Drama Siniša Kovačević Sveti Sava pozorišna drama u četiri dela I dvadeset sedam slika Lica: Rastko Nemanjić kasnije monah Sava, i još kasnije sveti Sava Stefan Nemanja, Savin otac Miroslav, Nemanjin brat, Savin stric Tugomir, Savin učenik, prijatelj i desna ruka. Ovo poslednje najviše. Stefan Prvovenčani, Savin brat, prvi srpski kralj. Pojavljuju se i carevi, kraljevi, vaseljenski patrijarsi, kraljice, sebri, monasi i fukara. Dešava se u Srbiji krajem dvanaestog i početkom trinaestog veka. Prvi deo ODLAZAK ILI PASJA SORTA (U pomrčini gustoj poput testa sedi starac sa povezom preko očiju) Spolja dopire raskalašni ženski smeh, svirka, muška podvriskivanja, pseći lavež... Skaredne pesme tipa. SVATOVI MOJI MILI JA ĆU OVOJ U SVILI, i slične.Neko pokuca na vrata. Starac se ne pomeri.) STARAC: Uđi... Rastko. (Uđe mladić dvadesetih godina, visok, modrook,sa svim atributima muške lepote i snage.) RASTKO: Smetam li, striče? Kako si znao da sam ja? STARAC: Slepci znaju sve... Osim da razlikuju noć od dana. Je li počela gozba? RASTKO: Uskoro će. STARAC: A prednjače tvoja braća, je l` tako? Stefan naročito. RASTKO: Tako je. Vukan ispija sa užitkom,viče du i gasi sveće. Stefan se prirodi prikloni juri srne oko stola, ostali junačke rige i vriske podaruju...

STARAC: Drugim rečima, jedna od onih nemanjićkih zabava. Da, nije prestao vuk da mu se budi bio bi tu i moj brat Nemanja, da zajedno prca sa sinovima (Zaćute obojica. Spolja se začuje. jedno užasno glasno i duboko DU.) RASTKO: Vukan gasi sveće. Dao mu Bog glasak... STARAC: Izgleda da mu je samo to I dao. Ne računajući ono što mu visi među nogama. To nam je, uz modre oči porodični znak. JA SAM MOJOJ DRAGOJ VILI UKLOPIO DA ZACVILI, dopre spolja.) RASTKO: I to treba da vIada Srbijom STARAC: Sta ćeš, dete, tako ti je to.Presto se nasleđuje prvorođenijem .Upali sveću, ako nisi navikao u mraku RASTKO: Nije ni moj otac prvorođen, pa vlada. Ti si trebao biti veliki župan. Nije meni do vlasti, striče, božijeg mi imena, ali, ova dvojica klipana to ne mogu. STARAC: Da su bilmezi, jesu, ali neće biti ni prvi ni poslednji koji vladaju. RASTKO: Narod, vašijiv, Srbija puna kopiladi mrči se ko sa kim stigne.Vizantija se raspada, azijatski nekrst nadire a prinčevi karju i love... (Zaćute opet.) (U sobu bane Stefan noseći golu ženu u rukama. Tek nakon par trenutaka primeti brata i strica, naknon što mu se oči navuknu na mrak) STEFAN: Izvinjavan se, nisam znao daste tu. (Pođe napolje. Okrene se na vratima.) Da vam uvatim dve, a? RASTKO: Ne treba, brate, sami ćemo, (Stefan izađe smejući se.) Umesto da organizuju državu, otac više ne može, umesto da prave vojsku, da se spremaju zemiju za odbranu, da se kuju mačevi i ... STARAC: Ne bi to pomoglo.

RASTKO: Nema mi druge, striče,poklaću ih kao ćuriće. STARAC: Znaš li zašto Nemanja nikad nije postao vladar kakav je po svemu mogao biti? RASTKO: Ne. STARAC: Zato što mu narod nikad nije oprostio to što je smakao s prestola starijeig brata. Oslepljenje baška.To će postati deo srpskog folklora. Ako potrajemo ... Da je sreća drugačije htela, sad bi Nemanju vodali s povezom oko očiju. Ja sam mu oprostio, fukara nije. Neće ni tebi ako zasedneš na presto kao bratoubica. (Zaćute opet. Kao i da se onaj spoljni dernek smirio... Ili su gospoda srpski vlastelini popadali po služavkama.) RASTKO: A da razgovarm s ocem? STARAC: Ne vredi. Izvesno je da si umniji i sposobniji od ove dvojice magaraca, izvesno je i da ti treba da viadaš ali je najizvesnije da na braću me smeš dići ruku. Ma kako ti cilj bio plemenit. RASTKO: Pa i kako onda? STARAC: Ima samo jedan način. RASTKO (nestrpljivo): Koji? STARAC: Neće pomoći mačevi i buzdovani, ovi se azijatski skakavci ne mogu mačem zaustavitii. Njihove se ženke porađaju na konjima, kote po dvoje-troje, kod njih trudnoća traje dvanajst dana. Tu spasa nema. Mislim, na spas od mača. Zatrće nas ko ovce detelinu. Ako se dotle sami ne potamanimo. Razumeš, sinovče? RASTKO: Trudiim se, striče. STARAC: Znaš li ti ime mog i Nemanjinog pradede? RASTKO: Ljubomir, ne ... Čekaj. STARAC: Tu smo, sinovče. nije ni Ljubomir ni čekaj. (Nasmeje se.) Propadaju narodi bez pamćenja, bez pisma, bez kulture. Nepismeni bilmezi i primitivna bagrzija. Zašto će Grka i Latina biti dok je sveta i veka. Pa ma kako se zvali. To što se tiče načina borbe sa Turčinom. Ako si me razaumeo. RASTKO: Misilm da jesam. STARAC: Tu, ispod kandila, ta knjižurina, donesi

mi je. (Mladić posluša.) To su mi kaluđeri prepisali sveto jevanđelje. (Mladić mu da knjigu.) Vidiš, sinovče, po njoj će Srbi pamtiti tvog strica Miroslava. Ne po osvajanju Kotora i Huma. Za hiljadu godina. I više. Ne po svađi sa bratom i iskopanim očima, nego po Miroslavljevom jevanđelju. (Zaćute. Starac kao da namerno pusti Rastka da shvati.) Narod kojim bi i ti da vladaš je.. Da ne serem više. Opismeni, okruži lepotom, slikom, opseni građevinom. Za početak. Posle to ide samo od sebe. Razumeš. Inače će nas i za hiljadu godina biti ko i danas. Četiri-pet miliona. RASTKO: Kako ja da opismenim, kad će Vukan vladati? STARAC: Ti ćeš vladati... Ako me poslušaš. RASTKO: Kako? (Spolja dopiru dahtaji i krici.) STARAC: Ovaj ne hodi, ovaj plodi. RASTKO: (nestrpljivo) Kako, striče? STARAC: Mantijom, eto kako. (Tajac. Nekoliko beskonačno dugih trenutaka.) Put je duži, ali je sigurniji. I bez bratske krvi i očiju, Rastislave. Razumeš? (Rastko ćuti) Jedino tako. Vladar iznad sebe ima crkvu i boga, crkva samo boga, razumeš, sinovče? RASTKO: Mislim da razumem. STARAC: Odričeš se venere, lova, raskoši , bahatosti, ohoIosti... Dakle, svega onog što te čini Nemanjićem. RASTKO: Nema cene kad je Srbija u pitanju. STARAC: Uf, uf, uf... Umalo da zaboravim da smo mi Nemanjići i dozlaboga patetični. Dobro razimisli. (Mladić ne odgovara.)

Nemanja te neće pustiti ni u ludilu. Znaš kako ćeš otići među mantijaše? RASTKO: Jedino da pobegnem. STARAC: Jedino da pobegneš. (Pauza. Starac ustane i vrati knjižurinu na mesto gde je stajala.). A sad idi i doved im, onu mlađahnu srnu (Mladić zastane iznenađen.) Ajde, šta me gledaš. Pa i ja sam samo Nemanjić, pizda mi materina krmeljiva. Pasja sorta. 2 (Dva naga tela zapetljana na podu. Uzdasi, vapaji, jecaji.Muškarac obrađuje planski i sistematski, žena se uvija poput jegulje.) ŽENA: Gospodaru... gospodaru moj leeepi. Lepe smrti, majko božija. (Završe istovremeno i udarnički. Tek tada prepoznamo i Rastk. Žena ustane i poče se oblačiti ) RASTKO: Sačekaj. ŽENA: Ne mogu više, gospodaru, ako boga znaš. RASTKO: Da te još malo gledam. (Žena stoji nad Rastkom, pomalo zbunjena i postiđena. Očito da stid ne postoji samo u zagrljaju. Traje to jako dugo.) Ti i niko više. (Žena ne razume, a onda »shvati« i upiša se od sreće.) ŽENA: Ženićeš me, gospodaru moj lepi? 3. (Velika trpezarija dvora Stevana Nemanje, u Rasu. U čelu stola Nemanja, s njegove desne strane Vukan, s leve Ana, žena velikog župana i majka Vukanova, Slefanova i Rastkova. Do majke Stefan, pa jedno prazno mesto. Na kraju stola slepi Miroslav.) NEMANJA: Gde je Rastko? ANA: U lovu, gospodaru.. Zalovio se. NEMANJA: Da se on nije negde zavučio, a? (Nasmeje se grohotom). ANA: Da sačekamo još malo, gospodaru?

