Sofka Zinovjev

CRVENAPRINCEZA

Revolucionarni život

S engleskog prevelaZorana Popović

Beograd, 2011.

Ocu i majci,Viktoriji i Piteru

Sadržaj

Porodično stablo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9Mapa. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11

1. Dnevnik. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 152. Princeza . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 363. Mali boljševik . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 724. Izbeglica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1075. Evropljanka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1426. Supruga . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1807. Zatvorenica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2208. Komunista. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2699. Sova . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 307

10. Sitna riba . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 329

Reč autorke . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 351Izvori informacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 353O autorki . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 354

7

grof

Ale

ks B

obri

nski

(1

852–

1927

)= =

Nad

ežda

Pol

ovco

vа(1

865–

1920

)

gro

fica S

ofi B

obri

nska

(188

7–19

49)

N

jkv.

prin

c Pje

r Vol

kons

ki (2

)(1

872–

1957

)

prin

c Ale

ksan

dar (

Sand

ik) D

olgo

ruki

(1

841–

1912

)

= g

rofic

a Olg

a Šuv

alov

(184

8–19

27)

pri

nc P

eter

(Pet

ja) D

olgo

ruki

(1

883–

1925

)=

(2) A

na M

ihajl

ovna

=

Leo

Zino

vjev

(1)

(190

5–19

51)

SOFK

A(1

907–

1994

) (2

) Gre

j Ski

pvit

(191

2–19

42)

ser P

atrik

Ski

pvit,

bar

onet

(193

8– )

Pe

ter Z

inov

jev

(193

3–

)=

Vikt

orija

Hib

er P

ersi

(194

3–

)Ija

n [Z

inov

jev]

Fic

lajon

(193

5– )

Sofk

a (ja

) (1

961–

)Le

o (1

963–

)Ka

ljink

a(1

966–

)

=

Poto

mci

Ka

tarin

e Veli

kePo

tom

ci

prin

ca R

urik

a od

Kije

va

=

NORVEŠKAŠVEDSKA

RUSKAFEDERACIJAOslo

FINSKA

Helsinki

Moskva

Kijev

UKRAJINA

MOLDAVIJA

LITVANIJA

Kišinjev

RUMUNIJA

MAĐARSKABudimpeštaAUSTRIJA

Beč

Prag

Berlin

POLJSKA

BELORUSIJA

LETONIJA

ESTONIJAStokholmTalin

Baltičko moreKopenhagen

VELIKABRITANIJA

London

Fern

Glazgov

Dangavel

Bodmin Amsterdam

Pariz

Nica

FRANCUSKA

ŠPANIJA

NEMAČKABELG.Brisel

LUKS.

Vitel Štutgart

HRVATSKAB i H

ITALIJACRNA GORA

RimALBANIJA

Zagreb

Tirana

GRČKA

Atina

Sofija

Beograd

BUGARSKASRBIJA

Istanbul

Crno more

Sredozemno more

ŠVAJC.

SLOVENIJA

SLOVAČKA

ČEŠKA

Hamburg Minsk

Sankt Peterburg

Jalta

HOLAN.

Severno more

Simferopolj

Mishor

„O, bako, draga, kada si bila mladaJe li mnogo muškaraca ljubilo tebe?“Platila sam svoje dugove pesmama,A prstenje s pravom uzimala za sebe.

Nijedna mi noć uludo prošla nije,Svaku sam provela kao u raju.„Ali, bako, kako ćeš se pojavitiPred Gospodom sudnjeg dana?“

Ptice na drveću cvrkuću,Vidi, proleće je zeleno, da.Reći ću, „Dragi Bože, grešnica,Al’ vesela baš bejah ja.

Ti koja si kost moje kostiKad umrem i ne bude me više,Šakom zagrabi sa moga grobaSena moja nek’ u tebi diše.“

Iz pesme Baka, Marine Cvetajeve, 1919.

13

Prvo poglavlje

DnevnikLepota – to je strašna i užasna

stvar! Tu se đavo sa bogom bori, a bojno polje su – srca ljudska.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Moja baka Sofka mi nije rekla zašto mi daje svoj dnevnik.Samo mi je predala neočekivano tešku svesku sa koricamaod mekanog pliša i ramom od tamnog mesinga. Objasnila mije da je sveska koričena za moju čukun-čukunbaku. Imala samtada šesnaest godina i sviđao mi se ovaj poklon, mada mi nijebilo naročito stalo do nje govog sadržaja. Samo je izgledaostaro. Prelistala sam beležnicu i ostavila je u fioci.

Tek nedavno, jednog sumornog, januarskog dana, odlu čilasam da propisno pročitam dnevnik. Prošlo je deset godina odSofkine smrti a Džek, njen partner poslednjih trideset godinaživota, bio je na samrti u domu za stare. Već je oglašenaprodaja njihove zabačene, kamene kućice, a moj otac i njegovbrat su se tvrdoglavo ras prav ljali oko toga šta bi tre balo daurade sa preostalim papirima svoje majke. Izgledalo je kao daniti koje su me povezivale sa bakom pucaju i nadala sam se daće mi je njen dnevnik bar delimično vratiti.

