Časopis Vidovdan, broj prvi, "SRBI U NATO?"

www.vidovdan.org2 ВИДОВДАН 1/2010

СРБИ у НАТО?

Традиција за нови миленијумБрој

1, 28

. јун 2

010.

годи

не, б

еспл

атан п

риме

рак

www.vidovdan.org

www.vidovdan.org

www.vidovdan.org 1/2010 ВИДОВДАН 3

ре 5 година покренули смо сајт „Видо-вдан“ (www.vidovdan.org). Желели смо да спојимо (гео)политичку аналитику са

принципијелношћу и јасним ставом. Закључили смо да на српској медијској, политичкој и ин-телектуалној сцени има много оних који моти-висани личним интересима „сагледавају“ нашу стварност, прошлост и будућност, као и, с дру-ге стране, оних који неаргументовано исказују своја убеђења. Сматрали смо да је таква пракса штетна за друштво, па смо одлучили да то, коли-ко је у нашој моћи, променимо. Посао аналити-чара је да хладне главе, засновано на чињеница-ма, рашчлањује политичку стварност, а не да се емотивно опредељује, интересно проституише или декларише без дубинског познавања мате-рије којом се бави. Опет, није добро ни када чо-век нема искрена убеђења. Објективност не ис-кључује препознатљив став, већ га подразумева. Свако ко свом народу и држави жели добро, има обавезу да јавно делује у складу са сазнањима до којих је дошао. То важи и за регуларне околнос-ти, а камоли када је у питању српско друштво, које се налази на ивици амбиса.

Наш приступ послу којим се бавио изража-вају следеће речи: „Активистичка аналитика са кичмом“. На основу онога што смо рекли, јасно је да када кажемо кичма – мислимо на морални ин-тегритет. А ево шта подразумевамо под активиз-мом. Није довољно, макар и отворено, износити ставове, већ је важно и свеобухватно деловати како би се у складу са њима позитивно утицало на друштвено-политичку стварност. Анализи-рајући ми позивамо на акцију. Што се тиче нашег идеолошког опредељења, њега одражава мото: „Традиција за нови миленијум“. Разуме се, наша национална, светосавска традиција. Сматрамо да држава и нација нису категорије прошлости. И да као што свако нормалан воли своју породи-цу, и сви ми морамо да будемо одани и посвеће-ни земљи и народу. Отуда, бавећи се аналитиком настојимо да дамо свој допринос опстанку и на-претку нашег народа у све три његове државе – у Србији, Српској и Црној Гори – као и у ширем региону и дијаспори. Поред тога, желимо да на начин који је реалан радимо у прилог свестраног повезивања, па и обједињавања српског наро-да и његовог историјског, етничког и државног простора. Међутим, не мислимо да свом народу можемо да помогнемо ако будемо заточеници прошлости. Потребно је да се на конструктиван начин модернизујемо и тако јачамо капацитет за деловање у корист народа. Прошлост треба да нас инспирише а не да нас кочи.

У складу са жељом да спојимо традицију и модерност почели смо са сајтом. Но, мисли-мо да електронски медији не могу, и не треба, да замене „класичне“. То има и симболичку, као и практичну димензију. Зато смо одлучи-ли да покренемо и писано издање Магазина Видовдан. Тако ћемо допрети до ширег круга читалаца, али и истаћи тежњу да на плодо-творан начин спојимо прошлост и будућност. Штампано издање Магазина Видовдан изла-зиће периодично, са тенденцијом да постане месечник, а састојаће се од аналитичких, али популарно писаних текстова, као и изјава уг-ледних личности у вези са темом којој ће кон-кретан број бити посвећен.

Први број Магазина Видовдан бави се пи-тањем, евентуалног, уласка српских земаља у НАТО. Одмах, у складу са видовданском ети-ком и нашим приступом аналитици, отворено да кажемо: категорички смо против тога. На наредним странама аргументовано ћемо об-разложити зашто мислимо да је за Србе штет-но, па и погубно, да ступе у НАТО.

На крају овог уводника, да објаснимо зашто смо изабрали име Видовдан. Одлучили смо да се наш интернет и штампани магазин тако зове, пошто је Видовдан симбол истрајне, пожртво-ване борбе нашег народа за правду и опстанак. Српски народ је много пропатио због своје правдољубиве неспремности да се поклони и покори освајачкој сили. То је чинио не само због слободарског духа, већ и опредељења да своју срећу не гради на туђој несрећи. Иако мислимо да смо због недостатка националног прагматизма, и незрелости наше елите, много пута непотребно страдали, сматрамо да је до-бро што никада нисмо били лешинари, нити нечији коњоводци.

Срби су лојални савезници и добри прија-тељи, поносни и самосвојни. Видовдан олича-ва све те вредности, а оне и убудуће треба да красе наш народ. Ипак, морамо да научно да се успешније и рационалније – избегавајући непотребна страдања и не расипајући снаге – боримо за своје националне интересе. Нарав-но, на праведан начин, у складу са српским моралним кодексом који одражава изрека: „Ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога“. Суштина видовданске идеје је доследна борба за свој народ у складу са универзалним моралним начелима. Улазак у НАТО представљао би њену негацију.

Драгомир Анђелковић и Бранко Радун

Видовдан против НАТО-а

УВОДНИК

П

Оснивачи и издавачи:Национални клуб Видовдан (Нови Сад – Београд)Центар за стратешку сарадњу (Бања Лука)

Уредници:Бранко Радун[email protected]

Драгомир Анђелковић[email protected]

Креативни уредник:Александар Дунђерин[email protected]

Дизајн и графички уредник:Душан Златић

Лектура и коректура:Мара НиколићОлга Јанковић

Секретар редакције:Даринка Николић

Редакција:Радован Калабић Саша Гајић Душан Ковачев Милован Балабан Милорад Вукашиновић Милош Кнежевић Александар Павић, Дејан Мировић Небојша Вуковић Бошко Јовановић Горан Р. Игић Драган Петровић Слађан Николић Александар Бркић Жарко Јанковић

Контакт:+381 11 [email protected]

НЕ У НАТОБРАНКО РАДУННАТО лоботомија јавности. ............................................................................4ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋЗбог будућности: не у НАТО............................................................................6РАДОВАН ТВРДИШИЋШест разлога против НАТО-а.........................................................................9ИНТЕРВЈУ

ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦАВласт иза леђа грађана гура Србију у НАТО ...... 12

МЛАДЕН БОСИЋНАТО интеграције поткопавају Дејтон и РС .....24

ПРЕДРАГ НИКОЛИЋСрпску нико осим нас не може да сруши ...............................................38

СРБИ У НАТОДУШАН КОВАЧЕВ300 милијарди разлога против Алијансе....................................................14МИЛОВАН БАЛАБАНПерспектива Срба у Пакту..............................................................................16ДЕЈАН МИРОВИЋЗапад не жели Србе као савезнике...............................................................18МИЛЕ САВИЋМоже ли НАТО сачувати Републику Српску...........................................20

ГЕОПОЛИТИКАДРАГАН ПЕТРОВИЋМултиполарност контра атлантских интеграција.................................28МИЛОРАД ВУКАШИНОВИЋАнтиевропска стратегија Америке и Турске............................................30САША ГАЈИЋЕвропа – талац НАТО-а...................................................................................33НЕБОЈША ВУКОВИЋНАТО путеви дроге...........................................................................................36

АЛТЕРНАТИВА НАТО-УДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋНАТО има реалну алтернативу ................................................................. 42АЛЕКСАНДАР ПАВИЋБосна и Херцеговина и нови модел европске безбедности ................44ВЛАДАН ГЛИШИЋАктивна неутралност ...................................................................................48

САТИРОМ НА НАТОВАСИЛИЈЕ МИШКОВИЋ11 теза у прилог Пакта .................................................................................. 52

КУЛТУРА И НАТОАЛЕКСАНДАР ДУНЂЕРИННАТО-огледало српске књижевности........................................................54

ИСТОРИСЈКИ ОСВРТРАДОВАН КАЛАБИЋГенеза НАТО пакта: Европа, Балкан и Западни фронт.........................58

САДРЖАЈ

АРГУМЕНАТА ПРОТИВ ЧЛАНСТВА У НАТО11 Уласком у Северноатлантски пакт Србија и Република Српска оправдале

би НАТО агресије из 1995. и 1999. године, и дале легитимитет гушењу Ре-публике Српске и отмици Косова и Метохије.

Српске земље - Република Српска, Србија и Црна Гора – могу да уђу у ЕУ а остану ван НАТО-а, као што су то учиниле Ирска, Аустрија, Финска,

Шведска, Малта и Кипар.

Уласком у НАТО српске земље би окренуле леђа Русији и изгубиле подршку најзначајнијег савезника у вези са одбраном Косова и Метохије и заштитом

дејтонског статуса Републике Српске. Уз то, тиме би угрозиле своје виталне економске интересе, односо шансу да постану регионални лидери у области енергетике.

Уласком у НАТО и учешћем у освајачким ратовима које тај пакт води, ди-ректно се излажемо опасности да постанемо мета исламистичког терори-

зма. Зашто да наши градови буду на удару терориста због туђих интереса?

Сада су на глобалном нивоу највећи инвеститори земље које нису чланице НАТО-а. Такође, државе које примају највише инвестиција нису део тог

војног савеза. Неутралност, а не војно сврставање, погодује привлачењу ин-вестиција са свих страна света.

Чланство у НАТО-у је вишеструко скупље од неутралности. Оно подразум-ва преоружавање војске у складу са НАТО стандардима и финансирање

учешћа у НАТО операцијама из сопственог буџета. Зашто да се још више за-дужујемо због чланства у Северноатлантској алијанси, од чега ће корист имати само НАТО-лобисти и инострани произвођачи оружја?

Неулажењем у Северноатлантски војни савез ми се са њим не би конфронти-рали пошто смо већ сада активни учесници програма Партнерство за мир.

Пошто се Србија већ определила да буде војно несврстана, у случају да нека друга српска земља – Република Српска или Црна Гора – ступи у

западну алијансу, наш национални корпус и државни простор био би кобно поцепан.

Зашто да гинемо за туђе интересе? Ако су српски војници, противно резо-луцији 1244, онемогућени да се врате на Косово и Метохију како би тамо

штитили наш народ и светиње, зашто би ишли у Авганистан и Ирак да ратују за Американце?

Бесмислено је ући у НАТО јер нам не доноси никакву корист. Штавише, услов за тзв. атлантске интеграције је да фактички прихватимо сецесијсу

Косова и Метохије и одрекнемо се виталних ингеренција Републике Српске. Било би неразумно да жртвујемо своје кључне интересе и да нам којим слу-чајем чланство у НАТО-у користи. Тим пре тако је када нам НАТО не нуди ништа добро.

Ко би ценио народ који је само десет година после агресије и окупације дела територије добровољно приступио онима који су му то зло учинили?

123

456

7891

1

0

1

www.vidovdan.orgwww.vidovdan.org4 ВИДОВДАН 1/2010

нашим медијима се води неравноправни рат између моћног и организованог НА-

ТО-лобија, с једне, и слабе и не-повезане анти-НATO групације, с друге стране. Јавност је, и поред вишегодишње кампање, и даље антиНАТОвски расположена. Но, готово читав естаблишмент је, или проНАТОвски оријентисан, или, пак, опортунистички чека да види како ће се ствар развијати.

Тако у Влади, пре свега, у странци која је окосница владајуће коали-ције, имамо отворене НАТО-ло-бисте, који сваку прилику користе да убеђују јавност у „благодати“ учешћа у туђим ратовима и опор-тунисте који не смеју да се јасно и јавно определе. Овде, наравно, нису толико битна уверења колико лич-ни интереси, које одређени поли-тички кругови виде у директном везивању за НАТО-структуре. Да је ситуација са њиховим интере-сима другачија, већина НАТО-ло-биста би, вероватно, била на другој страни.

РАЦИО И ЕМОЦИЈЕ ПРОТИВ НАТО-а

Прва манипулација од стране „наших“ НАТО-структура је твр-дња да је отпор уласку у НАТО чис-то емоционалан, без рационалних аргумената који говоре у прилог не-уласку у тај војни савез. Међутим, поред природних емоција у вези са злочиначким бомбардовањем Србије, и тога што је нормално да вам је име Милице Ракић довољно да будете против уласка у НАТО, постоје и бројни рационални аргу-менти против чланства у тој мили-тантној алијанси.

Пре свега, уласком у НАТО се ле-гализује бомбардовање Републике Српске и Србије, те отмица Косова и Метохије. Тиме бисмо прихвати-ли одговорност (да смо с правом кажњени) за бомбардовање, па бис-мо морали прихватити и сецесију Косова и Метохије. Ово је сасвим извесно, јер, већ увршћена у НА-

ТО-ешалоне, чека нас Албанија, која ће примање Србије у НАТО, у погодном моменту, тиме условити, као што је улазак БЈР Македоније у НАТО, Грчка условила променом њеног имена. Ако би ушли у НАТО, у случају конфликта са Албанцима, кључне државе НАТО-а би опет биле против нас, као што је у вре-ме Турске инвазије на грчки Кипар Америка то „благословила“. Грцима није помогло чланство у атлантском пакту. Значи, од нас се тражи не само да се понизимо и одрекнемо својих виталних интереса, већ да урадимо и оно што ни једна европска (па ни афричка или азијска) држава не би урадила – да дамо сагласност за се-цесију дела територије зарад уласка у војни савез који је на нас недавно извршио агресију. Тешко да може-мо наћи толико јадан народ који би

пристао на овакве услове. Међутим, власт која би то учинила, очиглед-но, већ смо нашли.

МИТ О ИНВЕСТИЦИЈАМА

Лажне аргументе НАТО-лоби-ста о тобожњој већој безбедности Србије, или о ко зна каквим ин-вестицијама у земљу због уласка у НАТО, сама стварност демантује. Уласком у НАТО се угрожава без-бедност Србије, јер се легализује тзв. независно Косово које је гене-ратор регионалне нестабилности. Улазак у тај војни савез, као и у његове војне авантуре, никог неће учинити безбеднијим, напротив. Исто тако, нема ниједног реле-вантног истраживања које доводи у везу чланство у НАТО-у са нивоом страних инвестиција. Напротив,

Пише БРАНКО РАДУН

У медијима се пласирају тезе о корисности приступања западном војном савезу које имају изразито манипулативни карактер. Колико би нас заиста коштало приступање НАТО пакту?

НАТО лоботомија јавности

У

НЕ У НАТО

www.vidovdan.org 1/2010 ВИДОВДАН 5www.vidovdan.org

највећу стопу страних директних инвестиција имају земље ван овог војног савеза.

Значајно је истаћи да уласком у НАТО суштински кваримо односе са државама ван тог савеза, пре све-га, са нашим савезником, Русијом. НАТО-лобисти покушавају да пла-сирају лаж како чланство Србије у НАТО-у, који је од свог оснивања до данас био уперен, пре свега, против Москве, не би погоршало српско-руске односе. То демантују изјаве руских званичника, попут амбасадора Русије, Конузина, које се, наравно, веома пажљиво фил-трирају и прикривају у домаћим проНАТОвским медијима. Јасна је и изјава руског амбасадора при НАТО-у, Дмитрија Рогозина, који је рекао да ако Србија жели да уђе у НАТО, фактички мора да се одре-кне Косова и Метохије, па ће у том случају Русија преиспитати свој однос према Косову и Метохији. Јер, не могу Руси бити већи Срби од Срба. Ово је природна реакција, јер, заиста, ако Србија прихвати тзв. независно Косово, то обесмишљава противљење сецесији Косова и Ме-тохије од стране земаља предвође-них Русијом.

Свакоме, иоле, упућеном у геопо-литичке односе, јасно је да самим ослањањем на Русију, Србија има много јачу преговарачку позицију и према ЕУ и према Америци. По-сета председника Русије, Дмитрија Медведева, Србији, изазвала је очигледно „отопљавање“ става ЕУ према Србији и укидање виза. То је илустрација како се, чак и са рела-тивно симболичким гестовима ру-ско-српске сарадње, мења и однос кључних Западних актера према нама. Срби су успевали у новијој историји да остваре своје виталне интереса само када су имали блис-ке односе са Русијом.

КОНФЛИКТ СА РУСИЈОМ

Следећи рационални разлог про-тив учлањења у НАТО је - реално могућ, директан конфликт са Ру-сијом, а не само кварење односа са искреним пријатељем (што је и главни циљ НАТО-лобиста). Не-давно објављена нова Војна док-трина Руске Федерације, дефинише ширење НАТО-а као опасност по безбедност Русије, а ми бисмо се учлањењем у тај савез уписали на списак потенцијалних непријатеља Русије. То би био преседан у исто-рији односа Русије и Србије.

Беда која би нас задесила уч-лањењем у НАТО-пакт јесте и фи-

нансијске природе. Реорганизација Војске по НАТО-стандардима, што значи куповину оружја и војне оп-реме од кључних земаља чланица НАТО-а, онако како њима то одго-вара, а не како нама треба, одвело би нас у још гору презадуженост. Оружје које ми поседујемо и које можемо производити и сервиси-рати неупоредиво је јефтиније од сличног које производе САД и дру-ге земље НАТО-а. На пример, тенк домаће производње М-84. коштао је око милион долара, а амерички тенк типа Абрамс коштао би нас пет пута више. При томе, ако сами или у кооперацији производимо тенк, ангажујемо своју привреду и запошљавамо своје људе, па тако већи део нашег новца остаје нама. Још увек памтимо колико је била

значајна и успешна војна индус-трија у Србији, иако западни моћ-ници, истина уз помоћ домаћих тајкуна, систематски уништавају нашу привреду и бришу памћење. Зашто бисмо уништили могућност за извоз традиционално доброг производа из Србије?

РАСТ ВОЈНИХ ТРОШКОВА

Чак и ако НАТО одобри привре-мено редуковање војних издатака, да би се одобровољила домаћа јав-ност и тобож показало како је члан-ство у њему „јефтиније“, касније стиже за наплату много већи рачун. Независне процене говоре да нове чланице временом, под притиском НАТО-централе да повећају војни буџет за око 50%, саме финанси-рају преоружавање своје војске по НАТО-стандардима. Исто тако, земље чланице саме сносе трош-кове учешћа својих војних једини-ца у НАТО-ратовима, на далеким ратиштима.

Највећи деманти пропаганде да се уласком у НАТО смањују војни трошкови, представља чињеница да државе чланице НАТО-а имају много већа издвајања за војни буџет од неутралних земаља. Аустрија и Ирска издвајају вишеструко мање

одНАТО земаља (испод 1% БДП-а), а Словенија је пре приступања НА-ТО-у издвајала три пута мање од Турске, а око четири пута мање од Грчке. У извештају независног и уг-ледног Женевског центра за кон-тролу наоружања (ДЦАФ) наводи се да НАТО-чланице издвајају од 2,8 до 2,9 посто БДП-а, а земље које ниису у НАТО-у, од 1.8 до 1.9 посто БДП-а. Ранд корпорација је, поче-тком деценије, дошла до процене да би трошкови уласка у НАТО нове четири чланице (Чешке, Мађарске, Словачке и Пољске) требали да се крећу око 100 милијарди долара. Треба имати на уму: не само да су трошкови куповине новог оружја цена уласка у Атлантски пакт, већ је то и удар на војну индустрију, војно образовање и логистику, који нису „наводно“ по НАТО-стандардима.

СРПСКИ МРТВАЧКИ КОВЧЕЗИ

Осим финансијске штете, која би директно погодила већ јадан стандард грађана Србије, призва-ли бисмо још једну беду учлањењем у НАТО. Пристанком да шаљемо наше момке на крвава НАТО-ра-тишта Ирака и Афганистана (мо-гуће и Ирана) добили бисмо, поред Срба у мртвачким ковчезима, и озбиљну шансу да постанемо мета терористичких напада исламских екстремиста.

Уласком у НАТО, Србија би доби-ла и „инвестиције“ у виду НАТО-база у којима би било инсталирало конвенционално, нуклеарно или биолошко-хемијско наоружање. Ми ни не знамо какво је оружје стационирано на Косову и Мето-хији, у НАТО-бази Бондстил, као ни против кога је уперено.

Дакле, уласком у НАТО, једини добици Србије биле би војне базе са противракетним системима и, вероватно, нуклеарним бојевим главама усмереним према Русији или неким земљама Блиског ис-тока. Разуман човек не мора бити стручњак да би закључио какве би реакције овај поступак изазвао у поменутим државама. Разуман човек такође може да процени ка-кав је профил људи који су у стању да се одрекну колевке национал-ног идентитета, да морално и ма-теријално упропасте сопствени народ гурајући га у наручје Орга-низације која га је недавно физички уништавала широм бивше Југосла-вије. На срећу, судећи по реакција-ма јавности, медијска лоботомија НАТО-лобиста биће неуспешна акција „немилосрдног ђавола“.

У Влади, пре свега у странци која је окосница

владајуће коалиције, имамо отворене НАТО-

лобисте, који сваку прилику користе

да убеђују јавност у „благодети” учешћа у

туђим ратовима

НЕ У НАТО


АТО нам је учинио мно-го зла. Учествовао је 1995. године у агресији на Репу-

блику Српску и Републику Срп-ску Краијну. Услед тога трећина прве српске државе је окупира-на, а друга је збрисана са лица земље. Хиљаде наших сународ-ника су убијене, а стотине хиља-да Срба прогнане. Већ после 4 године (1999), НАТО је отпочео агресију и на Србију и Црну Гору. Скоро 80 дана, цивилни и војни објекти широм СР Југославије, даноноћно су бомбардовани. Да би спречио даље проливање крви и разарање, Београд је прихватио споразум којим су, уз формалну потврду територијалног интегри-тета Србије, Косово и Метохија препуштени контроли НАТО-а. Но, непријатељ на окупираној те-риторији није имао милости ни према женама и деци, а камоли мушкарцима, нити је поштовао дату реч. Аминовани од стра-не НАТО-а, уследили су маса-кри стотина српских цивила од стране албанских бојовника, а није прошло ни десет година пре него што су САД и већина других НАТО савезника Вашингтона, противно међународном праву и аранжману који су направили са Београдом, признали тзв. државу Косово.

РАЦИОНАЛНИ РАЗЛОЗИ ПРОТИВ УЛАСКА У НАТО

Ипак, све ово чега смо се по-дсетили, иако је за нас болно, не сме да има пресудну улогу када дефинишемо однос према НА-ТО-у. Шта је било, било је. Мо-рамо хладне главе да сагледамо корист коју нам доносе, и штету коју нам наносе, потенцијалне тзв. атлантске интеграције (што је други назив за ступање у НАТО). Ако тако учинимо, такође ћемо увидећемо да нам у том војном савезу није место. И то не због емоција, већ услед рационалних разлога. Не због прошлости, већ

због будућности. Ево, тек при-мера ради, неколико разлога из којих произлази такав закључак, а има их много више. Њих никак-ви, евентуални, разлози у прилог НАТО интеграција не могу да анулирају.

1. Ступањем у НАТО поткопавамо Републику Српску и одбрану Косова и Метохије

Можда би и као чланица НА-ТО-а могли да наставимо да се залажемо за оно што сматрамо својим виталним националним интересима. Међутим, једна ствар је начелно имати могућност да се нешто чини, а друга је имати капацитет да се уради оно што се жели. Србија сама, чак ако и ве-рујемо у патриотизам њене вла-сти, не може да спасе Републику Српску, односно да очува српске позиције на северу Косова и кон-трира даљем признавању своје сепаратистичке покрајине. Да би уистину нешто постигли потреб-на нам је подршка Русије. Одлуч-ним ставом Москва је спречила да се Савет безбедности ОУН по нас неповољно одреди, а сада обесхрабрује реализацију плана „Олуја 2“ тј. запоседање и етнич-ко чишћење од стране Приштине, уз помоћ ЕУЛЕКС-а, преосталих делова КиМ насељених Србима. Уз то, Русија утиче на многе владе да не подлегну америчком при-тиску и не признају квази-држа-ву Косово, односно парира поку-шајима Вашингтона и Истамбула да наметну централизацију БиХ, и тако ако не и укину, онда бар обесмисле Републику Српску (која би била сведена на пуку ад-министративну форму).

Ако би Србија прихватила да ступи у НАТО, односно Репу-блика Српска не би блокирала улазак БиХ у тај војни савез, Ру-сији би послали поруку: немојте више да нам помажете. Бесмисле-но је очекивати да у нашу корист и даље ради онај на чију штету

делујемо тиме што се прикљу-чујемо организацији која је ус-мерена против његових интере-са. Чујемо од НАТО лобиста да је Москва са Софијом очувала до-бре односе и пошто је та словен-ска и православна земља ушла у НАТО. Но, Бугарској нико не узима део земље, и отуда та др-жава од Русије не очекује помоћ у вези са одбраном територијал-ног интегритета. А Србија такву помоћ тражи, па је бесмислено поређење са нашим источним суседом у вези са последицама тзв. атлантских интеграција по односе са Москвом. Неоспорно је да би уласком у НАТО, и тиме одбацивањем даље подршке Ру-сије, ми сами трасирали пут за уништење Републике Српске и завршавање сецесије Косова. То Вашингтон зна па и зато, у жељи да оконча оно што је почео, ин-систира да што пре „изаберемо“ да постанемо његов „савезник“. И да тако сами елиминишемо оно што му отежава да успешно ради против нас.

2. Ступањем у НАТО рескирамо да будемо увучени у туђе ратове

Војни савези нису хуманитарне организације. Бивају створени не да служе прогресу, већ да би, онда када је то потребно њиховим кре-аторима, водили ратове. То важи, видели смо на сопственом приме-ру, и за НАТО, а ако већ нисмо у стању да силом оружја остваримо своје легитимне циљеве (нпр. ос-лободимо део територије који је тренутно под туђом контролом) зашто да гинемо за туђе инте-ресе? НАТО је после окончања Хладног рата изгубио мисију због које је створен, и сада служи америчкој експанзији на Исток, ради освајања енергетских и дру-гих ресурса. Што да сутра наши војници иду у рат против братске Русије или неке друге земље ради профита америчких компанија? Зашто да Београд, Бања Лука или

Пише ДРАГОМИР АНђЕЛКОВИћ

Чланаством у атлантском пакту подривамо Републику Српску и одбрану Косова и Метохије, рескирамо да будемо увучени у туђе ратове и угрожавамо своје економске и геополитичке интересе

Због будућности: Не У НАТО

Н

НЕ У НАТО


Подгорица буду мете руских ра-кета зато што смо дозволили да нас наши политичари, из свог личног или политичког рачуна, увуку у организацију чије армаде су окренуте против Руске Феде-рације? Због чега да нам стижу ковчези са телима наших момака из Авганистана и Ирака?

И то није све. Ако Србија, Репу-блика Српска и Црна Гора уђу у НАТО, као магнет ће привлачи-

ти исламске терористе. На један начин је у муслиманском свету као амерички савезник препо-зната Шпанија, а на други, мно-го гори, биле би српске земље. Ми смо, због ужасне антисрпске пропаганде из 90-их, дошли на глас као мрзитељи муслимана. Стога, ако САД нападну Иран или неку другу исламску земљу, односно интензивирају, по цену још већих цивилних жртава, опе-

НЕ У НАТО

Зашто и да престонице Србије, Српске и Црне Горе постану мета исламистичких терориста због нашег „савезништва“ са Америком?

Што да сутра наши војници иду у рат против братске Русије или неке

друге земље ради профита америчких компанија? Због чега да нам стижу

ковчези са телима наших момака из

Авганистана и Ирака?


рације у Ираку и Авганистану, а ми ступимо у НАТО, пре ће срп-ски градови бити места мусли-манских терориста него румун-ски или шпански. Сећате се шта се пре неколико година десило у мадридском метроу? Зашто да због НАТО-а рескирамо да се код нас догоди нешто још мно-го горе? Да експлодирају бомбе у нашим школама и болницама? Што да стрепимо сваки пут кад наша деца изађу из куће зато што је Вашингтон одлучио да због освајања нафтних поља нападне још неку далеку државу?

3. Ступањем у НАТО угрожавамо своје економске и геополитичке перспективе

Свет се и пре избијања велике економске кризе драстично изме-нио, а сада су дотадашњи трен-дови још додатно убрзани. Већ је одмакло померање тежишта еко-номске моћи са простора Запада, и то, пре свега, ка Истоку. Само пре десет година (2000), Бруто домаћи производ (БДП) САД и свих садашњих чланица Европ-ске уније, исказан на основу па-ритета куповне моћи, био је три пута већи од вредности свих фи-налних роба и услуга створених у Русији, Кини, Индији и Брази-лу (земље групе БРИК). Већ ове године (2010) четири споменуте земље имају дупло мањи БДП у поређењу са збиром америчког и држава ЕУ, а до 2020. године ће се у том погледу изједначити са њима, а можда их чак и претећи. До 2016 или 2017. године Кина ће имати БДП једак америчком, односно обе земље ће у светском БДП-у учествовати са око 17-18%. Још пре двадесет година (1990) амерички БДП је био 7 пута већи од кинеског, односно док је на Америку долазило чак 23%, на Кину је отпадало свега 3,5% светског БДП-а! Из ових података видимо колико се свет драстично променио током задњих неколи-ко деценија.

Десиле су се промене које су рав-не паду Берлинског зида, само што је он срушен у року од неко-лико сати. Но, иако знатно спо-рије, глобална геополитичка рав-нотежа је нарушена као 1989-90. године. Кина и Индија су постале не само економске суперсиле, већ су и трасирале пут да у наредних десетак година, поготово прва, то постану и у војно-политичком погледу. Русија је већ сада, наро-чито када се ради о нуклеарном

потенцијалу и моћи копнене војске, једнака Америци. Уз то, Европа од ње зависи у енергет-ском погледу. Војно-политичка моћ, историја је то показала, прати економску. А у времени-ма када је одмакла прерасподела моћи, бесмислено је да постане-мо савезници са онима којима је припадала прошлост и донекле припада садашњост, али неће и будућност. Када већ током 90-их година, у време у коме су САД и НАТО били у напону снаге, нис-мо били у том друштву, неразум-но је да у њега улазимо онда када је одмакла фаза његовог опадања. НАТО-амерички брод полако али сигурно тоне, и док многе земље које су на њему биле када је тамо владало изобиље смишљају еле-гантан начин да га напусте, нама се представља да нам се исплати да се на њега укрцамо.

Размислите и сами – да ли је тако? Или је можда много боље да искористио шансу коју имају Ср-бија, Република Српска (односно БиХ) и Црна Гора, као ретке ев-ропске земље које нису чланице НАТО-а, да се у новонасталим околностима геополитички

позиционирају тако да буду оазе мира и сарадње. Да реализујемо могућност да српске земље мак-симално ојачају економске и по-литичке везе са новим велесила-ма, и да упоредо развијају што је могуће боље односе са државама из састава евроатлантског блока, како би двоструко профитирале. Уосталом, и у ЕУ ће нас пре при-мити као земље које доносе неку корист – а стратешко-партнерске везе са силама ван састава Уније то представљају – него социјалне случајеве који за чланство поку-шавају да се квалификују само испољавањем вазалне покор-ности према Вашингтону! Услов за чланство у ЕУ није и улазак у НАТО (примери Аустрије и Фин-ске то показују), али промишље-на геополитичка оријентација јесте битна не само за дугорочан напредак, већ у новонасталим околностима, после новог, криз-ног таласа слабљења Запада, и за ступање у ЕУ. Све друго су празне пропагандне приче.

ТРЕБА НАМ ПРЕПОРОД А НЕ НОВА ПАТЊА

Видели смо да озбиљни разлози рационалне природе говоре про-тив чланства Србије, Републике Српске и Црне Горе у НАТО-у. Због будућности, а не због про-шлости – да то поновим – мора-мо да се одупремо покушајима да нека од тих српских земаља буде увучена у НАТО. Крајње време је да схватимо да живимо у свету који се битно разликује од оног из 1990. или 2000. године. И да, ако смо већ пропустили да схватимо последице рушења Берлинског зида, због чега смо страшно ис-паштали, сада не смемо да пре-видимо да је почео да се круни и Евроатлантски бедем. Срби су релативно малобројан, напаћен народ, који се, и у миру, из го-дине у годину додатно „топи“. И зато нам не требају ратови и војни савези – поготово не онај који служи туђим интересима и то на уштрб наших, а силе које га чине из дана у дан губе глобалну утакмицу – већ нам је потребан биолошки, економски и сваки други препород. Отуда, због са-дашње и још нерођене српске деце, енергично кажимо: НЕ У НАТО! И будимо спремни да се боримо, ма каква начелно имали политичка убеђења, против сва-ког ко наметањем тзв. атлатнских интеграција ради против боље будућности нашег народа!

НАТО-амерички брод полако али сигурно тоне,

и док многе земље које су на њему биле када је тамо владало изобиље

смишљају елегантан начин да га напусте, нама

се представља да нам се исплати да се на њега

укрцамо. Размислите и сами – да ли је тако? Или је можда много боље да

искористимо шансу коју имамо, па да постанемо

оаза мира и сарадње

НЕ У НАТО


Србији, која се определила за војну неутралност, готово свакодневно се испољава по-

литичка воља тренутног режима да се једног дана пробудимо усред НАТО пакта, а да се о томе народ што мање пита.

Српски народ, као и грађани Ср-бије у већини, јесу против уласка у НАТО пакт, али то није и поли-тички став тренутне власти. Зва-ничне изјаве министра војног и других НАТО-лобиста о томе да је преурањено сада постављати пи-тање односа Србије према уласку у НАТО јесте обично лицемерје, ако се зна да ми свакога дана, све више, клизимо у правцу НАТО пакта.

Сви видови приближавања НАТО пакту одвијају се далеко од очију јавности. Док се НАТО-ин-теграције одвијају прикривено, с времена на време, њима у прилог се и јавно иступа. Разним изјавама о потреби, и тзв. предностима да се у НАТО уђе, испробава се коли-ка је одбојност грађана према том пројекту.

Због свега реченог изнова желим да подсетим колико је тежња НА-ТО-лобиста да Србију увуку у тај војни пакт неприродна и неоправ-дана. Очигледно, против уласка Србије у НАТО постоји мноштво разлога, али наводим само оне најважније:

Пацифистички Србија већ низ деценија покушава

да остане ван било какве блоковске конфронтације и да одбрани најпо-жељнију позицију за очување свет-ског мира – несврставање у хладно-ратовске блокове. Једини преостали хладноратовски блок јесте НАТО пакт, и као такав он је преживела творевина времена када је читаво човечанство било угрожено опас-ношћу од нуклеарног рата. Ако је светски тероризам потенцијална и магловита опасност од нуклеарног угрожавања човечанства, онда је НАТО пакт једина реална опасност

која човечанство угрожава нукле-арном катастрофом.

историјски Србија, од обнављања своје др-

жавности у модерно време, никада није била члан агресивних војних савеза, који покрећу агресивне ратове. Вођењем таквих ратова

НАТО данас угрожава суверенитет многих народа, крши међународно право, окупира суверене државе. У овом тренутку НАТО је једини вој-ни савез на свету који се понаша на тај начин. Србија је у својој новијој историји, следећи слободарске тра-диције, увек била чланица оних са-веза држава који су се агресивним војним пактовима (какав је сада само НАТО) супротстављали!

