FAKULTET ZA MENADMENT VASE STAJIA 6 NOVI SAD

SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA SOCIOLOGIJATEMA:

ovek i ljudska priroda

Profesor: Momilo Bajac Asistent: Andrea Boro

Studenti: Sran Spai Nemanja Jovanovi Vladimir Vojvodi Nataa Drini Marija Boani Ilija Milovanovi

Jun 2009. Novi Sad

ovek i ljudska prirodaI jedino stavljanje ivota na kocku jeste ono ime se osvedoava sloboda, ime se osvedoava da je sutina samosvesti nije bie, nije neposredni nain, na koji se ona pojavljuje... Da kako, onaj individum koji nije stavljao ivot na kocku moe da se prizna kao linost; ali takav individum nije postigao istinitost te priznatosti kao jedne samostale samosvesti.(Prevedeno prema: Hegel, Fenomenologija duha, BIGZ, redakcija kultura, Beograd, 1974, str. 115 prim prev.)

Hegel nam prua alternativni mehanizam pomou kog se razume istorijski proces, proces koji je zansovan na borbi za priznanje. Taj koncept priznanja nam doputa da otkrijemo totalno ne materijalistkiu istorijsku dijalektiku koja je mnogo bogatija u svom razumevanju ljudske motivacije. Da bismo otkrili znaenje borbe za priznanje, treba da razumemo Hegelov koncept oveka, odnosno ljudke prirode. Za one rane teoretiare liberalizma koji su prethodili Hegelu, rasprava o ljudskoj prirodi bila je prezentovana kao portretisanje prvog oveka, tj oveka u prirodom stanju. Njegov prvi ovek deli sa ivotinjama izvesne bazine prirodne elje, kao to su elja za hranom, spavanjem, sklonitem i iznad svega za ouvanje vlastitog ivota. Ali Hegelov prvi ovek je radikalno razliit od ivotinje po tome to on ne eli samo realne objekte meso i krzno kojim se odrava toplota i skolite u kojem ivi ve i objekte koji su potpuno nematerijalni. Po Hegelu individua ne moe postati samosvesna, tj. postati svesna sebe kao zasebna bia a da ne bude priznat od strane drugih. ovek je od poetka bio socijalno bie, ali Hegelov prvi ovek razlikuje se od ivotinja na jedan drugi mnogo dublji nain. Ovaj ovek ne eli samo da bude priznat od strane drugih, ve da bude priznat kao ovek. A ono to konstituie identitet oveka kao oveka to predstavlja jedinstvenu ljudsku karakteristiku, jeste njegova sposobnost da rizikuje svoj vlastiti ivot. Jedino je ovek sposoban za angaovanje u krvavoj bici u cilju demonstriranja prkosa prema svom ivotu, u cilju predoavanja da je on neto vie nego sloena maina, nego rob svojih nagona, ukratko, da poseduje specifini ljudski ponos zbog ega je slobodan. Celokupno ljudsko ponaanje moe se u krajnjoj liniji objasniti pomou subljudskog, pomou psihologije i antropologije koje se, u krajnjem, oslanjaju na biologiju i hemiju i napokon na delovanje fundametalnih sila priroda. ovek je osnovna organska i psiholoka jedinica na zemlji, pa prema tome i glavni nosilac moi u odnosu na ostalu ivu i neiu prirodu koja ga okruuje. ovekove

2

bioloke predispozicije u simbiozi sa njegovim drutvenim sposobnostima odreuju pravac ovekovog razvitka i, uopte, ukupnog unapreenja odnosa meu jedinkama. Sastavni delovi drutvene pripadnosti odreeni su mnotvom faktora kao to su rasa, pol, nacionalna opredeljenost, uzrast itd. To cepa ovekovu osobitost jedino ukoliko zanemarimo ove drutvene i bioloke odlike pojedinca, moemo zakljuiti kakva je suta linost ljudskog bia. Ono tada postaje ogoljeno i vraeno na poetni nivo, nivo roenja. Novoroene ne odlikuju moralne vrednosti ve samo anatomsko fizioloka sloenost. Ljudske vrednosti diktirane su od strane drutva. Do promena optih vrednosti u sistemu doi e iskljuivo ako se sukobe volja za moi i samopotovanje koje je isto tako izgraeno na naelima potrebe za priznanjem. Te potrebe su se u prolosti sagledavale kroz oblike vandalizma i pukog nasilja. Vremenom se, sa pojavom modernog drutva, potreba za priznanjem poela izjednaavati sa to viom pozicijom na poslovnoj statusnoj lestvici. Demokratija se javlja kao jedina istinska zvezda vodilja u ovom surovom zverinjem kapitalistikom drutvu, iako i sama iskvarena i mutirana u neku vrstu kapitalistike potpore. Ljudska priroda se ne javlja kao stanje, ve kao kontinuirani proces koji zapoinje razvitkom svesti, a zavrava se smru. ovek razvija svoje unutranje ja tokom celog ivota. Treba znati i biti svestan injenice da je drutvo koje nas odgaja glavni uzronik forniranja karaktera i temperamenta u odreenom pravcu i jedini skulptor koji uobliava nau finalnu predstavu. Po Marksu kategorije potrebe nisu isto ekonomski kategorije on ih svrstava u kategorije filozofije i istorije, odnosno antroploko vrednosne kategorije. On smatra na osnovu analiza ekonomskih kategorija kapitalizma da kapitalizam uzrokuje otuenje potreba. Marks smatra da je neophodno stvoriti pozitivnu vrednosnu kategoriju sistema neotudjenih potreba. Tipovi potreba se kategoriu na osnovu predmeta odnosno potvrdama koje se tiu predmeta prema kojima su oni usmeren. Na osnovu nivoa razvijenosti drutvene delatnosti odreuje se nivo zadovoljenosti potreba pojedinca. Ipak ovakvo poveanje ivotnih zahteva moe, sa druge strane, dovesti do osiromaenja duhovnih potreba. Filozofskoistorijsko antropoloko klasifikovano vri se korienjem sledeih kategorija: prirodne potrebe, odnosno drutveno proizvedene potrebe, fizike potrebe, nune potrebe i drutvene potrebe. Kapitalistiko drutvo u kome je produbljena razlika materijalnih vrednosti izmeu najvieg i najnieg drutvenog sloja odreuje ljudska ula sirovim praktinim potrebama. Luksuz je puka suprotnost prema prirodno nunom. Razvitak industrijalizma reducirao je tu prirodnu nunost i stavio u prvi plan luksuz. Potrebe nezavisnog individuuma su zapostavljene. Razlikujemo drutveno proizvedene potrebe i prirodne