Sveska izgleda i krhko i trajno istovremeno. I pored po -stojanog metalnog rama, poleđina se raspada i otkriva tajnuveštinu ruskog knjigovesca koji ju je ušivao i lepio pre nekihsto pedeset godina. Na ivici, kopča sa he ruvimskim likomotvara prvu stranicu od svile, koja ima šare kao da je bila

15

mokra, i debele krem listove sa zlatnim ivicama, ispunjeneuspravnim, oblim slovima, pisanim plavim mastilom. Tu itamo iskliznu krhki, požuteli isečci iz novina i pisama, osta -vljajući sablasne otiske na mestima na kojima su go dinamaležali. Zamišljeno je da te stranice budu ispunjene ženskimmaštanjima privilegovane dame iz Sankt Peterburga, ljubav -nim tajnama, intrigama sa čajanki u visokim krugovima, sadvorskih balova, i sa branja pečuraka po brezovim šumama,porodičnim skan dalima, putova nji ma u inostrane banje,možda čak i ponekim dvo bojem. To je bio način života za kojije Sofka bila pre dodređena kada se rodila, 1907. godine, kaoprinceza Sofija Dolgo rukova. Međutim, u vreme kada jepočela da koristi ovu beležnicu kao svoj dnevnik, 1940.godine, i ona i okolnosti u kojima je živela bile su dra matičnopro menjene: bila je gospođa Sofka Skipvit, britanska držav -ljanka, a svet je bio u ratu.

Sofka je počela da vodi dnevnik u Parizu. Možda je osetilada će 1940. godina biti prekretnica u njenom životu; ovo jetakva vrsta sveske: čovek čeka da je upotrebi u pravomtrenutku i na pravi način. Imala je trideset dve go dine. Nafotografijama se vidi lepo, izražajno lice sa jakim, izvajanimvratom. Visoke, slovenske jago dice, lepo izvajan nos i blagonapućena gornja usna, što ne može da ne izgleda koketno.Njena duga crna kosa pode ljena je urednim raz delj kom nasredini i umotana u glatku punđu ili uvijena u „slušalice“.Krupne, tamne oči jasno gledaju, kao da nekog izazivaju: „Jate se ne plašim!“ Ali u njenoj lepoti ima i ženstvene mekoćesa primesama tuge. Po nekad, njene oči kao da govore, „plašilasam se“.

Sofka je u Francusku otišla da poseti majku. Bilo je naliknjoj da lako savlada praktične po teškoće, na koje može naićižena, koja sama u civilu putuje u inostranstvo za vreme rata;prijatelj iz Ministarstva spoljnih poslova pomogao joj je dado bije dokumenta i ona je uspela da pređe Lamanš na

16

engleskom vojnom brodu. To je još bio „lažni rat“ i niko nijeznao šta će se dogoditi. Sofka se nadala da će šmugnuti preko(a onda ponovo nazad), samo da odnese majci i očuhu neštopara. Kao i mnogim drugim Belim izbe glicama1, i njima je biloteško da započnu novi život, a njihovo iz gnanstvo u Pariz biloje sumorno, ograničeno i ispunjeno kajanjem. Došli su dotleda se oslanjaju na Sofkinu pomoć, a ona je, iako daleko odtoga da ima dovoljno para, naučila da s tim izlazi na kraj.Sofka je nameravala da ponese sav novac koji je imala uEngleskoj i da ostane u Parizu nekoliko meseci – dovoljnodugo da nađe privremeni posao, kao prevodilac ili sekretarica– i unapred plati šestomesečnu kiriju za majčin stan.

Već sam znala celu tu priču iz Sofkine autobiografije, iz1968. godine. Njen obožavani drugi muž, Grej Skipvit, tekje stupio u RAF2. Bili su u braku samo tri godine, a njihovosamnaestomesečni sin Patrik živeo je privremeno u Engles -koj sa „mlekadžijinom taštom“. Sofkina dva starija sina, Piter(moj otac) i Ijan, iz braka sa Leom Zinovjevim živela su uLondonu, sa babom i dedom po ocu.

Znala sam i šta će se dogoditi: kako će se Sofkin životsilovito promeniti zbog dešavanja u svetu, po drugi put unjenom veku; kako neće videti svoju decu još četiri godine; ikako će joj ovaj rat doneti tragediju i izmeniti je na načinkoji nije mogla ni da nasluti. Govorila je da je rat bio najvećapokretačka sila u njenom životu: spržio joj je dušu, poverilase. Međutim, dok sam čitala ovaj dnevnik, sve je to izgledalodrugačije. Mogla sam da posmatram događaje dok su se

17

1 Po završetku građanskog rata u Rusiji između „Crvenih“ (boljševika) i „Belih“(menjševika, belogardejaca), u kojem je stradalo oko tri miliona ljudi,protivnici boljševika i oni koji ih nisu podržavali napustili su zemlju. Bila jeto jedna od najvećih seoba u novijoj istoriji čovečanstva, a poslednji talasodlaska „Belih“ Rusa završio se 1923. godine. – Prim. prev.

2 Royal Air Forces – Kraljevske vazdušne snage, britansko ratno vaz duho -plovstvo. – Prim. prev.

dešavali, pre nego što je ona mogla da ih analizira ili ih obojiironijom, uz prednost posmatranja s vremenske distance. Kadje ostarila, umela je da bude cinična i da se podsmeva samojsebi, a ono što je pisala odavalo je usiljenu ravnodušnost. Ovdesam je upo znala kao emotivnu, kontradiktornu, zabrinutumladu ženu, čije su reakcije bile impulsivne. Ništa u njenomživotu nije bilo unapred određeno i zapisano.

Dnevnik počinje otprilike mesec dana po dolasku u Pariz.Nacisti su već okupirali Francusku, a francuska armija serazbežala, povlačeći se ponižavajuće brzo. Mnogi ljudi su seuspaničili, a neki su (kao Vladimir Nabokov, emigrant kao iona) uspeli da pobegnu. Sofka je mislila da će njen planiranipovratak u Englesku najverovatnije biti odložen, ali, napočetku dnevnika, zvuči sasvim veselo.

21. maj

Evakuacija Pariza se nastavlja – sele se banke, preduzeća itd.,iako su Nemci, izgleda, objavili da Pariz neće biti bombardovan...

Današnje novine imaju samo jedan list, zbog nestašice papira.Ne pušta se muzika ni na jednom francuskom radiju... plesanje jezabranjeno.