Морални У овом тренутку, као и сваком

другом тренутку у коме се водила или ће се водити расправа о при-кључењу Србије НАТО пакту, под заставом тог војног савеза сис-

Пише РАДОВАН ТВРДишић

о пацифистичким, историјским, моралним, уставно-правним и демократским разлозима због којих србија и република српска не треба да постану део западне војне алијансе

Шест разлога против нато

најважнији разлог због којег србија и република српска не смеју никада да уђу у нато, јесте тај што су те српске земље биле прве жртве агресивних

нато ратова

У

НЕ У НАТО

тематски се врше ратни злочини према цивилном становништву у зони ратних дејстава, крше се људ-ска права ратних заробљеника, као и права политичких противника НАТО држава ван зоне ратних дејстава. Ратним деловањем НАТО војски изазивају се еколошке ка-тастрофе великих размера, а вој-но-обавештајне структуре НАТО држава суспендују грађанске и по-литичке слободе најширих слојева свог становништва, уз коришћење метода тоталитарних режима. Војске које припадају овом војном савезу и званично примењују тор-туру као легитиман метод саслуша-вања током истраге. Све наведено показује да је НАТО пакт сада једини војни савез који озбиљно варваризује међународне односе и руши цивилизацијске темеље које је човечанство у свом досадашњем развоју поставило!

Уставно-правни Народна скупштина Србије, као

државни орган са највећом поли-тичко-правном легитимношћу у погледу изражавања воље грађа-на, донела је документ о војној неутралности Србије, те самим тим свако отварање питања о на-пуштању позиције војне неутрал-ности са било ког државног нивоа, а без позивања на референдумско изјашњавање грађана, јесте проти-

вуставно узурпирање власти и на-рушавање Уставом одређене поделе власти у Србији!

Демократски Сва истраживања јавног мњења,

као и политичка анализа односа српског народа и грађана Србије према уласку у НАТО, показују да је већинска воља нашег друштва против интеграције у НАТО. Сва-ко деловање против те воље јесте недемократско и суштински ауто-ритарно понашање, а када се има у виду у какав војни савез желе да нас увуку, онда то понашање поред ауторитарности добија и елементе тоталитарности.

најважнији Србија и Република Српска су

биле прве жртве агресивних НАТО ратова! Последице бомбардовања осиромашеним уранијумом још увек трпе грађани Српских земаља. Овај акт агресије НАТО је извео кр-шећи норме међународног права, сама ратна дејства су вођена про-тив норми међународног права и кршењем норми ратног и хумани-тарног права. Све то чини основ за озбиљно покретање процеса пред међународним правосуђем про-тив НАТО пакта, који би водила било држава Србија, било поједи-ни наши грађана. Ово је поготово важно ако се узме у обзир будућа

измена односа снага у свету, она ре-ална измена која би омогућила да се и НАТО пакт једног дана нађе на оптуженичкој клупи, што до сада није било могуће. Такође, чињени-ца да су сви досадашњи про-НА-ТО режими у Србији избегавали да се судски обрачунају са НАТО пактом не значи и чињеницу да то нека будућа власт неће желети да учини. Уласком у НАТО садашњи про-НАТО режим покушава да то превентивно онемогући!

Аутор је председавајући Управног одбора Српског сабора Двери


НЕ У НАТО

НАТО ОСМАНЛИЈЕ

Наводећи само ове најбитније разлоге за борбу против улас-

ка Србије у НАТО, могу само из-нова да изразим свој, као и став својих најближих пријатеља и са-радника, којим се супротставља-мо уласку Србије у НАТО и под-ржавамо друштвено-ангажовани анти-НАТО став и акцију свих других, којима сви ми заједно, као савременици, стварамо историју свог народа. Сагледано из праве и потпуне перспективе, ова борба против НАТО пакта није ништа друго него наставак оне исте бор-бе коју су наши преци водили против Османлија, аустроугар-ског империјализма и нацистичке окупације!

Реприза историје

Већ на Берлинском конгресу форму-лисан је хабзбуршки геостратешки

приступ Србији, који се састојао из три начела, односно три ограничења за Бе-оград: 1) ни поглед преко Дрине, 2) ни педаљ јужно од Митровице, 3) ни ми-лиметар заједничке границе са Црном Гором. Тих територијалних принципа спољнополитичког односа према Србији, Беч се доследно придржавао све до нес-танка Хабзбуршке монархије, односно до стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Ништа повољнији однос према српском питању нису имали ни Енглези. Њима је било од виталног интереса да онемогуће ширење руског утицаја на Балкану. Отуда су против тамошњих православних наро-да, а пре свега Срба, за које су сматрали да су посебно блиски Русима, подржава-ли Турке и Албанце. Из Лондона је лан-сирана накарадна предрасуда о Србима као руским коњоводцима до топлих мора. Ми смо тако постали колатерална штета антируске хистерије енглеског друштва, уплашеног да даље јачањe Русије, и ши-рење њеног утицаја, не угрози глобалну империјалну премоћ Лондона.

мр Радован Калабићкњижевник, историчар и публициста из београда

Хари Труман, некадањи амерички председик, основано је рекао: „Једино ново на овом свету је историја коју не знамо“. У светлу тих речи ваљало би да сагледамо наше историјско искуство са аустријском и англосаксонском геопо-литиком. Принципи на којима су оне почивале, бар када се ради о Србима и Русима, и данас су живи. Њихов башти-ник је Вашингтон, а НАТО је стратешки инструмент реализације његових инте-реса. То треба имати у виду када слуша-мо да је за нас добро да постанемо део тог војног блока. Зашто? Па ваљда је то јасно: да они који нам не мисле добро остваре циљеве које још нису. Не зову нас, ваљда, да постанемо „савезници“ да нама, а не њима, буде боље.

Наметнули су нам границу на Дрини. Окупирали наше земље јужно од Мит-ровице. Охрабрили и подржали сецесију Црне Горе. Али још Србија има зајед-ничку границу са приморском српском земљом, још је Војводина у саставу Ср-бије а Република Српска геополитичка реалност. Нису нам из главе и срца из-били ни жељу да блиско сарађујемо са Русијом.

Да би се све то променило, тј. да би Санџак одвојио Србију од Црне Горе, унитарна Босна прогутала Републи-ку Српску а Приштина север Косова, Војводина постала готово независна ев-рорегиja, а „Јужни ток“ прекрио заборав, Чедомиљи Мијатовићи наше епохе, они наши политичари који обављају прљаве послове за савремене „Хабзбурге“, имају задатак да нас построје у НАТО. Ако тре-ба и иза леђа јавности, мимо Декларације о војној неутралности која је 2007. усвоје-на у Скупштини Србије и против воље већине грађана у Србији, Црној Гори и Републици Српској.

Србија у стратешком концепту НАТО-а

Прошло је 11 година и НАТО је поново у кампањи у Србији.

Овог пута, срећом, не гађа кошар-кашке терене, аутобусе, возове и

болнице, већ покушава да освоји „срца и душе” Срба кампањом која укључује бројне семинаре, конфе-ренције, обуке новинара и спонзори-сане текстове у српским медијима, с циљем да се придобије подршка за чланство Србије у Алијанси. Када је представљен захтев 200 јавних лич-ности за расписивање референдума о чланству у Алијанси, дочекан је на нож од стране оних којима смета да се кампања промоције НАТО-а, из-ведена у сарадњи са више НВО и по-литичких партија, обасја рефлекто-рима критичке јавности. Покренута је и званична иницијатива за учешће Србије у изради новог Стратешког концепта НАТО, пројекта којим руководи Мадлен Олбрајт, један од кључних инспиратора бомбардо-вања Србије.

Са блога Александра Митића на сајту Фонда

Слободан Јовановић

У НАТО без Косова

На један посебан, и ироничан начин, наш народ по питању

односа према НАТО-у је, стицајем историјских околности, стекао ком-петенцију да одлучује о томе на на-чин на који ниједан народ у Европи није имао прилику. Ријечју, народ ове државе је 1999. године (као и његови сународници са друге стра-не Дрине 1994/95) имао прилике да види, сазна, осјети и схвати шта је НАТО.

НАТО, као што знамо, није еко-номска организација, тако да сâм улазак у ту организацију испрва, а и дугорочно, може доносити само велике издатке за оно што се, еу-фемистички, назива преласком на стандарде НАТО, а што у пракси значи огромне издатке за куповину наоружања у држави чији се буџет финансира из стране „помоћи“, или из комерцијалних кредита, која се, дакле, de facto налази пред економ-ским сломом. Улазак у НАТО био би, дакле, штетан и са економског стајалишта и са стајалишта питања очувања државне суверености.

Највећа безбједносна пријетња Србији је чињеница постојања тзв. независнога Косова, пошто је, поред уништавања становништва, оти-мање државне територије највећи злочин против било које државе. Наша земља тренутно нема начина да адекватно реагује на ту ситуацију стога што је војни покровитељ те пр-воразредне безбједносне пријетње по Србију, управо, НАТО. Цинично је очекивати безбједносне гаранције од онога који је тако увјерљиво пока-зао непријатељство према нама.

Ући у НАТО не би било могуће без суштинског одустајања од повратка Косова и Метохије у уставноправни и државноуправни систем Србије.

Србији је заиста потребна заштита њене суверености – и то од НАТО-а, а она то сама не може себи пружи-ти, чак и да посљедњих година није вођена штетна политика уништа-вања наше војске коју су, еуфемис-тички, звали „реформа“.

Из интервјуа Фонду

Слободан Јовановић

др Часлав КопРивицапрофесор Факултета политичких наука у београду


алеКсандаР Митићдиректор пројекта „Косовски компромис”


Разговор са др ВојислаВом Коштуницом, председником Демократске станке србије

а основу којих аргумената je заснoвана тврдња да актулена власт, мимо воље јавности и

скупштинске резолуцији о неутрал-ности, постепено србију увлачи у нато?

Недавно је у штампи објавље-но заједничко писмо више ис-такнутих западних званичника који регионални скуп у Сараје-ву 2. јуна виде као важан корак у приступању држава Западног Балкана и ЕУ, и НАТО савезу. Потписници текста наглашавају да читав регион на скупу у Сараје-ву има шансу да се укључи у нову динамику европске и атлантске

интеграције. Садашња власт у Србији имала је обавезу да реа-гује и јавно саопшти да је Србија војно неутрална земља, и да њен циљ није успостављање нове ди-намике у приступању НАТО-у. Изостало је реаговање садашње власти и на недавну изјаву гене-ралног секретара НАТО савеза да се са властима у Београду дого-ворио да Србија корак по корак приступи Алијанси. И што је по-себно важно, власт није деманто-вала прошлогодишње званично саопштење са Самита шефова држава НАТО савеза, у коме се истиче да НАТО подржава опре-

дељење Влада Србије да присту-пи овој војној организацији. Све ово јасно сведочи да се власт иза леђа грађана договара са НАТО алијансом како Србију неповрат-но увући у процес приступање НАТО-у. Пошто је убедљива већина грађана против уласка у НАТО, онда садашња власт и НАТО праве планове како и про-тив воље народа Србију угурати у Алијансу.

Да ли би уласком у нато србија при-знала легитимитет агресије из 1999. године, па тиме и индиректно прихва-тили сецесију Косова?

Власт иза леђа грађана гура србију у натоРазговарали: БРАНкО РАдУН и дРАгОмИР АНђЕлкОВИћ Фотографије: мИлАН ТИмОТИћ

Н


Пођимо од чињенице да је НАТО извршио агресију на Србију. По-том су НАТО трупе ушле на Ко-сово и Метохију. Следећи корак је био изградња огромне војне базе Бондстил. Овакво стање треба-ло је да легализује Ахтисаријев план и да на основу Анекса 11 буде успостављена врховна власт НАТО-а у „независном Косову“. Када је Србија одбацила Ахтиса-ријев план и придобила подршку Русије да Савет безбедности од-баци Ахтисаријев план, онда је уз присутво НАТО трупа проглаше-на противзаконита независност Косова. Када се погледају само ове чињенице о улози НАТО-а у стварању лажне државе Косово, сам по себи се намеће закључак шта би значило када би Србија постала НАТО чланица. Неко је с правом рекао да то не би пред-стављало само давање легитими-тета за агресију, него да је заправо Србија саму себе бомбардовала.

НАТО лобисти упорно понављају да уласком у Северноатлантски савез ми не би погоршали односе са Русијом. Да ли је тако?

Државни и национални инте-реси налажу Србији да буде вој-но неутрална. Односи Србије и Русије вековима су пријатељски и братски, и остаће историјска чињеница да је председник Пу-тин под претњом вета зауставио у Савету безбедности усвајања Ахтисаријевог плана. Србија ни-када није припадала ниједном трајном војном савезу, а свакако Србија никада није учествовала

у ниједном војном походу на ис-ток. Наш је дугорочан интерес да будемо неутрални и да са Русијом имамо најбоље могуће односе.

Србија је готово у потпуности окру-жена чланицама НАТО-а. То стално истичу заговорници тзв. атлантских интеграција. Колико је то основан ар-гумент у прилог ступања у НАТО?

А шта је рецимо са Ирском и другим неутралним државама. НАТО се сигурно не плаши да му претња стиже од војно неутралне Србије. С друге стране, НАТО, и поред тога што је једном извршио агресију на Србију, истиче да је реч о одбрамбеној, мирољубивој војној организацији. Ако је тако, онда им је и неутрална Србија природни партнер а не против-ник.

Чује се да би уласком у НАТО Србија смањила одбрамбене расходе. Шта Ви о томе мислите?

Економија има важну улогу у систему одбране земље. Овде је суштинско питање да ли ми тре-ба да улажемо како би бринули о ширим светским безбедносним интересима, или треба да улаже-мо како би водили рачуна о срп-ским безбедносним интересима.

Да ли би ступање Републике Српске у НАТО угрозио неутралност Србије, од-носно ојачао позиције НАТО лобиста у Србији? Штавише, да ли би улазак Републике Српске у НАТО предста-вљао изневеравање заједничке борбе српског народа за слободу и независ-ност и, дугорочно, деловало поништа-

вајући на резултата те борбе тј. и самог постојање Републике Српске?

Јавности је познато да сам среди-ном прошле године упутио писмо премијеру Републике Српске да о тако важном питање као што је приступање НАТО-у одговорност лежи на целом народу и да нико појединачно нема право да сам о томе одлучи. Сматрам да народ Ре-публике Српске треба на слобод-ном и демократском референду-му да одлучи о својој будућности и својој судбини, јер је питање уласка у НАТО заиста питање од којег зависи будућност Републике Српске. Нажалост, видимо како представници садашње власти у Београду неовлашћено потписују Истанбулску декларацију у којој се подржава улазак БиХ у НАТО. Дакле, сама садашња власт у Ср-бији ради против интереса Репу-блике Српске и против интереса српског народа.

Шта мисли о оним нашим политича-рима и другим јавним делатнцима који заговарају улазак у НАТО савез? Шта би могли да буду њихови мотиви?

Сматрам да је легитимно да се заступа свака политичка опција и залажем се за отврање широке и слободне расправе, како би се на основу јавне расправе распи-сао демократски референдум на коме би народ донео одлуку да ли је Србији место у НАТО пакту или треба да остане војно неутрална. Сваки други облик нетранспа-рентног, потајног „корак по корак“ увлачења Србије у НАТО потпуно је нелегитимно.

Државни и национални интереси налажу Србији да буде војно неутрална. Србија никада није припадала

ниједном трајном војном савезу, никада није учествовала у ниједном војном походу на исток. Наш је

интерес да будемо неутрални и да са Русијом имамо најбоље могуће односе


СРБИ И НАТО

рбији није упућен званичан по-зив да приступи НАТО-пакту, а актуелна власт покушава да

покаже како је сасвим природно да Србија буде део овог савеза, исти-чући да ће поред безбедносне имати и велику економску корист. Међу-тим, органи домаћих јавних власти се, још увек, нису бавили економским и имовинским питањима на ту тему. Део домаћег „невладиног сектора“ наклоњен је чланству у НАТО-у, али, такође, није дао на увид јавности ваљану анализу, којом би показао било какву корист од ступања Србије у исти.

Одговоран приступ налаже озбиљ-но разматрање питања економске исплативости чланства Србије у НА-ТО-у, при чему се не сме занемарити чињеница да је безбедносни положај Србије према чланицама НАТО-а већ (безуспешно) регулисан правилима ОУН-а, ОЕБС-а и „Партнерства за мир“, а да већи део чланица НАТО-а до данас, непосредно или посредно, крши ове прописе, повређује терито-ријални интегритет Србије и имовин-ска права ње и њених грађана.

ШТЕТА ОД АГРЕСИЈЕ 1999.

Илегалном агресијом 1999. године, НАТО-пакт је Србији и великом броју њених грађана начинио огромну ште-ту. Међутим, НАТО никад није при-хватио деликтну одговорност, чак ни за очигледан деликт попут бомбардо-вања пијаце у Нишу, већ ју је прозвао „колатералном штетом“. Штета, коју је само бомбардовање изазвало у Ср-бији, процењује се на око 30 милијар-ди долара. Овај износ веома наликује нивоу данашње задужености Србије. Занимљиво је, уз то, да су крајњи по-вериоци данашњег српског кредитног задужења, углавном, из најбогатијих држава НАТО-а.

ШТЕТА ОД ПОГРОМА НА КОСВОУ И МЕТОХИЈИ

КФОР (већином састављен од при-падника НАТО-држава) није успеш-но спречио пљачку и уништавање

имовине, убијање и прогон неалбан-ског становништва, након повлачења Војске Југославије са Косова и Мето-хије 1999. године. Питање деликтне одговорности није разматрано ни у вези погрома над Србима 2004. го-дине. Напротив, под окриљем војне и цивилне управе КФОР-а, на Косо-ву и Метохији су, приватизацијом и на други начин, илегално одузимана неспорна имовинска и друга права држави Србији, српским привред-ним субјектима и грађанима. Касније збрињавање дела избеглица, финан-сирање програма повратка грађана чија имовина је тада страдала и об-нове цркава, нису накнада штете већ донација.

УЗУРПАЦИЈА ИМОВИНЕ СРБИЈЕ И ЊЕНИХ ПРЕДУЗЕЋА

Само вредност две узурпиране ко-совске термоелектране процењује се на 3 до 4 милијарде долара, а вредност косовских рудника на 3 милијарде. Када се овом износу дода вредност инфраструктуре и јавних добара, штета нанета Србији, проглашењем тзв. независног Косова, износи преко 20 милијарди долара.

ЕПС је услед узурпације своје имо-вине на Косову, још пре проглашења тзв. независног Косова, претрпео штету од 1,5 милијарди евра. Услед онемогућења коришћења преносних капацитета на Косову и Метохији, го-дишње ЕПС губи 200 милиона евра добити. Двадесет милиона евра, ЕПС годишње исплаћује запосленима на име накнаде, по основу тога што им на Косову и Метохији није омогуће-но да раде на својим радним местима. Вредност српских предузећа на Косо-ву и Метохији процењује се на око 3

милијарде евра (Подаци КЦ за КиМ). Ту улази и имовина НИС-а, ПТТ Ср-бије, Железница Србије, Србијашума, Путева Србије...

Србија је до сада отплатила 1,8 ми-лијарди долара дуга јужне српске Покрајине. Србија се (не тзв. Косово) задужила на међународном финан-сијском тржишту да би инвестирала 17 милијарди долара у привреду Ко-сова и Метохије. У току последњих 50 година, Србија је инвестирала још 17 милијарди долара властитих сред-става ради економског развоја своје јужне Покрајине.

Неколико година након насилног протеривања легалне власти, само у Приштини, Катастар је злоупотребом решио 15 000 имовинских захтева у корист Шиптара, на штету друштве-не и државне имовине. Податак се односи само на „откривене“ злоупо-требе. Сличне злоупотребе су прави-ло у читавој српској Покрајини под стварним господарењем НАТО-а, у форми КФОР-а, током протеклих 10 година.

ВРЕДНОСТ РУДНОГ И МИНЕРАЛНОГ БОГАТСТВА

Вредност минералног богатства Косова и Метохије, Независна коми-сија за руднике и минерале Рајнера Хенстмана, проценила је на 13,5 ми-лијарди евра. Исти извор тврди да само трепчански рудници вреде 3 милијарде евра. Резерве лигнита на Косову и Метохији су међу највећима у свету (Independent Commission for Mines and Minarals, www.lignitepower.com). Процењују се на 250 милијарди долара.

Косовски лигнит представља преко 70% укупних српских резер-ви тог енергента, а према процени Косовског информационог центра, укупне резерве премашују 20 ми-лијарди тона. Исти извор процењује вредност тог лигнита знатно више од Независне комисије - чак на 500 милијарди долара. Главни протаго-нисти и помагачи илегалних органа власти тзв. државе Косово, који не-посредно врше отимачину имовине

Пише ДУШАН КОВАчЕВ

Српске власти и пронатовски невладин сектор, још увек се нису бавили економским и имовинским питањима у вези са атлантским интеграцијама

300 милијарди разлогапротив Алијансе

С

У условима раста нивоа задужености према нивоу

БДП-а, може се рећи да би улазак Србије у НАТО

опасно угрозио домаћу економску и социјалну

политику



Републике Србије, водеће су државе НАТО-а.

УЗУРПАЦИЈА ИМОВИНЕ СРПСКИХ ГРАЂАНА

Посебно питање су потраживања српских грађана на Косову и Мето-хији. Тамо је до сада од Срба узурпи-рано милион земљишних парцела, чија вредност још увек не може тачно да се процени, али свакако није мања од 50 милијарди долара. Решењима Дирекције за некретнине и власничка права, коју су основале ОУН (HPD), а чија овлашћења данас врши Косовска агенција за имовину, решено је 20.154 захтева за враћање узурпираних кућа и станова на Косову и Метохији. Међутим, само 600 власника до сада је уведено у посед непокретности. На основу Уредбе шефа Мисије ОУН-а на Косову, пре седам година дозвољено је да 10-годишњи држалац непокрет-ности буде укњижен као њен власник. На тај начин се легализује власништво лопова над опљачканом имовином. У атмосфери општих злоупотреба тзв. власти на Косову, поменута Уредба је дозволила да несавесни држалац постане власник туђе имовине.

„ПРЕТХОДО ПИТАЊЕ“

У време ескалације дуготрајне еко-номске кризе, сасвим је неозбиљно доказивати исплативост уласка Ср-бије у НАТО-пакт. У условима рас-та нивоа задужености према нивоу БДП-а, може се рећи да би улазак Ср-бије у НАТО опасно угрозио домаћу економску и социјалну политику. Ко-лико је чланство у НАТО-у лоша „ин-

вестиција“ говори нам искуство ново-учлањених земаља које су прихватиле „НАТО-стандарде“: куповину новог наоружања и опреме, финансирање својих војника за америчке ратове, гашење сопствене војне индустрије, задуживање ако се нема довољно нов-ца за све ово... Добити нигде.

Поред њиховог лошег искуства, Ср-бија има сопствено, мучно и незабо-равно. Не залазећи у питања кршења Међународног јавног права, морала и етике, агресијом 1999. године НАТО-пакт је Србији и њеним грађанима, поред људских жртава, нанео огро-мну имовинску штету. Године 2008. већина држава НАТО-а признала је илегално отцепљење Косова и Мето-хије, односно тзв. независно Косово, чиме је од Србије и њених грађана отето још најмање 300 милијарди до-лара. Дакле, пре но што почнемо да разматрамо да ли би било корисно да уђемо у НАТО, треба да израчунамо колико смо до сада претрпели штете од тог пакта. Њу, до дана данашњег, нико није прецизно утврдио, нити покренуо питање одштете. Не рачу-најући штету нанету Србији током

НАТО никад није прихватио деликтну

одговорност, чак ни за очигледан деликт попут бомбардовања пијаце у Нишу, већ ју је прозвао „колатералном штетом“

бомбардовања, ових 300 милијарди долара је довољан разлог да не гра-димо безбедносну политику са штет-ницима. Ово је претходно питање, без чијег решења је разматрање „ис-плативости уласка Србије у НАТО“ једнако смислено колико и дељење нулом, имајући још у виду и чиње-ницу да су земље НАТО-а трајно на-пустиле већину начела међународног безбедносног поретка, у корист једне мафијашке творевине на нашем тлу.

ИСКУСТВО ЕКОНОМСКЕ ИСТОРИЈЕ

Подсетимо се домаће економске ис-торије „интеграција“, сличних овима које нам се нуде. Путем сличне „ин-теграције“, пре неколико векова, у име Српске деспотовине и суседне БиХ, пошла је дипломатија деспота и краља Стефана Томашевића. Ради очувања финансија, „интегрисао“ је у Османско царство Србију, а одмах потом и Босну. Узалудно се надајући да ће спасити властиту имовину, из-губио је и главу.

Једина „перспектива“ његових по-даника, након тога, била је: најамно ратовање (ангажовање у удаљеним војним мисијама); данак у крви (оти-мање деце од родитеља), трговина белим робљем и шверц (трафикинг); харач (рекет) и зулум (изузимање оку-патора од кривичне и деликтне одго-ворности). У таквом „златном добу Балкана“ по Ахмету Давутоглу, Ото-мански вјекови Балкана су успјешна прича, сада је треба обновити, Daily news Montenegro, 29. 10. 2009) Срби су постали „раја“ без власништва, трај-но избегла у села економски пасивних „регија“. Једина „алтернатива“ била је да постану обесправљени странци у суседним државама, лишени могућ-ности „инклузије“ у друштво.



оследњи догађаји на рела-цији Београд-Анкара-Са-рајево говоре о све израже-

нијем покушају да се сви Срби (у Србији, Републици Српској и Црној Гори) увуку у НАТО. Руководство у Београду, а чини се посредно и српско вођство у Бања Луци, свес-но је ушло у игру са Турском и Са-рајевом, која има за циљ увлачење Срба у Атлантски савез. Битан по-тез у том процесу „пацификације” Срба је и изгласавање Резолуције о Сребреници у Скупштини Србије. Овим срамним чином стављен је жиг геноцидности на српски на-род, што опет подрива ионако теш-ку позицију дејтонске Републике Српске и слаби њен отпор НАТО- притисцима.

С друге стране, потписивањем Истамбулске декларације, којом се подржава целовита БиХ, на путу НАТО интеграција, председник Тадић, очито, показује којом тра-сом мисли да води Србију. Вероват-но, после учлањења БиХ у Западну војну алијансу, пропагандни адут српских власти за историјско „да“ НАТО-у биће то да се део српског народа већ интегрисао са нашим „западним пријатељима“. Тако ће пропагандна машинерија предста-вити улазак Србије у „пријатељско“ НАТО-окружење као реализацију легитимне жеље Срба да буду под истим безбедносним кровом. Не-воља је што под НАТО- кровом наш народ може само да доживи додатна понижења каква је, уоста-лом, и доживљавао од овог савеза у последњих двадесет година.

ТУРСКА – ГАРАНТ СЛАБОСТИ БАЛКАНСКИХ ДРЖАВА

Историјске и геополитичке аспи-рације западних сила према нама много су старије од две деценије и мере се вековима. Готово да нема „ничег новог под капом небеском“. Током претходна три века, Турска је користила водећим западним силама као противтежа руском јачању и продору на Балкан. И да-

нас, у време ерозије америчке хеге-моније, поново се уводи Турска у игру да би се додатно неутралисао могућ већи утицај Русије у региону. Потенцијал за појачано присуство Москве на овим просторима би се, у очима западних стратега, оства-ривао, пре свега, преко Београда и Бања Луке.

Стога се, пре јачег утицаја финан-сијске кризе на ерозију америчке хегемоније, настоји увући српски народ у НАТО-структуре и подвр-гнути турском утицају. Тиме Аме-рика верује да ће преко НАТО-а и Турске, као и неких лојалнијих чланица ЕУ, посредно одржати контролу над полуострвом, те оне-могућити јаче присуство Москве. Турска се појављује под окриљем америчке моћи као регионална сила, а пре свега као заштитник

балканских муслимана и као га-рант слабости балканских држава. И то, у првом реду, раздробљеног српског етничког простора.

Свесно заобилазећи јавну де-бату и скупштинску процедуру, обе српске државе закулисним радњама се приближавају НАТО-у и тиме спроводе политику која је у складу са америчким и турским стратешким интересима у регио-ну. Такође се намерно заобилази руски фактор, који би могао ос-лабити турски и амерички утицај на Балкану. Тражењем ослонца у Русији, обе српске државе би до-биле прилику да помоћу руског „таса на ваги“ остваре повољније аранжмане са свим релевантним играчима на овом простору. Но, то се свесно маргинализује, јер би се интереси Срба у том случају

Пише МИЛОВАН БАЛАБАН

Уласком у НАТО ми би изгубили шансу да све лажи о нама демантујемо и, макар у далекој будућности, покушамо да рехабилитујемо нашу нацију у правном и моралном смислу

„Перспектива“ Срба у Пакту

П

Да ли ће и српски војници, попут припадника оружаних снага садашњих чланица Северно-атлантске војне алијансе,

чекати прекоманду у Кандахар?



могли препознати и ван НАТО-а. У току је тиха, пузећа реализација америчко-турског пројекта у коме Република Српска, у пакету са БиХ, клизи ка НАТО-у, где је једино мо-гуће њено нестајање у унитарној Босни која би била у интересној сфери Турске.

СРБИ ПО НАТО МЕРИ

Српски национални интереси су у последњих двадесет година искључиво угрожавани под дири-гентском палицом НАТО-а. Пре-ма томе, српско национално биће у том савезу може доживети само додатно разграђивање и дробљење. Ко год тврди да Срби у оквиру НА-ТО-а могу реализовати макар ми-нимум виталних интереса је или наиван, или злонамеран.

У последње две деценије Срби су били народ који је највише страдао од НАТО-а, који је, после слома СССР-а и Варшавског пакта, тра-гао за алибијем за свој опстанак на историјској сцени, јер је био фор-миран као одбрамбени пакт због, наводно, страха од могуће агресије СССР-а. Распадом СССР-а поста-вљено је озбиљно питање смисла постојања НАТО-а, те се присту-пило проналажењу новог против-ника и нове „мисије“.

„Разлози“ су убрзо нађени у бал-канској кризи, где су Срби, под утицајем америчке пропаганде која следи англосаксонску геопо-литичку визију Балкана у последња два века, проглашени кривцима за сва зла на просторима бивше Југославије. Срби су обележени као реметилачки фактор, и то је послужило као аргумент за војну интервенцију НАТО-а, а потом и приступање ревизији историје Балкана. Она је требала да послу-жи и прекомпоновању савремене европске историје, редовно на ште-ту Русије и православних народа.

НАТО је инструмент промене садашњости али и прошлости, с циљем да се омогући виши и трај-нији ниво америчке контроле над овим просторима. То се најбоље види на примеру српског народа. Медијским манипулацијама Срби су проглашени за кривце у свим балканским сукобима. Потом је НАТО бомбардовао Србе, прво у Републици Српској Крајини, па у Републици Српској и онда, по својој пројекцији, скројио карту БиХ у Дејтону. Након тога, 1999. године, иста судбина је снашла и Србију, којој после бомбардовања отимају Косово и Метохију. Све ово је, и пре

и после, пратила агресивна пропа-ганда (као медијска припрема, али и наставак војне интервенције) о етничком чишћењу невиних Ал-банаца од стране варварских Срба, како би се пред својом и светском јавношћу оправдао неправедни рат против Србије. Створена искри-вљена слика о Србима брижљиво се негује и данас. Тако је и Резо-луција о Сребреници, усвојена у Скупштини Србије, само још једна последица притисака с циљем да се додатно потврди и учврсти већ створена лажна слика о Србима као геноцидном народу, и о витешком НАТО-у, специјализованом за „ху-манитарне интервенције“.

Оваквим, константно антисрп-ским приступом, постигнуто је више циљева америчке политике. Пре свега, стварање слике у глобал-ном јавном мњењу о неопходности опстанка НАТО-а, и оправданости америчких одлука да се казни један „примитиван и варварски“ народ на Балкану. Дакле, данашње стање на Балкану и настанак нових држа-

ва, при чему је српски народ најви-ше оштећен, представља резултат америчке политике подржане од НАТО-а, у коме САД имају доми-нантну улогу. НАТО је био ударна песница и гарант при спровођењу америчке политике редукције и фрагментације српског етничког простора, те стварања тзв. косовс-ке државе.

Такође, српски народ под НАТО-ом, морао би да прихвати потпуно ново тумачење историје, које би подразумевало признање српске историјске кривице, не само за „геноцид“ над Албанцима, који је, наводно, проузроковао агресију из 1999. године, већ и за „праведну“ двовековну борбу албанског народа на Косову и Метохији, којом се он изборио за независност и позицију слободне европске нације. Ова нова историја пише се већ више година, како у Хашком трибуналу, тако и у већини домаћих „независних“ ме-дија. Срби, ако хоће да приступе

НАТО-у, мораће његову коначну верзију да прихвате у потпуности. Мораће да се уподобе тој новој ис-торијској „свести“ и да се одрекну својих хероја које су славили и на њима градили свој идентитет.

ШТА ЧИНИТИ?

Иако су Срби стационирани на ветрометини „између“ Истока и Запада, иако треба да теже сарадњи са ЕУ, Кином, Америком, али и свим релевантним државама где имају интерес, мора се нагласити, а у шта нас и вишевековно искуство уверава, да је најстабилнији осло-нац Србима Русија. Тек ослоњен на Русију, наш народ добија на значају и постаје релевантан фактор на Балкану, али и у Европи, што наро-чито долази до изражаја у епохама промена и нестабилности.

Уласком у НАТО ми би, сем што бисмо прихватили и легализова-ли постојеће дробљење српског етничког простора, такође изгу-били шансу да све лажи о нама де-мантујемо и тиме, макар у далекој будућности, покушамо да рехаби-литујемо нашу нацију у правном и моралном смислу. Пристајањем на „праведност“ данашњег „новоком-понованог“ Балкана, капитулира-ли бисмо пред ревизионистичком историјом ових простора (али и Европе и Русије) креираном од За-пада.

Власти у обе српске државе, иг-норишући реалне националне ин-тересе, воде све Србе у овај, очито према нама, непријатељски савез. Оне стварају атмосферу неми-новности уласка у Алијансу у којој нам је, можемо слободно рећи, за-гарантовано даље национално по-нижење и деградација. Уместо да тражимо своју шансу у сарадњи са пријатељским државама, поготово Русијом, ми, руковођени марионет-ским режимима обе српске државе (и треће, која то по својој сушти-ни јесте, ма колико актуелна власт покушавала да потре историјски идентитет земље и нације), распро-дајемо јефтино оно што су наши преци с муком и крвљу стицали.

