Dijalekatska karta tokavskog jezika

M. Stefanovi: "Savremeni srpskohrvatski jezik I"UVOD

1. Srpskohrvatski jezik, koji sa slovenakim, makedonskim i bugarskim jezikom ini grupujunoslovenskih jezika, kada se uzme kao zajednica svih narodnih govora u svim oblastima u kojima je on maternji jezik, kao, obino i po pravilu, ni bilo koji drugi jezik, nije jedinstven, ve se u njemu prema nejednakosti veeg ili manjeg broja jezikih crta razlikuje nekoliko dijalekata. A obino se uzima da srpskohrvatski jezik ima tri osnovna ili glavna dijalekta i to: tokavski, akavski i kajkavski, koji su ove nazive dobili prema tome kako u njima glasi upitna zamenica to (odn. ta). Ovaj oblik ta re ima samo u govorima jednog od nabrojena tri dijalekta, u drugome ona glasi a, a u treem kaj. A svaki od tih dijalekata ima opet po vei broj govora u poneemu razlinih meu sobom. I kao to bliu jeziku zajednicu ine navedena etiri junoslovenska jezika prema istonoslovenskim (ruskom, ukrajinskom i beloruskom) i zapadnoslovenskim (poljskom s kaupskim, ekom, slovakom i luiko-srpskom), zato to su oni svakako jo u prapostojbini sadanjih Junih Slovena, pre njihova dolaska u dananje svoje zemlje, ve bili srodniji meu sobom, tako su i neki govori osnovnih naih dijalekata u oblastima pojedinih od njih blii meusobno zato to su jo od ranije vie bili upueni jedni na druge nego na govore nekog od ostalih osnovnih dijalekata. Blii meusobni dodir junoslovenskih naroda od njihova dolaska u sadanje zemlje i slinost okolnosti, politiko-istorijskih, kulturnih i etniko-jezikih, uinili su da se njihovi jezici jo vie izdvoje kao posebna grupa prema jezicima ostalih slovenskih naroda, koji su od ovih bili dalje i iveli i razvijali se u drugim okolnostima. Tako isto, stalni dodiri osnovnih naih dijalekata i proimanje pojedinog od njih jezikim osobinama drugih dijalekata i meanje njihovih predstavnika u odreenim ekonomskim i istorijsko-politikim uslovima inili su da se njihova prvobitna slika i njihovi meusobni odnosi u toku nekoliko vekova izmene, ali i da oni i dalje ostanu samo dijalekti jednog istog jezika.

2. Od glavnih naih dijalekata tokavski je i u prolosti zauzimao svakako najvei deodananjih oblasti naeg jezika. A pogotovu su se danas posle mnogih migracija stanovnitva, izazvanih najezdom Turaka od jugoistoka prema severozapadu, i potiskivanjem predstavnika druga dva dijalekta: akavaca na zapad, a kajkavaca na severozapad, tokavci s juga i istoka znatno proirili na raun predstavnika drugih dijalekata, te je tim samim tokavski sasvim bio predodreen da on, tj. neki njegovi govori postanu osnovicom srpskohrvatskoga knjievnog jezika. Mi nemamo potrebe da na ovome mestu postavljamo tane granice izmeu naih dijalekata, a njih, da uzgred napomenemo, i nije tako jednostavno odrediti. Ovde je dovoljno konstatovati da su se govori tokavskog dijalekta sa istoka i jugoistoka, koji su ranije s kajkavskim imali zajedniku granicu negde u istonoj Slavoniji, znatno pomerili u severozapadnom pravcu, te se danas skoro u celoj Slavoniji, osim zapadnih njenih delova, govori tokavski. Kajkavskom je na toj strani ostala samo oblast Hrvatskog zagorja, zapadni delovi Slavonije i okolina Zagreba i Siska. Prema akavskom, tokavski je prvobitno zahvatao oblasti

