ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

(1898-1993)

Десанка Максимовић се родила 1898. године у селу Рабровици као најсатрије дете од осморо деце Драгиње и Михаила Максимовића, учитеља. Десанкине успомене на детињство, толико присутне у њеној поезији, односе се управо на Бранковину у коју је отац премештен након њеног рођења и где је завршила прва три разреда основне школе. Књижевност јој је предавао у Ваљеву Сима Пандуровић који је приметио њен таленат и подржао афирмацију. Прве стихове је почела да објављује у часопису ,,Мисао'' 1920. године, а најбоље је примљена песма Стрепња да би касније постала сарадник и других часописа. Године 1924. објавила је прву збирку песама једноставногт назива Песме. Као стипендиста француске владе боравила је у Паризу. У међувремену су се појавиле и друге песничке збирке:

1. 1924. Песме 2. 1927. Врт детињства (песме) 3. 1930. Зелени витез (песме)4. 1931. Лудило срца (приповетке) 5. 1932. Гозба на ливади (книга песама у прози)6. 1933. Срце лутке спаваљке (книга за децу)7. 1935. Како они живе (приче)8. 1936. Нове песме9. 1938. Распеване приче10. 1942. Загонетке лаке за прваке дјаке (са Јованком Хрваћанин)11. 1943. Шарена торбица (дечје песме)12. 1945. Ослобођење Цвете Андрић (поема)13. 1946. Песник и завичај (песме)14. 1950. Река помоћница (поема за децу)15. 1951. Отаџбино, ту сам16. 1953. Ветрова успаванка17. 1954. Отворен прозор (први роман)18. 1954. Пролећни састанак19. 1955. Мирис земље (збирка песама)20. 1957. Бајка о кратковечној21. 1959. Ако је веровати мојој баки (књига прича)22. 1960. Бунтовни разлог (роман)23. 1960. Заробљеник снова24. 1961. Говори тихо (песме)25. 1961. Пролећни састанак26. 1961. Говори тихо (песме)27. 1963. Патуљкова тајна (приче)28. 1963. Приче на чесми (приче)29. 1964. Тражим помиловање (лирска дискусија са Душановим закоником)30. 1965. Хоћу да се радујем (приче)31. 1965. Ђачко срце 32. 1966. Изволите на изложбу деце сликара33. 1969. Сабрана дела (седам књига)

34. 1969. Не заборавити (роман)35. 1970. Прадевојчица (роман)36. 1970. На шеснаести рођендан (песме)37. 1972. Празници путовања (книга путописа)38. 1973. Немам више времена (песме)39. 1976. Летопис Перунових потомака (песме)40. 1976. Песме из Норвешке41. 1977. Бајке за децу42. 1979. Ничија земља43. 1983. Ветрова успаванка (песме за децу)44. 1983. Међаши сећања (песме)45. 1983. Слово о љубави (песме)46. 1988. Сабране песме (четири књиге)47. 1989. Памтићу све48. 1991. Небески разбој49. 1991. Озон завичаја50. 1992. Зовина свирала (последња књига)

Десанка је била песник, приповедач, романсијер, писац за децу. Десанка је била од оноих природа у којима се још у детињству заметне љубав које се до краја живота не одричу. Јер, све у Десанки је песничко: и реч, и однос према свету. Све што је написала, написала је срцем. Прва Десанкина песма била је о заласку сунца. Тада је имала четрнаест година. Седела би обично на неком пању и писала. То је био њен песнички атеље. Прве оцене Десанка Максимовић добила је у Ваљеву, од другава из гимназијских клупа. Читала им је, а они су је храбрили и прорицали јој блиставу будућност.

Њена песма је увек била сигурна стреха за заклон свакоме ко је обележен осећајношћу, ускраћен за нешто, угрожен. Ретко је који песник у нас као Десанка Максимовић још за живота стекао име и углед и задобио толику наклоност, поштовање и приврженост читалаца. Десанка Максимовић и нема другу биографију сем песама.

Наша песникиња за разлику од рдугих лиричара је увек ишла за једноставнијим и најпречим средствима. Ма колико биле разнолике и неуједначене све Десанкине песме истоврсне су, истим гласом испеване. Лирика Десанке Максимовић се од самог почетка доживљавала коа чиста исповест срца, што је и садржано у стиху ,,Ја сам ловац срца свога рођеног''. Њено основно песничко гесло је да поезија треба да буде разумљива, јасна, искрена, отворена према човеку и животу, да извире из њих.

Све песме Десанке Максимовић су разврстане у следеће песничке кругове:

1. Интимистичке песме су најприсутније у Десанкиној поезије, нарочито с почетка њеног стварања. То су песме о младости, чежњи, самоћи, девојачкој стрепњи и страху од онога што би могло убити илузију о чистој, идеалној љубави.Оне су остварења из песничких књига "Песме" и "Зелени витез", у којима је пуно изворних осећања и девојачког безазленства. Стрепња, често присутна, долази од неизвесности да се сан о неком ко је предмет чежње не сруши неким новим сазнањем. Зато песникиња тражи да љубав остане илузија, сневање,

ишчекивање и стрепња. Сваки додир и сусрет понешто би одузели таквој идеалној слици вољеног, љубав би, тиме, била умањена.

2. Песме о завичају и свету у њему. Десанка Максимовић је једној од својих песама дала име "Песник и завичај". Песник и завичај? Шта је то завичај песников? Да ли је то виноград, негде у Бранковини, у коме је једна девојчица "побеђивала свој страх", слушајући ноћне јауке славуја и ћукова, кукавица и сова, осећајући прве песничке клице у себи? Или је то први залазак сунца у ђачку свеску унет? Или прва књига прочитана у сунчаној учионици сеоске школе што мирише на јабуке и хлеб из ђачке торбице? Или тренутак кад се схватило да много штошта у животу није баш онако како се у дечијој машти доживљавало, већ има друге, крупније и грубље димензије и значења? Завичај је сва патријархалност песникиње, људи, језик, пропланци, звуци и слике. Завичај је загрљај који утопљава, разнежује, одмара. Завичај је и потресна балада о сељаковој смрти. Десанка Максимовић се обраћа завичају као човеку: непосредно, пријатељски, и људски. Није важно да ли пева о чежњи, туговању, смирености, нежности, радовању, прва реч у сусрету са завичајем увек јој је љубав.

3. Песме о природи као идеалном и бескрајном врту. Други прилазе природи са осећањем узнемирења, са извесним страхопоштовањем, са мистичном идејом о загонетки, са једним дивљењем које је у исто време и обожавање. Десанка иде у природу са пуним поверењем, са миром у души, предано, интимно, не као што се прилази врло моћноме него као што се иде врло драгоме. Природа за њу је лепота, радост, слобода. Једном рећју, поезија Десанке Максимовић је поезија природнога.

4. Песме о родољубљу и социјалним мотивима. Родољубље Десанке Максимовић носи у себи многозначни смисао, а исказује се као искрена љубав према пределима завичаја, према епској прошлости коју су обележиле битке и буне, подвизи и јуначке погибије, према језику. Она пева о слободарству и непокорству предака, о њиховој оданости земљи, вери и обичајима, огњишту, пева о врлинама свога народа. Због овога, њено родољубље подразумева и Бранковину, стазе и пропланке, реке и ливаде, небо и птицу над гором, игре и смех деце у слободи, веру и језик, претке и потомке, историју, све приче и песме...

5. Песме о животу, пролазности и смрти. Мисао о пролазности, која прати све што живи, одувек је била присутна у Десанкиној поезији, али са старењем и годинама стварања постајала је све учесталија. Некада је долазила спонтано, а касније као опсесија која настањује не само песме већ и књиге "Немам више времена", "Ничија земља". Све почиње да личи на једно велико спремање пред коначан одлазак; све има облик опраштања и потпуног мирења са оним што ће доћи.

6. Песме о детињству. Десанкино поетско и прозно дело за децу је обимом и садржајем, лепотом и значајем такво да заслужује посебан осврт, па га овом приликом нећемо разматрати.

7. Песме о човекољубљу. Човекољубље и безгранична доброта Десанке Максимовић одувек су били присутни у њеној поезији, особито када су у питању деца и једноставан, отворен и обичан свет, човек овог поднебља. Међутим, њен хуманизам и отпор тиранији и свему што је наметнуто, до посебног изражаја дошли су у збирци налик на велику поему "Тражим помиловање".

Властелинство њене поезије су природа и љубав. Цео њен поетски комплекс сажет је око та два осећања. Она су међусобно блиско сродна, нераздељива, једно другом су допуна и смисао, наизменично су сама себи и оквир и садржина: љубав у природи и природа кроз љубав. Љубав је потпуна и врховна само под усхићењем од величанства прирорде, само под бескрајним видицима, кад то највеће осећање, као плима, навире и диже се изван и изнад чисто егоистичнога смисла волети, и само тако значи велику ствар. Осећање љубави и усхићење од природе стапају се овде у једну синтезу емоција које је тешко рашчлањавати. Десанка иде у природу са пуним поверењем, са миром у духу, предано, интимно, не као што се прилази врло моћноме, него као што се иде врло драгоме. Природи се топло прилази и она топло прима, с емоцијама к њој и с емоцијама од ње. Природа креће, подиже, развија осећајно у човеку, узбуђује га. Она је за Десанку оживотворење идеје о љубави.

Ваља подвући стил Десанке Максимовић: њену реченицу, њен ритам, акценат. Њен стих је у почетку врло правилан, мада никад оштар и одсечан – постаје касније све изломљенији, храпавији. Међутим он постаје само лабавији, тј. натегнутији.

Десанка Максимовић је заветовала поезији читав живот. Лирика Десанке Максимовић очаравала је и својом музиком. Имала је лакоћу певања, стих биљуран и звучан. У њеном крвотоку шуме песме. Са многима од њих могла је рећи да јој у срцу птица пева, као што се једном исповедила. Није била имуна од сентименталног, слатког певања, од манира. Чувала се да јој се лирика не ухвати заробљено у њиховој мрежи. Сведочи збирка Заробљеник снова, а још више најновија збирка: Тражим помиловање.

Ова последња збирка дубоким коренима је у њеној поезији, а нова је у мотивима и песничкој речи. Десанка Максимовић одрасла је у вилинском царству поезије, у његовом пролећу, лету и јесени. На њеном лету тим царством све више се згушњавао доживљај трагике. Уздигла се већ раније над личним радостима, боловима и патњама жене, над егоизмом срца. Уздигла се и изнад слутње да је њена љубав коб за друге. У сећању јој живи оно девојче које на покошеној ливади дели осмехе чедне рањеним створовима природе. Многолики је живот у њима, многолика њихова судбина. Осврнула се у овој књизи у далеку прошлост, стала је пред закон цара Душана као пред рожданик трагедије. Уживела се поезијом у његов текст, у неказано између редова, и у оно што има дужи век у људима и међу њима. Уздигла се изнад оног рационализма који поставља писмене задаће животу и математичком логиком решава их.

Њена поетска пројекција мобилна је, не задржава се на сликовници Душанових закона. Креће се даље, шире у свет, у људске замршаје и противречја, у људску трагику, досеже у молитвеник краља Лира који вапи за плаштом душе на беспућу да покрије своју голотињу. Као да се чује у песниковим душевним молбама за милосрђе и благоразумевање људског промашаја и пораза, вртоглавица од заблуда и самообмана. Глас песникиње је матерински и сестрински, и глас ове калуђерице која је прегорела своју личну тугу, из ноћних бдења срца разуме душевне ране и за њих моли лека, да нико не буде у запећку правде, да нико не буде у немилости ни царства, ни судбине. Њена дискусија са Душановим закоником је молитвена лирика, но и полемика страсна. Душом је за себра, и то оног потученог неправдом и насиљем живота.

Стих јој у овој збирци није милокрван и милозвучан. Сенчен је доживљајима и визијама људске трагике. Високо је продуховљен артистички. Свечан је и ритуалан када је пред Душановим закоником, кад су у визији цар, царски двор и властела. Пред царским дверима је тада себар са лиром, која, и кад моли, излива горчине. Необично за лирику Десанке Максимовић, у њој су ту и тамо и стрелице, и жаоке из голубовог лета. Царство поезије суди земаљском царству и када од њега тражи милост. По срцу се управља, и нема међа за поступке људске, ни деонице за природу. Не зна за грех, ни за казну. Она прашта и калуђеру када из раја украде најлепшу од младих монахиња, разуме и презрену и проклету Марију Магдалену, и не анатемише Содому и Гомору. Човек је у његовим сферама схваћен са свима слабостима, и није од једног комада добра или зла. Део је природе и није њен господар, јер све што је у природи у себи носи.

***У контексту српске поезије 20. века, песничко дело Десанке Максимовић заузима посебно место, ако се узме у обзир аутентични начин на који пева лирски субјект њене поезије, без обзира на сву сложеност и атмосферу у којем то дело настаје. Почетак 20. века у српској књижевности обележава превирање различитих поетика, парнасо-симболистичку поезију мењају експресионизам, надреализам и све остало што доноси дух авангарде у српску поезију, осећа се нарочит француски утицај. Ипак, дело Десанке Максимовић, упркос свим тим књиженво-стилским смењивањима и утицајима имају свој нарочит и особен развој.

Десанка Максимовић је песник велике поетске енергије, оне енергије која би мењала сазданост света у апсолут етике алтруистичког духа. Свака њена песма као да захтева саговорништво, по чему је она јединствена у српској књижевности, свака њена слика, метафора, или који други песички елемент, није ту да би постојао само за себе.

Модерност пороисходи из новог приступа традицији у којој неки стваралац делује, новој перспективи и новом углу посматрања, које долази, можда највећма, из читалачког исксутва, по Реертеу. Читалац у песнику највише доприноси тој модерности, он созерцава и удахњује старим формама нову садржину и нову визуру. За поезију о којој је овде реч, тај дијалектички, надопуњујући однос традиције и модерности је јако битан. Кохерентност ових појмова доприноси аури свевермености у конституисању неког поетског дела.

Вероватно, уз Његоша и Бранка, у српској поезији нема репреезнтативнијег примера како једна поетика синтетизује одређену страдицију и води непрекидан дијалог са њом на један спонтан начин. Она је остала доследна таквом певању. Истоврсност њене поезије примећује Иван В. Лалић.

Поезија је својеврсна религија срца. Она полази из срца. Песникиња се у готово свакој својој песми обраћа невидљивом саговорнику, читаоцу као сабрату, сапатнику, Творцу или судбини. Говорећи о традицији и модернизму најпре треба говорити о узајамности њихових веза. Десанка Максимовић је модерна и традиционална, а њене песме су спона са исконом. Иако највише ослоњна на сликовитост, чини се деа се поезија наше песникиње најдубље остварује на пољу звуковности, и тај аспект је најстаменији стуб њене поетике. Десанкино завештање српском језику је можда највеће на плану рима, које су тако једноставне у свој својој полифоничности и полиморфности. Како лепо и бритко звони акорд њених рима. У другим песничким збиркмама (Тражим помиловање и Ничија земља) она се окреће колективитету, постаје песник народа, а потом и себи.

У првим својим збиркама ,,Песме'' и ,,Зелени витез'' прихвата неколико елемената из српске модернистичке поезије. То је пре свега, обожавање лепоте као песничког мотива. Конструктивни принципи у лирском стваралаштву је ,,начело хармоније'' које се темељи на мелодиозности звука. Живот и смрт су основне теме Десанкиног певања, које прожимају сва наведена тематска подручја њеног певања.

*** АПСОЛУТНИ ПЕСНИК ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

Аутор рада гледа на Десанку Макснмовић као на апсолутног песника. У носачима поетике ове песникиње, наиме, садржано је и нацнонално п субјективно искуство, које јамчи смпсао у поезијп и етичкн и естетпчки легптимише песничкп израз. По осећању свесвета, иначе, Десанка Максимовић се наслања на песничка искуства Јована Дучића и Мплоша Црњанског. Аутор посвећује пажњу збирци „Тражим помиловање", посебно иесми „За песникињу, земљу старинску'4 коју сматра програмском за поетпку песникиње и пмагинацију земље у њеној ноезији. Истовремено, ова песма успоставља биће песника, идентптет поезије и аутономију уметности у оквпру своје сгруктуре.

Кључне речч: хуманитет, домовина. природа, љубав, поезија, поетика, естетика

Ако има апсолута до Бога, Десанка Максимовић је апсолутни песник. Она то јесте не само по жанровској разуђености њенога дела и лирске филијације, не само по тематици и мрежи поетског интересовања, не само по целом веку певања и српског мишљења, већ и по томе што је интегришући песник српске културе који наставља концепт интегралне поезије који је на почетку века формулисао Сима Пандуровић. Ни један српски несник није с истом лирском моћи писао о планетарним проблемима људске егзистенције колико и о свакодневној јези постојања, о метафизичким ноуменонима и о физичким феноменима флоре и фауне света, нити досегао светске стандарде националним атрибутима патриотског модернитета у смислу еманација модерности како их је схватао Јирген Хабермас.

Уколико књижевност схватимо као уметност, а не као науку, онда носебно ноезију тешко можемо нодвести под научне методе тумачења, посебно поезију Десанке Максимовић, која нуди једну јединствсну интуицију и експресију свог модернизма, модернизма иосле модернизма ослоњеног на традицију и косовско оггредељење. Њена је посзија увек укључивала големо песникињино чуло за сгарину и вечност и модерни сензибилитет уклопљен у форму чисте лирске еманације, портрет природе и њених мистерија и вечност земље. Хармонична и мудра ауторска неприкосновеност и је- динственост Десанке Максимовић у српској поезији, њена темел,на и персонално моћна лирска физиономија је након почетних отпора критике да се ради о поезији која нема дубине, о женски једноставној и генерално сентименталној поезији без метафизичког квалитета трагичког и каснијих замерања на одсуству зла у поезији (М. Бандић, М. Богдановић, Р. Константиновић), својим узлазним лирским зре- њем оповргла почетну наивност и болећивост раних песама и израсла од Пана у Мислиоца.

Илуминацијом природе која нема премаца у срнској ноезији и неородољубивим митом земље које је метаморфозирала категоријом чудесног и преиначењем бајковитог, она је оставила у великом броју иесама запис о волшебном дејству генске истине, саборног умл>а и базичне меморије народа и земљ>е. Визија домовности земље као елемента из кога потичемо и у који одлазимо и као земље сгаринске, прадедовске, српске, може се једино

именовати као тоталитет искуства ирироде и домовности у поезији велике несникиње. Та објава, обнова и одбрана хуманости и националног идентитета видна је у готово свим збиркама, и раним и позним. Не само делом, него и животом, она је показала да посебно Косово сматра местом у коме станује наш почетак, надала се - не и крај. Та снажна домовност њене лирике подражавала је у знатној мери њен глобални интелектуални оптимизам и идеал исправности и усправности који је снага што продужује најдубл;>е у човеку.

Уза све традиционалне идиоме и кодове иоезије Десанке Максимовић који срећно скланају њен православни дух и век њеног иевања с осам векова хиландарске духовности Срба, очит је и посебан модернитет изнутра, нгго заједно даје нову етизацију и естетизацију певања и мишљења у српској поезији. Водећа категорија њеног дела је хуманитет, а кл>учна реч домовина,

Бранковина или Косово, свејсдно, то повлашћено место, то симболично место, стајна тачка и простор идентитета где настају услови за њено „и би ионово несма". Новородол.убиви квалитет њене поезије вуче генезу из сељачких корена српске демократске културе и тај патриотски модернитет је раван егзистенцијалном модернитету у њеној поезији. У томе је сачувала став једнине као доказ маркантне индивидуалности и иостала култивисани рапсод једног народа који је симболизацијом земље оснажио етички лирски дискурс нашег доба које с етиком није нарочито добро стајало. Као какав женски витез (сама је говорила да би волела да буде Јованка Орлеанка, о којој је писала професорски рад, па да спасе своју земљу), мушком одлучношћу, која се смогла у женској руци, она је сама обликовала модел, лирски наум, своје стандарде, пут књижевног деловања, свој покрет јединке у литератури. Знала је добро да традиција у књижевном делу функционише као закон, поредак, искуство и знање и да нова времена уписују своје знаке у матрицу будуће традиције. Њен небарокни језик природности захтевао је примордијалну лирску форму, риму или леонинску риму, али се модернизација лирских стереотипа огледа у новом сентименту и фениксологији срискога менталнога гена у поезији Десанке Максимовић, у дивинизацији народног духа и живој утопији песничке мисије на земљи да иде својим путем, да крочи и крчи дело на свом тлу и изворним, племенским говором, „јер реч док дође у град, мало се запрља“. Родољубље као свест о свести народа водила ју је стазама Бранковине и Србије према којима се односила истовремено аркадијски и свештенички („У мојој природи има нечег као да су ме свештеници учили.“), као према цртежу душе формираном око градиције Срба у етичком и естетичком складу. Тај завичајни мит био је иманентан њеном бићу и њеном песништву, а језик српски ју је слушао, био је податан и променљив, као жива, само у облику, не и у квалитету („Речи мало мењам, падају ми какве треба.“).

