Milan Živković

26 JUl/avgUst 2011 27JUl/avgUst

CAMERA RAWKao što sam već bezbroj

puta ponovio, mogućnosti koje nudi potprogram CameraRaw čine

ga jedinstvenim alatom u kojem

jedino što nije moguće uraditi

jeste kontinualna promena

veličine i retuš. Podešavanje fotografije namenjene reprodukovanju, tj. snimanju na

film, posebno s monitora računara, nije jednostavan zadatak. Prilikom standardne obrade naš cilj jeste da

postignemo briljantnost, osvetljenost i kontrast uz maksimalnu pažnju da tokom tog procesa ne izgubimo detalje u najsvetlijim i najtamnijim delovima fotografije.

Prilikom reprodukovanja kontrast se pojačava, što u praksi znači da ga moramo maksimalno smanjiti kako bi tokom dva sledeća koraka, snimanju na film i povećanju na fotopapir, vratili na željeni nivo. Najlakši način da to

postignemo jeste prilikom otvaranja originalnog snimka, a kao primer možete uzeti podešavanja koja vidite na

ilustraciji. Unutar programa Photoshop, a iza malih trouglova nalazi se sakriveni meni, odakle je moguće sačuvati podešavanja za kasnije. Ovo je dobro znati jer možemo napraviti seriju podešavanja, presnimiti

dobijene fotografije i potom odabrati najbolje. Iskustvo je nezamenljivo, tako da ćete tokom vremena steći osećaj

kako će izgledati vaša crno-bela fotografija povećana s negativa nastalog digitalnim putem.

analogno s digitalnog

Godina 1994. Sedim ispred svoje ”aždaje” od računara i obrađujem digitalizovane (čitaj ske-nirane) fotografije. Skener koji sam tada kori-stio većina ljudi danas ne bi prepoznala kao tu vrstu uređaja – ”Artec” ručni skener ”fenome-nalne” rezolucije od 300 dpi i s programom za ”stičovanje” skeniranih traka. Tek što sam in-stalirao Photoshop 4 i nekoliko filtara koji me intrigiraju. Gotovu fotografiju čuvam na disku koji ima manje od gigabajt prostora. Na stolu mi je pozivnica za izložbu minijatura i ja bih tako rado poslao nekoliko digitalno obrađenih fotografija. Ali, kako: štampači imaju loš kva-litet, a fotografske radnje još ne izrađuju foto-grafije s digitalnih fajlova...

Odavno sam shvatio da sve što se vidi, može i da se fotografiše – čak i fatamorgana! Kako je moj radni prostor tada bio i foto-laborato-rija, mrak koji je neophodan za ono što sam

smislio, nije bio problem. A to što sam rešio da uradim bilo je reprodukovanje fotografi-je s monitora. Ispred mene tada su bila dva ”Philips” 104B monitora od 14 inča. Kako su ti monitori imali krivu prednju površinu, bilo je neophodno paziti i na otvor blende kako bi sve bilo podjednako oštro.

I da ne dužim, stativ, Minolta XD7, Macro 100 mm na Fujicolor ISO 800 filmu i duge ekspozicije. Ako se zapitate zašto duge ek-spozicije, onda treba znati da se CRT ekrani (u koje se ubrajaju i televizori) ne fotografi-šu ekspozicijama kraćim od 1/15 sekunde jer će se videti tamnija ”pilot” traka koja nastaje zbog vertikalnog osvežavanja slike na ekra-nu. A ako ste se dodatno zapitali zašto film od ISO 800, njega sam izabrao kako bi zrno eliminisalo eventualne tragove piksela, iako sam zbog osetljivog filma morao da koristim ND 8x filtar. Fotografisanje u mraku neophod-no je zbog eventualnih refleksija na površini monitora i kao pravilo važi i dalje.

RepRodUkovanJe sa CRt ekRana

Malo matematike bilo je neophodno kako bih gotovu fotografiju dobio u tačnim di-menzijama od 10 x 10 cm jer sam je povećao u fotografskoj radnji na formatu 18 x 24 cm. Snimio sam tuce kvadrata s različitim pode-šavanjima osvetljenosti i kontrasta uz manu-alnu korekciju od + 1 i –1.

Iako je rezolucija ekrana tada bila samo 1.024 x 800 piksela, kvalitet gotove fotogra-fije bio je odličan jer se u osnovi svega nalazi-lo umanjenje, a ne povećanje sa snimka, tako da ni pikseli nisu bili vidljivi. Bilo je to prvi put da sam na neku izložbu poslao digital-no obrađenu fotografiju i prvi put da sam za tako nešto dobio i nagradu.