NEMANJA: Nek ždere sam kad dođe? Nikad za trpezom nisu očevi čekali sinove. Kakva su ova pasja vremena došla, a Miroslave? (Slepac zausti da odgovori, ali tog trenutka unutra bane zadihani vojnik, bez kucanja i bez protokola.) VOJNIK: Pobego je, gospodaru.(Padne na kolena pred Nemanjom. Zbunjenost ovlada za stolom. Svi se zbune osim Miroslava, ali niko to ne primeti. Ili se bar tako čini.) NEMANJA: Ko je pobego? VOJNIK: Mladi gospodar Rastko gospodaru, pobego u manastir... U Svetu goru. (Zaleleče.) NEMANJA: Šta si pio? Duni! VOJNIK: Pobego je, gospodaru, tvoje mi sreće. NEMANJA: (ustane, pocrveneo u licu,strah. ovlada prostorijom). ...Otkud znaš da ti plodim mater sebarsku, otkud znaš, govori, jezik ću ti iščupati. VOJNIK: Kad smo stigli do Vučišta, reko nam je gospodar da se tu pred veče i nađemo, pa je ošo sam da lovi sa sokolom. Mi čekali, čekali... ANA: Kad ste čekali? VOJNIK: Uveče. Ubili mečku i lane, a gospodara nema pa nema. Ondak se raspemo po planini, dozivamo, on se ne odaziva... NEMANJA: Ne duži više, otkud znaš da je pobego u manastir? Brzo. VOJNIK: Reko nam, posle, jedan čoban, reko mu je mladi gospodar Rastko, kazo mu je kud ide, da vi i gospođa ne brinete, da ne mislite da su ga vuci, ili, ne daj bože, tako nešto. Samo ga je zakleo na krst da nam ništa do sumraka ne kazuje. NEMANJA: Ko je taj? Da mi visi još večeras, triput da ga ubijete, mamu da mu plodim čobansku! VOJNIK: Gospodar Rastko mu je na krst obećo da mu vaše gospodstvo neće ništa. (Nemanja plane.) NEMANJA: Kuš, đubre robovsko, ti da me učiš šta da radim .

(Udari ga ručerdom u glavu, onda skoči mahnit, počne udarati sirotog vojnika čim stigne, svi se razbeže po ćoškovima, osim slepca.) Ti da me učiš šta da radim, ti.. (Prevrne sto, zazvekeće pehari i posude). Da mi njega crnorisci pune vukovima, pa njemu sam ja krunu namenio, njemu. Niste, valjda, mislili da ću ovoj dvojici seklesana Srbiju poveriti. Boli me ovaj moj vuk što je najmlađi, je l’ čujete, vuk mi puca za to. Straža! Straža! (Uđe par vojnika.) Tugomira mi zovite, odma. (Sraža izađe.) Do ujutru da mi ga vrati, do ujutru oću da mi je dete ovde. (Uđe Tugomir.) Četu vojnika odma, da mi ga vratiš kako znaš, bez njega mi se i ti ne vraćaj, je l' jasno? TUGOMIR: Jasno, gospodaru. NEMANJA: Onog čobanskog crva, njega iseći na komade, osmuditi, iskopati oči, pa tek onda ubiti. (Tugomir izađe. Nemanja se obraća bratu.) A ti, slepčino, ako ovde ima tvojih prstiju, ko što se bojim da ima, odraću te tako ćoravog i napuniti kožu slamom. (Zastane umoren, a onda sedne na pod i zaplače. Pokrije lice rukama i plače poput dečaka kome su oteli sviralu, veliki raški župan. Niko ne progovara. Jako dugo. Ana grca bez glasa, slepac sedi na svom mestu ne pomerivši se. Napokon Vukan priđe vojniku koji leži na podu, ne pomerajući se. Nasloni mu glavu na grudi.) VUKAN: Ubi ga namrtvo. 4. (Noć na dvoru u Rasu. Vukan i Stefan budni, kraj prozora. Ćute, osluškuju. Napokon Vukan progovori.) VUKAN: Daće Bog, pa ce potera zakasniti... 5. (Noć u crkvi manastira Pantelejmon u Svetoj gori. Tek dve-tri upaljene sveće osvetljavaju nagog Rastka. pred oltarom. Pod nogama odelo i ošišani plavi uvojci. Kaluđeri oko njega pev-aju tiho i lepo. Iguman navuče na mladića grubu košuIju. Preko nje i crnu rizu. Kaluđeri, tronuti, pevaju setni tropar. Na ruskom.) IGUMAN: DAJEM TI IME SAVA!

6. (Nemanjin dvor. Slepi Miroslav, Stevan Nemanja i jedan isprepadani vojnik ispred njih.) NEMANJA: Što baš ti? VOJNIK: Vukli smo slamku, gospodaru.Nemoj, ako boga znaš, četvoro deceimam. I staru majku. NEMANJA: Gde je Tugomir? VOJNIK: Pa reko si mu da se ne vraća.Osto je tamo.... Još su neki ostali.(Zaćute na trenutak) NEMANJA: Pevaj. VOJNIK: Stigli smo mi, gospodaru, na vreme, nije gospodar Rastko još bio postrižen. Odmorite se lepo, povečerajte, pa ujutru zorom na put s mladim gospodarom, kaže mrcina igumanska. Usuli su nam nešto u vino, zaspali smo ko poklani, spavali smo, gospodaru, dan popodne. Tu noć su ga zamonašili, dabogda im se usta na potiljak poizokretala mantijaška. Onda Tugomir naredi da ji izgazimo ko livadu, gospodaru, na kopitima bi ji doneli da mladi gospodar nije naredio da stanemo. Eto, gospodaru, pa sudi. (Umori se na trenutak.) Osetili skotovi zlatnu koku, to je to, gospodaru, pa ko vele. Princ je to, ej. Sad će veliki župan da šalje karavane s blagom. U Nemanje sedam kula blaga. O tim se radi. I poslo ti gospodar Rastko, tebi i igospođi Ani, ovaj smotuljaik s kosom. (Pruži gospodaru zamotuljak. Nemanja ga razmota. Drži u rukama sinovljevu kosu.) MIROSLAV: Tipično nemanjićki. VOJNIK: I poručio ti da i i tebe čeka ta mo. A i ti, gospodaru, nemoj. Sad ga zo vu Sava. (Zaćuti uplašen. Izrekao je sve što je imao da kaže, izgubio štit od reči i sad čeka gospodarev prasak. Nemanja pruži dukat iznenađenom i potpuno sluđenom vojniku.) NEMANJA (umorno): Idi. (Vojnik izađe, klanjajući se. Braća osta nu sama. Ćute.) Izdiktiraj pisaru da mi, Nemanja, veliki župan,

abdiciramo u korist našeg srednjeg sina Stefana i tako to. Vukanu primorje, nek viče DU do mile volje. MIROSLAV : A što Stefan? NEMANJA : A, svi su izgedi da će mu tast postati car Vizantije. MIROSLAV : A ti ćeš u Svetu goru? NEMANJA : U Studenicu. MIR0SLAV : Da nadgledaš još neko vre me? (Nemanja potvrdi glavom.) NEMANJA : Ana u manastir, isto. Da mi ona ne arbitrira među sinovima. MIROSLAV : A posle ćeš u Svetu goru? Da mu pomogneš da uspe. NEMANJA : A posle ću u Svetu goru. MIROSLAV : Opet jedan patetični nema njićki gest. Pa što u manastir, zar ne postoji i svetovna abdikacija. NEMANJA : Ionako mi vuk više ne plodi. Drugi deo PODVIŽNIK ILI NAKON NEKOLIKO GODINA . 7. (Kelija manastira Hilandar u Svetoj gori. Nekoliko kaluđera nagih do pojasa. Sava i Tugomir među njima. Sklekovi, čučnjevi, dizanje tegova, borilačke veštine. Žestok trening. Lipti znoj.) 8. (Rezidencija nikejskog patrijarha Mihaila Autorijana. Patrijarh, visokopreosvećeni gaspodin Mihailo u svoj raskoši svoje gospodske odore i bivši veliki župan Stefan Nemanja, sada otac Simeon, u crnoj monaškoj mantiji.) PATRIJARH : Nikako, oče Simeone. Pa, on je još pre samo godinu dana una pređen u jerođakona. Pa, znate li vi da nema arhimandrita ispod pedesetšezdeset? Koliko Sava ima godina? NEMANJA : Dvadeset četiiri.