najdalje do reka Une i Cetine i do poluostrva Peljeca. Po izvesnim akavskim tragovima bi se, tavie, moglo pretpostavljati da se i dalje na istoku, sve do reka Neretve i Vrbasa, pa i do Bosne, akavski nekada meao sa tokavskim dijalektom. Danas se akavski govori na dalmatinskom ostrvlju do Lastova, i s njim, na jugoistoku, i na vrlo uzanom, i to isprekidanom, pojasu dalmatinske obale od Stonskog rta prema severozapadu, na Kvarnerskom ostrvlju, u Hrvatskom primorju, u severoistonoj, srednjoj i istonoj Istri. Valja istai da na dalmatinskoj obali, osim u gradovima, ve sve manje ima akavskog dijalekta; njim se govori samo oko Splita, ibenika i Zadra. A tokavski se probio i u mnoga mesta na dalmatinskim ostrvima. Meutim, u zaleu Hrvatskog primorja, u Lici, od Ogulina prema jugozapadu, jugu i jugoistoku do Otoca, i sa njim, ostalo je do danas kompaktnih akavskih naselja. A tokavskog dijalekta ima i zapadno od priblino oznaenih granica. To bi, prvo, bilo jedno poveliko tokavsko ijekavsko ostrvo severno od Krievaca, zatim se tokavski govori proteu od ua Une u Savu na zapad i obuhvataju Baniju, Kordun i Liku (osim pomenutog akavskog trougla u njoj) do Karlovca i Srpskih Moravica, pa i severno odavde, i jo dalje na zapad umberaku upu. A osim toga junu i zapadnu Istru do reke Mirne takoe naseljavaju tokavci, koje su mletake vlasti iz srednje Dalmacije ovamo preseljavale od sredine XV do sredine XVII veka. Ali u ovome tokavskom ima i akavskih dijalekatskih osobina, za koje se misli da su ih ovi doseljenici delimino doneli iz svoje ranije postojbine, koja je u vreme pre njihove seobe u Istru predstavljala tokavsko-akavsku dijalekatsku meavinu. Ali su ih svakako vie razvili u samoj Istri jer je ova bila preteno akavska. Odseljenika koji jo govore srpskohrvatskim jezikom ima i van granica nae zemlje. Od takvih treba spomenuti srpska tokavska naselja u Rumuniji: u Klisuri, jugoistono od Bele Crkve, oko grada Kraova (Kraovani), oko Temivara i istono od njega u Banatskoj Crnoj Gori i oko Moria prema Aradu; zatim u Maarskoj: jugoistono od Segedina, pa u okolini Budimpete i severno od nje, neka naselja severno od nae dravne granice u Bakoj prema Baji i u Baranji. Ovde treba navesti i Gradnanske Hrvate, sa osobinama sva tri srpskohrvatska dijalekta, koji su jo u XVI veku doli u istonu Austriju, zapadnu Ugarsku i Slovaku, zatim naseobine tokavaca ikavaca u Italiji, u pokrajini Molisi juno od Napulja, kao i neto jo preostalih Srba tokavaca u naselju Vraki, severno od Skadra u Albaniji.

3. Juna granica tokavskog dijalekta je dravna granica prema Albaniji; zatim, premamakedonskom jeziku, granica, ako ju je ovde uopte mogue postaviti, ide izmeu naih republika Srbije i Makedonije, sa ar-planine preko Skopske crne gore na Kozjak. A za granicu izmeu srpskohrvatskog i bugarskog jezika treba uzimati dravnu granicu izmeu nae zemlje i Republike Bugarske, kao to granicu s rumunskim jezikom, dalje na istoku, i s maarskim na severu, ine priblino dravne granice sa Rumunijom i Maarskom. Uz ovo treba dodati da Maari, Rumuni i Bugari, kojih ima u naoj zemlji, govore, naravno, svojim jezicima, kao to graani nae narodnosti u Maarskoj i Rumuniji govore naim jezikom. Potrebno je ukazati na veliku slinost tokavskog dijalekta na jugu sa makedonskim jezikom i na istoku s bugarskim. I ta je slinost njihova potpuno razumljiva. Na odnos tokavskog dijalekta sa dva susedna junoslovenska jezika mora se gledati skoro kao na odnos dijalekata naeg jezika jednoga s drugim. Upravo u vreme formiranja naih dijalekata (kako smo to na jednome mestu ranije rekli), a i vrlo dugo iza toga, dananje granice izmeu junoslovenskih naroda srednjeg i istonog Balkana nisu postojale, a ni granice izmeu junoslovenskih srednjovekovnih drava tamo nisu bile stalne. Za vreme dugotrajne turske uprave opet nije bilo nikakvih granica izmeu njih da bi