Još jedna stvar može biti zanimljiva kao ku-riozitet: rezači kompakt-diskova nisu bili uo-bičajena stvar. Prazan disk koštao je i po 50 nemačkih maraka, a nešto manje plaćalo se uslužno narezivanje. Nakon uspeha s fotogra-fijom, a kako ne bih plaćao rezanje CD-a, veliki broj najraznovrsnijih kompjuterski obrađenih fotografija snimio sam, odnosno presnimio, na dijapozitiv filmu, sebi za arhivu.

Od tada do danas promenilo sa mnogo ra-čunara, monitora, skenera, a jedino što još čuvam iz tog vremena jeste čuvena grafička kartica Matrox DualHead koja u radnoj pro-storiji visi na zidu. Ono što je ostalo isto jeste tehnika reprodukovanju koja je, sa željom da se maksimalno približe analogno i digitalno, ponovo postala aktuelna.

U trenUtkU kada sU inkdžet štampači na vrhUncU, kada se fotografske radnje opremajU ekstremno kvalitetnim printerima, postavlja se pitanje zašto bi ikom bila potrebna klasična kopija na crno-belom fotopapirU

NEGATIVdigitalan II deo

Jedna od prvih uspelih montaža urađena računarom u programu

Photoshop i potom presnimljena i povećana klasičnim putem.

Digitalizovana crno-bela fotografija koja je potom obrađena uz pomoć računara, presnimljena s ekrana i povećana klasičnim putem – u fotografskoj radnji.

praksa na delu

Fotografija prilagođena reprodukovanju

RepRodUkovanJe s monitoRa

Reprodukovanje fotografije s kompjuterskog monitora sada je mnogo jednostavnije jer su CRT ekrani skoro u potpunosti nestali. Ali, iako su stigli moderniji i lepši monitori, to ne znači da su i bolji. Dobri monitori uvek su bili skupi, a to pravilo važi i za LCD ili TFT ekrane. Pod onim jednostavno nisam mislio i lako jer iako sada nema potrebe da se vodi mnogo računa o ekspoziciji, pojavi pilot trake i sličnim proble-mima, pojavili su se drugi. Prvi je veoma visok kontrast ekrana koji doduše daje lepu sliku kada gledamo film ili surfujemo internetom, ali za obradu fotografija i posebno reprodukovanje to neće biti dovoljno dobro. Ono što nama, tokom procesa reprodukovanja, stvara najveći problem jeste podizanje kontrasta, tj. tamnije površine biće još tamnije, a svetle će biti bele i to bez detalja, a monitori koji se nalaze ispred nas rade upravo tako.

Rešenja ima dva, a najbolje je kombinovati ih. Prvi je da fotografiju podesimo na skoro isto-vetan način kao što smo je spremali za izradu digitalnog negativa, tj. da veoma pažljivo sma-njimo kontrast tako da prilikom reprodukci-je dobijemo tonove kakve želimo. Naravno da ovo podrazumeva i prilagođeno razvijanje filma, jer nije svejedno koji film koristimo, kako smo ga eksponirali i u kom razvijaču obradili. Standardno dobrim pokazali su se Kodak D76, odnosno Ilford ID11.

Drugo rešenje jeste da iskoristimo sve po-stojeće kontrole monitora kako bismo maksi-malno ublažili kontrast. To podrazumeva po-dešavanja kontrasta i osvetljenosti na samom ekranu, a ako to nije moguće (pojedini monitori nemaju kontrole), onda pokušajte da to uradite iz menija kojim podešavamo grafičku karticu.

Problem piksela, tj. matrice ekrana sada je minimalizovan kvalitetom jer sa 1.900 x 1.200 tačaka možemo biti sigurni da se na fotografiji

formata 30 x 40 neće videti jer faktički nećemo raditi fotografiju veću od originala. Jedan od monitora koji je idealan za ovaj posao jeste HP ZR30w, jer s panelom od neverovatnih 30 inča koji ima 2.600 x 1.900 piksela daje perfektnu osnovu, a naša fotografija je čak 30 procenata umanjena. Ali, na kupovinu ovakvih monitora ipak ćemo morati malo da pričekamo jer njego-va trenutna cena iznosi oko 1.500 evra. Izbor formata fotoaparata podjednako je važan kao i izbor osetljivosti crno-belog filma. Od osetlji-vosti filma zavisi veličina zrna, a od toga koliko će neželjenih detalja, tj. strukture ekrana biti reprodukovano. Pod detaljima, naravno, po-drazumevam mrežicu koju će ”poništiti” zrno filma, što u praksi znači da se najbolje pona-šaju filmovi osetljivosti od ISO 400 do 800.