PATRIJARH : Pa, molim vas lepo. Pa, Iju di pedeset godina služe Boga pa ne do đu do dostojanstva koje on danas ima u dvadeset četvrtoj. Na žalost, ne mogu udovoljiti vašoj molbi. Rano je za nje ga da bude arhimandrit. NEMANJA : Lepu abornu crkvu imate ovde, u Nikeji. Gotavo da je ravna oni ma koje sam ja radio i gradio u Srbiji i Svetoj gori. Zamislite šte mi se desil o kad sam rekonstruisao Hilandar, pre osvećeni. Šest radnika mi padne sa ske le i pogine. A dvesta pedeset kilograma zlata za Vatoped umalo da mi otmu raz bojnici. Ceo manastir Pantelejmon, od kelija i konaka do saborne crkve, zamisli te, vaše preosveštenstvo, primorski zi dari sazidali su mi za tri godine. Neverovatni majstori ti primorci. Vidim i vi, ovde u Nikeji, podižete bogomolju. PATRIJARH : Stojimo, na žalost, oče Simeone. Nekrst na granicama, sve nam ode na vojsku, Turčin će nas upropastiti. NEMANJA : Šteta, bilo bi lepo da bude gotova do zime. Sa, ovako, jednim po zlaćenim ikonostasom. Ili, još bolje, pot puno zlatnim. PATRIJARH : Ko je gospodiina Savu rukopoložio u jerođakona? NEMANJA : Episkopi Nikola Jeriški, Mi hail Kasandrijski i Dimitrije Adramerejski. I gospodin mitropolit Kostadije. PATRIJARH : Vidite, biće lepo da ga ista gospoda promovišu i u arhimandrita. Moramo negovati naše pravoslavne tradicije, zar ne, oče Simeone. 9. (Kelija manastira Hilandara. Sava i Si meon, bivši Rastko i Nemanja.) NEMANJA : Lepa ceremonija, to rukopolože za arhimandrita. Baš sam bio tronut. SAVA: Stefan ti je poručio da ti je ovo poslednje što si od njega iskamčio. Kaže više ni kapi... NEMANJA (zabezeknut): Šta on kaže!?

SAVA: Kaže da mu se plodi za nikejsku i sve druge bogomolje, ovo što si poslao patrijarhu bilo ti je poslednje. NEMANJA : Otpiši ti bratu da ga je otac pozdravio, da on meni ne šalje njegovo, nego moje... I još mu napiši da ću mu ploditi milosnu mater ako se o tome usudi da pomisli još jednom, a kamoli zucne. SAVA: Možda ne bi bilo loše da odemo malo do Srbije. NEMANJA : Ne mogu. Ako odem, zgazi ću ga kao vepar pile. (Ironično): A i umoran sam, brate Savo. SAVA: Šta si još čuo u Nikeji? NEMANJA : Ništa novo. Ordija svaki dan uzima deo po deo Vizantije. Ne mogu im Grci ništa, nadiru ko skakavci. SAVA: Mogu li se urazumiti? (Nemanja se od srca nasmeje.) Znači, moramo brže raditi. NEMANJA : Ja i ti? Nema tu, pile moje, pomoći. Svukovali smo. Za sto godina maksimum, Srbija više ne postoji. U svemu tome dobro je samo to što prethodno moraju pregaziti ove smrdljive Grke. (Zaćute). SAVA: Moram što pre početi da vladam. Do sad je sve išlo po planu, sad mi je sve to sporo . Završio sam zakonik. NEMANJA : Video sam. SAVA: I ? NEMANJA : Dobar je, brate Savo. SAVA: Zvaću ga krmčija. NEMANJA : Gadno ime za zakon. SAVA: Po krmi, razumeš? Ono što je kr ma za brod, to će on biti za Srbiju. NEMANJA : Nisi se baš proslavio s imenom, brate Savo. SAVA: Moramo se što pre osamostaliti, što pre. I

crkveno i svetovno. A onda prosvećivati. Poumiraće od šuge i tripera pre nego što Turci i stignu do granica. Sve je stric bio u pravu, sve. Nije vreme za kovanje mačeva, od njlh spasa nema. NEMANJA : Ko je tebe, brate Savo pra vio, ja il on? (Uleti izbezumljeni Tugomir.) TUGOMIR (plače): Rat u Srbiji, gospodaru, građanski rat. Vukan s Mađarima udario na gospodar-Stefana, biju se kovuci. NEMANJA: Mamu da im plodim, kalabačastu. 10. (Trening. Žestok, iscrpljujući, luđački.) 11. (Manastirska kelija oca Simeona u Hilandaru. Simeon, iliti Nemanja, pakuje bisage. Uđe Sava.) SAVA: Gde se ti to spremaš? NEMANJA: Dosta sam bio otac Simeon, sad ću opet malo biti Nemanja. SAVA: Ideš da sažižeš i čerečiš? I kolješ? NEMANJA: Idem da zavedem red. SAVA: Ne ideš ti nigde! (U ocu Simeonu probudi se opet onaj veliki župan. Plane.) NEMANJA: Sta!? SAVA: (povisi ton): To što si čuo. Ne ideš ti nigde. Gde bi ti, da dokusuriš ono što nisu ova dvojica ludaka, da osakatiš i unerediš ono malo što još može orati i pravidi decu. NEMANJA (nenaviknut da mu iko protivureči, potpuno van sebe): Slušaj ti, balavče, da nije bilo mene, mog uticaja i mog zlata, još bi manastirski lukac plevio. gospodine arhimandritu. (Otac i sin unesu se jedan drugome u lice, vratne žile debele kao jedeci.) SAVA:(koliko ga grlo nosi): Ne ideš ti nigde, oče Simeone!

NEMANJA: Idem još danas i naploditi ću im se majke koliko god ja budem hteo, heruvime! SAVA: Nema više ni klanja ni čereka, dosta je bilo. NEMANJA: Plodim ja tebi babu žutokljunu. (Zamahne da udari sina. Sava rukama srvečava da ga otac udari, ali ne vraća. Nemanja pokuša još nekoliko puta, ali s istim rezultatom.) Samo Nemanja sad može da ih smiri. SAVA: Nemanja i hoće, smiri se i saslušaj me. (Ućute obojica.) NEMANJA (zadihan): Slušam. SAVA: Ti ako odeš, moraš kažnjavati,jel' tako. I uzurpatora i njegove pristalice, i seći ruke i kopati oči. A ja imam bolje rešenje za moju patetičnu braću. NEMANJA (nestrpljivo): Slušam. SAVA: Ići ćemo ja i otac Pajsije. Grobna tišina. Jako dugo.) NEMANJA: Čekaj, jel’ ti to mene za vuka vučeš. SAVA: Ne pada mi na pamet, oče Simeone. NEMANJA: Pajsija smo saranili pre tri meseca. SAVA: Saslušaj me malo sve ću ti objasniti. 12. (Manastir Studenica. Nepregledna svetina, kaluđeri, dostojanstvenici, slepi Miroslav. Kraj teškog hrastovog kovčega stoji Sava u arhimandritskoj odori. Njegova braća Vukan i Stefan na kolenima kraj odra.) SAVA: Mir, mir svima. (Svetina se namah uliša. Sava braći:) Priđite. (Braća na kolenima priđu do kovčega Tajac.) Stavite ruke na mošti svoga oca. (B ra ća p o s lu ša ju .) Pogledajte se nad mrtvim telom ovog svetitelja koji vam je dao život. Pogledajte se, vi, bezumnici i neposlušnici, pogledajte se, moja zalutala braćo. Zar vas kosti ove svetiteljske ne opominju, zar da srpsku krv međusobno lijete. Sram vas bilo i stid, grešnici. Bog mi je u snu rekao: Idi, Savo, u otadžbinu, izmiri braću nad moštima mrtvog

