DEO PRVI

U KOJEM SE UPOZNAJEMO S NEKIM OD NAŠIH GLAVNIH AKTERA

„Već celu nedelju nebo nad Londonom biva krvavocrveno u podne. Imamo ovde izveštaje iz svih kutaka našeg kraljev-stva. Izveštaje o olujama čija je grmljavina toliko glasna da izaziva gluvoću i čije munje pogađaju crkve i tornjeve, ali ne padne ni kap kiše.”

– 1602 –Mart.Dvorac Hempton.Engleska.

„Gledajte i ovo...”

„Gde li sam ga stavio?”

„A, da. Vidite. Zemljotre-si su prodrmali naš grad Jork. Močvare su prepla-vljene. A na osnovu ovog što vi velite, nešto slično se zbiva širom Evrope – možda čak i širom sveta.”

Da, ve-ličanstvo. Verujem da

je tako. Ser Nikolase, vi shvatate da na dvoru ima onih što tvrde kako ovo – {kah! kah!} – znači da nam predstoje poslednji dani. Da će svet

uskoro progutati oganj i tmina. Šta kažete

na to? Je li?

Veličan-stvo, bojim se da Armagedon baš i nije moj

resor.

Ah, evo i dobrog dok-tora. U pravi

čas.

Šta onda vi kažete, dobri moj doktore? Zar je ovo

zaista smak sveta?

Vaše veličanstvo. Svakako se sprema nešto

nepodesno. No da li je to Sudnji dan ili ne, to već nije na

meni da kažem.

„A o danu tom i času niko ne zna",

zar ne?

Ako nije na vama da kažete, onda vas plaćamo ni za šta, a kraljevska ri-

znica nije nepresušna, doktore.

Da li se vas dvojica već znate?

Ne mogu reći da sam imao

tu čast...

Ne. Ali ne sum- njam da znate jedan

za drugoga.Doktore

Stivene Strejndžu, kraljičin vidaru, upoznajte

ser Nikolasa Fjurija, koji je...kako uopšte glasi vaša zvanič-na titula, ser Nikolase? Neka, bolje ćutite. Samo biste rekli

da vas ne plaćamo dovoljno.

Ser Nikolas je naš obaveštajac, doktore. Na njemu je da raspliće i kori- sti sve te urote i protivurote, sve

te šaptaje i bodeže u tami. I vrsno obavlja svoj posao.

On je glavni krivac

što smo mi još kraljica, i što smo izbegli bar stotinu aten-

tata.

S ponosom vas služim, veli-

čanstvo.

Ponos vodi u propast, ser

Nikolase.

{kah kah kah}

Doktore, recite ser Nikolasu ono što ste jutros

predočili dvoru.

Da, veli-čanstvo.

Najpre, moram napomenuti

da postoje izvesne lini-je komunikacija što su na raspolaganju onima koji, poput mene, proučavaju mistične veštine. Ne

mogu vam ih otkriti...

Dobri moj dok-tore, mogu vam na-

vesti svakog stranca s kojim ste progovo-

rili u proteklih pet godina.

Postoje svakojake vrste go-vora, ser Nikolase, i ne mogu

ih sve prisluškivati vaši špijuni i glavoseče.

Dosta, Strejndžu.

Kažite mu ono što ste meni

rekli.

Postoji nešto – nisam

siguran šta, ali nešto...moćno. Nešto opa-

sno, bar ja tako verujem. U svetom gradu Jeru-salimu. Ponudili su mi da ga uzmem na ču-

vanje, a ja sam prihvatio.

Ukolikobi to palo

u pogrešne ruke, to bi bilo pogibeljno po Englesku. Možda

čak i po ceo svet.

A vi ne znate kakva je stvar po-

sredi?

Rekao bih da je oružje. No nisam siguran. Ali mora-mo ga zaštititi na

putu dovde.

To već mo-žemo.

U redu, onda. Gotovi smo. {kah kah} I nadajmo se da to neće biti smak sveta, zar ne, ser Nikolase? I dobri

doktore?Ili makar

da mu ne dođe kraj pre no

meni.

Obojicivam želim laku noć.

Ima onih što vele kako se

veličanstvo prosto uplašilo od nekoliko

gadnih oluja.Jeste li i vi među njima?

Još se nisam odlučio.

A šta vi kažete, doktore?

Ove oluje nisu nimalo prirodne.

Hmmm. Ako sesvetu zaista bliži kraj,

može li nas zaštititi vaše templarsko blago?

Nisam vam pomenuo templare,

ser Nikolase.

Niste. Niti ste pomenuli da će vam Starac lično doneti

to blago.

