SIMA IRKOVI i BOIDAR FERJANI:

STEFAN DUAN - CAR I KRALj CELOVITA BIOGRAFIJA U IZDANjU Zavoda za udbenike Srbije uskoro izlazi knjiga "Stefan Duan - car i kralj". Re je o prvoj celovitoj biografiji najmonijeg vladara iz srpske dinastije Nemanjia koju su napisali akademik Sima irkovi i profesor Boidar Ferjani, najbolji poznavalac naeg srednjeg veka. Na osnovu podrobne istorijske grae, autori su rekonstruisali nastajanje srpskog carstva i ivot Stefana Duana od njegovog dolaska na vlast, pa do smrti. Iz rukopisa ove knjige "Novosti" objavljuju najinteresantnije delove.

Preko prevrata do prestola 07. 08. 2005 U KRATKOM delu svog ivota, koji prethodi krunisanju za kralja, Duan je tri puta stavljan na usku stazu to vodi ka prestolu i dva puta bio s nje odgurnut. Ali to nisu bili jedini dramatini preokreti. Da bi Duan mogao da postane kandidat za presto, moralo je da doe do pomeranja u prethodnim generacijama. Duanov otac je u jednom trenutku doveden na prag prestola, da bi posle nekoliko godina bio surovo odstranjen i kanjen, tako da bude onesposobljen da se priblii prestolu. Pa, ipak, desilo se da ga je zauzeo. Duanov deda Milutin je na presto dospeo sluajno, zastupniki,

privremeno zauzevi mesto starijeg brata Dragutina, ali je uspeo da trajno ostane na vlasti i da je obezbedi za svoje potomstvo. Duanov pradeda Uro I bio je pretposlednji ili najmlai meu sinovima svoga oca i na presto je doao posle tri dvorska prevrata i sukcesivnog zbacivanja starije brae. Otuda je ne samo opravdano, nego i neophodno osvrnuti se na razvoj dinastije iz koje je na junak ponikao kako bi mogle da se uoe istorijske raskrsnice i skretnice koje su prethodile njegovom roenju, a omoguile da se on nae meu kandidatima za srpski presto. Takav osvrt prua ujedno priliku da se pomenu neki znaajni momenti iz ranijeg razvoja srpske drave, to moe da olaka razumevanje poloaja i tekoa, ambicija i zadataka Duanovih kada je preuzeo vlast. irom sveta se u raznim epohama nailazi na verovanje da su samo neki rodovi predodreeni da vladaju zajednicom: jedni zahvaljujui boanskom poreklu, drugi zbog zasluga svoga rodonaelnika, trei zbog natprirodnih moi koje se rodu pripisuju. Uverenje da se u krvi pripadnika jednog roda nalazi neto to ih odvaja od drugih i uzdie iznad ostalih ljudi, te da se u krugu toga roda moraju traiti linosti koje e vladati - bilo je rasprostranjeno i meu Slovenima. Takvo uverenje moe da se prepozna u tradicijama iz vremena slovenskih seoba i nastajanja prvih drava. Rod koji je vladao Srbijom sredinom X veka imao je dinastiku tradiciju po kojoj je poticao iz stare domovine na severu, gde su se dva brata, vladareva sina, u jednom trenutku podelila, pa je jedan s polovinom naroda dospeo na vizantijsku teritoriju. Izbor rodova koji su doli na vlast na delovima teritorije na kojima je bilo rasprostranjeno srpsko plemensko ime nesumnjivo je padao u vreme paganstva. Posle pokrtavanja, autoritet tih rodova ojaan je carskim priznanjem i milostima, titulama i simbolima, obredima uvoenja u vlast, koji e kasnije najpotpuniji oblik dobiti u krunisanju i miropomazanju. Kao zastupnik hrianske vere i branilac crkve po svojoj dunosti, vladar je zahvaljujui odreenim ritualima postajao i u crkvi vei od obinog svetovnjaka. Obredi miropomazanja i krunisanja, koje su obavljali najvii predstavnici crkve, uzdizali su autoritet vladara, davali povoda za nastanak razliitih verovanja u njihovu mo i sujeverica, a u krajnjoj liniji davali su hriansku sakralnu legitimaciju pojedinom vladaru i dinastiji. Vladalaki rod bi se uzvisio iznad drugih, ne samo obinih ljudi ve i najvee gospode i najplemenitijih porodica, zahvaljujui slavi i zaslugama predaka. U evropskoj istoriji se vie puta pokazalo da dinastije veliki deo slave, ugleda i autoriteta duguju sasvim odreenom pretku, kakav je, na primer, bio Karlo Veliki. Kod Srba je uloga rodonaelnika dinastije veoma izrazita. Sve je poelo od Stefana Nemanje, koji je, bez sumnje, pripadao rodu iz kojeg su bili veliki srpski upani poev od kraja XI veka, mada se genealoka povezanost njegova s ranijim generacijama nije mogla besprekorno rekonstruisati. Nejasni su ostali, pre svega, mesto i uloga Nemanjinog oca. Zavrivi uspeno svoje dravniko delovanje u vremenu koje je u mnogo emu bilo prelomno, Stefan Nemanja se u starosti zakaluerio, povukao u svoj manastir Studenicu, a zatim otiao na Svetu goru da bi se pridruio svom najmlaem sinu Savi, koji je nekoliko godina ranije napustio svetovni ivot i pobegao u manastir. Kao monah Simeon, Nemanja je uz pomo sinova podigao na Atosu Hilandar, manastir za primanje ljudi od srpskog naroda. Tu ga je i smrt zadesila u dubokoj starosti, 13. februara 1199. godine. Poto su se ubrzo kod njegovog groba pojavili znaci boje milosti, uda od kojih je

najvie panje privuklo isticanje mira karakteristino za neke starohrianske i vizantijske svetitelje, stvoren je kult svetog Simeona Mirotoivog i postepeno uvrivan, iren i upotpunjavan. Politike okolnosti, naroito pomirenje njegovih zavaenih sinova Stefana i Vukana, omoguile su, ak traile prenoenje njegovog tela u Srbiju i drugo sahranjivanje u ranije pripremljen grob u Studenici. Sveti Simeon je dobio itija koja su napisali njegovi sinovi Sava i Stefan, a kasnije je jo jedno dodao svetogorski monah Domentijan. Zatim je dobio i slube kojima je obeleavana uspomena na dan njegove smrti. Rodonaelnik dinastije postao je vremenom nebeski zastupnik svoje zemlje i naroda, molitelj i posrednik kod Hrista i Bogorodice. Autoritet vladarske porodice uvean je jo jednom - kada se posle smrti arhiepiskopa Save (1236) ustalio i njegov kult, o kojem su se prvo brinuli njegovi sinovci Vladislav i Uro I, a kasnije celokupna crkva u srpskoj dravi. Sa svetim rodonaelnikom i osnivaem autokefalne crkve, dinastija kao celina dobila je neto svetosti, pa se u generaciji Nemanjinih unuka govorilo i naglaavalo da su od svetog, pobonog ili dobrog korena. Prema genealogiji Hristovoj, koja je u vidu kompozicije Loze Jesejeve slikana u hramovima, uobliena je kasnije Loza Nemanjia, slikani rodoslov kojim je, posle ktitora i njihovih predaka, i dinastija kao celina dospela meu ukrase srpskih crkava i meu ilustracije crkvene istorije. U Lozi Nemanjia je ematski prikazano grananje dinastikog rodoslova i prenoenje svetosti, prava i autoriteta od rodonaelnika do onih ivih lanova ijem je legitimisanju i popularisanju kompozicija najvie mogla da poslui. Ne sme se gubiti iz vida da je razvijanje i uvrivanje kulta dinastije proticalo uporedo s promenama u dinastiji i dravi, da se preplitalo s tim promenama i uticalo na njih. Iz korena Nemanjinih predaka izrasle su, kao i iz Nemanjinog stabla, mnogobrojne grane i izdanci, ali nisu bili podjednako obasjani harizmom svetorodnosti. ak ni meu potomcima Nemanjinim nisu blagodeti slavnog i svetog porekla u jednakoj meri uivale glavna i bona linija ona koja je poticala od srednjeg sina Stefana i ona koja je poticala od najstarijeg sina Vukana. Uz njih su u Zahumlju i Polimlju iveli i gospodarili svojim posedima i potomci Nemanjine brae Miroslava i Tihomira. Oni nisu bili obuhvaeni Lozom Nemanjia; oni su, zajedno s dedovinom, prenosili seanja na vremena kada se dravna teritorija delila izmeu brae ba kao nasleena imovina. Iz generacije Nemanjinih sinova ostala je podela na Dioklitiju, za koju se tvrdilo da je bila veliko kraljevstvo od prva, a gde je Vukan Nemanji produio kraljevske tradicije ranijih vladara, i na glavni deo dravne teritorije - rake ili srpske zemlje u unutranjosti, kojima je teite odavno bilo u podruju oko Rasa i vizantijsko-srpske granice. Stareinstvo je s vrhovnom vlau u naelu bilo kod najstarijeg brata ili kod onoga kojem bi pripala titula velikog upana. U stvarnosti je stepen samostalnosti ili potinjenosti zavisio od odnosa snaga ili od line privrenosti i lojalnosti roaka. Nova epoha je zapoela krunisanjem Stefana Nemanjia, prvovenanog kralja, jer su s krunom dospela u Srbiju i postala uticajna shvatanja o nedeljivosti drave, o razlikovanju javnog i privatnog, razlici izmeu prolazne i trone linosti i trajnog i neprolaznog vladarskog dostojanstva olienog u dravnim simbolima, na prvom mestu kruni. Kraljevska titula i kruna ojaale su poloaj vladara cele drave i autoritet glavne linije dinastije, onog stabla

koje je u lozi Nemanjia zastupao Stefan Nemanji, ali nisu otklonile sve tekoe i probleme u odnosima s roacima iz bonih linija i sa njihovim teritorijama, naroito ako su bile u graninoj oblasti. Suparnitvo i trvenje zapaaju se ponajvie u odnosima s potomstvom humskog kneza Miroslava, brata Nemanjinog, gde tokom vie generacija ima podataka o odmetanju, ratovima, prelasku pod vrhovnu vlast ugarskog kralja. Potomci Vukanovi u Zeti nose kraljevsku titulu, odravaju izvestan stepen samostalnosti, ali se retko suprotstavljaju vladaru cele drave, kao to je to inio kralj ore 1247-1248. godine kada je podravao Dubrovaku nadbiskupiju u borbi s Barskom, za ija se prava zauzimao kralj Uro I. Razreenja napetosti i otklanjanje nevolja s roacima mogu se pripisati Urou I, najmlaem iz generacije sinova prvovenanog kralja. On je energino sprovodio centralizaciju i uklonio sporedne grane dinastije s funkcije namesnika i gospodara oblasti u kojima su bile njihove nasledne zemlje, tako da su vremenom pali na poloaj koji se jedva razlikovao od lokalnog plemstva. Time se glavna linija dinastije oslobodila eventualnog suparnitva bonih grana, kao to se jo ranije ukupnom politikom odbranila od pretenzija stranih vladara i dinastija. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:277296-Preko-prevrata-do-prestola Silom do krune PISAC itija Svetog Save, Teodosije, iz prve polovine XIV veka, pripisuje svetom Simeonu i Savi da molitvama Bogu srpsku zemlju utvruju i od napadaja protivnika branei je uvaju. I niko se drugi od drugog kolena ne ogospodi meu Srbima, samo od plemena njihova, otac sinu i sin sinu kraljevstvo predajui. Ostala su sauvana svedoanstva i o suprotnim nastojanjima da se ukloni ceo srpski kraljevski rod. U ugovoru bugarskog cara Mihajla Asena i Dubrovnika iz 1253. godine izriito je navedena obaveza saveznika: ispuditi vraga tvoga i naega Uroa iz srpske zemlje i brata jego Vladislava i rod ih. Dinastija, ipak, nije bila osloboena svih tekoa i nevolja, jer su krize izbijale i unutar njene glavne grane. Iako su shvatanja obiajnog prava davala prednost stareinstvu i obezbeivala prava prvoroenima, ipak je i u srpskoj svetorodnoj dinastiji to naelo ponekad zanemarivano i gaeno, pa je, umesto smenjivanja po strogom redu, dolazilo do neoekivanih promena i preokreta. Pre svega, sam Nemanja je bio najmlai meu braom, pa je ipak doao na srpski presto. On je zatim odredio srednjeg sina Stefana za naslednika i obavezao najstarijeg sina da se tome pokori i da ga potuje. Stefanov prvenac Radoslav je kao najstariji, sticajem okolnosti, zbog oeve bolesti, jo za ivota Prvovenanog vladao u oevo ime i bio formalni namesnik, ali mu to nije obezbedilo sigurnost na prestolu. Zbacio ga je mlai brat Vladislav, koji je i sam doiveo da bude zbaen i potisnut u jedan deo srpskog kraljevstva. U generaciji Nemanjinih unuka, nasilna smenjivanja su bila uestala. Koliko se iz malobrojnih poznatih sluajeva moe zakljuiti, zbacivanja s prestola liavala su prava i potomke svrgnutog vladara: oni su se po poloaju izjednaavali s bonim linijama