3

potrebe. Industrijskom proizvodnjom, fizika egzistencija oveka prestaje da bude separativan cilj i problem. Ljudi rade tj. obavljaju svrsishodnu delatnost ne samo da bi zatitili svoje od smrti prouzrokovane prirodnim nepogodama, ve i ispunili svoje hirove, napunili svoje stomake Po naem miljenju odreivanje jedne separativne grupe prirodnih potreba ne uklapa se organski u Marksovu optu filozofsku teoriju potreba. Prirodne potrebe nisu jedina grupa potreba, nego su pojam granice, one preko koje se ljudski ivot kao takav vie ne moe reprodukovati, drugim reima, granice proste egzistencije. U ovom sluaju se ne govori o prirodnim potrebama, nego o egzistencijalnoj granici, zadovoljavanja potreba. Ako empirisjki ispitamo koje je potrebe nuno zadovoljiti da se kod lanova jednog datog drutva ili klase probudi oseanje ili ubeenje da im je ivot - na datom nivou podele rada normalan doi emo do pojma nunih potreba. Razmere i sadraj nunih potreba mogu biti veoma razliite, u zavisnosti od vremena i klasa. Razlikuju se nune potrebe razliitih radnika u razliitim epohama i dravama. Carstvo materijlne proizvodnje je carstvo nunosti. Nune potrebe, zavise od materijalne proizvodnje i njenog stupnja razvoja. Duhovne i moralne potrebe, usmerene prema drutvu, predstavljaju suprotnosti nunim potrebama. Podela koja se moe samo ekonomski nedvosmisleno interpretirati sadre veinom i filozofskoistorijske elemente i vrlo esto dobija vrednujue akcente. Za prosperitetom sledi kriza, u kojoj isti artikli (i zadovoljavanje potrebe) ponovo postaju nedostini. Ako se uzmu u obzir iskustva u razvitku kapitalizma, moglo bi se rei da svako drutvo koje poiva na drutvenoj potrebi rada, reprodukuje ove ekonomski separativne grupe. Potreba nune i luksuzne potrebe a samo drutvo udruenih proizvodjaa moe da ukine tu suprotnost, ne samo na taj nain to takozvane luksuzne potrebe prestaju da budu takve nego time to se njime i sistem nunih potreba, utirui put razvoju individualnih slobodnih potreba. Mi jedino osporavamo to da se luksuzne potrebe mogu definisati po svom sadraju kvalitetu, da se potrebe na osvnovu svog konkretnog kvaliteta ili kvantiteta uopte mogu deliti na nune, odnosno luksuzne potrebe. Marksova kritika kategorije bogatstva iz klasine politike ekonomije, koja je identina sa materijalnim bogatstvom. Za Marksa predpostavka ljudskog bogatstva je samo njegova poredpostavka, samo baza za slobodan razvoj svih ljudskih sposobnosti i ula, da bi se mogla ostvarti slobodna mnogostrana delatnost svake individue. Potreba kao vrednosna kategorija nije nita drugo no potreba za ovim bogatstvom. ovekova potreba i predmet te potrebe stoje u korelaciji: potreba se odnosi uvek na neki konkretan predmet. Potreba i njen predmet su momenti, strane jednog istog kompleksa. Proizvodnja je ta koja stvara nove potrebe. Najvii predmet ovekove potrebe je drugi ovek. Drugim reima: stepen humanizovanja ljudskih potreba meri se time koliko je ovek postao cilj, najvii predmet potrebe drugog oveka. ovek stvara

4

predmete svoje potrebe i ujedno stvara i sredstva, koja slue njihovom zadovoljavanju. Istorija ovekovog nastanka je u osnovi istorija nastanka potreba. Dakle ljudska potreba se ostvaruje u toku opredmeenja; oveka, koji roenjem dolazi u ljudsko drutvo, vode i u obliavanju njegovih potreba usmeravaju predmeti ovih potreba. Potreba kao pretenzija usmerena prema kvalitativno razliitim vrstama predmeta pretenzija koju stvaraju sama opredmeenja i individualna elja za pojedinim konkretnim od ovih predmeta, elja koja usmeravaju ove potrebe. Dakle individua bogata potrebama kao drutveno karakteristian tip je filozofska konstrukcija koja se moe verifikovati tek u budunosti, ali koja, to Marksu, mora nastati u budunosti Reeno je da je pojam oveka, bogatog potrebama i po Marksovoj intenciji delimino isto filozofska konstrukcija. Ipak, Marks stalno pokuava da tu konstrukciju potkrepi empirijskim injenicama koje sadre dva vrednosna akcenta. Ba za to slui pojam ovekovog bia. ovek bogat potrebama je filozofski konstruisan pojam, a ovekovo bie je ipak samo vrednosna kategorija. Kao to je ve ukazano, pre svega kod normalnih odnosno ljudskih odnosa najvie ovekov cilj je drugi ovek. Otuenje pretvara i taj najvii cilj u sredstvo, pa ovek sa drugog oveka postaje puko sredstvo: sredstvno za ostvarenje njegovih privatnih ciljeva, njegove gramzivosti. Brojni porast potreba nikad ne moe postati pravo bogatstvo, zato to je on prosto sredstvo jedne, individuama tue, od njih otuene sutinske snage, porasta kapitalistike proizvodnje.