Vidite? Ipak neka vajda od tih mojih doušnika i glavoseča. Ali ako ja znam za to, onda bih se kladio da za to znaju i Španci, Portu-

galci i Rusi.Niko od njih

ne zna šta je po-sredi, ali znaju da

ga žele.

Ja idem u Vestminster, gde ću porazgovarati sa čovekom kome će biti povereno da donese

tu vašu tajnovitu kutiju u London.

A ja idem svome domu u selu Griniču. Laku noć.

Imam štošta da priupitam svoje

ogledalo.

Najviša kula u dvorcu inkvizicije. Domdanijel. Španija.

Juče su spalili jednog Jevrejina. Krio je da je Jevrejin – njegovi dedovi su se preobratili u hrišćanstvo ne bi li ostali u Španiji – ali ipak nije radio na šabat, niti je jeo svinjetinu, a po tome su ga i otkrili.

Čak sam ga i ovde gore namirisao kako gori.

Najpre to beše smrad dima drveća zapotpalu i spaljene kose, a zatim mirispečenog mesa. Čuli su se i vrisci. Zazivao je svog Boga da ga zaštiti.

Moji tamničari su mi rekli – kao da to uopšte nije važno – kako je sinoć jedan jeretik umro tokom mučenja. Bili su razočarani. Protraćena smrt.

Mene nisu mučili. Makar ne fizički.

Ostavili su me ovde, okovanog u ovoj kuli, gde mogu da osetim vetar na licu i koži. Ponekad mi postavljaju pitanja.

Postavljaju ih kao da su mi prijatelji što se raspituju za moje zdravlje i život:

Ko me je skrivao dok sam odrastao? Ko me je štitio? Jesam li poljubio đavola u stražnjicu pre no što su mi izrasla krila? Imam li prijatelje koji su veštičjeg soja?

Poživeo sam skoro sedamnaest godina. Sutra ću umreti. A najviše me boli slede-će: to što ću umre-ti na tlu. To što se nikad više neću vinu-ti u nebesa da ple-šem, da se smejem, da letim...

Ili, bolje rečeno: to što ću, kad se po posled-nji put vinem u nebe-sa, biti tek pepeo.

Mavrova glava. Krčma u Vestminsteru.

Otpevaj još jednu!

Svakako, dobra moja gospodo. Žel’te li da čujete neku naro-

čitu pesmu?

Znaš li Baladu o Fanta-

stičnom?

Ta kakav bih to trubadur bio da

je ne znam?

Četir’ smele duše pođoše u

neznane vode penušave, na „Fantastičnom” za-

ploviše van pogleda...

Jedan beše kapetan, drugi

krvi plave, treći mladimačevalac usijane glave,

a poslednja beše gospa bleda –

prebleda...

... posled- nja beše

gospa bleda.

Hej! Metju! Dam ti groš da ne pevaš tu baladu! Budalo prokleta, ta pesma

sluti na zlo!

Pusti tog sirotog slepog gorštaka na miru. Samo po-

kušava da zaradi dovoljno za konačište.

Ponoviću: da kraljica ima naslednike, svet ne bi bio u ovakvom grdnom sta-

nju u kakvom jeste. Ako ti tako kažeš.

Pa i kažem.

Hej momče. Šta si to pro-

našao?

Pauka, gospodaru. I to baš

zanimljivu zverku. Gle, vidite kako mu se

trup sjaji...

PIH!

Pitere? Da li je naša soba sprem-

na?

Ovaj... jeste, ser Nikolase.

Dobro. Pa, gospodo, ako nema te

pesme koju želite čuti, idem ja u potragu za krčmom gde će

biti zahvalni da čuju malo muzike.

Ovuda, gospo-

do.

Ognjište nije upaljeno.

Mračno je, gospo-daru, baš kao što

je vaš mali i tražio.

Svaka čast, krčmaru. Ne želimo da nas iko uznemirava.

Eto. Sad zamanda-li vrata, Pitere. A ja ću zagasiti

fenjere.

Ali, gospo-daru! Ako su

vrata zamanda-ljena, kako će naš

čovek doći do nas?

Ne brini ti za to. Doći

će on.

Brrr. Ovamo gore nam niko ne

može doći, go-spodaru, osim možda samog

đavola.

Ako je đavo onaj ko se drzne kad se drugi

ustručavaju, onda ću drage volje igrati đavola u ovoj

predstavi, momče.

A ko si pa ti?

Ime mu je Piter Parkoa. On je moj novi

pomagač u sekretarijatu. Smeš da pred njim zboriš

kao što bi i da smo nasamo.