Колективне и личне теме налазе праву равнотежу у поезији Десанке Максимовић. То указује на њен свесни пројекат лирског тражења апсолутног темеља и идеју да је тај темељ апсолутна позиција песника у народу, колико и у заокрету према себи као према лирском субјекту тог народа, што је истовремено фундамент читавог мисаоног хоризонта поезије XX века. У носачима иоетике Десанке Максимовић налази се и национално и субјективно искуство, које јамчи смисао у поезији и естетички легитимише песников израз. Испитујући српску егзистенцију и судбину човека уопште. она је увек испитивала суштине и есенције. Откриће субјективности, Кантово „царство субјективности'4, апсолутна сфера чистога ја, спојено је, у хармоничној сливности са истином народа и свешћу колектива, с

најпрвобитнијом евиденцијом национа. У вези с тим је кретање таквог убеђења од иманентног ка трансценденталном и иначе занемариван метафизички фон њеног песништва. Она не мисли, као Ниче, да је Бог мртав, он је само одсуган привидно, повучен и надстваран. Дух трансценденције без именовања дат је у обоговл>ењу земље и налази се у детињству песника и детињству народа, у земљи старинској. Десанка Максимовић уједињује Хартмановог творца. носматрача и мислиоца у уникуму своје представе о свету, у урођеном кретању душе песника и човека ка невидллњој лепоти апсолута. Та надсуштинска лепота се раздељује зенбудистички на све постојеће, а у њеном сјају партиципира земља са свим атрибутима прошлим, садашњим и будућим. Кроз време те земље у многим песмама она уједињује ингарденовско физичко и естетичко време, историјско и легендарно, феноменолошко и квалитативно, ион фшшто феномен.

Дубока једноставност и једноставна дубина поезије једне жене која је цео XX век иропратила својом матерњом мелодијом стиха и наизглед неодрживом, наивном идејом о мудрости .Ђубави и душевности, израсла је као највиши талас међуратне плејаде женских ликова у српској литератури (Исидора Секулић, Даница Марковић, Милица Јанковић). Позната је и ноторна теоријска чињеница да у њеној поезији владају два вечна мотива књижевности - л^убав и нрирода. Али како јединствено и непоновљиво! Каква химничност и мисаоност у тону. Каква емоционалност у изразу! Каква снага у песничкој утопији та два појма! Мало је песника и у светској поезији који су дошли до тако савршеног склада између суштине теме свељубави лирског субјекта и духа народног говора у окружењу природе. Не мењајући се у стилу, већ поетски сазревајући у доживљају света и експресији испаћене животне мудрости, песникиња је то начело природе и природности, посвудашње и свеколике, учинила иманентним једној поетици која укључује и све националне идиоме. По својој оделитој, скрајнутој стази, по новом бршљану уз стару зграду српске поезије, како вели Огеван

Раичковић, постранце од изама и авангардних експеримената по сваку цену, неприрођених њеном таленту, она се по осећању свесвета наслања на несничка искуства Јована Дучића и Милогаа Црњанског. Било је, сада се то види, као и код ове двојице великих песника, у тој идеји свесвета, русоовске природе и националних стајних тачака, довољно снаге да оправда читаву једну поезију. Чин тог неноновљивог духовног иодвига идеје свељубави у овом зверском и онаком веку показује да је баш злом времену потребна доброта иесникове моралности и филантропије.

Од раних иесама до постхумно нађене песме „Шева небесница'\ Десанка Максимовић није напуштала Сезам природе и свет Србије. Антејска везаност за земљу, архајску. елементарну, вечну. ове Дубравке XX века остала је као беочуг у великом броју песама и збирки. Првозадивљеност земљом као у прадевојчице која посматра ностање света остала је иста и квалитативно још интензивнија и у позном несништву. Песникиња се као Алиса у землзИ чуда креће том земл.ом сматрајући је српским робинсонским простором у оквиру чијих се исцслитељских моћи једино може остварити јаство бића и соиство народа, саможиће и општежиће. Земља је била и осгала у поезији Десанке Максимовић Нојев ковчег који нас спасава из мутне сенке Апокалипсе. Знала је колико је апокалипса српска судбина. Тиме стижемо и до збирки „Тражим иомиловање" и „Летоиис Перунових потомака‘\ Посебно је ова прва разделничка за поезију саме песникиње колико и за читаву српску поезију

шсздесетих година века по својој друштвено-критичкој ангажованости и по својој православно-родољубивој вокацији.

Као аксиолошко раздањивање идеје целог једног бића, обистињење јединствене литератне истине, нова, као и сваки догађај, драгоцена, као сваки иоетски врхунац, дирљива као глас познатог хуманизма и душевности, збирка „Тражим помиловање'1 је синтетисала, обновила и обогатила све што је песникиња дотада осећала и опевала. Нова моћ тог иевања и мишл>сња је истовремено остала доследна старим темама и идејама. Нова је снажна лирска експресија, мисаоност у иоетској функцији и историчност у служби имагинације. У неколико циклуса ове поеме оцртан је централни сукоб две тачке гледишта, политичко-државног и национално-песни- чког, двају раздобл>а и двеју иозиција, сукоб чулности и петри- фицираних догми, кривде и правде, људске правде од Платона до

Јозефа К. која се супротставља процесу над човеком. Овом зПирком је казана витешка, српска, грађански храбра и песнички моћна реч. заборављена реч људске милости. Збирка је велико слово у иоезији Десанке Максимовић, хлебна химна човеку и правди, смислени поетски крсташки поход на обоговљени закон и тражење људске мере и националног дигнитета гласом женске и апостолске доброте.

У оплемењеној антрополошкој бити молитвеног и молидбеног гласа, али и одлучном захтеву за очовечењем и националним обистињењем, у негацији статичног закона у односу на метаморфозичност живота, у лирској дискусији с Душановим закоником којом ноказује да је закон дискутабилан, а да је нравда недискутабилна, издваја се поетско језгро песме ,.3а песникињу, земљу старинску“. Она је равна поетској снази праштања као животног принципа и уметничке и националне истине, лирског става и концепта, истине бивствујућег, битне истине и истине бића. како би рекао Хајдегер. Мада никада није, осим у одговорима на питања новинара и истраживача, екснлицитно-теоријски објашњавала своју поезију, нити написала програмски есеј иоетичког карактера, ова се песма, иоред „Лирског родослова“ и неколико других, може сматрати једном од имплицитних, манифестних и тестаменгарних лирских целина Десанке Максимовић.

Овај лирски филигран о леиоти природе и земл^е сред отуђености и кризе човечанских вредности у Душановом и нашем времену, достиже свој најпоетичнији захтев у овој песми о песми. Њена висока емоционалност садржана је у захтеву да се песнику остави његова слободна егзистенција, самобитна есенција и омогући национална и уметничка аутономија у земљи старинској, поезији. Може се рећи да су сви захтеви за свим слободама оних који су пали немилости и оних који су остали на косовским опредељењима овде обједињени, обручени и засведени, од „путника треће класе“ и субјекта песме „Жао ми је човека”, у тражњи да песник може да искаже своје словољубље и припадност земл>и. У овој песми се акцентује и сазнање песника о свом „старинском“ начину невања укљученом у прибежиште ирироде и дома, завичајности и домовности. Песмом се поставља лирска и критичка констатација да је суштина поезије и уметности несумњиво битан елемент човековог слободног креативног изражавања о истинама прошлости и исгорије „старинске земље“ и поезије и песникиње. Ова песма као да потврђује Малармеову тврдњу да ће праву песму написати жена. Поезија је овде позвана да буде одбрана невиносги света и позитивума животних вредности. То је праћено старим реквизитима иоезије Десанке Максимовић у окружењу нрироде и новим сентиментом још пролећније слике света од оне из ране поезије.

За природу се везује ауторство књижевних врста које иначе ствара песник, па земља и лирик бивају паралелни демијурзи света.

Стихови песме „За несникињу, земл>у старинску‘' заузимају једно од највиших иоетичких и лирских места у глобалном захтеву песникиње за иесничку слободу, по дубини песниковог уверења у моћ поетске речи, у њено извориште у „земл^и сгаринској“. Та химера, та метафизичка, нета димензија света постаје Архимедова тачка ослонца. Поред мисаоности и програмског тона, ова песма је сачувала лепоту ретке непосредности, драгоцену новереност пејзажу из раних збирки и океанији српског иростора који подразумева њено искуство. Песма је Гордијев чвор читаве збирке, луча идеје оријентације несникиње и императива личне и домовинске ирироде за сопственим законима. Десанка Максимовић актуелизује питање хуманизма, функције иоезије и себарског проблема у новом веку па иесма има рефлексивно-национални тон. Она надраста смицалице векова, крњење наше прошлости, мистерију времена и окреће се сва једном једином - поезији - бранећи аутоиоетичком самосвешћу иастирску чистоту српске земл>е и пејзажа. Цела лепа, како би рекао Богдан Поновић, ова песма еманира мисао да есенција поезије, садржана у саборном умл>у једне баштине, иретходи егзистенцији. Као и свака велика песма, она о патетичној теми говори на непатетичан начин. На делу је поетска анамнеза природе поезије. Она најадекватније одражава поетско стање читаве збирке и може се сматрати кристализованим, сублимисаним захтевом за опстојност поезије и упорство трајања „земље старинске“. Питање које поставља ова иесма равно је иитању опстанка уметности и народа, тако актуелно, нажалост, и после њене смрти. Није тешко установити блискост песникињиних животних и лирских начела и самог наслова песме. Њена давна открића природе, поезије и матерњег звука језика, „нашости језика“, како би рекла мудра Исидора Секулић, сада дорастају до степена нове објаве света у свевремености, до обнове поетског говора у интегралном, големом захтеву за самобитност песника и нације. Како без уметности нема ни ноједине културе и цивилизације, песникиња тражи, интеракцијом слика природе и поезије, да се уметник призна као носебна људска егзистенција, а простор „земље старинске'4 основне земље, како вели Слободан Ракитић, у коме он креира као идентификациони маркер.

У ирустовском маниру, једним зумом психичке камере, у овој несми се мешају нивои времена и иростора. неименовани али подразумевајући хронотоп Србије, можда Косова. Песма је најкреативнији о креативности лирски трактат не само збирке „Тражим помиловање“ већ и поезије Десанке Максимовић у целини, ода уникатности нарави поезије и, коначно, потиуна саучесна идентификација песника с природом и земљом својом. Иако као да нека друга, замишљена бића, а не она, живе у доброги златних, старинских времена и пантеистичкој слободи и да су они, а не она, носиоци заметка вечне поезије у окружењу земл^е старинске, да њиховим жилама, не њеним, струји крв трубадура српског простора, као да у име других, не у своје, тражи нраво грађанства за несму старинску, очито је да су те поруке фундиране у самим носачима њеног иевања и мишљења и најрелевантније за антрополошку и онтолошку вертикалу њеног понирања у ирошлост. А зашто прошлост? „Зашто тако волим све оно што мине?“ - како вели Дучић. Јер, прошлост има митску инсценацију. бајковиту или трагичну, ка чијим се бившим сунцима окреће иесникиња да свије лирску параболу о континуитету ноезије у феномену времена и историје:

За песникињу, земљу старинску, за њене вечне реквизите и шаблоне,

за небеса која нежношћу кипте, за патетичне сукобе васионе, за ливаде никад идиле сите за лирику мириса и месечине, за презрене априлске нлавети, за октобарских шума буктиње, за сликовитост њину прастару, за бајку што је пише иње.

За земљу,

за мелодичност њене поезије,

за богатство срока

планинских њених одјека,

за њених потока слободан стих, млади,

успаванку што је сред ушћа

пева река,

за здравице што их из камена напијају водопади.

За земљу,

за слово л^убве,

иоезију љубавну њену,

за мадригале воденог цвета,

за свадбену песму бслог грања,

за јулског неба збирке сонета,

за песника који воли и сања,

за коса, за славуја,

за њега, за свакога

који је пао немилости -

номиловања!

Целокупна илуминација природе и земље старинске, флоре и фауне изражена је симболима - глобалним, универзалним, националним и личним. Земља је велика мајка, прима материја, универзалан архетип неисцрпног твораштва, женски принцип родитељке и сахранитељке. Небо је трансцендентна сфера духовности, сувереност поретка у свемиру. Ливада, поље је такође простор мајке земље спојен с идилом као жанровским обликом књижевности и сликарства. Месец је женска моћ прирођена поезији која има власт над променама у природи и свету. Шума је царство психе и такође женски принцип, место огледања и иницијације, зачарани простор поезије и бајковите тајне. Планина је средиште света, с поларном осом која се прелама управо у песникињиној земл>и. Река означава проток света у манифестацији, проминуће живота и хераклитовски круг мене, повратак изворишту, пут прелаза из једне равни времена у другу. Њена успаванка као литерарни род има својства

и атрибуте детињства поезије, песника и народа. Камен симболише трајно, незаторно и ненропадљиво кохе.јионо срединтте васионе, камен земље завичајне и црквени почетак. Здравица камена је тако вечност и изједначавање постанка природе и постанка ноезије, а уз воду, и свих специфичних потенцијалности света насталих из тог женског нринцииа. Цвет је такође женски ирпнцин, развој у манифестацији. у простору ,.бол>е земл>е"‘, земл>е старинске. Грање је везано за симболику дрвета живота, за невестињски симбол дома и жанровски конотира са свадбеном песмом. На крају овог флорног поретка стоје кос и славуј, као птице симболи душе, трансценденције, духови вшпег стања свести, а кос у хришћанској традицији као птица искушења пути на целокунној сниритуалној сцени иесме. Тако феномени света постају ноуменони песме. а нрирода и поезија аналогици у синтези уметничке визије. Та зем.ља старинска у свевременој аури иесме није више бив1па и прошла и нестала. Она оиет бива. Она чини поетски континуитет земл>е старинске, садашње, будуће. Земл^а чини да дубље и дал>е гледамо. Песник чини од земље васељенску тачку споја уметносш, ирироде, порекла. Чинити и бити.

Укључењем медијума трећег лица, углавном љубавног лица, управо се постиже органска цслина песничке визије у чијој се унутарњој слици и чулу изванредно сједињују и остварују три субјекта - земља, наведено лице и песник сред флоре и фауне природе. Сва три субјекта носе високи и инсистантни семантички и емотивни набој, темиературу л^убавног сусрета земл.е и иоезије, у гласу молиоца, иривидно повученог у други план. Ова песма, која сугестивније од свих теоријских расправа, анализа и критика казује суштину нарави саме поезије, захтева битак и аутономију уметности. Надахнута презентација начела личног стваралаштва једног великог песника спојена са атрибутима поезије и землке послужила је као огледало ноезије и најколоритнији лирски белутак у мозаику збирке „Тражим помиловање“. Мада не постоји термин ни ноетска дефиниција адеквагна поезији, ова несма би се највише приближила њеном тумачењу и сврхи с носебне тачке гледишта једне ауторске и националне самосвести. Оностраност поетског чина и заумност поезије у недрима соиствене земл>е ствара обоговљену слику дивинизације поезије. Кључ тајне поезије остао је. као чаробна лампа, у земљи старинској. Онеобичавањем старих симбола ирироде, ефектом сабијања иод емоционалним притиском земаљских феномена, као што од угља настаје дијамант, указује се уранијумска снага ове песме у свој својој величанственој једноставности и представл^а нову енергију и освајање више стварности у поезији Десанке Максимовић. Она као ноетичка резултанта уграђује само своје лирске законе у дух и материју природе и земд>е. нудећи енормну спознају лепоте поезије, истине земље, резимирајући поетски принции о аутономности лирикс, човека и народа.

Венама привезана за старинску сцену паганства и средњовековл>а, Десанка Максимовић је обистинила једну монументалну, јединствену имагинацију земље у српској поезији. Посебно песма о којој је реч садржи иманентан поетски суд о личном кодирању универзалне и сопствене иоезије сред свечане тишине древности која је модерна, оностраности која је свевремена и бајковитости која је критична. Тиме је помирила песника и филозофа које је завадио још Платон, помирила Хорацијево дулне и утиле, емоцију и мишљење, искреност и искуство, поезију и структуру, себе и земљу. Ова иесма је живи лирски стуб у земљи старинској, продор у вечно суштаство Целине, Прапочетка и Уједности. Дубоко у њој борави душа песника и иоезије. Примарна песничка имагинација, испуњење

целе једне идеје у битности. залог смиренољубља и свел;>убави за земљу. Све у једној песми. Апсолутна песма аисолутног песника.

У свом писму које ми је упутила 26. јануара 1979. годинс, док смо интензивно контактирале због израде мог магистарског рада о њеној поезији, између осталог, заиисала је и ово: „На многим местима сте ме открили мени самој, а понегде сам вам, наравно. морала остати тајна". Наравно, гајна као иостање, тајна њеног писања као дисање и морање, тајна језика из које је дошла и у коју је отишла Десанка Максимовић. Сада када можда зна све тајне. можемо јој упутити оне речи Меше Селимовића о тако опојној лепоти њене поезије: „Моја генерација је ионосна што је, као цар, имала свог нјесника. А и наш драги пјесник је, сигурно, срећан што је, као цар, имао своје вјерне поданике.“ Та царица, та учитељица је сигурно икона српске културе. Ако има апсолута до Бога, Десанка Максимовић је апсолутни песник.

ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

Voleo bih da nađem neke prave reči da njima pokažem ovu knjigu: reči zlatne i teške, smerne i viteške, reči "od doslednosti neke tajne i vernosti neke unutarnje", reči od staroga srebra i od nove nežnosti, reči carske i reči sebarske. Njima je ispisan novi vrhunac u poeziji Desanke Maksimović i samo bi se njima moglo dostojno govoriti o "lirskim diskusijama sa Dušanovim Zakonikom", kako stoji u podnaslovu ove knjige, samo bi se njima mogla, valjda, dozvati sva toplina i mudrost koje leže u svakom stihu jedne od najznačajnijih zbirki pesama ove decenije. Znam da neću uspeti da nađem te reči. One su probrane, pa ko jabuke branice, rukom ljubavi, umivene u vinu tajne, utkane u belo povesmo prošlosti, izbrušene na tocilu srca i dara, poređane novim i neponovljivim vezama ritma i rime, stale jedne s drugom u neveliki ciklus i povele ovaj čudni dijalog zakona i milosti. Neka mi onda dozvoli jedan drugi pesnik da pozajmim njegove stihove i njima uvedem čitaoca u ovu poeziju. Nekada davno, mladi Veljko Petrović je pisao:

 Oholo pada carska sen na stube, Uljanik plamti sa kamena stola A u daljini Sofijino kube Blešti ko dojka raskošna i gola. Govori Silni. Reč mu zvoni svaka Ko zlatna para sa njegovim likom: "Dijače, piši crvenilom maka Što car još nije reko nikad nikom". 

Tu negde, u susedstvu ovih stihova, stihova mladog pesnika, muškarca oholog i gordog kao i njegov Silni, počeće nova poezija Desanke Maksimović, pesnika u punoj zrelosti života i iskustva i

pesnikinje vajkadašnje nežnosti i smernosti. I ona će ispisati na početku svoje knjige:

Po milosti božjoj i blagoslovu svetitelja iz Rasa, ja, car Srba, Grka i Arbanasa, zemljama koje od oceva nasledih i mačem osvojih, koje povezah krvnim sudovima svojih vojnika, dajem zakoniki neka nema drugih zakonika osim mojih.

 Pomislićeš, čitaoče, posle prvih nekoliko pesama, da se pred tobom otvara gradilokventna retorska priča "o slavnoj prošlosti i veličini". Pomislićeš — i prevarićeš se. Jer ne glasi uzalud naslov ove knjige Tražim pomilovanje. I tek što si pročitao stihove naredbi, zabrana i surovih kazni prvog našeg kodeksa od sme se i ne sme se, a već pesnik otkriva veliku tajnu svoje knjige. Tajnu koja je i krik, i šapat, i molba, i molitva:

 Tražim pomilovanje za sebrašto niče i umire kao trava u zaborav iz zaborava, za trideset kućica njegovog krompira, za usukano kukuruza stabaoce, za dim nad krovom, za ono gde je, sledeći oce, pogrešio delom i slovom. 

I otpočinju da teku stihovi kojima po plemenitosti, usuđujem se da kažem, ne znam ravnih. Tu, pred gordo slovo Zakona ispisanog crvenilom maka i ognjem istorije (svake istorije), stao je pesnik da brani, zaštićuje i traži pomilovanje. Ne, nisu to molbe upućene apelacionim i vrhovnim sudovima, to je reč pesnika (znači reč razumevanja, reč samilosti, reč nade), a pomilovanje ona ne traži za prave, traži ga za sve ...

... Sa druge strane dijaloga i života stoji Zakonik. (Uvek ona ista, stara priča od Sofokla do naših dana). Ne, nije taj zakonik samo surov i nemilosrdan — misao Desanke Maksimović nije u crno-

beloj kubaturi demagogije. Zakonik je i sklad, i regula, i zaštita, i potreba, i neka čudna lepota snage i moći. I on, kao i svakiNomos nosi u sebi ako ne pravdu, a ono nepotkupljivu pravednost bez ličnosti. I baš zato što je takav, nemilosrdan i slep, on je, i mora biti, neumoljiv, totalan. Tom totalitetu, toj opštosti, pesnik nije suprostavio svoj pojedinačni slučaj, stavio mu je nasuprot takođe jedan totalitet, totalitet humanosti. Kada se dijalog završi i kad pesnik rekne sve što je imao reći u svom brevijaru čovekoljubivosti, na kraju će opet biti Car i Zakon, koji će reći:

 Nisam ni vlastelin ni sebarkoji se sveti,koji vraća žaoku za žaoku, sram za sram,nož na srcu za nož na oku, ja se po srcu ne upravljam, ja sam car zarobljen zakonima koje propisujem sam. 