Дошло је време да наш народ воде они који умеју да препознају витал-не националне интересе и који неће одступати од њих. Уколико до тога не дође, престаћемо бити исто-ријски народ и постаћемо балкан-ски Палестинци у оквиру НАТО-а, и то још под турским туторством. На нама је да пристанемо на такву судбину, или да учинимо све да до тога не дође.

Српски народ под НАТО-ом морао би да прихвати потпуно ново тумачење

историје, а које би подразумевало признање

српске историјске кривице, и за „геноцид“ над Албанцима, који је, наводно, проузроковао агресију из 1999. године



асно је, већ и само на основу тога што се погледа мапа НАТО-а, да се та организација шири ка ис-

току, тачније ка Русији. Румунија и Бугарска су много ближе Русији од нас. Обе земље деле Црно море са Руском Федерацијом. Мађарска, Словачка, Пољска, Литванија, Ле-тонија и Естонија, такође су при-мљене у НАТО. Две од три споме-нуте садашње балтичке државе, а некадашње републике СССР-а, деле и копнену границу са Русијом, док је интегрисање других помену-тих земаља у НАТО представљало фазу у његовом приближавању пост-совјетском и садашњем ру-ском простору.

Раздаљина између естонске гра-нице и Петровграда је свега око 150 км ваздушном линијом (што је ду-пло мање него раздаљина између Суботице и Ниша). Фински залив који је једина морска веза Петров-града са Балтичким морем сужава се на мање од 100 km код естон-ског главног града Талина. С друге стране, раздаљина између Косова и Метохије и Петровграда прела-зи 2.000 km, а између нас и Русије налази се неколико држава. Дакле, ширење НАТО ка Русији нема ди-ректне везе са нашом земљом. Нити смо сусед Русије, нити нео-пходна карика, чије је уклапање у НАТО ланац неопходно, да би била обезбеђена источна експанзија тог војног савеза.

ОМЕТАЊЕ ШИРЕЊА НАТО-а

Још један аргумент показује да је тачна ова констатација. Бомбардо-вање СРЈ није поспешило процес ширења НАТО ка Русији, већ га је напротив омело. Тако, примера ради, лондонски Гардијан тврди: „Амерички утицај у украјинској јавности је суштински опао због бомбардовања Србије 1999. године и такво расположење је још увек присутно у Украјини”. Основано се може рећи да би, вероватно, Украјина већ била у НАТО да није

извршена нелегитимна и дивљачка агресија Атлантског пакта на СРЈ. И у самој Русији, која је очигледни циљ ширења НАТО-а, агресија на Србију је изазвала још већи отпор према северноатланском пакту.

Позната руска историчарка Јелена Гускова пише: „Русија је била узне-мирена због свега што се дешавало, цео руски народ са саосећањем је гле-дао на Србе и желео је да им помогне. Центар за међународна социолош-ка и маркетиншка истраживања 23. марта извршило је испитивање јавног мњења у 21 региону Русије о догађајима на Космету. Међу испи-таницима 82% је пратило збивања у Југославији, 51% је било уверено да су до заоштравања ситуације довели

албански сепаратисти, а на питање: Одобравате ли долазак НАТО трупа на Косово?, 94% је одговорило са не, 97% је било против употребе силе против Срба, 91% испитаника је под-ржао Србе у косовском сукобу, 74% је било спремно да лично учествује у пружању помоћи Србији, а од овог броја 30% да пружи новчану помоћ, док је 42% било спремно да крену у Југославију као добровољци» (Гуско-ва Ј: Историја југословенске кризе 1990-2000, стр. 475).

ДУХOВНЕ А НЕ ГЕОГРАФСКЕ ВЕЗЕ

Наша повезаност са Русијом није географска (ми смо, као што сам већ рекао, хиљадама километара

Пише мр ДЕЈАН МИРОвИћ

НАТО никада неће бити на страни Срба, без обзира на то каква је власт у Београду. За њега смо, због слободарске традиције, трајни реметилачки фактор

Запад не жели Србе као савезнике

Ј

Србе треба покорити, а не третирати као савезнике: Хилари Клинтон



удаљени од Русије). Оно што нас повезује је историјска и духовна блискост. Срби су традиционал-но наклоњени Русима (и обратно), и никада нису учествовали у вој-ном нападу на Русију. Зато Србија може бити потенцијално опасна као руски савезник, „иза леђа“ НА-ТО-а. То је једини тачан и истинит аргумент када говоримо о значају Србије и српских земља у контексту ширења НАТО на исток. Међутим, он не може у потпуности оправда-ти антисрпску политику Запада од почетка 90-их.

Следећи чињенице то показују. Русија је била у непрестаном пов-лачењу од краја 80-их па све до до-ласка Путина на власт 2000. године. Истовремено, српски народ је услед деценијске титоистичке и западне пропаганде заузео (најблаже рече-но) скептичан став према Русији почетком 90-их. Већина Срба тада је сматрала да су нам „прави савез-ници” на Западу. Штавише, и би-вше државно руководство Србије тек је крајем 90-их почело да води отворену русофилску политику. У Дејтону је оно имало позиције веома блиске америчким. Много пре тога уведене су нам санкције, и бомбардована је Република Срп-ска и Република Српска Крајна. Дакле, ширење НАТО ка Русији

није било примарни разлог за ан-тисрпски став Вашингтона током деведесетих.

„САВЕЗНИШТВО“ НЕ ПОТИРЕ ИНТЕРЕСЕ

У нашој јавности се ретко износи податак који говори да је Србија и током 90-тих хтела да приступи западном војном пакту. Бивши председник Савезне владе, Мо-мир Булатовић, пише: „Да бисмо избегли њихов војни удар били смо спремни на уступке који су били на самом доњем прагу државног дос-тојанства и националног интегри-тета. Њих је интересовало рудно богатство Космета. Понуђено је да, уз симболичну концесију (један долар) коју би платили Србији, њи-хове (америчке и британске) ком-паније дођу и преузму управљање. Предлог је оцењен интересантним али и неприхватљивим. Надаље, НАТО је желео своју базу на Косо-ву. Понуђено је да, уз исту симбо-

личну цијену, добије војну базу, али уз сагласност Србије и Југославије. Били су позитивно изненађени али су одбили. Коначно, не желећи су-коб, предложили смо да СР Југо-славија буде примљена у НАТО, чиме би био ријешен проблем Ко-сова и Метохије, а земља спасена од њихових бомбардера. Носилац ових и сличних преговора био је Милан Милутиновић. Као пред-седник Републике Србије и дипло-мата са дугим искуством и добрим везама, он је био на челу прегова-рачког тима Србије и самим тим, у прилици да лансира и тестира наше предлоге за мир и спасавање земље од суровог рата. Причао ми је да је, у Рамбујеу, амерички др-жавни секретар, Медлин Олбрајт, ,пала у несвест’ када је чула његов предлог да будемо примљени у НАТО. Није то ни у сну очекивала па је морала да се консултује. Од-говор је био – НЕ“ (Булатовић М: Правила ћутања, стр. 307).

Булатовићеве тврдње је потврдио и бивши председник Србије, М. Милутиновић, у интервјуу BBC-у. Додајмо реченом и да је такозвана „демократска“ власт, након 5. ок-тобра 2000. године, максимално излазила у сусрет свим захтевима Запада, често дајући (и нудећи) и оно што се од ње није тражило. Међутим, све то није било довољно да уђемо у НАТО, док су владајуће структуре отворено изражавале евроатлантске склоности. Нити је било довољно да се поправи по-ложај српског народа на Косову и Метохији, односно на Балкану у целини.

Дакле, искуство произашло из задњих 20 година односа између НАТО-a и Србије показује да чак и ако будемо водили антируску поли-тику, и ако будемо испуњавали све услове НАТО-а, нећемо сачувати Косово и Метохију. Исто важи и за Републику Српску. Напротив, тиме би погоршали свој положај и додат-но угрозили виталне интересе. Зато је дошло време да се размишља о другачијој стратегији, која би свој ослонац тражила у Руској Феде-рацији. НАТО никада неће бити на страни Срба, без обзира каква је власт у Београду. За НАТО смо, узимајући у обзир нашу слободар-ску традицију и државотворност, потенцијални реметилачки фактор и онда када радимо оно што жели. Зато ће се доследно трудити да што више ослаби наше државе, чак иако формално постанемо његови „са-везници“. То је истина која се не може сакрити .

Искуство произашло из последњих 20 година односа између НАТО-a и Србије показује да чак

и ако будемо водили антируску политику, и будемо испуњавали све услове НАТО-а, нећемо

сачувати Косово и Метохију

Момир Булатовић сведочи да је СРЈ, да би избегла војни удар, била спремна на уступке који су били на самом доњем прагу државног

достојанства и националног интегритета. Чак је била спремна

и да уђе у НАТО



оследњих двадесет година Срби драматично покуша-вају да артикулишу своје

национално питање. На жалост, тешко и, бар засад, безуспешно. Пре двадесет година, срушен је Берлин-ски зид и Немачка се ујединила. На двадесету годишњицу изведен је и у Београду пригодан перформанс. „Данке Дојчланд“ певало се деве-десетих година у Загребу, а ехо те песме лебдео је и Београдом као да смо и сами нешто добили. Необ-ично када се зна да је уједињењем Немачке и уз њену помоћ започео распад Југославије и тешка драма српског народа.

ДРУШТВО ЈУГОИСТОЧНЕ ЕВРОПЕ

Но председник Србије Тадић имао је за ту прилику занимљиво објашњење. Са приметним заносом рекао је да „дан када је пао Берлин-ски зид није означио само нови по-четак у великој немачкој историји, већ је учинио могућим европско уједињење, најважнији пројекат у новијој светској историји“. Потом додао: „Храброшћу и преданошћу грађана Немачке остварен је ис-торијски сан о уједињењу, а визија јединствене Европе и даље живи. Нама је подршка пријатељске Не-мачке на европском путу од непро-цењиве важности, а јака и стабилна Србија, чланица Европске уније, биће залог бољег живота њених грађана, али и темељ стабилности западног Балкана, што представља и заједнички европски интерес.“ Истоверемено, међутим, док је председник Србије славио јубилеј немачког уједињења, у Новом Саду су посланици Скупштине Војводи-не усвојили предлог покрајинског Статута, као први чин „Цобеловог сценарија“ и „сна о разједињењу“, чиме Србија није постала ни јача ни стабилнија. Да ли је председник Та-дић хтео, у ствари, да каже како је за Немачку добро када се уједини, а за Србију када се разједини? Европа је изнад свега?!

Немачка, као водећа европска земља, заиста јесте узоран пример успешне заштите државних и на-ционалних интереса од које бисмо могли да научимо много. Посебно када имамо на уму често истицану намеру нашег државног вођства да Србија постане лидер на Балкану. Међутим, наше маркетиншко ли-дерство представља супротност правом вођству какво је немачко. Док се Немачка уједињује и насту-па као стварно јака и стабилна држава, Србија своју „снагу и ста-билност“ види у фрагментацији која је баш подржана од Немачке. Како истиче наш водећи историчар Милорад Екмечић: „Немачка вла-да финансира организације (ФУЕВ, ЕЗМ), институте и пројекте који се баве проблемима мањина (њихо-вом трансформацијом у ’етничке заједнице’) и подстичу унутрашње одвајање и територијалне аутоно-мије у другим државама.“ У складу са тиме, замишљено је да и Војво-дина буде један од еврорегиона, а сам тај пројект води „Друштво југо-источне Европе“ из Минхена, који финансира немачка влада. У конач-ном, Немачка би се, каже Екмечић, могла ујединити са новоствореним регијама и контролисати више од 190 милиона становника у средњој и југоисточној Европи и тако по-ново постати велика сила. Шта ту Србија има да слави, када је немач-ки државни пројекат по својим циљевима и методама потпуно су-протан српском државном и наци-оналном пројекту, посебно када се има у виду да је Немачка активно учествовала у разбијању СФРЈ, СРЈ, сецесији Косова и Метохије и „ре-гионализацији“ Војводине?

Друга значајна земља која пока-зује све видљивије аспирације пре-ма Балкану јесте Турска, о чему је недавно у Сарајеву министар спољ-них послова Турске недвосмисле-но говорио. Он је понудио пројек-цију у којој Балкан може постати или „центар светске историје“ или „жртва светског надметања и тери-

торија друге силе“. Позивајући се на „златно доба Балкана“ од 15. до 20. века, када је Турска њиме владала, он најављује да је дошло време за „поновно уједињење“ Балкана под турским вођством. Турска ће об-новити отомански Балкан на ос-нову отоманског наслеђа. „Укратко, наша историја је заједничка. Наша судбина је заједничка. Наша бу-дућност је заједничка. И попут 16. века, успона отоманског Балкана, као центра светске политике, на-правићемо Балкан, Кавказ, Средњи исток, заједно с Турском, центром светске политике у будућности. То је циљ турске спољне политике и ми ћемо то постићи. Ми ћемо ре-интегрисати балкански регион, ми ћемо реинтегрисати Средњи исток, ми ћемо реинтегрисати Кавказ на овим принципима регионалног и светског мира не само за све нас, него за цело човечанство“, истакао је Давутоглу. При том, Турска има на Балкану своје фаворите. За њу је територијални интегритет Босне и Херцеговине једнако важан као и територијални интегритет Турске. „И ми смо сигурни да је Сарајево наше! Када кажем да је Анадолија ваша, ако желите да дођете, дођите! Али, ми желимо да ви будете си-гурни овде као власници Сарајева и Босне и Херцеговине. Оно што се дешава у Босни и Херцегови-ни је наша одговорност“, рекао је турски министар. На све то срп-ско руководство је одговорило да је Србија веома заинтересована за унапређење односа са Турском, која је стратешки важан политички и економски партнер наше земље.

ИЛУЗИЈА О ЛИДЕРСТВУ

За разлику од Немачке и Турске, власт у Србији маркетиншки про-изведеном илузијом о лидерству на Балкану прикрива ерозију на-ционалног и државног интереса. Када би Србија заиста била лидер у региону, она би примењивала исту стратегију као Немачка или Турска.

Пише др МИЛЕ САВИЋ

Пошто је Србија званично опредељена за војну неутралност, укључењем БиХ у НАТО Срби у Србији и у РС припадали би различитим безбедносним системима

Може ли НАТО сачувати Републику Српску?

П



Ако већ не у односу на све земље у региону које имају културну блис-кост, онда бар у односу на делове српског народа у тим земљама. Таква стратегија је, међутим, Ср-бији изричито забрањена. Сваки покушај заштите права Срба у су-седним државама означава се као великосрпски експанзионизам, а њено право на одбрану државног суверенитета на целокупној тери-торији чак се криминализује. За-брана заштите права и интереса Србије и српског народа у складу са стратегијом коју воде немачка или турска државна политика није само реторичка него и војна, у чему не-мачка војска у саставу НАТО-а има значајну улогу, све до присуства на територији Србије.

О америчком присуству и начи-ну заштите националних интере-са широм света па и на Балкану не треба посебно ни говорити. Разбијање јужнословенске, затим српске државе, бомбардовање Ре-публике Српске, етничко чишћење Срба у Хрватској, агресија на СРЈ, односно Србију, протеривање Срба са Косова и Метохије и сецесија Косова, као и последњи покушаји унитаризације Босне и Херцегови-не и одузимање последњих држав-них надлежности Републике Српс-ке одвијали су се као пројекат под непосредном контролом САД-а. Не улазећи у то колико су националне политике Немачке, Турске и САД-

а међусобно партнерске, а колико супарничке, постоји тачка пресека у којој се кристалишу њихови зајед-нички интереси. То је НАТО. За Србију је од суштинске важности његово присуство у региону.

Присуство НАТО-а као војне ор-ганизације у региону, које се уз то оправдава потребом обуздавања

српске политике, упућује на то да је српско национално питање и безбедносно питање. Због тога је за Србе изузетно важно у каквом безбедносном простору живе. Да ли под окриљем НАТО-а, изван ове војне алијансе, или подељено – делом у границама НАТО-а, а делом као као војно неутрални. Са те тачке гледишта важан је не само

однос Србије према уласку у НАТО него и однос делова српског народа који не живе у Србији, посебно онај део који има елементе државности као што је Република Српска. С об-зиром на то да је безбедносна поли-тика Србије званично опредељена за војну неутралност, укључење Босне и Херцеговине у НАТО до-вело би до тога да Срби у Србији и у Републици Српској, односно Босни и Херцеговини, припадају различи-тим безбедносним системима.

Према јавним иступањима, видљиво је да политичка елита и у Србији и у Републици Српској верује како је НАТО добар оквир за заштиту српских национал-них интереса, што се непрекидно потврђује већ неколико година. Приликом потписивања оквир-ног споразума о ступању Србије у Партнерство за мир, 14. децембра 2006. године, председник Србије Борис Тадић изјавио је у седишту НАТО-а да овај споразум предста-вља „само први корак у процесу који ће кулминирати потпуном интеграцијом региона у НАТО“. Премда је укључење Србије у НАТО премештено у неодређену будућ-ност, то опредељење никада није суштински доведено у питање, чак ни онда када је усвојена резолуција о војној неутралности у Скупшти-ни Србије.

Премијер Додик је изјавио 18. новембра 2009. године у интервјуу

Формула земаља НАТО-а по којој су добре и

„регионализација“ Србије и унитаризација Босне

и Херцеговине, односно формула фрагментације

српског националног питања, говори о томе

да НАТО за Србију није предвидео никакву улогу

лидера у региону него је посматра у контексту остварења националних интереса својих чланица

Бутмирска сачекуша за Србе



РТС да не треба заустављати Босну и Херцеговину ка чланству у НАТО. „Република Српска и Србија имају много приговора, јер нас је НАТО бомбардовао осиромашеним ура-нијумом и сви наши јауци о томе и тражење истине не пролазе. Али, можда је интересантно да једног дана, када Босна и Херцеговина постане члан НАТО-а, поставимо то питање.“ Та изјава се слаже са претходном од 6. јуна 2009. годи-не поводом Бајденове посете. „Он (Бајден) је тражио мој став везано за НАТО. Ја сам рекао да ми немамо ништа против НАТО-а и да сам ја спреман да истог тренутка потпи-шем учлањење Босне и Херцегови-не у НАТО“ , рекао је Додик.

О уласку Републике Српске у НАТО Тадић је 25. маја 2009. године после разговора са Небојшом Радма-новићем, председавајућим Председ-ништва Босне и Херцеговине, рекао: „Учлањење у ЕУ и НАТО је зајед-нички интерес свих политичких чинилаца у Босни и Херцеговини и Србија подржава и једно и друго опредељење.“ У складу са тиме је и изјава коју је, према веб сајту Пред-седника Републике Србије, дао у Новом Саду 20. јуна 2009, да Србија „подржава Босну и Херцеговину и у процесу европских и евроатлант-ских интеграција“. На састанку са представницима парламентарних странака из Републике Српске, који је 16. октобра 2009. године одржан у Београду, нагласио је да би било корисно да се кроз бутмирске пре-говоре дође до компромисног ре-шења које би Босну и Херцеговину водило напред ка евроатлантским интеграцијама. А према веб сајту Владе Републике Србије, министар спољних послова Србије Вук Јере-мић је 22. октобра после разговора са премијером Додиком „истакао да је Србија спремна да помогне Босни и Херцеговини на њеном путу ка ев-роатлантским интеграцијама“.

ДИКТАТ НАТО ЧЛАНИЦА

Видљиво је свакоме да је подршка уласку Републике Српске у НАТО усаглашена између Београда и Бања Луке. Једина задршка за политички врх Републике Српске односи се на то да ли ће улазак у НАТО бити условљен унитаризацијом Босне и Херцеговине. На упозорење да је генерални секретар НАТО-а Ан-дерсон Фог Расмусен поставио про-мене Устава Босне и Херцеговине као један од услова за прикључење Алијанси, Небојша Радмановић, председник Председништва Босне

и Херцеговине, изјавио је 28. сеп-тембра 2009. године. „Нећемо гла-сати за улазак Босне и Херцеговине у ову алијансу ако услов за то буде промена устава и начина одлучи-вања у заједничким органима.“ Али о томе се све мање говори, док се, са друге стране, намеће уверење да је НАТО, ипак, најбољи гарант очу-вања Републике Српске! Премијер Додик изјавио је 27. новембра 2009. године: „За Србе је од виталног на-ционалног интереса да се спријече било какве могућности насиља на овом простору и очува Република Српска у постојећим територијал-но-политичким границама с пра-вима која има, а то сигурно можемо урадити уласком у НАТО“.

Да ли је заиста тако? „Бутмир-ски процес“, укључење у НАТО и унитаризација Босне и Херцего-вине представљају и по сведочењу руководства Републике Српске амерички пројекат чије је прихва-тање праћено озбиљним спољним притисцима. Може ли онда НАТО

бити гарант државности Републике Српске и препрека унитаризацији Босне и Херцеговине? Да ли је оп-равдано поверење политичког врха у Србији и Републици Српској у НАТО-у? Негативан одговор на-меће досадашње искуство.

Чињенице говоре да ни после ру-шења Милошевића и успостављања нових власти у СРЈ, Србији и Ре-публици Српској, које су на самом Западу назване демократским, није престао притисак да се, са једне стране, настави са цепањем СРЈ и Србије, и да се, са друге стране, појачају напори ка унитаризацији Босне и Херцеговине. Резолуција 1244 СБ УН, којом се гарантује су-веренитет Србије на целој терито-рији, употребљена је у произвољној интерпретацији земаља НАТО-а као основ за сецесију Косова, коју су те земље одмах и признале. Наметну-та је и прихваћена мисија ЕУЛЕКС-а која успоставља правни поредак „независне државе“ Косово. Донет је Статут АП Војводине који отвара могућност федерализације Србије. Под притиском земаља НАТО-а, од 1997. године све водеће политичке странке у Републици Српској учес-твују у преношењу надлежности Ре-публике Српске на Босну и Херцего-вину. Сâм Додик је изјавио да су од Републике Српске отете 54 надлеже-ности. Но, ни то није довољно. Циљ је да се Република Српска потпу-но стави под контролу централне власти у Сарајеву што потврђује и „бутмирски пројекат“ иза кога стоје

Под притиском земаља НАТО-а одвија се

непрекидан процес укидања дејтонских

надлежности Републике Српске, што потврђују

и последњи покушаји да се увежу промене Устава

Босне и Херцеговине и улазак у НАТО

Да ли су у стању да сачувају Републику Српску: Борис Тадић, Милорад Додик и Вук Јеремић



САД и НАТО. На путу од Дејтона до Бутмира, две војне базе НАТО-а, Ре-публика Српска би од конфедералне јединице требало да се утопи у уни-тарну Босну и Херцеговину.

Формула земаља НАТО-а по којој су добре и „регионализација“ Србије и унитаризација Босне и Херцего-вине, односно формула фрагмента-ције српског националног питања, говори о томе да НАТО за Србију није предвидео никакву улогу ли-дера у региону него је посматра у контексту остварења националних интереса својих чланица. Свако супротстављање тако дефинисаној улози Србије изазива политичку и моралну дисквалификацију. Произлази да меру демократског опредељења српских политича-ра представља њихова спремност да се повинују диктату политике утицајнијих чланица НАТО-а. Де-мократски исказана воља народа је добродошла ако је у складу са њи-ховим интересима. У противном је не треба ни консултовати.

ПОТИСКИВАЊЕ РЕФЕРЕНДУМА

То најбоље показује питање рефе-рендума поводом уласка Републи-ке Српске у НАТО. Коштуничино писмо премијеру Додику у коме је изнето мишљење да у Републици Српској треба расписати рефе-рендум о њеном уласку у НАТО, Тадић је одмах назвао мешањем у унутрашње ствари Босне и Хер-цеговине. Извршни секретар До-

дикове странке Рајко Васић рекао је 6. јуна 2009. године да не треба организовати референдум о уласку у НАТО и да Република Српска и Босна и Херцеговина имају легал-но, демократски и уставно изаб-ране органе који могу о томе да одлучују. Тадић је крајем јуна пре-цизирао да одлуку о правцу у којем ће ићи Република Српска, доносе легитимно изабрани представни-ци грађана Републике Српске, а о правцу у којем иде Босна и Херце-говина одлучују сви грађани Босне и Херцеговине. Када је политички врх Републике Српске под притис-ком јавности, која је против уласка у НАТО, на заједничком састанку 28. септембра 2009. године, изнео став да није искључено да се у Ре-публици Српској спроведе рефе-рендум о уласку у НАТО, Небојша Радмановић је одмах релативизо-вао тај став казавши „да референ-дум није јасна опција већ да његово одржавање зависи од одлуке енти-тетског парламента“. О њему се го-вори крајње условно. Све то наводи на закључак да између политичког руководства у Србији и Републици Српској постоји усаглашена одлука да Република Српска уђе у НАТО, при чему се питање референдума потискује сасвим у други план.

Ово раздвајање одлуке поли-тичког врха од воље грађана про-излази из тога што су грађани Републике Српске, за разлику од по-литичког руководства, уверени да НАТО не само да није гарант Репу-блике Српске него да представља за њу највећу опасност. Здрав разум на коме почива такво уверење грађа-на налази своје утемељење у јас-ним чињеницама. Под притиском земаља НАТО-а одвија се непре-кидан процес укидања дејтонских надлежности Републике Српске и унитаризације Босне и Херцего-вине, што потврђују и последњи покушаји да се увежу промене Ус-тава Босне и Херцеговине и улазак у НАТО. Било је врло тешко очува-ти бар неке од дејтонских надлеж-ности Републике Српске док Босна и Херцеговина није била у НАТО-у. Оправдано се може претпоста-вити да ће у НАТО-у, који и стоји иза пројекта унитаризације Босне и Херцеговине, то бити практично немогућно. Шта Србија као гарант Дејтонског споразума, или било ко други, може учинити у погледу заштите статуса Републике Српске у оквиру једне чланице НАТО-а? Практично ништа! Немогуће је да тога није свестан и политички врх и у Србији и у Републици Српској.

Да ли су у стању да сачувају Републику Српску: Борис Тадић, Милорад Додик и Вук Јеремић

НАТО тоталитаризам

С обзиром на то да нас је НАТО напао противно међународном

праву, без одлуке СБ УН и, чак, без одлуке било ког сопственог званич-ног тела, он је по међународном пра-ву извршио ратни злочин. Захтев да се Србија укључи у НАТО не значи ништа друго него позив да НАТО заузме целу Србију. Тиме би Србија, коначно, сама оправдала агресију, признала отцепљење Косова и Мето-хије и прихватила криминилизацију сопствене одбране.

Можда присталице НАТО-а мисле да ћемо учлањењем и ми учестовати у деоби ратног плена и на тај начин остварити економску корист. Мало ко здраве памети може поверовати да ће Србији то припасти. Када би неким чудом било и то могуће, био би то крајње неморалан аргумент.

Уласком у НАТО Србија неће нити учврстити демократију, нити повећа-ти слободу својих грађана, него ће се потчинити недемократском диктату америчких глобалних интереса, и у спољно-политичком и у унутрашње-политичком погледу.

Инсистирање на томе да НАТО нема алтернативу није ништа друго до још један облик притиска да се у нашој јавности произведе осећај без-нађа. Ако у друштву нема политичких алтернатива, последица је диктатура, и још горе – тоталитаризам.

У ствари, улазак Републике Српс-ке у НАТО може имати смисла само са становишта да је стратешки циљ и Србије укључење у тај војни савез. Подршка Србије „евроатлантским интеграцијама“ Босне и Херцего-вине представља још један доказ да је и политички врх Србије опре-дељен за тај циљ, упркос томе што народ ни у Србији ни у Републици Српској не види НАТО као гарант својих легитимних државних и на-ционалних права и интереса.

Ако НАТО није гарант очувања Републике Српске и државног суве-ренитета Србије на целој територији и ако за политички врх нема друге алтернативе осим чланства у НА-ТО-у, онда се само по себи намеће питање шта су за тај политички врх државни и национални интереси? Ако су то „евроатлантске интегра-ције“, без обзира на то да ли ће их Србија дочекати као подељена или окрњена и без обзира на то да ли ће у НАТО-у бити укинута Република Српска, онда то може само да зна-чи да је политички врх радикално редефинисао српско национално питање.

Преузето из магазина „Печат“


Разговор са МладеноМ БосићеМ, председником српске демократске странке

ише пута сте истакли да је улазак Републике српске и БиХ у наТо неприхватљив, ако у том савезу

није и србија. Шта је разлог за то?Ако би БиХ, односно Републи-

ка Српска, ушла у НАТО док је у Србији на снази скупштинска резолуција о неутралности, то би представљало фаталну подје-лу српског геополитичког прос-тора. Десило би нам се, у погледу геополитичких последица, нешто толико неповољно да може да се пореди са окупацијом и анексијом БиХ од стране Аустро-Угарске.

Док би српски народ источно од Дрине био неутралан, наш би се народ западно од ње нашао у јед-ном војном пакту. А ко зна куда у будућности геополитички таласи однесу Србију, према којој се неке западне силе доследно односе не-пријатељски. Ако данас ступимо у НАТО, може се десити да сутра српски младићи са различитих страна Дрине буду војници су-протстављених војних савеза. Још се добро сјећамо аустроугар-ских времена, када су Срби из БиХ, као и других дијелова Хабз-

буршке монархије, слати да ратују против браће у Србији и Црној Гори! Не смијемо да допустимо да се тако нешто поново деси. Зато смо категорички опредјељени против приступања БиХ НАТО-у док Србија није у њему. А готово смо сигурни да она неће бити у тој Алијанси, ако се тако нешто претходно не деси са Републиком Српском.

изгледа да је увлачење Републике српске у наТо у функцији још интен-зивнијег гурања србије у тај пакт?

Разговарали: ДРАГОмиР АНђелкОвић и БРАНкО РАДУН

В

наТо интеграције поткопавају дејтон и Рс


Мислим да је тако. Неки су, изгледа, наумили да аргумент о фаталној НАТО подјели српског простора искористе за увлачење Србије у НАТО. У првој фази, циљ им је да се у њега, противно вољи огромне већине грађана, као ентитет БиХ угура Републи-ка Српска. Очито, сматрају да је то лакши дио посла. Онда, на ос-нову тако створеног располући-вања српских земаља, у другој фази би пробали да поткопају неутралност Србије. Рекли би: „Боље је да се ујединимо у окви-ру НАТО-а, него да допустимо да нас дијеле ровови“. Срамота је ако у томе учествују актуелне власти у Бања Луци и Београду, а нажалост основано дјелује, шта год причале, да су укључене у ре-ализацију плана „НАТО-изације“ српског народа.

Да ли је за СДС, и Вас лично, леги-тимно да БиХ постане део НАТО-а без одржавања референдума о том питању на ентитетском нивоу? И без, евентуалног, изјашњавања већине грађана РС у прилог тзв. евроатлант-ских интеграција?

Одмах да кажем кратко и јас-но – није! Иако се садашња власт, углавном, отворено не изјашња-ва за НАТО, испод површине ради њему у прилог. Тако, мало по мало, треба да будемо доведе-ни пред свршен чин, а да то и не опазимо. Наводно, режим није за ступање у НАТО, али, ето, када за то дође време, мораће да при-хвати – немамо куд. А сада када још може да спријечи наше тзв. атлантске интеграције, када је у стању да спријечи да се оне отр-гну контроли, после чега више неће бити од значаја хоћемо ли или не у НАТО, прави се „луд”. Цијели процес увлачења БиХ у НАТО води се убрзано, далеко од очију јавности, што значи,

без демократског легитимитета. Због свега реченог, СДС сматра да хитно треба да буде расписан референдум о уласку у НАТО, од-носно да он треба да буде одржан истовремено са предстојећим из-борима. Народ мора да се упита да ли жели у НАТО, док за то још има времена. На томе ћемо инсистирати, као и на неприхва-тању чланства Републике Српске у НАТО-у, ако се већина њених грађана, евентуално, директно не изјасни у прилог таквих војних интеграција.

Има мишљења да би се улазак РС и БиХ у НАТО негативно одразио на подршку Москве Дејтонском стату-су Републике Српске. Да ли је мож-да циљ НАТО лобиста да се утре пут за унитаризацију БиХ, тако што би сами Срби индиректно или директ-но допринели стварању околности у којима Русија не би више имала инте-рес да подржава позицију Републике Српске ?

Разлог нашег противљења сту-пању РС, односно БиХ, у НАТО, представља и то што се тиме по-диже безбједносни зид и, самим тиме, погоршавају односи између наше земље и, с друге стране, Ср-бије и Руске Федерације. Свијет се промјенио. Није више онакав какв је био прије пет, а камоли десет година. Самовољне силе запада сада не могу да раде шта год хоће. Данас се о много чему поново пита и Русија. А она има принципијелни став да Дејтонски статус Републике Српске не може да се мијења противно вољи ње-них грађана. Зато је циљ заговор-ника НАТО-интеграција, а то су исти они који раде на унитариза-цији БиХ, да се Република Срп-ска удаљи од Русије и Србије, и да им тако стави до знања да није више заинтересована за њихову подршку очувању дејтонског по-

ретка. Када би се то десило, тако изолована од пријатеља, наша република би била изложена страшном притиску да прихва-ти неповољне уставне промјене. Отуда, ако сада уђемо у НАТО, сами сијечемо бар једну „грану“ на којој сједимо. О томе би Додик морао да води рачуна. Недопус-тиво је да кредибилитет, који је код странаца изгубио, покушава да поврати тајним асистирањем НАТО-интеграцијама. Тако се, макар индиректно, поткопавају темељи Републике Српске. Још нешто желим да додам када при-чамо о односима са Русијом. Наш позитиван став према њој није заснован само на прагматизму. Русију доживљавамо као братску земљу. Свакако нам је циљ да уз њену помоћ заштитимо интересе грађана Републике Српске, обез-бедимо њен опстанак и напредак. Али са том великом словенском и православном државом желимо да имамо што потпуније култур-не и све друге везе, и зато што је ми, као и наш народ, доживљава-мо блиском и волимо. Зар треба објашњавати зашто нам је стало да имамо најтешње везе са Ср-бијом? То се само по себи разуме. У многоме, тако стоје ствари и са Русијом.

БиХ је од 1992 до 1995. године дожи-вела страшан грађански рат. Његово наслеђе је живо и даље, а земља се суочава и са тешки економским, со-цијалним и демографским пробле-мима. Од присталица „атлантских интеграција“ чујемо да би оне земљи обезбедиле стабилност и проспери-тет. Противници ступања БиХ и Ср-бије у НАТО тврде да неутралност и демилитаризација више доприноси безбедности, економском напретку и ширењу хуманистичких вредности од војних интеграција. Шта мислите о овим опречним тврдњама?

