrev-begovog mekteba u ulici Ćemerlina ("Službeni glasnik BiH", broj 94/09)


11. Rodna kuća Vladislava Skarića (Kuća Jeftana Despića, Objekat Muzeja književnosti i pozorišne umjetnosti BiH) ("Službeni glasnik BiH", broj 99/06)

12. Stambeno-poslovni objekat Vakufa Čokadži Sulejmana ("Službeni glasnik BiH", broj 17/12)

13. Gazi Husrev-begov hamam ("Službeni glasnik BiH", broj 94/09)

14. Saborna crkva ("Službeni glasnik BiH", broj 18/07) 15. Staro groblje na Kovačima (dio koji se nalazi na području

zaštitnog pojasa) ("Službeni glasnik BiH", broj 42/07) primjenjuju se mjere zaštite utvrđene u pojedinačnim

odlukama Komisije o proglašenju tih nacionalnih spomenika.

B) Za sljedeća dobra sa Privremene liste nacionalnih spomenika Bosne i Hercegovine, za koja do donošenja ove odluke Komisija nije donijela pojedinačne odluke o proglašenju nacionalnim spomenicima Bosne i Hercegovine:

1. Objekti "Sarajevske pivare" - parcele predviđene za mjere zaštite: novi premjer - k.č. 28 i 29, k.o. Sarajevo IX; stari premjer - dio k.č. 101, 110, 114 i 164, Mahala CXVIII; k.č. 40, dio 41 i 56, Mahala C; k.č. 20, 26, 86, 92, 93 i 94, Mahala CI

2. Šerijatska sudijska škola: k.č. 57/1 i 57/2 (novi premjer), k.o. Sarajevo I, što odgovara k.č. 78, 98 i 99 (stari premjer), Mahala LXXV utvrđuju se sljedeće mjere zaštite: - Dopušteni su isključivo radovi, konzervacije,

restauracije i prezentacije spomenika, ukoliko na osnovi pojedinačnih zahtjeva vlasnika dobara ili drugih lica, federalno ministarstvo nadležno za prostorno uređenje (u daljnjem tekstu: nadležno ministarstvo) ne utvrdi da je moguće odobriti i drugu vrstu zahvata (adaptacija novoj namjeni, izmjena dijelova dobra, interpolacija dobra i sl.);

- Podnosilac zahtjeva dužan je, uz zahtjev nadležnom ministarstvu, predočiti dokumentaciju iz koje su vidljivi stepen i vrsta zahvata;

- Kada za dobra navedena u okviru tačke B) budu donesene pojedinačne odluke o proglašenju nacionalnim spomenikom, mjere utvrđene tim odlukama bit će konačne i obavezujuće.

C) Za ostale objekte koji se nalaze u zaštitnom pojasu utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

- Dopuštena je rekonstrukcija i interpolacija novih objekata ili njihovih dijelova pod uvjetom da maksimalna dopuštena visina objekata prati historijsko mjerilo susjedstva, svi objekti moraju poštivati građevinsku liniju susjednih objekata i u prizemlju i na spratovima i moraju pratiti postojeći volumen;

- Novoizgrađeni objekti dimenzijama, izgledom ili na neki drugi način ne smiju ugrožavati spomeničku, prirodnu ili ambijentalnu vrijednost zaštićenog prostora;

- Nove strukture moraju u svom sveukupnom dojmu odražavati ambijentalni identitet, ali su dopušteni elementi savremenog dizajna i materijala, ukoliko su u skladu sa strukturom i okolišem;

- Nije dopuštena nova gradnja na zelenim površinama, ulicama i ostalim slobodnim javnim prostorima;

- Postojeći planovi koji sadrže saobraćajno rješenje trebaju biti izmijenjeni u skladu sa ovom odlukom a kako bi smanjili pritisak od saobraćaja i poštivali historijske strukture;

- Nije dopuštena izgradnja industrijskih objekata, zagađivača okoliša i objekata čija namjena može ugroziti nacionalni spomenik.


prostorno-planski akti u dijelu u kojem su u suprotnosti sa odredbama ove odluke.

Regulacioni plan Sarajevske čaršije iz 1975. godine ostaje na snazi u dijelu u kojem nije u suprotnosti sa odredbama ove odluke.

V Svako, a posebno nadležni organi Federacije Bosne i

Hercegovine, kantona, gradske i općinske službe, suzdržat će se od poduzimanja bilo kakvih radnji koje mogu oštetiti nacionalni spomenik ili dovesti u pitanje njegovu zaštitu.

VI Ova odluka dostavit će se Vladi Federacije, nadležnom

ministarstvu, nadležnoj službi zaštite naslijeđa na nivou Federacije Bosne i Hercegovine i općinskom organu uprave nadležnom za poslove urbanizma i katastra, radi provedbe mjera utvrđenih u tač. II - V ove odluke, te nadležnom općinskom sudu radi upisa u zemljišne knjige.

VII Sastavni dio ove odluke je obrazloženje sa pratećom

dokumentacijom, koje je dostupno na uvid zainteresiranim licima u prostorijama i na web stranici Komisije (http://www.kons.gov.ba).

VIII Prema članu V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog






SarajevoPredsjedavajuća Komisije


Povjerenstvo za očuvanje nacionalnih spomenika, na

temelju članka V. stavak 4. Aneksa 8. Općega okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i članka 39. stavak 1. Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 1. do 3. travnja 2014. godine, donijelo je

ODLUKU I.

Povijesno gradsko područje - Sarajevska čaršija proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik se nalazi u prostornom obuhvatu između Šeher-ćehajine ćuprije i područja Isa-begove zavije na istoku, Ferhadije džamije na zapadu, Careve džamije i Konaka na jugu, Stare pravoslavne crkve na sjeveru i Kovača na sjeveroistoku.

Granica nacionalnoga spomenika polazi od Latinske ćuprije i ide u smjeru sjevera, te zahvaća sljedeće parcele: K.o. Sarajevo I: dio k.č. 1393 (Ul. Obala Kulina bana), 1336, 1330, 1329, 1317, 1316, 1315, 1314, 1312, 1311, 1308, 1303/1, 1304, 1305, 1307, dio 1404, (Ul. Zelenih beretki), 1184, 1198, dio 1403 (Ul. Ferhadija), 1131, 1128/1, 1127, dio 1394 (Ul. Mula Mustafe Bašeskije), 984, 983/2, 981, 979, 976, 975/1, dio 16/1 (Ul. Logavina), 13, 15, dio 16/2 (Ul. Hadži Damjanova), 17/1,


17/2, dio 26 (Ul. Todora Švrakića), 28, 27, 31, 32, dio 37 (Ul. Na Varoši), 553, 551, 560, 566, 567/2, 568/1, 572, dio 506 (Ul. Bjelina čikma), 509, 522, 521/1, 521/2, dio 1395 (Ul. Sagrdžije), 63, 64/1, dio 1396 (Ul. Safvet-bega Bašagića), 130, dio 129, 133, 135, 153/1, dio 157 (Ul. Nikolića čikma), 158, 159, 160, 161, 170, 169, 168, 167, dio 1399 (Ul. Kovači), 284, 289/1, 288, 290, 291, 292, 293, 294, 295, 298, 297, 277, 276, 275, 274, 273, dio 299 (Ul. Kraćule), 229, 230, 231, 233, 237, 238/1, 238/2, dio 258 (Ul. Nadmlini), dio 248, 245, 223/1, dio 213, 212, 211, 209, 223/2, 223/3, 224; K.o. Sarajevo IX: dio 2815 (rijeka Miljacka), dio 173 (Ul. Toplik), 172, dio 173 (Ul. Toplik), 171, dio 2753 (Ul. Obala Isa-bega Isakovića), 14, dio 9, 13, 12, dio 2753 (Ul. Obala Isa-bega Isakovića), dio 2815 (rijeka Miljacka), (novi premjer), što odgovara Mahala XI: dio k.č. 1 (Obala Kulina bana), 20, 46, 42; Mahala XXXVII: 16, 42, dio 1, 19, 46, dio 1, 11, dio 1 (Ul. Hadži Ristića), 20, 28, 27, 26, 24; Mahala XXXVI: dio 2 (Ul. Zelenih beretki), 14, 4, 95, 1, 3, dio 2 (Ul. Ferhadija); Mahala XLI: 138, 1, 137, 135, dio 2 (Ul. Mula Mustafe Bašeskije), 101, 144, 100, 72, 71, 80, dio 2 (Ul. Logavina); Mahala XXXIV: 59, 3, 4, dio 1 (Ul. Hadži Damjanova), 6, 7, 12, dio 1 (Ul. Todora Švrakića), 17, 18, 43, 19, 22, dio 1 (Ul. Na Varoši), 57; Mahala XXXIII: 87, 9, 18, 25, 85, 30, 33, dio 2 (Ul. Bjelina čikma); Mahala XXVIII: 33, 14, 15, dio 1 (Ul. Sagrdžije); Mahala LXXVI: preko ulice Sagrdžije, 1, 85, 92, 23, 93, dio 3 (Ul. Safvet-bega Bašagića); Mahala XCVIII: niz ulicu Safvet-bega Bašagića, 145, 89, 144, 143, 148, 138, dio 169 (Ul. Nikolića čikma); Mahala XXVI: 34, 33, 31, 30, 29, 28, 27, 26; Mahala XCVIII: dio 195; Mahala XXVI: 1, 21, 20, 19, 18, 17, 16, 15, 14, 13, 12, 11, 10, 9, 8; Mahala XXV: 33, 88; Mahala XCVIII: 127, 126, 215, 124, dio 31 (Ul. Kraćule), 16, 15, 14, 12, 210, 211, 182, 224, dio 173 (Ul. Nadmlini), dio 199 (Ul. Nadmlini), dio 5, 31; Mahala XCVII: 281, 282, 57, 48, dio 47, dio 2 (Ulica Bentbaša), 278, 279, 73; preko rijeke Miljacke; Mahala XCIX: dio 4 (Ul. Obala Isa-bega Isakovića), 5, 2, 72, dio 4; Mahala C: dio 2 (Ul. Obala Isa-bega Isakovića); Mahala CXVIII: dio 2 (Ul. Obala Isa-bega Isakovića), 1, 8; Mahala CXX: 129; Mahala CXVIII: 183, 8, 11, 16, 1, dio 2 (Ul. Obala Isa-bega Isakovića) (stari premjer) te se vraća na Latinsku ćupriju i zatvara zaštićeno područje i obuhvaća objekte, otvorene prostore - javne i privatne, prometnice, drveće i hortikulturno rješenje otvorenih prostora.

Nacionalni spomenik definiran u st. 2. i 3. ove točke nalazi se na području općine Stari Grad, Grad Sarajevo, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik se primjenjuju mjere zaštite utvrđene Zakonom o provedbi odluka Povjerenstva za zaštitu nacionalnih spomenika uspostavljenog prema Aneksu 8. Općega okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službene novine Federacije BiH", br. 2/02, 27/02, 6/04 i 51/07).

II. Vlada Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu:

Vlada Federacije) dužna je osigurati pravne, znanstvene, tehničke, administrativne i financijske mjere za zaštitu, konzervaciju i prezentaciju nacionalnoga spomenika.

Povjerenstvo za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Povjerenstvo) utvrdit će tehničke uvjete i osigurati financijska sredstva za izradu i postavljanje informacijske ploče sa temeljnim podacima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.

III. U cilju trajne zaštite nacionalnoga spomenika utvrđuju se

sljedeće mjere zaštite:

A) Za katastarske čestice utvrđene u sklopu pojedinačnih odluka Povjerenstva o proglašenju sljedećih objekata ili

cjelina unutar zaštićenoga područja nacionalnim spomenicima Bosne i Hercegovine:

1. Povijesna građevina - Stari jevrejski hram (Il Kal Grandi -Veliki hram, ili Il Kal Vježu -Stari hram ili Stara sinagoga) u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", broj 33/04)

2. Graditeljska cjelina - Čekrekčinica (Čekrekči Muslihudinova) džamija sa dućanima u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", broj 84/05)

3. Graditeljska cjelina - Ferhadija džamija (Ferhad-begova džamija) sa haremom u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", broj 84/05)

4. Graditeljska cjelina - Careve (Hatibove, Stare sultan Mehmeda, Stare-Atik, Gazi sultan Fatih Mehmed-hanove) džamije sa Isa-begovom banjom u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", broj 63/06)

5. Povijesna građevina - Latinska ćuprija u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", broj 14/05)

6. Arheološko područje - ostaci Tašlihana u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", broj 100/07 i 94/09)

7. Povijesni spomenik - Šeher-ćehajina ćuprija u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", broj 2/06)

8. Povijesni spomenik - Despića kuća u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", broj 99/06)

9. Prirodno-graditeljska cjelina - Isa-begova zavija u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", broj 29/05)

10. Graditeljska cjelina - Hadžijska (Vekil Harčova) džamija u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", broj 12/06)

11. Graditeljska cjelina - Brusa-bezistan (Rustem-pašin bezistan, Mali bezistan) sa dućanima u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", br. 18/07 i 90/07)

12. Povijesni spomenik - Sahat-kula u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", br. 99/06 i 94/09)

13. Graditeljska cjelina - Gazi Husrev-begov bezistan sa dućanima u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", br. 18/07 i 90/07; 94/09)

14. Povijesna građevina - Baščaršijska (Havadže Duraka) džamija u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", broj 42/07)

15. Graditeljska cjelina - Stara pravoslavna crkva (Crkva svetih arhanđela Mihaila i Gavrila) u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", broj 53/08)

16. Graditeljska cjelina - Gazi Husrev-begova medresa sa mjestom i ostacima Hanikaha u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", br. 42/07, 94/09)

17. Povijesna građevina - Gradska vijećnica u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", broj 88/07)

18. Graditeljska cjelina - Gazi Husrev-begova (Begova) džamija u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", br. 105/06, 94/09)

19. Graditeljska cjelina - Hadžimuratovića Daire (Velike Daire) u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", broj 3/08)

20. Graditeljska cjelina - Konak u Sarajevu zajedno sa pokretnim naslijeđem ("Službeni glasnik BiH", broj 19/08)

21. Graditeljska cjelina - Hotel Stari Grad (nekadašnji han Gazi Husrev-begovog vakufa, Hotel Gazi) i stambeni objekat Kadić, djelo arhitekte Josipa Vancaša, u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", br. 94/09, 94/09)

22. Mjesto i ostaci povijesne građevine - Firuz-begov hamam u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", broj 100/08)

23. Povijesni spomenik - Careva ćuprija u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", broj 36/09)

24. Skupina objekata - Gazi Husrev-begovog vakufa u Sarajevu sa pokretnom imovinom ("Službeni glasnik BiH", broj 94/09)


25. Ambijentalna cjelina - Kazandžiluk, Male Daire i Luledžina ulica u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", broj 25/11) primjenjuju se mjere zaštite utvrđene u pojedinačnim

odlukama Povjerenstva o proglašenju tih nacionalnih spomenika.

B) Za sljedeće objekte i cjeline unutar prostora koji imaju visoku graditeljsku, dokumentarnu, ambijentalnu i prirodnu vrijednost, koji se nalaze na Privremenoj listi nacionalnih spomenika Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 33/02), a za koje do donošenja ove odluke Povjerenstvo nije donijelo pojedinačne odluke o proglašenju nacionalnim spomenicima Bosne i Hercegovine:

1. Muzej Mlada Bosna: novi premjer - k.č. 1337, k.o. Sarajevo I; stari premjer - k.č. 36, Mahala XI

2. Tabački mesdžid: novi premjer - k.č. 730 k.o. Sarajevo I; stari premjer - dio k.č. 7, Mahala XCVIII

3. Sebilj na Baščaršijskom trgu: novi premjer - dio k.č. 1400 k.o. Sarajevo I; stari premjer - dio k.č. 2, Mahala I primjenjuju se mjere zaštite utvrđene Regulacijskim

planom sanacije, konzervacije, restauracije i revitalizacije Sarajevske čaršije iz 1975. godine (u daljnjem tekstu: Regulacijski plan) i ovom odlukom sve dok Povjerenstvo ne donese pojedinačne odluke o njihovom proglašenju nacionalnim spomenikom, kada će se na njih primjenjivati mjere zaštite utvrđene tim odlukama.

C) Za objekte, prostore i cjeline unutar zaštitnoga područja koji imaju visoku graditeljsku, dokumentarnu, ambijentalnu i prirodnu vrijednost a koji su definirani Regulacijskim planom i ostale katastarske čestice koje se nalaze u sklopu zaštićenoga područja Sarajevske čaršije definiranog graničnom linijom u točki I. stavak 3. ove odluke utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

- Dopušteni su isključivo radovi, konzervacije, restauracije i prezentacije spomenika, a radovi interpolacije, dogradnje ili nadogradnje mogu biti odobreni samo iznimno ako su predviđeni Regulacijskim planom i nisu u suprotnosti sa posebnim mjerama zaštite propisanim ovom odlukom;

- Nije dopuštena izgradnja novih objekata ni infrastrukture, dogradnja i nadogradnja postojećih objekata, promjene na objektima u smislu broja i vrste otvora, visine, materijala, boje i sl., kao ni legalizacija izvedenih zahvata koji nisu predviđeni Regulacijskim planom;

- Sve intervencije, uključujući izgradnju novih objekata, dogradnju, nadziđivanje i ostale građevinske zahvate privremenog ili trajnog karaktera koji nisu izvedeni sukladno odredbama Regulacijskoga plana, bez obzira da li je za njihovo odobravanje vođen upravni postupak ili nije, bit će podvrgnuti mjerama otklanjanja ili ublažavanja negativnoga utjecaja na autentičnost nacionalnoga spomenika, koje će biti utvrđene posebnim elaboratom;

- Mjere zaštite se odnose na sve elemente graditeljske cjeline, uključujući objekte, otvorene površine - javne i privatne, mobilijar, vizualne komunikacije (reklame, putokaze, informacijske panoe, i dr.), rasvjetu, hortikulturna rješenja i sl., a primjena istih će se vršiti u skladu sa detaljnim provedbenim planom navedenoga područja. U cilju implementacije utvrđenih mjera zaštite, Vlada

Federacije je dužna posebno osigurati: - Izradu ažurirane geodetske podloge prostora obuhvaćenih

odlukom Povjerenstva; - Izradu Elaborata o otklanjanju ili ublažavanju negativnoga

utjecaja izvršenih intervencija u obuhvatu povijesnoga

gradskog područja - Sarajevska čaršija na autentičnost nacionalnoga spomenika (u daljnjem tekstu: Elaborat), koji se odnosi na sve građevinske, infrastrukturne, hortikulturne i druge radove koji su izvedeni u obuhvatu nacionalnoga spomenika, a koji nisu u skladu sa Regulacijskim planom. Elaborat će biti urađen na temelju stručnih analiza koje će obuhvatiti:trenutno stanje prostorne cjeline, odnosno karakteristike povijesnoga gradskog područja u sklopu definiranja povijesnoga urbanog krajolika Sarajeva, identifikaciju, pravni status, informaciju o tome da li su radovi izvedeni sa odobrenjem za građenje, kvalifikaciju i opis intervencija, informacije o vlasništvu i investitoru, utjecaj neplanskih intervencija (interpolacija novih objekata, dogradnje nadogradnje, izmjena na objektima i u prostorima koje obuhvataju materijale, boje, tehnike i tehnologije na autentičnost i integralnost Sarajevske čaršije; rizike i dosadašnje posljedice nepogoda, prirodnih i tehničkih katastrofa, stupanj očuvanosti nematerijalne komponente nacionalnoga spomenika (prisutnost, zastupljenost i autentičnost starih zanata, običaja, festivala i sl.). Elaborat, nadalje, treba utvrditi prijedlog mjere za umanjivanje ili otklanjanje negativnoga utjecaja na autentičnost i interpolaciju povijesnoga gradskog područja - Sarajevske čaršije: parcijalno uklanjanje dijelova objekta u skladu sa značajem povijesnoga objekta, odnosno ambijentalne cjeline, preoblikovanje pojedinih dijelova objekta, a koje se odnosi na izmjenu konstruktivnoga sustava, izgleda pojedinih funkcionalnih dijelova, dimenzija i proporcija prozorskih otvora i sl., preoblikovanje fasada koje su urađene u suprotnosti sa ambijentom, uklanjanje ili preoblikovanje reklamnih i drugih panoa i potpuno uklanjanje građevina.

- Izradu izmjena i dopuna Regulacijskoga plana za područje nacionalnoga spomenika u skladu sa Uredbom o jedinstvenoj metodologiji za izradu planskih dokumenata ("Službene novine Federacije BiH", br. 63/04, 50/07 i 84/10), odlukama Povjerenstva i Elaboratom o otklanjanju ili ublažavanju negativnoga utjecaja izvršenih intervencija u obuhvatu povijesnoga gradskog područja - Sarajevska čaršija;

- Izradu Programa žurnih i interventnih mjera zaštite Sarajevske čaršije;

- Izradu Plana upravljanja povijesnim gradskim područjem - Sarajevska čaršija sa definiranim nositeljima realizacije programa, u skladu sa metodologijom za provedbu Konvencije o zaštiti svjetske kulturne i prirodne baštine;

- Utvrđivanje, u sklopu detaljnih urbanističkih planova i plana upravljanja, uvjeta za očuvanje i promoviranje kulturnih i povijesnih vrijednosti, kako materijalnih, tako i njihovih nematerijalnih komponenti - starih zanata i djelatnosti, tradicionalnih festivala i običaja koji su vezani za objekte i mjesta;

- Izradu etapnoga programa provedbe plana sa financijskim pokazateljima;

- Izradu programa zaštite infrastrukture, urbanoga mobilijara i prirodnoga naslijeđa. U cilju trajne zaštite nacionalnoga spomenika, odnosno u

cilju sprečavanja gradnji koje bi imale negativni utjecaj na vizualni identitet i integritet Sarajevske čaršije, utvrđuje se zaštitni pojas koji obuhvaća: park At Mejdan, Filipovića kasarnu i područje na južnoj (lijevoj) obali u koji spadaju džamija Čohadži hadži Sulejmana i Crkva sv. Ante sa samostanom. To područje je sa južne strane, u smjeru zapad - istok, omeđeno ulicama Za Beglukom i Jediler. Na križanju ulica Jediler i Bistrička, granica teče ulicom Bistrik prema jugu,


do Bakarevićeve ulice, kojom teče dalje u pravcu istoka, paralelno sa Samostanom i Crkvom sv. Ante. Na istočnom kraju Crkve granica skreće prema sjeverozapadu i teče Hulusinom ulicom, na čijem kraju nastavlja da teče u pravcu istoka Franjevačkom ulicom, obuhvatajući i kompleks "Sarajevske pivare", do križanja sa ulicom Maguda, obuhvatajući mješovito stambeno-poslovno područje Bistrika južno od rijeke Miljacke. Ulicom Maguda granica teče prema sjeveru, do Ulice Alifakovac, odakle teče prema istoku, obuhvatajući stambene objekte s obje strane ulice. Na križanju sa ulicom Podcarina, granica teče istom ulicom prema sjeveru i na nju se nadovezuje ulica Babića bašća do rijeke Miljacke. Granicom je tako obuhvaćeno područje Babića bašće i Toplika na južnoj obali Miljacke, sa suprotne strane Isa-begove zavije. Granica dalje vodi u pravcu sjeverozapada sijekući Miljacku i ide mostom izgrađenim krajem XX vijeka. Odatle granica ide prema zapadu obuhvatajući Nadmline, Mustajpašin mejdan, groblje i džamiju Kučuk Katiba uz Halilbašića ulicu, kao i Hastahanu. Odatle granica nastavlja teći prema zapadu Halilbašića ulicom do gradilišta gdje se prethodno nalazilo skladište građevinskoga materijala, obuhvatajući gradilište, dio groblja Kovači sjeveroistočno od gradilišta i južni dio platoa Kovači. Odatle granica nastavlja ići prema sjeverozapadu ulicom Kasima ef. Dobrače i ulicom Patke, obuhvatajući dio groblja Kovači uz ulicu Kovači i stambene objekte na uglu ulica Patke i Kasima ef. Dobrače, do ugla sa ulicom Safvet-bega Bašagića, odakle granična linija nastavlja teći prema sjeveru do Mekteba Gazi Husrev-begovog vakufa, obuhvatajući i objekte istočnog niza Sagrdžija. Odatle granica teče ulicom Ćemerlina prema zapadu, obuhvatajući nekadašnju Šerijatsku sudačku školu. Prema zapadu granica siječe Logavinu ulicu i obuhvaća Buzadži Hadži Hasanovu džamiju. Prema zapadu granica dalje teče ulicom Josipa Štadlera, do Gazi Husrev-begovog hamama na krajnjoj zapadnoj strani. Granica Zaštitnog pojasa dalje ide prema jugu, obuhvatajući Katedralu, palatu Gazi Husrev-begovog vakufa na Trgu fra Grge Martića, Sabornu crkvu, zgradu Mitropolije, Štrosmajerovu ulicu, istočni i zapadni niz objekata ulice Ćumurija i Ćumurija most, do zapadne strane At Mejdana.

Granična linija zaštitnoga pojasa polazi od Ćumurija mosta i ide u smjeru kazaljke na satu (od Ćumurija mosta granična linija ide preko Obale Kulina bana), te ga čine sljedeće parcele: K.o. Sarajevo I: dio k.č. 1393 (Obala Kulina bana), k.č. 1270, 1269, 1416; K.o. Sarajevo XI: 2130, 2043, dio 2042 (Ul. Tekija čikma), 2041, 2030, 2029, dio 2120 (Ul. Zelenih beretki), 2027, 2028, 2023, dio 2003 (Ul. Ferhadija), 1973/1, 1973/2, 2128; K.o. Sarajevo I: 1414, 1069, 1394, 1067, 1061, 1060, 1059, 1058, 1057, 1056/2, 1049, 1048/2, 1048/1, 1035, 1034, 1030, 1029, 1028, 1027, 1021, 1019, 1017, 1015, 1014, 1012, dio 1411 (Ul. Josipa Štadlera); K.o. Sarajevo III: dio 2183 (Ul. Josipa Štadlera), 2150, dio 2183; K.o. Sarajevo I: dio 1411 (Ul. Josipa Štadlera), 1011, 16/1, 1, 2, 3, 4, 5, 43, 44, 47, 48, 56, dio 1411; K.o. Sarajevo III. Dio 2183 (Ul. Josipa Štadlera), 1906 (Mekteb - Ćemerlina ulica), dio 2184 (Ul. Sagrdžije čikma); K.o. Sarajevo I: dio 1406 (Ul. Sagrdžije čikma), 72/1, 58/1, 59/1, 61, 62, 64/1, 105, 104, 105, 106, 107, 105; K.o. Sarajevo II: 3450 i 3445 (k.č. 2 - dio Mahala LXXVII - Sarajevo), 2463 (k.č. 4, Mahala XCVII), 3451 (k.č. 2 - dio XCVII - Sarajevo); K.o. Sarajevo I: 180 (Hastahana), 181, 1397, 182, 186, 188, 189, 190, 191, 192, 195; K.o. Sarajevo I: 2535; K.o. Sarajevo I: 196, 198, 209, 223/2; K.o. Sarajevo IX: 2815, 218, 222, 220, 219, 216, 215/1, 214/1, 214/2, 213, 212, 211, 210, 209, 2753, 342, 362/1, 363, 364/1, 364/2, 367, dio 368, 370, 371, dio 2754 (Ul. Megara), 401, dio 2763 (Ul. Franjevačka), 1562, 1575/1, 1573/3, 1573/1, 1573/2, 1572, 1570, 1569, dio 2818 (Ul. Bistrik); K.o. Sarajevo VIII: dio

3824 (Ul. Bistrik), 185/2, dio 3787 (Ul. Bistrik potok), 183, dio 3786 (Ul. Za beglukom), 32/1, dio 3783/2 (Ul. Hamdije Kreševljakovića), dio 4, dio 5 (Ul. Obala Isa-bega Isakovića), što odgovara Mahala XXXVIII: k.č. 40, 42, 90, 42, dio 113 (Ul. Tekija čikma), 35, dio 33, 30, dio 4 (Ul. Zelenih beretki), 73, 71, dio 68, dio 69, 140, 70; Mahala XXXVI: dio 2 (Ul. Ferhadija); Mahala XL: 85, 110, 101, 16; Mahala XXXVI: dio 2 (Trg fra Grge Martića); Mahala XLI: dio 2 (Ul. Mula Mustafe Bašeskije), 37, 118; Mahala XLIII: 43,44, 24, 53, 26, 67, 54, 28, 64, 35; Mahala XLII: 57, 101, 58, 5, 59, 60, 112, 8, 10, dio 2 (Ul. Josipa Štadlera), 1, dio 2, 16, 17, 124, 121, 65; Mahala LXXV: dio 2 (Hrgića ulica), 118, 26, 63, 171, 30, dio 2 (Ul. Josipa Štadlera), 34, dio 2 (Ul. Sagrdžije čikma), 114, 67, 116, 36; Mahala LXXVI: 22, 92, 23, dio 3 (Ul. Patke); Mahala LXXVII: 6, dio 2, 5, dio 2 (Ul. Patke), 11, 156, dio 2 (Ul. Patke), 96, dio 2 (Ul. Kovači); Mahala XXVI: 21; Mahala XCVIII: 135, 134, 133, 129, 126, 215, 124, 19, 31, 16, 15, 14, 12, 210, 211, 182, 224, dio 173 (Ul. Nadmlini), 199, 197, 240; Mahala XCVII: 80, 317, dio 2 (Ul. Nadmlini), 1, 39, 123, 193, 217, 124, 204, 125, dio 2 (Halilbašića ulica), 44, 45, 44, 43, 47, dio 2 (Bentbaša ulica); preko rijeke Miljacke; Mahala CV: dio 17, 117, 7, 6, 1, 79, 128, dio 2 (Ul. Toplik), 25, 26, 27, 88, 28; Mahala XCIX: dio 4 (Ul. Veliki Alifakovac), 163, 40, dio 4 (Ul. Alifakovac), 41, 100, 172, 100, 103, 141, 43, 170, 44, dio 4 (Ul. Megara i Franjevačka ulica); Mahala CI: dio 2 (Franjevačka ulica), dio 59 (Ul. Mehmeda Mujezinovića), dio 2 (Franjevačka ulica); Mahala CXVIII: dio 2 (Franjevačka ulica), 3, 4; Mahala CXX: 70, 173, 69, dio 103 (Ul. Bistrik), 115, dio 103, 9, dio 3 (Ul. Bistrik potok), 144, 1; Mahala CXIX: dio 2 (Ul. Za beglukom), 142, 144, 5, 14, dio 2 (Ul. Hamdije Kreševljakovića), 1, dio 2 (Ul. Obala Isa-bega Isakovića), (stari premjer) te se linija vraća na Ćumurija most i zatvara zaštitni pojas. U zaštitnom pojasu utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

A) Za sljedeće objekte ili cjeline za koje je Povjerenstvo donijelo pojedinačne odluke o proglašenju nacionalnim spomenicima Bosne i Hercegovine:

1. Arheološko područje - At Mejdan ("Službeni glasnik BiH", broj 29/06)

2. Nekadašnja "Hastahana" ("Službeni glasnik BiH", broj 94/09)

3. Zgrada Srpskog kulturno-prosvjetnog društva "Prosvjeta" ("Službeni glasnik BiH", broj 79/09)

4. Katedrala - Crkva Srca Isusova ("Službeni glasnik BiH", broj 2/06)

5. Zgrada pravoslavne Mitropolije ("Službeni glasnik BiH", broj 42/07)

6. Franjevački samostan i Crkva sv. Ante u Sarajevu ("Službeni glasnik BiH", broj 88/07)

7. Stambeni objekat u ulici Sime Milutinovića ("Službeni glasnik BiH", broj 94/09)

8. Gazi Husrev-begova palata na Trgu fra Grge Martića ("Službeni glasnik BiH", broj 94/09)

9. Stambeno-poslovni objekat u ulici Edhema Mulabdića ("Službeni glasnik BiH", broj 94/09)

10. Zgrada nekadašnjeg Gazi Husrev-begovog mekteba u ulici Ćemerlina ("Službeni glasnik BiH", broj 94/09)

11. Rodna kuća Vladislava Skarića (Kuća Jeftana Despića, Objekt Muzeja književnosti i pozorišne umjetnosti BiH) ("Službeni glasnik BiH", broj 99/06)

12. Stambeno-poslovni objekt Vakufa Čokadži Sulejmana ("Službeni glasnik BiH", broj 17/12)

13. Gazi Husrev-begov hamam ("Službeni glasnik BiH", broj 94/09)

14. Saborna crkva ("Službeni glasnik BiH", broj 18/07)


15. Staro groblje na Kovačima (dio koji se nalazi na području zaštitnog pojasa) ("Službeni glasnik BiH", broj 42/07) primjenjuju se mjere zaštite utvrđene u pojedinačnim

odlukama Povjerenstva o proglašenju tih nacionalnih spomenika.

B) Za sljedeća dobra sa Privremene liste nacionalnih spomenika Bosne i Hercegovine za koje do donošenja ove odluke Povjerenstvo nije donijelo pojedinačne odluke o proglašenju nacionalnim spomenicima Bosne i Hercegovine:

1. Objekti "Sarajevske pivare"- parcele predviđene za mjere zaštite: novi premjer - k.č. 28 i 29, k.o. Sarajevo IX; stari premjer - dio k.č. 101, 110, 114 i 164, Mahala CXVIII; k.č. 40, dio 41 i 56, Mahala C; k.č. 20, 26, 86, 92, 93 i 94, Mahala CI

2. Šerijatska sudačka škola: k.č. 57/1 i 57/2 (novi premjer), k.o. Sarajevo I, što odgovara k.č. 78, 98 i 99 (stari premjer), Mahala LXXV utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

- Dopušteni su isključivo radovi, konzervacije, restauracije i prezentacije spomenika, ukoliko na temelju pojedinačnih zahtjeva vlasnika dobara ili drugih osoba, federalno ministarstvo nadležno za prostorno uređenje (u daljnjem tekstu: nadležno ministarstvo) ne utvrdi da je moguće odobriti i drugu vrstu zahvata (adaptacija novoj namjeni, izmjena dijelova dobra, interpolacija dobra i sl.);

- Podnositelj zahtjeva dužan je, uz zahtjev nadležnom ministarstvu, predočiti dokumentaciju iz koje su vidljivi stupanj i vrsta zahvata;

- Kada za dobra navedena u okviru točke B) budu donesene pojedinačne odluke o proglašenju nacionalnim spomenikom, mjere utvrđene tim odlukama bit će konačne i obvezujuće.

C) Za ostale objekte koji se nalaze u zaštitnom pojasu utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

- Dopuštena je rekonstrukcija i interpolacija novih objekata ili njihovih dijelova pod uvjetom da maksimalna dopuštena visina objekata prati povijesno mjerilo susjedstva, svi objekti moraju poštivati građevinsku liniju susjednih objekata i u prizemlju i na katovima i moraju pratiti postojeći volumen;

- Novoizgrađeni objekti dimenzijama, izgledom ili na neki drugi način ne smiju ugrožavati spomeničku, prirodnu ili ambijentalnu vrijednost zaštićenoga prostora;

- Nove strukture moraju u svom sveukupnom dojmu odražavati ambijentalni identitet, ali su dopušteni elementi suvremenoga dizajna i materijala, ukoliko su u skladu sa strukturom i okolišem;

- Nije dopuštena nova gradnja na zelenim površinama, ulicama i ostalim slobodnim javnim prostorima;

- Postojeći planovi koji sadrže prometno rješenje trebaju biti izmijenjeni u skladu sa ovom odlukom a kako bi smanjili pritisak od prometa i poštivali povijesne strukture;

- Nije dopuštena izgradnja industrijskih objekata, zagađivača okoliša i objekata čija namjena može ugroziti nacionalni spomenik.

IV. Stavljaju se izvan snage svi provedbeni i razvojni

prostorno-planski spisi u dijelu u kojemu su oprečni odredbama ove odluke.

Regulacijski plan Sarajevske čaršije iz 1975. godine ostaje na snazi u dijelu u kojem nije u suprotnosti sa odredbama ove odluke.

V. Svatko, a posebice nadležna tijela Federacije Bosne i

Hercegovine, kantona, gradske i općinske službe, suzdržat će se od poduzimanja bilo kakvih radnji koje mogu oštetiti nacionalni spomenik ili dovesti u pitanje njegovu zaštitu.

VI. Ova odluka dostavit će se Vladi Federacije, nadležnom

ministarstvu, nadležnoj službi zaštite naslijeđa na razini Federacije Bosne i Hercegovine i općinskom tijelu uprave nadležnom za poslove urbanizma i katastra, u svrhu provedbe mjera utvrđenih u toč. II. - V. ove odluke, te nadležnom općinskom sudu u svrhu upisa u zemljišne knjige.

VII. Sastavni je dio ove odluke obrazloženje sa pratećom

dokumentacijom, koje je dostupno na uvid zainteresiranim osobama u prostorijama i na web stranici Povjerenstva (http://www.kons.gov.ba).

VIII. Prema članku V. stavak 4. Aneksa 8. Općega okvirnog


IX. Ova odluka stupa na snagu narednoga dana od dana

objave u "Službenom glasniku BiH". Ovu je odluku Povjerenstvo donijelo u sljedećem sastavu:



SarajevoPredsjedateljica Povjerenstva


Комисија за очување националних споменика, на

основу члана V став 4. Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини и члана 39. став 1. Пословника о раду Комисије за очување националних споменика, на сједници одржаној од 1. до 3. априла 2014. године, донијела је

ОДЛУКУ I

Историјско градско подручје - Сарајевска чаршија проглашава се националним спомеником Босне и Херцеговине (у даљем тексту: национални споменик).

Национални споменик се налази у просторном обухвату између Шехер-ћехајине ћуприје и подручја Иса-бегове завије на истоку, Ферхадије џамије на западу, Цареве џамије и Конака на југу, Старе православне цркве на сјеверу и Ковача на сјевероистоку.

Граница националног споменика полази од Латинске ћуприје и иде у смјеру сјевера, те захвата сљедеће парцеле: К.о. Сарајево I: дио к.ч. 1393 (Ул. Обала Кулина бана), 1336, 1330, 1329, 1317, 1316, 1315, 1314, 1312, 1311, 1308, 1303/1, 1304, 1305, 1307, дио 1404, (Ул. Зелених беретки), 1184, 1198, дио 1403 (Ул. Ферхадија), 1131, 1128/1, 1127, дио 1394 (Ул. Мула Мустафе Башескије), 984, 983/2, 981, 979, 976, 975/1, дио 16/1 (Ул. Логавина), 13, 15, дио 16/2 (Ул. Хаџи Дамјанова), 17/1, 17/2, дио 26 (Ул. Тодора Швракића), 28, 27, 31, 32, дио 37 (Ул. На Вароши), 553, 551, 560, 566, 567/2, 568/1, 572, дио 506 (Ул. Бјелина чикма), 509, 522, 521/1, 521/2, дио 1395 (Ул. Сагрџије), 63, 64/1, дио 1396 (Ул. Сафвет-бега Башагића), 130, дио 129, 133, 135, 153/1, дио 157 (Ул. Николића чикма), 158, 159, 160, 161, 170, 169, 168, 167, дио 1399 (Ул. Ковачи), 284,


289/1, 288, 290, 291, 292, 293, 294, 295, 298, 297, 277, 276, 275, 274, 273, дио 299 (Ул. Краћуле), 229, 230, 231, 233, 237, 238/1, 238/2, дио 258 (Ул. Надмлини), дио 248, 245, 223/1, дио 213, 212, 211, 209, 223/2, 223/3, 224; К.о. Сарајево IX: дио 2815 (ријека Миљацка), дио 173 (Ул. Топлик), 172, дио 173 (Ул. Топлик), 171, дио 2753 (Ул. Обала Иса-бега Исаковића), 14, дио 9, 13, 12, дио 2753 (Ул. Обала Иса-бега Исаковића), дио 2815 (ријека Миљацка), (нови премјер), што одговара Махала XI: дио к.ч. 1 (Обала Кулина бана), 20, 46, 42; Махала XXXVII: 16, 42, дио 1, 19, 46, дио 1, 11, дио 1 (Ул. Хаџи Ристића), 20, 28, 27, 26, 24; Махала XXXVI: дио 2 (Ул. Зелених беретки), 14, 4, 95, 1, 3, дио 2 (Ул. Ферхадија); Махала XLI: 138, 1, 137, 135, дио 2 (Ул. Мула Мустафе Башескије), 101, 144, 100, 72, 71, 80, дио 2 (Ул. Логавина); Махала XXXIV: 59, 3, 4, дио 1 (Ул. Хаџи Дамјанова), 6, 7, 12, дио 1 (Ул. Тодора Швракића), 17, 18, 43, 19, 22, дио 1 (Ул. На Вароши), 57; Махала XXXIII: 87, 9, 18, 25, 85, 30, 33, дио 2 (Ул. Бјелина чикма); Махала XXVIII: 33, 14, 15, дио 1 (Ул. Сагрџије); Махала LXXVI: преко улице Сагрџије, 1, 85, 92, 23, 93, дио 3 (Ул. Сафвет- бега Башагића); Махала XCVIII: низ улицу Сафвет-бега Башагића, 145, 89, 144, 143, 148, 138, дио 169 (Ул. Николића чикма); Махала XXVI: 34, 33, 31, 30, 29, 28, 27, 26; Махала XCVIII: дио 195; Махала XXVI: 1, 21, 20, 19, 18, 17, 16, 15, 14, 13, 12, 11, 10, 9, 8; Махала XXV: 33, 88; Махала XCVIII: 127, 126, 215, 124, дио 31 (Ул. Краћуле), 16, 15, 14, 12, 210, 211, 182, 224, дио 173 (Ул. Надмлини), дио 199 (Ул. Надмлини), дио 5, 31; Махала XCVII: 281, 282, 57, 48, дио 47, дио 2 (Улица Бентбаша), 278, 279, 73; преко ријеке Миљацке; Махала XCIX: дио 4 (Ул. Обала Иса-бега Исаковића), 5, 2, 72, дио 4; Махала C: дио 2 (Ул. Обала Иса-бега Исаковића); Махала CXVIII: дио 2 (Ул. Обала Иса-бега Исаковића), 1, 8; Махала CXX: 129; Махала CXVIII: 183, 8, 11, 16, 1, дио 2 (Ул. Обала Иса-бега Исаковића) (стари премјер) те се враћа на Латинску ћуприју и затвара заштићено подручје и обухвата објекте, отворене просторе - јавне и приватне, саобраћајнице, дрвеће и хортикултурно рјешење отворених простора.

Национални споменик дефинисан у ст. 2. и 3. ове тачке налази се на подручју општине Стари Град, Град Сарајево, Федерација Босне и Херцеговине, Босна и Херцеговина.

На национални споменик се примјењују мјере заштите утврђене Законом о спровођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика успостављене према Анексу 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 2/02, 27/02, 6/04 и 51/07).

II Влада Федерације Босне и Херцеговине (у даљем

тексту: Влада Федерације) дужна је да обезбиједи правне, научне, техничке, административне и финансијске мјере за заштиту, конзервацију и презентацију националног споменика.

Комисија за очување националних споменика (у даљем тексту: Комисија) утврдиће техничке услове и обезбиједити финансијска средства за израду и постављање информационе табле са основним подацима о споменику и одлуци о проглашењу добра националним спомеником.

III У циљу трајне заштите националног споменика

утврђују се сљедеће мјере заштите:

A) За катастарске честице утврђене у склопу појединачних одлука Комисије о проглашењу сљедећих

објеката или цјелина унутар заштићеног подручја националним споменицима Босне и Херцеговине:

1. Историјска грађевина - Стари јеврејски храм (Ил Кал Гранди - Велики храм, или Ил Кал Вјежу - Стари храм или Стара синагога) у Сарајеву ("Службени гласник БиХ", број 33/04)

2. Градитељска цјелина - Чекрекчиница (Чекрекчи Муслихудинова) џамија са дућанима у Сарајеву ("Службени гласник БиХ", број 84/05)

3. Градитељска цјелина - Ферхадија џамија (Ферхад-бегова џамија) са харемом у Сарајеву ("Службени гласник БиХ", број 84/05)

4. Градитељска цјелина - Цареве (Хатибове, Старе султан Мехмеда, Старе-Атик, Гази султан Фатих Мехмед-ханове) џамије са Иса-беговом бањом у Сарајеву ("Службени гласник БиХ", број 63/06)

5. Историјска грађевина - Латинска ћуприја у Сарајеву ("Службени гласник БиХ", број 14/05)

6. Археолошко подручје - остаци Ташлихана у Сарајеву ("Службени гласник БиХ", број 100/07 и 94/09)

7. Историјски споменик - Шехер-ћехајина ћуприја у Сарајеву ("Службени гласник БиХ", број 2/06)

8. Историјски споменик - Деспића кућа у Сарајеву ("Службени гласник БиХ", број 99/06)

9. Природно-градитељска цјелина - Иса-бегова завија у Сарајеву ("Службени гласник БиХ", број 29/05)

10. Градитељска цјелина - Хаџијска (Векил Харчова) џамија у Сарајеву ("Службени гласник БиХ", број 12/06)

11. Градитељска цјелина - Бруса-безистан (Рустем-пашин безистан, Мали безистан) са дућанима у Сарајеву ("Службени гласник БиХ", број 18/07 и 90/07)

12. Историјски споменик - Сахат-кула у Сарајеву ("Службени гласник БиХ", бр. 99/06 и 94/09)

13. Градитељска цјелина - Гази Хусрев-бегов безистан са дућанима у Сарајеву ("Службени гласник БиХ", бр. 18/07 и 90/07; 94/09)

14. Историјска грађевина - Башчаршијска (Хаваџе Дурака) џамија у Сарајеву ("Службени гласник БиХ", број 42/07)

15. Градитељска цјелина - Стара православна црква (Црква светих арханђела Михаила и Гаврила) у Сарајеву ("Службени гласник БиХ", број 53/08)

16. Градитељска цјелина - Гази Хусрев-бегова медреса са мјестом и остацима Ханикаха у Сарајеву ("Службени гласник БиХ", бр. 42/07, 94/09)

17. Историјска грађевина - Градска вијећница у Сарајеву ("Службени гласник БиХ", број 88/07)

18. Градитељска цјелина - Гази Хусрев-бегова (Бегова) џамија у Сарајеву ("Службени гласник БиХ", бр. 105/06, 94/09)

19. Градитељска цјелина - Хаџимуратовића Даире (Велике Даире) у Сарајеву ("Службени гласник БиХ", број 3/08)

20. Градитељска цјелина - Конак у Сарајеву заједно са покретним насљеђем ("Службени гласник БиХ", број 19/08)

21. Градитељска цјелина - Хотел Стари Град (некадашњи хан Гази Хусрев-беговог вакуфа, Хотел Гази) и стамбени објекат Кадић, дјело архитекте Јосипа Ванцаша, у Сарајеву ("Службени гласник БиХ", бр. 94/09, 94/09)

22. Мјесто и остаци историјске грађевине - Фируз-бегов хамам у Сарајеву ("Службени гласник БиХ", број 100/08)


23. Историјски споменик - Царева ћуприја у Сарајеву ("Службени гласник БиХ", број 36/09)

24. Група објеката - Гази Хусрев-беговог вакуфа у Сарајеву са покретном имовином ("Службени гласник БиХ", број 94/09)

25. Амбијентална цјелина - Казанџилук, Мале Даире и Лулеџина улица у Сарајеву ("Службени гласник БиХ", број 25/11) примјењују се мјере заштите утврђене у појединачним

одлукама Комисије о проглашењу тих националних споменика.

Б) За сљедеће објекте и цјелине унутар простора који имају високу градитељску, документарну, амбијенталну и природну вриједност, који се налазе на Привременој листи националних споменика Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 33/02), а за које до доношења ове одлуке Комисија није донијела појединачне одлуке о проглашењу националним споменицима Босне и Херцеговине:

1. Музеј Млада Босна: нови премјер - к.ч. 1337, к.о. Сарајево I; стари премјер - к.ч. 36, Махала XI

2. Табачки месџид: нови премјер - к.ч. 730, к.о. Сарајево I; стари премјер - дио к.ч. 7, Махала XCVIII

3. Себиљ на Башчаршијском тргу: нови премјер - дио к.ч. 1400, к.о. Сарајево I; стари премјер - дио к.ч. 2, Махала I примјењују се мјере заштите утврђене Регулационим

планом санације, конзервације, рестаурације и ревитализације Сарајевске чаршије из 1975. године (у даљем тексту: Регулациони план) и овом одлуком све док Комисија не донесе појединачне одлуке о њиховом проглашењу националним спомеником, када ће се на њих примјењивати мјере заштите утврђене тим одлукама.

Ц) За објекте, просторе и цјелине унутар заштитног подручја који имају високу градитељску, документарну, амбијенталну и природну вриједност а који су дефинисани Регулационим планом и остале катастарске честице које се налазе у склопу заштићеног подручја Сарајевске чаршије дефинисаног граничном линијом у тачки I став 3. ове одлуке утврђују се сљедеће мјере заштите:

- Дозвољени су искључиво радови, конзервације, рестаурације и презентације споменика, а радови интерполације, доградње или надоградње могу бити одобрени само изузетно ако су предвиђени Регулационим планом и нису у супротности са посебним мјерама заштите прописаним овом одлуком;

- Није дозвољена изградња нових објеката ни инфраструктуре, доградња и надоградња постојећих објеката, промјене на објектима у смислу броја и врсте отвора, висине, материјала, боје и сл., као ни легализација изведених захвата који нису предвиђени Регулационим планом;

- Све интервенције, укључујући изградњу нових објеката, доградњу, надзиђивање и остале грађевинске захвате привременог или трајног карактера који нису изведени у складу са одредбама Регулационог плана, без обзира да ли је за њихово одобравање вођен управни поступак или није, биће подвргнути мјерама отклањања или ублажавања негативног утицаја на аутентичност националног споменика, које ће бити утврђене посебним елаборатом;

- Мјере заштите се односе на све елементе градитељске цјелине, укључујући објекте, отворене површине - јавне и приватне, мобилијар, визуелне комуникације

(рекламе, путоказе, информационе паное, и др.), расвјету, хортикултурна рјешења и сл., а примјена истих ће се вршити у складу са детаљним проведбеним планом наведеног подручја. Ради имплементације утврђених мјера заштите, Влада

Федерације је дужна посебно да обезбиједи: - Израду ажуриране геодетске подлоге простора

обухваћених одлуком Комисије; - Израду Елабората о отклањању или ублажавању

негативног утицаја извршених интервенција у обухвату историјског градског подручја - Сарајевска чаршија на аутентичност националног споменика (у даљем тексту: Елаборат), који се односи на све грађевинске, инфраструктурне, хортикултурне и друге радове који су изведени у обухвату националног споменика, а који нису у складу са Регулационим планом. Елаборат ће бити урађен на основу стручних анализа које ће обухватити: тренутно стање просторне цјелине, односно карактеристике историјског градског подручја у склопу дефинисања урбаног пејзажа Сарајева, идентификацију, правни статус, информацију о томе да ли су радови изведени са одобрењем за грађење, квалификацију и опис интервенција, информације о власништву и инвеститору, утицај непланских интервенција (интерполација нових објеката, доградње надоградње, измјена на објектима и у просторима које обухватају материјале, боје, технике и технологије на аутентичност и интегралност Сарајевске чаршије; ризике и досадашње посљедице непогода, природних и техничких катастрофа, степен очуваности нематеријалне компоненте националног споменика (присутност, заступљеност и аутентичност старих заната, обичаја, фестивала и сл.). Елаборат, надаље, треба утврдити приједлог мјере за умањивање или отклањање негативног утицаја на аутентичност и интерполацију историјског градског подручја - Сарајевске чаршије: парцијално уклањање дијелова објекта у складу са значајем историјског објекта, односно амбијенталне цјелине, преобликовање појединих дијелова објекта, а које се односи на измјену конструктивног система, изгледа појединих функционалних дијелова, димензија и пропорција прозорских отвора и сл., преобликовање фасада које су урађене у супротности са амбијентом, уклањање или преобликовање рекламних и других паноа и потпуно уклањање грађевина.

- Израду измјена и допуна Регулационог плана за подручје националног споменика у складу са Уредбом о јединственој методологији за израду планских докумената ("Службене новине ФбиХ, бр. 63/04, 50/07 и 84/10), одлукама Комисије и Елаборатом о отклањању или ублажавању негативног утицаја извршених интервенција у обухвату историјског градског подручја - Сарајевска чаршија;

- Израду Програма хитних и интервентних мјера заштите Сарајевске чаршије;

- Израду Плана управљања историјским градским подручјем - Сарајевска чаршија са дефинисаним носиоцима реализације програма, у складу са методологијом за спровођење Конвенције о заштити свјетске културне и природне баштине;

- Утврђивање, у склопу детаљних урбанистичких планова и плана управљања, услова за очување и промовисање културних и историјских вриједности, како материјалних, тако и њихових нематеријалних


компоненти - старих заната и дјелатности, традиционалних фестивала и обичаја који су везани за објекте и мјеста;

- Израду етапног програма спровођења плана са финансијским показатељима;

- Израду програма заштите инфраструктуре, урбаног мобилијара и природног насљеђа. Ради трајне заштите националног споменика, односно

у циљу спречавања градњи које би имале негативни утицај на визуелни идентитет и интегритет Сарајевске чаршије, утврђује се заштитни појас који обухвата: парк Ат Мејдан, Филиповића касарну и подручје на јужној (лијевој) обали у који спадају џамија Чохаџи хаџи Сулејмана и Црква св. Анте са самостаном. То подручје је са јужне стране, у смјеру запад - исток, омеђено улицама За Беглуком и Једилер. На раскрсници улица Једилер и Бистричка, граница тече улицом Бистрик према југу, до Бакаревићеве улице, којом тече даље у правцу истока, паралелно са Самостаном и Црквом св. Анте. На источном крају Цркве граница скреће према сјеверозападу и тече Хулусином улицом, на чијем крају наставља да тече у правцу истока Фрањевачком улицом, обухватајући и комплекс "Сарајевске пиваре", до раскрснице са улицом Магуда, обухватајући мјешовито стамбено-пословно подручје Бистрика јужно од ријеке Миљацке. Улицом Магуда граница тече према сјеверу, до Улице Алифаковац, одакле тече према истоку, обухватајући стамбене објекте с обје стране улице. На раскрсници са улицом Подцарина, граница тече истом улицом према сјеверу и на њу се надовезује улица Бабића башћа до ријеке Миљацке. Границом је тако обухваћено подручје Бабића башће и Топлика на јужној обали Миљацке, са супротне стране Иса-бегове завије. Граница даље води у правцу сјеверозапада сијекући Миљацку и иде мостом изграђеним крајем XX вијека. Одатле граница иде према западу обухватајући Надмлине, Мустајпашин мејдан, гробље и џамију Кучук Катиба уз Халилбашића улицу, као и Хастахану. Одатле граница наставља тећи према западу Халилбашића улицом до градилишта гдје се претходно налазило склaдиште грађевинског материјала, обухватајући градилиште, дио гробља Ковачи сјевероисточно од градилишта и јужни дио платоа Ковачи. Одатле граница наставља ићи према сјеверозападу улицом Касима еф. Добраче и улицом Патке, обухватајући дио гробља Ковачи уз улицу Ковачи и стамбене објекте на углу улица Патке и Касима еф. Добраче, до угла са улицом Сафвет-бега Башагића, одакле гранична линија наставља тећи према сјеверу до Мектеба Гази Хусрев-беговог вакуфа, обухватајући и објекте источног низа Сагрџија. Одатле граница тече улицом Ћемерлина према западу, обухватајући некадашњу Шеријатску судијску школу. Према западу граница сијече Логавину улицу и обухвата Бузаџи Хаџи Хасанову џамију. Према западу граница даље тече улицом Јосипа Штадлера, до Гази Хусрев-беговог хамама на крајњој западној страни. Граница Заштитног појаса даље иде према југу, обухватајући Катедралу, палату Гази Хусрев-беговог вакуфа на Тргу фра Грге Мартића, Саборну цркву, зграду Митрополије, Штросмајерову улицу, источни и западни низ објеката улице Ћумурија и Ћумурија мост, до западне стране Ат Мејдана.

Гранична линија заштитног појаса полази од Ћумурија моста и иде у смјеру казаљке на сату (од Ћумурија моста гранична линија иде преко Обале Кулина бана), те га чине сљедеће парцеле: К.о. Сарајево I: дио к.ч. 1393 (Обала Кулина бана), к.ч. 1270, 1269, 1416; К.о. Сарајево XI: 2130, 2043, дио 2042 (Ул. Текија чикма), 2041,

2030, 2029, дио 2120 (Ул. Зелених беретки), 2027, 2028, 2023, дио 2003 (Ул. Ферхадија), 1973/1, 1973/2, 2128; К.о. Сарајево I: 1414, 1069, 1394, 1067, 1061, 1060, 1059, 1058, 1057, 1056/2, 1049, 1048/2, 1048/1, 1035, 1034, 1030, 1029, 1028, 1027, 1021, 1019, 1017, 1015, 1014, 1012, дио 1411 (Ул. Јосипа Штадлера); К.о. Сарајево III: дио 2183 (Ул. Јосипа Штадлера), 2150, дио 2183; К.о. Сарајево I: дио 1411 (Ул. Јосипа Штадлера), 1011, 16/1, 1, 2, 3, 4, 5, 43, 44, 47, 48, 56, дио 1411; К.о. Сарајево III. Дио 2183 (Ул. Јосипа Штадлера), 1906 (Мектеб - Ћемерлина улица), дио 2184 (Ул. Сагрџије чикма); К.о. Сарајево I: дио 1406 (Ул. Сагрџије чикма), 72/1, 58/1, 59/1, 61, 62, 64/1, 105, 104, 105, 106, 107, 105; К.о. Сарајево II: 3450 и 3445 (к.ч. 2 - дио Махала LXXVII - Сарајево), 2463 (к.ч. 4, Махала XCVII), 3451 (к.ч. 2 - дио XCVII - Сарајево); К.о. Сарајево I: 180 (Хастахана), 181, 1397, 182, 186, 188, 189, 190, 191, 192, 195; К.о. Сарајево I: 2535; К.о. Сарајево I: 196, 198, 209, 223/2; К.о. Сарајево IX: 2815, 218, 222, 220, 219, 216, 215/1, 214/1, 214/2, 213, 212, 211, 210, 209, 2753, 342, 362/1, 363, 364/1, 364/2, 367, дио 368, 370, 371, дио 2754 (Ул. Мегара), 401, дио 2763 (Ул. Фрањевачка), 1562, 1575/1, 1573/3, 1573/1, 1573/2, 1572, 1570, 1569, дио 2818 (Ул. Бистрик); К.о. Сарајево VIII: дио 3824 (Ул. Бистрик), 185/2, дио 3787 (Ул. Бистрик поток), 183, дио 3786 (Ул. За беглуком), 32/1, дио 3783/2 (Ул. Хамдије Крешевљаковића), дио 4, дио 5 (Ул. Обала Иса-бега Исаковића), што одговара Махала XXXVIII: к.ч. 40, 42, 90, 42, дио 113 (Ул. Текија чикма), 35, дио 33, 30, дио 4 (Ул. Зелених беретки), 73, 71, дио 68, дио 69, 140, 70; Махала XXXVI: дио 2 (Ул. Ферхадија); Махала XL: 85, 110, 101, 16; Махала XXXVI: дио 2 (Трг фра Грге Мартића); Махала XLI: дио 2 (Ул. Мула Мустафе Башескије), 37, 118; Махала XLIII: 43,44, 24, 53, 26, 67, 54, 28, 64, 35; Махала XLII: 57, 101, 58, 5, 59, 60, 112, 8, 10, дио 2 (Ул. Јосипа Штадлера), 1, дио 2, 16, 17, 124, 121, 65; Махала LXXV: дио 2 (Хргића улица), 118, 26, 63, 171, 30, дио 2 (Ул. Јосипа Штадлера), 34, дио 2 (Ул. Сагрџије чикма), 114, 67, 116, 36; Махала LXXVI: 22, 92, 23, дио 3 (Ул. Патке); Махала LXXVII: 6, дио 2, 5, дио 2 (Ул. Патке), 11, 156, дио 2 (Ул. Патке), 96, дио 2 (Ул. Ковачи); Махала XXVI: 21; Махала XCVIII: 135, 134, 133, 129, 126, 215, 124, 19, 31, 16, 15, 14, 12, 210, 211, 182, 224, дио 173 (Ул. Надмлини), 199, 197, 240; Махала XCVII: 80, 317, дио 2 (Ул. Надмлини), 1, 39, 123, 193, 217, 124, 204, 125, дио 2 (Халилбашића улица), 44, 45, 44, 43, 47, дио 2 (Бентбаша улица); преко ријеке Миљацке; Махала CV: дио 17, 117, 7, 6, 1, 79, 128, дио 2 (Ул. Топлик), 25, 26, 27, 88, 28; Махала XCIX: дио 4 (Ул. Велики Алифаковац), 163, 40, дио 4 (Ул. Алифаковац), 41, 100, 172, 100, 103, 141, 43, 170, 44, дио 4 (Ул. Мегара и Фрањевачка улица); Махала CI: дио 2 (Фрањевачка улица), дио 59 (Ул. Мехмеда Мујезиновића), дио 2 (Фрањевачка улица); Махала CXVIII: дио 2 (Фрањевачка улица), 3, 4; Махала CXX: 70, 173, 69, дио 103 (Ул. Бистрик), 115, дио 103, 9, дио 3 (Ул. Бистрик поток), 144, 1; Махала CXIX: дио 2 (Ул. За беглуком), 142, 144, 5, 14, дио 2 (Ул. Хамдије Крешевљаковића), 1, дио 2 (Ул. Обала Иса-бега Исаковића), (стари премјер) те се линија враћа на Ћумурија мост и затвара заштитни појас. У заштитном појасу утврђују се сљедеће мјере заштите:

A) За сљедеће објекте или цјелине за које је Комисија донијела појединачне одлуке о проглашењу националним споменицима Босне и Херцеговине:

1. Археолошко подручје - Ат Мејдан ("Службени гласник БиХ", број 29/06)

2. Некадашња "Хастахана" ("Службени гласник БиХ", број 94/09)


3. Зграда Српског културно-просвјетног друштва "Просвјета" ("Службени гласник БиХ", број 79/09)

4. Катедрала - Црква Срца Исусова ("Службени гласник БиХ", број 2/06)

5. Зграда православне Митрополије ("Службени гласник БиХ", број 42/07)

6. Фрањевачки самостан и Црква св. Анте у Сарајеву ("Службени гласник БиХ", број 88/07)

7. Стамбени објекат у улици Симе Милутиновића ("Службени гласник БиХ", број 94/09)

8. Гази Хусрев-бегова палата на Тргу фра Грге Мартића ("Службени гласник БиХ", број 94/09)

9. Стамбено-пословни објекат у улици Едхема Мулабдића ("Службени гласник БиХ", број 94/09)

10. Зграда некадашњег Гази Хусрев-беговог мектеба у улици Ћемерлина ("Службени гласник БиХ", број 94/09)

11. Родна кућа Владислава Скарића (Кућа Јефтана Деспића, Објекат Музеја књижевности и позоришне умјетности БиХ) ("Службени гласник БиХ", број 99/06)

12. Стамбено-пословни објекат Вакуфа Чокаџи Сулејмана ("Службени гласник БиХ", број 17/12)

13. Гази Хусрев-бегов хамам ("Службени гласник БиХ", број 94/09)

14. Саборна црква ("Службени гласник БиХ", број 18/07) 15. Старо гробље на Ковачима (дио који се налази на

подручју заштитног појаса) ("Службени гласник БиХ", број 42/07) примјењују се мјере заштите утврђене у појединачним

одлукама Комисије о проглашењу тих националних споменика.

Б) За сљедећа добра са Привремене листе националних споменика Босне и Херцеговине за које до доношења ове одлуке Комисија није донијела појединачне одлуке о проглашењу националним споменицима Босне и Херцеговине:

1. Објекти "Сарајевске пиваре"- Парцеле предвиђене за мјере заштите: нови премјер - к.ч. 28 и 29, к.о. Сарајево IX; стари премјер - дио к.ч. 101, 110, 114 и 164, Махала CXVIII; к.ч. 40, дио 41 и 56, Махала C; к.ч. 20, 26, 86, 92, 93 и 94, Махала CI

2. Шеријатска судијска школа: к.ч. 57/1 и 57/2 (нови премјер), к.о. Сарајево I, што одговара к.ч. 78, 98 и 99 (стари премјер), Махала LXXВV утврђују се сљедеће мјере заштите:

- Дозвољени су искључиво радови, конзервације, рестаурације и презентације споменика, уколико на основу појединачних захтјева власника добара или других лица, федерално министарство надлежно за просторно уређење (у даљем тексту: надлежно министарство) не утврди да је могуће одобрити и другу врсту захвата (адаптација новој намјени, измјена дијелова добра, интерполација добра и сл.);

- Подносилац захтјева дужан је, уз захтјев надлежном министарству, предочити документацију из које су видљиви степен и врста захвата;

- Када за добра наведена у оквиру тачке Б) буду донесене појединачне одлуке о проглашењу националним спомеником, мјере утврђене тим одлукама биће коначне и обавезујуће.

Ц) За остале објекте који се налазе у заштитном појасу утврђују се сљедеће мјере заштите:

- дозвољена је реконструкција и интерполација нових објеката или њихових дијелова под условом да

максимална дозвољена висина објеката прати историјско мјерило сусједства, сви објекти морају поштовати грађевинску линију сусједних објеката и у приземљу и на спратовима и морају пратити постојећи волумен;

- новоизграђени објекти димензијама, изгледом или на неки други начин не смију угрожавати споменичку, природну или амбијенталну вриједност заштићеног простора;

- нове структуре морају у свом свеукупном утиску одражавати амбијентални идентитет, али су дозвољени елементи савременог дизајна и материјала, уколико су у складу са структуром и околином;

- није дозвољена нова градња на зеленим површинама, улицама и осталим слободним јавним просторима;

- Постојећи планови који садрже саобраћајно рјешење требају бити измијењени у складу са овом одлуком а како би смањили притисак од саобраћаја и поштовали историјске структуре;

- Није дозвољена изградња индустријских објеката, загађивача околине и објеката чија намјена може угрозити национални споменик.

IV Стављају се ван снаге сви спроведбени и развојни

просторно-плански акти у дијелу у којем су супротни одредбама ове одлуке.

Регулациони план Сарајевске чаршије из 1975. године остаје на снази у дијелу у којем није у супротности са одредбама ове одлуке.

V Свако, а посебно надлежни органи Федерације Босне

и Херцеговине, кантона, градске и општинске службе, суздржаће се од предузимања било каквих радњи које могу да оштете национални споменик или доведу у питање његову заштиту.

VI Ова одлука доставиће се Влади Федерације,

надлежном министарству, надлежној служби заштите насљеђа на нивоу Федерације Босне и Херцеговине и општинском органу управе надлежном за послове урбанизма и катастра, ради спровођења мјера утврђених у тач. II - V ове одлуке, те надлежном општинском суду ради уписа у земљишне књиге.

VII Саставни дио ове одлуке је образложење са пратећом

документацијом, које је доступно на увид заинтересованим лицима у просторијама и на wеб страници Комисије (http://www.kons.gov.ba).

VIII Према члану V став 4. Анекса 8. Општег оквирног

споразума за мир у Босни и Херцеговини, одлуке Комисије су коначне.

IX Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана



Број 07.3-2.3-59/14-23 2. априла 2014. године



KONKURENCIJSKO VIJEĆE BOSNE I HERCEGOVINE

706 Na osnovu člana 25. stav (1) tačka e), člana 42. stav (2)

Zakona o konkurenciji ("Službeni glasnik BiH", br. 48/05, 76/07 i 80/09) i člana 122. st. (1) i (2) Zakona o upravnom postupku ("Službеni glаsnik BiH", br. 29/02, 12/04, 88/07, 93/09 i 41/13), rješavajući po Prijavi koncentracije privrednih subjekata "Opresa" d.d. Sarajevo, Džemala Bijedića br. 185, Sarajevo, Bosna i Hercegovina, "Duhanpromet" d.o.o. Sarajevo, Radenka Abazovića 1, Sarajevo, "Riva" d.o.o. Tuzla, Muftije Efendije Kurta 1, Tuzla, "Riva" d.o.o. Brčko, Braće Kobića 14, Brčko i "Riva Company" d.o.o. Doboj, Dobojskih brigada bb, Doboj, Bosna i Hercegovina, zaprimljenoj dana 20.9.2013. godine, pod brojem: 01-06-26-027-II/13 i Zahtjevu za povlačenje Prijave zaprimljenom dana 18.4.2014. godine, pod brojem: 01-26-1-023-193-II/13, Konkurencijsko vijeće Bosne i Hercegovine, na 89. (osamdesetdevetoj) sjednici održanoj dana 7.5.2014. godine, je donijelo

ZAKLJUČAK O OBUSTAVI POSTUPKA POKRENUTOG PO PRIJAVI

KONCENTRACIJE

1) Obustavlja se postupak pokrenut po Prijavi koncentracije privrednih subjekata "Opresa" d.d. Sarajevo, Džemala Bijedića br. 185, Sarajevo, "Duhanpromet" d.o.o. Sarajevo, Radenka Abazovića 1, Sarajevo, "Riva" d.o.o. Tuzla, Muftije Efendije Kurta 1, Tuzla, "Riva" d.o.o. Brčko, Braće Kobića 14, Brčko i "Riva Company" d.o.o. Doboj, Dobojskih brigada bb, Doboj, radi odustajanja Podnosioca prijave.

2) Ovaj Zaključak je konačan i bit će objavljen u "Službenom glasniku BiH", službenim glasilima entiteta i Brčko distrikta Bosne i Hercegovine.

Obrazloženje

Konkurencijsko vijeće Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: Konkurencijsko vijeće) je dana 20.9.2013. godine, pod brojem: 01-26-1-023-II/13 zaprimilo Prijavu namjere koncentracije, (u daljem tekstu: Prijava), podnesenu putem advokata Zdravka Rajića, Stjepana Radića br. 7, Mostar (na osnovu punomoći izdate dana 4.9.2013. godine u Sarajevu), po kojoj privredni subjekt "Opresa" d.d. Sarajevo, Džemala Bijedića br. 185, Sarajevo, Bosna i Hercegovina (u daljem tekstu: Podnosilac prijave) namjerava, zajedno sa privrednim subjektima "Duhanpromet" d.o.o. Sarajevo, Radenka Abazovića 1, Sarajevo (u daljem tekstu: Duhanpromet), "Riva" d.o.o. Tuzla, Muftije Efendije Kurta 1, Tuzla (u daljem tekstu: Riva Tuzla), "Riva" d.o.o. Brčko, Braće Kobića 14, Brčko (u daljem tekstu: Riva Brčko), i "Riva Company" d.o.o. Doboj, Dobojskih brigada bb, Doboj (u daljem tekstu: Riva Doboj), osnovati novi privredni subjekt putem zajedničkog ulaganja na dugoročnoj osnovi.

Na osnovu prikupljenih podataka i preliminarne analize podataka iz dokumentacije dostavljene uz Prijavu i dopune Prijave, a koji se odnose na broj maloprodajnih objekata (kioska) učesnika koncentracije i glavnih konkurenata po gradovima na tržištu maloprodaje duhanskih proizvoda, štampe, elektronskih dopuna i roba široke potrošnje u specijalizovanim objektima (tipa kiosk) na teritoriji Bosne i Hercegovine izvršene prema kriteriju brojnosti maloprodajnih objekata, Konkurencijsko vijeće je u smislu člana 9. Zakona, te odredbi Odluke o definisanju kategorija dominantnog položaja ("Službeni glasnik BiH", br. 18/06 i 34/10) ocijenilo da bi provođenje predmetne koncentracije moglo imati za posljedicu negativne efekte koji mogu značajno narušavati konkurenciju

na relevantnom tržištu u pojedinim gradovima Bosne i Hercegovine.

Slijedom navedenog, Konkurencijsko vijeće je dana 28.11.2013. godine donijelo Zaključak о pоkrеtаnju postupka ocjene koncentracije, broj: 01-26-1-023-11-II/13, iz razloga što bez provedenog postupka i u roku iz člana 18. tačka (6) Zakona nije bilo moguće utvrditi i analizirati efekte predmetne koncentracije.

U toku trajanja postupka, a u smislu člana 17. Zakona, Konkurencijsko vijeće je analiziralo efekte predmetne koncentracije na tržište, odnosno na strukturu tržišta u smislu da li se stvara ili jača dominantni položaj učesnika koncentracije nakon provođenja koncentracije, te da li postoji osnovana sumnja da može imati značajno narušavanje i ograničavanje tržišne konkurencije, u smislu člana 13. Zakona, te negativne efekte na stvarne ili potencijalne konkurente na tržištu, i na krajnje korisnike (potrošače).

Podnosilac prijave je dana 18.4.2014. godine, aktom zaprimljenim pod brojem: 01-26-1-023-193-II/13, obavijestio Konkurencijsko vijeće o povlačenju Prijave, odnosno o odustajanju od provođenja koncentracije.

Na osnovu člana 122. stav (1) Zakona o upravnom postupku stranka može odustati od svoje prijave (zahtjeva) tokom cijelog postupka, a prema stavu (2) istog člana kada je postupak pokrenut po prijavi stranke, a stranka odustane od svoje prijave, tijelo koje vodi postupak će donijeti zaključak kojim se postupak obustavlja.

Konkurencijsko vijeće je na osnovu navedenog odlučilo kao u tački 1. dispozitiva ovog Zaključka.

5. Administrativna taksa

Podnosilac prijave na ovaj Zaključak, u skladu sa članom 2. stav (1) tarifni broj 108. tačka b) Odluke o visini administrativnih taksi u vezi s procesnim radnjama pred Konkurencijskim vijećem ("Službeni glasnik BiH", br. 30/06 i 18/11) je dužan platiti administrativnu taksu u ukupnom iznosu od 500,00 KM u korist Budžeta institucija Bosne i Hercegovine.

6. Pouka o pravnom lijeku

Protiv ovog Zaključka nije dozvoljena žalba. Nezadovoljna strana može pokrenuti upravni spor pred

Sudom Bosne i Hercegovine u roku od 30 dana od dana prijema, odnosno objave ovog Zaključka.

Broj 01-26-1-023-194-II/13 7. maja 2014. godine

SarajevoPredsjednik

Gordan Raspudić, s. r.

Na temelju članka 25. stavak (1) točka e), članka 42.

stavak (2) Zakona o konkurenciji ("Službeni glasnik BiH", br. 48/05, 76/07 i 80/09) i članka 122. st. (1) i (2) Zakona o upravnom postupku ("Službеni glаsnik BiH", br. 29/02, 12/04, 88/07, 93/09 i 41/13), rješavajući po Prijavi koncentracije gospodarskih subjekata "Opresa" d.d. Sarajevo, Džemala Bijedića br. 185, Sarajevo, Bosna i Hercegovina, "Duhan-promet" d.o.o. Sarajevo, Radenka Abazovića 1, Sarajevo, "Riva" d.o.o. Tuzla, Muftije Efendije Kurta 1, Tuzla, "Riva" d.o.o. Brčko, Braće Kobića 14, Brčko i "Riva Company" d.o.o. Doboj, Dobojskih brigada bb, Doboj, Bosna i Hercegovina, zaprimljenoj dana 20.9.2013. godine, pod brojem: 01-06-26-027-II/13 i Zahtjevu za povlačenje Prijave zaprimljenom dana 18.4.2014. godine, pod brojem: 01-26-1-023-193-II/13, Konkurencijsko vijeće Bosne i Hercegovine, na 89. (osamdesetdevetoj) sjednici održanoj dana 7.5.2014. godine, je donijelo


ZAKLJUČAK O OBUSTAVI POSTUPKA POKRENUTOG PO PRIJAVI

KONCENTRACIJE

1) Obustavlja se postupak pokrenut po Prijavi koncentracije gospodarskih subjekata "Opresa" d.d. Sarajevo, Džemala Bijedića br. 185, Sarajevo, "Duhanpromet" d.o.o. Sarajevo, Radenka Abazovića 1, Sarajevo, "Riva" d.o.o. Tuzla, Muftije Efendije Kurta 1, Tuzla, "Riva" d.o.o. Brčko, Braće Kobića 14, Brčko i "Riva Company" d.o.o. Doboj, Dobojskih brigada bb, Doboj, radi odustajanja Podnositelja prijave.

2) Ovaj Zaključak je konačan i bit će objavljen u "Službenom glasniku BiH", službenim glasilima entiteta i Brčko distrikta Bosne i Hercegovine.

Obrazloženje

Konkurencijsko vijeće Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Konkurencijsko vijeće) je dana 20.9.2013. godine, pod brojem: 01-26-1-023-II/13 zaprimilo Prijavu namjere koncentracije, (u daljnjem tekstu: Prijava), podnesenu putem odvjetnika Zdravka Rajića, Stjepana Radića br. 7, Mostar (na temelju punomoći izdane dana 4.9.2013. godine u Sarajevu), po kojoj gospodarski subjekt "Opresa"d.d. Sarajevo, Džemala Bijedića br. 185, Sarajevo, Bosna i Hercegovina (u daljnjem tekstu: Podnositelj prijave) namjerava, zajedno sa gospodarskim subjektima "Duhanpromet" d.o.o. Sarajevo, Radenka Abazovića 1, Sarajevo (u daljnjem tekstu: Duhanpromet), "Riva" d.o.o. Tuzla, Muftije Efendije Kurta 1, Tuzla (u daljnjem tekstu: Riva Tuzla), "Riva" d.o.o. Brčko, Braće Kobića 14, Brčko (u daljnjem tekstu: Riva Brčko), i "Riva Company" d.o.o. Doboj, Dobojskih brigada bb, Doboj (u daljnjem tekstu: Riva Doboj), osnovati novi gospodarski subjekt putem zajedničkog ulaganja na dugoročnoj osnovi.

Na temelju prikupljenih podataka i preliminarne analize podataka iz dokumentacije dostavljene uz Prijavu i dopune Prijave, a koji se odnose na broj maloprodajnih objekata (kioska) sudionika koncentracije i glavnih konkurenata po gradovima na tržištu maloprodaje duhanskih proizvoda, štampe, elektronskih dopuna i roba široke potrošnje u specijaliziranim objektima (tipa kiosk) na teritoriju Bosne i Hercegovine izvršene prema kriteriju brojnosti maloprodajnih objekata, Konkurencijsko vijeće je u smislu članka 9. Zakona, te odredbi Odluke o definiranju kategorija vladajućeg položaja ("Službeni glasnik BiH", br. 18/06 i 34/10) ocijenilo da bi provođenje predmetne koncentracije moglo imati za posljedicu negativne učinke koji mogu značajno narušavati konkurenciju na mjerodavnom tržištu u pojedinim gradovima Bosne i Hercegovine.

Slijedom navedenog, Konkurencijsko vijeće je dana 28.11.2013. godine donijelo Zaključak о pоkrеtаnju postupka ocjene koncentracije, broj: 01-26-1-023-11-II/13, iz razloga što bez provedenog postupka i u roku iz članka 18. točka (6) Zakona nije bilo moguće utvrditi i analizirati učinke predmetne koncentracije.

U tijeku trajanja postupka, a u smislu članka 17. Zakona, Konkurencijsko vijeće je analiziralo učinke predmetne koncentracije na tržište, odnosno na strukturu tržišta u smislu da li se stvara ili jača vladajući položaj sudionika koncentracije nakon provođenja koncentracije, te da li postoji utemeljena sumnja da može imati značajno narušavanje i ograničavanje tržišne konkurencije, u smislu članka 13. Zakona, te negativne učinke na stvarne ili potencijalne konkurente na tržištu, i na krajnje korisnike (potrošače).