Izgled standardno obrađene fotografije

Ivana Tomanović

28 JUl/avgUst 2011

Negativ lajka formata

ISO 100

ISO 400 ISO

100

ISO

400

Presnimavanje na takozvanom srednjem formatu daje veoma kvalitetne i detaljne snimke – kakvi nam u ovom slučaju možda i nisu neophodni. Druga “mana” ovakvog na-čina rada jeste manji broj snimaka u odnosu na lajka format. Ali kada uđemo u laborato-riju rad s većim negativom ubrzava izradu fotografija jer je vreme eksponiranja znatno kraće što je logično jer je i povećanje manje.

Na filmu Foma ISO 100 formata 6 x 4,5 cm snimljenom fotoaparatom Mamiya 645 uz objektiv 2,8/80 mm prilično jasno vidi se struktura ekrana koja će svima otkriti šta smo uradili. U praksi to znači da treba izbegavati maksimalan kvalitet osim ako nekim slučajem nemate neki od monitora s dijagonalom od 30 inča i, što je mnogo važnije, rezolucijom od 2.900 x 1.200 piksela. Mnogo bolji rezul-

tat daje reprodukcija na filmu od ISO 400 i za to sam upotrebio jedan od mojih omiljenih filmova – Fuji Neopan 400, karakterističan po veoma lepo definisanom zrnu.

Razvijanje filmova obavljeno je na standar-dan način u razvijaču Ilford ID 11 (identičan Kodak D76 razvijaču), koji dobro ujednačava kontrast, što je u našem slučaju od posebne važnosti. Ipak, čak i pored visoke osetljivosti filma zrno koje dobijamo ovim razvijačima isuviše je fino i ostavlja matricu delimično vid-ljivom tako da moramo napraviti kompromis: manji kontrast i mnogo detalja ili nešto veći kontrast na filmu, više zrna a manje detalja.

Druga vrsta razvijača koja bi mogla da bude idealan kompromis jeste tečni, koncentrova-ni razvijač Kodak HC 100 koji je lako pripre-miti i koristiti.

Reprodukovanje fotografije s ekrana na nega-tiv “lajka” formata ne razlikuje se od postupka snimanja na srednji format. Prednost “lajka” filma jeste veći broj snimaka tako da je mogu-će uraditi celu seriju snimaka sa manualnim + i – korekcijama, tj. dodavati ili oduzimati eks-poziciju. Na taj način uvek ćemo imati jedan perfektan snimak (obeležen crvenom tačkom kako bi se u mraku laboratorije lakše snašli), nezavisno od eventualne greške u eksponira-nju ili razvijanju. Iako je u fotografskom smi-

slu “lajka” format inferioran u odnosu na veće formate (negative srednjeg i velikih formata), za presnimavanje s ekrana upravo je idealan. Nedostatak maksimalne oštrine koju je mogu-će postići i relativno krupno zrno prikrivaju ili potpuno eliminišu strukturu ekrana. Naravno da je ovo vezano i za osetljivost filma, ali i za izbor razvijača. Treba napomenuti da posto-ji nekoliko osnovnih tipova razvijača koji se dele na: ultrafine, sitnozrne i standardne, a pored rezultata, razlikuju se i po vremenu ne-

ophodnom za proces. Što je predviđeno vreme razvijanja duže, negativ ima finiju strukturu. Pojedine razvijače možemo pripremati manje ili više razblažene, od čega zavisi jačina njiho-vog delovanja.

Ako ne želite da se mučite s razvijanjem, onda je moguće ceo posao uraditi i na kolor-negativ filmu, s tim da ćemo prilikom poveća-vanja fotografija morati filtrima da redukuje-mo efekat narandžaste maske koju ova vrsta materijala ima.

Skenirani detalji s filma, tj. negativa i s gotove fotografije. Detalj pozitiva skeniran je s gotove crno-bele fotografije dimenzija 30 x 40 cm i prikazan u razmeri 1:1.

Skenirani detalji s filma, odnosno negativa i s gotove fotografije. Detalj pozitiva skeniran s gotove crno-bele fotografije dimenzija 30x40 cm i prikazan je u razmeri 1:1.

RazvIJaNJe FIlma Štampanje digitalnog negativa i njegovo kon-

taktno kopiranje nije bilo posebno zahtevno po pitanju završne obrade jer je razvijanje fo-to-papira u osnovi manje zahtevno od obrade filma. Pod ovim prvenstveno podrazumevam specijalnu doznu za razvijanje filmova koja nam je potrebna. Iako je negativ film moguće razviti na skoro identičan način kao s foto-papirima, ovakav način obrade ne daje maksimalno kvali-tetne rezultate, a problem je i u tome što dokle god film ne stigne do fiksira, moramo raditi u prostoriji u kojoj je apsolutni mrak. Na sreću svih koje su ovi tekstovi zaintrigirali toliko da isprobaju tehnike dobijanja klasičnih crno-belih fotografija, polovnu laboratorijsku opremu mo-žete naći na berzama, a često je možete dobiti i na poklon.

