Naziv obrazovne institucijeNaziv univerziteta

MATURSKI RAD

Tema:

Naslov teme

Autor: Mentor:

Datum

Sadržaj:

1. Čulo sluha . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .2

2. Građa čula sluha. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3

2.1. Spoljašnje uho. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3

2.2. Bubna opna. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3

2.3. Srednje uho . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5

2.4. Eustahijeva tuba . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .6

2.5. Unutrašnje uho. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .7

3. Pronošenje zvuka u kohlei. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. 9

4. Slušni put. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9

5. Razlikovanje visine i jačine zvuka. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .10

6. Bolesti i poremećaji čula sluha. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .10

6.1. Aerootitis. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .11

6.2. Kiseoničko uvo. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .12

7. Literatura. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .14

1. Čulo sluha

1

Organ čula sluha je uvo i zaduženo je za prijem i analizu zvučnih draži. Čulo

sluha ne igra samo ulogu u komunikaciji već služi i kao sistem za upozorenje i

orijentaciju. Uši registruju zvučne (mehaničke) talase i pretvaraju ih u električne signale,

koji se šalju u centralne strukture gde se ti signali „dešifruju“ i nastaje osećaj sluha.

Uloga uha kao organa čula sluha nije samo da registruje zvuke, već i da ih

lokalizuje (uloga u orijentaciji). Uvo može registrovati lokaciju odakle zvuk dolazi. Uvo

koje je okrenuto izvoru zvuka registruje zvuk ranije od onog na suprotnoj strani, odnosno

čuje ga glasnije. Ove razlike u čujnosti se prerađuju u mozgu i dobijaju se informacije o

lokaciji sa koje dolazi zvuk. Međutim za određivanje tačne lokacije zvuka čoveku nije

dovoljno samo čulo sluha, već i čulo vida.

Slika 1. Građa uha

Organi čula sluha i ravnoteže predstavljaju dosta složen sistem koji ima svoje

periferne i centralne delove. Periferni delovi slušnog sistema služe za prijem mehaničkih

talasa i pretvaraju ih u nervne signale. Periferni delovi vestibularnog sistema registruju

promenu položaje tela u prostoru i ove opažaje takođe pretvaraju u nervne impulse koje

šalju u centralne strukture. Centralni delovi slušnog sistema koji smešteni u mozgu. Oni

prerađuju informacije sa periferije i na osnovu toga se javlja doživljaj sluha. Centralni

2

delovi vestibularnog sistema povezuju informacije iz perifernog vestibularnog sistema sa

drugim sistemima kao npr. sa vizuelnim sistemom, malim mozgom i kičmenom

moždinom.

2. Građa čula sluha

Uho se sastoji od spoljašnjeg, srednjeg i unutrašnjeg uha.

2.1. Spoljašnje uho

Spoljasnje uvo se sastoji od ušne školjke i spoljašnjeg ušnog kanala. Ulazni deo

spoljašnjeg uva je ušna školjka. Njena uloga je da prikupi što više akustičke energije

koja dolazi iz prostora i dovede je do srednjeg uva. Dimenzije ušne školjke su

nedovoljne da se njeno dejstvo može ispoljiti na niskim frekvencijama. Tek oko 3000 Hz,

kada talasna dužina zvuka postane reda veličine ušne školjke ispoljava se njena uloga.

Zvuk koji prihvati ušna školjka ulazi u slušni kanal, koji je preseka oko 0, 4cm2, a dužine

2, 5cm..

2.2. Bubna opna

Bubna opna ili bubnica je membrana koja razdvaja i predstavlja granicu između

spoljašnjeg i srednjeg uha, a nalazi se na kraju slušnog kanala. Bubna opna se sastoji iz

dva dela:

- labavog dela, koji je manji deo i leži u gornjem delu bubne opne i koji se sastoji

se samo od kože (spolja) i sluzokože (unutra), a vezivni sloj fali

- zategnutog dela, koji zauzima dosta veću površinu i on je zategnut u obliku levka

između drške čekića i koštanog dela slušnog kanala. Zategnuti deo je izgrađen iz tri

3

sloja, dva sloja su ista kao i kod labavog dela koji se sastoji od kože i sluzokoze, sa

razlikom sto je treći sloj izgrađen od vezivnog tkiva.