te granice u bilo kome pravcu uticale na tano razgranienja tri susedna junoslovenska jezika, ve su se oni u toku nekoliko vekova stalno dodirivali i meusobno meali. Oni su, to je najvanije, dugo bili u istim uslovima razvitka i podloni istim uticajima jezika nekadanjeg neslovenskog balkanskog stanovnitva: Traana, Ilira Kelta, Romana, i dr., koji su se na ovome tlu postepeno asimilovali u slovensko stanovnitvo. Ukoliko se (Romani) nisu razilazili na severoistok, jug ili jugozapad, da se tamo, u nekim sluajevima, formiraju u posebne nacije i sauvaju svoje poreklo, svoj jezik i druge svoje narodnosne osobine. Asimilovani elementi, meu kojima je svakako najvie bilo opet Romana, kako to uopte po pravilu biva, predavali su slovenskim etnikim grupama, u koje su se pretopili, i izvesne osobine svojih jezika, izmeu ostalog analitiku deklinaciju, analitiku komparaciju, neke glagolske konstrukcije, upotrebu lana i dr. I neke od ovih osobina su zajednike srpskohrvatskom tokavskom dijalektu na ovoj strani sa susednim mu makedonskim jezikom na jugu i bugarskim na istoku. tokavski dijalekat srpskohrvatskog jezika ima tamo i drugih, domaih po poreklu, osobina zajednikih sa ta dva slovenska jezika. I takoe je razumljivo zato ih ima. U vreme irenja srpske srednjovekovne drave na jug i istok u oblasti dananje Makedonije, a delimino i dananje Bugarske, i jezike su se crte kretale u tim pravcima, te i danas, naroito u severnom pojasu makedonskih govora, ima jezikih crta potpuno podudarnih s crtama susednih srpskih tokavskih govora. A kasnije, kada su se, za vreme turske uprave, kretanja stanovnitva okrenula u suprotnom pravcu, s juga na sever, promenio se i smer kretanja jezikih osobina koje su se odonda iz makedonskog jezika irile na susedne srpske govore. Zbog toga danas, oevidno nije svugde mogue povui tanu granicu izmeu narodnih govora makedonskog i srpskohrvatskog jezika. akavsko je stanovnitvo takoe, unekoliko jo od vremena dolaska u svoj zaviaj, bilo u posebnim okolnostima, razlinim i od okolnosti u kojima su iveli predstavnici i tokavskog i kajkavskog dijalekta. Ono se vrlo rano izmealo sa romanskim stanovnitvom i bilo najdue pod mletakom upravom, te se uticaj jezika romanskog stanovnitva i mletake uprave dakako ogleda unekoliko na razvitku akavskog dijalekta. A kajkavski se dijalekat protezao na oblasti koje su dugo vekova bile u ekonomskoj i administrativnoj sferi Ugarske. Hrvatski su kajkavci iveli kao kmetovi na posedima maarskog plemstva, pa se u okolini brojnih zamaka toga plemstva na jezik hrvatskih seljaka kajkavaca, kao i hrvatske vlastele, oseao jak uticaj maarskog jezika. A kasnijih su vekova, naroito hrvatski gradovi, imali tesnih veza sa Nemcima.Nemaka trgovina, zanatstvo i nemaki kulturni talasi snano su zapljuskivali sve gradove u Hrvatskoj. U te su gradove dolazili nemaki trgovci, a iz njih se vodila trgovina s Austrijom. A i zanatstvo je sa svim sredstvima dolazilo s te strane. Osim toga, Hrvati su se zanatima uili u austrougarskim gradovima. Zato je uticaj nemakog jezika po gradovima u terminologiji, u reniku, u razgovornom jeziku i u jezikom izrazu uopte doao do jakog izraaja, tako da su hrvatski preporoditelji ulagali dosta napora da svoj jezik iste upravo od toga uticaja. Posle ovih optih napomena o tri glavna dijalekta srpskohrvatskog jezika, o njihovu razmetaju, o meusobnim odnosima i o odnosima sa susednim jezicima i jezicima koji su na bilo koji nain uticali na njihovo formiranje, daemo po nekoliko najkarakteristinijih njihovih jezikih osobina, a pokazaemo i osobine prema kojima se pojedini govori ovih dijalekata razlikuju jedni od drugih.

4. Osobine tokavskog dijalekta kao celine neemo posebno iznositi, ve emo ih dati uosobinama pojedinih njegovih govora.

A. a. Najstariji tokavski govori proteu se pravcem jugozapad-severoistok od prizrenskog kraja do Timoka, te se zato zovu prizrensko-timokim govorima. Oni zahvataju istonu i junu Srbiju izmeu gore oznaene june i istone granice tokavskog dijalekta prema Republici Makedoniji i Bugarskoj i severozapadne njegove granice, koja, poav s bugarske dravne granice, istono od Zajeara, ide neto junije od ovoga grada, preko planina Tupinice, Rtnja i Bukovika (na zapad) do Stalaa, a odavde skree na jug izmeu Malog i Velikog Jastrepca, ide prema Prokuplju i Kurumliji i dalje prolazi istono od Pritine na Kosovu. Odavde ta granica opet skree, sad prema jugozapadu, preko varoi Lipljana i planine Golea silazi u Podrim, obuhvata prizrenski kraj i dopire do akovice. Do XIV veka ovi su se govori razvijali naporedo s ostalim tokavskim govorima, koji zauzimaju prostor na zapadu od njih. Od toga vremena oni su se nali odvojeni. Dotadanje irenje naega naroda prema jugu i jugoistoku, u drugoj polovini XIV v. prekinuto je, kako smo ve rekli, najezdom Turaka, koja je bila uzrok promene pravca kretanja naeg stanovnitva na suprotnu stranu. Poto su se njihovi predstavnici tako nali odvojeni od ostalih delova svoga naroda, u ovim su se govorima morale sauvati ili u posebnom pravcu razviti izvesne jezike crte po kojima se oni razlikuju od ostalih naih govora. Osim toga, nae stanovnitvo u oblastima ovih govora meanjem s etnikim grupama neslovenskog porekla i asimilovanjem tih grupa primilo je iz njihova jezika izvesne osobine koje su delimino izmenile strukturu ovoga dijalekta. Uproavanjem deklinacije i svoenjem svih padea na nominativ i akuzativ, koji je zajedno s predlozima preuzeo slubu svih ostalih padea, gubljenjem infinitiva i upotrebom opisnog komparativa ovi se govori razlikuju od svih drugih govora srpskohrvatskih. Uz to su se u njima svi dugi slogovi skratili, i tako su se oba stara akcenta izjednaila, te oni znaju samo za jedan akcenat, koji moe biti na ma kome slogu rei. Svi ovi govori sauvali su iz prolosti vrlo jako reduciran samoglasnik, tzv. poluglasnik, koji se u skoro svim drugim govorima srpskohrvatskim razvio u a, pa se tako izgovara: d> oibnms, tnica, pnjtk, prilnjknem i sl. i svi su oni dosledno ekavski. U jednim od tih govora (u onima Gornjeg Timoka i Lunice) i se izgovaraju kao i d (kua, svea, meda, preda). U tim istim govorima sauvalo se staro samoglasniko l (koje je u naem jeziku veinom dalo u), pa se tamo jo uvek govori: dlg, pln, slza, slnce, vlna, vlk, dlb, mlze, dlbina, klne, lt, dlina, jablka. U drugima se od tih govora (u prizrensko-junomoravskim, u kojima se inae najee, kao i u novijim govorima naim, taj glas razvio u u) mesto njega u manjem broju primera izgovara lu: slunce, sluza, slube, dlug. U timoko-lunikom se sauvalo suglasniko l na kraju rei: kopnjl, rekal, doiljl, kazal, radil, nosil (kotao, rekao, doao, kazao, radio, nosio); a u prizrensko-junomoravskom se mesto sauvanog l na kraju u mukom rodu radnog prideva, razvilo ja: doua, kazaja, radija, nosija. Predstavnike ovih govora, ne samo timoko-lunikog ve i prizrensko-junomoravskog, lako emo poznati i po enklitikim zamenikim oblicima dativaakuzativa. To je isti oblik line zamenice 3. l. za . rod gu: Da gu vidim, Da gu dam (Da je vidim, da joj dam); gen., akuz. i dat. mnoine za sva tri roda gi: Da gi se setim, Da gi vidim i Da gi dam (Da ih se setim, Da ih vidim i Da im dam). U timoko-lunikom govoru, a i u Zaplanju, u brdovitom predelu istono od June Morave, ostalo je neizvreno jotovanje grupejd u