štampanJe negativamožda se neko do sada zapitao zašto pravimo kontakt kopije, a ne povećanja s digitalnih negativa. pa svi kažu da ne može jer je rezolucija štampača suviše mala. ali, kao što rekoše u jednoj reklami: ”ne verujem dok ne opipam”, rešio sam da isprobam i tu mogućnost. U photoshopu sam napravio trake sa po dva negativa formata 6 x 9 cm obrađene na način opisan u prošlom broju i odštampane na permaJet foliji. Rezultat je veoma zanimljiv jer dokazuje da ništa nije nemoguće. gotova fotografija najviše podseća na povećanje sa filma od iso 3.200 uz određeni i veoma logičan nedostatak konturne oštrine. nikada nisam posebno voleo matematiku, ali sam je sada primenio kako biste stekli utisak o odnosu veličine i maksimalne rezolucije štampača. Rezolucija originalne fotografije otvorene u potprogramu CameraRaw i bez ”resemplovanja” dovedene na dimenzije 6 x 9 cm jeste 1.733 dpi. maksimalna rezolucija štampača je 2.880 x 1.440 dpi i negativ je odštampan upravo tako. gotova fotografija teško može kvalitetom da se meri s onima koje su urađene kao kontakt kopije, ali za neke odgovarajuće motive, kao što su digitalni pinhole snimci, može biti veoma zanimljivo rešenje.

povećana fotografija formata 37 x 25 cm (na foto-papiru 30 x 40 cm)

i s nje skenirani detalji od 5x5 cm i 5x5 mm (uvećan 5x).

JUl/avgUst

ako ne koristite CameraRaw, podešavanja morate obaviti nekim od standardnih alata kao što su levels ili Curves. Redosled radnji je sledeći: fotografiju konvertujete u greyscale, tj. crno-belo, a nakon toga primenite podešavanja. ako koristite alat levels, podešavanja je najlakše uraditi pažljivim povlačenjem klizača za srednje tonove ulevo (input levels) kako biste prosvetlili srednje tonove, a potom u istom pravcu povlačimo i donji klizač (output levels) kako bismo fotografiju ravnomerno potamnili uz gubitak najvećeg dela kontrasta koji nam nije potreban.

iako ćete pronaći veliki broj saveta kako da primenite krivu koja ima obrnuti izgled od normalne, pokušajte s dodavanjem kontrolnih tačaka i njihovim postavljanjem u pozicije slične ovima koje vidite. meni je ovakva kriva dala veoma dobre rezultate – razlog više da je sačuvam.

podešavanJa namenJena RepRodUkovanJU

podešavanja kontrolom levelskreiranje specifične krive pomoću većeg broja kontrolnih tačaka

29

praksa na deluNegativ srednjeg formata

31JUl/avgUst

RepRodUkCiJaPosao reprodukovanja originala susrećemo u

svim oblastima fotografije, a on često nije nima-lo lak, ni jednostavan. ako original ima teksturu kakvu, na primer, imaju stare fotografije ili slike, posebno ulja na platnu koja slikari često lakiraju, postavljanje rasvete može biti veoma zahtevno. Uz sve to, neophodno je postići i tačno repro-

dukovane boje i to na kraju posla, kada fotogra-fije konvertujemo u štamparski CmYK kolorni prostor.

Na sreću, ako naše predloške namenjene re-produkovanju ne štampamo na sjajnim ”glossy” papirima, nećemo morati da brinemo o reflek-sijama. Originalnu fotografiju odštampaćemo maksimalno veliku, a ostavićemo i nekoliko centimetara margine. Ovaj beli prostor omo-gućava nam lakše manipulisanje i kadriranje pri-likom snimanja. Sve je stvar kompromisa, pa je i štampanje na velikom a2 formatu rezultiralo predloškom koji ne mogu da stavim na, za taj posao namenjen, reprostativ. Presnimavanje sam uradio tako što je print selotejpom pričvr-šćen i rastegnut na pod, a potom je postavljena rasveta. ako se sećate difuzera namenjenih blic lampama, o kojima smo pisali u rubrici ”Štapom i kanapom”, iskoristio sam njih jer u malom sta-nu nema mnogo mesta za postavljanje studijske rasvete i velikih soft-boksova. Dve ”Hama” blic