Podnositelj prijave je dana 18.4. 2014. godine, aktom zaprimljenim pod brojem: 01-26-1-023-193-II/13, obavijestio

Konkurencijsko vijeće o povlačenju Prijave, odnosno o odustajanju od provođenja koncentracije.

Na temelju članka 122. stavak (1) Zakona o upravnom postupku stranka može odustati od svoje prijave (zahtjeva) tijekom cijelog postupka, a prema stavku (2) istog članka kada je postupak pokrenut po prijavi stranke, a stranka odustane od svoje prijave, tijelo koje vodi postupak će donijeti zaključak kojim se postupak obustavlja.

Konkurencijsko vijeće je na temelju navedenog odlučilo kao u točki 1. izreke ovoga Zaključka.

5. Administrativna pristojba

Podnositelj prijave na ovaj Zaključak, sukladno članku 2. stavak (1) tarifni broj 108. točka b) Odluke o visini administrativnih pristojbi u svezi s procesnim radnjama pred Konkurencijskim vijećem ("Službeni glasnik BiH", br. 30/06 i 18/11) je dužan platiti administrativnu pristojbu u ukupnom iznosu od 500,00 KM u korist Proračuna institucija Bosne i Hercegovine.

6. Pouka o pravnom lijeku

Protiv ovoga Zaključka nije dozvoljen priziv. Nezadovoljna strana može pokrenuti upravni spor pred

Sudom Bosne i Hercegovine u roku od 30 dana od dana primitka, odnosno objave ovoga Zaključka.

Broj 01-26-1-023-194-II/13 7. svibnja 2014. godine

SarajevoPredsjednik

Gordan Raspudić, v. r.

На основу члана 25. став (1) тачка е), члана 42. став

(2) Закона о конкуренцији ("Службени гласник БиХ", бр. 48/05, 76/07 и 80/09) и члана 122. ст. (1) и (2) Закона о управном поступку ("Службени гласник БиХ", бр. 29/02, 12/04, 88/07, 93/09 и 41/13), рјешавајући по Пријави концентрације привредних субјеката "Опреса" д.д. Сарајево, Џемала Биједића бр.185, Сарајево, Босна и Херцеговина, "Духанпромет" д.о.о. Сарајево, Раденка Абазовића 1, Сарајево, "Рива" д.о.о. Тузла, Муфтије Ефендије Курта 1, Тузла, "Рива" д.о.о. Брчко, Браће Кобића 14, Брчко и "Рива Цомпанy" д.о.о. Добој, Добојских бригада бб, Добој, Босна и Херцеговина, запримљеној дана 20.9.2013. године, под бројем: 01-06-26-027-II/13 и Захтјеву за повлачење Пријаве запримљеном дана 18.4.2014. године, под бројем: 01-26-1-023-193-II/13, Конкуренцијски савјет Босне и Херцеговине, на 89. (осамдесетдеветој) сједници одржаној дана 7.5.2014. године, је донио

ЗАКЉУЧАК О ОБУСТАВИ ПОСТУПКА ПОКРЕНУТОГ ПО

ПРИЈАВИ КОНЦЕНТРАЦИЈЕ

1) Обуставља се поступак покренут по Пријави концентрације привредних субјеката "Опреса" д.д. Сарајево, Џемала Биједића бр.185, Сарајево, "Духанпромет" д.о.о. Сарајево, Раденка Абазовића 1, Сарајево, "Рива" д.о.о. Тузла, Муфтије Ефендије Курта 1, Тузла, "Рива" д.о.о. Брчко, Браће Кобића 14, Брчко и "Рива Цомпанy" д.о.о. Добој, Добојских бригада бб, Добој, ради одустајања Подносиоца пријаве.

2) Овај Закључак је коначан и биће објављен у "Службеном гласнику БиХ", службеним гласницима ентитета и Брчко дистрикта Босне и Херцеговине.

Образложење

Конкуренцијски савјет Босне и Херцеговине (у даљем тексту: Конкуренцијски савјет) је дана 20.9.2013. године,


под бројем: 01-26-1-023-II/13 запримио Пријаву намјере концентрације, (у даљем тексту: Пријава), поднесену путем адвоката Здравка Рајића, Стјепана Радића бр.7, Мостар (на основу пуномоћи издате дана 4.9.2013. године у Сарајеву), по којој привредни субјекат "Опреса"д.д. Сарајево, Џемала Биједића бр. 185, Сарајево, Босна и Херцеговина (у даљем тексту: Подносилац пријаве) намјерава, заједно са привредним субјектима "Духанпромет" д.о.о. Сарајево, Раденка Абазовића 1, Сарајево (у даљем тексту: Духанпромет), "Рива" д.о.о. Тузла, Муфтије Ефендије Курта 1, Тузла (у даљем тексту: Рива Тузла), "Рива" д.о.о. Брчко, Браће Кобића 14, Брчко (у даљем тексту: Рива Брчко), и "Рива Цомпанy" д.о.о. Добој, Добојских бригада бб, Добој (у даљем тексту: Рива Добој), основати нови привредни субјекат путем заједничког улагања на дугорочној основи.

На основу прикупљених података и прелиминарне анализе података из документације достављене уз Пријаву и допуне Пријаве, а који се односе на број малопродајних објеката (киоска) учесника концентрације и главних конкурената по градовима на тржишту малопродаје духанских производа, штампе, електронских допуна и роба широке потрошње у специјализованим објектима (типа киоск) на територији Босне и Херцеговине извршене према критеријуму бројности малопродајних објеката, Конкуренцијски савјет је у смислу члана 9. Закона, те одредби Одлуке о дефинисању категорија доминантног положаја ("Службени гласник БиХ", бр. 18/06 и 34/10) оцијенио да би провођење предметне концентрације могло имати за посљедицу негативне ефекте који могу значајно нарушавати конкуренцију на релевантном тржишту у појединим градовима Босне и Херцеговине.

Слиједом наведеног, Конкуренцијски савјет је дана 28.11.2013. године донио Закључак о покретању поступка оцјене концентрације, број: 01-26-1-023-11-II/13, из разлога што без проведеног поступка и у року из члана 18. тачка (6) Закона није било могуће утврдити и анализирати ефекте предметне концентрације.

У току трајања поступка, а у смислу члана 17. Закона, Конкуренцијски савјет је анализирао ефекте предметне концентрације на тржиште, односно на структуру тржишта у смислу да ли се ствара или јача доминантни положај учесника концентрације након провођења концентрације, те да ли постоји основана сумња да може имати значајно нарушавање и ограничавање тржишне конкуренције, у смислу члана 13. Закона, те негативне ефекте на стварне или потенцијалне конкуренте на тржишту, и на крајње кориснике (потрошаче).

Подносилац пријаве је дана 18.4. 2014. године, актом запримљеним под бројем: 01-26-1-023-193-II/13, обавијестио Конкуренцијски савјет о повлачењу Пријаве, односно о одустајању од провођења концентрације.

На основу члана 122. став (1) Закона о управном поступку странка може одустати од своје пријаве (захтјева) током цијелог поступка, а према ставу (2) истог члана када је поступак покренут по пријави странке, а странка одустане од своје пријаве, тијело које води поступак ће донијети закључак којим се поступак обуставља.

Конкуренцијски савјет је на основу наведеног одлучио као у тачки 1. диспозитива овог Закључка.

5. Административна такса

Подносилац пријаве на овај Закључак, у складу са чланом 2. став (1) тарифни број 108. тачка б) Одлуке о висини административних такси у вези с процесним радњама пред Конкуренцијским савјетом ("Службени гласник БиХ", бр. 30/06 и 18/11) је дужан платити административну таксу у укупном износу од 500,00 КМ у корист Буџета институција Босне и Херцеговине.

6. Поука о правном лијеку Против овог Закључка није дозвољена жалба. Незадовољна страна може покренути управни спор

пред Судом Босне и Херцеговине у року од 30 дана од дана пријема, односно објаве овог Закључка.

Број 01-26-1-023-194-II/13 7. маја 2014. године

СарајевоПредсједник

Гордан Распудић, с. р.

AGENCIJA ZA LIJEKOVE I MEDICINSKA SREDSTVA BOSNE I HERCEGOVINE

707 Na osnovu člana 122, a u skladu sa članom 77. Zakona o lijekovima i medicinskim sredstvima ("Službeni glasnik BiH", broj

58/08), Agencija za lijekove i medicinska sredstva Bosne i Hercegovine objavljuje

SPISAK MEDICINSKIH SREDSTAVA ZA KOJA SU IZDANE POTVRDE O OBNOVI UPISA U REGISTAR MEDICINSKIH

SREDSTAVA

U periodu od 1. februara do 28. februara 2014. godine izdane su Potvrde o obnovi upisa u Registar sljedećih medicinskih sredstava:Red. br.

Naziv medicinskog sredstva (generičko ime)

Klasa Broj

potvrde Datum potvrde

Rok trajanja potvrde

Mjesto prodaje Proizvođač Nosilac dozvole

1.

- LIQUID STRIP dentalna glicerinska pasta - VARIOLINK II TRAY-IN glicerinska pasta - VARIOLINK VENEER kompozit - LEDITION lampa - OPTRADAM PLUS instrument - OPTRAGETA instrument - P1 INSTRUMENT instrument

I 06-07.28-4906-1/13

19.02.2014. 24.08.2018.

u bolničkim apotekama i

specijalizovanim prodavnicama

"Ivoclar Vivadent" AG, Benderrerstrasse 2, FL/9494

Schaan, Lihtejnštajn

"Dental SM" doo, Branka Popovića 266, Banja Luka


- BRUSHES HOLDERS & BRUSHES držač četkica i četkice - PROXYT pasta - BLUEPHASED METER dodatak za dentalnu lampu

2.

- CERVICAL COLLARS Cervikalne ortoze - WAIST CORSETS Ortoze za kičmu - ABDOMINAL AND WOMEN CORSETS Abdominalni korzet - LIPOSUCTION CORSETS Liposukcijski korzeti - KNEE BRACES Ortoze za koljeno, potkoljenicu i natkoljenicu - NEXUS SPORT BANDAGES Ortoza za koljeno - ARM SLINGS Ortoze za ruku - WRIST BRACES AND SPLINTS Ortoze za šaku, lakat i prst - WARICOSE STOCKINGS Kompresivne čarape - ANKLE BRACES AND FOOT SUPPORTS Ortoze za skočni zglob i stopalo - ELASTIC TRUSSES Pojas za bruh - SILICONE PRODUCTS Silikonske podrške za stopalo i silikonska lopta za šaku - OTHER PRODUCTS Suspenzorij, elastični zavoji i ortoza za kukove Napomena: Svi kataloški brojevi medicinskih sredstava se nalaze u dodatku potvrde.

s 06-07.28-5259-1/13

26.02.2014. 26.01.2019. u apotekama i


"Variteks Ortopedi Sanayi" A.Ş, Iplikҫi Firin Sok. No.17, 34440 Kasimpaşa, Istambul,

Turska

"Ortopedija International"

d.o.o, Salke Lagumdžije 12,

Sarajevo

3.

- VACUTEST KIMA vacuum blood and biological liquids collection tubes in plastic Vakutajneri Napomena: Svi modeli i kataloški brojevi su navedeni u tabeli u prilogu ove potvrde.

Lista D 06-07.28-5558-1/13

19.02.2014. 26.01.2019. u bolničkim apotekama

VACUTEST KIMA S.r.l, Via Dell' Industria 12,

Arzergrande, Italija

BROMA BEL d.o.o, Dositejeva br. 2, Trn,

Laktaši

4.

- STENT DELIVERY SYSTEMS-GAZELLE FAMILY koronarni stent Napomena: Sve dimenzije i kataloški brojevi su navedeni u tabeli u prilogu ove potvrde.

III 06-07.28-642-1/14


BIOSENSORS INTERNATIONAL Pte. Ltd,

21 Kallang Avenue, #07-165/171, Singapore, Singapur

Co. MEDPROM d.o.o, Nenada

Kostića 24a, Banja Luka

5.

- BIOSENSORS POWERLINE PTCA CATHETER koronarni balon kateter Napomena: Sve dimenzije i kataloški brojevi su navedeni u tabeli u prilogu ove potvrde.

III 06-07.28-644-1/14


BIOSENSORS INTERVENTIONAL

TECHNOLOGIES Pte. Ltd, 10 Kaki Bukit Avenue 1, #06-

01/04, Kampong Ubi Industrial Estate, Singapore 417942,

Singapur



6.

- BIOMATRIX DRUG ELUTING CORONARY STENT SYSTEM (BMXT) koronarni stent obložen lijekom Napomena: Sve dimenzije i kataloški brojevi su navedeni u tabeli u prilogu ove potvrde.

III 06-07.28-643-1/14


BIOSENSORS EUROPE SA, Rue de Lausanne 29, 1110

Morges, Švajcarska




7.

- DURATA™ elektroda za defibrillator Napomena: Svi kataloški brojevi su navedeni u tabeli u prilogu ove potvrde.

III 06-07.28-6217-1/13


ST. JUDE MEDICAL CARDIAC RHYTHM

MANAGEMENT DIVISION, 15900 Valley View Court, Sylmar, California 91342,

Sjedinjene Američke Države

KRAJINALIJEK a.d, Ilije Garašanina 6, Banja Luka

8. - SIMPLEX štap (10 kom/pak) - ANATOM štap (10 kom/pak)

I 06-07.28-751-1/14

12.02.2014. 19.02.2019. u zdravstvenim

ustanovama

REBOTEC REHABILITATIONSMITTEL GmbH, Artlandstrasse 57-59,

D-49610 Quakenbruck, Njemačka

ORTOPEDIJA INTERNATIONAL


Sarajevo

9. - ARNOLD 150 električna dizalica za invalidne osobe

I 06-07.28-752-1/14

17.02.2014. 19.02.2019. u zdravstvenim

ustanovama





Sarajevo

10. - BONN toaletna invalidska kolica

I 06-07.28-753-1/14

12.02.2014. 19.02.2019. u zdravstvenim

ustanovama





Sarajevo

11.

- STANDARD-CLIP podlaktne štake (25 par/kart) - MAGIC-TWIN (STANDARD-CLIP) podlaktne štake (23 par/kart) - COMFORT-SOFT podlaktne štake (10 par/kart) - SAFE IN SOFT podlaktne štake (10 par/kart) - FUN KIDS dječije podlaktne štake

I 06-07.28-4735-2/13

12.02.2014. 19.02.2019. u zdravstvenim

ustanovama





Sarajevo

12.

- ZEPHYR XL SR (5626) jednokomorni pejsmejker - ZEPHYR SR (5620) jednokomorni pejsmejker - ZEPHYR XL DR (5826) dvokomorni pejsmejker - ZEPHYR DR (5820) dvokomorni pejsmejker

III 06-07.28-6215-1/13





KRAJINALIJEK a.d, Ilije Garašanina

6, Banja Luka

Ukupan broj medicinskih sredstava za koje je izvršena obnova upisa u Registar od 1. februara do 28. februara 2014. godine je 41.

Broj 10-07.56-2925/14 19. maja 2014. godine

Banja Luka Direktor

Nataša Grubiša, s. r.

Na temelju članka 122, a sukladno članku 77. Zakona o lijekovima i medicinskim sredstvima ("Službeni glasnik BiH", broj

58/08), Agencija za lijekove i medicinska sredstva Bosne i Hercegovine objavljuje

POPIS MEDICINSKIH SREDSTAVA ZA KOJA SU IZDANE POTVRDE O OBNOVI UPISA U REGISTAR MEDICINSKIH

SREDSTAVA

U razdoblju od 1. veljače do 28. veljače 2014. godine izdane su Potvrde o obnovi upisa u Registar sljedećih medicinskih sredstava: Red. br.

Naziv medicinskog sredstva (generičko ime)

Klasa Broj

potvrde Datum potvrde

Rok trajanja potvrde

Mjesto prodaje Proizvođač Nositelj dozvole

1.

- LIQUID STRIP dentalna glicerinska pasta - VARIOLINK II TRAY-IN glicerinska pasta - VARIOLINK VENEER kompozit - LEDITION lampa - OPTRADAM PLUS instrument - OPTRAGETA instrument - P1 INSTRUMENT instrument - BRUSHES HOLDERS & BRUSHES držač četkica i četkice

I 06-07.28-4906-1/13

19.02.2014. 24.08.2018.

u bolničkim ljekarnama i

specijaliziranim prodavaonicama





- PROXYT pasta - BLUEPHASED METER dodatak za dentalnu lampu

2.


s 06-07.28-5259-1/13

26.02.2014. 26.01.2019. u ljekarnama i

specijaliziranim prodavaonicama


Turska

"Ortopedija International" d.o.o, Salke

Lagumdžije 12, Sarajevo

3.

- VACUTEST KIMA vacuum blood and biological liquids collection tubes in plastic Vakutajneri Napomena: Svi modeli i kataloški brojevi su navedeni u tablici u privitku ove potvrde.

Lista D 06-07.28-5558-1/13

19.02.2014. 26.01.2019. u bolničkim ljekarnama




Laktaši

4.

- STENT DELIVERY SYSTEMS-GAZELLE FAMILY koronarni stent Napomena: Sve dimenzije i kataloški brojevi su navedeni u tablici u privitku ove potvrde.

III 06-07.28-642-1/14




Co. MEDPROM d.o.o, Nenada Kostića 24a, Banja

Luka

5.

- BIOSENSORS POWERLINE PTCA CATHETER koronarni balon kateter Napomena: Sve dimenzije i kataloški brojevi su navedeni u tablici u privitku ove potvrde.

III 06-07.28-644-1/14





Singapur


Luka

6.

- BIOMATRIX DRUG ELUTING CORONARY STENT SYSTEM (BMXT)koronarni stent obložen lijekom

III 06-07.28-643-1/14



Morges, Švajcarska


Luka


Napomena: Sve dimenzije i kataloški brojevi su navedeni u tablici u privitku ove potvrde.

7.

- DURATA™ elektroda za defibrillator Napomena: Svi kataloški brojevi su navedeni u tablici u privitku ove potvrde.

III 06-07.28-6217-1/13






8.

- SIMPLEX štap (10 kom/pak) - ANATOM štap (10 kom/pak)

I 06-07.28-751-1/14

12.02.2014. 19.02.2019. u zdravstvenim

ustanovama



ORTOPEDIJA INTERNATIONAL d.o.o,

Salke Lagumdžije 12, Sarajevo


I 06-07.28-752-1/14

17.02.2014. 19.02.2019. u zdravstvenim

ustanovama






I 06-07.28-753-1/14

12.02.2014. 19.02.2019. u zdravstvenim

ustanovama





11.


I 06-07.28-4735-2/13

12.02.2014. 19.02.2019. u zdravstvenim

ustanovama





12.


III 06-07.28-6215-1/13






Ukupan broj medicinskih sredstava za koje je izvršena obnova upisa u Registar od 1. veljače do 28. veljače 2014. godine je 41.

Broj 10-07.56-2925/14 19. svibnja 2014. godine

Banja Luka Ravnatelj

Nataša Grubiša, v. r.

На основу члана 122, а у складу са чланом 77. Закона о лијековима и медицинским средствима ("Службени гласник

БиХ", број 58/08), Агенција за лијекове и медицинска средства Босне и Херцеговине објављује

СПИСАК МЕДИЦИНСКИХ СРЕДСТАВА ЗА КОЈА СУ ИЗДАТЕ ПОТВРДЕ О ОБНОВИ УПИСА У РЕГИСТАР

МЕДИЦИНСКИХ СРЕДСТАВА

Ред. бр..

Назив медицинског средства (генеричко име)

Класа Број

потврде Датум потврде

Рок трајања потврде

Мјесто продаје Произвођач Носилац дозволе

1.

- LIQUID STRIP dentalna glicerinska pasta - VARIOLINK II TRAY-IN glicerinska pasta - VARIOLINK VENEER kompozit - LEDITION lampa - OPTRADAM PLUS instrument - OPTRAGETA instrument - P1 INSTRUMENT

I 06-07.28-4906-1/13

19.02.2014. 24.08.2018.

u bolničkim apotekama i






instrument - BRUSHES HOLDERS & BRUSHES držač četkica i četkice - PROXYT pasta - BLUEPHASED METER dodatak za dentalnu lampu

2.


s 06-07.28-5259-1/13

26.02.2014. 26.01.2019. u apotekama i



Turska

"Ortopedija International"


Sarajevo

3.

- VACUTEST KIMA vacuum blood and biological liquids collection tubes in plastic Vakutajneri Napomena: Svi modeli i kataloški brojevi su navedeni u tabeli u prilogu ove potvrde.

Lista D 06-07.28-5558-1/13





Laktaši

4.

- STENT DELIVERY SYSTEMS-GAZELLE FAMILY koronarni stent Napomena: Sve dimenzije i kataloški brojevi su navedeni u tabeli u prilogu ove potvrde.

III 06-07.28-642-1/14






5.

- BIOSENSORS POWERLINE PTCA CATHETER koronarni balon kateter Napomena: Sve dimenzije i kataloški brojevi su navedeni u tabeli u prilogu ove potvrde.

III 06-07.28-644-1/14





Singapur



6.

- BIOMATRIX DRUG ELUTING CORONARY STENT SYSTEM (BMXT) koronarni stent obložen lijekom Napomena: Sve dimenzije i kataloški brojevi su navedeni u tabeli u prilogu ove potvrde.

III 06-07.28-643-1/14



Morges, Švajcarska




7.

- DURATA™ elektroda za defibrillator Napomena: Svi kataloški brojevi su navedeni u tabeli u prilogu ove potvrde.

III 06-07.28-6217-1/13






8. - SIMPLEX štap (10 kom/pak) - ANATOM štap (10 kom/pak)

I 06-07.28-751-1/14

12.02.2014. 19.02.2019. u zdravstvenim

ustanovama





Sarajevo


I 06-07.28-752-1/14

17.02.2014. 19.02.2019. u zdravstvenim

ustanovama





Sarajevo


I 06-07.28-753-1/14

12.02.2014. 19.02.2019. u zdravstvenim

ustanovama





Sarajevo

11.


I 06-07.28-4735-2/13

12.02.2014. 19.02.2019. u zdravstvenim

ustanovama





Sarajevo

12.


III 06-07.28-6215-1/13





KRAJINALIJEK a.d, Ilije Garašanina

6, Banja Luka

Укупан број медицинских средстава за које је извршена обнова уписа у Регистар од 1. фебруара до 28. фебруара 2014. године је 41.

Број 10-07.56-2925/14 19. маја 2014. године

Бања Лука Директор

Наташа Грубиша, с. р.

USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE

708 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u

predmetu broj AP 2789/08, rješavajući apelaciju Jadranka Palije, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2. i člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Valerija Galić, predsjednica Tudor Pantiru, potpredsjednik Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Constance Grewe, sutkinja Mirsad Ćeman, sudija Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko Knežević, sudija na sjednici održanoj 28. marta 2014. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija Jadranka Palije

podnesena protiv presudā Suda Bosne i Hercegovine br. X-

KRŽ-06/290 od 24. aprila 2008. godine i X-KR-06/290 od 28. novembra 2007. godine.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".

OBRAZLOŽENJE I. Uvod

1. Jadranko Palija (u daljnjem tekstu: apelant) iz Brčkog, kojeg zastupa Ranko Dakić, advokat iz Prijedora, podnio je 12. septembra 2008. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv presudā Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) br. X-KR-06/290 od 28. novembra 2007. godine i X-KRŽ-06/290 od 24. aprila 2008. godine.

II. Postupak pred Ustavnim sudom

2. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Suda BiH i Tužilaštva Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Tužilaštvo BiH) zatraženo je 2. decembra 2008. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Sud BiH i Tužilaštvo BiH su 16. i 19. decembra 2008. godine dostavili odgovore na apelaciju.


4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju su dostavljeni apelantu 2. februara 2009. godine.

III. Činjenično stanje

5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

6. Presudom Suda BiH broj X-KR-06/290 od 28. novembra 2007. godine apelant je proglašen krivim da je u vrijeme i na način bliže opisan pod tač. 1. i 2. izreke presude počinio krivično djelo zločini protiv čovječnosti iz člana 172. stav 1. tačka h) u vezi sa tač. a), e), g) i k) Krivičnog zakona Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: KZBiH), te pod tačkom 3. izreke presude krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 173. stav 1. tač. a), c) i e) u vezi sa članom 180. stav 1. KZBiH. Primjenom navedenih zakonskih odredaba i čl. 39, 42. i 48. KZBiH apelantu je za krivično djelo iz člana 172. stav 1. tačka h) u vezi sa tač. a), e), g) i k) KZBiH utvrđena kazna dugotrajnog zatvora u trajanju od 28 godina, a za krivično djelo iz člana 173. stav 1. tač. a), c) i e) KZBiH kazna zatvora u trajanju od 10 godina. Primjenom člana 53. stav 2. tačka a) KZBiH apelant je osuđen na jedinstvenu kaznu dugotrajnog zatvora u trajanju od 28 godina u koju mu je uračunato vrijeme provedeno u pritvoru.

7. U obrazloženju presude Sud BiH je naveo da je ocjenom provedenih dokaza (koji su navedeni u presudi od 4. do 8. stranice) pojedinačno i u njihovoj međusobnoj povezanosti utvrdio da je apelant, u okviru širokog i sistematičnog napada Vojske Srpske republike Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: VSRBiH) 31. maja 1992. godine, zajedno sa drugim vojnicima VSRBiH, učestvovao u napadu na zaselak Begići - sela Kljevci. Utvrđeno je da je tom prilikom zatečeno civilno stanovništvo dovedeno pred kuću K. I. gdje su žene i djeca zatvoreni u kuću, a muškarci odvedeni, te da je apelant potom na više lokacija i na način bliže opisan u tački 1. izreke presude izvršio ubistvo pet poimenično navedenih lica, a zajedno sa drugim vojnicima učestvovao u ubijanju 14 poimenično navedenih lica, te da je tom prilikom preživio svjedok R. B. Sud BiH je zaključio da je apelant navedenim radnjama, odnosno nezakonitim zatvaranjem, ubistvima i drugim nečovječnim djelima počinio progon civilnog stanovništva, što predstavlja krivično djelo obuhvaćeno članom 172. stav 1. tačka h) u vezi sa tač. e), a) i k) KZBiH. Osim toga, Sud BiH je utvrdio da je apelant neutvrđenog datuma u ljeto 1992. godine radnjama bliže navedenim u tački 2. izreke presude silovao lice "A", odnosno da je silovanjem i mučenjem počinio progon civilnog stanovništva, što predstavlja krivično djelo obuhvaćeno članom 172. stav 1. tačka h) u vezi sa tač. g) i k) KZBiH.

8. Također, utvrđeno je da je apelant radnjama bliže navedenim u tački 3. izreke presude, postupajući suprotno odredbama člana 3. Ženevske konvencije o zaštiti civilnih lica za vrijeme rata, od 12. augusta 1949. godine (u daljnjem tekstu: Ženevska konvencija), u periodu od 1993. do 1995. godine, počinio krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Naime, Sud BiH je utvrdio da je apelant, između ostalog, zaustavljao civile muslimanske nacionalnosti, vršio zastrašivanja i premlaćivanja, učestvovao u nezakonitom hapšenju civila i odvođenju u zatvor vojne policije, legitimirao civile koji su prolazili kroz punkt, vrijeđao ih na razne načine, zastrašivao i premlaćivao.

9. U pogledu provedenih dokaza Sud BiH je naveo da je, na osnovu odredaba člana 4. Zakona o ustupanju predmeta od Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju Tužilaštvu Bosne i Hercegovine i korištenju dokaza pribavljenih od

Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u postupcima pred sudovima u Bosni i Hercegovini (u daljnjem tekstu: Zakon o ustupanju), djelomično prihvatio prijedlog Tužilaštva BiH da formalno primi na znanje činjenice utvrđene pravosnažnom odlukom Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (u daljnjem tekstu: MKSJ) u presudi donesenoj u predmetu broj IT-99-36 (Tužilac protiv Radoslava Brđanina, presuda Pretresnog vijeća od 28. novembra 2003. godine), te da je od 18 predloženih činjenica, utvrđenih u postupcima pred MKSJ, kao dokazane prihvatio 11 u cijelosti i još dvije djelomično. Sud BiH je istakao da su prihvaćene činjenice konkretne i da se mogu identificirati, te da su po svojoj prirodi uopćene i da ne upućuju na pojedinačnu apelantovu krivičnu odgovornost, ali su od značaja za navedeni predmet, budući da se apelant tereti za krivična djela koja su izvršena u okviru široko rasprostranjenog ili sistematskog napada na nesrpsko stanovništvo koje su izvele VSRBiH, policija i paravojne formacije na širem području općine Sanski Most. Nasuprot tome, u odnosu na činjenice koje nije prihvatio Sud BiH je istakao da su previše konkretne i isuviše usko povezane sa pojedinačnim činjeničnim navodima protiv apelanta i da kao takve imaju tendenciju da indirektno potvrđuju njegovu krivičnu odgovornost, te da se radi o činjenicama koje se ponavljaju i koje su od malog značaja za konkretni predmet.

10. Sud BiH je naveo da je na osnovu provedenih dokaza utvrdio da su ispunjeni svi osnovni elementi krivičnog djela zločini protiv čovječnosti iz člana 172. KZBiH. Dalje, u odnosu na radnje bliže opisane u tački 1. izreke presude Sud BiH je naveo da se iz iskaza svjedoka optužbe i odbrane nespornom pokazala činjenica da se opisani napad dogodio upravo u navedeno vrijeme i da je u njemu učestvovao apelant. Pri tome je Sud BiH naveo da je posebno ocijenio iskaz svjedoka R. B., jedine preživjele žrtve strijeljanja, zatim, svjedokā koji su potvrdili apelantov identitet i svjedokā C. M., Z. H., M. R., K. A. i E. F., te je zaključio da nema sumnje da je upravo apelant bio jedan od vojnika VSRBiH koji je učestvovao u predmetnom napadu. Također je utvrđeno da je apelant tom prilikom učestvovao u razdvajanju žena i djece od muškaraca, te da je tokom sprovođenja zarobljenih muškaraca ubio njih pet, a zajedno sa drugim vojnicima učestvovao u ubijanju preostalih 14 zarobljenih muškaraca. Navedeno je da su ovakav zaključak Suda BiH potvrdili i iskazi svjedoka odbrane, i to M. R., K. R. i S. Đ., za koje je navedeno da su, nastojeći da apelantu pruže alibi, proizveli potpuno nelogične okolnosti, položaj i apelantovu ulogu u inkriminirano vrijeme. Pored toga, Sud BiH je naglasio da je posebnu pažnju poklonio iskazu svjedoka R. B. za koji je navedeno da je potpuno uvjerljiv i logičan, ali i potkrijepljen drugim posrednim i neposrednim dokazima. U obrazloženju presude je potom Sud BiH detaljno interpretirao iskaz svjedoka R. B., navodeći da takav detaljan opis kritičnog događaja smatra neophodnim, budući da je taj svjedok jedina preživjela žrtva strijeljanja kome je prethodilo nezakonito zatvaranje i drugo nečovječno postupanje.

11. U odnosu na radnje bliže opisane u tački 2. izreke presude Sud BiH je zaključak o apelantovom inkriminiranom ponašanju donio na osnovu iskaza svjedoka "A", direktne žrtve apelantovih radnji, te tri poimenično navedena svjedoka. Sud je naveo da je, također, ocijenio i iskaze saslušanih svjedoka i oštećene "A" koji su dati tokom istrage, a provedeni su kao dokaz odbrane, koja je iz tih iskaza proizašlim nesuglasicama nastojala pobiti navode tačke 2. optužnice. Pri tome Sud BiH je naveo da je posebno ocijenio činjenicu da sama žrtva - svjedokinja "A", nije poznavala lice koje ju je silovalo, koje je, kako je potvrđeno iskazima svjedoka D. A., S. S. i R. Š., upravo apelant. Za iskaze navedenih svjedoka, ali i oštećene "A", date


tokom glavnog pretresa i istrage, Sud BiH je zaključio da su vjerodostojni, imajući u vidu njihovu saglasnost, ali i očiglednu objektivnost koja negira svaku namjeru da apelanta neosnovano tereti.

12. Osim toga, u pogledu apelantovih radnji koje su navedene u tački 3. izreke presude Sud BiH je naveo da je postojanje osnovnih elemenata krivičnog djela ratni zločin protiv civilnog stanovništva, za koje je apelant optužen, bilo nesporno. Međutim, spornim se, kako je istakao Sud BiH, pokazalo postojanje četvrtog osnovnog elementa ovog krivičnog djela, odnosno da li je apelant naredio ili počinio inkriminirane radnje. U vezi s tim, Sud BiH je istakao da je ocjenom svih dokaza izvedenih na okolnosti opisane u ovoj tački, pojedinačno i u njihovoj međusobnoj povezanosti, ustanovio da je apelantova uloga nesporna. Navedeno je da to proizlazi iz saglasnih izjava kako oštećenih, tako i 15 poimenično navedenih svjedoka, ali i materijalne dokumentacije. Naglašeno je da je iz iskaza saslušanih svjedoka optužbe Sud BiH utvrdio da apelantov identitet nije sporan. Osim toga, navedeno je da na osnovu iskaza svjedoka optužbe Sud BiH smatra dokazanim da je apelant svojim radnjama žrtvama prouzrokovao tešku fizičku i psihičku bol. Stoga je Sud BiH zaključio da je apelant počinio i krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva sa direktnim umišljajem, svjestan djela koje čini i voljan da ga počini.

13. Sud BiH je, dalje, naveo da nije prihvatio apelantov prijedlog da se kao svjedok sasluša njegova supruga. U vezi s tim, navedeno je da je 14. novembra 2007. godine, tokom glavnog pretresa, pri kraju izvođenja dokaza odbrane, apelantov branilac za svjedoka predložio apelantovu suprugu Tatjanu Palija, koja bi, kako je navedeno, svjedočila na okolnosti "predbračnog i bračnog poznanstva i porodičnih prilika". Dalje, Sud BiH je naveo da odbrana, najavljujući raspored svojih dokaza, nije najavila i ovog svjedoka. Osim toga, istaknuto je da je, odbijajući ovaj prijedlog odbrane, Sud BiH imao u vidu odredbe ne samo člana 258. stav 3. ZKPBiH, koji nalaže da svjedoci do momenta njihovog saslušanja budu smješteni van sudnice, u prostorijama u kojima ne mogu biti u međusobnom kontaktu, nego i člana 81. stav 1. ZKPBiH koji propisuje da se svjedoci saslušavaju kada postoji vjerovatnoća da će svojim iskazom moći dati obavijesti o krivičnom djelu, učinitelju i o drugim važnim okolnostima. Također, Sud BiH je naveo da je imao u vidu i odredbu člana 83. ZKPBiH, koja apelantovom bračnom drugu omogućava da odbije da svjedoči. Ocjenjujući okolnosti konkretnog slučaja, posebno da je apelantova supruga prisustvovala saslušanju mnogih svjedoka i optužbe i odbrane, uslijed čega bi svoj iskaz mogla prilagoditi, Sud BiH je istakao da je njen iskaz neprihvatljiv i irelevantan s obzirom na to da se informacije koje bi dala tiču apelantovog porodičnog života, i to u vremenu znatno poslije inkriminiranih događaja.

14. U pogledu primjene materijalnog zakona Sud BiH je naveo da je prihvatio pravnu kvalifikaciju Tužilaštva BiH i apelanta osudio zbog krivičnih djela zločini protiv čovječnosti iz člana 172. stav 1. (za radnje navedene u tač. 1. i 2. izreke presude) i ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 173. stav 1. KZBiH (za radnje navedene u tački 3. izreke presude). U vezi sa primjenom materijalnog zakona, Sud BiH je naveo da je članom 7. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) i članom 15. stav 1. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima (u daljnjem tekstu: Međunarodni pakt) propisano da krivično djelo mora biti propisano, odnosno mora predstavljati krivično djelo prema domaćem ili međunarodnom pravu, te da se za krivično djelo ne može izreći teža kazna od one koja je bila primjenjiva u času kad je djelo počinjeno. Međutim, Sud BiH je naveo da su od citiranog pravila u oba

spomenuta dokumenta propisani izuzeci, i to članom 7. stav 2. Evropske konvencije, odnosno članom 15. stav 2. Međunarodnog pakta. Sud BiH je naveo da je isti izuzetak propisan i članom 4.a. KZBiH, kojim je omogućeno izuzetno odstupanje od principa iz člana 4. KZBiH, odnosno odstupanje od obaveze da se primijeni blaži zakon u postupcima koji predstavljaju krivična djela prema međunarodnom pravu. Naime, Sud BiH je zaključio da se krivično djelo zločini protiv čovječnosti u svakom slučaju može podvesti pod "opća načela međunarodnog prava" iz člana 4a. KZBiH s obzirom na to da je u vrijeme izvršenja, bez obzira na to da li je posmatrano sa stanovišta međunarodnog običajnog prava ili sa stanovišta "principa međunarodnog prava", nedvojbeno predstavljalo krivično djelo, odnosno da je zadovoljen princip legaliteta. Također, Sud BiH je istakao da je na osnovu odredaba člana 4a. KZBiH i običajnog međunarodnog prava apelantovo ponašanje iz 1992. godine predstavljalo krivično djelo, te je navedeno da Sud BiH nije trebalo da pronalazi komparativne odredbe u KZSFRJ koji je u inkriminiranom periodu bio na snazi kako bi opravdao svoju presudu. Dovoljno je da običajno međunarodno pravo obuhvata ponašanje zabranjeno čl. 172. i 173. KZBiH, kako bi te odredbe zakona bile osnova za donošenje presude u ovom predmetu.

15. Sud BiH je apelantu za krivična djela za koja ga je proglasio krivim tač. 1. i 2. izreke presude utvrdio kaznu dugotrajnog zatvora u trajanju od 28 godina. Pri tome je, kako je Sud BiH istakao, naročito ocijenjena apelantova brutalnost i, između ostalog, i to da je u jednom danu ubijeno 19 muškaraca iz zaseoka Donji Begići. Pored toga, kako je dalje istakao Sud BiH, upornost i bezobzirnost koje je apelant pokazao u izuzetno dugom vremenskom periodu, dakle višestrukim vršenjem zabranjenih radnji u periodu od 1993. do 1995. godine, i to u statusu vojnog policajca, svjesnog svog položaja i moći u odnosu na civile, naročito ugroženu grupu koju je bio dužan štititi, opredijelile su Sud BiH da apelantu izrekne kaznu zatvora u trajanju od 10 godina za radnje opisane u tački 3. izreke presude. Na kraju Sud BiH je zaključio da je izrečena kazna proporcionalna težini krivičnih djela, stepenu apelantove krivične odgovornosti i okolnostima u kojim su krivična djela počinjena, te apelantovim motivima da počini predmetna krivična djela i da će izrečena kazna ispuniti svrhu kažnjavanja iz člana 39. KZBiH, u smislu posebne i opće prevencije.

16. Vijeće Apelacionog odjela Odjela I za ratne zločine Suda BiH (u daljnjem tekstu: Apelaciono vijeće) je Presudom broj X-KRŽ 06/290 od 24. aprila 2008. godine žalbe apelantovih branitelja odbilo i Presudu broj X-KR 06/290 od 28. novembra 2007. godine potvrdilo.

17. U obrazloženju presude Apelaciono vijeće je istaklo, između ostalog, da je Sud BiH za odbijanje apelantovog prijedloga za saslušanje njegove supruge dao ubjedljive razloge, koje u svom odgovoru afirmira i Tužilaštvo BiH, kada logički primjećuje za slučaj da je Tatjana Palija u to vrijeme poznavala apelanta, svakako da njeni prijatelji, poput snahe D. A., ne bi strahovali kada bi se apelant pojavio na ulici – zašto smatra irelevantnim provođenje ovog dokaza, pa se suprotna gledišta žalbe, pa ni ono kojim se tvrdi da je došlo do povrede prava apelantove odbrane, prema ocjeni Apelacionog vijeća, ne mogu prihvatiti kao tačna. Osim toga, Apelaciono vijeće je istaklo da dokazi provedeni na glavnom pretresu, na koje se sud poziva u obrazloženju pobijane presude, na nesumnjiv način potvrđuju zaključak prvostepenog suda da je apelant počinio krivična djela na način opisan u izreci presude, tako da, i u slučaju da je Tatjana Palija saslušana kao svjedok, njen iskaz, prema zaključku Apelacionog vijeća, ne bi u bitnom izmijenio zaključak pobijane presude o apelantovoj krivičnoj odgovornosti. Apelaciono vijeće je, također, istaklo, osvrćući se


na apelantove tvrdnje da je Sud BiH propustio da upozori publiku u sudnici na okolnost "da svjedoci do saslušanja treba da budu smješteni van sudnice", da sud ne upozorava publiku u sudnici, već svjedoke, a saznanje o tome ko su svjedoci crpi iz člana 260. stav 2. ZKPBiH u kojem se kaže da će tužilac, nakon čitanja optužnice, ukratko iznijeti dokaze na kojima temelji optužnicu, odnosno iz najave odbrane o dokazima koje će ponuditi u svojoj odbrani, kako stoji u članu 260. stav 3. ZKPBiH. Budući da odbrana nije najavila da će kao svjedoka saslušati Tatjanu Palija, Sud BiH nije ni mogao imati saznanje o toj mogućnosti da bi je mogao udaljiti iz sudnice, niti je, s obzirom na načelo javnosti glavnog pretresa, za to imao potrebu.

18. Dalje, u pogledu žalbenih tvrdnji da prvostepeni sud nije mogao prihvatiti kao utvrđene određene činjenice u skladu sa članom 4. Zakona o ustupanju, Apelaciono vijeće je navelo da je prvostepeni sud, rukovodeći se kriterijima uspostavljenim praksom MKSJ koja se odnosi na Pravilo 94 (B) Pravilnika o postupku i dokazima MKSJ, utvrdio da činjenice iz pravosnažnih presuda MKSJ, koje je prihvatio, u cijelosti ispunjavaju postavljene kriterije. U vezi s tim, navedeno je da je iz pravosnažne presude MKSJ preuzet pravni zaključak o postojanju rasprostranjenog ili sistematskog napada, koji, ustvari, predstavlja element djela, iako je iz daljnjih navoda predmetne tačke očigledno da je prvostepeni sud prihvatio samo činjenice i na osnovu toga, mada koristeći nepravilnu terminologiju iz pravilno utvrđenih činjenica, ispravno donio pravni zaključak o postojanju širokog ili sistematskog napada.

19. Dalje, u pogledu žalbenih navoda koji se odnose na identifikaciju apelanta u sudnici, jer, između ostalog, ključni svjedoci poput R. B. i svjedok "A" apelanta nisu prepoznali u sudnici, Apelaciono vijeće je istaklo da se i o tim prigovorima Sud BiH u prvostepenoj presudi izjasnio. Navedeno je da u tvrdnji svjedoka R. B., kako mu apelant po sadašnjem obliku ne liči "tom čovjeku koji je tih dana bio na mjestu događaja", Apelaciono vijeće ne nalazi nikakvu protivrječnost sa kategoričnom tvrdnjom tog svjedoka - žrtve da je siguran da je to bio apelant. Naime, ovaj svjedok je na glavnom pretresu dao logično objašnjenje zašto mu apelant u sudnici ne liči na onog čovjeka koji je bio vinovnik kritičnog događaja upravo imajući u vidu ključne riječi koje apelantov lik vezuje za sadašnji oblik, kada je apelant deblji nego što je bio u vrijeme događaja, na što s pravom ukazuje tužilac u svom odgovoru na žalbu. U pogledu identifikacije apelanta u sudnici, Apelaciono vijeće je istaklo da identifikacija apelanta u sudnici od svjedoka ne predstavlja uopće radnju dokazivanja na način kako je predviđen članom 85. stav 3. ZKPBiH. Da li je svjedok prepoznao apelanta u sudnici ili ne, to se ne može smatrati identifikacijom u smislu citirane zakonske odredbe, nego se može samo posmatrati u smislu ocjene validnosti i relevantnosti samog svjedoka (ocjene njegovog iskaza), a situacija da svjedok u sudnici ne prepoznaje apelanta ne umanjuje činjenicu da je upravo apelant lice koje je počinilo krivična djela koja mu se stavljaju na teret.

20. Dalje je u presudi navedeno da, za razliku od stava iznesenog u žalbama, Apelaciono vijeće smatra da je Sud BiH, na osnovu rezultata izvedenih dokaza na glavnom pretresu i na njima utvrđenih činjenica, na koje se poziva u obrazloženju presude, na pouzdan način utvrdio da je apelant počinio krivičnopravne radnje opisane u tač. 1. do 3. izreke presude, te pravilno zaključio da se u opisanim radnjama stječu sva zakonska obilježja krivičnog djela zločini protiv čovječnosti iz člana 172. stav 1. tačka h) u vezi sa tač. a), e), g) i k) KZBiH (tač. 1. i 2. izreke presude) i krivičnog djela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 173. stav 1. tač. a), e) i f) KZBiH (tačka 3. izreke presude). Naime, u pogledu ocjene dokaza na kojima se temelji odluka o apelantovoj odgovornosti,

prvostepena presuda, prema ocjeni Apelacionog vijeća, daje sasvim valjane i iscrpne razloge zbog čega određene činjenice uzima kao dokazane, te na zadovoljavajući način pojašnjava i obrazlaže na koji način je ocijenila iskaze svjedoka, ali i druge provedene dokaze. Navedeno je da činjenica da prvostepeno vijeće nije ocijenilo dokaze na način koji je odgovarao odbrani, te da nije posebno analiziralo svaku rečenicu iskaza koji su svjedoci dali bilo u toku saslušanja u fazi istrage, bilo na glavnom pretresu ne čini prvostepenu presudu manjkavom i nepotpunom, već jasnom i koncentriranom na bitne elemente krivičnog djela za koje se sudi. Imajući u vidu navedeno, Apelaciono vijeće je ocijenilo da se prvostepeno vijeće detaljno bavilo činjeničnim stanjem u predmetu pri čemu je uvijek uzimalo standard pristupa u navođenju dokaza na koje se pozivalo, analiziralo dokaze pojedinačno i u cjelini, te izvodilo dokaze o činjeničnom stanju iz kojih razloga pobijana presuda sadrži valjanu analizu svih odlučnih činjenica, pa Apelaciono vijeće smatra da nema mjesta za prigovor da izvedeni dokazi nisu ocijenjeni na način propisan ZKP, kako žalba ukazuje. Navedeno je da, ukoliko se iskazi analiziraju u svojoj cjelokupnosti i u vezi sa ostalim dokazima, a ne fragmentarno i izvan konteksta, kako se čini u žalbama, sasvim se jasnim ukazuje da provedeni dokazi - prvenstveno iskazi svjedoka, saglasno potvrđuju činjenično utvrđenje navedeno u izreci presude, kako prvostepeno vijeće pravilno i zaključuje.

21. U pogledu žalbenih prigovora kojima se ukazuje na pogrešnu primjenu materijalnog prava, Apelaciono vijeće je istaklo da iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je ona u ovom dijelu utemeljena na odredbi člana 4.a. KZBiH, koji navodi "opće principe međunarodnog prava". Apelaciono vijeće je, dalje, obrazložilo da je primjenom odredbe člana 4a. KZBiH u konkretnom slučaju učinjen izuzetak od općih načela navedenih u čl. 3. i 4. KZBiH, u smislu da navedeni članovi ne dovode u pitanje suđenje i kažnjavanje nekog lica za svako činjenje ili nečinjenje koji uključuju i krivično djelo koje je apelantu stavljeno na teret, koje kao takvo nije bilo propisano zakonom koji je bio na snazi u vrijeme izvršenja krivičnog djela. Dakle, kako je dalje navelo Apelaciono vijeće, budući da su u obrazloženju prvostepene presude dati valjani razlozi koji potvrđuju da su "zločini protiv čovječnosti i zločini protiv civilnog stanovništva" o kojima se radi u ovom predmetu bili dio međunarodnog običajnog prava, te da običajno međunarodno pravo obuhvata ponašanje zabranjeno čl. 172. i 173. KZBiH, Apelaciono vijeće je zaključilo da je prvostepeni sud na potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primijenio odredbe KZBiH. Na kraju Apelaciono vijeće je naglasilo da je izrečena kazna apelantu pravilno odmjerena.

IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije

22. Apelant smatra da su mu osporenim presudama povrijeđena prava iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i čl. 6. i 7. Evropske konvencije, te člana 15. Međunarodnog pakta. Apelant je, u suštini, ponovio navode koje je isticao u žalbi protiv prvostepene presude. Naime, apelant smatra da je redovni sud povrijedio njegovo pravo na pravično suđenje u pogledu načina utvrđivanja činjenica, te da je sud očigledno proizvoljno ocijenio iskaze svjedoka optužbe slijedom čega je činjenično stanje utvrđeno na "njegovu štetu". Pri tome apelant ponavlja šta je utvrđeno u presudi i naročito prigovara da je tačka 1. izreke presude zasnovana na iskazu "jednog jedinog svjedoka R.B." za kojeg navodi da je prilikom svjedočenja u sudnici izjavio da apelant ne liči "tom čovjeku koji je tih dana bio na mjestu događaja". Apelant prigovara i "prepoznavanju" od svjedoka pod pseudonimom "A". Apelant potom interpretira iskaze svjedoka, ukazujući pritom na, prema njegovom


mišljenju, kontradiktornosti u iskazima za koje je Sud BiH ukazao da se radi o očigledno istinitim iskazima, te ističe da su u toku cijelog postupka i prvostepeno i drugostepeno vijeće u slučaju sumnje utvrđivali činjenično stanje na njegovu štetu zbog čega je povrijeđen princip in dubio pro reo. Apelant naročito ističe da je redovni sud, "teško povrijedio" njegovo pravo na odbranu time što nije dozvolio da svjedoči Tatjana Palija, njegova supruga. Osim toga, smatra da je u toku postupka povrijeđen princip "jednakosti u postupanju", jer je odlukom suda o prihvaćanju dokazanim činjenica koje su utvrđene pravosnažnim presudama MKSJ povrijeđeno njegovo "pravo da ispita svjedoke", koje je garantirano članom 6. stav 3. tačka d. Evropske konvencije. Apelant prigovara i primjeni materijalnog prava. U vezi s tim, apelant je naveo, između ostalog, da je "djelo koje mu se stavlja na teret" bilo obuhvaćeno i zakonima iz 1992. godine, odnosno KZSFRJ, mada ne u navedenom terminološkom obliku. Stoga, apelant smatra da je Sud BiH u njegovom predmetu trebalo da primijeni odredbe krivičnog zakona koji je važio u vrijeme kada je djelo počinjeno, dakle, odredbe KZSFRJ, a ne KZBiH. S tim u vezi, apelant je naveo da je Sud BiH, primjenjujući odredbe KZBiH prekršio odredbe člana 3. (načelo zakonitosti) i člana 4. KZBiH (načelo vremenskog važenja krivičnog zakona), jer smatra da za njega nije bila najblaža primjena odredaba KZBiH u odnosu na propisanu kaznu. Naime, apelant se pozvao na praksu redovnih sudova u kojoj su pravosnažno okončani predmeti "ratni zločini u BiH" u kojima su primijenjene odredbe KZSFRJ koji je važio u vrijeme izvršenja krivičnog djela, odnosno odredbe KZFBiH ili KZSFRJ, jer su, prema njegovom mišljenju, ti zakoni bili najpovoljniji za počinioce krivičnih djela "ratni zločin" u odnosu na propisanu kaznu.

b) Odgovor na apelaciju

23. Sud BiH je naglasio da su svi prigovori iz apelacije već isticani u toku redovnog postupka pred prvostepenim vijećem i u žalbama apelantovih branilaca, te da su osporene presude pravilne i zakonite, a navodi iz apelacije neosnovani.

24. Tužilaštvo BiH je navelo, između ostalog, da je Sud BiH pravilno odbio da sasluša apelantovu suprugu. Također je istaklo da je Sud BiH pravilno zaključio da krivično djelo zločini protiv čovječnosti predstavlja imperativnu normu međunarodnog prava zbog čega je nesporno da su krivičnopravne radnje koje je apelant preduzeo 1992. godine predstavljale krivična djela po međunarodnom pravu.

V. Relevantni propisi

25. Zakon o krivičnom postupku BiH ("Službeni glasnik BiH" br. 3/03, 32/03, 36/03, 26/04, 63/04, 13/05, 48/05, 46/06, 76/06, 29/07, 32/07, 53/07, 76/07, 15/08, 58/08, 12/09, 16/09, 93/09) u tekstu koji se primjenjivao u vrijeme suđenja u relevantnom dijelu glasi:

Član 3. stav 2. Pretpostavka nevinosti i in dubio pro reo

Sumnju u pogledu postojanja činjenica koje čine obilježja krivičnog djela ili o kojima ovisi primjena neke odredbe krivičnog zakonodavstva, Sud rješava presudom na način koji je povoljniji za optuženog.

Član 16. Princip akuzatornosti

Krivični postupak se može pokrenuti i provesti samo po zahtjevu Tužitelja.

Član 17. Princip legaliteta krivičnog gonjenja

Tužitelj je dužan poduzeti krivično gonjenje ako postoje dokazi da je učinjeno krivično djelo, osim ako ovim zakonom nije drugačije propisano.

Član 85. stav 1. Način saslušanja, suočenje i prepoznavanje

(1) Svjedoci se saslušavaju pojedinačno i u odsustvu drugih svjedoka.

Član 258. stav 3. Utvrđivanje identiteta optuženog i davanje uputa

(3) Nakon utvrđivanja identiteta optuženog, sudija, odnosno predsjednik vijeća će uputiti svjedoke i vještake u prostoriju van sudnice za njih određenu, gdje će čekati dok budu pozvani da svjedoče. Sudija, odnosno predsjednik vijeća će upozoriti svjedoke da dok čekaju, o svojim iskazima ne razgovaraju s drugim svjedocima. [].

26. Krivični zakon Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 3/03, 32/03, 37/03, 54/04, 61/04, 30/05, 53/06, 55/06, 32/07) u tekstu koji se primjenjivao u vrijeme suđenja u relevantnom dijelu glasi:

Član 3. Načelo zakonitosti

(1) Krivična djela i krivičnopravne sankcije propisuju se samo zakonom.

(2) Nikome ne može biti izrečena kazna ili druga krivičnopravna sankcija za djelo koje, prije nego što je učinjeno, nije bilo zakonom ili međunarodnim pravom propisano kao krivično djelo i za koje nije bila zakonom propisana kazna.

Član 4. Vremensko važenje krivičnog zakona

(1) Na učinioca krivičnog djela primjenjuje se zakon koji je bio na snazi u vrijeme učinjenja krivičnog djela.

(2) Ako se poslije učinjenja krivičnog djela jednom ili više puta izmijeni zakon, primijenit će se zakon koji je blaži za učinioca.

Član 4.a. Suđenje ili kažnjavanje za krivična djela prema općim načelima

međunarodnog prava Čl. 3. i 4. ovog zakona ne sprječavaju suđenje ili

kažnjavanje bilo kojeg lica za bilo koje činjenje ili nečinjenje koje je u vrijeme kada je učinjeno predstavljalo krivično djelo u skladu s općim načelima međunarodnog prava.

Član 53. st. 1. i 2. tačka a) Sticaj krivičnih djela

(1) Ako je učinitelj jednom radnjom ili s više radnji učinio više krivičnih djela za koja mu se istovremeno sudi sud će najprije utvrditi kazne za svako od tih krivičnih djela, pa će za sva krivična djela izreći jedinstvenu kaznu zatvora, kaznu dugotrajnog zatvora ili jedinstvenu novčanu kaznu.

(2) Jedinstvenu kaznu sud će izreći po ovim pravilima: a) ako je za neko od krivičnih djela u sticaju sud utvrdio

kaznu dugotrajnog zatvora, izreći će samo tu kaznu;

Član 172. stav 1. tač.a),d), e), h i k) Zločini protiv čovječnosti

(1) Ko, kao dio širokog ili sistematičnog napada usmjerenog bilo protiv kojeg civilnog stanovništva, znajući za takav napad, učini koje od ovih djela:

a) lišenje druge osobe života (ubistvo); d) deportacija ili prisilno preseljenje stanovništva; e) zatvaranje ili drugo teško oduzimanje fizičke slobode

suprotno osnovnim pravilima međunarodnog prava;


h) progon bilo koje grupe ljudi ili kolektiva na političkoj, rasnoj, nacionalnoj, etničkoj, kulturnoj, vjerskoj, spolnoj ili drugoj osnovi koja je univerzalno prihvaćena kao nedopustiva po međunarodnom pravu, u vezi s bilo kojim krivičnim djelom iz ovog stava ovog člana, bilo kojim krivičnim djelom propisanim u ovom zakonu ili bilo kojim krivičnim djelom u nadležnosti Suda Bosne i Hercegovine;

k) druga nečovječna djela slične prirode, učinjena u namjeri nanošenja velike patnje ili ozbiljne fizičke ili psihičke povrede ili narušenja zdravlja,

kaznit će se kaznom zatvora najmanje deset godina ili kaznom dugotrajnog zatvora.

Član 173. stav 1. tač. a), c) i e) Ratni zločini protiv civilnog stanovništva

(1) Ko kršeći pravila međunarodnog prava za vrijeme rata, oružanog sukoba ili okupacije naredi ili učini koje od ovih djela:

a) napad na civilno stanovništvo, naselje, pojedina civilna lica ili lica onesposobljena za borbu, a taj je napad imao za posljedicu smrt, tešku tjelesnu ozljedu ili teško narušavanje zdravlja ljudi,

c) [ ], namjerno nanošenje licu snažnog tjelesnog ili duševnog bola ili patnje (mučenje), nečovječno postupanje, [ ], nanošenje velikih patnji ili povreda tjelesnog integriteta ili zdravlja,

e) [ ] primjenjivanje mjera zastrašivanja i terora, uzimanje talaca, kolektivno kažnjavanje, protupravno odvođenje u koncentracione logore i druga protuzakonita zatvaranja, [ ],


27. Krivični zakon SFRJ ("Službeni list SFRJ" br. 44/76, 36/77, 56/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90 i 45/90) u relevantnom dijelu glasi:

Član 37. stav 2. Smrtna kazna može se izreći samo za najteže slučajeve

teških krivičnih djela za koje je zakonom propisana.

Član 38. st. 1, 2. i 3. (1) Zatvor ne može biti kraći od petnaest dana ni duži od

petnaest godina. (2) Za krivična djela za koja je propisana smrtna kazna

sud može izreći i zatvor od dvadeset godina. (3) Ako je za krivično djelo učinjeno sa umišljajem

propisan zatvor u trajanju od petnaest godina, može se za teške oblike tog djela propisati i zatvor od dvadeset godina.

Član 142. stav 1. Ratni zločin protiv civilnog stanovništva

(1) Ko kršeći pravila međunarodnog prava za vrijeme rata, oružanog sukoba ili okupacije naredi da se izvrši napad na civilno stanovništvo, naselje, pojedina civilna lica ili lica onesposobljena za borbu, koji je imao za posljedicu smrt, tešku tjelesnu povredu ili teško narušavanje zdravlja ljudi; napad bez izbora cilja kojim se pogađa civilno stanovništvo; da se prema civilnom stanovništvu vrše ubistva, mučenja, nečovječna postupanja, [ ], nanošenja velikih patnji ili povreda tjelesnog integriteta ili zdravlja; raseljavanje [ ]; primjenjivanje mjera zastrašivanja i terora, uzimanje talaca, kolektivno kažnjavanje, [ ], ili ko izvrši neko od navedenih djela,

kaznit će se zatvorom najmanje pet godina ili smrtnom kaznom.

28. Zakon o ustupanju predmeta od strane Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju Tužilaštvu Bosne i Hercegovine i korištenju dokaza pribavljenih od Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u postupcima pred sudovima u Bosni i

Hercegovini ("Službeni glasnik BiH" broj 61/04) u relevantnom dijelu glasi:

Član 4. Činjenice ustanovljene pravosnažnim odlukama MKSJ Nakon saslušanja stranaka, sud može, na vlastitu

inicijativu ili na prijedlog jedne od stranaka, odlučiti da prihvati kao dokazane činjenice koje su utvrđene pravosnažnom odlukom u drugom postupku pred MKSJ-om, ili da prihvati pismeni dokazani materijal iz postupaka pred MKSJ-om ako se odnosi na pitanja od značaja u tekućem postupku.

VI. Dopustivost

29. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

30. U skladu sa članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio.

31. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Suda BiH broj X-KRŽ 06/290 od 24. aprila 2008. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelant je primio 17. jula 2008. godine, a apelacija je podnesena 12. septembra 2008. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

32. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

33. Apelant je osporio navedene presude tvrdeći da su mu tim presudama povrijeđena prava iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i čl. 6. i 7. Evropske konvencije, te člana 15. Međunarodnog pakta.

a) Pravo na pravično suđenje

34. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje:

e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.

35. Član 6. st. 1, 2. i 3.d. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom.

2. Svako ko je optužen za krivično djelo smatra se nevinim dok se njegova krivica ne dokaže.

3. Svako ko je optužen za krivično djelo ima sljedeća minimalna prava:

d) da sam ispituje ili zahtijeva ispitivanje svjedoka optužbe i da se prisustvo i saslušanje svjedoka odbrane odobri pod uvjetima koji važe i za svjedoka optužbe.


36. U konkretnom slučaju se radi o krivičnom postupku u kojem se utvrđivala osnovanost krivične optužbe protiv apelanta, pa je član 6. Evropske konvencije primjenjiv. Stoga, Ustavni sud treba ispitati da li je postupak pred sudovima bio pravičan onako kako zahtijeva član 6. Evropske konvencije.

37. U odnosu na navode apelacije koji se tiču prigovora na utvrđeno činjenično stanje i primjenu prava, Ustavni sud, prije svega, ukazuje da, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud) i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi, Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi, Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru apelacione nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Evropske konvencije u postupku pred redovnim sudovima.

38. Dalje, Ustavni sud podsjeća da je van njegove nadležnosti procjenjivanje kvaliteta zaključaka redovnih sudova u pogledu ocjene dokaza ukoliko se ova ocjena ne doima očigledno proizvoljnom. Isto tako, Ustavni sud se neće miješati u način na koji su redovni sudovi usvojili dokaze kao dokaznu građu. Ustavni sud se neće miješati u situaciju kada redovni sudovi povjeruju dokazima jedne strane u postupku na osnovu slobodne sudijske ocjene. To je isključivo uloga redovnih sudova čak i kada su izjave svjedoka na javnoj raspravi i pod zakletvom suprotne jedna drugoj (vidi, Evropski sud za ljudska prava, Doorson protiv Holandije, presuda od 6. marta 1996. godine, objavljena u Izvještajima broj 1996-II, stav 78).

39. Ispitujući postupak pred redovnim sudovima, Ustavni sud, prije svega, zapaža da je Tužilaštvo BiH, u skladu sa načelom akuzatornosti i legaliteta, provelo istragu protiv apelanta i utvrdilo da postoji osnovana sumnja da je apelant radnjama bliže opisanim u optužnici počinio krivična djela zločini protiv čovječnosti i ratni zločin protiv civilnog stanovništva čiji su elementi propisani u odredbama čl. 172. i 173. KZBiH. Naime, optužnicom Tužilaštva BiH broj KT-RZ 123/06 od 28. decembra 2006. godine apelantu je stavljeno na teret da je počinio dva krivična djela, i to zločini protiv čovječnosti iz člana 172. KZBiH i ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 173. KZBiH, za koja je poslije održanog glavnog pretresa, odnosno nakon održane sjednice Apelacionog vijeća, Sud BiH utvrdio da ih je apelant počinio i za koja ga je proglasio krivim. Pri tome Ustavni sud zapaža da je Sud BiH, prilikom odmjeravanja kazne za krivična djela za koja je apelanta proglasio krivim, primijenio institut sticaja koji je propisan odredbama člana 53. KZBiH. Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 53. st. 1. i 2. tačka a) propisano da, ako je učinitelj jednom radnjom ili s više radnji učinio više krivičnih djela za koja mu se istovremeno sudi, sud će najprije utvrditi kazne za svako od tih krivičnih djela, pa će za sva krivična djela izreći jedinstvenu kaznu zatvora, kaznu dugotrajnog zatvora ili jedinstvenu novčanu kaznu (stav 1) i da će jedinstvenu kaznu sud izreći na način da će: a) ako je za neko od krivičnih djela u sticaju sud utvrdio kaznu dugotrajnog zatvora, izreći će samo tu kaznu. Ustavni sud primjećuje da iz predmetne zakonske odredbe proizlazi da je za postojanje

"sticaja" potrebno da budu ispunjeni sljedeći uvjeti: da postoje dva ili više krivičnih djela, da je djela učinilo isto lice, da se za sva djela učiniocu istovremeno sudi i izriče jedna presuda. Dovodeći ovu odredbu u kontekst sa predmetnim slučajem, Ustavni sud zapaža da je apelant proglašen krivim zato što je radnjama bliže opisanim u tri tačke izreke presude počinio dva krivična djela, i to (tač. 1. i 2) zločini protiv čovječnosti iz člana 172. KZBiH, koje je počinio u vremenu od maja do 31. decembra 1992. godine, te (tačka 3) ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 173. KZBiH, koji je počinio u periodu od 1993. do oktobra 1995. godine. Pri tome Ustavni sud zapaža da se ova dva krivična djela razlikuju u više elemenаta, ali da je najvažnija razlika u njihovim općim elementima. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da su opći elementi krivičnog djela zločini protiv čovječnosti: 1. postojanje široko rasprostranjenog i sistematskog napada na civilno stanovništvo, 2. svijest optuženog o postojanju takvog napada i 3. da su radnje optuženog predstavljale dio napada, kao i da je on bio svjestan da njegove radnje predstavljaju dio napada. Nasuprot tome, opći elementi krivičnog djela ratni zločin protiv civilnog stanovništva su: da je djelo počinioca suprotno pravilima međunarodnog prava (najčešće Ženevskih konvencija I-IV iz 1949. godine), da je djelo učinjeno u vrijeme rata, oružanog sukoba ili okupacije i da je u vezi sa njima, te da počinilac mora narediti ili izvršiti djelo koje mu se stavlja na teret. Slijedeći to, budući da su apelantu stavljena na teret dva navedena krivična djela, koja je apelant počinio u različitom vremenu, te uz postojanje (u sklopu) različitih općih elemenata, za kojа je Sud BiH utvrdio da su ispunjena u jednom postupku i za koja je utvrdio pojedinačne kazne a potom izrekao jedinstvenu kaznu, Ustavni sud smatra da nema proizvoljnosti u primjeni instituta sticaja u konkretnom slučaju, budući da su ispunjeni svi uvjeti iz odredaba člana 53. KZBiH.

40. Dalje, u pogledu principa da samo zakon može ustanoviti krivično djelo i propisati kaznu (nullum crimen, nulla poena sine lege), Ustavni sud podsjeća da je prvi zadatak suda da provjeri da li je, u vrijeme kada je optuženi počinio radnju koja je dovela do optuživanja i kažnjavanja, bila na snazi odredba domaćeg ili međunarodnog prava koja je takav akt činila kažnjivim. S tim u vezi, Ustavni sud podsjeća da, u skladu sa općim pravnim principima, okrivljeni ne mogu opravdavati ponašanje koje je dovelo do njihove osude jednostavno ukazujući da je, ustvari, takvo ponašanje, time što se dogodilo, postalo praksa. Stoga, praksa države da tolerira ili ohrabruje određena ponašanja koja se smatraju krivičnim djelima prema domaćim ili međunarodnim instrumentima i dojam nekažnjivosti koji ovakva praksa uliva kod počinilaca takvih djela ne sprečavaju njihovo privođenje pravdi i kažnjavanje (vidi, Evropski sud za ljudska prava, Strletz, Kessler i Krenz, presuda, st. 74, 77-79. i 87-88).

41. U konkretnom slučaju Ustavni sud primjećuje da je nesporno da je u vrijeme kada je apelant počinio krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 173. KZBiH, to djelo bilo propisano u domaćem zakonu (KZSFRJ). Međutim, krivično djelo zločini protiv čovječnosti, za koje je apelant proglašen krivim da ga je počinio tokom 1992. godine, nije bilo propisano u domaćem zakonu. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je uvođenjem u krivično zakonodavstvo Bosne i Hercegovine pravne norme 4a. KZBiH kojom je propisano suđenje ili kažnjavanje za krivična djela prema općim načelima međunarodnog prava omogućeno procesuiranje i kažnjavanje za krivična djela koja su bila propisana prema općim principima međunarodnog prava. Ustavni sud ukazuje da je na taj način ponuđeno rješenje na pitanje povratnog djejstva pravnih normi u skladu sa međunarodnim pravom, a koje su prihvatili svi civilizirani narodi i koje je potvrdila Generalna


skupština Ujedinjenih naroda prihvaćanjem Nirnberških principa. Naime, Ustavni sud ukazuje da je krivično djelo zločini protiv čovječnosti prije 2003. godine, kada je kao krivično djelo propisano u KZBiH, bilo propisano u više međunarodnih dokumenata, što je utvrdio i Evropski sud u predmetu Šimšić protiv Bosne i Hercegovine (dec.), broj 51552/10, u tač. 8-13. S obzirom na to da je Evropski sud istakao da je krivično djelo zločini protiv čovječnosti postojalo prema međunarodnom pravu, Ustavni sud ukazuje na dio odluke iz tač. 8. do 13. iz predmeta povodom aplikacije broj 51552/10, Boban Šimšić protiv Bosne i Hercegovine, u kojoj su nabrojani međunarodni dokumenti iz kojih to proizlazi: Povelja Međunarodnog vojnog suda (1945), Rezolucija 95 (I) Generalne skupštine Ujedinjenih naroda o afirmaciji principa međunarodnog prava priznatih u Povelji Nirnberškog suda (1946), Principi međunarodnog prava priznati u Povelji i presudi Nirnberškog suda (1950) koje je usvojila Komisija za međunarodno pravo 1950. godine, Konvencija o nezastarijevanju ratnih zločina i zločina protiv čovječnosti (1968), Statut Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju – ICTY (1993), Statut Međunarodnog krivičnog suda od 17. jula 1998. godine.

42. S tim u vezi, Ustavni sud zapaža da je i Sud BiH u obrazloženju osporene odluke istakao da se krivično djelo zločini protiv čovječnosti u svakom slučaju može podvesti pod "opća načela međunarodnog prava" iz člana 4a. KZBiH s obzirom na to da je u vrijeme izvršenja, bez obzira na to da li je posmatrano sa stanovišta međunarodnog običajnog prava ili sa stanovišta "principa međunarodnog prava", nedvojbeno predstavljalo krivično djelo, odnosno da je zadovoljen princip legaliteta. Također, Sud BiH je istakao da je, na osnovu odredaba člana 4a. KZBiH i običajnog međunarodnog prava, apelantovo ponašanje iz 1992. godine predstavljalo krivično djelo, te je navedeno da Sud BiH nije trebalo da pronalazi komparativne odredbe u KZSFRJ koji je u inkriminiranom periodu bio na snazi kako bi opravdao svoju presudu. Dovoljno je, kako je naglasio Sud BiH, da običajno međunarodno pravo obuhvata ponašanje zabranjeno čl. 172. i 173. KZBiH, kako bi te odredbe zakona bile osnova za donošenje presude u ovom predmetu.

43. Pored toga, Ustavni sud podsjeća da je i Evropski sud u presudi aplikantima Abduladhimu Maktoufu i Goranu Damjanoviću (vidi, Evropski sud, Maktouf i Damjanović protiv Bosne i Hercegovine, aplikacije br. 2312/08 i 34179/08, presuda od 18. jula 2013. godine, u daljnjem tekstu: predmet Maktouf i Damjanović), u tački 55. jasno naglasio da "teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava koja spadaju u nadležnost Suda BiH mogu se podijeliti u dvije kategorije. Neki zločini, konkretno zločini protiv čovječnosti, u domaći zakon su uvedeni 2003. godine. Sud BiH i entitetski sudovi, stoga, nemaju nikakve druge mogućnosti nego da primjenjuju Krivični zakon iz 2003. godine u takvim predmetima (vidi međunarodne materijale koji se citiraju u tač. 31. i 32. u gornjem tekstu). S tim u vezi, Sud potcrtava da se u predmetu Šimšić protiv Bosne i Hercegovine (dec.), brој 51552/10, 10. april 2012, aplikant žalio na osuđujuću presudu iz 2007. godine za zločine protiv čovječnosti, a u odnosu na djela koja su se dogodila 1992. godine. Sud je ispitao taj predmet, između ostalog, i prema članu 7. Konvencije proglasio ga očigledno neosnovanim. Sud je smatrao irelevantnom činjenicu da zločini protiv čovječnosti nisu predstavljali krivično djelo prema domaćem zakonu tokom rata 1992-95. s obzirom na to da su ta djela u to vrijeme predstavljala krivično djelo prema međunarodnom pravu".

44. Dalje, Ustavni sud zapaža da u konkretnom slučaju nije izostala sveobuhvatna analiza izvedenih dokaza, već da je,

naprotiv, prvostepeni sud u svojoj presudi u potpunosti opisao proces pojedinačne ocjene dokaza, njihovog dovođenja u međusobnu vezu i izvođenje zaključka da je apelant počinio krivična djela koja su mu stavljena na teret. Naime, Ustavni sud zapaža da je prvostepeni sud proveo veoma opsežan dokazni postupak, te da je na osnovu svih provedenih dokaza utvrdio da je apelant, u vrijeme i na način kako je opisano u izreci prvostepene presude, preduzeo krivičnopravne radnje koje predstavljaju radnje izvršenja krivičnih djela zločini protiv čovječnosti iz člana 172. stav 1. KZBiH i ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 173. stav 1. KZBiH. Za ovakvo utvrđenje Sud BiH je dao detaljno i jasno obrazloženje koje ni u jednom dijelu ne izgleda proizvoljno ili neprihvatljivo samo po sebi, niti dovodi u sumnju zaključke o izvršenim krivičnim djelima koja su apelantu stavljena na teret. Dalje, prvostepeni sud je jasno obrazložio da je na nesumnjiv način utvrđeno da postoji saglasnost iskaza svih svjedoka kada su u pitanju apelantove radnje i njegovo učešće u izvršenju krivičnih djela koja su mu stavljena na teret. Isto tako, prvostepeni sud je dovoljno jasno obrazložio presudu u dijelu koji se odnosi na ocjenu svih provedenih dokaza, pri tome dajući jasne razloge zašto nije prihvatio navode odbrane. U tom kontekstu, a budući da apelant naročito problematizira iskaze određenih svjedoka, Ustavni sud zapaža da je zaključke prvostepenog suda u pogledu ocjene iskaza svjedoka R. B., S. Š., D. A., kao i drugih svjedoka, te svih drugih provedenih dokaza u cijelosti prihvatio i drugostepeni sud koji je u svojoj odluci naveo razloge zašto su neosnovani žalbeni navodi u vezi s tim, koji se ni Ustavnom sudu ne čine proizvoljnim niti nelogičnim. Također, Ustavni sud zapaža da je Apelaciono vijeće u svojoj presudi razmotrilo sve apelantove žalbene prigovore i da se o njima izjasnilo jasno i detaljno, pri tome dajući odgovore zašto su istaknuti navodi neosnovani, koji su, prema mišljenju Ustavnog suda, u skladu sa standardima prava na pravično suđenje.

45. Dalje, u odnosu na apelantove prigovore da ga "ključni" svjedoci poput R. B. i svjedoka "A" nisu prepoznali u sudnici, Ustavni sud zapaža da iz obrazloženja drugostepene presude proizlazi da je Apelaciono vijeće, ispitujući iste apelantove žalbene navode, detaljno analiziralo način na koji su pojedini svjedoci prepoznali ili ne apelanta, te da je, s obzirom na činjenično utvrđenje, zaključilo da se ova procesna radnja ne može podvesti pod radnju "prepoznavanja" koja je propisana članom 85. stav 3. ZKPBiH. Naime, Apelaciono vijeće je istaklo da identifikacija apelanta u sudnici od svjedoka ne predstavlja uopće radnju dokazivanja na način kako je predviđeno članom 85. stav 3. ZKPBiH. Također, Ustavni sud smatra da obrazloženja osporenih presuda ni u ovom dijelu ne izgledaju proizvoljno ili neprihvatljivo, već da sadrže jasne i nedvosmislene razloge zbog kojih je ocijenjeno da se činjenica da li je svjedok prepoznao apelanta u sudnici ili ne ne može smatrati prepoznavanjem u smislu citirane zakonske odredbe, nego se može posmatrati samo u smislu ocjene validnosti i relevantnosti samog svjedoka i ocjene njegovog iskaza. Imajući sve navedeno u vidu, Ustavni sud ne može utvrditi nikakvu proizvoljnost u obrazloženjima osporenih odluka u vezi sa dokazima koje je sud prihvatio, te zaključuje da osporene presude suštinski ispunjavaju proceduralne zahtjeve iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

46. Dalje, u vezi s apelantovim navodima o povredi prava na ravnopravnost strana u postupku u smislu odbijanja njegovog prijedloga da se sasluša Tatjana Palija, Ustavni sud naglašava da član 6. Evropske konvencije ne garantira pravo da svi dokazni prijedlozi budu prihvaćeni. Također, pravo na pravično suđenje ne zahtijeva da se slijede bilo kakva određena pravila u ocjenjivanju dokaza pred krivičnim sudovima. Domaći sudovi treba da ocijene prijedloge koji su izneseni


njima, kao i značaj dokaza na koje se optuženi žele pozvati (vidi, inter alia, Evropski sud za ljudska prava, Barbеra, Messequе i Jabardo protiv Španije, presuda od 6. decembra 1988. godine, serija A broj 146, tačka 68). Institucije Evropske konvencije su usvojile stav da domaći sudovi uživaju diskreciono ovlaštenje da sami odluče da saslušaju svjedoke za koje smatraju da će im pomoći u utvrđivanju istine, odnosno da ocijene da li je nužno da se pozovu predloženi svjedoci ili provedu drugi predloženi dokazi, pazeći da se ne naruše smisao i cilj prava na pravično suđenje koji obavezuju da se suđenje odvija "pod jednakim uvjetima" i uz "jednakost oružja". Član 6. stav 3. Evropske konvencije zahtijeva samo da sud navede razloge zbog kojih je odlučio da ne provede predložene dokaze koje je optuženi izričito zahtijevao (vidi, Evropski sud za ljudska prava, Vidal protiv Belgije, presuda od 22. aprila 1992. godine, serija A broj 235, tačka 34).

47. U tom smislu Ustavni sud primjećuje, suprotno apelantovim navodima, da je prvostepeni sud u obrazloženju presude dao detaljno obrazloženje zašto nije prihvatio apelantov prijedlog da se sasluša njegova supruga, te zašto taj dokaz, sve i da je proveden, kako je navedeno, nije mogao dovesti do drugačijeg rješenja konkretne pravne stvari. Dakle, time su redovni sudovi ispoštovali svoju obavezu iz člana 6. stav 3. d) Evropske konvencije koja, u smislu prakse Evropskog suda, zahtijeva samo da sud navede razloge zbog kojih je odlučio da ne provede predložene dokaze koje je optuženi izričito zahtijevao.