Tako je kraj ovog dijaloga između Čoveka i Propisa isti onakav kao i njegov početak. Ali između tog početka i kraja legla je velika poezija ljubavi, razumevanja i milosti kakvu već davno nije ispisala naša poezija. Iz priče o starom carskom zakoniku izrasla je velika reč upućena svakom pa i ovom vašem vremenu. Izrekla ju je žena, i zato ova reč ima nešto toplo i nežno u sebi; izrekao ju je veliki pesnik, i zato je ona rečena vanrednim prepletom stila i lepote; i izrekao ju je mudar čovek (slobodno će se odsad ispisivati ova reč uz ime "nežnog liričara", Desanke Maksimović), i zato ona zvuči tako drevno i savremeno u isti mah...

**ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ ПОСМАТРАНО ИНТУИТИВНО-ИНВЕНТИВНИМ НАСЛУЋУЈУЋИМ ПОСТУПКОМ

Збирка песама Тражим помилониње Десанке Максимовић посмаграна је интуитивно-инвентивнпм наслућујућим поступком. Душанов Законик као правни текст испуњен параграфима н књижевно уметничко дело 'Гражим помилонан>е посматрани су као текст поред текста и као контекст у тексту. У књнзп Тражим помилоиапге откривспа су два песничка субјекта (цара Душана и песника Десанке Макснмовић) и два структурна принцппа (Законика цара Душана и књпге Тражпм помиловање).

Овим методолошкпм поступком није испитан хабитус дела Тражим помилонан«'. Обављена је само посматрачка апроксимација која усмерава на испитивање у коме би се саставили-конститупсали слојеви литерарне реалије и трансценденције.

Кљунне рени: Десанка Максимовнћ, „Тражим помиловање". Душанов Законик, интуитивно-инвентивнп наслућујући поступак

Прималац из примаоца-испитивача у поступку интуитивно-ин- вентивног наслућивања посматрањем дела Тражим помиловање открива зачетне мисаоне сензације. У овом методолошком поступку, без одређеног постављеног теоријског циља, без условљене

мисаоне усмерености споља, састајањем, кореспонденцијама две свести: свести примаоца из примаоца-испитивача и представљене свести дела, оствареног смисленог система (то би била његова структура), обавља се носао посматрања изнутра, посматрања а не испитивања, са оним што је у свести посматрача-испитивача, оно што се у делу види и оно што се у делу види да је сакривено.

Душанов Закоиик, као правни текст испуњен параграфима, и књижевно уметничко дело Тражим Помилован>е, као литерарни текст, нису само постављсни као текст поред текста. нити само са функцијама у односу текста међу текстовима, они су постављени и у односу у коме текст Душановог 'Закоиика учествује у структури књижевиог дела Тражим помилован>е. Зато ова књига не може да се потпуно самостално прихвати, да се носматра и испитује као семантичка аутономна категорија, она мора да се прихвата у контексту друге књиге. У чигању, ишчитавању, посматрању и исиитивању здружују се (морају да сс здруже) две књиге. Књига која је написана 1349 (допуњсна 1354), пре 649, односно 644 године, прешла је у другу која је нанисана 1964. године, после 615 односно 610 година.

Душанов Закоиик у овој књизи постаје и структурни иринцип узет из друге представл>ене стварности и он у њој остаје (не нестаје) смислена и структурна парадигматска ос. То је узето у овој књизи, али је у њој начињеи и други структурни иринцип који је став и скоро начело ове књиге, а смештен је само у две речи - тражим Помиловање. Песнику Десанки Максимовић догодила се срећа, дошла је у ову велику песму (ово ипак није само велика песма, није ни поема, а није ни само лирски циклус) синтагма тражим Помило- вање (без ње ова иесма не би осгварила структурне и естетичке смислове). Тако су у структури овог дела остала два структурна принципа.

У хоризонту очекивања примаоца-иснитивача, у поступку зачетне експликације, у интуитивно-инвентивном наслућивању. у коме настаје, само посматрањем, грађење и објашњавање значења, очекивао се и диверзитет између ова два принципа, између онога што је дошло од споља, што има постунно заграђену своју нелитерарну структуру и нелитерарне смислове и онога изнутра, што има своју литерарну структуру и смислове. Овај хоризон г очекивања примаоца из примаоца-иснитивача у поступку интуитивно-инвентивног наслућивања није изазвао откривање у овом делу структурне подвојености, он је само усмерио свест примаоца на откривање преузете свести из другог представљеног дела. Иза оваквог интуитивно-инвентивног наслућивања, погађања, иојавила се испитивачка скепса.

Да ли се у овом дслу догађа ирсношсље смислова далског ирошлог времена само у универзално литерарно време или се смислови тог далеког времена иреносе у конкретно време (времс Десанке Максимовић) да би у њему остварили јединство литерарних смисловних разноликости?

Ако би се остварило конституисање само садашњег литерарног времена иреко прошлог, онда би овај литерарни текст добио нелитерарна значења, наметнуту тезу и утилитарну поруку. У процесу конкретизације у свест примаоца иојављује се оваква иоставка, али када њу враћамо тексту приликом његовог прихватања постуиком иосматрања, уочавамо да њу дело не прихвата. Ако прималац то неприхватање дела не прихвати, онда његова конкретизација остварује оно што дело не поседује. Оваква повратна структура. створена у свести примаоца и враћена структури текста, долази у нотиуну дискрепанцију са основном мисаоном

сензацијом и аутора дела који је остао изван дела и песничког субјекта који је остао у делу као илузија и визија иесника.

Ако у иовратној структури, насталој у процесу конкретизације, прихвагимо мисаону сензацију о иреношењу протплог у позицију садашњег времена, да би се тако остварила порука-теза ове књиге, онда обављамо погрешан став, постајемо погрешан други аутор књижевног дела Тражим помиловање, иостајемо погрешан и прималац и нрималац-испитивач. Из оваквих позиција не остварујемо структуру овог дела, не откривамо њене смислове, већ улазимо у процес у коме вршимо његову деконструкцију естетичког.

Ако прималац прихвати да је намера песника била да створи универзално литерарно време. онда остварује поставку од које би могао да изгради свој методолошки пристун делу.

Ако би се извршила литерарна објективизација представл>ене стварности преко предметне, онда би настао логички апсурд у-коме би се иојавило спајање потнуно завршених иредметних обликовања са незавршеним литерарним обликовањима али и њихова смисловна деконструкција јер такво спајање вероватноћом предметне стварности не би могло да се ирихвати. Ако ову позицију оствареног састајања оиравдавамо могућом литерарном трансценденцијом, конкретизацији овог дела намећемо методолошко полазиште којим делу додајемо-остварујемо, методолошким поступком. оно што онтолошки не поседује. А велики је испитиБачки грех ако у ироцесу конкретизације, повратном структуром, дописујемо текст дела

вршећи његову структурну и смисловну деконструкцију. Зато је потребно, ако се појави исиитивачка скепса, да се постави антиподни низ са створеном генезом и промишљањем и да се испред избора донесе посматрачка одлука. А ако то не може да се обави у поступку наслућивања, онда је посматрање у интуитивно-инвентивном ироцесу завршено. Прималац-испитивач прелази из посматрања (наслу- ћивања-погађања) у процес састављања-конституисања слојева лите- рарне реалије и трансценденције (духовни слој), у којима објективи- стичким приступом, са претходно постављеним теоријским циљем, у коме је методолошки иоступак, врши испитивање с намером да би укинуо посматрачку скепсу насталу у интуитивно-инвенгивном на- слућујућем поступку.

За конституисање слоја литерарне реалије могућа су два приступа: да се слој литерарне реалије састави-конституише преко посматрања Душановог Законика и књиге Тражим помиловање и да се конституише само од текста, без контекста, да се испитује само као аутономна семантичка категорија. Оваквим методолошким поступком обавиле би се две експликације. Из испитивања њиховоГ односа могле би се добити експлицитне естетичке вредносне одреднице помоћу којих би се моГла укинути експликацијска скепса настала у интуитивно-инвентивном наслућивању и вредновању.

У слободи интуитивно-инвентивног наслућивања могу се поставити и два низа за објашњење генезе књиге Тражим помиловање.

Први низ:

Збирка Тражим помиловање није постојала у хоризонту очекивања прималаца поезије Десанке Максимовић. Ни прималац са својим хоризонтом очекивања није постојао у свести Д. Максимовић. Ни постојање песника Д. Максимовић у традицији српске књижевности (у

њеним рецепцијама, дугим четири деценије) није најављивало-наслућивало појављивање овакве заједнице песама. Догодио се Десанки Максимовић неуобичајени стваралачки поступак. Догодило се чудо које се два пута у животу једног песника не догађа. Збирка Тражим помиловање објавила је праву Десанку Максимовић (у 68. години њеног живота). Оно што је Д. Максимовић очекивала четрдесетак година догодило се када се у њеним рукама нашао Законик цара Душана: „Почела сам да га прелиставам и наједном, као да ме је муња ошинула, избило је еруптивно из мене све

моје схвататве о кривици и иравди, о казнама и оироштајима. о грешнима и иравима... Оно што сам дуго носила у себи.' ’

Други ииз:

У овој књизи иреузет јс чисти исповедни смисао стиха „жао ми је човекаи из свести песничког субјекта из књиге Мприс земљег Али. смисао тог стиха и његова значења нису били затворени и завршени само у његовом графичком знаку. Изгледа да у слоју схсматизованих аспекагга није обављена моћна конкретизација примаоца. а посебно нримаоца-иснитивача која је трансиарентиа за песника и која остварује хоризонт очекивања иримаоца у песнику. или је у свести песника, после више од осамнаест година, схематска творевина стиха: ,.Жао ми је човека", у конкретизацији н>еГовоГ стваралачкоГ Поступка, прешла у ново литерарно обликовање, нове речи, нову литерарну метаморфозирану смисловну структуру, у нову своју генезу. Али, да ли је тај нрелазак остварио и нову структуру тскста. и да ли су сс новим стваралачким поступком остварила нова значења. значај, функције, или је кн>ига Тражим помилован>е само нриродни наставак започетог стваралачког постуика насталог у тренутку када се нојавио стих „жао ми је човека“, када се у рукама иесника иашао материјални артефакт Душановог Законика, а у свести дозвао смислове стиха „жао ми је човека“ који су се модификовали само наизглед у нови смисао, а вероватно само наставили смислове стиха ,,жао ми је човека'’4?

У књизи Тражим помиловање постанл.ена су д]?а иесничка субјекта. Субјект иесника као његова трансценденција и визија ностављен је у већини иесама.

Други неснички субјект. као лирски субјект цара Душана. постављен је транспарентно само у песмама ПроГлас. на почстку књиге, О пореклу, у средини књиге, и О праштаи>у, на њеном крају. Он отвара и затвара ову књигу. У осталим њеним несмама сакривен је, али се као сакривен, да је сакривен, види. Ако не видимо да се не види, онда не уочавамо и дубинску структуру овог дела. У несмама ПроГлас, О пореклу и О праттаи>у има своју структуру са иосебним структурним иринципом и своју посебну структурну лииију лика. У овим песмама остварена је и његова хетерономијска свест. Њу није

остварио лирски субјект, илузија и литерарна визија пссника Д. Максимовић, овај други песнички субјект интенционално (директно) је остварила Д. Максимовић. Таквом стваралачком смисленом намс- ром нису литерарно направљена два антинодна песничка субјекта. Њихова разноликост остварује смисловну литерарну нолифонију.

И у песничком субјекту цара Душана посгављена је смисаона одредница тражим помиловање. У завршној песми О праштанл' поставл.ена је смисловна доминанта песме. Стихови:

ја сам цар заробљен законима које ироиисујем сам

садрже сакривену синтагму, смислени екснлицит песме, тра.жим помиловање. У њима је остварена динамизација смислова ове књиге. Они су подигнути на структурни вис књиге и са тог виса смисловно илуминирају. Њихова интенционалност је трансиарентна и као да је преузета, од Кафке, као да се судбина песничког субјекта поисто- већује са судбинама чувара иснред капије закона у ГЈроцесу.

Ове три песме усложњавају смисловну счруктуру и експликације у којима је грађено и објашњавано значење и остваривано експлицитно вредновање ове песме, са генезом и без ње. без уважавања овакве структуре нису могле да открију смисловне крајеве овог дела. Инсистирање само на испитивању оствареног хуманитета Десанке Максимовић, на примену аспекта из којег се само преко песника посматра ово књижевно дело, а не и преко литерарно остварена два песничка субјекта, два структурна принципа, два посебна структурна дела и два представл>ена структурна света, онемогућава откривање у овом делу стваралачког поступка.

У експликацијским иснитивањима и естетичким вредновањима овог дела интенционално је трагањс за откривање иесника Десанке Максимовић у делу Тражим помилован>е. Враћен је иесник у дело из којег је изашао, а у коме јс оставио своју литерарну визију и илузију, смислове своје свести, литерарни представљени свет. Враћање иредметне стварности и испитивање преко ње представл;>ене стварности врши деконструкцију оствареног иредстављеног лите- рарног система.

За литерарно ностојање песничког субјекта цара Душана у песмама (структурним деловима) ПроГлас, О пореклу и () праштању

функционално, кореснонденцијски и стваралачки интенционално је иовезано још двадесет песама (структурних делова)/ У скоро свим овим пссмама сакривен је песнички субјект цара Душана. Његово постојање само се обележава у песмама () поклисару, О прељуби и О лову. Узначење песника остварено је уиотребом функција знакова ми и ме. Преко њих је трансиарентпо објавл^ена појава другог песничког субјекта.

У петнаест иесама4 ове структурне заједнице од параграфа Дупшновог Закопика настао је лирски сиже. У њему је извршена и песничка конструкција и деконструкција Душановог Закоиика. Слободном конкретизацијом појавила се, „извукла" се из правог параграфа песма параграф. Петнаест ових иесама у структури књиге Гражим помиловање омогућавају функције песничког субјекта. који се одредницом тражим помиловање, духовним одредницама света, егзистенцијалном слободом човека, молитвом живота, суиротставл>а смисловима свести човека којима се конституише његово егзисген- цијално морање и затварање.

У оваквом структурном систему подвојили су се али и спојили привидно антиподни и стварно антиподни смислови, подвојила се али и спојила два лирска сижеа, и два песничка субјекта. Али, у структури овог песничког циклуса њихова ноливалентна значења остварују полифонију смислова. У коресионденцији раздвојених смислова остварује се литерарно јединство хетерономијски нредстављене свести лирског субјекта и јединство структурног система као нредставл3ене свести литерарног света. У динамизацији остваривања

структурног тоталитета, у структурним процесима трансформације и самоуређивања и динамизацији конкретизације примаоца, лирски циклус Тражим помиловање иоказује своје стварне естетичке квалитете.

„Излаз“ из интуитивно-инвентивног поступка је „улазак“ у поступак састављања-конституисања слојева литерарне реалије и трансценденције у којима укидањем посматрачког наслућивања

објективистичким пристуиима настају испитивања онс пссничке књиге.

Слој литерарне реалије може бити саставл>ен-конституисан од значењских кореспонденција структурних делова и од коресион- денција стихова и хомогених сегмената, од функција два структурна принцииа (ако оба иостоје са објективним хабитусом литерарног реалитета објавл^еним транспарентно или иманентно), од помоћне структуре настале конкретизацијом примаоца-иснитивача. која се додаје текстовној структури, и од лирског сижеа дела Тражим помиловање.

Духовни слој у делу Тражим помнлован>е може бити саставл>ен- -конституисан од два субјекта: песничког субјекта главног јунака (који то није) ове поеме (која то ипак није), од њихових хеторо- номијски датих свести и од представл^енс свести света овог дела која је остварена у структурном и структурирајућем процесу у коме се остварује структурни тоталитет дела, али у коме се дешавају и у коме ће се дешавати структурне трансформације и самоуређивања.

Ако се овај слој открије, прималац-испитивач доспеће до смисловног краја дела, али он неће моћи да се открије, јер је и посматрање и исиитивање у објективној зависности од тренутка књижевне традицијске културе у којој и ово дело мења своје значење, значај функције и свој литерарни хабитус. Испитивање књижевног дела обавл^а се онолико колико тренутак испитивања дозвољава. Зато је и овакав систем испитивања само иосматрачка и исиитивачка апроксимација.

Јеретици у књизи

Десанке Максимовић

"Тражим помиловање"

1.

Године 1964. Десанка Максимовић је објавила књигу песама Тражим помиловање, која се данас повезује са изузетно значајним стваралачким заокретом у песникињином књижевном раду. Крајем јануара 1965. Александар Петров, тада млади књижевни критичар у београдским Књижевним новинама је у приказу те књиге, под насловом Ка новим вредностима закључио: “Изван сваке је сумње... да је емоционалним одређивањем према знатно сложенијим реалностима и појавама емотивни квалитет поезије Десанке Максимовић постао разноврснији, сложенији, зрелији, богатији. Ако се посредством емотивног у раним песмама откривао унутрашњи сентимент девојачке љубави и разнежености, или разновидан и живописан свет видљивог света природе, посредством емотивног у каснијим песмама се откривају и сложене релације човека и епохе, човека и историје, у садашњем и интегралном времену."[1] Тих дана је и нешто старији Борислав Михајловић Михиз у Политици међу првима скренуо пажњу на “топлину и мудрост које леже у сваком стиху једне од најзначајнијих збирки песама ове деценије”. Сличну оцену је који месец касније дао и Василије Калезић кад је у новосадским Пољима написао да је “књига песама Тражим помиловање једна од најбољих које су се у последње време појавиле.”

Своју оцену Михиз, обраћајући се читаоцу, овако образлаже: “И тек што си прочитао стихове наредби, забрана и казни првог нашег кодекса од сме се и не сме се, а већ песник открива велику тајну своје књиге. Тајну која је и крик, и шапат, и молба, и молитва... И, отпочињу да теку стихови којима по племенитости, усуђујем се да кажем, не знам равних. Ту пред гордо слово Закона исписаног црвенилом мака и огњем историје (сваке историје) стао је песник да брани, заштићује и тражи помиловање. Не, нису то молбе упућене апелационим и врховним судовима, то је реч песника (значи реч разумевања, реч самилости, реч наде), а помиловање она не тражи за праве, тражи је за све... Са друге стране дијалога и живота стоји Законик (Увек она иста, стара прича од Софокла до наших дана)... Том тоталитету, тој општости, песник није супротставио свој појединачни случај, ставио му је насупрот такође један тоталитет, тоталитет хуманости...” Пошто је цитирао завршне Душанове речи, у којима Законодавац саопштава да је и он сам заробљеник закона које прописује, те да не може никога помиловати, Михиз многозначно закључује: “Тако је крај овог дијалога између Човека и Прописа исти онакав као и његов почетак. Али између тог почетка и краја легла је велика поезија љубави, разумевања и милости какву већ давно није исписала наша поезија. Из приче о старом царском законику израсла је велика реч упућена сваком па и овом нашем времену.”[2]

Три године касније добили смо још једну изузетно занимљиву и умногоме карактеристичну оцену књиге Десанке Максимовић Тражим помиловање. Наиме у Теолошким погледима 1968. јереј Атанасије тврди: “Ако прво тражимо интелектуалну компоненту ове збирке песама то је догматика Православне цркве, или само Откривење, за којим ограничени човеков интелект осећа потребу, што је изражено и догмом о човековој несавршености, кроз коју се и изражава та човекова ограниченост која му смета или због које је неспособан да коначно сам доврши себе, и због чега се молимо Богу за благодат и праштање.

У овој збирци песама, под једним великим хришћанским надахнућем тражи се помиловање за таквог несавршеног и ограниченог човека, тражи се у часовима беспомоћности милост и од цара, земаљског цара једне земље, али који је човек и који зна да је такође несавршен и да због тога и нема власт праштања... Али у овој драми тражења праштања, у овом ванредном епу о људској несавршености, потребе за усавршавањем, песник даље каже кроз Цара Душана:

Ја нисам Бог.

Само је он моћан толико

да прашта,

само о њему не говори нико

да је слаб кад опрости

................

................

ја сам цар заробљен законима

које прописујем сам.

Нисам ни судија,

њима је у руке закон дат

да суде;

................

................

и мада владам по милости Бога,

нисам Бог да праштам.

Ово је заиста ванредна мисао, прецизна, на основу хришћанске догме дата. О њеној вредности као интелектуалној компоненти у овом ванредном делу није потребно да говоримо. Она је посведочена у нашој историји. Кроз њу је створено то поднебље из којег извире све што имамо као најлепше за радост живота у борби за савлађивање његовог несавршенства...

Мисао ове поеме о тражењу помиловања, њена интелектуална компонента, плени нас или успева у овом задатку и кроз своју другу страну, њену емоционалност, невиност песничку, тако да она клица коју свака песма носи у себи кроз ту емоционалност расте као нужност истине у нама који је слушамо или читамо. Ова друга компонента ове поезије извире и код нашег песника из оних њених 'тајанствених дубина' подсвести њеног колективног, у чему је одрасла, из те атмосфере коју вековима наш свештеник одржава у нашем народу.” Правоверност песникиње дала је, према оцени јереја Атанасија, још један значајан квалитет: “Оно што пак запажамо у збирци ових песама и као основно јесте један ред, један редак мир, једно искуство у којем је заиста све сређено, ту нема оне тешке унутрашње борбе коју песник води у својој усамљености, са собом, у свом отуђењу, у изолованости од колективне подсвести, у очајној борби, коју често видимо код савремених песника... Десанка Максимовић са ослонцем и поверењем у интелектуалну компоненту догматике своје Цркве, која је доминирала целом историјом њеног народа, њеном идејом, нема потребу да више тражи и бори се да кроз што дубљу либерализацију свога песничког сенса, кроз тешке морбидне слике своје борбе, борбе да разуме живот, изрази једно несређено стање, већ обратно код ње је све јасно и човек и његов свет, и сва његова природа, и све његове потребе и сав његов морални успон и пад, и све страсти, које се могу рашчистити коначно само ако се предају нечем вишем, јачем од нас, ономе у име које је и дошао на власт наш средњевековни владар.”