lampe daju više nego dovoljno svetla, a jedino o čemu treba voditi računa jeste da količina svetla koja stiže sa strana bude apsolutno ravnomer-na, a to je najlakše postići upotrebom običnog metra za merenje ili parčeta kanapa. Uobičaje-na postavka podrazumeva svetlo koje pada pod uglom od 450, a optimalnu poziciju rasvetnih tela (ni previše blizu ni previše daleko) mora-

te prilagoditi svojoj opremi. za moje difuzere i blic lampe to je oko 2,5 metra od sredine pred-loška. Konačno povećanje urađeno je s većim marginama, što je nepisano pravilo ako želite da fotografiju ponudite nekom galeristi. Na taj način ima dovoljno mesta za potpis, ubacivanje ispod paspartua, a i krajevi imaju tendenciju bla-gog nabiranja tako da, kada gotovu fotografiju postavimo u ram, ostaje apsolutno ravna.

praksa na deluPresnimavanje printa

DEtAljiveoma dobri rezultati koje generalno dobijam na mom epson Stylus Pro 3800 inkdžet štampaču nisu zaobišli ni priču o digitalnom negativu. Prva ilustracija prikazuje detalj dimenzija 5 x 3,5 cm izdvojen sa ”čiste” digitalne fotografije i dodatno uvećanje dimenzija 5 x 5 mm. Drugi niz prikazuje detalj s odštampane fotografije namenjene reprodukovanju, a dodatno povećan detalj urađen je specijalno zbog njega iz jednog jednostavnog razloga: štampa u punom kvalitetu toliko je fina da se tačke jednostavno ne bi videle. Treći niz prikazuje detalje s gotove baritne kopije.

Film (u prirodnoj

veličini), predložak a2 formata s kog

se presnimava i gotova kopija

30x40 cm.

JUl/avgUst 201130

pRoJektoR Umesto povećavaJUćeg apaRata

Ponekad se nasmejem u sebi jer shvatam da bez prekida vučem paralele između prošlih (koje barem kod mene to još nisu postale), i modernih tehnologija. U vreme kada sam radio u Prirodnjačkom muzeju fotografija je, pored dizajna, predstavljala veliki deo mog posla. Za izložbu o Petru Pavloviću, osnivaču Muzeja, bilo je neophodno uraditi crno-bele fotografije di-menzija 1,5 x 2 metra. Tada nisu postojali plote-ri, a računare smo viđali samo u SF filmovima. Prvi problem s kojim sam se susreo vezan je za posude u kojima ću eksponirane fotografije da razvijem. Rešenje su bile velike plastične plafo-njere za neonsku rasvetu, tako da sam išao od kancelarije do kancelarije i ”krao” one koje nisu

bile ”bušne”. Sledeći problem bilo je vreme po-trebno za eksponiranje, jer sam na raspolaga-nju imao samo stari Magnifax II sa sijalicom od 75 W. Posle malo mozganja setio sam se mog starog Leica Pradovit projektora, koji ima fan-tastičan objektiv i sijalicu od 150 W. Malo sam se pomučio jer sam morao da napravim kutiju u koju sam ga ubacio jer prilično rasipa svetlo, što bi u mraku laboratorije dovelo do neželjenog eksponiranja fotopapira. Uglavnom, uradio sam povećanja koja su i te kako bila upotrebljiva, a vreme potrebno za osvetljavanje papira bilo je izuzetno kratko.

Danas su, kao i veliki broj drugih sprava na-menjenih analognoj fotografiji, slajd-projektori deo istorije, a na njihovo mesto došli su LCD projektori. Fotografi ih često koriste za projek-

tovanje tekstura na telo modela prilikom sni-manja aktova, ali njih i njihove mane može-mo iskoristiti u kreativne svrhe i za povećanje crno-belih fotografija. Dobijene fotografije imaju veoma jasnu mrežicu LCD ekrana s kojeg se pro-jektuje tako da pažljivo treba odabrati fotogra-fiju kojoj ovakav način rada odgovara.

Na sličan način moguće je iskoristiti OHP (Over Head Projector) uređaje, kod nas popu-larno zvane grafoskopi, koji daju veoma zani-mljive rezultate jer se slika dobija projekcijom kroz Fresnelovo sočivo tako da ima mnogo lepe neoštrine, hromatskih, ali i perspektivnih abe-racija u zavisnosti od toga da li sliku projektu-je ravno ili pod nekim uglom – horizontalno ili vertikalno.