Bubna opna vibrira pri dolasku zvučnih talasa, kao i svaka membrana. Pomoću

nje se akustička energija pretvara u mehaničku. Atmosferski pritisak deluje na bubnu

opnu i ona bi bila opterećena samo sa jedne strane da ne postoji mogućnost dolaska

atmosferskog, pa i zvučnog pritiska sa druge strane.

Slika 2. Bubna opna

4

2. 3. Srednje uho

Srednje uvo, u kome je vazduh, povezano je sa usnom šupljinom. Ovu vezu čini

Eustahijeva tuba (cev) koja se otvara samo pri gutanju ili zevanju. Ukoliko želimo da se

zaštitimo od jakog zvuka (eksplozije i sl.) i da sačuvamo bubnu opnu, potrebno je otvoriti

jako usta, jer će se na taj način izjednačiti pritisak sa obe strane bubne opne.

U srednjem uvu se nalaze 3 koščice koje zahvaljujući svojim oblicima nose

nazive:

- čekić (malleus),

- nakovanj (incus) i

- uzengija (stapes).

One su međusobno elastično povezane i služe za prenošenje mehaničke

energije sa bubne opne na drugu opnu koja se nalazi na granici između srednjeg i

unutrašnjeg uva, na ovalnom prozoru. Mehanički odnosi koščica i relativno male

dimenzije opne na  ovalnom prozoru prema bubnoj opni, povećavaju osetljivost  čula

sluha.

Srednje uvo poseduje i dva mišica:

- m. tensor tympan i

- m. stapedius

Njihova funkcija je da da zaštiti unutrašnje uvo od prejakih zvučnih oscilacija i da

maskira zvuke niske frekvence u bučnoj okolini. Srednje uho je ispunjeno vazduhom I

preko Eustahijeve tube spojeno je sa ždrelom.

Zaštitna funkcija srednjeg uha

Život na zemlji evoluirao je u relativnoj tišini koja je vladala u prirodi, sve do

industrijske revolucije. Tada su se u čovekovom okruženju pojavile okolnosti u kojima je

čulo sluha izloženo jakim zvučnim pobudama. Vremenski period koji je protekao od tada

suviše je kratak da bi doneo bitne promene u evoluciji čovečijeg organizma. Zbog toga

uvo tokom evolucije nije dobilo neku prirodnu zaštitu protiv prekomernog zvučnog

nadražaja, kao što to na primer ima čulo vida (očni kapci). Život na kopnu evoluirao je u

5

prisustvu jake svetlosi od sunca, pa su sve životinjske vrste dobile očne kapke kao

zaštitu. U nedostatku adekvatne biološke zaštite, zaštita čula sluha od prekomernih

zvukova postala je ekološka tema, pa se Mogućnost zaštite traže u sferi zakonodavstva,

koje propisima reguliše postavljanje i korišćenje izvora zvuka (pravila ponašanja) i u

sferi fizičkih sredstava za zvučnu zaštitu, a to su pregradne konstrukcije kojima se čovek

okružuje.

Jedini zaštitni mehanizam koji čovečiji organizam ipak poseduje za borbu protiv

prekomernih zvukova nalazi se u prenosnom sistemu srednjeg uva. Postoje dva efekta

koja deluju u tom smislu: inercija slušnih koščica i razdešavanje njihovog prenosnog

sistema. Iako su slušne koščice veoma lagane (čekić i nakovan oko 20 mg, uzengija 2-

4 mg) njihova inercija predstavlja izvesnu zaštitu od naglog dejstva zvučnih vibracija

(pucnjevi i slične pojave). Razdešavanje prenosnog sistema koščica nastaje pod

dejstvom povratne sprege iz moždanih centara i naziva se akustički refleks. Ralizuje se

odgovarajućim reakcijama mišića koji kontroliše pomeranje koščica. Akustički reflex ima

konačnu brzinu reagovanja koja zavisi od nivoa zvučne pobude. Vreme tog reagovanja

je u intervalu 01,−0,3 s. Ovaj mehanizam deluje pri zvučnim pobudama koje su svojim

nivoom iznad 65-70 dB i njegov efekat približno linearno raste sa porastom pobude.