U stambenim kvartovima, na ulicama, nema skoro nikoga, pačovek ima utisak da je u novoj Pompeji, neoštećenoj, ali ne -naseljenoj.

3. juniDanas je bombardovan Pariz, prvi put... Uzbunu smo igno risali...

međutim, u roku od nekoliko minuta, nastala je mahnita pucnjava,huka aviona je bila zaglušujuća i mogli smo da čujemo fijuk bombidok padaju i žestoke eksplozije. Prozori su se tresli od samogvazdušnog udara, pa smo odlučili da siđemo u podrum.

18

10. juniGrad je danas prazan i pust. Nigde nema nijednog taksija – ili

su svi mobilisani ili su zauzeti u evakuaciji. Kolone automobila samadracima na krovu žurno odlaze iz Pariza... a ceo grad tovari svojuposteljinu u automobile i na ručna kolica...

Deca padaju u san po trotoarima, čitave porodice sa za mo -tuljcima okupljene su na uglovima ulica, čekaju tramvaj ili auto.Isprekidana, žestoka paljba i zujanje aviona – i bleštavo vrelo sunce.

11. juni

Britanski konzul, kojeg sam jutros zvala, kaže da nema nalog zaevakuaciju i da će britanski državljani biti obave štavani prekonovina. Pretpostavljam da će nam reći kako i kada da odemo akoto budemo želeli. Svi pričaju kako će nas, najverovatnije, sve izvućikamionima kada bude potrebno i da je svaki pojedinačni pokušajda se ode čista ludost...

Monparnas – ljudi svih godina sede na ulicama, leđima na slo -njeni na zidove kuća, u ulazima. Oko stanice sede u 10–15 redova,svako sa svojim zavežljajem i koferima. Vojnik je delio galete izogromne korpe. Stanica je zatvorena gvozdenom kapijom i kor -donima policije koji sprečavaju ljude da na silu prodru unutra. Ljudipadaju u nesvest, zlo im je, deca vrište, žene jecaju, devojke sekikoću, neki čitaju, spavaju, jedu, samo bulje. Ljudi, ljudi, ljudi...smrad je nemoguće opisati.

Ni ovde nema nikoga da im kaže kuda da odu, koliko dugo ćemorati da čekaju, da im nabavi bilo kakvu hranu. Ništa. Crveni krstje juče otišao.

12. juni...Evakuacija dostigla grozničavo stanje, jurcanje s jedne stanice

na drugu, odlazi se peške... Ulica za evakuaciju sada se zove La Rutdi San3. Automobili i kamioni jurcaju, ne mareći ko ili šta im je na

19

3 La Route du Sang (francuski) – Put krvi. – Prim. prev.

putu – ručna kolica, bicikli, dečja kolica – sve se to prevrće u jarakili ih gaze, tela ostaju da leže i gaze ih automobili koji nailaze. Telaleže pored puta... Nigde nema nikakve hrane, a čaša vode košta desetfranaka. Užasna je panika...

Izgleda da je tokom evakuacije nastradao stravičan broj dece.Leševi su pomešani sa puškama i opremom...

Kada sam u jedan sat otvorila prozor i šalone, tišina je bila dubljanego na selu. Noćas nije bilo uličnog osvetljenja u Parizu, nijedankorak se nije čuo, nijedan automobil se nije kretao. Potpuna tišina imrak...

13. juniOko 4.30, težak, kao gar crn, „olujni oblak“ prekrio je nebo na

severu i postajao sve zloslutniji. Kratko posle toga, počela je da padačađava kiša. Ljudi su osećali kako im crne kapi padaju po rukama ilicu – sve je bilo prekriveno – trotoari, koža, odeća... Palili su zalihenafte svuda oko Pariza. Vatra je bila stravična – ogroman stub dima,visine oko 300 metara, dizao se u nebo... u podnožju stuba besneogromni plameni jezici. Padalo je veče i grimizni odblesakobasjavao je nebo.

14. juniHitler je obećao da će 15. juna biti u Parizu. Jutros, u 7.30,

nemački oficiri bili su na Trgu Konkord4. Oko deset sam izašla dakupim krompir i sve sam čula od episjera5 ...

Nemački vojnici su mladi, snažni i strogi. Prljavi, ali ne i utučenii iznureni kao naši vojnici. Neki ljudi su im se osmehivali (slali suim poljupce), ali većina je stajala i gledala ih, nemo i bez osmeha.Tu i tamo, poneka žena je plakala...

20

4 Place de la Concorde (Trg sloge), najveći trg u Parizu. – Prim. prev.5 Épicière (franc.) – bakalin. – Prim. prev.

Već su se šećkali po Šan ze -lizeu,6 gore-dole, kao da im sveto pripada, sedeli u dva-triotvorena kafea, zaustavljalidevojke... Crvene zastave sasvastikom na Ajfelovu kulu,Trijumfalnu kapiju, na zgra -du Ministarstva mor na rice ina hotel Krion.

Jučerašnja „crna kiša“ obe - ležila je grad. Svaka ravnapovršina prekrivena je tankimslojem „čađi“, kao crnim sne gomproša ranim otiscima stopala.

Kako je nacistička vlast jačala, tako je Sofka bila u sve većojpanici, shvatajući da je možda uhvaćena u klopku. Njenpesimizam se, bez sumnje, pojačao i time što je čitala KafkinProces, delo ispunjeno slutnjama o mračnom svetu u kojemnevini ljudi mogu da budu uhapšeni i koje, onda, progutabirokratija lišena ljudskih osobina. Na bradi su joj se pojaviliplikovi – osip na nervnoj bazi koji je ona nazvala „lepra“, akoja će joj se i kasnije pojavljivati u teškim trenucima. Sofkinopisanje postaje ličnije i otvorenije; zbunjenost i svakodnevnepatnje kanalisane su u nešto što postaje serija pisama, na -slovljenih Greju, ili Papiju, kako ga ona zove.