dinastije, sa roacima koji nisu imali bilo kakvog izgleda da dou na presto i koji su morali da se zadovolje titulom kneza ili upana. U VREME kralja Uroa I dolo je do pokuaja da se uvedu red i stalnost. Tako je, po ugarskom obrascu, uvedena titula mladog kralja, kojom se jo za ivota vladarevog javno pokazivalo ko e ga naslediti. Nije sasvim jasno da li je ta institucija bila nametnuta da bi se zetu ugarskog kralja Dragutinu osigurao presto i deo dravne teritorije, ili je to bila slobodna odluka samoga Uroa I. U svakom sluaju, sasvim je izvesno da se kralj Uro I odluno opirao tome da sinu Dragutinu, mladom kralju, prepusti deo dravne teritorije. Zbog toga je dolo do zategnutosti i sukoba unutar vladareve porodice, tako da se desilo da je i trei sin Stefana Prvovenanog nasilno uklonjen s prestola, ali to nije uradio njegov brat, ve sin, onaj koji je i inae bio predodreen za naslednika. Posle ponovljenog oevog odbijanja da mu prepusti neki deo zemlje, Dragutin se 1276. godine otvoreno digao protiv oca. Dobio je pomo ugarskog kralja, odred Ugara i Kumana, napao oca, pobedio ga i zbacio s prestola. Nekako u to vreme, oko 1275, rodio se Duanov otac u porodici mlaeg brata, u sporednoj liniji dinastije, bez nekih izgleda, jer mu ni otac Milutin nije imao prava na presto. U svakom sluaju, njegovi bratuedi, sinovi kralja Dragutina Uroic i Vladislav, uivali su tada sva preimustva starije, vladajue linije dinastije. Meutim, za srazmerno kratko vreme stvari su se iz temelja promenile. Dragutin je vladao tek pet godina kada se desilo da je tokom lova pao s konja i slomio nogu (1282). Taj incident je iz line nesree prerastao u krupan politiki dogaaj. Kralj se prestraio da ga poinje sustizati kazna boja zbog postupka prema ocu, dok su se njegovi podanici, olieni u velikaima i vlasteli, pobojali da bi mogli pasti pod ruku tuinaca, poto kralj nije sposoban da vodi vojsku, to je tada bila prva meu funkcijama vladanja. Sve to je uinilo da doe do velike uzrujanosti i metea i uticalo je na kraljevu odluku da se povue s prestola. Prema reima Danila II, kraljevog ivotopisca i kasnije arhiepiskopa, Dragutin je pozvao Milutina, predao mu krunu i presto, konja i oruje, preputajui mu vlast: Kraljuj i brani otaastvo svoje od nasilja onih koji vojuju protiv tebe. Podanici su sve to propratili mnogoletstvijem i svim onim to spada u ceremonijal ustolienja novog vladara. U DANILOVOM opisu smene na prestolu nije sve reeno. Oba kralja, i onaj koji se povukao s prestola i onaj koji je na presto stupio, imala su decu, pa se od prvog dana moralo nametnuti pitanje na koga e prei kraljevska vlast posle Milutina. Dragutin je tvrdio, a tok kasnijih dogaaja je to i potvrivao, da je presto prepustio bratu pod uslovom da kraljevska vlast pripadne njegovim naslednicima. Predvien je bio stariji sin Uroic - kako otvoreno kae Danilo govorei o kasnijem sukobu meu braom: hotei da uzme njegov presto i da ga dade sinu svojemu Uroicu. U vreme smene na prestolu taj Dragutinov naslednik nije mogao da ima vie od dvanaest godina. Pogodba pod kojom je izvrena smena na srpskom prestolu nije stvarala probleme skoro pune dve decenije, tokom kojih su naslednici obojice odrastali. Na odnose meu kraljevskom braom, kako u vreme sloge i saradnje, tako i u vreme napetosti i sukoba, uticao je sasvim osoben sticaj okolnosti. Naime, za kratko vreme dolo je do formiranja jo jedne drave pod Dragutinovom vlau, tako da ni on, ni njegovi naslednici nisu bili

bez zemlje. O nastanku posebnog kraljevstva za biveg kralja Dragutina poznato je samo u najoptijim crtama, to zasluuje panju zbog znaaja ne samo za razvoj dinastije nego i drave i naroda. Posle povlaenja 1282. godine, Dragutin je dobio, na ime izdravanja, oblasti u zapadnoj Srbiji i Polimlju s jednim centrom u Arilju, seditu moravike episkopije, i drugim u Banji (kod Priboja), seditu dabarske episkopije. Ve 1284. godine on je dobio teritoriju pored Save, od Beograda do Drine i preko Drine u severoistonoj Bosni (Usora i Soli). Ve pomenuti Danilo II kae: Ode u oblast drave svoje, u zemlju zvanu Mava, koju mu je dao tast njegov, kralj ugarski. Re je o teritoriji oduzetoj od Vizantije krajem XII veka i datoj u miraz Margariti, ugarskoj princezi, koja je postala vizantijska carica, supruga Isaka II Anela (1185-1195). Posle nje su tu oblast imali njeni sinovi kao gospodari Srema (pod tim nazivom podrazumevala se teritorija s obe strane Save, sve do Rudnika na jugu). U periodu obnavljanja drave od posledica tatarske najezde, kralj Bela IV je tu ustanovio Mavansku banovinu i prepustio je svojoj keri Ani, udatoj za ruskog kneza Rostislava Mihailovia kojeg su prognali Tatari. Posle njihovog naslednika i banova koji su se smenjivali, Mavanska banovina, kao i Usora i Soli dole su u posed Jelisavete, majke kralja Ladislava IV, tate kralja Dragutina. Od nje je ta oblast 1284. godine prela Dragutinu, verovatno posredstvom supruge Kataline, sestre tadanjeg ugarskog kralja. Bivi kralj je sa svoje teritorije mogao da podigne vojsku kojom je pruao pomo bratu za osvajanja u Makedoniji 1282-1284. godine. Mogao je zatim uz bratovu pomo da negde izmeu 1286. i 1290. godine protera iz banovina Branieva i Kueva (u dananjoj istonoj Srbiji) kumanske velikae Drmana i Kudelina, koji su se utvrdili u gradu drelu na Mlavi i napadali teritoriju Ugarske preko Dunava. Poto su oni bili potinjeni bugarskom vidinskom knezu, a on tatarskom kanu, usledio je odgovor u kojem je pustoena srpska drava. Tom prilikom je spaljeno sedite arhiepiskopa u ii. Kralj Milutin je uzvratio proteravi vidinskog kneza preko Dunava, ali se kasnije s njim pomirio i dao mu svoju ker za enu. Tatarsku osvetu je predupredio aljui taoce meu kojima je bio kraljev sin Stefan, koji e kasnije postati Duanov otac. Oko 1292. godine prostrana teritorija od Save i Dunava do Demir Kapije i jadranske obale na potezu od Neretve do reke Mat u Albaniji bila je pod vlau biveg i sadanjeg srpskog kralja. Jedan neto kasniji savremenik govorio je o dve kraljevine: Srbiju je pripisivao kralju Stefanu, to jest Dragutinu, a Raku kralju Urou, to jest Milutinu. Jedna je dugo i postepeno rasla, druga je za kratko vreme nastala, ali i brzo iezla. Jedna je bila usmerena prema jugu i Vizantiji, druga prema severu i ugarskim teritorijama. Sluaj je hteo da se u poslednje dve decenije XIII veka, prvo zbog slabosti vladara, a kasnije zbog borbi oko prestola, ugarska kraljevina raspala na vei broj veoma prostranih teritorija pod vlau lokalnih gospodara, velikaa koji su se odmetnuli i vodili samostalnu politiku. Bez posebnog zalaganja i Dragutin se naao u poloaju jednog od oligarha gospodarei perifernim teritorijama na jugu Kraljevine. Bio je, razumljivo, uvuen u borbe s drugim takvim gospodarima, a kasnije i s kraljem, koji je nastojao da obnovi centralnu vlast. NA drugoj strani, Milutinova zaokupljenost Vizantijom dovela je srpsku dravu u tenje veze s Carstvom, to e imati velikog uticaja i na dalji razvoj srpskog drutva i na odnose

meu vladarskom braom. U poslednjoj deceniji XIII veka vizantijski car Andronik II bio je prisiljen da potrai neko trajno sredstvo kojim bi zaustavio stalne napade i srpske osvajake tenje. Budui da vojnom snagom nije raspolagao, preostajala je diplomatija s ciljem da se brakom poveu dve dinastije. Plan je poao od careve sestre, udovice trapezuntskog vladara, a posle njenog upornog odbijanja zaustavio se na petogodinjoj carevoj keri Simonidi. Posle dugih pregovora 1298-1299. godine utanaen je mir koji je trebalo da se potvrdi brakom vizantijske princeze i skoro pedesetogodinjeg srpskog kralja. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:277297-Silom-do-krune Kazna surovog kralja U POLITIKOM pogledu, brana veza petogodinje vizantijske princeze Simonide i pedesetogodinjeg srpskog kralja Milutina imala je znaajne posledice: osvojene oblasti su priznate kao miraz uz Simonidu i prestalo je ugroavanje vizantijskih teritorija. Ali, ona je, takoe, naila na estok otpor: izbio je sukob cara i patrijarha na vizantijskoj, i srpskog kralja i njegove majke i brata na srpskoj strani. Situaciju je pogoravalo tada svima poznato vizantijsko uslovljavanje da potomstvo princeze iz carske kue ima prednost u nasleivanju prestola. Kakva god da je bila pogodba meu braom, sklopljena sedamnaest godina ranije, naelno je ugroena - bez obzira na to to se nije moglo brzo oekivati potomstvo iz kraljevog najnovijeg braka. Bivu kraljicu Jelenu nisu mogli privoleti da ispotuje sklopljeni ugovor, dok je Dragutin bio spreman da s vojskom napadne brata. Zadrala ga je samo bojazan od vizantijske pomoi Milutinu. Sukob meu kraljevskom braom tada je samo privremeno odloen. Ve 1301. godine bio je u punom jeku i trajao je itavu deceniju. U vreme rata se otvoreno govorilo o sporu oko naslea. Ve je pomenuto Danilovo kazivanje da je Dragutin hteo presto da uzme bratu i preda ga svome sinu Uroicu. Po imenu nepoznat francuski franjevac, koji je 1308. godine dao opis balkanskih zemalja, prenosi glasine o smenjivanju na prestolu pre dvadeset est godina: Neki, pak, kau da mu je prosto predao kraljevstvo i odrekao ga se predajui u njegove ruke, neki drugi kau, a to i sam kralj Stefan veli, da nije prosto predao i odrekao se, ve pod uslovom da mu se kraljevstvo vrati ako preivi, ako bi, pak, umro, da onda ima kraljevstvo. Rat je voen s promenljivom sreom. Oba su kralja, pored meusobnog sukoba, uvuena bila u zaplete, svako na svojoj strani. Dragutin je, osim na srpski presto, pretendovao i na ugarski - za svog mlaeg sina Vladislava, koji je bio u istom stepenu srodstva sa izumrlom dinastijom Arpadovia kao i junoitalijanski Anujac Karlo Robert (1309-1342), kojeg su podravali papa, crkva i deo ugarskog plemstva. Zbog suparnitva u borbi za krunu i nastojanja da ouva samostalnost svoje teritorije Dragutin je, s ugarske strane, umesto podrke i pomoi trpeo tetu. MILUTIN, na drugoj strani, nije mogao da iskoristi prednosti vizantijskog saveznitva, jer se Vizantijsko carstvo posle 1303. godine moralo braniti od pobunjenih najamnika Katalanaca, koji su 1305-1310. godine pustoili njegove provincije. Metee je hteo da iskoristi Karlo od Valoa, brat francuskog kralja, naslednik titularnog latinskog cara, kako