Maksimalno slabljenje zvuka delovanjem akustičkog refleksa je oko 20 dB.

2. 4. Eustahijeva tuba

Eustahijeva tuba je hrskavičavo-koštana cev dužine oko 35 mm, kod odraslih

ljudi. Jednim, manjim, delom oko 1/3 bliže srednjem uvu) ona je koštane, a drugim

delom hrskavičave građe. Hrskavičavi deo svojim elasticitetom omogućava zatvaranje i

otvaranje kanala tube. U toku gutanja, zevanja ili govora mišići vrata poznati kao

"dilatatori tube" primiču ili odvajaju zidove tube, što omogućava pravilan protok

vazduha.Tuba se prostire od spoljnjeg zida ždrela (otprilike od nivoa donje nosne

školjke), do prednjeg zida srednjeg uva.

Eustahijeve tuba obezbeđuje srednjem uvu ventilaciju i izjednačavanje pritiska sa

atmosferskim. Sa porastom pritiska vazduha u srednjem uvu na oko 15 mmHg, (a u

6

slučaju smanjene prohodnosti tube ovaj pritisak može da rasta i uvećava se na 50, 100,

200 mmHg pa i više) da bi se otvorio faringealni deo tube, i omogućila evakuacija viška

vazduha u predeo ždrela i izjednačio pritisak. Samo onda ako je pritisak vazduha sa obe

strane bubne opne jednak stvoreni su optimalni uslovi za njeno pravilno titranje, pri

čemu pritisak vazduha nesme biti istovremen sa spoljne i unutrašnje strane bubne opne.

Zato tuba mora biti zatvorena kako bi pritisak vazduha delovao na bubnu opnu

samo kroz spoljni ušni hodnik uva. U slučaju da je ona zatvorena duže vreme dolazi do

resorpcije vazduha iz srednjeg uva kroz njegov epitel, sniženje pritiska vazduha i

utiskivanja bubne opne prema unutrašnjem uvu što dovodi do sniženja sluha, pojave

šumova u uvu i nastanka bolesti. Eksperimentima je dokazano da za oko 2 sata pritisak

vazduha u srednjem uhu postaje jedva merljiv manometarski (nastanak vakuma).

Uobičajeno je da je tuba zatvorena ali se pri svakoj promeni pritiska u atmosferi ona

otvara kako bi izjednačila pritisak u srednjem uvu, što se postiže pomeranjem mišića

vrata u toku gutanja i zevanja. Za normalnu funkciju bubne opne, slušnih koščica i

uklanjanje sekreta nakupljenog u srednjem uvu, od velikog značaja je stanje prohodnosti

Eustahijeve tube.

Funkciju E.tube mogu poremetiti različiti faktori među kojima su najučestaliji;

- akutna infekcija gornjih disajnih puteva,( koja izaziva otok koji zatvara faringealni otvor

tube, ali i zbog otoka cele tube),

- iskrivljena nosna pregrada (Deviatio septi nassi) značajno otežava ventilaciju

- polipoza nosa, (stvaranjem prepreka u nosu I ždrelu remeti normalnu ventilaciju

E.Tube)

- upala sinusa, sa obilnom sekrecijom (podržavaju pojavu upale ždrelnog dela E.tube

koja je praćena njenim otokom i suženjem lumena)

- anomalije u položaju donje vilice (jer skraćuje tetivu mišića zatezača mekog nepca i

otežava otvaranje tube kod gutanja)