Ако данас ступимо у НАТО, може се десити да сутра српски младићи са

различитих страна Дрине буду војници супротстављених војних савеза:

Младен Босић


Војни савези се примарно не стварају ради економског развоја, већ да би, када се за то укаже пот-реба, ратовали. Нема сумње, они доприносе и бржем економском развоју неких, али то су оне земље које стварају алијансе, односно у функцији чијих геополитичких и геоекономских интереса се они налазе. С друге стране, пактови не служе напретку малих, пери-ферних земаља, које моћне држа-ве у пактове увлаче како би мар-кирали зону своје доминације. У војним савезима се зна ко „коси а ко воду носи“, ко је топовско месо, а ко држи касу. Тако је одувјек било. Већ из тога је јасно колико су бесмислене пропагандне фра-зе типа оне – „да би атлантске ин-теграције обезбједиле стабилност и прогрес БиХ“. Прогресу и ста-билности погодују рад и сарадња, а не војне припреме против оних који вас не угрожавају. А зар нас угрожавају они против којих су НАТО копља уперена? Наравно – не! Зато нам са Русијом, Кином, Индијом и другим земљама које иду узлазном путањом, треба свестрана сарадња а не посредно војно надметање, тиме што ћемо постати дио блока на које оне гледају са зазором. Тако допри-носимо не само сопственој већ и глобалној стабилности. Укратко, Републици Српској и БиХ у цјели-ни, треба војна неутралност, а не блоковско сврставање. Народима БиХ, напаћеним током страшног грађанског рата и транзиционих недаћа, треба мир и опоравак, а не војно ангажовање.

Док је већина грађана РС против сту-пања БиХ у НАТО, већина грађана другог ентитета је за то. Ипак, да ли мислите да су они свесни шта члан-

ство у НАТО-у подразумева? Да су, примера ради, Бошњаци ради да њи-хови војници ратују у Авганистану или Ирану за рачун САД?

Бошњаци сигурно не желе да њихови војници ратују у Авга-нистану и Ираку, или да учествују у евентуалном нападу на Иран, за рачун САД или било кога другог. Као што ми осјећамо духовну блискост са Русима или Грцима, тако и Бошњаци нису равнодуш-ни према судбини других ислам-ских народа. Међутим, у условима готово тоталитарне пропаганде од стране оних који заговарају улазак у НАТО, значајан број људи у Федерацији, губе из вида све импликације тзв. атлантских интеграција. Манипулативним техникама, лажно се приказује да је чланство у НАТО-у готово неопходно да би добили оно што прижељкују – нпр. улазак у ЕУ и економски напредак који се за то, основано или не, везује, када се ради о грађанима БиХ у цје-лини, односно централизацију наше државе, када су у питању Бошњаци – а прикрива се цијена НАТО-интеграција. Она је висока и извјесна: велики војни издаци (често прикривени), погоршање безбједносне ситуације због увла-чења у туђа глобална надметања (пријетња од тероризма, постаје-мо легитимна потенцијална мета сила које НАТО доживљавају као опасност по себе), али и плаћање „данка у крви“ тј. слање својих трупа да ратују за туђе интересе.

Значи, НАТО-интеграције предста-вљају вересију и за оне који мисле да оне погодују њиховим приоритетним интересима?

Добици од чланства у НАТО-у нису извјесни, а штета јесте.

Примјера ради, рекао сам да би Република Српска после, евенту-алног, уласка у НАТО, била из-ложена великим притисцима да прихвати сопствено свођење на пуку форму, али то не значи да би српски народ на тако нешто и тада пристао. Власт која би при-хватила да уђемо у НАТО, вјеро-ватно би допустила даљу ерозију Републике Српске, али ко каже да би наш народ то мирно посма-трао? Ко смије да тврди да народ, онда када би у пуној мјери схва-тио шта власт чини, да је не би, на демократски и легитиман начин, отјерао?! Тако бисмо сви добили раст политичких тензија и при-вредне несигурности, а нико не би добио оно што неки други кон-ститутивни народ не жели. Зато нек се Бошњаци не надају да ће им НАТО донети унитарну Босну, и нек добро размисле да ли им се исплати да плаћају оптерећујући аванс за нешто што не могу да добију? Ако то учине, схватиће да и њима НАТО неће бити од користи, а скупо ће их коштати. Треба добро да размисле и они Срби који олако прихватају лаж да НАТО-интеграције трасирају пут у ЕУ. Па Турска је одавно члан НАТО-а а није у ЕУ, и питање је да ли ће и бити. Ирска је дуго у ЕУ а није ушла у НАТО! ЕУ гледа своје интересе, а не плаћа цех за НАТО. Ако је у неком тренутку, у јеку америчке доминације, то и чинила, сада то није случај. Пого-тово од када је криза узела маха. У ЕУ ћемо ући само ако нешто учи-нимо да унапредимо свој економ-ски и политички систем, а не ако се као социјални случај будемо препоручивали преко НАТО-а. О томе треба добро да размис-лимо када бирамо власт. Од ње

Ако власт настави да тајно делује у прилог уласка у НАТО и не допусти да се

о томе грађани директно изјасне, онда ће она изабрати да октобарски избори постану неформални референдум


почиње и препород, и даљи пад, и манипулација и борба за исти-ну, и улазак у НАТО и залагање за мирољубиву сарадњу међу др-жавама.

Поменули сте поново власт. Чини се да су предстојећи избори, већ сами по себи, својеврсни референдум о приступању РС и БиХ НАТО-у. Има ли у томе истине?

СДС настоји да се ствари истје-рају на чистину, а не да се послови обављају иза кулиса. Зато жели-мо да се сви политички актери отворено изјасне о НАТО-ин-теграцијама, и то на начин који подразумјева дјеловање у скла-ду са начелним опредјељењем. А не да се једно прича, а друго ради. Сматрамо, као што сам већ рекао, да је нужан обавезујући референдум, којим би био де-финисан став Републике Српске према НАТО-интеграцијама. Но, нажалост, Додик то покушава да избјегне. Тако нешто не смијемо да допустимо. Ако неће формални референдум о НАТО-у, онда пред-стојећи избори морају да постану неформално изјашњавање о њему. Ако власт неће да ствари назове правим именом, онда имплицит-но заузима став у прилог ступања у НАТО, уз прихватање свих по-губних посљедица које то може да има по Републику Српску. Ми нудимо референдум на коме ће грађани непосредно моћи да се опредјеле, и у вези са којим ће до изражаја доћи прави ставови пар-тија по питању НАТО-а. Не жели-мо проблем од кога зависи будућ-ност нашег народа да користимо у страначке сврхе. Када би ствари посматрали себично, било би нам најкорисније да баш то чинимо, да уместо инсистирања на референ-думу, НАТО лопту пребацујемо на изборни терен, и настојимо да уз њену помоћ постигнемо што бољи резултат. То не радимо. Но, ако власт настави да тајно дјелује у прилог уласка БиХ у НАТО, и, у складу са тим, не допусти да се о томе грађани директно изјасне, онда ће она изабрати да октобар-ски избори постану неформални референдум о чланству у НАТО-у. Тада ће глас дат Српској демократ-ској странци – а он подразумјева опредјељивање за мир, проспери-тет и ванблоковску будућност Ре-публике Српске – до краја добити смисао референдумског изјашња-вања. Ми нећемо одвести Репу-блику Српску у НАТО!

Југославија није била део Варшав-ског савеза, и није изгубила Хлад-

ни рат. Већ на основу те чињенице разумљиво је зашто Србији, која је суштински држава наследница Ју-гославије, није место у НАТО. Мно-ге поражене државе Варшавског пакта, готово као плен, припале су победнику. Уз то су већ биле у вој-ном пакту, и навикле су на туђе ко-мандовање и стране војнике у соп-ственој кући, па им је било лако да из Варшавског пакта пређу у НАТО. Из једне „касарнске демократије“ у нову„касарнску демократију“!

У време када је СССР ратовао у Авганистану, Москва није ангажо-вала војнике држава Варшавског пакта за тај рат, већ је слала само совјетску војску. Данас Вашингтон на авганистанску кланицу шаље војнике из готово свих НАТО држа-ва. Шаље их у велики рат светских произвођача и дилера дроге. После тешког пораза Америке у Вијетна-му, она више нема стајаћу војску, већ има плаћеничку армију, коју чине црнци, хиспаноамериканци и бела омладина са села. Зато им је потреб-но топовско месо из Европе. За чију ли слободу у Авганистану и Ираку гину, сиромаштвом натерани да ступе у војску, млади Американци и други НАТО војници? И зашто би међу њима били српски момци?

Деведесетих године прошлог века код нас се певало: „Мир брате мир“, „Испод шлема мозга нема“. Сада, према Влади Србије и многим на-шим НВО „миротворцима“, испада да испод НАТО шлема мозга има. Деведесетих се певало „Више волим тебе младу, него пушку да ми даду“, а сада би Влада Србије и евроат-лантски медији, хтели да позову да се пева „Више волим да ми пушку даду, него тебе младу“. Нашем на-

роду је потребан мир, а не да ратује за интересе страних сила!

Деведесетих се у неким круговима говорило да је тадашња власт добро-вољни давалац туђе крви. Сада ти исти кругови, препоручујући Ср-бији НАТО и НАТО-у Србију, та-кође постају добровољни даваоци туђе крви. И то за рачун иностра-них прималаца. Српска крв није на продају!

НАТО је од одбрамбеног пакта постао савез за промену света по мери и потреби Вашингтона. Тако је испровоцирао непријатељство многих. Ако би у исламском свету, рецимо у Пакистану, на власт дошли екстремисти, а знамо да та држава има атомске бомбе и балистичке ракете са нуклеарним главама, није свеједно да ли сте или нисте у НА-ТО-у. О Северној Кореји или Ирану да не говоримо. Зашто да због туђих експанзионистичких ратова поста-немо мета? Ако уђемо у НАТО рес-кирамо да се баш то догоди!

Љубав, а не рат

Оканимо се „туђих послова“

ЂорЂе П. МаМулаадвокат

Слободан рељићновинар, дугогодишњи уредник нин-а

Ако се нешто од НАТО-оа могло добити или ућарити то је важи-

ло док су САД и Запад били једини владари света и кад је само њихово постојање другима уливало страх у кости. Сада, кад се светски поредак ломи као лед у пролеће, кад расте број центара моћи који су спремни да и сами учествују у „подели зона утицаја“ и кад свако покушава да за-узме што сигурнију бусију – јурити у НАТО је сомнабулно. Где смо ми то? Хоћемо ли опет у неку играрију попут 27. марта 1941. године, па да будемо увучени у „туђе послове”, који нас се, у суштини, не тичу?

Из интервјуа Фонду Слободан Јовановић


о питању приближавања Ев-ропској унији, у којој доми-нирају континенталне силе

тзв. Старе Европе, попут Немачке, Француске и Италије, постоји кон-сензус свих битних странака на срп-ском етничком простору. Наравно, на такав начин да наши национал-ни интереси, нарочито када су у питању интегритет и суверенитет српских земаља, не буду подређе-ни интеграционим процесима. А чини се да је однос политике ЕУ према српском фактору такав да, под условима који су и нама прихва-тљиви, постоји простор за наставак обoстраног приближавања. Међу-тим, по питању НАТО-а, којим до-минирају САД и В. Британија, стање је суштински другачије. Разлоге треба тражити у односу НАТО-а и његових водећих земаља према ос-

новним српским интересима, како у прошлости тако и, на темељу онога што се да наслутити, у будућности.

опадање Сад, УСпоН РУСИЈе И СРпСКИ аУТИЗаМ

Светска доминација САД током деведесетих година ХХ века, те њихово најнепосредније мешање у креирање нове политичке структу-ре Балкана (наглашено као у ретко ком другом региону света), имало је рефлексију на позицију српског фактора у целини. Изражено нега-тиван став америчке званичне по-литике у посматраном периоду, као и, упркос тзв. демократским про-менама у Србији, у протеклој деце-нији (2000-2010), највише је допри-нело да се српска геополитичка позиција радикално негативно из-мени (уништење Републике Српске

Крајине и етничко чишћење Срба у Хрватској; стално погоршавање Дејтонским мировним споразумом дефинисане позиције Републике Српске; покушај одузимања Косо-ва и Метохије; разбијање СРЈ, тј. отцепљење Црне Горе; покушај по-тирања српског идентитета у Црној Гори). САД и њихов невладин сек-тор, те међународне организације са доминантним америчким ути-цајем, постали су значајан, ако не и најзначајнији фактор у унутрашњо-политичком и друштвеном животу Србије и других српских земаља, директно се мешајући, са циљем да олакшају остваривање америчких геополитичких циљева, у партијс-ке односе, медијску сцену, културну политику и друго.

С друге стране, док смо ми одус-тали од отпора америчком експан-

Пише др ДРАГАН ПЕТРОВИћ

док смо ми одустали од отпора америчком експанзионизму, свет се кретао од монополарног ка мултиполарном поретку

Мултиполарност контра атлантских интеграција

ПСтални економски и политички успон Русије створио је предуслове да та земља, заједно са још неким државама

постсовјетског простора, створи заједнички, функционални војно-безбедносни систем

ГЕОПОЛИТИКА


зионизму, и олако се препустили обради од стране пропагандних центара те државе (инсталираних и код нас), свет се кретао од моно-поларног ка мултиполарном порет-ку. Стални економски и политички успон Русије у последњој деценији, која располаже капиталним плане-тарним ресурсима и све више раз-вија систем савеза и интеграција на постсовјетском простору и укупном пространству ЕвроАзије, поспешује процес преласка монополарног ка мултиполарном свету. Русија је остварила важну оружану победу у кратком сукобу на Кавказу 2008. го-дине, а проруски председнички кан-дидат Јанукович, и његова „Партија региона“, преузели су власт у Ук-рајини, што фигуративно означава крах тамошње, од стране Вашинг-тона спонзорисане, тзв. наранџасте револуције. С друге стране, Русија, Белорусија и Казахстан формирали су наддржавну творевину по угледу на ЕУ, која има следећи редослед ко-рака обједињавања: царинска унија, јединствено тржиште, заједничка валута, политички и војно-безбед-носни савез. Очекује се да ће се тим процесима прикључити и Украјина. Уз Русију, ојачале су и друге земље. Кина у континуитету економски на-предује у протеклих неколико деце-нија, па ће ускоро премашити Аме-рику по већини важних економских показатеља. Убрзано се економски развија, али и војно јача, Индија. Тим путем се креће и Бразил. Чи-тав пацифички мегарегион, а то се нарочито односи на источну азијску обалу, постаје нови центар светске привреде, уместо до садашњег (се-верно)атлантског басена.

КРИЗА – КАТАЛИЗАТОР ГЕОПОЛИТИЧКИХ ПРОМЕНА

Након настанка велике економске кризе и краха неолибералног систе-ма, од почетка јесени 2008. године, долази до додатног убрзавања већ започетих процеса у свету. Криза је погодила цео свет, али структурал-но и базично највише САД и кључне савезнике те земље. Исте државе су погођене и са аспекта фактора „твр-де“ моћи, пошто су претрпеле, и даље ће трпети најзначајније економске губитке. Већ дуже време долар губи функцију опште прихваћене светске валуте што има, и посебно ће имати, несагледиве негативне последице по економију Америке. САД поред тога имају низ других акутних проблема, од све уочљивијих последица неа-декватног просветног система, што је годинама супституисано „уво-зом” готових стручњака из других

делова света, енормних социјалних супротности, до демографског про-цеса промене етнорасног састава популације, тако да се за неколико деценија очекује да нехиспански белци постану мањинско станов-ништво. Такође, када говоримо о последицама економске кризе, услед њом узрокованог теоријског краха неолиберализма, најтеже последице сносе САД (и Британија), имајући у виду да је то био најважнији елемент њихове „меке моћи“.

Слабљење америчке светске до-минације паралелно са јачањем моћи низа других великих сила, до мере у којој међународни поли-тички односи од монополаризма постепено прелазе у мултиполари-зам, представља значајну промену која се мора наглашено рефлектова-ти и на спољнополитичку позицију Србије и српских земаља, а свака-ко и на унутрашњополитичку и општедруштвену сцену. Слабљење америчког утицаја на српске земље даје могућност српском народу да се самостално, односно у сарадњи са другим пријатељским народима и силама, избори за побољшање сопствене позиције. Наиме, како од свих великих сила у свету које имају запажен утицаја на Балкану – а то су САД, Британија, Русија, Кина, Немачка, Француска – управо зва-нични Вашингтон и Лондон (тзв. „англосаксонски фактор”) имају најмање прихватљиве стратешке ставове по питању најважнијих ге-ополитичких интереса Срба, ствара се широка могућност да српска по-

литика искористи умањење њихо-вог утицаја у свету. Далеко је од тога да друге велике силе сем Русије, по правилу, имају позитивне ставове према српским интересима, али њихови базични ставови и када за нас нису повољни, ни приближно нису тако непринципијелно лоши и недобронамерни као када је у пи-тању англосаксонска политика.

НАТО НА СИЛАЗНОЈ ПУТАЊИ

НАТО се налази пред низом иза-зова и проблема, са посебно неиз-весном будућношћу, имајући у виду пре свега промене односа снага у међународном окружењу, прелазак света из монополарног у мултипо-ларни стадијум, све сепаратније истицање интереса великих сила „Старе Европе“ у односу на САД, губитке те силе у ратовима у Ираку и Авганистану, и потенцијално от-варање других жаришта која ће ис-црпљивати њене ресурсе. Стога се поставља логично питање: Зашто би управо сада српске земље улазиле у НАТО, који је у кризи и на силазној путањи, и у којем доминирају САД и В Британија, са већ исказаним нега-тивним геополитичким ставовима према српском фактору? У НАТО сада, а мислим и уопште, није по-требно улазити, већ инсистирати на неутралности, те у будућности са пажњом пратити даље предлоге који се односе на реформу безбедносног система Европе (предлог председ-ника Медведева, процес стварања самосталних европских оружаних снага ван НАТО, итд).

Наравно, далеко је од тога да је пожељна политика директног су-протстављања било којој од ве-ликих сила, нарочито не још увек појединачно најјачим САД. У скла-ду са националном стратегијом, треба на суптилан начин заступати српске интересе, вешто лавирајући између великих сила. Међутим, да би то могли да чинимо, сада када тако нешто постаје реално, Србија, Република Српска и Црна Гора, не треба да уђу у НАТО! Тиме би себи везале руке, и не би могле да по-бољшају свој спољнополитички и унутрашњополитички положај. Да ствар буде и гора, поставши „савезнице“ са онима који им не желе добро, олакшале би им да раде против интереса српског на-рода у целини, и понаособ у свакој од наших држава. И то у време кад свет за нас постаје бољи него што је био јуче, само ако будемо умели да искористимо шансу која нам се реално пружа!

Зашто би српске земље управо сада улазиле у

НАТО, који је у кризи и на силазној путањи, и у којем доминирају САД и В Британија, са већ

исказаним негативним геополитичким ставовима

према српском фактору?

р ва аме рич ка им пе ри ја ство рена је не по сред но по сле Шпанскоаме рич ког ра та 1898. го

ди не и би ла је скон цен три са на на под руч ју Ка ри ба, дру га је тра ја ла у пе ри о ду од 1945–1989. го ди не и би ла усме ре на на За пад ну Евро пу, док трећа про ши ру је до мет свог ути ца ја на зе мље Ис точ не Евро пе и Бал ка на, али њен епи цен тар чи ни под руч је Блиског Ис то ка и Пер сиј ског за ли ва са сво јим огром ним ре зер ва ма наф те.

Ево ка ко ци ље ве аме рич ке ге остра те ги је де фи ни шу ва шинг тон ски осма тра чи Џејкоб Хајлбрун и Мајкл Линд: „Уме сто да Бо сну схва ти мо као ис точ ну гра ни цу НА ТОа, на Бал кан би тре ба ло гле да ти као на за пад ну гра ни цу аме рич ке сфе ре ути ца ја на Бли ском ис то ку. Ва ља се под се ти ти да је све до Дру гог свет ског ра та Балкан сма тран де лом Бли ског ис то ка, а не под руч јем Евро пе. Чи ње ни ца да су САД за не те др жа вом бо сан ских му сли ма на ви ше не го што су то њихо ве европ ске са ве зни це, од сли ка ва, из ме ђу оста лог, но ву аме рич ку уло гу пред вод ни ка јед ног не зва нич ног скупа му сли ман ских на ци ја од За ли ва до Бал ка на. Област под не ка да шњом упра вом османлијских Ту ра ка по казу је зна ке по стан ка тре ће аме рич ке им пе ри је.”

Из на ве де ног ге о по ли тич ког огледа по треб но је из ве сти не ко ли ко суштин ских за кљу ча ка, на осно ву ко јих је мо гу ће да ти од го вор и на пи та ње о бу дућ но сти ре ги о на За пад ног Бал кана. На и ме, док се ге о по ли тич ка преком по зи ци ја Цен трал не и Ис точ не Евро пе од ви ја ла по прин ци пу поврат ка ових на ро да у ка то лич копроте стант ску Евро пу, да кле по са свим ја сним кул тур норе ли гиј ским обрасци ма, до тле је мо дел пре ком по зи ције Бал ка на те као у са свим су прот ном кул тур ноци ви ли за циј ском сме ру, кроз по др шку атлан ти стич ке ге остра те ги је ма њин ском му сли ман ском фак то ру и од го ва ра ју ћем кон цеп ту „де мо крат ског исла ма” ко ји оли ча ва „се ку лар на Тур ска”. Уоста лом, напад но ко ри шће ње тер ми на „За падни Бал кан” ја сно од сли ка ва на ме ру

ва шинг тон ских стра те га да овај део Евро пе из оп ште са ста рог кон ти нента, уз ци нич не псе у до и сто риј ске и кул тур ноци ви ли за циј ске пре ми се хан тинг то нов ског ти па о то ме да се „Евро па за вр ша ва та мо где по чи њу пра во сла вље и ислам”.

АМЕРИКАНИЗАМ И КОМУНИЗАМ

По др шка му сли ман ском фак то ру за САД има и еко ном ски и по ли тички зна чај. Еко ном ски зна чај се огле да у кон тро ли над нафт ним богатствима ко ја су у ру ка ма арап ског све та и про да ји оруж ја са ве зни ци ма у реги ји, пре све га Са у диј ској Ара би ји. По ли тич ки зна чај се ис по ља ва кроз не скри ве ну по др шку ве ли ко тур ским аспи ра ци ја ма „од Ки не ског зи да до Ја дра на”, о че му су тур ски зва ничници отво ре но го во рили већ по четком де ве де се тих го ди на XX ве ка. САД су још у вре ме пред сед ни ка Кар те ра, осми сли ле но ву док три ну пре ма ислам ском све ту, ко ја је уследи ла као од го вор на со вјет ску вој ну ин тер вен ци ју у Ав га ни ста ну и побе ду ислам ске ре во лу ци је у Ира ну. Њен основ ни циљ био је спречавање по ку ша ја би ло ко је спољ не си ле да оства ри кон тро лу у ре ги о ну Пер сијског за ли ва. САД су са мо то ком ра та у Ав га ни ста ну уло жи ле ви ше од 10 ми ли јар ди до ла ра у по крет исламских фун да мен та ли ста. Та да су аме рич ке тај не слу жбе ус по ста ви ле кон так те са Оса мом Бин Ла де ном, са да шњим „аме рич ким не при ја тељем број је дан”. Под окри љем САД, ус по ста вље на је те ро ри стич ка мре жа чи ји је крај њи циљ ства ра ње свет ске ислам ске др жа ве (ка ли фа та).

Пип ци те мре же су се про те за ли и на под руч ју не ка да шње Ју го сла ви је, у ре ги о ни ма на се ље ним му сли ман ским ста нов ни штвом. Али ја Изет бе го вић је још 1970. го ди не на пи сао Ислам ску де кла ра ци ју, ко ја је би ла пр ва ма нифе ста ци ја ра ди кал ног исла ми зма на про сто ру бив ше Ју го сла ви је. По ред ове књи ге, Али ја Изет бе го вић је напи сао и сту ди ју Ислам из ме ђу За па да и Ис то ка, ко ја је нај пре штам па на у

САД 1984. го ди не, а за тим и у Тур ској 1987. го ди не. Обе књи ге по ста вље не су у стро ге окви ре фун да мен та листич ке иде о ло ги је, на ба зи стро ге поде ле ислам ског и не и слам ског све та. Кључ на по ру ка ислам ске де кла ра ци је је „ве руј и бо ри се”, уз ло јал ност је дино Ку ра ну.

Изет бе го ви ће ве ре чи на и шле су на по год но тле ме ђу му сли ман ским станов ни штвом у Бо сни и Хер це го ви ни. Ње го ве сту ди је се по ја вљу ју упра во у тре нут ку бор бе за „на ци о нал ну еманци па ци ју” му сли ма на у бив шој СФРЈ и на је дан по ма ло па ра док са лан начин са вр ше но се укла па ју у на сто јања ко му ни стич ког др жав ног и партиј ског вр ха да афир ми шу ства ра ње „му сли ман ске на ци је”. Мо же се слобод но ре ћи да је пар тиј ски врх прећут но под сти цао исла ми за ци ју Бо сне и Хер це го ви не, али и дру гих ре ги о на бив ше др жа ве где жи ве при пад ни ци ислам ске ве ро и спо ве сти. Иако из међу му сли ма на у БиХ ко ји су ет нич ким по ре клом исла ми зи ра ни Ср би и космет ских Шип та ра по сто ји огром на раз ли ка, уоч љи во је на сто ја ње партиј ске вр ху шке да ин стру мен та ли зу је ислам у ан ти срп ске свр хе.

ИСЛАМСКА ЈЕРЕС КАО ГЕОПОЛИТИЧКИ ИНСТРУМЕНТ

Исла ми стич ке тен ден ци је на про сто ру не ка да шње Ју го сла ви је аме рич ка ге о стра те ги ја ставила је у функцију дез ин те гри са ње ју госло вен ске др жа ве. Се дам де се тих и осам де се тих го ди на по ди же се вели ки број џа ми ја у БиХ, шко лу је вели ки број хо џа и има ма на пре стижним ислам ским уни вер зи те ти ма у САД, Са у диј ској Ара би ји, Па ки стану, Ира ну и Тур ској. По по врат ку у зе мљу, му сли ман ским ма са ма се про по ве да ју иде је фун да мен та листич ког исла ма, са еле мен ти ма ко ји че сто од у да ра ју од тра ди ци о нал ног по и ма ња исла ма. Ово се по себ но одно си на про по вед ни ке исла ма ко ји су ви со ке шко ле за вр ши ли у Са у дијској Ара би ји и Па ки ста ну. Њи хо ви ста во ви пот пу но од го ва ра ју уче њу ра ди кал не му сли ман ске сек те ве

Пише МИЛОРАД ВУКАШИНОВИћ

Због че га је аме рич ка стра на у гра ђан ском ра ту у БиХ, а ка сни је и током сецесионистичке побуне на Ко сме ту, по др жа ла бал кан ске му сли ма не?

Антиевропска стратегија Америке и Турске?

П



ха би та и до ћи ће до пу ног из ра жа ја то ком тро го ди шњег ра та у Бо сни и Хер це го ви ни.

По је ди ни те о ре ти ча ри де фи ни шу по ја ве ра ди кал ног исла ми зма широм све та као „атлан ти стич ки ислам”, алу ди ра ју ћи та ко на спе ци јал не одно се аме рич ких оба ве штај них агенци ја и је ре тич ких исла ми стич ких пра ва ца. Ни је ма ли број ауто ра ко ји твр де да је аме рич ка ге о стра те ги ја и у пост хлад но ра тов ском пе ри о ду наста ви ла да фи нан си ра и по др жа ва тен ден ци је ра ди кал ног исла ма. На тај на чин аме рич ка спољ на по ли тика успе шно усме ра ва не за до вољ ства му сли ман ских ма са, пре тва ра ју ћи их у ма ни пу ла тив но сред ство за остваре ње соп стве них ге о ста те гиј ских ин те ре са, по себ но у ре ги о ну Бли ског Ис то ка.

ПОЗАДИНА ОСМИШЉЕНОГ АПСУРДА

Рат у Бо сни и Хер це го ви ни под стица ли су и моћ ни свет ски исла ми стички кру го ви. Они су у де ша ва њи ма на про сто ру не ка да шње ју го сло вен ске др жа ве пре по зна ли при ли ку за промо ци ју гло бал них исла ми стич ких те жњи. Му сли ма не у Бо сни и Хер цего ви ни по др жа ли су Тур ска, Са у дијска Ара би ја, Иран, Свет ска ислам ска кон фе рен ци ја. И по ред ду бо ких међу соб них раз ли ка и не тр пе љи во сти,

ислам ски свет је по ка зао је дин ствен став о ра ту у Бо сни и Хер це го ви ни. Ли де ру бо сан ских му сли ма на Али ји Изет бе го ви ћу би ла су отво ре на вра та и у су нит ској Са у диј ској Ара би ји и у ши ит ском Ира ну.

На вој нопо ли тич ком пла ну за Изет бе го ви ћа је поготово био значајан тур ски фак тор. Реч је о зе мљи ко ја је чла ни ца НА ТОа и нај зна чајни ји ге о по ли тич ки са ве зник САД. Дру го, у за пад ним по ли тич ким круго ви ма до ми ни ра те за да је исла мистич ки чи ни лац у тур ском дру штву од се кун дар ног зна ча ја приликом доно ше ња по ли тич ких од лу ка. Тур ска се и да нас ис ти че као при мер на вод но успе шне ко ег зи стен ци је за пад не демо кра ти је и исла ма. Ко нач но, за СДА је би ло по себ но ва жно ство ри ти утисак код ло кал ног ста нов ни штва о поврат ку Тур ске на Бал кан.

По др шка ути цај ног америчког ло би ја повратку „Турске на Балкан“ мо ти ви са на је и на ме ром атлан тистич ке ге о по ли ти ке да очу ва утицај на ста ром кон ти нен ту и спре чи евен ту ал ну еман ци па ци ју Евро пе. По др шка Изетбеговићу била је део ши ре ан ти е вроп ске стра те ги је званич ног Ва шинг то на, ко ји већ деце ни ја ма ло би ра за при јем Тур ске у ЕУ. Ства ра ње ислам ске „зе ле не тран свер за ле” на Бал ка ну зна ча јан је део наведене стра те ги је. За ми шље на „ислам ска тран свер за ла” об у хва та, осим Бо сне и Хер це го ви не, де ло ве тзв. Сан џа ка, Ко со во и Ме то хи ју, југ цен трал не Ср би је, де ло ве Цр не Го ре, за пад ну Ма ке до ни ју, се ве роза пад Грч ке и де ло ве Бу гар ске. Циљ атлан ти стич ке ге о стра те ги је је да по ве же на ве де не ре ги о не и пре твори их у коп не ни ко ри дор за про дор му сли ман ских ма са, нај пре на Балкан, а за тим и у Евро пу.

РЕЦЕНЗИЈА ЗА ТРОЈАНСКОГ КОЊА

Ула ском Тур ске у ЕУ, ре а ли за ци ја ова квог пла на би ла би олак ша на. Вео ма ин те ре сант не ар гу мен те за пријем Тур ске у пу но прав но члан ство Европ ске Уни је из ло жи ли су, де цембра 2004. го ди не, ути цај ни по ли ти чари Мар ти Ах ти са ри, Ми шел Ро кар и Ал берт Ро хан, ко ји ва же за лич но сти

По је ди ни те о ре ти ча ри де фи ни шу по ја ве ра ди

кал ног исла ми зма ши ром све та као „атлан ти стички ислам”, алу ди ра ју ћи

та ко на спе ци јал не од но се аме рич ких оба ве штај

них аген ци ја и је ре тич ких исла ми стич ких пра ва ца



Америчко-турски стратешки брак: Ахмет Давутоглу и Хилари Клинтон

про натовске ори јен та ци је. У отво реном апе лу под на сло вом „Ис пу ни те оба ве зе пре ма Тур ској”, упу ће ном пред став ни ци ма Европ ске ко ми сије, тро ји ца ди пло ма та отво ре но подр жа ва ју при јем Тур ске у ЕУ. Ко мента ри шу ћи скеп ти ци зам у од ре ђе ним европ ским по ли тич ким кру го ви ма у ве зи са тим чи ном, они твр де да је то „не ис кре но и за сно ва но на об ма нама”, а за тим до да ју ка ко „сви мо ра ју да зна ју да се Тур ска од у век пред ставља ла као европ ска др жа ва и да је као та ква би ла при зна та де це ни ја ма на ста ром кон ти нен ту”. По себ но је зани мљи во ста но ви ште тро ји це ди плома та да је „Тур ска у осно ви дру га чи ја од се вер но а фрич ких и бли ско и сточних зе ма ља” и не ги ра ње „да би ње но члан ство пред ста вља ло отва ра ње бра не ка ва не вроп ским др жа ва ма”.

Вр ху нац ци ни зма је тврд ња ка ко је при јем Тур ске у ЕУ у „нај ду бљем европ ском ин те ре су”. Ауто ри апе ла, исто вре ме но, на мер но пре ви ђа ју обаве штај не ана ли зе упра во аме рич ких аген ци ја, ко је већ го ди на ма при ме ћују про цес убр за не исла ми за ци је турског дру штва, о че му нај у бе дљи ви је све до че стал не по бе де исла ми стичких гру па ци ја на сло бод ним из бо рима. Из ве сне про јек ци је иду и ко рак да ље, твр де ћи ка ко са вре ме на Тур ска да нас мно го ви ше под се ћа на Иран се дам де се тих го ди на про шлог ве ка, не го на др жа ву ко ја је спрем на за не

ка кве европ ске ин те гра ци је. Да кле, Тур ска по ста је ба за ра ди кал ног ислами зма, ко јим је све ви ше ин фи ци ра на тзв. сред ња кла са, као и по је ди ни за са да ни жи офи цир ски ка дро ви.

Пре ма то ме, чи ста је илу зи ја да би ЕУ ула ском Тур ске ус по ста ви ла мосто ве раз у ме ва ња са „ме ким исла

мом”. На про тив, Тур ска би пре ко бал кан ских му сли ма на не сум њи во би ла коп не ни ко ри дор за про дор ради кал ног исла ми зма у ср це Евро пе. Упра во због тога аме рич ка по ли ти ка по др жа ва ислам ски чи ни лац на Балка ну. Уоста лом, већ одав но аме рич ка ге о стра те ги ја, по сред ним пу тем, подсти че и ма сов не му сли ман ске имигра ци је у Евро пу, чи ме се ме ња де мограф ска и кул тур ноци ви ли за циј ска струк ту ра ста рог кон ти нен та.

Му сли ман ски ими гран ти предста вља ју фак тор де ста би ли за ци је на европ ском кон ти нен ту. Због на чи на и усло ва жи во та у европ ским дру штвима, они по ста ју лак плен ра ди кал ног исла ма, што су уоста лом по ка за ли теро ри стич ки на па ди у Ма дри ду, Лондо ну као и про те сти у Фран цу ској, то ком 2005. го ди не. На ве де ни до гађа ји по твр ди ли су по сто ја ње ве о ма опа сних и ор га ни зо ва них ба за те рори стич ке Ал Ка и де у ср цу Евро пе, сазда них од гра ђа на ЕУ. Ова де ша ва ња по твр ди ла су и те зе о не спо соб но сти Евро пе да се озбиљ ни је су прот ста ви на ве де ним по ја ва ма.