bi obnovio vlast zapadnjaka nad Vizantijom. On je u savez protiv cara Andronika II uvukao i Milutina i 1308. godine sklopio s njim ugovor koji je ostao bez posledica. Bio je to samo deo zamanijeg plana srpskog kralja da obezbedi podrku Katolike crkve i vladara. Obeavao je da e prihvatiti papsku crkvenu vlast nad svojom zemljom i trudio se da osigura svoga naslednika, koji se prvi put pojavljuje u toku rata. Bio je to sin Stefan, koji je nekoliko godina proveo kao talac kod Tatara u Zlatnoj hordi, odakle je osloboen 1299. godine. Kada se vratio u Srbiju, bio je oenjen Teodorom, kerkom bugarskog cara Smilca (1292-1298). Poto se Milutin enio vie puta nego to to kanonski propisi dozvoljavaju, nisu svi njegovi brakovi mogli biti zakoniti. Sporan je za neke bio i onaj iz kojeg je roen Stefan, jer je ena bila rasputenica, pa se otac trudio da sina legalizuje. Ukljuio je to u pregovore s papskom stolicom, gde je odlueno da papski legati stvar ispitaju, a Milutinu je doputeno da sinu prepusti ili zaveta neki deo svoje drave. Milutin je to iskoristio da iste, 1308. godine sinu prepusti Zetu i primorske gradove, kojima je od 1276. gospodarila kraljica majka Jelena. Nije poznato da li je njeno povlaenje bilo dobrovoljno. U svakom sluaju, poslednje godine je provela u svojoj zadubini, manastiru Gradac na Ibru. STEFAN je tada postao mladi kralj, ime je Milutin pokazao ko je predodreen za naslednika njegovog prestola. U jednom popisu vladara s kojima je saobraala Venecija oko 1310. godine naveden je Stefan, sin kralja Uroa, kralj Duklje, Albanije, Huma i Primorja. Nekako u to vreme (1308) Stefanu se rodio sin Duan, koji je tada imao izgleda da prihvati dedino i oevo naslee. Ali, rat meu braom bio je jo u toku, a budunost - neizvesna. Koliko se iz oskudnih izvora moe zakljuiti, Milutin je dospeo u teak poloaj, koji opisuje Danilo, bliski kraljev saradnik: Jer sva njegova vlastela odmetnue se, i ne imaae nijednoga na koga bi se pouzdao... Oslonac je naao u seldukim najamnicima koje je preuzeo od Vizantinaca. Sa njima je obnovio ravnoteu odravanu dok nije sklopljen mir 1311. ili poetkom 1312. godine. Garanti toga mira bili su vizantijski car i carigradski patrijarh, ali ugovoreni uslovi nisu poznati. Sudei po daljem toku dogaaja, pitanje naslea ostalo je otvoreno: svaki od brae brinuo se o nasledniku u svojoj dravi. Nije dolo do revizije pogodbe iz 1282. godine, Dragutin je ostao prede bivi kralj. Pre 1310. godine umro je njegov sin Uroic, tako da je Vladislav ostao jedini naslednik. Tek to je mir postignut, odnose unutar dinastije pomutilo je uplitanje vizantijske carice Irine, koja je, odvojivi se od mua, od 1303. godine ivela u Solunu i odravala ive veze s kerkom i zetom. Osujeena u pokuaju da od mua iznudi podelu carstva izmeu sinova, izneverene nade da e Simonida dobiti naslednika, vrila je na Milutina pritisak da za naslednika odredi jednog od Simonidine brae. Dimitrije Paleolog je dolazio u Srbiju, negde 1312-1313. godine. Bio je lepo primljen, ali mu se nisu dopale surova sredina i nepovoljna klima, pa se vratio majci. Irina e kasnije poslati i svog drugog sina, ali ve prvi pokuaj izazvao je reakciju kraljevog sina iji je poloaj bio poljuljan. Milutinov ivotopisac Danilo II svu krivicu baca na Stefana i vlastelu u njegovom okruenju: po nagovoru, poe se uznositi milju da mu uzme presto njegov, a privukao je na svoju stranu i velmoe starog kralja. Milutin se s vojskom uputio u Zetu, privoleo sina na pomirenje, ali ga je onda uhvatio, naredio da se oslepi i poslao u izgnanstvo u Carigrad. Oslepljenje je imalo za cilj da Stefana onemogui da vlada, a predaja nadzoru Paleologa otkriva da je vizantijski dvor bio zainteresovan za njegovo odstranjenje iz

zemlje. U Carigradu je Stefan s porodicom proveo sedam godina. U izgnanstvu je umro njegov mlai sin Duica, dok je stariji - Duan u deakim godinama upoznao carigradsku sredinu, a steeno iskustvo ga je sigurno pratilo kasnije i do kraja ivota podravalo u njemu san o Carigradu. Porodica je ivela u manastiru sv. Jovana Pretee (Prodroma), gde se nalazila visoka medicinska kola. Uivala je, uprkos svemu, blagonaklonost cara Andronika II. Pisac Danilo II hvali cara, jer je on znao da Stefan nije potpuno oslepljen, a to je uvao kao najveu tajnu. U Srbiji su se u meuvremenu desile znaajne promene. PONOVO je dolo do krize u odnosima Dragutina i Milutina, moda iz istih razloga iz kojih je nastao razdor izmeu Milutina i sina. Kriza je bila u toku kada je u martu 1314. godine umrla kraljica Jelena. Posle toga su obnovljeni dobri odnosi, ali je 1316. godine umro Dragutin, a nasledio ga je sin Vladislav poto su u meuvremenu sreeni odnosi s kraljem Karlom Robertom. Meutim, ubrzo ga je stric zarobio i zagospodario bivom Dragutinovom teritorijom, to je izazvalo reakciju s ugarske strane i itav niz ratova sve do ezdesetih godina XIV veka. Zemlja kralja Stefana, kako su ovu teritoriju nazivali, ostala je decenijama jabuka razdora izmeu Ugarske i Srbije. Jo jednom je carica Irina 1316. godine pokuala da sada drugom sinu, Teodoru, obezbedi srpski presto. I on je dolazio u Srbiju, i njemu se sredina nije dopala, pa se vratio majci, koju vie nije zatekao ivu (1317). Osloboen svih pritisaka, Milutin je za naslednika odredio sina Konstantina, verovatno iz braka sa Anom Terter. Konstantin je, po svoj prilici, onaj naslednik spomenut u natpisu na srebrnom oltaru koji je 1319. godine Milutin darovao crkvi svetog Nikole u Bariju, naglaavajui da vlada od Jadranskog mora do velike reke Dunav. O tom Konstantinu se inae nita ne zna; pojavie se tek u borbama posle oeve smrti. Oslepljeni Stefan u Carigradu, ipak, nije bio sasvim zaboravljen. Iz njegovog itija se vidi da su zalaganja za njegov povratak potekla iz kruga Svetogoraca i Srpske crkve. Stefan je sm molio Danila, koji je tada bio u Hilandaru, a bratstvo je intervenisalo kod kralja i arhiepiskopa Nikodima (dakle, posle 1317), to je urodilo plodom. Milutin se smilovao i zatraio od cara Andronika II da njegovog sina puste, tako da je Stefan s porodicom mogao da se vrati i dobije od oca oprotaj. Po povratku u Srbiju, Stefan je dobio grad i upu Budimlju (beranski kraj) na ime izdravanja. To je ranije pripadalo bonoj grani dinastije, potomcima Nemanjinog brata Tihomira. Tu je u manastiru urevi stupovi 1219. godine osnovana jedna od episkopija autokefalne srpske arhiepiskopije. Povratak u Srbiju znaio je za Milutinovog sina i njegovu porodicu samo kraj izgnanstva i lutalakog ivota. Nije mu se promenio poloaj u dravi, niti ga je pribliio vlasti. On je i dalje bio kanjeni buntovnik, neposluni sin kojem je samo olakano ispatanje krivice. UNUK I DEDA O STEFANOVOM ivotu posle povratka moe se samo nagaati, jer nema podataka koji bi osvetljavali te dane. Pisac mnogo kasnijeg vremena Grigorije Camblak, u "itiju Stefana Deanskog", iznosi pojedinost koja se ne moe proveriti, a ima znaaja za Duanovu biografiju: A on sina, koji je doao s njim iz Konstantinova Grada, predade ga njegovu dedu. Nije jasan smisao tog ina: svakako da dvanaestogodinjak nije uzet kao

talac, ve da bude na dvoru pripreman za kasniji ivot, kao to se inilo sa sinovima vlastele. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:277298-Kazna-surovog-kralja Umire kralj Milutin SIGURNO je samo da Stefan nije dugo iveo pod dedinim okriljem - najvie godinu dana. U jesen 1321. godine, Milutina je, posle veoma duge i burne vladavine, ve u poodmaklim godinama zadesila nemo. Pade ovaj previsoki gospodin kralj u ljutu bolest, zabeleio je njegov dugogodinji saradnik i pomonik u to vreme, episkop i pisac Danilo II. Kralj je postao nepokretan i izgubio mo govora. U takvoj situaciji, u oekivanju njegovog skorog kraja, nije uinjeno nita da se osigura mirna smena na prestolu. Izgleda da je vladareva duga agonija pruila priliku svima da se pripreme kako bi iskoristili metee koji su se oekivali. Kakve razmere su neredi dobili, vidi se iz injenice da je napadana ve pogrebna povorka s kraljevim telom na putu od dvora u Nerodimlju, na jugu Kosova, do kraljevog groba u Banjskoj, severno od Kosova. Na mnogim mestima javljali su se pukovi vojnika, mislei da postignu neku svoju volju i da ugrabe neto od onih koji nose telo blaenoga, jer u to vreme, kao to rekosmo, bee veliki mete... Sudei po tekstu, to su bili vojnici eljni pljake, a ne vojske suparnika koji se otimaju o vlast. Postojala su tri pretendenta, svaki od njih polagao je neko pravo, svaki je bio jednom u ivotu odreen za naslednika prestola. Dragutinov sin Vladislav oslobodio se zatvora, ali se, po svemu sudei, vezao za svoju nekadanju nasleenu teritoriju na severu. Iz oskudne i fragmentarne grae ne vidi se da se on borio u centralnim oblastima, gde je bilo poprite borbe Milutinovih sinova. Izvan svake sumnje je injenica da je on obnovio oevu teritoriju, te da je njome gospodario nekoliko godina. Ostali su sauvani njegovi akti i novac koji je kovao. Sudei po vestima koje su do nas dole, formalni naslednik bio bi ve pomenuti Konstantin. On je, po svoj prilici, bio sin iz Milutinovog braka s Anom Terter. Verovalo se da je zamenio polubrata Stefana u Zeti, ali o njegovoj upravi nije ostalo traga. Jedan skadarski srebrni novac imao je u natpisu ime kralja Konstantina, ali on se, na osnovu stilskih i tehnikih kriterijuma, datuje u kraj XIV veka. Osim toga, nije poznato da su primorski gradovi tako rano, pre 1321. godine, kovali srebrni novac. NAJVEE iznenaenje predstavljao je kraljev stariji sin Stefan od trenutka kad je pokazao da nije slep. Ono to je trebalo da ga potpuno onemogui najvie mu je pomoglo jer je meu savremenicima shvaeno kao udo, kao znak Boje milosti. Kad se rairila vest i svi na predivno to udo trahu veselim nogama, i silnoimeniti njegova otaastva dolazei klanjahu mu se. Kako Nastavlja Danilov prikazuje stvari, ozbiljne borbe posle toga nije ni bilo. Meutim, znatno kasniji ivotopisac Stefanov Grigorije Camblak, iji je spis mnogo vie potinjen hagiografskim shemama, takoe pripisuje najvei znaaj injenici da je Stefan bacio ubrus od oiju, to je znailo da je progledao, ali on govori i o suparniku, koji je

bio brat njegov od druge matere. Stefan bi, po ovom piscu, ponudio Konstantinu da podele vlast, da dobije drugo dostojanstvo u dravi, a ovaj na to nije pristao, govorei: Kada se kadgod ulo da slepu oveku prilii carstvo. Iz borbi je Stefan izaao kao pobednik. Pojedinosti o ratovanju nisu poznate. Moe se samo zakljuiti da se borba meu braom vodila tokom onih est nedelja izmeu Milutinove smrti, 29. oktobra 1321. i Boia, 25. decembra iste godine, kada je Stefan postao toliko siguran na prestolu da su veito oprezni Dubrovani u njemu videli zakonitog oevog naslednika i od njega dobili potvrdu povelja svih ranijih kraljeva. Nepunu deceniju kasnije Stefan se, u povelji kojom je obdario svoju zadubinu manastir Deane, osvrnuo na svoj teak ivotni put naglaavajui, pri tom, da je izdanak svete loze, pominjui Svetog Simeona i Svetog Savu, Stefana Prvovenanog i Stefana Uroa, te da je sin i naslednik svetog korena njihovog, grana i izdanak. Produetak te loze bio je njegov maloletni sin Duan, koji je u poslednjim dogaajima sve dobio, kao to je u svoje vreme 1313. godine u sukobu oca i dede sve izgubio. DO kraja 1321. godine, prilike su se do te mere sredile da je Milutinov naslednik, drei vrsto u rukama uzde vlasti, mogao prii simbolikom ozakonjenju svoga poloaja. Crkvenu hijerarhiju i svetogorce imao je uza se jo za oeva ivota. Oni su predstavljali jezgro sabora, kojem su se prikljuivali velikai i vlastela koja mu je prila u vreme borbi oko prestola. On sm u uvodu svoje povelje za zadubinu manastir Deane, o tome kae: I bogomdarovanim vencem kraljevstva srpskog venan bih na kraljevstvo istoga dana sa bogodarovanim sinom kraljevstva mi Stefanom. Bilo je to na Bogojavljenje, 6. januara 1322. godine. Tom prilikom je kod obojice dolo do promene u imenu: kralju je dodato oevo i dedino ime Uro, tako da je postao Stefan Uro Trei, a sin je dobio vladarsko ime Stefan, kojim se sluio do kraja ivota kao mladi kralj - kralj i car. Izmeu vladara i naslednika obnovljeni su odnosi uvedeni u vreme kralja Dragutina, ali sa teritorijom koju je ranije Stefan imao kao prestolonaslednik, pre sukoba s ocem, kad je smatran kraljem Duklje, Albanije, Huma i Primorja. Poto je Duan u vreme oevog krunisanja imao etrnaest godina, ili je bio sasvim blizu tom uzrastu, stekao je punoletstvo u smislu poslovne sposobnosti. Meutim, teko je pretpostaviti da je tako mlad mogao sm upravljati prostranim delom drave. U praksi je to znailo da je kralj morao dati mladom kralju savetnike, sebi odane, koji e stvarno upravljati delom kraljevine i samim kraljeviem. Veoma se malo zna o ljudima koji su okruivali Duana. Tokom celog perioda, od nepune decenije, pominju se vojvoda Mladen, vojvoda Vojin i elnik ura. Nije ostalo traga o slubama na dvoru mladog kralja, za koji se zna da je bio na obali reke Drimca. Ruevine su kasnije pominjane kao carski dvor. Mladi kraljevi su izdavali povelje o posedima na svojoj teritoriji, kao to pokazuje jedna od vranjinskih povelja u kojoj vladar pominje dar iz vremena kada nije bio kralj, ali nema podataka o njihovoj posebnoj kancelariji. Odvojeni prostorno od kralja, kojem su se pridruivali samo u vanim vojnim pohodima ili u retkim prilikama kad bi kralj dolazio u Primorje, mladi kralj i njegovi savetnici su se postepeno otuivali od kralja i osamostaljivali. Kako je vreme prolazilo i mladi kralj postajao stariji, to je sve vie dolazilo do izraaja. U ISTOM smislu delovale su i porodine promene do kojih je ubrzo dolo. Ve u mesecima posle krunisanja Duan je ostao bez majke, a kralj je postao udovac. Kraljica