2. 5. Unutrašnje uho

U unutrašnjem uhu smešten je Kortijev organ, koji je ustvari najbitniji organ čula

7

sluha, jer pretvara zvučne talase iz spoljašnje sredine u nervne impulse i šalje ih dalje

putem kohlearnog nerva. U unutrašnjem uhu smešten je i organ čula ravnoteže, koji

informacije o promeni položaja glave i tela u prostoru takođe pretvara u nervne impulse,

koje šalje vestibularnim nervom u centralne strukture. Vestibularni i kohlearni živac se

ujedinjuju u vestibulokohlearni živac. Vestibulokohlearni nerv je 8. kranijalni nerv.

Slika 3. Unutrašnje uho

    Glavni deo unutrašnjeg uva je puđasto telo (kohlea). To je koščani, šuplji organ

ispunjen tečnošću (limfom). Pužasto telo je u stvari kanal uvijen u obliku puža Dužina

ovog kanala u pužui je 30-35 mm, i on je podeljen na 2 dela (gornji i donji) pregradom

koja se naziva bazilarna membrana. Nat oj membrani se nalazi Kortijev organ u kome je

smešteno oko 25000 krajeva (završetaka) glavnog slušnog nerva. Naizmenični pritisak u

tečnosti u pužu detektuje se pomoću nervnih završetaka, čije savijanje  dovodi do

pojave električnih impulsa koji se prenose duž nervnih vlakana (brzinom od oko 30 m/s)

do mozga i u centru za sluh stvaraju osećaj zvuka.

8

3. Prenošenje zvuka u kohlei

Zvuk se spoljašnjim uvom prostire do bubne opne. Treperenje bubne opne se,

posredstvom slušnih košcica i ovalnog prostora prenosi na perilimfu scale vestibuli.

Kako je perilimfa nestišljiva to se pritisak preko scale tympani prenosi do okruglog

prozora koji se ispupčava ka srednjem uvu. Ove oscilacije perilimfe dovode do oscilacija

bazilarne membrane. Oscilovanjem, bazilarna membrana potiskuje ćelije sa dlačicama

ka tektorijalnoj membrani, pri čemu dolazi do njihovog savijanja. Savijanje najveće

dlačice (kinocilije) ka manjim dlačicama (stereocilije) dovodi do hiperpolarizacije

receptorskih ćelija, dok savijanje u suprotnom smeru dovodi do hipopolarizacije

receptorske ćelije. Oscilujuće pomeranje bazilarne membrane dovodi do intermitentnog

oslobađanja neurotransmitera u sinapsama receptorskih ćelija sa ćelijama kohlearnog

nerva, tako da i ćelije kohlearnog nerva okidaju akcijske potencijale intermitentno ( ne

stalno).

4. Slušni put

Kohlearna nervna vlakna prave sinapsu sa neuronima drugog reda u kohlearnim

jedrima u produženoj moždini. Odatle se neuroni drugog reda delimično ukrštaju i idu

kontralateralnim lateralnim lemniskusom, a delimično ne ukrštena putuju ipsilateralnim

lateralnim lemniskusom do medijalnog kolenastog jedra. Odatle neuroni stižu do

primarne slušne kore velikog mozda koja se nalazi u temporalnom lobusu mozga to

znači da se sluh projektuje bilateralno, tj. iz jednog uva informacije stužu u obe moždane

hemisfere. Kao i kod drugih senzoričkog nervnog sistema, prenos informacija veoma

precizan, tonotopski, tj.svaki deo Kortijevog organa ima svoju prezentaciju u slušnoj kori.

9

5. Razlikovanje jačine i visine zvuka

Jačina zvuka (glasnost) se detektuje na nekoliko načina. Prvo, porastom jačine

zvuka pojačavaju se vibracije bazilarne membrane, što za posledicu ima povećanje

generatorskg potencijala i povećanje frekvence okidanja akcijskog potencijala na

kohlearnim nervnim ćelijama. Drugo, sa porastom jačine zvuka dolazi do vibriranje veće

površine bazilarne membrane i podraživanja većeg broja receptorsih ćelija sa

dlačicama. Visina zvuka se određuje na sledeći način, bazilarna membrana u pužu

nema svuda jednaku širinu, pri bazi puža je najuža, oko 100 µm, a kako se ide ka vrhu

širina se povećava, najšira je na vrhu oko 500 µm.