Јереј Атанасије даље, после осврта на песму О обореној цркви, о књизи Тражим помиловање изриче следећу синтетичку оцену: “Ово је религиозна поезија, али она која нас не приморава интелектуалним позивом да верујемо, већ се лако и нежно, благодетно, наглашава и својом емотивношћу, заиста благом и нежном, пуном једне префињености, упућујући нас на сву вредност једног интелектуалног става који је доминирао нашим друштвом у пуној својој снази од времена Св. Саве.”[3]

2.

Вук Крњевић је фебруара 1965. у Одјеку овако представио ново дело српске песникиње: “Књига Десанке Максимовић Тражим помиловање је прије свега пројекција човјекове историје, односно судбине човјекове унутар непрекидних континуитета историје... Десанка Максимовић се односи са саучешћем човјека другога времена према кодексу правних и моралних норми, које је собом зацртао Душанов законик.

Основ тога одношења је несумњиво лирски али су консеквенце тога процеса универзалнијега карактера. Десанка Максимовић наиме има двије врсте приступа писаном слову Душанова законика. Први, покушава да парафразирајући маргиналије пјесникиње на страницама Законика, створи пјесничке цјелине на такав начин да задржи битна одређења норми које припадају слову Законика. Други, међутим, приступ у основи је, рекао бих, управо како би то поетеса рекла, 'лирска дискусија' са словом закона. Књига је компонована тако да се ова два тока, ова два пјесничка приступа смјењују у појединим композиционим цјелинама тако да читалац присуствује једноме процесу пјесничкога говорења који подразумијева савремено реплицирање на савремено интерпретирање једне основе која је нормирала човјеков статус у давноме тренутку људске, односно наше националне историје.”[4]

Како то заправо функционише, могло би се лепо илустровати и песмом коју је издвојио јереј Атанасије О обореној цркви. Наиме, у Душановом законику је речено само: “Цркву ко сруши на војсци, да се убије или обеси.”[5] Све остало је плод песникињине имагинације: конкретизација убијања (пуштањем хртова на кривца, вешањем о први храст, гађањем зрном пушчаним, одсецањем руку, спуштањем рањеника на пелен и гујино млеко, натеривањем босоногог у ватру) и, најзад, својеврсна могућност помиловања (после неуспеха свих побројаних покушаја погубљења):

Ако огањ, плаха киша омете

значи небо га гледа без љутње,

јер је некада спасао дете

из набујале воде мутне.

Нама се чини да би, ради даљег ближег увида у стваралачке домете које је Десанка Максимовић остварила у књизи Тражим помиловање могао бити посебно осврт и на три песме о јеретицима.

3.

У Душановом законику се као јеретици помињу богумили (под називом бабуни) и римокатолици (као припадници латинске јереси, азимства и полуверства): “86. О бабунској речи: И ко рече бабунску реч, ако буде властелин да плати 100 перпера, ако ли буде себар да плати 12 перпера и да се бије штаповима.”[6]; 6. И за јерес латинску: Хришћани који су се обратили у азимство да се врате опет у хришћанство. Ако ли се ко нађе да није послушао и

није се вратио у хришћанство, да се казни како пише у Законику светих отаца.

7. И да постави Црква велика протопопе по свим трговима, да врате хришћане из јереси латинске, који су се обратили у веру латинску, и да им даду заповест духовну те да се сваки врати у хришћанство.

8. И поп латински ако се нађе да је обратио хришћанина у веру латинску, да се казни по Закону светих отаца.

9. И ако се нађе полуверац ожењен хришћанком, да се крсти у хришћанство ако усхтедне. Ако ли се не крсти, да му се одузму жена и деца, и да им да део од куће, а он да се одагна.

10. И који се јеретик нађе да живи међу хришћанима, да се жеже по образу и да се прогна, а ко би га крио, и тај да се жеже.”[7]

Десанка Максимовић у књизи Тражим помиловање има три песме чија је тема јерес и судбина јеретика. Две се од њих надовезују непосредно на слово Душановог законика. То су песме: О бабунској речи и За јерес. Трећа је, рекло би се, дело које је у потпуности песникињина изведеница из духа и, можда, објективног значења царевог Законика.

Међутим, и у оним двема није тешко уочити значајне интервенције Десанке Максимовић, којима се у анализи мора посветити дужна пажња. У песми О бабунској речи, да би нагласила неједнакост пред законом припадника различитих социјалних слојева, песникиња занемарује казну у новцу која је Душановим закоником предвиђена за себра (за шта, иначе, због разлике у суми која је одређена властелину и себру – у изворнику има основа) и упечатљивом сликом заоштрава физичку тортуру намењену неистомишљенику. Пада у очи да је, при томе, у песми веома замагљен и сам појам јереси. Властелин се може прогласити јеретиком “ако помери ишта на небу / и у псалтиру”, а за себра није чак ни то потребно: довољно је да “рекне... / цару, свецу или патријарху / и црне су ти очи у глави, / ма и не дирао у бога”. Законски налог да се себар који је проглашен за јеретика “бије штаповима” Десанка Максимовић, инспирисана сликама мука неверника у загробном паклу, претвара у казну:

да се бије

палицом сухога глога

док му телом не погамижу

модри гуштери и змије,

док од њих не поплави.

У песми О јереси занемарене су све одредбе Душановог законика о присилном враћању католика (“који чита друге оченаше / и причешћује се хлебом без кваса”) у православље, као и о жигосању врелим гвожђем лица оних који то враћање одбију и свакога ко покуша да их сакрије. Уместо тога, говори се само о изгнанству таквог јеретика који се ожени “хришћанком”. Прогнаног јеретика, према песникињи, очекује следеће:

И ако јерес не усхте да мења,

да му царевог не буде опроштаја,

да се не враћа са даљних обала;

али да му, грешнику,

свакога јутрења и вечерња

за спас звоне звона

велика и мала.

Да ли је Десанка Максимовић овим изменама желела да избегне неугодне теме, или се овакав завршетак песме може сматрати њеном, хуманом варијантом обрачуна са јеретицима? За одговор на ово питање можда би могла да нам помогне њена трећа песма о јеретицима, која носи наслов За јерес.

4.

Али песма у којој се “тражи помиловање” за јерес отвара, пре свега, нека нова питања. Заправо она доноси још веће изненађење... У њој песникиња почиње “лирску дискусију” о некој јереси која се изричито и не помиње у Душановом законику. “Јерес” која “се шири / у пределима царства” Душанова је заправо веровање да свет почиње од нас, да:

пре није било пожара ни вулкана,

ни месечина ни сунаца,

ни ињем посутих шума, ни снега,

да историје реке тек од јуче

пене се и хуче.

Носиоци ове јереси, које песникиња карактерише као “људе кратковиде / и ускогруде”, то су:

велможе које говоре

да за Уроша није било господства,

ни златних кондира,

ни манастира.

Реч је, разуме се, о Душановом претходнику, српском краљу Урошу Немањићу, оснивачу манастира Сопоћани – за чије је “владавине започела експлоатација рудника у Србији... што је довело до брзог економског снажења Рашке” и развоја занатства и трговине, а што је осведочено и у “развитку српске средњовековне културе: књижевности, грађевинарства, уметничких заната...”[8]

Међутим, осим кратковидих и ускогрудих велможа, међу јеретике који мисле да свет почиње од њих, у финалу песме Десанка Максимовић сврстава и уопште младе људе за које везује “мишљење детињасто”. Она тражи “благоразумевање” и:

За младога који мисли да човечанство,

да лепота коју му очи виде,

настаје кад он је на свет насто,

да нико није волео слично,

да велика светковина људског живота

тек с њим поста.

За свачије мишљење детињасто

и јеретично.

Сетимо се да је Михиз још 1965. године устврдио: “Из приче о старом царском законику израсла је велика реч упућена сваком па и овом нашем времену.” У том светлу могло би се поставити питање: да ли је о оптуженом за јерес онога који није ни “дирао у бога”, о оптуженом за јерес онога који је, као млад, носилац “мишљења детињастог” – певала песникиња која је, упркос великом ризику, остала пријатељ оптуженог за стаљинистичку издају земље Радовану Зоговићу,[9] посећивала у данима немилости оптуженог за “десно” скретање Милована Ђиласа? Да ли је у типу “јеретика” о којима пева Десанка Максимовић препознавала свог стрељаног зета у тек ослобођеном од Немаца Београду, депортоване из Југославије руске емигранте који после Резолуције Информбироа 1948. нису били спремни да прихвате југословенско држављанство, злосрећне Голооточане који су свесно или из наивности оспорили примат Јосипа Броза над Стаљином, или им је то само, клеветом, приписано, препознавала супруге ухапшених информбироваца које су присиљаване да се из политичких разлога одричу својих мужева, препознавала припаднике безбројних категорија “десних” и “левих” отпадника – жигосаних пре и после Другог светског рата и на различите начине изопштаваних из друштва (“комуниста”, “антикомуниста”, “монархиста”, “петоколонаша”, “домаћих издајника”, “реакционара”, “ревизиониста”, “фракционаша”, “националиста”, “антититоваца”, “титоваца”, “патриота”, “страних паћеника” и многих других)?

Логично би било на ова питања дати потврдан одговор. Додуше, немамо податак да је сама Десанка Максимовић о томе некада нешто изричито говорила. Међутим, српски песник и антологичар Слободан Ракитић је још далеке 1973. године, уз тврдњу да је “једна од најзначајнијих, ако не и најзначајнија књига у послератном српском песништву”, о књизи Тражим помиловање Десанке Максимовић написао: “Њен дијалог са Душановим закоником, ма колико био поглед у историјско биће српског народа, у његову колективну свест, у један тек тренутак те велике историје, са свим њеним менама и трагичностима, узлетима и падовима, понорима и небеским пространствима, вазда између царства небескога и царства земаљскога, јесте, с друге стране, снажна и сложена слика нашег времена.”[10] Десанки Максимовић, разуме се, није било ни на крај памети да овакву његову оцену било на који начин оспорава.

О томе колико је одиста књига Тражим помиловање била и “сложена слика нашег времена” не сведочи само селективни приступ Десанке Максимовић тексту Душановог законика (изостављање одредби о насилном враћању у православље оних који су прихватили “латинску јерес”), него и занимљиви акценти у тумачењу те књиге код појединих српских књижевних критичара шездесетих и седамдесетих година ХХ века. Они критичари који су желели да се сами ограде од евентуалних тумачења да, хвалећи књигу, безрезервно подржавају хуманистичку одбрану “јеретика” и у односу према политичким отпадницима савременог друштва, или који су, из добронамерности, желели да саму песникињу заштите од таквих тумачења – истицали су да “помиловање” тражи управо “наивна” песникиња, која, разуме се, на живот не гледа довољно “реално”, која испољава неки одвећ “идеалистички”, “апстрактни хуманизам”. Они, пак, који су из књиге Десанке Максимовић “ишчитавали” потврду “догматике своје Цркве” – инсистирали су на томе да је њена књига управо

импресивно историјско сведочанство “о човековој несавршености, кроз коју се и изражава... човекова ограниченост... због које је неспособан да коначно сам доврши себе”, извлачећи из ње поруку да се “и човек и његов свет, и сва његова природа, и све његове потребе, и сав његов морални успон и пад, и све страсти... могу рашчистити само ако се предају вишем, јачем од нас, ономе у име које је и дошао на власт наш средњовековни владар.” Занимљиво је да су се носиоци ових двеју оријентација, на први поглед супротних оријентација, нашли на сличним позицијама: констатација да “наивни” песник брани заправо и “кривце”, није далеко од похвале књизи “за један ред, један редак мир” због сазнања да је “све заиста сређено” кад се схвати да је уместо “тешке унутрашње борбе коју песник води у својој усамљености... у изолованости од колективне подсвести” – једини прави излаз да се све преда у руке Господње, пошто је и човеков живот на земљи заправо казна због првородног греха...

Вероватно је због тога и деценију и по после тврдње Слободана Ракитића, 1988. године, један од највећих руских живих песника с краја ХХ века, Виктор Соснора, имајући у виду управо “сложену слику нашег времена” – могао Десанки Максимовић и њеној књизи Тражим помиловање одати и оно изузетно високо признање: “Оваква књига потреса као глас песникиње који звучи знамо у каквим временима. Код нас таквих књига нема. Чак ни сада код нас ниједан песник неће смоћи храбрости да ступи у заштиту четрдесет и једне људске, животињске и божанске несреће. Тако, од езотеричне медитације до директног, ораторског, али и пророчанскога говора.”[11]

ПРОГЛАС

По милости божјоји благослову светитеља из Раса,ја, цар Срба, Грка и Арбанаса,земљама које од оцева наследихи мачем освојих, које повезах крвним судовимасвојих војника,дајем законик,и нека нема других законикаосим мојих.

Чедоубица, прељубник, најахалац,онај кога злопакосни ђаво узе,бабун, богумил и јеретик,слабић који на суду не говори право,човек који скрнави иконе светих, биће сурово кажњен по законима мојим,али не суровијенего што у закону стоји.

Ја властелу, према обичајима отаца,од себара издвојих. Првосвештенику и властелинусудиће се блаже него меропаху,али не у страху

од царства ми,и не блаже него што у закону стоји.

Кудељници сиротој пред насилникомзакони мојибиће уместо штита.Ни робу праведном, ни незнанцу што кроз царство ми хита,нити икомтреба да их се боји,само кривцу ће се сурово судити,али не суровије него што у закону стоји.О ЦАРСКОМ СЕЛУ

Куда прођу цар и царицаили коњи цареви,тим путем сме проћи себари властелинсамо пошто се још једном јави пролећни гром с неба,само пошто још једном падне ињеи њива се мраза зажели.

На којој реци коњи царскиугасе жеђ, нека на њој још годину дананико жеђ не гаси,нека себар до новог кукурека,до нових роса и слана,нека себар чека још годину дана док потеку реком нови таласи.

У ком селу преноће цар и царица,царски станови и коњи,нека се јазом опкопато село и та кућа нека их себарска не скрнави стопа,нека ту преноћи човек малитек кад поново оду на југ ждралии на мед поново замиришу сванућа.

О СИРОТОЈ КУДЕЉНИЦИ

У областима земље царскени за једну ствар,ниједног дана,насиља да није никоме,и сирота кудељница да је слободна и поштована.

Погазе ли коњи најезднивластеоска сенаили царска жита,да се погнају у царске ергеле. Погазе ли кудељукудељнице сироте,да им се забије трње у копита,да им се поломе ноге до колена.

да нема тога ко би се усудиода се противу њена дома роти,јер милост богаштити најпре царске двореи колибе кудељница сиротих.

О СИРОТОЈ КУДЕЉНИЦИ

У областима земље царскени за једну ствар,ниједног дана,насиља да није никоме,и сирота кудељница да је слободна и поштована.

Погазе ли коњи најезднивластеоска сенаили царска жита,да се погнају у царске ергеле. Погазе ли кудељукудељнице сироте,да им се забије трње у копита,да им се поломе ноге до колена.

да нема тога ко би се усудиода се противу њена дома роти,јер милост богаштити најпре царске двореи колибе кудељница сиротих. О ВОЈНИКУ

Кад властелин,или било који други,дође с војске кући,порука му од царатри недеље да се одмара, да га дворе сви одредау родбини,да му с планине воду носе,да му певају песме старе,да му соко крилом хлад чини;

ако има братучеда,да му они коња тимаре.

Кад властелин,или било који други,дође с војске кући, порука му од цара,три недеље да се одмара,да се не одзива и ако га зовуда се суди,или ако игуман по њега поручи; да га време на вратницама чека,да га чекају и царски и црквени људи,и поклисар што стигне издалека.О ХИЈЕРАРХИЈИ

У областима царства нашегсве небо звездано,сваки ватрени престо,и небулоза што бескрај плави,до најмањег огња је пресликано.

Зна се свачија путања и место,и кад ко изгрева у пуној славии докле му траје плима,зна се којом светлошћу ко сијаи од кога је прима.

Као између планетаи звезда пратиља,зна се између поданика и цараколико је миља,и којом стазом ко ићи мора да не дође до судара.

И себру, који као Кумова Сламанеизбројан,и неодређен као маглина,неуништиво из земље израња, зна се путања.А ЈЕРЕС

Благоразумевање молимза јерес што се шириу пределима царства твојегада свет тек од ње постоји,за јеретика што тврди да пре њега Није било пожара ни вулкана,ни месечина, ни сунаца,ни ињем посутих шума, ни снега,да историје реке тек од јучепене се и хуче.

За велможе које говореда за Уроша није било господства,ни златних кондира,ни манастира.За људе кратковиде и ускогруде.За младога који мисли да човечанство,да лепота коју му очи виде,настаје кад он је на свет настô,да нико није волео слично, да велика светковина људског животатек с тим поста.За свачије мишљење детињастои јеретично.ЗА НАИВНЕ

За оне којима се чинида су једнакисиромах и богати,слаб и јаки,несуђен и онај који се са робије врати, безруки и човек с рукама обема,миропомазани и одлучен од вере,звании онај што пред вратима чека,за њих, за себе, за свакога човекатражим помиловање.О ЈЕРЕСИ

Ако се јеретик,који чита друге оченашеи причешћује се хлебом без кваса,ожени хришћанком,да се изагна иза брегова и таласабогоугоднице земље наше,ван домашајанемањићког сунца и његова сјаја,да му се одузму и жена и деца - без њиног пристанка или са пристанком.

И ако јерес не усхте да мења,да му царевог не буде опроштаја,да се не враћа са даљних обала;али да му, грешнику, ЗА СВРГНУТЕЗа свргнута властелинашто сам седи од зоре ране,за столове тишином завејане,за бокале и за купегде ветре у оцат претворена стара вина,

за сланике нетакнутекао целац јануарски,за човека који залуд очекуједа се пријатељи крај њега скупе,за онога чија зла се једино памте.

Тражим помиловањеза све који могу лако пастиисте судбине,за унапред знане невоље њинекад стану као облаци да се пласте, за дом око кога освану сантешто их нико не отопи, не премости,за оне којима су само ластепод стрехом гости.А ЉУДЕ КОЈИ ЈАСНО ВИДЕ

Царе Душане,за људе на раскршћуизмеђу алфа и омега,између Запада и Оријента,којима се чини и у Византу да нешто труне,и у Млецима да нешто цвета;за оне којима и леви и деснипротивник буде,за људе који ником нису прави, јер јасно видеи властелина, а и себра:за оне на које иконокластиподижу хајке,а иконоборци их чекају из заседа,за људе о којима патријарсиговоре да су богумили,а богумилида су изневерили прво хришћанство; за човека који се опире сили,па долазила од Скита или од Хуна,или јој у залеђини било царство,или је вршила над човекомшака бабуна. ЗА СУЖЊЕ ПОМИЛОВАНЕ

Тражим помиловањеса сужње, царе, помилованекоји гледају увек преда сема куд да пођу и кораче,с којима нико неће да стане и кад их невиним опет огласе,и кад плате цару хараче.

За помиловане робијашекојима нико конака не да,којим хлебар неће хлеб да прода, с којима ни у цркви људи не воледа читају заједно оченаше,с којима слободно разговарасамо ухода.

За себре, сужње помиловане, који су вечни дужници цара,који прошлост као злу мађијуне могу никад са себе да свуку,од којих и зликовци непохватанинадмено се туђе и крију, и другови из детињства бежеза прву на путу заокуку.

За сужње, царе, помиловане,за њихово помиловањеод воденичког камена теже.

ЗА ПОСЛЕДЊЕ ДАНЕЦаре Душане,за неколико последњих данаи сумракаДечанскога краља Стевана,за последњи час несрећних владалаца и јунакакад потонула детињства баркаоднекуд испред њих испловипуна тугаи јуначких игара и играчака, кад се позледи свет давних ранаи насмеши се из даљинаноћ кад су добили првенца сина.

За час данакад буду остављени самима себи, када све овога света,и пријатељство каквога цара,и замке каквога кнеза и дужда,робовања код хана Ногаја,битка код Лима и Велбужда, крв људска што се у боју просу,остану негде иза врата,иза прозорског смеха и сјаја,за час дана кад буду самикао звук изгубљен у космосу.

МЕТОДИЧКИ ПРИСТУП ЗБИРЦИ ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

ТОК ПРВОГ ЧАСА

Уметнички доживљаји

Казујте како сте доживели збирку Тражим помиловање. — Објасните откуда потичу и где посебно јачају ваши читалачки утисци. — Шта вас је најснажније изненадило и задивило ? — Које песме посебно издва- јате? — На којаразмишљања су вас побуђивапи стихови збирке? — Ко- јим питањима сте и даље опседнути?

Осећања узвишене и фасцинантне људскости, панхуманизма и са- милости, воде читаоца од песме до песме, изнова јачајући читалачку им- пресију складним варирањем два гласа, два светоназора и две космогони- је. Ученици ће уочити да је ово дело јединствено и непоновљиво због умет- ничке сугестивности исказаних осећања самилости и разумевања, којима поетско биће збирке уздиже разноврсност и богатство животних облика и појава изнад једнозначне ушанчености законских правила. Актуелизова- њем уметничке збиље, ученик осећа како га поетски свет заокупља и под- стиче његову духовну радозналост. Саживљавање ученика са поетским светом збирке Тражим помиловање остварује се кроз доживљајно препо- знавање егзистенцијалних ситуација и у интимни духовни свет призваних психолошких стања за која ауторка тражи милост у име закона песника. Ученике ће импресионирати како песникиња присно осећа свет кроз јед- начење и поистовећење са свим животним појавама, тако да се пред чи- таоцима откриљује цела скала људских судбина које излазе из свакоднев- на, навикнута реда.