48. U pogledu daljnjih apelantovih navoda da mu je povrijeđeno pravo na odbranu budući da mu, prema njegovoj tvrdnji, nije data mogućnost da valjano osporava činjenice utvrđene pravosnažnim presudama MKSJ, Ustavni sud zapaža da je prvostepeni sud odluku o prihvatanju činjenica koje su utvrđene pravosnažnom presudom MKSJ, koje se odnose na postojanje širokog i sistematičnog napada na civilno stanovništvo, kao bitnog elementa krivičnog djela koje je apelantu stavljeno na teret, zasnovao na odredbi člana 4. Zakona o ustupanju. Ustavni sud ukazuje da navedeni zakon kao lex specialis daje mogućnost za takvo postupanje suda. Osim toga, Ustavni sud primjećuje da je prvostepeni sud u obrazloženju presude jasno naveo da je u toku postupka pred tim sudom data razumna mogućnost apelantu i njegovoj odbrani da osporavaju zaključak o prihvatanju navedenih činjenica dokazanim, te da su ti prigovori odbrane odbijeni kao paušalni. Pri tome Ustavni sud primjećuje da iz obrazloženja prvostepene presude proizlazi da je zaključak o dokazanosti tih činjenica potkrijepljen i ostalim provedenim dokazima, prvenstveno iskazima saslušanih svjedoka optužbe koji su, prema mišljenju suda, opisujući način na koji su i gdje protjerani iz svojih domova, dodatno potvrdili istinitost presude MKSJ. U tom kontekstu Ustavni sud zapaža da je prvostepeni sud proveo opsežan dokazni postupak koji je bio usmjeren upravo na dokazivanje apelantove individualne krivice, a osuđujuća presuda nije zasnovana u cijelosti ili u najvećoj mjeri samo na činjenicama koje je sud prihvatio kao dokazane u smislu člana 4. Zakona o ustupanju, već su sudovi, kako je već rečeno, ocijenili i druge provedene dokaze pojedinačno i u međusobnoj vezi. Štaviše, Ustavni sud zapaža da je prvostepeni sud obrazložio da je od 18 predloženih činjenica, utvrđenih u postupcima pred MKSJ, kao dokazanih, prihvatio 11 u cijelosti i još dvije djelomično, odnosno da je prihvatio samo one činjenice koje su značajne za navedeni predmet, budući da se apelant tereti za krivična djela koja su izvršena u okviru široko rasprostranjenog ili sistematskog napada na nesrpsko stanovništvo koji su izvele VSRBiH, policija i paravojne formacije na širem području općine Sanski Most, a da, s druge strane, nije prihvatio utvrđene činjenice za koje je ocijenio da

su previše konkretne i isuviše usko povezane sa pojedinačnim činjeničnim navodima protiv apelanta i da kao takve imaju tendenciju da indirektno potvrđuju njegovu krivičnu odgovornost, te da se radi o činjenicama koje se ponavljaju i koje imaju mali značaj za konkretni predmet. S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da princip ravnopravnosti strana u postupku nije na bilo koji način narušen na apelantovu štetu ili da je apelantu onemogućeno da ravnopravno učestvuje u raspravi u konkretnom predmetu. Stoga, Ustavni sud nije pronašao elemente koji bi ukazivali na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 3. tačka d. Evropske konvencije.

49. Apelant se žali da mu je povrijeđeno i pravo na presumpciju nevinosti, odnosno princip in dubio pro reo iz člana 6. stav 2. Evropske konvencije. Pri tome Ustavni sud uočava da apelant nije posebno obrazložio ove navode, a imajući u vidu prethodne zaključke, odnosno da iz obrazloženja osporenih presuda ne proizlazi da je sud imao sumnji u pogledu postojanja bilo koje činjenice koja čini obilježje bilo kojeg od krivičnih djela koja su apelantu stavljena na teret ili od koje zavisi primjena neke odredbe krivičnog zakonodavstva, pa da bi tu sumnju rješavao presudom na način koji je povoljnjiji za apelanta kao optuženog, Ustavni sud i ove apelantove navode smatra neosnovanim.

50. Stoga, Ustavni sud zaključuje da u konkretnom slučaju nema kršenja apelantovog prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. st. 1, 2. i 3. tačka d. Evropske konvencije.

b) Kažnjavanje samo na osnovu zakona

51. Apelant smatra da mu je povrijeđeno i pravo iz člana 7. Evropske konvencije, jer je u konkretnom slučaju primijenjen KZBiH, a ne KZSFRJ koji je važio u vrijeme izvršenja krivičnog djela.

52. Član 7. Evropske konvencije glasi: 1. Niko se ne može smatrati krivim za krivično djelo

nastalo činjenjem ili nečinjenjem koje nije predstavljalo krivično djelo u vrijeme izvršenja, prema nacionalnom ili međunarodnom pravu. Isto tako, izrečena kazna neće biti teža od one koja se primjenjivala u vrijeme izvršenja krivičnog djela.

2. Ovaj član ne utječe na suđenje ili kažnjavanje bilo koje osobe koja je kriva za činjenje ili nečinjenje, ako je to djelo u vrijeme izvršenja predstavljalo krivično djelo prema općim pravnim načelima priznatim kod civiliziranih naroda.

53. Ustavni sud primjećuje da je Sud BiH za krivično djelo zločini protiv čovječnosti apelantu utvrdio kaznu dugotrajnog zatvora u trajanju od 28 godina, a za krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva kaznu zatvora od 10 godina, te da je, u konačnici, primjenom odredaba kojima je propisano izricanje kazne (član 53. stav 2. tačka a. KZBiH) za krivična djela počinjena u sticaju apelanta osudio na jedinstvenu kaznu dugotrajnog zatvora u trajanju od 28 godina. Stoga, uzimajući u obzir istaknute činjenice, Ustavni će ispitati da li je u konkretnom slučaju povrijeđeno apelantovo pravo iz člana 7. Evropske konvencije.

U odnosu na krivično djelo zločini protiv čovječnosti

54. U vezi sa apelacionim prigovorima na retroaktivnu primjenu KZBiH u pogledu krivičnog djela zločini protiv čovječnosti, Ustavni sud ukazuje da je istovjetna pravna pitanja već razmatrao u više svojih odluka, počevši od Odluke broj AP 519/07 od 29. januara 2010. godine (Odluka o dopustivosti i meritumu, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 20/10). U toj odluci Ustavni sud je obrazložio primjenu prava u odnosu na tumačenje člana 7. Evropske konvencije. Između ostaloga, u Odluci broj AP 519/07, u tački 69, Ustavni sud je analizirao


noviju praksu Suda BiH i istakao:... "u citiranoj presudi i Sud BiH konstatira (vidi tač. 120. i 121. citirane presude) da je član 4.a) KZBiH primjenjiv na krivično djelo zločini protiv čovječnosti, kao krivično djelo prema općim principima međunarodnog prava, učinjeno u vrijeme kada je bio na snazi preuzeti Krivični zakon, jer taj zakon uopće nije propisivao ovo krivično djelo. U vezi s tim, Sud BiH je istakao da je potrebno direktno primijeniti član 7. stav 2. Evropske konvencije, koja se, na osnovu člana II/2. Ustava Bosne i Hercegovine, direktno primjenjuje u Bosni i Hercegovini i ima prioritet nad svim drugim zakonima. Također, navedeni član ne dopušta da, ako se određene radnje ne inkriminiraju u nacionalnom zakonodavstvu kao krivična djela, a koje su kao takve prepoznate prema općim principima međunarodnog prava, njihovi počinioci izbjegnu suđenje i kažnjavanje." Također je naveo da, imajući u vidu i primjenu člana 4.a. KZBiH u vezi sa članom 7. stav 1. Evropske konvencije, zaključuje da u konkretnom slučaju primjena KZBiH u postupku pred Sudom BiH ne predstavlja kršenje člana 7. Evropske konvencije.

55. Dalje, Ustavni sud zapaža da je Evropski sud u predmetu Šimšić protiv Bosne i Hercegovine donio odluku o dopustivosti (vidi, Evropski sud, Boban Šimšić protiv Bosne i Hercegovine od 10. aprila 2012. godine, aplikacija broj 51552/10) kojom je odbacio kao očigledno neosnovanu aplikaciju u kojoj se aplikant žalio, pozivajući se na član 7. Evropske konvencije, da krivično djelo zločini protiv čovječnosti, za koje je proglašen krivim i kažnjen, u vrijeme rata od 1992. do 1995. godine nije predstavljalo krivično djelo prema domaćem pravu. U toj odluci Evropski sud je, između ostalog, naveo da djela za koja je apelant osuđen nisu predstavljala zločine protiv čovječnosti prema domaćem pravu sve do stupanja na pravnu snagu KZBiH 2003. godine, ali je evidentno da su ova djela, u vrijeme kada su počinjena, predstavljala zločin protiv čovječnosti prema međunarodnom pravu (stav 23. odluke), da je aplikant, vršeći profesionalnu dužnost kao policijski službenik, morao postupati s visokim stepenom opreza pri obavljanju svoje dužnosti zbog čega se od njega očekivalo da postupa s posebnom pažnjom prilikom procjene rizika koji njegove aktivnosti povlače. Ocjenjujući navedeno, kao i očitu nezakonitu prirodu aplikantovih djela, Evropski sud je ukazao da je aplikant i na osnovu površne procjene mogao shvatiti da ova djela predstavljaju zločine protiv čovječnosti za koje bi se on mogao smatrati odgovornim (stav 24. odluke). Najzad, u navedenoj odluci Evropski sud je zaključio da su aplikantova djela, u vrijeme kada su izvršena, predstavljala krivično djelo definirano s dovoljno dostupnosti i predvidivosti prema međunarodnom pravu, pa je aplikantove navode u odnosu na član 7. Evropske konvencije odbacio kao neosnovane (stav 25. odluke).

56. Imajući u vidu da je i pobijana presuda utemeljena na odredbama člana 4.a. KZBiH u vezi sa članom 7. Evropske konvencije, te da je apelant proglašen krivim za krivično djelo zločini protiv čovječnosti, koje je učinjeno u vrijeme kada je na snazi bio KZSFRJ, koji uopće, kako je već navedeno, nije propisivao predmetno krivično djelo, Ustavni sud se u pogledu apelantovih žalbenih navoda, umjesto posebnog obrazloženja ove odluke, poziva na obrazloženje i razloge navedene u Odluci broj AP 519/07 od 29. januara 2010. godine, jer se u cijelosti odnose i na ovu odluku. Slijedeći to, Ustavni sud zaključuje, podržavajući i stavove Evropskog suda u predmetu Boban Šimšić protiv Bosne i Hercegovine, koji je sa ovog aspekta pokretao gotovo identična pravna pitanja, da u odnosu na krivično djelo zločini protiv čovječnosti za koje je apelant proglašen krivim u tač. 1. i 2. izreke osporene presude nema povrede člana 7. Evropske konvencije, jer stav 2. tog člana, odnosno član 4a. KZBiH, dopušta izuzetke kada se radi o

predmetima koji se tiču ratnih zločina i zločina kojima se krši međunarodno humanitarno pravo, koje su prihvatili "civilizirani narodi", a predmetni slučaj predstavlja izuzetak od pravila iz stava 1. člana 7. Evropske konvencije.

57. U prilog navedenom Ustavni sud ukazuje da je i Evropski sud 18. jula 2013. godine donio presudu u predmetu Maktouf i Damjanović u kojoj je, između ostalog, konstatirao da su neki zločini, konkretno zločini protiv čovječnosti, u domaći zakon uvedeni tek 2003. godine, pa da sudovi nemaju nikakvu drugu mogućnost nego da u takvim predmetima primjenjuju KZBiH iz 2003. godine.

U odnosu na krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva

58. U pogledu krivičnog djela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 173. KZBiH, koje je, kako proizlazi iz osporenih presuda, apelant počinio u sticaju sa krivičnim djelom zločini protiv čovječnosti iz člana 172. KZBiH (za koje je Ustavni sud u prethodnim tačkama ove odluke zaključio da nije postojalo u KZSFRJ), Ustavni sud treba utvrditi da li je retroaktivna primjena KZBiH iz 2003. godine u konkretnom slučaju u odnosu na ovo krivično djelo inkompatibilna sa članom 7. Evropske konvencije.

59. S tim u vezi, Ustavni sud ističe da je u svojoj najnovijoj praksi (vidi, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 325/08 od 27. septembra 2013. godine, dostupna na www.ustavnisud.ba, u daljnjem tekstu: predmet Damjanović), koja slijedi praksu Evropskog suda u odluci Maktouf i Damjanović, koji su, također, proglašeni krivim da su počinili krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva (kao i apelant), utvrdio da je došlo do kršenja člana 7. stav 1. Evropske konvencije, zato što je postojala realna mogućnost da je retroaktivna primjena KZBiH bila na štetu aplikanata/apelanta u pogledu mogućnosti izricanja blaže kazne, što je protivno članu 7. stav 1. Evropske konvencije.

60. Pri tome Ustavni sud naglašava da je u citiranim odlukama konstatirano da zadatak Evropskog suda [kao što je i Ustavnog suda] nije da razmotri in abstracto da li je retroaktivna primjena KZBiH iz 2003. godine u predmetima ratnih zločina sama po sebi inkompatibilna sa članom 7. Evropske konvencije, te da se ovo pitanje mora procjenjivati za svaki predmet pojedinačno, uzimajući u obzir konkretne okolnosti svakog predmeta, a posebno da li su domaći sudovi primijenili zakon čije su odredbe najpovoljnije za optuženog (tačka 65).

61. U citiranim odlukama je, dalje, istaknuto da je definicija ratnih zločina ista u članu 142. stav 1. KZSFRJ iz 1976. godine, koji se primjenjivao u vrijeme izvršenja predmetnih krivičnih djela, i u članu 173. stav 1. KZBiH, koji je u konkretnom slučaju primijenjen retroaktivno. Međutim, ukazano je da ova dva zakona pružaju različit raspon kazni za ratne zločine. Slijedeći izvršenu analizu visine kazni na koje su aplikanti osuđeni i kazni koje bi im eventualno mogle biti izrečene, zavisno od toga koji zakon bi bio primijenjen u njihovim slučajevima, Evropski sud je zaključio da je, s obzirom na mogućnost izricanja kazne zatvora u kraćem trajanju, povoljniji KZSFRJ. U predmetnoj odluci Evropski sud je, dalje, naveo da su kazne koje su izrečene aplikantima bile unutar raspona kažnjavanja koji je propisan i KZSFRJ i KZBiH i da se, stoga, ne može sa sigurnošću tvrditi da bi ijedan od aplikanata bio blaže kažnjen da je primijenjen KZSFRJ iz 1976. godine. I pored toga, Evropski sud je ukazao da: "Međutim, ono što je od ključnog značaja jeste da su aplikanti mogli dobiti niže kazne da je taj zakon (napomena: KZSFRJ) primijenjen u njihovim predmetima"(tačka 70). Dovodeći u vezu apelantov slučaj sa citiranim odlukama, Ustavni sud najprije zapaža da se


apelantov slučaj kako u pogledu činjeničnog supstrata, tako i u pogledu pravnog pitanja razlikuje od predmeta Maktouf i Damjanović, koji je razmatrao Evropski sud u citiranoj odluci, te predmeta Damjanović, koji je razmatrao Ustavni sud u Odluci broj AP 325/08. Naime, Ustavni sud ukazuje da je apelant proglašen krivim i osuđen za više krivičnih djela, te da se u konkretnom slučaju radi o realnom sticaju krivičnih djela, slijedom čega je apelantu izrečena jedinstvena kazna. Stoga, Ustavni sud, uzimajući u obzir i ovu činjenicu treba utvrditi da li je, u odnosu na krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva, došlo do povrede apelantovog prava iz člana 7. stav 1. Evropske konvencije. Pri tome Ustavni sud primjećuje da je apelantu utvrđena kazna zatvora u trajanju od deset godina prema odredbama člana 173. stav 1. tačka c) KZBiH. Utvrđena kazna ulazi u raspon kazne za navedeno krivično djelo, kako je ona propisana i KZBiH i KZSFRJ. Prema KZSFRJ, zaprijećena kazna je bila kazna zatvora od pet do petnaest godina ili, u najtežim slučajevima, smrtna kazna, umjesto koje se mogla izreći i kazna zatvora od dvadeset godina. Prema KZBiH, zaprijećena kazna je kazna zatvora u trajanju od deset do dvadeset godina ili, u najtežim slučajevima, kazna dugotrajnog zatvora od dvadeset do četrdeset pet godina. Apelantu je utvrđena najniža kazna zatvora koju propisuje KZBiH za ratne zločine (deset godina) iz čega se može zaključiti da je opredjeljenje suda bilo da se apelant blaže kazni.

62. Ustavni sud podsjeća da garancije sadržane u članu 7. Evropske konvencije predstavljaju jedan od osnovnih činilaca vladavine prava i zauzimaju istaknuto mjesto u sistemu ostvarivanja prava zaštićenih Evropskom konvencijom. Značaj člana 7. Evropske konvencije ogleda se i u činjenici da, u skladu sa članom 15. Evropske konvencije, nije dopušteno odstupanje od primjene garancija ustanovljenih članom 7. Evropske konvencije ni u vrijeme rata ili u vrijeme druge javne opasnosti. Član 7. Evropske konvencije se mora tumačiti i primjenjivati na način kojim se osigurava uspješna zaštita od arbitrarnog gonjenja, osude i kazne. Dalje, Ustavni sud podsjeća da član 7. stav 1. Evropske konvencije ne garantira samo princip zabrane retroaktivne primjene strožijeg krivičnog zakona već, također, implicite, princip retroaktivne primjene blažeg krivičnog zakona. Taj princip je sadržan u pravilu da, kad postoji razlika između krivičnog zakona koji je važio u vrijeme izvršenja krivičnog djela i krivičnih zakona koji su doneseni i koji su stupili na snagu nakon toga, a prije donošenja pravosnažne presude, sudovi moraju primijeniti zakon čije odredbe su najpovoljnije za optuženog (vidi, Evropski sud, Scoppola protiv Italije broj 2, presuda od 17. septembra 2009. godine, tačka 109). Najzad, prema stavu Evropskog suda, države su slobodne da odlučuju o vlastitim politikama kažnjavanja, ali u tome se i dalje moraju pridržavati člana 7. Evropske konvencije (vidi, Maktouf i Damjanović, tačka 75).

63. Dovodeći u vezu navedene stavove sa apelantovim slučajem, Ustavni sud zapaža da je Sud BiH apelantu za radnje navedene u tač. 1. i 2. izreke presude utvrdio kaznu dugotrajnog zatvora. Dalje, Sud BiH je proglasio krivim apelanta i da je radnjama navedenim u tački 3. izreke presude počinio krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 173. KZBiH, koje je bilo predviđeno i u KZSFRJ, i za koje je apelantu utvrdio kaznu zatvora u trajanju od deset godina, te da mu je izrekao jedinstvenu kaznu dugotrajnog zatvora u trajanju od 28 godina. S tim u vezi, Ustavni sud zapaža da se u vrijeme donošenja osporene presude primjenjivala odredba člana 53. stav 2. tačka a) KZBiH, kojom je bilo predviđeno da, u slučaju kada je za neko krivično djelo u sticaju sud utvrdio kaznu dugotrajnog zatvora, ta kazna apsorbuje sve druge kazne prilikom odmjeravanja kazne. Ustavni sud naglašava da je predmetni slučaj specifičan po tome što realno ne postoji bilo

kakva mogućnost da se, s obzirom na to da mu je za krivično djelo zločini protiv čovječnosti utvrđena kazna dugotrajnog zatvora, apelantu u konačnici izrekne drugačija kazna od one koja mu je utvrđena za to krivično djelo. Ustavni sud, također, naglašava da na apelanta nikako ne bi mogao biti primijenjen princip koji je Evropski sud usvojio u odluci Maktouf i Damjanović protiv Bosne i Hercegovine, kada je istakao da: "Međutim, ono što je od ključnog značaja jeste da su aplikanti mogli dobiti niže kazne da je taj zakon (napomena: KZSFRJ) primijenjen u njihovim predmetima." U konkretnom slučaju apelant nije ni mogao biti kažnjen nižom kaznom, jer mu je za krivično djelo u sticaju izrečena kazna dugotrajnog zatvora od 28 godina i ona je apsorbovala kaznu zatvora od 10 godina koja mu je izrečena za krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva.

64. Također, Ustavni sud ukazuje da je, slijedeći praksu u predmetu Damjanović, donio više odluka povodom identičnog pravnog pitanja, tj. retroaktivne primjene zakona u krivičnim postupcima u kojima se apelantima sudilo za krivična djela koja su bila propisana i u KZSFRJ (zakonu koji se primjenjivao u vrijeme izvršenja krivičnog djela) i u KZBiH (zakonu koji se primjenjivao u vrijeme suđenja apelantu/ima) u skladu sa principima iz tog predmeta (vidi, između ostalih, odluke o dopustivosti i meritumu br. AP 116/09, AP 503/09, AP 2948/09 i AP 4100/09 od 22. oktobra 2013. godine, dostupne na www.ustavnisud.ba). U svim tim odlukama Ustavni sud je zaključio da je prekršeno pravo apelanata iz člana 7. stav 1. Evropske konvencije, jer je u konkretnim slučajevima retroaktivna primjena KZBiH bila na njihovu štetu u pogledu izricanja kazne.

65. Pri tome Ustavni sud ukazuje, u skladu sa svojom već citiranom praksom, da je postojala teoretska mogućnost da se apelantu za krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva utvrdi niža kazna od 10 godina i da je Sud BiH za to djelo trebalo da primijeni KZSFRJ umjesto KZBiH, da je apelantu suđeno samo za to krivično djelo i da je proglašen krivim da je počinio samo to krivično djelo. Međutim, Ustavni sud ponovno naglašava da u apelantovom slučaju nije postojala realna mogućnost da je retroaktivna primjena KZBiH bila na njegovu štetu u pogledu izricanja kazne. Naime, čak i da je na ovo krivično djelo primijenjen KZSFRJ, apelant nije mogao biti kažnjen nižom kaznom, jer mu je za krivično djelo zločini protiv čovječnosti (koje nije bilo propisano KZSFRJ) izrečena kazna dugotrajnog zatvora od 28 godina i da je ta kazna, prema relevantnim odredbama člana 53. stav 2. tačka a) KZBiH koje su se primjenjivale u vrijeme donošenja osporenih presuda, apsorbovala kaznu zatvora od 10 godina koja je apelantu izrečena za krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva.

66. Iz navedenih razloga, Ustavni sud ponovno naglašava da, zbog specifičnosti konkretnog predmeta, ne odstupa od svoje prakse u predmetima u kojima je utvrdio povredu člana 7. Evropske konvencije usljed retroaktivne primjene zakona.

67. Stoga, prema mišljenju Ustavnog suda, ne postoji realna mogućnost da je retroaktivna primjena KZBiH iz 2003. godine bila na apelantovu štetu u pogledu izricanja kazne, pa se ne može reći ni da apelantu nije osigurana djelotvorna zaštita od nametanja više kazne, zbog čega Ustavni sud zaključuje da u apelantovom slučaju nema povrede člana 7. Evropske konvencije.

c) Ostali navodi

68. U odnosu na apelantove navode da mu je povrijeđeno pravo iz člana 15. Međunarodnog pakta, Ustavni sud podsjeća da se tim članom, također, garantira pravo na kažnjavanje samo na osnovu zakona. Slijedeći navedeno, Ustavni neće posebno


razmatrati pozivanje na navedeni član, budući da je istaknute navode, u okviru razmatranja prava iz člana 7. Evropske konvencije, već razmotrio.

VIII. Zaključak

69. Ustavni sud zaključuje da ne postoji povreda prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. st. 1, 2. i 3. tačka d. Evropske konvencije u situaciji kada je Ustavni sud iz obrazloženja osporenih odluka utvrdio da apelantova krivica za krivična djela zločini protiv čovječnosti i ratni zločin protiv civilnog stanovništva nije utvrđena proizvoljnom ocjenom dokaza, niti povredom principa in dubio pro reo. Također, Ustavni sud zaključuje da nema povrede principa ravnopravnosti strana u postupku, niti je povrijeđeno apelantovo pravo na odbranu kada je Sud BiH za odluku da ne dozvoli saslušanje jednog svjedoka i da prihvati, odosno ne prihvati činjenice utvrđene pred MKSJ dao zadovoljavajuće, jasne i potpune razloge.

70. Ustavni sud, također, zaključuje da, u odnosu na krivično djelo zločini protiv čovječnosti iz člana 172. KZBiH, za koje je apelant proglašen krivim tač. 1. i 2. osporene presude, nema povrede člana 7. Evropske konvencije, jer stav 2. tog člana, odnosno član 4a. KZBiH, dopušta izuzetke kada se radi o predmetima koji se tiču ratnih zločina i zločina kršenja međunarodnog humanitarnog prava koje su prihvatili "civilizirani narodi", a predmetni slučaj predstavlja izuzetak od pravila iz stava 1. člana 7. Evropske konvencije, jer krivično djelo zločini protiv čovječnosti nije bilo predviđeno kao krivično djelo u domaćem pravu u vrijeme počinjenja, već je prvi put propisano kao krivično djelo u KZBiH iz 2003. godine.

71. Također, Ustavni sud zaključuje da ni u odnosu na krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 173. KZBiH, za koje je apelant proglašen krivim tačkom 3. osporene presude, nije došlo do kršenja člana 7. stav 1. Evropske konvencije, tj. retroaktivnom primjenom KZBiH, iako je ovo krivično djelo u vrijeme počinjenja bilo propisano kao krivično djelo KZSFRJ, jer u apelantovom slučaju ne postoji realna mogućnost da je retroaktivna primjena KZBiH bila na apelantovu štetu u pogledu utvrđivanja kazne, budući da čak i da je na ovo krivično djelo primijenjen KZSFRJ, apelant nije mogao biti kažnjen nižom kaznom, jer mu je za krivično djelo u sticaju izrečena kazna dugotrajnog zatvora od 28 godina, i da je ta kazna, prema relevantnim odredbama ZKPBiH koje su se primjenjivale u vrijeme donošenja osporenih presuda, apsorbovala kaznu zatvora od 10 godina koja je apelantu izrečena za krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva, pa se ne može reći da apelantu nije osigurana djelotvorna zaštita od nametanja više kazne.

72. Na osnovu člana 61. st. 1, 2. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u izreci ove odluke.

73. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.

Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine

Valerija Galić, s. r.

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u

predmetu broj AP 2789/08, rješavajući apelaciju Jadranka Palije, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2. i članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Valerija Galić, predsjednica Tudor Pantiru, dopredsjednik Miodrag Simović, dopredsjednik

Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Constance Grewe, sutkinja Mirsad Ćeman, sudac Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko Knežević, sudac na sjednici održanoj 28. ožujka 2014. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija Jadranka Palije

podnesena protiv presudā Suda Bosne i Hercegovine br. X-KRŽ-06/290 od 24. travnja 2008. godine i X-KR-06/290 od 28. studenog 2007. godine.



1. Jadranko Palija (u daljnjem tekstu: apelant) iz Brčkog, kojeg zastupa Ranko Dakić, odvjetnik iz Prijedora, podnio je 12. rujna 2008. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv presudā Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) br. X-KR-06/290 od 28. studenog 2007. godine i X-KRŽ-06/290 od 24. travnja 2008. godine.


2. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Suda BiH i Tužiteljstva Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Tužiteljstvo BiH) zatraženo je 2. prosinca 2008. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Sud BiH i Tužiteljstvo BiH su 16. i 19. prosinca 2008. godine dostavili odgovore na apelaciju.

4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju su dostavljeni apelantu 2. veljače 2009. godine.


5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

6. Presudom Suda BiH broj X-KR-06/290 od 28. studenog 2007. godine apelant je proglašen krivim da je u vrijeme i na način bliže opisan pod toč. 1. i 2. izreke presude počinio kazneno djelo zločini protiv čovječnosti iz članka 172. stavak 1. točka h) u svezi sa toč. a), e), g) i k) Kaznenog zakona Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: KZBiH), te pod točkom 3. izreke presude kazneno djelo ratni zločin protiv civilnog pučanstva iz članka 173. stavak 1. toč. a), c) i e) u svezi sa člankom 180. stavak 1. KZBiH. Primjenom navedenih zakonskih odredaba i čl. 39, 42. i 48. KZBiH apelantu je za kazneno djelo iz članka 172. stavak 1. točka h) u svezi sa toč. a), e), g) i k) KZBiH utvrđena kazna dugotrajnog zatvora u trajanju od 28 godina, a za kazneno djelo iz članka 173. stavak 1. toč. a), c) i e) KZBiH kazna zatvora u trajanju od 10 godina. Primjenom članka 53. stavak 2. točka a) KZBiH apelant je osuđen na jedinstvenu kaznu dugotrajnog zatvora u trajanju od 28 godina u koju mu je uračunato vrijeme provedeno u pritvoru.

7. U obrazloženju presude Sud BiH je naveo da je ocjenom provedenih dokaza (koji su navedeni u presudi od 4. do 8. stranice) pojedinačno i u njihovoj međusobnoj povezanosti utvrdio da je apelant, u okviru širokog i sustavnog napada Vojske Srpske republike Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: VSRBiH) 31. svibnja 1992. godine, zajedno sa drugim vojnicima VSRBiH, sudjelovao u napadu na zaselak


Begići - sela Kljevci. Utvrđeno je da je tom prilikom zatečeno civilno pučanstvo dovedeno pred kuću K. I. gdje su žene i djeca zatvoreni u kuću, a muškarci odvedeni, te da je apelant potom na više lokacija i na način bliže opisan u točki 1. izreke presude izvršio ubojstvo pet poimenično navedenih osoba, a zajedno sa drugim vojnicima sudjelovao u ubijanju 14 poimenično navedenih osoba, te da je tom prilikom preživio svjedok R. B. Sud BiH je zaključio da je apelant navedenim radnjama, odnosno nezakonitim zatvaranjem, ubojstvima i drugim nečovječnim djelima počinio progon civilnog pučanstva, što predstavlja kazneno djelo obuhvaćeno člankom 172. stavak 1. točka h) u svezi sa toč. e), a) i k) KZBiH. Osim toga, Sud BiH je utvrdio da je apelant neutvrđenog nadnevka u ljeto 1992. godine radnjama bliže navedenim u točki 2. izreke presude silovao osobu "A", odnosno da je silovanjem i mučenjem počinio progon civilnog pučanstva, što predstavlja kazneno djelo obuhvaćeno člankom 172. stavak 1. točka h) u svezi sa toč. g) i k) KZBiH.

8. Također, utvrđeno je da je apelant radnjama bliže navedenim u točki 3. izreke presude, postupajući protivno odredbama članka 3. Ženevske konvencije o zaštiti civilnih osoba za vrijeme rata, od 12. kolovoza 1949. godine (u daljnjem tekstu: Ženevska konvencija), u razdoblju od 1993. do 1995. godine, počinio kazneno djelo ratni zločin protiv civilnog pučanstva. Naime, Sud BiH je utvrdio da je apelant, između ostalog, zaustavljao civile muslimanske nacionalnosti, vršio zastrašivanja i premlaćivanja, sudjelovao u nezakonitom uhićenju civila i odvođenju u zatvor vojne policije, legitimirao civile koji su prolazili kroz punkt, vrijeđao ih na razne načine, zastrašivao i premlaćivao.

9. U pogledu provedenih dokaza Sud BiH je naveo da je, na temelju odredaba članka 4. Zakona o ustupanju predmeta od Međunarodnog kaznenog suda za bivšu Jugoslaviju Tužiteljstvu Bosne i Hercegovine i korištenju dokaza pribavljenih od Međunarodnog kaznenog suda za bivšu Jugoslaviju u postupcima pred sudovima u Bosni i Hercegovini (u daljnjem tekstu: Zakon o ustupanju), djelomično prihvatio prijedlog Tužiteljstva BiH da formalno primi na znanje činjenice utvrđene pravomoćnom odlukom Međunarodnog kaznenog suda za bivšu Jugoslaviju (u daljnjem tekstu: MKSJ) u presudi donesenoj u predmetu broj IT-99-36 (Tužitelj protiv Radoslava Brđanina, presuda Pretresnog vijeća od 28. studenog 2003. godine), te da je od 18 predloženih činjenica, utvrđenih u postupcima pred MKSJ, kao dokazane prihvatio 11 u cijelosti i još dvije djelomično. Sud BiH je istaknuo da su prihvaćene činjenice konkretne i da se mogu identificirati, te da su po svojoj prirodi uopćene i da ne upućuju na pojedinačnu apelantovu kaznenu odgovornost, ali su od značaja za navedeni predmet, budući da se apelant tereti za kaznena djela koja su izvršena u okviru široko rasprostranjenog ili sustavnog napada na nesrpsko pučanstvo koje su izvele VSRBiH, policija i paravojne formacije na širem području općine Sanski Most. Nasuprot tome, u odnosu na činjenice koje nije prihvatio Sud BiH je istaknuo da su previše konkretne i isuviše usko povezane sa pojedinačnim činjeničnim navodima protiv apelanta i da kao takve imaju tendenciju da neizravno potvrđuju njegovu kaznenu odgovornost, te da se radi o činjenicama koje se ponavljaju i koje su od malog značaja za konkretni predmet.

10. Sud BiH je naveo da je na temelju provedenih dokaza utvrdio da su ispunjeni svi osnovni elementi kaznenog djela zločini protiv čovječnosti iz članka 172. KZBiH. Dalje, u odnosu na radnje bliže opisane u točki 1. izreke presude Sud BiH je naveo da se iz iskaza svjedoka optužbe i obrane nespornom pokazala činjenica da se opisani napad dogodio upravo u navedeno vrijeme i da je u njemu sudjelovao apelant. Pri tome je Sud BiH naveo da je posebice ocijenio iskaz

svjedoka R. B., jedine preživjele žrtve strijeljanja, potom, svjedokā koji su potvrdili apelantov identitet i svjedokā C. M., Z. H., M. R., K. A. i E. F., te je zaključio da nema sumnje da je upravo apelant bio jedan od vojnika VSRBiH koji je sudjelovao u predmetnom napadu. Također je utvrđeno da je apelant tom prilikom sudjelovao u razdvajanju žena i djece od muškaraca, te da je tokom sprovođenja zarobljenih muškaraca ubio njih pet, a zajedno sa drugim vojnicima sudjelovao u ubijanju preostalih 14 zarobljenih muškaraca. Navedeno je da su ovakav zaključak Suda BiH potvrdili i iskazi svjedoka obrane, i to M. R., K. R. i S. Đ., za koje je navedeno da su, nastojeći apelantu pružiti alibi, proizveli potpuno nelogične okolnosti, položaj i apelantovu ulogu u inkriminirano vrijeme. Pored toga, Sud BiH je naglasio da je posebnu pozornost poklonio iskazu svjedoka R. B. za koji je navedeno da je potpuno uvjerljiv i logičan, ali i potkrijepljen drugim posrednim i neposrednim dokazima. U obrazloženju presude je potom Sud BiH detaljno interpretirao iskaz svjedoka R. B., navodeći da takav detaljan opis kritičnog događaja smatra neophodnim, budući da je taj svjedok jedina preživjela žrtva strijeljanja kojem je prethodilo nezakonito zatvaranje i drugo nečovječno postupanje.

11. U odnosu na radnje bliže opisane u točki 2. izreke presude Sud BiH je zaključak o apelantovom inkriminiranom ponašanju donio na temelju iskaza svjedoka "A", izravne žrtve apelantovih radnji, te tri poimenično navedena svjedoka. Sud je naveo da je, također, ocijenio i iskaze saslušanih svjedoka i oštećene "A" koji su dani tijekom istrage, a provedeni su kao dokaz obrane, koja je iz tih iskaza proizašlim nesuglasicama nastojala pobiti navode točke 2. optužnice. Pri tome Sud BiH je naveo da je posebice ocijenio činjenicu da sama žrtva - svjedokinja "A", nije poznavala osobu koja ju je silovala, koja je, kako je potvrđeno iskazima svjedoka D. A., S. S. i R. Š., upravo apelant. Za iskaze navedenih svjedoka, ali i oštećene "A", dane tijekom glavnog pretresa i istrage, Sud BiH je zaključio da su vjerodostojni, imajući u vidu njihovu suglasnost, ali i očiglednu objektivnost koja negira svaku namjeru da apelanta neutemeljeno tereti.

12. Osim toga, u pogledu apelantovih radnji koje su navedene u točki 3. izreke presude Sud BiH je naveo da je postojanje osnovnih elemenata kaznenog djela ratni zločin protiv civilnog pučanstva, za koje je apelant optužen, bilo nepobitno. Međutim, spornim se, kako je istaknuo Sud BiH, pokazalo postojanje četvrtog osnovnog elementa ovog kaznenog djela, odnosno je li apelant naredio ili počinio inkriminirane radnje. U svezi s tim, Sud BiH je istaknuo da je ocjenom svih dokaza izvedenih na okolnosti opisane u ovoj točki, pojedinačno i u njihovoj međusobnoj povezanosti, ustanovio da je apelantova uloga nepobitna. Navedeno je da to proizlazi iz suglasnih izjava kako oštećenih, tako i 15 poimenično navedenih svjedoka, ali i materijalne dokumentacije. Naglašeno je da je iz iskaza saslušanih svjedoka optužbe Sud BiH utvrdio da apelantov identitet nije sporan. Osim toga, navedeno je da na temelju iskaza svjedoka optužbe Sud BiH smatra dokazanim da je apelant svojim radnjama žrtvama prouzročio tešku fizičku i psihičku bol. Stoga je Sud BiH zaključio da je apelant počinio i kazneno djelo ratni zločin protiv civilnog pučanstva sa izravnim umišljajem, svjestan djela koje čini i voljan počiniti ga.

13. Sud BiH je, dalje, naveo da nije prihvatio apelantov prijedlog da se kao svjedok sasluša njegova supruga. U svezi s tim, navedeno je da je 14. studenog 2007. godine, tijekom glavnog pretresa, pri koncu izvođenja dokaza obrane, apelantov branitelj za svjedoka predložio apelantovu suprugu Tatjanu Palija, koja bi, kako je navedeno, svjedočila na okolnosti "predbračnog i bračnog poznanstva i obiteljskih prilika". Dalje, Sud BiH je naveo da obrana, najavljujući raspored svojih


dokaza, nije najavila i ovog svjedoka. Osim toga, istaknuto je da je, odbijajući ovaj prijedlog obrane, Sud BiH imao u vidu odredbe ne samo članka 258. stavak 3. ZKPBiH, koji nalaže da svjedoci do momenta njihovog saslušanja budu smješteni izvan sudnice, u prostorijama u kojima ne mogu biti u međusobnom kontaktu, nego i članka 81. stavak 1. ZKPBiH koji propisuje da se svjedoci saslušavaju kada postoji vjerojatnoća da će svojim iskazom moći dati obavijesti o kaznenom djelu, učinitelju i o drugim važnim okolnostima. Također, Sud BiH je naveo da je imao u vidu i odredbu članka 83. ZKPBiH, koja apelantovom bračnom drugu omogućava da odbije svjedočiti. Ocjenjujući okolnosti konkretnog slučaja, posebice da je apelantova supruga bila nazočna saslušanju mnogih svjedoka i optužbe i obrane, uslijed čega bi svoj iskaz mogla prilagoditi, Sud BiH je istaknuo da je njezin iskaz neprihvatljiv i irelevantan obzirom na to da se informacije koje bi dala tiču apelantovog obiteljskog života, i to u vremenu znatno poslije inkriminiranih događaja.

14. U pogledu primjene materijalnog zakona Sud BiH je naveo da je prihvatio pravnu kvalifikaciju Tužiteljstva BiH i apelanta osudio zbog kaznenih djela zločini protiv čovječnosti iz članka 172. stavak 1. (za radnje navedene u toč. 1. i 2. izreke presude) i ratni zločin protiv civilnog pučanstva iz članka 173. stavak 1. KZBiH (za radnje navedene u točki 3. izreke presude). U svezi sa primjenom materijalnog zakona, Sud BiH je naveo da je člankom 7. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljem tekstu: Europska konvencija) i člankom 15. stavak 1. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima (u daljnjem tekstu: Međunarodni pakt) propisano da kazneno djelo mora biti propisano, odnosno mora predstavljati kazneno djelo prema domaćem ili međunarodnom pravu, te da se za kazneno djelo ne može izreći teža kazna od one koja je bila primjenjiva u času kad je djelo počinjeno. Međutim, Sud BiH je naveo da su od citiranog pravila u oba spomenuta dokumenta propisani iznimci, i to člankom 7. stavak 2. Europske konvencije, odnosno člankom 15. stavak 2. Međunarodnog pakta. Sud BiH je naveo da je isti iznimak propisan i člankom 4a. KZBiH, kojim je omogućeno iznimno odstupanje od principa iz članka 4. KZBiH, odnosno odstupanje od obveze da se primijeni blaži zakon u postupcima koji predstavljaju kaznena djela prema međunarodnom pravu. Naime, Sud BiH je zaključio da se kazneno djelo zločini protiv čovječnosti u svakom slučaju može podvesti pod "opća načela međunarodnog prava" iz članka 4a. KZBiH obzirom na to da je u vrijeme izvršenja, bez obzira na to je li promatrano sa stajališta međunarodnog običajnog prava ili sa stajališta "principa međunarodnog prava", nedvojbeno predstavljalo kazneno djelo, odnosno da je zadovoljen princip legaliteta. Također, Sud BiH je istaknuo da je na temelju odredaba članka 4a. KZBiH i običajnog međunarodnog prava apelantovo ponašanje iz 1992. godine predstavljalo kazneno djelo, te je navedeno da Sud BiH nije trebao pronalaziti komparativne odredbe u KZSFRJ koji je u inkriminiranom razdoblju bio na snazi kako bi opravdao svoju presudu. Dovoljno je da običajno međunarodno pravo obuhvaća ponašanje zabranjeno čl. 172. i 173. KZBiH, kako bi te odredbe zakona bile osnova za donošenje presude u ovom predmetu.

15. Sud BiH je apelantu za kaznena djela za koja ga je proglasio krivim toč. 1. i 2. izreke presude utvrdio kaznu dugotrajnog zatvora u trajanju od 28 godina. Pri tome je, kako je Sud BiH istaknuo, naročito ocijenjena apelantova brutalnost i, između ostalog, i to da je u jednom danu ubijeno 19 muškaraca iz zaseoka Donji Begići. Pored toga, kako je dalje istaknuo Sud BiH, upornost i bezobzirnost koje je apelant pokazao u iznimno dugom vremenskom razdoblju, dakle višestrukim vršenjem zabranjenih radnji u razdoblju od 1993. do 1995. godine, i to u statusu vojnog policajca, svjesnog svog

položaja i moći u odnosu na civile, naročito ugroženu skupinu koju je bio dužan štititi, opredijelile su Sud BiH da apelantu izrekne kaznu zatvora u trajanju od 10 godina za radnje opisane u točki 3. izreke presude. Na koncu Sud BiH je zaključio da je izrečena kazna proporcionalna težini kaznenih djela, stupnju apelantove kaznene odgovornosti i okolnostima u kojim su kaznena djela počinjena, te apelantovim motivima da počini predmetna kaznena djela i da će izrečena kazna ispuniti svrhu kažnjavanja iz članka 39. KZBiH, u smislu posebne i opće prevencije.

16. Vijeće Apelacijskog odjela Odjela I. za ratne zločine Suda BiH (u daljnjem tekstu: Apelacijsko vijeće) je Presudom broj X-KRŽ 06/290 od 24. travnja 2008. godine prizive apelantovih branitelja odbilo i Presudu broj X-KR 06/290 od 28. studenog 2007. godine potvrdilo.

17. U obrazloženju presude Apelacijsko vijeće je istaknulo, između ostalog, da je Sud BiH za odbijanje apelantovog prijedloga za saslušanje njegove supruge dao ubjedljive razloge, koje u svom odgovoru afirmira i Tužiteljstvo BiH, kada logički primjećuje za slučaj da je Tatjana Palija u to vrijeme poznavala apelanta, svakako da njezini prijatelji, poput snahe D. A., ne bi strahovali kada bi se apelant pojavio na ulici – zašto smatra irelevantnim provedbu ovog dokaza, pa se suprotna gledišta priziva, pa ni ono kojim se tvrdi da je došlo do povrede prava apelantove obrane, prema ocjeni Apelacijskog vijeća, ne mogu prihvatiti kao točna. Osim toga, Apelacijsko vijeće je istaknulo da dokazi provedeni na glavnom pretresu, na koje se sud poziva u obrazloženju pobijane presude, na nedvojben način potvrđuju zaključak prvostupanjskog suda da je apelant počinio kaznena djela na način opisan u izreci presude, tako da, i u slučaju da je Tatjana Palija saslušana kao svjedok, njezin iskaz, prema zaključku Apelacijskog vijeća, ne bi u bitnom izmijenio zaključak pobijane presude o apelantovoj kaznenoj odgovornosti. Apelacijsko vijeće je, također, istaknulo, osvrćući se na apelantove tvrdnje da je Sud BiH propustio upozoriti publiku u sudnici na okolnost "da svjedoci do saslušanja trebaju biti smješteni izvan sudnice", da sud ne upozorava publiku u sudnici, već svjedoke, a saznanje o tome tko su svjedoci crpi iz članka 260. stavak 2. ZKPBiH u kojem se kaže da će tužitelj, nakon čitanja optužnice, ukratko iznijeti dokaze na kojima temelji optužnicu, odnosno iz najave obrane o dokazima koje će ponuditi u svojoj obrani, kako stoji u članku 260. stavak 3. ZKPBiH. Budući da obrana nije najavila da će kao svjedoka saslušati Tatjanu Palija, Sud BiH nije ni mogao imati saznanje o toj mogućnosti da bi je mogao udaljiti iz sudnice, niti je, obzirom na načelo javnosti glavnog pretresa, za to imao potrebu.

18. Dalje, u pogledu prizivnih tvrdnji da prvostupanjski sud nije mogao prihvatiti kao utvrđene određene činjenice sukladno članku 4. Zakona o ustupanju, Apelacijsko vijeće je navelo da je prvostupanjski sud, rukovodeći se kriterijima uspostavljenim praksom MKSJ koja se odnosi na Pravilo 94 (B) Pravilnika o postupku i dokazima MKSJ, utvrdio da činjenice iz pravomoćnih presuda MKSJ, koje je prihvatio, u cijelosti ispunjavaju postavljene kriterije. U svezi s tim, navedeno je da je iz pravomoćne presude MKSJ preuzet pravni zaključak o postojanju rasprostranjenog ili sustavnog napada, koji, ustvari, predstavlja element djela, iako je iz daljnjih navoda predmetne točke očigledno da je prvostupanjski sud prihvatio samo činjenice i na temelju toga, mada koristeći nepravilnu terminologiju iz pravilno utvrđenih činjenica, ispravno donio pravni zaključak o postojanju širokog ili sustavnog napada.

19. Dalje, u pogledu prizivnih navoda koji se odnose na identifikaciju apelanta u sudnici, jer, između ostalog, ključni


svjedoci poput R. B. i svjedok "A" apelanta nisu prepoznali u sudnici, Apelacijsko vijeće je istaknulo da se i o tim prigovorima Sud BiH u prvostupanjskoj presudi izjasnio. Navedeno je da u tvrdnji svjedoka R. B., kako mu apelant po sadašnjem obliku ne liči "tom čovjeku koji je tih dana bio na mjestu događaja", Apelacijsko vijeće ne nalazi nikakvu proturječnost sa kategoričnom tvrdnjom tog svjedoka - žrtve da je siguran da je to bio apelant. Naime, ovaj svjedok je na glavnom pretresu dao logično objašnjenje zašto mu apelant u sudnici ne liči na onog čovjeka koji je bio vinovnik kritičnog događaja upravo imajući u vidu ključne riječi koje apelantov lik vezuje za sadašnji oblik, kada je apelant deblji nego što je bio u vrijeme događaja, na što s pravom ukazuje tužitelj u svom odgovoru na priziv. U pogledu identifikacije apelanta u sudnici, Apelacijsko vijeće je istaknulo da identifikacija apelanta u sudnici od svjedoka ne predstavlja uopće radnju dokazivanja na način kako je predviđen člankom 85. stavak 3. ZKPBiH. Je li svjedok prepoznao apelanta u sudnici ili ne, to se ne može smatrati identifikacijom u smislu citirane zakonske odredbe, nego se može samo promatrati u smislu ocjene validnosti i relevantnosti samog svjedoka (ocjene njegovog iskaza), a situacija da svjedok u sudnici ne prepoznaje apelanta ne umanjuje činjenicu da je upravo apelant osoba koja je počinila kaznena djela koja joj se stavljaju na teret.

20. Dalje je u presudi navedeno da, za razliku od stajališta iznesenog u prizivima, Apelacijsko vijeće smatra da je Sud BiH, na temelju rezultata izvedenih dokaza na glavnom pretresu i na njima utvrđenih činjenica, na koje se poziva u obrazloženju presude, na pouzdan način utvrdio da je apelant počinio kaznenopravne radnje opisane u toč. 1. do 3. izreke presude, te pravilno zaključio da se u opisanim radnjama stječu sva zakonska obilježja kaznenog djela zločini protiv čovječnosti iz članka 172. stavak 1. točka h) u svezi sa toč. a), e), g) i k) KZBiH (toč. 1. i 2. izreke presude) i kaznenog djela ratni zločin protiv civilnog pučanstva iz članka 173. stavak 1. toč. a), e) i f) KZBiH (točka 3. izreke presude). Naime, u pogledu ocjene dokaza na kojima se temelji odluka o apelantovoj odgovornosti, prvostupanjska presuda, prema ocjeni Apelacijskog vijeća, daje sasvim valjane i iscrpne razloge zbog čega određene činjenice uzima kao dokazane, te na zadovoljavajući način pojašnjava i obrazlaže na koji način je ocijenila iskaze svjedoka, ali i druge provedene dokaze. Navedeno je da činjenica da prvostupanjsko vijeće nije ocijenilo dokaze na način koji je odgovarao obrani, te da nije posebice analiziralo svaku rečenicu iskaza koji su svjedoci dali bilo u tijeku saslušanja u fazi istrage, bilo na glavnom pretresu ne čini prvostupanjsku presudu manjkavom i nepotpunom, već jasnom i koncentriranom na bitne elemente kaznenog djela za koje se sudi. Imajući u vidu navedeno, Apelacijsko vijeće je ocijenilo da se prvostupanjsko vijeće detaljno bavilo činjeničnim stanjem u predmetu pri čemu je uvijek uzimalo standard pristupa u navođenju dokaza na koje se pozivalo, analiziralo dokaze pojedinačno i u cjelini, te izvodilo dokaze o činjeničnom stanju iz kojih razloga pobijana presuda sadrži valjanu analizu svih odlučnih činjenica, pa Apelacijsko vijeće smatra da nema mjesta za prigovor da izvedeni dokazi nisu ocijenjeni na način propisan ZKP, kako priziv ukazuje. Navedeno je da, ukoliko se iskazi analiziraju u svojoj cjelokupnosti i u svezi sa ostalim dokazima, a ne fragmentarno i izvan konteksta, kako se čini u prizivima, sasvim se jasnim ukazuje da provedeni dokazi - prvenstveno iskazi svjedoka, suglasno potvrđuju činjenično utvrđenje navedeno u izreci presude, kako prvostupanjsko vijeće pravilno i zaključuje.

21. U pogledu prizivnih prigovora kojima se ukazuje na pogrešnu primjenu materijalnog prava, Apelacijsko vijeće je istaknulo da iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je

ona u ovom dijelu utemeljena na odredbi članka 4.a. KZBiH, koji navodi "opće principe međunarodnog prava". Apelacijsko vijeće je, dalje, obrazložilo da je primjenom odredbe članka 4a. KZBiH u konkretnom slučaju učinjen iznimak od općih načela navedenih u čl. 3. i 4. KZBiH, u smislu da navedeni članci ne dovode u pitanje suđenje i kažnjavanje neke osobe za svako činjenje ili nečinjenje koji uključuju i kazneno djelo koje je apelantu stavljeno na teret, koje kao takvo nije bilo propisano zakonom koji je bio na snazi u vrijeme izvršenja kaznenog djela. Dakle, kako je dalje navelo Apelacijsko vijeće, budući da su u obrazloženju prvostupanjske presude dani valjani razlozi koji potvrđuju da su "zločini protiv čovječnosti i zločini protiv civilnog pučanstva" o kojima se radi u ovom predmetu bili dio međunarodnog običajnog prava, te da običajno međunarodno pravo obuhvaća ponašanje zabranjeno čl. 172. i 173. KZBiH, Apelacijsko vijeće je zaključilo da je prvostupanjski sud na potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primijenio odredbe KZBiH. Na koncu Apelacijsko vijeće je naglasilo da je izrečena kazna apelantu pravilno odmjerena.


22. Apelant smatra da su mu osporenim presudama povrijeđena prava iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i čl. 6. i 7. Europske konvencije, te članka 15. Međunarodnog pakta. Apelant je, u biti, ponovio navode koje je isticao u prizivu protiv prvostupanjske presude. Naime, apelant smatra da je redoviti sud povrijedio njegovo pravo na pravično suđenje u pogledu načina utvrđivanja činjenica, te da je sud očigledno proizvoljno ocijenio iskaze svjedoka optužbe slijedom čega je činjenično stanje utvrđeno na "njegovu štetu". Pri tome apelant ponavlja što je utvrđeno u presudi i naročito prigovara da je točka 1. izreke presude utemeljena na iskazu "jednog jedinog svjedoka R.B." za kojeg navodi da je prilikom svjedočenja u sudnici izjavio da apelant ne liči "tom čovjeku koji je tih dana bio na mjestu događaja". Apelant prigovara i "prepoznavanju" od svjedoka pod pseudonimom "A". Apelant potom interpretira iskaze svjedoka, ukazujući pritom na, prema njegovom mišljenju, kontradiktornosti u iskazima za koje je Sud BiH ukazao da se radi o očigledno istinitim iskazima, te ističe da su u tijeku cijelog postupka i prvostupanjsko i drugostupanjsko vijeće u slučaju sumnje utvrđivali činjenično stanje na njegovu štetu zbog čega je povrijeđen princip in dubio pro reo. Apelant osobito ističe da je redoviti sud, "teško povrijedio" njegovo pravo na obranu time što nije dozvolio da svjedoči Tatjana Palija, njegova supruga. Osim toga, smatra da je u tijeku postupka povrijeđen princip "jednakosti u postupanju", jer je odlukom suda o prihvaćanju dokazanim činjenica koje su utvrđene pravomoćnim presudama MKSJ povrijeđeno njegovo "pravo da ispita svjedoke", koje je garantirano člankom 6. stavak 3. točka d. Europske konvencije. Apelant prigovara i primjeni materijalnog prava. U svezi s tim, apelant je naveo, između ostalog, da je "djelo koje mu se stavlja na teret" bilo obuhvaćeno i zakonima iz 1992. godine, odnosno KZSFRJ, mada ne u navedenom terminološkom obliku. Stoga, apelant smatra da je Sud BiH u njegovom predmetu trebao primijeniti odredbe kaznenog zakona koji je važio u vrijeme kada je djelo počinjeno, dakle, odredbe KZSFRJ, a ne KZBiH. S tim u svezi, apelant je naveo da je Sud BiH, primjenjujući odredbe KZBiH prekršio odredbe članka 3. (načelo zakonitosti) i članka 4. KZBiH (načelo vremenskog važenja kaznenog zakona), jer smatra da za njega nije bila najblaža primjena odredaba KZBiH u odnosu na propisanu kaznu. Naime, apelant se pozvao na praksu redovitih sudova u kojoj su pravomoćno okončani predmeti "ratni zločini u BiH" u kojima su primijenjene odredbe KZSFRJ koji je važio u vrijeme izvršenja


kaznenog djela, odnosno odredbe KZFBiH ili KZSFRJ, jer su, prema njegovom mišljenju, ti zakoni bili najpovoljniji za počinitelje kaznenih djela "ratni zločin" u odnosu na propisanu kaznu.


23. Sud BiH je naglasio da su svi prigovori iz apelacije već isticani u tijeku redovitog postupka pred prvostupanjskim vijećem i u prizivima apelantovih branitelja, te da su osporene presude pravilne i zakonite, a navodi iz apelacije neutemeljeni.

24. Tužiteljstvo BiH je navelo, između ostalog, da je Sud BiH pravilno odbio saslušati apelantovu suprugu. Također je istaknulo da je Sud BiH pravilno zaključio da kazneno djelo zločini protiv čovječnosti predstavlja imperativnu normu međunarodnog prava zbog čega je nepobitno da su kaznenopravne radnje koje je apelant poduzeo 1992. godine predstavljale kaznena djela po međunarodnom pravu.


25. Zakon o kaznenom postupku BiH ("Službeni glasnik BiH" br. 3/03, 32/03, 36/03, 26/04, 63/04, 13/05, 48/05, 46/06, 76/06, 29/07, 32/07, 53/07, 76/07, 15/08, 58/08, 12/09, 16/09, 93/09) u tekstu koji se primjenjivao u vrijeme suđenja u relevantnom dijelu glasi:

Članak 3. stavak 2. Pretpostavka nevinosti i in dubio pro reo

Sumnju o postojanju činjenica koje čine obilježja kaznenog djela ili o kojima ovisi primjena neke odredbe kaznenog zakonodavstva, Sud rješava presudom na način koji je povoljniji za optuženika.

Članak 16. Optužno načelo

Kazneni postupak se može pokrenuti i provesti samo po zahtjevu Tužitelja.

Članak 17. Načelo zakonitosti kaznenog progona

Tužitelj je dužan poduzeti kazneni progon ako postoje dokazi da je kazneno djelo počinjeno, osim ako ovim Zakonom nije drukčije propisano.

Članak 85. stavak 1. Način ispitivanja, suočenje i prepoznavanje

(1) Svjedoci se ispituju zasebno i bez nazočnosti drugih svjedoka.

Članak 258. stavak 3. Utvrđivanje istovjetnosti optuženika i davanje uputa (3) Nakon utvrđivanja istovjetnosti optuženika, sudac

odnosno predsjednik vijeća će uputiti svjedoke i vještake u prostoriju za njih određenu izvan sudnice, gdje će čekati dok ne budu pozvani svjedočiti. Sudac odnosno predsjednik vijeća će upozoriti svjedoke da dok čekaju o svojim iskazima ne razgovaraju s drugim svjedocima. [].

26. Kazneni zakon Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 3/03, 32/03, 37/03, 54/04, 61/04, 30/05, 53/06, 55/06, 32/07) u tekstu koji se primjenjivao u vrijeme suđenja u relevantnom dijelu glasi:

Članak 3. Načelo zakonitosti

(1) Kaznena djela i kaznenopravne sankcije propisuju se samo zakonom.

(2) Nikome ne može biti izrečena kazna ili druga kaznenopravna sankcija za djelo koje, prije nego što je počinjeno, nije bilo zakonom ili međunarodnim pravom propisano kao kazneno djelo i za koje nije bila zakonom propisana kazna.

Članak 4. Vremensko važenje Kaznenog zakona

(1) Na počinitelja kaznenog djela primjenjuje se zakon koji je bio na snazi u vrijeme počinjenja kaznenog djela.

(2) Ako se poslije počinjenja kaznenog djela zakon jednom ili više puta izmijeni, primijenit će se zakon koji je blaži za počinitelja.

Članak 4.a. Suđenje ili kažnjavanje za kaznena djela prema općim načelima

međunarodnog prava Članci 3. i 4. ovoga zakona ne priječe suđenje ili

kažnjavanje bilo koje osobe za bilo koje činjenje ili nečinjenje koje je u vrijeme kada je počinjeno predstavljalo kazneno djelo sukladno općim načelima međunarodnog prava.

Članak 53. st. 1. i 2. točka a) Stjecaj kaznenih djela

(1) Ako je počinitelj jednom radnjom ili s više radnji počinio više kaznenih djela za koja mu se istodobno sudi, sud će najprije utvrditi kazne za svako od tih kaznenih djela, pa će za sva kaznena djela izreći jedinstvenu kaznu zatvora, kaznu dugotrajnog zatvora ili jedinstvenu novčanu kaznu.

(2) Jedinstvenu kaznu sud će izreći po ovim pravilima: a) ako je za neko od kaznenih djela u stjecaju sud utvrdio

kaznu dugotrajnog zatvora, izreći će samo tu kaznu;

Članak 172. stavak 1. toč.a),d), e), h i k) Zločini protiv čovječnosti

(1) Tko, kao dio šireobuhvatnog ili siustavnog napada upravljenog bilo protiv kojeg civilnog pučanstva, znajući za takav napad, učini koje od ovih djela:

a) usmrćivanje drugoga; d) protjerivanje ili prisilno preseljenje pučanstva; e) zatvaranje ili drugo teško oduzimanje tjelesne slobode

suprotno temeljnim pravilima međunarodnog prava; h) progon bilo koje grupe ljudi ili zajednice na političkom,

rasnom, nacionalnom, etničkom, kulturnom, vjerskom, spolnom ili drugom temelju koji je općeprihvaćen kao nedozvoljen po međunarodnom pravu, u svezi bilo kojeg kaznenog djela iz ovoga stavka ovoga članka, bilo kojeg kaznenog djela propisanog ovim Zakonom ili bilo kojeg kaznenog djela u nadležnosti Suda Bosne i Hercegovine;

k) druga nečovječna djela slične naravi, namjerno nanoseći tešku patnju ili ozbiljnu tjelesnu ozljedu, duševnu povredu ili narušenje zdravlja,


Članak 173. stavak 1. toč. a), c) i e) Ratni zločini protiv civilnog pučanstva

(1) Tko kršeći pravila međunarodnog prava za vrijeme rata, oružanog sukoba ili okupacije naredi ili počini koje od ovih djela:

a) napad na civilno pučanstvo, naselje, pojedine civilne osobe ili osobe onesposobljene za borbu, a taj je napad posljedovao smrću, teškom tjelesnom ozljedom ili teškim narušenjem zdravlja ljudi,

c) [ ], namjerno nanošenje osobi snažnog tjelesnog ili duševnog bola ili patnje (mučenje), nečovječno postupanje, [ ], nanošenje velikih patnji ili ozljeda tjelesne cjelovitosti ili povreda zdravlja,

e) [ ] primjenjivanje mjera zastrašivanja i užasa, uzimanje talaca, kolektivno kažnjavanje, protupravno odvođenje u koncentracijske logore i druga protuzakonita zatvaranja, [ ],



27. Krivični zakon SFRJ ("Službeni list SFRJ" br. 44/76, 36/77, 56/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90 i 45/90) u relevantnom dijelu glasi:

Član 37. stav 2. Smrtna kazna može se izreći samo za najteže slučajeve

teških krivičnih djela za koje je zakonom propisana.

Član 38. st. 1, 2. i 3. (1) Zatvor ne može biti kraći od petnaest dana ni duži od

petnaest godina. (2) Za krivična djela za koja je propisana smrtna kazna

sud može izreći i zatvor od dvadeset godina. (3) Ako je za krivično djelo učinjeno sa umišljajem

propisan zatvor u trajanju od petnaest godina, može se za teške oblike tog djela propisati i zatvor od dvadeset godina.

Član 142. stav 1. Ratni zločin protiv civilnog stanovništva

(1) Ko kršeći pravila međunarodnog prava za vrijeme rata, oružanog sukoba ili okupacije naredi da se izvrši napad na civilno stanovništvo, naselje, pojedina civilna lica ili lica onesposobljena za borbu, koji je imao za posljedicu smrt, tešku tjelesnu povredu ili teško narušavanje zdravlja ljudi; napad bez izbora cilja kojim se pogađa civilno stanovništvo; da se prema civilnom stanovništvu vrše ubistva, mučenja, nečovječna postupanja, [ ], nanošenja velikih patnji ili povreda tjelesnog integriteta ili zdravlja; raseljavanje [ ]; primjenjivanje mjera zastrašivanja i terora, uzimanje talaca, kolektivno kažnjavanje, [ ], ili ko izvrši neko od navedenih djela,

kaznit će se zatvorom najmanje pet godina ili smrtnom kaznom.

28. Zakon o ustupanju predmeta od strane Međunarodnog kaznenog suda za bivšu Jugoslaviju Tužiteljstvu Bosne i Hercegovine i korištenju dokaza pribavljenih od Međunarodnog kaznenog suda za bivšu Jugoslaviju u postupcima pred sudovima u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH" broj 61/04) u relevantnom dijelu glasi:

Član 4. Činjenice ustanovljene pravosnažnim odlukama MKSJ Nakon saslušanja stranaka, sud može, na vlastitu

inicijativu ili na prijedlog jedne od stranaka, odlučiti da prihvati kao dokazane činjenice koje su utvrđene pravosnažnom odlukom u drugom postupku pred MKSJ-om, ili da prihvati pismeni dokazani materijal iz postupaka pred MKSJ-om ako se odnosi na pitanja od značaja u tekućem postupku.

VI. Dopustivost

29. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

30. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojeg je koristio.

31. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Suda BiH broj X-KRŽ 06/290 od 24. travnja 2008. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu presudu apelant je primio 17. jula 2008. godine, a apelacija je podnesena 12. rujna 2008. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda.

Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

32. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

33. Apelant je osporio navedene presude tvrdeći da su mu tim presudama povrijeđena prava iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i čl. 6. i 7. Europske konvencije, te članka 15. Međunarodnog pakta.

a) Pravo na pravično suđenje

34. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka stavak 2, što uključuje:

e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i kaznenim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke.

35. Članak 6. st. 1, 2. i 3.d. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom.

2. Svako tko je optužen za kazneno djelo smatra se nevinim dok se njegova krivica ne dokaže.

3. Svako tko je optužen za kazneno djelo ima sljedeća minimalna prava:

d) da sam ispituje ili zahtijeva ispitivanje svjedoka optužbe i da se prisustvo i saslušanje svjedoka obrane odobri pod uvjetima koji važe i za svjedoka optužbe.

36. U konkretnom slučaju se radi o kaznenom postupku u kojem se utvrđivala utemeljenost kaznene optužbe protiv apelanta, pa je članak 6. Europske konvencije primjenjiv. Stoga, Ustavni sud treba ispitati je li postupak pred sudovima bio pravičan onako kako zahtijeva članak 6. Europske konvencije.

37. U odnosu na navode apelacije koji se tiču prigovora na utvrđeno činjenično stanje i primjenu prava, Ustavni sud, prije svega, ukazuje da, prema praksi Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud) i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovitih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi, Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadatak redovitih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi, Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je ispitati je li eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na učinkovit pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru apelacijske nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Europske konvencije u postupku pred redovitim sudovima.

38. Dalje, Ustavni sud podsjeća da je izvan njegove nadležnosti procjenjivanje kvalitete zaključaka redovitih sudova u pogledu ocjene dokaza ukoliko se ova ocjena ne doima očigledno proizvoljnom. Isto tako, Ustavni sud se neće


miješati u način na koji su redoviti sudovi usvojili dokaze kao dokaznu građu. Ustavni sud se neće miješati u situaciju kada redoviti sudovi povjeruju dokazima jedne strane u postupku na temelju slobodne sudačke ocjene. To je isključivo uloga redovitih sudova čak i kada su izjave svjedoka na javnoj raspravi i pod zakletvom suprotne jedna drugoj (vidi, Europski sud za ljudska prava, Doorson protiv Nizozemske, presuda od 6. ožujka 1996. godine, objavljena u Izvješćima broj 1996-II, stavak 78).

39. Ispitujući postupak pred redovitim sudovima, Ustavni sud, prije svega, zapaža da je Tužiteljstvo BiH, sukladno načelu akuzatornosti i legaliteta, provelo istragu protiv apelanta i utvrdilo da postoji utemeljena sumnja da je apelant radnjama bliže opisanim u optužnici počinio kaznena djela zločini protiv čovječnosti i ratni zločin protiv civilnog pučanstva čiji su elementi propisani u odredbama čl. 172. i 173. KZBiH. Naime, optužnicom Tužiteljstva BiH broj KT-RZ 123/06 od 28. prosinca 2006. godine apelantu je stavljeno na teret da je počinio dva kaznena djela, i to zločini protiv čovječnosti iz članka 172. KZBiH i ratni zločin protiv civilnog pučanstva iz članka 173. KZBiH, za koja je poslije održanog glavnog pretresa, odnosno nakon održane sjednice Apelacijskog vijeća, Sud BiH utvrdio da ih je apelant počinio i za koja ga je proglasio krivim. Pri tome Ustavni sud zapaža da je Sud BiH, prilikom odmjeravanja kazne za kaznena djela za koja je apelanta proglasio krivim, primijenio institut stjecaja koji je propisan odredbama članka 53. KZBiH. Ustavni sud ukazuje da je odredbama članka 53. st. 1. i 2. točka a) propisano da, ako je učinitelj jednom radnjom ili s više radnji učinio više kaznenih djela za koja mu se istodobno sudi, sud će najprije utvrditi kazne za svako od tih kaznenih djela, pa će za sva kaznena djela izreći jedinstvenu kaznu zatvora, kaznu dugotrajnog zatvora ili jedinstvenu novčanu kaznu (stavak 1) i da će jedinstvenu kaznu sud izreći na način da će: a) ako je za neko od kaznenih djela u stjecaju sud utvrdio kaznu dugotrajnog zatvora, izreći će samo tu kaznu. Ustavni sud primjećuje da iz predmetne zakonske odredbe proizlazi da je za postojanje "stjecaja" potrebno da budu ispunjeni sljedeći uvjeti: da postoje dva ili više kaznenih djela, da je djela učinila ista osoba, da se za sva djela učinitelju istodobno sudi i izriče jedna presuda. Dovodeći ovu odredbu u kontekst sa predmetnim slučajem, Ustavni sud zapaža da je apelant proglašen krivim zato što je radnjama bliže opisanim u tri točke izreke presude počinio dva kaznena djela, i to (toč. 1. i 2) zločini protiv čovječnosti iz članka 172. KZBiH, koje je počinio u vremenu od svibnja do 31. prosinca 1992. godine, te (točka 3) ratni zločin protiv civilnog pučanstva iz članka 173. KZBiH, koji je počinio u razdoblju od 1993. do listopada 1995. godine. Pri tome Ustavni sud zapaža da se ova dva kaznena djela razlikuju u više elemenаta, ali da je najvažnija razlika u njihovim općim elementima. S tim u svezi, Ustavni sud ukazuje da su opći elementi kaznenog djela zločini protiv čovječnosti: 1. postojanje široko rasprostranjenog i sustavnog napada na civilno pučanstvo, 2. svijest optuženog o postojanju takvog napada i 3. da su radnje optuženog predstavljale dio napada, kao i da je on bio svjestan da njegove radnje predstavljaju dio napada. Nasuprot tome, opći elementi kaznenog djela ratni zločin protiv civilnog pučanstva su: da je djelo počinitelja suprotno pravilima međunarodnog prava (najčešće Ženevskih konvencija I-IV iz 1949. godine), da je djelo učinjeno u vrijeme rata, oružanog sukoba ili okupacije i da je u svezi sa njima, te da počinitelj mora narediti ili izvršiti djelo koje mu se stavlja na teret. Slijedeći to, budući da su apelantu stavljena na teret dva navedena kaznena djela, koja je apelant počinio u različitom vremenu, te uz postojanje (u sklopu) različitih općih elemenata, za koja je Sud BiH utvrdio da su ispunjena u jednom postupku i

za koja je utvrdio pojedinačne kazne a potom izrekao jedinstvenu kaznu, Ustavni sud smatra da nema proizvoljnosti u primjeni instituta stjecaja u konkretnom slučaju, budući da su ispunjeni svi uvjeti iz odredaba članka 53. KZBiH.

40. Dalje, u pogledu principa da samo zakon može ustanoviti kazneno djelo i propisati kaznu (nullum crimen, nulla poena sine lege), Ustavni sud podsjeća da je prvi zadatak suda provjeriti je li, u vrijeme kada je optuženi počinio radnju koja je dovela do optuživanja i kažnjavanja, bila na snazi odredba domaćeg ili međunarodnog prava koja je takav akt činila kažnjivim. S tim u svezi, Ustavni sud podsjeća da, sukladno općim pravnim principima, okrivljeni ne mogu opravdavati ponašanje koje je dovelo do njihove osude jednostavno ukazujući da je, ustvari, takvo ponašanje, time što se dogodilo, postalo praksa. Stoga, praksa države da tolerira ili ohrabruje određena ponašanja koja se smatraju kaznenim djelima prema domaćim ili međunarodnim instrumentima i dojam nekažnjivosti koji ovakva praksa uliva kod počinitelja takvih djela ne sprečavaju njihovo privođenje pravdi i kažnjavanje (vidi, Europski sud za ljudska prava, Strletz, Kessler i Krenz, presuda, st. 74, 77-79. i 87-88).

41. U konkretnom slučaju Ustavni sud primjećuje da je nepobitno da je u vrijeme kada je apelant počinio kazneno djelo ratni zločin protiv civilnog pučanstva iz članka 173. KZBiH, to djelo bilo propisano u domaćem zakonu (KZSFRJ). Međutim, kazneno djelo zločini protiv čovječnosti, za koje je apelant proglašen krivim da ga je počinio tijekom 1992. godine, nije bilo propisano u domaćem zakonu. S tim u svezi, Ustavni sud ukazuje da je uvođenjem u kazneno zakonodavstvo Bosne i Hercegovine pravne norme 4a. KZBiH kojom je propisano suđenje ili kažnjavanje za kaznena djela prema općim načelima međunarodnog prava omogućeno procesuiranje i kažnjavanje za kaznena djela koja su bila propisana prema općim principima međunarodnog prava. Ustavni sud ukazuje da je na taj način ponuđeno rješenje na pitanje povratnog djejstva pravnih normi sukladno međunarodnom pravu, a koje su prihvatili svi civilizirani narodi i koje je potvrdila Generalna skupština Ujedinjenih naroda prihvaćanjem Nirnberških principa. Naime, Ustavni sud ukazuje da je kazneno djelo zločini protiv čovječnosti prije 2003. godine, kada je kao kazneno djelo propisano u KZBiH, bilo propisano u više međunarodnih dokumenata, što je utvrdio i Europski sud u predmetu Šimšić protiv Bosne i Hercegovine (dec.), broj 51552/10, u toč. 8-13. Obzirom na to da je Europski sud istaknuo da je kazneno djelo zločini protiv čovječnosti postojalo prema međunarodnom pravu, Ustavni sud ukazuje na dio odluke iz toč. 8. do 13. iz predmeta povodom aplikacije broj 51552/10, Boban Šimšić protiv Bosne i Hercegovine, u kojoj su nabrojani međunarodni dokumenti iz kojih to proizlazi: Povelja Međunarodnog vojnog suda (1945), Rezolucija 95 (I) Generalne skupštine Ujedinjenih naroda o afirmaciji principa međunarodnog prava priznatih u Povelji Nirnberškog suda (1946), Principi međunarodnog prava priznati u Povelji i presudi Nirnberškog suda (1950) koje je usvojilo Povjerenstvo za međunarodno pravo 1950. godine, Konvencija o nezastarijevanju ratnih zločina i zločina protiv čovječnosti (1968), Statut Međunarodnog kaznenog suda za bivšu Jugoslaviju – ICTY (1993), Statut Međunarodnog kaznenog suda od 17. srpnja 1998. godine.

42. S tim u svezi, Ustavni sud zapaža da je i Sud BiH u obrazloženju osporene odluke istaknuo da se kazneno djelo zločini protiv čovječnosti u svakom slučaju može podvesti pod "opća načela međunarodnog prava" iz članka 4a. KZBiH obzirom na to da je u vrijeme izvršenja, bez obzira na to je li promatrano sa stajališta međunarodnog običajnog prava ili sa stajališta "principa međunarodnog prava", nedvojbeno


predstavljalo kazneno djelo, odnosno da je zadovoljen princip legaliteta. Također, Sud BiH je istaknuo da je, na temelju odredaba članka 4a. KZBiH i običajnog međunarodnog prava, apelantovo ponašanje iz 1992. godine predstavljalo kazneno djelo, te je navedeno da Sud BiH nije trebao pronalaziti komparativne odredbe u KZSFRJ koji je u inkriminiranom razdoblju bio na snazi kako bi opravdao svoju presudu. Dovoljno je, kako je naglasio Sud BiH, da običajno međunarodno pravo obuhvaća ponašanje zabranjeno čl. 172. i 173. KZBiH, kako bi te odredbe zakona bile osnova za donošenje presude u ovom predmetu.

43. Pored toga, Ustavni sud podsjeća da je i Europski sud u presudi aplikantima Abduladhimu Maktoufu i Goranu Damjanoviću (vidi, Europski sud, Maktouf i Damjanović protiv Bosne i Hercegovine, aplikacije br. 2312/08 i 34179/08, presuda od 18. srpnja 2013. godine, u daljnjem tekstu: predmet Maktouf i Damjanović), u točki 55. jasno naglasio da "teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava koja spadaju u nadležnost Suda BiH mogu se podijeliti u dvije kategorije. Neki zločini, konkretno zločini protiv čovječnosti, u domaći zakon su uvedeni 2003. godine. Sud BiH i entitetski sudovi, stoga, nemaju nikakve druge mogućnosti nego da primjenjuju Kazneni zakon iz 2003. godine u takvim predmetima (vidi međunarodne materijale koji se citiraju u toč. 31. i 32. u gornjem tekstu). S tim u svezi, Sud potcrtava da se u predmetu Šimšić protiv Bosne i Hercegovine (dec.), broj 51552/10, 10. travanj 2012, aplikant žalio na osuđujuću presudu iz 2007. godine za zločine protiv čovječnosti, a u odnosu na djela koja su se dogodila 1992. godine. Sud je ispitao taj predmet, između ostalog, i prema članku 7. Konvencije proglasio ga očigledno neutemeljenim. Sud je smatrao irelevantnom činjenicu da zločini protiv čovječnosti nisu predstavljali kazneno djelo prema domaćem zakonu tijekom rata 1992-95. obzirom na to da su ta djela u to vrijeme predstavljala kazneno djelo prema međunarodnom pravu".

44. Dalje, Ustavni sud zapaža da u konkretnom slučaju nije izostala sveobuhvatna analiza izvedenih dokaza, već da je, naprotiv, prvostupanjski sud u svojoj presudi u potpunosti opisao proces pojedinačne ocjene dokaza, njihovog dovođenja u međusobnu vezu i izvođenje zaključka da je apelant počinio kaznena djela koja su mu stavljena na teret. Naime, Ustavni sud zapaža da je prvostupanjski sud proveo veoma opsežan dokazni postupak, te da je na temelju svih provedenih dokaza utvrdio da je apelant, u vrijeme i na način kako je opisano u izreci prvostupanjske presude, poduzeo kaznenopravne radnje koje predstavljaju radnje izvršenja kaznenih djela zločini protiv čovječnosti iz članka 172. stavak 1. KZBiH i ratni zločin protiv civilnog pučanstva iz članka 173. stavak 1. KZBiH. Za ovakvo utvrđenje Sud BiH je dao detaljno i jasno obrazloženje koje ni u jednom dijelu ne izgleda proizvoljno ili neprihvatljivo samo po sebi, niti dovodi u sumnju zaključke o izvršenim kaznenim djelima koja su apelantu stavljena na teret. Dalje, prvostupanjski sud je jasno obrazložio da je na nedvojben način utvrđeno da postoji suglasnost iskaza svih svjedoka kada su u pitanju apelantove radnje i njegovo sudjelovanje u izvršenju kaznenih djela koja su mu stavljena na teret. Isto tako, prvostupanjski sud je dovoljno jasno obrazložio presudu u dijelu koji se odnosi na ocjenu svih provedenih dokaza, pri tome dajući jasne razloge zašto nije prihvatio navode obrane. U tom kontekstu, a budući da apelant naročito problematizira iskaze određenih svjedoka, Ustavni sud zapaža da je zaključke prvostupanjskog suda u pogledu ocjene iskaza svjedoka R. B., S. Š., D. A., kao i drugih svjedoka, te svih drugih provedenih dokaza u cijelosti prihvatio i drugostupanjski sud koji je u svojoj odluci naveo razloge zašto su neutemeljeni prizivni navodi u svezi s tim, koji se ni Ustavnom sudu ne čine

proizvoljnim niti nelogičnim. Također, Ustavni sud zapaža da je Apelacijsko vijeće u svojoj presudi razmotrilo sve apelantove prizivne prigovore i da se o njima izjasnilo jasno i detaljno, pri tome dajući odgovore zašto su istaknuti navodi neutemeljeni, koji su, prema mišljenju Ustavnog suda, sukladni standardima prava na pravično suđenje.