oca. Nemanja i mrtav neće ostaviti Srbiju na cedilu. Malo vam je dobara i zemaljske slave, bestidnici, treba vam još i lelek i plač detinji, trebaju vam materinske i sestrinske suze, trebaju vam njive nepoorane, treba vam dim i pepeo, treba vam oblak tudjinski nad Srbijom. Pogledajte se, zaslužuje li to Srbija od sinova Nemanjinih? Umesto da ovom zemljom odjekuje frula pastirska i pesma oračka i žetelačka, zar da se čuje bojna truba i poklič ratnički? Spustite svoje časne glave u prašinu pred ovim svetim moštima, celivajte ovu zemlju koja vas je porodila i koja vam je jedina, koja mora biti nezavisna i samosvojna, potpuno odvojena od Carigrada i Nikeje, od Bugara i Latina, potpuno jedinstvena, ili će je nestati. A teško onom, pred licem božijim, ko za to bude krivac. Na kolena, grešnici. (Svi kleknu.) Čujem li samo reč još jednu, da je sebar uvredio vlastelina, ili vlastelin sebra, čujem li još reč jednu o neslozi među braćom, čuvajte me se, grešne duše. Bogom se kunem i rnoštima svoga oca, moj će gnev osetiti. (Zastane, pogleda kakav efekat ostavljaju njegove reči. Nastavi zadovoljan.) Srbi, braćo i sestre, braćo moja mila, Vukane, Stefane, podajte jedan drugom svoje ruke i srca. Bog čuva Srbe, moramo mu malo i mi u tome pomoći. (Vukan i Stefan, obliveni pokajničkim suzama, čelom dotiču zemlju. Svi plaču.) Izlijte svoje pokajničke suze i vašem će mrtvom roditelju lakše biti. Srbiija uskoro mora biti kraljevina, potpuno nezavisna kao država i s potpunom autokefalnošću svoje crkve. Na vama je, gospodo srpska, da to učinite, na vama, braćo moja mila, Stefane, Vukane. Ustanite, poljupcima jedan drugom suze otrite. (Braća ustanu, padnu jedan drugom u zagrljaj. Prolome se klicanja i uzvici.) Slava Bogu na nebesima, slava Simeunu Mirotočivom, ocu našem, da živi Srbija na vjek i vjekov, amen. (Amen odjekne unisono iz svih grla. Stefan klekne na kolena pred Savom, Vukan odmah za njim.)

STEFAN: Dobrodušno, od Boga poslani, da naučiš i nas i ceo narod svoga otačastva, da uzakoniš zakonom i običajem hrišćanskih naroda i da ukrasiš u svemu kako treba. Ja ću u svemu biti sluga poslušan tvojoj zapovesti, kao svome gospodaru. SAVA: Ustanite, braćo moja, ne klečite pred slugom božijim. Radite u korist svoga naroda, koji vam je Bog poklonio na staranje. Živela Srbija, braćo Srbi!!! (Zivela, odjekne gromoglasno. Poljupci, ganuće, uzdasi.) MIROSLA V(tih o):S ve s i shvatio, v idim. SAVA: Ti si mi puno pomogao. MIROSLAV: Odličan govor. Čestitam. Možda da je bio još malo patetičniji i prirodniji. Zaista, dobro. neko vreme u Srbiji, pretpostavljam? (Sava potvrdi.) SAVA: Ostajem. MIROSLAV: I treba. Sad je sve u tvojim rukama. Sve. Idem. SAVA: Navrati češće, striče MIROSLAV: Pozdravi Nemanju kad budeš pisao u Svetu goru. 13. (Sava i Stefan nagnuti nad raširenim hartijama.) STEFAN: U redu, ovo razumem, ovo su konaci i ćelije, ovo crkva, ovo ekonomski deo. A ovo šta je? SAVA: To su škola i bolnica. STEFAN: Pa šte će ti to? Ajde, bolnica još đene-đene, mada su i do sada sebri umirali po kućama, ali škola... I to za sebarsku i vlasteosku decu zajedno!? SAVA: Upravo tako. STEFAN: To su bačene pare. Moram samo nešto da ti kažem brate. Ovo radim samo da okajem onaj bratoubilački rat, kad ovo završimo, gotovo je. Ni para više u te besmislice. Pa ja za taj novac mogu da držim deset dobrih plaćeničkih četa. I to Kelte. Mogu da naoružam. SAVA(pokulja mu krv u glavu ali se savlada): Ovo je,

Stefane, oružje. Ako hoćeš da budeš prvi srpski kralj, moraš ovo da radiš. STEFAN: Šta mi fali i kao županu, u čemu je razlika? SAVA: Ti ćeš biti prvi srpski krunisani vladar, a u čemu je razlika, to ćeš shvatiti kad se opasuljiš. Kad porasteš, kašće ti se samo. Lepo ćeš se oženiti. (Stefan prsne u smeh) SAVA: Jedini koji te u ovom trenutku može proglasiti kraljem je papa Inokentije Treći. Od Grka i patrijarha krunu nećeš dobiti nikad. Oženićeš Anu Dandolo, ćerku venecijanskog dužda. STEFAN: Čekaj, jesi li ti stvarno lud, ili ti je manastirska neplodica udarila u glavu. Pa, ja imam ženu i decu. Žena mi je ćerka vizantijskog cara, ej. Ja je volim. SAVA: Prvo, kako stvari stoje, tast ti neće još dugo biti vizantijski car, drugo, nisi ti sebarska boranija, oni mogu da se žene iz ljubavi, kraljevi, ne. Otpratićeš je s lepom otpremninom, pa od volje joj. Ili nazad, ocu, ili u manastir. I tvoja je mati u manastiru, razumeš. STEFAN: Ma, neću o tome, uopšte, da razgovaram. SAVA: Možda Vukan hoće. (Sava prividno miran, Stefan sa svim znacima nervoze i straha.) Da, sam par lepih mesta video, manastire... Tako... STEFAN: Dok ja vladam Srbijom, neće biti više crkvi nego sela, to utuvi. SAVA (Plane. Poleti na brata, sabije ga uza zid, podigne s lakoćom — tek sada vidimo efekte i svrhu onih ludačkih treninga). Ma, ko vlada Srbijom, oca ti plodim, da ti plodim? Ko vlada, nemoj da se zaluđuješ, ti da vladaš, s gomilom kopiladi i pameću deteta od pet godina. Pa, ti dalje od nosa ne vidiš, Stefane, nemoj da ti i taj vidik skratim. Utuvi to u glavurdu... (Spusti brata. Zaćute obojica. Sava pomalo zadihan, Stefan potpuno uplašen i sluđen bratovim reakcijama.) Još nešto. Nemoj da ti slučajno padnu na pamet neke budalaštine u smislu hapšenja, trovanja i slično. Sva je dvorska vlastela na mojoj strani. A i braća kaluđeri, što

idu uz mene, nimalo nisu izmučena postovima i samokažnjavanjem. Nisu to kaluđerske ovčice, kako si ti mislio, to je vučji čopor, brate Stefane. Zapamti to. (Zastane na trenutak. Stefan preneražen.) A sad ćemo popiti po piće u zdravlje budućeg srpskog kralja. (Pljesne rukama. Uđe sluga bez nosa i ušiju.) SAVA: Ko te tako uneredi, ako boga znaš!? (Pogleda u brata ljut kao ris.) STEFAN: Strez. SAVA: Ko je Strez? STEFAN: Bugarski velikaš, disident. Pobegao je iz Bugarske. Dao sam mu azil i postavio ga za upravnika Proseka. Sad se ostrvio. SAVA: Pa, opozovi ga, nemoj da ti ovako narod nagrđuje. STEFAN: Ne vredi. Prosek je neosvojiv, dve mi je čete razbio. Poručio mi je da se ništa ne brinem, da će sam otići kad osakati ili ubije i poslednjeg Srbina. A za Srpkinje... SAVA: (sluzi): Idi i reci ocu Tugomiru da spremi braću. Smesta. 14. (Velika dvorana Strezovog obitavališta u gradu Proseku, današnjoj Demir-Kapiji. Strez, krupan, bradat čovek, u čelu stola, pored njega Sava, Tugomir i još par ljudi.) SAVA: Nije lepo, brate Streže, da ti sediš u čelu stola, a ja kao arhimandrit, Nemanjić i brat srpskog vladara, do tebe. Meni je mesto u čelu stola. STREZ: Ajde, pope, ne duži. Jedi i pij, i onako ti je to, možda, poslednje u životu. SAVA: Nemoj tako, brate rođeni. Pa, nije lepo. Nemoj tako sa mnom da govoriš, ipak sam ja svešteno lice. Božji sluga. STREZ: Ajde, pope, gači što si došo, pa da gledam šta ću s tobom. SAVA: Ti si iz Bugarske izbego ovamo, da spaseš