6. Bolesti i poremećaji čula sluha

Oko 10% stanovništva u industrijskim zemljama ima značajna oštećenja sluha.

Oštećenje čula sluha mogu izazvati zvučni signali jake zvučne energije (jačine zvuka),

ali čak i dugoročno izlaganje zvučnim signalima srednje jačine (oko 70 decibela) može

dovesti do oštećenja sluha.

U starosti se javlja staračko oštećenje sluha poznato kao presbiakusija. On počiva na

izumitanju ćelija čula sluha u unutrašnjem uvu.

Spoljašnje uvo je podložno infekcijama. Izazivači zapaljenja spoljašnjeg uha ili

otitisa ksterna su najčešće razne bakterije ili gljivice. Kod hroničnog zapaljenja može

doći i do razaranjakolnih koštanih struktura, tada nastaje holesteatom. Ukoliko

zapaljenje zahvati mastoidnu upljinu radi se o mastoiditisu. Takođe i u srednjem uvu

može doći do zapaljenja. Ovo zapaljenje često zatvori Eustahijevu tubu, koja ima ulogu

u ”provetravanju” srednjeg uva. Usled toga se zapaljenski produkti (tečnost)

nagomilavaju u bubnoj duplji i pritisak u njoj raste. Ovakvo zapaljenje se zove kateralno

ili katar. Ono vremenom može dovesti do perforacije bubne one, nakon čega se tegobe

smanjuju jer tečnost otiče, a pacijenti osećaju olakšanje. Zapaljenje srednjeg uha se

10

često javlja kod dece. Usled raznih procesa može dođi do okoštavanja slušnih koščica ili

cele bubne duplje i unutrašnjeg uha. Ovo oboljenje se zove otoskleroza, a usled fizičkih

trauma npr. eksplozija takođe može doći do oštećenja bubne one srednjeg i unutrašnjeg

uha.

Oštećenja unutrašnjeg uha mogu biti posledica neke infekcije (otitis interna),

traume ili upotrebe nekih lekova. Kao posledica može se javiti oštećenje sluha, gubitak

sluha i zujanje u ušima (tinitus). Pošto je i organ čula ravnoteže smešten u unutrašnjem

uhu može doći i do vrtoglavice.

Akutne infekcije gornjih disajnih puteva su jedan od najčešćih uzroka

poremećaja funkcije Eustahijevetube. Kao posledica infekcije dolazi do otoka sluzokože

nazofaringsa koji delimično ili potpuno sužava faringealno ušće tube, i najčešće dovodi

do otoka celom njenom dužinom, što ima za posledicu delimični ili potpu prekid

ventilacije srednjeg uva,preko nje.

Barotraumatski poremećaji uva, nastaju kod naglog uzdizanja ili naglog

spuštanja avionom, uspinjanja na brdo ili silaženje sa njega, u toku boravka i lečenja u

hipo i hiperbaričnim barokomorama itd. Ove aktivnosti dovode do poremećaja

izjednačavanja pritiska u srednjem uvu. Ukoliko se ove promene odvijaju postepeno uz

pretpostavku da bolestima nije narušena funkcija tube, nakon nekoliko akta gutanja,

dolazi do normalizacije ovog poremećaja. U protivnom kod naglih promena

barometarskog pritiska atmosfere, ili u uslovima narušene funkcije tube, može doći do

nastanka barotraumatske upale uva i pucanja bubne opne.