Na prvi pogled, Grej nije odgovarao slici čoveka koji bimogao biti ljubav njenog života. Mršav, nežno građen mu -škarac, četiri godine mlađi od nje, uredno namazane sitnokovrdžave kose sa razdeljkom i malim brkovima iznad pu nihusana koji su davali šmek nežnom dečačkom licu. Njegovživotni put kao najstarijeg sina jednog baroneta, za snivao se na

21

6 Avenue des Champs-Elysees – Jelisejska polja, 11,5 km duga avenija koja seprostire od Trga Konkord do Trijumfalne kapije. – Prim. prev.

Sofka mi nikad nije objasnila zbog čega midaje svoj stari dnevnik. Pročitala sam ga tekposle njene smrti, i uvukao me je u njen životna takav način kakav nisam mogla ni dazamislim.

čvrstom sistemu porekla: Harou, Kembridž i nada da će sezaposliti u Ministarstvu spoljnih poslova. Malo njih je mogloda predvidi da će se Grej zaljubiti u stariju, udatu ženu, ruskuemigrantkinju, a onda izazvati još veći skandal time što će bitiodgovoran za njen razvod a onda se i oženiti njome.

Sofka je živela sa svojom majkom i očuhom u stanu broj 2,u sumornoj staroj zgradi, na Bulevaru Republike koji je išaoskroz do reke, u blizini Port de San Klu7. Mnogi od hiljadaRusa koji su preplavili Pariz posle Revolucije, 1917. godine,provodili su žalosni, poniža vajući život u ovim periferijskimdelovima grada. Sofkina majka, princeza Sofi Volkonska, bilaje izuzetna Ruskinja u svojoj generaciji – hirurg i jedna odprvih žena-pilota. U Francuskoj je bila primorana da radi kaonoćni vozač taksija ili kao sekretarica. Njen nekada briljantnimuž, poliglota i diplomata, princ Pjer Volkonski, postao jesu morna, ponizna figura, čije su genealoške ekspertize istaromodna finoća sada bile potpuno suvišne. Tokom dva -desetih i tridesetih godina, izgledalo je kao da svaki konobar,koji je preživljavao od bakšiša, ima neku veličan stvenuprošlost u carskoj Rusiji. U to vreme kružio je vic:

Sede dva čoveka u jednom pariskom restoranu.„Je l’ vidiš onog konobara tamo? On je bio grof u Sankt

Peterburgu. A je l’ znaš glavnog kuvara u restoranu? On je nekadabio veliki vojvoda u Rusiji.“

„Dobro“, kaže drugi, „a je l’ ti vidiš onu malu pudlu što sedipored vrata? Ona je, u Rusiji, bila doga.“

Bilo je dosta Belih u Parizu kojima nije smetalo što videNemce, nadajući se da će oni pomoći da se završi dvadeset -trogodišnja boljševička vladavina. Drugi su, jedno stavno, bilizadovoljni što su dobili posao kod okupatora. Kada je Sofkin

22

7 Porte de St Cloud, stanica pariskog metroa, nekada kapija gradskih zidina. –Prim. prev.

očuh počeo da radi kao pre vodilac u nemačkoj kancelariji,shvatila je da će ga, ako ostane u njihovom stanu, izložitiopasnosti da bude optužen što pruža utočište „ne prijateljskomstrancu“. Bila je zadovoljna što će se odvojiti od hladne i strogemajke i uvek uzrujanog očuha, preselila se u sobu na sedmomspratu, u istoj zgradi, na prljavi tavan sa po gledom na tamnecrepove. Provela je silne dane dezin fi kujući, uklanjajući vaškei ukrašavajući sobu, a njeni ruski prijatelji su joj pomogli dazidove ofarba „jarko žutom i kao Nil zelenom bojom“. Svraćalibi na café national, odvratnu mešavinu žira i leblebija, koja jezamenila pravu kafu u Fran cuskoj. Ispred, na stepeništu,nalazilo se kupatilo u turskom stilu, česma sa hladnom vodomi „gazdino osvet ljenje“, koje se gasilo posle trideset sekundi.Izgledalo je to sasvim kao u romanu Džordža Orvela Niko iništa u Parizu i Londonu; bedna, a ipak tako prozaična iužasno dosadna, priroda si romaštva. I Orve lov stan je imaozidove „prekrivene slo je vima roze papira, koji se odlepio i biostanište mnogim bu bama. Blizu tavanice, duge kolone bubamarširale su tokom celog dana, kao kolone vojnika, a noću susilazile gladne kao vuci“.

9. avgustEngleze zatvaraju, ali su Engleskinje, za sada, još na slobodi...Sve vrvi od horor-priča. Položaj mnogih Rusa postaje očajnički

– sup popiler8 i otpaci od Nemaca.

23. avgustEngleskinje moraju svakodnevno da odlaze u komesarijat da

se potpišu. Zamorno, ali neizbežno. Rat se nastavlja, a invazijaEngleske još nije izvršena...

Na jevrejskim radnjama na Šanzelizeu porazbijana su stakla...

23

8 Besplatna menza (soupe populaire). – Prim. prev.

9. septembarNemoguć je i sam pokušaj da vodim objektivan i bezličan

dnevnik, kada je svaki sekund dana i noći prepun ličnih osećanja.Papa, ljubavi moja, kada bi samo mogao da naslutiš kako sam

usamljena i nesrećna. Odjednom, usred bilo čega, pomislim na tebeili na njih [decu] i poteku mi suze.

