УНИВЕРЗИТЕТ У БАЊОЈ ЛУЦИ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

ОТСЈЕК: ИСТОРИЈА

КРАЉ СТЕФАН ДУШАН ВИЗАНТИЈСКИ ПРЕБЈЕЗИ

(семинарски рад)

Ментор: Студент:

Бања Лука

Стефан Урош Душан долази на краљевски трон Србије (крунисан за краља 8.

септембра у Сврчину) након двије побуне против оца Стефана Уроша Дечанског

подржан од стране властеле која је била незадовољна пасивном политиком његовог оца

који је био против даљег ширења Српске државе. Послије рушења Стефана Дечанског

властела у Бугарској довела је на власт Ивана Александра. Душан занемарује

породичну увреду и спор рјешава женидбом Ивановом сестром Јеленом 1332. Да би све

своје снаге могао усмјерити на Византију одустаје од офанзивних акција у Хуму и

уступа Стон и Пељешац 1333. године Дубровнику у замјену за новчану надокнаду.

Притиснут властелом краљ Душан је већ 1332. год. морао да подузме поход против

Византије, он је пустошио византијске посједе у источној Македонији од Струмице до

Егејског мора, послије чега задржава Струмицу са неким градићима. Праву освајачку

политику Стефан Душан започиње након унутрашњих у Византији када је у прољеће

1334. год. у његову службу ступио Византијски пребјег Сиргијан. Срби су брзо

освојили Прилеп и Охрид, док је Сиргијан заузео Костур. Тако брзи успјеси створили

су могућност за смјеле планове краља Душана да крене и на сам Солун, па су се његове

чете већ појавиле у околини овог великог града. Византијски цар Андроник Палеолог

(1328-1341) повјерио Сфранцесу Палеологу задатак да ликвидира Сиргијана. Српски

одреди су се већ налазили у околини Солуна када је на ријеци Галику Сфранцес

Палеолог успио преваром да убије Сиргијана и врати се Андронику. Суочен са војском

цара Андроника, као и са пријетњом од стране Угарског краља Карла Роберта (1308-

1342) Душан је морао да обустави даље ратовање. Недалеко од Солуна 26. августа 1334.

год. долази до састанка двојице владара: Срби задржавају Прилеп, Охрид и Струмицу.

Послије тога остају у пријатељским односима тако да долази до сусрета у Родовишту

1336. год. између српског и византијског владара, гдје се упознавају Душан и Јован

Кантакузин. Мир је трајао све до смрти Андроника 1341. кад Душан напада Солун,

напад је завршио миром. Када је Андроник 15 јуна 1341. год., преминуо његов син је

Јован имао је девет година. Као најближи сарадни цара Андроника велики доместик

Јован Кантакузин полагао је право на вођење регенства. Међутим против њега се

створила јака опозиција која се окупила око Ане Савојске, патријарха Јована Калекаса

и Алексија Апокавка. Одлазак Јована Кантакузина да преузме власт у Ахаји

противничка страна искористила је за државни удар. У договору са царицом на чело

регенства је постављен патријарх Јован, а Алексије Апокавк је постављен за великог

дукса и управитеља престонице, сусједних градова и острва.

Кантакузин се 26. октобра 1341год. у Дидимотици прогласио за цара притом

наглашавајући да се бори против регенства, а не легитимног цара Јована. У својој

акцији Кантакузин се ослањао на трачко племство, против кога прво у Једрену а затим

и у осталим трачким градовима устају доњи слојеви становништва тако да рат у

византији око власти поприма и социјалну димензију. Чланови племићких и имућних

породица, Кантакузинове присталице свуда су сузбијене 1342. год. зилоти (радикалн

антиаристократска струја) узимају власт у Солуну. Потиснут помоћу

антиаристократских струја у Византијском царству Кантакузин се повлачи са 2000

својих највјерних људи и одлази почетком љета 1342. год. креће ка српској граници. На

путу према Душановом сједишту, Јован Кантакузин је стигао до Просека, гдје је раније

имао присталица. На Вардару, код Велеса, Јован Кантакузин се сусрео са моћним

великашем краља Стефана Душана Јованом Оливером, којег је познавао од раније. До

сусрета Јована Кантакузина и Душана долази у Приштини јула 1342. год. ту је

склопљен савез о заједничкој акцији с тим да свако задржи оно што освоји сам. У поход

против Сера Јован Кантакузин је кренуо са српским одредима под заповједништвом

истакнутих великаша Јована Оливера и војводе Вратка. Напад на Сер, педузет у јесен

1342. год. није донио очекивани успјех, јер је под бедемима града српску војску снашла

епидемија дизентерије од које је страдало 1500 војника, па су се савезници због тога

повукли даље од Сера. У прољеће 1343. год. поново безуспјешно нападају Сер.