Може се за кљу чи ти да се Евро па, су о ча ва са „бу ме ранг ефек том” оног истог исла ми стич ког те ро ри зма ко ји је, у име со ли дар но сти са Аме ри ком, та ко рев но сно по др жа ва ла на Бал кану то ком деведесетих го ди на. Да нас се сло бод но мо же ре ћи и да је бомбар до ва ње Ре пу бли ке Срп ске и Са ве

зне Ре пу бли ке Ју го сла ви је би ла агреси ја и на Европу у це ли ни. Ка сни ји до га ђа ји, пр вен стве но на Ко со ву и Ме то хи ји, ову кон ста та ци ју не двосми сле но по твр ђу ју. Све то треба да имамо у виду када разматрамо могућност приступања српских земаља НАТОу – војнополитичкој ор

www.vidovdan.org


Парада све моћније турске армије

ганизацији у којој је Турска кључни савезник САД. Чињенице наведене у овом тексту требало би да нас наведу да размислимо са ким то треба да постанемо „савезници“? И да ли онима који нам не желе добро, интегрисањем у НАТО, олакшавамо да раде против нас?

Српски пут у ропство

У светлу данашњих интелектуалних заблуда и моралних посртања, веза

них за наш однос према западној војној алијанси, није лоше позвати се на наше угледне претке који су били суочени са сличним дилемама и невољама. Још је Светозар Милетић указао да се главна загонетка у контексту решавањем „источног питања” налази у Цариграду. Заштитник турске престонице тада је била Британија, а данас, настављајући енглеску стратегију, то је Америка. За њу је, у стратешком смислу, а првенствено ради неутралисања Русије, изузетно важна Турска и генерално муслимански фактор. Ако је тако, а јесте, онда постаје јасније зашто је Америка подржала Бошњаке за време грађанског рата у БиХ, а током последње деценије својски се трудила да изгура независност Косова и Метохије.

Протурска политика Англосаксонаца вековима стоји насупрот стратегији Русије. Трагедија Срба се састоји у давној карактеризацији нашег народа као сигурног заступника руских интереса на Балкану, услед међусобно дубоких традиционалних, цивилизацијских и верских веза. Услед тога Срби морају бити контролисани, а то је најлакше ако буду сви у НАТОу. Можда је за неке народе у окружењу користан улазак у западну војну алијансу, али Србима – услед историјских, цивилизацијских, културолошких па и верских анимозитета који чине суштину западне визуре српске националне идеје – приступање НАТОу може бити само пут у ново ропство. И то, први пут у историји, добровољно одабрано. Самим тим, улазак у НАТО би за нас представљао највећи досадашњи морални пад, од којег би требали векови да се идентитески рехабилитујемо и морално ослободимо. А питање је да ли бисмо у томе уопште успели!

Душан Тубић Политички аналитичар

32 ВИДОВДАН 1/2010


ињеница је да ЕУ није пр-венствено безбедносна ор-ганизација. Ипак, од по-

четног „мировног пројекта“, кроз постепену интеграцију привреда и стварање заједничког тржишта (што је изискивало потребу супра-националне политичке сарадње и вођења заједничке спољне поли-тике кроз инстуционализоване облике), ЕУ је од времена Угово-ра у Мастрихту 1992. године, и у њему садржане Заједничке спољне и безбедносне политике (Common

Foreign and Security Policy), надо-грађена 1997. године, Уговором у Амстердаму, формално поприми-ла и безбедносне димензије.

АМЕРИЧКА УПОТРЕБА НАТО-а

Но, почетак правне институци-онализације безбедносне сфере не сме да нас завара: ови дату-ми представљају само покушај паралелне изградње „Европског безбедносног и одбрамбеног идентитета“ (European Security

and Defence Identity), чији је до-минантни носилац, и у хладнора-товском и постхладноратовском периоду, био НАТО, као израз војне хегемоније САД на „Ста-ром континенту“. Северноатлан-ски концепт безбедности одраз је континентале геостратегије, односно шире посматрано, конти-ненталне геополитике виђене из интересне перспективе САД, као поморске, таласократске суперси-ле, која је из фазе „обуздавања“ током хладноратовске ере посте-

Пише др САША ГАјИћ

НАТО је кључни фактор хегемонистичког присуства Америке на старом континенту. Он је пре средство остварења ефективне контроле европског простора од стране САД, него његове заштита од евентуалног напада

Европа – талац НАТО-а

Ч


пено прешла у фазу „проширења“ на просторима источно од некада-шње „Гвоздене завесе“. Међутим, геополитички аспект безбедности у непатвореном виду често се не-довољно истиче или чак прене-брегава у корист декларативних безбедносних опредељења, садр-жаних у нормативима који се баве овом проблематиком, који про-кламују учествовање у заштити заједничких вредности, развој политички и економски стабил-нијег друштва, одржавање мира, унапређење међународне сарадње и њених структура, и јачање демо-кратије и владавине права.

Из перспективе атлантистич-ког геополитичког и идеолошког погледа на Европу, она се види као западно полуострво великог евроазијског континента, који својом величином, ресурсима и бројем становништва, у случају геополитичке и економске ин-теграције, представља „Светско острво“, што засигурно угрожа-ва примат Англоамериканаца над светским морима и тржиштима, те осталим крупнијим геополи-тичким ентитетима. Предста-вљајући западни, најразуђенији део евроазијског континента, који континенталну унутрашњост (Хартленд), одваја од приступа морима, Европа је, уз Блиски ис-ток, те Индијски потконтинент и далекоисточне приобалне об-ласти, део континенталног обода (Римленда) чија контрола, према америчком геополитичару, Ни-коласу Спајкману, представља кључ светске стратешке премоћи (видети књигу Н. Вуковића: Ло-гика Империје). Преузимајући улогу геостратегијског балансера – који спроводи традиционалну британску политику одржавања „равнотеже снага“ између сила на европском континенту, односно тежи да спречи израстање хегемо-на на нашем континенту – САД је, и ту је једина њихова иновација, проширују на глобални план.

САД – ЕВРОПСКИ ХЕГЕМОН

На простору Европе, деценијама одржавајући стратешку позицију задобијену у светским ратовима и Хладном рату, САД кроз позицију хегемона који „штити“ западни део Европе, истовремено врше и ње-гово геополитичко спутавање у складу са сопственим интересним пројекцијама. И, паралелно, спро-воде стратегију геополитичког одвајања тј. спречавања конти-

ненталних интеграција мимо Аме-рике, између источног дела Евро-пе и евроазијског Хартленда (тј. Русије) с једне стране, са његовим ободним, високоразвијеним, али ресурсно сиромашним, западним делом, на другом крају. Крилатица која одсликава ову геополитичку визију је: „Држати Немачку под, Европу у, а Русију ван“.

У оквиру тога, на простору за-падног и централног дела Европе, спроводи се изградња унутрашње регионалне равнотеже моћи, као осавремењене класичне британ-ске, односно Спајкманове Римл-енд-Хартленд доктрине. Тако се –

кроз стварање унутрашње тензије унутар „осовине“ Француска-Не-мачка, те утицајима В. Британије, како на остале земље западног „старог“ дела ЕУ, тако и на источне земље ЕУ (Рамсфелдова „Нова Ев-ропа“), које имају улогу изолатора (buffer zone) према просторима „источно од ЕУ“ – омогућава да САД буду доминантни ванреги-онални балансер. Циљ је спреча-вање како хомогенизацијe и ин-теграцијe унутар ЕУ, тако и њеног панрегионалног повезивања, пре свега са просторима Хартленда, али и афричким регионом и ње-говим ресурсима. Лејн, у тексту „Америка као европски Хегемон“, неувијено указује да се ова стра-тегија базира на: 1) плашењу оста-лих Европљана Немцима, чиме се америчко присуство прихвата као неопходно, 2) спречавању сваке засебне, аутентичне заједничке спољне и безбедносне политике ЕУ, 3) подстицању „претераног проширења“ ЕУ у циљу онемо-гућавања креирања јединствене и ефикасне политике, и уношења подела који умањују снагу ЕУ.

ФАБРИКОВАЊЕ УНУТАР-ЕВРОПСКИХ ПОДЕЛА

Целокупна историја настанка и развоја ЕУ и њених унутрашњих подела и противуречности има-ла је потку у овом прикривеном савезничком геополитичком под-

метању. Од стварања ЕФТА-е, као британске противтеже ЕЕЗ, након чије пропасти Британија улази у ЕЕЗ – и то, по Де Головим речима, као „тројански коњ атлантизма који тежи спречавању претва-рања ЕЕЗ у озбиљну заједницу и њеном преусмеравању у правцу зоне слободне трговине под про-текторатом САД“ (цитат преузет из текста М. Ђурковића: „Геопо-литички оквир проширења ЕУ“) – преко уласка медитеранског јужног бока НАТО земаља у ЕЕЗ, па до „великог проширења“ ЕУ на исток, током прве деценије 21. века. Све то нам сведочи о ути-цају геополитичких интереса гло-балне велесиле на развој догађаја на европском континенту.

НАТО је кључни фактор хеге-монистичког присуства САД на старом континенту. Он је, још од времена свог настанка, више средство остварења ефективне америчке контроле војних капа-цитета на континенту, него заш-тита од, никада реалне, претње нападом од стране бившег СССР-а или данас неке друге силе. Поку-шаји спречавања, од самог њеног креирања 1998. године, израстања Европске безбедносне и одбрам-бене политике (European Security and Defense Policy) у алтернативу НАТО-у, константи су. Сталне су



САД кроз позицију хегемона који „штити“

западни део Европе, истовремено спроводе

стратегију геополитичког одвајања тј. спречавања

континенталних интеграција мимо

Америке

ЕУ-НАТО окупациона зона: европски Парламент у Стразбуру

тензије унутар ЕУ, пре свега из-међу Британије на једној, а Фран-цуске и Немачке на другој страни (познате су разлике између Шира-ка и Блера). Оне су у политичком смислу ескалирале током инвазије на Ирак, када су се њој оштро су-протставили Шредер и Ширак, а источне, новопридошле државе ЕУ и НАТО-а, као и медитеранске земље, здушно подржале Бушову ратну авантуру. Стално се, од стра-не Американаца и Британаца, ука-зује на „непотребност дуплирања снага и стварања јаза и ривал-ства“. Оспоравају се могућности и домети Европске безбедносне и одбрамбене политике, тек уз мес-тимична, тактичка „попуштања“ њиховом учешћу у мировним и безбедносним мисијама, али само у мери колико не угрожавају шире стратешке атлантистичке планове (нпр. у случају „Операције Конкор-дија“ у Македонији, која је замени-ла НАТО „Operation Amber Fox“, или „Операције Алтеја“ у Босни, где су трупе ЕУ замениле НАТО, као и у случају доласка Еулекса на Косово и Метохију, као замене УН-а, уз останак стратешки распо-ређених јединица НАТО-а). Све у свему, предузима се све да се „ус-пешност“ Европске безбедносне и одбрамбене политике задржи у оквирима које имају „успеси“

мисија ОЕБС-а од времена њеног формирања до данас.

ЗДРАВА ПАМЕТ ПРОТИВ СТУПАЊА У НАТО

Укупни домети заједничке без-бедносне политике ЕУ, наравно, јесу резултат процеса економских и политичких интеграција и безбед-носне сарадње која је, пак, последи-ца и различитих интереса њених чланица унутар прерасподеле моћи, и преплитања интереса у региону, узимајући у обзир и измењени ам-бијент и изазове, претње и ризике савременог света. Међутим, све ове разлике унутар ЕУ – несагласност између декларативног, прокламова-ног и стварног, затим концепцијскe недоследности и тешкоће у вези са прогнозирањем развоја савремених међународних односа и безбед-ности у свету – вешто су, не само потенциране, већ и усмераване у складу са спољном хегемонистич-ком позицијом и атлантистичким геополитичким интересима. Свако ко о српским позицијама говори, или их посматра у односу на изви-кано монолитне, „безалтернативне“ тзв. евроатланске интеграције (што је еуфемизам за ступање у НАТО), ако има иоле здраве памети и одго-ворности, допало му се то или не, противуречности између САД и ЕУ мора да узме у обзир.


НАТО је инструмент политике силе САД

Након агресије из 1999. године, тона бачених бомби, стотина

убијених људи, порушене и затрова-не земље, ми у Србији барем знамо да НАТО не постоји ни зарад очу-вања колективне безбедности, нити зарад ширења демократије, мира и љубави у свету.

НАТО је превасходно, ако не ис-кључиво, инструмент политике силе у функцији геополитичких интереса САД. При таквом стању, неминовно се поставља питање зашто би Србија бранила туђе интересе учествујући, на пример, у војним операцијама, мировним само по имену, и зашто би српски војници гинули за туђ рачун.

НАТО, тј. САД и данас имају ге-ополитичке циљеве који су у директ-ној супротности са виталним инте-ресима Србије и српског народа. Зар је заиста потребно подсећати на чињеницу да сецесију јужне српске покрајине Косова и Метохије, баш као и рад на унитаризацији БиХ, чија би крајња консеквенца тре-бало да буде нестајање Републике Српске, управо спроводе НАТО/САД. Због тога је аргумент по којем би Србија повећала сопствену без-бедност уласком у НАТО напросто неодржив.

У недостатку сувисле аргумента-ције која би ишла у прилог члан-ству Србије у НАТО, посегло се за добро опробаним обећањима о бољем животу и економским пред-ностима евентуалног прикључења. Такав економски аргумент посебно је непримерен. Највећа стратешка инвестиција у Србији - „Јужни ток” - реализује се са земљом која није чланица НАТО-а. Веза између члан-ства у НАТО-у и економског проспе-ритета јако је лабава, ако уопште и постоји. НАТО није спречио знатан пораст незапослености у Шпанији, Италији или Француској. Такође, није спречио економску катастро-фу која је задесила Исланд 2008. године.


мр Милош ЈовановићПотпредседник Демократске странке Србије

ЕУ-наТо окупациона зона: европски Парламент у Стразбуру


удна је коинциденција да тамо где НАТО оперативно кон-тролише територију, цветају

производња и промет наркотицима. Косовски Албанци су се још осам-десетих година прочули као дилери дроге и тадашња СФРЈ имала је мно-го муке у борби да пресече правце којима се дрога са Блиског истока и Турске пребацивала у Западну Евро-пу. Данас, када је тзв. држава Косово „независна“, а НАТО обезбеђује њену физичку егзистенцију, продаји нарко-тика ништа не стоји на путу. Како на-води добар познавалац политичких прилика на Косову и Метохији, Ми-лован Дрецун, „водећи терористи и злочинци су и главни криминалци – шефови криминалних група на Космету, али и политичари, односно функционери и команданти“.

Другим речима, скоро сваки високи функционер тзв. државе Косово, има своју криминалну банду која се, из-међу осталог, бави и трговином нар-котицима. Како исти аутор наглаша-ва, профити албанских нарко-група су огромни, а од укупне количине дроге која стиже на светско тржиште, 65% прелази преко територије Косо-ва, док се чак 90% хероина за европ-ско тржиште прокријумчари преко тог простора. И све се то дешава под „будним оком“ НАТО трупа које толе-рантно гледају на овај „бизнис“.

НАРКО-НАТО- -ПРОТЕКТОРАТИ

На супротном крају света, у Азији, једна друга држава и њени станов-ници, „прославили“ су се као про-извођачи опијата, пре свега хероина. Наравно, у питању је Авганистан. Према подацима ОУН, на Авганистан отпада око 93 процента укупне про-изводње опијата у свету. Међутим, посебно запрепашћује чињеница да, пема писању листа Политика, „од тренутка када је у Авганистан ушла војска САД и НАТО-а, производња опијата је порасла 44 пута“! Дакле, у једном делу света, НАТО трупе „жму-ре“ на промет наркотицима, док у другој области толеришу невероватну

динамику „наркоиндустрије“. У вези овога, две су чињенице интересант-не. Прва је везана за потрошаче дроге. Како је утврдио Виктор Иванов, ру-ководилац руске Федералне службе за контролу трговине наркотицима, „2,5 милиона руских наркомана је зависно од авганистанског хероина“. Застрашујућа цифра за земљу од 142 милиона становника. У Србији, на 7,5 милиона становника (без Косова и Метохије) према подацима Институ-та за јавно здравље Србије, процењује се да има између 70 и 100 хиљада зави-сника од дроге. И српско „тржиште“ се снабдева из Авганистана. Тако се дакле, на авганистанској игли, коју „брусе“ албански посредници, а над-зиру НАТО снаге, налазе милиони Руса и десетине хиљада Срба (али и милиони осталих Европљана!).

Друга занимљива чињеница тиче се признавања тзв. независности Косо-

ва. До сада, ову квазидржаву призна-ло је скоро 70 држава, а прва земља која је то учинила (веровали или не), управо је Авганистан. Портпарол ав-ганистанског министарства спољних односа Султан Ахмед Бахин, своје-времено је само кратко изјавио да Авганистан подржава одлуку народа и признаје независност Косова. Тако је један НАТО протекторат признао другог. „Произвођач“ је признао „ве-летрговца“. Једна нарко-структура је јавно подржала другу. Вероватно ће ове две „државе“ у будућности ус-поставити „блиске и чврсте односе“.

СПЕЦИЈАЛНИ РАТНАРКОТИЦИМА

Производња, промет и профит од наркотика, имају вишеструке по-следице по Србију, али и по Русију. Производња и трговина дрогом обезбеђује огромну зараду реалним

Пише НЕБОЈшА ВУКОВИћ

Од када је у Авганистан ушла америчка војска, производња опијума порасла је 44 пута! У једном делу света НАТО трупе „жмуре“ на промет наркотицима, док другде толеришу развој „наркоиндустрије“

НАТО путеви дроге

Ч


Битка за контролу над авганистанском фабриком дроге: Весли Кларк


геополитичким противницима и Србије (албанском сепаратистичком покрету) и Русије (милитантним ис-ламистичким структурама у Средњој Азији и у Чеченији). С друге стране, промет и уживање дроге, слаби све-укупну моћ обе словенско-право-славне државе. Наркомани иза себе не остављају потомство или га имају, али са знатним деформитетима и де-фектима. Дакле, феномен раширене наркоманије директно „удара“ на де-мографски потенцијал једне држа-ве. Уживаоци дроге су непоуздани

војници, штавише, опасно је њима давати пушку у руке. Без испаљеног метка, само помоћу „игле“, многи младићи се већ унапред избацују из војничког строја. Тамо где је значајан број наркомана, веома је присутан криминал – разбојништва, убиства, проституција. Речју, наркоманија је мултидимензионалан (демографски, војно-стратегијски, безбедносни и социјални) проблем за сваку државу која се суочава са тим друштвеним злом.

Да ли би се учлањењем Србије у НАТО, обуздала трговина наркоти-цима, и самим тим, избио из руку косовских Албанаца велики новац, а истовремено умањила распрострање-ност дроге у нашем друштву? При-мер Русије је веома поучан. Пошто су САД 2001. године повеле рат против тероризма и започеле војну кампању у Авганистану, РФ је, од тада до данас,

учинила западној алијанси многе ус-луге: отворила је ваздушни простор за транспорт НАТО трупа у Авганис-тан, преко њене територије превози се неопходан материјал, а руске оба-вештајне службе су поделиле многе информације са сродним западним институцијама. Русија је противни-цима Талибана доставила потребно оружје и опрему. И поред свега тога, САД и НАТО ни најмање се нису пот-рудили да спрече производњу херо-ина у Авганистану, која је попримила чудовишне размере (резерве чистог хероина у овој држави процењују се на скоро три хиљаде тона). А од тог хероина, како смо видели, овисни су милиони младих Руса. Запад не само да није ништа учинио да се смањи наркопродукција у Авганистану, већ се и активно опире сваком пробле-матизовању тог питања. На 52. сед-ници Комисије ОУН за наркотичка

средства, која је одржана марта 2010. године, предлогу руске делегације, да се у завршна документа укључе про-блеми производње наркотика у Авга-нистану, жестоко су се супротставиле и исти блокирале делегације САД и низа земаља Европске Уније.

САМИ СВОЈИ ГРОБАРИ

Шта би онда по том питању могла да очекује Србија, ако би приступи-ла НАТО-у? Највероватније ништа. Ако се једној Русији, која је учини-

ла тако много уступака Алијанси, не излази у сусрет, тек Србија нема чему позитивном да се нада. Била би члан једне војно-политичке структу-ре, која очигледно штити активност (производњу и промет наркотици-ма) која је вишеструко штетна по домаћу популацију, а истовремено представља значајан извор прихода непријатељској страни (албански сепаратисти). Можда би наши вој-ници и официри у саставу НАТО-а, морали исто као и њихове колеге са Запада, да се праве „слепи“ и толе-ришу продукцију и промет дрогама. Другим речима, Србија би постала део организације која „покрива“ де-латност која јој директно чини ште-ту. Сликовито речено, била би „сама свој гробар“. Када се води полемика о српском приступању НАТО-у, вре-дело би размислити и о том аспекту целог проблема.

Производња, промет и профит од наркотика,

имају вишеструке последице по Србију, али и по Русију. Производња

и трговина дрогом обезбеђује огромну зараду

реалним геополитичким противницима

Србије – албанском сепаратистичком покрету

Авганистанска опијумска поља


Разговор са др ПРедРагом Николићем, председником Спољнополитичког одбора Српске демократске странке

има мишљења да би улазак БиХ у НаТо решио питање њене безбед-ности, јер између чланица НаТо

није реално да избије рат. како комента-ришете такав став?

Да одмах кажем кратко и јасно: као бесмислен. И то толико да ме је одмах подсjетио на риечи нашег познатог социолога Ђуре Шушњића – „Када интереси вичу, истина се не може чути“. НАТО лобисти немају никакве озбиљне аргументе за сту-пање Републике Српске, односно БиХ, у ту Алијансу, али зато бучно, уз ехо који стварају бројни њима на-клоњени медији, понављају плитке фразе. Када се лаж, или глупост

убједљиво понове више пута, мно-гима почну да дјелују као истина па и мудрост. Тако ствари стоје са НАТО пропагандом. Још коју ријеч да кажем у вези са ставом који сте жељели да прокоментаришем. На његовом примјеру јасно се види смисао онога што сам претходно рекао. Није БиХ ратовала са Хрват-ском, Србијом, Црном Гором, или мађарским ваздушно-десантним снагама! У питању је био грађан-ски рат међу босанско-херцеговач-ким народима. Какве везе има рат међу чланицама НАТО са ступањем БиХ у НАТО? Једино ако српски политичари и аналитичари који

износе такве тврдње не прихватају бесмислену пропагандну тврдњу бошњачких екстремиста да је, на-водно, Србија извршила агресију на БиХ, и да се није радило о грађан-ском рату. Ако то мисле, нек тако и кажу грађанима Републике Српске. Увјерен сам да је њима преко главе манипулације од стране оних који су ради својих интереса спремни да запоставе националне. И при том гласно да вичу да се права истина не би чула.

Покушаји унитаризације БиХ, наметање тзв. сребреничке резолуције, настојање да се Босна увуче у НаТо. да ли је све то

УРазговарали: БРАНКО РАДУН и ДРАГОмИР АНЂелКОвИћ

Српску нико осим нас не може да сруши


повезано? Да ли је све то део кампање уништавања Републике Српске?

Погледајте мапу БиХ. Ту се већ крије одговор на ваше питање. Дејтонским мировним споразумом границе су тако повучене да је Ре-публика Српска доведена у тежак геостратешки положај. На два мјес-та – код Брчког и у рејону Горажда – њена територија је фатално сужена. Због тога је нашу Републику, са ма-лим снагама, могуће лако пресјећи на три дијела. Да ствар буде и гора, у Крајини су границе тако повлачене да стратешке тачке припадну мусли-манима и Хрватима, док су Србима одређене тешко брањиве пограничне позиције. Намеће се закључак да су евроатлантски планери на рат 1992-1995. године гледали као на прву фазу сукоба. Пошто у датим околностима није било реално да постигну више, задовољили су се стварањем одско-чне даске за уништавање Републике Српске у будућности, када им се за то учини погодан моменат. У међу-времену, околности у свијету су се измјениле. То што су планирали, ако не буду могли да постигну у миру, да реализују током новог рата, данас силом не могу да остваре. Америка је ослабила. Русија ојачала. Европа више није спремна да прати Ва-шингтон у новим, чак и индирект-ним, ратним авантурама. САД могу да реализују оно што желе само тако што ће наћи српске политичаре који ће за њих обавити посао. Наравно, и ако уз помоћ медија које контроли-шу, и разних „експерата“ који раде за њих, створе друштвену атмосферу која томе погодује. Што значи ако људе жељне бољег живота убједе да гледају само своја посла и тако их политички деактивирају. И још створе илузију да траже само умје-рене уступке. Тако се миц по миц, због колаборације наших полити-чара и трпељивости народа, стигне до онога што је Америка зацртала. А то не мора да буде тако. Крајње је вријеме да престанемо фаталистич-

ки гледати на сопствену судбину. Код знатног броја наших политича-ра уврјежено је размишљање, које они онда преносе на народ, да „што САД намјере, то ће и остварити“. То није тачно! Од 1998. године наовамо, САД остварују своје геополитичке интересе, увијек на штету виталних српских интереса, захваљујући томе што смо ми одустали од политичке борбе. Ето, у том ланцу је мјесто сребреничког мита, разних потеза срачунатих на централизацију БиХ, уласка у НАТО... Да ми одустанемо од политичке борбе и пређемо праг после кога рескирамо да срушимо Републику Српску. Јер, Републику Српску нико осим нас више не може да сруши. Зато је крајње вријеме да се сви узмемо у памет. Десетине хиљада погинулих током Отаџбин-ског рата, и милиони српских муче-ника настрадалих за вјеру и нацију током вијекова, сада са неба гледа шта чинимо.

Недавно сте рекли да Америка под плаш-том хуманитарних интервенција врши нападе тамо где има геостратешке ин-тересе. Није јој можда понестало војни-ка, па БиХ, Србију и Црну Гору мами у НАТО?

Нема сумње да је НАТО средство америчке глобалне хегемоније и ре-ализације геополитичких интереса. БиХ је сада, фактички, под неком вр-стом окупације. Ипак, она не може вјечно да траје. Зато, док она још представља реалност, нас треба стр-пати у НАТО, како би садашње стање добило „нову“, суштински исту али површно другачију, трајну форму. НАТО интеграције би за нас пред-стављале продужетак колонијалног положаја у коме се налазимо. Од тога не би имао вајду ниједан народ БиХ, иако Бошњаци можда имају илузију да би интеграције биле у њихову ко-рист. А ствари могу да буду и много горе од продужавања окупационог статуса. Иако формално не би били обавезни да шаљемо војнике да иза

седам гора или мора гину за рачун туђих мултинационалних компа-нија, зар мислите да би они наши политичари, који из егоизма прихва-тају да постанемо дио НАТО-а, има-ли вољу и храброст да се успротиве Вашингтону? Ма, они би и сами, по-сле нове пропагандне кампање, чији би циљ био да убједи грађане БиХ да је за њих „добро“ да пошаљемо контингент у ову или ону земљу, по-нудили страним менторима да дамо прилог у крви и месу. Тако би нашом дјецом платили данак за подрш-ку коју добијају да владају Босном, или њеним ентитетима. Они који контролишу НАТО све то знају. И мудро, корак по корак, раде у при-лог обезбјеђивања нових ратника за своје походе. А Босна и Херцеговина је увијек била на гласу као земља која даје квалитетну војску. То су некада добро знали Истамбул и Беч, тога је данас свјестан Вашингтон. Само ми понекад превиђамо да има полити-чара који тргују нашим кожама.

Познато је да се залажете за продубљи-вање српско-руских веза. Вероватно у том погледу предњачите у Републици Српској. Зашто мислите да је то важно?

Нећу сада да говорим о етничкој, вјерској, цивилизацијској блискости између српског и руског народа. То је општепознато, иако западни про-пагандисти сада покушавају да те чињенице гурну испод тепиха, и за-мјене тезе: нису нам, наводно, Руси пријатељи, народ који нам никада није учино зло, већ су то они који су нас више пута сатирали. Нећу сада опширније да се бавим ни чиње-ницом да је Руска Федерација наш кључни спољнополитички партнер. Има главну међународну улогу у погледу одбране Косова и Метохије, односно заштите Дејтонског порет-ка, и самим тим за нас прихватљи-вог статуса Републике Српске. Све речено је већ више него довољан разлог да се систематски ради на

Прошло је вријеме за кафански патриотизам. Потребна нам је

енергична, промишљена, досљедна акција: др Предраг Николић

www.vidovdan.org40 ВИДОВДАН 1/2010 www.vidovdan.org

даљем развоју српско-руских веза, и то на формалним, институци-оналним основама. Међутим, још нешто треба имати у виду. Запад, а прије свега Англосаксонци, у Срби-ма виде „балканске Русе“. Сматрају да изузетно волимо Русе, и да бис-мо, чим се за то укаже реална мо-гућност, постали савезници Русије. Зато им је циљ да нас ослабе и ставе под контролу. Да су којим случајем вашингтонски стратези оствари-ли оно што су наумили, и потпуно елиминисали Русију као значајан фактор европске и глобалне (гео)политике, више не би били ни по-себно настројени против нас. Пла-нирали су да Русију не само окруже проамеричким државама, већ и да је подјеле на три или више дијелова. Дио реализације тог плана, односно његове прве фазе која је подразумје-вала потирање руског утицаја било гдје ван територије некадашњег СС-СР-а, било је и умањивање и паци-фиковање српског простора. Не дај Боже, да је успјела и друга фаза – по-тискивање Русије са пост-совјетског простора, онда би нас оставили на миру. Евроатлантистима више не би било важно да мрцваре Србе јер би ми изгубили стратешки значај који нам сада приписују. Неко ће послије овога рећи, па тако би можда за нас било боље. Спасли би се. То није та-чно. Да нас је задесила таква судбина прије или касније би изгубили свој идентитет. Постали бисмо нешто друго од онога што смо сада, и тим прије, онога што су били наши пре-ци. А да су они хтјели да се потурче или приме католичанство, ни њих нико не би дирао. Нису то урадили и омогућили су и нама да будемо оно што јесмо. То и ми морамо да ура-димо за наше потомке. Људи који имају морални дигнитет не продају вјеру за вечеру. Они који су против

Русије, из истих идентитетско-ци-вилизацијских разлога су и против нас. Само што мисле да ће наш дух цивилизацијске и националне само-битности нестати у новим околнос-тима, када будемо изоловани од ру-ског утицаја. Зато морамо досљедно да се држимо свог природног савез-ника, братске Русије, а не да прави-мо ситно-шићарџијске рачуне, чак иако нам наизглед дјелује да ћемо краткорочно од њих профитирати. Непријатељи нас и Русе виде као дио исте породице. Када је већ тако, то треба и да будемо. Наравно, на про-мишљен начин, да и нама, и Русима буде добро. Такође, морамо се пот-рудити да све ово што потпуније предочимо и Русима. И да их што више заинтересујемо да се укључе у балканска збивања. Русија је вели-ка и има много проблема. Задатак наше патриотске елите је да им по-каже и докаже да су наши проблеми и за њих веома важни.

Да ли на основу овога што сте рекли мо-жемо да закључимо да је све оно што нам се дешава и са Црквом, културом, медији-ма, део истог сценарија као и увлачење Срба у НАТО?

Наравно. Ради се, као што сам у нешто другачијем контексту већ ре-као, о разним елементима процеса унутрашње и спољне окупације на-шег простора. Све је подређено сла-бљењу наше националне енергије и капацитета за дјеловање, и уклапању Срба (и других периферних народа, тек донекле на другачијим основа-ма) у евроатлантски свјетски поре-дак. Циљ је, стиче се утисак, и да се разбије Српска православна црква, и подијели на Православну цркву у Србији, Православну цркву у БиХ, Православну цркву у Црној Гори, итд. Другим ријечима, да се етнички карактер цркве замјени територијал-

ним, а да све насљеднице СПЦ-а буду дио некакве анационалне „европске православне цркве“. Тако би изгуби-ли базичну националну институцију, која је опстајала и када су нестајале наше државе, а добили бисмо нове чиниоце наше идеолошке обраде, у складу са вољом самозваних госпо-дара свијета. Дио тог процеса, само секуларне природе, представља и на-метање Србима пожељних образаца мишљења и понашања путем медија, просвјетних и културних установа, итд. Зато се инсистира на њиховом саображавању некаквој вољи Запада, протурањем кроз причу о тзв. европ-ским стандардима и онога што објек-тивно није дио тога, као и директним успостављањем контроле кроз при-ватизацију, затим довођењем својих људи на кључне положаје, итд. Да поновим, важно је да наше нацио-налне институције буду уништене, тј. суштински трансформисане у нешто супротно ономе што су биле у прошлости, иако би оне можда и очувале неку квази-националну форму. Свакако, то се односи и на војску. Она је и без ступања у НАТО, већ добрим дијелом постала онаква каквом је желе у Вашингтону и Лон-дону. Али тек са „атлантским ин-теграцијама“ нова војска добија пуни смисао – смисао нашег контингента за вођење туђих ратова. Ето, каква је веза атака на СПЦ и „натоизације“ Срба, реформе образовног система и преузимања медија од стране за-падних контролора мозгова. Крајње је вријеме да се реализацији мрачног плана, чији је све то дио, одлучно су-протставимо. Приступање НАТО-у је, можда и последња, прилика за тако нешто. То свако од нас треба да има на уму. Прошло је вријеме за кафански патриотизам. Треба нам енергична, промишљена, досљедна акција.

БиХ је сада, фактички, под неком врстом окупације. НАТО интеграције би за нас представљале

продужетак колонијалног положаја у коме се налазимо. Од тога не би имао вајду ниједан народ БиХ, иако Бошњаци можда имају илузију да би интеграције

биле у њихову корист

www.vidovdan.org

Штит за косовску „независност”

Пронатовски мазохизам

Каже се у виду тврдњи да је НАТО мирољубива, мал‘ не миротвор-

на организација. Да ли таква тврдња има поткрепу у скоријој историји? Зар НАТО није задржао, обновио и осна-жио своју првобитну антисовјетску, сада непатворено антируску експан-зивну политику? Или се у натофилном делу политичке елите Србије сматра да је пренаоружани НАТО до сржи ми-рољубив и миротворан, и да као „ху-манитарна организација“ не испољава антисрпске и антируске тежње?