Ujutro ili uveče, uvek pričam s tobom, mili – i znam da smotokom poslednje, recimo, tri noći, bili zajedno. Vrlo jasno sam tevidela prošle noći... Ušao si unutra, odeven u neku kratku, kožnujaknu i u sivkastim pantalonama, sa razbaru šenom kosom. Bio sivitak i preplanuo od sunca, i odrastao, i uleteo si unutra...

Laku noć, najdraža moja ljubavi – sve moje misli su tvoje i samotvoje. Molim te da se sretnemo uskoro.

13. septembar

Danas je naš dan, Mrvice. Pitam se gde si i da li si se setio?

22. septembar

Samo moj, mali moj...Bože, kada bih samo mogla da dobijem neke vesti. Ali, ljubavi,

toliko verujem da će sve biti dobro i da ćemo ponovo biti zajedno.Tako si mi blizak sve vreme, najdraži moj.

13. oktobarOh, mališa moj, stvari se nisu popravile... Dole [gde su njeni

roditelji] cepaju mi živce na končiće…Mopi [njeno ime za majku] kao da mrzi i da me pogleda. Č.P.

[njen očuh] je slab i uvek uzrujan.

24

16. oktobarIzdata je nova naredba da svako ko pruža utočište bri tanskom

državljaninu mora da objavi njegovo prisustvo do 20. ili će bitistreljan.

...Molim te, toliko te volim i u takvoj sam agoniji od bola zbogtebe i Babe [Patrik njihov sin].

30. oktobarNajmiliji, na sedmom sam nebu od ponedeljka, zato što sam tada

poslala pismo svom Papiju, 25 reči preko Crvenog krsta i nadam seodgovoru. Mili, da li razumeš!!! Skačem okolo, po svetu, kaopoludela koza.

19. novembar

...Čula sam da za sumu od 15.000 [franaka] mogu da pređempreko, kod tebe – nadaću se nekom čudu – molim te, Mili Bože!

26. novembarDan crvenog pisma, zlato moje – vesti od tebe preko ženevskog

Crvenog krsta – pismo je ovde istorijski dokument. Od 20. sep tem -bra je, ali od tebe, mili, od tebe. Odjurila sam na ulicu i urlala odsreće.

Telegram, na francuskom, još je u svetloplavom kovertuCrvenog krsta, sa pečatom u obliku svastike na poleđini.Teško da bi se to moglo nazvati ljubavnim pismom: MEĐU -NARODNI KOMITET CRVENOG KRSTA JE PRIMIOTELEGRAFSKO SAOPŠTENJE KOJE SE ODNOSI NA VAS,OD GREJA SKIPVITA I SINOVA, KOJI VAM ŠALJU SVO -JE NEŽNE PORUKE. NADAMO SE DA ĆE VAS OVOSAOPŠTENJE ZATEĆI NA VAŠOJ STAROJ ADRESI I DASTE ODLIČNOG ZDRAVLJA.

25

26

Prve vesti o Greju Sofka je dobila posle nekoliko meseci, 1940. godine, telegramom,preko Crvenog krsta – bila je izvan sebe od sreće kao da je dobila ljubavno pismo.

1. decembarProtekla dva dana sam provela u krevetu, sa užasnom groznicom

i kašljem, nisam išla ni u policiju da se prijavim, ni ništa, tako da ćuverovatno dobiti svoje, kad budem otišla...

...Nemoguće je da postoji još jedan roditelj kao što je moj, nacelom svetu: upravo sam shvatila da se nikad nije popela u mojusobu, iako ležim, samo je Č.P. bio da vidi kako sam. Pitam se zaštome ne voli i da nisu moja neumerena osećanja za Pipsa [Pitera] iKrasta [Patrika] neka podsvesna reakcija.

U vreme kada mi je otac poslao mejl sa sablasnom slikomDžeka na samrtnoj postelji – skelet, sa požutelom kožom kaopergament, kako leži otvorenih usta i jedva da je živ – već samodlučila da pišem o Sofki. Često sam o tome razmišljala iranije, ali sada sam bila sigurna. Dnevnik me je uvukao u njenživot i želela sam da odem još dublje: da vidim mesta nakojima je živela, da upo znam ljude koji su je znali, ali i daustanovim njenu zaostavštinu – modele ponašanja, poje di -nosti, osobine, koji su se prečišćavali kroz generacije, prekoDNK, primerom ili njegovim odsustvom, nevažno je. Onanikad nije bila porodični matrijarh, ali je duboko uticala nasvoje sinove i unuke. Njene neprekidne selidbe, sve dok nijeušla u srednje godine i njene borbe da se svuda oseća kao kodkuće sada sam mnogo lakše razumela. Nije izgleda biloslučajno što sam se pored babe i dede, koji su bili izbeglice,često osećala kao neko ko tu ne pripada dok sam odrastala uEngleskoj, ili to što sam na kraju napustila zemlju u kojoj samrođena i svoj život živim negde drugde.

Iz svog doma u Grčkoj odletela sam za Englesku, i otpu -tovala u Kornvol, na Džekovu sahranu. Na putu donde, otišlasam da bacim poslednji pogled na njihovu kućicu. Neko jenekad rekao da Sofka živi „na dnu sokaka koji je i sam Bogzaboravio, na Bodmin Muru“ i njoj se dopadalo da to citira.Ali, tog dana je delovalo zanosno; visoke zidove prekrivala je

27

mahovina, oni uz ivicu puta bili su obrasli jagorčevinom, akućica od kamena izgledala je dražesno pored brzog potoka.Gvireći kroz prozore u praznu dnevnu sobu, sećala sam sevečeri koje sam provela tu, pored vatre. Svuda su bile knjige ijeftine fotelje i sofe iz pedesetih godina, na kojima su biliprekrivači i pospani psi.

