U savremenoj filozofiji morala deontologija se najee primenjuje za odnose moralnih koncepcija koje podravaju primarne etike principe prava i pravde, uzimajui u obzir prirodu obaveza (prava) i prirodu vrednosti (dobra). Ova moralna koncepcija je nekonsekvencijalistika, budui da se zasniva na glediu po kome naa obaveza ili dunost da izvrimo ili da se uzdrimo od vrenja nekih postupaka ne zavisi od posledica koje ti postupci izazivaju, ve se oslanja na univerzalnu pravda dunostima pojedinaca da zadovoljavaju legitimne potrebe drugih.Deontoloka teorija (etika) racionalno opravdava stavove koji predstavljaju dunosti: ljudi treba da potuju svoje obaveze i dunosti kada analiziraju etiku dilemu. Grka re don oznaava dunost, to znai da se dontoloko razmiljanje zasniva na ideji da je pojednac duan da uini odreene stvari i da ne uini odreene stvari. Deontolog posmatra akciju u sebi, odluujui, pri tome, da li je je ona obavezna ili zabranjena. Pravila su obino izraena negativno ne lai, ne kradi, ne teti drugima, ili pozitivno dri se obeanja, tretiraj sve osobe kao bia s pravima, govori istinu. Deontolog, dakle, smatra da je neto pravo ili krivo u samom aktu.Nemaki klasini filozof Imanuel Kant najznaajniji je deontoloki mislilac. Kant je uspostavio pravila moralnog delanja nazvana kategorikim imperativima, koje treba da slede svi ljudi. Kao osnovni etiki stav, kategoriki imperativ titi slobodu svakog pojedinca. Moralni zahtevi trae bezuslovno vaenje jer su tu uvek u pitanju i interesi drugih ljudi. Jedino dobro bez ogranienja je dobra volja, koja je dobra sama po sebi. To je ona volja koja sebi ne moe protivreiti ni kada postane opti zakon; ona nosi svrhu u sebi, a to je ispunjenje dunosti (oseaj obaveznosti da se deluje onako kako to zahteva moralno naelo). Dobra volja je, dakle, dobro po sebi, bez ikakvih ogranienja, koje ima jedinu svrhu ispunjenja dunosti odnosno potivanje zakona.Moralno delovanje se zasniva na samokontroli, jer svaki ovek ve ima a priorni zakon koji nareuje kako da se ponaa. Taj moralni zakon Kant naziva kategorinim imperativom. Kant je dao vie definicija kategorikog imperativa. Jedna od tih je: Postupaj prema maksimi koja je u staju da u isto vreme uini samu sebe optim zakonom30, dakle, radi tako da princip tvoga rada moe postati princip rada svih drugih. Mada svaki ovek ima u svojoj svesti moralni zakon, od njegove volje zavisi hoe li ga potovati ili ne. Tako je moralni zakon uslov praktinog uma (odgovara Aristotelovom pojmu praktine mudrosti).Tek kod Kanta i tek s nemakim filozofskim jezikom termin um dobija relativno jasno znaenje, ukazuje akademik M. Markovi. Od tada se se ovim pojmom oznaava jedna odreena duhovna specifina delatnost, razliita od svih drugih oznaenih terminima logos, nus, ratio, intelectus, duh, Mind, Geist, ideja, itd.). Kant je prvi u istoriji filozofije uveo bitnu razliku izmeu razuma i uma. Razum je analitian i apstraktan, a um je izvor apriornih principa kojima se povezuje i utemeljuje celokupno nae saznanje i volja. Stoga Kant razlikuje teorijski i praktiki um. Za razliku od teorijskog uma, ije pojmove i naela primenjuje, praktiki um ima primat jer za njega ima praktiki realitet i ono to je teorijski nesaznatljivo (sloboda, bog i besmrtnost due). itava spoznaja se zasniva na a priornim kategorijama i prolazi