glagola: dojdem, najdem, pojdem, dok se u prizrensko-junomoravskom to jotovanje izvrilo, i ti se oblici prezenta ovoga glagola izgovaraju kao drugde, u veini govora srpskohrvatskog jezika: doem, naem, poem. A sve govore prizrensko-timoke karakterie ponovo uspostavljeni tvrd suglasnik u trpnih prideva i odgovarajuih glagolskih imenica: graden, gradenje, slomen, vrtenje, vozenje itd. b. Stariji novotokavski govori ekavskog izgovora pruaju se pored prizrensko-timokog istim pravcem, jugozapad-severoistok. Oni zahvataju prostor od Metohije preko Kosova i kopaonike oblasti, pa dalje ispunjavaju centralnu i severoistonu Srbiju, a prelaze i u jugoistoni Banat. Ipak su poznati pod nazivom kosovsko-resavskih govora. Na jugozapadu ih okruava planinski masiv Prokletija, ljeba i Mokre gore. Zapadna granica ovih govora, dalje prema severu, ide rekom Ibrom do njegova ua u Zapadnu Moravu, a odavde dalje uglavnom prema Kragujevcu, na Kragujevaku Rau, Smederevsku Palanku i Smederevo. Ali i zapadnije od oznaene linije, naroito u severnom delu, osobine ovih govora proteu se do blizu Beograda, kao to i osobine novih novotokavskih govora, potpomognute knjievnim jezikom, naruavaju stariju sliku ovih govora. Najglavnije jezike osobine po kojima se kosovsko-resavski govori odlikuju jesu: starija akcentuacija od samo dva silazna akcenta, koji mogu stajati na bilo kome slogu rei: junak, devdojka, tamnica, govoriti itd., ali se u veem delu ovih govora kratkosilazni akcenat s krajnjeg sloga prenosi na prethodne, naroito duge slogove dakako u vidu dugouzlaznog (glava, ruka, stablo, vino), a ima prenoenja i na kratke slogove, to znai da u tim govorima nisu nepoznati ni kratkouzlazni akcenti; u nekim sluajevima razlini oblici dativa i instrumentala mnoine, s jedne, i lokativa mnoine, s druge strane; jednakost ovog poslednjeg oblika s genitivom mnoine: po potoka, po njiva, po planina (mesto: po potocima, po njivama itd.); dosledna zamena starog " (jat) samoglasnikom e, ne samo u drugim sluajevima ve i u oblicima dativa jedn. imenica . roda na a: noge, zemlje, brae, ruke (prema knjievnom: ndzi, zemlji, brai, ruci), u oblicima mnoine zamenikih i pridevskih rei: te(h), tema, ddbre(h), ddbrema (mesto: tih, tima, ddbrih, ddbrima); u komparativu prideva: .mudrej, krupnej, zdravej (m. mudriji, krupniji) i u odrinim oblicima glagola jesam: nesam, nesi, nesmo, neste i nesu (ali ncje); zatim esta upotreba posesivnog dativa koji odgovara posesivnom genitivu govora u osnovici knjievnog jezika: kua mojem bratu (m. kua moga brata), sin Milanu Pavloviu (m. sin Milana Pavlovia) itd. Kosovsko-resavske govore, u odnosu na najnovije tokavske, karakterie poznavanje skoro svih preteritalnih vremena. Posebno je u njemu obina upotreba aorista, a izuzetno je est u ovim govorima i krnji perfekat u 3. l. jednine. Dok se u onima zapadaijim, u metohijskom, recimo, i naroito u govorima okoline Kraljeva, pa i u levakom, osea iv dodir sa govorima to lee zapadno od njih, u onima "koji su pored govora s analitikom deklinacijom, u kosovskom, npr., pa u kruevakom, resavskom i drugima na toj strani, vrlo je esto oznaavanje pojedinih padenih odnosa predlozima s oblikom akuzativa. A to ve nije rezultat obinog dodira, nego posledica prodiranja stanovnitva s jugoistoka u oblasti ovih govora. c. Najmlai tokavski govori ekavskog izgovora zahvataju najvei deo severozapadne Srbije i Srem, pa se zato zovu umadijsko-sremski, a proiruju se i na celu Vojvodinu izuzev severozapadnog dela Bake (gde se govori ikavski) i jugoistonog Banata, u kome je ekavski govor vie starijeg novotokavskog tipa. Ovi govori ine osnovicu knjievnog jezika ekavskog izgovora. Oni imaju sistemu od etiri akcenta pored dva silazna, koji se javljaju na jednoslonim reima i samo na prvom slogu vieslonih rei, jo i dva