5

Ljudska PrirodaPogledi na kvalitet ljudske prirde su se vremenom menjali i bili diktirani od strane svetovnih i duhovnih institucija. U prolosti je to inila crkva, a sada to ini drava: uporno prikazuju ljude kao slabe i esto zle kreature, naglaavajui posebno (ili ak iskljuivo) njihove negativne osobine ili pripisujui svim ljudima (bilo kao mogunost ili kao realnost) najgore osobine ozloglaene manjine ljudi. Ovo ine zato da sebe i svoju organizaciju (crkvu ili dravu) prikau kao neophodne predstavnike, od Boga ili naroda izabrane, koji e stvari dovesti u red, obezbeujui spasenje na nebu ili bezbednost na zemlji. Prema religijskim, odnosno sekularnim svetenicima ove dve organizacije, ivot ljudskih bia, bez ograniavajueg i disciplinujueg prisustva ovih institucija, bio bi karakterisan neprestanim estokim sukobom svakog sa svakim, ekstremnom sebinou i optom nebrigom za buduu (linu ili kolektivnu) dobrobit. Ovo je tako, prema stavovima sociologa - prvosvetenika drutvenog ivota, jer je u odsustvu ogranienja koje namee nadreeni entitet, ljudska priroda agresivna i nasilna, egoistina i egotistina, neodgovorna i nepromiljena.

svoju decu moramo uiti altruizmu jer ne moemo oekivati da bude deo njihove bioloke prirode.Richard Dawkins, The Selfish Gene, 1976

Meutim, ak i povrno posmatranje ili analiza istorijskih podataka dovoljna je da se pokae da ove negativne osobine, nasuprot miljenju da su imanentne velikoj veini ljudi, dolaze do izraaja posebno, ako ne iskljuivo, kod onih koji imaju mo nad drugim ljudima ili pokuavaju da je steknu.

6

Nae stolee zaista e biti stolee intelektualne organizacije politike mrnje. Nae vreme je sasvim sigurno vreme politikeJulien Benda, La Trahison des clercs, 1927

U prirodnom stanju koje je Hobs zamislio, nasilje je jedini zakon, a ivot je ruan, nasilan i kratak. Iako pojedinci nikad nisu iveli u ovom prirodnom stanju, evropske velike sile su uvek bile u njemu.J. P. Taylor, The Struggle for Mastery in Europe 1848-1918, 1954

Svakodnevni ivot milijardi ljudi sa njihovim blinjima daleko je od nasilnih sukoba sa agresivnim, samoivim i bezobzirnim individuama, izuzev u situacijama potpune nemoi, koje najbolje predstavljaju odnosi izmeu pojedinca i drave. Lino iskustvo, oieno od mitova i lai iz prolosti i sadanjosti, jeste da je ljudska priroda, izuzimajui relativno malu grupu ljudi gladnih moi, odreena osobinama jako razliitim od onih kakve se najee prikazuju. Obini ljudi najee su: - popustljivi i trpeljivi, - od pomoi i brini, - saoseajni i samilosni. Da ovo nije sluaj, brojne i sloene ljudske zajednice nikada ne bi nastale ili bi davno prestale da funkcioniu, bez obzira na svu disciplinu i represiju koju primenjuje drava ili neka druga, mitska via sila. Meutim, injenica da su ovo najrairenije osobine ljudske prirode odnosno osobine najveeg broja ljudi, ne reava problem s kojim se suoavamo. U stvari, navedene ljudske osobine, ako ih ne prate manje prirodni odnosno vie svesno osmiljeni stavovi (kao to je kritiko miljenje i spremnost na nekonformistiko ponaanje), mogu da budu sam izvor problema. Da vidimo zato je to tako. Iz istorije je poznato da veliku veinu ljudi uopte ne interesuje sticanje moi nad drugima (nad mnotvom) ve samo da ive svoj ivot i gledaju svoja posla, mirno i zadovoljno. Takoe postoji i uporna, relativno malobrojna manjina, reena da stekne mo nad veinom. Da bi ostvarili svoj cilj, pojedinci koji pripadaju ovoj manjini gladnoj vlasti pribegavaju neverovatnoj intelektualnoj akrobaciji, koja je istovremeno potpuno apsurdna i prikriveno zlonamerna. Jasno je da e ovu svoju nameru moi da izvedu pod uslovom da je velika veina ljudi kojima se obraaju kratke pameti i pamenja, to je naalost uvek bio i jo uvek jeste sluaj.

7

ovek koji hoe da vlada masama uspee jedino ako ubedi naivne i zaboravne:Prvo, da im je neophodna zatita, jer su ljudi po prirodi zli i nasilni, ili bar vrlo, vrlo sebini; Drugo, da je on (mogui predstavnik naroda) izuzetak od ovog pravila, divan ovek, nevieno dareljiv i iznad svega posveen dobrobiti svih, sposoban da rei svaki problem i naroito reen da ispravi svaku nepravdu; Tree, da bira (odnosno ovek iju podrku budui vladalac trai na izborima) nije probisvet kao ostali ljudi (tj. lanovi i simpatizeri drugih partija), uvek namerni da iskoriste druge i spremni da ugroze ivot i dobrobit potenih ljudi.

A u stvarnosti:1. Ne postoji tako hitna i sveobuhvatna potreba za bezbednou i zatitom, jer ljudi (izvan dravnog aparata) uglavnom nisu agresivni, egotistini i bezobzirni, jer da su takvi, odmah bi budueg vladaoca napali i sasvim sigurno mu ne bi poverili vlast (kroz politiko predstavljanje) i novac (kroz poreze). 2. Vrlo su male anse da e izabrana osoba biti u bilo emu bolja od ljudi koji su je izabrali, tako da ne postoji razlog da njemu ili njoj povere mo odluivanja o vanim pitanjima u ime svih; 3. Imajui u vidu pravu ljudsku prirodu, ne postoji potreba za profesionalnim braniteljima koji dobijaju monopol na neogranienu mo, posebno zato to je upravo ovo situacija u kojoj e se i poten ovek najverovatnije pretvoriti u nitkova.

Stvarno je teko poverovati da su ljudi koji potpuno odustanu od odnoenja autonomnih odluka u stanju da naprave dobar izbor onih koji je ih voditi; nezamislivo je da liberalna, aktivna i mudra vlast bude rezultat izbora velikog broja servilnih ljudi.Alexis de Tocqueville, De la Dmocratie en Amrique, vol II, 1840

Ovo je kao da poverujemo da su ljudi toliko ludi da izbegavaju probleme sa tvorovima i lisicama, a ne brinu ili ak prieljkuju da ih pojedu lavovi.John Locke, Concerning Civil Government, Second Essay, 1690

8

Ako su ljudi uglavnom agresivni i zli, sociolozi bi trebalo da nam objasne kako je neko ko je izabran (i time stekao mo), postao manje agresivan i zao nego drugi, naroito imajui u vidu da je izabran od strane veine navodno agresivnih i zlih ljudi. S druge strane, ako su ljudi ili bar veina njih, u osnovi dobri i ljubazni, onda sociolozi treba da objasne zato je potreban ogroman birokratski i policijski aparat za regulaciju, kontrolu i represiju.