45. Dalje, u odnosu na apelantove prigovore da ga "ključni" svjedoci poput R. B. i svjedoka "A" nisu prepoznali u sudnici, Ustavni sud zapaža da iz obrazloženja drugostupanjske presude proizlazi da je Apelacijsko vijeće, ispitujući iste apelantove prizivne navode, detaljno analiziralo način na koji su pojedini svjedoci prepoznali ili ne apelanta, te da je, obzirom na činjenično utvrđenje, zaključilo da se ova procesna radnja ne može podvesti pod radnju "prepoznavanja" koja je propisana člankom 85. stavak 3. ZKPBiH. Naime, Apelacijsko vijeće je istaknulo da identifikacija apelanta u sudnici od svjedoka ne predstavlja uopće radnju dokazivanja na način kako je predviđeno člankom 85. stavak 3. ZKPBiH. Također, Ustavni sud smatra da obrazloženja osporenih presuda ni u ovom dijelu ne izgledaju proizvoljno ili neprihvatljivo, već da sadrže jasne i nedvojbene razloge zbog kojih je ocijenjeno da se činjenica je li svjedok prepoznao apelanta u sudnici ili ne ne može smatrati prepoznavanjem u smislu citirane zakonske odredbe, nego se može promatrati samo u smislu ocjene validnosti i relevantnosti samog svjedoka i ocjene njegovog iskaza. Imajući sve navedeno u vidu, Ustavni sud ne može utvrditi nikakvu proizvoljnost u obrazloženjima osporenih odluka u svezi sa dokazima koje je sud prihvatio, te zaključuje da osporene presude suštinski ispunjavaju proceduralne zahtjeve iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

46. Dalje, u svezi s apelantovim navodima o povredi prava na jednakopravnost strana u postupku u smislu odbijanja njegovog prijedloga da se sasluša Tatjana Palija, Ustavni sud naglašava da članak 6. Europske konvencije ne garantira pravo da svi dokazni prijedlozi budu prihvaćeni. Također, pravo na pravično suđenje ne zahtijeva da se slijede bilo kakva određena pravila u ocjenjivanju dokaza pred kaznenim sudovima. Domaći sudovi trebaju ocijeniti prijedloge koji su izneseni njima, kao i značaj dokaza na koje se optuženi žele pozvati (vidi, inter alia, Europski sud za ljudska prava, Barbеra, Messequе i Jabardo protiv Španjolske, presuda od 6. prosinca 1988. godine, serija A broj 146, točka 68). Institucije Europske konvencije su usvojile stajalište da domaći sudovi uživaju diskrecijsko ovlaštenje da sami odluče saslušati svjedoke za koje smatraju da će im pomoći u utvrđivanju istine, odnosno da ocijene je li nužno da se pozovu predloženi svjedoci ili provedu drugi predloženi dokazi, pazeći da se ne naruše smisao i cilj prava na pravično suđenje koji obvezuju da se suđenje odvija "pod jednakim uvjetima" i uz "jednakost oružja". Članak 6. stavak 3. Europske konvencije zahtijeva samo da sud navede razloge zbog kojih je odlučio da ne provede predložene dokaze koje je optuženi izričito zahtijevao (vidi, Europski sud za ljudska prava, Vidal protiv Belgije, presuda od 22. travnja 1992. godine, serija A broj 235, točka 34).

47. U tom smislu Ustavni sud primjećuje, suprotno apelantovim navodima, da je prvostupanjski sud u obrazloženju presude dao detaljno obrazloženje zašto nije prihvatio apelantov prijedlog da se sasluša njegova supruga, te zašto taj dokaz, sve i da je proveden, kako je navedeno, nije mogao dovesti do drugačijeg rješenja konkretne pravne stvari. Dakle, time su redoviti sudovi ispoštovali svoju obvezu iz članka 6. stavak 3. d) Europske konvencije koja, u smislu prakse Europskog suda, zahtijeva samo da sud navede razloge zbog kojih je odlučio da ne provede predložene dokaze koje je optuženi izričito zahtijevao.


48. U pogledu daljnjih apelantovih navoda da mu je povrijeđeno pravo na obranu budući da mu, prema njegovoj tvrdnji, nije dana mogućnost da valjano osporava činjenice utvrđene pravomoćnim presudama MKSJ, Ustavni sud zapaža da je prvostupanjski sud odluku o prihvaćanju činjenica koje su utvrđene pravomoćnom presudom MKSJ, koje se odnose na postojanje širokog i sustavnog napada na civilno pučanstvo, kao bitnog elementa kaznenog djela koje je apelantu stavljeno na teret, zasnovao na odredbi članka 4. Zakona o ustupanju. Ustavni sud ukazuje da navedeni zakon kao lex specialis daje mogućnost za takvo postupanje suda. Osim toga, Ustavni sud primjećuje da je prvostupanjski sud u obrazloženju presude jasno naveo da je u tijeku postupka pred tim sudom dana razumna mogućnost apelantu i njegovoj obrani da osporavaju zaključak o prihvaćanju navedenih činjenica dokazanim, te da su ti prigovori obrane odbijeni kao paušalni. Pri tome Ustavni sud primjećuje da iz obrazloženja prvostupanjske presude proizlazi da je zaključak o dokazanosti tih činjenica potkrijepljen i ostalim provedenim dokazima, prvenstveno iskazima saslušanih svjedoka optužbe koji su, prema mišljenju suda, opisujući način na koji su i gdje protjerani iz svojih domova, dodatno potvrdili istinitost presude MKSJ. U tom kontekstu Ustavni sud zapaža da je prvostupanjski sud proveo opsežan dokazni postupak koji je bio usmjeren upravo na dokazivanje apelantove individualne krivnje, a osuđujuća presuda nije zasnovana u cijelosti ili u najvećoj mjeri samo na činjenicama koje je sud prihvatio kao dokazane u smislu članka 4. Zakona o ustupanju, već su sudovi, kako je već rečeno, ocijenili i druge provedene dokaze pojedinačno i u međusobnoj vezi. Štoviše, Ustavni sud zapaža da je prvostupanjski sud obrazložio da je od 18 predloženih činjenica, utvrđenih u postupcima pred MKSJ, kao dokazanih, prihvatio 11 u cijelosti i još dvije djelomično, odnosno da je prihvatio samo one činjenice koje su značajne za navedeni predmet, budući da se apelant tereti za kaznena djela koja su izvršena u okviru široko rasprostranjenog ili sustavnog napada na nesrpsko pučanstvo koji su izvele VSRBiH, policija i paravojne formacije na širem području općine Sanski Most, a da, s druge strane, nije prihvatio utvrđene činjenice za koje je ocijenio da su previše konkretne i isuviše usko povezane sa pojedinačnim činjeničnim navodima protiv apelanta i da kao takve imaju tendenciju da neizravno potvrđuju njegovu kaznenu odgovornost, te da se radi o činjenicama koje se ponavljaju i koje imaju mali značaj za konkretni predmet. Obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da princip jednakopravnosti strana u postupku nije na bilo koji način narušen na apelantovu štetu ili da je apelantu onemogućeno da jednakopravno sudjeluje u raspravi u konkretnom predmetu. Stoga, Ustavni sud nije pronašao elemente koji bi ukazivali na povredu prava na pravično suđenje iz članka 6. stavak 3. točka d. Europske konvencije.

49. Apelant se žali da mu je povrijeđeno i pravo na presumpciju nevinosti, odnosno princip in dubio pro reo iz članka 6. stavak 2. Europske konvencije. Pri tome Ustavni sud uočava da apelant nije posebice obrazložio ove navode, a imajući u vidu prethodne zaključke, odnosno da iz obrazloženja osporenih presuda ne proizlazi da je sud imao sumnji u pogledu postojanja bilo koje činjenice koja čini obilježje bilo kojeg od kaznenih djela koja su apelantu stavljena na teret ili od koje ovisi primjena neke odredbe kaznenog zakonodavstva, pa da bi tu sumnju rješavao presudom na način koji je povoljnjiji za apelanta kao optuženog, Ustavni sud i ove apelantove navode smatra neutemeljenim.

50. Stoga, Ustavni sud zaključuje da u konkretnom slučaju nema kršenja apelantovog prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. st. 1, 2. i 3. točka d. Europske konvencije.

b) Kažnjavanje samo na temelju zakona

51. Apelant smatra da mu je povrijeđeno i pravo iz članka 7. Europske konvencije, jer je u konkretnom slučaju primijenjen KZBiH, a ne KZSFRJ koji je važio u vrijeme izvršenja kaznenog djela.

52. Članak 7. Europske konvencije glasi: 1. Nitko se ne može smatrati krivim za kazneno djelo

nastalo činjenjem ili nečinjenjem koje nije predstavljalo krivično djelo u vrijeme izvršenja, prema nacionalnom ili međunarodnom pravu. Isto tako, izrečena kazna neće biti teža od one koja se primjenjivala u vrijeme izvršenja krivičnog djela.

2. Ovaj članak ne utječe na suđenje ili kažnjavanje bilo koje osobe koja je kriva za činjenje ili nečinjenje, ako je to djelo u vrijeme izvršenja predstavljalo krivično djelo prema općim pravnim načelima priznatim kod civiliziranih naroda.

53. Ustavni sud primjećuje da je Sud BiH za kazneno djelo zločini protiv čovječnosti apelantu utvrdio kaznu dugotrajnog zatvora u trajanju od 28 godina, a za kazneno djelo ratni zločin protiv civilnog pučanstva kaznu zatvora od 10 godina, te da je, u konačnici, primjenom odredaba kojima je propisano izricanje kazne (članak 53. stavak 2. točka a. KZBiH) za kaznena djela počinjena u stjecaju apelanta osudio na jedinstvenu kaznu dugotrajnog zatvora u trajanju od 28 godina. Stoga, uzimajući u obzir istaknute činjenice, Ustavni će ispitati je li u konkretnom slučaju povrijeđeno apelantovo pravo iz članka 7. Europske konvencije.

U odnosu na kazneno djelo zločini protiv čovječnosti

54. U svezi sa apelacijskim prigovorima na retroaktivnu primjenu KZBiH u pogledu kaznenog djela zločini protiv čovječnosti, Ustavni sud ukazuje da je istovjetna pravna pitanja već razmatrao u više svojih odluka, počevši od Odluke broj AP 519/07 od 29. siječnja 2010. godine (Odluka o dopustivosti i meritumu, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 20/10). U toj odluci Ustavni sud je obrazložio primjenu prava u odnosu na tumačenje članka 7. Europske konvencije. Između ostaloga, u Odluci broj AP 519/07, u točki 69, Ustavni sud je analizirao noviju praksu Suda BiH i istaknuo:... "u citiranoj presudi i Sud BiH konstatira (vidi toč. 120. i 121. citirane presude) da je članak 4.a) KZBiH primjenjiv na kazneno djelo zločini protiv čovječnosti, kao kazneno djelo prema općim principima međunarodnog prava, učinjeno u vrijeme kada je bio na snazi preuzeti Kazneni zakon, jer taj zakon uopće nije propisivao ovo kazneno djelo. U svezi s tim, Sud BiH je istaknuo da je potrebno izravno primijeniti članak 7. stavak 2. Europske konvencije, koja se, na temelju članka II/2. Ustava Bosne i Hercegovine, izravno primjenjuje u Bosni i Hercegovini i ima prioritet nad svim drugim zakonima. Također, navedeni članak ne dopušta da, ako se određene radnje ne inkriminiraju u nacionalnom zakonodavstvu kao kaznena djela, a koje su kao takve prepoznate prema općim principima međunarodnog prava, njihovi počinitelji izbjegnu suđenje i kažnjavanje." Također je naveo da, imajući u vidu i primjenu članka 4.a. KZBiH u svezi sa člankom 7. stavak 1. Europske konvencije, zaključuje da u konkretnom slučaju primjena KZBiH u postupku pred Sudom BiH ne predstavlja kršenje članka 7. Europske konvencije.

55. Dalje, Ustavni sud zapaža da je Europski sud u predmetu Šimšić protiv Bosne i Hercegovine donio odluku o dopustivosti (vidi, Europski sud, Boban Šimšić protiv Bosne i Hercegovine od 10. travnja 2012. godine, aplikacija broj 51552/10) kojom je odbacio kao očigledno neutemeljenu aplikaciju u kojoj se aplikant žalio, pozivajući se na članak 7. Europske konvencije, da kazneno djelo zločini protiv čovječnosti, za koje je proglašen krivim i kažnjen, u vrijeme


rata od 1992. do 1995. godine nije predstavljalo kazneno djelo prema domaćem pravu. U toj odluci Europski sud je, između ostalog, naveo da djela za koja je apelant osuđen nisu predstavljala zločine protiv čovječnosti prema domaćem pravu sve do stupanja na pravnu snagu KZBiH 2003. godine, ali je evidentno da su ova djela, u vrijeme kada su počinjena, predstavljala zločin protiv čovječnosti prema međunarodnom pravu (stavak 23. odluke), da je aplikant, vršeći profesionalnu dužnost kao policijski službenik, morao postupati s visokim stupnjem opreza pri obavljanju svoje dužnosti zbog čega se od njega očekivalo da postupa s posebnom pozornošću prilikom procjene rizika koji njegove aktivnosti povlače. Ocjenjujući navedeno, kao i očitu nezakonitu prirodu aplikantovih djela, Europski sud je ukazao da je aplikant i na temelju površne procjene mogao shvatiti da ova djela predstavljaju zločine protiv čovječnosti za koje bi se on mogao smatrati odgovornim (stavak 24. odluke). Najzad, u navedenoj odluci Europski sud je zaključio da su aplikantova djela, u vrijeme kada su izvršena, predstavljala kazneno djelo definirano s dovoljno dostupnosti i predvidivosti prema međunarodnom pravu, pa je aplikantove navode u odnosu na članak 7. Europske konvencije odbacio kao neutemeljene (stavak 25. odluke).

56. Imajući u vidu da je i pobijana presuda utemeljena na odredbama članka 4.a. KZBiH u svezi sa člankom 7. Europske konvencije, te da je apelant proglašen krivim za kazneno djelo zločini protiv čovječnosti, koje je učinjeno u vrijeme kada je na snazi bio KZSFRJ, koji uopće, kako je već navedeno, nije propisivao predmetno kazneno djelo, Ustavni sud se u pogledu apelantovih prizivnih navoda, umjesto posebnog obrazloženja ove odluke, poziva na obrazloženje i razloge navedene u Odluci broj AP 519/07 od 29. siječnja 2010. godine, jer se u cijelosti odnose i na ovu odluku. Slijedeći to, Ustavni sud zaključuje, podržavajući i stajališta Europskog suda u predmetu Boban Šimšić protiv Bosne i Hercegovine, koji je sa ovog aspekta pokretao gotovo identična pravna pitanja, da u odnosu na kazneno djelo zločini protiv čovječnosti za koje je apelant proglašen krivim u toč. 1. i 2. izreke osporene presude nema povrede članka 7. Europske konvencije, jer stavak 2. tog članka, odnosno članak 4a. KZBiH, dopušta iznimke kada se radi o predmetima koji se tiču ratnih zločina i zločina kojima se krši međunarodno humanitarno pravo, koje su prihvatili "civilizirani narodi", a predmetni slučaj predstavlja iznimak od pravila iz stavka 1. članka 7. Europske konvencije.

57. U prilog navedenom Ustavni sud ukazuje da je i Europski sud 18. srpnja 2013. godine donio presudu u predmetu Maktouf i Damjanović u kojoj je, između ostalog, konstatirao da su neki zločini, konkretno zločini protiv čovječnosti, u domaći zakon uvedeni tek 2003. godine, pa da sudovi nemaju nikakvu drugu mogućnost nego da u takvim predmetima primjenjuju KZBiH iz 2003. godine.

U odnosu na kazneno djelo ratni zločin protiv civilnog pučanstva

58. U pogledu kaznenog djela ratni zločin protiv civilnog pučanstva iz članka 173. KZBiH, koje je, kako proizlazi iz osporenih presuda, apelant počinio u stjecaju sa kaznenim djelom zločini protiv čovječnosti iz članka 172. KZBiH (za koje je Ustavni sud u prethodnim točkama ove odluke zaključio da nije postojalo u KZSFRJ), Ustavni sud treba utvrditi je li retroaktivna primjena KZBiH iz 2003. godine u konkretnom slučaju u odnosu na ovo kazneno djelo inkompatibilna sa člankom 7. Europske konvencije.

59. S tim u svezi, Ustavni sud ističe da je u svojoj najnovijoj praksi (vidi, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 325/08 od 27. rujna 2013. godine, dostupna na www.ustavnisud.ba, u daljnjem tekstu: predmet Damjanović),

koja slijedi praksu Europskog suda u odluci Maktouf i Damjanović, koji su, također, proglašeni krivim da su počinili kazneno djelo ratni zločin protiv civilnog pučanstva (kao i apelant), utvrdio da je došlo do kršenja članka 7. stavak 1. Europske konvencije, zato što je postojala realna mogućnost da je retroaktivna primjena KZBiH bila na štetu aplikanata/apelanta u pogledu mogućnosti izricanja blaže kazne, što je protivno članku 7. stavak 1. Europske konvencije.

60. Pri tome Ustavni sud naglašava da je u citiranim odlukama konstatirano da zadatak Europskog suda [kao što je i Ustavnog suda] nije razmotriti in abstracto je li retroaktivna primjena KZBiH iz 2003. godine u predmetima ratnih zločina sama po sebi inkompatibilna sa člankom 7. Europske konvencije, te da se ovo pitanje mora procjenjivati za svaki predmet pojedinačno, uzimajući u obzir konkretne okolnosti svakog predmeta, a posebice jesu li domaći sudovi primijenili zakon čije su odredbe najpovoljnije za optuženog (točka 65).

61. U citiranim odlukama je, dalje, istaknuto da je definicija ratnih zločina ista u članku 142. stavak 1. KZSFRJ iz 1976. godine, koji se primjenjivao u vrijeme izvršenja predmetnih kaznenih djela, i u članku 173. stavak 1. KZBiH, koji je u konkretnom slučaju primijenjen retroaktivno. Međutim, ukazano je da ova dva zakona pružaju različit raspon kazni za ratne zločine. Slijedeći izvršenu analizu visine kazni na koje su aplikanti osuđeni i kazni koje bi im eventualno mogle biti izrečene, ovisno o tomu koji zakon bi bio primijenjen u njihovim slučajevima, Europski sud je zaključio da je, obzirom na mogućnost izricanja kazne zatvora u kraćem trajanju, povoljniji KZSFRJ. U predmetnoj odluci Europski sud je, dalje, naveo da su kazne koje su izrečene aplikantima bile unutar raspona kažnjavanja koji je propisan i KZSFRJ i KZBiH i da se, stoga, ne može sa sigurnošću tvrditi da bi ijedan od aplikanata bio blaže kažnjen da je primijenjen KZSFRJ iz 1976. godine. I pored toga, Europski sud je ukazao da: "Međutim, ono što je od ključnog značaja jeste da su aplikanti mogli dobiti niže kazne da je taj zakon (napomena: KZSFRJ) primijenjen u njihovim predmetima" (točka 70). Dovodeći u vezu apelantov slučaj sa citiranim odlukama, Ustavni sud najprije zapaža da se apelantov slučaj kako u pogledu činjeničnog supstrata, tako i u pogledu pravnog pitanja razlikuje od predmeta Maktouf i Damjanović, koji je razmatrao Europski sud u citiranoj odluci, te predmeta Damjanović, koji je razmatrao Ustavni sud u Odluci broj AP 325/08. Naime, Ustavni sud ukazuje da je apelant proglašen krivim i osuđen za više kaznenih djela, te da se u konkretnom slučaju radi o realnom stjecaju kaznenih djela, slijedom čega je apelantu izrečena jedinstvena kazna. Stoga, Ustavni sud, uzimajući u obzir i ovu činjenicu treba utvrditi je li, u odnosu na kazneno djelo ratni zločin protiv civilnog pučanstva, došlo do povrede apelantovog prava iz članka 7. stavak 1. Europske konvencije. Pri tome Ustavni sud primjećuje da je apelantu utvrđena kazna zatvora u trajanju od deset godina prema odredbama članka 173. stavak 1. točka c) KZBiH. Utvrđena kazna ulazi u raspon kazne za navedeno kazneno djelo, kako je ona propisana i KZBiH i KZSFRJ. Prema KZSFRJ, zaprijećena kazna je bila kazna zatvora od pet do petnaest godina ili, u najtežim slučajevima, smrtna kazna, umjesto koje se mogla izreći i kazna zatvora od dvadeset godina. Prema KZBiH, zaprijećena kazna je kazna zatvora u trajanju od deset do dvadeset godina ili, u najtežim slučajevima, kazna dugotrajnog zatvora od dvadeset do četrdeset pet godina. Apelantu je utvrđena najniža kazna zatvora koju propisuje KZBiH za ratne zločine (deset godina) iz čega se može zaključiti da je opredjeljenje suda bilo da se apelant blaže kazni.

62. Ustavni sud podsjeća da garancije sadržane u članku 7. Europske konvencije predstavljaju jedan od temeljnih


činitelja vladavine prava i zauzimaju istaknuto mjesto u sustavu ostvarivanja prava zaštićenih Europskom konvencijom. Značaj članka 7. Europske konvencije ogleda se i u činjenici da, sukladno članku 15. Europske konvencije, nije dopušteno odstupanje od primjene garancija ustanovljenih člankom 7. Europske konvencije ni u vrijeme rata ili u vrijeme druge javne opasnosti. Članak 7. Europske konvencije se mora tumačiti i primjenjivati na način kojim se osigurava uspješna zaštita od arbitrarnog gonjenja, osude i kazne. Dalje, Ustavni sud podsjeća da članak 7. stavak 1. Europske konvencije ne garantira samo princip zabrane retroaktivne primjene strožeg kaznenog zakona već, također, implicite, princip retroaktivne primjene blažeg kaznenog zakona. Taj princip je sadržan u pravilu da, kad postoji razlika između kaznenog zakona koji je važio u vrijeme izvršenja kaznenog djela i kaznenih zakona koji su doneseni i koji su stupili na snagu nakon toga, a prije donošenja pravomoćne presude, sudovi moraju primijeniti zakon čije odredbe su najpovoljnije za optuženog (vidi, Europski sud, Scoppola protiv Italije broj 2, presuda od 17. rujna 2009. godine, točka 109). Najzad, prema stajalištu Europskog suda, države su slobodne da odlučuju o vlastitim politikama kažnjavanja, ali u tome se i dalje moraju pridržavati članka 7. Europske konvencije (vidi, Maktouf i Damjanović, točka 75).

63. Dovodeći u vezu navedena stajališta sa apelantovim slučajem, Ustavni sud zapaža da je Sud BiH apelantu za radnje navedene u toč. 1. i 2. izreke presude utvrdio kaznu dugotrajnog zatvora. Dalje, Sud BiH je proglasio krivim apelanta i da je radnjama navedenim u točki 3. izreke presude počinio kazneno djelo ratni zločin protiv civilnog pučanstva iz članka 173. KZBiH, koje je bilo predviđeno i u KZSFRJ, i za koje je apelantu utvrdio kaznu zatvora u trajanju od deset godina, te da mu je izrekao jedinstvenu kaznu dugotrajnog zatvora u trajanju od 28 godina. S tim u svezi, Ustavni sud zapaža da se u vrijeme donošenja osporene presude primjenjivala odredba članka 53. stavak 2. točka a) KZBiH, kojom je bilo predviđeno da, u slučaju kada je za neko kazneno djelo u stjecaju sud utvrdio kaznu dugotrajnog zatvora, ta kazna apsorbira sve druge kazne prilikom odmjeravanja kazne. Ustavni sud naglašava da je predmetni slučaj specifičan po tome što realno ne postoji bilo kakva mogućnost da se, obzirom na to da mu je za kazneno djelo zločini protiv čovječnosti utvrđena kazna dugotrajnog zatvora, apelantu u konačnici izrekne drugačija kazna od one koja mu je utvrđena za to kazneno djelo. Ustavni sud, također, naglašava da na apelanta nikako ne bi mogao biti primijenjen princip koji je Europski sud usvojio u odluci Maktouf i Damjanović protiv Bosne i Hercegovine, kada je istaknuo da: "Međutim, ono što je od ključnog značaja jeste da su aplikanti mogli dobiti niže kazne da je taj zakon (napomena: KZSFRJ) primijenjen u njihovim predmetima." U konkretnom slučaju apelant nije ni mogao biti kažnjen nižom kaznom, jer mu je za kazneno djelo u stjecaju izrečena kazna dugotrajnog zatvora od 28 godina i ona je apsorbovala kaznu zatvora od 10 godina koja mu je izrečena za kazneno djelo ratni zločin protiv civilnog pučanstva.

64. Također, Ustavni sud ukazuje da je, slijedeći praksu u predmetu Damjanović, donio više odluka povodom identičnog pravnog pitanja, tj. retroaktivne primjene zakona u kaznenim postupcima u kojima se apelantima sudilo za kaznena djela koja su bila propisana i u KZSFRJ (zakonu koji se primjenjivao u vrijeme izvršenja kaznenog djela) i u KZBiH (zakonu koji se primjenjivao u vrijeme suđenja apelantu/ima) Sukladno principima iz tog predmeta (vidi, između ostalih, odluke o dopustivosti i meritumu br. AP 116/09, AP 503/09, AP 2948/09 i AP 4100/09 od 22. listopada 2013. godine, dostupne na www.ustavnisud.ba). U svim tim odlukama Ustavni sud je

zaključio da je prekršeno pravo apelanata iz članka 7. stavak 1. Europske konvencije, jer je u konkretnim slučajevima retroaktivna primjena KZBiH bila na njihovu štetu u pogledu izricanja kazne.

65. Pri tome Ustavni sud ukazuje, sukladno svojoj već citiranoj praksi, da je postojala teoretska mogućnost da se apelantu za kazneno djelo ratni zločin protiv civilnog pučanstva utvrdi niža kazna od 10 godina i da je Sud BiH za to djelo trebao primijeniti KZSFRJ umjesto KZBiH, da je apelantu suđeno samo za to kazneno djelo i da je proglašen krivim da je počinio samo to kazneno djelo. Međutim, Ustavni sud ponovno naglašava da u apelantovom slučaju nije postojala realna mogućnost da je retroaktivna primjena KZBiH bila na njegovu štetu u pogledu izricanja kazne. Naime, čak i da je na ovo kazneno djelo primijenjen KZSFRJ, apelant nije mogao biti kažnjen nižom kaznom, jer mu je za kazneno djelo zločini protiv čovječnosti (koje nije bilo propisano KZSFRJ) izrečena kazna dugotrajnog zatvora od 28 godina i da je ta kazna, prema relevantnim odredbama članka 53. stavak 2. točka a) KZBiH koje su se primjenjivale u vrijeme donošenja osporenih presuda, apsorbovala kaznu zatvora od 10 godina koja je apelantu izrečena za kazneno djelo ratni zločin protiv civilnog pučanstva.

66. Iz navedenih razloga, Ustavni sud ponovno naglašava da, zbog specifičnosti konkretnog predmeta, ne odstupa od svoje prakse u predmetima u kojima je utvrdio povredu članka 7. Europske konvencije uslijed retroaktivne primjene zakona.

67. Stoga, prema mišljenju Ustavnog suda, ne postoji realna mogućnost da je retroaktivna primjena KZBiH iz 2003. godine bila na apelantovu štetu u pogledu izricanja kazne, pa se ne može reći ni da apelantu nije osigurana učinkovita zaštita od nametanja više kazne, zbog čega Ustavni sud zaključuje da u apelantovom slučaju nema povrede članka 7. Europske konvencije.

c) Ostali navodi

68. U odnosu na apelantove navode da mu je povrijeđeno pravo iz članka 15. Međunarodnog pakta, Ustavni sud podsjeća da se tim člankom, također, garantira pravo na kažnjavanje samo na temelju zakona. Slijedeći navedeno, Ustavni neće posebice razmatrati pozivanje na navedeni članak, budući da je istaknute navode, u okviru razmatranja prava iz članka 7. Europske konvencije, već razmotrio.

VIII. Zaključak

69. Ustavni sud zaključuje da ne postoji povreda prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. st. 1, 2. i 3. točka d. Europske konvencije u situaciji kada je Ustavni sud iz obrazloženja osporenih odluka utvrdio da apelantova krivnja za kaznena djela zločini protiv čovječnosti i ratni zločin protiv civilnog pučanstva nije utvrđena proizvoljnom ocjenom dokaza, niti povredom principa in dubio pro reo. Također, Ustavni sud zaključuje da nema povrede principa jednakopravnosti strana u postupku, niti je povrijeđeno apelantovo pravo na obranu kada je Sud BiH za odluku da ne dozvoli saslušanje jednog svjedoka i da prihvati, odosno ne prihvati činjenice utvrđene pred MKSJ dao zadovoljavajuće, jasne i potpune razloge.

70. Ustavni sud, također, zaključuje da, u odnosu na kazneno djelo zločini protiv čovječnosti iz članka 172. KZBiH, za koje je apelant proglašen krivim toč. 1. i 2. osporene presude, nema povrede članka 7. Europske konvencije, jer stavak 2. tog članka, odnosno članak 4a. KZBiH, dopušta iznimke kada se radi o predmetima koji se tiču ratnih zločina i zločina kršenja međunarodnog humanitarnog prava koje su prihvatili "civilizirani narodi", a predmetni slučaj predstavlja iznimak od pravila iz stavka 1. članka 7. Europske konvencije,


jer kazneno djelo zločini protiv čovječnosti nije bilo predviđeno kao kazneno djelo u domaćem pravu u vrijeme počinjenja, već je prvi put propisano kao kazneno djelo u KZBiH iz 2003. godine.

71. Također, Ustavni sud zaključuje da ni u odnosu na kazneno djelo ratni zločin protiv civilnog pučanstva iz članka 173. KZBiH, za koje je apelant proglašen krivim točkom 3. osporene presude, nije došlo do kršenja članka 7. stavak 1. Europske konvencije, tj. retroaktivnom primjenom KZBiH, iako je ovo kazneno djelo u vrijeme počinjenja bilo propisano kao kazneno djelo KZSFRJ, jer u apelantovom slučaju ne postoji realna mogućnost da je retroaktivna primjena KZBiH bila na apelantovu štetu u pogledu utvrđivanja kazne, budući da čak i da je na ovo kazneno djelo primijenjen KZSFRJ, apelant nije mogao biti kažnjen nižom kaznom, jer mu je za kazneno djelo u stjecaju izrečena kazna dugotrajnog zatvora od 28 godina, i da je ta kazna, prema relevantnim odredbama ZKPBiH koje su se primjenjivale u vrijeme donošenja osporenih presuda, apsorbovala kaznu zatvora od 10 godina koja je apelantu izrečena za kazneno djelo ratni zločin protiv civilnog pučanstva, pa se ne može reći da apelantu nije osigurana učinkovita zaštita od nametanja više kazne.

72. Na temelju članka 61. st. 1, 2. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u izreci ove odluke.

73. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.



Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарном

сазиву, у предмету број АП 2789/08, рјешавајући апелацију Јадранка Палије, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2 и члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу:

Валерија Галић, предсједница Tudor Pantiru, потпредсједник Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Constance Grewe, судија Мирсад Ћеман, судија Маргарита Цаца-Николовска, судија Златко Кнежевић, судија на сједници одржаној 28. марта 2014. године донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација Јадранка Палије

поднесена против пресудā Суда Босне и Херцеговине бр. X-КРЖ-06/290 од 24. априла 2008. године и X-КР-06/290 од 28. новембра 2007. године.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод

1. Јадранко Палија (у даљњем тексту: апелант) из Брчког, којег заступа Ранко Дакић, адвокат из Приједора, поднио је 12. септембра 2008. године Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) апелацију против пресудā Суда Босне и Херцеговине (у даљњем

тексту: Суд БиХ) бр. X-КР-06/290 од 28. новембра 2007. године и X-КРЖ-06/290 од 24. априла 2008. године.

II. Поступак пред Уставним судом

2. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, од Суда БиХ и Тужилаштва Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Тужилаштво БиХ) затражено је 2. децембра 2008. године да доставе одговоре на апелацију.

3. Суд БиХ и Тужилаштво БиХ су 16. и 19. децембра 2008. године доставили одговоре на апелацију.

4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговори на апелацију су достављени апеланту 2. фебруара 2009. године.

III. Чињенично стање

5. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин:

6. Пресудом Суда БиХ број X-КР-06/290 од 28. новембра 2007. године апелант је проглашен кривим да је у вријеме и на начин ближе описан под тач. 1 и 2 изреке пресуде починио кривично дјело злочини против човјечности из члана 172 став 1 тачка х) у вези са тач. а), е), г) и к) Кривичног закона Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: КЗБиХ), те под тачком 3 изреке пресуде кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва из члана 173 став 1 тач. а), ц) и е) у вези са чланом 180 став 1 КЗБиХ. Примјеном наведених законских одредаба и чл. 39, 42 и 48 КЗБиХ апеланту је за кривично дјело из члана 172 став 1 тачка х) у вези са тач. а), е), г) и к) КЗБиХ утврђена казна дуготрајног затвора у трајању од 28 година, а за кривично дјело из члана 173 став 1 тач. а), ц) и е) КЗБиХ казна затвора у трајању од 10 година. Примјеном члана 53 став 2 тачка а) КЗБиХ апелант је осуђен на јединствену казну дуготрајног затвора у трајању од 28 година у коју му је урачунато вријеме проведено у притвору.

7. У образложењу пресуде Суд БиХ је навео да је оцјеном спроведених доказа (који су наведени у пресуди од 4. до 8. странице) појединачно и у њиховој међусобној повезаности утврдио да је апелант, у оквиру широког и систематичног напада Војске Српске Републике Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: ВСРБиХ) 31. маја 1992. године, заједно са другим војницима ВСРБиХ, учествовао у нападу на заселак Бегићи - села Кљевци. Утврђено је да је том приликом затечено цивилно становништво доведено пред кућу К. И. гдје су жене и дјеца затворени у кућу, а мушкарци одведени, те да је апелант затим на више локација и на начин ближе описан у тачки 1 изреке пресуде извршио убиство пет поименично наведених лица, а заједно са другим војницима учествовао у убијању 14 поименично наведених лица, те да је том приликом преживио свједок Р. Б. Суд БиХ је закључио да је апелант наведеним радњама, односно незаконитим затварањем, убиствима и другим нечовјечним дјелима починио прогон цивилног становништва, што представља кривично дјело обухваћено чланом 172 став 1 тачка х) у вези са тач. е), а) и к) КЗБиХ. Осим тога, Суд БиХ је утврдио да је апелант неутврђеног датума у љето 1992. године радњама ближе наведеним у тачки 2 изреке пресуде силовао лице "А", односно да је силовањем и мучењем починио прогон цивилног становништва, што представља кривично дјело обухваћено чланом 172 став 1 тачка х) у вези са тач. г) и к) КЗБиХ.

8. Такође, утврђено је да је апелант радњама ближе наведеним у тачки 3 изреке пресуде, поступајући супротно одредбама члана 3 Женевске конвенције о заштити цивилних лица за вријеме рата, од 12. августа 1949. године


(у даљњем тексту: Женевска конвенција), у периоду од 1993. до 1995. године, починио кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва. Наиме, Суд БиХ је утврдио да је апелант, између осталог, заустављао цивиле муслиманске националности, вршио застрашивања и премлаћивања, учествовао у незаконитом хапшењу цивила и одвођењу у затвор војне полиције, легитимисао цивиле који су пролазили кроз пункт, вријеђао их на разне начине, застрашивао и премлаћивао.

9. У погледу спроведених доказа Суд БиХ је навео да је, на основу одредаба члана 4 Закона о уступању предмета од Међународног кривичног суда за бившу Југославију Тужилаштву Босне и Херцеговине и коришћењу доказа прибављених од Међународног кривичног суда за бившу Југославију у поступцима пред судовима у Босни и Херцеговини (у даљњем тексту: Закон о уступању), дјелимично прихватио приједлог Тужилаштва БиХ да формално прими на знање чињенице утврђене правоснажном одлуком Међународног кривичног суда за бившу Југославију (у даљњем тексту: МКСЈ) у пресуди донесеној у предмету број ИТ-99-36 (Тужилац против Радослава Брђанина, пресуда Претресног вијећа од 28. новембра 2003. године), те да је од 18 предложених чињеница, утврђених у поступцима пред МКСЈ, као доказане прихватио 11 у цијелости и још двије дјелимично. Суд БиХ је истакао да су прихваћене чињенице конкретне и да се могу идентификовати, те да су по својој природи уопштене и да не упућују на појединачну апелантову кривичну одговорност, али су од значаја за наведени предмет, будући да се апелант терети за кривична дјела која су извршена у оквиру широко распрострањеног или систематског напада на несрпско становништво које су извеле ВСРБиХ, полиција и паравојне формације на ширем подручју општине Сански Мост. Насупрот томе, у односу на чињенице које није прихватио Суд БиХ је истакао да су превише конкретне и и сувише уско повезане са појединачним чињеничним наводима против апеланта и да као такве имају тенденцију да индиректно потврђују његову кривичну одговорност, те да се ради о чињеницама које се понављају и које су од малог значаја за конкретни предмет.

10. Суд БиХ је навео да је на основу спроведених доказа утврдио да су испуњени сви основни елементи кривичног дјела злочини против човјечности из члана 172 КЗБиХ. Даље, у односу на радње ближе описане у тачки 1 изреке пресуде Суд БиХ је навео да се из исказа свједока оптужбе и одбране неспорном показала чињеница да се описани напад догодио управо у наведено вријеме и да је у њему учествовао апелант. При томе је Суд БиХ навео да је посебно оцијенио исказ свједока Р. Б., једине преживјеле жртве стријељања, затим, свједокā који су потврдили апелантов идентитет и свједокā Ц. М., З. Х., М. Р., К. А. и Е. Ф., те је закључио да нема сумње да је управо апелант био један од војника ВСРБиХ који је учествовао у предметном нападу. Такође је утврђено да је апелант том приликом учествовао у раздвајању жена и дјеце од мушкараца, те да је током спровођења заробљених мушкараца убио њих пет, а заједно са другим војницима учествовао у убијању преосталих 14 заробљених мушкараца. Наведено је да су овакав закључак Суда БиХ потврдили и искази свједока одбране, и то М. Р., К. Р. и С. Ђ., за које је наведено да су, настојећи да апеланту пруже алиби, произвели потпуно нелогичне околности, положај и апелантову улогу у инкриминисано вријеме. Поред тога, Суд БиХ је нагласио да је посебну пажњу поклонио исказу свједока Р. Б. за који је наведено да је потпуно увјерљив и

логичан, али и поткријепљен другим посредним и непосредним доказима. У образложењу пресуде је затим Суд БиХ детаљно интерпретирао исказ свједока Р. Б., наводећи да такав детаљан опис критичног догађаја сматра неопходним, будући да је тај свједок једина преживјела жртва стријељања коме је претходило незаконито затварање и друго нечовјечно поступање.

11. У односу на радње ближе описане у тачки 2 изреке пресуде Суд БиХ је закључак о апелантовом инкриминисаном понашању донио на основу исказа свједока "А", директне жртве апелантових радњи, те три поименично наведена свједока. Суд је навео да је, такође, оцијенио и исказе саслушаних свједока и оштећене "А" који су дати током истраге, а спроведени су као доказ одбране, која је из тих исказа произашлим несугласицама настојала побити наводе тачке 2 оптужнице. При томе Суд БиХ је навео да је посебно оцијенио чињеницу да сама жртва - свједок "А", није познавала лице које ју је силовало, које је, како је потврђено исказима свједока Д. А., С. С. и Р. Ш., управо апелант. За исказе наведених свједока, али и оштећене "А", дате током главног претреса и истраге, Суд БиХ је закључио да су вјеродостојни, имајући у виду њихову сагласност, али и очигледну објективност која негира сваку намјеру да апеланта неосновано терети.

12. Осим тога, у погледу апелантових радњи које су наведене у тачки 3 изреке пресуде Суд БиХ је навео да је постојање основних елемената кривичног дјела ратни злочин против цивилног становништва, за које је апелант оптужен, било неспорно. Међутим, спорним се, како је истакао Суд БиХ, показало постојање четвртог основног елемента овог кривичног дјела, односно да ли је апелант наредио или починио инкриминисане радње. У вези с тим, Суд БиХ је истакао да је оцјеном свих доказа изведених на околности описане у овој тачки, појединачно и у њиховој међусобној повезаности, установио да је апелантова улога неспорна. Наведено је да то произилази из сагласних изјава како оштећених, тако и 15 поименично наведених свједока, али и материјалне документације. Наглашено је да је из исказа саслушаних свједока оптужбе Суд БиХ утврдио да апелантов идентитет није споран. Осим тога, наведено је да на основу исказа свједока оптужбе Суд БиХ сматра доказаним да је апелант својим радњама жртвама проузроковао тешку физичку и психичку бол. Стога је Суд БиХ закључио да је апелант починио и кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва са директним умишљајем, свјестан дјела које чини и вољан да га почини.

13. Суд БиХ је, даље, навео да није прихватио апелантов приједлог да се као свједок саслуша његова супруга. У вези с тим, наведено је да је 14. новембра 2007. године, током главног претреса, при крају извођења доказа одбране, апелантов бранилац за свједока предложио апелантову супругу Татјану Палија, која би, како је наведено, свједочила на околности "предбрачног и брачног познанства и породичних прилика". Даље, Суд БиХ је навео да одбрана, најављујући распоред својих доказа, није најавила и овог свједока. Осим тога, истакнуто је да је, одбијајући овај приједлог одбране, Суд БиХ имао у виду одредбе не само члана 258 став 3 ЗКПБиХ, који налаже да свједоци до момента њиховог саслушања буду смјештени ван суднице, у просторијама у којима не могу бити у међусобном контакту, него и члана 81 став 1 ЗКПБиХ који прописује да се свједоци саслушавају када постоји вјероватноћа да ће својим исказом моћи да дају обавијести о кривичном дјелу, учиниоцу и о другим важним околностима. Такође, Суд БиХ је навео да је имао у виду и


одредбу члана 83 ЗКПБиХ, која апелантовом брачном другу омогућава да одбије да свједочи. Оцјењујући околности конкретног случаја, посебно да је апелантова супруга присуствовала саслушању многих свједока и оптужбе и одбране, услијед чега би свој исказ могла прилагодити, Суд БиХ је истакао да је њен исказ неприхватљив и ирелевантан с обзиром на то да се информације које би дала тичу апелантовог породичног живота, и то у времену знатно послије инкриминисаних догађаја.

14. У погледу примјене материјалног закона Суд БиХ је навео да је прихватио правну квалификацију Тужилаштва БиХ и апеланта осудио због кривичних дјела злочини против човјечности из члана 172 став 1 (за радње наведене у тач. 1 и 2 изреке пресуде) и ратни злочин против цивилног становништва из члана 173 став 1 КЗБиХ (за радње наведене у тачки 3 изреке пресуде). У вези са примјеном материјалног закона, Суд БиХ је навео да је чланом 7 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) и чланом 15 став 1 Међународног пакта о грађанским и политичким правима (у даљњем тексту: Међународни пакт) прописано да кривично дјело мора бити прописано, односно мора да представља кривично дјело према домаћем или међународном праву, те да се за кривично дјело не може изрећи тежа казна од оне која је била примјењива у часу кад је дјело почињено. Међутим, Суд БиХ је навео да су од цитираног правила у оба поменута документа прописани изузеци, и то чланом 7 став 2 Европске конвенције, односно чланом 15 став 2 Међународног пакта. Суд БиХ је навео да је исти изузетак прописан и чланом 4.а. КЗБиХ, којим је омогућено изузетно одступање од принципа из члана 4 КЗБиХ, односно одступање од обавезе да се примијени блажи закон у поступцима који представљају кривична дјела према међународном праву. Наиме, Суд БиХ је закључио да се кривично дјело злочини против човјечности у сваком случају може подвести под "општа начела међународног права" из члана 4.а. КЗБиХ с обзиром на то да је у вријеме извршења, без обзира на то да ли је посматрано са становишта међународног обичајног права или са стано-вишта "принципа међународног права", недвосмислено представљало кривично дјело, односно да је задовољен принцип легалитета. Такође, Суд БиХ је истакао да је на основу одредаба члана 4.а. КЗБиХ и обичајног међународног права апелантово понашање из 1992. године представљало кривично дјело, те је наведено да Суд БиХ није требало да проналази компаративне одредбе у КЗСФРЈ који је у инкриминисаном периоду био на снази како би оправдао своју пресуду. Довољно је да обичајно међународно право обухвата понашање забрањено чл. 172 и 173 КЗБиХ, како би те одредбе закона биле основ за доношење пресуде у овом предмету.

15. Суд БиХ је апеланту за кривична дјела за која га је прогласио кривим тач. 1 и 2 изреке пресуде утврдио казну дуготрајног затвора у трајању од 28 година. При томе је, како је Суд БиХ истакао, нарочито оцијењена апелантова бруталност и, између осталог, и то да је у једном дану убијено 19 мушкараца из засеока Доњи Бегићи. Поред тога, како је даље истакао Суд БиХ, упорност и безобзирност које је апелант показао у изузетно дугом временском периоду, дакле вишеструким вршењем забрањених радњи у периоду од 1993. до 1995. године, и то у статусу војног полицајца, свјесног свог положаја и моћи у односу на цивиле, нарочито угрожену групу коју је био дужан да штити, опредијелиле су Суд БиХ да апеланту изрекне казну

затвора у трајању од 10 година за радње описане у тачки 3 изреке пресуде. На крају Суд БиХ је закључио да је изречена казна пропорционална тежини кривичних дјела, степену апелантове кривичне одговорности и околностима у којим су кривична дјела почињена, те апелантовим мотивима да почини предметна кривична дјела и да ће изречена казна испунити сврху кажњавања из члана 39 КЗБиХ, у смислу посебне и опште превенције.

16. Вијеће Апелационог одјељења Одјељења I за ратне злочине Суда БиХ (у даљњем тексту: Апелационо вијеће) је Пресудом број X-КРЖ 06/290 од 24. априла 2008. године жалбе апелантових бранилаца одбило и Пресуду број X-КР 06/290 од 28. новембра 2007. године потврдило.

17. У образложењу пресуде Апелационо вијеће је истакло, између осталог, да је Суд БиХ за одбијање апелантовог приједлога за саслушање његове супруге дао убједљиве разлоге, које у свом одговору афирмира и Тужилаштво БиХ, када логички примјећује за случај да је Татјана Палија у то вријеме познавала апеланта, свакако да њени пријатељи, попут снахе Д. А., не би страховали када би се апелант појавио на улици – зашто сматра ирелевантним спровођење овог доказа, па се супротна гледишта жалбе, па ни оно којим се тврди да је дошло до повреде права апелантове одбране, према оцјени Апелационог вијећа, не могу прихватити као тачна. Осим тога, Апелационо вијеће је истакло да докази спроведени на главном претресу, на које се суд позива у образложењу побијане пресуде, на несумњив начин потврђују закључак првостепеног суда да је апелант починио кривична дјела на начин описан у изреци пресуде, тако да, и у случају да је Татјана Палија саслушана као свједок, њен исказ, према закључку Апелационог вијећа, не би у битном измијенио закључак побијане пресуде о апелантовој кривичној одговорности. Апелационо вијеће је, такође, истакло, осврћући се на апелантове тврдње да је Суд БиХ пропустио да упозори публику у судници на околност "да свједоци до саслушања треба да буду смјештени ван суднице", да суд не упозорава публику у судници, већ свједоке, а сазнање о томе ко су свједоци црпи из члана 260 став 2 ЗКПБиХ у којем се каже да ће тужилац, након читања оптужнице, укратко изнијети доказе на којима темељи оптужницу, односно из најаве одбране о доказима које ће понудити у својој одбрани, како стоји у члану 260 став 3 ЗКПБиХ. Будући да одбрана није најавила да ће као свједока саслушати Татјану Палија, Суд БиХ није ни могао имати сазнање о тој могућности да би је могао удаљити из суднице, нити је, с обзиром на начело јавности главног претреса, за то имао потребу.

18. Даље, у погледу жалбених тврдњи да првостепени суд није могао да прихвати као утврђене одређене чињенице у складу са чланом 4 Закона о уступању, Апелационо вијеће је навело да је првостепени суд, руководећи се критеријумима успостављеним праксом МКСЈ која се односи на Правило 94 (Б) Правилника о поступку и доказима МКСЈ, утврдио да чињенице из правоснажних пресуда МКСЈ, које је прихватио, у цијелости испуњавају постављене критеријуме. У вези с тим, наведено је да је из правоснажне пресуде МКСЈ преузет правни закључак о постојању распрострањеног или систематског напада, који, у ствари, представља елеменат дјела, иако је из даљњих навода предметне тачке очигледно да је првостепени суд прихватио само чињенице и на основу тога, мада користећи неправилну терминологију из правилно утврђених чињеница, исправно донио правни закључак о постојању широког или систематског напада.


19. Даље, у погледу жалбених навода који се односе на идентификацију апеланта у судници, јер, између осталог, кључни свједоци попут Р. Б. и свједок "А" апеланта нису препознали у судници, Апелационо вијеће је истакло да се и о тим приговорима Суд БиХ у првостепеној пресуди изјаснио. Наведено је да у тврдњи свједока Р. Б., како му апелант по садашњем облику не личи "том човјеку који је тих дана био на мјесту догађаја", Апелационо вијеће не налази никакву противрјечност са категоричном тврдњом тог свједока - жртве да је сигуран да је то био апелант. Наиме, овај свједок је на главном претресу дао логично објашњење зашто му апелант у судници не личи на оног човјека који је био виновник критичног догађаја управо имајући у виду кључне ријечи које апелантов лик везује за садашњи облик, када је апелант дебљи него што је био у вријеме догађаја, на што с правом указује тужилац у свом одговору на жалбу. У погледу идентификације апеланта у судници, Апелационо вијеће је истакло да идентификација апеланта у судници од свједока не представља уопште радњу доказивања на начин како је предвиђен чланом 85 став 3 ЗКПБиХ. Да ли је свједок препознао апеланта у судници или не, то се не може сматрати идентификацијом у смислу цитиране законске одредбе, него се може само посматрати у смислу оцјене валидности и релевантности самог свједока (оцјене његовог исказа), а ситуација да свједок у судници не препознаје апеланта не умањује чињеницу да је управо апелант лице које је починило кривична дјела која му се стављају на терет.

20. Даље је у пресуди наведено да, за разлику од става изнесеног у жалбама, Апелационо вијеће сматра да је Суд БиХ, на основу резултата изведених доказа на главном претресу и на њима утврђених чињеница, на које се позива у образложењу пресуде, на поуздан начин утврдио да је апелант починио кривичноправне радње описане у тач. 1 до 3 изреке пресуде, те правилно закључио да се у описаним радњама стичу сва законска обиљежја кривичног дјела злочини против човјечности из члана 172 став 1 тачка х) у вези са тач. а), е), г) и к) КЗБиХ (тач. 1 и 2 изреке пресуде) и кривичног дјела ратни злочин против цивилног становништва из члана 173 став 1 тач. а), е) и ф) КЗБиХ (тачка 3 изреке пресуде). Наиме, у погледу оцјене доказа на којима се темељи одлука о апелантовој одговорности, првостепена пресуда, према оцјени Апелационог вијећа, даје сасвим ваљане и исцрпне разлоге због чега одређене чињенице узима као доказане, те на задовољавајући начин појашњава и образлаже на који начин је оцијенила исказе свједока, али и друге спроведене доказе. Наведено је да чињеница да првостепено вијеће није оцијенило доказе на начин који је одговарао одбрани, те да није посебно анализирало сваку реченицу исказа који су свједоци дали било у току саслушања у фази истраге, било на главном претресу не чини првостепену пресуду мањкавом и непотпуном, већ јасном и концентрисаном на битне елементе кривичног дјела за које се суди. Имајући у виду наведено, Апелационо вијеће је оцијенило да се првостепено вијеће детаљно бавило чињеничним стањем у предмету при чему је увијек узимало стандард приступа у навођењу доказа на које се позивало, анализирало доказе појединачно и у цјелини, те изводило доказе о чињеничном стању из којих разлога побијана пресуда садржи ваљану анализу свих одлучних чињеница, па Апелационо вијеће сматра да нема мјеста за приговор да изведени докази нису оцијењени на начин прописан ЗКП, како жалба указује. Наведено је да, уколико се искази анализирају у својој цјелокупности и у вези са осталим доказима, а не

фрагментарно и ван контекста, како се чини у жалбама, сасвим се јасним указује да спроведени докази - првенствено искази свједока, сагласно потврђују чињенично утврђење наведено у изреци пресуде, како првостепено вијеће правилно и закључује.

21. У погледу жалбених приговора којима се указује на погрешну примјену материјалног права, Апелационо вијеће је истакло да из образложења оспорене пресуде произилази да је она у овом дијелу заснована на одредби члана 4.а. КЗБиХ, који наводи "опште принципе међународног права". Апелационо вијеће је, даље, образложило да је примјеном одредбе члана 4.а. КЗБиХ у конкретном случају учињен изузетак од општих начела наведених у чл. 3 и 4 КЗБиХ, у смислу да наведени чланови не доводе у питање суђење и кажњавање неког лица за свако чињење или нечињење који укључују и кривично дјело које је апеланту стављено на терет, које као такво није било прописано законом који је био на снази у вријеме извршења кривичног дјела. Дакле, како је даље навело Апелационо вијеће, будући да су у образложењу првостепене пресуде дати ваљани разлози који потврђују да су "злочини против човјечности и злочини против цивилног становништва" о којима се ради у овом предмету били дио међународног обичајног права, те да обичајно међународно право обухвата понашање забрањено чл. 172 и 173 КЗБиХ, Апелационо вијеће је закључило да је првостепени суд на потпуно утврђено чињенично стање правилно примијенио одредбе КЗБиХ. На крају Апелационо вијеће је нагласило да је изречена казна апеланту правилно одмјерена.

IV. Апелација а) Наводи из апелације

22. Апелант сматра да су му оспореним пресудама повријеђена права из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чл. 6 и 7 Европске конвенције, те члана 15 Међународног пакта. Апелант је, у суштини, поновио наводе које је истицао у жалби против првостепене пресуде. Наиме, апелант сматра да је редовни суд повриједио његово право на правично суђење у погледу начина утврђивања чињеница, те да је суд очигледно произвољно оцијенио исказе свједока оптужбе слиједом чега је чињенично стање утврђено на "његову штету". При томе апелант понавља шта је утврђено у пресуди и нарочито приговара да је тачка 1 изреке пресуде заснована на исказу "једног јединог свједока Р.Б." за којег наводи да је приликом свједочења у судници изјавио да апелант не личи "том човјеку који је тих дана био на мјесту догађаја". Апелант приговара и "препознавању" од свједока под псеудонимом "А". Апелант потом интерпретира исказе свједока, указујући притом на, према његовом мишљењу, контрадикторности у исказима за које је Суд БиХ указао да се ради о очигледно истинитим исказима, те истиче да су у току цијелог поступка и првостепено и другостепено вијеће у случају сумње утврђивали чињенично стање на његову штету због чега је повријеђен принцип in dubio pro reo. Апелант нарочито истиче да је редовни суд, "тешко повриједио" његово право на одбрану тиме што није дозволио да свједочи Татјана Палија, његова супруга. Осим тога, сматра да је у току поступка повријеђен принцип "једнакости у поступању", јер је одлуком суда о прихваћању доказаним чињеница које су утврђене правоснажним пресудама МКСЈ повријеђено његово "право да испита свједоке", које је гарантовано чланом 6 став 3 тачка д. Европске конвенције. Апелант приговара и примјени материјалног права. У вези с тим, апелант је


навео, између осталог, да је "дјело које му се ставља на терет" било обухваћено и законима из 1992. године, односно КЗСФРЈ, мада не у наведеном терминолошком облику. Стога, апелант сматра да је Суд БиХ у његовом предмету требало да примијени одредбе кривичног закона који је важио у вријеме када је дјело почињено, дакле, одредбе КЗСФРЈ, а не КЗБиХ. С тим у вези, апелант је навео да је Суд БиХ, примјењујући одредбе КЗБиХ прекршио одредбе члана 3 (начело законитости) и члана 4 КЗБиХ (начело временског важења кривичног закона), јер сматра да за њега није била најблажа примјена одредаба КЗБиХ у односу на прописану казну. Наиме, апелант се позвао на праксу редовних судова у којој су правоснажно окончани предмети "ратни злочини у БиХ" у којима су примијењене одредбе КЗСФРЈ који је важио у вријеме извршења кривичног дјела, односно одредбе КЗФБиХ или КЗСФРЈ, јер су, према његовом мишљењу, ти закони били најповољнији за починиоце кривичних дјела "ратни злочин" у односу на прописану казну.

б) Одговор на апелацију

23. Суд БиХ је нагласио да су сви приговори из апелације већ истицани у току редовног поступка пред првостепеним вијећем и у жалбама апелантових бранилаца, те да су оспорене пресуде правилне и законите, а наводи из апелације неосновани.

24. Тужилаштво БиХ је навело, између осталог, да је Суд БиХ правилно одбио да саслуша апелантову супругу. Такође је истакло да је Суд БиХ правилно закључио да кривично дјело злочини против човјечности представља императивну норму међународног права због чега је неспорно да су кривичноправне радње које је апелант предузео 1992. године представљале кривична дјела по међународном праву.

V. Релевантни прописи

25. Закон о кривичном поступку БиХ ("Службени гласник БиХ" бр. 3/03, 32/03, 36/03, 26/04, 63/04, 13/05, 48/05, 46/06, 76/06, 29/07, 32/07, 53/07, 76/07, 15/08, 58/08, 12/09, 16/09, 93/09) у тексту који се примјењивао у вријеме суђења у релевантном дијелу гласи:

Члан 3. став 2. Претпоставка невиности и in dubio pro reo

Сумњу у погледу постојања чињеница које чине обиљежја кривичног дјела или о којима зависи примјена неке одредбе кривичног законодавства, Суд рјешава пресудом на начин који је повољнији за оптуженог.

Члан 16. Принцип акузаторности

Кривични поступак се може покренути и провести само по захтјеву Тужиоца.

Члан 17. Принцип легалитета кривичног гоњења

Тужилац је дужан предузети кривично гоњење ако постоје докази да је учињено кривично дјело, осим ако овим законом није другачије прописано.

Члан 85. став 1. Начин саслушања, суочење и препознавање

(1) Свједоци се саслушавају појединачно и у одсуству других свједока.

Члан 258. став 3. Утврђивање идентитета оптуженог и давање упута

(3) Након утврђивања идентитета оптуженог, судија, односно предсједник вијећа ће упутити свједоке и вјештаке у просторију ван суднице за њих одређену, гдје ће

чекати док буду позвани да свједоче. Судија, односно предсједник вијећа ће упозорити свједоке да док чекају, о својим исказима не разговарају с другим свједоцима. [].

26. Кривични закон Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ" бр. 3/03, 32/03, 37/03, 54/04, 61/04, 30/05, 53/06, 55/06, 32/07) у тексту који се примјењивао у вријеме суђења у релевантном дијелу гласи:

Члан 3. Начело законитости

(1) Кривична дјела и кривичноправне санкције прописују се само законом.

(2) Никоме не може бити изречена казна или друга кривичноправна санкција за дјело које, прије него што је учињено, није било законом или међународним правом прописано као кривично дјело и за које није била законом прописана казна.

Члан 4. Временско важење Кривичног закона

(1) На учиниоца кривичног дјела примјењује се закон који је био на снази у вријеме учињења кривичног дјела.

(2) Ако се послије учињења кривичног дјела једном или више пута измијени закон, примијениће се закон који је блажи за учиниоца.

Члан 4.а. Суђење или кажњавање за кривична дјела према општим

начелима међународног права Чланови 3. и 4. овог закона не спречавају суђење или

кажњавање било којег лица за било које чињење или нечињење које је у вријеме када је почињено представљало кривично дјело у складу с општим начелима међународног права.

Члан 53. ст. 1. и 2. тачка а) Стицај кривичних дјела

(1) Ако је учинилац једном радњом или с више радњи учинио више кривичних дјела за која му се истовремено суди, суд ће најприје утврдити казне за свако од тих кривичних дјела, па ће за сва кривична дјела изрећи јединствену казну затвора, казну дуготрајног затвора или јединствену новчану казну.

(2) Јединствену казну суд ће изрећи по овим правилима:

а) ако је за неко од кривичних дјела у стицају суд утврдио казну дуготрајног затвора, изрећи ће само ту казну;

Члан 172. став 1. тач. а),д), е), х и к) Злочини против човјечности

(1) Ко, као дио широког или систематског напада усмјереног било против којег цивилног становништва, знајући за такав напад, учини које од ових дјела:

а) лишење другог лица живота (убиство); д) депортација или присилно пресељење

становништва; е) затварање или друго тешко одузимање физичке

слободе супротно основним правилима међународног права;

х) прогон било које групе људи или колектива на политичкој, расној, националној, етничкој, културној, вјерској, полној или другој основи која је универзално прихваћена као недопустива по међународном праву, у вези с било којим кривичним дјелом из овог става овог члана, било којим кривичним дјелом прописаним у овом закону или било којим кривичним дјелом у надлежности Суда Босне и Херцеговине;


к) друга нечовјечна дјела сличне природе, учињена у намјери наношења велике патње или озбиљне физичке или психичке повреде или нарушења здравља,

казниће се казном затвора најмање десет година или казном дуготрајног затвора.

Члан 173. став 1. тач. а), ц) и е) Ратни злочини против цивилног становништва

(1) Ко кршећи правила међународног права за вријеме рата, оружаног сукоба или окупације нареди или учини које од ових дјела:

а) напад на цивилно становништво, насеље, поједина цивилна лица или лица онеспособљена за борбу, а тај је напад имао за посљедицу смрт, тешку тјелесну озљеду или тешко нарушавање здравља људи,

ц) [ ], намјерно наношење лицу снажног тјелесног или душевног бола или патње (мучење), нечовјечно поступање, [ ], наношење великих патњи или повреда тјелесног интегритета или здравља;

е) [ ] примјењивање мјера застрашивања и терора, узимање талаца, колективно кажњавање, противправно одвођење у концентрационе логоре и друга противзаконита затварања, [ ],


27. Кривични закон СФРЈ ("Службени лист СФРЈ" бр. 44/76, 36/77, 56/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90 и 45/90) у релевантном дијелу гласи:

Члан 37. став 2. Смртна казна може се изрећи само за најтеже

случајеве тешких кривичних дјела за које је законом прописана.

Члан 38. ст. 1, 2. и 3. (1) Затвор не може бити краћи од петнаест дана ни

дужи од петнаест година. (2) За кривична дјела за која је прописана смртна

казна суд може изрећи и затвор од двадесет година. (3) Ако је за кривично дјело учињено са умишљајем

прописан затвор у трајању од петнаест година, може се за тешке облике тог дјела прописати и затвор од двадесет година.

Члан 142. став 1. Ратни злочин против цивилног становништва

(1) Ко кршећи правила међународног права за вријеме рата, оружаног сукоба или окупације нареди да се изврши напад на цивилно становништво, насеље, поједина цивилна лица или лица онеспособљена за борбу, који је имао за посљедицу смрт, тешку тјелесну повреду или тешко нарушавање здравља људи; напад без избора циља којим се погађа цивилно становништво; да се према цивилном становништву врше убиства, мучења, нечовјечна поступања, [ ], наношења великих патњи или повреда тјелесног интегритета или здравља; расељавање [ ]; примјењивање мјера застрашивања и терора, узимање талаца, колективно кажњавање, [ ], или ко изврши неко од наведених дјела,

казнит ће се затвором најмање пет година или смртном казном.

28. Закон о уступању предмета од стране Међународног кривичног суда за бившу Југославију Тужилаштву Босне и Херцеговине и коришћењу доказа прибављених од Међународног кривичног суда за бившу Југославију у поступцима пред судовима у Босни и Херцеговини ("Службени гласник БиХ" број 61/04) у релевантном дијелу гласи:

Члан 4. Чињенице установљене правоснажним одлукама МКСЈ Након саслушања странака, суд може, на властиту

иницијативу или на приједлог једне од странака, одлучити да прихвати као доказане чињенице које су утврђене правоснажном одлуком у другом поступку пред МКСЈ-ом, или да прихвати писмени доказани материјал из поступака пред МКСЈ-ом ако се односи на питања од значаја у текућем поступку.

VI. Допустивост

29. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини.

30. У складу са чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може разматрати апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку којег је користио.

31. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Суда БиХ број X-КРЖ 06/290 од 24. априла 2008. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апелант је примио 17. јула 2008. године, а апелација је поднесена 12. септембра 2008. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због којег апелација није допустива.

32. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

33. Апелант је оспорио наведене пресуде тврдећи да су му тим пресудама повријеђена права из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чл. 6 и 7 Европске конвенције, те члана 15 Међународног пакта.

а) Право на правично суђење

34. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи:

Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају:

е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком.

35. Члан 6 ст. 1, 2 и 3д. Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом.

2. Свако ко је оптужен за кривично дјело сматра се невиним док се његова кривица по закону не докаже.

3. Свако ко је оптужен за кривично дјело има сљедећа минимална права:


д) да сам испитује или захтијева испитивање свједока оптужбе и да се присуство и саслушање свједока одбране одобри под условима који важе и за свједока оптужбе.

36. У конкретном случају се ради о кривичном поступку у којем се утврђивала основаност кривичне оптужбе против апеланта, па је члан 6 Европске конвенције примјењив. Стога, Уставни суд треба испитати да ли је поступак пред судовима био правичан онако како захтијева члан 6 Европске конвенције.

37. У односу на наводе апелације који се тичу приговора на утврђено чињенично стање и примјену права, Уставни суд, прије свега, указује да, према пракси Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд) и Уставног суда, задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене права (види, Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је уопштено задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види, Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли је евентуално дошло до повреде или занемаривања уставних права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминациона. Дакле, у оквиру апелационе надлежности Уставни суд се бави искључиво питањем евентуалне повреде уставних права или права из Европске конвенције у поступку пред редовним судовима.

38. Даље, Уставни суд подсјећа да је ван његове надлежности процјењивање квалитета закључака редовних судова у погледу оцјене доказа уколико се ова оцјена не доима очигледно произвољном. Исто тако, Уставни суд се неће мијешати у начин на који су редовни судови усвојили доказе као доказну грађу. Уставни суд се неће мијешати у ситуацију када редовни судови повјерују доказима једне стране у поступку на основу слободне судијске оцјене. То је искључиво улога редовних судова чак и када су изјаве свједока на јавној расправи и под заклетвом супротне једна другој (види, Европски суд за људска права, Doorson против Холандије, пресуда од 6. марта 1996. године, објављена у Извјештајима број 1996-II, став 78).

39. Испитујући поступак пред редовним судовима, Уставни суд, прије свега, запажа да је Тужилаштво БиХ, у складу са начелом акузаторности и легалитета, спровело истрагу против апеланта и утврдило да постоји основана сумња да је апелант радњама ближе описаним у оптужници починио кривична дјела злочини против човјечности и ратни злочин против цивилног становништва чији су елементи прописани у одредбама чл. 172 и 173 КЗБиХ. Наиме, оптужницом Тужилаштва БиХ број КТ-РЗ 123/06 од 28. децембра 2006. године апеланту је стављено на терет да је починио два кривична дјела, и то злочини против човјечности из члана 172 КЗБиХ и ратни злочин против цивилног становништва из члана 173 КЗБиХ, за која је послије одржаног главног претреса, односно након одржане сједнице Апелационог вијећа, Суд БиХ утврдио да их је апелант починио и за која га је прогласио кривим. При томе Уставни суд запажа да је Суд БиХ, приликом одмјеравања казне за кривична дјела за која је апеланта прогласио кривим, примијенио институт стицаја који је прописан одредбама члана 53 КЗБиХ. Уставни суд указује

да је одредбама члана 53 ст. 1 и 2 тачка а) прописано да, ако је учинилац једном радњом или с више радњи учинио више кривичних дјела за која му се истовремено суди, суд ће најприје утврдити казне за свако од тих кривичних дјела, па ће за сва кривична дјела изрећи јединствену казну затвора, казну дуготрајног затвора или јединствену новчану казну (став 1) и да ће јединствену казну суд изрећи на начин да ће: а) ако је за неко од кривичних дјела у стицају суд утврдио казну дуготрајног затвора, изрећи ће само ту казну. Уставни суд примјећује да из предметне законске одредбе произилази да је за постојање "стицаја" потребно да буду испуњени сљедећи услови: да постоје два или више кривичних дјела, да је дјела учинило исто лице, да се за сва дјела учиниоцу истовремено суди и изриче једна пресуда. Доводећи ову одредбу у контекст са предметним случајем, Уставни суд запажа да је апелант проглашен кривим зато што је радњама ближе описаним у три тачке изреке пресуде починио два кривична дјела, и то (тач. 1 и 2) злочини против човјечности из члана 172 КЗБиХ, које је починио у времену од маја до 31. децембра 1992. године, те (тачка 3) ратни злочин против цивилног становништва из члана 173 КЗБиХ, који је починио у периоду од 1993. до октобра 1995. године. При томе Уставни суд запажа да се ова два кривична дјела разликују у више елемената, али да је најважнија разлика у њиховим општим елементима. С тим у вези, Уставни суд указује да су општи елементи кривичног дјела злочини против човјечности: 1. постојање широко распрострањеног и систематског напада на цивилно становништво, 2. свијест оптуженог о постојању таквог напада и 3. да су радње оптуженог представљале дио напада, као и да је он био свјестан да његове радње представљају дио напада. Насупрот томе, општи елементи кривичног дјела ратни злочин против цивилног становништва су: да је дјело починиоца супротно правилима међународног права (најчешће Женевских конвенција I-IV из 1949. године), да је дјело учињено у вријеме рата, оружаног сукоба или окупације и да је у вези са њима, те да починилац мора да нареди или изврши дјело које му се ставља на терет. Слиједећи то, будући да су апеланту стављена на терет два наведена кривична дјела, која је апелант починио у различитом времену, те уз постојање (у склопу) различитих општих елемената, за која је Суд БиХ утврдио да су испуњена у једном поступку и за која је утврдио појединачне казне а затим изрекао јединствену казну, Уставни суд сматра да нема произвољности у примјени института стицаја у конкретном случају, будући да су испуњени сви услови из одредаба члана 53 КЗБиХ.

40. Даље, у погледу принципа да само закон може установити кривично дјело и прописати казну (nullum crimen, nulla poena sine lege), Уставни суд подсјећа да је први задатак суда да провјери да ли је, у вријеме када је оптужени починио радњу која је довела до оптуживања и кажњавања, била на снази одредба домаћег или међународног права која је такав акт чинила кажњивим. С тим у вези, Уставни суд подсјећа да, у складу са општим правним принципима, окривљени не могу оправдавати понашање које је довело до њихове осуде једноставно указујући да је, у ствари, такво понашање, тиме што се догодило, постало пракса. Стога, пракса државе да толерише или охрабрује одређена понашања која се сматрају кривичним дјелима према домаћим или међународним инструментима и утисак некажњивости који оваква пракса улива код починилаца таквих дјела не спречавају њихово привођење правди и кажњавање (види,


Европски суд за људска права, Strletz, Kessler и Krenz, пресуда, ст. 74, 77-79 и 87-88).

41. У конкретном случају Уставни суд примјећује да је неспорно да је у вријеме када је апелант починио кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва из члана 173 КЗБиХ, то дјело било прописано у домаћем закону (КЗСФРЈ). Међутим, кривично дјело злочини против човјечности, за које је апелант проглашен кривим да га је починио током 1992. године, није било прописано у домаћем закону. С тим у вези, Уставни суд указује да је увођењем у кривично законодавство Босне и Херцеговине правне норме 4.а. КЗБиХ којом је прописано суђење или кажњавање за кривична дјела према општим начелима међународног права омогућено процесуирање и кажњавање за кривична дјела која су била прописана према општим принципима међународног права. Уставни суд указује да је на тај начин понуђено рјешење на питање повратног дејства правних норми у складу са међународним правом, а које су прихватили сви цивилизовани народи и које је потврдила Генерална скупштина Уједињених нација прихваћањем Нирнбершких принципа. Наиме, Уставни суд указује да је кривично дјело злочини против човјечности прије 2003. године, када је као кривично дјело прописано у КЗБиХ, било прописано у више међународних докумената, што је утврдио и Европски суд у предмету Шимшић против Босне и Херцеговине (дец.), број 51552/10, у тач. 8-13. С обзиром на то да је Европски суд истакао да је кривично дјело злочини против човјечности постојало према међународном праву, Уставни суд указује на дио одлуке из тач. 8 до 13 из предмета поводом апликације број 51552/10, Бобан Шимшић против Босне и Херцеговине, у којој су набројана међународна документа из којих то произилази: Повеља Међународног војног суда (1945), Резолуција 95 (I) Генералне скупштине Уједињених нација о афирмацији принципа међународног права признатих у Повељи Нирнбершког суда (1946), Принципи међународног права признати у Повељи и пресуди Нирнбершког суда (1950) које је усвојила Комисија за међународно право 1950. године, Конвенција о незастаријевању ратних злочина и злочина против човјечности (1968), Статут Међународног кривичног суда за бившу Југославију – ICTY (1993), Статут Међународног кривичног суда од 17. јула 1998. године.

42. С тим у вези, Уставни суд запажа да је и Суд БиХ у образложењу оспорене одлуке истакао да се кривично дјело злочини против човјечности у сваком случају може подвести под "општа начела међународног права" из члана 4.а. КЗБиХ с обзиром на то да је у вријеме извршења, без обзира на то да ли је посматрано са становишта међународног обичајног права или са становишта "принципа међународног права", недвојбено представљало кривично дјело, односно да је задовољен принцип легалитета. Такође, Суд БиХ је истакао да је, на основу одредаба члана 4.а. КЗБиХ и обичајног међународног права, апелантово понашање из 1992. године представљало кривично дјело, те је наведено да Суд БиХ није требало да проналази компаративне одредбе у КЗСФРЈ који је у инкриминисаном периоду био на снази како би оправдао своју пресуду. Довољно је, како је нагласио Суд БиХ, да обичајно међународно право обухвата понашање забрањено чл. 172 и 173 КЗБиХ, како би те одредбе закона биле основ за доношење пресуде у овом предмету.

43. Поред тога, Уставни суд подсјећа да је и Европски суд у пресуди апликантима Абдуладхиму Мактоуфу и Горану Дамјановићу (види, Европски суд, Мактоуф и Дамјановић против Босне и Херцеговине, апликације бр.

2312/08 и 34179/08, пресуда од 18. јула 2013. године, у даљњем тексту: предмет Мактоуф и Дамјановић), у тачки 55 јасно нагласио да "тешка кршења међународног хуманитарног права која спадају у надлежност Суда БиХ могу се подијелити у двије категорије. Неки злочини, конкретно злочини против човјечности, у домаћи закон су уведени 2003. године. Суд БиХ и ентитетски судови, стога, немају никакве друге могућности него да примјењују Кривични закон из 2003. године у таквим предметима (види међународне материјале који се цитирају у тач. 31 и 32 у горњем тексту). С тим у вези, Суд потцртава да се у предмету Шимшић против Босне и Херцеговине (дец.), број 51552/10, 10. април 2012, апликант жалио на осуђујућу пресуду из 2007. године за злочине против човјечности, а у односу на дјела која су се догодила 1992. године. Суд је испитао тај предмет, између осталог, и према члану 7 Конвенције прогласио га очигледно неоснованим. Суд је сматрао ирелевантном чињеницу да злочини против човјечности нису представљали кривично дјело према домаћем закону током рата 1992-95. с обзиром на то да су та дјела у то вријеме представљала кривично дјело према међународном праву".

44. Даље, Уставни суд запажа да у конкретном случају није изостала свеобухватна анализа изведених доказа, већ да је, напротив, првостепени суд у својој пресуди у потпуности описао процес појединачне оцјене доказа, њиховог довођења у међусобну везу и извођење закључка да је апелант починио кривична дјела која су му стављена на терет. Наиме, Уставни суд запажа да је првостепени суд спровео веома обиман доказни поступак, те да је на основу свих спроведених доказа утврдио да је апелант, у вријеме и на начин како је описано у изреци првостепене пресуде, предузео кривичноправне радње које представљају радње извршења кривичних дјела злочини против човјечности из члана 172 став 1 КЗБиХ и ратни злочин против цивилног становништва из члана 173 став 1 КЗБиХ. За овакво утврђење Суд БиХ је дао детаљно и јасно образложење које ни у једном дијелу не изгледа произвољно или неприхватљиво само по себи, нити доводи у сумњу закључке о извршеним кривичним дјелима која су апеланту стављена на терет. Даље, првостепени суд је јасно образложио да је на несумњив начин утврђено да постоји сагласност исказа свих свједока када су у питању апелантове радње и његово учешће у извршењу кривичних дјела која су му стављена на терет. Исто тако, првостепени суд је довољно јасно образложио пресуду у дијелу који се односи на оцјену свих спроведених доказа, при томе дајући јасне разлоге зашто није прихватио наводе одбране. У том контексту, а будући да апелант нарочито проблематизује исказе одређених свједока, Уставни суд запажа да је закључке првостепеног суда у погледу оцјене исказа свједока Р. Б., С. Ш., Д. А., као и других свједока, те свих других спроведених доказа у цијелости прихватио и другостепени суд који је у својој одлуци навео разлоге зашто су неосновани жалбени наводи у вези с тим, који се ни Уставном суду не чине произвољним нити нелогичним. Такође, Уставни суд запажа да је Апелационо вијеће у својој пресуди размотрило све апелантове жалбене приговоре и да се о њима изјаснило јасно и детаљно, при томе дајући одговоре зашто су истакнути наводи неосновани, који су, према мишљењу Уставног суда, у складу са стандардима права на правично суђење.

45. Даље, у односу на апелантове приговоре да га "кључни" свједоци попут Р. Б. и свједока "А" нису препознали у судници, Уставни суд запажа да из образложења другостепене пресуде произилази да је


Апелационо вијеће, испитујући исте апелантове жалбене наводе, детаљно анализирало начин на који су поједини свједоци препознали или не апеланта, те да је, с обзиром на чињенично утврђење, закључило да се ова процесна радња не може подвести под радњу "препознавања" која је прописана чланом 85 став 3 ЗКПБиХ. Наиме, Апелационо вијеће је истакло да идентификација апеланта у судници од свједока не представља уопште радњу доказивања на начин како је предвиђено чланом 85 став 3 ЗКПБиХ. Такође, Уставни суд сматра да образложења оспорених пресуда ни у овом дијелу не изгледају произвољно или неприхватљиво, већ да садрже јасне и недвосмислене разлоге због којих је оцијењено да се чињеница да ли је свједок препознао апеланта у судници или не не може сматрати препознавањем у смислу цитиране законске одредбе, него се може посматрати само у смислу оцјене валидности и релевантности самог свједока и оцјене његовог исказа. Имајући све наведено у виду, Уставни суд не може утврдити никакву произвољност у образложењима оспорених одлука у вези са доказима које је суд прихватио, те закључује да оспорене пресуде суштински испуњавају процедуралне захтјеве из члана 6 став 1 Европске конвенције.

46. Даље, у вези са апелантовим наводима о повреди права на равноправност страна у поступку у смислу одбијања његовог приједлога да се саслуша Татјана Палија, Уставни суд наглашава да члан 6 Европске конвенције не гарантује право да сви доказни приједлози буду прихваћени. Такође, право на правично суђење не захтијева да се слиједе било каква одређена правила у оцјењивању доказа пред кривичним судовима. Домаћи судови треба да оцијене приједлоге који су изнесени њима, као и значај доказа на које се оптужени желе позвати (види, inter alia, Европски суд за људска права, Barbеra, Messequе и Jabardo против Шпаније, пресуда од 6. децембра 1988. године, серија А број 146, тачка 68). Институције Европске конвенције су усвојиле становиште да домаћи судови уживају дискреционо овлашћење да сами одлуче да саслушају свједоке за које сматрају да ће им помоћи у утврђивању истине, односно да оцијене да ли је нужно да се позову предложени свједоци или спроведу други предложени докази, пазећи да се не наруше смисао и циљ права на правично суђење који обавезују да се суђење одвија "под једнаким условима " и уз "једнакост оружја". Члан 6 став 3 Европске конвенције захтијева само да суд наведе разлоге због којих је одлучио да не спроведе предложене доказе које је оптужени изричито захтијевао (види, Европски суд за људска права, Vidal против Белгије, пресуда од 22. априла 1992. године, серија А број 235, тачка 34).

