Da li je tolika tranziciona destrukcija – u Srbiji a i drugde - baš bila neizbežna? I šta dalje...

U ekonomskom životu dvadesetog stoleća promene su bile burne i, ako ne veće, a ono dinamičnije nego u bilo kom prethodnom. Ako bi za njega kao celinu bilo teško izdvojiti dve najznačajnije promene, za njegovu poslednju deceniju, za devedesete godine, dileme i nisu tako velike: u svetskim razmerama globalizacija je, bez sumnje, najšira promena, a u velikom broju post-socijalističkih zemalja Evrope tranzicija u tržišnu privredu je najteži i najznačajniji fenomen, ne samo ekonomski, nego i sociološki, (geo)politički i moralni.

Možda bi se moglo reći da je umesto reči fenomen trebalo upotrebiti pojam "promena" ili "proces". Ali, ti pojmovi, striktno uzevši, nisu sinonimi: pojam promene više odgovara "brzoj" a pojam procesa "sporoj", "postepenoj" privatizaciji. Budući da su mišljenja o njima bila i još uvek su kontroverzna, što će se videti iz daljnjih razmatranja, na ovom mestu je neodređeniji pojam “fenomen” prikladniji. Štaviše, ako su ranije nekome izgledale prejake, neodmerene reči nobelovca Džona Štiglica da je tranzicija u tržišnu privredu (kao i nekadašnje njeno napuštanje i orijentacija na centralno-planski sistem) “veliki ekonomski eksperimenti 1  danas, sa  problemima kroz smo morali proći, i još uvek prolazimo, one izgledaju čak i nedovoljno teške kvalifikacije.

a) Tranzicija socijalističkih, netržišnih privreda u tržišnu, jeste bila neizbežna, iznuđena, ali...

Tranzicione evropske zemlje, među njima i Jugoslavija, pre tridesetak godina, bile su na takvom nivou razvijenosti da su od strane Svetske banke (World Development Reports iz osamdesetih godina), po Gross Nationa Product (GNP), svrstavane u Midle-income countries. Pritom su neke od njih kvalifikovane kao netržišne industrijske ekonomije, a neke nisu (Rumunija, Jugoslavija, Albanija). Budući da u to vreme pojam zemalja sa tržištem u usponu (Emerging market economies) još nije bio lansiran i afirmisan, proističe da su one kao razvijenije, tretirane kao tržišne, mada to nisu bile. Bitne razlike u pogledu tržišnosti među nekadašnjim evropskim “socijalističkim” zemljama, u fundamentalnom smislu, baš i nije bilo. Mnogi će reći da je u tom pogledu bivša Jugoslavija, ipak, bila izuzetak, što je samo formalno tačno, formalno zbog toga što je i njena ekonomija bila netržišna, samo na drugačiji način. No o tome se govori na mnogim drugim mestima na ovom sajtu.

Ovde smatramo relevantnom činjenicu da su evropske “socijalističke”, netržišne ekonomije u šezdesetim i sedamdesetim godinama bile na približno istom, ili čak višem nivou razvijenosti od mnogih evropskih, a pogotovo vanevropskih zemalja, a danas, nakon tranzicije – vidimo gde su. Već u osamdesetim godinama, veći deo evropskih pa i vanevropskih “nesocijalističkih” zemalja, rapidno su napredovale, dok se većina “socijalističkih” evropskih zemalja, uključujući tu i bivšu Jugoslaviju, razvijala znatno sporije.

To je već tada govorilo da nešto nije bilo u redu s njihovim privrednim (i političkim/društvenim) sistemima tako da su morale/htele ući u tranziciju – promenu svojih privrednih, političkih i društvenih sistema. To vredi i za Srbiju, bez obzira na to što se, sada kad se vide rezultati tranzicionih procesa, kod mnogih javljaju sumnje i sve glasnije postavlja pitanje: da li je ta neminovnost vredela i za

nju. Mnogi tekstovi i faktografija i na ovom sajtu govore da nesumnjivo jeste, s tim što takva tvrdnja dobija na verodostojnosti tek kad se – a to je nužan analitičko-metodološki postupak – razdvoje dva aspekta/pitanja:

(1) da li je tranzicija bila neizbežna, tj. da li je dotadašnji netržišni sistem neizbežno morao biti preveden u tržišni, i

(2) na koji način je to trebalo i moglo da se izvrši da bi se destrukcija privrede i društva svela na najmanju, tj. samo neizbežnu meru.