I ne shvatam, ako su ljudi kao ovce, zato im je potrebna bilo kakva vlast; a ako su kao vukovi, kako to da se bilo kojoj vlasti pokoravaju.Sir William Temple, An essay upon the origin and nature of government, 1751

Ovo su misterije savrene kastracije koju drava sprovodi (koristei manipulaciju obrazovanjem i policijsko ugnjetavanje) nad mentalnim i fizikim sposobnostima obinih ljudi. Majstorski veto i savreno bestidno, sadanji i budui vladari lupetaju o navodno zloj i opasnoj ljudskoj prirodi, a u isto vreme koriste osobine prave ljudske prirode da ostvare svoje podle ciljeve. Na taj nain se upravo osobine koje omoguuju postojanje slobodnog ljudskog drutva zloupotrebljavaju da se uspostavi neodgovorna totalitarna mo za dobrobit vladajue elite. Dobrovoljno ropstvo ljudskih bia postie se zloupotrebom upravo onih ljudskih osobina koje omoguavaju slobodan (samoorganizovan) drutveni ivot.

Ako je manipulacija uspena:Popustljivi i trpeljivi ljudi postaju servilni, krotki podanici drave; Od ljudi spremnih da pomognu i da brinu o blinjima nastaju lako iskoristivi radnici/vojnici/graani/poreski obveznici ili ta god je ve potrebno voama drave; Saoseajni i samilosni ljudi postaju lakoverni i podloni svim moguim laima i zastraivanjima koje ire vladari drave i njihovi servilni sauesnici, sociolozi. ivot u drutvu zahteva konsenzus kao neophodan uslov. Ali taj konsenzus, da bi bio produktivan, zahteva da svaki pojedinac doprinese na osnovu svog iskustva i shvatanja. Kada se do konsenzusa doe pod uticajem konformizma, drutveni proces je zagaen i istovremeno individue gube sposobnosti koje ih ine biima sposobnim da misle i oseaju. Trebalo bi da nas zabrine tendencija irenja konformizma u naem drutvu, tako jaka da su relativno inteligentni i dobronamerni mladi ljudi spremni da kau da je belo u stvari crno. Postavlja se pitanje naina obrazovanja i vrednosti koje nas vode.Solomon A. Asch, Opinions and Social Pressure, 1955

9

Znaajan broj ljudi rade ono to im se kae, sve dok su uvereni da komanda dolazi od legitimnog autoriteta. Obini ljudi, radei svoj posao i bez zle namere, mogu da postanu izvrioci uasno destruktivnog procesa. tavie, ak i kada razorne posledice njihovih akcija postanu savreno oigledne a od njih se trai da nastave da rade stvari nespojive sa osnovnim pravilima morala, relativno malo ljudi je u stanju da se odupre autoritetu.Stanley Milgram, Obedience to Authority, 1974

Sve ovo moe da bude vrlo korisno za dravu i dravnu vlast dok drava traje, a prevara funkcionie. Ljudska priroda nas obavezuje da delimo s drugima samo ono najbolje to imamo jer smo stalno u potrazi za ljubavlju, za prihvatanjem. Ipak, ono to sam radio, moja dela, samo su vrh planine koji tri iznad oblaka ili ostrvo nasred okeana: sunce ga obasjava, sve izgleda kao da je na svom mestu, ali ispod povrine krije se ono nepoznato, tmina, neumorna potraga za samim sobom. Nema, naravno, mnogo smisla govoriti o sopstvenom delu iz domena struke. Radije u neto o neemu linijem: Nedavno sam bio u jednom gradu zbog jednog vanog, velikog posla, tehnike prirode. Na kraju jednog napornog dana, poto mi je prijatelj otkazao veeru, izaao sam da se proetam gradom. No je bila izuzetno prijatna, ulice puste, kafii i restorani puni ivota, sve je delovalo savreno mirno, sreeno, lepo, ali iznenada... ...iznenada sam shvatio da sam potpuno sam. Nema sumnje da sam ove godine ve mnogo puta bivao sam. Nema sumnje da sam mogao da mislim na neku fascinantnu osobu zanimljivih oiju ali ni jedna mi nije dolazila na pamet. Nema sumnje da mi posle jednog burnog dana kao to je ovaj , nita nije bilo prijatnije od etnje po ulicama grada , kad ne moram ni sa kim i ni o emu da razgovaram, ve samo da posmatram lepotu koja me okruuje. Ali obuzelo me je oseanje neke teke, mune usamljenosti - nisam imao s kim da podelim grad, etnju, komentare koji su mi padali na um. Uzeo sam mobilni telefon; uostalom, imao sam jo neke prijatelje u tom gradu, ali bilo je ve previe kasno da ih zovem. Pomiljao sam da svratim u neki bife, naruim pie pa e se moda neto i dogoditi. Ali odoleo sam iskuenju i pokuao da taj trenutak proivim do kraja, shvativi da nema nieg goreg od oseanja da nikome nije vano da li postojimo ili ne, da nikoga ne interesuju nai stavovi o ivotu i da svet moe besprekorno da funkcionie i bez naeg neugodnog prisustva. 10