Počela sam da posećujem Mopi (koristili smo isti nadimakkojim je Sofka, zvala svoju majku) kada sam bila dovoljnovelika da sednem na voz iz Londona za Bodmin, imala samtada desetak godina. U to vreme, Sofka se približavala sedam -desetoj. Ugojila se i sedela bi, ogromna, zadovoljna, prelivajućise, u svojoj stolici. Oči su joj bile ispitivačke, nalik na oči sokola,a crte lica i dalje izrazite i privlačne. Kosu je uvijala u labavu,nasumice pravljenu punđu, mada sam je po vre meno, ranoujutro, viđala kako joj pada niz leđa, neoče kivano duga i seda,kao veštičja. Oblačila se sa izuzetnim nedostatkom obzira zabilo šta što nije praktično; raz mišljanje o odeći bilo je gubljenjevremena koje može da se provede u čitanju, pisanju ilirazgovoru.

Tokom jedne posete, kada sam imala jedanaest godina,Sofka me je pitala o nedavnom rastanku mojih roditelja. Sećamse njenog prvobitnog, zbunjenog izraza kad sam briznula uplač, satkan od ogromnih, gušećih jecaja; deca koja plaču nisubila njena specijalnost. To je bilo prvi put da sam sa nekimrazgovarala o svom smrskanom svetu otkad se moja majkaiselila, tako da sam i sama bila šokirana. Međutim, kako su sevrele suze pretvarale u razgovor i, na kraju, smeh, shvatila sam,po prvi put, da se Sofka stavila na moju stranu. Ona je znalasve o rasturenim porodicama; to je nešto što se, kao pokvarenaveza, vuklo kroz generacije. Ona je bila dokaz da se to preživi.

Sofkino ponašanje bilo je osobita mešavina znanja i ra -doznalosti, tvrdoglavosti i nepristrasnosti, sa povećom dozom„baš-me-briga“ stava. Pošto je videla toliko toga i tako silnopropatila u životu, došlo je vreme da bude mirna, a vrednost

28

koju je pridavala nezavisnom mišljenju i crnom humoraotkrivala se u mnogim ba nalnim knjigama koje je ispunilaomiljenim citatima i aforizamima iz svog života. Njih jeredovno prepisivala u posebne sveščice i davala na poklondragim prijateljima i rođacima. (Svi citati u ovoj knjizi su iznjenih zbirki.) Spremno je davala savete; počev od spiska začitanje (dugačkog, raznovrsnog, inspirativnog) i recepata(nezva ničnih, ruskih, ukusnih), do lekova („Da ih nisi pipnuo;videla sam šta oni mogu da urade“) i mladalačke ljubavi(„Nema veze koliko imaš ljubavnika... Samo nemoj da imašviše od jednog u isto vreme“). Na smrt je gledala s visine („Bašme briga šta će biti sa mnom kad umrem; možete da mesahranite u kartonskoj kutiji“), a i dalje je volela da iznenađujeljude. Preporučivala je sedanje na trotoar na ulici punoj ljudi,kao metod za ubeđivanje momka koji se sa nečim ne slaže.„To se uvek ispostavljalo kao efikasan metod da dobijem onošto želim“, rekla je zlobno.

Kako su godine prolazile i ja postajala starija, nudili su miDžekovo smrdljivo, ali jako vino od zove ili vresa, ili moždaneki ustajali žitan, zaostao sa neke davne lon donske zabave iliprethodnog gosta. Jeli smo rusku hranu sa poslužavnika. Ionda, ako Sofka ne bi sama izvadila albume sa fotografijama,ja sam ih tražila. Bio je to deo rituala za vreme mog boravkakod njih. „Evo ga deda Dolgoruki“, rekla bi pokazujući naopasno strogog čoveka s bradom, ogrnutog dugačkim,brokatnim plaštom. Njen duboki, zapovedni ton bio je polu-podrugljiv, polupo nosan, uzdizao se do neočekivanog, so -pranskog cijuka i spuštao natrag, do vibrirajućeg režanja.Govor joj je otkrivao iskustva uz koja je rasla: bogato,kotrljajuće R iz ruskog, pomalo nazalne tonove više engleskeklase i savršeno ubacivanje francuskog, svojstveno njenojgene raciji evropskih izgnanika.

„A evo, ovo sam ja kad sam se igrala s carevićem“, rekla biSofka, praveći grimase zato što joj je to sve bilo smešno, ali joj

29

se i sviđalo da tako nabacuje ta imena. Slatko dete, koje jedelovalo nestašno, u belom muslinu, sa dugačkim, tamnimpletenicama i velikim, pronicljivim, bademastim očima zuriloje nekuda. Pregledale bismo Revoluciju, bekstvo u Englesku,brakove, period kad je radila za Lorensa Olivijea i Old Vik9,rat, Komunističku partiju, sve do Džeka i njihovog jata malihhrtova u močvari. Juriš kroz dvadeseti vek i život, kaoseizmograf velikih doga đanja i političkih pokreta.

Džek je kremiran u bodminskom krematorijumu, gde smose svi okupili na Sofkinoj sahrani deset godina ranije.Humanista (doveden iz poštovanja prema komunističkojosetljivosti) bio je ljubazan i razuman, ali je učinio da osetimnostalgiju za malo „opijuma za ljude“10, koji može tako veštoda ublaži ovako nesrećne momente. Kasnije, na parkingu, stricIjan predao mi je dve velike kar tonske kutije – konačno je paodogovor da mogu da preuzmem Sofkine papire. No, pre negošto sam svoje blago odnela natrag u Atinu, stupila sam ukontakt sa raznim ljudima koji su poznavali Sofku. Prvi pozivu Londonu uputila sam devedesetčetvorogodišnjem deda--stricu Kirilu. On je mlađi brat mog dede Zinovjeva, koji jeumro pre nego što sam se ja rodila, istovremeno i prijatelj ineko kome se poveravam, i dedin zamenik. Čika Kiril je jedanod retkih ruskih emigranata koji je još živ i pamti Rusiju prerevolucije („Od Raspućina do Putina“, kako on dosetljivokaže) i ko je poznavao Sofku kada je bila mlada.