Како би уопште Србија, као члани-ца НАТО, могла да промени отворену проалбанску и антисрпску политику најважнијих земаља чланица НАТО, поготово на простору Косова и Мето-

Oвo пишем под утиском свега што се дешава, а нарочито тога што

се уопште води расправа о уласку у НАТО. Како уопште Србије може да уђе у НАТО који нас је бомбардовао дан и ноћ готово три мессеца те трагичне 1999. године? Да ли ће синови оних који нам тако препоручују улазак у НАТО ићи у њихове освајачке ратове? Неће! НАТО је војна армада која се бори за америчке интересе и који у борбу шаље своје али и туђе сиромахе да се боре за Империју. Чак и кад људи немају посла боље је да се баве пољопривредом но да

Милош КнежевићГлавни уредник научног часописа „национални интерес“

Црногорци у походу на Русију

У руским бајкама постоји прича о браћи којима, када су заједно,

нико не може ништа. Браћа више нису заједно, па је сада Црна Гора постала мала, слаба и нико не може да је заш-тити. Варају се ако мисле да за њу нема опасности. Црна Гора има море на које НАТО гледа планирајући тамо своје војне базе. Она не жели да ратује, али у својим грудима има албански фактор, који ће за извесно време наћи варијан-ту по којој ће црногорска државност морати да се дели са њим. Албанцима ће и то бити мало, желеће отцепљење од Црне Горе. Трећа опасност је Тур-ска, која све више добија улогу менто-ра за Балкан. У прошлости су славни црногорски јунаци протеривали Тур-ке са своје територије, и данас славе те победе. У будућности ће морати другачије да се понашају. Црногорци ће ратовати за интересе Америке у Ав-ганистану, Ираку и где затреба, већ су тамо неки отишли да буду топовско месо.

Црногорска власт није питала на-род када је предала захтев за улазак у НАТО. То је велика грешка, јер никада ниједан Црногорац није пуцао на Ис-ток, а крајњи циљ и мета НАТО-а је Русија. Тако ће се једног дана десити да Црногорци буду у првим редовима НАТО освајања Русије. Више не важи оно „нас и Руса 200 милиона“, сада им је узданица НАТО, који треба да чува Црногорце у случају опасности. А чуваће их исто онако како је НАТО чувао Македонце 2001. од Албанаца. Значи – никако.

Због специфичне историјске улоге Србије на Балкану, владари света су се потрудили да ослабе српску државу – прво изнутра, затим територијално и онда духовно. После неуспеха такве стратегије, покушали су да вас униште и физички. НАТО није био победник у рату, јер није успео да уништи та-дашњу југословенску војску, нити је успео да сломи борбени дух војника и официра. Као и много пута раније када су у питању Срби, побеђени сте у миру. Оно што данас покушавају да вам ура-де, граничи се са потпуним физичким уништавањем једне нације.

Из интервјуа Српским новинама из Подгорице, од 6. маја 2010. године

др елена ГусКоваЧлан сану, историчар, директор Центра за изучавање савремене балканске кризе института за славистику Руске академије наука


нађа Тешићкњижевник из Њујорка

хије? Зар није вероватније да би се до-годило сасвим супротно, да Србија као дисциплиновани и неутицајни члан буде принуђена да се повинује косов-ској независности у форми квазидр-жавне Натодие, и то управо под при-тиском „реалности“ коју производи, намеће и штити НАТО? Уверавања да је боље бити члан НАТО (или ЕУ) и де-ловати изнутра била би ефектнија када се не би знала историја југословенског и српског сецесионистичког случаја и главни актери који су разбили претход-ни југословенски и садашњи српски на-ционални и државни простор.

Да можда званична Србија не гаји илузију да ће, као „самосвесна“ и „ус-ловна чланица“, успети да преобрази западни војни савез изнутра, наводећи га на већу увиђавност према српском националном и државном интересу и снажније партнерство са Русијом? Или, понеко у Србији и Русији можда очекује да ће Србија, као привидно лојална западна војна савезница, у ствари, бити Тројански коњ у европ-ској НАТО тврђави? Ово последње је колико наивно и глупо, толико и опас-но очекивање.

Изводи из монографије Милоша Кнежевића: Србија и

Русија, Институт за политичке студије, Београд, 2009, 371-375

буду туђи плаћеници у туђим ратови-ма. Не могу да верујем да неко разуман жели да уђемо у војни савез који нас је бомбардовао и одузео нам Косово. То је невероватан мазохизам. Бомбардо-вање је изазвало пораст тешких обо-лења – оболења рака. У Ираку је још горе. Тамо се рађа мноштво деце без руку и ногу, као што многи амерички војници који се враћају из Ирака оболе од тешких болести. Не желим да наши лепи и здрави младићи губе животе по ратиштима Азије и Африке борећи се за интересе Империје.

У Србији се на жалост већином рађа само по једно дете. Зашто да то дете, кад одрасте, буде жртвовано у неким рато-вима попут оног у Авганистану? Гину и Американци и други припадници нација које учествују у ратовима. Али то су увек припадници сиромашнијег дела друштва. Тако би и код нас, у те за нас бесмислене ратове, ишла српска си-ротиња. Нико од деце богаташа, којих је 2% у Србији, не би тамо ишао. Друго, оно што се обећава тим плаћеницима, није истина. Њихове породице су у тешком стању и моле за помоћ и храну по америчким телевизијама.

Треба рећи НЕ НАТО-у. Алтернатива је народна слога, која мора да се афир-мише и шири и сећање на то ко смо и шта смо. То не смемо да заборавимо, а морамо бити против НАТО-а. Живела Слободна Србија!


АЛТЕРНАТИВА НАТО-у

осле распада СССР-а неке његове бивше републике склопиле су Договор о ко-

лективној безбедности. У питању је био одбрамбени аранжман, у складу са којим се напад на једну од њего-вих чланица сматра агресијом и на остале. Земље које су прихватиле Договор о колективној безбедности отишле су и корак даље 2002. године. Сложиле су се да савезнички односи буду подигнути на виши ниво, тј. да одбрамбена сарадња прерасте у цело-вит војни савез, са заједничким орга-нима. Тако је настала Организација договора о колективној безбедности (ОДКБ). Њене чланице су Русија, Белорусија, Казахстан, Узбекистан, Таџикитан, Киргизија и Јерменија. Постоји реална могућност да Органи-зацији приступе и неке друге земље, а недавно су се лидери садашњих

чланица договорили да савезничке одбрамбене напоре додатно унапре-де. Одлучено је да буду формиране сталне заједничке снаге за брзу ин-тервенцију, као и Фонд за управљање кризом (са почетним средствима од 10 милијарди долара).

УГОВОР О ЕВРОПСКОЈ БЕЗБЕДНОСТИ

Србија, али и БиХ, као и Црна Гора, ако већ хоће да иду у неки вој-ни савез, могу да поднесу захтев за приступање ОДКБ-у. Међутим, то ипак не треба да учине бар из три раз-лога. Прво, опкољене су чланицама НАТО, и када би ушле у неки други војни савез то би аутоматски подигло тензије у нашем региону. А не треба нам повећана напетост већ боља са-радња. Друго, приступање НАТО-у није услов за улазак у ЕУ, али ступање

у неки други војни савез свакако јесте препрека за европске интеграције. Опет, око тог питања у све три земље постоји консензус готово свих реле-вантних политичких снага (наравно ако улазак у ЕУ не подразумева не-гирање територијалног интегритета), односно двотрећинска већина грађа-на подржава европски пут спомену-тих држава, пошто је ЕУ за њих, осно-вано или не, синоним за бољи живот. Треће, Русија, у овој фази, у суштини и не жели ширење ОДКБ ван пост-совјетског простора.

Москва се већ годинама залаже за дефинисање и имплементацију новог европског безбедносног концепта, како би сигурност сваке државе на-шег континента постало колективно питање, односно била осигурана на универзалним принципима. Русија је крајем 2009. године иступила са

Пише ДРАГОМиР АНђЕлКОвић

НАТО лобисти тврде да Србији прети геополитичка изолација ако не ступи у амерички војни савез. То није тачно. У Европи постоји још један војни блок. У питању је Организација Договора колективне безбедности

НАТО има реалну алтернативу

П

Москва се већ годинама залаже за дефинисање и имплементацију новог европског безбедносног концепта, како би сигурност сваке државе нашег континента постало колективно питање, односно била осигурана на универзалним принципима


конкретним решењима садржаним у предлогу Уговора о европској без-бедности, којима је потврдила да је њен циљ реафирмација принципа равноправности и мирољубиве са-радње међу државама, као и изна-лажење оперативних механизама за превазилажење супротности на ев-ропском континенту, а не продубљи-вање блоковске поделе Европе.

Руској Федерацији није циљ да унапреди своју геополитичку пози-цију у оквиру европског континента, схваћеног као арене за сурово над-метање великих сила и покоравање мањих држава, већ да Европа учини одлучан искорак како би изашла из евроатлантског колосеума, тј. како би одбацила сурови поредак који су САД после завршетка хладног рата створиле. А он подразумева једно-страност, насиље и бруталну геопо-литичку утакмицу. Отуда, иако би Руска Федерација, вероватно, ако би Америка поново заиграла отворено агресивно, изашла у сусрет нашем инсистирању да ступимо у ОДКБ, очито јој је драже неко друго решење. Поготово у околностима када њиме можемо и ми, у складу са начелима за која се залаже Москва, благовремено да дамо допринос изградњи нове ар-хитектуре европске безбедности, која треба да омогући да наш континент добије неконфликтни карактер. Такав допринос би дали пуном неутрално-шћу Србије, БиХ и Црне Горе.

НЕСВРСТАНОСТ ИЛИ НЕУТРАЛНОСТ?

Обично се каже да је Србија већ неутрална. Међутим, то није тачно. Она је само војно несврстана. Земље прокламују привремену (ситуацио-ну) или генералну неутралност. Прва се проглашава у односу на неки кон-кретан случај, и ограничена је окол-ностима из којих је произашла. Такву је неутралност Камбоџа прогласила 1955. године, имајући у виду рат на простору Вијетнама. Исте године прокламована је и неутралност Аус-трије. Она већ спада у другу групу. Та земља је одлучила да начелно и трај-но остане неутрална (да сада не ула-зимо у контекст у коме се, с обзиром на успостављену окупациону управу после Другог светског рата, то деси-ло). Аустрија је поступила слично као и Швајцарска (такође уз асистенцију великих сила), више од једног века раније. Србија није прогласила ни привремену, а камоли генералну не-утралност.

Скупштина Србије је у децембру 2007. године, у оквиру Резолуције о заштити суверенитета, територијал-ног интегритета и уставног поретка

Републике Србије, донела одлуку да наша земља остане ван војних савеза док се, евентуално, не донесе друга-чија одлука на референдуму. Услед неслагања кључних фактора унутар претходне владе, упркос жељи ДСС-а да Србија уистину постане неутрал-на, фактички је усвојена одлука о привременом несврставању, без об-зира на то што се у њој номинално спомиње неутралност. Није се радило чак ни о опредељењу за тзв. привре-мену неутралност, тако дефинисану да је јасно да ће постојати док се не промени одређена војно-политичка констелација у окружењу (нпр. да западне земље не одустану од отми-це Косова и Метохије), већ о пуком одлагању трајне одлуке, уз формално прецизирање услова под којима она може да буде донета.

МИР, А НЕ РАТ

Прокламовање генералне неутрал-ности Србије, БиХ (односно Републи-ке Српске) и Црне Горе, представља реалну, у пуној мери одрживу алтер-нативу тзв. атлантским процесима! Тиме би се српске земље (и БиХ у

целини) на елегантан начин супро-тставиле настојањима Вашингтона да кроз ширење НАТО-а учврсти своју доминацију над Балканом. Инсисти-рањем на неутралности нашег реги-она, Србија, БиХ и Црна Гора би се постепено еманциповале и изашле из стања садашње вазалне зависности. А због сопственог и европског јавног мнења, мирољубивој политици Бео-града, Подгорице и Бања Луке, САД не би могле да парирају. Но, за сада Вашингтон, уз помоћ својих локал-них лобиста, успева да замагли реал-ност и замени кључне тезе.

Дискутујемо о томе да ли ступање у НАТО доприноси миру или не, уместо да разматрамо на који на-чин да стекнемо неутралан статус, уз међународне гаранције нацио-налне безбедности. Српском као и другим народима Балкана треба мир а не рат, а неутралност много више погодује првом, него војне интегра-ције, које су, историја то показује, у функцији другог. Стога, у име боље будућности нашег региона, сви ми који желимо мир а не рат, активирај-мо се како би превазишли унутра-шње баријере које нас спречавају да кренемо путем истинске мирољуби-ве коегзистенције. Ако то учинимо, уз Вашингтон и поједине окореле следбенике његове политике у ЕУ, на губитку би биле само оне наше по-литичке структуре које судбински важно питање геополитичке оријен-тације (зло)употребљавају како би извукле личну и партијску корист. Сви остали, од грађана Србије, Ре-публике Српске (али и целе БиХ) и Црне Горе, као и читавог пост-ју-гословенског простора, до житеља целе Европе, од Урала до Гибралта-ра, само би профитирали.

Прокламовање генералне неутралности Србије,

БиХ (односно Републике Српске) и Црне Горе, представља реалну, у пуној мери одрживу

алтернативу тзв. атлантским процесима! Тиме би се српске земље

постепено еманциповале и изашле из стања садашње

вазалне зависности

Обновитељ руске моћи и глобалног утицаја: Владимир Путин

јуну 2010. године биће две године откако је руски пред-седник Димитри Медведев

први пут изнео предлог о започ-ињању разговора о новој колек-тивној и недељивој безбедности на простору „од Ванкувера до Владивостока“. Ништа се на том плану од тад није конкретно ура-дило, али је чињеница да је нови руски приступ променио начин на који се разговара о европској и широј безбедности. За западне силе је свакако постало теже да на глобалну безбедност гледају на „НАТО-центричан“ начин. Чак и стари анти-совјетски рат-ници из доба Хладног рата, попут Збигњева Брежинског, чији су се рефлекси после пада Берлинског зида скоро инстинктивно претво-рили у анти-руске, схватају да је, 20 година после окончања Хлад-ног рата, даље поступање по тој матрици не само анахроно, већ и дестабилизирајуће. Када, на пример, у ауторском чланку за Њујорк тајмс од 19. августа 2009. Брежински отворено изјављује да „Русија више није непријатељ“ и да „НАТО треба да консолидује

безбедност у Европи тако што ће увући Русију у ближе односе са евро-атлантском заједницом и укључити Русију у ширу мрежу глобалне безбедности“, онда је очигледно да је наступило ново доба, с новим могућностима, које захтева нову креативност у приступу. Овај тренутак се, дакле, мора искористити, а простор би-вше Југославије, а поготово Босне и Херцеговине, ту може да одигра кључну улогу, и да увуче оба би-вша хладноратовска блока у нови тип сарадње, који би одговорио потребама новог времена.

НАТО и РУСиЈА

Наговештаји да је могуће на-правити нови корак долазе и из самог Северноатлантског савеза. На пример, током посете Лондо-ну средином априла 2010. године, гласноговорник Савеза, Џејмс Апатурај, изрекао је две веома битне ствари. Говорећи о новом систему противракетне одбра-не за европски континент, Апа-турај је, цитирајући Генералног секретара Савеза Андерса Фога

Расмусена, изјавио да „Русија треба да буде уклључена у сис-тем противракетне одбране који покрива Европу“. А затим, што је још важније, изјавио је да би нова безбедносна архитектура требало да буде у виду „једног крова, који обухвата Русију“, која би требало да буде „део исте безбедносне по-родице“.

Током истог месеца, како пре-носи Њујорк тајмс (29.4.2010.), ге-нерални секретар Алијансе, Ан-дерс Фог Расмусен, изјавио је да би „сарадња између САД, НАТО и Русије допринела целокупној безбедности Евро-атлантске об-ласти“, и да би било пожељно поставити „противракетну од-брану која би покрила простор од Ванкувера до Владивосто-ка“. У марту се, пак, у немачком „Шпиглу“ појавило „Отворено писмо“ са веома индикативним поднасловом: „Време је да се упу-ти позив Русији да се прикључи НАТО-у“. Потписници су били Фолкер Рије, некадашњи Ми-нистар одбране Немачке, Клаус Нојман, бивши председавајући војног комитета НАТО-а, Франк Елбе, дугогодишњи високи ди-пломата и Улрих Вајсер, бивши начелник Штаба за планирање у немачком министарству одбра-не. Међу кључним поставкама у чланку била је и та да би „руско чланство у Атлантском савезу било логично испуњење евро-атлантског поретка“.

Да оваква замисао није нешто што ни руска страна потпуно не одбацује говори одговор руског председника Димитрија Медве-дева током посете САД, нешто ра-није, ове године. На новинарско питање да ли је Русија спремна да постане члан НАТО, Медведев је загонетно одговорио: „Никад не реци никад.“ Но, не улазећи сада у целу проблематику везану за евентуални руски улазак у НАТО, све ове изјаве и предлози заправо представљају логичан наставак

Пише АЛЕКСАНДАР ПАВић

Земље које се нису приклониле ниједном безбеднесном аранжману – БиХ и Србија – морају да узму у обзир руску иницијативу када размишљају о својој безбедности

БиХ и нови модел европске безбедности

У

Генерални секретар НАТО-а: Андерс Фог Расмусен



разговора о руском предлогу за успостављање новог система ко-лективне, недељиве безбедности на простору „од Ванкувера до Владивостока“. И очигледно је да западне силе осећају потребу да дају некакав одговор на тај предлог. Јер, то је једини логичан правац у ком европска – па и ев-роазијска и трансатлантска – без-бедност може да се креће, и теш-ко је наћи прихватљив аргумент против таквог настојања и циља. Разуме се, ако је општа, колек-тивна и недељива безбедност оно што се заиста и жели. Јер, ако се то не жели, може се желети само оно што је супротно – стална нестабилност, нове поделе и већа могућност нових напетости које чине избијање оружаног сукоба вероватнијим.

САРАДЊА УМЕСТО АГРЕСИВНОСТИ

Дакле, упркос сумњама у ис-крене намере оних који се за овај принцип само вербално залажу, они који су искрени треба да искористе сваку могућност за покретање иницијатива у правцу те нове безбедносне архитекту-ре за европски континент, која би поставила оквир у којем ничија безбедност не би била угрожена и у којем би безбедност свих била сматрана недељивом. А, пошто су старе идеолошке поделе на поме-

нутом простору превазиђене, то је нешто што би требало да се под-разумева – иако то није био слу-чај током протекле две деценије. Јер, како су четворица бивших немачких званичника изјавила, „земље НАТО су, током проте-кле две деценије, показивале све мању спремност да развију са-радничке приступе безбедносној политици с Русијом – поготово у поређењу с атмосфером позитив-них промена која је преовладала у 1990, када је вођство НАТО по-нудило Совјетском Савезу ,руку пријатељства’ на самиту у Лон-дону“. Србија, Република Српска и Срби као народ у целини су такав агресиван приступ НАТО итекако имали прилику да осете на сопственој кожи, и осећају га и дан данас.

У сваком случају, кренула је бар неформална расправа на тему опште, колективне и недељиве безбедности у северној хемис-фери. И, крајње је време. По ре-чима руског Министра спољних послова Сергеја Лаврова на пле-нарном заседању Парламентарне

скупштине Савета Европе у ап-рилу 2010, „пред европским кон-тинентом стоји избор - препород или пад“. И, даље: „Будућност европске цивилизације и њено достојно место у савременом, све конкурентнијем свету могу да буду осигурани само заједнич-ким напорима... Окончање хлад-ног рата и глобализација дали су релевантне аргументе у корист колективне сарадње на читавом простору од Ванкувера до Влади-востока.“

Из горе-наведеног се види да, мада је нека врста стидљи-вог, посредног дијалога на тему опште, колективне и недељиве безбедности кренула, постоји не само разлика у предложеним приступима, већ и недовољна дефинисаност наредних корака. То је и разумљиво – такве врсте промена не могу да се десе преко ноћи. Потребан је и свеобухватни договор око општих начела, што је такође ствар која изискује те-мељне припреме и не тако крат-ке преговоре. Но, у међувремену, време не чека договоре и животи народа и држава теку даље, гло-бализација наставља да односи свој данак, економска криза да се продубљује. Проблеми су толики, и толико се брзо гомилају, да није лако ни видети одакле треба да се почне. Али, ако се нешто жели учинити, почети се ипак мора.

Простор бивше Југославије, а поготово

БиХ, може да одигра кључну улогу у увлачењу

оба блока у нови тип сарадње

Руску војну моћ респектује читав свет, па и НАТО


И зашто да се не крене управо са главног жаришта пост-хлад-норатовског света, главне жртве безбедносног вакума који је усле-дио после пада Берлинског зида и краха блоковске равнотеже? Заш-то не кренути од простора бивше Југославије, прецизније Босне и Херцеговине?

ОД БОСНЕ СВЕ ПОЧИЊЕ

Босна и Херцеговина, прециз-није, Република Српска, била је прво место где је НАТО војно деловао изван својих граница и изван своје повеље, 1994. године, успут кршећи и важећи међуна-родни поредак успостављен на конференцији у Хелсинкију 1975. године. То се, разуме се, не би де-сило – а 40 година „хладног мира“ у БиХ, СФРЈ и целој Европи то доказује – да је још увек постоја-ла противтежа какву је доскоро представљао Варшавски пакт. А тешко да би се десило и данас, када је не само Русија повратила добар део своје снаге, већ кад и друге силе, попут Кине, Индије и Бразила великом брзином гурају свет у правцу истинске мултипо-ларности. Или, ако би се десило – изазвало би далеко веће међу-народне напетости него што је то био случај 1994. Поменуте нове/старе силе вероватно не би реа-говале симетрично, али би не-сумњиво деловале асиметрично, што значи да би дестабилизација била много шира.

У сваком случају, нестабилност коју је тада изазвала униполар-ност у Босни и Херцеговини, пренесена је и у данашње доба. Том бившом југословенском ре-публиком се још увек управља по том застарелом шаблону и по тадашњим матрицама и са-везништвима који би требало да су постали анахронизам. И, додељивање БиХ „Мапе пута“ за чланство у НАТО, на самиту у Та-лину, у априлу 2010. године, само је наставак те инерције по истој, анахроној матрици преосталој из униполарних 1990-их. Време је – а и прилика – да се, у име искрене посвећености новом међусобном поверењу на простору „од Ван-кувера до Владивостока“ заузме нови приступ. И то баш у Босни и Херцеговини. И ту Република Српска може да одигра кључну улогу.

Јасно је да, ако ништа друго а онда због искуства падања НАТО бомби на њену територију током

1994-1995. године, али и због стал-них настојања западних сила да сузбију, или чак и укину њен ен-титетски статус, Република Срп-ска, тј. већина народа у њој, не гледа на НАТО-интеграције с одо-брењем, што је сасвим разумљи-во. Поготово ако се има у виду да се управо даље „евро-атлантске

интеграције“ стално везују за слабљење дејтонске Републике Српске, што такође представља наставак исте, анахроне политике из доба униполарног света 1990-их. Дакле, неизбежно је да ће даља настојања у том правцу само по-висити напетости у овој ионако нестабилној земљи, тј. да ће јој се изнова потврђивати статус ди-носауруса преосталог из трајно превазиђеног униполарног доба. Шта је алтернатива?

ИзБалаНСИраНО рЕшЕЊЕ

За Републику Српску је могуће да каже и једно отворено НЕ, даљим НАТО-интеграцијама, па нека буде шта буде. А зна се шта би било – пораст напетости уну-тар земље, повећани притисци са

Партнерство са Русијом је изузетно значајно за безбедност Босне и Херцеговине

Какви модалитети би се изградили – да ли

симетричан статус БиХ као посматрача у оба

војна савеза, или можда нека врста НаТО-ОДКБ гаранције за безбедност и неутралност БиХ – то

је ствар о којој тек треба разговарати



Запада које Русија не би могла да отрпи на исти начин као што је то Јељцин некад радио. Зато је можда много боље рећи једно ДА – АЛИ. Или, жаргоном западних „ради-оница“ И– И. Дакле, може НАТО – као један од гаранта мира, безбед-ности и стабилности – али само у симфонији са противтежом коју заступа Русија. Русија, наиме, нема више ни Совјетски Савез, ни Варшавски пакт. Али Русија има себе – што није занемарљиво – а има и нови респектабилни савез којем припада, а који је у марту 2010. од УН добио једнак статус какав ужива и НАТО, тј статус регионалне безбедносне органи-зације, која може да учествује и у мировним мисијама УН. То је Организација договора о колек-тивној безбедности (ОДКБ), која засад броји седам чланова: Русија, Белорусија, Јерменија, Казакстан, Киргизија, Узбекистан и Таџи-кистан.

Какви модалитети би се изгра-дили – да ли симетричан статус БиХ као посматрача у оба војна савеза, или можда нека врста НА-ТО-ОДКБ гаранције за безбедност и неутралност БиХ – то је ствар о којој тек треба разговарати. Али, ако су све приче о потреби опште, колективне и недељиве безбед-ности на простору Северне Аме-рике и Евроазије искрене, онда овакав један начелан приступ не би смео да буде споран. И ту Ре-публика Српска може да одигра кључну улогу, јер Федерација БиХ такву једну иницијативу сигурно неће предложити – мада том ен-титету не би било нимало лако да објасни зашто би био против такве иницијативе, ако би се она појавила. Нити би то било лако другим државама, па ни самом НАТО савезу – а да не доведу у питање искреност своје мирољу-биве реторике.

Није ли БиХ, место где је започео Први светски рат (да не улазимо овом приликом у разлоге) и идеал-но место за први корак ка једином могућем аранжману који би имао изглед да донесе стабилнији мир у Европи и Евроазији – од Ванку-вера до Владивостока? Није ли то идеално место за показивање на делу новог духа сарадње, какав се већ неко време призива на речи-ма? На крају, и сам Брежински је, у већ поменутом чланку, изјавио да би „добар први корак могао да буде споразум о безбедносној са-радњи између НАТО и ОДКБ“. И опет – зашто да тај први корак не

буде конкретизован баш у Босни и Херцеговини?

Наравно, још боље би било да сама Србија повуче први такав корак, и тражи статус посматрача у ОДКБ, који би био сасвим симе-тричан њеном статусу у Партнер-ству за мир. Јер – зашто, на при-мер, НАТО и ОДКБ не би могли да сарађују на Косову и Метохији? Разуме се, Србија у том правцу треба да ради и треба створити притисак у јавном мњењу у том правцу. Али положај Републике

Српске је сада ургентнији, и при-тисци на њој већи. Зато би било добро да или власт или опози-ција направе прве кораке у том правцу сада, да не би то радили касније под још већим притис-ком. Дакле, Република Српска може да каже – може НАТО, али само уз ОДКБ, и то у подједнаком статусу. Ко год је против таквог једног предлога, тај није искрени поборник истинске, опште, ста-билне и недељиве безбедности у Европи – па ни у БиХ.

Тајни споразум о уласку у НАТО

Током једнодневне посете Бугар-ској (20. маја) Генерални секретар

НАТО-а Андерс Фог Расмусен рекао је да „из разумљивих историјских разлога“ у Србији „можда постоји известан скептицизам“ у погледу односа према НАТО-у. Расмусен није ближе објаснио које „историјс-ке разлоге“ има у виду ни откада они датирају. Уместо тога рекао је „да су (разлози) свима познати“. Ипак, ваља се, бар најкраће, подсетити, да не би било забуне око тога шта ко подразумева под „свима познатим историјским разлозима“.

НАТО је 1999. извршио оружа-ну агресију против Србије кршећи међународно право, Повељу ОУН и основне принципе међународних односа. То је био дотад незабележе-ни ударац систему међународно-правних односа успостављен после Другог светског рата. НАТО носи одговорност за смрт око 4.000 и рањавање око 10.000 грађана тада-шње СРЈ. … Колико је људи умрло и колико ће тек умрети од последица употребе НАТО пројектила са оси-ромашеним уранијумом и других забрањених оружја, тешко да ће се икада утврдити. Све то не смета да представници НАТО-а и земаља чланица јавно тврде да је била у пи-тању „хуманитарна интервенција“ позната као „милосрдни анђео“!

Интерне оцене које је забележио и потом обелоданио познати немачки политичар Вили Вимер говоре нешто сасвим друго: да је САД-у био потре-

Живадин Јовановићнекадашњи министар спољних послова, председник Београдског Форума

бан преседан за војне интервенције по свету без одобрења Савета безбед-ности УН, као и повод, оправдање за распоређивање америчких војника на Балкану („како би се исправи-ла грешка генерала Ајзенхауера из Другог светског рата“). … Агресија НАТО 1999. означила је прекретницу у претварању НАТО-а од одбрамбе-ног у агресивни, освајачки савез. То је уједно била и прекретница у међуна-родним односима од периода, какве такве равнотеже и владавине права, ка грубом наметању силе и огољених интереса изнад система УН и опште-прихваћених принципа.

Било како било, тек шефу НАТО-а ни „разумевање“ које наводно има за „известан скептицизам“ у Србији према Савезу којим руководи, ни обелодањени резултати о располо-жењу српске јавности, нису сметња да из комшилука упути јавну урген-цију не само српском руководству, већ директно и српском народу (!) „да пажљиво размотри ситуацију и извуче закључак да будућност Србије лежи унутар евро-атлантске заједни-це – НАТО и ЕУ“. Његова порука је јасна – НАТО и ЕУ за њега су једно те исто.

НАТО шеф, са призвуком прекора, још поручује, пре би се рекло, срп-ском руководству, него народу.

„Ја знам да то (чланство у НАТО-у, шта друго, Ж. Ј.) треба да буде при-лаз корак по корак, вођен захтевима српске стране, али ја бих желео да ви-дим напредак“. Да ли то први човек Алијансе, нехотице, открива неки, јавности непознат, договор у погледу тактике увлачења Србије у чланство НАТО-а? Корак по корак, до тачке без повратка. Темпо нека одређује српска страна зависно од просто-ра који јој пружа преовлађујуће расположење јавности, али циљ је неспоран. У сваком случају, изјава Расмусена јасно говори да он није задовољан досадашњим темпом. Он тражи брже кораке Србије ка чланству у НАТО. Притом, све вре-ме објашњава интересе Србије, а не НАТО-а којег представља.

Изводи из текста: „Шеф НАТО:

Србији с љубављу“, Београдски форум, 2010., http://www.beoforum.rs


вет у коме живимо је глоба-лизован у свим сегментима друштвеног живота. Безбед-

ност је услов опстанка сваког на-рода и целог човечанства и када је она угрожена сви остали елементи квалитета људског живота постају бесмислени. Нуклеaрна опасност, тероризам, војни и сви други обли-ци агресије великих сила на мале народе и личност сваког човека, чине потпуно излишним разма-трање економских, еколошких, културних и других проблема ако је безбедност доведена у питање. Данас је немогуће било за народ, било за сваког човека појединачно, опстајати изоловано у свету међу-собно премрежаних интереса и комуникација. Зато се и пред нама поставља питање где Србија себе види у новој архитектури светске и европске безбедности.

Одговоран приступ питању улас-ка Србије у НАТО-пакт не може бити само одбијање да се у НАТО уђе, без спремности да се српском народу и држави понуди алтерна-тива, довољно добра да заштити наше интересе у веку великих иза-зова и на простору великих геопо-литичких игара.

НАТО ИМА АЛТЕРНАТИВУ

Скупштински прокламована неутралност (без озбиљне међуна-родне гаранције и без претакања исте у све стратегије друштвеног и безбедносног развоја) не предста-вља довољну алтернативу амби-цијама про-НАТО снага да Србију на превару и против воље народа у увуку НАТО. Зато сам још поче-тком године, у сарадњи са више са-радника часописа „Двери српске”, предложио да се прокламована не-утралност Србије надогради прин-ципима активне неутралности, и избегне само декларативан став или самоизолација, који су једнако погубни за питање безбедности.

Тако смо под принципима актив-не неутралности предвидели:

неутралност никако не може бити пасивна већ мора садржати активну компоненту која се огле-да у одржавању већ успостављених односа, поготово са ОУН и ОЕБС;

немешање у сукобе водећих сила у свету, што значи избегавање учест-вовања у било којој спорној мисији у којој су укрштени интереси нај-мање две светске силе или где би ова мисија изазивала противљење већег броја других земаља;

активно учешће у међународним војним мисијама у којима постоји сагласност међународне заједнице и у којима нема сукобљавања инте-реса светских сила;

не снабдевати оружјем стране у сукобу било где у свету ако то иза-зива противљење неке велике силе или значајно противљење већег броја других држава;

одбацивање принципа спољне политике која нема алтернативу и проширење сарадње са земља-ма БРИК-а, АСЕАНА, УНАСУР-а, Афричке уније (свега онога што није обухваћено евроатлантским интеграцијама);

наставити са активностима у ок-вирима Партнерства за мир, али само онима која не подразумевају учлањење у НАТО;

затражити статус посматрача у Шангајској организацији за са-радњу;посебно развијати јединице за цивилну заштиту и реаговање у кризним ситуацијама, пружању прве помоћи и борби против елементарних непогода. Овакве јединице стављати на распола-гање у угроженим регионима и државама у свету чиме би наша позиција активне неутралности подигла међународни углед Ср-бије;

прихватати улоге у међунаро-дним мисијама које нису спорне кроз учешће инжињеријских, логистичких, техничких и меди-цинских служби наше војске;

подићи систем школовања до-маћих и страних стручњака у области реаговања на кризне си-туације;

активно учешће у борби против тероризма, уз избегавање да се под тероризам подведу и оправ-дани и легитимни видови борбе за слободу против империјалне доминације;

принцип активне војне неу-тралности проширити на прин-цип активне неутралности у це-лини, као основе за целокупну спољну политику Србије која би потом могла да постане део ши-рег безбедносног оквира који би се успоставио у свету.

Такав оквир се у међувремену појавио – то је предлог Председ-ника Руске Федерација г. Мед-ведева о Споразуму о Европској безбедности објављен крајем 2009. године.

Пише ВлАДАН ГлИШИћ

Неутралност Србије бескорисна је ако у себи не садржи елементе активне војне и политичке неутралности, а те елементе никада неће моћи да оствари ако не постане потписница Споразума о европској безбедности

Активна неутралност

С

Председник Медведев принципом недељиве безбедности враћа

достојанство међународном праву, што све више прихватају многи лидери земаља ЕУ, попут немачке канцеларке

Ангеле Меркел



МЕЂУНАРОДНИ ЗНАЧАЈ СПОРАЗУМА О ЕВРОПСКОЈ БЕЗБЕДНОСТИ

То је једини политички реалан и остварљив начин да сачувамо прокламовану неутралност и да од пасивног и декларативног става пређемо у позицију активне војне неутралности која нашој држави омогућава глобално повезивање сагласно начелима неутралности.

Иницијатива председника Мед-ведева има посебан значај пошто цео евроатлантски, као и евро-азијски простор, посматра као не-дељив у безбедносном смислу. Тако се излази из тешког хладноратов-ског наслеђа.

Овом иницијативом Москва пру-жа још једном руку Вашингтону и Бриселу и на тај начин даје могућ-ност да се оно што је крајем прош-лог века извршено као „продор на исток“ од стране НАТО-пакта, а лицемерно приказивано као „крај Хладног рата“, „крај историје“, „почетак мирољубивог партнер-ства између Русије и НАТО“ - сада стварно и искрено постане окон-чање хладноратовског наслеђа. У овој новој безбедносној архитекту-ри нема могућности да ико буде у позицији губитника те су самим тим сви добитници.