Poeo sam da zamiljam koliko je ljudi u tom trenutku bilo ubeeno da su suvini, jadni - ma koliko bili bogati, armantni, arobni - samo zato to su te noi sami, kao, uostalom to su bili i jue, a kao to e, najverovatnije, biti i sutra. I kao da lagano defiluju studenti koji nisu nali drutvo za izlazak, stariji ljudi koji sede ispred televizora kao da im je on jedini spas, poslovni ljudi u svojim hotelskim sobama koji se pitaju da li ono ime se bave ima ikakvog smisla, ene koje su se doterivale celo popodne da bi izale u neki kafi i pretvarale se da im ne treba drutvo, samo trae potvrdu da su i dalje privlane, mukarci ih gledaju, zapodevaju razgovor, a one nadmeno odbijaju svaku mogunost pribliavanja jer se oseaju manje vrednim, plae se da ne otkriju da su same, da se bave beznaajnim poslovima, da nisu u stanju da razgovaraju o bilo emu jer rade od jutra do mraka da bi se prehranile i nemaju vremena da proitaju ni najobinije novine. Osobe koje se gledaju u ogledalu misle da su rune, jer smatraju da je lepota najvanija i tee se listajui asopise u kojima su svi bogati lepi i slavni. Muevi i ene koji su zavrili veeru voleli bi da porazgovaraju kao nekada, ali ih mue druge brige a razgovor moe da prieka do nekog budueg vremena koje moda nikada i nee doi. Nedavno sam gledao jednu poznatu glumicu i jednu voditeljku, obe razvedene, kako na pitanje novinarke - da li su srene- odgovaraju gotovo u jedan glas: Da! Sad imamo slobodu o kojoj smo oduvek sanjale i veoma smo srene! Kakve lai! Niko ne eli takvu slobodu, svi elimo da imamo neku obavezu, neku osobu pored sebe sa kojom bismo razgledali lepote grada, priali o knjigama, filmovima ili delili hamburger, jer nemamo dovoljno para za dva. Bolje je pojesti pola hamburgera u drutvu nego ceo hamburger sam. Bolje je biti gladan nego sam. Jer kad si sam kao da ne pripada ljudskom rodu. Na padini brega ekao me je divan hotel sa udobnom sobom i predusretljivim osobljem sa prvorazrednom uslugom a zbog toga sam se oseao jo gore, jer bih morao da budem zadovoljan i srean onim to sam postigao. Vraajui se ka hotelu inilo mi se da su i drugi ljudi u istom stanju. Primetno je da postoje dve vrste pogleda: nadmeni, oni koji ele da ostave utisak da su sami odabrali samou u toj divnoj noi. Ili tuni, oni koji se stide to su sami. Priam sve ovo jer postoji neto gore nego da etamo sami po gradu. Gore je da se naemo zajedno s nekim ko je uz nas a da se pritom ponaamo kao da ta osoba ne predstavlja nita u naem ivotu.

11

ovek protiv prirodeJa sam tvoja majka, ja sam te stvorila i tvoj sam gospodar. Ja sam uredila zakone po kojima se ti vlada. Rodie se, iveti i umreti, a cilj tvoga kratkoga ivota bie zadovoljenje nagona za ivotom i seksualnog nagona. Kao i tebe, ja sam nainila i najobiniju bakteriju i uredila da se povinuje istim zakonima kao i ti. Razlike izmeu tebe i nje nema, sem u duini ivota, ali sa aspekta vremenske i prostorne dimenzije ovog univerzuma, duina tvog i njenog ivota je ista. Za milion godina, ni za tvoje, ni za njeno postojanje niko nee znati i bie sasvim svejedno da li si uoite postojao ili nisi. Za mene si, dakle, znaajan kao i obina bakterija, a sveu o smrti kojom sam te darivala, i sam si shvatio koliko je tvoje bivstvo u ovo univerzumu nebitno. Svest o sopstvenoj beznaajnosti obesmiljava svaku tvoju aktivnost, svaku tvoju elju i relativizuje svaku tvoju istinu." To je poruka koju majka - Priroda upuuje oveku. Zato je ovek mrzi i u njoj vidi svog najveeg neprijatelja koga mora savladati, jer se ne moe pomiriti sa nipodatavanjem vlastite uloge u svetu i obesmiljavanjem svoga ivota. Pobeda nad njom i njenim zakonima, po kojima je ureen ovaj svet, za oveka predstavlja pobedu nad posledicama koje, po njega, proizilaze iz ovih zakona, a one su smrt, besmisao ivota i beznaajnost postojanja. Da bi pobedio prirodu i izbegao sudbinu koju je priroda namenila njemu i ostalim ivim biima, sa kojima ga "trpa u isti ko", ovek mora pokazati da joj ne pripada, kao to je to sluaj sa ostalim ivim biima, da nije njena tvorevina, ve da je stvoren od nekog drugog bia koje oveku daruje venost ivota i na taj nain mu osmiljava ivot. Zato je oveku neophodna potvrda postojanja Boga tvorca univerzuma i zato ovek mora sebi dokazati da se on ne revnuje po prirodnim zakonima kao ostala iva bia, ve po Boijim principima koji se potpuno razlikuju od zakona prirode, ta vie, direktno su im suprotstavljeni. oveku je, dakle, za pobedu nad prirodom neophodna pomo nekoga ko je moniji od nje, a koji je istovremeno spreman da stane u odbranu interesa oveka, a protiv prirode. Iz perspektive onoga za ta je oveku potreban Bog, ne udi injenica da je On u svim religijama predstavljen kao ovek, i po telu i po duhu, ali se od njega razlikuje po svojoj svemoi kojom je stvorio prirodu, dakle, Bog je ovek sa NATprirodnim moima. Samo takav Bog, tvorac univerzuma i ovek istovremeno, je jedina nada, jedina ansa, jer samo u zajednici s njim ovek moe pobediti prirodu i smrt kojom mu priroda unitava svaki smisao ivljenja. ovekov odgovor prirodi je jasan: "Ja nisam bakterija, nisam beznaajno, obino ivo bie koga e progutati beskonanost vremena i prostora. Ja sam sin Oca koji je tebe stvorio i koji e mene spasiti iz ralja smrti u koje si me bacila, da bi unitila svaki smisao mog postojanja. Ja nisam tvoja tvorevina, ve, uz pomo Boga-oca, tvoj sam tvorac i besmrtno bie izvan i iznad tebe". Dakle, ovek nema alternativu, bez Boga-tvorca, koji mu je milosrdni otac, ovek je "nula" bez smisla, sa Bogom, ovek je tvorac prirode i besmrtno bie mnogo znaajnije od same prirode. Da bi se izborio protiv prirode i njenih zakona koji ga ine smrtnim, obesmiljavaju mu ivot, a znaaj njegovog postojanja svode na nivo bakterije, ovek, osim to vapi za Bojom pomou, trudi se da iz svoje linosti, iz svoga bia izbaci sve ono to mu je zajedniko sa bakterijom, ili bilo kojim 12