Teodora je sahranjena u Banjskoj, zadubini svoga svekra kralja Milutina, jer Deani tada jo nisu bili ni zapoeti. Kralj je bio blizu pedesete, ali nije eleo da ostane udovac, pa je ve 1323. godine traena za njega nevesta u junoj Italiji. U avgustu te godine izgledalo je da je ugovoren brak s Blankom, kerkom Filipa Tarentskog. Traio se samo brod kojim e se nevesta prevesti preko mora. Ali, pregovori su prekinuti u poslednjem asu kad je postalo jasno da srpski kralj nee prihvatiti katolianstvo, niti papsku crkvenu jurisdikciju. Sledei oev primer, kralj Stefan Uro III se tada okrenuo vizantijskom dvoru. Do sredine 1324. godine ugovoren je i sklopljen brak s mladom Marijom Paleolog, bliskom carevom roakom. Taj brak je ubrzo uvukao srpskog kralja u vizantijske meusukobe: prvo je podravao tasta Jovana Paleologa, carevog sinovca, koji se odmetnuo zahtevajui posebnu oblast, a zatim je podravao starog cara Andronika II u sukobu s unukom Andronikom III. Ovaj sukob je prerastao u graanski rat. Na teritoriji mladoga kralja mogu se prepoznati i razlikovati tri celine, koje su individualnost stekle tokom razvoja u prethodnim stoleima. Iako je leala na periferiji, u obalskom pojasu, centralno mesto po znaaju imala je Zeta s gradovima, urbanizovana zahvaljujui postojanju gradskih naselja izraslih iz antikih korena, a povezana preko njih s mestima na obalama Jadranskog mora i Mediterana. Nejednake veliine i ekonomske snage, ti gradovi - Kotor, Budva, Bar, Ulcinj i Skadar, koji nije bio na obali, ali je s morem povezan Bojanom - imali su skromne distrikte i razlikovali su se od teritorija u dubljem zaleu, najvie zatvorenou u zidine i autonomijom koja je vremenom postajala sve izrazitija. U jezgru Zete, dolinama istoimene reke i Morae, znaajem su se isticali tvrava Medun i trgovako naselje Podgorica, koje se ve tada izdvajalo iz svoje seoske okoline. TERITORIJA MLADOG KRALjA OBALSKI gradovi su bili na teritoriji mladog kralja, ali on nije imao neposredno vlast nad njima. Gradske knezove je postavljao sam vladar, koji je odreivao obaveze gradske optine, kao i stepen autonomije. Gradovi su srazmerno bolje poznati od mest u njihovom zaleu. Ni o njima, meutim, nema dovoljno podataka da bi im se mogao ocrtati individualni razvoj. Svi su bili predodreeni za ulogu posrednika izmeu balkanskog zalea i trgovakih gradova Italije, ali samo Kotor je imao dovoljno snage u ljudima i kapitalu da tu ulogu igra due vreme. On se jedini mogao nadmetati s Dubrovnikom, koji je tada bio pod vrhovnom vlau Venecije. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:277299-Umire-kralj-Milutin Muke "mladog kralja" POSREDNA je bila vlast mladog kralja i nad stoarskim katunima Vlaha i Arbanasa, koji su u vreme koje posmatramo ve naseljavali predele severno od Skadarskog jezera (Polatum, Pilot) i planine koje okruuju Metohiju. Oni su kao grupe, kolektivi, izvravali obaveze prema dravi i vladaru, a unutranje odnose i sporove reavale su njihove stareine po njihovim pravnim obiajima.

U neposrednom susedstvu Zete, priblino od Boke Kotorske do zalea Dubrovnika, bila je teritorija nekadanje kneevine Travunije, sa jezgrom u Trebinjskoj kotlini, a periferijom na morskoj obali (Konavli) i obali Boke Kotorske (Draevica). Nasuprot Zeti, Travunija nije imala pogodnog izlaska na more. Njena prirodna luka bio je Dubrovnik, ali on je stoleima bio odvojen od zalea, prvo pod vlau Vizantije, zatim Normana, Venecije, a kasnije ugarskih kraljeva. Ali, bez obzira na razliitu vrhovnu vlast, Dubrovnik i travunijsko zalee bili su srasli zahvaljujui trajnim privrednim vezama. Graani Dubrovnika su na teritoriji svojih suseda gajili useve i vinovu lozu, napasali stoku. Na raun zalea se irila dubrovaka teritorija, koja je u vreme o kojem govorimo bila veoma skromna. U sastavu srpske drave bili su Konavli, na ijoj obali je bio Stari Dubrovnik, i Cavtat, u ijem nazivu odzvanja starina, ali on nije imao veeg znaaja. Povezanost s Dubrovnikom je dala poseban peat travunijskoj oblasti: kroz nju je, naime, prolazio najvaniji i najprometniji trgovaki put u unutranjost Balkanskog poluostrva. Njegove glavne etape su poznate: Trebinje, Gacko, Bilea, Tjentite, koje u nazivu uva uspomenu na karavansku stanicu. Stigavi do gornjeg toka Drine kod Foe, put se ravao na pravac prema centralnim oblastima Bosne i na pravac dolinom Lima, koji je zatim pored Mileeva, preko Sjenike visoravni, stizao u okolinu Rasa. Predeli du tog puta bili su neposredno povezani s trgovakim centrom na obali, a preko njega sa obalskim gradovima koji su imali potrebu za proizvodima stoarstva. Na drugoj strani, taj put i stalno kretanje trgovaca po njemu nametali su odgovornost za mir i njihovu bezbednost, koja je poivala na itavoj hijerarhiji kolektivnih odgovornosti: sela, upe, vladareve riznice. ISTURENI zapadni deo srpske dravne teritorije inio je Hum, Humska zemlja ili Zahumlje, planinska oblast u kojoj su za ivot ljudi bila pogodna samo kraka polja i predeli du srednjeg i donjeg toka Neretve na obe njene strane. Bila je to neurbanizovana i siromana teritorija koja se sastojala od izolovanih naseljenih ostrva, razdvojenih planinama, slabo povezanih i teko prohodnih. Osim Stona, kao utvrenja na morskoj obali, i Drijeva, kao trgovakog centra na Neretvi, tu nije bilo mest pogodnih da poslue kao centri iz kojih e se upravljati okolnom teritorijom. Sticajem okolnosti ozbiljni problemi i tekoe za srpsku dravu javili su se ba u zapadnim oblastima, u delokrugu mladog kralja, krajevima koji su postali periferija otkako se srpska drava u svojoj ekspanziji sve vie orijentisala prema jugu i otkako joj se sredite pomeralo prema Kosovu i Makedoniji. Kralj Milutin je za svoje vladavine imao na zapadu suparnika - Mladena II iz porodice bribirskih kneeva, koji su u prethodnoj generaciji, u vreme unutranjih nereda u Ugarskoj, izrasli u samostalne oblasne gospodare. Ve su se Mladen I i Pavle nazivali gospodarima Huma i nastojali su, a povremeno i uspevali, da zagospodare dolinom Neretve i okolnim oblastima. Ili su stopama ugarskih kraljeva, koji su povremeno imali pod svojom vlau gospodu iz sporedne loze Nemanjia (knez Andrija, upan Radoslav). Milutin je, sm ili sa odredima koje je slao, uspevao da granine oblasti na zapadu vrati pod svoju vlast. Kako je krajem 1321. godine nestao sa pozornice kralj Milutin, iji je uticaj oslabio

tokom bolesti, a na suprotnoj strani je jo ranije, u junu 1322, kralj Karlo Robert porazio i zatvorio Mladena II, otvorio se veliki prostor za osamostaljivanje i afirmaciju lokalnih velikaa, ranije pokornih vladarima. Jedan od znaajnih dobitnika u tako izmenjenoj situaciji bio je i mladi bosanski ban Stjepan II Kotromani. IZ Stona, nekadanjeg episkopskog i kneevskog sedita, otvorenog prema moru i od starine povezanog s dubljim zaleem, potekao je pokuaj da se nametne vlast i njome povee stanovnitvo teritorije Huma ne obazirui se na vrhovnu vlast i njene organe. Lokalni vlastelin Branivoj, sa svojim ljudima i etiri sina Branivojevia: Mihajlom, Dobrovojem, Branojem i Brajkom (Brankom), nastojao je da iskoristi povoljan trenutak. Branivoj je, po svoj prilici, bio lokalni funkcioner (titula mu nije poznata) iz vremena kralja Milutina. Uestvovao je 1318. godine u borbama s ljudima bana Mladena II. Njegovi sinovi su se mogli osloniti na oevo naslee i u izmenjenim uslovima delovati samostalno. Bili su prijatelji Venecije i 1322. godine su u gradu Imotskom opsedali Bajamonta Tijepola, venecijanskog prevratnika i odmetnika, koji je ugroavao primorske gradove i venecijanske interese. Poto je u to vreme Dubrovnik bio pod vrhovnom vlau Venecije, i odnosi Branivojevia s Dubrovanima bili su normalni - i pored ponekog napada na trgovce ili pljake seljaka na gradskoj teritoriji u susedstvu, to je bila esta pojava u odnosima meu susedima. Jedan od brae, Branoje, ak je 1325. godine nagraivan to je bio uvek prijatelj naklonjen i delatan za dobro stanje grada Dubrovnika. Osamostaljivanje u odnosu na srpskog vladara dolazi do izraaja u sukobima s Crepom, vlastelinom u oblasti Gacka i Rudina, kao i u injenici da se u stvarima koje su se ticale odnosa sa braom Dubrovani nisu obraali kralju, ve su neposredno s njima pregovarali - sve do uoi njihovog sloma. U graninom podruju du reke Neretve Branivojevii su se sudarili sa bosanskim banom Stjepanom II. On je nastojao da zagospodari Humom idui tragovima hrvatskih velikaa i ugarskih kraljeva, pri emu nije naiao na otpor kralja ili mladog kralja. Pojedinosti tog ratovanja jedva da su poznate. Dva brata Branivojevia su, prema kasnijim vestima, izgubila ivot u borbama s banom. Dogaaji se mogu nazreti tek od poetka 1326. godine, kada je bosanski ban nastojao da pridobije Dubrovane za saveznike protiv Branivojevia. Dubrovani su traili da savez ne bude uperen protiv srpskog kralja, a o Branivojeviima su poeli da govore sve najgore. Do aprila 1326. udruili su snage Dubrovani i bosanski ban, tako da su jedni napadali s brodova, a drugi se borili na kopnu. Glavna poprita su bila oko Stona i Peljeca i u donjem toku Neretve, gde su operisali brodovi. Preostali Branivojevii nisu bili u stanju da prue odgovarajui otpor. U to vreme teite srpsko-dubrovakih odnosa premestilo se u bliu i dalju okolinu grada, koja je nesumnjivo bila pod upravom i u nadlenosti mladog kralja, iako se on u dogaajima skoro i ne spominje. Vesti o njegovoj zainteresovanosti pojavljuju se tek poetkom aprila 1326. godine kada je od Dubrovana traio da ne alju brodovlje protiv Brajka Branivojevia, koji je njegov ovek. Upueni u stvarne odnose izmeu kralja i Branivojevih sinova, Dubrovani se tada nisu obazirali na tu poruku, ali u kasnijim dogaajima e se pokazati popustljiviji. SAMO nedelju dana posle pisma kojim je traio da se uzdre od napada na Brajka, jo uvek u aprilu 1326, mladi kralj je doao u blizinu Dubrovnika, okruen vojvodama