Visok, mršav i još zgodan, sa uzanim licem i kukastimnosom, čika Kiril je uvek lepo obučen, najčešće u sako skravatom, čak i kod kuće. Zbog mnogih jezika koje zna,

30

9 Old Viс Theatre, osnovan 1818, kao Kraljevsko pozorište Koburg, od 1880poznato kao Royal Victoria Hall. Zgrada je oštećena u vazdušnim napadimatokom 1940, ponovo je otvoren 1951. kao Kraljevski nacionalni teatar. –Prim. prev.

10 „Religija je opijum za narod“ jedna od tvrdnji Karla Marksa koju sukomunisti najčešće citirali. – Prim. prev.

zastrašujućeg intelekta i fenomenalne memorije, ima dovoljnotragova koji navode na to da je radio za tajnu obaveštajnuslužbu u usvojenoj zemlji. No, on o tome neće da priča i samokaže da je počeo da radi u Ministarstvu odbrane posle rata.Doskora je odlučno ignorisao svoje odmakle godine, ali sunjegove plave oči postepeno gubile vid, tako da je, u trenutkukada sam otišla da ga posetim, jedva razlikovao tamu odsvetla. Želela sam da ga pitam za savet u vezi sa pisanjem oSofki, iako sam znala da nije imao baš najbolje mišljenje obivšoj snaji. Nisam, međutim, bila pripremljena za ono što jeizašlo na videlo.

„Vrlo mi se dopadala kad sam je upoznao“, počeo jeobazrivo, pokušavajući da bude fer. „Recitovali smo poezijujedno drugom. Smatrao sam da ima vrlo neobičan um. Alinije trebalo nikad da se uda za mog brata. Ona i Leo bili supotpuno nepodesni jedno za drugo.“

„Sofka je volela épater les bourgeois11“, nastavio je. „Uživalaje u tome da šokira ljude. A bila je i vrlo pro miskuitetna. Kadakažem promiskuitetna, mislim spa vala-sa-peračem-prozora-i-poštarom, tog tipa promiskuitetna.“ Nasmejala sam se, alije čika Kiril bio uporan, upotrebljavajući reči, kao što su„potrebe“ i „nimfo ma nija“ sa zloslutnim prizvukom.

„Kinsi je rekao da je jedina definicija nimfomanijaka,osoba koja ima više seksa od vas samih“, odgovorila sam,pokušavajući da nekako odbranim Sofku, na šta se čika Kirilnasmejao.

„Njena majka je takođe imala dosta ljubavnika“, rekao ječika Kiril. „I nemoj da zaboraviš, njena porodica, Bobrinski,vodi direktno poreklo od Katarine Velike. To joj je bilo u krvi.“Osetila sam kako vreba neprijatno podrazumevanje ovogbiološkog determinizma, ali nisam ništa rekla.

31

11 Da impresionira buržoaziju. – Prim. prev.

„Pretpostavljam da sam itekako bio pod uticajem aure kojaje okruživala tvoju baku“, priznao je čika Kiril. „A ona je bilaprilično negativna, moram da kažem.“ Mogla sam da osetimkako Kirilova velikodušna priroda gubi ovu bitku. On je jedanod najdovitljivijih ljudi koje poznajem, ali tog dana je delovaonapeto. Nije više mogao da potiskuje ozlojeđenost, koja jetrajala sedamdeset godina, prema osobi zbog koje je njegovbrat bio nesrećan i koja je rušila ugled sabraći Rusima. Nikadaga nisam videla takvog.

„Pričao sam sa nekim Rusima pre neki dan“, nastavio je. „ISofkino ime je bilo pomenuto. ’Đubre!’ Eto, to je ono što surekli za nju. Moraš da shvatiš šta su sve ruske izbeglice mislileo Sofkinom komunizmu. U najboljem slučaju bila je previšenaivna što je verovala u komunizam za vreme Staljina, ili štoje mislila da postoji razlika između te dve doktrine, izmeđunacizma i komunizma. To je jedno isto. Da postaneš ko -munista kada si ruska izbeglica, to je kao da Jevrejin izNemačke postane na cista. Nema nikakve razlike. A posle rata,ljudi su govorili, ‘Pazi, ona ionako nije ni imala nikakavosećaj za moral, i ona jeste tip osobe koja će ući u Komu -nističku partiju!’ Međutim, moja sestra ne može da joj oprostizbog onoga što je uradila s decom“, rekao je čika Kiril. „Ponelase kao monstrum. Glatko je ostavila Ijana sa mojim ro -diteljima, kad je imao samo tri nedelje, i otišla s ljubav nikom.Izgleda da ni Greja nije baš usrećila. To što je postao nišandžijapozadinac u RAF-u praktično je neka vrsta samo ubistva. Svismo verovali da on više nije želeo da živi.“

Iako sam donekle bila iznenađena ovim napadom, isto -vremeno sam bila i fascinirana. Pod uslovom da je istinito,čika Kirilovo razaranje ostavljalo je Sofki vrlo malo integriteta.U neke stvari mi je bilo teško da pove rujem, ali sam i daljeimala mnogo pitanja. Delovalo mi je nemoguće da Sofka nijestvarno volela Greja, ali da li je moguće da je njihov odnos biokomplikovaniji nego što sam ja zamišljala? I da li je ona zaista

32

ostavila tako malu bebu? Da li je moguće da je namerno bilatoliko sebična i destruktivna kako su tvrdili roditelji njenogmuža? A pitala sam se i o komunizmu. Koji su bili njenimotivi? I da li ju je uopšte bilo briga šta ostale ruske izbeglicemisle o njoj?