izboR papiRaKada sam završio prvi deo priče o digital-

nom negativu nisam mogao da odolim, pa sam napravio seriju povećanja formata 30 x 40 cm. Naravno da je već pomenuti Epson A2 formata tu odigrao glavnu ulogu. Format papira je takav da lepo staju dva negativa namenjena kontak-tnom kopiranju. Njih sam štampao na tankom devedesetgramskom inkdžet papiru. Štampač s ovim papirom ne podržava takozvani ”bor-derless” režim, ali ja sam ga prevario i u pode-šavanjima mu ”rekao” da štampa na ”Epson” Enhaced papiru. Generalno, ovo ne bi trebalo raditi jer može doći do krivljenja papira zbog prekoračenja vrednosti ”Total amount of ink”. Ali, ako se setimo da na negativu nema potpuno crnih mesta, maksimalna količina mastila jedva da je prekoračena, pa je i krivljenje papira bilo minimalno i samo na pojedinim mestima. To je, ipak, stvaralo malo problema prilikom ko-piranja jer je staklo moralo biti jako pritisnu-to kako ne bi bilo ”potkopiranih” mesta. Kada mi je to dosadilo, kod stakloresca sam naručio parče stakla dimenzija 45 x 35 cm debljine 8 mm – dovoljno teško da ”ispegla” eventualne nabore i neravnine tokom eksponiranja.

Ovaj mali uvod neophodan je jer za štampa-nje predloška s koga ćemo uraditi presnimava-nje nisu neophodni najkvalitetniji (i najskuplji) papiri. ”Epson” ima nekoliko papira koji su ide-alni za ovaj posao i pored Enhanced postoje i takozvani Archival i Matte papiri. Odlikuje ih stabilna podloga koja se ne krivi i veoma dobar, mat sloj koji prihvata mastilo. Upravo ta oso-bina da uopšte nema refleksije biće od velike važnosti prilikom reprodukovanja.

Štampa je izvedena na skoro celoj površini papira A2 formata – fotografija je dimenzija 56 x 37 cm, što je dalo maksimalan kvalitet (go-tova kopija biće skoro dva puta manja) i pre-snimljena je na negativ srednjeg formata koji je nakon toga standardno razvijen.

POSTavKa RaSveTe namenjene reprodukciji

REpRofoto Reprodukovanje predložaka nekada je bilo posebno zanimanje, a obavljali su ga reprofotografi. Proces nije bilo moguće zaobići ni kada je u pitanju bio retuš oštećenih fotografija, jer zbog nemogućnosti ponavljanja intervencija se obavezno izvodila na kopiji napravljenoj na mat papiru. Nakon zahvata najraznovrsnijim alatima, četkicama i alatkom airbrush, oporavljena i retuširana fotografija bila bi presnimljena ponovo i s tog negativa povećavane su nove kopije.

32 JUl/avgUst 2011 33JUl/avgUst

Uglješa Dapčević

cilj ovog teksta jeste da cijanotipijU praktičnim primerima približi čitaocima, kao i da prUži mini–pUtokaze za dalje istraživanje. stoga ostavljamo skoro nenačetU temU istorijata, analize hemijskih reakcija, kombinacije drUgih procesa i cijanotipije

Cijanotipijaplemeniti fotografski postupci

C ijanotipija je prvi ”jednostavni, potpuni i prak-tični fotografski proces” u kojem se ne kori-sti srebro. Ovo otkriće ser Džona Heršela (Sir

John Herschel, 1792–1871), 1842. godine, omogućilo je trajnu pozitivsku sliku u različitim tonovima plave boje. Sam Heršel se, kao i mnogo obrazovanih ljudi njegovog vremena, bavio proučavanjem različitih disci-plina: od astronomije do književnosti, od matematike do botanike. Ali ako govorimo o fotografiji, trebalo bi znati da je Heršel izumeo cijanotipiju, argentotipiju, antotipiju. Tvorac je i reči: ”positive”, ”negative”, ”pho-tograph”, ”snapshot”.

Zbog jednostavnosti u tehničkom smislu, lepote i varijacija, cijanotipija je najčešće prva tehnika kojom se ulazi u svet starih fotografskih procesa. Kao i kod većine tih tehnika, veličina finalne (pozitivske) slike određena je veličinom samog negativa (kontak-tno kopiranje). Umesto negativa mogu se koristiti i razni prozirni, poluprozirni i neprozirni objekti*. U novije vreme česta je upotreba digitalnog negativa, o kojem je u prošlom i ovom broju časopisa ReFoto pisao Milan Živković.

Plavi ton (Prussian blue) glavna je karakteristika ci-janotipske slike i rezultat je reakcije jona gvožđa dobije-nog foto-redukcijom amonijum-gvožđe-citrata, u kombi-naciji s kalijum-gvožđe-cijanidom. Rezultat je postojana slika, koja ipak može izbledeti ukoliko je dugo izložena direktnoj sunčevoj svetlosti. Ukoliko se to desi, slika se u potpunosti može ”vratiti” ako se ostavi da odstoji na tamnom mestu nekoliko dana. Cijanotipija je verovatno jedini fotografski proces koji ima ovu osobinu.