Mladenom i Vojinom, primio dubrovako poslanstvo i pregovarao s njim. Tada je ve imao osamnaest godina i nesumnjivo je uestvovao u dravnikim poslovima. Dubrovaki poslanici su imali ovlaenje da pozovu Duana da poseti grad, ali tom prilikom poziv nije bio prihvaen. U vreme tih pregovora ve je poela udruena ofanziva na Branivojevie. Bio je zarobljen Brajko, a mladi kralj je sa svojim vojvodama zahtevao da Dubrovani oslobode njegovu enu, kerku vojvode Vojina. Preostaloj dvojici Branivojevia nije pomogla ni mletaka intervencija. Brajko je ostao u dubrovakom zatvoru do novembra, kada je ubijen. Poslednji je ostao Branoje, koji je pruao otpor sve do jula, a potom je potraio utoite na srpskom dvoru. Tada se pokazalo da je bio u nemilosti: zatvoren je, zatim premeten u kotorsku tvravu, gde je ubijen na podstrek Dubrovana. Tako je iskorenjena porodica koja privlai panju, pre svega, zbog posledica kojima je bio propraen njen slom: prvo privremeni, a zatim trajni gubitak teritorija na zapadu srpske drave. Pobednici nad Branivojeviima dogovorno su podelili plen: bosanski ban je prodro do jadranske obale, a Dubrovani su zagospodarili Stonom i njegovim poluostrvom. Pravili su planove kako da to bolje utvrde i osiguraju Stonski rat (kako se tada nazivao). Upustili su se u pregovore s kraljem da bi otkupili njegova prava i teritoriju zadrali uz njegovu saglasnost. Nisu, meutim, pristali na traenu cenu. SRPSKI DOHODAK BIO je to novi momenat koji je dodatno opteretio odnose srpskog kralja i Dubrovnika. Po kraljevom stupanju na presto ti odnosi su neko vreme bili dobri: odmah na poetku svoje vladavine, kralj je kratkom poveljom potvrdio ugovore koje je grad imao s njegovim ocem i precima. Zauzvrat, Dubrovani su njemu isplaivali Svetodmitarski ili Srpski dohodak od 2.000 perpera godinje. Pomenuto je ve da su Dubrovani posredovali i pomagali prilikom pregovora o planiranoj kraljevoj enidbi s nevestom iz june Italije. Prve tekoe se nisu pojavile na granicama, nego meu dubrovakim trgovcima u Srbiji, i to u vreme sukoba izmeu kralja Stefana Uroa III i njegovog bratueda kralja Vladislava II, koji je vladao obnovljenom Dragutinovom dravom. Sporili su se oko mesta Rudnik, u kojem je bilo dubrovakih trgovaca. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:277300-Muke-mladog-kralja

Zidanje Visokih Deana

DOK je dubrovaka vlada uvek nastojala da njeni graani budu neutralni u sukobima meu srpskom gospodom, vlastelin Mene Meneti, blizak kralju Vladislavu, drao je neko vreme za njega rudniku tvravu Ostrovicu. Time je izazvao gnev Stefana Uroa, koji je krajem 1323. godine zagospodario gradom. Dubrovani su nastojali da opravdaju svoga graanina, ali bez rezultata. Kralj je poetkom 1324. godine zatvorio dubrovake trgovce i sekvestrovao njihovu imovinu. Obustavljena je trgovina u srpskoj dravi, pa se u posredovanje ukljuila Venecija kao vrhovni gospodar Dubrovnika. Kralj je tada popustio - oslobodio je trgovce i vratio im imovinu. U prolee 1326. godine u gradu Danju, blizu Skadra, tokom jednog

od svojih boravaka u Zeti, posetilo ga je trolano dubrovako poslanstvo s darovima i uspelo da dobije potvrdu dubrovakih privilegija sadranih u ugovornim poveljama kraljevih prethodnika. Povelja je izdata na Blagovesti, 25. marta, a sledeeg meseca krenula je ve pomenuta bosansko-dubrovaka ofanziva protiv Branivojevia. Izgubljena teritorija je vie od svega optereivala odnose. Ve februara 1327. godine, Dubrovani su tajno zabranili da se izvozi roba u Srbiju, a kralj je opet otro nastupio prema trgovcima. Ovoga puta su Dubrovani pozvali Veneciju da posreduje. Kod kralja je dugo boravilo poslanstvo, ali su pregovori ostali bez rezultata. U septembru 1327. godine zapoeo je rat, koji je trajao godinu dana, a ostavio jedva vidljive tragove u ouvanoj dokumentaciji i dugo bio nezapaen. Poznato je da su u njemu uestvovali Kotorani, koji su oktobra 1327. godine izabrali ratne zapovednike. Poznato je, takoe, da je kraljeva vojska vratila izgubljenu zemlju. Sa Peljeca je odvedena bila dubrovaka stoka, koja je vraena tek po sklapanju mira u leto 1328. godine. Zaplenjene su bile barke kraljevih carinika, a Kotorani su poinili tete zbog kojih su, po sklapanju mira, ostali duni Dubrovanima 2.500 perpera. Kotor je tokom rata bio izloen blokadi, a ubrzo jo teim iskuenjima zbog unutranjih sukoba. Iz bojazni da bi se pojedinci ili, pak, porodice mogle osiliti, gradskim statutom je bilo zabranjeno da graanin Kotora trai, odnosno primi biskupsko dostojanstvo. KADA je u jesen 1328. godine papa imenovao kotorskog klerika Sergija Bolicu za biskupa, graani ga nisu pustili u grad, a njegovog brata i sinovce su zatvorili. Ogromne kazne je porodica morala da plati srpskom kralju i njegovim dvorskim dostojanstvenicima (kaznacu, vojvodi, sudiji, velikom elniku, staviocu), kotorskoj optini i graanima. Papa je zatraio da se ukine nepravedni statut, primi biskup i oslobodi njegova porodica, pretei ekskomunikacijom pojedincima, a interdiktom celoj optini. Najtee crkvene kazne pogodile su Kotorane i bile na snazi do 1331. godine, kada je statutska odredba opozvana, a papa, ipak, imenovao drugu linost za gradskog biskupa. Ova epizoda gradske unutranje istorije ima znaaja i za poznavanje odnosa prema vladaru, a takoe pokazuje da mladi kralj nije imao vlasti nad primorskim komunama. Tokom rata s Dubrovnikom vraen je manji deo izgubljene teritorije, dok je vei deo ostao kod bana Stjepana II. Ve 1326. godine, on je svojoj tituli dodao i da je knez Humske zemlje, ali o ratovanju izmeu bosanskog bana i srpskog vladara sauvani su samo malobrojni i nepovezani podaci. U jednoj povelji Stjepana II iz 1329/1330. godine spominju se zasluge njegovog vlastelina, koji mu je za vreme bitke u Rasi (Raka) prepustio konja i tako ga spasao. Bosanski odredi su se zaletali u granine oblasti srpske drave, a na drugoj strani zabeleeno je, isto tako pre 1329, da je kralj Stefan Uro III poslao svog sina, mladog kralja na bezbone pogane babune, kako su igosani stanovnici Bosne zbog pripadnosti bosanskoj crkvi. U zapisu se kae da ih je pobedio, prolio mnogo krvi i odneo ogroman plen. To je prvi poznati podatak o Duanovom ueu u ratnim dejstvima. Tada je imao dvadeset godina i bio u svemu sposoban za ratovanje, to e pokazati svojim ueem u ratu s Bugarima u bici kod Velbuda. Nisu jasne teritorijalne promene do kojih je dolo tokom ratovanja 1327-1330. godine. Nevesinjski kraj je sigurno doao pod srpsku vlast. To se vidi po poloaju lokalnog

vlastelina Poznana Puria, koji je 1327. godine dolazio u Dubrovnik kao poslanik bosanskog bana, a ve 1330. spominje se meu ljudima za koje se zauzimao mladi kralj. OD poetka 1330. godine teite politikih dogaaja premestilo se u june i istone oblasti srpske drave. Posle zbacivanja starog cara Andronika II (1328), kojem je Stefan Uro III dosledno pomagao, srpski kralj je ostao u neprijateljskim odnosima s njegovim unukom Andronikom III. Tokom careve bolesti 1330. godine pokuao je da proiri osvajanja u Makedoniji opsedajui Ohrid, ali nije imao uspeha. U meuvremenu, vizantijski i bugarski car su prevazili svoja neprijateljstva i 1330. godine obnovili ve ranije ugovoren savez protiv srpskog kralja. Dogovorili su se o istovremenom napadu - s juga iz Vizantije i sa istoka iz Bugarske. Srpski kralj je odluio da prvo odmeri snage s bugarskim carem. Vojske su se sukobile 28. jula 1330. godine nedaleko od grada Velbuda (danas ustendil). Bugarski vladar Mihajlo iman imao je pomone odrede Vlaha i Tatara, dok je srpski vladar pribavio najamnike iz panije, od kojih nisu svi ni stigli na vreme. Jedan odred bio je poveren mladom kralju, za kojeg Nastavlja Danilov kae: Mladi kralj veoma se proslavi u tome ratu. U svojoj mnogo kasnijoj rei uz "Zakonik", nekoj vrsti autobiografskog osvrta, Duan pominje ovu bitku kao veliki dogaaj u svom ivotu i hvalisavo je predstavlja kao svoju bitku: I mi sabravi vojnike otaastva naega, koje sam ja pripremio za borbu, oko petnaest hiljada... /.../ pobedismo ih pobedom velikom na divljenje svima okolnim vladarima i gospodi. I Mihajlu, caru bugarskom, maem glavu njegovu otkinuh. Ta pojedinost se ne nalazi u drugim izvorima. I otac Duanov u autobiografskom osvrtu u deanskim poveljama kae cara Mihajla ubih, ali to treba razumeti metaforiki jer biograf kraljev pria kako je car Mihajlo u bekstvu pao s konja i videvi vojnici gospodina kralja njegovo padanje, pripavi ubie ga svojim orujem, i tako izdahnu. POBEDOM su otklonjene opasnosti. U Bugarskoj je na presto postavljen sin iz prvog braka poginulog cara i sestre kralja Stefana Uroa III, a vizantijski car se sm povukao iz pohoda u Makedoniji kada je obaveten o ishodu bitke kod Velbuda. Kralj se mogao posvetiti dovravanju svoje zadubine, manastira Deani, zajedno sa arhiepiskopom Danilom i voljenim sinom, mladim kraljem Stefanom. Ali, harmonija nije dugo trajala. U jesen 1330. godine, kralj je dolazio u Zetu i primao od Dubrovana estitke zbog pobede nad bugarskim carem. Ubrzo, dolo je do sukoba izmeu njega i sina. Uzroci sukoba se mogu samo nazreti jer izvori govore neodreeno, ponavljajui literarna opta mesta. Sam Duan kae da je avo podstakao ljude koji Brinoga nainie zbog mene roditelja moga, i tako ga razdraie na mene, kao da ne bude uopte imena moga ni ivota /.../. Stariji ivotopisac Deanskog svu krivicu svaljuje na njega: Blagoastivi kralj Uro III podie mrnju na svoga vazljubljenog sina, i mesto ljubavi omrznu ga savrenom mrnjom. Pisac iz mnogo kasnijeg vremena Grigorije Camblak video je uzrok sukoba u nezajaljivoj elji za vlau kod kraljevog sina. Savremeni vizantijski pisac Niifor Grigora, koji je zbivanja u Srbiji pratio s velike udaljenosti, imao je prilike da se, govorei o bici kod Velbuda, osvrne na zlu sudbinu pobednika. On kae da je srpski kralj imao sina od dvadeset dve godine, kojeg je veoma briljivo odgajao za naslednika prestola. Poto se, u meuvremenu, oenio i poeo

da dobija decu, to je kod sina izazvalo strah i podozrenje, koje su verovatno njegovi vrnjaci podsticali. Odluio je da se odmetne i ustane protiv oca, a velikai, vojvode i vojni zapovednici su ga podsticali u tome i proglasili za samodravnog kralja. Kod pisaca se sukob kralja i mladog kralja slio u jedan prevrat koji je doveo do smene na prestolu. Meutim, iz dubrovakih vesti, meusobno nepovezanih, ali tano datovanih i preciznih, moe se zakljuiti da su dogaaji imali sloeniji tok i da su due trajali. Na samom poetku 1331. godine sukob izmeu oca i sina zapaali su ve i susedi. U jednom trenutku, stari kralj je od Dubrovana traio da mu ustupe est galija, nije jasno za koje potrebe, a Dubrovani su otezali s odgovorom i nisu mu izali u susret. Krajem januara, dole su do njih vesti zbog kojih su na samom poetku februara 1331. godine pisali obojici kraljeva: Mnogo alimo i nezadovoljni smo zbog nesloge koja je izbila meu njima. Desetak dana kasnije mladi kralj je pismom traio od Dubrovana savet, pomo i naklonost. APRILSKI MIR U TO vreme je moralo biti u toku ono o emu pria biograf Stefana Deanskog, tzv. Danilov Nastavlja, naime, da je on s vojskom doao u sinovljevu zemlju, da su tu nanoene velike tete, da dvor sina svoga pod gradom Skadrom, na obali Drimca, mnoge divne palate, zapovedi do osnova razoriti. Sin je, zajedno s vlastelom i svojim delom vojske, prebegao na drugu obalu Bojane i tu su poeli razmenjivati poslanstva. O jednom takvom poslanstvu, s poetka aprila 1331. godine, znamo da je upueno iz Dubrovnika, i to radi pregovaranja i sklapanja mira i sloge izmeu gospodina starog kralja i gospodina mladog kralja. Mir je svakako postignut sredinom ili u drugoj polovini aprila. Prema Danilovom Nastavljau, Duan je postigao svoju volju. A tada, kao i tokom sledeih meseci osetile su se i posledice metea i nereda nastalih u vreme borbi izmeu vladara. Dubrovaki trgovci u rudarskom mestu Brskovu morali su da otkupe novcem svoju bezbednost, a trgovci iz predela bliih Primorju su kao begunci s robom oekivani na morskoj obali, pa je poslata galija da ih prihvati. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:277301-Zidanje-Visokih-De269ana