Објашњавајући откуда потичу њихове читалачке импресије, ученици могу наводити различите чиниоце уметничке сугестије: од доминантног осећања, преко предметног света дела, који је доживљен кроз пластичност *и психолошку уверљивост поетских слика, до оригиналне поетске форме којом се успоставља непосредна комуникација са читаоцем.

Након читања збирке ученике обузима снажна духовна запитаност о трагичној друштвеној и историјској условљености човекове егзистенци- је, у којој страда право на истину и слободумност, о људском отуђењу, уса-

мљеништву и духовном буђењу, и, коначно, о етици хуманости као духов- ном бедему песничке, сањарске, егзистенције.

Актуелизовање наслова и поднаслова збирке

Изнесите своја запажања о уметничком склопу збирке. — Протумачи- те улогу наслова у делу. — Објасните какав се однос према Законику као историјском документу и предмету инспирације наглашава подна- словом збирке. — Коментаришите како се поетском формом и умет- ничким склопом збирке упоставља најдубља емотивна и духовна кому- никација са читаоцем.

Оригиналност збирке огледа се у песникињином умећу да лирску рефлексију о човеку и моралним вредностима његовог живота саопшти на нов и поетски уверљив начин: циклус песама се развија у пресеку времен- ских планова историје и савремености, из којих се епском обухватношћу читаоцу предочава принцип устројства света, исказан кроз песниково осе- ћање и тумачење правде.

Поднаслов збирке (Лирска дискусија са Душановим закоником) чита- оцу сугерише песникињин полемички однос према полазној историјској грађи. Прокламована хијерархија и класна правда Законика подстичу пе- сникињу на дискусију која се одвија заузимањем ставова за и против ње- гових параграфа и клаузула. Преко песникињиног критичког става према начелу праведности и суровости Душановог законика развија се лирска мо- литва и њој претпостављена осуда свих законика којима се апсолутизује само једна друштвена правда. Али суштински дијалог између песника и за- конодавца не развија се ни у једној тачки дела: цар може да чује песника, али не сме и да га разуме, јер и он је „заробљен законима које прописује сам“. Између царевог прогласа и његове завршне речи зачео се и духовно уобличио песнички законик самилости, љубави, разумевања и праштања. Сваки читапац осећа да је обраћање поетског бића цару, заправо, лирски апел упућен сваком човеку. Овом поетском намером дело потпуио урања у емотивни и духовни свет читаоца, тако да лирско тумачење свега осећа- њем правде досеже најекспресивнији облик у одбрани животних вредно- сти и човековог постојања у акгуелном историјском тренутку.

Битнији мотиви

Објасните како је поетски предочен Душанов закоиик у предметном свету дела. — Који проблеми друштвеног живота су актуелизовани лирском интепретацијом и препевом законских параграфа ? — Реците

у којим песмама се поетски нејекспрсивније предочавају принципи ауто- ритарности, традиције и историјске нужности Душановог законика.

— Тумачите која карактеристика Законика се мотивски конкретизу- је у песми О сиротој кудељници. — Како се лирски законик везује за За- коник цара Душана? — Укратко се осврните на композициону повеза- ност песама у збирци.

Читалац је већ поднасловом циклуса упозорен да обрати пажњу на скривени смисао стихова. Двосмисленост или вишесмисленост казивања песникиња је реализовала широком применом симбблизације. Уметнички свет збирке остварује се прожимањем субјективног става песникиње са инспиративном историјском грађом, односно историјским виђењем света. Актуелизујући временски најудаљенији српски законик у поетском свету збирке, песникиња је остварила сугестивно лирско казивање о човековој неизвесној судбини и историјском трајању.

Избором параграфа који представљају мотивску окосницу историј- ског значења збирке, песникиња је приказала важење једног кодекса као залога политичке и економске величине моћног царства. Правда Душано- вог законика је поетски предочена мотивима аугоритарности и хијерархије као правда сталежа и порекла, односно као класна правда социјално по- влашћене мањине (песме Проглас н О хијерархији).

Историјско значење дела остварују песме у којима је сачувано темат- ско језгро Душановог законика. Уметничка збиља збирке отвара се пред чи~ таоцем царским Прогласом, лирским препевом Речи цара Душана и пара- графа 64. Душановог законика. Библијски интонирани почетни стихови (По милости божјој и благослову светитеља из Раса) сугеришу да је законик из- раз божје правде и црквеног благослова на земљи, па се назначено темат- ско полазиште конкретизује мотивима хијерархије, традиције и ауторитар- ности владара као божјег посланика.

По милости божјој и благослову светитеља из Раса, ја, цар Срба, Грка и Арбанаса, земљама које од оцева наследих и мачем освојих, које повезах крвним судовима својих војника, дајем законик,

и нека нема других законика осим мојих. (...)

Ја властелу, према обичајима отаца, од себара издвојих.

Првосвештенику и властелину судиће се блаже него меропаху, али не у страху од царства ми, и не блаже

него што у закону сргоји.

(III, 197, Проглас)5

Песникињин препев Законика није једнострано сужен само на пара- графе који изражавају класни карактер правде, као у песмама 0 хијерархи- ји. 0 царском селу, 0 женидби сина, 0 меропаху. Прокламована правда пре- ма меропаху и себру проистиче из њиховог друштвеног положаја, док пе- сме 0 сиротој кудељници, 0 поклисару и 0 одбеглом робу поетски исказују државничку тежњу за законом у којем ће се знати место великог и моћ- ног, али и заштита и право малог.

Смелија песничка обликовања полазне грађе препознајемо у песми 0 сиротој кудељници, у којој доминира царска милост према сваком неза- штићеном бићу његове државе. Члан 64. Душановог законика о томе све- дочи врло концизно:

Сирота кудељница да јесте слободна, такожде како и пон.

Текст прати објашњење приређивача: Не знамо шта је кудељница, и молсемо се домишљати да то значи сироту жену која се издржава предењем, а нема никаква имања,6

У овој законској концизности песникиња проналази подстицај за поетско обликовање и предочавање Законика, у којем ће значењски про- дубити и мотив царске милости, односно законског штита за све:

У областима земље царске ни за једну ствар, ниједног дана, насиље да није никоме, и сирота кудељница да је слободна и поштована.

Погазе ли коњи најсздни властеоска сена или царска жита, да се погнају у царске ергеле.

Погазе ли кудељу кудељнице сироте, да им се забије трњс у копита, да им се поломе ноге до колена.

Да нема тога

ко би се усудио

да се противу њена дома роти,

јер милост бога

штити најпре царске дворе

и колибе кудељница сиротих.

(III, 201)7

Мотив царске милости, једнако усмерен према свим штићеницима који се издржавају својим радом, у песми је конкретизован двема поетским сликама чије се коначно значење изводи из међусобног градацијског од- носа. Прва поетска слика кажњавања (Погазе ли коњи најездни / властео- ска сена / ши царска жита / да се погнају у царске ергеле) представља по- редбени корелат изражајности слика које следе (Погазе ли кудељу / кудељ- нице сироте / да им се забије трње у копита / да им се поломе ноге до коле- на). Неприкосновена слобода сваког човека поетски је интензивирана сли- кама свирепог кажњавања насилништва над незаштићеним и малим, што је сугестивно предочено симболом кудељнице, који се даље чулно конкре- тизује метонимијским свођењем на најекспресивније детаље: кудељу и ко- либу. У завршним стиховима се обједињују два удаљена света — владајући (царски) и свет незаштићених (слабих): у истој равни (заштите) су власте- оско сено, царско жито и кудеља, односно једначе се пред законом имо- вине најмоћнијих и најсиромашнијих.

Дакле, у поетској збиљи дела Законик је поетски предочен у мудрој песничкој равнотежи: с једне стране он симболише гордост властодржач- ке моћи, традиције и хијерархије, али и тежњу ка друштвеној хармонији и складу и прокламованој законској заштити за све. Суровост и праведност његових начела су израз историјског искуства, из којег се рађа свест о по- штовању традиције и завета очева. Читалачку пажњу привлаче три значењ- ска плана збирке: историјски фон у којем је путем далеког документа при- звана државотворна моћ задужбине Немањића, следи актуелизована снага и класно устројство закона као државног акта који се рађао из друштве- них потреба оног времена и имао темељну улогу у уређењу и одржању не- кад моћног царства, и трећи значењски план збирке открива се у гласу пе- сникиње пред гласом закона.

У песми 0 хијерархији ауторитарност власти и класно устројство др- жаве предочавају се као властодржачко следбеништво и подржавање при- родних космичких процеса и уређења, па се тако и принцип царске хије- рархије исказује као друштвена неминовност — он је историјски опробан и наметнут:

У областима царства нашег све небо звездано, сваки ватрени престо, и небулоза што бескрај плави, до најмањег огња је пресликано.

Зна се свачија путања и место, и кад ко изгрева у пуној слави и докле му траје плима, зна се којом светлошћу ко сија и од кога је прима.

У двогласу збирке лирски глас песника се везује за глас великог за- конодавца када се законским прогласом о хијерархијском устројству дру- штва одређује себар:

И себру, који као Кумова слама неизбројан,

и неодређен као маглина, неуништиво из земље израња, зна се путања.

(Ш, 204, 0 хијерархији)8

Душанов законик, симбол историјског одржања мођи династије Не- мањића, исказан је као поетски оквир лирског законика, који полази од човека као апсолутне и вечне вредности. Правда Душановог закона пред- стављена је као ауторитарна, беспоговорна, непоштедна: царска правда није иста за све јер се не суди према заслугама, већ по сталежу и пореклу.

Молитвом (опредељењем) за себра симболично се пројектује други глас, односно глас песника, човечности, разумевања, праштања и трпељи- вости. Многозначнос прве молитве За себра, којом се објављује лирски за- коник, остварује се кроз просторну и временску универзалност основног симбола — себар је сељак, али он може да буде и устаник чија ће се суд- бина и поред хијерархијске одређености његове путање неминовно укр- стити са носиоцима власти и сталешке моћи. Синегдотско портретисање себра (за тридест кућица његова кромпира, за дим над кровом, за кукуруза стабаоце) поетски наглашава сиромаштво, али и мноштво, бројност, сна- гу и непобедивост народа. Песникиња се правди друштвено повлашћене мањине (коју препознаје и у нашој епохи) супротставља својим опредеље- њем за себра, односно за матицу живота и правду народа.

Молитвом за себра „увек верна животу“ објављује се законик тума- чења света правдом која је израз доследности и очигледности природних закона. У таквој поетској визији људске заједнице једини историјски носи- лац друштвене правде је себар који „неуништиво из земље израња“. У ње- говој виталности (неизбројан, нодређен, као маглина), и верности земљи (природи) и животу похрањено је неисцрпно богатство хуманости, јер је човек враћен свом осећајном исходишту. Устоличеној етици, важећој за је- дан организовани свет, што је поетски исказано псмом 0 хијерархији, мо- литвом за себра супротстављено је опште разумевање песника за сваки об- лик природног.

У циклусу песама се мотивима историје и савремености гради ком- плексна слика човекове природе и његовог друштвеног постојања.

Глас владара, цара Душана, исказује се препевом параграфа Закопа (0 царском селу, 0 поклисару, 0 сиротој кудељници, 0 одбеглу робу, 0 меро- паху, 0 хијерархији, 0 војнику, 0 пореклу, 0 женидби сина, 0 државној имо- вини, 0 обореној цркви, 0 олтару, 0 царској милости, 0 птицама небеским, 0 каменовању, 0 прељуби, 0 лову, 0 бабунској речи, 0 јереси, 0 пијаницама, 0 налазачу, 0 божјем суду, 0 праштању), на другој страни лирски глас пе- сника у овој дихотомији исказан је циклусом песама молитвеног ангажма- на (За себра, За свргнуте, За земљу куда војска прође, За војничка гробља, За оне који су храбри само када гину, За јерес, За последње дане, За смрто- мрсце, За седам гладних година, За жир, За калуђера, За непелегрине, За не- схваћене, За наивне, За оне који се спотичу преко прага, За паству срца, За сужње помиловане, За човека који је погубио пергаменте, За слугу Јернеја, За алкохоле, За свадбе без венчања, За Марије Магдалене, За погубљена љубав- на писма, За себарске жене, За браиковинске сељаке, За нероткиње, За чо- банку која се по оцу не зове, За песникињу, земљу старинску, За оне који не умиру на време, За апокрифе, За мађионичаре, За исмеваче, За завиднике, За песме, За пепељугу, За ловишта, За звери оклеветане, За богове, За оне који царске друмове ору, За врлине у мане претворене, За људе који јасно виде, За лажи изговорене из милосрђа).

Наведне песме лирског законика сведоче о богатству живота и људ- скости којом се песникиња супротставља монолитности и једнообразно- сти законског тумачења света. Лирско парафразирање Душановог законика има своје значењско упориште у приказу ауторитарности класне правде, која се вишеслојношћу значења симболички учитава и у непосредну сада- шњост. Тако се динамизам значења успоставља у вишој синтези, путем за- вршног мотива, у којем се зло трпљења себра еједињује са злом привиле- гије цара. Знајући да је више зла нането у животу пошовањем правила не- го огрешењем о њих, песникињин глас је у служби милости за живот свих оних који остају у сенци владајуће законске општости. На начело сурово- сти и праведности законика као државноправног акта и залога хијерархи- је, традиције и властодржачке моћи у фокусираном историјском времену, одговара лирски законик својим опредељењем за вечну матицу живота, која се увек опирала једносмерној и слепој ушанчености свих законика. У лирском набоју песничке молитве ређају се људске судбине које сведоче о многоструким везама песника и света као човекове породице.

Дискусија песника са Закоником гради основну композициону нит којом су обједињене све песме циклуса Тражим помиловање. Међутим, разговор као суштинска одредница дијалога се не успоставља између го-

ворних лица — стварно постоји само обраћање лирског субјекта које је у служби песничке инвокације и кад има улогу песника, и улогу цара, од- носно законодавца. Између стихова царског прогласа (стихова наредби, забрана и сурових казни првог нашег кодекса) и завршног царевог обра- ћања, криком и шапатом траје песничка молитва.

Кроз дијалог историјске свести и субјективног виђења односа чове- ка и света песник постаје посредник који сучељава прошлост и садашњост (збивања и појаве) са истином и праведношћу, а из овог прожимања суге- рише се стварносна спознаја и етичност која покреће песниково ангажо- вање у непосредном историјском тренутку. Тражим помиловање као лир- ски циклус повезују заједничке опште теме о друштвеноисторијском, со- цијалном, психолошком и етичком одређењу човека, и о смислу (и вред- ности) његове егзистенције. Ова тематика се различито манифестује у пе- смама циклуса: као проблем односа кривице и правде, слободе и неслобо- де, целовитости и ограничења личности. Кроз дијалог човека и закона ак- туелизује се (ствара се) свет у којем песникиња новостеченом мудрошћу и разумевањем исказује богатство живота откривеног кроз емпатију, саосе- ћање и љубав.

Јерес и закон

Казујте како сте доживели поетски свет песама О јереси и За јерес.

— Тумачите лик јеретика у песми Ојереси. — Објасните улогу исто- ријске грађе у обликовању поетског света песама 0 јереси и За јерес.

— Протумачите поетске детаље у којима је изражен став песника према мотиву јереси.

Тумачите стихове песме За јерес: за јеретика који тврди да пре њега није било пожара ни вулкана, / ни месечина, ни сунаца. — Шта суге- ришу ови стихови о јеретичком доживљају света? — Тумачите јерети- ков однос према историји. — Објасните зашто је јеретичко мишљење означено као „кратковидо “ и „ускогрудо“.

Након поновног читања песама За јерес и О јереси, и љиховог по- редбеног свођења на законско исходиште садржано у деветом параграфу, ученици ће казивати како их је поетски свет ових песама привукао и за- интересовао особеношћу јеретика и јеретичке мисли у поетским сликама.

Током читања двеју песама у којима је поетски обликован мотив је- реси, осећали су како се почетни мотив (јерес) доживљајно и мисаоно про- дубљује у све богатије и одуховљеније представе. Тако се почетна слика о јеретику као иноверцу „који чита друге оченаше и причешћује се хлебом без кваса“ доживљајно усложњава и богати пролазећи кроз мноштво чул- них релација које су провоциране уметничком збиљом песме За јерес.

О ЈЕРЕСИ

Ако се јеретик, који чита друге оченаше и причешћује се хлебом без кваса ожени хришћанком, да се изагна иза брегова и таласа

богоугоднице земље наше, ван домашаја

немањићког сунца и његова сјаја, да му се одузму и жена и деца — без њиног пристанка или са пристанком.

И ако јерес не усхте да мења, да му царевог не буде опроштаја,

да се не враћа са даљних обала; али да му грешнику, свакога југрења и вечерња за спас звоне звона велика и мала.

(III, 274)

ЗАЈЕРЕС

Благоразумевање молим за јерес што се шири у пределима царства твојега да свет тек од ње постоји, за јеретика што тврди да пре њега није било пожара ни вулкана, ни месечина, ни сунаца, ни ињем посутих шума, ни снега, да историје реке тек од јуче пене се и хуче.

За велможе које говоре да за Уроша9 није било господства, ни златних кондира, ии манастира.

За људе кратковиде и ускогруде.

За младога који. мисли да човечанство, да лепота коју му очи виде, настаје кад он је на свет настао, да нико није волео слично, да велика светковина људског живота тек с њим поста.

За свачије мишљење детињато и јеретично.

(III, 213)

Ученици ће запазити да је психолошки портрет јеретика обликован у складу са законима историјске конкретности. Песма О јереси је непо- средно проистекла из деветог параграфа Законика:

И кто се обрете јеретиг, живе ва христијанех, да се жеже по образу

и да се прежене, кто ли га има тајити, и та-зи да се жеже.10

Наредбодавном интонацијом стиха, избором мотива и њиховом гра- дацијом (да се изагна иза брегова / и таласа / богоугоднице земље наше, / ван домашаја / немањићког сунца и његова сјаја / да му се одузму и жена и деца / да му царевог не буде опроштаја / да се не враћа са даљних обала), по- етски се евоцира језик и стил Законика.

У идејиом обликовању завршних стихова препознајемо глас песни-

ка:

али да му, грешнику, свакога јутрења и вечерња за спас звоне звона велика и мала.

ЈТирски законик разумевања и праштања „грешнику“ контрастно је обликован спрам слика кажњавања, без царевог опроштаја. Тако се и нај- виши смисао песме изјзоди из поетског парадоска завршних стихова: из је- динства неумитности историјског кажњавања и људског разумевања „гре- шне“ човекове мисли.

Историјски контекст Душановог законика’)е у песми За јерес само ин- спиративно предметно полазиште. Мотивска структура првих стихова но- си конкретност временског плана Душановог законика, али са ширењем знаковних релација и њихових опречних смерова у песми, почетни мотив јереси губи своју историјску одређеност и једнозначност, прилаже песми вишак значења и поприма симболички смисао. Зато се поетски свет пе- сме доживљава као примамљив, загонетан и мисаоно подстицајан.

У почетним стиховима (Благоразумевање молим / за јерес што се ши- ри у пределима царства твојега), својим положајем и реченичним акцен- том предњаче речи благоразумевање и јерес (прва реч позицијом на почет- ку стиха, друга реч јампским акцентом). Синтаксичком инверзијом (обје- кат испред предиката) већ у првом стиху је наглашен песникињин однос према основном мотиву песме — благоразумевању јеретика. Наведеним стиховима отвара се свет песме, из којег израста симболичко портретиса- ње јеретика као човека свих времена и свих простора.

Из првотности доживљаја сваког јеретика рађа се сазнање о непоно- вљивости и јединству човека и света (он тврди да пре њега није било пожа- ра ни вулкана, ни месечина, ни сунаца). Асоцијативни мисаони скок изве- ден синтагмом историје реке (да историје реке тек од јуче / пене се и хуче)

— првотност доживљаја преноси из света природних појава у сферу дру- штвене и историјске динамике, која је поетски сугерисана експресивно- шћу глагола у стиховном опкорачењу: пене се и хуче. Као што је однос пре- ма појавама у природи рођен из првотности доживљаја, без предрасуда, та- ко је и јеретиков доживљај друштвених појава и историјских изазова осло- бођен традиционализма. Свест о традицији је свест о историји као поно- вљивости искуства, док је свест (и савест) јеретика вођена само његовим осећањем света. Стога је јеретичко мишљење, изражено искључивом ве- ром у сопствени доживљај, поетски назначено као кратковидо и ускогру- до.

Јеретичко мишљење не може да сагледа тоталитет света и времена као јединство прошлости, садашњости и будућности. Живот без традици- је, сећања и историјске свести, ослања се само на природу, односно на по-

узданост доживљаја којима се тумачи свет. Са становишта друштвене и историјске свести такво мишљење се доживљава као нецеловито.

Тумачите како је јеретичност поетски конкретизована мотивом мла- дости. — Анализирајте зашто је јеретичност поетски исказана као светковина људског ошвота. — Протумачите је у вези са надређеним мотивима историје, традиције и закона. — Образложите и свестрано сагледајте уметничку улогу опречних знаковних смерова у песми За је- рес. — Размислите ко може да доживи живот као светковину (као пр- ви дан света)? — Шта се (на идејном плану песме) сугерише о јеретич- ком доживљају света поетским мотивом детињства?