Uprkos mnogim uverenjima, cijanotipijom se mogu postići odlični rezultati. A korišćenjem različitih tonera (kafa, čaj, taninska kiselina itd.), uvodi se alternativa plavoj boji slike.

Cijanotipija se može izvoditi na različitim mate-rijalima (papiru, staklu, tkanini, keramici itd.), te u kombinaciji sa drugim fotografskim tehnikama (Gum bichromate, Blue Van Dyke, Platinum/paladium itd.). * anna atkins: ”British algea: Cyanotype Impressions (1843–1853)”.

Proces izrade cijanotipije

MATErIjAl

Spisak potrebnih hemikalija:• amonijum-gvožđe-citrat

(eng. Ferric amonium Citrate);

• kalijum-gvožđe-cijanid (eng. Potassium ferricyanide).

Spisak tonera i izbeljivača:• čaj, toniranje (različiti

čajevi daju različite tonove);

• kafa, toniranje (odlični rezultati postižu se instant kafom);

• taninska kiselina, toniranje (eng. Tannic acid);

• soda bikarbona, izbeljivač (eng. sodium carbonate, sodium bicarbonate).

Spisak potrebne opreme:• plastične ili gumene rukavice (obično se mogu

kupiti u apotekama ili sl.);• zaštitne naočare (plastične, obično se mogu

kupiti u farbarama ili sl.);• radni mantil ili kecelja;

• menzura ili medicinski špric za merenje količine tečnosti;

• precizna vaga za merenje;• flašice sa zatvaračem (za rastvore);• ravna četka od prirodne dlake ili sunđerasta četka;• posuda za mešanje hemikalija;• fotografske kadice za razvijanje i toniranje;• papir pogodan za cijanotipiju (mnogo papira i

materijala koji se mogu koristiti u cijanotipiji; Fabriano ”Rossospina” 185 g je odličan i jeftin papir);

• tamno mesto za sušenje papira na koji je naneta emulzija;

• papirni ubrusi u rolni;• fen;• izvor Uv svetla (sunčeva svetlost. mogu se koristiti

razne Uv lampe, mini-saolarijumi ili sl., Uv neonske lampe, Uv led –”Osram” pravi lampu ”vitalux” koja se može naći u našim radnjama. Izvor Uv svetla koristi se i u sito štampi – potražite na Internetu.);

• ram za kontaktno kopiranje.

Radni prostor:• prostorija s ventilacijom koja se može zamračiti;• radno svetlo – obična sijalica od 25 w (fluorescentna

rasveta emituje Uv zračenje i zbog toga se ne koristi u ove svrhe);

• čista i suva radna površina za nanošenje emulzije;• odvojen prostor za razvijanje (poželjno je imati tekuću

vodu), s dovoljno mesta za nekoliko kadica;• prostor za sušenje.

OprEMA I rAdNI prOsTOr

rAsTVOr A• 20 g amonijum-gvožđe-citrata, • 100 ml vode.

rAsTVOr B• 16 g kalijum-gvožđe-cijanida, • 100 ml vode.

Rastvore pre upotrebe pomešati u odnosu 1:1. Emulzija postaje fotoosetljiva tek pošto se rastvori A i B pomešaju. Emulzija ima rok trajanja od nekoliko dana i najbolje je praviti neposredno pre upotrebe.

OrIGINAlNA fOrMulA sEr džONA HEršElA (iz 1842. godine)

sTANdArdNA fOrMulA

Rastvore pre upotrebe pomešati u odnosu 1:1 (npr. 25 ml A + 25 ml B = 50 ml radnog rastvora), trebalo bi da bude žuto-zelene boje i proziran. Ovo je takođe boja u koju će biti obojen papir na koji je naneta emul-zija (pre eksponiranja). Ukoliko su emulzija ili papir druge boje (plave ili plavo-sive), najverovatnije je da je vlaga uticala na emulziju ili da je papir bio izložen UV svetlu tokom sušenja.

prAVljENjE sVETlOOsETljIVE EMulzIjE

NANOšENjE EMulzIjEPostoji nekoliko načina na koje je moguće

naneti emulziju na papir (kamen, tkaninu, staklo...). Za nanošenje emulzije na velike površine može se koristiti i raspršivač za zalivanje cveća. Ipak, najčešće su u upotre-bi Hake* četka ili sunđerasta četka*. Ove četke napravljene su bez metalnih delova

kojima se pričvršćuje dlaka za dršku i kori-ste se u mnogo drugih istorijskih fotograf-skih procesa upravo iz tog razloga. Metalni delovi na četki mogu prouzrokovati proble-me ukoliko dođu u kontakt s emulzijom. Ovo je samo pretpostavka, koja do sada nije potvrđena u praksi.