Pad starog Stefana

POETKOM maja 1331. godine mladi kralj je doao u Trebinje, u neposrednom susedstvu Dubrovnika. Tu je primio dubrovako poslanstvo, koje ga je pozvalo u grad gde e mu ukazati poast knez i vlastela. Ovoga puta Duan je prihvatio poziv. Boravio je u gradu nekoliko dana, poev od 10. maja 1331, okruen pratnjom i panjom kakvu su Dubrovani obiavali ukazivati svojim najuglednijim gostima. Bilo je i prilike za razgovore o predmetima koji nisu bili prijatni. Jo nije bio predat porodici depozit Puria. Dubrovani su nastojali da se to rei meu privatnim strankama i oekivali su da ne budu time uznemiravani. Svojima su kaznom zapretili da se stvar rei. Mladi kralj je bio duan trgovcima za neke tkanine oduzete prethodne godine kod Sv. Sra, a zatim kasnije tokom borbi s ocem. Obeao je da isplati ove dugove, ali to nije uinio u sledeim mesecima, pa

se to potezalo i kasnije - kada je postao kralj. Iako je mir meu vladaocima sklopljen stranim kletvama i velikim obeanjima, on nije dugo potrajao. Poetkom avgusta, Dubrovani su podseali mladog kralja na neispunjena obeanja, pretei pri tom da e se aliti njegovom starom ocu. To je poslednji poznat znak da je mladi kralj bio pod vlau svoga oca. Ve sledeih nedelja sukob je ponovo buknuo. U nastojanju da se razumeju motivi i glavni momenti obnovljenog sukoba koji je doveo do nasilne smene na prestolu, jedini oslonac prua kazivanje ivotopisca Stefana Uroa III, koji se pokazao kao veoma pristrasan, ali prilino dobro obaveten. Na pozadini bujne retorike ucrtano je nekoliko pojedinosti koje iznenauju svojom preciznou. On je jedini od svih ranije pomenutih pisaca svestan da je bilo dve faze sukoba i neprijateljstava. DOSLEDAN u svojoj tendenciji, on starom kralju pripisuje da, za razliku od sina, pomirenje nije iskreno prihvatio. U jednom momentu je pretei zatraio da se sin pojavi pred njim da o neemu poloi raune. Slutei iza tog poziva opasnost po svoj ivot, Duan je, po kazivanju ovog pisca, odluio da napusti zemlju i pozvao je ljude iz svoga okruenja da pou s njim. Oni su to odluno odbijali, traei da zajedno s njim otklone uzrok opasnosti. Njima je anonimni pisac pripisao opredeljenje: bolje imati grob u svojoj zemlji, nego biti rob ili doljak u tuini. Pripisao im je i pretnju da e otii njegovom ocu, a tebe emo ostaviti u velikoj alosti i preziru. Tada je, dakle, Duan nevoljno pristao da ustane na oca. Njegove snage su bile skromne, ne bee velika njihova sila, no mali neki broj. Oni su jedne srede, bilo je to 21. avgusta 1331. godine tajno iz Skadra krenuli ka Nerodimlji, dvoru koji je od Milutinovog vremena bio omiljeno boravite vladara, a gde je toga leta iveo otac s porodicom. Nisu sauvani ostaci toga dvora, ali njegov poloaj otkriva srazmerno veliko naselje Nerodimlja na istoimenoj planinskoj reici koja se ulivala u jezero na jugu Kosova. U blizini se, na visokoj litici, nalazila tvrava Petri, koja je sluila kao pribeite u sluaju opasnosti. Po reima anonima, kralj nije ni slutio ta mu se sprema. Kad je napad poeo, on je na konju uspeo da pobegne i da se skloni u Petri, a ena i porodica pali su u ruke njegovog sina. Posle toga, napad je usmeren na tvravu u kojoj stari kralj nije imao uslova da prua dui otpor, pa se predao. Mladi kralj je zagospodario situacijom. Pohitao je da novi poloaj ozakoni krunisanjem u hramu drugog oblinjeg dvora u Svrinu ve 8. septembra 1331. godine. Sudbina svrgnutog kralja nije prestajala da privlai panju poev od savremenika, preko pisaca i umetnika kasnijih stolea - sve do najnovijeg vremena. Vie puta pominjani anonimni ivotopisac Deanskog ostaje dosledan i pripisuje inicijativu vlasteli i u svemu to se posle prevrata desilo. Poto novi vladar saveanje uini sa svojom vlastelom, bilo je odlueno (i bi zapoveeno) da bivi kralj sa enom bude odveden u tvravu Zvean na severu Kosova polja kako bi tamo bio uvan dok se ne postigne izmirenje. PO anonimu, tamo je starog kralja zadesila smrt i on je prenet i sahranjen u svojoj zadubini, manastiru Deani. Ovaj pisac ne uzima u razmatranje mogunost nasilne smrti. Drugi, mnogo kasniji ivotopisac, Grigorije Camblak, ima suprotnu tendenciju u prikazivanju ustanka i pogibije Deanskog. I on je znao da je stari kralj bio zatoen u Zveanu, ali on izriito krivicu baca na sina: Osudi ga najgru smrt udavljenja. Ve pomenuti Niifor Grigora, koji je pratio dogaaje u Srbiji i koji je nekoliko godina ranije

boravio na srpskom dvoru, takoe zna da su starog kralja udavili u tamnici, ali taj zloin pripisuje velikaima. Naime, on tvrdi da je i zatvaranje bilo protiv volje sina, koji se nije mogao suprotstaviti da i njega ne bi zadesilo neko zlo. Duan je u svojoj rei uz "Zakonik" sasvim uopteno dodirnuo taj delikatni momenat iz svoje biografije. Posle pobede kod Velbuda, njemu i ocu nije bilo dato da poive u miru, jer je avo posejao lukave rei i brinoga nainie zbog mene roditelja moga, i tako ga razdraie na mene kao da uopte ne bude imena moga ni ivota. On je, dakle, bio u ivotnoj opasnosti i stradao je od oca kao nekada Josif od svoje brae, ali spasao ga je Bog kao nekad Josifa: I postavi me za gospodina i vladara svoj zemlji otaastva moga. Nisu poznati odjeci nasilne promene na srpskom prestolu. Tek mnogo kasnije, poetkom i krajem XV veka, posvedoene su osude Duanovog ina u itiju Deanskog, koje je napisao Grigorije Camblak, i u uspomenama Konstantina iz Ostrovice, koji je u ranoj mladosti postao janjiar, a kasnije ratnik poljskog kralja. Prvi spis igoe kraljevog sina i sve one koji su mu pomagali zbog ogreenja o Boje zapovesti; drugi, uveliko proet usmenim predanjem, u Duanovom inu vidi uzrok propasti dinastije i srpske drave. Postupak prema ocu izazvao je prokletstvo koje je pogodilo samog Duana i njegovog sina. Oba ova kasna svedoanstva potvruju postojanje mnogo optije osude Duana, koja ima ishodite u anatemi carigradskog patrijarha i raskolu meu crkvama, o emu e kasnije biti rei. KAO izdanak svetorodne dinastije, Duan je, poput prethodnika naglaavao svoje mesto u rodoslovu, koji poinje svetim Simeonom i svetim Savom. Ima povelja u kojima mimoilazi pri tom svoga oca i predstavlja sebe kao unuka previsokog svetog i stranog kralja Stefana Uroa i praunuka prepodobnog oca Simeona, Stefana Nemanje. U drugoj povelji, iz januara 1333. godine spominje roditelje i praroditelje i svoju pripadnost njihovom plemenu, od kojih nije daleko telom praunuk i unuk, sin i naslednik istiniti njihovog svetog korena. Mnogobrojnije su povelje u kojima naglaava da je sin Stefana Uroa III. Presudno za tu promenu bilo bi ustanovljivanje kulta Stefana Deanskog, ija se uspomena obeleavala 11. novembra (dan sv. Martina, otuda Sveti Mrata). Po predanju koje je dolo do pomenutog Konstantina Janjiara, to bi se desilo devet godina posle smrti, dakle 1340. godine. U svakom sluaju, bilo je to pre 1343. godine kada u uvodu jedne od svojih povelja Duan kae da je video novu blagodet na roditelju mome svetom kralju Urou, to znai da su se nad grobom Deanskog pojavili znaci Boje milosti. Preuzevi presto i vlast nad dravom, Duan je morao da preuzme i brigu o dovravanju oeve zadubine, Pantokratorovog manastira u Deanima. Prema reima iz jedne od deanskih povelja, manastir se jo gradio kada je bugarski car iznenada napao srpsko kraljevstvo. Nije bio dovren ni do smrti Deanskog, jer se u natpisu iznad vrata kae da je frad Vita mali brat iz Kotora grada kraljeva sagradio hram za osam godina gospodinu kralju Stefanu Urou Treemu i svojem sinu svetlomu i prevelikomu i preslavnomu gospodinu kralju Stefanu i zavrio ga 1335. godine, to znai da je graenje poelo 1327. godine. Postavlja se pitanje da li je verovatno da je telo Deanskog odmah preneto i sahranjeno u jo nedovrenom manastiru, ili je to uinjeno koju godinu kasnije. Vaenje tela iz groba, prenoenje i ponovno sahranjivanje od Nemanjinih vremena povezano je sa ustanovljivanjem kulta. Otuda se verovatnije ini da je u svoju zadubinu prenet jedne od sledeih godina, a da je smeten u koveg u kojem se i danas uva kada se objavio, kad je dobio svetaki kult.

Duan je i kasnije, u vreme kada je ve gradio svoju posebnu zadubinu manastir, Sveti arhaneli kod Prizrena, naglaavao svoju ulogu u podizanju Deana: na likovnim predstavama prikazan je zajedno s ocem kao ktitor. IAKO je planirani prevrat potpuno uspeo, mladi Stefan Duan i velikai koji su stajali uz njega dobro su znali da se to pre treba pobrinuti o uvrivanju nove vlasti. Pri tom su mogli poi od znaajne injenice da je jo 6. januara 1322. godine na krunisanju Stefana Deanskog njegov prvenac dobio krunu mladog kralja i savladara - odlukom Dravnog sabora, a iz ruku arhiepiskopa Nikodima. Meutim, nosioci nove vlasti u Srbiji isto su tako dobro znali da novi vladar mora da bude na dostojan nain krunisan kraljevskim vencem. Zato je Duanovo venanje (krunisanje) za kralja obavljeno ve u nedelju 8. septembra 1331. godine, na praznik roenja Bogorodice (Mala gospojina). Zahvaljujui opisu Duanovog ivotopisca - Danilovog Nastavljaa, poznate su neke znaajne radnje vezane za ovaj sveani in: novi kralj je odmah pisao arhiepiskopu Danilu II i pozvao ga da ga blagoslovi i krunie za kralja, kako to ine patrijarsi sa svim hrianskim carevima. Zapovedio je da se u carskom dvoru u Svrinu okupi sabor otaastva njegova, a tu je pristigao i sam arhiepiskop Danilo II sa itavim svetenstvom. Pomenutog dana - u nedelju, na praznik roenja Bogorodice - Danilo II je poloio carski venac na glavu Stefana Duana, posle ega je novi vladar sa arhiepiskopom priredio veliko veselje, darivao Danila II i uesnike Sabora, a onda se od njih rastao. Poetkom septembra 1331. godine u Dubrovnik je stigla vest o promeni na prestolu u Srbiji, pa je odlueno da se novom kralju Stefanu Duanu uputi pismo sa estitkama i darovima. Ali dubrovako poslanstvo nije blagovremeno stiglo na srpski kraljevski dvor, jer je Stefan Duan krunisan ve 8. septembra 1331. godine. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:277302-Pad-starog-Stefana