glavu. Jel' tako? STREZ: Tako je. SAVA: Naš brat, Stefan, pružio ti je utočište, spasao glavu, dao oblast na upravu. a ti mu sad tako vraćaš... STREZ: Tvoj je brat, pope, pozadinski-efendija, venera j slabić. Ko mu je kriv kad je budala, gostoprimstvo se ne daje svakom je l’ tako ljudi.... ? (Nasmeje se brundavo, par njegovih ljudi za njim. Sava nastavi istim tonom.) SAVA: Tako se dobročinstvo ne vraća. To nije ljudski, nije hrišćanski. Umesto da mu zahvaljuješ, kao svom dobrotvoru... STREZ: Pitanje je dana, pope, kad ću ja sesti na mesto tvog brata. SAVA:...ti mu sakatiš čeljad, sečeš uši i noseve, ubijaš, već si i u poslovice ušao: zao kao Strez... STREZ: I ne samo to, pope, ne samo to. Plodim mu sve što stignem, i uzduž i popreko, Čerečim, smudim, vešam, bacam s vrha ove kule u Vardar i još puno toga. SAVA: Nego da ti lepo, blago meni, spakuješ prnjice, pa tutanj. U Dubrovnik, u Mletke, kod Mađara, a? Širok je svet. (Strez se nasmeje od srca.) STREZ: Ti si, pope jeo bunike? Ljudi, ovo da mi je neko pričo, ne bi verovo, e, pope, pope, baš me zasmeja. SAVA: Jer, brate po Hristu, batina ima dva kraja. STREZ: Aj ti lepo, pope, svojim poslom dok sam još dobar. Još malo mi fali da poludim. Ajde, begaj. Još nisam plodio popovske obline, a ako popijem, još dve tvoje će biti deveto. SAVA (istim onom mirnim poučiteljnim tonom): Ja se, pseto plodim u vuka, a imaš još dva minuta vremena da bežiš i spaseš glavurdu. STREZ (uhvati Savu za bradu): Znaš li šta ću, žgebe srpsko, da ti radim, znaš li (Sava ga uhvati za ruku i stegne.) da je pakao spram Streza banja za nerotkinje,

gnjido crna? (Strez pusti Savinu bradu, očito je kaluđerov stisak prejak. Skoči od stola, uhvati se za nož.) Straža, straža!!! (Dva Strezova čoveka skoče, ali ih otac Tugomir složi pre nego se uspe ju odvojiti od stolica.) Zažalićeš ovo, pope, plodit ću ti srpsku mater, ubijaću te danima.Straža! (Vrata se otvore s treskom, umeslo straže pojavi se Savin vučiji čopor.) SAVA: Lepo smo se ispričali, brate po Hristu, red je i da se rastanemo kao ljudi. (Polako prilazi Strezu.) Pametno je i mudro od tebe što si nas poslušao, što si uvideo svoje greške. (Strez pokuša da ga udari nožem, Sava se izmakne i veštim zahvatom izbije Strezu nož iz ruke. njim ukoštac ali je očito da je Strez uprkos svom izgledu i veličini nedorastao protivnik svetogorskom kaluđeru. Sava savija Sreza kao gudalo, graške znojana Srezovoj glavi) STREZ: Puštaj, Hrista radi. SAVA: Lepo je, bratko, od tebe, što si mi se setio i gospođe majke i srpskog plemena, lepo je što si kao mudar čovek shvatio da batina ima dva kraja, što nisi vređao i pretio, ponavljao uvrede i pasjaluke... (Sava sve više savija Streza.) STREZ: Puštaaaj... ako Boga... znaš. SAVA: Što si ... (Tog trenutka sobom odjekne prasak poput onog kad neoprezni šetač u šumi nagazi suvu i natrulu granu. Kičma. Strez se opust, Sava ga baci na pod ,bugarski uzurpator još dva-tri puta zabatrga nogama onda se smiri. Tajac?) Neverovatna, je snaga iskrene molitve, zar ne, braćo kaluđeri? Toliko, velika da i smrt zlotvorsku može da prizove. Streza je ubila moja i vaša molitva, zapamtite, braćo hilandarska. Jel to jasno? KALUĐERI: Jasno, oče Savo. Najjasnije. 15. (Srpski dvor. Sava, Stefan, slepi Miroslav, Stefanova deca i jedna lepa uplakana žena. Svi plaču. Svi osim Save. Žena se teško i bolno oprašta od dece, deca joj ne

puštaju skute.) STEFAN: (suze, kao grašak, kotrljaju mu se u bradu): Oprosti, oprosti... (Žena mu poljubi ruku, Stefan padne na kolena, ljubi ženine noge. Žena priđe Savi, dugo ga gleda.) ŽENA: Dabogda mrtav goreo, zlotvore. 16. (Noć. Samo jedna sveća osvetljava neveliku prostoriju. Sava, go do pasa, bič u ruci. Po golim leđima ostaju tragovi biča. Do bola, do iznemoglosti. Lipti krv.) 17. (Manastir Žiča. Srpska vlastela, sveštenstvo, narod. Ispred oltara Stefan, kraj njega Sava, kraj Save nova Stefanova žena Ana Dandolo.) SAVA: Stavljajući ti ovu kraljevsku krunu na glavu, koju ti šalje rimski otac Honorije Treći, proglašavam te kraljem, milošću božijom, cele Srbije, Duklje, Trivunije, Dalmacije i Huma, a tebe, Ana, po milosti božijoj, ženo Stefana Nemanjića, proglašavam za kraljicu istih krajeva. Ovo će leto gospodnje, hiljadu dvesto sedamnaesto pamtilti srpska pokolenja, dokle god ih bude. (Stavi Stefanu krunu na glavu.) Slara tebi Bože, na nebesima, slava tebi Stefane Prvovenčani, kralju Srpski, na zemlji. Amen. (Amen, odjekne unisono. A onda se prolome poklici: Žveo srpski kralj!Živeo Stefan Prvovenčani! Zivela Srbija! Sava Stefanu:) Govor. Čujmo, gospodo hrišćanska, prvog srpskog kralja. (Stefan ćuti. Sava ispod glasa.) Govor, idiote. (Stefan se nasmeje, pokaže Savi ruku od lakta nadole. Komešanje i žagor, pa onda tajac. Sava tiho:) Govori ili ću te ubiti kao psa. (Stefan ćuti.) TUGOMIR: (glasno):Dela će govoriti! Živeo Stefan Prvovenčani srpski kralj! (Živeo, odjekne tako da zadrhti tavanica.) 18. (Sava, Tugomir i slepi Miroslav.) SAVA (Tugomiru): Da se jeres zatre u, korenu, je l jasno!? Ako može lepim, lepim...

MIROSLAV: Ne može lepim,sigurno. Beskrajno su fanatični. SAVA: Onda ih zatri. Pobi to razjuri po Bosni i Bugarskoj, ne interesuje me šta ćeš i kako ćeš, hoću samo da od te bogumilske jeresi u Srbiji ne ostane ni kolevke, je li jasno? I sve one spomenike njihove da razbucaš! TUGOMIR: Ako mi dozvolite, gospodaru, da kažem, ako ne, onda ništa. SAVA: Slušam. TUGOMIR: Vi znate da sam svama od prvog dana, da sam za vas gotov i u vatru i na nož, od prvog sam dana s vama... (zastane.) SAVA: Ne liči na tebe to prenemaganje, oče Tugomire pravo u rebra, ajde. TUGOMIR (ohrabren): Ti su bogumili, gospodaru Rastko, ko deca. Bezazleni i bezopasni, skroz naskroz. I oni se Bogu mole. SAVA: Njihovi su kaluđeri svetovnjaci oženjeni i paročini, bogumili se mole u šumi, na livadi, njima je to svejedno, je 1' tako? TUGOMIR: Tako je, gospodaru. SAVA: Preziru crkvu i ikone, je 1' tako? TUGOMIR: Tako je. SAVA: Sve što traje duže od ljudskog veka ne razumeju i ne treba im. Ako im je svejedno gde se mole, za sto godina moliće se i u džamij, oče Tugomire. A jeres je ko zaraza, širi se, oče Tugomire. Na izvršenje. (Tugomir izađe. Sava i Miroslav ćute neko vreme.) Ko u Boga veruje, može mu se moliti i u buretu, znam to i ja, striče. Samo oko čega će se narod okupiti i šta će ga hiljadu godina sačuvati kad azijatski nekrst nagrne. Šta će mu produžiti pamćenje, ako slike na zidu nema da ga seti na poreklo. Ili ako nema Miroslaviljevog jevanđelja, je l’ tako, striče? Još pamtim onu tvoju lekciju o tvom

i Nemanјinom pradedi.