47. У том смислу Уставни суд примјећује, супротно апелантовим наводима, да је првостепени суд у образложењу пресуде дао детаљно образложење зашто није прихватио апелантов приједлог да се саслуша његова супруга, те зашто тај доказ, све и да је спроведен, како је наведено, није могао довести до другачијег рјешења конкретне правне ствари. Дакле, тиме су редовни судови испоштовали своју обавезу из члана 6 став 3 д) Европске конвенције која, у смислу праксе Европског суда, захтијева само да суд наведе разлоге због којих је одлучио да не спроведе предложене доказе које је оптужени изричито захтијевао.

48. У погледу даљњих апелантових навода да му је повријеђено право на одбрану будући да му, према његовој тврдњи, није дата могућност да ваљано оспорава чињенице утврђене правоснажним пресудама МКСЈ, Уставни суд

запажа да је првостепени суд одлуку о прихватању чињеница које су утврђене правоснажном пресудом МКСЈ, које се односе на постојање широког и систематичног напада на цивилно становништво, као битног елемента кривичног дјела које је апеланту стављено на терет, засновао на одредби члана 4 Закона о уступању. Уставни суд указује да наведени закон као lex specialis даје могућност за такво поступање суда. Осим тога, Уставни суд примјећује да је првостепени суд у образложењу пресуде јасно навео да је у току поступка пред тим судом дата разумна могућност апеланту и његовој одбрани да оспоравају закључак о прихватању наведених чињеница доказаним, те да су ти приговори одбране одбијени као паушални. При томе Уставни суд примјећује да из образложења првостепене пресуде произилази да је закључак о доказаности тих чињеница поткријепљен и осталим спроведеним доказима, првенствено исказима саслушаних свједока оптужбе који су, према мишљењу суда, описујући начин на који су и гдје протјерани из својих домова, додатно потврдили истинитост пресуде МКСЈ. У том контексту Уставни суд запажа да је првостепени суд спровео опсежан доказни поступак који је био усмјерен управо на доказивање апелантове индивидуалне кривице, а осуђујућа пресуда није заснована у цијелости или у највећој мјери само на чињеницама које је суд прихватио као доказане у смислу члана 4 Закона о уступању, већ су судови, како је већ речено, оцијенили и друге спроведене доказе појединачно и у међусобној вези. Штавише, Уставни суд запажа да је првостепени суд образложио да је од 18 предложених чињеница, утврђених у поступцима пред МКСЈ, као доказаних, прихватио 11 у цијелости и још двије дјелимично, односно да је прихватио само оне чињенице које су значајне за наведени предмет, будући да се апелант терети за кривична дјела која су извршена у оквиру широко распрострањеног или систематског напада на несрпско становништво који су извеле ВСРБиХ, полиција и паравојне формације на ширем подручју општине Сански Мост, а да, с друге стране, није прихватио утврђене чињенице за које је оцијенио да су превише конкретне и и сувише уско повезане са појединачним чињеничним наводима против апеланта и да као такве имају тенденцију да индиректно потврђују његову кривичну одговорност, те да се ради о чињеницама које се понављају и које имају мали значај за конкретни предмет. С обзиром на наведено, Уставни суд сматра да принцип равноправности страна у поступку није на било који начин нарушен на апелантову штету или да је апеланту онемогућено да равноправно учествује у расправи у конкретном предмету. Стога, Уставни суд није пронашао елементе који би указивали на повреду права на правично суђење из члана 6 став 3 тачка д. Европске конвенције.

49. Апелант се жали да му је повријеђено и право на пресумпцију невиности, односно принцип in dubio pro reo из члана 6 став 2 Европске конвенције. При томе Уставни суд уочава да апелант није посебно образложио ове наводе, а имајући у виду претходне закључке, односно да из образложења оспорених пресуда не произилази да је суд имао сумњи у погледу постојања било које чињенице која чини обиљежје било којег од кривичних дјела која су апеланту стављена на терет или од које зависи примјена неке одредбе кривичног законодавства, па да би ту сумњу рјешавао пресудом на начин који је повољњији за апеланта као оптуженог, Уставни суд и ове апелантове наводе сматра неоснованим.

50. Стога, Уставни суд закључује да у конкретном случају нема кршења апелантовог права на правично


суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1, 2 и 3 тачка д. Европске конвенције.

б) Кажњавање само на основу закона

51. Апелант сматра да му је повријеђено и право из члана 7 Европске конвенције, јер је у конкретном случају примијењен КЗБиХ, а не КЗСФРЈ који је важио у вријеме извршења кривичног дјела.

52. Члан 7 Европске конвенције гласи: 1. Нико се не може сматрати кривим за кривично

дјело настало чињењем или нечињењем које није представљало кривично дјело у вријеме извршења, према националном или међународном праву. Исто тако, изречена казна неће бити тежа од оне која се примјењивала у вријеме извршења кривичног дјела.

2. Овај члан не утјече на суђење или кажњавање било које особе која је крива за чињење или нечињење, ако је то дјело у вријеме извршења представљало кривично дјело према опћим правним начелима признатим код цивилизованих народа.

53. Уставни суд примјећује да је Суд БиХ за кривично дјело злочини против човјечности апеланту утврдио казну дуготрајног затвора у трајању од 28 година, а за кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва казну затвора од 10 година, те да је, у коначници, примјеном одредаба којима је прописано изрицање казне (члан 53 став 2 тачка а. КЗБиХ) за кривична дјела почињена у стицају апеланта осудио на јединствену казну дуготрајног затвора у трајању од 28 година. Стога, узимајући у обзир истакнуте чињенице, Уставни ће испитати да ли је у конкретном случају повријеђено апелантово право из члана 7 Европске конвенције.

У односу на кривично дјело злочини против човјечности

54. У вези са апелационим приговорима на ретроактивну примјену КЗБиХ у погледу кривичног дјела злочини против човјечности, Уставни суд указује да је истовјетна правна питања већ разматрао у више својих одлука, почевши од Одлуке број АП 519/07 од 29. јануара 2010. године (Одлука о допустивости и меритуму, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 20/10). У тој одлуци Уставни суд је образложио примјену права у односу на тумачење члана 7 Европске конвенције. Између осталога, у Одлуци број АП 519/07, у тачки 69, Уставни суд је анализирао новију праксу Суда БиХ и истакао:... "у цитираној пресуди и Суд БиХ констатује (види тач. 120 и 121 цитиране пресуде) да је члан 4а) КЗБиХ примјењив на кривично дјело злочини против човјечности, као кривично дјело према општим принципима међународног права, учињено у вријеме када је био на снази преузети Кривични закон, јер тај закон уопште није прописивао ово кривично дјело. У вези с тим, Суд БиХ је истакао да је потребно директно примијенити члан 7 став 2 Европске конвенције, која се, на основу члана II/2 Устава Босне и Херцеговине, директно примјењује у Босни и Херцеговини и има приоритет над свим другим законима. Такође, наведени члан не допушта да, ако се одређене радње не инкриминишу у националном законодавству као кривична дјела, а које су као такве препознате према општим принципима међународног права, њихови починиоци избјегну суђење и кажњавање." Такође је навео да, имајући у виду и примјену члана 4а. КЗБиХ у вези са чланом 7 став 1 Европске конвенције, закључује да у конкретном случају примјена КЗБиХ у поступку пред Судом БиХ не представља кршење члана 7 Европске конвенције.

55. Даље, Уставни суд запажа да је Европски суд у предмету Шимшић против Босне и Херцеговине донио одлуку о допустивости (види, Европски суд, Бобан Шимшић против Босне и Херцеговине од 10. априла 2012. године, апликација број 51552/10) којом је одбацио као очигледно неосновану апликацију у којој се апликант жалио, позивајући се на члан 7 Европске конвенције, да кривично дјело злочини против човјечности, за које је проглашен кривим и кажњен, у вријеме рата од 1992. до 1995. године није представљало кривично дјело према домаћем праву. У тој одлуци Европски суд је, између осталог, навео да дјела за која је апелант осуђен нису представљала злочине против човјечности према домаћем праву све до ступања на правну снагу КЗБиХ 2003. године, али је евидентно да су ова дјела, у вријеме када су почињена, представљала злочин против човјечности према међународном праву (став 23 одлуке), да је апликант, вршећи професионалну дужност као полицијски службеник, морао поступати с високим степеном опреза при обављању своје дужности због чега се од њега очекивало да поступа с посебном пажњом приликом процјене ризика који његове активности повлаче. Оцјењујући наведено, као и очиту незакониту природу апликантових дјела, Европски суд је указао да је апликант и на основу површне процјене могао схватити да ова дјела представљају злочине против човјечности за које би се он могао сматрати одговорним (став 24 одлуке). Најзад, у наведеној одлуци Европски суд је закључио да су апликантова дјела, у вријеме када су извршена, представљала кривично дјело дефинисано с довољно доступности и предвидивости према међународном праву, па је апликантове наводе у односу на члан 7 Европске конвенције одбацио као неосноване (став 25 одлуке).

56. Имајући у виду да је и побијана пресуда утемељена на одредбама члана 4а. КЗБиХ у вези са чланом 7 Европске конвенције, те да је апелант проглашен кривим за кривично дјело злочини против човјечности, које је учињено у вријеме када је на снази био КЗСФРЈ, који уопште, како је већ наведено, није прописивао предметно кривично дјело, Уставни суд се у погледу апелантових жалбених навода, умјесто посебног образложења ове одлуке, позива на образложење и разлоге наведене у Одлуци број АП 519/07 од 29. јануара 2010. године, јер се у цијелости односе и на ову одлуку. Слиједећи то, Уставни суд закључује, подржавајући и ставове Европског суда у предмету Бобан Шимшић против Босне и Херцеговине, који је са овог аспекта покретао готово идентична правна питања, да у односу на кривично дјело злочини против човјечности за које је апелант проглашен кривим у тач. 1 и 2 изреке оспорене пресуде нема повреде члана 7 Европске конвенције, јер став 2 тог члана, односно члан 4а. КЗБиХ, допушта изузетке када се ради о предметима који се тичу ратних злочина и злочина којима се крши међународно хуманитарно право, које су прихватили "цивилизовани народи", а предметни случај представља изузетак од правила из става 1 члана 7 Европске конвенције.

57. У прилог наведеном Уставни суд указује да је и Европски суд 18. јула 2013. године донио пресуду у предмету Мактоуф и Дамјановић у којој је, између осталог, констатовао да су неки злочини, конкретно злочини против човјечности, у домаћи закон уведени тек 2003. године, па да судови немају никакву другу могућност него да у таквим предметима примјењују КЗБиХ из 2003. године.


У односу на кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва

58. У погледу кривичног дјела ратни злочин против цивилног становништва из члана 173 КЗБиХ, које је, како произилази из оспорених пресуда, апелант починио у стицају са кривичним дјелом злочини против човјечности из члана 172 КЗБиХ (за које је Уставни суд у претходним тачкама ове одлуке закључио да није постојало у КЗСФРЈ), Уставни суд треба утврдити да ли је ретроактивна примјена КЗБиХ из 2003. године у конкретном случају у односу на ово кривично дјело инкомпатибилна са чланом 7 Европске конвенције.

59. С тим у вези, Уставни суд истиче да је у својој најновијој пракси (види, Одлука о допустивости и меритуму број АП 325/08 од 27. септембра 2013. године, доступна на www.ustavnisud.ba, у даљњем тексту: предмет Дамјановић), која слиједи праксу Европског суда у одлуци Мактоуф и Дамјановић, који су, такође, проглашени кривим да су починили кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва (као и апелант), утврдио да је дошло до кршења члана 7 став 1 Европске конвенције, зато што је постојала реална могућност да је ретроактивна примјена КЗБиХ била на штету апликаната/апеланта у погледу могућности изрицања блаже казне, што је противно члану 7 став 1 Европске конвенције.

60. При томе Уставни суд наглашава да је у цитираним одлукама констатовано да задатак Европског суда [као што је и Уставног суда] није да размотри in abstracto да ли је ретроактивна примјена КЗБиХ из 2003. године у предметима ратних злочина сама по себи инкомпатибилна са чланом 7 Европске конвенције, те да се ово питање мора процјењивати за сваки предмет појединачно, узимајући у обзир конкретне околности сваког предмета, а посебно да ли су домаћи судови примијенили закон чије су одредбе најповољније за оптуженог (тачка 65).

61. У цитираним одлукама је, даље, истакнуто да је дефиниција ратних злочина иста у члану 142 став 1 КЗСФРЈ из 1976. године, који се примјењивао у вријеме извршења предметних кривичних дјела, и у члану 173 став 1 КЗБиХ, који је у конкретном случају примијењен ретроактивно. Међутим, указано је да ова два закона пружају различит распон казни за ратне злочине. Слиједећи извршену анализу висине казни на које су апликанти осуђени и казни које би им евентуално могле бити изречене, зависно од тога који закон би био примијењен у њиховим случајевима, Европски суд је закључио да је, с обзиром на могућност изрицања казне затвора у краћем трајању, повољнији КЗСФРЈ. У предметној одлуци Европски суд је, даље, навео да су казне које су изречене апликантима биле унутар распона кажњавања који је прописан и КЗСФРЈ и КЗБиХ и да се, стога, не може са сигурношћу тврдити да би иједан од апликаната био блаже кажњен да је примијењен КЗСФРЈ из 1976. године. И поред тога, Европски суд је указао да: "Међутим, оно што је од кључног значаја јесте да су апликанти могли добити ниже казне да је тај закон (напомена: КЗСФРЈ) примијењен у њиховим предметима"(тачка 70). Доводећи у везу апелантов случај са цитираним одлукама, Уставни суд најприје запажа да се апелантов случај како у погледу чињеничног супстрата, тако и у погледу правног питања разликује од предмета Мактоуф и Дамјановић, који је разматрао Европски суд у цитираној одлуци, те предмета Дамјановић, који је разматрао Уставни суд у Одлуци број АП 325/08. Наиме, Уставни суд указује да је апелант проглашен кривим и осуђен за више кривичних дјела, те да

се у конкретном случају ради о реалном стицају кривичних дјела, слиједом чега је апеланту изречена јединствена казна. Стога, Уставни суд, узимајући у обзир и ову чињеницу треба утврдити да ли је, у односу на кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва, дошло до повреде апелантовог права из члана 7 став 1 Европске конвенције. При томе Уставни суд примјећује да је апеланту утврђена казна затвора у трајању од десет година према одредбама члана 173 став 1 тачка ц) КЗБиХ. Утврђена казна улази у распон казне за наведено кривично дјело, како је она прописана и КЗБиХ и КЗСФРЈ. Према КЗСФРЈ, запријећена казна је била казна затвора од пет до петнаест година или, у најтежим случајевима, смртна казна, умјесто које се могла изрећи и казна затвора од двадесет година. Према КЗБиХ, запријећена казна је казна затвора у трајању од десет до двадесет година или, у најтежим случајевима, казна дуготрајног затвора од двадесет до четрдесет пет година. Апеланту је утврђена најнижа казна затвора коју прописује КЗБиХ за ратне злочине (десет година) из чега се може закључити да је опредјељење суда било да се апелант блаже казни.

62. Уставни суд подсјећа да гаранције садржане у члану 7 Европске конвенције представљају један од основних чинилаца владавине права и заузимају истакнуто мјесто у систему остваривања права заштићених Европском конвенцијом. Значај члана 7 Европске конвенције огледа се и у чињеници да, у складу са чланом 15 Европске конвенције, није допуштено одступање од примјене гаранција установљених чланом 7 Европске конвенције ни у вријеме рата или у вријеме друге јавне опасности. Члан 7 Европске конвенције се мора тумачити и примјењивати на начин којим се обезбјеђује успјешна заштита од арбитрарног гоњења, осуде и казне. Даље, Уставни суд подсјећа да члан 7 став 1 Европске конвенције не гарантује само принцип забране ретроактивне примјене строжијег кривичног закона већ, такође, имплиците, принцип ретроактивне примјене блажег кривичног закона. Тај принцип је садржан у правилу да, кад постоји разлика између кривичног закона који је важио у вријеме извршења кривичног дјела и кривичних закона који су донесени и који су ступили на снагу након тога, а прије доношења правоснажне пресуде, судови морају примијенити закон чије одредбе су најповољније за оптуженог (види, Европски суд, Scoppola против Италије број 2, пресуда од 17. септембра 2009. године, тачка 109). Најзад, према ставу Европског суда, државе су слободне да одлучују о сопственим политикама кажњавања, али у томе се и даље морају придржавати члана 7 Европске конвенције (види, Мактоуф и Дамјановић, тачка 75).

63. Доводећи у везу наведене ставове са апелантовим случајем, Уставни суд запажа да је Суд БиХ апеланту за радње наведене у тач. 1 и 2 изреке пресуде утврдио казну дуготрајног затвора. Даље, Суд БиХ је прогласио кривим апеланта и да је радњама наведеним у тачки 3 изреке пресуде починио кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва из члана 173 КЗБиХ, које је било предвиђено и у КЗСФРЈ, и за које је апеланту утврдио казну затвора у трајању од десет година, те да му је изрекао јединствену казну дуготрајног затвора у трајању од 28 година. С тим у вези, Уставни суд запажа да се у вријеме доношења оспорене пресуде примјењивала одредба члана 53 став 2 тачка а) КЗБиХ, којом је било предвиђено да, у случају када је за неко кривично дјело у стицају суд утврдио казну дуготрајног затвора, та казна апсорбује све друге казне приликом одмјеравања казне. Уставни суд наглашава да је предметни случај специфичан по томе што


реално не постоји било каква могућност да се, с обзиром на то да му је за кривично дјело злочини против човјечности утврђена казна дуготрајног затвора, апеланту у коначници изрекне другачија казна од оне која му је утврђена за то кривично дјело. Уставни суд, такође, наглашава да на апеланта никако не би могао бити примијењен принцип који је Европски суд усвојио у одлуци Мактоуф и Дамјановић против Босне и Херцеговине, када је истакао да: "Међутим, оно што је од кључног значаја јесте да су апликанти могли добити ниже казне да је тај закон (напомена: КЗСФРЈ) примијењен у њиховим предметима." У конкретном случају апелант није ни могао бити кажњен нижом казном, јер му је за кривично дјело у стицају изречена казна дуготрајног затвора од 28 година и она је апсорбовала казну затвора од 10 година која му је изречена за кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва.

64. Такође, Уставни суд указује да је, слиједећи праксу у предмету Дамјановић, донио више одлука поводом идентичног правног питања, тј. ретроактивне примјене закона у кривичним поступцима у којима се апелантима судило за кривична дјела која су била прописана и у КЗСФРЈ (закону који се примјењивао у вријеме извршења кривичног дјела) и у КЗБиХ (закону који се примјењивао у вријеме суђења апеланту/има) у складу са принципима из тог предмета (види, између осталих, одлуке о допустивости и меритуму бр. АП 116/09, АП 503/09, АП 2948/09 и АП 4100/09 од 22. октобра 2013. године, доступне на www.ustavnisud.ba). У свим тим одлукама Уставни суд је закључио да је прекршено право апеланата из члана 7 став 1 Европске конвенције, јер је у конкретним случајевима ретроактивна примјена КЗБиХ била на њихову штету у погледу изрицања казне.

65. При томе Уставни суд указује, у складу са својом већ цитираном праксом, да је постојала теоретска могућност да се апеланту за кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва утврди нижа казна од 10 година и да је Суд БиХ за то дјело требало да примијени КЗСФРЈ умјесто КЗБиХ, да је апеланту суђено само за то кривично дјело и да је проглашен кривим да је починио само то кривично дјело. Међутим, Уставни суд поновно наглашава да у апелантовом случају није постојала реална могућност да је ретроактивна примјена КЗБиХ била на његову штету у погледу изрицања казне. Наиме, чак и да је на ово кривично дјело примијењен КЗСФРЈ, апелант није могао бити кажњен нижом казном, јер му је за кривично дјело злочини против човјечности (које није било прописано КЗСФРЈ) изречена казна дуготрајног затвора од 28 година и да је та казна, према релевантним одредбама члана 53 став 2 тачка а) КЗБиХ које су се примјењивале у вријеме доношења оспорених пресуда, апсорбовала казну затвора од 10 година која је апеланту изречена за кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва.

66. Из наведених разлога, Уставни суд поновно наглашава да, због специфичности конкретног предмета, не одступа од своје праксе у предметима у којима је утврдио повреду члана 7 Европске конвенције усљед ретроактивне примјене закона.

67. Стога, према мишљењу Уставног суда, не постоји реална могућност да је ретроактивна примјена КЗБиХ из 2003. године била на апелантову штету у погледу изрицања казне, па се не може рећи ни да апеланту није обезбијеђена дјелотворна заштита од наметања више казне, због чега Уставни суд закључује да у апелантовом случају нема повреде члана 7 Европске конвенције.

ц) Остали наводи

68. У односу на апелантове наводе да му је повријеђено право из члана 15 Међународног пакта, Уставни суд подсјећа да се тим чланом, такође, гарантује право на кажњавање само на основу закона. Слиједећи наведено, Уставни неће посебно разматрати позивање на наведени члан, будући да је истакнуте наводе, у оквиру разматрања права из члана 7 Европске конвенције, већ размотрио.

VIII. Закључак

69. Уставни суд закључује да не постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1, 2 и 3 тачка д. Европске конвенције у ситуацији када је Уставни суд из образложења оспорених одлука утврдио да апелантова кривица за кривична дјела злочини против човјечности и ратни злочин против цивилног становништва није утврђена произвољном оцјеном доказа, нити повредом принципа in dubio pro reo. Такође, Уставни суд закључује да нема повреде принципа равноправности страна у поступку, нити је повријеђено апелантово право на одбрану када је Суд БиХ за одлуку да не дозволи саслушање једног свједока и да прихвати, одосно не прихвати чињенице утврђене пред МКСЈ дао задовољавајуће, јасне и потпуне разлоге.

70. Уставни суд, такође, закључује да, у односу на кривично дјело злочини против човјечности из члана 172 КЗБиХ, за које је апелант проглашен кривим тач. 1 и 2 оспорене пресуде, нема повреде члана 7 Европске конвенције, јер став 2 тог члана, односно члан 4а. КЗБиХ, допушта изузетке када се ради о предметима који се тичу ратних злочина и злочина кршења међународног хуманитарног права које су прихватили "цивилизовани народи", а предметни случај представља изузетак од правила из става 1 члана 7 Европске конвенције, јер кривично дјело злочини против човјечности није било предвиђено као кривично дјело у домаћем праву у вријеме почињења, већ је први пут прописано као кривично дјело у КЗБиХ из 2003. године.

71. Такође, Уставни суд закључује да ни у односу на кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва из члана 173 КЗБиХ, за које је апелант проглашен кривим тачком 3 оспорене пресуде, није дошло до кршења члана 7 став 1 Европске конвенције, тј. ретроактивном примјеном КЗБиХ, иако је ово кривично дјело у вријеме почињења било прописано као кривично дјело КЗСФРЈ, јер у апелантовом случају не постоји реална могућност да је ретроактивна примјена КЗБиХ била на апелантову штету у погледу утврђивања казне, будући да чак и да је на ово кривично дјело примијењен КЗСФРЈ, апелант није могао бити кажњен нижом казном, јер му је за кривично дјело у стицају изречена казна дуготрајног затвора од 28 година, и да је та казна, према релевантним одредбама ЗКПБиХ које су се примјењивале у вријеме доношења оспорених пресуда, апсорбовала казну затвора од 10 година која је апеланту изречена за кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва, па се не може рећи да апеланту није обезбијеђена дјелотворна заштита од наметања више казне.

72. На основу члана 61 ст. 1, 2 и 3 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у изреци ове одлуке.

73. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.

Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине

Валерија Галић, с. р.


709 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u

predmetu broj AP 4606/13, rješavajući apelaciju Željka Ivanovića, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2. i člana 61. st. 1, 2. i 3, te člana 64. stav 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Valerija Galić, predsjednica Tudor Pantiru, potpredsjednik Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Constance Grewe, sutkinja Mirsad Ćeman, sudija Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 28. marta 2014. donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Djelimično se usvaja se apelacija Željka Ivanovića. Utvrđuje se povreda člana II/2. Ustava Bosne i

Hercegovine i člana 7. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Ukida se Presuda Suda Bosne i Hercegovine broj S 1 1 K 003442 12 Kžk od 17. juna 2013. godine.

Predmet se vraća Sudu Bosne i Hercegovine koji je dužan da po hitnom postupku donese novu odluku, u skladu s članom II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i članom 7. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u odnosu na izricanje kazne.

Nalaže se Sudu Bosne i Hercegovine da, u skladu s članom 74. stav 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od 90 dana od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.

Odbija se kao neosnovana apelacija Željka Ivanovića podnesena protiv Presude Suda Bosne i Hercegovine broj S 1 1 K 003442 12 Kžk od 17. juna 2013. godine u odnosu na član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i član 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.



1. Željko Ivanović (u daljnjem tekstu: apelant) iz Pala, kojeg zastupa Petko Pavlović, advokat iz Zvornika, podnio je 11. novembra 2013. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Presude Suda Bosne i Hercegovine - Apelaciono odjeljenje (u daljnjem tekstu: Sud BiH - Apelaciono odjeljenje) broj S1 1 K 003442 12 Kžk od 17. juna 2013. godine.


2. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Apelacionog odjeljenja i Tužilaštva Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Tužilaštvo BiH) zatraženo je 12. decembra 2013. godine da dostave odgovor na apelaciju.

3. Apelaciono odjeljenje i Tužilaštvo BiH su odgovore dostavili 26. decembra 2013. godine.

4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju su dostavljeni apelantu 27. decembra 2013. godine.


5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

6. Sud BiH - Odjeljenje I za ratne zločine je Presudom broj S1 1 K 003442 09 Kri (X-KR-07/180-3) od 6. jula 2012. godine apelanta proglasio krivim da je radnjama preduzetim u periodu od 10. jula do 19. jula 1995. godine, bliže opisanim u izreci presude, počinio krivično djelo zločina protiv čovječnosti iz člana 172. stav 1. tačka a) Krivičnog zakona BiH iz 2003. godine (u daljnjem tekstu: KZBiH iz 2003. godine) u vezi s članom 29. tog zakona, te mu je izrekao kaznu zatvora u trajanju od 13 godina.

7. Sud BiH - Apelaciono odjeljenje je Rješenjem broj S1 1 K 003442 12 Krž 8 od 16. novembra 2012. godine uvažio žalbe Tužilaštva BiH i apelanta, te zbog utvrđenih bitnih povreda odredaba krivičnog postupka prvostepenu presudu ukinuo i odredio održavanje glavnog pretresa pred tim odjeljenjem.

8. Sud BiH - Apelaciono odjeljenje je Presudom broj S1 1 K 003442 12 Kžk od 17. juna 2013. godine apelanta proglasio krivim da je radnjama preduzetim u periodu od 10. jula do 19. jula 1995. godine, bliže opisanim u izreci presude, počinio krivično djelo genocida iz člana 171. tačka a) u vezi s članom 31. KZBiH iz 2003. godine, te mu izrekao kaznu dugotrajnog zatvora u trajanju od 24 godine.

9. U obrazloženju presude je navedeno da je nakon provedenog postupka, ocjenom svih provedenih dokaza pojedinačno i u njihovoj međusobnoj povezanosti, utvrđeno da je apelant, na način bliže opisan u izreci presude, učestvovao u zarobljavanju, osiguravanju provođenja i zatvaranja zarobljenih Bošnjaka u skladištu Zemljoradničke zadruge "Kravica", da je čuvanjem straže na stražnjoj strani navedenog objekta, nakon što je otpočelo ubijanje više od 1.000 zarobljenih Bošnjaka, iako sam nije pucao u zarobljenike, doprinio istrebljenju zaštićene grupe bošnjačkog naroda općine Srebrenica, čime je pomogao u realizaciji namjere potpunog uništenja Bošnjaka iz enklave Srebrenica, a djelimično i istrebljenja bošnjačkog naroda Istočne Bosne. Zatim, ukazano je da je apelant postupao s umišljajem u odnosu na ubistvo zarobljenih u ZZ "Kravica", te iako nije lično posjedovao namjeru istrebljenja Bošnjaka, kao jedne nacionalne, etičke ili vjerske grupe, da je bio svjestan takvog cilja i genocidne namjere glavnih izvršilaca.

10. Po ocjeni Apelacionog odjeljenja, Tužilaštvo BiH je dokazalo, van razumne sumnje, da je apelant, kao pripadnik Drugog odreda Specijalne policije Šekovići, 12. i 13. jula 1995. godine, bio raspoređen na putnoj komunikaciji Bratunac-Konjević polje, sa zadatkom da osiguraju prohodnost puta kojim su u te dane iseljavani stanovnici Srebrenice, i to uglavnom žene, djeca i stariji. Zatim, utvrđeno je da je zadatak apelanta i ostalih pripadnika odreda, kao naoružanih stražara na navedenoj putnoj komunikaciji, bio da osiguraju da predaja muškaraca Bošnjaka bude uspješno realizirana, te da budu sprovedeni na livadu na označenom lokalitetu na kojoj su ih čuvali ostali pripadnici Drugog odreda, na osnovu čega je zaključeno da je i apelant dao svoj doprinos u zarobljavanju Bošnjaka. Imajući u vidu opći kontekst dešavanja na lokalitetu Srebrenice, te da su pripadnici apelantovog voda, kao jedinice koja je u konkretnoj vojnoj akciji bila podređena VRS, bili angažirani kako bi doprinijeli što uspješnijoj realizaciji zarobljavanja muškaraca Bošnjaka, te njihovom kasnijem pogubljenju, kao i u osiguravanju konvoja koji su izvozili civilno stanovništvo, u svrhu ostvarenja plana prisilnog


preseljavanja s područja UN zaštićene zone Srebrenica, s ciljem njihovog istrebljenja, zaključeno je da je apelant, kao jedan od policajaca koji se nalazio na tom lokalitetu, nesumnjivo posjedovao znanje i svijest o tome šta je pozadina tih dešavanja. Zbog toga, po ocjeni suda, ni njegova uloga nije bila zanemariva u zarobljavanju ovih lica, iako nije pozivao muškarce na predaju, niti učestvovao u njihovom pretresu, niti stajao u obruču oko njih na livadi na navedenoj lokaciji. Zatim, utvrđeno je da je apelant, zajedno sa ostalim pripadnicima Drugog voda, učestvovao u sprovođenju zarobljenih lica do ZZ "Kravica", te da je bio u krugu ovog objekta kada su zarobljenici dovedeni. Apelaciono odjeljenje je zaključilo da je apelantova uloga bila čuvanje straže na stražnjoj strani skladišta kako bi se spriječio bijeg zarobljenika iz hangara ZZ "Kravica" u kojem su bili zatočeni. Ovakva apelantova uloga, po ocjeni suda, iako nije dokazano da je ispalio i jedan metak (za što ga nije teretila ni optužnica) u pravcu zarobljenih u ZZ "Kravica", doprinijela je ubijanju zarobljenih muškaraca u hangaru, odnosno njih više od 1.000, kako je utvrđeno u presudama tog suda, te MKSJ. Također, ukazano je da je i u ovom postupku, iz iskaza saslušanih svjedoka te na osnovu procjene ukupne površine prostora ZZ "Kravica", utvrđeno da se radi o broju od više od 1.000 pogubljenih lica. S tim u vezi je ukazano da su prozori na zadnjoj strani skladišta koje je, pored ostalih, obezbjeđivao apelant, predstavljali zarobljenicima jedini mogući izlaz za bijeg, pa sama činjenica da je apelant zajedno s ostalima pristao i ništa nije preduzeo da izbjegne takav zadatak, a svjestan i svih prethodnih okolnosti, ukazuje da su apelant i ostali pripadnici Drugog odreda dijelili umišljaj za ubijanje zarobljenih lica.

11. U obrazloženju presude je, pored ostalog, ukazano da su ključni dokazi na osnovu kojih je utvrđena apelantova odgovornost iskazi saslušanih svjedoka, i to zaštićenog svjedoka I-3, te iskazi svjedoka P. M. i M. S. koje su dali u istrazi koja je protiv njih vođena u povodu istog događaja. Apelaciono odjeljenje je neosnovanim ocijenilo apelantove tvrdnje da svjedok I-3 nije vjerodostojan svjedok i da ne posjeduje kredibilitet da bi bio svjedok. S tim u vezi je ukazano da su ocijenjeni različiti iskazi svjedoka I-3 koje je davao u drugim postupcima kao i u ovom postupku, zaključeno je da su oni saglasni u odlučnim činjenicama o postojanju krivičnog djela i apelantove krivične odgovornosti, kao i da su potkrijepljeni drugim izvedenim dokazima, iskazima saslušanih svjedoka i materijalnim dokazima. Zatim, ukazano je da postojanje krivičnog djela i krivične odgovornosti apelanta nije zasnovano isključivo na iskazu ovog svjedoka jer je riječ o saučesniku, koji je s Tužilaštvom BiH zaključio sporazum o priznanju krivice, pa je njegov iskaz cijenjen više kao potkrepljujući dokaz drugim izvedenim dokazima u ovom postupku. Neosnovanim su ocijenjeni i apelantovi navodi da iskazi iz istrage svjedoka P. M. i M. S. predstavljaju nezakonit dokaz. S tim u vezi je ukazano da su ovi svjedoci svoje iskaze dali 2005. godine, u prisustvu svojih branilaca, i da su bili poučeni o svojim pravima u skladu s tada važećim članom 78. ZKPBiH. Izmjene ovog člana, na koje je apelant ukazivao, imaju za intenciju da zaštite osumnjičenog/optuženog kada se brani šutnjom a, u konkretnom slučaju, P. M. i M. S. su saslušani u ulozi svjedoka, pa su i njihovi iskazi iz istrage, koja je vođena protiv njih, tretirani kao integralni dio njihovih iskaza u svojstvu svjedoka u ovom predmetu. Najzad, ukazano je da su cijenjeni i iskazi drugih svjedoka koji su svjedočili na okolnosti općih dešavanja na području Srebrenice u inkriminiranom periodu, kao i o samom zarobljavanju muškaraca, aktivnostima odreda specijalne policije kojem je pripadao apelant u vezi sa obezbjeđenjem putne komunikacije i sprovođenjem kolone zarobljenih ka ZZ "Kravica", te samom likvidiranju

zarobljenika. Pri tom je ukazano da su iskazi ovih svjedoka, iako nisu identificirali apelanta kao aktera predmetnih događaja, jer ili ga nisu poznavali ili su događaj posmatrali s određene prostorne distance, dovedeni u vezu s iskazima tri ključna svjedoka, imali karakter potkrepljujućih dokaza.

12. Po ocjeni Apelacionog odjeljenja, apelant je postupao s umišljajem u odnosu na ubistvo zarobljenih muškaraca Bošnjaka u hangaru Kravica, te iako nije lično posjedovao namjeru istrebljenja Bošnjaka, kao jedne nacionalne, etničke i vjerske grupe kroz, u presudi iscrpno opisane okolnosti u i oko Srebrenice, bio je svjestan takvog cilja i genocidne namjere glavnih izvršilaca. Također, zaključeno je da je apelant bio svjestan da je masakr u Kravici dio genocida na području općine Srebrenica, pa su njegove radnje, tj. osiguranje stražnjeg dijela hangara Kravice na kojem su se nalazili prozori, okarakterizirane kao pomaganje u smislu člana 31. KZBiH iz 2003. godine. Najzad, ukazano je da je apelant pristao poslužiti kao sredstvo koje je doprinijelo istrebljenju zaštićene grupe bošnjačkog naroda općine Srebrenica, te je svojim radnjama pomaganja u ubistvu pomogao u realizaciji namjere potpunog uništenja Bošnjaka iz enklave Srebrenica, a time i djelimičnog istrebljenja bošnjačkog naroda Istočne Bosne. Prema navedenom, zaključeno je da se u apelantovim radnjama stiču obilježja krivičnog djela genocida iz člana 171. stav 1. tačka a) u vezi s članom 31. KZBiH iz 2003. godine.

13. Zatim, Sud BiH - Apelaciono odjeljenje je u postupku donošenja presude razmotrilo i pitanje primjene materijalnog zakona na konkretni predmet. Pri tom, Apelaciono odjeljenje je pošlo od principa zakonitosti propisanog u članu 3, te principa vremenskog važenja krivičnog zakona propisanog u članu 4. KZBiH iz 2003. godine koji odgovaraju principu sadržanom u članu 7. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija) koja, u skladu s članom II/2. Ustava BiH, ima primat u primjeni nad svim zakonima. Zatim, ukazano je da je krivično djelo genocida propisano članom 171. KZBiH iz 2003. godine, ali i da je nesporno da je i u vrijeme kada je počinjeno, bilo situirano kao krivično djelo genocida u članu 141. Krivičnog zakona SFRJ (u daljnjem tekstu: KZSFRJ iz 1976. godine) koji je bio na snazi i primjenjivan je u relevantnom periodu. Također, ukazano je da i KZBiH iz 2003. godine u članu 31, kao i KZSFRJ iz 1976. godine u članu 24, na istovjetan način definiraju pomaganje kao oblik odgovornosti u izvršenju krivičnog djela. Prema navedenom, ukazano je da i KZSFRJ iz 1976. godine i KZBiH iz 2003. na istovjetan način propisuju, tačnije sadrže, istovjetna bitna obilježja krivičnog djela genocida, te da na identičan način reguliraju pomaganje kao oblik saučesništva i oblik odgovornosti. Zbog toga je, po ocjeni Apelacionog odjeljenja, kod procjene koji je zakon blaži za apelanta, bilo nužno uporediti propisane kazne za predmetno krivično djelo.

14. S tim u vezi je najprije ukazano da KZBiH iz 2003. godine propisuje za krivično djelo genocida kaznu zatvora od najmanje 10 godina ili kaznu dugotrajnog zatvora, a KZSFRJ iz 1976. godine kaznu zatvora od najmanje pet godina ili smrtnu kaznu.

15. Sud BiH - Apelaciono odjeljenje je apelantov stav da se kod procjene blažeg zakona ima poći od posebnog minimuma zaprijećene kazne ocijenilo neosnovanim, odnosno jednostranim i neprimjenjivim u konkretnom slučaju.

16. U vezi s tim je ukazano da je krivično djelo genocida najteže krivično djelo – zločin nad zločinima, zaprijećeno kako po domaćem, tako i po međunarodnom pravu. Zatim, ukazano je da je apelant učestvovao u ubijanju više od 1.000 civila Bošnjaka iz Srebrenice u jednom danu, zatvorenih u prostorijama ZZ "Kravica", dajući svoj doprinos ubistvu, a kao


pomagač u genocidu je proglašen krivim zbog toga što on nije sam posjedovao genocidnu namjeru, ali je bio svjestan genocidne namjere drugih, što je dovoljno za taj oblik odgovornosti. Dakle, sam činjenični opis krivičnog djela, težina počinjenog zločina u kojem je apelant uzeo neposredno učešće je takva da bi, imajući u vidu kaznenu politiku po ranijem zakonu (KZSFRJ iz 1976. godine), opravdavala izricanje smrtne kazne koja je postavljena kao alternativa. Propisivanjem takve kazne zakonodavac je očigledno imao intenciju davanja mogućnosti izricanja smrtne kazne za najteže oblike teških krivičnih djela, što krivično djelo za koje je apelant terećen i proglašen krivim, nesumnjivo jeste.

17. Zatim, ukazano je da, iako je smrtna kazna u međuvremenu ukinuta (stupanjem na snagu Ustava Bosne i Hercegovine), ne može se u cijelosti zanemariti njeno postojanje, kao ni intencija zakonodavca u pogledu krivičnih djela na koja se ona ima primijeniti. S tim u vezi je ukazano da se, u konkretnom slučaju, radi o izuzetno teškom krivičnom djelu, s neizmjerno teškim posljedicama, te je opravdano postaviti pitanje koje, ako ne ovo krivično djelo, bi opravdavalo izricanje najteže kazne, tj. smrtne kazne.

18. Sud BiH - Apelaciono odjeljenje je dalje istaklo da, za razliku od KZSFRJ iz 1976. godine, koji je kao najtežu kaznu predviđao smrtnu kaznu, KZBiH iz 2003. godine kao najtežu kaznu za krivično djelo genocida propisuje kaznu dugotrajnog zatvora u trajanju od 45 godina. Kazna dugotrajnog zatvora, koja pri tome omogućava gradaciju i prilagođavanje kazne konkretnom stepenu krivice počinioca, tako što se može izreći u trajanju od 21 do 45 godina, je nesumnjivo blaža od smrtne kazne zaprijećene po ranijem zakonu.

19. Imajući u vidu navedeno, a posebno činjenicu da priroda i težina konkretnog krivičnog djela jeste takva da bi opravdavala primjenu smrtne kazne, kao najstrože kazne po ranijem zakonu, KZBiH iz 2003. godine se u konkretnom slučaju, po ocjeni ovog vijeća, ukazuje blažim zakonom, jer je kazna dugotrajnog zatvora, bez obzira na njeno trajanje, u svakom slučaju blaža od smrtne kazne.


20. Apelant smatra da mu je osporenom presudom povrijeđeno pravo iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije, te pravo iz člana 7. Evropske konvencije.

21. Opširni apelantovi navodi o povredi prava na pravično suđenje u suštini se svode na tvrdnje da je povrijeđen princip jednakosti stranaka u postupku i s tim u vezi garancije adversarnog postupka; da je činjenično stanje pogrešno utvrđeno jer je sud pogrešno cijenio dokaze, prije svega iskaz svjedoka I-3, kao i da je činjenično stanje zasnovano na nezakonitim dokazima, iskazima svjedoka P. M. i M. S. koje su dali u istrazi koja je vođena protiv njih u povodu istog događaja, a koji su se u postupku branili šutnjom, te činjenicama koje je utvrdio MKSJ, čemu se u toku postupka protivio; da obrazloženje osporene presude ne zadovoljava standarde prava na pravično suđenje; da je pogrešno primijenjeno materijalno pravo; te, najzad, da je povrijeđeno pravo na odbranu.

22. Apelant tvrdi da mu je povrijeđeno i pravo iz člana 7. Evropske konvencije. U vezi s tim apelant je ukazao na presudu Evropskog suda u predmetu Maktouf i Damjanović protiv Bosne i Hercegovine, ukazujući, pored ostalog, na stav tog suda, da član 7. stav 1. sadrži opće pravilo o zabrani retroaktivnosti, te da je ovaj stav prihvaćen u odlukama Ustavnog suda po nizu apelacija u sličnim predmetima. Pri tom, apelant ističe da je Ustavni sud u ovim predmetima, pored

ostalog, zauzeo stav da nije postojala ni teoretska ni praktična mogućnost da se izrekne smrtna kazna u vrijeme donošenja osporenih odluka. Apelant je ukazao da su svi predmeti ratnog zločina na ovaj ili onaj način doveli do gubitka života, ali da je u nekim od njih Sud BiH primjenjivao KZSFRJ iz 1976. Apelant posebno ukazuje na predmet Slavka Perića koji je, kao i on, osuđen kao pomagač u genocidu ali po KZSFRJ iz 1976. U prilog tvrdnji da mu je povrijeđeno pravo iz člana 7. apelant je istakao i da je prekršeno pravo na zabranu retroaktivne primjene kazne. S tim u vezi apelant je istakao da je kazna dugotrajnog zatvora novina u krivičnom zakonodavstvu, pa da se kao takva ne može primjenjivati na odnose koji su vremenski prethodili stupanju na snagu zakona koji je propisuje. Najzad, apelant je istakao da ne može biti pogođen strožim zakonom i težom kaznom zbog toga što zakonodavni organi nisu blagovremeno reagirali i izmijenili nomenklaturu kazni, već su to učinili tek u 2003. godini.


23. Sud BiH je u odgovoru na apelaciju iscrpno obrazložio stav zbog kojeg smatra da su neosnovani apelantovi navodi da mu je povrijeđeno pravo na pravično suđenje.

24. U vezi s apelantovim navodima o povredi člana 7. Evropske konvencije najprije je ukazano da je apelantova radnja imala karakter odlučujućeg doprinosa u ubistvu više od 1.000 muškaraca Bošnjaka, zarobljenih u ZZ "Kravica". S obzirom na težinu izvršenog krivičnog djela, po zakonu koji je primjenjivan u vrijeme njegovog izvršenja, tj. 1995. godine, za navedeno krivično djelo mogla se izreći smrtna kazna, alternativno uz zaprijećenu kaznu zatvora od 5 do 15 godina. Prema navedenom, zaključeno je da je KZBiH iz 2003. godine, koji propisuje kaznu zatvora od 10 godina ili kaznu dugotrajnog zatvora, blaži zakon za apelanta jer ne propisuje smrtnu kaznu. Zatim, ukazano je da smrtna kazna nije definitivno ukinuta potpisivanjem Dejtonskog mirovnog sporazuma kada je stupio na snagu Protokol broj 6 koji, pored ostalog, državama dozvoljava da u svom zakonodavstvu mogu predvidjeti smrtnu kaznu za djela izvršena u toku rata ili neposredne ratne opasnosti, kao što su okolnosti konkretnog slučaja, te najzad da je smrtna kazna definitivno bila ukinuta Protokolom broj 13, koji je u BiH stupio na snagu 28. maja 2003. godine, tj. u vrijeme kada je već bio na snazi KZBiH iz 2003. godine, koji je kao kazneni okvir za najteža krivična djela, uključujući i genocid, propisivao kaznu zatvora od 10 godina ili kaznu dugotrajnog zatvora. Prema navedenom, ukazano je da nije mogla biti zanemarena smrtna kazna, koja je kao propisana kazna egzistirala u vrijeme izvršenja krivičnog djela, zbog čega je, uz uvažavanje principa blažeg zakona, u apelantovom slučaju primijenjen KZBiH iz 2003. godine. Najzad, ukazano je da se taj sud pri tom rukovodio stavom zauzetim u odluci Ustavnog suda u predmetu Maktouf (AP 1785/06 od 30. marta 2007. godine).

25. Tužilaštvo BiH je u odgovoru na apelaciju istaklo da se apelantovi navodi u najvećem dijelu odnose na zaključke o činjenicama, zbog čega se, kako smatra, ne može podnijeti apelacija Ustavnom sudu.

26. Zatim, u vezi s apelantovim navodima o povredi člana 7. Evropske konvencije ukazano je da je nesporno da se krivični zakon nakon izvršenja krivičnog djela izmijenio, kao i da je KZSFRJ iz 1976. godine kao preuzeti zakon bio na snazi u Federaciji BiH do 1998. godine a u Republici Srpskoj do 2000. godine, te da se od 2003. godine počeo primjenjivati KZBiH, zbog čega je, u skladu s principom vremenskog važenja krivičnog zakona, trebalo cijeniti koji zakon je blaži za učinioca. Po mišljenju Tužilaštva BiH pri procjeni koji zakon je blaži ne može se primijeniti jednostrani pristup na kojem


apelant insistira, tj. da se u ocjeni koji zakon je blaži polazi od minimuma zaprijećene kazne. S tim u vezi Tužilaštvo BiH je istaklo da je krivično djelo genocida najteže krivično djelo, kako po domaćem tako i po međunarodnom pravu. U konkretnom slučaju apelant je učestvovao u ubijanju više od 1.000 civila Bošnjaka iz Srebrenice u jednom danu zatočenih u ZZ "Kravica", dajući svoj doprinos kao pomagač u genocidu. Po mišljenju Tužilaštva BiH težina počinjenog krivičnog djela u kojem je apelant uzeo neposredno učešće je takva da bi, imajući u vidu kaznenu politiku po KZSFRJ iz 1976. godine, opravdala izricanje smrtne kazne, što je bila intencija zakonodavca za najteže oblike teških krivičnih djela, kakvo nesumnjivo jeste djelo za koje je apelant proglašen krivim. Nadalje, iako je smrtna kazna u međuvremenu ukinuta (stupanjem na snagu Ustava Bosne i Hercegovine) ne može se zanemariti njeno postojanje kao ni intencija zakonodavca u pogledu krivičnih djela na koja se ima primijeniti. S obzirom na okolnosti konkretnog slučaja, tj. da se radi o izuzetno teškom krivičnom djelu, s neizmjerno teškim posljedicama, po mišljenju Tužilaštva BiH postavlja se pitanje koje, ako ne ovo krivično djelo, bi opravdalo izricanje najteže kazne. S obzirom da je KZSFRJ iz 1976. godine propisivao smrtnu kaznu za krivično djelo genocida a KZBiH iz 2003. godine propisuje, kao maksimalnu kaznu, kaznu zatvora u trajanju od 45 godina, koja se može prilagođavati okolnostima konkretnog slučaja u propisanom rasponu kazne od 21 do 45 godina, Tužilaštvo BiH smatra da je KZBiH iz 2003. godine u svakom slučaju za apelanta blaži zakon.

27. Tužilaštvo BiH je istaklo da je Ustavni sud, pozivajući se na stavove Evropskog suda u predmetu Maktouf i Damjanović, već donio odluke po apelacijama osoba koje su osuđene za genocid, u kojim je zauzeo stav da je KZSFRJ iz 1976. godine blaži zakon. Međutim, po mišljenju Tužilaštva BiH stavovi Evropskog suda iz navedene odluke ne mogu se primijeniti i u konkretnom slučaju. Naime, Tužilaštvo BiH smatra da Evropski sud u predmetu Maktouf i Damjanović uopće nije razmatrao primjenu blažeg zakona u predmetima s težom posljedicom, kakav je i apelantov slučaj, koji je proglašen krivim za učestvovanje u ubijanju više od 1.000 zarobljenih civila muškaraca Bošnjaka. Također, ukazano je da je Komitet ministara Vijeća Evrope na sjednici broj 1186 od 5. decembra 2013. godine naglasio "da Evropski sud nije in abstracto razmatrao da li je retroaktivna primjena zakona iz 2003. godine u predmetima ratnih zločina sama po sebi protivna članu 7. Konvencije", te "da je potrebno da domaći sudovi ocijene u konkretnim okolnostima svakog predmeta, uključujući i one u pogledu težine pojedinih krivičnih djela, koji zakon je blaži za učinioca". Prema navedenom, po mišljenju Tužilaštva BiH u konkretnom slučaju pri ocjeni koji zakon je blaži najprije se mora odgovoriti na pitanje da li je apelantu, u vrijeme kada je djelo počinjeno, mogla biti izrečena smrtna kazna pri tom imajući u vidu, iako se radi o sankciji koja se trenutno ne primjenjuje, da se ona ne može jednostrano odstraniti kao da nije postojala.

28. Najzad, Tužilaštvo BiH je predložilo da se, ukoliko Ustavni sud ne prihvati njegove argumente i usvoji apelaciju u konkretnom slučaju, tj. utvrdi povredu člana 7. Evropske konvencije, Sudu BiH naloži preinačenje drugostepene presude a ne i njeno ukidanje.


29. Krivični zakon Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 3/03, 32/03, 37/03, 54/04, 61/04, 30/05, 53/06, 55/06, 32/07 i 8/10) u relevantnom dijelu glasi:

Načelo zakonitosti Član 3.

(1) Krivična djela i krivičnopravne sankcije propisuju se samo zakonom.

(2) Nikome ne može biti izrečena kazna ili druga krivičnopravna sankcija za djelo koje, prije nego što je učinjeno, nije bilo zakonom ili međunarodnim pravom propisano kao krivično djelo i za koje zakonom nije bila propisana kazna.

Vremensko važenje krivičnog zakona Član 4.

(1) Na učinitelja krivičnog djela primjenjuje se zakon koji je bio na snazi u vrijeme učinjenja krivičnog djela.

(2) Ako se poslije učinjenja krivičnog djela jednom ili više puta izmijeni zakon, primijenit će se zakon koji je blaži za učinitelja.

Suđenje ili kažnjavanje za krivična djela prema općim načelima međunarodnog prava

Član 4.a) Članovi 3. i 4. ovog zakona ne sprječavaju suđenje ili

kažnjavanje bilo kojeg lica za bilo koje činjenje ili nečinjenje koje je u vrijeme kada je učinjeno predstavljalo krivično djelo u skladu sa općim principima međunarodnog prava.

Pomaganje Član 31.

(1) Ko drugom s umišljajem pomogne u učinjenju krivičnog djela, kaznit će se kao da ga je sam učinio, a može se i blaže kazniti.

(...)

Kazna zatvora Član 42.

(1) Kazna zatvora može se izreći samo kao glavna kazna. (2) Za najteže oblike teških krivičnih djela učinjenih s

umišljajem, može se propisati kazna zatvora u trajanju od dvadeset do četrdesetpet godina (dugotrajni zatvor).

(3) Kazna dugotrajnog zatvora nikada se ne može propisati kao jedina glavna kazna za pojedino krivično djelo.

(…)

Ublažavanje kazne Član 49.

Sud može učiniocu odmjeriti kaznu ispod granice propisane zakonom ili izreći blažu vrstu kazne:

a) kad zakon propisuje da se učinilac može blaže kazniti; b) i kad sud utvrdi da postoje osobito olakšavajuće

okolnosti koje ukazuju da se i sa ublaženom kaznom može postići svrha kažnjavanja.

Granice ublažavanja kazne Član 50.

(1) Kad postoje uvjeti za ublažavanje kazne iz člana 49. (Ublažavanje kazne) ovog zakona, sud će ublažiti kaznu u ovim granicama:

a) ako je za krivično djelo kao najmanja mjera kazne propisana kazna zatvora od deset ili više godina, kazna se može ublažiti do pet godina zatvora;

(...) (2) Pri odlučivanju koliko će kaznu ublažiti prema

pravilima iz stava 1. ovog člana, sud će posebno uzeti u obzir najmanju i najveću mjeru kazne propisane za to krivično djelo.

Genocid Član 171.

Ko u cilju da potpuno ili djelimično istrijebi nacionalnu, etničku, rasnu ili vjersku grupu ljudi naredi učinjenje ili učini koje od ovih djela:

a) ubijanje pripadnika grupe ljudi;


b) nanošenje teške tjelesne ozljede ili duševne povrede pripadnicima grupe ljudi;

c) smišljeno nametanje grupi ljudi ili zajednici takvih životnih uvjeta koji bi mogli posljedovati njenim potpunim ili djelomičnim istrebljenjem;

d) uvođenje mjera kojima je cilj sprečavanje rađanja unutar grupe ljudi;

e) prisilno preseljenje djece iz te u drugu grupu ljudi, kaznit će se kaznom zatvora najmanje deset godina ili

kaznom dugotrajnog zatvora. 30. Krivični zakon SFRJ ("Službeni list SFRJ" br. 44/76,

36/77, 34/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90 i 45/90) u relevantnom dijelu glasi:

Pomaganje Član 24.

(1) Ko drugome sa umišljajem pomogne u izvršenju krivičnog djela kazniće se kao da ga je sam učinio, a može se i blaže kazniti.

Smrtna kazna Član 37.

(1) Smrtna kazna ne može se propisati kao jedina glavna kazna za određeno krivično djelo.

(2) Smrtna kazna može se izreći samo za najteže slučajeve teških krivičnih djela za koje je zakonom propisana.

(…) (4) Punoljetnom licu koje u vrijeme izvršenja krivičnog

djela nije navršilo dvadeset jednu godinu smrtna kazna može se izreći, pod uvjetom iz stava 2. ovog člana, samo za (…) krivična djela protiv čovječnosti i međunarodnog prava i (…)

Zatvor Član 38.

(1) Zatvor ne može biti kraći od petnaest dana ni duži od petnaest godina.

(2) Za krivična djela za koja je propisana smrtna kazna sud može izreći i zatvor od dvadeset godina.

(…)


Sud može učiniocu odmjeriti kaznu ispod granice propisane zakonom ili primijeniti blažu vrstu kazne:

1) kad zakon propisuje da se učinilac može blaže kazniti; 2) kad sud utvrdi da postoje osobito olakšavajuće



(1) Kada postoje uvjeti za ublažavanje kazne iz člana 42. ovog zakona, sud će ublažiti kaznu u ovim granicama:

1) ako je za krivično djelo kao najmanja mjera kazne propisan zatvor u trajanju od tri ili više godina, kazna se može ublažiti do jedne godine zatvora;

(…) Pri odlučivanju u kojoj će mjeri kaznu ublažiti prema

pravilima iz stava 1. ovog člana, sud će posebno uzeti u obzir najmanju i najveću mjeru kazne propisane za krivično djelo.

Genocid Član 141.

Ko u namjeri da potpuno ili djelimično uništi neku nacionalnu, etničku, rasnu ili vjersku grupu naredi da se vrše ubistva ili teške povrede tijela ili teško narušavanje fizičkog ili duševnog zdravlja članova grupe ili prinudno raseljavanje stanovništva, ili da se grupa stavi u takve životne uvjete koji dovode do potpunog ili djelimičnog istrebljenja grupe, ili da se primijene mjere kojima se sprječava rađanje između pripadnika

grupe, ili da se vrši prinudno preseljenje djece u drugu grupu, ili ko u istoj namjeri izvrši neko od navedenih djela,

kazniće se zatvorom najmanje pet godina ili smrtnom kaznom.

31. Zakon o krivičnom postupku Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 3/03, 32/03, 36/03, 26/04, 63/04, 13/05, 48/05, 46/06, 76/06, 29/07, 32/07, 53/07, 76/07, 15/08, 58/08, 12/09, 16/09, 93/09 i 72/13) u relevantnom dijelu glasi:

Član 10. Zakonitost dokaza

(1) Zabranjeno je od osumnjičenog, optuženog ili bilo koje druge osobe koja učestvuje u postupku iznuđivati priznanje ili kakvu drugu izjavu.

(2) Sud ne može zasnovati svoju odluku na dokazima pribavljenim povredama ljudskih prava i sloboda propisanih ustavom i međunarodnim ugovorima koje je Bosna i Hercegovina ratificirala, niti na dokazima koji su pribavljeni bitnim povredama ovog zakona.

(3) Sud ne može zasnivati svoju odluku na dokazima koji su dobijeni na osnovu dokaza iz stava 2. ovog člana.

Član 12. Pouka o pravima

Osumnjičenog, odnosno optuženog ili drugu osobu koja učestvuje u postupku koje bi iz neznanja mogle propustiti neku radnju u postupku, ili se iz neznanja ne bi koristili svojim pravima, Sud, Tužitelj i drugi organi koji učestvuju u postupku će poučiti o pravima koja im po ovom zakonu pripadaju i o posljedicama propuštanja radnje.

Član 14. Jednakost u postupanju

(1) Sud je dužan da stranke i branioca tretira na jednak način i da svakoj od strana pruži jednake mogućnosti u pogledu pristupa dokazima i njihovom izvođenju na glavnom pretresu.

(2) Sud, Tužitelj i drugi organi koji učestvuju u postupku dužni su s jednakom pažnjom da ispituju i utvrđuju kako činjenice koje terete osumnjičenog, odnosno optuženog, tako i one koje im idu u korist.

Član 15. Slobodna ocjena dokaza

Pravo Suda, Tužitelja i drugih organa koji učestvuju u krivičnom postupku da ocjenjuju postojanje ili nepostojanje činjenica nije vezano ni ograničeno posebnim formalnim dokaznim pravilima.

Član 47. Pravo branitelja da pregleda spise i dokumentaciju

(1) U toku istrage, branitelj ima pravo da razmatra spise i razgleda pribavljene predmete koji idu u korist osumnjičenom. Ovo pravo se branitelju može uskratiti ako je riječ o spisima i predmetima čije bi otkrivanje moglo dovesti u opasnost cilj istrage.

(...) (3) Nakon podizanja optužnice, osumnjičeni, optuženi

odnosno branilac imaju pravo uvida u sve spise i dokaze. (4) Sudija, sudija za prethodno saslušanje, sudija,

odnosno vijeće kao i Tužitelj dužni su, kada dođu u posjed novog dokaza ili bilo koje informacije ili činjenice koja može poslužiti kao dokaz na suđenju, staviti ih na uvid branitelju, osumnjičenom, odnosno optuženom.

Član 226. Podizanje optužnice

(...) (2) Nakon podizanja optužnice, osumnjičeni, odnosno

optuženi i branitelj, imaju pravo uvida u sve spise i dokaze. (...)


Član 290. Sadržaj presude

(...) (6) U obrazloženju presude Sud će iznijeti razloge za

svaku tačku presude. (7) Sud će određeno i potpuno iznijeti koje činjenice i iz

kojih razloga uzima kao dokazane ili nedokazane, dajući naročito ocjenu vjerodostojnosti protivrječnih dokaza, iz kojih razloga nije uvažio pojedine prijedloge stranaka, iz kojih razloga je odlučio da se ne sasluša neposredno svjedok ili vještak čiji je iskaz pročitan, kojim razlozima se rukovodio pri rješavanju pravnih pitanja, a naročito pri utvrđivanju da li postoji krivično djelo i krivična odgovornost optuženog i pri primjenjivanju određenih odredaba krivičnog zakona na optuženog i njegovo djelo.

(...)

VI. Dopustivost

32. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

33. U skladu s članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio.

34. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Suda BiH broj S1 1 K 003442 12 Kžk od 17. juna 2013. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelant je primio 13. septembra 2013. godine a apelacija je podnesena 11. novembra 2013. godine tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

35. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, te člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

36. Apelant pobija navedenu presudu tvrdeći da su povrijeđena njegova prava iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije, te iz člana 7. Evropske konvencije.

Pravo na pravično suđenje

37. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska

prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim

stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. 38. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom

dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili

osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. (...)

39. Apelantovi navodi o povredi prava na pravično suđenje u suštini se svode na tvrdnje da je povrijeđen princip

jednakosti stranaka u postupku i s tim u vezi garancije adversarnog postupka; da je činjenično stanje pogrešno utvrđeno jer je sud pogrešno cijenio dokaze, prije svega iskaz svjedoka I-3, kao i da je činjenično stanje zasnovano na nezakonitim dokazima, te činjenicama koje je utvrdio MKSJ, čemu se u toku postupka protivio; da obrazloženje osporene presude ne zadovoljava standarde prava na pravično suđenje; da je pogrešno primijenjeno materijalno pravo; te najzad, da je povrijeđeno pravo na odbranu.

40. Ustavni sud podsjeća da, kada je u pitanju krivični postupak, opća garancija "pravičnog suđenja" iz stava 1. člana 6. Evropske konvencije ima elemente koji dopunjuju specifične garancije utvrđene st. 2. i 3. člana 6. (vidi Evropski sud, Artico protiv Italije, A 37 (1980)). Kada se radi o slučaju koji potpada pod neku od specifičnih garancija ustanovljenih st. 2. i 3. člana 6. on može biti razmatran ili u okviru tih garancija (vidi Evropski sud, Luedicke protiv FRG, A 29 (1978); 2 EHRR 149) ili u vezi sa stavom 1. člana 6. (vidi Evropski sud, Benham protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 1996-III; 22 EHRR 293 GC). Međutim, ukoliko se aplikacija suštinski odnosi na tvrdnju da je postupak u cjelini, uključujući i žalbeni postupak, bio nepravičan navodi se ispituju u smislu stava 1. člana 6. (vidi Evropski sud, Edwards protiv Ujedinjenog Kraljevstva, A 247-B (1992); 15 EHRR 417, st. 33-34).

41. U konkretnom slučaju, apelant pokreće pitanja u vezi s garancijama ustanovljenim članom 6. st. 1, 2. i 3. koje se u suštini odnose na tvrdnju da postupak kao cjelina nije bio pravičan pa će Ustavni sud u tom smislu i ispitati njegove navode.

42. Apelant najprije tvrdi da je povrijeđen princip jednakosti stranaka u postupku i s tim u vezi garancije adversarnog postupka. U prilog ove tvrdnje apelant je istakao da je sud favorizirao dokaze Tužilaštva BiH tako da im je u potpunosti vjerovao kada su oni išli apelantu na teret, da je apelantu onemogućeno unakrsno ispitivanje svjedoka I-3 kao svjedoka Tužilaštva BiH, zbog čega je morao da ga pozove kao svog svjedoka, pa je tako teret dokazivanja prebačen na apelanta, da je sud zanemario apelantove procesne prigovore u pogledu i drugih pobrojanih svjedoka, te najzad, da Tužilaštvo BiH nije učinilo dostupnim sve materijale kojim je raspolagalo.

43. Ustavni sud podsjeća da, prema stanovištu Evropskog suda, princip jednakosti oružja zahtijeva da svakoj strani bude data razumna mogućnost da predstavi svoj slučaj pod uvjetima koji ga ne stavljaju u značajno nepovoljniji položaj u odnosu na suprotnu stranu (vidi Evropski sud, pored ostalih, G.B. protiv Francuske, aplikacija broj 44069/98, stav 58, ECHR 2001-X). Zatim, princip jednakosti oružja je samo jedna karakteristika prava na pravično suđenje, kao šireg koncepta, koje također uključuje i fundamentalno pravo da krivični postupak treba biti adversarni. Pravo na adversarni postupak u krivičnom postupku znači da i tužiocu i optuženom mora biti data mogućnost da se upoznaju i da komentarišu zapažanja i dokaze suprotne strane (vidi Evropski sud, Brandstetter protiv Austrije, presuda od 28. augusta 1991. godine, st. 66. i 67, Serija A, broj 211). Zatim, član 6. stav 1. zahtijeva od tužioca da otkrije sve materijalne dokaze koje posjeduje u korist ili protiv optuženog (vidi, mutatis mutandis, Rowe i Davis, presuda od 16. februara 2000. godine, stav 60). Najzad, pravo optuženog da unakrsno ispituje svjedoka protiv njega je ključni element prava sadržanog u članu 6. stav 3. d. Evropske konvencije i prava na adversarni postupak u smislu člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

44. U prilog tvrdnji da su narušeni principi jednakosti oružja i adversarnog postupka, apelant je najprije istakao da je redovni sud favorizirao dokaze Tužilaštva BiH kad god su oni bili na apelantovu štetu i da im je vjerovao. S tim u vezi Ustavni sud primjećuje da apelant ne tvrdi da je njemu bila


uskraćena mogućnost da dokazima Tužilaštva suprotstavlja svoje dokaze, kao i da dokaze koje je provodilo Tužilaštvo BiH osporava na glavnom pretresu. U tom smislu ne mogu se prihvatiti ni apelantovi neobrazloženi navodi o procesnim prigovorima u vezi s ispitivanjem pojedinih svjedoka Tužilaštva BiH jer apelant ne obrazlaže u čemu su se oni sastojali niti ukazuje kako su ga doveli u nepovoljniji položaj u odnosu na suprotstavljenu stranu. Najzad, Ustavni sud primjećuje da u obrazloženju osporenih presuda nisu izostali iscrpni razlozi i obrazloženja dokazima kojim je vjerovano, te da su zaključci suda zasnovani na brižljivoj i savjesnoj ocjeni dokaza pojedinačno i u vezi s drugim provedenim dokazima. Zatim, apelant je istakao da mu je bila uskraćena mogućnost da unakrsno ispituje svjedoka I-3, kao svjedoka Tužilaštva BiH, pa da je morao da ga pozove kao svog svjedoka, ali da je i tada ispitivanje morao ograničiti samo na iskaze ovog svjedoka u kojima je spominjao apelanta. Zbog navedenog apelant smatra i da je teret dokazivanja prebačen na njega. Ustavni sud podsjeća da pravo optuženog da unakrsno ispituje svjedoka nije apsolutno i da može trpjeti ograničenje, ali da ova ograničenja ne mogu biti takva da dovedu u pitanje jednakost stranaka u postupku. U konkretnom slučaju, apelant ne tvrdi da mu je bilo uskraćeno unakrsno ispitivanje ovog svjedoka na okolnosti koje su se ticale postojanja krivičnog djela i apelantove krivične odgovornosti. Pri tome, Ustavni sud primjećuje i da su različiti iskazi ovog svjedoka, koje je davao u drugim postupcima pred Sudom BiH u povodu istog događaja, u postupku pred Apelacionim vijećem, po apelantovom prijedlogu uvršteni u dokaznu građu, te da ih je sud cijenio pojedinačno i u vezi s drugim dokazima. Najzad, apelantu je omogućeno da navedenog svjedoka i sam pozove kao svjedoka i da ga ispituje kako bi opovrgao njegove iskaze, pred sudom koji je odlučivao u apelantovom slučaju. Prema navedenom, proizlazi da su i u ovom dijelu apelantovi navodi neosnovani. Najzad, apelant tvrdi da mu je Tužilaštvo BiH uskratilo pristup materijalima kojim je raspolagalo, odnosno da nije imao pristup iskazima svjedoka koji su svjedočili u drugim predmetima pred Sudom BiH u povodu istog događaja, iskazima lica koje je Tužilaštvo BiH saslušalo u povodu konkretnog događaja ali ih nije predložilo kao svjedoke, te najzad da mu je uskraćen pristup "drugim relevantnim materijalima". U vezi s ovim dijelom navoda Ustavni sud primjećuje da se, kako apelant i sam navodi, radi o dokazima koji su pribavljeni u drugim predmetima, odnosno u krivičnim postupcima u kojim je utvrđivana krivična odgovornost lica protiv kojih su ti postupci vođeni. U tom smislu, samo činjenica da su se i ti krivični postupci, kako apelant tvrdi, odnosili na isti događaj, ne može biti dovoljna za ocjenu da i su tako pribavljeni dokazi bili od značaja u njegovom slučaju. Zatim, apelant ne tvrdi i da je bilo koji od ovih dokaza korišten u toku postupka, odnosno da je osporena presuda zasnovana na takvim dokazima, te najzad da mu je, u slučaju da je neki od takvih dokaza i korišten, bilo uskraćeno pravo da se o njemu izjašnjava ili da ga osporava. Najzad, apelant ne navodi, a to nije moguće zaključiti ni iz obrazloženja osporene presude, da je ovaj prigovor isticao i na glavnom pretresu pred Apelacionim odjeljenjem, a po kojem se ono nije izjasnilo ili ga je neosnovano odbilo. Ovo tim prije, a kako je već ukazano u ovoj odluci, što je Apelaciono odjeljenje na glavnom pretresu po apelantovom predlogu prihvatilo i provelo dokaze koje je apelant predložio, a koje je prethodno odbilo prvostepeno vijeće. Stoga, Ustavni sud nije mogao prihvatiti kao osnovane apelantove navode u ovom dijelu.

45. Zatim, apelant tvrdi da je činjenično stanje pogrešno utvrđeno. Međutim, suština apelantovih navoda u ovom dijelu u stvari se odnosi na tvrdnju da sud nije mogao vjerovati iskazu svjedoka I-3 jer je, kako tvrdi, on osporen brojnim iskazima

svjedoka i optužbe i odbrane, kao i da se radi o svjedoku koji, po apelantovom mišljenju, ne može biti kredibilan svjedok, pored ostalog i zbog činjenice da je zaključio sporazum o priznanju krivice. Najzad, u ovom dijelu apelant je istakao i da su korišteni iskazi svjedoka M. S. i P. M. koje su dali u istrazi koja je vođena protiv njih, a koji, po njegovom mišljenju, predstavljaju nezakonite dokaze.

46. U vezi sa ovim dijelom apelacionih navoda, Ustavni sud podsjeća da je van njegove nadležnosti da procjenjuje kvalitet zaključaka sudova u pogledu ocjene dokaza ukoliko se ova ocjena ne doima očigledno proizvoljnom. Isto tako, Ustavni sud se neće miješati u način na koji su redovni sudovi usvojili dokaze kao dokaznu građu. Ustavni sud se neće miješati ni u situaciju kada redovni sudovi povjeruju dokazima jedne strane u postupku na osnovu slobodne sudijske ocjene. To je isključivo uloga redovnih sudova čak i kada su izjave svjedoka na javnoj raspravi i pod zakletvom suprotne jedna drugoj (vidi Evropski sud za ljudska prava, Doorson protiv Holandije, presuda od 6. marta 1996. godine, objavljena u Izvještajima broj 1996-II, stav 78). Ustavni sud naglašava da, pri tome, redovni sud nije vezan ni ograničen posebnim formalnim dokaznim pravilima, ali da slobodna ocjena dokaza zahtijeva obrazloženje, kako svakog dokaza pojedinačno, tako i svih dokaza zajedno, te dovođenje svih provedenih dokaza u uzajamnu logičnu vezu. Zatim, prema stanovištu Evropskog suda mora se utvrditi da li je osobi koja je u pitanju bila pružena mogućnost da osporava validnost dokaza i da im se suprotstavlja; mora se cijeniti kvalitet dokaza, uključujući i činjenicu da li su uzeti u okolnostima koje dovode u sumnju njihovu pouzdanost i istinitost (vidi Evropski sud, pored ostalih, Sevinç i drugi protiv Turske (dec.), aplikacija broj 8074/02 od 8. januara 2008. godine; Bykov protiv Rusije [GC], aplikacija broj 4378/02, stav 90, od 10. marta 2009. godine). U ovom kontekstu zadatak Ustavnog suda je da ispita da li su dokazi u korist i protiv osobe koja je u pitanju prezentirani tako da osiguraju pravičan postupak (vidi, mutatis mutandis, Evropski sud, Barım protiv Turske (dec.), aplikacija broj 34536/97 od 12. januara 1999. godine). Zatim, Ustavni sud ukazuje na praksu Evropskog suda da prihvatanje nezakonito dobijenih dokaza ne predstavlja samo po sebi kršenje člana 6. Evropske konvencije, ali da ova činjenica može biti od uticaja na pravičnost postupka kao cjeline, zavisno od okolnosti konkretnog slučaja (vidi Evropski sud, Schenk protiv Švajcarske, presuda od 12. jula 1988. godine, aplikacija broj 1086/84, serija A-140, stav 49).

47. Ustavni sud zapaža da je apelant najprije iznio tvrdnje da sud nije mogao vjerovati iskazu svjedoka I-3. S tim u vezi je istakao da je ovaj svjedok u više navrata mijenjao svoj iskaz, kao i da je njegov iskaz osporen iskazima i svjedoka optužbe i svjedoka odbrane, te najzad da je pogrešan zaključak redovnog suda da su različitosti u iskazima ovog svjedoka proizašle iz činjenice da u iskazima u kojim se ne spominje apelant ovaj svjedok nije bio ni pitan o njemu. U vezi s ovim dijelom navoda Ustavni sud najprije ukazuje da je u obrazloženju osporene presude navedeno da je iskaz ovog svjedoka bio jedan od ključnih dokaza protiv apelanta, te da mu je zbog toga poklonjena posebna pažnja. Zatim, ukazano je da je i kao takav iskaz ovog svjedoka imao karakter potkrepljujućeg dokaza jer se radilo o osobi koja je bila saučesnik u izvršenju istog krivičnog djela i koja je prethodno zaključila sporazum o priznanju krivice. Dalje, na pretresu koji je održan pred Apelacionim odjeljenjem apelantu je dozvoljeno da prezentira različite iskaze ovog svjedoka koje je davao o istom događaju kako u postupku koji je vođen protiv njega tako i u postupcima protiv drugih lica koji su vođeni u povodu istog događaja, kao i izjave ovog svjedoka koje su naknadno date i u kojim je


negirao sve svoje ranije iskaze. Cijeneći ove iskaze pojedinačno i u vezi s drugim provedenim dokazima, Apelaciono odjeljenje je zaključilo da su oni saglasni u pogledu odlučnih činjenica tj. apelantovog prisustva i učešća u inkriminiranim radnjama koje su mu stavljane na teret. Činjenica da u pojedinim od iskaza ovaj svjedok nije spominjao apelanta po ocjeni suda ticala se samo okolnosti na koje je svjedok I-3 davao iskaz, a koje se i nisu odnosile na apelanta. Naime, kako je ukazano u obrazloženju osporene presude, ovaj svjedok je svjedočio u više postupaka koji su u povodu istog događaja vođeni protiv različitih lica, zbog čega su i njegovi iskazi bili fokusirani na konkretne postupke i konkretne osobe. Također, Apelaciono odjeljenje je u obrazloženju osporene presude dalo iscrpne razloge i obrazloženja zbog čega kredibilitet ovog svjedoka nije doveden u pitanje činjenicom da je zaključio sporazum o priznanju krivice, za što je upravo bio uvjet da se pojavi kao svjedok u drugim postupcima protiv drugih lica u povodu istog događaja. S tim u vezi je ukazano na iskaze svjedoka I-3 u kojim je bio izričit da neka od lica protiv kojih je također vođen krivični postupak u povodu istog događaja, kao i da je u odnosu na apelanta promijenio svoj iskaz u kojem je tvrdio da je i on pucao u zarobljenike, zbog čega mu se i izvinio.

48. Nadalje, u pogledu apelantove tvrdnje da su relevantne činjenice utvrđene na nezakonitim dokazima, Ustavni sud primjećuje da u obrazloženju osporene presude nisu izostali iscrpni razlozi i obrazloženja u pogledu ovog navoda. Naime, ukazano je da su prihvaćeni kao dokazi iskazi svjedoka M. S. i P. M. iz istrage, koje su oni dali u skladu sa, u to vrijeme važećim, članom 78. ZKPBiH (2005. godina), tj. u prisustvu svojih branilaca i s prethodnim upozorenjem o njihovim pravima. U to vrijeme citirana zakonska odredba nije regulirala da osumnjičenom mora biti ukazano da njegov iskaz iz istrage može biti korišten kao dokaz na glavnom pretresu i bez njegove saglasnosti, kako je regulirano izmjenama zakona iz 2008. godine, na čemu apelant i temelji tvrdnje o nezakonitosti ova dva iskaza, kao i činjenici da su se ova dva svjedoka u postupku protiv njih branila šutnjom. S tim u vezi je ukazano da su iskazi iz istrage ova dva svjedoka cijenjeni kao integralni dio njihovih iskaza koje su dali u svojstvu svjedoka u postupku protiv apelanta, pa da su kao takvi dovedeni u vezu s ostalim provedenim dokazima. Prema navedenom, zaključak Apelacionog odjeljenja da se ne radi o nezakonitim dokazima, te da su ova lica u postupku protiv apelanta imala svojstvo svjedoka a ne osumnjičenih, zbog čega se ne dovodi u pitanje eventualna povreda prava na šutnju, suprotno apelantovim tvrdnjama ne upućuje na zaključak da ovi dokazi nisu mogli biti prihvaćeni kao dio dokazne građe.

49. Prema navedenom Ustavni sud nije mogao prihvatiti osnovanim apelantove navode da je činjenično stanje pogrešno utvrđeno jer je utemeljeno na iskazu svjedoka I-3 i kako je tvrdio, na nezakonitim dokazima, iskazima iz istrage svjedoka M. S. i P. M.