drugim ivim biem koje je stvorila priroda, i uvelia sve ono po emu se razlikuje od njih. Ono to mu je zajedniko sa svim ostalim ivim biima, pa i sa onim najprostijim, je nagon za ivotom, nagon za hranom i seksualni nagon, a ono po emu se razlikuje od njih su duhovne kategorije: ljubav, ast, pravda, istina i sloboda. Sluenjem i borbom za pomenute vrednosti ljubavi, pravde, istine i slobode, koje su suprotstavljene njegovim animalnim potrebama, dakle, odbacivanjem animalnog naslea u svojoj linosti ili preciznije, njegovim potinjavanjem gore pomenutim duhovnim vrednostima, ovek dokazuje sebi da ne pripada prirodi na isti nain kao i druga propadljiva i smrtna iva bia, ve da je stvoren od Boga-oca kome pripada, a samim tim, da je besmrtan sa osmiljenim ivotom i, stoga, mnogo znaajniji od bilo kojeg ivog stvora na zemlji. ovek, bekstvo od ivotinje u sebi poima kao bekstvo od sopstvene konanosti i dostizanje besmrtnosti, smisla bivstvovanja i samouvaavanja. Da je sluenje ljubavi, pravdi, istini i slobodi, prs svega, izraz elje oveka da pobedi prirodne zakone, animalnost u sebi, svedoi i iljenica da se ljubav, pravda, istina i sloboda tretiraju kao vrednost i nose epitet "uzvienog" ili "nebeskog" tek onda, kada su suprostavljene prirodnim zakonima u oveku olienim u onom delu ovekove linosti, koji je prisutan u svim ostalim ivim biima, dakle, animalnosti ovekovog bia, njegovim vitalnim nagonima. U suprotnom one nemaju nikakvu posebnu vrednost. Pravda i istina su uzviene i boanske samo ako ovek, zbog njihovog ostvarenja, rtvuje svoje animalnonagonske, materijalne potrebe, ako rtvuje svoj ivot ili sopstvsni komfor, dakle, ako radi dostizanja pravde i istine trpi progon i zlo. U suprotnom, ako borba za istinu i pravdu ne zahteva rtvu animalnih potreba oveka (npr. borba za pravdu angaovanjem advokata) i onda takva pravda i istima nemaju karakter uzvienosti. I borba oveka za slobodu, ukoliko ta borba ne podrazumeva rtvovanje sopstvsnog nvota ili bar materijalnog blagosganja oveka, ne moe nositi epitet uzvienosti. Jo uzvienija od rtve ivota za sopstvenu slobodu je svesna odluka da drugome ne uskratimo slobodu, iako posedujemo mo da mu je oduzmemo. To je ono to se, u naem narodu naziva "ojstvom" i ono predstavlja vei stepen nebesnosti i uzvienosti od "junatva" kada svoj ivot rizikujemo radi sopstvene slobode. Dakle, sloboda, istina i pravda nisu same po sebi uzviene i boanske, ve je uzviena i boanska spremnost oveka da rtvuje zadovoljenje svojih prirodnih, animalno-nagonskih tenji, i sloboda, istina i pravda su samo instrumenti koji oveku omoguavaju da ovu svoju spremnost iskae.Za razliku od slobode, istine i pravde koje mogu, ali ne moraju, biti uzviene vrednosti, ve zavisno od toga da li su suprotstavljene ili nisu ovekovim vitalnim nagonima, ljubav js uvek uzviena i boanska, jer, po samoj svojoj unutranjoj sutini, predstavlja suprotnost ovekovoj animalnosti, poto sluenje ljubavi podrazumeva stavljanje svog tela, svojih sposobnosti, u slubu tuih, a ne svojih, animalno-prirodnih prava. Prema tome, osnovni motiv koji tera oveka da svoje prirodne, animalno-nagonske potrebe katkad ili stalno rtvuje zarad uzvienih vrednosti ljubavi, pravde, istine i slobode je potreba da ovek pobedi ivotinju u sebi, sopstvenu animalnost, jer time pokazuje da se on ne moe izjednaiti sa ostalim ivim biima, te, shodno gome, ne moe ni podeliti s njima njihovu hudu sudbinu koju im je dodelila majka priroda, a ona je smrt, konanost i posledina obesmiljenost i beznaajnost postojanja. Na kraju borbe oveka protiv prirode putem odbacivanja sopstvene animalnosti uvek stoji i poslednji ispit, a on je odbacivanje "najprirodnijeg",