(Zaćuti. Ćute obojica.) A krv i greh na moju dušu. Samo, gde će mi duša, a, Striče? MIROSLAV: Tamo gde i duše svih podvižnika i mučenika, sinko, tamo. (Zaćute. Sava, očito, potresen odlukom koju je upravo doneo.) SAVA: U ponedeljak napuštam Srbiju. MIROSLAV: Tako sam nešto i pretpostavljao. Zbog crkvene nezavisnosti? SAVA: Ostala je još samo autokefalnost crkve i srpski arhiepiskop. I onda sam završio. Onda će stvari same ići svojim tokom. Kad budemo imali srpsku crkvu i srpske episkope, onda sam, stvarno,gotov. MIROSLAV: Neće biti lako. SAVA: Neće. MIROSLAV: To je Grcima još jedini način da im ovde ostane bar malo uticaja. Mislim na grčko sveštenstvo ovde i našu crkvenu potčinjenosit. SAVA: Samo, nije ni Rastko lud. Uvali ću ja njima mačora. I caru i patrijarhu. Smislio sam ja njima. MIROSLAV: Kad smo već kad mačora, plodiš li šta (Sava se nasrneje.) SAVA: Ništa, striče.

МIROSLAV: Pa, kako izdržavaš ? (Sava ne

odgovori.) Oćeš da tresneš nešto? Niko neće znati. Čak ni ona neće, znati i ko ju je odeljo, a? SAVA: Ne treba, striče. MIROSLAV: Kako ne treba, šta je tebi? Jesi ti Nemanjić ili nisi, kako izdržavaš? SAVA: Ja sam, striče, bio Nemanjić. Treći deo VUČJI ČOPOR ILI OTAČASTVO 19. (Carski dvor u Nikeji. Sava, vaseljenski i patrijarh Mihiajlo Autorijan i car Teodor Prvi Laskaris.)

PATRIJARH: Uz dužno poštovanje prema sve-mu što ste vi lično, oče Savo, kao i cela vaša familija, učinili za opštu stvar, ma koliko da su podvižništvo vas i vašeg brat a, vašeg oca, na kraju krajeva, veliki, eto, vaš pokojni otac blagoizvoeo je da ogromnim poklonom, završimo nikejsku sabornu crkvu, i to kako završimo, gospodine moj, i to kako, ipak je autokefalnost srpske crkve nezamisLiva. Apsolutno nezamisliva. Pa, kud bi nas to odvelo, i molim vas lepo? Em nam je nekrst na granici, ne na granici, na vratu gospodine moj, na vratu,a mi ćemo se cepkati i deliiti. SAVA: Bojim se, sveti oče, da je to, ipak,neminovnost. PATRIJARH: Ne zovite me molim vas lepo, sveti oče. Tako šaponje zovu one svoje ludake, vatikanske ludake mislim. Tako se, gospodine Savo, oslovljavaju katolički đuturumi, a ne jedan vaseljenski patrijarh. SAVA: Oprostite. CAR: Pa, dajte, vaše visokopreosveštenstvo, ne žestite se. Pa, to je samo jedan, pomozi, Bože, da se setim, lapsus, zar ne, oče Savo? SAVA: Apsolutno, vaše veličanstvo. Samo, bojim se da taj lapsus nece još dugo biti lapsus. PATRIJARIH: Kako to mislite? SAVA: Vidite, vaše visokopreosveštenstvo, onaj moj ludi brat potpuno je Srbiju okreno Vatikanu i papi. I pored svog mog otpora i neslaganja. Zamislite, cenjena gospodo, primio je papsku krunu, molim vas. Papska kruna na glavi jednog srpskog vladara, gospode Bože. Odvraćao sam, kumio, ništa nije vredelo. Ne samo to, nego je i oženio jednu ultra katolkiju, protiv moje volje i pored mog najenergičnijeg protivíljenja. Svoju ženu, mislim na bivšu ženu, gospodo, oterao je u manasitir ne trepnuvši. I to kakvu ženu, molim vas. Anđela, a ne ženu. Vizantjsku princezu, čerku

vašeg prethodnika, koga ste vi blagoizvoleli smenili i pogubili, da bi doveo tu katolkinju. Ako srpska crkva u najkraćem roku ne bude autokefalna, Vizantija će se uskoro graničiti sa Vatikanom. Imaćete, s jedne strane na granici Turke, na drugoj pokatoličene Srbe. CAR: Čekajte, koliko ja znam, vi ste krunisali vašeg brata u, pomozi, Bože, da se setim, Žiči. SAVA: To je istina, vaše visočanstvo, ali to je bilo batrganje da se spase što se spasti da. CAR: Kako to mislite? SAVA: Mislim tako da ako je ta papska kruna već stigla u Srbiju, onda neka mu je na glavu stavi bar Srbin i pravoslavni sveštenik, a ne neki katolíčki izaslanik. Šaponja, kako bi rekao gospodin patrijarh. CAR: Ne znam za taj izraz šaponja, zašto šaponja? PATRIJARH: To je, vaše visočanstvo, zbog tog što se krste celom šapom, što koriste sve prste, eto zašto. CAR: (nasmeje se): Simpatično. SAVA: Ne znam da li su gospoda dovoljno svesna opasnositi? A ako se srpska crkva osamostali i dobije svog arhiepiskopa, ona i neće biti ništa manje daronosna nego danas. Naprotiv. Stefan se još može, snagom ličnosti i titule jednog autoritativnog srpskog arhiepiskopa, ako ne urazumiti, a ono nadvladati. Ponavljam, gospodo, srpskog. Ili da ja več sada počnem da vežbam. (Prekrsti se kao katolík.) PATRIJARH: Fuj daleko bilo. Sta vi mislite, vaše visočanstvo. CAR: Meni se ovo što, pomozi, Bože, da se setim, govori otac Sava čini dosta razložnim. (Zaćute. Sava još malo dosoli.) SAVA: A što se grčkog sveštenstva u Srbiji tiče, njihov status bi ostao apsolutno isti. Ako ne i povlašćeniji

CAR: A ko bi, pomozi, Bože, da se setim, bio arhiepiskop? Vi? SAVA (folirantski): Ne, ne. To ni slučajno. Ja sam sebi u narednih nekoliko godina namenio askezu. Meditaciju i samoću na nekoj hilandarskoj steni. PATRIJARH: Šta znači asketiizmom spasiti samo svoju dušu, oče Savo? Zar vam se to u ovom trenutku ne čini malo sebičnim? I sami ste rekli da ličnost srpskog arhiepiskopa mora biti snažna i autoritativna. SAVA: Znam, ali... PATRIJARH: Ni preterana skromnost nije baš uvek vrlina. Možete li vi sprečiti širenje katolicizma u Srbiji? Možete. Ako ste se rešili bogumila, koji su, tamo kod vas, već pustili koren, moći ćete ovo. Tada ste lečili, sada i sprečite i gotova stvar. SAVA: Hoću li ja to...? CAR (prekine ga): E, pa gospodine arhiepiskope, pomozi, Bože, da se setim, čestitam. 20. (Sava i njegovi monasi. Trening. Isti onaj intenzitet kao ranije, isto ono fanatično predavanje.) SAVA: Dobro je, braćo, dosta za danas. (Stanu znojavi i zadihani.) Sutra se vraćaimo u Srbiju. (Radost među monasima.) Tugomire. TUGOMIR: Izvolite, gospodine arhiepiskope. SAVA: Šta si uradio, oče Tugomire? TUGOMIR: Trideset šest slikara, četrdeset zidara, osaim klesara, jedan tesar i devet lekara. SAVA: U pet ujutru da su ovde. Platio si? TUGOMIR: Samo kaparu, gospodaru. SAVA: Braćo! Ovi neimari, slikari i doktori idu s nama u Srbiju. Da grade, prosvećuju i leće. U vama će imati direktne nadzornike i pomagače. Gradiće se brzo, mora se tako graditi i raditi, ali će se dobro i plaćati. Vi ste uz mene od prvog dana. Odani, hrabri i pouzdani. Da mi nije bilo vas,