Планови краља Душана предвиђали широку офанзиву против византијских области

који би се са једне стране остварили помагањем Јована Кантакузина, а са друге

самосталним акцијама против области цариградске владе. Покрет Душанових трупа

1342-43. били су усмјерени ка сусједној Албанији, за коју су били везани одређени

планови и претходних српских владара. Душанова војска запосјела је простране

територије у Албанији с важним градовима Бератом, Канином и Кројом 1343. год., а

житељима Кроје српски краљ је потврдио раније повластице. Тако да се цијела

Албанија нашла под Душановом влашћу осим Драча. Други правац самосталних акција

краља Душана био је 1342-43. усмјерен ка тврђавама у Македонији, које су чувале

прилаз Солуну. Освојио је крајеве јужне Македоније са тврђавама Воденом, Костуром

и Хлерином. Почетком 1343. год., српски краљ зазео је области са тврђавом Мелником,

посјед преминулог Хреље. Прије раскида са Кантакузином Душан одбија више понуда

Ане Савојске о промјени стране у византијском грађанском рат. До раскида долази у

априлу 1343. год. када је Јован Кантакузин напустио заједнички табор и кренуо према

Верији, тврђаву коју је Душан нешто раније покушавао да освоји поткупљујући њене

становнике. Помоћу присталица у самом граду Јован Кантакузин је освојио Верију, гдје

је као заповједника оставио свог млађег сина Манојла, овај догађај означио је раскид

савеза. Припремајући борбу против бившег савезника, краљ Душан је закључио савез

са Аном Савојском и Алексијем Апокавком, Душанов син Урош се требао оженити

сестром Јована Палеолога. Снаге Јована Кантакузина нису биле довољне за обрачун са

цариградском владом у Тракији. Тесалија је 1342. год. Кантакузина признала за цара.

Кантакузин се обраћа у другој половини 1343. год. селџучком емиру Умуру, господару

Смирне и околине на западној обали Мале Азије. Уз њихову помоћ намјеравао је да

освоји Солун потом да ратне операције пренесе у Тракију. Међутим Селџуци, као

савезници Јована Кантакузина, нису могли дуго ратовати у Европи тим прије што је

непосредна акција против Солуна била неуспјешна. Турски коњаници су намјеравали

да се укрцају у бродове којима су и стигли са обале Мале Азије, али

те бродове је напала хришћанска флота, па су назад морали преко Тракије.

Српски коњаници којима је командовао Прељуб, сусрели су Селџуке код Стефанијане,

у приморију Струмског залива (маја 1344.). У том окршају на европском тлу краљеви

војници насјели су вјештој варци непријатеља. Оставили су коње и кренули уз један

бријег у потјеру за непријатељем, а за то вријеме Селџуци су брзо стигли до њихових

коња и до ногу потукли Прељубове коњанике који без коња нису могли да се боре. У

1344. год. Алексије Апокавк постиже успјехе. Године 1345. год. Алексије Апокавк бива

убијен тако да Кантакузин одустаје од сукоба са Душаном код Сера и одлази у

Цариграда. Стефан Душан је 25. септембра 1345. год. освојио је Сер са њим предају се

и остали дијелови југоисточне Македоније све до кланца источно до града Хрисопоља.

Под Душаном је и Халкидика и Атос. У Серу крајем 1345. год. се проглашава за цара, а

крунисао га је српски патријарх Јоаникије је 16. априла 1346. год. у Скопљу. Тим

мијења своју владарску идеологију и уздиже се у хијерархији хришћанских владара.

Освајачка политика Стефана Душана састојала се у вјестом праћењу политичких

ситуација у другим државама тако да је успио да освоји велики дио Византије без веће

битке до своје смрти 1355. године.

Литература:

Г. Острогорски, Историја Византије, Београд 1998.

Историја српског народа I, Београд 1981.

Историја народа Југославије I, Београд 1953.