*Ukoliko koristite Hake četku (jap. četka), nanesite malo superlepka duž linije kontakta dlake i drveta, sa obe strane, kako biste izbegli otpadanje dlačica karakteristično za ovu vrstu četke.

*Sunđerasta četka je odličan i jeftin izbor. može se kupiti u farbari. emulziju nanesite nežno, bez pritiskanja, kako bi se izbegla pojava grudvica od papira prouzrokovana trenjem. Poželjno je i zaobliti makazama ivice sunđer četke kako bi se izbeglo stvaranje neželjenih linija na slici.

rAsTVOr A100 g amonijum-gvožđe-citrata.400 ml vode (20c).Dodati vode do 500 ml.

rAsTVOr B40 g kalijum-gvožđe-cijanida, 400 ml vode (20c).Dodati vode do 500 ml.

malIN FaBBRI, ”Reed in the wind”, Cijanotipija fotogram

malIN FaBBRI, ”Winter on the Nerike Plains”, Tonirana cijanotipija

34 JUl/avgUst 2011

Posle nanošenja emulzije, osušite papir fenom u zamračenoj prostoriji, ili ga ostavite

da visi ili ga pričvrstite špenadlama na neku površinu kako bi se osušio. Papir bi pre

upotrebe trebalo da bude potpuno suv. Najmanja količina vlage postaje razvi-

jač tokom ekspozicije, što dovodi do pojave mrene i ostalih problema. Sušenje fenom je odličan način da se brzo i sigurno osuši papir ili tkanina. Fenom se suši u cikličnim pokretima, sa što manje fokusa na jednom mestu. Ne dodirujte emulziju dok se u potpunosti ne osuši.

sušENjE pApIrA

Nekoliko reči o bezbednosti

Kao ljubitelji fotografije ve-rovatno ste već upoznati s pra-vilima u radu hemikalijama koje se koriste u njenoj izradi. Ukoliko niste, smatrajte svo-jom obavezom da do ovih in-formacija dođete i da se upo-znate s pravilnim korišćenjem i skladištenjem hemikalija koje koristite.

IzVOr uV sVETlA

Najbolji, najefikasniji i najjeftiniji izvor UV svetla je Sunce. Druge moguće izbore predstavljaju razne UV lampe, UV led, 1.000 W metal halid lampa...*

*Google: lampe za sito štampu, Uv lampe, ”Osram” ”vitalux” itd. Na Internetu se nalaze i planovi za samogradnju tzv. Uv lajt-boksova.

IspIrANjE IlI rAzVIjANjE

Posle eksponiranja slika se jednostavno razvija obič-nim ispiranjem u tekućoj vodi 5 do 15 minuta ili dok se najsvetlije partije u potpunosti ne isperu (voda više nije žutozelene boje). Prekratko vreme pranja ostavi-će soli gvožđa na slici, predugo može izazvati gubitak pigmenta (izbeljenje) i vidljivo smanjenje detalja u svetlim partijama.

Posle nanošenja emulzije i sušenja papira na red dolazi ekspozicija. Negativ se stavlja zajedno sa senzitiviziranim papirom u ram za kontaktno kopiranje ili između dve staklene ploče koje su po ivicama pričvršćene štipaljkama za papir (ima ih u svakoj knji-žari). Da bi finalna slika bila pravilno orijentisana i oštra, potrebno je da emulzija papira bude u direktnom kontaktu s emulzijom na filmu.

Postoji nekoliko načina za određivanje trajanja ekspozicije. Najpraktičniji je vizuelni metod. Mesta na kojima emulzija nije prekrivena negativom tre-balo bi da na kraju ekspozicije budu srebrno-sive boje. Cijanotipiju je veoma teško preeksponirati i posle samo nekoliko izrađenih slika moguće je veoma dobro odrediti vreme ekspozicije.

EkspOzICIjA

VrEME TrAjANjA EkspOzICIjE

ToniranjePosle pranja sliku treba potopiti u kadicu napunjenu jakim čajem ili

kafom. Finalni ton zavisi od vrste čaja i kafe.

uživajte Uživajte u cijanotipiji, eksperimen-

tišite tonerima, vremenom razvijanja, probajte razvijanje u izbeljivaču (sodi-jum-bikarbonat), kombinujte materi-jale – budite kreativni. Ovo je verovat-no najjednostavnija i najlepša tehnika koju ćete ikada naučiti. Ipak, iako skoro sasvim bezopasne, hemikalije koje se koriste u ovom postupku trebalo bi dobro proučiti.

mIlaN žIvKOvIć, ”akt sa stolicom”, Cijanotipija sa digitalnog negativa