У завршној строфи мотив јереси се доводи у везу са мотивима мла- дости и детињства, чиме се побуђују најјаче доживљајне везе поетског све- та песме и читаоца. Јерес се путем мотива младости доживљајно конкре- тизује кроз лепоту, љубав и светковину (радост) живота. Човеков први до- дир са светом (откривање лепоте природе) и љубав као основно осећање које се у том додиру рађа сливају се у чаровит доживљај живота као свет- ковине.

Синтагма велика светковина живота сугерише визију постојања у којој је сачувано јединство човека и света кроз јединствен тренутак њихо- вог рађања. Једино у таквом стваралачком јединству је поетски назначена слободна човекова егзистенција, која се у песми веже за доба детињства и младости.

У завршним стиховима (За свачије мишљење детињасто / и јеретич- но) се активирањем мотива детињства јеретичко мишљење повезује са из- вориштем живота. Овом завршном поетском релацијом (јерсс — детињ- ство) основни мотив је поетски асоциран са значењима која изводимо из детињства, а то су, пре свих, слобода, непосредност, првотност, наивност и безазленост. На ширем мисаоном плану мотив јереси се уобличава ве- зом са природом, извориштем живота и највишим етичким узором сваког јеретика.

У песми се прожимају, укрштају, хармонизују и супротстављају зна- ковне релације које остају асоцијативно отворене у оба смера. Наглашена симболичка пројекција од просторних ка временским релацијама у чулном конкретизовању јеретика, и доживљајна експресивност осталих поетских представа непосредно се рефлектују у свести од чулног доживљаја преко њиховог духовног одјека до најширег симболичког значења јереси као сло- бодоумља, оригиналности, напредне мисли и сачуване првотности дожи- вљаја јединства бића и света. Тако јерес симболизује логику срца, која је супротстављена надређеној логици разума (ума), као што су динамика и многолико богатство доживљаја живота супротстављени једнообразном пропису, правилу, догми и слепом традицијском следбеништву. Јерес (жи- вот) изнова преиспитује стварност, стварајући нове вредности, и увек ста- вља свет „под питање“.

ДРУГИ ЧАС ИНТЕРПРЕТАЦИЈЕ

Трагика историје и тескоба човештва

Посматрајте јерес у ширем смислу. — Реците кога све можемо сма- трати јеретиком у овој збирци ? — Тумачите како се мотив јереси по- етски испољава кроз социјалну јерес себра, кроз друштвеноисторијску јерес човека који јасно види, сужња помилованог, свргнутог властели- на, сши и законодавца који се по срцу не управља. — Објасните како је у лирском законику сагледана судбина законодавца — владара.

Песникињиним хуманистичким ставом, позивом на разумевање и љубав, повезана је мозаичка слика људских судбина и призора људске не- среће кроз историју. Осветљени су многобројни лирски Јунаци“ за које лирски субјект (који се овде појављује као нека врста објективне, историј- ске свести народног колектива, или, пак, људског колектива као универ- залне категорије) тражи помиловање. Јеретици су сви лирски јунаци чија се матица живота опире тоталитету историјске и законске нужности у остваривању мисије индивидуалне слободе.

Мотив јереси је оваплоћен већ у првим стиховима којима се лирски законик веже за Законик цара Душана, у песми За себра. Себар је први у низу јеретика чија је „кривица“ одређена његовим неизменљивим дру- штвеним сгатусом и социјалним положајем. Стихови царског Прогласа (Ја властелу, према обичајима отаца / од себара издвојих) и песме О хијерархи- ји (И себру који као Кумова Слама, неизбројан из земље израња — зна се пу- тања), значењски су супротстављени стиховима у којима је низом живо- писних слика представљена јеретичност себра (за оно где је, следећи оце / погрешио делом и словом). Слушајући струну прадедова, себар следи искон- ство, јер је вечни роб земље, али и господар живота — његов темељ и из- вор. Метонимијским

сликама чулно је оснажен доживљај себра као при- родног човека. Синегдотским карактерисањем себра (за тридесет кућица његовог кромпира / за усукано кукуруза стабаоце / за дим над кровом) зна- чењски се наглашавају мотиви који ће се у следећим стиховима развити до нивоа шире рефлексије (за себра увек верна животу / за себра који сунце воли / који у поводу води по десетину / себара синова).

Себар је симбол витализма и неуништивости, те је у поетском свету збирке он виђен као истински носилац друштвене правде јер симболише целовитост и хармонију човека и природе. Његова верност животу је из- раз суштинске слободе којом побеђује свој друштвени и социјални поло- жај и поље историјске нужности.

Кажњавање јеретика кроз историју због политичке слободоумности представља тематско полазиште у грађењу уметничког света песама: За оне који јасно виде. За оне који царске друмове ору. Иду царским друмом. За су- жње помиловане, За свргнуте.

У песми За оне који јасно виде јерес слободоумља је драматично на- глашена опречним значењима градивних, историјских мотива и њиховим једначењем у доживљају и менталној представи лирског , јунака“ на којег иконокласти подижу хајке, а иконоборци га чекају из заседе — који се опире сили па долазила од Скита или од Хуна, или јој за леђима било цар- ство, или је вршила над човеком шака бабуна. Јеретичност оних који јасно виде поетски је обликована и мисаоно интензивирана парадоксом. Тра- гични усуд ових јеретика огледа се у њиховој отуђености и усамљеничкој егзистенцији. Тегобна животна позиција људи који јасно виде симболички је пројектована као јерес слободоумља које се супротставља свакој репре- сији друштвеног једноумља: они никоме нису прави, јер јасно виде и вла- стелина, а и себра.

Густом мрежом историјских симбола је наглашена мисао о нецело- витости човековог историјског постојања у свим друштвеним системима. Наспрам тога, човек који јасно види симболише истинољубивост и слобо- дољубивост индивидуалие егзистенције. Он се супротставља идеолошким догмама јер изневеравају људску целовитост и замагљују суштину. Стога се у доживљају и свести оних који јасно виде једначе и алфа, и омега, и За- пад и Исток, Визант и Млеци, хришћанство и богумилство, иконокласти и иконоборци, Скити и Хуни. Прагматика историје, која је поетски нагла- шена мноштвом супротстављених мотива и историјских симбола, дожи- вљајно интензивира лирску рефлексију о човековом неаутентичном траја- њу, прогонству и отуђености од хуманих принципа истине, братства и јед- накости.

Мотиви историјског страдања, слободе личности, прогонства, уса- мљености и отуђења, граде уметнички свет песме За сужње помиловане. Парадокс је овде присутан већ у самом наслову: тражи се помиловање за помиловане, за оне који су већ ослобођени кривице. Језичким парадоксом (помиловање — помиловани) лирски се наглашава апсурдна позиција сва- ког бившег политичког затвореника који постаје истински заробљен у тре- нутку пуштања и ослобађања. Друштвена позиција сужња помилованог се поетски конкретизује низом парадокса од којих су најсугестивнији исказа-

ни у завршним стиховима: ( ) с којима слободно разговара / само ухода /

за њихово помиловање / од воденичког камена теже.

Парадоксално је да са сужњем помилованим слободно разговара је- дино ухода, човек који ни сам није слободан. У завршним стиховима се путем контрастног повезивања поредбених чланова (помцловање од воде- ничког камена теже) лирски интензивира рефлексија о прогонству, отуђе- њу и друштвеном жигосању јеретика — сужња помилованог.

Једна од најуверљивијих поетских слика човековог усамљеништва и историјског страдалништва исказана је у песми За свргнуте. Несигурност човекове друштвене судбине у лавиринту историјских збивања, уверљиво је дочарана сликом свргнутог властелина, у стиховима: за столове тиши- ном завејане / за сланике нетакнуте / као целац јануарски / за онога чија зла се једино памте.

И свргнути властелин, некад дат у светлу, а сад у сенци закона, от- кривен је и препознат по људској патњи, усамљености и друштвеном оту- ђењу. Ови мотиви су активирани чулном изражајношћу и психолошком блискошћу метафора и поетских симбола (за столове тишином завејане) и поређења (за сланике нетакнуте / као целац јануарски). Трагика свргнутог условљена је његовим изопштењем: нетакнут сланик симболише усамље-

ност, одсуство пријатеља, док се поредбеним чланом (као целац јануарски) чулно продубљује почетна слика (белина јануарског снега без трагова) да-

јући завршним стиховима снажну и уверљиву поегску сугестију хладноће и изолованости на коју је свргнути Осуђен (за дом око кога освану санте / што их нико не отопи, не премости).

Највиши степен психолошке драматике у портретисању лирских ,ју- нака“ као симбола којима се отвара ново искуство доживљавања и тума- чења света, остварен је у самилосном поетском приказу самог законодав- ца. У лику законодавца као лирског јунака исказује се егзистенцијална те- скоба и отуђеност владара који остаје „заробљен законима које прописује сам“. Овим стиховима актуелизована је усамљеничка агонија творца оту- ђеног од свог дела: он може да чује глас песника, имплицитно и да га при- хвати, али само је бог „моћан толико да прашта“. Пред историјским им- перативом вође законодавац се „по срцу не управља“. Усамљеност вттада- ра, његова отуђеност и тескоба, назначени су као наличје историјске сна- ге и моћи. Овај мотив је психолошки блиско актуелизован у песми За по- следње дане, која призваном симболиком детињства, последњих призора у самртном часу, најекспресивније дочарава затомљену бујицу властодржач- ког живота, окамењеног закоником као двосеклим мачем људске тескобе и изазова:

Царе Душане,

за неколико последњих дана и сумрака

Дечанског краља Стевана, за последњи час несрећних владалаца и јунака кад потонула детињства барка однекуд испред њих исплови пуна туга

и јуначких игара и играчака, кад се позледи свет давних рана и насмеши се из даљина ноћ кад су добили првенца сина.

За час дана

кад буду остављени самима себи, када све овога света, и пријатељство каквога цара, и замке каквога кнеза и дужда, робовање код хана Ногаја, битка код Лима и Велбужда, крв људска што се у боју просу, остану негде иза врата, иза прозорског смеха и сјаја, за час дана кад буду сами као звук изгубљен у космосу.

(III, 214)

Вера у човека и мисија песништва

Шта песникињу подстиче да се моли за себра, да разуме тугу свргну- тог властелина, сужња помилованог, апи и законодавца који не сме по срцу да се управља ? — У којим песмама је назначена молитва и за лир- ски субјект ? — Анализирајте поетску позицију творца лирског закони- ка у песмама За наивне и За песникињу, земљу старинску. — Тумачи- те јерес песничке егзистенције. — Коментришите позицију песника као највећег јеретика у делу. — На које истине о себи човеку и друштву нас упућује ово дело?

Песникињин хуманистички став, који прожима све тематске слоје- ве дела, полази од визије човекове целовитости у аутентичној хармонији лепоте и доброте духа. Имајући у виду човека као апсолутну вредност, пе- сникиња наглашава да је он вечита жртва историје: кад је у сенци закона, али и кад је његов творац и заговорник. Песничка истина која се супрот- ставља истини законодавца (отелотворењу историјске истине) предочена је симболичким пројекцијама песама За наивне и За песникињу, земљу ста- ринску. Ове песме веже лирски субјект који је уврштен у ред лирских јуна- ка за које песникиња тражи помиловање.

У песми За наивне остварена је психолошка карактеризација наив- ног човека из угла његовог односа према истини. Наивни човек је поет- ски изражен квалификативима природног човека који поседује хумани- стичку свест као своје исконство, те као део природе и космоса (надила- зећи друштвену и историјску свест) он може да помири и усклади многе историјске противречности. Наивни човек не поседује друштвену и исто- ријску предрасуду, он се понаша као природа, не поседује етичко искуство и знање и прашта све свим људима. У доживљају наивног човека сви љу- ди се једначе, мире се све разлике: социјалне (једнак су сиромах и богати) физичке (једно су слаб и јаки), законске (исто су несуђен и онај који се са робије врати), религијске (исто су миропомазани и одлучен од вере) и дру- штвене (исто су звани и онај што пред вратима чека). Завршним

стихови- ма (за њих, за себе / за свакога човека / тражим помиловање), конкретизу- је се идеја о свехуманизму, којим се осветљава основно емотивно упори- ште и највиши духовни смисао дела.

Доживљавање, тумачење и вредновање света из аспекта субјективне истине, вере и „сањарске егзистенције“, мотивски се продубљује у песми За песникињу, земљу старинску. У опису песничких мотива лирски субјект полази од јединства песника и природе. Јединство материјалног и духов- ног света, предметног и апстрактног, сугерише се поетском експресивно- шћу метафора у којима се чулно једине појаве из природе са појмовима песничке поетике (за лирику мириса и месечине, за бајку што је пише иње, за мадригале воденог цвета, за јулског неба збирке сонета, за земљу, за ме- лодичност њене поезије, за свадбену песму белог грања), док се стиховима За земљу / за слово љубве остварује духовна веза са нашом најстаријом љубав- ном лириком деспота Стефана Лазаревића.

У асоцијативној повезаности мотива песништва развија се мисао о уметности као најтрајнијем месту љубави који повезује песникињу са нај- старијом националном лириком. Исказујући лик песника мотивима њего- ве поезије, његовим делом, песникиња сугерише идеју о песништву као стваралачкој егзистенцији, а песника доживљава као остварену и целовиту личност, коју одређује љубав (слово љубве), стваралаштво (исказано моти- вима песништва) и имагинција (за песника који воли и сања). Метафорички спојеви мотива из природе са појмовима песничке поетике својом живопи- сношћу и сликовитошћу наглашавају стваралачки однос према природи као доминантном инспиративном полазишту. Везаност песника за природу је подстицај, изазов и трајан модел песништва у свим временима. Отуда апо- зиција земља старинска говори о песникињином опредељењу за поезију, која је својим духовним мотивима и трајним симболима супротстављена, али и надређена хировитим друштвеним менама историје.

Песникињина верност природи и „пастви срца“ открива је и као највећег јеретика ове збирке. Њена творачка имагинација стваралачки се сједињује са сваким животним феноменом приказујући га кроз однос све- тлости и сенке, односно тренутка и вечности. Непрекидним радом емоци- ја, те истанчаношћу и осетљивошћу фантазије, песникиња у читаоцу ин- тензивира доживљај живота, шароликог, богатог и привлачног. То је живот који увек гради нове стазе и путеве, бежећи од сваке догме и закона, иако он настаје као израз људске тежње да се живот хармонизује, усклади и уре- ди не би ли му се придао трајан облик и смисао. У уметничкој стварноти дела та несмиреност и устрепталост живота се препознаје у психолошкој конкретности свих лирских јунака који, као и песник, свет стављају под питање. Песникињино саосећање је поетски преточено у молитву за све оне који се по срцу управљају и угашена сунца бране, који пишу како се писати не сме, за свадбовање оних који су сунце узели за сведока, за оне који иду замишљени као да носе капљицу на длану, за калуђера који под распећем о љубави само места бира, за људе и жене у чијој су машти гра- нице света померене, за свакога који излази из реда свакодневна/ навикну- та/ који опчињен лута/ некуд ван друма древна.

Јединство човека и света — завршно систематизовање

Уметничка снага дела огледа се у синтетичком богатству поетски призваних егзистенцијалних слика. У лирском закону песника живот је ухваћен у психолошкој конкретности и доживљајној сугестивности лир- ских ,јунака“, у чијим се судбинама очитују принципи законодавца и пе- сника као однос друштвене општости и непосредне и конкретне хумано- сти. Све животне појаве, издвојене људске случајеве и судбине, веже једин- ствен песникињин сан о слободи која следи разноликост и добрроту при- роде као најуниверзалнијег модела људске душевности.

Хуманизам се током целокупног стваралаштва Десанке Максимовић исказује као интимна филозофија живљења и темељна тачка песникињи- ног погледа на свет. Песникињино тумачење света осећањем правде поет- ски је исказано познатом симболиком, идиоматиком и очигледношћу истине која непосредно и присно урања у наш духовни свет. Тражећи по- миловање за себра, али и властелина „чија се зла једино памте“, за наив- не, за важне, за исмеваче, за звериња срца животу одана, за несхваћене, песникиња поетски конкретизује мисао да је доброта иманентна људска особина, а да су љубав и праштање природне основе у међуљудским од- носима јер представљају изворно својство по којем се сваки човек препо- знаје. Превазилажењем „царства нужности“ и отварањем према богатстви- ма и могућностима слободне егзистенције, у дубинској структури песни- ковог законика лирске рефлексије Десанке Максимовић сугеришу спаса- вање људскости у нашем историјском тренутку.

Истина законодавца и истина песника дате су у мудрој равнотежи, оне се међусобно огледају, једна другу допуњују и услрвљавају. То су две силнице које су у поетској визији дела сагледане у творачком јединству ср- ца и ума, осећања и савести.

Песникињина окренутост природи омогућила јој је да доживи и пре- позна настањеност различитих природних облика у сопственом бићу, те да и човека врати природи као искону и изразу највеће душевности, која се огледа у светковини живота, у мишљењу детињастом, у пастви срца, у не- доследности, због доследности неке тајне, у заблуди тужној, у храбрости усамљеној и излишној, у човеку који залуд очекује да се пријатељи око ње- га скупе, у последњем часу несрећних владалаца и јунака, када буду сами као звук изгубљен у космосу.

Разбијајући оклоп уске човечности, песникиња се најдубљом душев- ношћу веже за свет и за судбину сваког човека. У узајамности човека и природе рађају се љубав, доброта, самилост и стваралаштво као сами ко- рени друштвености људског бића и најузвишенији бедем пред човековим историјским страдалништвом. Песникињино човекољубље у овој збирци испољава се у богатству и шароликости снажно проживљених животних појава, у песникињиној способности да сугестивно изрази како је довољ- но открити само једну нит која нас веже за судбину другог бића, па да цео његов живот, судбинско бреме или крст прихватимо и као сопствени усуд. У расплитању тих веза песника и света развија се јединствена поетска ре- флексија о праштању као сверазумевању којим се повезују најудаљенији облици живота у коренима друштвености људског бића. Из те духовне по- зиције песникиња је кроз своје лирске сензоре оплеменила и хуманизова- ла не само срцу најближа стања (у песмама За себра, За наивне, За паству срца, За песникињу, земљу старинску, За нероткиње), него је поетски осве- тлила и разумела и варљивост снаге важних, које на свакој води чекају бро- ди, отуђеност исмевача, или тугу свргнутог властелина и законодавца, соп- ственог заробљеника. Стога је песников лирски апел цару заправо апел читаоцу да се кроз обнову и оживљавање потиснуте људскости поново пронађе у слободи, лепоти, и доброти различитости света који га окружује.

Дијалог са Душановим закоником ма колико био поглед у историј- ско биће народа, у његову колективну свест, јесте, с друге стране, снажна и сложена слика и нашег времена. У људским слутњама и спознајама ра- ђају се и јединствено трају нада и свест да исконска веза човека и живота опстаје и отима се сваком притиску, суровости закона, догме и друштвене неправде. Стваралачко настојање ауторке да песнички открије и назначи споне између прошлости, садашњости и будућности (јер је само то прави распон за трајање и одређење човековог бића) проистиче из суштине осе- ћања дубине и слојевитости човекове душе, у којој су нити и споне са ве- ковима и прецима. Тај духовни спој прошлости и садашњости, остварен снагом, слојевитошћу и трајношћу поетске речи, постаје најсугестивнији знак човековог издизања над тескобом живота и времена, и трагиком исто- рије. У духовном оку читаоца ово лирско двогласје (глас цара и глас песни- ка) одјекује као израз исконске народне правде и дубоке верности животу.

Тако се збирка Тражим помиловање коначно доживљава као песни- кињина (и читаочева) лирска дискусија са својим срцем и са људима: у њој се огледа људско лице и испољава човекова емотивна и мисаона лепота и трагика, добродушност и храброст, човештво и стваралаштво.

Резиме

Читајући песничку збирку, ученици се емоционално-фантазијски и мисаоно уживљавају у поетски свет сваке појединачне песме, али естетски доживљај и критички суд о свакој песми формирају посматрајући је у кон- тексту надређене песничке целине. Стога се успешна наставна интерпре- тација темељи на ваљаном избору подстицајних чинилаца и систематичној и поузданој припреми ученика за читање и наставно тумачење збирке.

Читалачко интересовање за уметнички свет песничке збирке оства- рујемо низом методичких поступака који се изводе из различитих мотива- ционих извора, основних чинилаца уметничке комуникације: писаца, де- ла и читаоца. Подстицај за читање песничке збирке може да буде оства- рен: интерпретативним читањем једне песме која има посебну поетску су- гесивност и моћ да подстакне знатижељу за целокупан поетски свет збир- ке, подсећањем на ауторова остварења која су ученици већ упознали, по- везивањем са мотивски сродним делима других аутора, уметничким ути- сцима ученика који је -дело већ прочитао, наставниковим најављивањем дражи и примамљивости уметничког света збирке, сведочењем писца о стваралачкој историји дела, сугестивном књижевном критиком или опреч- ношћу књижевних судова о делу. Емоционална и

фантазијска радозналост која је побуђена адекватном мотивисаношћу, допринеће да ученици све- страније и дубље доживљавају уметничке дражи дела и да се интензивни- је уносе у његов уметнички свет.