„Moguće je da se promenila, kasnije... to ne znam“, rekaomi je Kiril dok me je ljubio kad sam polazila – tri puta, poruski. Njegov savet je bio da razmislim još jednom o pisanjuknjige o Sofki: „Njen život nije dovoljno interesantan – nemadovoljno materijala.“ Međutim, ja sam sve dublje upadala uzamku sopstvene želje da razumem Sofku.

Kod kuće, u Atini, raspakovala sam Sofkina doku menta.Pored kutija, pribavila sam još nekoliko paketa sa pismima iuspomenama od stričeva, oca i nekih starih prijatelja. Sedelasam okružena gomilama papira: ruska svedočanstva izvremena pre Revolucije, ljubavna pisma Džeku, sveske ispu -njene citatima i pesmama, telegrami, rokovnici, pojedinačnekoverte u kojima su bile fotografije, eseji o Šekspirovimdramama, skice memoara, pasoši, fotografski albumi. Mirisalisu na buđ i na staro. Ponekad bi mi se učinilo da osećam miriskućice (psi, miris paljenog drveta, istopljen puter i vlažnokupatilo), ali bi onda opet delovalo samo kao prašina. Bilo jeto istovremeno ulaženje u Sofkin život i potvrda njene smrti.

Sada sam bila opsednuta pitanjima; izgledalo je kao dapostoje neka neslaganja i praznine u Sofkinom portre ti sanjusopstvenog života. Šta se zaista dešavalo sa Grejom? TokomSofkinog života, on je bio skoro kao neka svetinja – isuvišebolna i značajna da bi se o njoj govorilo. Čak je i njegov sinPatrik tvrdio da o svom ocu ne zna skoro ništa. Želela sam dasaznam kakav je on, zaista, bio čovek. Proganjala su me čikaKirilova upozorenja o nepouzda nosti i promiskuitetu. Samapomisao da je Sofka mogla, navodno, da izneveri najvećuljubav svog života terala me je da saznam više o tome šta subili njeni prioriteti. Želela sam da je upoznam toliko dobro da

33

mogu da razumem njene motive i sve ono što je radila. I štaje sa Leom, mojim dedom? Kakva je njegova priča? Sve štosam znala bile su ukrućene fotografije iz tridesetih, koje suprika zivale strogog čoveka, interesantnog izgleda, sa okruglimnaočarima i retkom kosom. Niko ništa nije govorio o tomekako je on živeo.

Rešenje je bilo da krenem od početka i posmatram toizuzetno preplitanje sudbine i naravi koje je stvorilo takvekrajnosti u Sofkinom životu.

Ona je sebe uvek doživljavala prvenstveno kao Rus kinju,tvrdeći u šali da „su svi Rusi ludi“. A njena de finicija ruskenaravi zasnivala se na sopstvenim suprotno stima: „paradoks,čitav niz protivrečnih elemenata... misticizam i realizam,ravnodušnost i dostignuće, žeđ za znanjem i nedokučivoneznanje, težnja ka savršenstvu i pohlepa...“

Sofkina priča nije bila samo jedna od dobro poznatih pričao princezi koja je izgubila sve svoje privilegije, ili o izgnanikukoji je izgubio svoju domovinu. Bila je izbeglica predkomunizmom, koja je prigrlila filozofiju svog „ne prijatelja“.Reč je o veoma emotivnoj osobi koja je mogla da pokaženeverovatnu otuđenost, majka koja je druge prioritete –romantičnu ljubav, posao i putovanja – sta v ljala iznad svojedece. Sofka se ponašala kao što su se pona šali i mnogi drugi,ali ako je ovo danas i dalje pro vo kativno i neobično, u njenoje vreme bilo još šokantnije.

Što sam dublje kopala, to su fascinantnije bile su protnostikoje su se pojavljivale: principijelna, praktična osoba koja jeveličala uživanje u alkoholu, odlascima na zabave i far njente12,i osetljiva žena koja je čeznula za sigurnošću, a živela načinomživota koji joj je bukvalno obezbeđivao da uvek bude bez parai da putuje.

34

12 Far niente (ital.) – ne radi ništa, uživanje u dokolici. – Prim. prev.

Zato što tražim korene, ja koja sam listBacana naslepo vihorom,Zato što težim mirovanju u oluji,Zato što čeznem za mirom...

Tako je napisala u svojim četrdesetima, kada su mirovanjei mir bili godinama daleko od nje.

Pre nego što sam se vratila Sofkinom poreklu, pročitalasam njen dnevnik. Jedan od njenih mnogih, ruskih obo -žavatelja ponudio joj je izlaz. Nikolaj je očigledno imao vezena pravim mestima i obećao je da će skupiti petnaest hiljadafranaka potrebnih da prošvercuju Sofku iz zemlje, krozneokupiranu Francusku i onda u Španiju. Dogovor je bio daće onima koji joj pozajme novac biti isplaćena dvostruka sumaposle rata.

Petog oktobra, olovkom je nažvrljano:

Upravo sam se vratila, videla sam se sa Nikolajem – sredio je dakrenem desetog. Ni reči bilo kome, pogotovo ne roditeljima.Nikakav prtljag. Skupio je novac s raznih strana... Ne smem ni damislim, ne mogu da dočekam, ne mogu da dočekam.

8. decembarMili. Volim te. Mučno je hladno danas – crni mraz. Prokleto.

Laku noć, voljeni – molim se da me ne zaboraviš.

Vođenje dnevnika ovde prestaje. Bekstvo je planirano za10. decembar. Međutim sledećeg jutra čulo se glasno kucanjena vratima. Sofka ih je otvorila i zatekla francuskog žandarma.Nije bio neljubazan, ali je bio odlučan. Ona mora da pođe snjim, rekao joj je, i da ponese sve što joj treba za dvadeset četirisata.

35