Čovek i ljudska priroda

Čovek, kao i svako drugo živo biće, je određen svojom prirodom. Kada govorimo o ljudskoj prirodi, govorimo o širokom pojmu ne kao isključivo određenoj biološkim faktorima, već kao određenoj interakcijom i bioloških faktora i onih nebioloških. Ako potražimo odgovor na pitanje „šta je to čovek“ ubrzo ćemo shvatiti da je reč o veoma složenom pitanju, pa zato ni-je slučajno što su kroz čitavu istoriju razvoja društva davani različiti odgovori na to pitanje.

Čovekovo ljudska priroda predstavlja ukupnost načina ponašanja i karakteristika tipičnih za ljudski rod. Pošto se menjala tokom istorije jer se menja društvo kao i društveni odnosi, u osnovi svih promena je činjenica da je u svojoj evoluciji čovek morao da se prilagođava zakonima koji važe za sva živa bića u prirodi i da je njegov razvoj bio uslovljen opstankom. Tokom evolucije kada je počeo da shvata uzročno-posledične veze počeo je da razvija svoju svest i logiku koje u kombinaciji postaju njegovo glavno oružje u neprestanoj borbi za samoodržanje.Ljudska priroda je potrebita. Da bi opstao morao je da zadovolji i svoje potrebe koje proističu iz čovekove biološke prirode i tiču se uslova neophodnih za biološki opstanak (potrebe za staništem, hranom, vodom, reprodukcijom), ali i iz njegove društvenosti (potrebe za pripadanjem zajednici, za deljenjem zajedničkih vrednosti, verovanja). Ove potrebe su se kroz istoriju kvantitativno i kvalitativno menjale u zavisnosti od stepena razvoja proizvodnih snaga i formi društvenosti koji su mu odgovarali tako da je zadovoljavanjem osnovnih potreba covek tražio neke druge, većeg stepena.Želja za priznanjem. Želja za priznanjem induvidualne egzistencije utemeljene na sistemu vrednosti, pogledu na svet, ideologiji, koja tu egzistenciju potvrđuje u njenoj moći naspram drugih ljudi i zajednice uopšte. Ova želja za priznanjem može da se ispoljava i kao želja za dominacijom, kao dostojanstvo, kao sujeta.Volja za moć. Kroz proces evolucije nastala od jednostavne potrebe čoveka da kao još jedna od postojećih životinjskih vrsta dominira nad svim ostalima, do današnje situacije kada je čovek razvio neinstinktivni deo svoje prirode, i više nema potrebu da destruktivno deluje na sve oko sebe kako bi demonstrirao svoju nadmoć.

Ono što se nameće kao zaključak je da se ljudska priroda, kao i sam čovek promenom načina života neumitno promenila. Stoga se i svet oko nas se menja, a mi smo prinuđeni da mu se prilagođavamo. Svaka era sa sobom nosi svoje karakteristike, ali je sigurno da čovek i dalje, na neki način, traga za savremenim oruđem zvanim “moć” koja nam je svima potrebna i koja je sastavni deo ljudske prirode.