Но, квалитет и интензитет читања песничке збирке и учеников доживљај целине дела биће стваралачки продуктивни уколико благовреме- но подстичемо истраживачки и критички дух ученика ваљано осмишље- ним читалачким подстицајима, односно продуктивним радним задацима. Поредбена пажња ученика усмерава се ка уочавању и образлагању односа између уметничких светова карактеристичних песама у збирци, што на ви- шем сазнајном нивоу води ка синтетичком повезивању свих важнијих еле- мената уметничке целине. Упућивачка снага сарадничких подстицаја огле- да се у правовременом усмеравању ученичке пажње ка оним песмама ко- је имају највећи асоцијативни распон значења. Репрезентативност издво- јених песама огледа се у њиховој интеграционој моћи, односно у више- значности и богатству њихове симболике. У инвентивним истраживачким задацима функционално је обједињено доживљајно и истраживачко чита- ње, чиме се уважава принцип економичности у припремању ученика за читање и тумачење збирке.

Интерпретацијом репрезентативне песме доводи се у стваралачко садејство више интеграционих чинилаца песничке збирке и међусобно се повезују сви њени значењски слојеви. Тако се путем интерпретације ре- презентативне песме осмишљава и гради аналитичкосинтетичка методоло- гија адекватна проучавању збирке као уметничке целине.

У светлу интерпретације репрезентативне песме наћи ће се они вредно- сни чиниоци који имају највећу кохезиону снагу и способност да у стваралач-

ком садејству са осталим уметничким појединостима призову и отворе нова динамична гледишта на карактеристичне појаве уметничког света песме, за- тим и целине песничке збирке. Динамично интерпретацијско смењивање уметничких доживљаја предметног света дела, доминантних мотива, ствара- лачких поступака или водећих литерарних проблема, омогућава нам да се из поетског света репрезентативне песме доживљајно и мисаоно винемо до ду- ховних перспектива целокупне збирке. Стога је успешност припремања уче- ника за читање збирке уско одређена фокусирањем читалачке пажње према водећој песми у збирци, као и прецизирањем аналитичкосинтетичких рдњи којима ће се обезбедити поузданост и стручност учениковог суделовања у на- ставној интерпретацији репрезентативне песме и целине песничке збирке. Широки асоцијативни распон и богатство значења репрезентативне песме подстичу и оснажују поредбену пажњу ученика, обезбеђују спонтано ширење мисаоних видика и усмеравју ученике да издвајају, вреднују и образлажу на нивоу доживљајне анализе (путем приказа и осврта) и остале песме у збирци. Овом фазом наставне интерпретације се обезбеђује праћење, повезивање и фуписање свих водећих вредносних чинилаца кроз њихово текуће садејство и интеракцијске односе.

Различити нивои обраде омогућавају да се око интерпретације репрезен- тативне песме (као сабирног средишта) пугем приказа и осврта окугавају и све друге песме у збирци. Повезивање осталих песама у збирци са репрезентатив- ном песмом остварује се путем различитих интеграционих чинилаца — од уметничког доживљаја до језичкостилских и обликотворних карактеристика.

Да би се сви методички поступци остварили у складу са начелима методске адекватности, временске условности и научне поузданости, об- рада песничке збирке подразумева добро организоване наставне поступке

— од мотивације за читање збирке до доживљајног и истраживачког чита- ња путем којих ће се ученик стваралачки саживети са уметничким светом збирке и дубље проницати све вредносне чиниоце дела. Правовремено упућивање ученика на радни пројекат за наставно проучавање збирке омо- гућиће да већ у току читања уочавају и процењују вредносне елементе де- ла и групишу стручна гледишта око његових доминантних делова (чини- лаца естетске сугесије), тако да ће се тумачењем на часу свестрано оства- рити естетски, образовни, васпитни и функционални наставни циљеви.

Песничке збирке Десанке Максимовић одликује чврста међусобна повезаност песама унутар и изван поетских циклуса, и њихова окупљеност око доминантног лирског осећања и расположења, а збирке Тражим по- миловање и Летопис Перунових потомака, у којима је најприсутнија епска линија обухватности, карактерише и чвршћа композицона повезаност пе- сама мотивима историјског и савременог, односно митског и историјског казивања.

На примеру методичког прилаза збирци Тражим помиловање уочава- мо како се избором доминантног мотива као интеграционог чиниоца де- ла остварује динамичан ток интерпретације кроз текуће садејство ум- ножених интерпртативних гледишта. Збирка Тражим помиловање зами- шљена је као лирска дискусија законодавца и песника о принципима људ- ске правде којима се уређује друштвено постојање човека. Синтеза песнич- ког израза и целовитост песничке визије остварују се на формалном пла- ну дела и у јединственом песничком осећању љубави, доброте и разумева- ња, којима су повезани сви социјални, психолошки, етички и историјски слојеви збирке. Лирским закоником није само назначено тумачење света осећањем правде: он истовремено подсећа човека на доброту, самилост и човекољубље као исконска осећања. Логика лирског законика, заснована на осећању и разумевању свих животних појава, идејно је отворена ка свим облицима и начинима човековог трајања, јер је у њој имплицитно присут- на песничка визија човека као вечне вредности. У лирском гласу песника исказује се добростивост и милост за све оне који се по срцу управљају, у свету којим тријумфују норме, догме, предрасуде и строга правила дру- штвеног живота. Како је целовитост збирке више наглашена у форми и песничкој визији него у њеној дубинској структури, до највишег духовног значења дела допиремо доживљајним и мисаоним повезивањем одређених песама, пратећи њихове међусобне одјеке и посредно идејно осветљавање осталих песама у збирци.

Трагом естетског доживљаја збирке критички се осветљава поетски свет, који се отвара у богатству приказаних људских стања, егзистенција и животних појава. У лирском законику песникиње свако је откривен по не- срећи, увек већој од среће, и по племенитости, која је увек доминантнија од зла. Стога се поетско јединство збирке доживљава и тумачи кроз идеј- ну повезаност и значењску умреженост песама са мотивом јереси, одно- сно његовим мисаоним нарастањем у поетском свету дела. Јерес је слобо- доумна, независна мисао која по добру или злу одудара од догме, критич- ки однос према свету, тражење нових вредности и путева, а јеретици се у поетском свету дела доживљавају као људи који крше норме, свет ставља- ју под питање и по срцу се управљају. Интерпретацијом песме За јерес отвара се духовно језгро и интензивира доживљај целовитости тематског света дела. Откривањем знаковних релација у песми За јерес спонтано се отварају путокази и успостављају асоцијативне везе са осталим песмама у збирци: из песме За јерес по сродности профилирања лирског јунака, је- ретика као слободоумне и стваралачке личности, осветљавају се песме За себра, За људе који јасно виде, За сужње помиловане, За наивне, За песники- њу, земљу старинску, За оне који царске друмове ору, За Марије Магдалене... Освртом на песме За наивне и За песникињу, земљу старинску, непосред- није ћемо осветлити позицију писца као највећег јеретика у делу, док се приказом песме 0 сиротој кудељници интензивира доживљај Душановог за- коника у поетској представи песникиње. Приказом ове песме спонтно се осветљавају и све оне песме које представљају препев или лирску транспо- зицију Душановог законика, а којима се идејно наглашавају законски прин- ципи праведности и суровости, те гордост, неумољивост и историјска нужност једног државног акта. Освртом на песме Проглас и О хијерархији откривамо песничку намеру да Законик не предочи само сликама сурово- сти, неправде и зла, већ и као историјску тежњу за складом, регулом у устројавању живота једног моћног царства. Освртом на завршну песму 0 праштању успоставља се непосредно сучељавање две истине, два принци- па која вечно постоје као два непомирљива, одвојена света. У завршним стиховима цара, који имплицитно признаје истину песника, али не сме по срцу да се управља (ја сам цар заробљен законима које прописујем сам), са- држана је једна од најсугестивнијих идеја дела.

На темељу наведених запажања, учеников доживљајни и мисаони ход кроз уметнички свет песничке збирке остварује се кроз три нивоа ко- муникације са делом: почевши од спонтаног читања и емоционалног уживљавања у поетски свет дела, преко аналитичког проницања вредно- сних чинилаца у појединим песмама у збирци, до синтетичког системати- зовања запажања, критичких судова и закључака о делу као целини. Из- бор песама за интерпретацију и приказ најнепосредније се усклађује са им- плицитном поетиком збирке, њеним „мисаоним отворима“ и духовним средиштима. Оваквом наставном поставком омогућен је слободан, асоци- јативно бременит сазнајни пут до свих експресивних пунктова збирке. Пут из гравитационог језгра збирке ка целовитој песничкој визији спонтано подстиче и развија стваралачки дослух и сарадњу писца и читаоца, што је и услов успешне интерпртације збирке Тражим помиловање.

СТРЕПЊА

ЉУБАВНА ЛИРИКА (ЗЕЛЕНИ ВИТЕЗ, СТРЕПЊА, ПО РАСТАНКУ, ОЖИЉАК)

Као начин стицања љубави, у овој позији доминира угађање. То је својеврсно женском бићу и чини део женског принципа у љубави. У поезији Десанке максимовић љубав према мушкарцу је чежња, за поклањањем, за изобиљем нежности, за животом у двоје ,,до вечности''. Тотално предавање другом бићу то је битно у поезији Десанке Максимовић.

Десанка максимовић никада није оставила наговештај о било каквом демоизму – лирски субјект не мучи друге нити је сам мучен – него је избегла и психологију реалистичности у доживљавању љубави. У овим песмама реч је о идеалној љубави са активистичким односом лирског субјекта: више волети него бити вољен, за лирско Ја љубав није надопуна живота. Волети за песнички субјект значи живети. Прекомерна зависност живота од љубави – карактеристика лирског говора Десанке Максимовић.

Љубав никада није елементарна, већ љупка, дискретна, пуна драгања. она није никад сентиментална нити фамилијарна. То је позија разумног срца. Основна дилема узрокована је унутрашњим конфликтом песничког субјекта – конфликтом истовременог привлачења и одбијања према вољеном мушкарцу. Ако не опева пламен стрсти или муку сумњи, или већ сугерише лепоту свежег, спонтаног, аутентичног доживаја заљубљености у мушкарца. У песми је фиксирала осећајност која у љубави иде испред мисли и додира.

Strepnja Ne, nemojmiprići! Hoćuizdalekadavolimi želimokatvoja dva.Jer sreća je lepa samo dok se čeka,dok od sebe samo nagoveštaj da. Ne, nemoj mi prići! Ima više dražiova slatka strepnja, čekanje i stra'.Sve je mnogo lepše donde dok se traži,o čemu se samo tek po slutnji zna. Ne, nemoj mi prići! Našto to, i čemu?Izdaleka samo sve k'o zvezda sja;izdaleka samo divimo se svemu.Ne, nek' mi ne priđu oka tvoja dva.

Pesma Strepnja nastalajeuvremepesnikinjinemladosti, kadasepevaoljubavi, najlepšeminajplemenitijemljudskomosećanju. Desanka Maksimović ne peva o ljubavi otvoreno, nema u njenom pevanju ni ljubavnih scena ni čulnosti (poput Rakića, na primer) - ona peva o nagoveštajima ljubavi, o čežnjama, predosećanjima i strepnjama. Nigde u poeziji ove pesnikinje, biloo čemu da peva - o ljubavi, rodoljublju, prirodi, ljudskom stradanju i patnji - nema jakih reči i podignutog tona, nema oratorskog nastupa i estradne intonacije. Njeno pevanje je smireno, tiho, kao šaputanje ili tiho kazivanje: ono nije upućeno masi nego sagovorniku, ono je poveravanje ili ispovest, prijateljska reč upućena prijatelju. Lirsko kazivanje je neposredno, u prvom licu (mi, hoću), u formi je obraćanja i samoiskazivanja: lirski subjekt se obraća objektu svoje ljubavi, ali je obraćanje isgovremeno i samoiskazivanje i ispovsst. Svako obraćanje drugome otkriva kazivačev duševni svet, njegove misli, osećanja i raspoloženja. Ljubav je ovde tema pevanja, iskazana je diskretno, u nagoveštajima, kao čežnja, očekivanje i nadanje. Osnovni stav u kazivanju lirskog subjekta jeste negacija potrebe za

bliskošću i susretom, odlaganje susreta, uspostavljanje distance između zaljubljenog i objekta ljubavi. Ovakav stav je u iskazivanju ljubavi i pevanju o njoj neobičan i neuobičajen. Uvek se i svuda peva prizivanjem objekta ljubavi, izražava se želja za susretom i sastankom, tuga zbog rastanka ili razdvojenosti. Po tome je ova pesma osobena. U prvoj strofi je sadržana tema pesme: ljubav je predmet pevanja, ali je to ovde i osobena ljubav: Ne, nemoj mi prići! Hoću izdalekada volim i želim oka tvoja dva.Jer sreća je lepa samo dok se čeka,dok od sebe samo nagoveštaj da.

Priroda ove osobene ljubavi predočena je upravo u prvoj stofi. Prvi stih sadrži dvostruku negaciju i jedan zahtev: negacijama NE i NEMOJ odbija se približavanje objekta ljubavi uz izraženu želju (HOĐU) da se IZDALEKA voli i žele njegova "oka dva". Polustih s naglašenom dvostrukom negacijom ("Ne, nemoj mi prići!") ponavlja se na početku druge i treće strofe u istovetnom obliku i na kraju treće strofe u promenjenom obliku i sadržini: "Ne, nek mi ne priđu oka tvoja dva": u prvoj sgrofi je izražena želja da se izdaleka vole "tvoja oka dva", u poslednjem stihu je izrečena defišgšvna želja da "oka tvoja dva" ostanu daleko, da ne prilaze. Želja iz prvoga stiha pesme obrazložena je preostalim stihovima prve strofe: želi se ljubav kao čekanje, slutnja i nagoveštaj; baš u čekanju i očekivanju leži lepota i slast ljubavi; ljubav izdaleka prema njegovim očima sugeriše udaljenost, nepoznanicu, tajnovitost - draž takve ljubavi je u nagoveštaju i očekivanju. Druga strofa šire obrazlaže temu, odnosno izraženu želju: Ne, nemoj mi prići! Ima više dražiova slatka strepnja, čekanje i stra'.Sve je mnogo lepše donde dok se traži,o čemu se samo tek po slutnji zna.

Čekanje, strepnja i strah puni su draži, koja obuzima biće napregnuto od želje i isčekivanja: oni život čine punim, osmišljenim, okrenutim budućnosti "Saatka strepnja" je u pitanju hoće li ee odazvati i odgovoriti na ljubav; tu je i strah od negativnog odgovora, od gubljenja ljubavi; čekanje ispunjeno tihim strahom i prijatnom strepnjom dovodi emocije do vrhunca. Lepota je u traženju, želji i nadanju, u slutnji koja je uvek svetla jer u njoj stanuje ljubav. Treća strofa će još potpunije predočiti kvalitete ljubavi "izdaleka": Ne, nemoj mi prići! Našto to, i čemu?Izdaleka samo sve k'o zvezda sja;izdaleka samo divimo se svemu.Ne, nek' mi ne priđu oka tvoja dva.

U ovoj strofi se formiralo misaono - emotivno jezgro pesme oblikovano koncentracnjom jezičkih sredstava. To su dve negacije NE u prvom i četvrtom stihu, na udarnom mestu, na početku stiha, a njihova snaga je još više naglašena ritmičko - intonacionom funkcijom zapete kojom se ostvaruje iščekivanje predmega negacije ("nemoj mi prići"); dvostruka negacija glagola "prići": "NEMOJ mi prići", "nek mi NE priđu"; anaforsko ponavljanje sintagme IZDALEKA SAMO u drugom i trećem stihu; sintagma TVOJA OKA DVA iz prve strofe ponavlja se u poslednjem stihu pesme sa promenjenim redom reči: OKA TVOJA DVA. Sve ovo snažno naglašava potrebu za distancom kao sredstvom za trajanje lepote ljubavne čežnje. Isticanje ove potrebe na kraju pesme ima emotivnu i značenjsku vrednost: ostaje da traje u čitaočevoj svesti. Smisao (i poruka) pesme proističu iz odnosa lirskog subjekta prema objektu ljubavi: da osgane tamo gde je, "nek mi ne priđu oka tvoja dva". Iz tog odnosa proističe shvatanje suštine ljubavi: ona nije u ostvarenju, u susretu i viđenju, u dodiru; ona je u želji, traženju i čekanju iz kojih proističu nagoveštaji, strepnje i očekivanja - sve skupa ljubav ulepšava i život čini ispunjenim i ostvarenim. 

Ova pesma svedoči da je pesnikinja nastojala da ostvari savršenu formu i u tome uspevala. Strepnja se sastoji iz tri katrena identične versifikacijske strukture. 

ЗЕЛЕНИ ВИТЕЗ

Dragi, prošaojekrajprozoravitezzeleni: 

po vrtu su ostale njegove zelene stope. 

Sada po šumama hode čežnjivo jeleni 

i bela se gnezda sa četinara tope.

 

Kao zeleni mehuri lebdi u zraku žbunje, 

nevidljiva mirisa rosa obale mije. 

Lome se gorski brzaci kao ognjene munje, 

a dolinske reke spavaju kao tropske zmije.

 

Dragi, hodi. Sjaćemo u senci od pupoljaka 

kao pod nevinom svetlošću onoga sveta. 

Mirisni dah daljina pićeš iz mojih šaka, 

videćeš u očima mojim osmeh prvoga cveta.

 

Dragi, hodi, jer ko zna da li ćemo biti svoji 

u jesen: duša mi kao ukleta davno luta. 

U prvi zeleni dan srce moje osvoji,

nek bude uza te i kad na moj spusti se krov 

jesenja večer žuta.

Ова песма потиче из истоимене збирке. Љубав је исказана сликовито. Младић је изједначен са витезо. Опевана је млада љубав, па је основа за аналошку везу између пролећа и љубави у поетској метафори ,,зелени витез'', која у уводним стиховима има значење пролећа:

,,Драги, прошао је крај прозора витез зелени:

по врту су остале нечје зелене стопе''.

У завршним стиховима иста метафора значи саму љубав. Пролеће и сва природа у песми – предео из бајке. Пролеће је персонализовано као млади витез, а чест лик из бајке. Витез је у песми симбол сунца и пролећа, али и глорификација мушкарца. Обраћањем ,,Драги, ходи'', којим отпочињу чак три од четири строфе ове песме, интезивирана је лирска љубавна емоција. Својим смислом стихови: ,,Драги, ходи јер ко зна да ли бићемо своји у јесени'', сугеришу да је љубав пролазна и да не треба губити време, нарочито не у пролеће. Слободни стих, условљен је смислом песме. Доминира сликовитост којом је сугерисана вишезначности и лепота песме.

ПО РАСТАНКУ

Po rastanku

l

Reci mi sad, kada već prošlo sve je:časi bolni i dani dragi, lepi;

kad novi bol se starom bolu smeje;od reči tvojih kad duša ne strepi -

reci, da l' te je mojatuga bolela

nekad, kad sam te mnogo,mnogo volela?

Reci mi sad, kad me ne voliš više;kad ti se prošloj ruga nova sreća;

i kad se dana koji nekad bišeduše ti samo kad me vidiš seća -

reci, da l' te je mojaradost bolela

jednom, kad nisam višetebe volela?

II

Nekad sam bila dobra i mladai poverljiva i puna nada,

nekada pre;ti si mi tada reći mog'o

beskrajno mnogo, o kako mnogosa reč i dve.

Spokojni bili su dani moji,a ti si srcu mi prvi koji

beše drag,pa iza svega što si mi rek'o,

katkad surovo, katkada meko,ostao je trag.

Sad srce moje bije tiše:već manje volim, a znam više

nego pre;već sad mi ne bi reći mog'oonako dosta, onako mnogo

sa reč i dve.

I kad bi danas prišao menii hteo reči davno rečeni'

buditi draž,u srcu mome šaptao bi neko:da sve što si mi ikada rek'o,

bila je laž.

Ова песма се налази у збирци ,,Молбе младости''. Постоји дистанца лирских субјеката: он-она. Враћање у прошлост питањима –

присећањима; Нема туге, некако је меотивна равнодушност испунила стихове: ,,далеко од очију,

далеко од срца''; нема огорчености; песма се састоји из два дела неједнаке дужине.

ОЖИЉАК

Има у души мојој ожиљаккоји само у сну боли.Дању се смејем и не осећам га, ноћу нејаснотишти хладноћом успомене на неку смрт.

И не знам од ког бола је остао, и да ли је то било јутроили сутон кад се урезао у моју душу.И често се бојим: можда он није траг прошлости,можда јетамна слутња на нешто болно што душу очекује.

Имамо наговештај о некој боли коај је урезана дубоко у срце. Јасан је временска дистанца: Некада и сад. ЈОжиљак са почетка има трансцеденталну везу са слањем капи из ока са краја песме.

ПОЕЗИЈА О ПРИРОДИ

НА БУРИ

CelarânaDesankaMaksimović naselilajesvojenajuspelijelirskevizijenatim tajanstvenimpredelima. Uvekupesničkihavanturaivrtoglavihpesničkihkomunikacijasrpskepoezijesaevropskom, njenastišanalirskastruja, poputonognjenog potoka, milelajesvojim životom, sledeći, kaopodzakletvom, isključivosvojlirskizadatak, kojiseupotpunostipoklapaosanjenomprirodom. Zarazlikuodmnogih, kojisuzajednosanjomposleprvogsvetskogratakrenulisanovepesničkecrteuneizvesni, brisaniprostorpoezije, onaje, muškomodlučnošću, kojasesmoglautoj ženskojruci, odgurnulaponuđeniskalpelzapesničkoeksperimentisanjeina sopstveni načinsenadovezalanasvojestarijepesničkesrodnike. Zbogtakvogopredeljenjanjenapoezijanijeimalaonudraž šoka kakvusuposedovalilirskinastupinekihnjenihsavremenika, kojisuuzdrmalitradicionalnugrađevinusrpskepoezije. Alijeonautojnaokopoluruševiniipakizabralaodajukojajebilaokrenuta životuisvidikomnanovopesničkodoba. Iuspelajedaodandelirskisvetluca, zračisvojomnijansom, paiobasjava.