Odgovor na prvo pitanje – da li je tranzicija u tržišnu privredu bila nužna i neizbežna – danas je, nesumnjivo, potvrdan. Kažem danas, jer je sada mnogo više poznato koliko su netržišni sistemi bili neefikasni i skloni samourušavanju. Kad se uzme u obzir da osamdesete godine još nisu bile informatičko vreme, vreme visokog stepena transparentnosti, onda se mogu uzeti kao dosta pouzdane naknadne informacije da je samo mali broj ljudi pouzdano znao pravo stanje stvari u “vodećoj socijalističkoj zemlji”. Prema nekim izvorima gotovo jedini u bivšem SSSR-u koji je bio sasvim upućen u to pravo stanje stvari, bio je Jurij Andropov, šef KGB, a kasnije, u kratkom periodu Generalni sekretar KP SSSR-a. Naravno ni sada se još uvek ne znaju sve relevantne informacije, ali se zna mnogo više o tome da je da državni socijalizam, tj ekonomski razvoj u njemu,  zasnovan na centralno planskom privrednom sistemu, malaksavao i da više nije bio u stanju da obezbedi konkurentnost kakvu je nametao tadašnji bipolarni svet. Ako je to tako, a mnogi podaci, pa i oni koje u nastavku iznosimo, govore da je glasnost, perestrojka i sve što je prethodilo raspadu SSSR i tranziciji njegovih članica, bila neminovnost, a ne dalekovidost i sloboda izbora Gorbačova i drugih. Slična je situacija bila i u bivšoj SFRJ i Srbiji o čemu govore i ocene i faktografija u mojoj knjizi “Ekonomska kriza i društvena reforma” pisana u pred tranziciono vreme (1989), čiji rimejk (remake)  je prezentovan na ovom sajtu kao zasebna kategorija/blok.

b)... pitanje tranzicione strategije zasnovane na neoliberalnoj Market fundamentalism filozofiji, kompilirane u Vašingtonskom konsenzusu – uvek je bilo više nego problematično

Drugo je pitanje kako se  Zapad u tadašnjoj iznenadnoj situaciji snašao i ponašao. Sve ukazuje - pa i ispovest formalnog autora Vašingtonskog konsenzusa (v. endnote) John Williamson2, 3, 4 - da je Zapad u toj situaciji bio zatečen i da se “snašao” improvizacijom u tom smislu da su (tačnije prozapadne međunarodne finansijske institucije sa sedištem u Vašingtonu) postigle konsenzus da ono što im se našlo pri ruci – a to je bio koncept ekonomske politike za potrebe ostvarivanje stabilizacije u zemljama Južne Amerike pod imenom “Woshingotn consensus” promovišu kao panaceju i za tranzicione procese. Tu kompilaciju utrapile (preko “zapadnih propagandista” – Stiglitz) evropskim tranzicionim zemljama u kao osnovu tranzicione strategije.

Većina tadašnjih tranzicionih zemalja je prihvatila taj koncept i sprovodila po njegovim uopštenim smernicama (u raznim modalitetima) tranzicione promene svojih netržišnih i “socijalističkih” sistema u tržišne i kapitalističke sisteme. Dakle, bez bilo kakvog karikiranja, jedan stabilizacioni koncept koji se upravo tada, sticajem okolnosti našao u Vašingtonu, je upotrebljen kao receptura za tranziciju, tj. za mnogo krupnije, sistemske, ekonomske i političke promene na drugom kraju sveta. Nemoguće je oteti se utisku da se rezonovalo lakonski: “Nema vaze, primenimo ovo što imamo pri ruci; do promena u smislu destrukcije onoga što je do sada tamo postojalo će sigurno doći, a šta ćemo

dobiti – videćemo i pomoći ćemo da te zemlje izađu na kraj sa problemima koji će nastati”. Važnija je, verovatno, bila ocena da se ne sme propustiti šansa da se ostvare dugo željeni geopolitički ciljevi, koji su toliko jasni da ih i ne treba posebno explicirati.