kroz tri stepena, a to su ulna, razumska i umska spoznaja. Sedam pravila (dunosti) deontoloke teorije:DUNOSTI dunosti vernosti (drati se obeanja, govoriti istinu) dunosti odtete (nadoknaditi tetu koja je prouzrokovana nezakonitim radnjama) dunosti zahvalnosti (vratiti usluge koje nam drugi ine) dunosti pravde (osigurati da se dobra raspodeljuju prema zaslugama) dunosti injenja dobra (raditi sve to je u naoj moi da bismo poboljali stanje drugih) dunosti samopoboljanja (poboljati nae spostveno stanje, vrlinu i inteligenciju) dunosti neinjenja zla (izbegavati da nanosimo tetu drugima)Kantovo delo Zasnivanje metafizike morala, posveeno je pitanju: Kako glasi najvii moralni zakon? Taj zakon, odnosno kategoriki imperativ, izloen je u nekoliko meusobno manje ili vie razliitih formulacija. Odnos kategorikog imperativa i etikog opravdanja moe se tumaiti kroz dve formulacije: formulaciju univerzalnog prirodnog zakona i formulaciju humaniteta kao svrhe po sebi.Prema formulaciju univerzalnog prirodnog zakona najvii moralni zakon nam nalae: Postupaj tako kao da maksima tvog postupka pomou tvoje volje treba da postane univerzalni prirodni zakon31. Drugim reima, on nam nalae da svagda postupamo tako da se maksima naeg postupka moe univerzalizovati zato se on naziva i princip ili kriterijum univerzalizacije.Formulacija humaniteta kao svrhe po sebi glasi: Postupaj tako da ti ovetvo u svojoj linosti kao i u linosti svakog drugog oveka uvek upotrebljava u isto vreme kao svrhu, a nikada samo kao sredstvo. U ovoj formulaciji kategoriki imperativ nam nalae da u odnosu prema drugima uvek uzimamo u obzir i njihova legitimna oekivanja, elje, potrebe, namere, svrhe, interese.Nadalje Kant uporeuje svoj moralni zakon sa zvezdanim nebom i kazuje da, to se vie bavi razmiljanjem o tim dvema stvarima, to mu duu ispunjavaju sve veim divljenjem i strahopotovanjem; dakle, zvezdano nebo iznad mene i moralni zakoni u meni. U svakom oveku postoji moralni zakon koji je beskrajan i inspirativan, ba kao to je i zvezdano nebo, i uliva strahopotovanje (od nepoznatog i nepredvidljivog), te samo od osobe zavisi hoe li potovati taj zakon. Dakle, Kantova etika moe se saeti u tri formulacije kategorikog imperativa:1) deluj tako da maksima tvoje volje moe uvek da vrediti kao opti zakon;2) deluj tako da tretira oveanstvo u svojoj i drugim osobama uvek kao svrhu, a ne kao sredstvo; 3) deluj tako da bi maksima tvoga delovanja morala postati tvojom voljom univerzalni zakon prirode. Njegov kategoriki imperativ oslanja se na vrste deontoloke teze. Ovako postulirana Kantova deontoloka etika naziva se i etika dunosti, jer se poziva na kategorike razloge koje je teko relativizovati.Rolsova deontoloka teorija pravde predstavlja snanu kritiku utilitarizma i pokuaj je da se okona njegova dominacije dugo prisutna u anglo-saksonskoj liberalnoj tradiciji. Ovakvu teorijsku poziciju antal Mouf odreuje kao konstruktivni kantizam. Suprotno utilitarizmu, Rols ne shvata osobu kao isto racionalnu individuu koja iskljuivo tei ka vlastitom dobrostanju, nego kao moralnu osobu koja je sklona ne samo racionalnom delovanju (shvaenom kao instrumentalnom delovanju usmerenom na vlastiti interes), nego i, kako on to zove, razlonom delovanju, koje u organizaciju drutvene saradnje ukljuuje moralne razloge i oseaj za pravdu.