Uzjoš nekesvetlostikojesuodandedopirale, čakibleske, građevinaokojojjereč — niukomslučajunijeunovomdobuprodužilasvojvek osipanjem idotrajavanjem, kakosujojtouprvimporatnimtrenucimaproricali. Mnoginjeni žiteljisuidaljihdecenijaostvarivali živo pesničko delo kojejebogatiloriznicunašeliterature. Onoje čestounovomedobubiloikorektivzamnogenejakeilažnesvetlosti. Uzstarezidinesetakođedecenijamahvataoinovibršljan. Osvežavana, tradicijasrpskepoezijejenastavljalasvoj životkao — novapoezija. Ali, dasevratimo tajnama DesankeMaksimović. Zarazlikuodmnogihliričara, naročitonovijegdoba, kojisusvakikomplikovanijipesničkiproblemrešavaliisloženijimsredstvima, našapesnikinjajeuvekišlazatimdanajjednostavnijiminajprečimputemdopredotakvogzamućenogiskrivenogjezgrakakvajeljudskabespomoćnostpredtajnom. I štobionabilanejasnija, tobiputdonjeispadaokraći, pesničkijezik čistiji, metaforaogoljenija:

 Svu večer na pustom bregu neko stoji.Pusti me, majko, da vidim da li je čovek ili bor. Pusti me da vidim ko to svu večer gleda u naš beli, skromni dvor. Pusti me, majko, neće me 

umoriti hod, breg je blizu našeg doma. O, ja osećam da mi je rod taj čovek ili bor što svu večer blizu groma stoji i gleda u naš dvor. Vidiš li oblak crn,ogroman, zlokoban brodnad njim plovii smrt nosi?O, majko, iditi ga bar zovineka se skloni u naš domtaj čovek ili boršto svu večer stoji i gledau naš beli skromni dvor.

Na pustom bregu on je sam kao dete kad ruke skrsti nad bolom nekim prvi put. Pusti me da tanki moji prsti meta budu burama zlim. Pusti me, pusti, dobra majko, tako je potmuo i zao oblak što vitla nad njim. (Na buri)

U jednostavnosti se ovde nije imalo kud dalje. Kao kroz providnu i duboku vodu pesnik nas je sa sobom povukao prema dnu. I u tom kristalno jasnom ambijentu, u kome se blago zanosimo pastelnim slikama i lelujamo kao podvodno bilje, najednom osetimo da smo i neprimetno zakoračili u mulj jedne dileme koja ide čak do neidentifikacije stvari i pojava oko nas. Čovek ili bor?

Apesniknasuzasvetojoš iuvlačiusvojemutnoosećanje roda ipripadnostinečemu štosezapravoinezna štaje.

Mogaobihmoždadapogrešimusvomezaključku, alitojezamenejednodubokoosećanjeprisnosti, solidarnostisasvetomivernosti životu, prednevidljivimopasnostima — nagoveštajimazlaismrti.

У овим песмама природа се доживљава као простор присности;

Однос између човека и природе је у фокусу песама; Природа није тиран човеку, ако га угрози у једној тачки, у другој му да утеху; Посебна одлика ових песама је сликовитост; Клорит је важан елемент у лирском пејзажу; Зелена боја је карактеристична; Велики број песама испеван је у част пролећа; у тим песамам природа је

комплементаран свет лирском субјекту; Поезија идиличних слика природе; Идила је била потрага песникиње за безбедним законом пред непознатим, пред свим

што је угрожава. Идила је могла значити компензацију за скучености и баналности свакодневице;

Природа као полустварност, просторно и временски неодређена; Природа у поезији Десанке Максимовић је стваралачко уточиште. Из природе издваја БОР;

Песма ,,На бури'' налази се у збирци ,,Песме''. Предмет песме јесте импресија лирског субјекта о стихији у природи. Лиризам је због тога проткан драматичним акцентима. Мотив природе никада није без човека код Десанке Максимовић. Однос измешу природе и човека се даје у два сликовна плана:

1. сугерише решење односа на начин који је мање уобичајен – у поезији о природи Десанке Максимовић. Наиме, стихија природе – бура, облаци, гром – угрожава човека; обично јје обрнут случај у песмама Десанке Максимовић;

2. пројицира однос овако: човек се изједначава са појединачним представником природе, са бором и гради јединство да би се противставио стихији.

Носилац драмске напетости је стих: ,,Пусти ме, мајко'' – даје лирском монологу вид дијалошке форме.

Понављање апострофе у свим строфама песме одржава драмски интезитет. Текст апострофе упућује на ,,лица'' лирског сижеа: мајку, лирског субјкета и човека или бора.

У првој строфи, од првих речи наговештена је драмска напетост, исказане су прве апострофе и наведена сва лица: ,,Сву вечер на пустом брегу, неко стоји./ Пусти ме, мајко, да видим да ли је човек или бор''.

У другој строфи драматика достиже врхунац. То показује и семантика синтагми: ,,облак црн'', ,,злокобан брод''.

Последња, трећа строфа, сугерира разрешавање драмске напетости преко здруживања два сродна бића ,,човека или бора'' и ,,лирског субјкета који треба да се супротстави ,,бурама злим''. Ова строфа изражава саосећање песничког ја, његов алтруистички став:

,,Пусти ме да танки моји прсти,

мета буду бурама злим''.

Лиризам у песми заступа лирски субјект својом емоциноалном узбуђеношћу, повишеним тоном и идентификовањем са ,,човеком или бором''.

Сва злослутна стрепња и драматика сплетена око ,,човека или бора'' је само лирска објективизација доживљаја лирског ја, његов унутрашњи немир визуелизован симбол.

Бор – симбол идеалне егзистенције песничког субјекта значи бег из хумане осредњости у усамљеност изузетних. Лајтмотив – понављање апострофе пет пута.

РЕФЛЕКСИВНА ПОЕЗИЈА (ЗМИЈА, БРАНКОВИНА, ГРАЧАНИЦА, СЕЋАЊЕ НА ОЦА)

ЗМИЈА

Dubokulirskupozadinu, takođezaogrnutu tajanstvom, imaipesma Zmija, jednaodnajjednostavnijihlirskihtvorevinanesamonašepesnikinje, negoinašepoezije. UnjojbisenaprvipogledmogaoprepoznatiinajbezazlenijiBrankoRadičević, asadržiusebiiNjegoša. Možedaseuklopiiu antologiju našegmisaonogpesništvaistoonakokao štojeimaisvaka čitanka zadecu. (Ovaopaskauvezisa Zmijom, kojamoždaličivišenaparadoksnegolinasmelost, plodjeličnihdoživljajapiscaovihredova. Onsesećakakojeovupesmuprimiojoš usvojimprvim, naivnimdodirimasapoezijom, akakosasvimkasnije, kadajeveć uvelikobionačetknjiževnomskepsom!)

Ispodsuhogaotkosa izmilelazmija. Okonjepustalivada, jedancvet;nadnjomdva-trioblaka, pticalet. Suncesija. Dalekomputanjompesma, kozna čija.Usamljen šumsezapleo utravu.Onasluša; uzrakbudno diglaglavu. Suncesija. Tusujojubilimajku oštricomkose; inju ćekadjednomizmili iz ševara.Istrunućeodećanjena puna šara, prelivarose.

Iuvečnostiposlenikadviše 

sunčatisenećeistazmija, nitistihpticaminućelet; nikadavišeisticvet nećenići. Suncesija. 

Ова песма је из збирке ,,Песме''. Настала је у првим годинама стварања. Објавена је 1924. године. Песникиња о њој каже да је то песма коај представља жал за пролазношћу и у исто време изражава неумитност живота.Симбол змије у песми Десанке Максимовић је појам пролазности и непоновљивости индивидуалног. Краткотрајност живота јединке:

1. ,,измилела змија'' – тренутак рађања;2. други тренутак је ,,један цвет, птиа лет радости'';3. трећи тренутак је тренутак борбе за ,,будно дигла главу'' опстанак;4. наговетштај: ,,иструнуће одећа њена пуна шара'' краја.

У композицији се препознају елементи баладе.Симболика рефрена ,,сунце сија'' – наглашава на наов начин смисао пролазности свега индивидуаалног из перспективе односа коначног према вечном. Позиција писца је дистантна. Смрт – аппсолутни крај индивидуе, постхумног дружења живота у било коме виду овде нема. Граница реалног малог света биће и граница његовог индивидуалног живота.

БРАНКОВИНАKad pogledala budem jedanput s neba

na lisna brankovinska sela,učiniće mi se gde stoji seoska zelena zdelai u njoj njive crnice,kao kriške seljačkog hleba.

Učiniće mi se gde na dnu zdelezru pregršti ranih višanja,to će krovovi rumeni viriti iz granja,i zabeleće se groblje navrh brega,kao da su golubice sele.

I u dubinama sto se poda mnom gubeugledaću grumen suvog zlatai nisku starinskih svadbenih dukata,to na crkvi zračno biće kubei uzrela polja žitnog vlata.

"Pogled na zavičajnu Brankovinu s nebeskih visina i njegova konkretizacija u snažan lirski pejzaž, koji je ujedno temeljni princip pesme Desanke Maksimovic Brankovina (1933) iz ciklusa Zavičaj (Nove pesme, 1936)..."

"Brankovinu smatram svojim zavičajem jer ne samo da sam osnovnu školu u njoj učila, nego sam veliki deo svoje mladosti, sve svoje letnje i zimske raspuste, kao student, u njoj provela i jer je ona

zavičaj mnogih mojih pesama. Svake godine su se tamo, pod strehom, legle nove laste, svake godine su, s proleća, u rano jutro, u voćnjaku pevale gugutke, a noću hukali čukovi i sove u starsnim bukvama, svake godine sam gledala, kroz prozor, svečano šetanje gavrana usamljenika po celcu, svake godine su se upisivali u prvi razred novi seljačići i gradili u dvorištvu."Desanka Maksimović, 1989. godine

Лирско ,,ја'' баца поглед са неба, тренутак после смрти, на завичај, на природу Бранковине. Песникиња жели да онда може гледати све оно чему и за живота дивила: ливаде, њиве, ране вишње, гробље, црвку, поља. Својеврсни доказ о љубави према родном крају је ова песма.

СЕЋАЊЕ НА ОЦА

Отац јој је отишао у рат из кога се није вратио – вратио се само у њеној каснијој песми ,,Сећање на оца''. Tek sada smem da ga se sećamNakon tolikih tužnih godina i dana.Čelo mu se sijalo kao da su misli od plamena,Dlanovi mirisali na lisku duvana;Išao je dignutog desnog ramena.

Zašto li je u osmehu imao nečeg detinjega?Zašto li je žurio uvek kao da mu je zimaI kao da ide ispod kakvog stega?Zašto mu je rame dignutoKao krilo heruvima?

Možda je kraj božanskog nekog saputnikaHitao i hteo se dići do njegovog stasa;Možda je zato padala svetlost sa njegova likaI toplina iz njegovog glasa.

Ali tamni sad pomalo u života tamiNjegov glas i osmeh, i čelo puno sjaja,Samo u snu, kad smo opet srećni i mladi,I sa dušom svojom sami,Setim se jasno njegove reči, hoda i zagrljaja.

U snu se samo živo učini,Kad prodje ponoć i bude blizu zori,Kao da na nedoglednoj nekoj pučiniS nekim, koga ja ne znam, tiho zbori

U snu samo njegov lik ugledam ceo kao i preDok smo živeli zajedno u ovom kraju,I čini mi se kao da opet negde žurno gre

I kao da oči njegove nešto sto ja ne znam znaju.

СОЦИЈАЛНА ПОЕЗИЈА ( БЕГУЛИЛСКА ПЕСМА, УСАМЉЕНИ КРСТ)

Socijalna poezija Desanke Maksimović nastala je kao „njena sopstvena reakcija na život“, ona socijalnim temama prilazi više sa moralno-psihološke, nego sa klasne strane. Pjevala je o seljacima i radnicima, o seljačkim brigama, o srdačnosti i spontanosti običnih ljudi...

Nekako se nenametljivo kod Desanke Maksimović, prosto kao poetska tema, nametnuo odnos grada i sela. Ona zna jedino za moje selo a ne i za moj grad. Njena socijalna poezija, zasnovana upravo na tom odnosu, nekako je odskakala od sve naše tadašnje literature. Ona je izuzetno diskretno ispovedala svet izgubljenih i obespravljenih. U gradu ona vidi samo očaj i uništenje sela, onih dragih seljaka što vole priču i pesmu o sopstvenoj snazi i junaštvu. A tada, tridesetih godina, kada pesnikinja o njima peva, oni su nekako slomljeni, iznemogli i pred rakom, da bi, posle prodaje, doneli »... kući sanmo opanke i sveće i nekoliko grumenova kamene soli«.Na taj način, Desanka Maksimović je sve više »izneveravala« sebe iskazanu u Pesnikovoj tuzi, koja je značila, kada je nastala, učaurivanje u samu sebe, svoj bol i gluvoću za »velike prevrate sveta«. Ona se sve više utapala u život i uočavala njegove nužnosti. Ona 1941. godine nije, voleći čoveka i zemlju, poklekla, pala pred pretnjom, već, obrnuto, u njoj se pojavila svest o precima koji »izdajnici nisu bili«, jer i ona zna »vrednost žrtava i ideala«, zna smisaio borbe i - osvete. Spomen na ustanak sadrži nešto od Davičove buntovne Srbije; ta pesma otkriva svu pesnikovu saživljenost sa zemljom u kojoj je rođen, pesnikovo proniknuće u sve tajne voljene zemlje i njenih ideala.

БОГУМИЛСКА ПЕСМА

Богумилство као највећа јерес хришћанска Словена решава питања добра и зла – то је централно питање сваке средњевековне религије и филозофије – налазиуло се у дуализму. Главне тезе богумилског дуализма – за разлику од александријског или палестинског хришћанског дуализма – постојале су већ у учењу орфичара. Од орфичара су богумили прихватили дуализам.

Десанка Максимовић у песми лирско ја поистовећује са богумилом и тако објективише његову психолошку раздвојеност везујући је за искоснке, митске корене:

,,У мени живе дха два:дух добра и дух зла.О нисам крива што сам никлаиз овога мајушног пола''.

По богумилском учењу човеково биће је раздвојено на: душу – божанског порекла, добру, бесмртну и тело – материју, извор зла ,,тамницу душе''. за ослобођење душе богумилска јерес је имала опет два решења: једно, духовно очишћење човека крштењем пред смрт, а друго – аскеза.

На основу првог – богумилство је дозвољавалао, сматрајући да је живот деловање материје у нереду те због тога раван паклу, и задовољства и уживања.Богумилски бог био је персонификација принципа добра и проповедник једнакости међу људима, братства и мира. живот – пакао везан за земљу, треба учинити што сношљивијим за

душу.За Десанку Максимовић су нека од ових схватања била привлачна као инспирација,

нарочито када је тежња лирског ја за пуним, обилним, природним животоим и његовим радостима, била наглашена:,,О нисам крива ја: нисам хтела да будем створена из душе и ткива пролазног, што празну радост иште да срце моје час блиско земљи бива, час да небеско буде светилиште''.

УСАМЉЕНИ КРСТ

Стоји усамљен крст крај сеоског друма.Пролазе путници, ветри, жубори воде;

рађа се месец небу посред ума;по грудима земље магле броде.

Види ли он све то? Чује ли кад се на пашеоколне пролеће зелено шумно враћа?

Види ли кад ноћ пада на кровове наше,и кад сенка бреста над њим бива краћа?

Да ли је слеп он, или са брега гледакада облак црни јавља јесење скоро?Да ли види када хладно грумење леда

побије њиве на којима је оро?

Раширене његове руке да ли се нечега бојеили радосно дочекују сунчани плам?

Да ли је, као што га на брегу виде очи моје,и у вечности тако суморан и сам?

РОДОЉУБИВА ПОЕЗИЈА

ЗЕМЉА ЈЕСМО

Родољубива поезија учвршћује слику о бићу српског народа у најреволуциноарнијим његовим тренуцима из ближе прошлости;

Предмет песама је историјски човек Србије у акцији; Однос песникиње према националној прошлости у родољубивој поезији је усмерен на

позитивно стварање мита о револуционарној Србији; Особина стила родољубиве песме је драматика; Велике теме – отпор поробљености, отпор освајачу; Колективни јунак у песмама – колективна жртва; Родољубиво осећање у поезији проширује њена љубав према својим јужнословенским

и словенским народима.

Ова пемса је из збирке ,,Немам више времена''. Никола Милошевић тумачи два стиха под редним бројем 7, као античке мудре мисли, које би се укуцале на истакнутим деловима храма. Једноставна мудрост: ,,Земља јесмо, остало су све привиди''. Милошевић каже да је песникиња могла и другачије, једноставније написати, али онда стихови не би имали такво занчење; у њима не би смо мобли прочитати ону блиску дистанцу смрти, ту језиву стрепњу, осећај краја и пролазности коју могу осетити на тај начин једино песници;

Песникиња осећа пролазност страшну и говори о вечитом зачараном кругу – све што се роди мора и умрети. Антропоморфизам инсекте и животињски свет како би уметнички ублажила истину. Ако заборавимо на антропоморфизацију, чак можемо тумачити ове симболе природе, као савршенство природе које није упркос лепоти вечно, вечито. Земља јесте свако биће самим својим постојањем, рођењем, постојањем дакле крати пут ка унутрашњости земље – ка смрти.

У трећој строфи очитан је биографски моменат (,,земља јеси... и твоје поданице пчеле нероткиње'')

ПОЕЗИЈА РАСПОЛОЖЕЊА (ГОЗБА НА ЛИВАДИ)

лирика Десанке Максимовић у целини, превасходно лирика расположења; Расположења лирског субјекта су врло различита и противречна: расположења везана

за сопствену психоприроду, распон ведрине и радости, флуидна расположења само у наговештајима;

Психа лирског ја изложена је самопосматрању, наравно са дистанце.

ГОЗБА НА ЛИВАДИ, збирка песама у прози

за предемт најчешће имају расположење естетички пробуђеног субјекта који је занет дивљењем према лепом или љупком у природи и у животу;

у овим лирским минијатурама као објекти који дају импулс ведром расположењу лирског ја су или ,,природно надмоћни'' као у песмама ,,Сунце'', ,,Врата запада'', ,,Облаци'', ,;Бој облака'', или ,,природе'', као у песмама ,,Горски поток'', ,,Голубови'', ,;Бела врбица'' или лепо у животу човека - ,,Љубав'', ,,Од мене до њега'' или љупко у животу човека као у песмама ,,Бели цвет'', и ,,Сан''.

пренаглашена визуелизација у једном броју песама ове збирке преобраћа се од елемента поетизације у средство депоетизације. У тим случјајевима, оно што би требало да буде естетски љупко лили естеттички узвишено изложено је опасности да длује естетички смешно.

Врлине збирке, а делимично и мане очитују се у песми: ,,Од мене до њега може се само мостом дуге.Од мене до њега може се само језером месечине,Од мене до њега може се само сребрном и стрмом стазом птице;Мостови реке и стазе, којима људи ходе око њега обилазе.Он је као сунчано острво одвојен од свега света''.

Доминантно расположење је дивљење; Имагинативни објекат ,,Он'' - ,,идеални ОН', који је изнад свих других. Може се

разумети као вољени мушкарац, али и као персонификација идеала, односно узвишеног.

Субјективно расположење лирског субјекта је пројектовано у чулно-опажајне предмете и појаве космичке величине;

Дивљење је обележено издвајањем ,,њега'' од других; Дистанца – коришћење заменица; Понављање анафоре ,,од мене до њега може се сама'' – магијски занос лирског ја

према идеалу; Поезијом је чини само ртимам (као и друге песме из ове збирке).

ГОРСКИ ПОТОК

Јури плахи коњиц, горски поток, путањом од белутака.Сребрне му гриве звоне гласом пролећа и лепршају лудо на ветру.Крилати јахачи- облаци шибају га бесно бичевима и затежу златне узде. Зелена седла као сватовска закићена су младим гранчицама.Јури плахи коњиц и кад прескочи камениту препону, клекне па се опет вине тресући гривама и радосно ржући.

ЉУБАВ

Мојој мисли на тебе нежној и смерној

не знам узрока, ни часа зачетка,она је као заручнички прстен на руци вернојкружна: нема ни краја ни почетка.

У мом срцу свемоћна је ова мисао,она збиље претвара у чаролије;свему што бива даје драж и смисао,због ње мој осмех сине, суза се пролије.

Због ње моје очи бивају лепшим, снови бољима.На мој живот благо пада одсјај њенкао по уморним путима и пољимамирисна вечерња сен.

Zaljubljenost

Od mene do njega može se samo mostom duge.Od mene do njega može se samo jezerommesečine.Od mene do njega može se samo srebrnomi strmom stazom ptice.Mostovi, reke i staze kojima ljudi hodeoko njega obilaze.On je kao sunčevo plameno ostrvo odvojensjajem od svega sveta.