I tako je, i s te strane, bilo je “obezbeđeno” da tranzicija u Evropi može početi, i to s uverenjem nosilaca vlasti u tim zemljama da su, eto, baš oni predodređeni da sruše netržišni socijalizam i da uspostave efikasnu tržišnu privredu i novo demokratsko društvo. A nije bilo mnogo onih, čak ni u samom SSSR-u, koji su znali da je zapravo do velikih promena moralo doći, da su dotadašnji socijalistički, netržišni sistemi pali kao “zrele kruške”, i da tu nije bilo mnogo slobode izbora.

Budući da receptura Vašingtonskog konsenzusa, ili tačnije receptura “tržionog fundamentalizma”, insistirala da se u suštini “jedan te isti lek” primenjuje na, po mnogo čemu “različite zemlje-bolesnike”, jasno je da su rezultati nužno morali biti različiti. Dobijeno stanje je drastično je promenilo pred tranzicionu sliku i odnose u ovom regionu. Toliko mnogo da neke zemlje mogu da kažu: ”Da, bilo je teško to sve promeniti što smo promenili, ali se isplatilo: naša perspektiva je sada dobra”. Ali, i da u drugima reč tranzicija je postane profana, faktografija rezultata toliko sumorna da u vazduhu visi pitanje: “Šta dalje, kako se oporaviti i dalje razvijati”.

Nažalost, Srbija je u ovoj drugoj kategoriji, i zbog toga, hteli ili ne, sve podleže preispitivanju, ne toliko da bi se našao krivac nego zbog toga da se razotkriju zablude i na taj način doprinese nalaženju rešenja za pitanja šta i kako dalje.

c) Nova,  heterogena slika post-tranzicionog regiona Evrope – kratka osvrt

Numerička faktografija sadržana i u I i II delu ovog tranzicionog kompendijuma, pokazuje ono što je te danas opšte poznato: da je famozna tranzicija izazvala velike probleme i traume u zemljama Centralne i Istočne Evrope i Balkana.

Naime, iz mnogih tabela na ovom sajtu jasno se vidi da su tranzicione promene, zaista,  bile velike u gotovo svim zemljama I, što je posebno važno, veoma diferencirane. A to je dovoljan razlog, posebno sa stanovišta Srbije, da se fenomen tranzicije barem u kratkim crtama analizira. 

(1) Na prvoj analitičkoj rani postavlja se pitanje da li se i sa današnje vremenske distance, ili drugačije rečeno, i sa gorkim, štaviše traumatičnim iskustvima, koje je imala većina tranzicionih zemalja, može i dalje tvrditi da je fenomen tranzicije u tržišnu privredu bio optimalna opcija. Ili, da to kažem na direktniji način, u obliku alternativnog pitanja: da li je tranzicija iz netržišnih u tržišnu privredu bio istorijska nužnost? ili je to bio fenomen generisan spolja od strane zemalja suparničkog ideološkog i geopolitičkog bloka? ili je, pak, bio sloboda izbora samih tranzicionih zemalja, tačnije rečeno, društveno i politički dominantnih snaga u njima? Ta pitanja, možda, nisu podjednako aktuelna za sve zemlje veoma šarolikog tranzicionog korpusa, ali je veliki broj ljudi sklon da ih postavljaju barem sami sebi, prvenstveno imajući u vidu zemlje bivšeg SSSR-a, pogotovo Rusiju i nekoliko drugih velikih zemalja koje su nastale dezintegracijom SSSR-a, a zatim i neke druge ogromne zemlje kao što su Kina i Indija.