uzlazna akcenta, koji mogu biti na ma kome slogu viesloenih rei osim na poslednjem, i koji su postali prenoenjem silaznih akcenata za jedan slog prema poetku rei kad god ovi nisu bili na prvome, slogu (prema starijem: narod, komad, devojka, vodenica, trava, pisati u ovim govorima izgovara se: narod, komad, devojka, vodenica, trava, pisati). Tako isto ovi govori (mada vojvoanski ne dosledno) imaju novu deklinaciju, tj. jednak oblik za dativ, instrumental i lokativ mnoine i, uglavnom, ostale oblike knjievnog jezika. On se odlikuje jo i po tome to u njemu - (jat) nije dosledno zamenjeno samoglasnikom e, ve se mesto ovoga glasa u nekim sluajevima izgovara i: mudriji (a ne mudreji), ovim (a ne ovem), dobrim (a ne dobrem), tresijae, ijam, nisi itd. Ali i u pojedinim govorima ovoga dijalekta nae se poneka posebna osobina. Tako se u uem umadijskom, kanovakom (na prostoru od pobra koja lee zapadno od Velike Morave, s jedne, a Ljiga i Kolubare, s druge strane) zameniko-pridevski oblik instrumentala jednine m. roda upotrebljava za dativ i lokativ (To je bilo u naim selu, govorio sam vaim bratu i sl.); a kratkouzlazni akcenat ispred kratkog krajnjeg sloga se dulji, i akcentuje se: oganj oganj, potok potok, noga noga, topola topola, brzina brzina. A ovakav je akcenat u jo ponekim govorima naeg jezika. U vojvoanskim govorima se nailazi i na pokoji oblik stare deklinacije: sinovom (dat. mn.), s naoari, za lei (instr. mn.), po putovi, u Karlovci (lok. mn.). U njima se ee naie na oblike 3. l. mnoine glagola osnova s oblikom na e: volu, radu, nosu. Ili je pak, u drugima od ovih govora, u vie glagola est zavretak: -du: kaedu, vididu, elidu itd. Istonu granicu umadijsko-sremskih govora ini ve data zapadna granica kosovskoresavskih, od ua Ibra u Zapadnu Moravu prema severu. Juna i jugozapadna granica njihova ide od Kraljeva prema zapadu, neto junije od Zapadne Morave: planinom Jelicom, s ijih zapadnih padina skree prema severoistoku od Ovarsko-kablarske klisure do ogranaka Rudnika, zatim ide opet na zapad i preko Suvobora, Povlena, Maljena i Vlaia, uglavnom rekom Jadrom se sputa na Drinu. Zapadnu granicu ekavskih govora najmlaeg tipa sada ini Drina do njenog ua u Savu. Odavde ide neto Savom, pa se zatim odvaja od ove reke i skree pravo na sever k Vukovaru, obuhvata tako Srem i Baku do Dunava, tj. do tokavskih ikavskih ili bunjevakih govora, koji zahvataju zapadnu i severozapadnu oblast Bake. U stvari cela granica u zapadnoj Srbiji nije potpuno odreena, jer ima ijekavizama preko nje u umadijskim govorima, a i ekavizama sa ijekavske strane granice. Naroito je u ovome pogledu zanimljivo ukazati na dosledan ekavski izgovor u gradovima usred ijekavskih seoskih naselja, u Uicu, recimo, u Loznici i dr. A danas imamo ekavsko-ijekavsku meavinu i po selima, oko ovog poslednjeg grada naroito, pa i u samom Triu, rodnom mestu Vuka Karadia. B. tokavski ijekavski govori nemaju odve arhainih osobina, i svi oni idu u novotokavske govore, ali i njih po starini crta delimo na starije i mlae. a. Stariji novotokavski govori ijekavskog izgovora zahvataju najvei deo Crne Gore i deo Sandaka jugoistono od Sjenice. Oni su poznati pod nazivom zetsko-sjenikih mada bi im nesumnjivo bolje odgovarao naziv zetsko-junosandaki, jer su govori Sjenice i najblie njene okoline vie najnovijeg ijekavskog tipa. Oni ispunjavaju oblast izmeu Jadranskog mora na jugu i jugozapadu i linije koja ide od Kotorskog zaliva prema severoistoku, neto junije od Nikia, pa preko planina produava istim pravcem, opet junije od Kolaina, preko planine Bjelasice i jugoistonije od Sjenice, dopire do