50. Najzad, u vezi s pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem apelant je istakao i da se odluka o postojanju krivičnog djela i njegove krivice zasniva na činjenicama koje su utvrđene u odlukama MKSJ, čemu se on protivio u toku postupka. Ustavni sud primjećuje da je u obrazloženju osporene presude ukazano da se prihvataju sve činjenice utvrđene u presudi MKSJ u predmetu Blagojević i Jokić, koje je prihvatilo prvostepeno vijeće, te da su po apelantovom prijedlogu također prihvaćene kao dokazane i činjenice iz ovog predmeta, kao i iz predmeta Vujadin Popović, te predmeta Krstić. Zatim, Ustavni sud podsjeća da je, u skladu s članom 4. Zakona o ustupanju predmeta MKSJ Tužilaštvu BiH i korištenju dokaza pribavljenih od MKSJ u postupku pred sudovima u BiH, regulirano da sud može, nakon što sasluša stranke na vlastitu

inicijativu ili na prijedlog stranaka, odlučiti da prihvati kao dokazane činjenice koje su utvrđene pravosnažnom odlukom u drugom postupku pred MKSJ. Međutim, ove činjenice ne uživaju karakter apsolutnih i u toku krivičnog postupka mogu se pobijati ako za to postoji dobar razlog i opravdan osnov. U konkretnom slučaju apelant je i sam iskoristio ovu zakonsku mogućnost i u prilog svoje odbrane predložio, što je i prihvaćeno, da se kao utvrđene prihvate i činjenice u predmetima MKSJ na koje je i ukazao. Pri tom, Ustavni sud zapaža da apelant ne tvrdi da mu je u pogledu činjenica koje su prihvaćene kao utvrđene po prijedlogu Tužilaštva BiH bila uskraćena mogućnost da ih u toku postupka osporava. Najzad, iz obrazloženja osporenih presuda ne može se zaključiti da su ove činjenice imale karakter odlučujućih pri utvrđivanju apelantove krivične odgovornosti i njegovog učešća u inkriminiranom događaju. Prema navedenom, Ustavni sud nije mogao prihvatiti kao osnovane apelantove navode u ovom dijelu.

51. Nadalje, apelant tvrdi da osporena presuda ne zadovoljava standard obrazložene odluke u smislu prava na pravično suđenje. Apelant tvrdi da je sud proveo dokaze ali da ih nije doveo u uzajamnu vezu i da nisu povezani s navodima optužnice i elementima krivičnog djela, zbog čega smatra da su izostali razlozi iz kojih je zaključeno da je on počinio krivično djelo i da postoji njegova krivična odgovornost.

52. U vezi s ovim dijelom navoda Ustavni sud podsjeća da su, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, domaći sudovi dužni da obrazlažu svoje presude pri čemu ne moraju dati detaljno odgovore na svaki navod stranaka. Zatim, Evropski sud i Ustavni sud su u brojnim odlukama ukazali da domaći sudovi imaju određenu diskrecionu ocjenu u vezi s tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u određenom predmetu, ali, istovremeno, imaju obavezu da obrazlože svoje odluke tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali (vidi Evropski sud za ljudska prava, Suominen protiv Finske, presuda od 1. jula 2003. godine, aplikacija broj 37801/97, stav 36, i, mutatis mutandis, Ustavni sud, Odluka broj AP 5/05 od 14. marta 2006. godine). Svrha obaveze da odluka bude obrazložena jeste i da pokaže da je stranama u postupku omogućeno da na ravnopravan i pravičan način budu saslušane u postupku pred sudom (vidi Evropski sud za ljudska prava, Kuznetsov i dr. protiv Rusije, presuda od 11. januara 2007. godine, aplikacija broj 184/02).

53. Ustavni sud primjećuje da je apelantu optužnicom stavljeno na teret da je počinio krivično djelo genocida iz KZBiH iz 2003. godine propisano u članu 172. stav 1. tačka a) – ubijanje pripadnika grupe ljudi, te tačka b) – nanošenje tjelesne ozljede ili duševne povrede pripadnicima grupe ljudi. Na osnovu provedenih dokaza Apelaciono odjeljenje je zaključilo da Tužilaštvo BiH nije dokazalo da je apelant počinio i radnje opisane u tački b) stava 1. člana 172. KZBiH iz 2003. godine, i proglasilo ga je krivim samo za radnje iz tačke a) navedenog člana. Apelaciono odjeljenje je ovaj zaključak utemeljilo na dokazima koji su provedeni u toku postupka, koje je cijenilo pojedinačno i u uzajamnoj vezi, na osnovu kojih je zaključilo da je apelant u kritičnom periodu bio na prostoru Srebrenice; da je kao policajac, pripadnik specijalne jedinice, doprinio najprije zarobljavanju muškaraca pripadnika bošnjačkog naroda koji su se predavali; da je uzeo učešće u pratnji ovih lica do ZZ "Kravica" gdje je navedena grupa ljudi bila zatočena u nehumanim uvjetima, te najzad da je obezbjeđivao stražnju stranu objekta ZZ "Kravica" kako bi spriječio bijeg zarobljenih kada je počelo ubijanje, odnosno da je počinio radnje koje su mu se optužnicom u dijelu za koji je proglašen krivim i stavljale na teret. U obrazloženju osporene presude detaljno su pobrojani dokazi koji su na ove okolnost


provedeni, svaki dokaz je cijenjen pojedinačno i u uzajamnoj vezi s drugim dokazima, na osnovu čega je utvrđeno apelantovo učešće i uloga u navedenim radnjama. Zatim, s obzirom da je apelant proglašen krivim za krivično djelo genocida, koje je počinio kao pomagač, u obrazloženju osporene presude detaljno su analizirane okolnosti i razlozi, te apelantovo svojstvo, na osnovu čega je zaključeno da apelant nije imao genocidnu namjeru, tj. istrebljenje Bošnjaka kao nacionalne, etničke i vjerske grupe, kao dijela plana potpunog istrebljenja bošnjačkog stanovništva Srebrenice. Međutim, zaključeno je da je apelant postupao s umišljajem u odnosu na ubistvo zarobljenih muškaraca Bošnjaka u ZZ "Kravica", jer je, iz razloga koji su detaljno pobrojani i obrazloženi u osporenoj presudi, bio svjestan navedenog cilja i genocidne namjere glavnih izvršilaca. Prema navedenom, Ustavni sud nije mogao prihvatiti kao osnovane ni apelantove navode u ovom dijelu.

54. Zatim, apelant je istakao da mu je povrijeđeno pravo na odbranu ali ovaj navod nije posebno obrazlagao. Prema navedenom, imajući u vidu da su ostali apelantovi navodi koji su se ticali prava na pravično suđenje detaljno ispitani i da je zaključeno da su neosnovani, te da na osnovu predočenih dokumenаta nije moguće utvrditi da postoji bilo što što bi uputilo na povredu ovog apelantovog prava, Ustavni sud se neće posebno baviti ispitivanjem i ovog apelantovog navoda.

55. Najzad, apelantovi navodi da mu je pravo na pravično suđenje povrijeđeno jer je u osporenim presudama pogrešno primijenjeno materijalno pravo, bit će razmotreni u okviru apelantovih navoda o povredi člana 7. Evropske konvencije.

56. Ustavni sud smatra da apelantovi navodi o povredi jednakosti stranaka u postupku, adversarnosti postupka, kao i provedenih dokaza i njihove ocijene, te prema tome utvrđenog činjeničnog stanja, kao i obrazloženja i razloga koji su ponuđeni u osporenoj presudi, nisu osnovani, odnosno da u okolnostima konkretnog slučaja ne postoji ništa što bi uputilo na zaključak da krivični postupak protiv apelanta, sagledan u cjelini, nije bio pravičan.

57. Ustavni sud zaključuje da su apelantovi navodi o povredi prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije neosnovani.

Kažnjavanje samo na osnovu zakona 58. Apelant tvrdi da mu je osporenom presudom

povrijeđeno pravo iz člana 7. Evropske konvencije. 59. Član II/2. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Prava i slobode predviđeni Evropskom konvencijom za

zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i u njenim protokolima se direktno primjenjuju u Bosni i Hercegovini. Ovi akti imaju prioritet nad svim ostalim zakonima.

60. Član 7. Evropske konvencije glasi: 1. Niko se ne može smatrati krivim za krivično djelo

nastalo činjenjem ili nečinjenjem koje nije predstavljalo krivično djelo u vrijeme izvršenja, prema nacionalnom ili međunarodnom pravu. Isto tako, izrečena kazna neće biti teža od one koja je bila primjenjiva u vrijeme izvršenja krivičnog djela.

2. Ovaj član ne utiče na suđenje ili kažnjavanje bilo koje osobe koja je kriva za činjenje ili nečinjenje, ako je to djelo u vrijeme izvršenja predstavljalo krivično djelo prema općim načelima priznatim kod civiliziranih naroda.

61. U suštini, apelantovi navodi u ovom dijelu svode se na tvrdnju da je u njegovom slučaju trebalo primijeniti KZSFRJ iz 1976. godine, kao zakon koji je važio u vrijeme izvršenja krivičnog djela za koje je proglašen krivim i koji je blaži za njega, a ne KZBiH iz 2003. godine, te da mu nije mogla biti izrečena kazna dugotrajnog zatvora jer je ta kazna novina u

domaćem pravu i ne može se primjenjivati na događaje koji su vremenski prethodili stupanju na snagu zakona kojim je po prvi put propisana. U prilog ovih navoda apelant je ukazao na presudu Evropskog suda u predmetu Maktouf i Damjanović protiv BiH, odluke Ustavnog suda u predmetima za koje tvrdi da su slični njegovom, kao i na praksu Suda BiH, posebno izdvajajući predmet Slavka Perića, koji je prvostepenom presudom bio proglašen krivim za pomaganje u krivičnom djelu genocida po KZBiH iz 2003. godine, a drugostepenom presudom je proglašen krivim za isto krivično djelo ali po KZSFRJ iz 1976. godine.

62. U vezi s tim, Ustavni sud prije svega ukazuje da se radi o krivičnom djelu koje je, u odredbama KZBiH propisano u članu 171. u dijelu Glavi XVII - krivična djela protiv čovječnosti i vrijednosti zaštićenih međunarodnim pravom, odnosno koje je u odredbama KZSFRJ propisano u članu 141. u dijelu Glave XVI - krivična djela protiv čovječnosti i međunarodnog prava. Dakle, radi se o krivičnom djelu iz grupe tzv. ratnih zločina. Stoga će Ustavni sud osporene odluke ispitati s aspekta njihove usklađenosti s članom 7. Evropske konvencije.

63. Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud u predmetu Scoppola protiv Italije (vidi Evropski sud, Scoppola protiv Italije, broj 10249/03, od 17. septembra 2009. godine) zauzeo stav da je neophodno da napusti praksu koju je ustanovila Komisija u predmetu X protiv Njemačke i utvrdio da član 7. stav 1. Evropske konvencije ne garantira samo princip zabrane retroaktivne primjene strožeg krivičnog zakona, već također, implicitno, garantira princip retroaktivne primjene blažeg krivičnog zakona. Taj princip je sadržan u pravilu da kada postoji razlika između krivičnog zakona koji je važio u vrijeme izvršenja krivičnog djela i krivičnih zakona koji su doneseni i stupili na snagu nakon toga, a prije donošenja pravosnažne presude, sudovi moraju primijeniti zakon čije odredbe su najpovoljnije za optuženog.

64. Ustavni sud podsjeća da je Evropski sud za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud) u svojoj dosadašnjoj praksi već razmatrao aplikacije koje su pokretale slična pravna pitanja s aspekta eventualne povrede člana 7. Evropske konvencije, u dva predmeta (u kojim je Sud BiH donio odluke) i to u predmetu aplikanta Bobana Šimšića (vidi Evropski sud, Boban Šimšić protiv Bosne i Hercegovine, odluka o dopustivosti od 10. aprila 2012. godine, aplikacija 51552/10, u daljnjem tekstu: predmet Šimšić) i u predmetu aplikanata Abduladhim Maktoufa i Gorana Damjanovića (vidi Evropski sud, Maktouf i Damjanović protiv Bosne i Hercegovine, presuda od 18. jula 2013. godine, aplikacije br. 2312/08 i 34179/08, u daljnjem tekstu: predmet Maktouf i Damjanović).

65. U vezi s tim Ustavni sud zapaža da je Evropski sud u predmetu Šimšić odbio kao očigledno neosnovanu aplikaciju u kojoj je aplikant ukazivao na povredu člana 7. Evropske konvencije zbog toga što krivično djelo zločina protiv čovječnosti, za koje je proglašen krivim i kažnjen, u vrijeme rata od 1992. do 1995. godine nije predstavljalo krivično djelo prema domaćem pravu. Evropski sud je u navedenoj odluci naveo, između ostalog, da djela za koja je aplikant osuđen nisu predstavljala zločine protiv čovječnosti prema domaćem pravu sve do stupanja KZBiH 2003. godine, ali je evidentno da su ova djela, u vrijeme kada su počinjena, predstavljala zločin protiv čovječnosti prema međunarodnom pravu (stav 23. presude), što implicira da je Evropski sud ovaj predmet razmatrao s aspekta člana 7. stav 2. Evropske konvencije. Najzad, Evropski sud je u navedenom predmetu zaključio da su aplikantova djela, u vrijeme kada su izvršena, predstavljala krivično djelo definirano s dovoljno dostupnosti i predvidivosti prema međunarodnom pravu, pa je navode u odnosu na član 7.


Evropske konvencije odbio kao očigledno neosnovane (stav 25. presude).

66. Zatim, Ustavni sud zapaža da je, s druge strane, Evropski sud u predmetu Maktouf i Damjanović, utvrdio povredu člana 7. Evropske konvencije. Evropski sud je u navedenoj presudi, prije svega, konstatirao da su neki zločini, konkretno zločin protiv čovječnosti, u domaći zakon uvedeni tek 2003. godine, pa da sudovi nemaju nikakvu drugu mogućnost nego da u takvim predmetima primjenjuju KZBiH iz 2003. godine. Međutim, ukazano je da predmetne aplikacije pokreću potpuno različita pitanja od onih u predmetu Šimšić s obzirom da su ratni zločini koje su počinili aplikanti Maktouf i Damjanović predstavljali krivična djela prema domaćem zakonu u vrijeme kada su počinjeni (tačka 55).

67. S tim u vezi, Ustavni sud ističe da je u svojoj najnovijoj praksi (vidi, pored ostalih, Odluku o dopustivosti i meritumu broj AP 325/08 od 27. septembra 2013. godine, u daljnjem tekstu: predmet Damjanović i Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 5161/10 od 23. januara 2014. godine, u daljnjem tekstu: predmet Đukić, dostupne na www.ustavnisud.ba), koja slijedi praksu Evropskog suda razrađenu u predmetu Maktouf i Damjanović, koji su također, kao i apelanti u citiranim predmetima Ustavnog suda, proglašeni krivim da su počinili krivično djelo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva iz člana 173. KZBiH, utvrdio da je došlo do kršenja člana 7. stav 1. Evropske konvencije zato što je postojala realna mogućnost da je retroaktivna primjena KZBiH, u situaciji kad je predmetno krivično djelo kao takvo egzistiralo i u odredbi člana 142. KZSFRJ, bila na štetu aplikanata/apelanta u pogledu izricanja kazne, što je protivno članu 7. stav 1. Evropske konvencije.

68. Pri tome, Ustavni sud naglašava da je u citiranim odlukama konstatirano da zadatak Evropskog suda [kao što je to i Ustavnog suda] nije da razmotri in abstracto da li je retroaktivna primjena KZBiH iz 2003. godine u predmetima ratnih zločina sama po sebi inkompatibilna s članom 7. Evropske konvencije, te da se ovo pitanje mora procjenjivati za svaki predmet pojedinačno, uzimajući u obzir konkretne okolnosti svakog predmeta, a posebno da li su domaći sudovi primijenili zakon čije su odredbe najpovoljnije za optuženog (tačka 65).

69. U citiranim odlukama je dalje istaknuto da je definicija ratnih zločina za koje su aplikanti proglašeni krivim ista i u KZSFRJ, i u KZBiH, koji je u konkretnom predmetu primijenjen retroaktivno. Međutim, ukazano je da ova dva zakona pružaju različit raspon kazni za ratne zločine. Dalje je navedeno da Evropski sud nije prihvatio argumentaciju da je KZBiH blaži za aplikante od KZSFRJ, jer ne propisuje smrtnu kaznu. Slijedom izvršene analize visine kazni na koje su aplikanti osuđeni i kazni koje bi oni mogli eventualno dobiti, zavisno od toga koji zakon bi bio primijenjen u njihovim slučajevima, Evropski sud je zaključio da je, s obzirom na mogućnost izricanja kazne zatvora u kraćem trajanju, povoljniji KZSFRJ. U predmetnoj odluci Evropski sud je dalje naveo da su kazne koje su izrečene aplikantima bile unutar raspona kažnjavanja koji je propisan i u KZSFRJ i u KZBiH i da se stoga ne može sa sigurnošću tvrditi da bi ijedan od aplikanata bio blaže kažnjen da je primijenjen KZSFRJ. Međutim, i pored toga, Evropski sud je ukazao: Ono što je od ključnog značaja, međutim, je da su aplikanti mogli dobiti niže kazne da je taj Zakon (napomena: KZSFRJ) primijenjen u njihovim predmetima (tačka 70).

70. Ustavni sud smatra da se ne može zauzeti općenit (apstraktan) stav koji od dva krivična zakona (misli se na KZSFRJ i KZBiH) predviđa "blažu" ili "težu" kaznu za ovo krivično djelo, te s tim u vezi, dalje, apstraktno zaključiti koji bi

od navedena dva zakona trebalo primjenjivati (u slučajevima kada oba zakona propisuju konkretna krivična djela iz oblasti ratnih zločina koja se optužnicom stavljaju na teret) zbog toga što taj zakon propisuje "blažu kaznu". Takvi zaključci moći će se izvoditi samo u konkretnim slučajevima, te je sasvim moguće da će dolaziti i do različite primjene navedenih zakona (KZSFRJ i KZBiH) jer se, kako je već rečeno, jedan te isti zakon može pokazati, u zavisnosti od konkretnih okolnosti svakog pojedinog slučaja, u jednoj situaciji kao blaži a u drugoj kao teži u odnosu na kaznu koja će se izreći. Ustavni sud je mišljenja da se može zaključiti da u slučaju kada je predmetno krivično djelo bilo inkriminirano u oba zakona (u zakonu koji je važio u vrijeme izvršenja kao i u zakonu koji je naknadno donesen) da tada, u skladu s drugom rečenicom stava 1. člana 7. Evropske konvencije, obavezno treba ispitati koji od dva ili više sukcesivno donesenih zakona predviđa blažu kaznu te primijeniti taj zakon, tj. zakon koji predviđa blažu kaznu (princip favor rei). Pri tome treba voditi računa o svim relevantnim pitanjima kao što je minimum i maksimum propisane kazne, uvjeti za ublažavanje kazne i drugo.

71. Ustavni sud ukazuje da je osporenom presudom apelant proglašen krivim i osuđen što je počinio krivično djelo genocida iz člana 171. KZBiH. Ustavni sud zapaža da je definicija krivičnog djela genocida ista u članu 141. KZSFRJ, koji je primjenjivan u vrijeme izvršenja predmetnog krivičnog djela (dakle 1995. godine) i u članu 171. KZBiH, koji je u konkretnom predmetu primijenjen retroaktivno. Iz navedenog, dakle, slijedi da je apelant proglašen krivim za krivično djelo koje je kao takvo predstavljalo krivično djelo u vrijeme izvršenja (u smislu prve rečenice člana 7. stav 1. Evropske konvencije), a ta činjenica, u smislu garancija druge rečenice člana 7. stav 1. Evropske konvencije, implicira obavezu Ustavnog suda da ispita da izrečena kazna neće biti teža od one koja se primjenjivala u vrijeme izvršenja krivičnog djela. U kontekstu navedenog Ustavni sud ukazuje da je apelant, primjenom odredaba KZBiH, u konačnici osuđen na kaznu dugotrajnog zatvora u trajanju od 24 godine.

72. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje da KZBiH i KZSFRJ pružaju različit raspon kazni za krivično djelo genocida za koje je apelant proglašen krivim. Naime, prema KZSFRJ zaprijećena kazna za predmetno krivično djelo je bila kazna zatvora od pet do 15 godina ili, u najtežim slučajevima, smrtna kazna, umjesto koje se mogla izreći i kazna zatvora od 20 godina. Prema KZBiH zaprijećena kazna je kazna zatvora u trajanju od 10 godina ili kazna dugotrajnog zatvora. Prvo, s aspekta minimuma propisane kazne, očigledno je da je taj minimum niži u KZSFRJ. Dalje, apelant je proglašen krivim da je krivično djelo genocida počinio kao pomagač. S tim u vezi Ustavni sud ukazuje da i KZBiH i KZSFRJ propisuju da se pomagač u izvršenju krivičnog djela kažnjava kao da je i sam počinio krivično djelo, ali se njegova kazna može umanjiti. Pri tom, prema KZSFRJ kazna se mogla umanjiti do jedne godine zatvora, a prema KZBiH to je moguće do pet godina zatvora. Međutim, Ustavni sud ukazuje da je u konkretnom slučaju, za radnje koje su apelantu stavljene na teret, s obzirom na način izvršenja tog krivičnog djela i njegove posljedice, dakle, s obzirom da se radi o najtežem obliku ratnog zločina, postojala mogućnost da mu se i kao pomagaču izrekne najteža kazna koja je bila propisana samo za najteže oblike ratnih zločina. Stoga je, dakle, postojala mogućnost da se apelantu izrekne najteža kazna u konkretnom slučaju.

73. Ustavni sud zapaža da je u konkretnom slučaju Sud BiH - Apelaciono odjeljenje apelanta osudilo na kaznu dugotrajnog zatvora u trajanju od 24 godine. U vezi s tim, a u kontekstu najviše zaprijećene (najteže) kazne koja se može izreći za predmetno krivično djelo, Ustavni sud ukazuje da je


odredbama člana 37. stav 1. KZSFRJ propisano da se smrtna kazna ne može propisati kao jedina glavna kazna za određeno krivično djelo, te da je odredbama člana 38. stav 2. također propisano da za krivična djela za koja je propisana smrtna kazna sud može izreći i zatvor u trajanju od 20 godina. Pri tome, Ustavni sud ističe da iz ovih odredbi proizlazi da, dakle, za krivično djelo koje je apelant počinio nije bila jedina propisana maksimalna kazna smrtna kazna nego da je, kao njena alternativa, u određenim slučajevima mogla biti izrečena i kazna zatvora u trajanju od 20 godina. Prema tome, Ustavni sud ukazuje da se za krivično djelo genocida u KZSFRJ mogla izreći kazna zatvora u trajanju od pet do 15 godina ili kazna zatvora u trajanju od 20 godina ili smrtna kazna.

74. U tom kontekstu, Ustavni sud ukazuje da je nesporno da je smrtna kazna, koja je kao maksimalna kazna za predmetno krivično djelo propisana KZSFRJ, stroža od kazne dugotrajnog zatvora, koja je kao maksimalna kazna propisana KZBiH. Međutim, Ustavni sud podsjeća da je članom II/2. Ustava Bosne i Hercegovine propisano da se prava i slobode predviđeni u Evropskoj konvenciji i u njenim protokolima direktno primjenjuju u Bosni i Hercegovini, te da ovi akti imaju prioritet nad svim ostalim zakonima. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje da je stupanjem na snagu Ustava Bosne i Hercegovine (14. decembar 1995. godine) stupio na snagu i Protokol broj 6 uz Evropsku konvenciju kojim je propisano da se smrtna kazna ukida (član 1), te da država može u svom zakonodavstvu da predvidi smrtnu kaznu za djela izvršena u doba rata ili neposredne ratne opasnosti (član 2). Pri tome, Ustavni sud ukazuje da je nakon toga 3. maja 2002. godine, na nivou Vijeća Evrope, usvojen Protokol broj 13 uz Evropsku konvenciju o ukidanju smrtne kazne u svim okolnostima, koji je Bosna i Hercegovina ratificirala 28. maja 2003. godine. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ukazuje da iz navedenog jasno proizlazi da u vrijeme donošenja osporene odluke 17. juna 2013. godine nije postojala niti teorijska niti praktična mogućnost da apelantu bude izrečena smrtna kazna za predmetno krivično djelo.

75. Ustavni sud podsjeća da je pitanje statusa smrtne kazne već ranije razmatrano u Odluci Doma za ljudska prava za BiH Sretko Damjanović protiv BiH broj CH/96/30 od 5. septembra 1997. godine. U ovoj odluci je, između ostalog, navedeno: "U razmatranju da li bi smaknuće kojim se prijeti podnosiocu prijave bilo predviđeno u domaćem zakonu i u skladu s odredbama u svrhu člana 2. Protokola br. 6 na Konvenciju, Dom mora uzeti u obzir relevantne odredbe Ustava izloženog u Aneksu 4 na Opći Okvirni sporazum. U tom pogledu Dom zapaža da je po članu 2. Aneks II na Ustav, koji se bavi prelaznim aranžmanima, predviđeno da će važeći zakoni na dan stupanja na snagu Ustava ostati na snazi do mjere koja nije protivrječna Ustavu". Primjena smrtne kazne bi se stoga mogla samo smatrati propisanom u domaćem zakonu u obliku člana 141. ili 142. Krivičnog zakona ukoliko odredbe tih članova same "ne bi bile u neskladu s Ustavom" (stav 34). Dalje, "tamo gdje jedan od sporazuma o ljudskim pravima nameće jasnu, preciznu i apsolutnu zabranu nekog pravca djelovanja, jedini način na koji se može sprovesti obaveza da se osobama osiguraju spomenuta prava bez diskriminacije je davanje snage zabrani. Stoga se zakoni koji idu suprotno od takve zabrane ne mogu smatrati u skladu s Ustavom i stoga se ne mogu posmatrati kao ispravna osnova u domaćem zakonu za bilo kakvu akciju koja po Evropskoj konvenciji mora biti legalna u domaćem zakonu. Stoga Dom smatra da članovi 141. i 142. Krivičnog zakona, utoliko što ovlašćuju primjenu smrtne kazne u doba mira, nisu u skladu s Ustavom i da pogubljenje kojim se prijeti podnosiocu prijave zato ne bi bilo propisano domaćim zakonom u svrhu Protokola 6 na Evropsku

konvenciju. Stoga bi to kršilo član 2. Protokola br. 6 iz istog razloga" (stav 37).

76. S obzirom da, dakle, nije bilo moguće apelantu izreći smrtnu kaznu, postavlja se pitanje koja je to onda maksimalna kazna mogla biti izrečena apelantu prema KZSFRJ. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 38. stav 2. KZSFRJ propisano da "za krivična djela za koja je propisana smrtna kazna sud može izreći i zatvor od 20 godina". Po mišljenju Ustavnog suda, iz citirane zakonske odredbe jasno proizlazi da maksimalna kazna za predmetno krivično djelo, u situaciji kada više nije moguće izreći smrtnu kaznu, jeste kazna zatvora od 20 godina. Poredeći kaznu zatvora od 20 godina (kao maksimalnu kaznu za predmetno krivično djelo prema KZSFRJ) s kaznom dugotrajnog zatvora od 45 godina (kao maksimalnom kaznom za predmetno krivično djelo prema KZBiH), Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju nesumnjivo da KZSFRJ predstavlja blaži zakon za apelanta. Imajući u vidu da je, dakle, prema KZSFRJ apelantu bilo moguće izreći maksimalnu kaznu od 20 godina, a da mu je u konkretnom slučaju, primjenom KZBiH, izrečena kazna dugotrajnog zatvora u trajanju od 24 godine, Ustavni sud smatra da je retroaktivna primjena KZBiH bila na štetu apelanta u pogledu izricanjа kazne, a što je protivno članu 7. Evropske konvencije.

77. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud zaključuje da je osporenom presudom Apelacionog vijeća Suda BiH došlo do povrede apelantovog ustavnog prava iz člana II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 7. stav 1. Evropske konvencije.

78. Ustavni sud smatra da je s ciljem zaštite apelantovih ustavnih prava dovoljno ukinuti osporenu Presudu Apelacionog odjeljenja - Sud BiH broj S1 1 K 003442 12 Kžk od 17. juna 2013. godine i vratiti predmet tom sudu da donese novu odluku u skladu s članom 7. stav 1. Evropske konvencije, u odnosu na izricanja kazne.

79. Ustavni sud ukazuje da je apelant najprije proglašen krivim i izrečena mu je kazna zatvora Presudom Suda BiH - Odjeljenje I za ratne zločine broj S1 1 K 003442 09 Kri (X-KR-07/180-3) od 6. jula 2012. godine. Odlučujući o apelantovoj i žalbi Tužilaštva BiH, Apelaciono odjeljenje je Rješenjem broj S1 1 K 003442 12 Krž 8 od 16. novembra 2012. godine ukinulo prvostepenu presudu i odredilo održavanje glavnog pretresa pred ovim sudom. Slijedom navedenog, Apelaciono odjeljenja je donijelo Presudu broj S1 1 K 003442 12 Kžk od 17. juna 2013. godine koja je i bila predmet preispitivanja u postupku pred Ustavnim sudom, a po kojoj se apelant nalazi na izdržavanju izrečene kazne zatvora u trenutku donošenja odluke Ustavnog suda.

80. Ustavni sud ukazuje da je neosnovanim ocijenio apelantove navode u odnosu na član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i član 6. stav 1. Evropske konvencije jer je zaključio da u konkretnom slučaju nema ništa što bi uputilo na zaključak da postupak donošenja osporene presude, sagledan u cjelini, nije bio pravičan. Ustavni sud je ocijenio osnovanim apelantove navode u odnosu na član II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i član 7. stav 1. Evropske konvencije, te u skladu s tim ukinuo osporenu presudu, s nalogom Sudu BiH da donese novu odluku kojom će utvrđena povreda biti otklonjena.

81. Ustavni sud ukazuje da ni u ovom slučaju, kao i u nizu predmeta iz novije prakse u kojim je utvrdio povredu člana II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 7. stav 1. Evropske konvencije i ukinuo presude Suda BiH s nalogom da se donese nova odluka kojom će biti otklonjena utvrđena povreda, nije odlučivao o prekidu izdržavanja kazne zatvora i puštanju na slobodu apelanta, niti o proceduri po kojoj će Sud BiH donijeti novu odluku. S obzirom da je u konkretnom slučaju prvostepena presuda ukinuta, da je apelant lišen slobode i


upućen na izdržavanje kazne zatvora na osnovu osporene presude koja je sada ukinuta ovom odlukom Ustavnog suda samo u odnosu na primjenu člana 7. Evropske konvencije, o lišavanju slobode apelanta odlučivat će Tužilaštvo BiH i Sud BiH, u skladu sa svojim nadležnostima i relevantnim odredbama ZKPBiH.

VIII. Zaključak

82. Ustavni sud zaključuje da je prekršeno apelantovo ustavno pravo iz člana II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 7. stav 1. Evropske konvencije jer je u konkretnom slučaju retroaktivna primjena KZBiH bila na apelantovu štetu u pogledu izricanja kazne.

83. Ustavni sud zaključuje da nije prekršeno apelantovo pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, jer u okolnostima konkretnog slučaja nema ništa što bi uputilo na zaključak da su dovedeni u pitanje jednakost stranaka u postupku, da je sud svoju odluku zasnovao na dokazima na kojim je nije mogao zasnovati, kao i da je izostala brižljiva i savjesna ocjena dokaza na način koji bi doveo u pitanje utvrđeno činjenično stanje, te najzad da je sud propustio da obrazloži svoju odluku, odnosno da postupak sagledan u cjelini nije bio pravičan.

84. Na osnovu člana 61. st. 1, 2. i 3. i člana 64. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

85. Aneks ove odluke u smislu člana 41. Pravila Ustavnog suda čini izdvojeno mišljenje suprotno odluci potpredsjednice Seade Palavrić kojem se pridružuje sudija Mirsad Ćeman.

86. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.



Izdvojeno mišljenje sutkinje Seade Palavrić o neslaganju sa Odlukom Ustavnog suda

broj AP 4606/13 od 28. marta 2014. godine

U Odluci broj AP 4606/13 od 28. marta 2014. godine Ustavni sud je, između ostalog, djelimično usvojio apelaciju; utvrdio povredu člana II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 7. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda; ukinuo Presudu Suda Bosne i Hercegovine broj S 1 1 K 003442 12 Kžk od 17. juna 2013. godine i predmet vratio Sudu Bosne i Hercegovine s nalogom da po hitnom postupku donese novu odluku u skladu s članom II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i članom 7. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te obavijesti Ustavni sud o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.

Uz dužno poštovanje većinskog odlučivanja, ja se ne mogu saglasiti s obrazloženjem i zaključkom u usvajajućem dijelu odluke Ustavnog suda.

Umjesto posebnog obrazloženja u nastavku se pozivam na izdvojeno mišljenje koje sam iznijela u odnosu na Odluku Ustavnog suda broj AP 5161/10 od 23. januara 2014. godine, koje glasi:

Izdvojeno mišljenje sutkinje Seade Palavrić o neslaganju sa Odlukom Ustavnog suda broj AP 5161/10

od 23. januara 2014. godine

U Odluci Ustavnog suda broj AP 5161/10 Ustavni sud Bosne i Hercegovine je:

Usvojio apelaciju, utvrdio povredu člana II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 7. Evropske konvencije za zaštitu

ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), ukinuo drugostepenu presudu Suda BiH i predmet vratio tome sudu sa nalogom da po hitnom postupku donese novu odluku u skladu sa članom II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i članom 7. Evropske konvencije.

Uz dužno poštovanje većinskog odlučivanja, ne mogu se složiti sa obrazloženjem i zaključkom koji se odnose na usvajanje apelacije broj AP 5161/10.

Obrazloženje Ustavnog suda se može sažeti kako slijedi:

U relevantnom dijelu Ustavni sud se pozvao na svoju Odluku broj AP 325/08 od 27. septembra 2013. godine, koju je donio slijedeći praksu Evropskog suda u predmetu Maktouf i Damjanović u kojoj je taj sud utvrdio da je došlo do kršenja člana 7. stav 1. Evropske konvencije, zato što je postojala realna mogućnost da je retroaktivna primjena KZBiH, kada su aplikanti proglašeni krivim da su počinili krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 173. KZBiH u situaciji kada je predmetno krivično djelo kao takvo egzistiralo i u odredbi člana 142. KZSFRJ, bila na štetu aplikanata/apelanаta u pogledu izricanja kazne, što je protivno članu 7. stav 1. Evropske konvencije.

Zatim je Ustavni sud ukazao na to da je u konkretnom slučaju osporenim presudama apelant proglašen krivim i osuđen zato što je počinio krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 173. KZBiH. Ustavni sud zapaža da je definicija ratnog zločina protiv civilnog stanovništva ista u članu 142. KZSFRJ, koji se primjenjivao u vrijeme izvršenja predmetnog krivičnog djela (dakle, 1995. godine) i u članu 173. KZBiH, koji je u konkretnom predmetu primijenjen retroaktivno. Iz navedenog slijedi da je apelant proglašen krivim za krivično djelo koje je kao takvo predstavljalo krivično djelo u vrijeme izvršenja (u smislu prve rečenice člana 7. stav 1. Evropske konvencije), a ta činjenica, u smislu garancija druge rečenice člana 7. stav 1. Evropske konvencije, implicira obavezu Ustavnog suda da ispita da izrečena kazna neće biti teža od one koja se primjenjivala u vrijeme izvršenja krivičnog djela. U kontekstu navedenog Ustavni sud je ukazao da je apelant primjenom odredaba KZBiH, u konačnici, osuđen na kaznu dugotrajnog zatvora u trajanju od 25 godina.

Iznoseći razloge iz kojih je utvrdio povredu prava iz člana 7. Evropske konvencije, Ustavni sud je, između ostalog, ukazao da iz obrazloženja koja je iznio u odluci jasno proizlazi da u vrijeme donošenja osporenih odluka, koje su donesene u toku 2008. i 2009. godine, nije postojala niti teorijska, niti praktična mogućnost da apelantu bude izrečena smrtna kazna za predmetno krivično djelo.

S obzirom na to da, dakle, nije bilo moguće apelantu izreći smrtnu kaznu, postavlja se pitanje koja je to, onda, maksimalna kazna mogla biti izrečena apelantu prema KZSFRJ. U vezi s tim, Ustavni sud je ukazao da je odredbama člana 38. stav 2. KZSFRJ propisano da "za krivična djela za koja je propisana smrtna kazna sud može izreći i zatvor od dvadeset godina". Prema mišljenju Ustavnog suda, iz citirane zakonske odredbe jasno proizlazi da maksimalna kazna za predmetno krivično djelo, u situaciji kada više nije moguće izreći smrtnu kaznu, jeste kazna zatvora od 20 godina. Upoređujući kaznu zatvora od 20 godina (kao maksimalnu kaznu za predmetno krivično djelo prema KZSFRJ) sa kaznom dugotrajnog zatvora od 45 godina (kao maksimalnom kaznom za predmetno krivično djelo prema KZBiH), Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju nesumnjivo da KZSFRJ predstavlja blaži zakon za apelanta. Imajući u vidu da je, prema KZSFRJ, apelantu bilo moguće izreći maksimalnu kaznu od 20 godina, a da mu je u konkretnom slučaju, primjenom KZBiH, izrečena kazna dugotrajnog zatvora u trajanju od 25 godina,


Ustavni sud smatra da je retroaktivna primjena KZBiH bila na štetu apelanta u pogledu izricanja kazne, što je protivno članu 7. Evropske konvencije.

Prema mome mišljenju,

Ustavni sud u svojoj odluci nije slijedio principe kojima se Evropski sud za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud) rukovodio u odluci Maktouf i Damjanović protiv BiH.

Moji razlozi za neslaganje sa obrazloženjem i zaključcima Ustavnog suda u odnosu na Odluku broj AP 5161/10 su sljedeći:

- Prije svega, smatram da Ustavni sud, za razliku od Evropskog suda, uopće nije pridavao značaj činjenici da je apelant, za razliku od aplikanata Maktoufa i Damjanovića, proglašen krivim za oduzimanje života, i to 71 života i oko 200 povrijeđenih, a od te činjenice je, prema kriterijima Evropskog suda, zavisila ocjena težine zločina a time i zaprijećene kazne u vrijeme izvršenja krivičnog djela. Jer, i u slučaju Maktouf i Damjanović i u konkretnom riječ je o istom krivičnom djelu. Razlika je u tome što u predmetu Maktouf i Damjanović aplikanti nisu bili osuđeni pred domaćim sudovima za najteže oblike krivičnog djela zločin protiv civilnog stanovništva za koje je bila zaprijećena smrtna kazna, već za blaži oblik tog krivičnog djela i o tome su svjedočile izrečene kazne koje su bile gotovo minimalne, dok je apelantu izrečena kazna dugotrajnog zatvora u trajanju od 25 godina, što spada u najstrožu kaznu koja je propisana 2003. godine nakon što više u Bosni i Hercegovini nije mogla biti izrečena smrtna kazna, dakle, kao zamjena za smrtnu kaznu.

- Zatim, Ustavni sud je do blaže kazne došao upoređujući kaznu dugotrajnog zatvora u trajanju od 45 godina koja je zaprijećena prema KZBiH iz 2003. godine sa kaznom zatvora od 20 godina prema KZSFRJ iz 1976. godine koja se mogla izreći kao zamjena za smrtnu kaznu umjesto sa smrtnom kaznom.

- Smatram, međutim, da član 7. Evropske konvencije ne treba tako razumijevati, niti tumačiti, niti da je Evropski sud član 7. tumačio i primijenio na ovakav način. Navedeni član, bez sumnje, insistira da kazna koja se izriče ne bude teža od kazne koja je bila primjenjiva u vrijeme učinjenja krivičnog djela. Pri tome nema izuzetaka ni kada je riječ o učiniocima krivičnih djela ratnih zločina. Međutim, smatram da Ustavni sud, tražeći blažu kaznu za apelanta, nije mogao kaznu dugotrajnog zatvora upoređivati sa kaznom od 20 godina zatvora, već sa smrtnom kaznom koja je u vrijeme učinjenja ratnog zločina za koji je apelant proglašen odgovornim bila primjenjiva, bez obzira na to što se smrtna kazna u vrijeme suđenja više nije mogla izreći. Član 7. Evropske konvencije jasno insistira da se učinilac krivičnog djela ne može teže kazniti u odnosu na kaznu koja je u vrijeme učinjenja krivičnog djela bila primjenjiva, a ne u odnosu na kaznu koja se u vrijeme suđenja više ne može izreći.

- Štaviše, čini se da je Ustavni sud izgubio iz vida da razmatra konkretnu apelaciju u kojoj je osporenim odlukama Suda BiH apelantu izrečena kazna dugotrajnog zatvora u trajanju od 25 godina a ne 45 godina, pa je izrečenu a ne maksimalno zaprijećenu kaznu trebalo upoređivati sa smrtnom kaznom. Također, smatram da je čak i kazna doživotnog zatvora (u slučaju da je i bila propisana KZBiH iz 2003. godine) blaža u odnosu na smrtnu kaznu koja je bila zaprijećena i primjenjiva u vrijeme učinjenja krivičnog djela, a pogotovo je blaža kazna dugotrajnog zatvora u trajanju od 25 godina kakva je u konkretnom slučaju izrečena apelantu.

- Budući da je odlučivao o konkretnoj apelaciji, smatram da je Ustavni sud morao imati u vidu obrazloženje osporene prvostepene presude u kojoj je, između ostalog, istaknuto kako

primjenu KZBiH iz 2003. godine dodatno opravdava činjenica da je kazna propisana KZBiH, u svakom slučaju, blaža od smrtne kazne koja je bila na snazi u vrijeme izvršenja krivičnog djela, čime je zadovoljen kriterij vremenskog važenja krivičnog zakona, odnosno primjena zakona koji je blaži za učinioca, kao i obrazloženje drugostepene presude, izneseno u tač.142. i 143. te presude, gdje je Sud BiH istakao da je, ispitujući odluku o kazni u okviru istaknutih žalbenih navoda Tužilaštva i u smislu odredbe člana 308. ZKPBiH, ocijenio da je prvostepeno vijeće pravilno odmjerilo kaznu imajući u vidu sve subjektivne i objektivne okolnosti koje se odnose na krivično djelo i njegovog učinioca, koje izrečenu kaznu čine adekvatnom s obzirom na stepen apelantove krivice, pobude iz kojih je djelo učinjeno, jačinu povrede zaštićenog dobra, kao i apelantove lične prilike, te zaključio da je izrečena kazna dugotrajnog zatvora u trajanju od 25 godina pravilno odmjerena i da će se izrečenom kaznom postići svrha kažnjavanja predviđena odredbom člana 39. KZBiH, koja zahtijeva da se izrazi osuda učinjenog krivičnog djela; da se na učinioca utječe da ubuduće ne čini krivična djela; da se utječe na ostale da ne čine krivična djela (individualna i generalna prevencija), a posebno da se utječe na svijest građana o štetnosti krivičnih djela i o pravedenosti kažnjavanja; da je potrebno imati u vidu da zaštitni objekt ovih krivičnih djela čine univerzalne ljudske vrijednosti, dobra koja su uvjet i osnov za zajedničko i humano postojanje, čije kršenje predstavlja teške povrede normi međunarodnog prava, o čijoj ozbiljnosti i težini govori činjenica da ova djela ne podliježu zastarijevanju.

- Pored navedenog, ovakvim postupanjem, tj. upoređivanjem kazne dugotrajnog zatvora sa kaznom zatvora u trajanju od 20 godina a ne sa smrtnom kaznom, Ustavni sud je doveo do situacije da pod isti raspon kazni budu podvedeni počinioci ratnih zločina koji nisu proglašeni odgovornim za gubitke ljudskih života i druge "lakše" ratne zločine sa počiniocima ratnih zločina koji su proglašeni krivim za gubitak više desetina ljudskih života i druge najteže ratne zločine, pa čak i do blažeg kažnjavanja za ratni zločin nego za "obično" ubistvo.

- Na kraju, čini se iluzornim kada Ustavni sud kaže da pitanje blažeg zakona nije ocjenjivao in abstracto, jer je činjenica da je to de facto učinjeno u svim slučajevima u kojima je isto krivično djelo bilo propisano i KZSFRJ iz 1976. godine i KZBiH iz 2003. godine. Proizlazi da će se u svim takvim slučajevima kao blaži za učinioca primijeniti KZSFRJ. Stoga se, prema mome mišljenju, za zločin koji predstavlja kršenje međunarodnog humanitarnog prava za koji je oduvijek bilo propisano da ne zastarijeva i da se najstrože kažnjava – za koji je prema KZSFRJ iz 1976. godine zaprijećena kazna bila smrtna kazna, a prema KZBiH iz 2003. godine kazna dugotrajnog zatvora - gubi i sama svrha kažnjavanja, odnosno da će svrha kažnjavanja biti ostvarena samo prema učiniocima ratnih zločina kojima se sudi pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju, ili su, s druge strane, osobe kojima se sudi pred tim sudom u znatno nepovoljnijem položaju od osoba kojima se za iste zločine sudi pred Sudom BiH.

Slijedi da ja apsolutno nisam u mogućnosti da se saglasim sa zaključkom koji je usvojila većina Ustavnog suda u vezi sa ovim pitanjem. Uz dužno poštovanje, ovom prilikom izražavam svoje neslaganje.

9. aprila 2014. godine Sarajevo Sutkinja Palavrić, s. r.

Pridružujem se izdvojenom mišljenju sutkinje Palavrić.

Sudija Mirsad Ćeman


Ustavni sud Bosne i Hercegovine je u plenarnom sazivu, u

predmetu broj AP 4606/13, rješavajući apelaciju Željka Ivanovića, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2. i članka 61. st. 1, 2. i 3, te članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Valerija Galić, predsjednica Tudor Pantiru, dopredsjednik Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Constance Grewe, sutkinja Mirsad Ćeman, sudac Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 28. ožujka 2014. donio

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Djelomično se usvaja se apelacija Željka Ivanovića. Utvrđuje se povreda članka II/2. Ustava Bosne i

Hercegovine i članka 7. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Ukida se Presuda Suda Bosne i Hercegovine broj S 1 1 K 003442 12 Kžk od 17. lipnja 2013. godine.

Predmet se vraća Sudu Bosne i Hercegovine koji je dužan po žurnom postupku donijeti novu odluku, sukladno članku II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i članku 7. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda, u odnosu na izricanje kazne.

Nalaže se Sudu Bosne i Hercegovine da, sukladno članku 74. stavak 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od 90 dana od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.

Odbija se kao neutemeljena apelacija Željka Ivanovića podnesena protiv Presude Suda Bosne i Hercegovine broj S 1 1 K 003442 12 Kžk od 17. lipnja 2013. godine u odnosu na članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članak 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.



1. Željko Ivanović (u daljnjem tekstu: apelant) iz Pala, kojega zastupa Petko Pavlović, odvjetnik iz Zvornika, podnio je 11. studenoga 2013. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Presude Suda Bosne i Hercegovine - Apelacijsko odjeljenje (u daljnjem tekstu: Sud BiH - Apelacijsko odjeljenje) broj S1 1 K 003442 12 Kžk od 17. lipnja 2013. godine.


2. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Apelacijskog odjeljenja i Tužiteljstva Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Tužiteljstvo BiH) je 12. prosinca 2013. godine zatraženo da dostave odgovor na apelaciju.

3. Apelacijsko odjeljenje i Tužiteljstvo BiH su odgovore dostavili 26. prosinca 2013. godine.

4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju su dostavljeni apelantu 27. prosinca 2013. godine.


5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata podastrtih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

6. Sud BiH - Odjeljenje I za ratne zločine je Presudom broj S1 1 K 003442 09 Kri (X-KR-07/180-3) od 6. srpnja 2012. godine apelanta proglasio krivim što je radnjama poduzetim u razdoblju od 10. srpnja do 19. srpnja 1995. godine, bliže opisanim u izreci presude, počinio kazneno djelo zločina protiv čovječnosti iz članka 172. stavak 1. točka a) Kaznenog zakona BiH iz 2003. godine (u daljnjem tekstu: KZBiH iz 2003. godine) u svezi s člankom 29. toga zakona, te mu je izrekao kaznu zatvora u trajanju od 13 godina.

7. Sud BiH - Apelacijsko odjeljenje je Rješenjem broj S1 1 K 003442 12 Krž 8 od 16. studenoga 2012. godine uvažio prizive Tužiteljstva BiH i apelanta, te zbog utvrđenih bitnih povreda odredaba kaznenog postupka prvostupanjsku presudu ukinuo i odredio održavanje glavnog pretresa pred tim odjeljenjem.

8. Sud BiH - Apelacijsko odjeljenje je Presudom broj S1 1 K 003442 12 Kžk od 17. lipnja 2013. godine apelanta proglasio krivim što je radnjama poduzetim u razdoblju od 10. srpnja do 19. srpnja 1995. godine, bliže opisanim u izreci presude, počinio kazneno djelo genocida iz članka 171. točka a) u svezi s člankom 31. KZBiH iz 2003. godine, te mu izrekao kaznu dugotrajnog zatvora u trajanju od 24 godine.

9. U obrazloženju presude je navedeno kako je nakon provedenoga postupka, ocjenom svih provedenih dokaza pojedinačno i u njihovoj međusobnoj povezanosti, utvrđeno da je apelant, na način bliže opisan u izreci presude, sudjelovao u zarobljavanju, osiguravanju provođenja i zatvaranja zarobljenih Bošnjaka u skladištu Zemljoradničke zadruge "Kravica", da je čuvanjem straže na stražnjoj strani navedenoga objekta, nakon što je otpočelo ubijanje više od 1.000 zarobljenih Bošnjaka, iako sam nije pucao u zarobljenike, doprinio istrebljenju zaštićene skupine bošnjačkog naroda općine Srebrenica, čime je pomogao u realiziranju namjere potpunoga uništenja Bošnjaka iz enklave Srebrenica, a djelomično i istrebljenja bošnjačkog naroda Istočne Bosne. Potom, ukazano je kako je apelant postupao s umišljajem u odnosu na ubojstvo zarobljenih u ZZ "Kravica", te iako nije osobno posjedovao namjeru istrebljenja Bošnjaka, kao jedne nacionalne, etičke ili vjerske skupine, da je bio svjestan takvoga cilja i genocidne namjere glavnih izvršitelja.

10. Po ocjeni Apelacijskog odjeljenja, Tužiteljstvo BiH je dokazalo, izvan razumne sumnje, da je apelant, kao pripadnik Drugog odreda Specijalne policije Šekovići, 12. i 13. srpnja 1995. godine, bio raspoređen na putnoj komunikaciji Bratunac-Konjević polje, sa zadaćom da osiguraju prohodnost puta kojim su u te dane iseljavani stanovnici Srebrenice, i to uglavnom žene, djeca i stariji. Potom je utvrđeno kako je zadaća apelanta i ostalih pripadnika odreda, kao naoružanih stražara na navedenoj putnoj komunikaciji, bio osigurati da predaja muškaraca Bošnjaka bude uspješno realizirana, te da budu sprovedeni na livadu na označenom lokalitetu na kojoj su ih čuvali ostali pripadnici Drugog odreda, na temelju čega je zaključeno kako je i apelant dao svoj doprinos u zarobljavanju Bošnjaka. Imajući u vidu opći kontekst dešavanja na lokalitetu Srebrenice, te da su pripadnici apelantovoga voda, kao jedinice koja je u konkretnoj vojnoj akciji bila podređena VRS, bili angažirani kako bi doprinijeli što uspješnijem realiziranju zarobljavanja muškaraca Bošnjaka, te njihovom kasnijem pogubljenju, kao i u osiguravanju konvoja koji su izvozili civilno stanovništvo, u svrhu ostvarenja plana prisilnog preseljavanja s područja UN zaštićene zone Srebrenica, s ciljem njihovoga istrebljenja, zaključeno je da je apelant, kao jedan od


policajaca koji se nalazio na tom lokalitetu, nesumnjivo posjedovao znanje i svijest o tome što je pozadina tih dešavanja. Zbog toga, po ocjeni suda, ni njegova uloga nije bila zanemariva u zarobljavanju ovih osoba, iako nije pozivao muškarce na predaju, niti sudjelovao u njihovome pretresu, niti stajao u obruču oko njih na livadi na navedenoj lokaciji. Potom, utvrđeno je da je apelant, zajedno s ostalim pripadnicima Drugog voda, sudjelovao u sprovođenju zarobljenih osoba do ZZ "Kravica", te da je bio u krugu ovoga objekta kada su zarobljenici dovedeni. Apelacijsko odjeljenje je zaključilo da je apelantova uloga bila čuvanje straže na stražnjoj strani skladišta kako bi se spriječio bijeg zarobljenika iz hangara ZZ "Kravica" u kojemu su bili zatočeni. Ovakva apelantova uloga je, po ocjeni suda, iako nije dokazano da je ispalio i jedan metak (za što ga nije teretila ni optužnica) u pravcu zarobljenih u ZZ "Kravica", doprinijela ubijanju zarobljenih muškaraca u hangaru, odnosno njih više od 1.000, kako je utvrđeno u presudama toga suda, te MKSJ. Također, ukazano je kako je i u ovome postupku, iz iskaza saslušanih svjedoka te na temelju procjene ukupne površine prostora ZZ "Kravica", utvrđeno da se radi o broju od više od 1.000 pogubljenih osoba. S tim u svezi je ukazano da su prozori na zadnjoj strani skladišta koje je, pored ostalih, osiguravao apelant, predstavljali zarobljenicima jedini mogući izlaz za bijeg, pa sama činjenica da je apelant zajedno s ostalima pristao i ništa nije poduzeo da izbjegne takvu zadaću, a svjestan i svih prethodnih okolnosti, ukazuje da su apelant i ostali pripadnici Drugog odreda dijelili umišljaj za ubijanje zarobljenih osoba.

11. U obrazloženju presude je, pored ostaloga, ukazano kako su ključni dokazi na temelju kojih je utvrđena apelantova odgovornost iskazi saslušanih svjedoka, i to zaštićenog svjedoka I-3, te iskazi svjedoka P. M. i M. S. koje su dali u istrazi koja je protiv njih vođena u povodu istoga događaja. Apelacijsko odjeljenje je neutemeljenim ocijenilo apelantove tvrdnje da svjedok I-3 nije vjerodostojan svjedok i da ne posjeduje kredibilitet da bi bio svjedok. S tim u svezi je ukazano da su ocijenjeni različiti iskazi svjedoka I-3 koje je davao u drugim postupcima kao i u ovome postupku, zaključeno je da su oni suglasni u odlučnim činjenicama o postojanju kaznenoga djela i apelantove kaznene odgovornosti, kao i da su potkrijepljeni drugim izvedenim dokazima, iskazima saslušanih svjedoka i materijalnim dokazima. Potom je ukazano kako postojanje kaznenoga djela i kaznene odgovornosti apelanta nije utemeljeno isključivo na iskazu ovoga svjedoka jer je riječ o suučesniku, koji je s Tužiteljstvom BiH zaključio sporazum o priznanju krivnje, pa je njegov iskaz cijenjen više kao potkrepljujući dokaz drugim izvedenim dokazima u ovome postupku. Neutemeljenim su ocijenjeni i apelantovi navodi kako iskazi iz istrage svjedoka P. M. i M. S. predstavljaju nezakonit dokaz. S tim u svezi je ukazano kako su ovi svjedoci svoje iskaze dali 2005. godine, u nazočnosti svojih branitelja, i kako su bili poučeni o svojim pravima sukladno tada važećem članku 78. ZKPBiH. Izmjene ovoga članka, na koje je apelant ukazivao, imaju za intenciju zaštititi osumnjičenog/optuženog kada se brani šutnjom a, u konkretnom slučaju, P. M. i M. S. su saslušani u ulozi svjedoka, pa su i njihovi iskazi iz istrage, koja je vođena protiv njih, tretirani kao integralni dio njihovih iskaza u svojstvu svjedoka u ovome predmetu. Najzad, ukazano je da su cijenjeni i iskazi drugih svjedoka koji su svjedočili na okolnosti općih dešavanja na području Srebrenice u inkriminiranom razdoblju, kao i o samom zarobljavanju muškaraca, aktivnostima odreda specijalne policije kojemu je pripadao apelant u svezi s osiguravanjem putne komunikacije i sprovođenjem kolone zarobljenih ka ZZ "Kravica", te samom likvidiranju zarobljenika. Pri tom je ukazano kako su iskazi ovih svjedoka,

iako nisu identificirali apelanta kao aktera predmetnih događaja, jer ili ga nisu poznavali ili su događaj promatrali s određene prostorne distance, dovedeni u vezu s iskazima tri ključna svjedoka, imali karakter potkrepljujućih dokaza.

12. Po ocjeni Apelacijskog odjeljenja, apelant je postupao s umišljajem u odnosu na ubojstvo zarobljenih muškaraca Bošnjaka u hangaru Kravica, te iako nije osobno posjedovao namjeru istrebljenja Bošnjaka, kao jedne nacionalne, etničke i vjerske skupine kroz, u presudi iscrpno opisane okolnosti u i oko Srebrenice, bio je svjestan takvoga cilja i genocidne namjere glavnih izvršitelja. Također, zaključeno je da je apelant bio svjestan da je masakr u Kravici dio genocida na području općine Srebrenica, pa su njegove radnje, tj. osiguranje stražnjeg dijela hangara Kravice na kojemu su se nalazili prozori, okarakterizirane kao pomaganje u smislu članka 31. KZBiH iz 2003. godine. Najzad, ukazano je da je apelant pristao poslužiti kao sredstvo koje je doprinijelo istrebljenju zaštićene skupine bošnjačkog naroda općine Srebrenica, te je svojim radnjama pomaganja u ubojstvu pomogao u realiziranju namjere potpunoga uništenja Bošnjaka iz enklave Srebrenica, a time i djelomičnog istrebljenja bošnjačkog naroda Istočne Bosne. Prema navedenom, zaključeno je da se u apelantovim radnjama stječu obilježja kaznenog djela genocida iz članka 171. stavak 1. točka a) u svezi s člankom 31. KZBiH iz 2003. godine.

13. Potom, Sud BiH - Apelacijsko odjeljenje je u postupku donošenja presude razmotrilo i pitanje primjene materijalnoga zakona na konkretni predmet. Pri tomu, Apelacijsko odjeljenje je pošlo od načela zakonitosti propisanoga u članku 3, te načela vremenskoga važenja kaznenog zakona propisanoga u članku 4. KZBiH iz 2003. godine koji odgovaraju načelu sadržanome u članku 7. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija) koja, sukladno članku II/2. Ustava BiH, ima primat u primjeni nad svim zakonima. Potom, ukazano je da je kazneno djelo genocida propisano člankom 171. KZBiH iz 2003. godine, ali i da je neprijeporno da je i u vrijeme kada je počinjeno, bilo situirano kao kazneno djelo genocida u članku 141. Kaznenog zakona SFRJ (u daljnjem tekstu: KZSFRJ iz 1976. godine) koji je bio na snazi i primjenjivan je u relevantnome razdoblju. Također, ukazano je da i KZBiH iz 2003. godine u članku 31, kao i KZSFRJ iz 1976. godine u članku 24, na istovjetan način definiraju pomaganje kao oblik odgovornosti u izvršenju kaznenoga djela. Prema navedenome, ukazano je da i KZSFRJ iz 1976. godine i KZBiH iz 2003. na istovjetan način propisuju, točnije sadrže, istovjetna bitna obilježja kaznenoga djela genocida, te da na identičan način reguliraju pomaganje kao oblik suučesništva i oblik odgovornosti. Zbog toga je, po ocjeni Apelacijskog odjeljenja, kod procjene koji je zakon blaži za apelanta, bilo nužno usporediti propisane kazne za predmetno kazneno djelo.

14. S tim u svezi je najprije ukazano da KZBiH iz 2003. godine propisuje za kazneno djelo genocida kaznu zatvora od najmanje 10 godina ili kaznu dugotrajnog zatvora, a KZSFRJ iz 1976. godine kaznu zatvora od najmanje pet godina ili smrtnu kaznu.

15. Sud BiH - Apelacijsko odjeljenje je apelantov stav da se kod procjene blažega zakona ima poći od posebnoga minimuma zaprijećene kazne ocijenilo neutemeljenim, odnosno jednostranim i neprimjenjivim u konkretnom slučaju.

16. U svezi s tim je ukazano kako je kazneno djelo genocida najteže kazneno djelo – zločin nad zločinima, zaprijećeno kako po domaćem, tako i po međunarodnom pravu. Potom, ukazano je da je apelant sudjelovao u ubijanju više od 1.000 civila Bošnjaka iz Srebrenice u jednome danu, zatvorenih u prostorijama ZZ "Kravica", dajući svoj doprinos ubojstvu, a


kao pomagač u genocidu je proglašen krivim zbog toga što on nije sam posjedovao genocidnu namjeru, ali je bio svjestan genocidne namjere drugih, što je dovoljno za taj oblik odgovornosti. Dakle, sam činjenični opis kaznenoga djela, težina počinjenoga zločina u kojemu je apelant uzeo neposredno učešće je takva da bi, imajući u vidu kaznenu politiku po ranijemu zakonu (KZSFRJ iz 1976. godine), opravdavala izricanje smrtne kazne koja je postavljena kao alternativa. Propisivanjem takve kazne zakonodavac je očevidno imao intenciju davanja mogućnosti izricanja smrtne kazne za najteže oblike teških kaznenih djela, što kazneno djelo za koje je apelant terećen i proglašen krivim, nesumnjivo jeste.

17. Potom, ukazano je da, iako je smrtna kazna u međuvremenu ukinuta (stupanjem na snagu Ustava Bosne i Hercegovine), ne može se u cijelosti zanemariti njezino postojanje, kao ni intencija zakonodavca glede kaznenih djela na koja se ona ima primijeniti. S tim u svezi je ukazano da se, u konkretnom slučaju, radi o iznimno teškom kaznenome djelu, s neizmjerno teškim posljedicama, te je opravdano postaviti pitanje koje, ako ne ovo kazneno djelo, bi opravdavalo izricanje najteže kazne, tj. smrtne kazne.

18. Sud BiH - Apelacijsko odjeljenje je dalje istaknulo kako, za razliku od KZSFRJ iz 1976. godine, koji je kao najtežu kaznu predviđao smrtnu kaznu, KZBiH iz 2003. godine kao najtežu kaznu za kazneno djelo genocida propisuje kaznu dugotrajnoga zatvora u trajanju od 45 godina. Kazna dugotrajnoga zatvora, koja pri tomu omogućuje gradaciju i prilagođavanje kazne konkretnom stupnju krivnje počinitelja, tako što se može izreći u trajanju od 21 do 45 godina, je nesumnjivo blaža od smrtne kazne zaprijećene po ranijem zakonu.

19. Imajući u vidu navedeno, a posebice činjenicu kako priroda i težina konkretnog kaznenog djela jeste takva da bi opravdavala primjenu smrtne kazne, kao najstrože kazne po ranijemu zakonu, KZBiH iz 2003. godine se u konkretnom slučaju, po ocjeni ovoga vijeća, ukazuje blažim zakonom, jer je kazna dugotrajnoga zatvora, bez obzira na njezino trajanje, u svakom slučaju blaža od smrtne kazne.


20. Apelant smatra kako mu je osporenom presudom povrijeđeno pravo iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije, te pravo iz članka 7. Europske konvencije.

21. Opširni apelantovi navodi o povredi prava na pravično suđenje u suštini se svode na tvrdnje kako je povrijeđeno načelo jednakosti stranaka u postupku i s tim u svezi garancije adversarnog postupka; da je činjenično stanje pogrešno utvrđeno jer je sud pogrešno cijenio dokaze, prije svega iskaz svjedoka I-3, kao i da je činjenično stanje utemeljeno na nezakonitim dokazima, iskazima svjedoka P. M. i M. S. koje su dali u istrazi koja je vođena protiv njih u povodu istoga događaja, a koji su se u postupku branili šutnjom, te činjenicama koje je utvrdio MKSJ, čemu se tijekom postupka protivio; da obrazloženje osporene presude ne zadovoljava standarde prava na pravično suđenje; da je pogrešno primijenjeno materijalno pravo; te, najzad, da je povrijeđeno pravo na obranu.

22. Apelant tvrdi kako mu je povrijeđeno i pravo iz članka 7. Europske konvencije. U svezi s tim apelant je ukazao na presudu Europskog suda u predmetu Maktouf i Damjanović protiv Bosne i Hercegovine, ukazujući, pored ostaloga, na stav toga suda, da članak 7. stavak 1. sadrži opće pravilo o zabrani retroaktivnosti, te da je ovaj stav prihvaćen u odlukama Ustavnog suda po nizu apelacija u sličnim predmetima. Pri

tomu, apelant ističe kako je Ustavni sud u ovim predmetima, pored ostaloga, zauzeo stav da nije postojala ni teoretska ni praktična mogućnost izricanja smrtne kazne u vrijeme donošenja osporenih odluka. Apelant je ukazao kako su svi predmeti ratnoga zločina na ovaj ili onaj način doveli do gubitka života, ali kako je u nekima od njih Sud BiH primjenjivao KZSFRJ iz 1976. Apelant posebice ukazuje na predmet Slavka Perića koji je, kao i on, osuđen kao pomagač u genocidu ali po KZSFRJ iz 1976. U prilog tvrdnji kako mu je povrijeđeno pravo iz članka 7. apelant je istaknuo i da je prekršeno pravo na zabranu retroaktivne primjene kazne. S tim u svezi apelant je istaknuo kako je kazna dugotrajnoga zatvora novina u kaznenome zakonodavstvu, pa da se kao takva ne može primjenjivati na odnose koji su vremenski prethodili stupanju na snagu zakona koji je propisuje. Najzad, apelant je istaknuo kako ne može biti pogođen strožim zakonom i težom kaznom zbog toga što zakonodavni organi nisu blagovremeno reagirali i izmijenili nomenklaturu kazni, već su to učinili tek u 2003. godini.


23. Sud BiH je u odgovoru na apelaciju iscrpno obrazložio stav zbog kojega smatra kako su neutemeljeni apelantovi navodi da mu je povrijeđeno pravo na pravično suđenje.

24. U svezi s apelantovim navodima o povredi članka 7. Europske konvencije najprije je ukazano kako je apelantova radnja imala karakter odlučujućega doprinosa u ubojstvu više od 1.000 muškaraca Bošnjaka, zarobljenih u ZZ "Kravica". S obzirom na težinu izvršenoga kaznenog djela, po zakonu koji je primjenjivan u vrijeme njegovoga izvršenja, tj. 1995. godine, za navedeno kazneno djelo se mogla izreći smrtna kazna, alternativno uz zaprijećenu kaznu zatvora od 5 do 15 godina. Prema navedenome, zaključeno je da je KZBiH iz 2003. godine, koji propisuje kaznu zatvora od 10 godina ili kaznu dugotrajnoga zatvora, blaži zakon za apelanta jer ne propisuje smrtnu kaznu. Potom, ukazano je kako smrtna kazna nije definitivno ukinuta potpisivanjem Dejtonskog mirovnog sporazuma kada je stupio na snagu Protokol broj 6 koji, pored ostaloga, državama dozvoljava da u svojemu zakonodavstvu mogu predvidjeti smrtnu kaznu za djela izvršena tijekom rata ili neposredne ratne opasnosti, kao što su okolnosti konkretnoga slučaja, te najzad da je smrtna kazna definitivno bila ukinuta Protokolom broj 13, koji je u BiH stupio na snagu 28. svibnja 2003. godine, tj. u vrijeme kada je već bio na snazi KZBiH iz 2003. godine, koji je kao kazneni okvir za najteža kaznena djela, uključujući i genocid, propisivao kaznu zatvora od 10 godina ili kaznu dugotrajnoga zatvora. Prema navedenome, ukazano je kako nije mogla biti zanemarena smrtna kazna, koja je kao propisana kazna egzistirala u vrijeme izvršenja kaznenoga djela, zbog čega je, uz uvažavanje načela blažega zakona, u apelantovome slučaju primijenjen KZBiH iz 2003. godine. Najzad, ukazano je kako se taj sud pri tomu rukovodio stavom zauzetim u odluci Ustavnog suda u predmetu Maktouf (AP 1785/06 od 30. ožujka 2007. godine).

25. Tužiteljstvo BiH je u odgovoru na apelaciju istaknulo kako se apelantovi navodi u najvećem dijelu odnose na zaključke o činjenicama, zbog čega se, kako smatra, ne može podnijeti apelacija Ustavnom sudu.

26. Potom, u svezi s apelantovim navodima o povredi članka 7. Europske konvencije ukazano je kako je neprijeporno da se kazneni zakon nakon izvršenja kaznenoga djela izmijenio, kao i da je KZSFRJ iz 1976. godine kao preuzeti zakon bio na snazi u Federaciji BiH do 1998. godine a u Republici Srpskoj do 2000. godine, te da se od 2003. godine počeo primjenjivati KZBiH, zbog čega je, sukladno načelu vremenskoga važenja


kaznenog zakona, trebalo cijeniti koji zakon je blaži za učinitelja. Po mišljenju Tužiteljstva BiH pri procjeni koji zakon je blaži ne može se primijeniti jednostrani pristup na kojemu apelant insistira, tj. da se u ocjeni koji je zakon blaži polazi od minimuma zaprijećene kazne. S tim u svezi Tužiteljstvo BiH je istaknulo da je kazneno djelo genocida najteže kazneno djelo, kako po domaćemu tako i po međunarodnome pravu. U konkretnom slučaju apelant je sudjelovao u ubijanju više od 1.000 civila Bošnjaka iz Srebrenice u jednome danu zatočenih u ZZ "Kravica", dajući svoj doprinos kao pomagač u genocidu. Po mišljenju Tužiteljstva BiH težina počinjenoga kaznenog djela u kojemu je apelant uzeo neposredno učešće je takva da bi, imajući u vidu kaznenu politiku po KZSFRJ iz 1976. godine, opravdala izricanje smrtne kazne, što je bila intencija zakonodavca za najteže oblike teških kaznenih djela, kakvo nesumnjivo jeste djelo za koje je apelant proglašen krivim. Nadalje, iako je smrtna kazna u međuvremenu ukinuta (stupanjem na snagu Ustava Bosne i Hercegovine) ne može se zanemariti njeno postojanje kao ni intencija zakonodavca glede kaznenih djela na koja se ima primijeniti. S obzirom na okolnosti konkretnoga slučaja, tj. da se radi o iznimno teškom kaznenom djelu, s neizmjerno teškim posljedicama, po mišljenju Tužiteljstva BiH postavlja se pitanje koje, ako ne ovo kazneno djelo, bi opravdalo izricanje najteže kazne. S obzirom da je KZSFRJ iz 1976. godine propisivao smrtnu kaznu za kazneno djelo genocida a KZBiH iz 2003. godine propisuje, kao maksimalnu kaznu, kaznu zatvora u trajanju od 45 godina, koja se može prilagođavati okolnostima konkretnog slučaja u propisanom rasponu kazne od 21 do 45 godina, Tužiteljstvo BiH smatra da je KZBiH iz 2003. godine u svakom slučaju za apelanta blaži zakon.

27. Tužiteljstvo BiH je istaknulo da je Ustavni sud, pozivajući se na stavove Europskog suda u predmetu Maktouf i Damjanović, već donio odluke po apelacijama osoba koje su osuđene za genocid, u kojim je zauzeo stav da je KZSFRJ iz 1976. godine blaži zakon. Međutim, po mišljenju Tužiteljstva BiH stavovi Europskog suda iz navedene odluke ne mogu se primijeniti i u konkretnom slučaju. Naime, Tužiteljstvo BiH smatra kako Europski sud u predmetu Maktouf i Damjanović uopće nije razmatrao primjenu blažega zakona u predmetima s težom posljedicom, kakav je i apelantov slučaj, koji je proglašen krivim za sudjelovanje u ubijanju više od 1.000 zarobljenih civila muškaraca Bošnjaka. Također, ukazano je da je Komitet ministara Vijeća Europe na sjednici broj 1186 od 5. prosinca 2013. godine naglasio "da Europski sud nije in abstracto razmatrao da li je retroaktivna primjena zakona iz 2003. godine u predmetima ratnih zločina sama po sebi protivna članku 7. Konvencije", te "da je potrebno da domaći sudovi ocijene u konkretnim okolnostima svakog predmeta, uključujući i one glede težine pojedinih kaznenih djela, koji zakon je blaži za učinioca". Prema navedenome, po mišljenju Tužiteljstva BiH u konkretnom slučaju pri ocjeni koji je zakon blaži najprije se mora odgovoriti na pitanje je li apelantu, u vrijeme kada je djelo počinjeno, mogla biti izrečena smrtna kazna pri tomu imajući u vidu, iako se radi o sankciji koja se trenutačno ne primjenjuje, da se ona ne može jednostrano odstraniti kao da nije postojala.

28. Najzad, Tužiteljstvo BiH je predložilo da se, ukoliko Ustavni sud ne prihvati njegove argumente i usvoji apelaciju u konkretnom slučaju, tj. utvrdi povredu članka 7. Europske konvencije, Sudu BiH naloži preinačenje drugostupanjske presude a ne i njeno ukidanje.


29. Kazneni zakon Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 3/03, 32/03, 37/03, 54/04, 61/04, 30/05, 53/06, 55/06, 32/07 i 8/10) u relevantnom dijelu glasi:

Načelo zakonitosti Članak 3.

(1) Kaznena djela i kaznenopravne sankcije propisuju se samo zakonom.

(2) Nikome ne može biti izrečena kazna ili druga kaznenopravna sankcija za djelo koje, prije nego što je počinjeno, nije bilo zakonom ili međunarodnim pravom propisano kao kazneno djelo i za koje zakonom nije bila propisana kazna.

Vremensko važenje Kaznenog zakona Članak 4.

(1) Na počinitelja kaznenog djela primjenjuje se zakon koji je bio na snazi u vrijeme počinjenja kaznenog djela.

(2) Ako se poslije počinjenja kaznenog djela zakon jednom ili više puta izmijeni, primijenit će se zakon koji je blaži za počinitelja.

Članak 4.a) Članci 3. i 4. ovog zakona ne sprječavaju suđenje ili

kažnjavanje bilo koje osobe za bilo koje činjenje ili nečinjenje koje je u vrijeme kada je učinjeno predstavljalo kazneno djelo sukladno općim načelima međunarodnog prava.

Pomaganje Članak 31.

(1) Tko drugome s namjerom pomogne u počinjenju kaznenog djela, kaznit će se kao da ga je sam počinio, a može se i blaže kazniti.

(...)

Kazna zatvora Članak 42.

(1) Kazna zatvora ne može biti kraća od trideset dana niti dulja od dvadeset godina.

(2) Za najteže oblike teških kaznenih djela počinjenih s namjerom, može se propisati kazna zatvora u trajanju od dvadeset do četrdeset i pet godina (dugotrajni zatvor).

(3) Kazna dugotrajnog zatvora nikada se ne može propisati kao jedina glavna kazna za pojedino kazneno djelo.

(…)

Ublažavanje kazne Članak 49.

Sud može počinitelju odmjeriti kaznu ispod granice propisane zakonom ili izreći blažu vrstu kazne:

a) kada zakon propisuje da se počinitelj može blaže kazniti;

b) i kad sud utvrdi da postoje osobito olakotne okolnosti koje ukazuju da se i ublaženom kaznom može postići svrha kažnjavanja.

Granice ublažavanja kazne Članak 50.

(1) Kada postoje uvjeti za ublažavanje kazne iz članka 49. (Ublažavanje kazne) ovoga Zakona, sud će ublažiti kaznu u ovim granicama:

a) ako je za kazneno djelo kao najmanja mjera kazne propisana kazna zatvora od deset ili više godina, kazna se može ublažiti do pet godina zatvora;

(…) (2) Pri odlučivanju koliko će kaznu ublažiti prema

pravilima iz stavka 1. ovoga članka, sud će posebno uzeti u obzir najmanju i najveću mjeru kazne propisane za to kazneno djelo.


Genocid Članak 171.

Tko s ciljem potpunog ili djelomičnog istrebljenja nacionalne, etničke, rasne ili vjerske skupine ljudi, naredi počinjenje ili počini koje od ovih djela:

a) usmrćivanje pripadnika skupine ljudi; b) nanošenje teške tjelesne ozljede ili duševne povrede

pripadnicima skupine ljudi; c) smišljeno nametanje skupini ljudi ili zajednici takvih

životnih uvjeta koji bi mogli posljedovati njenim potpunim ili djelomičnim istrebljenjem;

d) uvođenje mjera kojima je cilj sprječavanje rađanja unutar skupine ljudi;

e) prisilno preseljenje djece iz te u drugu skupinu ljudi, kaznit će se kaznom zatvora najmanje deset godina ili kaznom dugotrajnog zatvora.

30. Krivični zakon SFRJ ("Službeni list SFRJ" br. 44/76, 36/77, 34/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90 i 45/90) u relevantnom dijelu glasi:

Pomaganje Član 24.

(1) Ko drugome sa umišljajem pomogne u izvršenju krivičnog djela kazniće se kao da ga je sam učinio, a može se i blaže kazniti.

Smrtna kazna Član 37.

(1) Smrtna kazna ne može se propisati kao jedina glavna kazna za određeno krivično djelo.

(2) Smrtna kazna može se izreći samo za najteže slučajeve teških krivičnih djela za koje je zakonom propisana.

(…) (4) Punoljetnom licu koje u vrijeme izvršenja krivičnog

djela nije navršilo dvadeset jednu godinu smrtna kazna može se izreći, pod uvjetom iz stava 2. ovog člana, samo za (…) krivična djela protiv čovječnosti i međunarodnog prava i (…)

Zatvor Član 38.

(1) Zatvor ne može biti kraći od petnaest dana ni duži od petnaest godina.

(2) Za krivična djela za koja je propisana smrtna kazna sud može izreći i zatvor od dvadeset godina.

(…)


Sud može učiniocu odmjeriti kaznu ispod granice propisane zakonom ili primijeniti blažu vrstu kazne:

1) kad zakon propisuje da se učinilac može blaže kazniti; 2) kad sud utvrdi da postoje osobito olakšavajuće



(1) Kada postoje uvjeti za ublažavanje kazne iz člana 42. ovog zakona, sud će ublažiti kaznu u ovim granicama:

1) ako je za krivično djelo kao najmanja mjera kazne propisan zatvor u trajanju od tri ili više godina, kazna se može ublažiti do jedne godine zatvora;

(…) Pri odlučivanju u kojoj će mjeri kaznu ublažiti prema

pravilima iz stava 1. ovog člana, sud će posebno uzeti u obzir najmanju i najveću mjeru kazne propisane za krivično djelo.

Genocid Član 141.

Ko u namjeri da potpuno ili djelimično uništi neku nacionalnu, etničku, rasnu ili vjersku grupu naredi da se vrše ubistva ili teške povrede tijela ili teško narušavanje fizičkog ili duševnog zdravlja članova grupe ili prinudno raseljavanje stanovništva, ili da se grupa stavi u takve životne uvjete koji dovode do potpunog ili djelimičnog istrebljenja grupe, ili da se primijene mjere kojima se sprječava rađanje između pripadnika grupe, ili da se vrši prinudno preseljenje djece u drugu grupu, ili ko u istoj namjeri izvrši neko od navedenih djela,

kazniće se zatvorom najmanje pet godina ili smrtnom kaznom.

31. Zakon o kaznenom postupku Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 3/03, 32/03, 36/03, 26/04, 63/04, 13/05, 48/05, 46/06, 76/06, 29/07, 32/07, 53/07, 76/07, 15/08, 58/08, 12/09, 16/09, 93/09 i 72/13) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 10. Zakonitost dokaza

(1) Zabranjeno je od osumnjičenika, optuženika ili bilo od koje druge osobe koja sudjeluje u postupku iznuđivati priznanje ili kakvu drugu izjavu.

(2) Sud ne može utemeljiti svoju odluku na dokazima pribavljenim povredama ljudskih prava i sloboda propisanih ustavom i međunarodnim ugovorima koje je Bosna i Hercegovina ratificirala, niti na dokazima koji su pribavljeni povredama ovoga Zakona.

(3) Sud ne može temeljiti svoju odluku na dokazima koji su dobijeni temeljem dokaza iz stavka 2. ovoga članka.

Članak 12. Pouka o pravima

Osumnjičenika odnosno optuženika ili drugu osobu koja sudjeluje u postupku, koji bi iz neznanja mogli propustiti neku radnju u postupku ili se iz neznanja ne bi koristili svojim pravima, Sud, Tužitelj i druga tijela koja sudjeluju u postupku poučit će o pravima koja im po ovom Zakonu pripadaju i o posljedicama propuštanja radnje.

Članak 14. Jednakost u postupanju

(1) Sud je dužan da stranke i branioca tretira na jednak način i da svakoj od strana pruži jednake mogućnosti u pogledu pristupa dokazima i njihovom izvođenju na glavnom pretresu.