 (2) Na drugoj analitičkoj ravni se postavlja pitanje zbog čega je Zapad optirao, a veliki broj, prvenstveno evropskih tranzicionih zemalja, prihvatio stanovište da tranziciju treba ostvarivati po recepturi famoznog Vašingtonskog konsenzusa i

tržišnog fundamentalizma. Naime, dosta brzo se pokazalo da ta receptura ne daje optimalno moguće rezultate, budući da se u nekim zemljama bolje pokazali alternativni koncepti. A i zbog toga što Vašingtonski konsenzus iako jeste bio konsenzus unutar oficijelnih institucija, ali su u stručnim i naučnim krugovima i U.S. i drugih zemalja, od samog početka bili veoma  izraženi alternativni predlozi i zalaganja.

(3) Na trećoj ravni analize treba istražiti zašto je tranzicija,  iako je sprovođena, barem u načelu, po istom konceptu, dala veoma različite rezultate od zemlje do zemlje, kao što se može videti već iz gornje tabele, a mnogo detaljnije iz faktografije u napred navedenom i linkovanom šireg članka na ovom sajtu. Ti rezultati su toliko različiti da se, barem u nekim slučajevima, ne može reći da je uspešno sprovedena tranzicija iz netržišne u tržišnu privredu. Istina, fenomen tranzicije je privedu svake zemlje bitno promenio, ali je u nekim slučajevima samo odveo u drugačiji, ali i dalje netržišni i neefikasni sistem. Ili bolje rečeno u drugačiji nesistem. Na žalost, izvesno je da je baš tako u Srbiji. Zbog toga se ne može izbeći krajnje neprijatno analitičko razmatranje ne sledećoj ravni.  

(4) To razmatranje na četvrtoj ravni u suštini se svodi na pitanje: šta i kako dalje? Ili, drugačije rečeno: budući da u Srbiji nije položen ispit iz tranzicije u tržišnu privredu ni u devedestim godinama, i da je nakon 2000. godine Srbija “pala i na popravnom”, predstoji neminovnost da se mora “ponavljati godina”. Ostavljajući po strani vokabular metafora, nužno se nameće obaveza da moramo osmisliti put i naći način da izgradimo efikasnu tržišnu privredu. To podrazumeva izgrađivanje ne samo održive makroekonomske stabilnosti i ostvarivanje tu i tamo ponekih ušteda u javnoj potrešnji; štaviše, čak ni izgrađivanje tržišnog sistema u užem smislu u smislu kako je ranije shvaćano nije uspostavljeno. Danas je jasno da je izgrađivanje efikasne tržišne privrede mnogo širi, kompleksniji zadatak. Njegovo izvršavanje nužno zadire u mnoga fundamentalna pitanja celokupnog ne samo ekonomskog, nego i društvenog ambijenta – a to znači i sociološkog, političkog, pravnog, pravosudnog, moralnog... ambijenta. Bez uspešno apsolviranih svih ovih “predmeta” ne može biti ni efikasne tržišne privrede a to znači ni oporavka i razvoja. Teško da je to moguće i “sa Evropom”, kako to mnogi vole da kažu. Kad implicite kažem sa Evropom - možda, onda ne mislim (ili ne prvenstveno) da rešenje može biti u obilju sredstava iz pretpristupnih fondova i sredstava iz drugih izvora koja bi mi koristili za održavanje nivoa potrošnje bez povećanja proizvodnje; ili zbog olakšanog izvoza na EU tržišta budući da i nemamo adekvatnu (kvantitativno i kvalitativno) ponudu takvih roba. Naprotiv, relativiziranje upotrebom reči “možda” želeo sam da potenciram, blago rečeno bojazan, da li, s naše strane gledajući, možemo:

- da (preduzetnici pojedinačno ili udruženi, u šire asocijacije... država) ponudimo efikasne investicione programe;

- da li možemo da reformišemo/izgradimo tržišne institute i institucije – na ne papiru ili u sudskom registru, nego u delotvornoj praksi;

- da li možemo da izađemo na kraj ne samo rasporostranjenim organizovanimm kriminalom, nego sa još rasprostranjenijom praksom, iako u naizgled blažoj formi netržnih ingredijenata: praksi rent seekinga (traženje povlastica, ili u narodskom prevodu “leba bez motike”), reketiranja, podmitljivosti...