starovlakih planina i reke Ibra na severoistoku i do ljeba, Prokletija i albanske granice na istoku. Kao i stariji novotokavski govori ekavskog izgovora, i ovi se uglavnom odlikuju uvanjem stare akcentuacije od dva silazna akcenta na bilo kome slogu rei, tj. na starom mestu njihovu, i jednakou imenikih oblika genitiva i lokativa mnoine, enklitikim oblicima zamenica ni i vi (mesto nam i vam) za dat. mn., ne i ve (m. nas i vas) za ak. mn.; zamenikim oblikom dativa i lokativa jedn. na e: mene, tebe, sebe; preteom upotrebom kraeg oblika infinitiva, bez krajnjeg i: gledat, priat, nosit, ostavit i drugim nekim osobinama. Ovo govori o duem zajednikom razvitku zetsko-sjenikih i kosovsko-resavskih govora, odnosno o razvitku njihovu u istim ili bar slinim uslovima, a u svakome sluaju o bliskim dodirima i meanju predstavnika ovih dijalekata otprilike do kraja XV veka. Ipak je u zetsko-sjenikim ve pre toga vremena stari glas jat zamenjen sa "je" u kratkim i sa "ije" u dugim slogovima, sem u poloajima ispred o, j i lj, gde je mesto jat dobiveno "i": vidio, sjedio (u ekavskom: video, sedeo), sijati (prema ekavskom sejati), biljeg (prema ekavskom beleg). Ali dok se zetsko-sjeniki govori ovom osobinom uglavnom slau s drugim ijekavskim, u njima se, za razliku i od njih i od ostalih naih govora, stari poluglasnik razvio u jedan neodreeni samoglasnik izmeu a i e: saen, paes, opa'na'k, ma'gla, ta'ma'n, mudaer itd. Zapaaju se razlike po nekim dijalekatskim crtama i izmeu pojedinih od ovih govora, koje su se nesumnjivo pojavile u uslovima donedavnog plemenskog ivota u Crnoj Gori. Ali je vanije istai razlike pojedinih govora ovoga dijalekta koje su dobivene u rezultatu ukrtanja s drugim susednim dijalektima. Tako se od ostalih razlikuju vasojeviki i sandaki prvi prenoenjem kratkog akcenta s poslednjeg sloga na prethodni, a drugi jo i zamenom poluglasnika vokalom a. Iste osobine iz hercegovakog prodiru i niz dolinu reke Zete prema jugoistoku, u pjeivaki i bjelopavliki govor. Aobian glas a na mestu toga neodreenog samoglasnika imaju i hercegovakom susedni govori Stare Crne Gore u severozapadnom njenom delu, skoro sve do Cetinja, kao i govori zetske ravnice izmeu Podgorice i Skadarskog jezera. Poznata zajednika osobina svih ovih govora je i nepoznavanje upottrebe oblika lokativa s nekim predlozima, mesto kojeg se s njima uvek upotrebljava oblik akuzativa: ivi na Cetinje, kao: Ide na Cetinje', Rodio se u selo (m. u selu); Ovce su mu na livadu (m. na livadi). b. Mlai novotokavski ijekavski govori poznati su pod nazivom hercegovakih govora, mada se oni, s jedne strane, nalaze i u pojedinim oblastima daleko van Hercegovine, a na drugoj strani svi hercegovaki govori nisu u svemu jednaki. Oni ine uu osnovicu knjievnog jezika ijekavskog izgovora, a najvanija je odlika njihova prema drugim govorima srpskohrvatskim nova, etvoroakcenatska sistema i nova deklinacija. Najpriblinije onakvi kakav je na knjievni jezik sauvali su se ovi govori u istonoj Hercegovini i na severu i severoistoku odavde u istonoj Bosni, severozapadnoj Crnoj Gori, severozapadnom Sandaku i zapadnoj Srbiji do umadijsko-sremskih govora, s kojima im granicu ini planinski greben Maljena, Povlena, Medvednika i Vlaia. Iz oblasti Hercegovine ve se od pre nekoliko vekova vrilo znaajno pomeranje stanovnitva na sve strane, dakako i na severoistok, prema umadiji, Posavini, Mavi i dalje. Otuda su potpuno razumljivi uticaji hercegovakog na umadijsko-sremske govore. Ti se uticaji ogledaju u ve iznetoj nedoslednoj zameni jata samoglasnikom e i u uoptavanju nove akcentuacije, koja se, svakako, prvobitno javila u Hercegovini. To zakljuujemo po injenici to u svim krajevima nae zemlje gde su posle XV v. u veem broju doli odseljenici iz Hercegovine imamo sistemu od etiri akcenta. Seljenjem iz