ko zna koliko bi ovog prašnjavog puta iza nas prešle same moje kaluđerske noge.Zato vam braćo hvala. Vas devet ste sada, braćo, srpski episkopi. Kasnije će vam otac Tugomir pročitati raspored po Srbiji. Vi znate kakav mora biti srpski sveštenik. Pravedan, odan, strog, učiteljan, trezan, pobožan, omiljen u narodu. Ostalo znate. Ako budete takvi, i narod će vam biti takav. Ako čujem za neku svinjariju, vi znate... KALUĐERI: Znamo? SAVA: Vi ste moj vučji čoporl na koji sam ja neograničeno ponosan. Nemojte me razočarati ni ostaviti na cedilu, kao što ni dosad niste. Cilj koji je pred nama, svima vam je jasan, i, mislim, dovoljan. Nas Srba je malo, biće nas još manje, ako vi svoj zadatak ne ispunite. Koliko sutra, možda, ako mi posustanemo Srbije biti neće. Ne dajte, braćo, da se to dogodi. Život je najjeftinija cena kad je Srbija u pitanju. Je l’tako, braćo? KALUĐERI: Tako je, gospodaru. SAVA: U svojim episkopijama zatećiće-te episkope Grke. Preuzećete od njih dužnost i ispratiti ih u Grčku. Ponavljam, ispratili u Grčku. Braća kaluđeri koje tamo zateknete, nek prepisuju srbulje, znači srpske knjige, braća episkopi, nek uče sebarsku decu da čitaju i pišu, svaka episkopija da otvori svoju školu i bolnicu. Da se prevedu Hipokrat, Avicena, Galen i Dioskorid li da se po njihovim knjigama leci. U Srbiji se više neće lečiti bajanjem, mlevenim konjskim kopitima i mokraćom jumferašica. A sad na odmor, dug je put pred nama. TUGOMIR: Gospodaru... SAVA: Reci, Tugomire. TUGOMIR: A ako neće? SAVA: Ko ako neće? TUGOMIR: Ako igrčki episkopi neće da nam predaju dužnost.

SAVA: Ako neće, zima se. Nek leti perije. 21. (Dvor Stefana Prvovenčanog. Stefan Prvovenčani leži na krevetu, brat mu Sava kleči kraj njega. Očito je da prvi srpski kralj umire.) SAVA: Sve će bita dobro, izvući ćeš se ti. Doktori kažu... (Samrtnik odmahne rukom. Sava ućuii.) Hoću da znaš da razumeš ako ako možeš zašto sam ja sve ovo. Shvatio si ti. I zašto je dovedena ova mletačka bikulja... I zašto je Teodora morala otići… I Sve. (Stefan ga pozove rukom. Sava se sagne. Onda Stefan pljune brata u usta. I umre. Sava otre lice rukavom. Zaplače. Plače dugo i glasno nad mrtvim bratom, ljubi ga po rukama, licu. Uđe Tugomir.) TUGOMIR: Oče Savo, nemojte. (Sava se ne obazire na Tugomira, leži na mrtvom bratu.) SAVA: Umro je prvi srpski kralj, sva zvona u Srbiji da zvone. Da se proglasi četrdesetodnevna žalost, da se u svim crkvama odsluže opela i imolitive za dušu. Moj brat je umro kao monah, pred smrt me je molio da ga zamonašim. Umro je kao monah Simeon. Moj dobri brat. TUGOMIR: Gospodaru, smirite se... Božja volja. I nemojte više ljubiti pokojnika, ako Boga znate. Možda je nešto zarazno. SAVA: Nije, Tugomire, moj brat je umro od tuge, tuga nije zarazna, oče Tugomire! 22. (Sava u svojoj školi. Nekoliko slušalaca ispred njega.) SAVA: I. dakle, kako nas uči Hipokrat, rana brže zarasta iako je čistim rukama previjena, a pre toga i iskuvanim nožem rađena. Veliki je i blagotvoran utiicaj prokuvamih stvari, valjda je i to volja božija, a naročito prokuvanih metala, na ljudski organizam. Dakle, da ponovimo. Lekarski

nož se i pre zahvata na bolesniku prokuva u bakarnoj posudi s vodom, a tek nakon toga činimo rez. U kasnijem zarastanju rana veliku ulogu ima stiraks, za čije postojanje dugujemo čuvenom arapskom lekaru Aviceni. Pravimo ga od kamfora, mlevene plesnive limunske kore, te raznih vrsta želatina. Dobro urađen, stiraiks ne gubi nikada svoj želarinozni ili pihtijasti izgled, a najteža rana od noža ili drugog oštrog predmata zarasta za pet do sedam dana. Lečenje stiriksom po pravilu daje potzitivne rezultate, smrtni ishod prisutan je samo u retikim slučajevima i to -uglavnom kod povreda unutrašnjih organa I unutrašnjih krvarenja. (Na vrata uđe Tugomir). TUGOMIR: Oče Savo, oprostite što prekidam nastavu, ali... SAVA: Izvolite, oče Tugomire.

TUGOMIR: Ako može, molio bih, par геči. Nasamo. Sava mu priđe.) SAVA: (uznemiren, u pola glasa): Šta je bilo? TUGOMIR: Gospodaru, vaš sinovac je...(zastane.) SAVA: Pravo u rebra. TUGOMIR: Gospodaru, kralj Radoslav, vaš sinovac, suspendovao je srpski jezik i proglasio grčki za službeni jezik na dvoru, u školi i crkvi. Zabranio sve javne aktivnosti na srpskom. (Tajac. Savi jurne krv u lice.) Eto... SAVA: Sedlaj! TUGOMIR: Je l` odmah, gospodaru? SAVA: Iz ovih stopa. (Tugomir izađe.) Mamicu mu plodim kalabačastu! 23. (Srpski dvor. Sava i mladi kralj Radoslav.) SAVA: Šta ovo treba da znači!? Ta gomila budalaština i svinjarija... RADOSLAV: Polako, striče, smiri se. I na grčkom,

molim te. SAVA: Grčki se govori na grčkom dvoru, ovde ne. Bar dok sam ja živ. RADOSLAV: Što se prvog tiče, ovo i jeste grčki dvor, ili će to uskoro biti, a što se tiče drugog, to je u božjim rukama. A ti i sam znaš kolika je snaga iskrene molitve, zar ne, striče? SAVA: Ovo će biti grčki dvor kad nestane i posledinji Srbin RADOSLAV: Radi se i na tome, striče. A ti si pripomogao. Uostalom, ja govorim svoj maternji jezik, moja majka je bila Grkinja, zar ne? I moja baba, blaženopočivša županija Ana, i tvoja majka, i ona je Grkinja. Znači, ti si napola Grk, u meni je sedamdeset pet procenata grčke krvi, a samo četvrtina čobanske. Budući da je i moja žena, takođe Ana, takođe princeza i takođe Grkinja, u mojoj deci taj varvarski procenat biće još manji. Tako ćemo ga, striče, uz moju i božju pomoć, uskoro potpuno eliminisati. I ti, kao lojalan podanik ove krune, moraš u tome pomoći. SAVA: Ja!? RADOSLAV: Ti, dragi striče, upravo ti. Tvoj položaj srpskog arhiepiskopa je takav. Služba će se opet vršiti na grčkom, sve knjige, te tvoje srbulje, i ime im je rogobatno i čobansko, čuješ, srbulje, na lomaču. Što se tiče tvog vučjeg čopora, e, pa, njihovi su brlozi pod stražom. Ti kvaziepiskopi ostaju na svojim funkcijama proforma dok ne stignu pravohirotonisani episkopi iz Grčke. Škole zatvoriti još u toku današnjeg dana. I bolnice. Šta će to sebaraskoj jadiji? Da, da bi ti bio potpuno informisan, naredio sam da se u najkraćem roku organizuje jedan konvoj za Grčku. Oni tvoji doktori, slikari šta ja znam koga si sve sabrao na državne jasle. Čim ih saberem na jedno mesto. Da li je ostalo još nešto od tvojih planova, što nije razplođeno?