Najzad, mada ne i na poslednjem mestu, da li možemo da reformišemo državu i u užem i širem smislu, jer je to conditio sine qua non da imamo tržišni a ne

“višepartijski privredni sistem” (a svako ko razume – shvatiće na šta mislim..) I još mnogo drugog što se podrzumeva i bez eksplcitnog nabrajanja.

Ako, pak posmatramo i sa druge strane, kad sam rekao da sa Evropom možda možemo uspeti, mislio sam, najpre, na to da bi nas ona možda mogla da “pritisne” da ostvarujemo neophodne kriterijume pridruživanja - ne formalno nego stvarno - o kojima se govori u drugim člancima na ovom sajtu.

Ali... nažalost i to ali... “Možda” sam stavio i zbog toga što će se tek videti da li nas oni među koje hoćemo, iskreno žele... I po koju cenu. A u zavisnosti od toga, da li će postojati spremnost/mogućnost da tu cenu/uslove platimo, odnosno ispunimo... I ovde ponavljam: ko razume – shvatiće!!

U protivnom, ako nam “neka viša sila” ne bude “stajala nad glavom”,  male su šanse da mi sami – naše političke, poslovne i stručne strkture – uopšte možemo odgovoriti velikom izazovu zvanom efektivno uspostavljanje efektivnog tržišnog sistema (ali ne laissez faire „korisne fikcije“ budući da taj koncept živi samo udžbenicima ali „ne stanuje“ više nigde na zemaljskoj kugli“); a bez efektivne i efikasne tržišne time ne može se nadati ni oporavku i razvoju.

I da završim iskrenim pledoajeom da se već jednom shvati: finansije i starana ulaganja, i kad bi ih bilo u izobilju (a neće), ne mogu učiniti ništa u netržišnoj privredi kakva je danas u Srbiji. 

1"Ovaj vek obeležila su dva velika ekonomska eksperimenta. Rezultat prvog eksperimenta, socijalizma, koji je u najekstremnijem obliku započet u Sovjetskom Savezu 1917, sada je jasan. Drugi eksperiment je kretanje u obrnutom smeru - od socijalističke prema tržišnoj privredi... jedan od najznačajnijih ekonomskih eksperimenata svih vremena, masovna i relativno iznenadna promena pravila igre." - Deo uvodnog stava glavnog izlaganja za godišnju konferenciju Svetske banke o ekonomskom razvoju, koja je održana 28-30. aprila 1999. godine, pripremljenog od strane Joseph E. Stiglitza, tada višeg potpredsednika i glavnog ekonomiste Svetske banke. 2Moises Naim (1999) Fads and Fashion in Economic Reforms: Washington Consensus or Washington Confusion? Foreign Policy Magazine, October 26, 1999, Working Draft of a Paper Prepared for the IMF Conference on Second Generation Reforms, Washington, D.C.3John Williamson (2002) DID THE WASHINGTON CONSENSUS FAIL?, Outline of remarks at the Center for Strategic & International Studies, November 6, 20024Fundación CIDOB for a conference “From the Washington, Consensus towards a new Global Governance,” Barcelona, September 24–25, 2004.

Oznake:

tranziciona destrukcija, u Srbiji, i drugde, Jurij Andropov, šef KGB, Gorbačov, heterogena slika, post-tranzicionog regiona, nobelovca Džona Štiglica, veliki ekonomski eksperiment, "socijalističke" netržišne ekonomije, nakon tranzicije, vidimo gde su, u bivšem SSSR-u, Generalni sekretar KP SSSR-a, gotovo jedini , bio sasvim upućen, neminovnost, a ne dalekovidost, sloboda izbora, Gorbačova, tranziciona strategija, neoliberalni Market fundamentalism, kompilirani Vašingtonski konsenzus