13

"najanimalnijeg" od svih ljudskih nagona, poslednjeg taloga ivotinje u oveku - nagona za ivotom. Da bi konano pobedio prirodu, ovek mora, na kraju krajeva, odbaciti svoju elju za postojanjem i na taj nain dokazati da se sasvim oslobodio svojih animalnonagonskih potreba. Tako se krug zatvara. Da bi pobedio iz svoje konanosti proizalu besmislenost i beznaajnost svoga ivota, ovek mora odbaciti elju za venim postojanjem. I to je potpuna besmislica. ovek ne moe pobediti konanost ivota, samo time to e ivot jednostavno odbaciti. Na taj nain se konanost ivota ne pobeuje, ve potvruje. Ne moe rtva vlastitog ivota biti sama sebi cilj. rtva ovozemaljskog ivota ima smisla samo ako uz pomo nje ovek dostie veni ivot, a to je nemogue bez Boije pomoi. rtvom sopstvsnog ivota moete pobediti smrt jedino uz pomo Boga, koji Vas, za Vau spremnost da rtvujete sopstveni ivot, nagrauje venim ivotom, ali Vas On nee darivati venim ivotom, ukoliko sami sebi oduzmete ivot bez ikakvog razloga, ve jedino ako svoj ivot rtvujete radi pravde, istine, asti, ljubavi, ime pomenute duhovne kategorije stiu pravo da se nazovu "Boanskim". To to ljubav, sloboda, pravda, isgina i ast imaju atribut uzvienosti i boanskog samo kada su suprostavljene animalnim porivima u oveku, ali, takoe to to odbacivanje animalnonagonskog dela linosti oveka ima smisla samo, ukoliko se vri u ime ljubavi, asti, slobode istine i pravde, potvruje pretpostavku da su ove vrednosti Boije vrednosti. Tako ovek, svesno ili nesvesno, u sebi, suprotstavlja Boga-tvorca, sa sopstvenim zahtevima sluenja ovska istini, pravdi, asti i slobodi, Prirodi koja od oveka trai da se povinuje svojim animalnim nagonima, gurajui ga u konanost, beznaajnost i besmisao. Kako vrednosti poput ljubavi, asti, slobode, pravde i istine stiu atribut boanskih samo kada su suprotstavljene animalnoj prirodi oveka, a ljubav je jedina vrednost koja je uvek, zbog svoje sutine suprotstavljena animalnom delu ovekovog bia, to moemo rei da sve uzviene vrednosti ovoga svega proistiu iz jedne osnovne uzvieene vrednosti, majke svih uzvienosti - ljubavi. Dakle, sa jedne strane imamo Boga i ljubav koju je on usadio ka i zapovedio mu da joj slui, a sa druge strane imamo Prirodu i animalne nagone koje je ona ugradila u oveka traei od njega da im slui, odnosno Bog i monoteistika religija, kao njegova projekcija uvek je suprotstavljena Prirodi i njenim zakonima. Iz tih razloga je i itav religijski sistem monoteistikih religija zasnovan na teoriji da se ovek spaava smrti i obesmiljenosti svoga ivota samo ako se svojim ponaanjsm suprotstavlja svojoj animalnoj prirodi sluenjem "Boanskim" vrednostima, a pre svega spuenjem motivima ljubavi, zbog ega ga Bog, koji mu je Otac, nagrauje besmrtnou, venim ivotom. Dakle, u svim monoteistikim religijama, za veni ivot oveka koji je osnov osmiljenosti njegovog bivstvovanja neophodno je njegovo sluenje ljubavi i prisustvo, postojanje Boga - oca sa natprirodnim moima, koji ga nagrauje za njegovo Bogougodno ponaanje. Samo, izvorno, autentino hrianstvo ide korak dalje u odnosu na ostale monoteistike religije i izjednaava samog Boga sa ljubavlju, govorei da je Bog ljubav, a ne tvorac, ime posredno upuuje poruku oveku da ishod ovekove borbe protiv prirode, protiv svoje animalnosti i posledina pobeda nad smru i zadobijanje venog ivota zavisi iskljuivo od njegove slube ljubavi, te da mu nije potrebna nikakva natprirodna pomo Boga - tvorca u pobeivanju smrti i osmiljavanju svog postojanja.

14

U stvari, postoje tri religijska koncepta. Jedan je starozavetni, gde se animalna priroda oveka obuzdava moralom, za ta ovek biva nagraen venim ivotom od strane Boga, drugi, tradicionalno-hrianski, kod koga se animalna ljudska priroda pobeuje i izbacuje iz ovska sluenjem ljubavi, ali je za spas oveku, pored njegove pobede nad vlastitom animalnou, neophodna i milost i pomo svemonog Boga, i autentini hrianski koncent, koji je sadran u Jovanovom jevanelju i poslanici svetog apostola Pavla, a u kojem se animalnost oveka pobeuje i unitava sluenjem ljubavi, ali za spas oveka od smrti i besmisla njegovog postojanja nije neoihodno prisustvo Boga - tvorca, ve jedino sluenje motivima ljubavi, jer je u ovom, autentinom hrianstvu ljubav proglaena Bogom i unitena predstava o Bogu-tvorcu. Simboliki reeno, u Starom zavetu se ovek, uz pomo morala izvlai iz ivog blata smrti i besmisla u koje ga je gurnula priroda i odlazi ka Bogu, u tradicionalnom hrianstvu ovek se sluenjem ljubavi uzdie ka Bogu ostavljajui iza sebe zemaljsko, prirodno i animalno, a u autentinom hrianstvu, gde se ovek spaava smrti kroz stvaranje kolektivnog identiteta, odnosno, zajednikog i besmrtnog "tela" koje zovemo "Crkvom" ovek se ne uzdie ka Nebu ostavljajui prirodu i nagone iza svojih lea, ve se Bog sputa na zemlju, obouje je i oplemenjuje, transformiui zemaljsko carstvo u nebesko carstvo, ime je plot, priroda, animalnost, zver u oveku, ili jednom biblijskom reju, satana konano izbaena sasvim i unitena. Crkva, kao u ljubavi zajedniko telo svih hriana, kojih je mali broj u odnosu na ukupno svetsko stanovnitvo, liturgijska zajednica ljudi odanih sluenju motivima ljubavi, je malo, ogranieno nebesko carstvo, samo praslika i najava onog nebeskog carstva koji e doi na zemlju kada svi ljudi na svetu postanu istinski hriani i umesto svojoj animalno-egoistinoj prirodi slue motivima ljubavi. Zbog malobrojnih hriana u sadanjem vremenu, u kojem veina ljudi slepo slui SVOJOJ animalnoj, sebinoj prirodi, Crkva je tek malo nebesko carstvo u svetu koji "sav u zlu lei" ili kako neko lepo ree: "Crkva je u svetu, ali van njega", odnosno, ona je fiziki u ovom svetu ali mu duhovno ne pripada. Meutim, nebesko carstvo ogranieno danas samo na Crkvu, vremenom se iri i njegov dolazak je nezaustavljiv. Pre pojave Hrista nebesko carstvo je bilo ogranieno na branu zajednicu, u kojoj je od dva tela, muevljevog i eninog nastajalo jedno, ali ne seksualnim spajanjem kako neupueni misle, ve stavljanjem telesnih i umnih sposobnosti i mua i ene u slubu brane zajednice, ims je u njoj ostvaren Boiji princip da svako doprinese zajednici prema sopstvenim sposobnostima (daru), a svako neka koristi imovinu zajednice prema potrebama. Nakon pojave Hrista, nebesko carstvo se sa brane zajednice proirilo na Crkvu u kojoj je od mnotva tela hriana nainjeno jedno telo-Crkva,da bi u budunosti, od tela svih ljudi, nainjeno jedno zajedniko teloNebesko carstvo. Dakle, u ovekovoj borbi sa prirodom i njenim zakonima, ljubav pobeuje sotonu-zver i Boiji koncept ljubavi i besmrtnosti u fazama potiskuje ivotinjsko-satanski koncept egoizma, drutvo u kojem vlada zakon "svi za sve" lagano, tokom vekova, preuzima primat nad drutvom u kojem vlada princip "svako protiv svakog odnosno BOIJI koncept LITURGIJSKOG ureenja LJUDSKE ZAJEDNICE U KOJOJ vlada naelo: "Svako prema svome daru, svakom prema potrebi" pobeuje smrt i besmisao ivota u etapama, najpre kroz brak, zatim kroz Crkvu, a onda, na kraju, kroz nastajanje nebeskog carstva na zemlji, u kojem ovek postaje Bog - bie besmrtno i ispunjeno ljubavlju.