8. Duan kree na Solun (14. avgust 2005.)

POTO je krunisanjem u Svrinu legalizovana promena na prestolu, novi kralj Stefan Duan morao je da odmah povede rauna o nadama i oekivanjima srpske vlastele koja ga je i istakla kao svog kandidata za presto u pobuni protiv Stefana Deanskog. Vlastela je ustala protiv starog kralja uverena da on nije dovoljno iskoristio povoljnu situaciju u kojoj se Srbija, kao pobednika sila, nala posle bitke kod Velbuda (23. jula 1331). Valja priznati da posle te blistave pobede Stefan Deanski nije preduzeo neke ire osvajake pohode ni prema krajevima u dravi palog trnovskog cara Mihajla imana, ni protiv njegovog saveznika, romejskog vasilevsa Andronika III Paleologa, koji je na vizantijsko-srpskoj granici u Makedoniji oprezno ekao ishod rata Srbije i Bugarske. A, u svakoj srednjovekovnoj dravi, pa i u Srbiji Nemanjia, vlastela je inila osnovnu pokretaku snagu osvajake politike, jer je u zaposedanju novih teritorija videla jedan od osnovnih naina da uvea svoju pokretnu i nepokretnu imovinu. Osvajake tenje srpske vlastele jasno su bile iskazivane i u ranijim etapama vizantijsko-srpskih odnosa, na primer u pregovorima kralja Milutina s carem Andronikom II Paleologom (1299), kada su se ugledni velikai u Srbiji protivili sklapanju mira s Vizantijom. Osvajaki pohodi tadanjih srpskih vladara usmeravani su prirodnim putevima koji su se dolinama Vardara

i Strume otvarali prema severnim obalama Egejskog mora, kao i prema gradovima u zapadnoj Makedoniji i Albaniji. Svakako da je, saglasno opisanim eljama i interesima, srpska vlastela oekivala da e novi kralj, kojeg je i dovela na presto, to pre krenuti u osvajanja prema jugu, jer vei pohodi u tom pravcu nisu preduzimani jo od poetnih godina vladavine kralja Milutina (1282/1283). Zato je Stefan Duan ve u jesen 1331. godine krenuo s vojskom u tom pravcu, a vesti o njegovom prvom pohodu nalazimo jedino u delu savremenika Niifora Grigore, koji belei da su srpski velikai, poto su uvrstili i osigurali vlast Stefanu Duanu, krenuli u ratni pohod osvojivi romejsku zemlju do Strume i Amfipolja, sa Strumicom i ostalim mestima. ZA vladavine Stefana Deanskog Strumica je bila pod vlau Romeja, a u njoj je kao zapovednik sedeo Dimitrije, sin velikog logoteta Teodora Metohita. S druge strane, poznato je da je u prolee 1327. godine Niifor Grigora, idui kao vizantijski poslanik na srpski dvor, boravio u Strumici koja se tada nalazila pod vlau cara Romeja. Kada je mladi Stefan Duan preuzeo vlast, granica srpskog kraljevstva prema Vizantiji poinjala je od jadranske obale juno od Ljea, obuhvatala krajeve Pilota, Debra i Pologa, gradove Kievo, Veles, Prosek i tip i zavravala se juno od Velbuda. Na strani prema kojoj je bio usmeren prvi vojni pohod Stefana Duana vizantijsko-srpska granica se nalazila izmeu tipa i Strumice, a sada je pomerena osvajanjem drugoga grada. Da bi se objasnili uslovi pod kojima je taj novi veliki osvajaki pohod Stefana Duana preduzet i ostvaren, valja se prisetiti nekih zbivanja u susednom carstvu Romeja koja su proistekla iz dugog graanskog rata voenog izmeu 1321. i 1328. godine. U dravi Stefana Duana se iznenada obreo jedan ugledan Romej, Sirgijan, koji je, kao dobar poznavalac prilika u carstvu, a i ovek s mnogostrukim vezama, mogao da bude neizmerno koristan savetnik i pomaga srpskom kralju. Poznato je da su i ranije neki romejski velikai beali u susednu Srbiju i bili korisni u organizovanju napada na vizantijske pogranine krajeve, ali se pomenuti Sirgijan od njih odvajao ugledom i uticajem. Budui da je Sirgijanov dolazak u Srbiju otvorio najsmelije osvajake nade srpskom kralju, a istovremeno ozbiljno zabrinuo cara Andronika III Paleologa i njegovog najblieg saradnika Jovana Kantakuzina, korisno bi bilo kazati neto o linosti vizantijskog prebega. Sirgijan je bio sin uglednog kumanskog poglavara i sestriine cara Mihajla VIII Paleologa. A poto je roen oko 1290, pripadao je grupi mladih romejskih velikaa okupljenih 1321. godine oko Andronika III, koji je uz njihovu podrku poeo borbu za vlast protiv svoga dede, starog cara Andronika II Paleologa. Meutim, prevrtljivi skorojevi Sirgijan je ubrzo promenio stranu: verovatno zbog rivalstva s velikim domestikom Jovanom Kantakuzinom, napustio je tabor mladog pretendenta i priao starom caru Androniku II Paleologu. Kada su se deda i unuk privremeno izmirili (1322), Sirgijan je osuen na doivotnu tamnicu, iz koje je osloboen 1328/1329. godine na intervenciju ba velikog domestika Jovana Kantakuzina, najblieg prijatelja i saradnika novog cara Andronika III Paleologa (1328-1341). U danima careve iznenadne teke bolesti (zima 1329/1330) Sirgijan je, opet posredovanjem Jovana Kantakuzina, postavljen za namesnika zapadnih krajeva sa seditem u Solunu.

OVDE, u gradu sv. Dimitrija, Sirgijan se zbliio s caricom Ritom Ksenijom, majkom Andronika III Paleologa, koja ga je, poneta neodoljivom mrnjom prema zajednikom protivniku Jovanu Kantakuzinu, usinila i odredila za svog naslednika, obeavi mu kao posed grad Solun. Kada je u leto 1333. godine carica - majka Rita Ksenija preminula, Sirgijan je iznenada ostao bez njene zatite, pa se Jovan Kantakuzin osmelio da ga optui za zaveru koju je navodno jo 1330. godine kovao protiv Andronika III Paleologa u vreme njegove teke bolesti. Tada su poele nove avanture nemirnog i slavoljubivog Sirgijana, povezane s njegovim bekstvom u Srbiju. Ne elei da padne u ruke starog suparnika Jovana Kantakuzina, prevejani pustolov je najpre iz prestonice utekao u enovljansku Galatu, a poto se ni tu nije oseao siguran od progonitelja, zaputio se na mletaku Eubeju, gde je proboravio due vreme. Odatle je Sirgijan pisao caru Androniku III Paleologu molei ga da mu oprosti krivicu i dodeli komad zemlje negde u Makedoniji, na ivici carstva Romeja. Ali poto njegova molba nije usliena, on je krenuo u kontinentalnu Grku, pa se preko Lokriana i Akarnanaca sklonio kod Albanaca u Tesaliji, koji su ga spasli zbog starog prijateljstva utemeljenog u vreme kada je on bio namesnik u krajevima na zapadu. Zahvaljujui albanskim putovoama, Sirgijan je kao prebeg bezbedno stigao kralju Stefanu Duanu (krajem 1333). On ga je doekao s pripadajuim poastima mislei da mu njegov dolazak prua priliku da s veim nadama zapone rat sa Romejima. Primio ga je kao prikladnog gosta, prijatelja, istomiljenika i dobronamernog savetnika koji je obeavao da e mu potiniti romejsku oblast u Makedoniji ukoliko mu pomogne da se doepa vlasti u carstvu. Bilo je neophodno u glavnim crtama opisati burnu karijeru slavoljubivog i prevrtljivog Sirgijana, jer je njegov iznenadni dolazak kao prebega pruio kralju Stefanu Duanu neoekivanu i sjajnu priliku da krene u prava osvajanja romejskih gradova u Makedoniji. Ratovanje je poelo u leto 1334. godine. Ve prvi uspesi novih saveznika pokazali su da njihove nade nisu bile neosnovane, jer je Sirgijan s odredima koje mu je dao srpski kralj osvojio vie gradia, a i veliki grad Kastoriju (Kostur). SIRGIJAN je istovremeno poslao mnoga pisma u romejske gradove, nudei njihovim iteljima novac, posede i dostojanstva, pa su se mnogi od njih polakomili da mu priu. Nezavisno od ovog pohoda u kojem su uestvovali i kraljevi odredi, Stefan Duan je samostalno osvojio neke vane vizantijske gradove u Makedoniji, pre svega Prilep i Ohrid, a onda je trebalo da sa svojim saveznikom krene na Solun, iji je puk ve iskazivao naklonost prema Sirgijanu i bio spreman da mu otvori gradske kapije. Savremenik Niifor Grigora pria da je usred leta srpski kralj s vojskom sledio Sirgijana u kretanju ka Solunu, a da su im usput prilazili celi krajevi i gradovi jer su ve odavno eleli Sirgijanovu upravu, a i zbog letine, jer je upravo bilo vreme etve. To je svakako vano za tanije datiranje pohoda saveznika prema Solunu. Opisane akcije kralja Stefana Duana i prebega Sirgijana ugrozile su vitalne interese vizantijske vlasti u Makedoniji i zaleu Soluna, to je ubrzo uoio i sam car Andronik III Paleolog. Zato je ve u prolee 1334. godine iz prestonice pohitao u traku tvravu Didimotiku, gde je prikupljao vojsku za borbu. U leto 1334. godine, kada su ete srpskog kralja ve stigle na Vardar, car Andronik III Paleolog, koji se nalazio kod jezera Volvon, izmeu Rendine i Soluna, dobio je loe vesti da je turska flota od ezdeset laa usidrena

izmeu Palene i Atosa i da odatle pljaka krajeve Halkidike. Protiv nje je poslat veliki domestik Jovan Kantakuzin, a Andronik III Paleolog se uputio u Solun. Tu je caru doao izvesni Sfrances Paleolog da mu ponudi svoje usluge u likvidaciji Sirgijana, opasnog prebega i savetnika srpskog kralja u pohodu na romejsku zemlju. Tada je skovan lukav plan da i on sam prividno prebegne u tabor Stefana Duana, da tamo zadobije Sirgijanovo poverenje, i da ga, kad se za to ukae prilika, uhvati i dovede u neku od tvrava, gde e ga paljivo uvati dok ga ne preda caru. Da bi itava stvar delovala to uverljivije, preduzeti su jo neki usputni koraci: Sfrances Paleolog je najpre postavljen za upravnika nekih pograninih tvrava (Sosk, Devri, Staridol i Hlerin), a kad je po dogovoru otkazao poslunost romejskom vasilevsu i priao Stefanu Duanu, imovina u Solunu mu je zaplenjena, a njegova supruga izloena javnoj poruzi na gradskom trgu. OSVAJAKI POHODI PRVI osvajaki pohod Stefana Duana, koji je iao putevima ranije oznaenim za vladavine kralja Milutina, oigledno nije doneo vea teritorijalna proirenja srpskom kraljevstvu. Meutim, Srbi e uskoro krenuti u osvajanja mnogo ireg zamaha, koja e, s jedne strane, dovesti do znatnih pomeranja vizantijsko-srpske granice, a, s druge, predstavljati samo prvi u nizu velikih osvajakih pohoda kralja i cara Stefana Duana prema vizantijskim krajevima i gradovima. Krajnji rezultat tih ratova za osvajanje oblasti carstva Romeja, koji su potrajali vie od jedne decenije, bilo je pomeranje srpskih granica daleko prema jugu, do donjeg toka Meste, obale Korintskog zaliva i zalea Draa. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:277303-Dusan-kre263e-na-Solun Mir ljutih protivnika IAKO je sve bilo veto smiljeno i pripremljeno, roaci iz Soluna i Verije su pisali Sirgijanu opominjui ga da se uva Sfrancesa Paleologa koji dolazi s namerom da ga ubije. Ali, kada je tobonji prebeg spremno poloio pismenu i veoma stranu zakletvu pred svetom i boanskom trpezom dok su svetenici drali bogosluenje, Sirgijanove sumnje su nestale. tavie, on je Sfrancesa Paleologa doveo svom prijatelju kralju Stefanu Duanu kao dokaz istinitosti obeanja da e ugledni Romeji stati na njegovu stranu. Kao to je ve reeno, u letnjim mesecima 1334. godine, Stefan Duan i njegov prijatelj su s vojskom krenuli prema Solunu i stigli su na ezdeset stadija od grada, pripremajui neposredan napad na njegove mone bedeme. Zanimljivo je da je tada Sfrances Paleolog poeo da strahuje da li e, s obzirom na to da je Sirgijan uvek okruen velikom pratnjom, biti u prilici da potpuno obavi povereni mu zadatak. Zato je preko tajnih izaslanika pisao caru Androniku III Paleologu u Solun molei ga da na gradskim kapijama budu spremni straari koji e ga prihvatiti. U jednom trenutku su Sirgijan i Sfrances Paleolog napustili zajedniki logor i krenuli do reke Galik, nadomak samog Soluna, gde je tobonji romejski prebeg sticajem okolnosti