Hercegovine sobom su poneli ovaj govor i u srednju Slavoniju, u Bosansku krajinu, u severnu Dalmaciju i Liku. c. Hercegovakog tipa je i dubrovaki govor, koji ima i svojih posebiih odlika, dobivenih u rezultatu drutveno-ekonomskih i kulturnih odnosa koji su u Dubrovniku vladali kroz nekoliko vekova. Dubrovako stanovnitvo je, nesumnjivo, najveim delom porekla hercegovakog, ali se ovo deseljavalo i sa zapadne strane, s akavskih ostrva, a neto i sa dalmatinskog kopna. Osim toga, u Dubrovniku je ranije bilo i romanskog stanovnitva, a ovaj grad je u toku vie vekova u prolosti trgovaki bio vrlo iv i s vrlo razvijenom kulturom; odravao je veze, na jednoj strani, sa svetom preko mora, u prvom redu s Italijom, a na drugoj strani s ostalim naim zemljama. Sve se ovo, dakako, ogleda i u njegovu govoru, koji, poglavito u reniku i sintaksi, ima i neto romanskih elemenata. U glasovima i ree u oblicima zapaaju se neke akavske osobine: na kraju rei i njihovih oblika redovno se mesto m izgovara n: ujen, gledan, vidin, rukon, sa sestron, sedan ura; lj se obino izgovara kao j: boje (m. bolje), uje (m. ulje); grupa k se izgovara kao k: grki, dubrovaki, maka; obini su zameniki oblici: -ega, -emu mesto -oga, omu (tega, temu). Od drugih crta spomenuemo est zavretak mukih i enskih dvoslonih imena na e (mesto na o): Pae, Ive (pored: Pero, uro) Mare i babe itd.; zatim zamenike oblike dat., lok. i instr. mnoine s nastavcima na i: nami, vami (m. nama, vama) i dvoslone zameniko-pridevske nastavke oblika mnoine -ijeh i -ijem (prema nastavcima knjievnog jezika -ih i -im): naijeh, ddbrijeh i laijem, ddbrijem. Hercegovakim ijekavskim narejem govori sve srpsko stanovnitvo i zapadno od reka Neretve i Bosne (a i Hrvati u sredinama gde se govori knjievnim jezikom). Budui da su se preci ovoga stanovnitva poeli iseljavati iz Hercegovine jo od kraja XV veka i da su se naseljavali na zemljitu na kome su zatekli stanovnike nekog drugog dijalekta, oni su od ovih prihvatili i poneku drukiju osobinu. Tako se u oblastima june Hrvatske, koje su ranije bile naseljene akavcima, u Lici, recimo, i susednim krajevima, gde se danas govori novotokavskim ijekavskim dijalektom, nailazi i na oblike stare deklinacije, ali dosta retko. A najuoljivija razlika izmeu likog ijekavskog i istonohercegovakog je u tome to se u prvome svako staro (jat), dugo kao i kratko, zamenjuje saje: djete, mjeati, rjeka, sjeno itd. Ali to nije osobina samo likog ve i zapadnohercegovakog i centralnohercegovakog ijekavskog govora i mnogih sredina na zapadu, ak i onih koje inae govore knjievnim jezikom. C. tokavski ikavski govor, kojim uglavnom govore muslimani, mada ne svi na zapadu od reka Bosne i Neretve i veinom Hrvati tokavci zapadno od ovih reka i juno od Save i Kupe i du ovih reka, s obzirom na nejednako uvae nekih starijih jezikih osobina, uglavnom je trojakog tipa. a. Najstariji tokavski ikavski govori pruaju se du reke Save od Gradike do prema Brkom sa slavonske strane i poznati su pod nazivom posavskih avskih govora. Osnovni predstavnici prvoga dijalekta verovatno su dosta davno tamo doli, najverovatnije odnekuda s akavske teritorije. A to su oni tako dugo sauvali neke posebne dijalekatske osobine, tome je, svakako, pomogla okolnost to se ba na njihovu terenu pre nekoliko vekova nalazila slavonska oblast Vojne granice, koja je naroitim ustrojstvom bila odvojena od susednih oblasti. Od jezikih osobina koje ovome dijalektu daju posebno obeleje moemo navesti uvanje starih i posebnih oblika za padee mnoine: en, sel