Иницијатива председника Мед-ведева међународне односе у об-ласти безбедности поново враћа

на позиције међународног права – уводећи принцип недељивости безбедности. То је принцип по коме је безбедност свих на европ-ском простору јединствена и јед-нака. То значи да ниједна држава или међународна организација не може своју безбедност јачати на рачун других држава или међу-народних организација. На овај начин се спречава оно што је НА-ТО-пакт најчешће спроводио на просторима Балкана – стратегију дуплих стандарда по којима је ње-говим савезницима допуштено све оно због чега су други били кажња-вани (од економских санкција до бомбардовања).

Сам предлог Споразума о ев-ропској безбедности садржи упућивање на континуитет до-брих међународно-правних из-вора и ни једног тренутка не доводи у питање овлашћења Савета Безбедности ОУН као најодговорнијег за међународни мир и безбедност, а то изричито и

наглашава. На овај начин се Спо-разумом потцртава потреба да се у глобалним односима прекине пракса САД и НАТО којом се за-обилазећи Савет Безбедности и друге органе ОУН спроводи уни-поларна глобална доминација. Насупрот овој идеји о подељеној безбедности у којој једни безбед-носни и међународни стандарди важе за привилеговане (САД и НАТО) а други за остатак света, председник Медведев принци-пом недељиве безбедности враћа достојанство међународном пра-ву, институцијама ОУН и на тај начин подсећа Вашингтон да је свет у међувремену од униполар-ног постао мултиполаран.

ЗНАЧАЈ СПОРАЗУМА О ЕВРОПСКОЈ БЕЗБЕДНСОТИ ЗА СРБИЈУ

Свака влада Србије која стварно жели добро свом народу анализом појединих чланова Споразума о ев-ропској безбедности установиће да се ту налази мноштво разлога за приступање овом Споразуму:

Члан 1. уводи принцип јединс-твене и једнаке безбедности за све потписнике Споразума.

Члан 2. разјашњава наведени принцип обзнањујући да потпи-сник Споразума не може учест-вовати у угрожавању безбедности других те да не може бити члан ни

Потписивањем Споразума Србија добија могућност да са НАТО-ом буде део

истог међународно-правног савеза, а да при

том овај војни савез нема услове да даље угрожава

наш суверенитет

Услов за просперитет европског континента је стратешко партнерство Брисела и Москве: Херман Ван Ромпај и Емануел Баросо у разговору са Дмитријем Медведевом у руском граду Ростову на Дону


међународних организација које то чине.

Члан 3. до члана 6. предвиђају ме-ханизме за неагресивно решавање могућих спорова.

Члан 8. предвиђа начине и могућ-ности активирања ванредних ме-ханизама за спречавање оружаних сукоба у случају да нека од чланица

изврши агресију на другу државу. Ванредни механизми су, наравно, претежно дипломатски и мирољу-биви, међутим, не искључују и оно што је предвиђено у члану 7.

Члан 7. предвиђа могућности да свака држава солидарно реагује на оружани напад на другу држа-ву-чланицу тако што ће га трети-рати као напад на себе саму. Шта ово за Србију значи потребно је само замислити како би изгледа-ла НАТО-агресија на Србију 1999. године да су тада Русија и Србија биле потписнице овог Споразума – једноставно, Русија би убудуће сваки оружани напад на Србију (па и територијално цепање Ср-бије) могла да (поштујући правила

Споразума) доживи као напад на себе. И да примерено реагује.

Члан 9. овлашћује државе-чла-нице да одбију све међународне обавезе које нису сагласне овом Споразуму и принципима не-подељене безбедности, док све остале обавезе које су сагласне овом Споразуму (а тиме и духу међународног права) остају на снази. Овде је за Србију битно што Споразум у овом члану из-ричито наглашава да неће угро-зити неутралност ниједне државе потписнице.

Члан 10. је такође значајан јер дефинише простор деловања при чему се наводи да је отворен за приступање свим државама од Ванкувера до Владивостока и да обухвата како евроатлантски тако и евроазијски простор, на-брајајући међународне организа-ције којима је понуђена могућност приступа: Заједница независних држава, Европска унија, Органи-зација за европску безбедност и сарадњу, и – НАТО пакт.

Потписивањем овог Споразума Србија добија и могућност да на нов начин сарађује са НАТО и да са њим буде чак део истог међу-народно-правног савеза, а да при том НАТО-пакт нема могућност да даље угрожава суверенитет Србије, што је апсолутна новост и доказ да НАТО има алтернативу!

Аутор је члан редакције часописа „Двери српске”.

Србија би требало да активно учествује у мировним мисијама у вези са којима постоји сагласност међународне заједнице

Усвајање руске иницијативе спречило би

оно што је НАТО најчешће спроводио

на просторима Балкана – стратегију дуплих

стандарда

Неутралност Србије у функцији светског мира

Пре неколико година био ми је при-лично убедљив аргумент према коме

треба да се што више вежемо за НАТО, ако мора и пуноправним чланством, да не бисмо ускоро били опасно ок-ружени државама које су његови чланови. Међутим, тај разлог ми по-одавно више не изгледа уверљив јер не видим ко би нас ван тог будућег околног војног прстена напао, а не верујем ни да би то НАТО учинио зато што не желимо да се „учланимо“.

То поготово не сматрам реалном опас-ношћу откад је председник САД Барак Обама изјавио: „Америка неће ни-кад наметати безбедносни аранжман ниједној земљи. Да би било која земља, примерице, постала члан организације какав је НАТО, већи-на њеног народа мора да одлучи да то учини; да предузме реформе; она мора да буде у стању да допринесе мисији тог савеза. Дозволите ми да будем јасан: НАТО треба да тежи сарадњи са Русијом а не конфронтацији са њом.“

Е в ен т у а л н и м „у ч ла њ ењ ем“ у НАТО, само бисмо ометали темељно преиспитивање његове улоге и побољ-шање његових односа са Русијом. Зато ваља да се заложимо и за конструк-тиван приступ руској иницијативи за нови међународни уговор о безбед-ности.

Сасвим нам је довољно Партнерство за мир са НАТО. Ако бисмо постали чланица НАТО, не бисмо могли да за-држимо тесне везе ни са врло бројном и значајном групацијом „несврста-них земаља“. А не бисмо очували ни углед земље која принципијелно учест-вује у мировним мисијама УН.

У мере за изградњу њиховог међу-собног поверења, спадала би сигурно и јавна сагласност САД и Русије да ће поштовати одлуку Србије да остане ван војних савеза. Зашто на то не би пристале и САД ако већ, како веле њихови званичници, хоће да „ресе-тују“ односе са Србијом! Био би то леп пример и за остале случајеве где постоји такмичење САД и Русије за војни утицај.

Извoди из текста: „Зашто нисам за улазак у НАТО“, Политика од

14. јануара 2010. године


АЛТЕРНАТИВА НАТО-удр СВЕТОЗАРСТОЈАНОВИЋФилозоф, хуманиста и етичар међународне репутације

www.vidovdan.org

www.vidovdan.org

НАТО ликвидира домаћу војну индустрију

Ко нас је то бомбардовао?

Алијанса нам је дужна милијарде долара

Каква је економска корист од уласка Србије у НАТО? За кога? Да неће

можда НАТО да купује наше оружје и муницију, као што су то некад радили Несврстани? Глупости. Штавише, веро-ватно би дошло до потпуне ликвидације домаће војне производње. У најбољем случају, Србија би од Америке добила зајмове (са високим каматама) да од ње купи војну технику коју би по НАТО прописима морала да има, а која би са-мој Србији била потпуно бескорисна. Ту нико не профитира осим америчких произвођача оружја.

Ко после 1999. године говори о НАТО у контексту демократичности, фали му даска у глави. Какве везе има демокра-тија са једним агресивним војним са-везом који служи као продужена рука Америке?

Србија је показала да може да се од-брани и од терориста (тзв. ОВК) и од НА-ТО-а, већ 1999. године, и то постојећом технологијом и тактиком. Нема никакве потребе да се безбедност земље тражи у НАТО-у, поготово када највеће претње даљем опстанку Србије долазе управо од те Алијансе.


Самим актом ступања у Северноат-ланску алијансу Србија би ограни-

чила свој суверенитет. Уз то, НАТО пакт би аутоматски скинуо питање сопствене одговорности за противправну агресију 1999. године на Србију. Том делу Владе, који то чини, треба поставити логично питање: „Ко вам је дао мандат да Србију уводите у војни савез који тренутно под окупацијом држи део наше тери-торије“?

Тезе о огромној економској користи Србије због уласка у НАТО, сматрам не-озбиљним. Србија у овом тренутку не успева да одржи и сервисира постојеће наоружање и војну опрему. Колико би тек, уласком у Северноатланску алијан-су, требало да издвоји новца за куповину новог оружја и технике као и за НАТО стандардизацију читавог система од-бране?

Не знам како би чланство у Северно-атланској алијанси повећало безбедност наше земље када је управо највећа без-бедносна претња Србији НАТО пакт. Нису Србију 1999. године бомбардовале ваздухопловне снаге Мадагаскара него НАТО пакт.


У случају Србије, укључивање у НАТО савез би значило

накнадно признање да је исти тај НАТО с правом нанео толико ма-теријалног и моралног зла управо Србији, пре само десет година.

Треба најпре рећи да је НАТО, у пролеће 1999. године, нанео Ср-бији материјалну штету од преко тридесет милијарди долара. Про-цена се тиче директне и инди-ректне материјалне штете. Домаћа политика према НАТО савезу ово никада не сме да изгуби из вида. И као што би у моралном смислу ула-зак у НАТО значио неоправдани опроштај ове сурове војне интер-венције, у материјалном смислу то би значило отворени опроштај фактичког дуга који НАТО и њене чланице имају према Србији.

Све остале калкулације на рела-цији Србија-НАТО секундарне су у односу на ову. Али, и када бис-мо, опијени светлом натовском будућношћу, заборавили на ово, чланство у овој војној организа-цији, која је перманентном ратном стању са остатком света, ужасно би оптерећивало државни буџет. Нови трошкови се не би могли надокнадити ратним пленом, јер плен припада главним актерима а не споредним. Економску корист од чланства у НАТО имали би само натовски агитатори у владином и невладином сектору Србије.

За Србију је улазак у НАТО ку-повина цигле од силеџије који вам је непосредно пре понуде том циг-лом разбио главу. Сигуран сам да ми не морамо да купимо ту циг-лу.

НАТО је војна организација која данас има врло изразите освајач-ко-агресивне циљеве. Демократија је овде најобичнија идеолошка об-ланда.


Небојша Малићисторичар, редовни колумниста сајта „Anti-War” (www.antiwar.com)

СлободаН ерићГлавни и одговорни уредник часописа „Геополитика“

др СлободаН СаМарџићПодпредседник демократске странке Србије и професор Факултета политичких наука

Ричард Холбрук је више пута рекао да је НАТО једнако Америка. На-

кон завршетка Хладног Рата Амери-ка следи политику “Pax Americana”.

НАТО штити корпоратократију

ВојиН јокСиМоВићНуклеарни физичар (Сад), аутор више књига о косову и Метохији

Доминација над Источном Европом је део те политике која укључује и окруживање Русије.

Није ми познато да је нека земља донела одлуку да се придружи хе-гемонистичкој војној алијанси из економских разлога. НАТО штити интересе западне корпоратократије што изискује велике војне издатке које морају да покрију све чланице.

НАТО само упутребљава демокра-тију у служби сопствених интереса и нема никаквог посебног интереса да респектује вољу и права малих народа.

Потребна је заштита од НАТО доминације, јер НАТО није одбрам-бена већ хегемонистичка организа-ција. Заштита се може остварити гарантованом неутралношћу.




САТИРОМ НА НАТО

Пише Василије МишкоВић

Који су то аргументи у прилог уласка у НАТО, које романтични занесењаци превиђају или игноришу?

теза у прилог пакта

рби су се поделили на два табора. На оне који су против уласка у НаТо и оне који су за то. све нам говори да су

они против НаТо-а, окренути прошлости и затворени за пријатељство међу народима. а да су други људи садашњице и будућности, спремни за сарадњу и комуникацију. Првима су битне романтичне представе попут сећања на жртве бомбардовања и штету која нам је нанесена проглашењем независности косова, док други све то заборављају, гледајући само напред и узимајући у обзир корист од НаТо-интеграција за њих и нас.

Први аргумент у корист атлантских ин-теграција налази се у самом НаТо-у. Тај Пакт није више војни савез већ заједница цивили-зованих народа који у свету шире мир и де-мократију. НаТо је систем вредности и идеја модерног доба и прогресивних народа. стога, НаТо више не ратује у духу старомодног по-

имања те речи. он само посредује, он по пот-реби интервенише искључиво хуманитарно и миротворно. Чланице НаТо-а учествује само у мирољубивим боребним операцијама, ради пружања помоћи народима широм света. отуда, уласком у НаТо срби би постали део цивилизованог света који шаље своје момке широм планете да распростиру демократске вредности и доносе мир. Учешћем у НаТо операцијама и ми бисмо доказали своју оп-редељеност за толеранцију и европске вред-ности, у које се свакодневно кунемо.

Други разлог за улазак у Пакт је, управо, бомбардовање србије и одузимање косова. Неко ће се наивно упитати – како је то аргу-мент у прилог учлањења у војни савез који нам је то учинио? одговор је једноставан. Уласком у НаТо ми бисмо показали своју ши-рину и толеранцију. Демонстрирали бисмо да можемо преко свега да пређемо и да пружимо

С

11


руку онима који су бацали бомбе на наше градове и децу. Цео свет би био задивљен таквим нашим изливом то-леранције и опраштања непријатељи-ма. Наш народ би био уважаван и по-штован више него било који други, јер добровољно улази у војни савез који га је бомбардовао и који му отима ко-левку државности. Такав гест би нам донео изузетан имиџ.

Трећи аргумент за улазак у НАТО је да бисмо у том војном савезу оства-рили оно што желимо – сви Срби би били у једној војсци. Тако би опет Срби из Хрватске, БиХ, Црне Горе, Македоније, Словеније и Србије, марширали заједно, учествујући у мисијама мира и толеранције. А за оне којима је још на срцу стара Југо-славија, ето прилике да будемо опет у истој армади са Хрватима, Словен-цима, босанским муслиманима, Ал-банцима и Македонцима, као некада у старој доброј ЈНА. Уласком у НАТО ми доприносимо и већој толеранцији и помирењу у региону, а не само гене-рално у свету.

Четврти разлог у прилог уласка у Северноатлантски савез је да бисмо тако поправили свој спољнополи-тички положај. Боље је бити прису-тан кад се решавају битне ствари, него бити одсутан. Како се у НАТО-у од-луке доносе консензусом, онда бисмо ми били равноправни са Америком, и могли боље да се боримо за своје интересе. Ако Америка каже да је Косово независно, а наш представ-ник каже да није, нема ништа од не-зависности јер су сви чланови Савеза равноправни. Не само да бисмо себи помогли чланством у Атлантском војном савезу, већ бисмо и изнутра могли да се боримо за мир у свету, и спречили бисмо покушаје да неко тај добронамерни војни савез себично искористе за своје циљеве. Тако, ако би, рецимо, Америка одлучила да уђе у сукоб са Ираном или Русијом, ми бисмо могли то да спречимо. Нарав-но, ако за то постоје рационални раз-лози. Крајње је време да заборавимо отужне емоције.

Пети аргумент за улазак у НАТО је мање трошење пара на одбрану. Када будемо у НАТО-у нама и неће требати војска, јер ће нас Атлантски савез бранити од сваке опасности. С обзиром на то, готово да бисмо мог-ли да предложимо укидање војске, и на тај начин максимално смањивање трошкова за одбрану. Но, како је ипак потребно да неко са нашим председ-ником дочекује стране делегације, и иде, наравно без председника, у ми-ровно-борбене мисије широм света, имамо разумевање за то што је после реформе војске преостао известан

број војника. Он није довољан за од-брану земље (коју штити НАТО), али може да буде од користи у својству нашег контингента за хуманитарне ратове у иностранству.

Шести разлог за улазак у Атлант-ски миротворни војни савез - то су стране инвестиције. Када уђемо у НАТО биће много више улагања, и то директних, гринфилд. Пре свега градиће се нове, велике и лепе војне базе широм српских земаља, у које ће бити уложене милијарде долара. Наше фирме ће конкурисати за тендере за градњу путева до тих база и грађеви-на у самим базама, а можда добију и поверљиве послове за градњу силоса у које ће, вероватно, бити смештене и најновије балистичке ракете са нук-леарним бојевима главама. Сада је прилика да кажем и ово: само незна-лицама и злонамерним типовима де-лује да је лоше да на нашој територији буду смештене атомске бомбе. Оне су гарант стабилности и напретка земље која их има. Све државе у којима су смештене америчке атомске бомбе су стабилне и развијене, па ће присуство нуклеарног оружја САД имати пози-тиван утицај и наш развој.

Седми аргумент надовезује се на претходни. Наиме, долазак страних војника утиче позитивно на привред-ни раст. Примери тога су Јапан и Не-мачка, земље које су због присуства америчких војних база оствариле брз привредни раст. Поред тога што су војне базе саме по себи гринфилд инвестиције, страни војници су и зна-чајни потрошачи домаћих производа. Присуство страних војника се може посматрати и као фактор развоја ту-ристичке привреде, за који није по-требна морска обала. Како ми имамо најбољу храну, савршену ракију и најлепше девојке на свету, не морамо да бринемо о пласману домаћих про-извода. Развој домаћег угоститељства, а нарочито коцкарница и индустрије сексуалних услуга, у значајној мери ће поправити наше финансијско стање и ојачати националне девизне резер-ве. Они који малициозно помињу случајеве када су амерички војници својим возилима газили цивиле, чи-нили штету или силовали девојке без санкција, треба да имају у виду да се све то не дешава тако често, те да се нешто мора жртвовати за нашу евро-атлантску будућност.

Осми аргумент тиче се нивоа за-послености. Осим ангажовања наше грађевинске оперативе у вези са по-дизањем војних база и благотворног утицаја присуства страних трупа на потрошњу домаћих производа, на пад незапослености позитивно ће деловати и ангажман наше омла-

дине у НАТО активностима. Неза-послена српска омладина добиће шансу да ради занимљиве, динами-чне и добро плаћене послове у ино-странству. Преко НАТО-а моћи ће да путује у далеке и егзотичне земље, да упознаје занимљиве људе и да их, по потреби, убије. На тај начин не би се само смањио ниво незапосленост, већ и редуковало насиље на утакми-цама.

Девети разлог за чланство у Савезу који нас је недавно бомбардовао је то да је потребно да постанемо његов члан да бисмо се суочили са својом прошлошћу, тј. да бисмо се ослобо-дили баласта Косова и претеране оп-терећености историјским наслеђем. Уласком у НАТО ми бисмо збацили велики терет националне историје са леђа, и тако растерећени, лаким ко-раком кренули у срећну будућност. Нама је НАТО потребан због нас самих, да би смо се отарасили свог злокобног национализма и да бисмо се, коначно, безрезервно суочили са сопственим злочинима.

Десети разлог зашто бисмо требали да уђемо у НАТО је да бисмо оства-рили већу националну безбедност. Они који тврде да бисмо се уласком у тај војни савез изложили опасности од исламског тероризма, или пак да бисмо морали узети учешће у евенту-алним сукобима НАТО-а са Ираном, или нама братском Русијом – или не-мају појма, или бескрупулозно лажу. Наиме, тај војни савез је толико сло-бодан и волонтерски, да свака земља може да учествујете само у оном што жели, тј. ако јој не одговара, слобод-но може да одбијете сваку активност. Друга ствар је што свакој демократ-ској и напредној земљи треба да буде част да узме учешће у операцијама против држава које се опиру ширењу евроатлантских вредности. То ми не бисмо морали да чинимо због обаве-за према НАТО-у, већ би требали да радимо због морала, светског мира и космополитских идеала.

Једанаести аргумент у прилог Па-кта: уласком у тај савез омогућили бисмо НАТО трупама да легално интервенишу ако би садашњи, про-амерички, и самим тим и демократ-ски режими у Србији, Црној Гори и БиХ, били угрожени. НАТО гвоздена песница могла би слободно да се обра-чуна са ретроградним опозиционим снагама оданим превазиђеној идеји националног суверенитета, односно социјалне правде.

После ових аргумената у прилог НАТО интеграција, да ли било шта још треба рећи? Ко разуман и даље може да се опире приступању српских земаља том хуманитарном савезу?


олонијализована природа наше културне политике, која, у складу са деловањем

актуелне политичке елите у земљи, афирмише углавном „политичке коректне“ вредности у уметности, ствара утисак (код нас, али и у све-ту) како су у српској књижевности прве деценије 21. века доминантни они аутори чији се „живот и дело“ у потпуности уклапа у глобалис-тичку (културну) матрицу новог светског поретка. Отуда не треба да чуди што држава финансира и популарише уметничке пројекте и мулти-култи манифестације у који-ма ствараоци, чак и када критички проматрају савремену стварност, мазохистички аплаудирају не-околонијалном карактеру не само Србије, него и других европских држава. Дела тих уметника вари-рају, наводно од диктата времена задате теме и мотиве – ревизију (српске и југословенске) историје (оправдану кроз поступак истори-

ографске метафикције), осећај (индивидуалне и колективне) кривице (српског, али осталих јужнословенских) народа, угроженост поје-динца у тоталитарним балканским друштви-ма (с тим у вези и проблем женских права, родне равноправности, сексуалних мањина), насиље као израз цивилизацијске заосталости ових простора, проблем постојања идентите-та, погубност традиције на развој савремене личности. Њихова идејна потка пре свега се исцрпљује у постулатима на којима је у по-следње две деценије почивао униполарни свет, предвођен политичким, економским и културним обрасцима Запада (односно Сје-дињених Држава и Европске уније).

Ипак, у протеклом десетлећу, српска лите-ратура обогаћена је и изузетно вредним де-лима која су – ослоњена на основну естетску парадигму српске традиције, обогаћујући је, наравно, индивидуалним талентом – на сас-вим другачији начин тумачила догађаје (код нас и у свету) последње деценије прошлог и прве деценије овога века. Многа од тих дела, надахнута у великој мери антиглобалистич-ким тенденцијама, акцентују управо импе-ријалистичке тежње великих светских сила (а тиме и хегемонистичке улоге НАТО-а), као главни узрок националне катастрофе, обележене ратовима и изолацијом током де-ведесетих, односно транзицијом, окупацијом (територијалном, економском и духовном), привредним крахом, националним пони-жењем током прве деценије 21. века.

Узимајући у обзир пацифистички карактер уметности, сасвим је разумљиво да је у тим остварењима првенствено апострофирана 1999. и варварски чин бомбардовања Србије.

Српска проза у великој мери тематизовала је узроке и последице НАТО-агресије на нашу земљу. То је можда најупечатљивије учинио још 1998. године Горан Петровић у роману „Опсада Цркве светог Спаса“. Ово „последње дело велике нарације у српској књижевности“, а свакако најсвежији савремени национални еп, који нас још једном подсећа на византијску и светосавску матрицу српске државности, српске културе, српског националног иден-титета – управо антиципира зло које ће ус-ледити само непуну годину дана након што је роман објављен. И многи други аутори

Пише АлЕкСАНДАр ДУНђЕрИН

Српска литература дала је изузетно значајна дела која су тематизовала узроке и последице НАТО-агресије на нашу земљу

НАТО-огледало српске књижевности

КУЛТУРА И НАТО

Рајко Петров НогоГле Срби

Бомбе суКад већ варвари нисуИпак неко рјешење

Узмимо рецимо србеИ остале индијанце

То су неки балкански РусиА можда и обрнути КинезиТрибалиШта ли

Множе се дијељењем

К

www.vidovdan.org

www.vidovdan.org

током прве деценије 21. века, а посебно они средње и млађе генерације, у својим делима, посвећивали су пажњу и предапокалиптич-ном ужасу пред којим се Србија нашла крајем 20. века, тражећи у њему разлоге за настанак хаоса и лудила у којем се и данас налази наша земља.

Ипак, у овом прилогу посебну пажњу пос-ветићемо српској, условно речено анти-НАТО поезији. Заиста је много стихова, песама, па и читавих песничких збирки (не само српских песника) од заборава сачувало пролеће 1999. године, када су бдењем под бомбама били наоружани милиони грађана Србије. Делове тог обимног песништва сакупио је и објавио Владимир Димитријевић у својеврсној анто-логији песама „Речју против звери“, штампа-ној као додатак 55. броју „Печата“, од 20. марта 2009. године.

У тој, по квалитету изузетно шароликој песничкој понуди, посебно место заузима збирка песама Милована Данојлића „Србија на Западу“ (2005), коју је чак и књижевна јав-ност маргинализовала, скоро у потпуности прећутала, и то само због наводне „политичке некоректности“ аутора. Наиме, Данојлићева песничка збирка, као ретко која у српској књижевности, има изразито антиевропски карактер, а сарказам у појединим стиховима међу најбољим су примерима употребе овог стилског средства у нашем песништву. То је уочљиво у песми „Србија на Западу“ (мото ове песме, одломак из Дучићевог дела, тре-ба да укаже на традицију критичког бодежа, усмереног према европским вредностима, у нашој поезији), у стиховима посвећеним уп-раво НАТО-бомбардовању Србије.

Данојлић се у свом делу не задржава само на бруталном чину Сједињених Америчких Држава и европских земаља који су одлуком да војно интервенишу у СРЈ, нанели огром-не људске и материјалне жртве нашој држа-ви. Тај чин, говори нам песма „Седамдесет и два дана“, само је разотркио, до тада можда за неког прикривене амбиције Велике Силе која жели да покори читаву планету. А тако освешћен ум у стању је да сагледа не само узроке НАТО-агресије на СРЈ („Блуз за Ср-бију“), него и разлоге вишевековне патње и

страдања српског народа („Скица за аутобиографију“). Коначно, када све ово споз-на, персона песника постаје свесна и да живи у периоду нове НАТО-окупације, чије последице сублимира појам „транзиције“, процес у којем је, под плаштом приватиза-ције, спроведена распродаја свих виталних ресурса држа-ве („Епистола једноме који се продао будзашто“).

У сличном семантичком коду могу се читати и неке песме Матије Бећковића, који на нешто имплицит-нији, заоденут метафорама, у сваком случају мање лексички огољен на-чин, такође варира тему улоге Сједињених Држава и НАТО пакта у покоравању Србије. Изразит пример за то је песма „Америка“, која представља веома успелу ироничну жа-оку, упућену како западним освајачима, тако и нашем слепом веровању у остваривање „америчког сна“.

Милован ДанојлићСЕДАМДЕСЕТ И ДВА ДАНА

Од грмљавине видик је румен,Столеће је избило на чистину;Гори земља: сваки њен груменКад букне, осветли голу истину.Планине, мора и архипелагеПородио је вишак ума и снаге,А сад планети целој запретиВелика сила с мањком памети.

Седамдесет и два дана На мом срцу лежи рана: Није рана од болести Него ми се ум освести.

Милован ДанојлићСРБИЈА НА ЗАПАДУ

Из муке којој нема помоћи,Из сна запечаћеног пломбама,Европа Србију једне ноћиПробуди уранијумским бомбама.

Пријатељски то беше напад,Милосрдан, са нешто крви:„Устај, Србијо, хитај на Запад,У век Двадесет први!

Дижи се ноћас, из ових стопа,Полази куд сви крећу,У загрљај те чека ЕвропаДа с тобом дели срећу!



У ироничном коду, али ис-писаном у симболички теже одгонетљивим, и песимизмом озраченим песничким сликама, НАТО-бомбардовање успешно тематизује у неколицини својих песама и Рајко Петров Ного („Гле Срби“, „Чуо сам песму сирена“).

Већи број релевантних срп-ских песника у протеклој де-ценији забележио је у својим стиховима зло из 1999. године, углавном стављајући акценат на згроженог и уплашеног поје-динца који ужаснуто посматра вандалски чин затирања једне земље и народа. Свој прилог овековачавању зла које је почи-нио НАТО савез, дали су, тако, Златко Красни („Киша“), Тиодор Росић („Песма о мраку“), Миро-слав Максимовић („Селотејп“), Жељко Баћевић, Слободан Раки-тић, Стеван Тонтић, Драган Ко-лунџија... Међутим, антологијс-ку вредност пре свих поменутих, имају потресни стихови Драгана Јовановића Данилова („Господе, заседа ратни савет у утроби ве-провој“) и лирска минијатура Владимира Јагличића („Успаван-ка за Милицу Ракић“).

Веома је интересантно и то да је страдање Човека у Србији у сумрак 20. века инспирисало и многе европске песнике, и то не само из Русије (Нина Кар-ташова, Вјачаслав Купријанов, Андреј Вознесенски), него и из Румуније (Андријан Паунеску), и што је посебан куриозитет – из Норвешке. Стеин Мехрен, Ауден Шервеј, Магне Осбрен само су неки од норвешких песника који су својим стваралаштвом упути-ли оштру критику Европи што је дозволила да на прагу 21. века изложи једну земљу несхватљи-вом дивљаштву.

Сви ти гласови, нажалост, само су се спорадично чули у Србији, а готово нико (осим поменутог Димитријевића који их је годи-нама пажљиво ослушкивао и напослетку сакупио у песничку збирку), није се позабавио њи-ховим значајем, вредностима и дометима, не само у ширем културолошком, него и у ужем уметничком смислу. Овај при-лог, осим што има амбицију да укаже на велики труд и посвеће-ност Владимира Димитријевића, скроман је допринос очувању једне посебне песничке баштине, још један покушај скицирања НАТО-огледала српске књижев-ности.

Владимир ЈагличићУСПАВАНКА ЗА МИЛИЦУ РАКИЋ

Усни анђеле, чедо наше, кћери,Србија земља – верна је постеља.Сведочи, где се све земаљско мери,да нисмо могли даље од опела.

Место да лепи ружин будеш цвет,девојка, сестра, боголика мати,дошла си на три године у светкоји те натраг немилосно врати.

Усни, анђеле, признај премоћ души,челици сталој на длан беле раде,успаванку ти Србија певушии сама пала у вртлог без наде.

Јој, дошло доба ти над њом да бдишкроз вилајетни овај невидиш.

Матија БећковићАМЕРИКА

Али Глас Америке јављао се са другог светаЈеднако понављајући своју нову лозинкуПРОШЛОСТ НАС НЕ ИНТЕРЕСУЈЕИ претећи да ће спржити СрбијуНајдаље до БожићаТо је значило сигурно о ВаскрсуИ како би који пут поновилиПРОШЛОСТ НАС НЕ ИНТЕРЕСУЈЕОнако како би изговорили коју речИ како би која падала по лишћуТако је и сама постајала прошлостА с њом је у прошлост одлазила АмерикаСрушена с Берлинским зидомНестала с комунизмом.

Милован ДанојлићЕПИСТОЛА ЈЕДНОМЕ КОЈИ СЕ ПРОДАО БУДЗАШТО

Хтео си, Вителијусе, да се обогатиш за дан,А умрећеш, не само гладан, већ и јадан.

На страну родољубље и слични постулати,Ал то се, брате, ни по твом мерилу не исплати.

Од наших шумарака, главица, осоја и голетиНико још не виде вајде; њих једино можеш волети,

А јевтин породични накит само се у очајуИзноси на пијацу и нуди на продају...

Милован ДанојлићБЛУЗ ЗА СРБИЈУ

Нови поредак прихвати свака земља,Једино Србија не беше спремна:Она се сећа ко Црног ПеткаАдолфовог Новог Поретка,Па одуговлачи да се покори...Ал узалудни су сви отпориСем оног што из горде душе зрачи;Он је најјаднији... и најјачи.

Србија кроз прозор буљи у смирајА ЦНН из кухиње урла: „ИграјКако свирамо, да те на тоОпет не опомене са неба НАТО!“

КУЛТУРА И НАТО

www.vidovdan.org

НАТО домовина

НАТО геноцид

У условима када је владајућој по-литичко-економско-културној

елити Европска унија и евроатлант-ски војни савез домовина, подсећање на отаџбину Србију и националну одговорност делује узалудно, чак и депласирано. Приврженост ЕУ и НА-ТО-у врховна је вредност новог па-триотизма, који се већ десет година званично и насилно заводи. Та нам приврженост, наводно, даје посебан међународни кредибилитет. А кре-дибилитет нам је толики да је Хрват-ска прихватила Бајденову одлуку да нас на мала врата провуче у НАТО. Своју кредибилност доказујемо и тако што гурамо БиХ у НАТО, не би му ли се и на тај начин примакли.

Савремени технолошки варваризам представља претњу човечанству. Не

треба потценити снажан убилачки капа-цитет САД и НАТО. Важно је подсетити се речи Ериха Фрома да тежња ка све-моћи нема корен у снази, него у слабости. Кастро је рекао да је сазрело време да се оформи нови Нирбершки суд за суђење руководиоцима НАТО-а. Мислим да је у праву. Бомбардовање СРЈ типичан је пример геноцида. Утолико пре што још нисмо свесни свих његових последица. Осим свих оних ужасних разарања и убистава, по Србији је разбацано десе-тине хиљада бомбица из којих се састоје касетне бомбе и колико већ осиромаше-ног уранијума. Формално-правно то се не може укључити у Конвенцију, али суштински постоје елементи геноцида.

МИЛОРАДВУЧЕЛИЋДиректор и главни уредник магазина „Печат”

др СМИЉААВРАМОВСтручњак за међународно право

Ово је време Велике смутње у Ср-бији. Докази за ову тврдњу сваком су на дохват руке и домету уха и ока. И у тој Великој смутњи намерно је заборављено и упорно се прикрива да постоји Устав Србије и да постоји обавеза свих у Србији да га се при-државају. У члану 140. Устава Србије, наиме, дословно пише: „Војска Ср-бије се може употребити ван грани-ца Републике Србије само по одлу-ци Народне Скупштине Републике Србије“. Очигледно је да наше да-нашње власти и не хају за ову, више него изричиту и јасну, одредбу. Када је НАТО у питању, српски Устав не мора да важи.

Како то да се ником у данашњим властима никада не омакне да каже да ћемо свим државним средствима бранити своју отаџбину и да никада нећемо ући у НАТО? Како ником не паде на памет да постоји Резолуцију Скупштине Србије о војној неутрал-ности? Извесно је да од припадника овог режима никада нећемо дочекати такву „грешку“. Све њихове „грешке“ иду у прилог НАТО-а. У том лудилу грешака, суманутих објашњења и Великој смутњи, и те како има сис-тема. НАТО система. Било би зато неопходно да српски народ на рефе-рендуму или изборима да одговор на једноставно питање: НАТО – да или не.