(Nasmeje se provokativno. Sava crven u licu pođe ka njemu. Radoslav pljesne rukama, uđu tri ogromna klipana.) No, no, no. Kao što vidiš, dragi striče, i ta mogućnost je predviđena. (Klipanima:) Ispratite našeg gospodina strica. SAVA: Zašto sve ovo? RADOSLAV: Da sve tvoje podvižništvo I odricanje učinimo besmislenim, da sve tvoje planove razplodimo. SAVA: I život. RADOSLAV: To posebno. SAVA: Znaš li ti šta činiš? RADOSLAV: I više nego što ti misliš. Puče sve ko maslačak, a, striče? (Zaćute.) Tako je jedna viševekovna projekcija propala, a trideset godina; mučenja i odricanja otišlo u vuka. SAVA: Ali zašto sve ovo? RADOSLAV: Da i u tvom životu napravimo bar jedan dan sličan onom kad si mi najurio majku, kad nisam mogao da se odvojim od njenih skuta, kad je moj jadni otac puzao po podu, a majka umirala od stida i tuge, a ti nadgledao sa strane, superioran i apsolutno miran, bože moj, to tako treba. Sad ćeš i ti ima ti jedan takav dan u svom životu. Dan kad prestaje život. Napolje! (Klipani pođu prema Savi, Sava sam pođe prema vratima.) Dvadeset godina sanjam ovaj dan. (Stric mu se na vratima okrene.) SAVA: Ima, sine, u tebi mnogo više Nemanjića nego što ti misliš. (Izađe. Radoslav ostane sam. Ne likuje nimalo. Naprotiv.) 24. (Sava, Tugomir, jedan mladi čovek, gotovo dečak, i još nekoliko zaverenika.)

SAVA: Sve sam ja kriv, grešna mi duša. Ja. TUGOMIR: Zašto vi, oče Savo? SAVA: Zato što nisaim ispunio bratov amanet koji mi je ostavio na samrti, eto zašto. Zato što nisam poslušao samrtnika. Miislio sam, Srbiji sad ne treba dinastičko previranje, neka vlada Radoslav, stariji je. Gde će mi duša. Brat mi je, gospodo, naš blažanopočivši kralj Stefan Prvovenčani, na samrti ostavio ananet da presto ostaje ovom ovde detetu, a ne Radoslavu. A ja sam se o to oglušio. TUGOMIR: Pa još se može ispuniti želja našeg blaženapočivšeg kralja, pokojmu duši. (Prekrsti se.) SAVA (dečaku): Čuo si ga Vladislave. Na tebi je da ispuniš očevu poslednju želju. VLADISLAV: Kako ću protiv brata, sttriče!? SAVA: Onako kako su tvoj otac i deda. Neka bude volja božija. Gde je Radoslav najslabiji? VLADISLAV: Kako to mislite, striče? (Jedan od zaverenika ustane.) ZAVERENIK: Gospodaru, vaše visokopreosveštenstvo, hoćemo li grešni biti, ipak je on zakonit srpski kralj? SAVA: Greh na moju dušu, Ratibore. ZAVERENIK: Na ženi je najslabiji, gospodaru, gleda je kao ikonu, kao Bogorodicu pamet mu je okrenula Grkinja. SAVA: Tugomire, mogu li se braća episkopi nekako osloboditi straže i nadzora? TUGOMIR: Odkad su to ovce mogle biti tamničari kurjacima? SAVA: Onda da su mi u najkraćom roku, ovde. Znam šta ćemo spakovati Radoslavu. (Tugomir pokaže rukom po vratu.) Neću da im dlaka s glave fali. Ni jednom. Ni njoj ni njemu. TUGOMIR: Pa, šta onda, gospodaru?

SAVA: Otećеmo kraljicu i držati dok on ne abdicira. Posle nek idu s milim Bogom. 25. (Sava, okružen svojim kurjacima, Vladislav, Tugomir, zaverenici. Kralj Radoslav kleči pred Savom.) RADOSLAV (plače): Sve, striče, samo da njoj ništa ne bude. Sve što treba. SAVA: Potpiši ovo ovde. RADOSLAV: Sigurno je živa, striče, zar ne, vi ne biste... (Potpiše abdikaciju.) SAVA: Od ovog momenta si abdicirao. Ženu ćeš naći u Dubrovniku, u kući Jovana Danidola. Živu i zdravu. RADOSLAV: Hvala vam striče, do neba vam hvala. Samo da mi je ona... TUGOMIR: Živeo srpski kralj Stefan Vladislav. (Ziveo, odjekne prostorijom.) RADOSLAV: ... živa i zdrava. (Bivši srpski kralj izade napolje.) SAVA: Otpratićete ga do Dubrovnika. Neću da mu dlaka s glave fali. Ni njemu ni njoj. Vaijda je ovo poslednja gadost koju sam morao da učinim a, Tugomire? VLADISLAV: Sagradiću manastir, striče, daću mu, ime Mileševa. SAVA: Umalo da sve ode u prah. TUGOMIR: Oprostite, nisam čuo, gospodaru. SAVA: Kažem, odlazimo iz Srbije, ostalo nam ie još samo nešto da se uradu. TUGOMIR: Šta to, gopodine Savo? SAVA: Da se umire, gospodine Tugomire... 26. (Sava i Tugomir.) SAVA: Nema se više zašta, oče Tugomire. Nema. TUGOMIR: Kako nema, svetitelju, kako nema? A Srbija? SAVA: Srbija sad može i bez mene. A koristi, joj još samo moja smrt. Jedna lepa patetična smrt. TUGOMIR: Ajte, uzmite bar zalogaj, oče Savo.

SAVA: Posao smo završili, ni kučeta ni mačeta iza nas, zašto onda? TUGOMIR: Samo zalogajić. Pa, nemoj te ovde u Bugarskoj da umirete. Zar nije lepše na rodnoj grudi? SAVA: Zaboravljaš efekte koje ostavlja jedna svetiteljska procesija. Koliko ganuća i rodoljublja izaziva. TUGOMIR: Ali, oče Savo, nema većeg greha nego samoubiti se, samo zalogajčić, molim vas. SAVA: To ja, Tugomire, samo postim. Post je i Bogu mio. Nema više smisla. Koliko plemenitog zanosa izaziva procesija sa moštima sveca. Pa, sećaš Pa, sećaš li se samo „sahrane“ moga oca? (Nasmeje se.) TUGOMIR: Samo jedan srk, molim vas. SAVA: Tebe sam, oče Tugomire, odredio za sledećeg srpskog arhieskopa. Arhiepiskop Arsenije, ne zvuči loše, a? TUGOMIIR: Gospodaru, greh je, samo zalogajčić... SAVA: Već dugo hoću da te pitam... TUGOMIR: Pitajte, oče. SAVA: Šta ti misliš ima li ga? TUGOMIR: Molim!? SAVA: Ima li ga? TUGOMIR (preneražen): Oče!!! Gospodaru...Pa, šta vi to, ako Boga znate!? (Sava se nasmeje.) SAVA: Šalim se ja to, zaborarvi, oče Arsenije. TUGOMIR: Smrtni je greh podići ruku na sebe, a vi to sad činite. Vi se ubijate glađu, gospodaru, ajte amo srk, Hrista radi. Ajte, molim. vas. (Sava odmahne rukom.) Ajte, svetitelju, zalogajčiić samo. Greh je... SAVA: Moj se deda zvao..... (Ne završi. Ruka mu klone. Tugomir sve. shvati. Plače nad telcm gospodara, učitelja i prijatelja. Negde spolja, oglasi se vuk samotnjak. Zavija dugo i prodorno. I kad se i kandilo ugasi, još dugo, nad. mrakom lebdi vučji lelek.) Četvrti deo LOMAČA ILI PONOVO MEĐU KURJACIMA

27. (Godina 1595. Vračarski plato na periferiji Beograda ispunjen svetinom i obavijen dimom. Četiri Turčina razbacuju pepeo na sve strane. Kao da seju.) TELAL: Tako će spaljivanjem kostiju ovog lažnog neverničkog svetitelja, trista pedest godina nakon njegove smrti, prestati taj kult okupljanja i besmislenih nadanja o produženje nepostojeće srpske državne tradicije i nepostojećeg legitimeiteta. Svaki Srbin koji se uhvati na delu, to jest da slavi ime svetog Save, iii samo da ga pominje, biće najstrože kažnje. U Beogradu, dvadeset sedmog aprila 1595. godine, zapovednik Srbije Sinan paša, lično. (Iz mase izađe mladi Rastko Nemanjić i praćen čoporam pravih kurjaka, ode. Čuje se samo njegov smeh i jezivi škgut iskežene kurjačine. Cetiri Turčina zdušno razbacuju pepeo. Kao da seju.) Kraj 31. 10. 1988.