6.1. Aerootitis

Aerotitis (barotitis, barotrauma srednjeg uva), je poremećaj rada bubne opne i

drugih organa i tkiva srednjeg uva, uzrokovan disfunkcijom Eustahieve tube u toku

promene pritiska vazduha unutar i izvan srednjeg uva.Zbog disfunkcija Eustahijeve tube,

koji nastaje kada se njen kanal ne otvara tokom gutanja ili zevanja, javlja se razlika

između pritiska vazduha unutar i izvan srednjeg uva, što izaziva nelagodnost u uvu,

bolove i druge, najčešće, privremene probleme.

11

6.2. Kiseoničko uvo

Kiseoničko uvo je sindrom sličan barotraumatskoj upali srednjeg uva, a nastaje

kao posledica udisanja 100% kiseonika pod povišenim pritiskom kod pilota,

kosmaonauta i bolesnika koji se leče u barokomorama.

Simptomi su isti kao kod barootitisa, koji nastaje u momentu snižavanja pritiska u

barokomorama, kosmonautskim kapsulama ili kabinama aviona, ali za razliku od njega

"kiseoničko uvo" nastaje dva ili više časova nakon izlaganja 100% kiseoniku.

Bolesnik oseća bol, prvo jak, a zatim slabiji (koji ga budi iz sna ako je spavao),

javlja se nagluvost različitog stepena, zujanje u uvu i vrtoglavica. Otoskopskim

pregledom vidi se uvučena bubna opna koja kod jače reakcije može ličiti na akutnu

upalu srednjeg uva i praćena je kompresijom slušnih koščica.Uzrok pojave "kiseoničkov

uva" je stvaranje nepotpunog vakuma u srednjem uvu, zbog apsorpcije "zarobljenog"

kiseonika, (koji je u potpunosti zamenio vazduh u srednjem uvu u toku HBO) preko

sluzokože uva.

Slika 4. Poremećaj ventilacije srednjeg uha

Za nastanak „kiseoničkog uva“ od velikog značaja je stanje prohodnosti

Eustahijeve tube, čiji je osnovni zadatak regulacija pritiska, i uklanjanje sekreta

12

nakupljenog u srednjem uvu. Uobičajeno je da je tuba zatvorena ali se pri svakoj

promeni pritiska u atmosferi ona otvara kako bi izjednačila pritisak u srednjem uvu, što

se postiže pomeranjem mišića vrata u toku gutanja i zevanja. I pored toga što se uvo

dobro ventilira postoji mogućnost, poremećaja ovog procesa, kada zbog postepene

apsorpcije kiseonika dolazi do stvaranja vakuma (negativnog pritiska) u fazi nedovoljne

ventilacije srednjeg uva. Ova pojava se dešava ako pilot, kosmonaut ili bolesnik ode na

spavanje odmah nakon izlaganja 100% kiseoniku pod povišenim pritiskom.

Zato se pilotima i kosmonautima pre letenja, a bolesnicima pre lečenja

hiperbaričnom oksigenoterapijom (HBOT) obavezno obavlja otorinolaringološki pregled,

a nakon letenja-lečenja savetuje da najmanje dva sata ne odlazi na spavanje, posle

izlaganja 100% kiseoniku na uvećanom pritisku, kako bi se obezedila pravilna ventilacija

srednjeg uva i izbegla ova pojava.

Posledice se najčešće ne javljaju. Stanje se normalizuje za nekoliko dana uz

primenu kapi za nos (dekongestiva) i antibiotika. Međutim u težim slučajevima može

doći do pada sluha, dugotrajne vrtoglavice i veoma neprijatnog zujanja u uvu.

Nakon takvih stanja pilotima se privremeno zabranjuje letenje a bolesnicima lečenje u

barokomorama, koje se nastavlja nakon saniranja promena (u proseku za 3-7 dana )

13

7. Literatura

- Arthur C. Guyton John E. Hall Medicinska fiziologija, Savremena administracija,

Beograd 1999

- Dušan M. Mitrović, Sanja D. Mazić, Milos M. Petrović, Osnovi fiziologjije čoveka,

Cicero, Leskovac, 2009

- http://ocili.com/forum/arhiva

14