отомцима у Европи и да-нас трну зуби од „киселог грожђа“ које је британски

премијер Винстон Черчил, уз не-вољну сагласност и млако проти-вљење САД, износио пред Јосифа Висарионовича Стаљина на бојиш-ну трпезу баш у најкритичнијим фазама Другог светског рата. Ради се, дакако, о Черчиловим тенденци-озним настојањима да до последњег момента одлаже отварање Другог, или Западног фронта наспрам Ис-точног, или Главног фронта на ев-ропском ратишту, с прорачунатим и злонамерним крајњим циљем да се Руси и Немци, односно Словени и Германи, у што већем броју међусоб-но поубијају, или чак истребе, како би Англоамериканци уз минималне жртве сами загосподарили светом. Черчилови планови су се давно изја-ловили, остављајући за собом кобне последице непотребног увећавања жртава, двогодишњег продужетка ратне агоније и отпочињање тзв. хладног рата у миру. Међутим, ње-гова империјална и хегемонистич-ка амбиција наставила је да живи у многим главама и пламти у многим срцима. Да није тако не би његови врли поштоваоци, те геополитички следбеници Збигњева Бжежинског и оперативци и јуришници Џорџа Сороша, чак и на почетку новог ми-лемијума, на оној чувеној Конферен-цији у Братислави из маја 2000, на којој се расправљало о будућности Балкана и проширењу НАТО, отво-рено истицали да је:

„Рат против Савезне Републике Југославије вођен да би се исправи-ла погрешна одлука генерала Ајзен-хауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога, тумаче они, тамо (на Косову и Мето-хији, прим. Р.К.) морају стационира-ти амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено 1945.“ (1)

У две реченице – три темељне заблуде ново-старих стратега ан-

глоамеричке глобалне хегемоније, која је у садашњим околностима променила само редослед, па је Ва-шингтон стао на чело, као гласного-ворник, задржавајући улогу ударне песнице.

Прва заблуда проистиче из но-торне историјске неистине да рато-ве изазивају или воде, добијају или губе – генерали.

Друга – из погрешног закључка о пропуштеним приликама из 1945. године.

И трећа, најкомичнија заблуда глобалистичких шарлатана и зато-ченика неолибералне догме сведочи о њиховој пустој самообмани да се у исту воду два пута може стати.

1

Амерички генерал Двајт Ајзенхау-ер, који је на Конференцији у Братис-лави, организованој под заједнич-ким покровитељством америчког Министарства иностраних посло-ва и Спољнополитичког института Републиканске странке, грубо окле-ветан за погрешне одлуке у Другом рату, познат је и по томе што је од-био Черчилов захтев из априла 1945. да предузме заузимање Берлина. Он је и тенковима легендарног америч-ког генерала Џорџа С. Патона − за чију се физичку ликвидацију у ин-сценираном саобраћајном удесу, у Немачкој, озбиљно сумњичи OSS, претеча CIA (2) − наредио да се по-вуку из предграђа Прага, чиме је, како сматрају површни познаваоци прилика у Другом светском рату, и практично славу ослободилаца че-хословачке престонице препустио дивизијама Црвене армије, које су се тада налазиле на двеста километара од борбеног циља.

Шта је руководило америчког ге-нерала Ајзенхауера при спровођењу поменутих одлука?

У формално-правном смислу њега су обавезивале одлуке са заседања Европске саветодавне комисије са

седиштем у Лондону, сачињене од представника Велике Британије, САД и СССР из претходне, 1944. године, у којима су јасно разгра-ничене окупационе зоне у Европи. Совјетској окупационој зони при-пала је скоро половина Европе, или све до линије која по вертикали спаја Шћећин (Либек) и Трст. Да је послушао Черчилов захтев и тиме прекршио одлуке Европске савето-давне комисије амерички Генерал би на делу и на своју руку подупро вековну енглеску стратегију, лапи-дарно срочену од стране противни-ка Гордог Албиона, да се за енглеске интересе ваља борити до последње капи - туђе крви.

У суштини, међутим, америчком политичком и војном врху већ је поприлично дозлогрдила Черчи-лова вероломна политика према трећем савезнику из Москве, који је прозрео намере британског пре-мијера и правилно их протумачио као ривалске, а не партнерске. Зато је страх, и то оправдани страх да Стаљин у почетку не склопи сепара-тни мир са Хитлером, или да касније са јединицама Црвене Армије не из-бије на европску обалу Атлантика, натерао Вашингтон да се, коначно, усред рата најзад пресабере и прес-тане да следи Черчилову погубну стратегију, коју су и сами амерички генерали и њихов министар војни Хенри Стимсон сликовито, али и поспрдно називали „периферијско кљуцкање“ (3), или „ратовање боц-кањем игле”. (4)

Уосталом, сам Черчил је крајем 1942. пред својим Империјалним генералштабом поносно иступио с изјавом да се англоамерички савез-ници поигравају са свега шест дру-горазредних немачких дивизија, док се на Источном фронту Руси кољу на живот и смрт са стоосамдестпет, и бројком 185, одлично опремљених немачких дивизија! (5)

(Черчил је у овој прилици про-пустио да помене још око тридесет

Пише мр РАДОВАН КАЛАБИћ

Хладни рат је био последица Черчиловог настојања да се одложи отварање Западног фронта како би Руси и Немци што више искрварили, а Англоамериканци, уз минималне жртве, загосподарили светом

Генеза НАТО пакта: Европа, Балкан и Западни фронт

ИСТОРИЈСКИ ОСВРТ

П


дивизија Хитлерових европских са-телита, међу којима није било Срба, иако је у окупираној Србији била ус-постављена квислиншка влада гене-рала Милана Недића. Наиме, један од његових услова да се свесно жр-твује и прихвати крајње незахвал-ну улогу квислинга, поред услова да не организује прогон и систематско затирање Јевреја у Србији, био је и да не шаље наоружане Србе против Руса на Источни фронт.)

Подсећања ради, ова цинична Черчилова изјава пада баш у време када је Стаљинградска битка на вр-хунцу. Бројни историчари и војни аналитичари сматрају да је резултат ове одсудне битке одредио не само исход Отаџбинског рата, већ и Дру-гог светског рата у целини.

Три пуне године, од лета 1940. до лета 1943. британске трупе бориле су се скоро искључиво против Ита-лијана. Све до јуна 1944, до коначног отварања Другог фронта, против њих ће стајати, не више од две до осам, немачких дивизија.

Американци су против себе све до јуна 1944. имали свега четири до пет Хитлерових дивизија. (6)

Генерал Ајзенхауер је, још у чину потпуковника, са мајором Албертом Ведемајером израдио основни Рат-ни план за брзо уништење Немачке. Једноставан, као и већина генијал-них замисли, овај план о отварању Другог фронта у Европи предвиђао је брзу концентрацију англоамерич-ких трупа на Британским Острви-ма (операција Bolero), пребацивање преко Ламанша на француску тери-торију и одатле надирање ка срцу

Немачке, на главном и најкраћем правцу, према Берлину (операција Roundup). Пошто Немачка не би могла да издржи рат на два фронта истовремено овај план је гарантовао и успех ратних операција и брзи за-вршетак рата у 1943, уз минималне жртве. Уједно, његова реализација нужно би растеретила Хитлеров притисак на Источном фронту и помогла Русима и другим народи-ма окупљеним у совјетску државну заједницу да лакше савладају нај-моћнијег ратног непријатеља, који се, први после Наполеона, осмелио да предузме покоравање најпрос-транијег државног дома на свету.

Овај план је предочен председни-ку САД Френклину Делано Рузвел-

ту, као Врховном команданту аме-ричке оружане силе.

Он га је усвојио априла 1942. и у Лондон одмах послао генерала Џорџа Маршала и Хари Хопкинса, у својству специјалног помоћника Председника САД. У Лондону је ус-војен амерички Ратни план за брзо уништење Немачке, у начелу и од-мах, од стране Черчилове Владе. (7)

Међутим, Черчил се у исти мах оштро успротивио оном делу тог Плана који је предвиђао да се у септембру 1942. изврши упад у Француску, као претходна опера-ција за инвазију у 1943. (операција Sledgehammer).

2

Противофанзивом започетом 5. децембра 1941. око Москве, маршал Жуков је одбацио Немце и приковао их преко зиме за земљу, али није ус-пео да сломи Хитлерову ратну ма-шинерију у чијем су се саставу, раме уз раме, борили и његови европски сателити, а међу њима и припадни-ци неких словенских народа, попут Хрвата и Словака, те православних Румуна и Бугара, као и поунијаће-них Украјинаца.

Са великом неизвесношћу и зеб-њом се, међутим, у Москви ишчеки-вало лето предстојеће 1942. године.

Прворазредна дилема је гласила: да ли ће Хитлер морати да преба-цује део својих трупа са Источног на Западни, тзв. Други фронт и брани се од надирања Англоамериканаца, или ће са одморним и освеженим дивизијама у комплетном саставу дејствовати на Руском фронту?

Разрешење ове дилеме није било у рукама Москве, већ у власти Лондо-на и Вашингтона.

Зато Вјечеслав Молотов, совјет-ски министар иностраних послова, маја 1942. путује у Енглеску, а затим у САД, са апелом и јасном поруком својим домаћинима, а која преведена са дипломатског на обични речник гласи: отварајте Други фронт САДА ИЛИ НИКАДА, јер ако преживимо ову 1942. годину, касније нам ваша савезничка помоћ неће ни требати! Отварање Другог фронта одвукло би бар четрдесет немачких диви-зија са Источног фронта и умањи-ло њихов офанзивни притисак ка Стаљинграду и Кавказу.

У разговору вођеном у Белој кући Рузвелт је овластио Молотова да у његово име извести Стаљина, као свог и врховног команданта свих оружаних снага СССР, да ће Други фронт бити отворен пре краја 1942. године. (8)

Ради се о Черчиловим тенденциозним

настојањима да до последњег момента одлаже

отварање Другог, или Западног фронта наспрам

Источног, или Главног фронта на европском

ратишту, с прорачунатим и злонамерним крајњим

циљем да се Руси и Немци, односно Словени и Германи, у што већем

броју међусобно поубијају, или чак истребе, како

би Англоамериканци уз минималне жртве сами загосподарили светом.

Велика тројка - Стаљин, Рузвелт, Черчил - која је кројила послератну Европу


Ово обећање дато са највишег места и у Лондону и у Вашингтону испоставило се, међутим, као трик и пука тактичка варка. Као провидни покушај да се обмане совјетска стра-на, трећи члан антиосовинске коа-лиције, на чија ће се плећа у будућ-ности свалити неупоредиво најтежи и скоро целокупан терет у борби за ослобађање Европе од Хитлеровог нацистичког јарма и расистичког угњетавања.

Под драматичним изговором да он не жели да Ламанш претвори „у реку крви“ Черчил се категорички супро-тставио отварању Другог фронта у Европи и наметнуо Рузвелту свој предлог да се изврши инвазија Се-верне Африке (операција Torch) пре краја 1942. Ова стратегијски бесциљна акција, коју је и генерал Даглас Макартур назвао „потпуно некорисном“ (9) значила је „силазак са пута ка сигурној победи и улазак у ћорсокак, из кога никакав одлучан удар не може да се изврши против Немачке“. (10)

На дан одлуке да се уместо на ев-ропски континент англоамеричке трупе искрцају у Северну Африку, дакле 1. августа 1942. када амерички председник Рузвелт под Черчиловим утицајем у Белој кући саопштава ову кобну одлуку генералу Маршалу и члановима Заједничког генералшта-ба, Маршал се колеба да поднесе оставку, а Ајзенхауер изјављује „да овај дан може ући као најцрњи дан у историји“. (11) Међутим, као војни-ци под заклетвом они се тешка срца повинују одлукама и наређењима Врховног команданта и остају на

својим местима са пуном свешћу да је национални циљ САД у Европи, у току Другог светстког рата, био да се Велика Британија одржи по сваку цену као Велика Сила. (12)

У којој је мери била историјски крупна и по свом значају далеко-сежна и судбоносна одлука да се одгоди отварање Другог фронта од 1942. за 1943. годину, говори и пода-так да се Черчил сам морао запути-ти у иначе му мрску Москву, да би лично 12. августа 1942. образложио Стаљину зашто је такву одлуку до-нео. У том сусрету британски је пре-мијер одлучно уверавао совјетског

вођу да ће Англоамериканци сигур-но и без икаквог даљег одлагања из-вршити копнену инвазију на Евро-пу у току 1943. године. Уверљивости ради Черчил је пред Стаљином ли-цитирао и број дивизија које ће за ту операцију бити употребљене. Те је тако дошао до цифре од 27 америч-ких и 21 британске дивизије.

На поменутом састанку Стаљин је чак понудио да се у Енглеску по-шаље неколико руских корпуса, који би се храбро и бескомпромисно ан-гажовали у инвазији преко Ламан-ша. Черчил је ту понуду глатко од-био и остао при упорном уверавању Стаљина да је једино могућа велика операција с Атлантика, односно ин-вазија на Северну Африку.

Већ сутрадан Стаљин је Черчилу хладно уручио меморандум, у коме је, између осталог, поручио и ово :

„Отварање Другог фронта у Евро-пи 1942. године било је решено за време посете Молотова у Лондону (маја 1942)...Није тешко схватити да одбијање Владе Велике Британије да отвори Други фронт 1942. у Европи наноси тежак морални удар цело-купном јавном мишљењу Совјета... И мени и мојим колегама изгледа да у 1942. години постоје најбољи услови за отварање Другог фронта у Европи, јер су скоро целокупне снаге немачке оружане силе, и то оне првокласне, сасређене на Ис-точном фронту, а у Европи су оста-вљене незнатне снаге другостепене вредности. Не зна се да ли ће 1943. година пружити исте повољне усло-ве као 1942. година.“ (13)

Чак ни Стаљину, који је иначе био опрезан и неповерљив, није падало ни на крај памети да ће га Черчил обманути и у следећој, 1943. годи-ни и отварање Другог фронта по други пут одложити за 1944. Но, ни са овом новом обманом пред-седник владе Њеног Краљевског Височанста неће, у крајњем скору, успети да изигра вођу међународног пролетаријата, који је, иако Грузин пореклом, највеће поверење, пошто-вање и дивљење гајио према руском народу.

3

Сва многољудна војска, силно наоружање и грдна механизација доведени и довучени у Енглеску имали су, дакле, да се расплињују и утапају у Средоземљу. Да би на састанку Черчил-Рузвелт у јануру 1943, у Казабланци, само десетак дана пре окончања херојске одбра-не Стаљинграда и предаје немачког фелдмаршала Фридриха Фон Па-

У зору 16. априла 1945. Црвена армија, под командом маршала Жукова, почела је

завршну офанзиву против коначног и најчвршћег упоришта Трећег рајха.

Сама и без икакве помоћи савезника, она је, за две

недеље, успела да сломи и последњи отпор милион

немачких војника који су чували Фиреров бункер.

Завршну битку победе над нацизмом и фашизмом у Европи, која је уједно означила и крај Другог

светског рата, Црвена је армија платила са 100.000

погинулих и 200.000 рањених војника.


Уз релативно малу помоћ западних савезника, руска војска поразила је нацистичку Немачку и заузела Берлин


улуса Црвеној армији, Англоамери-канци одлучили да „форсирају Си-цилију“. А шта ће предузимати по заузимању Сицилије имали су да се договоре на Трећој вашингтонској конференцији, одржаној од 12 до 25 маја исте године.

Најважнија одлука тицала се но-вог одлагања у отварању Другог фронта. Овог пута за 1. мај 1944! Одлучено је такође да се Италија избаци из рата, као предуслов за инавазију преко Ламанша ка Берли-ну. У пракси то је значило увући се безнадежно и бесциљно у крш Ита-лије, затворене на северу Алпима, и ту тапкати и бауљати све до краја Другог светског рата. (14)

Тако је Хитлер добио још једну, целу 1943. годину да све своје сна-ге употреби против Руса на Исто-чном фронту, а доказ за то је и изја-ва немачког главног команданта у Западној Европи фелдмаршала Карла Герда фон Рундштета: Да су се Савезници искрцали 1943, не би наишли ни на какав отпор. (15)

Зато и даље остаје отворено пи-тање на каквим је поузданим проце-нама, или чак можда и гаранцијама са највиших места из противничке коалиције Хитлер увераван, умири-ван или охрабриван да му са Запа-да, бар док не заврши са Русима, не прети никаква озбиљнија опасност, те да безбрижно, пуне три године, на Западном фронту може да држи малобројне, другоразредне и скоро безначајне трупе за одбрану од Ан-глоамериканаца.

Испало је, ипак, да су Руси, уз небројене жртве, после војничког тријумфа код Стаљинграда, сами завршили са Немцима на Исто-чном фронту, па су сада на миру и са позиција силе могли да планирају следеће кораке у свом победоносном походу на Берлин.

Први сигнал озбиљног упозорења и недвосмислена порука да са њима неће моћи да се играју као што су се до сада играли, представљао је опо-зив совјетских амбасадора из прес-тоница Велике Британије и САД. И то овим редоследом, што је врло ва-жно у међународним односима: 28. јула 1943. је саопштено да ће совјет-ски амбасадор у Британији остати у Москви, а 16. августа да се Литвинов неће ни враћати у Вашингтон.

Тек тада наступа стрка, паника и пометеније у англоамеричким редо-вима и права језа од примисли да ће Москва склопити сепаратни мир са Хитлером, претходно задовоља-вајући своје територијалне апетите, и оставити рањеног, али још моћ-ног, крвожедног и помахниталог

Хитлера очи у очи са својим дојуче-рашњим вероломним савезницима, Енглезима и Американцима!

Зато, и само зато, долази до нагле и корените промене у англоамерич-ким ставу према СССР-у. До заузи-мања потупно новог и другачијег курса према Москви који је имао за циљ да је, с правом озлојеђену и расрђену, уступцима на свим пољи-ма , одобровољи и поврати њено из темеља пољуљано поверење. Да по сваку цену обнови узајамне савез-ничке односе и докаже спремност и искрену одлучност Лондона и Ва-шингтона да ће до краја рата, заједно са Москвом, ступати у офанзивном поретку и победничком строју про-тив Хитлера.

Зато, и само зато, пред састанак Черчила и Рузвелта у Квебеку, од 17. до 24. августа 1943. долази до ужурбане израде једног реферата и важног документа, чији је аутор Хари Хопкинс, специјални помоћ-ник америчког председника. У том реферату читамо, између осталог, и следеће процене и закључке:

„Русија је главни фактор у рату... Морају се учинити сви напори, да би се обезбедило њено пријатељство... Русија ће господарити Европом по слому Сила Осовине... Утолико је нео-пходније да се развију и одрже прија-тељски односи с Русијом...“ (16)

У тој и таквој атмосфери, у бриж-ним напорима да поврате Стаљи-нову савезничку наклоност, при-преман је и одржан први састанак тзв. Велике Тројке у Техерану, од 28. новембра до 1. децембра 1943. По-датак да је том историјском сусрету у Техерану претходила Московска конференција, на којој су сада прак-тично на ноге Вјечеславу Молотову дошли колеге Ентони Идн и Кордел Хал, говори о битно измењеном од-носу снага унутар антиосовинске коалиције. Американци и Енглези су сада ти који у Москви од 18. ок-тобра до 1. децембра 1943. очекују помоћ и траже разумевање.

Најважнија одлука донета у Техе-рану, на првом састанку Стаљина, Рузвелта и Черлила, односила се на коначно и неопозиво утврђивање маја 1944, као рока за инвазију преко Ламанша и отварање Дру-гог фронта у Европи (операција Overlord). У своју велику победу у Техерану Стаљин је могао да упише и одлуку да се изврши упад у Јужну Француску, два и по месеца након инвазије Ламанша. То је значило да Американци и Британци практично дижу руке и од дуго наговештаване могућности да се искрцају на Бал-кан. За највећи број Срба и њихо-

вог вођу герилског отпора, генерала Драгољуба Михаиловића, ова одлу-ка била је од далекосежног значаја. Она им је запечатила ратну, али и поратну судбину.

4

Још октобра 1943, пред саму Мос-ковску конференцију министара иностраних послова СССР, САД и Велике Британије, Јосип Броз, у чији је штаб Черчил послао и свог пус-топашног сина Рандолфа, једним

По обрасцу западне постмодерне

Уласком у НАТО Србија би поста-ла саучесник у сопственом чере-

чењу. Прећутно би прихватила став да је војна интервенција против ње била оправдана, са свим последица-ма које из таквог признања произ-илазе.

Довољно је погледати искуства других земаља, нпр. Пољске, Чешке и Мађарске, које су ушле у НАТО током протеклих година: набав-ка прескупог наоружања и опреме у име стандардизације, амерички притисци за куповину ловачких апарата произведених у САД, који су савршено непотребни за одбрану тих земаља, колапс домаће војне ин-дустрије.

У следећој деценији Србима прети захтев приклањања културним об-расцима западне постмодерне, како би доказали своју зрелост за учешће у, наводно неминовним, процесима „евро-атланских интеграција“. Да би Србија тим изазовима успешно од-говорила, останак ван НАТО савеза представља битан предуслов. У тре-нутку крајње рањивости, последњи је час да Србија свој политички дис-курс и стратегију опстанка не засни-ва на примерима маршала Филипа Петена и Видкуна Квислинга, већ на искуствима кнеза Милоша Обре-новића и поукама Николе Макија-велија.


др Срђа ТрифковићПолитички аналитичар из Чикага, директор фондације лорда Бајрона за балканске студије


телеграмом обевештава Стаљина о одлукама које ће донети у Јајцу 29. новембра, само дан након отварања Конференције Тројице Великих у Техерану. Из тог телеграма се јасно види да је он своје политичке потеза и поступке потпуно синхронизовао и ускладио са најповерљивијим ин-формацијама добијеним из Лондо-на. У том телеграму стоји:

„Британски генерал ( односи се на Фикрој Меклина, шефа британске војне мисије код Броза – прим. Р. К. ) већ нам је саопштио да Британска влада неће инсистирати на пома-гању Краља и Југословенске владе у Лондону“ (17)

Логичан закључак који следи из овог обавештења је да Британска влада неће инсистирати ни на по-магању минстра војске и морнарице кога је та иста Југословенска влада у Лондону именовала, а они непу-не три године хвалили као храброг вођу покрета отпора, док су Амери-канци о подвизима његових герила-ца чак и филмове снимали.

Зато је 30. новембра 1943. у Те-херану, на ручку са Хопкинсом и Молотовом, британски министар иностраних послова Идн одвраћао свог колегу од намере да Совјети упуте једну своју мисију код гене-рала Михаиловића, уз образложење да према извештајима британских официра на терену „с Михаило-вићем не треба радити“. (18)

Све стране у Техерану глатко су нашле заједнички језик у одлуци „да партизане у Југославији треба помоћи снабдевањем до највеће могуће мере, као и операцијама ко-мандоса“ (19)

То је практично значило проду-жетак и ново распиривање грађан-ског рата у окупираној Србији. У одлуци да инсталирају Броза на

власт Англоамериканци неће пре-зати ни од тога да се директно уме-шају у сукобе зараћених страна. Стога су, нешто касније, у договору утаначеном између Черчила, Броза и Меклејна, коме је на рсполагање придодат Коча Поповић, уприли-чили ваздушни терор над Србијом и Црном Гором, под изговором да бомбардују „стратегијске циљеве у Југославији“. Испоставило се, међу-тим, да су ти „стратегијски циљеви“ углавном густо насељене градске четврти у којима је страдало на хиљ-де цивила. Нису поштеђена чак ни породилишта, као оно у Крунској улици у Београду, ни сиротишта, ни колективни смештаји за старе и избеглице... (20)

Губици немачког окупатора били су, међутим, скоро занемарљиви.

Да би се сломио отпор Срба и срп-ски народ био натеран да прихвати Броза Енглези и Американци 1944. чак 13 пута бомбардују Београд, исте године када припадници герилских формација генерала Михаиловића спашавају око 500 оборених аме-ричких пилота, у чувеној операцији Ваздушни мост (Halyard)! (21)

Да ће бомбардовање Београда на најсветије хришћанске празнике постати манир наших „Западних савезника“ , као нпр. бомбардовање на православни Васкрс, потврдила је и НАТО агресија из 1999, у којој је извршена и реприза узастопног бом-бардовања Ниша касетним бомбама, чија је употреба по Међународном ратном праву строго забрањена. Уз-гред, на Нишу и Србима су и 1944. први пут испробане фосфорне бомбе, којима ће само пола године касније Енглези и Американци до темеља сравнити отворени град Дрезден, у коме није било ни војних постаја, ни армијских трупа. (22)

Најтежу судбину у Србији за вре-ме Другог светског рата доживео је, ипак, Лесковац, коме су Енглези и Американци на себи својствен на-чин „честитали“ рођендан краља Петра II, 6. септембра 1944.

У данима послератног мира и сла-ве Фикрој Меклејн, Черчилов офи-цир за везу код Броза, присећао се својих херојских подвига. У књи-зи ,,Источни приступи” („Eastern Approaches“), објављеној 1950, он бележи да је лично од Черчила и генерала Вилсона добио налог да са острва Виса оде у Србију и на лицу места координира будуће операције. Броз је са њим послао Сретена Жујо-вића, а јужно од Лесковца чекао их је Коча Поповић.

„Нашао сам Кочу“, записује Ме-клејн и наставља, „извађене су мапе и сместа смо се дали на посао... Од Балканског ваздухопловства (посеб-не јединице Команде савезничких средоземних снага са седиштем у Ба-рију, прим. Р.К.) нам је потврђено да ће тући где год буде требало.“ (23)

О бомбардовању Лесковца, које је посматрао са брега, бригадир Ме-клејн бележи: „Цео Лесковац као да се дигао у ваздух у вихору праши-не, дима и рушевина. Ломљава нам је ужасно парала уши... Оно што је остало од Лесковца, лежало је оба-вијено покровом од дима... И сами партизани су изгледали потиште-ни.“ (24)

Под рушевинама Лесковца остала је, како се процењује, скоро петина од 28.000 становника. Њих неш-то више од 5.000. Немачки губици били су скоро триста пута мањи.

Бугарске трупе и Недићеве снаге град су напустиле неколико дана пре бомбардовања. Иако га је депешом о томе обавестио, Коча Поповић тра-жи од свог врховног команданта да се „најхитније озбиљно бомбардује“ град који су некад звали српски Манчестер. Нешто касније успла-хирено додаје и тражи: „И Лебане.

И Леба-не! Леба-не!” (25)У знак захвалности Броз је свом

пријатељу Меклејну, после рата, поклонио вилу на Корчули, где је он и написао добар део својих ме-моара.

Десетак дана по завршетку Не-деље пацова, како је названа савез-ничка операција ваздушне инвазије на Србију, Броз прво лети за Крајо-ву, у Толбухинов штаб у Румунији. Потом од Стаљина, по претходном споразуму са Черчилом, добија пристанак за класичну копнену ин-вазију на Србију. Јединице Црвене армије 20. септембра 1944. прелазе Дунав код Кладова. Остало је позна-


Настојећи да избегну директан сукоб и веће жртве, Англоамериканци традиционално прибегавају масовном бомбардовању војних и цивилних циљева


то. Много шта може се проверити на Споменику ослободиоцима Бе-ограда.

Трагичан биланс вишемесечног англоамеричког бомбардовања и масовног страдања цивилног ста-новништва у Србији и у Црној Гори остао је несачињен. Више од десет хиљада невиних жртава остало је без заслуженог помена. А стратишта без достојног обележја.

5 Англоамерикаци су по трећи пут

пролонгирали отварање Другог

фронта и обећано искрцавање у Нормандији. Тек 6. јуна 1944 отпо-чели су операцију Overlord.

Само што су се стационирали, привикли на нове услове и почели да продиру у дубину европске те-риторије, ка Берлину, Стаљин им приређује осветничко изненађење. Он преко Московског радија пози-ва 29. јула 1944. Пољаке у Варша-ви, чија се избегличка влада, као и југословенска, за све време рата налазила у Лондону, да се дижу на устанак против немачког оку-патора. А онда, сутрадан, 30. јула, неочекивано обуставља своју оф-

анзиву ка Берлину, пред само из-бијање побуне у Варшави, и истог дана отвара ка Балкану два фронта. Маршали Толбухин и Малиновски, са отприлике четрдесет дивизија, преплавили су Румунију, Бугарску, Србију, Мађарску, Чехословачку и половину Аустрије, претварајући све те државе, сем Аустрије, у своје комунистичке сателите. Истовре-мено, Стаљин овим крупним ма-невром, у стилу велике одмазде, враћа Англоамериканцима жао за срамоту.

За то време његове јединице, с друге стране реке Висле, шездесет и

Послератна Европа, подељена “гвозденом завесом”

Варшавски пакт

НАТО

Ванблоковке земље


ИСТОРИЈА И НАТО

Живи штитови НАТО-глобалиста

НАТО није у последњој деценији 20. века ништа пропустио тј.

изоставио да учини да, како је 1992. године тадашњи немачки министар иностраних послова Клаус Кинкел јавно захтевао, „Србију баци на ко-лена“. Са побеђеним се не разговара, са послушником се не преговара, са подаником се не уговара…, њима се само наређује или диктира…

У односу на српски национални интерес, значи, не видим никакве прагматичне разлоге да уласком у НАТО себе поново поставимо у први ред потенцијалних жртава било које Ал Каиде, да се ставимо на распола-гање као „живи људски штитови“ НАТО-глобалиста.


Владимир Умељићисторичар, публициста и стоматолог. Живи и ради у Немачкоj

1 Вили Вимер у Писму канцелару Герхарду Шредеру од 2. маја 2000, НиН, 8. фебруар 2007, превод Никола Живковић2 У књизи која би се могла превести са ,,Нишанити Патона ” , познатог америчког војног аналитичара роберта К. Вилкокса: Robert K. Wilcox:

,,Target Patton”, Regenery publishment, Washington D.C, December, 2008, pages 444. изнета су бројним аргументима поткрепљена сведочанства да је даглас Базета, агент Одељења за стратешке операције америчке војске, OSS, добио наређење од генерала Вилијама Џозефа донована, главнокомандујућег OSS-а да војним камионом инсценира саобраћајни удес са кадилаком за чијим се управљачем налазио генерал Џорџ С. Патон, који је после неколико дана, под још нерасветљеним околностима, преминуо у болници.

3 General Albert C. Wedemeyer Reports! New York 1958, page 1204 Maurice Matloff and Edwin M. Snell: Strategik Planning for Coalition Warfare, 1941-1942, U.S. Government Printing Office, Washington, D.C 1953,

page 240-243.5 Winston S. Churchill: The Hinge of Fate, Houghton Mifflin Company, Boston, 1950, page 9356 радоје и Живан л. Кнежевић : „Слобода или смрт“, Сијетл, Сад, издање аутора, прво издање 1981, поглавље : „други фронт и дража

михаиловић“ , стр. 145-1547 исто, стр. 320, 321.8 Robert E. Sherwood: Roosvelt and Hopkins, Harper and Brothers, New York, 1948, page 5639 Trumbull Higgins: Winston Churchill and the second front, New York, Oxford University Press, Inc., 1957, page 15310 Gordon A. Harrison: Cross– Channel Attack, Washington D.C., 1951, page 3011 Kent Roberts Greenfield: Combat Decisions, Department of the Army, Washington D.C., 1960, page 3012 радован Калабић, приређивач: ,,равногорска историја”, иКП евро, Београд, 1992, стр. 172-17313 Као под 5, стр. 490-49114 Као под 6 15 Као под 8, стр. 179 16 Као под 11, стр. 17717 Fitzroy Maclean: The Heretic, Harpers and Brothers, New York, 1957, page 20518 Foregin Relations of the United States: The Conferences at Washington and Quebec, 1943, Washington, 1970, page 52919 исто, стр. 652 20 радован Калабић: ,,Крај ере запечаћених прошлости”, http://www.nspm.rs/kulturna-politika/kraj-ere-zapecacenih-proslosti.html21 Опширније у миодраг д. Пешић: ,,Операција Ваздушни мост”, Погледи, Крагујевац, 1997.22 Као под 1923 Fitzroy Maclean: ,,Eastern Approaches”, London, Jonathan Cape, 1950, page 470-47124 исто, стр. 486-48725 Као под 1926 Die grosse Bertelsmann lexikothek, Panorama der veltgeischichte, band III, Berlin, 1993, str. 267.

три дана, мирно и незаинтересова-но посматрају епску борбу Пољака против Немаца, која ће се заврши-ти поразом и тешким пострадањем још једног великог словенског на-рода.

Ангажовање Црвене армије на Балкану и обустављање масовних покрета њених трупа ка Берлину, све до половине јануара 1945, пру-жило је могућност Хитлеру да пре-дахне, да прикупи снаге и изврши жесток напад на Англоамериканце у Арденима. То је, уједно, била и прилика Западним савезницима да испробају своју храброст и офан-зивну снагу у директном и највећем копненом судару са Хитлером, који су имали за све време Другог светског рата у Европи. Била је то и њихова највећа копнена битка, коју умало нису изгубили и која је представљала крупан поремећај на Западном фронту, с губитком од преко шездесет хиљада америчких и британских војника.

У зору 16. априла 1945. Црвена армија, под командом маршала Жукова, почела је завршну оф-анзиву против коначног и најч-вршћег упоришта Трећег рајха. Сама и без икакве помоћи савез-ника, она је, за две недеље, успела да сломи и последњи отпор милион немачких војника који су чували Фиреров бункер. Завршну битку победе над нацизмом и фашизмом у Европи, која је уједно означила и крај Другог светског рата, Црвена

је армија платила са 100.000 поги-нулих и 200.000 рањених војника. Поређења ради, то је приближно трећина свих укупних губитака Американаца за све време Другог рата. Процене совјетских губитака крећу се од двадесет пет до дваде-сет седам милиона жртава!

Тек 4. јула 1945, дакле на Дан америчке независности, Стаљин је дозволио америчкој и британ-ској војсци да поседну позиције у секторима Берлина које им је сам доделио. Свој сектор Берлина француска војска запосела је тек 12. августа. Тако је престоница Трећег рајха стављена под колективну контролу четири државе. (26)

Сада је у миру могао да отпочне нови, или „хладни рат“, коме је бри-тански премијер Винстон Черчил, уз благо и неодлучно противљење Американаца, стратешки кумовао, упорно одбијајући да на тлу Евро-пе отвори истински Други, или За-падни фронт.

А да рат у миру неће за Европља-не бити окончан ни падом Берлин-ског зида из новембра 1989, већ ће само променити облик и појачати интензитет кроз ширење НАТО на исток, према границама Руске Федерације, увериће нас попра-вљачи Черчилових историјских промашаја и убоги понављачи прошлости, сакупљени почетком овог века на Конференцији у Бра-тислави, као на упражњеном часу лажне историје.

Напомене:

www.vidovdan.org

www.zakonik.rs

РЕ

ПУ

БЛ

ИК

А С

РП

СК

А

ФБИХ

ХРВАТСКА

СРБИЈА

НАТО?

РЕФЕРЕНДУМ ЗА БУДУЋНОСТ

C

M

Y

CM

MY

CY

CMY

K

plakat nato.ai 7.6.2010 9:36:13

Documents

Časopis Vidovdan, broj prvi, "SRBI U NATO?"