(2) Sud, Tužitelj i druga tijela koja sudjeluju u postupku dužna su s jednakom pažnjom ispitivati i utvrđivati kako činjenice koje osumnjičenika odnosno optuženika terete, tako i one koje mu idu u korist.

Članak 15. Slobodna ocjena dokaza

Pravo Suda, Tužitelja i drugih tijela koja sudjeluju u kaznenom postupku da ocjenjuju postojanje ili nepostojanje činjenica nije vezano ni ograničeno posebnim formalnim dokaznim pravilima.

Članak 47. Pravo branitelja da pregleda spise i predmete

(1) Tijekom istrage, branitelj ima pravo razmatranja spisa i razgledavanja pribavljenih predmeta koji idu u korist osumnjičeniku. To se pravo branitelju može uskratiti ako se radi o spisima i predmetima čije bi otkrivanje moglo ugroziti cilj istrage.

(…) (3) Nakon podizanja optužnice, branitelj osumnjičenika

odnosno optuženika ima pravo uvida u sve spise i dokaze.


(4) Sudac za prethodni postupak, sudac za prethodno saslušanje, sudac odnosno vijeće i Tužitelj dužni su, kada dođu u posjed novog dokaza ili bilo koje obavijesti ili

činjenice koja može poslužiti kao dokaz na suđenju, staviti ih na uvid branitelju osumnjičenom, odnosno optuženom.

Članak 226. Podizanje optužnice

(…) (2) Nakon podignuća optužnice, osumnjičenik odnosno

optuženik i branitelj imaju pravo uvida u sve spise i dokaze. (...)

Članak 290. Sadržaj presude

(...) (6) U obrazloženju presude Sud će iznijeti razloge za

svaku točku presude. (7) Sud će određeno i potpuno iznijeti koje činjenice i iz

kojih razloga smatra dokazanima ili nedokazanima, dajući naročito ocjenu vjerodostojnosti proturječnih dokaza, iz kojih razloga nije uvažio pojedine prijedloge stranaka, iz kojih je razloga odlučio da se ne ispita izravno svjedok ili vještak čiji je iskaz pročitan, kojim razlozima se rukovodio pri rješavanju pravnih pitanja, a naročito pri utvrđivanju postoji li kazneno djelo i kaznena odgovornost optuženika te pri primjenjivanju određenih odredaba Kaznenog zakona na optuženika i kazneno djelo.

(...)

VI. Dopustivost

32. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine Ustavni sud, također, ima prizivnu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovome ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojega suda u Bosni i Hercegovini.

33. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojega je koristio.

34. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Suda BiH broj S1 1 K 003442 12 Kžk od 17. lipnja 2013. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu je presudu apelant primio 13. rujna 2013. godine a apelacija je podnesena 11. studenoga 2013. godine tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očevidno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

35. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, te članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete glede dopustivosti.

VII. Meritum

36. Apelant pobija navedenu presudu tvrdeći da su povrijeđena njegova prava iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije, te iz članka 7. Europske konvencije.

Pravo na pravično suđenje

37. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju

ljudska prava i temeljne slobode ovog članka, stavak 2., što uključuje:

(e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava vezana za krivične postupke.

38. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. (...)

39. Apelantovi navodi o povredi prava na pravično suđenje u suštini se svode na tvrdnje da je povrijeđeno načelo jednakosti stranaka u postupku i s tim u svezi garancije adversarnog postupka; da je činjenično stanje pogrešno utvrđeno jer je sud pogrešno cijenio dokaze, prije svega iskaz svjedoka I-3, kao i da je činjenično stanje utemeljeno na nezakonitim dokazima, te činjenicama koje je utvrdio MKSJ, čemu se tijekom postupka protivio; da obrazloženje osporene presude ne zadovoljava standarde prava na pravično suđenje; da je pogrešno primijenjeno materijalno pravo; te najzad, da je povrijeđeno pravo na obranu.

40. Ustavni sud podsjeća da, kada je u pitanju kazneni postupak, opća garancija "pravičnog suđenja" iz stavka 1. članka 6. Europske konvencije ima elemente koji dopunjuju specifične garancije utvrđene st. 2. i 3. članka 6. (vidi Europski sud, Artico protiv Italije, A 37 (1980)). Kada se radi o slučaju koji potpada pod neku od specifičnih garancija ustanovljenih st. 2. i 3. članka 6. on može biti razmatran ili u okviru tih garancija (vidi Europski sud, Luedicke protiv FRG, A 29 (1978); 2 EHRR 149) ili u svezi sa stavkom 1. članka 6. (vidi Europski sud, Benham protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 1996-III; 22 EHRR 293 GC). Međutim, ukoliko se aplikacija suštinski odnosi na tvrdnju da je postupak u cjelini, uključujući i prizivni postupak, bio nepravičan navodi se ispituju u smislu stavka 1. članka 6. (vidi Europski sud, Edwards protiv Ujedinjenog Kraljevstva, A 247-B (1992); 15 EHRR 417, st. 33-34).

41. U konkretnom slučaju, apelant pokreće pitanja u svezi s garancijama ustanovljenim člankom 6. st. 1, 2. i 3. koje se u suštini odnose na tvrdnju da postupak kao cjelina nije bio pravičan pa će Ustavni sud u tome smislu i ispitati njegove navode.

42. Apelant najprije tvrdi da je povrijeđeno načelo jednakosti stranaka u postupku i s tim u svezi garancije adversarnog postupka. U prilog ove tvrdnje apelant je istaknuo da je sud favorizirao dokaze Tužiteljstva BiH tako da im je u potpunosti vjerovao kada su oni išli apelantu na teret, da je apelantu onemogućeno unakrsno ispitivanje svjedoka I-3 kao svjedoka Tužiteljstva BiH, zbog čega ga je morao pozvati kao svoga svjedoka, pa je tako teret dokazivanja prebačen na apelanta, da je sud zanemario apelantove procesne prigovore glede i drugih pobrojanih svjedoka, te najzad, da Tužiteljstvo BiH nije učinilo dostupnim sve materijale kojima je raspolagalo.

43. Ustavni sud podsjeća da, prema stajalištu Europskog suda, načelo jednakosti oružja zahtijeva da svakoj strani bude data razumna mogućnost predstaviti svoj slučaj pod uvjetima koji ga ne stavljaju u značajno nepovoljniji položaj u odnosu na suprotnu stranu (vidi Europski sud, pored ostalih, G.B. protiv Francuske, aplikacija broj 44069/98, stavak 58, ECHR 2001-X). Potom, načelo jednakosti oružja je samo jedna karakteristika prava na pravično suđenje, kao širega koncepta, koje također uključuje i fundamentalno pravo da kazneni postupak treba biti adversarni. Pravo na adversarni postupak u kaznenome postupku znači da i tužitelju i optuženome mora biti data mogućnost upoznati i komentirati opažanja i dokaze suprotne strane (vidi Europski sud, Brandstetter protiv Austrije, presuda od 28. kolovoza 1991. godine, st. 66. i 67, Serija A, broj 211). Potom, članak 6. stavak 1. zahtijeva od tužitelja


otkrivanje svih materijalnih dokaza koje posjeduje u korist ili protiv optuženoga (vidi, mutatis mutandis, Rowe i Davis, presuda od 16. veljače 2000. godine, stavak 60). Najzad, pravo optuženoga na unakrsno ispitivanje svjedoka protiv njega je ključni element prava sadržanoga u članku 6. stavak 3. d. Europske konvencije i prava na adversarni postupak u smislu članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

44. U prilog tvrdnji da su narušena načela jednakosti oružja i adversarnog postupka, apelant je najprije istaknuo kako je redoviti sud favorizirao dokaze Tužiteljstva BiH kad god su oni bili na apelantovu štetu i da im je vjerovao. S tim u svezi Ustavni sud primjećuje kako apelant ne tvrdi da je njemu bila uskraćena mogućnost da dokazima Tužiteljstva suprotstavlja svoje dokaze, kao i da dokaze koje je provodilo Tužiteljstvo BiH osporava na glavnom pretresu. U tome se smislu ne mogu prihvatiti ni apelantovi neobrazloženi navodi o procesnim prigovorima u svezi s ispitivanjem pojedinih svjedoka Tužiteljstva BiH jer apelant ne obrazlaže u čemu su se oni sastojali niti ukazuje kako su ga doveli u nepovoljniji položaj u odnosu na suprotstavljenu stranu. Najzad, Ustavni sud primjećuje da u obrazloženju osporenih presuda nisu izostali iscrpni razlozi i obrazloženja dokazima kojima je vjerovano, te da su zaključci suda utemeljeni na brižljivoj i savjesnoj ocjeni dokaza pojedinačno i u svezi s drugim provedenim dokazima. Potom, apelant je istaknuo kako mu je bila uskraćena mogućnost unakrsnog ispitivanja svjedoka I-3, kao svjedoka Tužiteljstva BiH, pa ga je morao pozvati kao svojega svjedoka, ali da je i tada ispitivanje morao ograničiti samo na iskaze ovoga svjedoka u kojima je spominjao apelanta. Zbog navedenoga apelant smatra i da je teret dokazivanja prebačen na njega. Ustavni sud podsjeća kako pravo optuženoga na unakrsno ispitivanje svjedoka nije apsolutno i može trpjeti ograničenje, ali da ova ograničenja ne mogu biti takva da dovedu u pitanje jednakost stranaka u postupku. U konkretnom slučaju, apelant ne tvrdi kako mu je bilo uskraćeno unakrsno ispitivanje ovoga svjedoka na okolnosti koje su se ticale postojanja kaznenoga djela i apelantove kaznene odgovornosti. Pri tomu, Ustavni sud primjećuje i da su različiti iskazi ovoga svjedoka, koje je davao u drugim postupcima pred Sudom BiH u povodu istog događaja, u postupku pred Apelacijskim vijećem, po apelantovom prijedlogu uvršteni u dokaznu građu, te da ih je sud cijenio pojedinačno i u svezi s drugim dokazima. Najzad, apelantu je mogao navedenoga svjedoka i sam pozvati kao svjedoka i ispitivati ga kako bi opovrgao njegove iskaze, pred sudom koji je odlučivao u apelantovome slučaju. Prema navedenome, proizlazi da su i u ovome dijelu apelantovi navodi neutemeljeni. Najzad, apelant tvrdi kako mu je Tužiteljstvo BiH uskratilo pristup materijalima kojim je raspolagalo, odnosno kako nije imao pristup iskazima svjedoka koji su svjedočili u drugim predmetima pred Sudom BiH u povodu istoga događaja, iskazima osoba koje je Tužiteljstvo BiH saslušalo u povodu konkretnoga događaja ali ih nije predložilo kao svjedoke, te najzad da mu je uskraćen pristup "drugim relevantnim materijalima". U svezi s ovim dijelom navoda Ustavni sud primjećuje da se, kako apelant i sam navodi, radi o dokazima koji su pribavljeni u drugim predmetima, odnosno u kaznenim postupcima u kojima je utvrđivana kaznena odgovornost osoba protiv kojih su ti postupci vođeni. U tome smislu, samo činjenica da su se i ti kazneni postupci, kako apelant tvrdi, odnosili na isti događaj, ne može biti dovoljna za ocjenu da i su tako pribavljeni dokazi bili od značaja u njegovome slučaju. Potom, apelant ne tvrdi i da je bilo koji od ovih dokaza korišten tijekom postupka, odnosno da je osporena presuda utemeljena na takvim dokazima, te najzad da mu je, u slučaju da je neki od takvih dokaza i korišten, bilo uskraćeno pravo o njemu se izjašnjavati ili ga osporavati. Najzad, apelant

ne navodi, a to nije moguće zaključiti ni iz obrazloženja osporene presude, kako je ovaj prigovor isticao i na glavnome pretresu pred Apelacijskim odjeljenjem, a po kojemu se ono nije izjasnilo ili ga je neutemeljeno odbilo. Ovo tim prije, a kako je već ukazano u ovoj odluci, što je Apelacijsko odjeljenje na glavnome pretresu po apelantovome prijedlogu prihvatilo i provelo dokaze koje je apelant predložio, a koje je prethodno odbilo prvostupanjsko vijeće. Stoga, Ustavni sud nije mogao prihvatiti kao utemeljene apelantove navode u ovome dijelu.

45. Potom, apelant tvrdi kako je činjenično stanje pogrešno utvrđeno. Međutim, suština apelantovih navoda u ovome dijelu se u stvari odnosi na tvrdnju kako sud nije mogao vjerovati iskazu svjedoka I-3 jer je, kako tvrdi, on osporen brojnim iskazima svjedoka i optužbe i obrane, kao i da se radi o svjedoku koji, po apelantovome mišljenju, ne može biti kredibilan svjedok, pored ostaloga i zbog činjenice da je zaključio sporazum o priznanju krivnje. Najzad, u ovome je dijelu apelant istaknuo i da su korišteni iskazi svjedoka M. S. i P. M. koje su dali u istrazi koja je vođena protiv njih, a koji, po njegovome mišljenju, predstavljaju nezakonite dokaze.

46. U svezi s ovim dijelom apelacijskih navoda, Ustavni sud podsjeća kako je izvan njegove nadležnosti procjenjivati kvalitetu zaključaka sudova glede ocjene dokaza ukoliko se ova ocjena ne doima očevidno proizvoljnom. Isto tako, Ustavni sud se neće miješati u način na koji su redoviti sudovi usvojili dokaze kao dokaznu građu. Ustavni sud se neće miješati ni u situaciju kada redoviti sudovi povjeruju dokazima jedne strane u postupku na temelju slobodne sudačke ocjene. To je isključivo uloga redovitih sudova čak i kada su izjave svjedoka na javnoj raspravi i pod zakletvom oprečne jedna drugoj (vidi Europski sud za ljudska prava, Doorson protiv Nizozemske, presuda od 6. ožujka 1996. godine, objavljena u Izvješćima broj 1996-II, stavak 78). Ustavni sud naglašava da, pri tome, redoviti sud nije vezan niti ograničen posebnim formalnim dokaznim pravilima, ali slobodna ocjena dokaza zahtijeva obrazloženje, kako svakoga dokaza pojedinačno, tako i svih dokaza zajedno, te dovođenje svih provedenih dokaza u uzajamnu logičnu vezu. Potom, prema stajalištu Europskog suda mora se utvrditi je li osobi koja je u pitanju bila pružena mogućnost za osporavanje validnosti dokaza i suprotstavljanje; mora se cijeniti kvaliteta dokaza, uključujući i činjenicu jesu li uzeti u okolnostima koje dovode u sumnju njihovu pouzdanost i istinitost (vidi Europski sud, pored ostalih, Sevinç i drugi protiv Turske (dec.), aplikacija broj 8074/02 od 8. siječnja 2008. godine; Bykov protiv Rusije [GC], aplikacija broj 4378/02, stavak 90, od 10. ožujka 2009. godine). U ovome kontekstu zadaća Ustavnog suda je ispitati jesu li dokazi u korist i protiv osobe koja je u pitanju prezentirani tako da osiguraju pravičan postupak (vidi, mutatis mutandis, Europski sud, Barım protiv Turske (dec.), aplikacija broj 34536/97 od 12. siječnja 1999. godine). Potom, Ustavni sud ukazuje na praksu Europskog suda da prihvaćanje nezakonito dobijenih dokaza ne predstavlja samo po sebi kršenje članka 6. Europske konvencije, ali da ova činjenica može biti od utjecaja na pravičnost postupka kao cjeline, ovisno o okolnostima konkretnoga slučaja (vidi Europski sud, Schenk protiv Švicarske, presuda od 12. srpnja 1988. godine, aplikacija broj 1086/84, serija A-140, stavak 49).

47. Ustavni sud opaža kako je apelant najprije iznio tvrdnje da sud nije mogao vjerovati iskazu svjedoka I-3. S tim u svezi je istaknuo kako je ovaj svjedok u više navrata mijenjao svoj iskaz, kao i da je njegov iskaz osporen iskazima i svjedoka optužbe i svjedoka obrane, te najzad da je pogrešan zaključak redovitoga suda da su različitosti u iskazima ovoga svjedoka proizašle iz činjenice da u iskazima u kojim se ne spominje apelant ovaj svjedok nije bio ni pitan o njemu. U svezi s ovim dijelom navoda Ustavni sud najprije ukazuje kako je u


obrazloženju osporene presude navedeno da je iskaz ovog svjedoka bio jedan od ključnih dokaza protiv apelanta, te da mu je zbog toga poklonjena posebna pozornost. Potom, ukazano je da je i kao takav iskaz ovog svjedoka imao karakter potkrepljujućega dokaza jer se radilo o osobi koja je bila suučesnik u izvršenju istog kaznenog djela i koja je prethodno zaključila sporazum o priznanju krivnje. Dalje, na pretresu koji je održan pred Apelacijskim odjeljenjem apelantu je dozvoljeno prezentiranje različitih iskaza ovoga svjedoka koje je davao o istome događaju kako u postupku koji je vođen protiv njega tako i u postupcima protiv drugih osoba koji su vođeni u povodu istoga događaja, kao i izjave ovoga svjedoka koje su naknadno date i u kojim je negirao sve svoje ranije iskaze. Cijeneći ove iskaze pojedinačno i u svezi s drugim provedenim dokazima, Apelacijsko odjeljenje je zaključilo kako su oni suglasni glede odlučnih činjenica tj. apelantove nazočnosti i sudjelovanja u inkriminiranim radnjama koje su mu stavljane na teret. Činjenica kako u pojedinim od iskaza ovaj svjedok nije spominjao apelanta po ocjeni suda ticala se samo okolnosti na koje je svjedok I-3 davao iskaz, a koje se i nisu odnosile na apelanta. Naime, kako je ukazano u obrazloženju osporene presude, ovaj svjedok je svjedočio u više postupaka koji su u povodu istog događaja vođeni protiv različitih osoba, zbog čega su i njegovi iskazi bili fokusirani na konkretne postupke i konkretne osobe. Također, Apelacijsko odjeljenje je u obrazloženju osporene presude dalo iscrpne razloge i obrazloženja zbog čega kredibilitet ovoga svjedoka nije doveden u pitanje činjenicom da je zaključio sporazum o priznanju krivnje, za što je upravo bio uvjet da se pojavi kao svjedok u drugim postupcima protiv drugih osoba u povodu istoga događaja. S tim u svezi je ukazano na iskaze svjedoka I-3 u kojim je bio izričit da neka od osoba protiv kojih je također vođen kazneni postupak u povodu istoga događaja, kao i da je u odnosu na apelanta promijenio svoj iskaz u kojemu je tvrdio da je i on pucao u zarobljenike, zbog čega mu se i izvinio.

48. Nadalje, glede apelantove tvrdnje kako su relevantne činjenice utvrđene na nezakonitim dokazima, Ustavni sud primjećuje da u obrazloženju osporene presude nisu izostali iscrpni razlozi i obrazloženja glede ovoga navoda. Naime, ukazano je kako su prihvaćeni kao dokazi iskazi svjedoka M. S. i P. M. iz istrage, koje su oni dali sukladno, u to vrijeme važećem, članku 78. ZKPBiH (2005. godina), tj. u nazočnosti svojih branitelja i s prethodnim upozorenjem o njihovim pravima. U to vrijeme citirana zakonska odredba nije regulirala da osumnjičenome mora biti ukazano kako njegov iskaz iz istrage može biti korišten kao dokaz na glavnome pretresu i bez njegove suglasnosti, kako je regulirano izmjenama zakona iz 2008. godine, na čemu apelant i temelji tvrdnje o nezakonitosti ova dva iskaza, kao i činjenici da su se ova dva svjedoka u postupku protiv njih branila šutnjom. S tim u svezi je ukazano kako su iskazi iz istrage ova dva svjedoka cijenjeni kao integralni dio njihovih iskaza koje su dali u svojstvu svjedoka u postupku protiv apelanta, pa su kao takvi dovedeni u vezu s ostalim provedenim dokazima. Prema navedenome, zaključak Apelacijskog odjeljenja kako se ne radi o nezakonitim dokazima, te kako su ove osobe u postupku protiv apelanta imale svojstvo svjedoka a ne osumnjičenih, zbog čega se ne dovodi u pitanje eventualna povreda prava na šutnju, oprečno apelantovim tvrdnjama ne upućuje na zaključak da ovi dokazi nisu mogli biti prihvaćeni kao dio dokazne građe.

49. Prema navedenome Ustavni sud nije mogao prihvatiti utemeljenim apelantove navode da je činjenično stanje pogrešno utvrđeno jer je utemeljeno na iskazu svjedoka I-3 i kako je tvrdio, na nezakonitim dokazima, iskazima iz istrage svjedoka M. S. i P. M.

50. Najzad, u svezi s pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem apelant je istaknuo i kako se odluka o postojanju kaznenoga djela i njegove krivnje temelji na činjenicama koje su utvrđene u odlukama MKSJ, čemu se on protivio tijekom postupka. Ustavni sud primjećuje kako je u obrazloženju osporene presude ukazano da se prihvaćaju sve činjenice utvrđene u presudi MKSJ u predmetu Blagojević i Jokić, koje je prihvatilo prvostupanjsko vijeće, te kako su po apelantovome prijedlogu također prihvaćene kao dokazane i činjenice iz ovoga predmeta, kao i iz predmeta Vujadin Popović, te predmeta Krstić. Potom, Ustavni sud podsjeća kako je, sukladno članku 4. Zakona o ustupanju predmeta MKSJ Tužiteljstvu BiH i korištenju dokaza pribavljenih od MKSJ u postupku pred sudovima u BiH, regulirano da sud može, nakon što sasluša stranke na vlastitu inicijativu ili na prijedlog stranaka, odlučiti prihvatiti kao dokazane činjenice koje su utvrđene pravomoćnom odlukom u drugom postupku pred MKSJ. Međutim, ove činjenice ne uživaju karakter apsolutnih i mogu se tijekom kaznenoga postupka pobijati ako za to postoji dobar razlog i opravdana osnova. U konkretnom slučaju apelant je i sam iskoristio ovu zakonsku mogućnost i u prilog svoje obrane predložio, što je i prihvaćeno, da se kao utvrđene prihvate i činjenice u predmetima MKSJ na koje je i ukazao. Pri tomu, Ustavni sud opaža kako apelant ne tvrdi da mu je glede činjenica koje su prihvaćene kao utvrđene po prijedlogu Tužiteljstva BiH bila uskraćena mogućnost da ih tijekom postupka osporava. Najzad, iz obrazloženja osporenih presuda ne može se zaključiti kako su ove činjenice imale karakter odlučujućih pri utvrđivanju apelantove kaznene odgovornosti i njegovoga sudjelovanja u inkriminiranome događaju. Prema navedenome, Ustavni sud nije mogao prihvatiti kao utemeljene apelantove navode u ovome dijelu.

51. Nadalje, apelant tvrdi kako osporena presuda ne zadovoljava standard obrazložene odluke u smislu prava na pravično suđenje. Apelant tvrdi kako je sud proveo dokaze ali ih nije doveo u uzajamnu vezu i nisu povezani s navodima optužnice i elementima kaznenoga djela, zbog čega smatra da su izostali razlozi iz kojih je zaključeno da je on počinio kazneno djelo i da postoji njegova kaznena odgovornost.

52. U svezi s ovim dijelom navoda Ustavni sud podsjeća kako su, prema praksi Europskog suda za ljudska prava, domaći sudovi dužni obrazlažiti svoje presude pri čemu ne moraju dati detaljno odgovore na svaki navod stranaka. Potom, Europski sud i Ustavni sud su u brojnim odlukama ukazali kako domaći sudovi imaju određenu diskrecijsku ocjenu u svezi s tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u određenome predmetu, ali, istodobno, imaju obvezu obrazložiti svoje odluke tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku utemeljili (vidi Europski sud za ljudska prava, Suominen protiv Finske, presuda od 1. srpnja 2003. godine, aplikacija broj 37801/97, stavak 36, i, mutatis mutandis, Ustavni sud, Odluka broj AP 5/05 od 14. ožujka 2006. godine). Svrha obveze da odluka bude obrazložena jeste i pokazati kako je stranama u postupku omogućeno da na ravnopravan i pravičan način budu saslušane u postupku pred sudom (vidi Europski sud za ljudska prava, Kuznetsov i dr. protiv Rusije, presuda od 11. siječnja 2007. godine, aplikacija broj 184/02).

53. Ustavni sud primjećuje kako je apelantu optužnicom stavljeno na teret da je počinio kazneno djelo genocida iz KZBiH iz 2003. godine propisano u članku 172. stavak 1. točka a) – ubijanje pripadnika skupine ljudi, te točka b) – nanošenje tjelesne ozljede ili duševne povrede pripadnicima skupine ljudi. Na temelju provedenih dokaza Apelacijsko odjeljenje je zaključilo kako Tužiteljstvo BiH nije dokazalo da je apelant počinio i radnje opisane u točki b) stava 1. članka 172. KZBiH iz 2003. godine, i proglasilo ga je krivim samo za radnje iz


točke a) navedenoga članka. Apelacijsko odjeljenje je ovaj zaključak utemeljilo na dokazima koji su provedeni tijekom postupka, koje je cijenilo pojedinačno i u uzajamnoj vezi, na temelju kojih je zaključilo da je apelant u kritičnome razdoblju bio na prostoru Srebrenice; da je kao policajac, pripadnik specijalne jedinice, doprinio najprije zarobljavanju muškaraca pripadnika bošnjačkoga naroda koji su se predavali; da je sudjelovao u pratnji ovih osoba do ZZ "Kravica" gdje je navedena skupina ljudi bila zatočena u nehumanim uvjetima, te najzad da je osiguravao stražnju stranu objekta ZZ "Kravica" kako bi spriječio bijeg zarobljenih kada je počelo ubijanje, odnosno da je počinio radnje koje su mu se optužnicom u dijelu za koji je proglašen krivim i stavljale na teret. U obrazloženju osporene presude detaljno su pobrojani dokazi koji su na ove okolnost provedeni, svaki dokaz je cijenjen pojedinačno i u uzajamnoj vezi s drugim dokazima, na temelju čega je utvrđeno apelantovo sudjelovanje i uloga u navedenim radnjama. Potom, s obzirom da je apelant proglašen krivim za kazneno djelo genocida, koje je počinio kao pomagač, u obrazloženju osporene presude detaljno su analizirane okolnosti i razlozi, te apelantovo svojstvo, na temelju čega je zaključeno da apelant nije imao genocidnu namjeru, tj. istrebljenje Bošnjaka kao nacionalne, etničke i vjerske skupine, kao dijela plana potpunoga istrebljenja bošnjačkoga stanovništva Srebrenice. Međutim, zaključeno je kako je apelant postupao s umišljajem u odnosu na ubojstvo zarobljenih muškaraca Bošnjaka u ZZ "Kravica", jer je, iz razloga koji su detaljno pobrojani i obrazloženi u osporenoj presudi, bio svjestan navedenoga cilja i genocidne namjere glavnih izvršitelja. Prema navedenome, Ustavni sud nije mogao prihvatiti kao utemeljene ni apelantove navode u ovome dijelu.

54. Potom, apelant je istaknuo kako mu je povrijeđeno pravo na obranu ali ovaj navod nije posebice obrazlagao. Prema navedenome, imajući u vidu da su ostali apelantovi navodi koji su se ticali prava na pravično suđenje detaljno ispitani i da je zaključeno da su neutemeljeni, te da na temelju podastrtih dokumenаta nije moguće utvrditi postoji li bilo što što bi uputilo na povredu ovoga apelantovog prava, Ustavni sud se neće posebice baviti ispitivanjem i ovoga apelantovog navoda.

55. Najzad, apelantovi navodi kako mu je pravo na pravično suđenje povrijeđeno jer je u osporenim presudama pogrešno primijenjeno materijalno pravo, bit će razmotreni u okviru apelantovih navoda o povredi članka 7. Europske konvencije.

56. Ustavni sud smatra kako apelantovi navodi o povredi jednakosti stranaka u postupku, adversarnosti postupka, kao i provedenih dokaza i njihove ocijene, te prema tome utvrđenoga činjeničnog stanja, kao i obrazloženja i razloga koji su ponuđeni u osporenoj presudi, nisu utemeljeni, odnosno da u okolnostima konkretnoga slučaja ne postoji ništa što bi uputilo na zaključak da kazneni postupak protiv apelanta, sagledan u cjelini, nije bio pravičan.

57. Ustavni sud zaključuje kako su apelantovi navodi o povredi prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije neutemeljeni.

Kažnjavanje samo na temelju zakona

58. Apelant tvrdi kako mu je osporenom presudom povrijeđeno pravo iz članka 7. Europske konvencije.

59. Članak II/2. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: U Bosni i Hercegovini izravno se primjenjuju prava i

slobode garantirani Europskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda i njezinim protokolima. Ovi akti imaju prioritet nad svim drugim zakonima.

60. Članak 7. Europske konvencije glasi:

1. Nitko se ne može smatrati krivim za kazneno djelo nastalo činjenjem ili nečinjenjem koje nije predstavljalo kazneno djelo u vrijeme izvršenja, prema nacionalnom ili međunarodnom pravu. Isto tako, izrečena kazna neće biti teža od one koja se primjenjivala u vrijeme izvršenja kaznenog djela.

2. Ovaj članak ne utječe na suđenje ili kažnjavanje bilo koje osobe koja je kriva za činjenje ili nečinjenje, ako je to djelo u vrijeme izvršenja predstavljalo kazneno djelo prema općim pravnim načelima priznatim kod civiliziranih naroda.

61. U suštini, apelantovi navodi se u ovome dijelu svode na tvrdnju da je u njegovom slučaju trebalo primijeniti KZSFRJ iz 1976. godine, kao zakon koji je važio u vrijeme izvršenja kaznenoga djela za koje je proglašen krivim i koji je blaži za njega, a ne KZBiH iz 2003. godine, te da mu nije mogla biti izrečena kazna dugotrajnog zatvora jer je ta kazna novina u domaćem pravu i ne može se primjenjivati na događaje koji su vremenski prethodili stupanju na snagu zakona kojim je po prvi put propisana. U prilog ovih navoda apelant je ukazao na presudu Europskog suda u predmetu Maktouf i Damjanović protiv BiH, odluke Ustavnog suda u predmetima za koje tvrdi da su slični njegovome, kao i na praksu Suda BiH, posebice izdvajajući predmet Slavka Perića, koji je prvostupanjskom presudom bio proglašen krivim za pomaganje u kaznenome djelu genocida po KZBiH iz 2003. godine, a drugostupanjskom presudom je proglašen krivim za isto kazneno djelo ali po KZSFRJ iz 1976. godine.

62. U svezi s tim, Ustavni sud prije svega ukazuje kako se radi o kaznenome djelu koje je, u odredbama KZBiH propisano u članku 171. u dijelu Glavi XVII - kaznena djela protiv čovječnosti i vrijednosti zaštićenih međunarodnim pravom, odnosno koje je u odredbama KZSFRJ propisano u članku 141. u dijelu Glave XVI - kaznena djela protiv čovječnosti i međunarodnog prava. Dakle, radi se o kaznenome djelu iz skupine tzv. ratnih zločina. Stoga će Ustavni sud osporene odluke ispitati s aspekta njihove usklađenosti s člankom 7. Europske konvencije.

63. Ustavni sud ukazuje kako je Europski sud u predmetu Scoppola protiv Italije (vidi Europski sud, Scoppola protiv Italije, broj 10249/03, od 17. rujna 2009. godine) zauzeo stav da je nužno napustiti praksu koju je ustanovilo Povjerenstvo u predmetu X protiv Njemačke i utvrdio kako članak 7. stavak 1. Europske konvencije ne garantira samo načelo zabrane retroaktivne primjene strožega kaznenog zakona, već također, implicitno, garantira načelo retroaktivne primjene blažega kaznenog zakona. To je načelo sadržano u pravilu da kada postoji razlika između kaznenoga zakona koji je važio u vrijeme izvršenja kaznenoga djela i kaznenih zakona koji su doneseni i stupili na snagu nakon toga, a prije donošenja pravomoćne presude, sudovi moraju primijeniti zakon čije odredbe su najpovoljnije za optuženoga.

64. Ustavni sud podsjeća kako je Europski sud za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud) u svojoj dosadašnjoj praksi već razmatrao aplikacije koje su pokretale slična pravna pitanja s aspekta eventualne povrede članka 7. Europske konvencije, u dva predmeta (u kojima je Sud BiH donio odluke) i to u predmetu aplikanta Bobana Šimšića (vidi Europski sud, Boban Šimšić protiv Bosne i Hercegovine, odluka o dopustivosti od 10. travnja 2012. godine, aplikacija 51552/10, u daljnjem tekstu: predmet Šimšić) i u predmetu aplikanata Abduladhim Maktoufa i Gorana Damjanovića (vidi Europski sud, Maktouf i Damjanović protiv Bosne i Hercegovine, presuda od 18. srpnja 2013. godine, aplikacije br. 2312/08 i 34179/08, u daljnjem tekstu: predmet Maktouf i Damjanović).

65. U svezi s tim Ustavni sud opaža kako je Europski sud u predmetu Šimšić odbio kao očevidno neutemeljenu aplikaciju


u kojoj je aplikant ukazivao na povredu članka 7. Europske konvencije zbog toga što kazneno djelo zločina protiv čovječnosti, za koje je proglašen krivim i kažnjen, u vrijeme rata od 1992. do 1995. godine nije predstavljalo kazneno djelo prema domaćem pravu. Europski sud je u navedenoj odluci naveo, između ostaloga, da djela za koja je aplikant osuđen nisu predstavljala zločine protiv čovječnosti prema domaćem pravu sve do stupanja KZBiH 2003. godine, ali je evidentno da su ova djela, u vrijeme kada su počinjena, predstavljala zločin protiv čovječnosti prema međunarodnome pravu (stavak 23. presude), što implicira da je Europski sud ovaj predmet razmatrao s aspekta članka 7. stavak 2. Europske konvencije. Najzad, Europski sud je u navedenome predmetu zaključio kako su aplikantova djela, u vrijeme kada su izvršena, predstavljala kazneno djelo definirano s dovoljno dostupnosti i predvidivosti prema međunarodnome pravu, pa je navode u odnosu na članak 7. Europske konvencije odbio kao očevidno neutemeljene (stavak 25. presude).

66. Potom, Ustavni sud opaža kako je, s druge strane, Europski sud u predmetu Maktouf i Damjanović, utvrdio povredu članka 7. Europske konvencije. Europski sud je u navedenoj presudi, prije svega, konstatirao kako su neki zločini, konkretno zločin protiv čovječnosti, u domaći zakon uvedeni tek 2003. godine, pa sudovi nemaju nikakvu drugu mogućnost nego u takvim predmetima primjenjivati KZBiH iz 2003. godine. Međutim, ukazano je kako predmetne aplikacije pokreću potpuno različita pitanja od onih u predmetu Šimšić s obzirom da su ratni zločini koje su počinili aplikanti Maktouf i Damjanović predstavljali kaznena djela prema domaćem zakonu u vrijeme kada su počinjeni (točka 55).

67. S tim u svezi, Ustavni sud ističe kako je u svojoj najnovijoj praksi (vidi, pored ostalih, Odluku o dopustivosti i meritumu broj AP 325/08 od 27. rujna 2013. godine, u daljnjem tekstu: predmet Damjanović i Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 5161/10 od 23. siječnja 2014. godine, u daljnjem tekstu: predmet Đukić, dostupne na www.ustavnisud.ba), koja slijedi praksu Europskog suda razrađenu u predmetu Maktouf i Damjanović, koji su također, kao i apelanti u citiranim predmetima Ustavnog suda, proglašeni krivim što su počinili kazneno djelo ratnoga zločina protiv civilnoga stanovništva iz članka 173. KZBiH, utvrdio da je došlo do kršenja članka 7. stavak 1. Europske konvencije zato što je postojala realna mogućnost da je retroaktivna primjena KZBiH, u situaciji kad je predmetno kazneno djelo kao takvo egzistiralo i u odredbi članka 142. KZSFRJ, bila na štetu aplikanata/apelanta glede izricanja kazne, što je protivno članku 7. stavak 1. Europske konvencije.

68. Pri tomu, Ustavni sud naglašava kako je u citiranim odlukama konstatirano da zadaća Europskog suda [kao što je to i Ustavnog suda] nije razmotriti in abstracto je li retroaktivna primjena KZBiH iz 2003. godine u predmetima ratnih zločina sama po sebi inkompatibilna s člankom 7. Europske konvencije, te da se ovo pitanje mora procjenjivati za svaki predmet pojedinačno, uzimajući u obzir konkretne okolnosti svakoga predmeta, a posebice jesu li domaći sudovi primijenili zakon čije su odredbe najpovoljnije za optuženoga (točka 65).

69. U citiranim je odlukama dalje istaknuto kako je definicija ratnih zločina za koje su aplikanti proglašeni krivim ista i u KZSFRJ, i u KZBiH, koji je u konkretnom predmetu primijenjen retroaktivno. Međutim, ukazano je da ova dva zakona pružaju različit raspon kazni za ratne zločine. Dalje je navedeno kako Europski sud nije prihvatio argumentaciju da je KZBiH blaži za aplikante od KZSFRJ, jer ne propisuje smrtnu kaznu. Slijedom izvršene analize visine kazni na koje su aplikanti osuđeni i kazni koje bi oni mogli eventualno dobiti, ovisno o tomu koji zakon bi bio primijenjen u njihovim

slučajevima, Europski sud je zaključio kako je, s obzirom na mogućnost izricanja kazne zatvora u kraćem trajanju, povoljniji KZSFRJ. U predmetnoj odluci Europski sud je dalje naveo kako su kazne koje su izrečene aplikantima bile unutar raspona kažnjavanja koji je propisan i u KZSFRJ i u KZBiH i da se stoga ne može sa sigurnošću tvrditi da bi ijedan od aplikanata bio blaže kažnjen da je primijenjen KZSFRJ. Međutim, i pored toga, Europski sud je ukazao: Ono što je od ključnog značaja, međutim, je da su aplikanti mogli dobiti niže kazne da je taj Zakon (napomena: KZSFRJ) primijenjen u njihovim predmetima (točka 70).

70. Ustavni sud smatra kako se ne može zauzeti općenit (apstraktan) stav koji od dva kaznena zakona (misli se na KZSFRJ i KZBiH) predviđa "blažu" ili "težu" kaznu za ovo kazneno djelo, te s tim u svezi, dalje, apstraktno zaključiti koji bi od navedena dva zakona trebalo primjenjivati (u slučajevima kada oba zakona propisuju konkretna kaznena djela iz oblasti ratnih zločina koja se optužnicom stavljaju na teret) zbog toga što taj zakon propisuje "blažu kaznu". Takvi zaključci moći će se izvoditi samo u konkretnim slučajevima, te je sasvim moguće da će dolaziti i do različite primjene navedenih zakona (KZSFRJ i KZBiH) jer se, kako je već rečeno, jedan te isti zakon može pokazati, u ovisnosti o konkretnim okolnostima svakoga pojedinog slučaja, u jednoj situaciji kao blaži a u drugoj kao teži u odnosu na kaznu koja će se izreći. Ustavni sud je mišljenja da se može zaključiti kako u slučaju kada je predmetno kazneno djelo bilo inkriminirano u oba zakona (u zakonu koji je važio u vrijeme izvršenja kao i u zakonu koji je naknadno donesen) da tada, sukladno drugoj rečenici stavka 1. članka 7. Europske konvencije, obvezno treba ispitati koji od dva ili više sukcesivno donesenih zakona predviđa blažu kaznu te primijeniti taj zakon, tj. zakon koji predviđa blažu kaznu (načelo favor rei). Pri tomu treba voditi računa o svim relevantnim pitanjima kao što je minimum i maksimum propisane kazne, uvjeti za ublažavanje kazne i drugo.

71. Ustavni sud ukazuje kako je osporenom presudom apelant proglašen krivim i osuđen što je počinio kazneno djelo genocida iz članka 171. KZBiH. Ustavni sud opaža kako je definicija kaznenoga djela genocida ista u članku 141. KZSFRJ, koji je primjenjivan u vrijeme izvršenja predmetnoga kaznenog djela (dakle 1995. godine) i u članku 171. KZBiH, koji je u konkretnom predmetu primijenjen retroaktivno. Iz navedenoga, dakle, slijedi kako je apelant proglašen krivim za kazneno djelo koje je kao takvo predstavljalo kazneno djelo u vrijeme izvršenja (u smislu prve rečenice članka 7. stavak 1. Europske konvencije), a ta činjenica, u smislu garancija druge rečenice članka 7. stavak 1. Europske konvencije, implicira obvezu Ustavnog suda da ispita kako izrečena kazna neće biti teža od one koja se primjenjivala u vrijeme izvršenja kaznenog djela. U kontekstu navedenoga Ustavni sud ukazuje da je apelant, primjenom odredaba KZBiH, u konačnici osuđen na kaznu dugotrajnoga zatvora u trajanju od 24 godine.

72. U svezi s tim, Ustavni sud ukazuje kako KZBiH i KZSFRJ pružaju različit raspon kazni za kazneno djelo genocida za koje je apelant proglašen krivim. Naime, prema KZSFRJ zaprijećena kazna za predmetno kazneno djelo je bila kazna zatvora od pet do 15 godina ili, u najtežim slučajevima, smrtna kazna, umjesto koje se mogla izreći i kazna zatvora od 20 godina. Prema KZBiH zaprijećena kazna je kazna zatvora u trajanju od 10 godina ili kazna dugotrajnog zatvora. Prvo, s aspekta minimuma propisane kazne, očevidno je da je taj minimum niži u KZSFRJ. Dalje, apelant je proglašen krivim što je kazneno djelo genocida počinio kao pomagač. S tim u svezi Ustavni sud ukazuje kako i KZBiH i KZSFRJ propisuju da se pomagač u izvršenju kaznenoga djela kažnjava kao da je i sam počinio kazneno djelo, ali se njegova kazna može umanjiti. Pri


tomu, prema KZSFRJ kazna se mogla umanjiti do jedne godine zatvora, a prema KZBiH to je moguće do pet godina zatvora. Međutim, Ustavni sud ukazuje kako je u konkretnom slučaju, za radnje koje su apelantu stavljene na teret, s obzirom na način izvršenja toga kaznenog djela i njegove posljedice, dakle, s obzirom da se radi o najtežem obliku ratnoga zločina, postojala mogućnost da mu se i kao pomagaču izrekne najteža kazna koja je bila propisana samo za najteže oblike ratnih zločina. Stoga je, dakle, postojala mogućnost da se apelantu izrekne najteža kazna u konkretnom slučaju.

73. Ustavni sud opaža da je u konkretnom slučaju Sud BiH - Apelacijsko odjeljenje apelanta osudilo na kaznu dugotrajnog zatvora u trajanju od 24 godine. U svezi s tim, a u kontekstu najviše zaprijećene (najteže) kazne koja se može izreći za predmetno kazneno djelo, Ustavni sud ukazuje da je odredbama članka 37. stavak 1. KZSFRJ propisano da se smrtna kazna ne može propisati kao jedina glavna kazna za određeno kazneno djelo, te da je odredbama članka 38. stavak 2. također propisano da za kaznena djela za koja je propisana smrtna kazna sud može izreći i zatvor u trajanju od 20 godina. Pri tomu, Ustavni sud ističe da iz ovih odredbi proizlazi da, dakle, za kazneno djelo koje je apelant počinio nije bila jedina propisana maksimalna kazna smrtna kazna nego da je, kao njena alternativa, u određenim slučajevima mogla biti izrečena i kazna zatvora u trajanju od 20 godina. Prema tomu, Ustavni sud ukazuje kako se za kazneno djelo genocida u KZSFRJ mogla izreći kazna zatvora u trajanju od pet do 15 godina ili kazna zatvora u trajanju od 20 godina ili smrtna kazna.

74. U tomu kontekstu, Ustavni sud ukazuje kako je neprijeporno da je smrtna kazna, koja je kao maksimalna kazna za predmetno kazneno djelo propisana KZSFRJ, stroža od kazne dugotrajnog zatvora, koja je kao maksimalna kazna propisana KZBiH. Međutim, Ustavni sud podsjeća kako je člankom II/2. Ustava Bosne i Hercegovine propisano da se prava i slobode predviđeni u Europskoj konvenciji i u njezinim protokolima izravno primjenjuju u Bosni i Hercegovini, te da ovi akti imaju prioritet nad svim ostalim zakonima. U svezi s tim, Ustavni sud ukazuje kako je stupanjem na snagu Ustava Bosne i Hercegovine (14. prosinac 1995. godine) stupio na snagu i Protokol broj 6 uz Europsku konvenciju kojim je propisano da se smrtna kazna ukida (članak 1), te da država može u svojemu zakonodavstvu predvidjeti smrtnu kaznu za djela izvršena u doba rata ili neposredne ratne opasnosti (članak 2). Pri tomu, Ustavni sud ukazuje kako je nakon toga 3. svibnja 2002. godine, na razini Vijeća Europe, usvojen Protokol broj 13 uz Europsku konvenciju o ukidanju smrtne kazne u svim okolnostima, koji je Bosna i Hercegovina ratificirala 28. svibnja 2003. godine. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ukazuje kako iz navedenoga jasno proizlazi da u vrijeme donošenja osporene odluke 17. lipnja 2013. godine nije postojala niti teorijska niti praktična mogućnost da apelantu bude izrečena smrtna kazna za predmetno kazneno djelo.

75. Ustavni sud podsjeća kako je pitanje statusa smrtne kazne već ranije razmatrano u Odluci Doma za ljudska prava za BiH Sretko Damjanović protiv BiH broj CH/96/30 od 5. rujna 1997. godine. U ovoj je odluci, između ostaloga, navedeno: "U razmatranju da li bi smaknuće kojim se prijeti podnosiocu prijave bilo predviđeno u domaćem zakonu i u skladu s odredbama u svrhu člana 2. Protokola br. 6 na Konvenciju, Dom mora uzeti u obzir relevantne odredbe Ustava izloženog u Aneksu 4 na Opći Okvirni sporazum. U tom pogledu Dom opaža da je po članu 2. Aneks II na Ustav, koji se bavi prelaznim aranžmanima, predviđeno da će važeći zakoni na dan stupanja na snagu Ustava ostati na snazi do mjere koja nije protivrječna Ustavu". Primjena smrtne kazne bi se stoga mogla samo smatrati propisanom u domaćem zakonu u obliku članka

141. ili 142. Kaznenog zakona ukoliko odredbe tih članaka same "ne bi bile u neskladu s Ustavom" (stavak 34). Dalje, "tamo gdje jedan od sporazuma o ljudskim pravima nameće jasnu, preciznu i apsolutnu zabranu nekog pravca djelovanja, jedini način na koji se može sprovesti obaveza da se osobama osiguraju spomenuta prava bez diskriminacije je davanje snage zabrani. Stoga se zakoni koji idu suprotno od takve zabrane ne mogu smatrati u skladu s Ustavom i stoga se ne mogu posmatrati kao ispravna osnova u domaćem zakonu za bilo kakvu akciju koja po Evropskoj konvenciji mora biti legalna u domaćem zakonu. Stoga Dom smatra da članovi 141. i 142. Krivičnog zakona, utoliko što ovlašćuju primjenu smrtne kazne u doba mira, nisu u skladu s Ustavom i da pogubljenje kojim se prijeti podnosiocu prijave zato ne bi bilo propisano domaćim zakonom u svrhu Protokola 6 na Evropsku konvenciju. Stoga bi to kršilo član 2. Protokola br. 6 iz istog razloga" (stavak 37).

76. S obzirom da, dakle, nije bilo moguće apelantu izreći smrtnu kaznu, postavlja se pitanje koja je to onda maksimalna kazna mogla biti izrečena apelantu prema KZSFRJ. U svezi s tim, Ustavni sud ukazuje da je odredbama članka 38. stavak 2. KZSFRJ propisano da "za krivična djela za koja je propisana smrtna kazna sud može izreći i zatvor od 20 godina". Po mišljenju Ustavnog suda, iz citirane zakonske odredbe razvidno proizlazi da maksimalna kazna za predmetno kazneno djelo, u situaciji kada više nije moguće izreći smrtnu kaznu, jeste kazna zatvora od 20 godina. Uspoređujući kaznu zatvora od 20 godina (kao maksimalnu kaznu za predmetno kazneno djelo prema KZSFRJ) s kaznom dugotrajnog zatvora od 45 godina (kao maksimalnom kaznom za predmetno kazneno djelo prema KZBiH), Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju nesumnjivo da KZSFRJ predstavlja blaži zakon za apelanta. Imajući u vidu da je, dakle, prema KZSFRJ apelantu bilo moguće izreći maksimalnu kaznu od 20 godina, a da mu je u konkretnom slučaju, primjenom KZBiH, izrečena kazna dugotrajnog zatvora u trajanju od 24 godine, Ustavni sud smatra da je retroaktivna primjena KZBiH bila na štetu apelanta glede izricanjа kazne, a što je protivno članku 7. Europske konvencije.

77. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud zaključuje kako je osporenom presudom Apelacijskog vijeća Suda BiH došlo do povrede apelantovoga ustavnog prava iz članka II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 7. stavak 1. Europske konvencije.

78. Ustavni sud smatra da je s ciljem zaštite apelantovih ustavnih prava dovoljno ukinuti osporenu Presudu Apelacijskog odjeljenja - Sud BiH broj S1 1 K 003442 12 Kžk od 17. lipnja 2013. godine i vratiti predmet tomu sudu da donese novu odluku sukladno članku 7. stavak 1. Europske konvencije, u odnosu na izricanja kazne.

79. Ustavni sud ukazuje kako je apelant najprije proglašen krivim i izrečena mu je kazna zatvora Presudom Suda BiH - Odjeljenje I za ratne zločine broj S1 1 K 003442 09 Kri (X-KR-07/180-3) od 6. srpnja 2012. godine. Odlučujući o apelantovome i prizivu Tužiteljstva BiH, Apelacijsko odjeljenje je Rješenjem broj S1 1 K 003442 12 Krž 8 od 16. studenoga 2012. godine ukinulo prvostupanjsku presudu i odredilo održavanje glavnoga pretresa pred ovim sudom. Slijedom navedenoga, Apelacijsko odjeljenja je donijelo Presudu broj S1 1 K 003442 12 Kžk od 17. lipnja 2013. godine koja je i bila predmet preispitivanja u postupku pred Ustavnim sudom, a po kojoj se apelant nalazi na izdržavanju izrečene kazne zatvora u trenutku donošenja odluke Ustavnog suda.

80. Ustavni sud ukazuje da je neutemeljenim ocijenio apelantove navode u odnosu na članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članak 6. stavak 1. Europske konvencije jer je zaključio da u konkretnom slučaju nema ništa što bi uputilo na zaključak kako postupak donošenja osporene presude, sagledan


u cjelini, nije bio pravičan. Ustavni sud je ocijenio utemeljenim apelantove navode u odnosu na članak II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i članak 7. stavak 1. Europske konvencije, te sukladno tomu ukinuo osporenu presudu, s nalogom Sudu BiH da donese novu odluku kojom će utvrđena povreda biti otklonjena.

81. Ustavni sud ukazuje kako ni u ovome slučaju, kao i u nizu predmeta iz novije prakse u kojima je utvrdio povredu članka II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 7. stavak 1. Europske konvencije i ukinuo presude Suda BiH s nalogom da se donese nova odluka kojom će biti otklonjena utvrđena povreda, nije odlučivao o prekidu izdržavanja kazne zatvora i puštanju na slobodu apelanta, niti o proceduri po kojoj će Sud BiH donijeti novu odluku. S obzirom da je u konkretnom slučaju prvostupanjska presuda ukinuta, da je apelant lišen slobode i upućen na izdržavanje kazne zatvora na temelju osporene presude koja je sada ukinuta ovom odlukom Ustavnog suda samo u odnosu na primjenu članka 7. Europske konvencije, o lišavanju slobode apelanta odlučivat će Tužiteljstvo BiH i Sud BiH, sukladno svojim nadležnostima i relevantnim odredbama ZKPBiH.

VIII. Zaključak

82. Ustavni sud zaključuje kako je prekršeno apelantovo ustavno pravo iz članka II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 7. stavak 1. Europske konvencije jer je u konkretnom slučaju retroaktivna primjena KZBiH bila na apelantovu štetu glede izricanja kazne.

83. Ustavni sud zaključuje kako nije prekršeno apelantovo pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, jer u okolnostima konkretnog slučaja nema ništa što bi uputilo na zaključak da su dovedeni u pitanje jednakost stranaka u postupku, da je sud svoju odluku utemeljio na dokazima na kojim je nije mogao temeljiti, kao i da je izostala brižljiva i savjesna ocjena dokaza na način koji bi doveo u pitanje utvrđeno činjenično stanje, te najzad da je sud propustio obrazložiti svoju odluku, odnosno da postupak sagledan u cjelini nije bio pravičan.

84. Na temelju članka 61. st. 1, 2. i 3. i članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

85. Aneks ove odluke u smislu članka 41. Pravila Ustavnog suda čini izuzeto mišljenje oprečno odluci dopredsjednice Seade Palavrić kojem se pridružuje sudac Mirsad Ćeman.

86. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.


Valerija Galić, v. r.

Izuzeto mišljenje sutkinje Seade Palavrić o neslaganju s Odlukom Ustavnog suda

broj AP 4606/13 od 28. ožujka 2014. godine

U Odluci broj AP 4606/13 od 28. ožujka 2014. godine Ustavni sud je, između ostaloga, djelomično usvojio apelaciju; utvrdio povredu članka II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 7. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda; ukinuo Presudu Suda Bosne i Hercegovine broj S 1 1 K 003442 12 Kžk od 17. lipnja 2013. godine i predmet vratio Sudu Bosne i Hercegovine s nalogom da po žurnom postupku donese novu odluku sukladno članku II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i članku 7. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda, te

obavijesti Ustavni sud o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.

Uz dužno poštovanje većinskog odlučivanja, ja se ne mogu suglasiti s obrazloženjem i zaključkom u usvajajućem dijelu odluke Ustavnog suda.

Umjesto posebnog obrazloženja u nastavku se pozivam na izuzeto mišljenje koje sam iznijela u odnosu na Odluku Ustavnog suda broj AP 5161/10 od 23. siječnja 2014. godine, koje glasi:

Izdvojeno mišljenje sutkinje Seade Palavrić o neslaganju s Odlukom Ustavnog suda broj AP 5161/10 od 23. siječnja 2014. godine

U Odluci Ustavnog suda broj AP 5161/10 Ustavni sud Bosne i Hercegovine je:

Usvojio apelaciju, utvrdio povredu članka II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 7. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), ukinuo drugostupanjsku presudu Suda BiH i predmet vratio tome sudu sa nalogom da po žurnom postupku donese novu odluku sukladno članku II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i članku 7. Europske konvencije.

Uz dužno poštovanje većinskoga odlučivanja, ne mogu se složiti sa obrazloženjem i zaključkom koji se odnose na usvajanje apelacije broj AP 5161/10.

Obrazloženje Ustavnog suda se može sažeti kako slijedi:

U relevantnome dijelu Ustavni sud se pozvao na svoju Odluku broj AP 325/08 od 27. rujna 2013. godine, koju je donio slijedeći praksu Europskog suda u predmetu Maktouf i Damjanović u kojoj je taj sud utvrdio da je došlo do kršenja članka 7. stavak 1. Europske konvencije, zato što je postojala realna mogućnost da je retroaktivna primjena KZBiH, kada su aplikanti proglašeni krivim da su počinili kazneno djelo ratni zločin protiv civilnog pučanstva iz članka 173. KZBiH u situaciji kada je predmetno kazneno djelo kao takvo egzistiralo i u odredbi članka 142. KZSFRJ, bila na štetu aplikanata/apelanаta u pogledu izricanja kazne, što je protivno članku 7. stavak 1. Europske konvencije.

Potom je Ustavni sud ukazao na to da je u konkretnom slučaju osporenim presudama apelant proglašen krivim i osuđen zato što je počinio kazneno djelo ratni zločin protiv civilnog pučanstva iz članka 173. KZBiH. Ustavni sud zapaža da je definicija ratnog zločina protiv civilnog pučanstva ista u članku 142. KZSFRJ, koji se primjenjivao u vrijeme izvršenja predmetnog kaznenog djela (dakle, 1995. godine) i u članku 173. KZBiH, koji je u konkretnom predmetu primijenjen retroaktivno. Iz navedenog slijedi da je apelant proglašen krivim za kazneno djelo koje je kao takvo predstavljalo kazneno djelo u vrijeme izvršenja (u smislu prve rečenice članka 7. stavak 1. Europske konvencije), a ta činjenica, u smislu garancija druge rečenice članka 7. stavak 1. Europske konvencije, implicira obvezu Ustavnog suda da ispita da izrečena kazna neće biti teža od one koja se primjenjivala u vrijeme izvršenja kaznenog djela. U kontekstu navedenog Ustavni sud je ukazao da je apelant primjenom odredaba KZBiH, u konačnici, osuđen na kaznu dugotrajnog zatvora u trajanju od 25 godina.

Iznoseći razloge iz kojih je utvrdio povredu prava iz članka 7. Europske konvencije, Ustavni sud je, između ostalog, ukazao da iz obrazloženja koja je iznio u odluci jasno proizlazi da u vrijeme donošenja osporenih odluka, koje su donesene u tijeku 2008. i 2009. godine, nije postojala niti teorijska, niti praktična mogućnost da apelantu bude izrečena smrtna kazna za predmetno kazneno djelo.

Obzirom na to da, dakle, nije bilo moguće apelantu izreći smrtnu kaznu, postavlja se pitanje koja je to, onda, maksimalna


kazna mogla biti izrečena apelantu prema KZSFRJ. U svezi s tim, Ustavni sud je ukazao da je odredbama članka 38. stavak 2. KZSFRJ propisano da "za kaznena djela za koja je propisana smrtna kazna sud može izreći i zatvor od dvadeset godina". Prema mišljenju Ustavnog suda, iz citirane zakonske odredbe jasno proizlazi da maksimalna kazna za predmetno kazneno djelo, u situaciji kada više nije moguće izreći smrtnu kaznu, jeste kazna zatvora od 20 godina. Uspoređujući kaznu zatvora od 20 godina (kao maksimalnu kaznu za predmetno kazneno djelo prema KZSFRJ) sa kaznom dugotrajnog zatvora od 45 godina (kao maksimalnom kaznom za predmetno kazneno djelo prema KZBiH), Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju nedvojbeno da KZSFRJ predstavlja blaži zakon za apelanta. Imajući u vidu da je, prema KZSFRJ, apelantu bilo moguće izreći maksimalnu kaznu od 20 godina, a da mu je u konkretnom slučaju, primjenom KZBiH, izrečena kazna dugotrajnog zatvora u trajanju od 25 godina, Ustavni sud smatra da je retroaktivna primjena KZBiH bila na štetu apelanta u pogledu izricanja kazne, što je protivno članku 7. Europske konvencije.

Prema mome mišljenju,

Ustavni sud u svojoj odluci nije slijedio principe kojima se Europski sud za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud) rukovodio u odluci Maktouf i Damjanović protiv BiH.

Moji razlozi za neslaganje sa obrazloženjem i zaključcima Ustavnog suda u odnosu na Odluku broj AP 5161/10 su sljedeći:

- Prije svega, smatram da Ustavni sud, za razliku od Europskog suda, uopće nije pridavao značaj činjenici da je apelant, za razliku od aplikanata Maktoufa i Damjanovića, proglašen krivim za oduzimanje života, i to 71 života i oko 200 povrijeđenih, a od te činjenice je, prema kriterijima Europskog suda, ovisila ocjena težine zločina a time i zaprijećene kazne u vrijeme izvršenja kaznenog djela. Jer, i u slučaju Maktouf i Damjanović i u konkretnom riječ je o istom kaznenom djelu. Razlika je u tome što u predmetu Maktouf i Damjanović aplikanti nisu bili osuđeni pred domaćim sudovima za najteže oblike kaznenog djela zločin protiv civilnog pučanstva za koje je bila zaprijećena smrtna kazna, već za blaži oblik tog kaznenog djela i o tome su svjedočile izrečene kazne koje su bile gotovo minimalne, dok je apelantu izrečena kazna dugotrajnog zatvora u trajanju od 25 godina, što spada u najstrožiju kaznu koja je propisana 2003. godine nakon što više u Bosni i Hercegovini nije mogla biti izrečena smrtna kazna, dakle, kao zamjena za smrtnu kaznu.

- Potom, Ustavni sud je do blaže kazne došao uspoređujući kaznu dugotrajnog zatvora u trajanju od 45 godina koja je zaprijećena prema KZBiH iz 2003. godine sa kaznom zatvora od 20 godina prema KZSFRJ iz 1976. godine koja se mogla izreći kao zamjena za smrtnu kaznu umjesto sa smrtnom kaznom.

- Smatram, međutim, da članak 7. Europske konvencije ne treba tako razumijevati, niti tumačiti, niti da je Europski sud članak 7. tumačio i primijenio na ovakav način. Navedeni članak, bez dvojbe, inzistira da kazna koja se izriče ne bude teža od kazne koja je bila primjenjiva u vrijeme učinjenja kaznenog djela. Pri tome nema iznimaka ni kada je riječ o učiniteljima kaznenih djela ratnih zločina. Međutim, smatram da Ustavni sud, tražeći blažu kaznu za apelanta, nije mogao kaznu dugotrajnog zatvora uspoređivati sa kaznom od 20 godina zatvora, već sa smrtnom kaznom koja je u vrijeme učinjenja ratnog zločina za koji je apelant proglašen odgovornim bila primjenjiva, bez obzira na to što se smrtna kazna u vrijeme suđenja više nije mogla izreći. Članak 7. Europske konvencije jasno inzistira da se učinitelj kaznenog

djela ne može teže kazniti u odnosu na kaznu koja je u vrijeme učinjenja kaznenog djela bila primjenjiva, a ne u odnosu na kaznu koja se u vrijeme suđenja više ne može izreći.

- Štoviše, čini se da je Ustavni sud izgubio iz vida da razmatra konkretnu apelaciju u kojoj je osporenim odlukama Suda BiH apelantu izrečena kazna dugotrajnog zatvora u trajanju od 25 godina a ne 45 godina, pa je izrečenu a ne maksimalno zaprijećenu kaznu trebalo uspoređivati sa smrtnom kaznom. Također, smatram da je čak i kazna doživotnog zatvora (u slučaju da je i bila propisana KZBiH iz 2003. godine) blaža u odnosu na smrtnu kaznu koja je bila zaprijećena i primjenjiva u vrijeme učinjenja kaznenog djela, a pogotovu je blaža kazna dugotrajnog zatvora u trajanju od 25 godina kakva je u konkretnom slučaju izrečena apelantu.

- Budući da je odlučivao o konkretnoj apelaciji, smatram da je Ustavni sud morao imati u vidu obrazloženje osporene prvostupanjske presude u kojoj je, između ostalog, istaknuto kako primjenu KZBiH iz 2003. godine dodatno opravdava činjenica da je kazna propisana KZBiH, u svakom slučaju, blaža od smrtne kazne koja je bila na snazi u vrijeme izvršenja kaznenog djela, čime je zadovoljen kriterij vremenskog važenja kaznenog zakona, odnosno primjena zakona koji je blaži za učinitelja, kao i obrazloženje drugostupanjske presude, izneseno u toč.142. i 143. te presude, gdje je Sud BiH istaknuo da je, ispitujući odluku o kazni u okviru istaknutih prizivnih navoda Tužiteljstva i u smislu odredbe članka 308. ZKPBiH, ocijenio da je prvostupanjsko vijeće pravilno odmjerilo kaznu imajući u vidu sve subjektivne i objektivne okolnosti koje se odnose na kazneno djelo i njegovog učinitelja, koje izrečenu kaznu čine adekvatnom obzirom na stupanj apelantove krivnje, pobude iz kojih je djelo učinjeno, jačinu povrede zaštićenog dobra, kao i apelantove osobne prilike, te zaključio da je izrečena kazna dugotrajnog zatvora u trajanju od 25 godina pravilno odmjerena i da će se izrečenom kaznom postići svrha kažnjavanja predviđena odredbom članka 39. KZBiH, koja zahtijeva da se izrazi osuda učinjenog kaznenog djela; da se na učinitelja utječe da ubuduće ne čini kaznena djela; da se utječe na ostale da ne čine kaznena djela (individualna i generalna prevencija), a posebice da se utječe na svijest građana o štetnosti kaznenih djela i o pravedenosti kažnjavanja; da je potrebno imati u vidu da zaštitni objekt ovih kaznenih djela čine univerzalne ljudske vrijednosti, dobra koja su uvjet i osnova za zajedničko i humano postojanje, čije kršenje predstavlja teške povrede normi međunarodnog prava, o čijoj ozbiljnosti i težini govori činjenica da ova djela ne podliježu zastarijevanju.

- Pored navedenog, ovakvim postupanjem, tj. uspoređivanjem kazne dugotrajnog zatvora sa kaznom zatvora u trajanju od 20 godina a ne sa smrtnom kaznom, Ustavni sud je doveo do situacije da pod isti raspon kazni budu podvedeni počinitelji ratnih zločina koji nisu proglašeni odgovornim za gubitke ljudskih života i druge "lakše" ratne zločine sa počiniteljima ratnih zločina koji su proglašeni krivim za gubitak više desetina ljudskih života i druge najteže ratne zločine, pa čak i do blažeg kažnjavanja za ratni zločin nego za "obično" ubojstvo.

- Na koncu, čini se iluzornim kada Ustavni sud kaže da pitanje blažeg zakona nije ocjenjivao in abstracto, jer je činjenica da je to de facto učinjeno u svim slučajevima u kojima je isto kazneno djelo bilo propisano i KZSFRJ iz 1976. godine i KZBiH iz 2003. godine. Proizlazi da će se u svim takvim slučajevima kao blaži za učinitelja primijeniti KZSFRJ. Stoga se, prema mome mišljenju, za zločin koji predstavlja kršenje međunarodnog humanitarnog prava za koji je oduvijek bilo propisano da ne zastarijeva i da se najstrožije kažnjava – za koji je prema KZSFRJ iz 1976. godine zaprijećena kazna bila


smrtna kazna, a prema KZBiH iz 2003. godine kazna dugotrajnog zatvora - gubi i sama svrha kažnjavanja, odnosno da će svrha kažnjavanja biti ostvarena samo prema učiniteljima ratnih zločina kojima se sudi pred Međunarodnim kaznenim sudom za bivšu Jugoslaviju, ili su, s druge strane, osobe kojima se sudi pred tim sudom u znatno nepovoljnijem položaju od osoba kojima se za iste zločine sudi pred Sudom BiH.

Slijedi da ja apsolutno nisam u mogućnosti suglasiti se sa zaključkom koji je usvojila većina Ustavnog suda u svezi sa ovim pitanjem. Uz dužno poštovanje, ovom prilikom izražavam svoje neslaganje.

9. travnja 2014. godine Sarajevo Sutkinja Palavrić, v. r.

Pridružujem se izdvojenom mišljenju sutkinje Palavrić.

Sudija Mirsad Ćeman

Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарном

сазиву, у предмету број АП 4606/13, рјешавајући апелацију Жељка Ивановића, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2 и члана 61 ст. 1, 2 и 3, те члана 64 став 1 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу:

Валерија Галић, предсједница Tudor Pantiru, потпредсједник Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Constance Grewe, судија Мирсад Ћеман, судија Маргарита Цаца-Николовска, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 28. марта 2014. донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Дјелимично се усваја се апелација Жељка

Ивановића. Утврђује се повреда члана II/2 Устава Босне и

Херцеговине и члана 7 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Укида се Пресуда Суда Босне и Херцеговине број С 1 1 К 003442 12 Кжк од 17. јуна 2013. године.

Предмет се враћа Суду Босне и Херцеговине који је дужан да по хитном поступку донесе нову одлуку, у складу с чланом II/2 Устава Босне и Херцеговине и чланом 7 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, у односу на изрицање казне.

Налаже се Суду Босне и Херцеговине да, у складу с чланом 74 став 5 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од 90 дана од дана достављања ове одлуке обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о мјерама које су предузете с циљем да се изврши ова одлука.

Одбија се као неоснована апелација Жељка Ивановића поднесена против Пресуде Суда Босне и Херцеговине број С 1 1 К 003442 12 Кжк од 17. јуна 2013. године у односу на члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члан 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод

1. Жељко Ивановић (у даљњем тексту: апелант) из Пала, ког заступа Петко Павловић, адвокат из Зворника, поднио је 11. новембра 2013. године Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) апелацију против Пресуде Суда Босне и Херцеговине - Апелационо одјељење (у даљњем тексту: Суд БиХ - Апелационо одјељење) број С1 1 К 003442 12 Кжк од 17. јуна 2013. године.

II. Поступак пред Уставним судом

2. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, од Апелационог одјељења и Тужилаштва Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Тужилаштво БиХ) затражено је 12. децембра 2013. године да доставе одговор на апелацију.

3. Апелационо одјељење и Тужилаштво БиХ су одговоре доставили 26. децембра 2013. године.

4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговори на апелацију су достављени апеланту 27. децембра 2013. године.

III. Чињенично стање

5. Чињенице предмета које произлазе из апелантових навода и докумената који су предочени Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

6. Суд БиХ - Одјељење I за ратне злочине је Пресудом број С1 1 К 003442 09 Кри (X-КР-07/180-3) од 6. јула 2012. године апеланта прогласио кривим да је радњама које је предузео у периоду од 10. јула до 19. јула 1995. године, ближе описаним у изреци пресуде, починио кривично дјело злочина против човјечности из члана 172 став 1 тачка а) Кривичног закона БиХ из 2003. године (у даљњем тексту: КЗБиХ из 2003. године) у вези с чланом 29 тог закона, те му је изрекао казну затвора у трајању од 13 година.

7. Суд БиХ - Апелационо одјељење је Рјешењем број С1 1 К 003442 12 Крж 8 од 16. новембра 2012. године уважио жалбе Тужилаштва БиХ и апеланта, те због утврђених битних повреда одредаба кривичног поступка првостепену пресуду укинуо и одредио одржавање главног претреса пред тим одјељењем.

8. Суд БиХ - Апелационо одјељење је Пресудом број С1 1 К 003442 12 Кжк од 17. јуна 2013. године апеланта прогласио кривим да је радњама које је предузео у периоду од 10. јула до 19. јула 1995. године, ближе описаним у изреци пресуде, починио кривично дјело геноцида из члана 171 тачка а) у вези с чланом 31 КЗБиХ из 2003. године, те му изрекао казну дуготрајног затвора у трајању од 24 године.

9. У образложењу пресуде је наведено да је након поступка који је проведен, оцјеном свих проведених доказа појединачно и у њиховој међусобној повезаности, утврђено да је апелант, на начин ближе описан у изреци пресуде, учествовао у заробљавању, обезбјеђивању провођења и затварања заробљених Бошњака у складишту Земљорадничке задруге "Кравица", да је чувањем страже на стражњој страни наведеног објекта, након што је отпочело убијање више од 1.000 заробљених Бошњака, иако сам није пуцао у заробљенике, допринио истребљењу заштићене групе бошњачког народа општине Сребреница, чиме је помогао у реализацији намјере потпуног уништења Бошњака из енклаве Сребреница, а дјелимично и истребљења бошњачког народа Источне Босне. Затим, указано је да је апелант поступао с умишљајем у односу на убиство заробљених у ЗЗ "Кравица", те иако није лично


посједовао намјеру да истријеби Бошњаке, као једну националну, етичку или вјерску групу, да је био свјестан таквог циља и геноцидне намјере главних извршилаца.

10. По оцјени Апелационог одјељења, Тужилаштво БиХ је доказало, ван разумне сумње, да је апелант, као припадник Другог одреда Специјалне полиције Шековићи, 12. и 13. јула 1995. године, био распоређен на путној комуникацији Братунац-Коњевић поље, са задатком да обезбиједе проходност пута којим су у те дане исељавани становници Сребренице, и то углавном жене, дјеца и старији. Затим, утврђено је да је задатак апеланта и осталих припадника одреда, као наоружаних стражара на наведеној путној комуникацији, био да обезбиједе да предаја мушкараца Бошњака буде успјешно реализована, те да буду спроведени на ливаду на означеном локалитету на којој су их чували остали припадници Другог одреда, на основу чега је закључено да је и апелант дао свој допринос у заробљавању Бошњака. Имајући у виду општи контекст дешавања на локалитету Сребренице, те да су припадници апелантовог вода, као јединице која је у конкретној војној акцији била подређена ВРС, били ангажовани како би допринијели што успјешнијој реализацији заробљавања мушкараца Бошњака, те њиховом каснијем погубљењу, као и у обезбјеђивању конвоја који су извозили цивилно становништво, у сврху остварења плана присилног пресељавања с подручја УН заштићене зоне Сребреница, с циљем њиховог истребљења, закључено је да је апелант, као један од полицајаца који се налазио на том локалитету, несумњиво посједовао знање и свијест о томе шта је позадина тих дешавања. Због тога, по оцјени суда, ни његова улога није била занемарива у заробљавању ових лица, иако није позивао мушкарце на предају, нити учествовао у њиховом претресу, нити стајао у обручу око њих на ливади на наведеној локацији. Затим, утврђено је да је апелант, заједно са осталим припадницима Другог вода, учествовао у спровођењу заробљених лица до ЗЗ "Кравица", те да је био у кругу овог објекта када су заробљеници доведени. Апелационо одјељење је закључило да је апелантова улога била да чува стражу на стражњој страни складишта како би се спријечио бијег заробљеника из хангара ЗЗ "Кравица" у ком су били заточени. Оваква апелантова улога, по оцјени суда, иако није доказано да је испалио и један метак (за што га није теретила ни оптужница) у правцу заробљених у ЗЗ "Кравица", допринијела је убијању заробљених мушкараца у хангару, односно њих више од 1.000, како је утврђено у пресудама тог суда, те МКСЈ. Такође, указано је да је и у овом поступку, из исказа саслушаних свједока те на основу процјене укупне површине простора ЗЗ "Кравица", утврђено да се ради о броју од више од 1.000 погубљених лица. С тим у вези указано је да су прозори на задњој страни складишта које је, поред осталих, обезбјеђивао апелант, представљали заробљеницима једини могући излаз за бијег, па сама чињеница да је апелант заједно с осталима пристао и ништа није предузео да избјегне такав задатак, а свјестан и свих претходних околности, указује да су апелант и остали припадници Другог одреда дијелили умишљај за убијање заробљених лица.

11. У образложењу пресуде је, поред осталог, указано да су кључни докази на основу којих је утврђена апелантова одговорност искази саслушаних свједока, и то заштићеног свједока И-3, те искази свједока П. М. и М. С. које су дали у истрази која је против њих вођена у поводу истог догађаја. Апелационо одјељење је неоснованим оцијенило апелантове тврдње да свједок И-3 није вјеродостојан свједок и да не посједује кредибилитет да би

био свједок. С тим у вези је указано да су оцијењени различити искази свједока И-3 које је давао у другим поступцима као и у овом поступку, закључено је да су они сагласни у одлучним чињеницама о постојању кривичног дјела и апелантове кривичне одговорности, као и да су поткријепљени другим изведеним доказима, исказима саслушаних свједока и материјалним доказима. Затим, указано је да постојање кривичног дјела и кривичне одговорности апеланта није засновано искључиво на исказу овог свједока јер је ријеч о саучеснику, који је с Тужилаштвом БиХ закључио споразум о признању кривице, па је његов исказ цијењен више као поткрепљујући доказ другим изведеним доказима у овом поступку. Неоснованим су оцијењени и апелантови наводи да искази из истраге свједока П. М. и М. С. представљају незаконит доказ. С тим у вези указано је да су ови свједоци своје исказе дали 2005. године, у присуству својих бранилаца, и да су били поучени о својим правима у складу с тада важећим чланом 78 ЗКПБиХ. Измјене овог члана, на које је апелант указивао, имају за интенцију да заштите осумњиченог/оптуженог када се брани ћутањем а, у конкретном случају, П. М. и М. С. су саслушани у улози свједока, па су и њихови искази из истраге, која је вођена против њих, третирани као интегрални дио њихових исказа у својству свједока у овом предмету. Најзад, указано је да су цијењени и искази других свједока који су свједочили на околности општих дешавања на подручју Сребренице у инкриминисаном периоду, као и о самом заробљавању мушкараца, активностима одреда специјалне полиције ком је припадао апелант у вези са обезбјеђењем путне комуникације и спровођењем колоне заробљених ка ЗЗ "Кравица", те самом ликвидирању заробљеника. При том је указано да су искази ових свједока, иако нису идентификовали апеланта као актера предметних догађаја, јер или га нису познавали или су догађај посматрали с одређене просторне дистанце, доведени у везу с исказима три кључна свједока, имали карактер поткрепљујућих доказа.

12. По оцјени Апелационог одјељења, апелант је поступао с умишљајем у односу на убиство заробљених мушкараца Бошњака у хангару Кравица, те иако није лично имао намјеру да истребљује Бошњаке, као једну националну, етничку и вјерску групе кроз, у пресуди исцрпно описане околности у и око Сребренице, био је свјестан таквог циља и геноцидне намјере главних извршилаца. Такође, закључено је да је апелант био свјестан да је масакр у Кравици дио геноцида на подручју општине Сребреница, па су његове радње, тј. обезбјеђивање стражњег дијела хангара Кравице на ком су се налазили прозори, окарактерисане као помагање у смислу члана 31 КЗБиХ из 2003. године. Најзад, указано је да је апелант пристао да послужи као средство које је допринијело истребљењу заштићене групе бошњачког народа општине Сребреница, те је својим радњама помагања у убиству помогао у реализацији намјере потпуног уништења Бошњака из енклаве Сребреница, а тиме и дјелимичног истребљења бошњачког народа Источне Босне. Сходно наведеном, закључено је да се у апелантовим радњама стичу обиљежја кривичног дјела геноцида из члана 171 став 1 тачка а) у вези с чланом 31 КЗБиХ из 2003. године.

13. Затим, Суд БиХ - Апелационо одјељење је у поступку доношења пресуде размотрило и питање примјене материјалног закона на конкретни предмет. При том, Апелационо одјељење је пошло од принципа законитости прописаног у члану 3, те принципа временског


важења кривичног закона прописаног у члану 4 КЗБиХ из 2003. године који одговарају принципу садржаном у члану 7 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција) која, у складу с чланом II/2 Устава БиХ, има примат у примјени над свим законима. Затим, указано је да је кривично дјело геноцида прописано чланом 171 КЗБиХ из 2003. године, али и да је неспорно да је и у вријеме када је почињено, било ситуирано као кривично дјело геноцида у члану 141 Кривичног закона СФРЈ (у даљњем тексту: КЗСФРЈ из 1976. године) који је био на снази и примјењиван је у релевантном периоду. Такође, указано је да и КЗБиХ из 2003. године у члану 31, као и КЗСФРЈ из 1976. године у члану 24, на истовјетан начин дефинишу помагање као облик одговорности у извршењу кривичног дјела. Сходно наведеном, указано је да и КЗСФРЈ из 1976. године и КЗБиХ из 2003. на истовјетан начин прописују, тачније садрже, истовјетна битна обиљежја кривичног дјела геноцида, те да на идентичан начин регулишу помагање као облик саучесништва и облик одговорности. Због тога је, по оцјени Апелационог одјељења, код процјене који је закон блажи за апеланта, било неопходно да се упореде прописане казне за предметно кривично дјело.

14. С тим у вези је најприје указано да КЗБиХ из 2003. године прописује за кривично дјело геноцида казну затвора од најмање 10 година или казну дуготрајног затвора, а КЗСФРЈ из 1976. године казну затвора од најмање пет година или смртну казну.

15. Суд БиХ - Апелационо одјељење је апелантов став да код процјене блажег закона треба да се пође од посебног минимума запријећене казне оцијенило неоснованим, односно једностраним и непримјењивим у конкретном случају.