15

Ljudska priroda po sebi nije ni dobra ni loaMisliti o drugimaU stabilnom drutvu blagonaklona oseanja imaju najiri prostor i zato su ona mnogo vie posledice nego uzroci stabilnosti koju je Hobs imao na umu. to je ivot ljudi manje ureen i siguran i to su oni manje omeeni pravilima, to su okrutniji, uskogrudiji i sebiniji. Mislim da bi se ovde veina savremenih psihologa saglasila sa Hobsom. Dete je, u svojim najranijim odnosima sa drugima, gotovo potpuno sebino: ono se mora nauiti da misli o drugima. Drugim reima, ono se mora disciplinovati. Moemo se sporiti sa Hobsom oko toga da li su ljudi ikada bili u prirodnom stanju ili kako drutvena disciplina utie na njih i stvara u njima nove motive; ali on je sigurno bio mnogo vie u pravu nego to je greio kada je pretpostavio da bi ljudi koji nikada nisu bili ni pod kakvom vrstom discipline bili potpuno sebini. Zato ne osporavam da ljudi (ak i oni prirodno snani) ele da se okupe. Meutim, graanska drutva nisu puki mitinzi, ve veze iz kojih nuno nastaju vera i vrsta spojenost; vrlina za decu i lude i profit za one koji jo nisu okusili nevolje koje idu s njihovim nedostacima potpuno je nepoznata; zato se dogaa da oni, jer ne znaju ta je drutvo, ne mogu ui u njega; ovi, jer ne znaju za koristi koje ono donosi, ne mare za njega. Otuda se pokazuje da su svi ljudi, jer su roeni kao deca, roeni nepodobni za drutvo... zato je ovek podoban za drutvo ne po prirodi nego po obrazovanju. (Hobs, De Cive on)

Drugim reima, ono to nas ini podobnim za drutvo je obrazovanje, to znai ne eljan drutva, nego podoban za drutvo; ljudi u prirodnom stanju su, ed hypothesi, bez obrazovanja. Oni moda nikada nisu bili u prirodnom stanju i, prema tome, nikada bez drutvene okoline koja oblikuje njihov karakter to je obrazovanje u najirem smislu. Ali ako ljude, da bismo otkrili ta dobijaju od drutva, zamislimo u prirodnom stanju, moramo ih liiti kvaliteta koje stiu budui podloni drutvenoj disciplini. Nije potrebno pretpostaviti da ih nita u njihovoj prirodi ne privlai drutvu; ali moramo pretpostaviti da su nepodobni za drutvo.

16

Jednostavne definicijePuno uzaludnih rei i mastila je potroeno na optuivanje Hobsa za cinizam. Nesumnjivo je da ljudi nisu toliko samoljubivi kao to je on mislio o njima i njegov opis nekoliko njihovih strasti nee izdrati ispitivanje. Hobsove definicije esto su i suvie jednostavne. Ali, prema standardima njegovog vremena, on nije bio ni cinian ni strog. Niko u sedamnaestom veku nije verovao da je ovek, netaknut drutvom, dobar. Veina teologa bila je saglasna da je ovek roen zao, s mrljom Adamovog greha na sebi, i da je jedino s Bojom milou u stanju da dosegne vrednost. Hobsova osobenost nije u tome to je proklamovao ovekovu prirodnu sebinost jer moralisti su je vekovima branili i optuivali nego u tome to je osporavao njegovu sutinsku pokvarenost. Kod Hobsa ne postoji nijedna re o prvobitnom grehu. Naprotiv, on kae da elje i druge strasti u oveku nisu po sebi greh. Niti su to aktivnosti koje potiu iz tih strasti, dok se ne pojavi zakon koji ih zabranjuje. Hobsovi savremenici nisu bili mnogo uznemireni njegovim cinizmom ili niskim miljenjem o ljudskoj prirodi. U spisima religioznih ljudi oni su mogli nai mnogo oporija i neprijatnija miljenja. Skoro svi puritanci mislili su mnogo gore o ljudskoj prirodi nego Hobs; ali on se, za razliku od njih, nije, kao jedan od izabranih, postavio iznad oveanstva. Ono to Hobsovi savremenici stvarno nisu voleli bio je njegov osoben stav prema Bogu, koji je za mnoge znaio ateizam, i njegovo prihvatanje ljudske prirode onakve kao to je data. To i to je, rekao je on, materijal ljudske prirode, koja po sebi nije ni dobra ni loa. Ljudska priroda nas obavezuje da delimo s drugima samo ono najbolje to imamo jer smo stalno u potrazi za ljubavlju, za prihvatanjem. Ipak, ono to sam radio, moja dela, samo su vrh planine koji tri iznad oblaka ili ostrvo nasred okeana: sunce ga obasjava, sve izgleda kao da je na svom mestu, ali ispod povrine krije se ono nepoznato, tmina, neumorna potraga za samim sobom.

17

Literatura:http://www.katalaksija.com/v2.0/index.php? option=com_content&task=view&id=96&Itemid=3 http://www.pobjeda.co.me/citanje.php?datum=2007-04-10&id=115959 http://blog.b92.net/text/3659/Ljudska%20priroda/ Agne Heler: Vrednosti i potrebe Fridrih Nie: Volja za mo

18

Sadraj:

ovek i ljudska priroda....................................................... Ljudska priroda................................................................... ovek protiv prirode........................................................... Ljudska priroda po sebni nije ni dobra ni loa.................... Literatura.............................................................................

2 6 1 2 1 6 1 8

19