promenio plan: strahujui da Sirgijana nee uspeti da uhvati ivog i preda ga caru kao to mu je naloeno, odluio je da ga ubije. Njegovi ljudi su maevima napali Sirgijana i smrtno ranjenog doneli ga u logor kralja Stefana Duana, gde je on ubrzo izdahnuo u utorak 23. avgusta 1334. godine, na dan sv. Lupa. Posle uspeno obavljenog zadatka Sfrances Paleolog je utekao sa svojim ljudima u Solun. IAKO nije sasvim ispunio elje Andronika III Paleologa, jer Sirgijana nije doveo ivog, car ga je, ipak, nagradio inom velikog stratopedarha i odgovarajuim godinjim prihodima od zemalja. Sasvim je prirodno da je iznenadno ubistvo Sirgijana potpuno poremetilo planove vezane za napad na Solun, pa je kralj Stefan Duan odmah prekinuo sve akcije prema gradu. Najpre je dostojno oplakao i sahranio svog saveznika i prijatelja, a zatim je, po reima Jovana Kantakuzina, zatraio mir od cara Andronika III Paleologa. Tada je na reci Galik nadomak grada sv. Dimitrija dolo do prvog susreta dvojice vladara: romejskog vasilevsa Andronika III Paleologa i srpskog kralja Stefana Duana. Tom prilikom je zakljuen mir izmeu dve susedne drave, a reena su i neka sporna teritorijalna pitanja iskrsla kraljevim osvajanjima u minulom ratu. Okonanje sukoba svakako je odgovaralo obema zaraenim stranama. Srpski kralj je hitno morao da se pobrine za zatitu severnih krajeva svoje drave kojima je ponovo zapretila opasnost od napada Ugarske, a izvesno je da je ubistvo Sirgijana iznenada poremetilo njegove ratne planove. Kada je re o Androniku III Paleologu, njega su, takoe, oekivali vani zadaci u obnovi vlasti carstva Romeja nad krajevima kontinentalne Grke koji su bili u njegovim granicama i pre katastrofe iz 1204. godine, kada su uesnici etvrtog krstakog pohoda osvojili Carigrad. Kao posledica prvog pada Vizantije, u kontinentalnoj Grkoj obrazovano je nekoliko manjih drava, latinskih i grkih, koje su posle obnove carstva (1261) pruale estok otpor restauratorskim planovima prvih careva iz kue Paleologa. Car Andronik III Paleolog je uspeo da tokom svoje relativno kratke vladavine likvidira grke separatistike drave u Tesaliji i Epiru. O SUSRETU dvojice vladara na reci Galik savremenici Jovan Kantakuzin i Niifor Grigora kratko govore: prvi samo naglaava da je Stefan Duan vratio caru Androniku III Paleologu gradove koje je osvojio Sirgijan, dok drugi belei da je tada zakljuen mir i da se srpski kralj vratio u svoju zemlju. Meutim, Danilov Nastavlja znatno je detaljniji u prikazu svega to se zbilo prilikom tog susreta nadomak Soluna, pa i u pogledu podele teritorija. Srpski pisac pre svega naglaava da je susret dvojice vladara uprilien u petak 26. avgusta pod slavnim gradom Solunom. Ako se prisetimo kazivanja u ovde ve pomenutoj "Kratkoj hronici" da je vizantijski prebeg Sirgijan ubijen nadomak Soluna u utorak 23. avgusta 1334. godine, hronologija Danilovog Nastavljaa dobija punu potvrdu. Prema njegovom opisu, dvojica vladara, do tada ljuti protivnici, uzajamno su se darivali, a onda je nastalo veliko veselje. Srpski kralj je caru Androniku III Paleologu darovao deo zemlje i gradove, a za sebe je zadrao ostale gradove i zemlje grke, odnosno Ohrid, Prilep, Kostur, Strumicu, Hlerin, eleznec, Voden i emren, koje je osvojio u prve tri godine svoje vladavine. Za Prilep se dodaje da je u njemu Stefan Duan podigao carski dvor za prebivanje. Poznavanje srpsko-vizantijskih odnosa za vladavine Stefana Duana namee pitanje da li je njegov ivotopisac verno naveo gradove koje je srpski kralj zadrao po sporazumu zakljuenom

nadomak Soluna sa Andronikom III Paleologom. Sasvim je izvesno da je neke od pomenutih gradova Stefan Duan zaposeo ranije, a da je neke, koje je osvojio njegov saveznik Sirgijan, vratio caru Romeja. Kad je u pitanju Strumica, videli smo da je taj znaajan grad istone Makedonije Stefan Duan zauzeo ve u prvom pohodu prema vizantijskim oblastima preduzetom na samom poetku vladavine (jesen 1331). Gradove eleznec (Siderokastron) i emren osvojio je jo kralj Stefan Deanski. Neke od navedenih gradova (Kostur, Hlerin i Voden), koje je u uspenom pohodu s odredima srpskog kralja osvojio prebeg Sirgijan, Stefan Duan je, po ugovoru, vratio romejskom vasilevsu, jer je poznato da su oni znatno kasnije konano doli pod srpsku vlast, o emu e biti rei u jednom od sledeih poglavlja. NA osnovu iznetih injenica jasno je da je posle pohoda iz 1334. godine Stefan Duan, pre svega, zadrao Ohrid i Prilep, dva veoma vana grada u srednjovekovnoj istoriji Makedonije. Ohrid je bio znamenit crkveni centar, sedite autokefalne arhiepiskopije, osnovane jo pred kraj vladavine vizantijskog cara Vasilija II (976-1025), a posle njegove konane pobede nad Samuilovim carstvom (1018). Sada se to vano crkveno i duhovno sredite, zajedno s nekim njemu potinjenim eparhijama, nalo u granicama drave Stefana Duana, koji je, prema podacima savremenih izvora, iskazivao duboko potovanje prema ohridskom arhiepiskopu. Kada je re o drugom gradu, Prilepu, valja napomenuti da je on u srednjem veku imao neuporedivo vei strateki znaaj nego u kasnijim stoleima, kao i to da se u njegovoj blizini nalazio znameniti manastir Treskavac, ija je crkva posveena Uspenju Bogorodice. Pobedniki srpski kralj je pohitao da toj slavnoj monakoj obitelji potvrdi stare i dodeli nove posede i povlastice. A ba uvod u prvu kraljevu povelju Treskavcu (1334/1335) jasno kazuje da je on nedavno osvojio grad Prilep. Ve je reeno da prestanak rata i sklapanje mira s vizantijskim carem nisu bili posledica samo iznenadnog ubistva prebega Sirgijana, prijatelja i saveznika srpskog kralja, ve i uznemiravajuih vesti koje su stizale sa severnih granica srpske drave - jer je ugarski kralj Karlo Robert zaratio protiv Stefana Duana. Savremenik Jovan Kantakuzin kae da su Ugri zapoeli rat zbog spora oko neke pogranine zemlje, ali da do prave borbe nije dolo poto je Stefan Duan zatraio pomonu vojsku od cara Romeja, a on je poslao svoje odrede, zbog ega se, kako se govorilo, ugarski kralj povukao sa srpske teritorije. ZATO je Stefan Duan srdano zahvaljivao vizantijskom caru na prijateljskoj pomoi, dok je zapovednika odreda Romeja bogato darivao. Zbivanja iz tog rata znatno opirnije opisuje Danilov Nastavlja, razlono tumaei da je Karlo Robert krenuo na Srbiju poto je uo da je kralj Stefan Duan izaao sa svojim silama u daleka carstva naroda, a otaastvo njegovo niko ne uva. Kada su ete ugarskog kralja prele Dunav, Stefan Duan je, obaveten o novoj opasnosti, pohitao s vojskom prema severu. Stigao je do doma Spasovog u ii, gde se nalazila srpska arhiepiskopija i gde se kralj poklonio ikoni vladike sviju Boga i presvete Bogomatere. Na vest o pribliavanju srpskog kralja, ugarsku vojsku je zahvatila panika i ona je u neredu poela da se povlai prema severu. Prava katastrofa nastala je prilikom prelaska Save, u kojoj su se utopili mnogi ugarski vojnici. Ako se saberu izvorne vesti o pomenutom ratu Stefana Duana s ugarskim kraljem, jasno

se moe zakljuiti da tada do pravih okraja nije ni dolo, jer su se ugarske ete brzo povukle preko Save, a u neredima i panici prilikom prelaska reke mnogi vojnici su nastradali. A ukoliko se posmatraju zbivanja iz rata Stefana Duana s Ugrima, najpre se postavlja pitanje njegove hronologije. Veina istoriara je taj rat datirala u prolee ili leto 1335. godine, ali je nedavno, na osnovu podataka ugarskih povelja, vojevanje kralja Karla Roberta protiv Srba pomereno u vreme izmeu novembra 1334. i januara 1335. godine. Drugo pitanje koje se postavlja jeste da li je posle neuspelog pohoda Ugara usmerenog prema oblasti Mave dolo do nekih promena granica izmeu dve susedne drave, Srbije i Ugarske. Ako se poe od injenice da su se ratne operacije odvijale juno od Save, moe se verovati da su posle povlaenja ugarskih eta Srbi zadrali oblast Mave, kao i da su privremeno zaposeli Beograd. PRETENZIJE UGARA VALjA napomenuti da sukob s Karlom Robertom (1334/1335) nije bio jedini rat koji je u vreme Stefana Duana Srbija vodila sa svojim severnim susedima, budui da su Ugri za vladavine ovog kralja, a naroito njegovog naslednika Ludovika I (1342-1382), vie puta pokuavali da proire svoje dravne granice prema jugu, preko obala Save i Dunava. To je bio stalni pravac teritorijalnih pretenzija krune sv. Stefana u srednjem veku. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:277304-Mir-ljutih-protivnika

10. Bugari nude ujedinjenje (16. avgust 2005.)

U PRVIM godinama svoje vladavine, kralj Stefan Duan se suoio s jo jednim vanim zadatkom. Od uspenog reavanja tog zadatka neposredno je zavisila njegova osvajaka politika prema jugu, zbog ega ga je srpska vlastela i dovela na presto. U pitanju su bili dalji odnosi sa susednom Bugarskom, iji je car Mihajlo iman izgubio presto i ivot u bici kod Velbuda (28. jula 1330). Srpski kralj Stefan Deanski je posle ove velike pobede krenuo s vojskom u unutranjost zemlje Bugara. Ve 1. avgusta 1330. godine stigao je u selo Izvor, gde su mu doli poklisari Belaura, brata cara Mihajla imana, ali i drugih bugarskih boljara, nudei sporazum kako bi ubudue srpsko kraljevstvo i bugarsko carstvo bili ujedinjeni. Tada se Stefan Deanski pismom obratio svojoj sestri Ani, bivoj eni Mihajla imana, koja je s decom proterana iz Trnova poto je on sklopio drugi brak sa Teodorom, sestrom cara Andronika III Paleologa (1324). Namera srpskog kralja je bila da na trnovski presto dovede sestru Anu i njenog prvoroenog sina Jovana Stefana, to je i uinio, poslavi o tome zapovest bugarskim boljarima. Zanimljivo je da i savremenik Jovan Kantakuzin opisuje navedenu promenu na prestolu u Trnovu: vasilevsu Androniku III Paleologu javljeno je da su, posle pogibije Mihajla imana, bugarski boljari oterali njegovu udovicu Teodoru s decom, a carski dvor i vlast nad Bugarima predali sestri Stefana Deanskog koja je ranije bila udata za trnovskog cara (uz nju su bila i njena deca). Prema izvornim podacima, ubrzo posle pobede kod Velbuda - krajem avgusta ili poetkom septembra 1330. - kralj Stefan Deanski doveo je na trnovski presto svog sestria Jovana

Stefana i njegovu majku Anu, dok je bugarsku prestonicu napustila Teodora, udovica Mihajla imana i sestra cara Andronika III Paleologa. Meutim, prosrpska vlast nije se dugo odrala na prestolu u Trnovu. POETKOM prolea 1331. godine protiv Jovana Stefana i njegove majke Ane ustali su bugarski boljari koje su predvodili protovestijar Raina i logotet Filip. Zbacili su ih s vlasti i na presto doveli despota Jovana Aleksandra, gospodara oblasti oko grada Lovea. Jovan Stefan i Ana su se sklonili u Srbiju. Oigledno je da poloaj srpskog tienika u Trnovu nije bio vrst, emu je svakako doprinela i iznenadna akcija biveg bugarskog saveznika, cara Andronika III Paleologa. On je, po dobijanju vesti o bici kod Velbuda i promeni na trnovskom prestolu, ostavio u Solunu Sirgijana, pa je iz Adrijanopolja krenuo u pohod na krajeve Bugarske. Tako je osvojio tvrave Anhijal, Mesemvriju, Aetos, Kteniju, Rosokastron, a zatim se vratio u Carigrad. Ako se ovim nevoljama u graninim krajevima prema ranije prijateljskom carstvu Romeja doda injenica da je u susednoj Srbiji poela borba za presto izmeu Stefana Deanskog i njegovog sina Stefana Duana, jasno je da vlast Jovana Stefana i njegove majke Ane nije mogla da se dugo odri u Trnovu. Pored iznenadne spoljne opasnosti, Jovan Stefan nije vie mogao da rauna na podrku iz susedne Srbije, koju su ve potresali unutranji nemiri. Pobunjeni bugarski boljari su u prolee 1331. godine na presto u Trnovu doveli despota Jovana Aleksandra, gospodara oblasti oko Love