16. У вези с тим је указано да је кривично дјело геноцида најтеже кривично дјело – злочин над злочинима, запријећено како по домаћем, тако и по међународном праву. Затим, указано је да је апелант учествовао у убијању више од 1.000 цивила Бошњака из Сребренице у једном дану, затворених у просторијама ЗЗ "Кравица", дајући свој допринос убиству, а као помагач у геноциду је проглашен кривим због тога што он није сам посједовао геноцидну намјеру, али је био свјестан геноцидне намјере других, што је довољно за тај облик одговорности. Дакле, сам чињенични опис кривичног дјела, тежина почињеног злочина у ком је апелант узео непосредно учешће је таква да би, имајући у виду казнену политику по ранијем закону (КЗСФРЈ из 1976. године), оправдавала изрицање смртне казне која је постављена као алтернатива. Прописивањем такве казне законодавац је очигледно имао интенцију давања могућности изрицања смртне казне за најтеже облике тешких кривичних дјела, што кривично дјело за које је апелант терећен и проглашен кривим, несумњиво јесте.

17. Затим, указано је да, иако је смртна казна у међувремену укинута (ступањем на снагу Устава Босне и Херцеговине), не може у цијелости да се занемари да она постоји, као ни интенција законодавца у погледу кривичних дјела на која она може да се примијени. С тим у вези је указано да се, у конкретном случају, ради о изузетно тешком кривичном дјелу, с неизмјерно тешким посљедицама, те је оправдано да се постави питање које, ако не ово кривично дјело, би оправдавало изрицање најтеже казне, тј. смртне казне.

18. Суд БиХ - Апелационо одјељење је даље истакло да, за разлику од КЗСФРЈ из 1976. године, који је као

најтежу казну предвиђао смртну казну, КЗБиХ из 2003. године као најтежу казну за кривично дјело геноцида прописује казну дуготрајног затвора у трајању од 45 година. Казна дуготрајног затвора, која при томе омогућава градацију и прилагођавање казне конкретном степену кривице починиоца, тако што може да се изрекне у трајању од 21 до 45 година, је несумњиво блажа од смртне казне која је запријећена по ранијем закону.

19. Имајући у виду наведено, а посебно чињеницу да природа и тежина конкретног кривичног дјела јесте таква да би оправдавала примјену смртне казне, као најстроже казне по ранијем закону, КЗБиХ из 2003. године се у конкретном случају, по оцјени овог вијећа, указује блажим законом, јер је казна дуготрајног затвора, без обзира на њено трајање, у сваком случају блажа од смртне казне.

IV. Апелација а) Наводи из апелације

20. Апелант сматра да му је оспореном пресудом повријеђено право из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције, те право из члана 7 Европске конвенције.

21. Опширни апелантови наводи о повреди права на правично суђење у суштини се своде на тврдње да је повријеђен принцип једнакости странака у поступку и с тим у вези гаранције адверсарног поступка; да је чињенично стање погрешно утврђено јер је суд погрешно цијенио доказе, прије свега исказ свједока И-3, као и да је чињенично стање засновано на незаконитим доказима, исказима свједока П. М. и М. С. које су дали у истрази која је вођена против њих у поводу истог догађаја, а који су се у поступку бранили ћутањем, те чињеницама које је утврдио МКСЈ, чему се у току поступка противио; да образложење оспорене пресуде не задовољава стандарде права на правично суђење; да је погрешно примијењено материјално право; те, најзад, да је повријеђено право на одбрану.

22. Апелант тврди да му је повријеђено и право из члана 7 Европске конвенције. У вези с тим апелант је указао на пресуду Европског суда у предмету Мактоуф и Дамјановић против Босне и Херцеговине, указујући, поред осталог, на став тог суда, да члан 7 став 1 садржи опште правило о забрани ретроактивности, те да је овај став прихваћен у одлукама Уставног суда по низу апелација у сличним предметима. При том, апелант истиче да је Уставни суд у овим предметима, поред осталог, заузео став да није постојала ни теоретска ни практична могућност да се изрекне смртна казна у вријеме кад су донесене оспорене одлуке. Апелант је указао да су сви предмети ратног злочина на овај или онај начин довели до губитка живота, али да је у неким од њих Суд БиХ примјењивао КЗСФРЈ из 1976. Апелант посебно указује на предмет Славка Перића који је, као и он, осуђен као помагач у геноциду али по КЗСФРЈ из 1976. У прилог тврдњи да му је повријеђено право из члана 7 апелант је истакао и да је прекршено право на забрану ретроактивне примјене казне. С тим у вези апелант је истакао да је казна дуготрајног затвора новина у кривичном законодавству, па да као таква не може да се примјењује на односе који су временски претходили ступању на снагу закона који је прописује. Најзад, апелант је истакао да не може да буде погођен строжим законом и тежом казном због тога што законодавни органи нису благовремено реаговали и измијенили номенклатуру казни, већ су то учинили тек у 2003. години.


б) Одговор на апелацију

23. Суд БиХ је у одговору на апелацију исцрпно образложио став због ког сматра да су неосновани апелантови наводи да му је повријеђено право на правично суђење.

24. У вези с апелантовим наводима о повреди члана 7 Европске конвенције најприје је указано да је апелантова радња имала карактер одлучујућег доприноса у убиству више од 1.000 мушкараца Бошњака, заробљених у ЗЗ "Кравица". С обзиром на тежину извршеног кривичног дјела, по закону који је примјењиван у вријеме његовог извршења, тј. 1995. године, за наведено кривично дјело могла је да се изрекне смртна казна, алтернативно уз запријећену казну затвора од 5 до 15 година. Сходно наведеном, закључено је да је КЗБиХ из 2003. године, који прописује казну затвора од 10 година или казну дуготрајног затвора, блажи закон за апеланта јер не прописује смртну казну. Затим, указано је да смртна казна није дефинитивно укинута потписивањем Дејтонског мировног споразума када је ступио на снагу Протокол број 6 који, поред осталог, државама дозвољава да у свом законодавству могу да предвиде смртну казну за дјела која су извршена у току рата или непосредне ратне опасности, као што су околности конкретног случаја, те најзад да је смртна казна дефинитивно била укинута Протоколом број 13, који је у БиХ ступио на снагу 28. маја 2003. године, тј. у вријеме када је већ био на снази КЗБиХ из 2003. године, који је као казнени оквир за најтежа кривична дјела, укључујући и геноцид, прописивао казну затвора од 10 година или казну дуготрајног затвора. Сходно наведеном, указано је да није могла да буде занемарена смртна казна, која је као прописана казна егзистирала у вријеме извршења кривичног дјела, због чега је, уз уважавање принципа блажег закона, у апелантовом случају примијењен КЗБиХ из 2003. године. Најзад, указано је да се тај суд при том руководио ставом заузетим у одлуци Уставног суда у предмету Мактоуф (АП 1785/06 од 30. марта 2007. године).

25. Тужилаштво БиХ је у одговору на апелацију истакло да се апелантови наводи у највећем дијелу односе на закључке о чињеницама, због чега, како сматра, не може да се поднесе апелација Уставном суду.

26. Затим, у вези с апелантовим наводима о повреди члана 7 Европске конвенције указано је да је неспорно да се кривични закон након извршења кривичног дјела измијенио, као и да је КЗСФРЈ из 1976. године као преузети закон био на снази у Федерацији БиХ до 1998. године а у Републици Српској до 2000. године, те да је од 2003. године почео да се примјењује КЗБиХ, због чега је, у складу с принципом временског важења кривичног закона, требало да се цијенити који закон је блажи за учиниоца. По мишљењу Тужилаштва БиХ при процјени који закон је блажи не може да се примијени једнострани приступ на ком апелант инсистира, тј. да се у оцјени који закон је блажи полази од минимума запријећене казне. С тим у вези Тужилаштво БиХ је истакло да је кривично дјело геноцида најтеже кривично дјело, како по домаћем тако и по међународном праву. У конкретном случају апелант је учествовао у убијању више од 1.000 цивила Бошњака из Сребренице у једном дану заточених у ЗЗ "Кравица", дајући свој допринос као помагач у геноциду. По мишљењу Тужилаштва БиХ тежина почињеног кривичног дјела у ком је апелант узео непосредно учешће је таква да би, имајући у виду казнену политику по КЗСФРЈ из 1976. године, оправдала изрицање смртне казне, што је била интенција законодавца за најтеже облике тешких

кривичних дјела, какво несумњиво јесте дјело за које је апелант проглашен кривим. Затим, иако је смртна казна у међувремену укинута (ступањем на снагу Устава Босне и Херцеговине) не може да се занемари да она постоји као ни интенција законодавца у погледу кривичних дјела на која треба да се има примијени. С обзиром на околности конкретног случаја, тј. да се ради о изузетно тешком кривичном дјелу, с неизмјерно тешким посљедицама, по мишљењу Тужилаштва БиХ поставља се питање које, ако не ово кривично дјело, би оправдало изрицање најтеже казне. С обзиром да је КЗСФРЈ из 1976. године прописивао смртну казну за кривично дјело геноцида а КЗБиХ из 2003. године прописује, као максималну казну, казну затвора у трајању од 45 година, која може да се прилагођава околностима конкретног случаја у прописаном распону казне од 21 до 45 година, Тужилаштво БиХ сматра да је КЗБиХ из 2003. године у сваком случају за апеланта блажи закон.

27. Тужилаштво БиХ је истакло да је Уставни суд, позивајући се на ставове Европског суда у предмету Мактоуф и Дамјановић, већ донио одлуке по апелацијама лица која су осуђена за геноцид, у којим је заузео став да је КЗСФРЈ из 1976. године блажи закон. Међутим, по мишљењу Тужилаштва БиХ ставови Европског суда из наведене одлуке не могу да се примијене и у конкретном случају. Наиме, Тужилаштво БиХ сматра да Европски суд у предмету Мактоуф и Дамјановић уопште није разматрао примјену блажег закона у предметима с тежом посљедицом, какав је и апелантов случај, који је проглашен кривим за учествовање у убијању више од 1.000 заробљених цивила мушкараца Бошњака. Такође, указано је да је Комитет министара Савјета Европе на сједници број 1186 од 5. децембра 2013. године нагласио "да Европски суд није in abstracto разматрао да ли је ретроактивна примјена закона из 2003. године у предметима ратних злочина сама по себи противна члану 7 Конвенције", те "да је потребно да домаћи судови оцијене у конкретним околностима сваког предмета, укључујући и оне у погледу тежине појединих кривичних дјела, који закон је блажи за учиниоца". Сходно наведеном, по мишљењу Тужилаштва БиХ у конкретном случају при оцјени који закон је блажи најприје мора да се одговори на питање да ли је апеланту, у вријеме када је дјело почињено, могла да буде изречена смртна казна при том имајући у виду, иако се ради о санкцији која се тренутно не примјењује, да она не може једнострано да се одстрани као да није постојала.

28. Најзад, Тужилаштво БиХ је предложило да се, уколико Уставни суд не прихвати његове аргументе и усвоји апелацију у конкретном случају, тј. утврди повреду члана 7 Европске конвенције, Суду БиХ наложи да преиначи другостепену пресуду а не и да је укине.

V. Релевантни прописи

29. Кривични закон Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ" бр. 3/03, 32/03, 37/03, 54/04, 61/04, 30/05, 53/06, 55/06, 32/07 и 8/10) у релевантном дијелу гласи:

Начело законитости Члан 3.

(1) Кривична дјела и кривичноправне санкције прописују се само законом.

(2) Никоме не може бити изречена казна или друга кривичноправна санкција за дјело које, прије него што је учињено, није било законом или међународним правом прописано као кривично дјело и за које законом није била прописана казна.


Временско важење Кривичног закона Члан 4.

(1) На починилаца кривичног дјела примјењује се закон који је био на снази у вријеме учињења кривичног дјела.

(2) Ако се послије учињења кривичног дјела једном или више пута измијени закон, примијениће се закон који је блажи за починилаца.

Члан 4.а) Чланови 3. и 4. овог закона не спрјечавају суђење или

кажњавање било којег лица за било које чињење или нечињење које је у вријеме када је учињено представљало кривично дјело у складу са општим принципима међународног права.

Помагање Члан 31.

(1) Ко другом с умишљајем помогне у учињењу кривичног дјела, казниће се као да га је сам учинио, а може се и блаже казнити.

(...)

Казна затвора Члан 42.

(1) Казна затвора не може бити краћа од тридесет дана ни дужа од двадесет година.

(2) За најтеже облике тешких кривичних дјела учињених с умишљајем, може се прописати казна затвора у трајању од двадесет до четрдесетпет година (дуготрајни затвор).

(3) Казна дуготрајног затвора никада се не може прописати као једина главна казна за поједино кривично дјело.

(…)

Ублажавање казне Члан 49.

Суд може починиоцу одмјерити казну испод границе прописане законом или изрећи блажу врсту казне:

а) кад закон прописује да се починилац може блаже казнити;

б) и кад суд утврди да постоје особито олакшавајуће околности које указују да се и с ублаженом казном може постићи сврха кажњавања.

Границе ублажавања казне Члан 50.

(1) Кад постоје услови за ублажавање казне из члана 49. (Ублажавање казне) овог закона, суд ће ублажити казну у овим границама:

а) ако је за кривично дјело као најмања мјера казне прописана казна затвора од десет или више година, казна се може ублажити до пет година затвора;

(...) (2) При одлучивању колико ће казну ублажити према

правилима из става 1. овог члана, суд ће посебно узети у обзир најмању и највећу мјеру казне прописане за то кривично дјело.

Геноцид Члан 171.

Ко у циљу да потпуно или дјелимично истријеби националну, етничку, расну или вјерску скупину људи нареди учињење или учини које од ових дјела:

а) убијање припадника скупине људи; б) наношење тешке тјелесне озљеде или душевне

повреде припадницима скупине људи; ц) смишљено наметање скупини људи или заједници

таквих животних услова који би могли посљедовати њеним потпуним или дјеломичним истребљењем;

д) увођење мјера којима је циљ спречавање рађања унутар скупине људи;

е) присилно пресељење дјеце из те у другу скупину људи;


30. Кривични закон СФРЈ ("Службени лист СФРЈ" бр. 44/76, 36/77, 34/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90 и 45/90) у релевантном дијелу гласи:

Помагање Члан 24.

(1) Ко другоме са умишљајем помогне у извршењу кривичног дјела казниће се као да га је сам учинио, а може се и блаже казнити.

Смртна казна Члан 37.

(1) Смртна казна не може се прописати као једина главна казна за одређено кривично дјело.

(2) Смртна казна може се изрећи само за најтеже случајеве тешких кривичних дјела за које је законом прописана.

(…) (4) Пунољетном лицу које у вријеме извршења

кривичног дјела није навршило двадесет једну годину смртна казна може се изрећи, под условом из става 2. овог члана, само за (…) кривична дјела против човјечности и међународног права и (…)

Затвор Члан 38.

(1) Затвор не може бити краћи од петнаест дана ни дужи од петнаест година.

(2) За кривична дјела за која је прописана смртна казна суд може изрећи и затвор од двадесет година.

(…)

Ублажавање казне Члан 42.

Суд може учиниоцу одмјерити казну испод границе прописане законом или примијенити блажу врсту казне:

1) кад закон прописује да се учинилац може блаже казнити;

2) кад суд утврди да постоје особито олакшавајуће околности које указују да се и са ублаженом казном може постићи сврха кажњавања.

Границе ублажавања казне Члан 43.

(1) Када постоје услови за ублажавање казне из члана 42. овог закона, суд ће ублажити казну у овим границама:

1) ако је за кривично дјело као најмања мјера казне прописан затвор у трајању од три или више година, казна се може ублажити до једне године затвора;

(…) При одлучивању у којој ће мјери казну ублажити

према правилима из става 1. овог члана, суд ће посебно узети у обзир најмању и највећу мјеру казне прописане за кривично дјело.

Геноцид Члан 141.

Ко у намјери да потпуно или дјелимично уништи неку националну, етничку, расну или вјерску групу нареди да се врше убиства или тешке повреде тијела или тешко нарушавање физичког или душевног здравља чланова групе или принудно расељавање становништва, или да се група стави у такве животне услове који доводе до потпуног или дјелимичног истребљења групе, или да се примијене


мјере којима се спрјечава рађање између припадника групе, или да се врши принудно пресељење дјеце у другу групу, или ко у истој намјери изврши неко од наведених дјела,

казниће се затвором најмање пет година или смртном казном.

31. Закон о кривичном поступку Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ" бр. 3/03, 32/03, 36/03, 26/04, 63/04, 13/05, 48/05, 46/06, 76/06, 29/07, 32/07, 53/07, 76/07, 15/08, 58/08, 12/09, 16/09, 93/09 и 72/13) у релевантном дијелу гласи:

Члан 10. Законитост доказа

(1) Забрањено је од осумњиченог, оптуженог или било којег другог лица које учествује у поступку изнуђивати признање или какву другу изјаву.

(2) Суд не може засновати своју одлуку на доказима прибављеним повредама људских права и слобода прописаних уставом и међународним уговорима које је Босна и Херцеговина ратификовала, нити на доказима који су прибављени битним повредама овог закона.

(3) Суд не може заснивати своју одлуку на доказима који су добијени на основу доказа из става 2. овог члана.

Члан 12. Поука о правима

Осумњиченог, односно оптуженог или друго лице које учествује у поступку, које би из незнања могле пропустити неку радњу у поступку, или се из незнања не би користили својим правима, Суд, Тужилац и други органи који учествују у поступку поучиће о правима која им по овом закону припадају и о посљедицама пропуштања радње.

Члан 14. Једнакост у поступању

Суд, Тужилац и други органи који учествују у поступку дужни су с једнаком пажњом да испитују и утврђују како чињенице које терете осумњиченог, односно оптуженог, тако и оне које им иду у корист.

Члан 15. Слободна оцјена доказа

Право Суда, Тужиоца и других органа који учествују у кривичном поступку да оцјењују постојање или непостојање чињеница није везано ни ограничено посебним формалним доказним правилима.

Члан 47. Право браниоца да прегледа списе и документацију (1) У току истраге, бранилац има право да разматра

списе и разгледа прибављене предмете који иду у корист осумњиченом. Ово право се браниоцу може ускратити ако је ријеч о списима и предметима чије би откривање могло довести у опасност циљ истраге.

(…) (3) Након подизања оптужнице, бранилац

осумњиченог, односно оптуженог има право увида у све списе и доказе.

(4) Судија за претходни поступак, судија за претходно саслушање, судија, односно вијеће као и Тужилац дужни су, када дођу у посјед новог доказа или било које информације или чињенице која може послужити као доказ на суђењу, ставити их на увид браниоцу.

Члан 226. Подизање оптужнице

(...)

(2) Након подизања оптужнице, осумњичени, односно оптужени и бранилац, имају право увида у све списе и доказе.

(...)

Члан 290. Садржај пресуде

(...) (6) У образложењу пресуде Суд ће изнијети разлоге за

сваку тачку пресуде. (7) Суд ће одређено и потпуно изнијети које чињенице

и из којих разлога узима као доказане или недоказане, дајући нарочито оцјену вјеродостојности противрјечних доказа, из којих разлога није уважио поједине приједлоге странака, из којих разлога је одлучио да се не саслуша непосредно свједок или вјештак чији је исказ прочитан, којим разлозима се руководио при рјешавању правних питања, а нарочито при утврђивању да ли постоји кривично дјело и кривична одговорност оптуженог и при примјењивању одређених одредаба Кривичног закона на оптуженог и његово дјело.

(...)

VI. Допустивост

32. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини.

33. У складу с чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући сходно закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио.

34. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Суда БиХ број С1 1 К 003442 12 Кжк од 17. јуна 2013. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих сходно закону. Затим, оспорену пресуду апелант је примио 13. септембра 2013. године а апелација је поднесена 11. новембра 2013. године тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. На крају, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због ког апелација није допустива.

35. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, те члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

36. Апелант побија наведену пресуду тврдећи да су повријеђена његова права из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције, те из члана 7 Европске конвенције.

Право на правично суђење

37. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају

људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају:

е) Право на правично саслушање у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком.


38. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правично суђење и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом. (...)

39. Апелантови наводи о повреди права на правично суђење у суштини се своде на тврдње да је повријеђен принцип једнакости странака у поступку и с тим у вези гаранције адверсарног поступка; да је чињенично стање погрешно утврђено јер је суд погрешно цијенио доказе, прије свега исказ свједока И-3, као и да је чињенично стање засновано на незаконитим доказима, те чињеницама које је утврдио МКСЈ, чему се у току поступка противио; да образложење оспорене пресуде не задовољава стандарде права на правично суђење; да је погрешно примијењено материјално право; те најзад, да је повријеђено право на одбрану.

40. Уставни суд подсјећа да, када је у питању кривични поступак, општа гаранција "правичног суђења" из става 1 члана 6 Европске конвенције има елементе који допуњавају специфичне гаранције утврђене ст. 2 и 3 члана 6 (види Европски суд, Artico против Италије, А 37 (1980)). Када се ради о случају који потпада под неку од специфичних гаранција установљених ст. 2 и 3 члана 6 он може да буде разматран или у оквиру тих гаранција (види Европски суд, Luedicke против FRG, А 29 (1978); 2 EHRR 149) или у вези са ставом 1 члана 6 (види Европски суд, Benham против Уједињеног Краљевства, 1996-III; 22 EHRR 293 GC). Међутим, уколико се апликација суштински односи на тврдњу да је поступак у цјелини, укључујући и жалбени поступак, био неправичан наводи се испитују у смислу става 1 члана 6 (види Европски суд, Edwards против Уједињеног Краљевства, А 247-Б (1992); 15 EHRR 417, ст. 33-34).

41. У конкретном случају, апелант покреће питања у вези с гаранцијама које су установљене чланом 6 ст. 1, 2 и 3 које се у суштини односе на тврдњу да поступак као цјелина није био правичан па ће Уставни суд у том смислу и испитати његове наводе.

42. Апелант најприје тврди да је повријеђен принцип једнакости странака у поступку и с тим у вези гаранције адверсарног поступка. У прилог ове тврдње апелант је истакао да је суд фаворизовао доказе Тужилаштва БиХ тако да им је у потпуности вјеровао када су они ишли апеланту на терет, да је апеланту онемогућено унакрсно испитивање свједока И-3 као свједока Тужилаштва БиХ, због чега је морао да га позове као свог свједока, па је тако терет доказивања пребачен на апеланта, да је суд занемарио апелантове процесне приговоре у погледу и других побројаних свједока, те најзад, да Тужилаштво БиХ није учинило доступним све материјале којим је располагало.

43. Уставни суд подсјећа да, сходно становишту Европског суда, принцип једнакости оружја захтијева да свакој страни буде дата разумна могућност да представи свој случај под условима који га не стављају у значајно неповољнији положај у односу на супротну страну (види Европски суд, поред осталих, Г.Б. против Француске, апликација број 44069/98, став 58, ECHR 2001-X). Затим, принцип једнакости оружја је само једна карактеристика права на правично суђење, као ширег концепта, које такође укључује и фундаментално право да кривични поступак треба да буде адверсарни. Право на адверсарни поступак у кривичном поступку значи да и тужиоцу и оптуженом мора

да буде дата могућност да се упознају и да коментаришу запажања и доказе супротне стране (види Европски суд, Brandstetter против Аустрије, пресуда од 28. августа 1991. године, ст. 66. и 67, Серија А, број 211). Затим, члан 6 став 1 захтијева од тужиоца да открије све материјалне доказе које посједује у корист или против оптуженог (види, mutatis mutandis, Rowe и Davis, пресуда од 16. фебруара 2000. године, став 60). Најзад, право оптуженог да унакрсно испитује свједока против њега је кључни елеменат права које је садржано у члану 6 став 3 д. Европске конвенције и права на адверсарни поступак у смислу члана 6 став 1 Европске конвенције.

44. У прилог тврдњи да су нарушени принципи једнакости оружја и адверсарног поступка, апелант је најприје истакао да је редовни суд фаворизовао доказе Тужилаштва БиХ кад год су они били на апелантову штету и да им је вјеровао. С тим у вези Уставни суд примјећује да апелант не тврди да је њему била ускраћена могућност да доказима Тужилаштва супротставља своје доказе, као и да доказе које је проводило Тужилаштво БиХ оспорава на главном претресу. У том смислу не могу да се прихвате ни апелантови необразложени наводи о процесним приговорима у вези с испитивањем појединих свједока Тужилаштва БиХ јер апелант не образлаже у чему су се они састојали нити указује како су га довели у неповољнији положај у односу на супротстављену страну. Најзад, Уставни суд примјећује да у образложењу оспорених пресуда нису изостали исцрпни разлози и образложења доказима којим је вјеровано, те да су закључци суда засновани на брижљивој и савјесној оцјени доказа појединачно и у вези с другим доказима који су проведени. Затим, апелант је истакао да му је била ускраћена могућност да унакрсно испитује свједока И-3, као свједока Тужилаштва БиХ, па да је морао да га позове као свог свједока, али да је и тада испитивање морао да ограничи само на исказе овог свједока у којима је спомињао апеланта. Због наведеног апелант сматра и да је терет доказивања пребачен на њега. Уставни суд подсјећа да право оптуженог да унакрсно испитује свједока није апсолутно и да може да трпи ограничење, али да ова ограничења не могу да буду таква да доведу у питање једнакост странака у поступку. У конкретном случају, апелант не тврди да му је било ускраћено унакрсно испитивање овог свједока на околности које су се тицале постојања кривичног дјела и апелантове кривичне одговорности. При томе, Уставни суд примјећује и да су различити искази овог свједока, које је давао у другим поступцима пред Судом БиХ у поводу истог догађаја, у поступку пред Апелационим вијећем, по апелантовом приједлогу уврштени у доказну грађу, те да их је суд цијенио појединачно и у вези с другим доказима. Најзад, апеланту је омогућено да наведеног свједока и сам позове као свједока и да га испитује како би оповргао његове исказе, пред судом који је одлучивао у апелантовом случају. Сходно наведеном, произилази да су и у овом дијелу апелантови наводи неосновани. Најзад, апелант тврди да му је Тужилаштво БиХ ускратило приступ материјалима којим је располагало, односно да није имао приступ исказима свједока који су свједочили у другим предметима пред Судом БиХ у поводу истог догађаја, исказима лица које је Тужилаштво БиХ саслушало у поводу конкретног догађаја али их није предложило као свједоке, те најзад да му је ускраћен приступ "другим релевантним материјалима". У вези с овим дијелом навода Уставни суд примјећује да се, како апелант и сам наводи, ради о доказима који су прибављени у другим предметима,


односно у кривичним поступцима у којим је утврђивана кривична одговорност лица против којих су ти поступци вођени. У том смислу, само чињеница да су се и ти кривични поступци, како апелант тврди, односили на исти догађај, не може да буде довољна за оцјену да и су тако прибављени докази били од значаја у његовом случају. Затим, апелант не тврди и да је било који од ових доказа коришћен у току поступка, односно да је оспорена пресуда заснована на таквим доказима, те најзад да му је, у случају да је неки од таквих доказа и коришћен, било ускраћено право да се о њему изјашњава или да га оспорава. Најзад, апелант не наводи, а то не може да се закључи ни из образложења оспорене пресуде, да је овај приговор истицао и на главном претресу пред Апелационим одјељењем, а по којем се оно није изјаснило или га је неосновано одбило. Ово тим прије, а како је већ указано у овој одлуци, што је Апелационо одјељење на главном претресу по апелантовом предлогу прихватило и провело доказе које је апелант предложио, а које је претходно одбило првостепено вијеће. Стога, Уставни суд није могао да прихвати као основане апелантове наводе у овом дијелу.

45. Затим, апелант тврди да је чињенично стање погрешно утврђено. Међутим, суштина апелантових навода у овом дијелу у ствари се односи на тврдњу да суд није могао да вјерује исказу свједока И-3 јер је, како тврди, он оспорен бројним исказима свједока и оптужбе и одбране, као и да се ради о свједоку који, по апелантовом мишљењу, не може да буде кредибилан свједок, поред осталог и због чињенице да је закључио споразум о признању кривице. Најзад, у овом дијелу апелант је истакао и да су коришћени искази свједока М. С. и П. М. које су дали у истрази која је вођена против њих, а који, по његовом мишљењу, представљају незаконите доказе.

46. У вези с овим дијелом апелационих навода, Уставни суд подсјећа да је ван његове надлежности да процјењује квалитет закључака судова у погледу оцјене доказа уколико се ова оцјена не доима очигледно произвољном. Исто тако, Уставни суд се неће мијешати у начин на који су редовни судови усвојили доказе као доказну грађу. Уставни суд се неће мијешати ни у ситуацију када редовни судови повјерују доказима једне стране у поступку на основу слободне судијске оцјене. То је искључиво улога редовних судова чак и када су изјаве свједока на јавној расправи и под заклетвом супротне једна другој (види Европски суд за људска права, Doorson против Холандије, пресуда од 6. марта 1996. године, објављена у Извјештајима број 1996-II, став 78). Уставни суд наглашава да, при томе, редовни суд није везан ни ограничен посебним формалним доказним правилима, али да слободна оцјена доказа захтијева образложење, како сваког доказа појединачно, тако и свих доказа заједно, те довођење свих проведених доказа у узајамну логичну везу. Затим, према становишту Европског суда мора да се утврди да ли је лицу које је у питању била пружена могућност да оспорава валидност доказа и да им се супротставља; мора да се цијени квалитет доказа, укључујући и чињеницу да ли су узети у околностима које доводе у сумњу њихову поузданост и истинитост (види Европски суд, поред осталих, Sevinç и други против Турске (дец.), апликација број 8074/02 од 8. јануара 2008. године; Бyков против Русије [ГЦ], апликација број 4378/02, став 90, од 10. марта 2009. године). У овом контексту задатак Уставног суда је да испита да ли су докази у корист и против лица које је у питању презентовани тако да обезбиједе правичан поступак (види, mutatis mutandis, Европски суд, Barım против Турске (дец.), апликација број 34536/97 од 12.

јануара 1999. године). Затим, Уставни суд указује на праксу Европског суда да прихватање незаконито добијених доказа не представља само по себи кршење члана 6 Европске конвенције, али да ова чињеница може да буде од утицаја на правичност поступка као цјелине, зависно од околности конкретног случаја (види Европски суд, Schenk против Швајцарске, пресуда од 12. јула 1988. године, апликација број 1086/84, серија А-140, став 49).

47. Уставни суд запажа да је апелант најприје изнио тврдње да суд није могао да вјерује исказу свједока И-3. С тим у вези је истакао да је овај свједок у више наврата мијењао свој исказ, као и да је његов исказ оспорен исказима и свједока оптужбе и свједока одбране, те најзад да је погрешан закључак редовног суда да су различитости у исказима овог свједока произашле из чињенице да у исказима у којим се не спомиње апелант овај свједок није био ни питан о њему. У вези с овим дијелом навода Уставни суд најприје указује да је у образложењу оспорене пресуде наведено да је исказ овог свједока био један од кључних доказа против апеланта, те да му је због тога поклоњена посебна пажња. Затим, указано је да је и као такав исказ овог свједока имао карактер поткрепљујућег доказа јер се радило о лицу које је било саучесник у извршењу истог кривичног дјела и које је претходно закључила споразум о признању кривице. Даље, на претресу који је одржан пред Апелационим одјељењем апеланту је дозвољено да презентује различите исказе овог свједока које је давао о истом догађају како у поступку који је вођен против њега тако и у поступцима против других лица који су вођени у поводу истог догађаја, као и изјаве овог свједока које су накнадно дате и у којим је негирао све своје раније исказе. Цијенећи ове исказе појединачно и у вези с другим проведеним доказима, Апелационо одјељење је закључило да су они сагласни у погледу одлучних чињеница тј. апелантовог присуства и учешћа у инкриминисаним радњама које су му стављане на терет. Чињеница да у појединим од исказа овај свједок није спомињао апеланта по оцјени суда тицала се само околности на које је свједок И-3 давао исказ, а које се и нису односиле на апеланта. Наиме, како је указано у образложењу оспорене пресуде, овај свједок је свједочио у више поступака који су у поводу истог догађаја вођени против различитих лица, због чега су и његови искази били фокусирани на конкретне поступке и конкретна лица. Такође, Апелационо одјељење је у образложењу оспорене пресуде дало исцрпне разлоге и образложења због чега кредибилитет овог свједока није доведен у питање чињеницом да је закључио споразум о признању кривице, за што је управо био услов да се појави као свједок у другим поступцима против других лица у поводу истог догађаја. С тим у вези је указано на исказе свједока И-3 у којим је био изричит да нека од лица против којих је такође вођен кривични поступак у поводу истог догађаја, као и да је у односу на апеланта промијенио свој исказ у ком је тврдио да је и он пуцао у заробљенике, због чега му се и извинио.

48. Даље, у погледу апелантове тврдње да су релевантне чињенице утврђене на незаконитим доказима, Уставни суд примјећује да у образложењу оспорене пресуде нису изостали исцрпни разлози и образложења у погледу овог навода. Наиме, указано је да су прихваћени као докази искази свједока М. С. и П. М. из истраге, које су они дали у складу са, у то вријеме важећим, чланом 78 ЗКПБиХ (2005. година), тј. у присуству својих бранилаца и с претходним упозорењем о њиховим правима. У то вријеме цитирана законска одредба није регулисала да


осумњиченом мора да буде указано да његов исказ из истраге може да буде коришћен као доказ на главном претресу и без његове сагласности, како је регулисано измјенама закона из 2008. године, на чему апелант и заснива тврдње о незаконитости ова два исказа, као и чињеници да су се ова два свједока у поступку против њих бранила ћутањем. С тим у вези је указано да су искази из истраге ова два свједока цијењени као интегрални дио њихових исказа које су дали у својству свједока у поступку против апеланта, па да су као такви доведени у везу с осталим проведеним доказима. Сходно наведеном, закључак Апелационог одјељења да се не ради о незаконитим доказима, те да су ова лица у поступку против апеланта имала својство свједока а не осумњичених, због чега се не доводи у питање евентуална повреда права на ћутање, супротно апелантовим тврдњама не упућује на закључак да ови докази нису могли да буду прихваћени као дио доказне грађе.

49. Сходно наведеном Уставни суд није могао да прихвати као основане апелантове наводе да је чињенично стање погрешно утврђено јер је засновано на исказу свједока И-3 и како је тврдио, на незаконитим доказима, исказима из истраге свједока М. С. и П. М.

50. Најзад, у вези с погрешно утврђеним чињеничним стањем апелант је истакао и да се одлука о постојању кривичног дјела и његове кривице заснива на чињеницама које су утврђене у одлукама МКСЈ, чему се он противио у току поступка. Уставни суд примјећује да је у образложењу оспорене пресуде указано да се прихватају све чињенице утврђене у пресуди МКСЈ у предмету Благојевић и Јокић, које је прихватило првостепено вијеће, те да су по апелантовом приједлогу такође прихваћене као доказане и чињенице из овог предмета, као и из предмета Вујадин Поповић, те предмета Крстић. Затим, Уставни суд подсјећа да је, у складу с чланом 4 Закона о уступању предмета МКСЈ Тужилаштву БиХ и коришћењу доказа прибављених од МКСЈ у поступку пред судовима у БиХ, регулисано да суд може, након што саслуша странке на властиту иницијативу или на приједлог странака, одлучити да прихвати као доказане чињенице које су утврђене правоснажном одлуком у другом поступку пред МКСЈ. Међутим, ове чињенице не уживају карактер апсолутних и у току кривичног поступка могу да се побијају ако за то постоји добар разлог и оправдан основ. У конкретном случају апелант је и сам искористио ову законску могућност и у прилог своје одбране предложио, што је и прихваћено, да се као утврђене прихвате и чињенице у предметима МКСЈ на које је и указао. При том, Уставни суд запажа да апелант не тврди да му је у погледу чињеница које су прихваћене као утврђене по приједлогу Тужилаштва БиХ била ускраћена могућност да их у току поступка оспорава. Најзад, из образложења оспорених пресуда не може да се закључи да су ове чињенице имале карактер одлучујућих при утврђивању апелантове кривичне одговорности и његовог учешћа у инкриминисаном догађају. Сходно наведеном, Уставни суд није могао да прихвати као основане апелантове наводе у овом дијелу.

51. Даље, апелант тврди да оспорена пресуда не задовољава стандард образложене одлуке у смислу права на правично суђење. Апелант тврди да је суд провео доказе али да их није довео у узајамну везу и да нису повезани с наводима оптужнице и елементима кривичног дјела, због чега сматра да су изостали разлози из којих је закључено да је он починио кривично дјело и да постоји његова кривична одговорност.

52. У вези с овим дијелом навода Уставни суд подсјећа да су, према пракси Европског суда за људска права, домаћи судови дужни да образлажу своје пресуде при чему не морају да дају детаљно одговоре на сваки навод странака. Затим, Европски суд и Уставни суд су у бројним одлукама указали да домаћи судови имају одређену дискрециону оцјену у вези с тим које ће аргументе и доказе прихватити у одређеном предмету, али, истовремено, имају обавезу да образложе своје одлуке тако што ће да наведу јасне и разумљиве разлоге на којима су ту одлуку засновали (види Европски суд за људска права, Suominen против Финске, пресуда од 1. јула 2003. године, апликација број 37801/97, став 36, и, mutatis mutandis, Уставни суд, Одлука број АП 5/05 од 14. марта 2006. године). Сврха обавезе да одлука буде образложена јесте и да покаже да је странама у поступку омогућено да на равноправан и правичан начин буду саслушане у поступку пред судом (види Европски суд за људска права, Kuznetsov и др. против Русије, пресуда од 11. јануара 2007. године, апликација број 184/02).

53. Уставни суд примјећује да је апеланту оптужницом стављено на терет да је починио кривично дјело геноцида из КЗБиХ из 2003. године прописано у члану 172 став 1 тачка а) – убијање припадника групе људи, те тачка б) – наношење тјелесне озљеде или душевне повреде припадницима групе људи. На основу доказа који су проведени Апелационо одјељење је закључило да Тужилаштво БиХ није доказало да је апелант починио и радње описане у тачки б) става 1 члана 172 КЗБиХ из 2003. године, и прогласило га је кривим само за радње из тачке а) наведеног члана. Апелационо одјељење је овај закључак засновало на доказима који су проведени у току поступка, које је цијенило појединачно и у узајамној вези, на основу којих је закључило да је апелант у критичном периоду био на простору Сребренице; да је као полицајац, припадник специјалне јединице, допринио најприје заробљавању мушкараца припадника бошњачког народа који су се предавали; да је узео учешће у пратњи ових лица до ЗЗ "Кравица" гдје је наведена група људи била заточена у нехуманим условима, те најзад да је обезбјеђивао стражњу страну објекта ЗЗ "Кравица" како би спријечио бијег заробљених када је почело убијање, односно да је починио радње које су му се оптужницом у дијелу за који је проглашен кривим и стављале на терет. У образложењу оспорене пресуде детаљно су побројани докази који су на ове околност проведени, сваки доказ је цијењен појединачно и у узајамној вези с другим доказима, на основу чега је утврђено апелантово учешће и улога у наведеним радњама. Затим, с обзиром да је апелант проглашен кривим за кривично дјело геноцида, које је починио као помагач, у образложењу оспорене пресуде детаљно су анализиране околности и разлози, те апелантово својство, на основу чега је закључено да апелант није имао геноцидну намјеру, тј. истребљење Бошњака као националне, етничке и вјерске групе, као дијела плана потпуног истребљења бошњачког становништва Сребренице. Међутим, закључено је да је апелант поступао с умишљајем у односу на убиство заробљених мушкараца Бошњака у ЗЗ "Кравица", јер је, из разлога који су детаљно побројани и образложени у оспореној пресуди, био свјестан наведеног циља и геноцидне намјере главних извршилаца. Сходно наведеном, Уставни суд није могао да прихвати као основане ни апелантове наводе у овом дијелу.

54. Затим, апелант је истакао да му је повријеђено право на одбрану али овај навод није посебно образлагао.


Сходно наведеном, имајући у виду да су остали апелантови наводи који су се тицали права на правично суђење детаљно испитани и да је закључено да су неосновани, те да на основу докумената који су предочени не може да се утврди да постоји било шта што би упутило на повреду овог апелантовог права, Уставни суд се неће посебно бавити испитивањем и овог апелантовог навода.

55. Најзад, апелантови наводи да му је право на правично суђење повријеђено јер је у оспореним пресудама погрешно примијењено материјално право, биће размотрени у оквиру апелантових навода о повреди члана 7 Европске конвенције.

56. Уставни суд сматра да апелантови наводи о повреди једнакости странака у поступку, адверсарности поступка, као и проведених доказа и њихове оцијене, те према томе утврђеног чињеничног стања, као и образложења и разлога који су понуђени у оспореној пресуди, нису основани, односно да у околностима конкретног случаја не постоји ништа што би упутило на закључак да кривични поступак против апеланта, сагледан у цјелини, није био правичан.

57. Уставни суд закључује да су апелантови наводи о повреди права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције неосновани.

Кажњавање само на основу закона

58. Апелант тврди да му је оспореном пресудом повријеђено право из члана 7 Европске конвенције.

59. Члан II/2 Устава Босне и Херцеговине гласи: Права и слободе предвиђени Европском конвенцијом

за заштиту људских права и основних слобода и у њеним протоколима директно се примјењују у Босни и Херцеговини. Ови акти имају приоритет над свим другим законима.

60. Члан 7 Европске конвенције гласи: 1. Нико се не може сматрати кривим за кривично

дјело настало чињењем или нечињењем које није представљало кривично дјело у вријеме извршења, према националном или међународном праву. Исто тако, изречена казна неће бити тежа од оне која се примјењивала у вријеме извршења кривичног дјела.

2. Овај члан не утиче на суђење или кажњавање било које особе која је крива за чињење или нечињење, ако је то дјело у вријеме извршења представљало кривично дјело према општим правним начелима признатим код цивилизованих народа.

61. У суштини, апелантови наводи у овом дијелу своде се на тврдњу да је у његовом случају требало да се примијени КЗСФРЈ из 1976. године, као закон који је важио у вријеме извршења кривичног дјела за које је проглашен кривим и који је блажи за њега, а не КЗБиХ из 2003. године, те да није могла да му буде изречена казна дуготрајног затвора јер је та казна новина у домаћем праву и не може да се примјењује на догађаје који су временски претходили ступању на снагу закона којим је по први пут прописана. У прилог ових навода апелант је указао на пресуду Европског суда у предмету Мактоуф и Дамјановић против БиХ, одлуке Уставног суда у предметима за које тврди да су слични његовом, као и на праксу Суда БиХ, посебно издвајајући предмет Славка Перића, који је првостепеном пресудом био проглашен кривим да је помагао у кривичном дјелу геноцида по КЗБиХ из 2003. године, а другостепеном пресудом је проглашен кривим за исто кривично дјело али по КЗСФРЈ из 1976. године.

62. У вези с тим, Уставни суд прије свега указује да се ради о кривичном дјелу које је, у одредбама КЗБиХ прописано у члану 171 у дијелу Глави XVII - кривична дјела против човјечности и вриједности заштићених међународним правом, односно које је у одредбама КЗСФРЈ прописано у члану 141 у дијелу Главе XVI - кривична дјела против човјечности и међународног права. Дакле, ради се о кривичном дјелу из групе тзв. ратних злочина. Стога ће Уставни суд оспорене одлуке испитати с аспекта њихове усклађености с чланом 7 Европске конвенције.

63. Уставни суд указује да је Европски суд у предмету Scoppola против Италије (види Европски суд, Scoppola против Италије, број 10249/03, од 17. септембра 2009. године) заузео став да је неопходно да напусти праксу коју је установила Комисија у предмету X против Њемачке и утврдио да члан 7 став 1 Европске конвенције не гарантује само принцип забране ретроактивне примјене строжег кривичног закона, већ такође, имплицитно, гарантује принцип ретроактивне примјене блажег кривичног закона. Тај принцип је садржан у правилу да када постоји разлика између кривичног закона који је важио у вријеме извршења кривичног дјела и кривичних закона који су донесени и ступили на снагу након тога, а прије доношења правоснажне пресуде, судови морају да примијене закон чије одредбе су најповољније за оптуженог.

64. Уставни суд подсјећа да је Европски суд за људска права (у даљњем тексту: Европски суд) у својој досадашњој пракси већ разматрао апликације које су покретале слична правна питања с аспекта евентуалне повреде члана 7 Европске конвенције, у два предмета (у којим је Суд БиХ донио одлуке) и то у предмету апликанта Бобана Шимшића (види Европски суд, Бобан Шимшић против Босне и Херцеговине, одлука о допустивости од 10. априла 2012. године, апликација 51552/10, у даљњем тексту: предмет Шимшић) и у предмету апликаната Абдуладхим Мактоуфа и Горана Дамјановића (види Европски суд, Мактоуф и Дамјановић против Босне и Херцеговине, пресуда од 18. јула 2013. године, апликације бр. 2312/08 и 34179/08, у даљњем тексту: предмет Мактоуф и Дамјановић).

65. У вези с тим Уставни суд запажа да је Европски суд у предмету Шимшић одбио као очигледно неосновану апликацију у којој је апликант указивао на повреду члана 7 Европске конвенције због тога што кривично дјело злочина против човјечности, за које је проглашен кривим и кажњен, у вријеме рата од 1992. до 1995. године није представљало кривично дјело према домаћем праву. Европски суд је у наведеној одлуци навео, између осталог, да дјела за која је апликант осуђен нису представљала злочине против човјечности према домаћем праву све до ступања КЗБиХ 2003. године, али је евидентно да су ова дјела, у вријеме кад су почињена, представљала злочин против човјечности према међународном праву (став 23 пресуде), што имплицира да је Европски суд овај предмет разматрао с аспекта члана 7 став 2 Европске конвенције. Најзад, Европски суд је у наведеном предмету закључио да су апликантова дјела, у вријеме када су извршена, представљала кривично дјело дефинисано с довољно доступности и предвидивости према међународном праву, па је наводе у односу на члан 7 Европске конвенције одбио као очигледно неосноване (став 25 пресуде).

66. Затим, Уставни суд запажа да је, с друге стране, Европски суд у предмету Мактоуф и Дамјановић, утврдио повреду члана 7 Европске конвенције. Европски суд је у наведеној пресуди, прије свега, констатовао да су неки


злочини, конкретно злочин против човјечности, у домаћи закон уведени тек 2003. године, па да судови немају никакву другу могућност него да у таквим предметима примјењују КЗБиХ из 2003. године. Међутим, указано је да предметне апликације покрећу потпуно различита питања од оних у предмету Шимшић с обзиром да су ратни злочини које су починили апликанти Мактоуф и Дамјановић представљали кривична дјела према домаћем закону у вријеме када су почињени (тачка 55).

67. С тим у вези, Уставни суд истиче да је у својој најновијој пракси (види, поред осталих, Одлуку о допустивости и меритуму број АП 325/08 од 27. септембра 2013. године, у даљњем тексту: предмет Дамјановић и Одлука о допустивости и меритуму број АП 5161/10 од 23. јануара 2014. године, у даљњем тексту: предмет Ђукић, доступне на www.ustavnisud.ba), која слиједи праксу Европског суда разрађену у предмету Мактоуф и Дамјановић, који су такође, као и апеланти у цитираним предметима Уставног суда, проглашени кривим да су починили кривично дјело ратног злочина против цивилног становништва из члана 173 КЗБиХ, утврдио да је дошло до кршења члана 7 став 1 Европске конвенције зато што је постојала реална могућност да је ретроактивна примјена КЗБиХ, у ситуацији кад је предметно кривично дјело као такво егзистирало и у одредби члана 142 КЗСФРЈ, била на штету апликаната/апеланта у погледу изрицања казне, што је противно члану 7 став 1 Европске конвенције.

68. При томе, Уставни суд наглашава да је у цитираним одлукама констатовано да задатак Европског суда [као што је то и Уставног суда] није да размотри in abstracto да ли је ретроактивна примјена КЗБиХ из 2003. године у предметима ратних злочина сама по себи инкомпатибилна с чланом 7 Европске конвенције, те да ово питање мора да се процјењује за сваки предмет појединачно, узимајући у обзир конкретне околности сваког предмета, а посебно да ли су домаћи судови примијенили закон чије су одредбе најповољније за оптуженог (тачка 65).

69. У цитираним одлукама је даље истакнуто да је дефиниција ратних злочина за које су апликанти проглашени кривим иста и у КЗСФРЈ, и у КЗБиХ, који је у конкретном предмету примијењен ретроактивно. Међутим, указано је да ова два закона пружају различит распон казни за ратне злочине. Даље је наведено да Европски суд није прихватио аргументацију да је КЗБиХ блажи за апликанте од КЗСФРЈ, јер не прописује смртну казну. Слиједом извршене анализе висине казни на које су апликанти осуђени и казни које би они могли евентуално да добију, зависно од тога који закон би био примијењен у њиховим случајевима, Европски суд је закључио да је, с обзиром на могућност изрицања казне затвора у краћем трајању, повољнији КЗСФРЈ. У предметној одлуци Европски суд је даље навео да су казне које су изречене апликантима биле унутар распона кажњавања који је прописан и у КЗСФРЈ и у КЗБиХ и да стога не може са сигурношћу да се тврди да би иједан од апликаната био блаже кажњен да је примијењен КЗСФРЈ. Међутим, и поред тога, Европски суд је указао: Оно што је од кључног значаја, међутим, је да су апликанти могли добити ниже казне да је тај Закон (напомена: КЗСФРЈ) примијењен у њиховим предметима (тачка 70).

70. Уставни суд сматра да се не може да заузме генерални (апстрактан) став који од два кривична закона (мисли се на КЗСФРЈ и КЗБиХ) предвиђа "блажу" или "тежу" казну за ово кривично дјело, те да с тим у вези, даље, апстрактно закључи који би од наведена два закона

требало да се примјењује (у случајевима када оба закона прописују конкретна кривична дјела из области ратних злочина која се оптужницом стављају на терет) због тога што тај закон прописује "блажу казну". Такви закључци моћи ће се изводити само у конкретним случајевима, те је сасвим могуће да ће долазити и до различите примјене наведених закона (КЗСФРЈ и КЗБиХ) јер, како је већ речено, један те исти закон може да се покаже, у зависности од конкретних околности сваког појединог случаја, у једној ситуацији као блажи а у другој као тежи у односу на казну која ће се изрећи. Уставни суд је мишљења да може да се закључи да у случају када је предметно кривично дјело било инкриминисано у оба закона (у закону који је важио у вријеме извршења као и у закону који је накнадно донесен) да тада, у складу с другом реченицом става 1 члана 7 Европске конвенције, обавезно треба да се испита који од два или више сукцесивно донесених закона предвиђа блажу казну те да се примијени тај закон, тј. закон који предвиђа блажу казну (принцип favor rei). При томе треба да се води рачуна о свим релевантним питањима као што је минимум и максимум прописане казне, услови за ублажавање казне и друго.

71. Уставни суд указује да је оспореном пресудом апелант проглашен кривим и осуђен што је починио кривично дјело геноцида из члана 171 КЗБиХ. Уставни суд запажа да је дефиниција кривичног дјела геноцида иста у члану 141 КЗСФРЈ, који је примјењиван у вријеме извршења предметног кривичног дјела (дакле 1995. године) и у члану 171 КЗБиХ, који је у конкретном предмету примијењен ретроактивно. Из наведеног, дакле, слиједи да је апелант проглашен кривим за кривично дјело које је као такво представљало кривично дјело у вријеме извршења (у смислу прве реченице члана 7 став 1 Европске конвенције), а та чињеница, у смислу гаранција друге реченице члана 7 став 1 Европске конвенције, имплицира обавезу Уставног суда да испита да изречена казна неће бити тежа од оне која се примјењивала у вријеме извршења кривичног дјела. У контексту наведеног Уставни суд указује да је апелант, примјеном одредаба КЗБиХ, на крају осуђен на казну дуготрајног затвора у трајању од 24 године.

72. У вези с тим, Уставни суд указује да КЗБиХ и КЗСФРЈ пружају различит распон казни за кривично дјело геноцида за које је апелант проглашен кривим. Наиме, према КЗСФРЈ запријећена казна за предметно кривично дјело је била казна затвора од пет до 15 година или, у најтежим случајевима, смртна казна, умјесто које је могла да се изрекне и казна затвора од 20 година. Сходно КЗБиХ запријећена казна је казна затвора у трајању од 10 година или казна дуготрајног затвора. Прво, с аспекта минимума прописане казне, очигледно је да је тај минимум нижи у КЗСФРЈ. Даље, апелант је проглашен кривим да је кривично дјело геноцида починио као помагач. С тим у вези Уставни суд указује да и КЗБиХ и КЗСФРЈ прописују да се помагач у извршењу кривичног дјела кажњава као да је и сам починио кривично дјело, али његова казна може да се умањи. При том, према КЗСФРЈ казна је могла да се умањи до једне године затвора, а према КЗБиХ то је могуће до пет година затвора. Међутим, Уставни суд указује да је у конкретном случају, за радње које су апеланту стављене на терет, с обзиром на начин извршења тог кривичног дјела и његове посљедице, дакле, с обзиром да се ради о најтежем облику ратног злочина, постојала могућност да му се и као помагачу изрекне најтежа казна која је била прописана само за најтеже облике ратних злочина. Стога је, дакле, постојала могућност да се апеланту изрекне најтежа казна у конкретном случају.


73. Уставни суд запажа да је у конкретном случају Суд БиХ - Апелационо одјељење апеланта осудило на казну дуготрајног затвора у трајању од 24 године. У вези с тим, а у контексту највише запријећене (најтеже) казне која може да се изрекне за предметно кривично дјело, Уставни суд указује да је одредбама члана 37 став 1 КЗСФРЈ прописано да се смртна казна не може прописати као једина главна казна за одређено кривично дјело, те да је одредбама члана 38 став 2 такође прописано да за кривична дјела за која је прописана смртна казна суд може изрећи и затвор у трајању од 20 година. При томе, Уставни суд истиче да из ових одредби произлази да, дакле, за кривично дјело које је апелант починио није била једина прописана максимална казна смртна казна него да је, као њена алтернатива, у одређеним случајевима могла да буде изречена и казна затвора у трајању од 20 година. Према томе, Уставни суд указује да је за кривично дјело геноцида у КЗСФРЈ могла да се изрекне казна затвора у трајању од пет до 15 година или казна затвора у трајању од 20 година или смртна казна.

74. У том контексту, Уставни суд указује да је неспорно да је смртна казна, која је као максимална казна за предметно кривично дјело прописана КЗСФРЈ, строжа од казне дуготрајног затвора, која је као максимална казна прописана КЗБиХ. Међутим, Уставни суд подсјећа да је чланом II/2 Устава Босне и Херцеговине прописано да се права и слободе предвиђени у Европској конвенцији и у њеним протоколима директно примјењују у Босни и Херцеговини, те да ови акти имају приоритет над свим осталим законима. У вези с тим, Уставни суд указује да је ступањем на снагу Устава Босне и Херцеговине (14. децембар 1995. године) ступио на снагу и Протокол број 6 уз Европску конвенцију којим је прописано да се смртна казна укида (члан 1), те да држава може у свом законодавству да предвиди смртну казну за дјела извршена у доба рата или непосредне ратне опасности (члан 2). При томе, Уставни суд указује да је након тога 3. маја 2002. године, на нивоу Савјета Европе, усвојен Протокол број 13 уз Европску конвенцију о укидању смртне казне у свим околностима, који је Босна и Херцеговина ратификовала 28. маја 2003. године. Имајући у виду наведено, Уставни суд указује да из наведеног јасно произилази да у вријеме доношења оспорене одлуке 17. јуна 2013. године није постојала нити теоријска нити практична могућност да апеланту буде изречена смртна казна за предметно кривично дјело.

75. Уставни суд подсјећа да је питање статуса смртне казне већ раније разматрано у Одлуци Дома за људска права за БиХ Сретко Дамјановић против БиХ број CH/96/30 од 5. септембра 1997. године. У овој одлуци је, између осталог, наведено: "У разматрању да ли би смакнуће којим се пријети подносиоцу пријаве било предвиђено у домаћем закону и у складу с одредбама у сврху члана 2 Протокола бр. 6 на Конвенцију, Дом мора да узме у обзир релевантне одредбе Устава изложеног у Анексу 4 на Општи Оквирни споразум. У том погледу Дом запажа да је по члану 2 Анекс II на Устав, који се бави прелазним аранжманима, предвиђено да ће важећи закони на дан ступања на снагу Устава остати на снази до мјере која није противрјечна Уставу". Примјена смртне казне би стога могла само да се сматра прописаном у домаћем закону у облику члана 141 или 142 Кривичног закона уколико одредбе тих чланова саме "не би биле у нескладу с Уставом" (став 34). Даље, "тамо гдје један од споразума о људским правима намеће јасну, прецизну и апсолутну забрану неког правца дјеловања, једини начин на који се

може спровести обавеза да се особама осигурају споменута права без дискриминације је давање снаге забрани. Стога се закони који иду супротно од такве забране не могу сматрати у складу с Уставом и стога се не могу посматрати као исправна основа у домаћем закону за било какву акцију која по Европској конвенцији мора бити легална у домаћем закону. Стога Дом сматра да чланови 141. и 142. Кривичног закона, утолико што овлашћују примјену смртне казне у доба мира, нису у складу с Уставом и да погубљење којим се пријети подносиоцу пријаве зато не би било прописано домаћим законом у сврху Протокола 6 на Европску конвенцију. Стога би то кршило члан 2. Протокола бр. 6 из истог разлога" (став 37).

76. С обзиром да, дакле, није било могуће апеланту изрећи смртну казну, поставља се питање која је то онда максимална казна могла да буде изречена апеланту према КЗСФРЈ. У вези с тим, Уставни суд указује да је одредбама члана 38 став 2 КЗСФРЈ прописано да "за кривична дјела за која је прописана смртна казна суд може изрећи и затвор од 20 година". По мишљењу Уставног суда, из цитиране законске одредбе јасно произилази да максимална казна за предметно кривично дјело, у ситуацији када више није могуће да се изрекне смртна казну, јесте казна затвора од 20 година. Поредећи казну затвора од 20 година (као максималну казну за предметно кривично дјело према КЗСФРЈ) с казном дуготрајног затвора од 45 година (као максималном казном за предметно кривично дјело према КЗБиХ), Уставни суд сматра да је у конкретном случају несумњиво да КЗСФРЈ представља блажи закон за апеланта. Имајући у виду да је, дакле, према КЗСФРЈ било могуће да се апеланту изрекне максималну казну од 20 година, а да му је у конкретном случају, примјеном КЗБиХ, изречена казна дуготрајног затвора у трајању од 24 године, Уставни суд сматра да је ретроактивна примјена КЗБиХ била на штету апеланта у погледу изрицања казне, а што је противно члану 7 Европске конвенције.

77. Имајући у виду наведено, Уставни суд закључује да је оспореном пресудом Апелационог вијећа Суда БиХ дошло до повреде апелантовог уставног права из члана II/2 Устава Босне и Херцеговине и члана 7 став 1 Европске конвенције.

78. Уставни суд сматра да је с циљем да се заштите апелантова уставна права довољно да се укине оспорена Пресуда Апелационог одјељења - Суд БиХ број С1 1 К 003442 12 Кжк од 17. јуна 2013. године и да се предмет врати том суду да донесе нову одлуку у складу с чланом 7 став 1 Европске конвенције, у односу на изрицања казне.

79. Уставни суд указује да је апелант најприје проглашен кривим и изречена му је казна затвора Пресудом Суда БиХ – Одјељење I за ратне злочине број С1 1 К 003442 09 Кри (X-КР-07/180-3) од 6. јула 2012. године. Одлучујући о апелантовој и жалби Тужилаштва БиХ, Апелационо одјељење је Рјешењем број С1 1 К 003442 12 Крж 8 од 16. новембра 2012. године укинуло првостепену пресуду и одредило да се одржи главни претрес пред овим судом. Слиједом наведеног, Апелационо одјељења је донијело Пресуду број С1 1 К 003442 12 Кжк од 17. јуна 2013. године која је и била предмет преиспитивања у поступку пред Уставним судом, а по којој се апелант налази на издржавању изречене казне затвора у тренутку доношења одлуке Уставног суда.

80. Уставни суд указује да је као неосноване оцијенио апелантове наводе у односу на члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члан 6 став 1 Европске конвенције јер је закључио да у конкретном случају нема ништа што би упутило на закључак да поступак доношења оспорене


пресуде, сагледан у цјелини, није био правичан. Уставни суд је оцијенио да су основани апелантови наводе у односу на члан II/2 Устава Босне и Херцеговине и члан 7 став 1 Европске конвенције, те у складу с тим укинуо оспорену пресуду, с налогом Суду БиХ да донесе нову одлуку којом ће утврђена повреда бити отклоњена.

81. Уставни суд указује да ни у овом случају, као и у низу предмета из новије праксе у којим је утврдио повреду члана II/2 Устава Босне и Херцеговине и члана 7 став 1 Европске конвенције и укинуо пресуде Суда БиХ с налогом да се донесе нова одлука којом ће бити отклоњена утврђена повреда, није одлучивао о прекиду издржавања казне затвора и пуштању на слободу апеланта, нити о процедури по којој ће Суд БиХ донијети нову одлуку. С обзиром да је у конкретном случају првостепена пресуда укинута, да је апелант лишен слободе и упућен на издржавање казне затвора на основу оспорене пресуде која је сада укинута овом одлуком Уставног суда само у односу на примјену члана 7 Европске конвенције, о лишавању слободе апеланта одлучиваће Тужилаштво БиХ и Суд БиХ, у складу са својим надлежностима и релевантним одредбама ЗКПБиХ.

VIII. Закључак

82. Уставни суд закључује да је прекршено апелантово уставно право из члана II/2 Устава Босне и Херцеговине и члана 7 став 1 Европске конвенције јер је у конкретном случају ретроактивна примјена КЗБиХ била на апелантову штету у погледу изрицања казне.

83. Уставни суд закључује да није прекршено апелантово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, јер у околностима конкретног случаја нема ништа што би упутило на закључак да су доведени у питање једнакост странака у поступку, да је суд своју одлуку засновао на доказима на којим је није могао да их заснује, као и да је изостала брижљива и савјесна оцјена доказа на начин који би довео у питање утврђено чињенично стање, те најзад да је суд пропустио да образложи своју одлуку, односно да поступак сагледан у цјелини није био правичан.

84. На основу члана 61 ст. 1, 2 и 3 и члана 64 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

85. Анекс ове одлуке у смислу члана 41 Правила Уставног суда чини издвојено мишљење супротно одлуци потпредсједнице Сеаде Палаврић ком се придружује судија Мирсад Ћеман и издвојено мишљење у складу с одлуком судије Златка М. Кнежевића.

86. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.

Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине

Валерија Галић, с. р.

Издвојено мишљење судије Сеаде Палаврић о неслагању с Одлуком Уставног суда

број АП 4606/13 од 28. марта 2014. године

У Одлуци број АП 4606/13 од 28. марта 2014. године Уставни суд је, између осталог, дјелимично усвојио апелацију; утврдио повреду члана II/2 Устава Босне и Херцеговине и члана 7 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода; укинуо Пресуду Суда Босне и Херцеговине број С 1 1 К 003442 12 Кжк од 17. јуна 2013. године и предмет вратио Суду Босне и Херцеговине с налогом да по хитном поступку донесе

нову одлуку у складу с чланом II/2 Устава Босне и Херцеговине и чланом 7 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, те обавијести Уставни суд о мјерама које су предузете с циљем да се изврши ова одлука.

Уз дужно поштовање већинског одлучивања, ја не могу да се сагласим с образложењем и закључком у усвајајућем дијелу одлуке Уставног суда.

Умјесто посебног образложења у наставку се позивам на издвојено мишљење које сам изнијела у односу на Одлуку Уставног суда број АП 5161/10 од 23. јануара 2014. године, које гласи:

Издвојено мишљење судије Сеаде Палаврић о неслагању с Одлуком Уставног суда број АП 5161/10 од 23. јануара 2014. године

У Одлуци Уставног суда број АП 5161/10 Уставни суд Босне и Херцеговине је:

Усвојио апелацију, утврдио повреду члана II/2 Устава Босне и Херцеговине и члана 7 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), укинуо другостепену пресуду Суда БиХ и предмет вратио том суду с налогом да по хитном поступку донесе нову одлуку у складу с чланом II/2 Устава Босне и Херцеговине и чланом 7 Европске конвенције.

Уз дужно поштовање већинског одлучивања, не могу да се сложим с образложењем и закључком који се односе на усвајање апелације број АП 5161/10.

Образложење Уставног суда може да се сажме како слиједи:

У релевантном дијелу Уставни суд се позвао на своју Одлуку број АП 325/08 од 27. септембра 2013. године, коју је донио слиједећи праксу Европског суда у предмету Мактоуф и Дамјановић у којој је тај суд утврдио да је дошло до кршења члана 7 став 1 Европске конвенције, зато што је постојала реална могућност да је ретроактивна примјена КЗБиХ, када су апликанти проглашени кривим да су починили кривично дјело ратног злочина против цивилног становништва из члана 173 КЗБиХ у ситуацији кад је предметно кривично дјело као такво егзистирало и у одредби члана 142 КЗСФРЈ, била на штету апликаната/апеланата у погледу изрицања казне, што је противно члану 7 став 1 Европске конвенције.

Затим је Уставни суд указао на то да је у конкретном случају оспореним пресудама апелант проглашен кривим и осуђен зато што је починио кривично дјело ратног злочина против цивилног становништва из члана 173 КЗБиХ. Уставни суд запажа да је дефиниција ратног злочина против цивилног становништва иста у члану 142 КЗСФРЈ, који је примјењиван у вријеме извршења предметног кривичног дјела (дакле, 1995. године) и у члану 173 КЗБиХ, који је у конкретном предмету примијењен ретроактивно. Из наведеног слиједи да је апелант проглашен кривим за кривично дјело које је као такво представљало кривично дјело у вријеме извршења (у смислу прве реченице члана 7 став 1 Европске конвенције), а та чињеница, у смислу гаранција друге реченице члана 7 став 1 Европске конвенције, имплицира обавезу Уставног суда да испита да изречена казна неће бити тежа од оне која је примјењивана у вријеме извршења кривичног дјела. У контексту наведеног Уставни суд је указао да је апелант примјеном одредаба КЗБиХ, на крају осуђен на казну дуготрајног затвора у трајању од 25 година.

Износећи разлоге из којих је утврдио повреду права из члана 7 Европске конвенције, Уставни суд је, између


осталог, указао да из образложења која је изнио у одлуци јасно произилази да у вријеме доношења оспорених одлука, које су донесене у току 2008. и 2009. године, није постојала нити теоријска, нити практична могућност да апеланту буде изречена смртна казна за предметно кривично дјело.

С обзиром на то да, дакле, није било могуће да се апеланту изрекне смртна казна, поставља се питање која је то, онда, максимална казна могла да буде изречена апеланту према КЗСФРЈ. У вези с тим, Уставни суд је указао да је одредбама члана 38 став 2 КЗСФРЈ прописано да "за кривична дјела за која је прописана смртна казна суд може да изрекне и затвор од двадесет година". Сходно мишљењу Уставног суда, из цитиране законске одредбе јасно произилази да максимална казна за предметно кривично дјело, у ситуацији када више није могуће да се изрекне смртна казна, јесте казна затвора од 20 година. Упоређујући казну затвора од 20 година (као максималну казну за предметно кривично дјело према КЗСФРЈ) са казном дуготрајног затвора од 45 година (као максималном казном за предметно кривично дјело према КЗБиХ), Уставни суд сматра да је у конкретном случају несумњиво да КЗСФРЈ представља блажи закон за апеланта. Имајући у виду да је, према КЗСФРЈ, апеланту било могуће изрећи максималну казну од 20 година, а да му је у конкретном случају, примјеном КЗБиХ, изречена казна дуготрајног затвора у трајању од 25 година, Уставни суд сматра да је ретроактивна примјена КЗБиХ била на штету апеланта у погледу изрицања казне, што је противно члану 7 Европске конвенције.

Према моме мишљењу,

Уставни суд у својој одлуци није слиједио принципе којима се Европски суд за људска права (у даљњем тексту: Европски суд) руководио у одлуци Мактоуф и Дамјановић против БиХ.

Моји разлози за неслагање с образложењем и закључцима Уставног суда у односу на Одлуку број АП 5161/10 су сљедећи:

- Прије свега, сматрам да Уставни суд, за разлику од Европског суда, уопште није придавао значај чињеници да је апелант, за разлику од апликаната Мактоуфа и Дамјановића, проглашен кривим за одузимање живота, и то 71 живота и око 200 повријеђених, а од те чињенице је, према критеријумима Европског суда, зависила оцјена тежине злочина а тиме и запријећене казне у вријеме извршења кривичног дјела. Јер, и у случају Мактоуф и Дамјановић и у конкретном ријеч је о истом кривичном дјелу. Разлика је у томе што у предмету Мактоуф и Дамјановић апликанти нису били осуђени пред домаћим судовима за најтеже облике кривичног дјела злочина против цивилног становништва за које је била запријећена смртна казна, већ за блажи облик тог кривичног дјела и о томе су свједочиле изречене казне које су биле готово минималне, док је апеланту изречена казна дуготрајног затвора у трајању од 25 година, што спада у најстрожу казну која је прописана 2003. године након што више у Босни и Херцеговини није могла да буде изречена смртна казна, дакле, као замјена за смртну казну.

- Затим, Уставни суд је до блаже казне дошао упоређујући казну дуготрајног затвора у трајању од 45 година која је запријећена према КЗБиХ из 2003. године с казном затвора од 20 година према КЗСФРЈ из 1976. године која је могла да се изрекне као замјена за смртну казну умјесто са смртном казном.

- Сматрам, међутим, да члан 7 Европске конвенције не треба да се тако разумијева, нити тумачи, нити да је Европски суд члан 7 тумачио и примијенио на овакав начин. Наведени члан, без сумње, инсистира да казна која се изриче не буде тежа од казне која је била примјењива у вријеме учињења кривичног дјела. При томе нема изузетака ни када је ријеч о учиниоцима кривичних дјела ратних злочина. Међутим, сматрам да Уставни суд, тражећи блажу казну за апеланта, није могао да казну дуготрајног затвора упоређује с казном од 20 година затвора, већ са смртном казном која је у вријеме учињења ратног злочина за који је апелант проглашен одговорним била примјењива, без обзира на то што смртна казна у вријеме суђења више није могла да се изрекне. Члан 7 Европске конвенције јасно инсистира да учинилац кривичног дјела не може да се казни теже у односу на казну која је у вријеме учињења кривичног дјела била примјењива, а не у односу на казну која у вријеме суђења више не може да се изрекне.

- Штавише, чини се да је Уставни суд изгубио из вида да разматра конкретну апелацију у којој је оспореним одлукама Суда БиХ апеланту изречена казна дуготрајног затвора у трајању од 25 година а не 45 година, па је изречена а не максимално запријећена казна требало да се упоређује са смртном казном. Такође, сматрам да је чак и казна доживотног затвора (у случају да је и била прописана КЗБиХ из 2003. године) блажа у односу на смртну казну која је била запријећена и примјењива у вријеме кад је учињено кривично дјело, а поготово је блажа казна дуготрајног затвора у трајању од 25 година каква је у конкретном случају изречена апеланту.

- Будући да је одлучивао о конкретној апелацији, сматрам да је Уставни суд морао да има у виду образложење оспорене првостепене пресуде у којој је, између осталог, истакнуто како примјену КЗБиХ из 2003. године додатно оправдава чињеница да је казна прописана КЗБиХ, у сваком случају, блажа од смртне казне која је била на снази у вријеме извршења кривичног дјела, чиме је задовољен критеријум временског важења кривичног закона, односно примјена закона који је блажи за учиниоца, као и образложење другостепене пресуде, изнесено у тач.142 и 143 те пресуде, гдје је Суд БиХ истакао да је, испитујући одлуку о казни у оквиру истакнутих жалбених навода Тужилаштва и у смислу одредбе члана 308 ЗКПБиХ, оцијенио да је првостепено вијеће правилно одмјерило казну имајући у виду све субјективне и објективне околности које се односе на кривично дјело и његовог учиниоца, које изречену казну чине адекватном с обзиром на степен апелантове кривице, побуде из којих је дјело учињено, јачину повреде заштићеног добра, као и апелантове личне прилике, те закључио да је изречена казна дуготрајног затвора у трајању од 25 година правилно одмјерена и да ће се изреченом казном постићи сврха кажњавања предвиђена одредбом члана 39 КЗБиХ, која захтијева да се изрази осуда учињеног кривичног дјела; да се на учиниоца утиче да убудуће не чини кривична дјела; да се утиче на остале да не чине кривична дјела (индивидуална и генерална превенција), а посебно да се утиче на свијест грађана о штетности кривичних дјела и о праведности кажњавања; да је потребно да се има у виду да заштитни објекат ових кривичних дјела чине универзалне људске вриједности, добра која су услов и основ за заједничко и хумано постојање, чије кршење представља тешке повреде норми међународног права, о чијој озбиљности и тежини говори чињеница да ова дјела не подлијежу застаријевању.


- Поред наведеног, оваквим поступањем, тј. упоређивањем казне дуготрајног затвора с казном затвора у трајању од 20 година а не са смртном казном, Уставни суд је довео до ситуације да под исти распон казни буду подведени починиоци ратних злочина који нису проглашени одговорним за губитке људских живота и друге "лакше" ратне злочине с починиоцима ратних злочина који су проглашени кривим за губитак више десетина људских живота и друге најтеже ратне злочине, па чак и до блажег кажњавања за ратни злочин него за "обично" убиство.

- На крају, чини се илузорним када Уставни суд каже да питање блажег закона није оцјењивао in abstracto, јер је чињеница да је то de facto учињено у свим случајевима у којима је исто кривично дјело било прописано и КЗСФРЈ из 1976. године и КЗБиХ из 2003. године. Произлази да ће се у свим таквим случајевима као блажи за учиниоца примијенити КЗСФРЈ. Стога се, према моме мишљењу, за злочин који представља кршење међународног хуманитарног права за који је одувијек било прописано да не застаријева и да се најстроже кажњава – за који је према

КЗСФРЈ из 1976. године запријећена казна била смртна казна, а према КЗБиХ из 2003. године казна дуготрајног затвора - губи и сама сврха кажњавања, односно да ће сврха кажњавања бити остварена само према учиниоцима ратних злочина којима се суди пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију, или су, с друге стране, особе којима се суди пред тим судом у знатно неповољнијем положају од особа којима се за исте злочине суди пред Судом БиХ.

Слиједи да ја апсолутно нисам у могућности да се сагласим са закључком који је усвојила већина Уставног суда у вези са овим питањем. Уз дужно поштовање, овом приликом изражавам своје неслагање.

9. априла 2014. године Сарајево Судија Палаврић, с. р.

Придружујем се издвојеном мишљењу судије

Палаврић.

Судија Мирсад Ћеман


S A D R Ž A J

BOSNA I HERCEGOVINA UPRAVA ZA INDIREKTNO OPOREZIVANJE

702 Odluka o oslobađanju od plaćanja naknade za korištenje parking prostora u carinskom terminalu (bosanski jezik) 1

Odluka o oslobađanju od plaćanja naknade za korištenje parking prostora u carinskom terminalu (hrvatski jezik) 1

Одлука о ослобађању од плаћања накнаде за кориштење паркинг простора у царинском терминалу (српски језик) 1

KOMISIJA ZA OČUVANJE NACIONALNIH SPOMENIKA BOSNE I HERCEGOVINE

703 Odluka o izmjeni odluka o proglašenju nacional-nih spomenika Bosne i Hercegovine donesenih zaključno sa 50. sjednicom Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika (bosanski jezik) 2

Odluka o izmjeni odluka o proglašenju nacional-nih spomenika Bosne i Hercegovine donesenih zaključno sa 50. sjednicom Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika (hrvatski jezik) 2

Одлука о измјени одлука о проглашењу нацио-налних споменика Босне и Херцеговине доне-сених закључно са 50. сједницом Комисије за очување националних споменика (српски језик) 3

704 Odluka broj 06.1-2.3-59/14-19 (bosanski jezik) 5 Odluka broj 06.1-2.3-59/14-19 (hrvatski jezik) 6 Одлука број 06.1-2.3-59/14-19 (српски језик) 7705 Odluka broj 07.3-2.3-59/14-23 (bosanski jezik) 7 Odluka broj 07.3-2.3-59/14-23 (hrvatski jezik) 11

Одлука број 07.3-2.3-59/14-23 (српски језик) 15

KONKURENCIJSKO VIJEĆE BOSNE I HERCEGOVINE

706 Zaključak o obustavi postupka pokrenutog po prijavi koncentracije (bosanski jezik) 20Zaključak o obustavi postupka pokrenutog po prijavi koncentracije (hrvatski jezik) 20Закључак о обустави поступка покренутог по пријави концентрације (српски језик) 21

AGENCIJA ZA LIJEKOVE I MEDICINSKA SREDSTVA BOSNE I HERCEGOVINE

707 Spisak medicinskih sredstava za koja su izdane Potvrde o obnovi upisa u Registar medicinskih sredstava (bosanski jezik) 22Popis medicinskih sredstava za koja su izdane Potvrde o obnovi upisa u Registar medicinskih sredstava (hrvatski jezik) 24Списак медицинских средстава за која су издате Потврде о обнови уписа у Регистар медицинских средстава (српски језик) 26

USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE

708 Odluka broj AP 2789/08 (bosanski jezik) 28Odluka broj AP 2789/08 (hrvatski jezik) 39Одлука број АП 2789/08 (српски језик) 50

709 Odluka broj AP 4606/13 (bosanski jezik) 62Odluka broj AP 4606/13 (hrvatski jezik) 75Одлука број АП 4606/13 (српски језик) 88


Izdavač: Ovlaštena služba Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, Trg BiH 1, Sarajevo - Za izdavača: sekretar Doma naroda Parlamentarneskupštine Bosne i Hercegovine Marin Vukoja - Priprema i distribucija: JP NIO Službeni list BiH Sarajevo, Džemala Bijedića 39/III - Direktor: Dragan Prusina -Telefoni: Centrala: 722-030 - Direktor: 722-061 - Pretplata: 722-054, faks: 722-071 - Oglasni odjel: 722-049, 722-050, faks: 722-074 -Služba za pravne i opće poslove:722-051 - Računovodstvo: 722-044 722-046 - Komercijala: 722-042 - Pretplata se utvrđuje polugodišnje, a uplata se vrši UNAPRIJED u korist računa: UNICREDITBANK d.d. 338-320-22000052-11, VAKUFSKA BANKA d.d. Sarajevo 160-200-00005746-51, HYPO-ALPE-ADRIA-BANK A.D. Banja Luka, filijala Brčko 552-000-00000017-12, RAIFFEISEN BANK d.d. BiH Sarajevo 161-000-00071700-57 - Štampa: GIK "OKO" d.d. Sarajevo - Za štampariju: Mevludin Hamzić - Reklamacije zaneprimljene brojeve primaju se 20 dana od izlaska glasila. "Službeni glasnik BiH" je upisan u evidenciju javnih glasila pod rednim brojem 731. Upis u sudski registar kod Kantonalnog suda u Sarajevu, broj UF/I - 2168/97 od 10.07.1997. godine. - Identifikacijski broj 4200226120002. - Porezni broj 01071019. -PDV broj 200226120002. Molimo pretplatnike da obavezno dostave svoj PDV broj radi izdavanja poreske fakture. Pretplata za I polugodište 2014. za "Službeni glasnik BiH" i "Međunarodne ugovore" 120,00 KM, "Službene novine Federacije BiH" 110,00 KM. Web izdanje: http://www.sluzbenilist.ba - godišnja pretplata 200,00 KM

Documents

broj 42 - sllist.basllist.ba/glasnik/2014/broj42/Glasnik042.pdf · Dubravko Lovrenović i Ljiljana Ševo. Broj 03.1-02.5-58/14-4 10. aprila 2014. godine Sarajevo Predsjedavajuća