(gen. mn.), gradom (dat. mn.), sa sovi (instr. mn.), o poklada, na konji (lok. mn.); uvanje najstarije akcentuacije od tri akcenta, s karakteristinim akutom, koji poznaje jo jedino akavski dijalekat; esti izgovor suglasnikih grupa t i d kao i ; nepromenjen suglasnik l na kraju rei: kazal, ul; neizvren proces progresivnog jotovanja u grupama jt i jd (pored doi i doem, govori se i dojti, dojdem) i dr. b. Zapadnobosanski ikavski govori. Poto se nalaze na terenu (zapadno od reke Bosne) gde je, svakako, ranije bilo akavskih osobina, ovi govori takoe uvaju neke dijalekatske crte karakteristine za akavske govore. I ovde su esti sluajevi neizvrenog jotovanja u primerima kao to su, dojdem, pojdem, najdete; sree se izgovor suglasnika kao j: meja, meja: preja, tuji, slaji, a ima i sauvanih oblika stare deklinacije. U ovim govorima kao i u nekad im susednim akavskim i istonokajkavskim, mesto t i d izgovara se i : ap, ognjie, iete, moani itd. Oni znaju i za nove uzlazne akcente koji se javljaju samo na pretposlednjem slogu, na koji su dospeli prenoenjem kratkog akcenta s kraja rei: trava (od starog trava) i potok (od starog potok). Na svim ostalim slogovima oba silazna akcenta ostaju nepromenjena (tamnica, govoriti), a dugi akcenat se jo uva i na krajnjem slogu rei (junak, trave). c. Najmlai, zapadnohercegovaki ikavski govori, u koje pored onih na terenu zapadne Hercegovine idu jo i dalmatinski i liko-krbavski, imaju najnoviju tokavsku sistemu od etiri akcenta, a uglavnom i oblike nove deklinacije, mada se u ovome poslednjem (tj. liko-krbavskom, kao i u ijekavskom u toj oblasti) ponegde sreu i stariji oblici imenike deklinacije, ali dosta retko. U dalmatinskom i liko-krbavskom se preteno izgovara mesto t, a na kraju rei, kao u akavskom, n mesto m. A u svima njima ima i jo po koji verovatan akavizam, kao to je izgovor re mesto ra u reima: treva, resti, rebac (m. trava, rasti, vrabac). Osim stanovnitva na oznaenom terenu, tokavski ikavski govore i Hrvati u junoj i zapadnoj Istri i u severozapadnoj Bakoj (Bunjevci). Ali izmeu jednih i drugih ovih govora ima vie, i sasvim razumljivih, razlika. Istarski tokavsko-ikavski govori su se davno odvojili od govora istoga tipa i razvijali se u dodiru s drugim jezikom, onim naime kojim je govorilo romansko stanovnitvo Istre; od naih pak dijalekata s njim su u dodiru bili istarski akavski govori. A ikavski bunjevaki govori severozapadne Bake u neprekidnom su doticaju s najmlaim novotokavskim govorima, i imaju sve osobine koje karakteriu ove poslednje; oni, dakle, i pored nekih posebnih odlika, idu u najmlae novotokavske govore.

5. Malo pre smo, govorei o prostornom odnosu, nekadanjem i sadanjem, tri osnovnadijalekta naeg jezika, pokazali njihov razmetaj, a priblino smo dali i granice njihove, iako izmeu njih nema neke potpuno odreene granice. Takvu bi granicu nesumnjivo najmanje bilo mogue povui izmeu akavskog dijalekta na severu i kajkavskog na jugu. Iako je nekada priblina granica njihova bila reka Kupa, ovde se kajkavski znatno proirio na raun akavskoga; danas se preteno kajkavski na toj strani govori sve do Risnjaka i Male Kapele, a kajkavaca ima i dalje odavde, to opet ne znai da severnije nema akavskih naselja i akavskih dijalekatskih osobina. Njih ima i severnije od reke Kupe, u umberku ak. A meavinom akavskokajkavskom govori se u severnim delovima Istre, gde opet ima meavine ova dva i sa tokavskim dijalektom, a, dakako, i sa slovenakim jezikom. Rekli smo ve i koliko su se akavci povukli pred tokavcima s jugoistone strane. Jugoistoni akavski govori, koji su po vrednosti starog

(jat) ikavski, nisu se samo povlaili pred tokavskim, ve su pod njihovim uticajem ili u dodiru s njima gubili arhainost svojih osobina koje su sauvali ekavski akavski govori Istre i kastavske okoline, kao i akavski govori Hrvatskog primorja i Kvarnerskog ostrvlja, koji su moda pretenije ekavski, ali koji ipak predstavljaju ekavsko-ikavsku meavinu.

6. akavski dijalekat pored zamenice a (to) karakterie vrednost nekadanjih mekih dentalad' i ?, od kojih se prvi izgovara kao j, a drugi kao vrlo meko t': meja, preja, tuji (mea, prea, tui), kut'a (izgovara se skoro kao kugja kua), svet'a, odnosno svit'a (svea); uvanje stare grupe glasova r: rn (crn), rv (crv); izgovor suglasnika l na kraju rei: radil, kazal (prema knjievnom: radio, kazao); prelaz nekadanjih samoglasnikih r i l u slogove sa ovim suglasnikim glasovima: parst, barzo, darvo, berz, derat, karv, rat (rt), valna, palpo, moli (vuna, puno, mui) pored uvanja samoglasnikog r i zamene samoglasnikog l samoglasnikom u. Stari nazal prednjeg reda A (g) u akavskim govorima iza prednjonepanih suglasnika izgovara se kao a: jazik (i s metatezom gdegde zajik), adan (edan), aja (ea), poati (poeti). Izgovor suglasnika m na kraju rei kao n (sa sestron, rukon, itan) i izgovor lj kao j (judi m. ljudi, jubi m. ljubi) novije su tipino akavske osobine proirene iz akavskog i na neke susedne tokavske govore; u akavskom se uvaju suglasnike grupe i (sa specijalnom akavskom vrednou suglasnika i u njima), mesto t i d dobivenih od sk i zg ispred izvesnih glasova: ap, pri, dvorie, mojani (modani). Isto tako uva se suglasnika grupa jd (dojden, najden), a ne vri se ni novo jotovanje (rodjak, netjak). U akavskom se dijalektu uva suglasnik h u svim pozicijama osim u oblicima glagola hteti, koji se, kao i drugde u naem jeziku, izgovara bez suglasnika h: ou, oe, oe u nekim govorima dalmatinskih ostrva. U starijim akavskim govorima ima i niz posebnih osobina koje govore o doslednijem uvanju arhainosti. Tu je, pre svega, najstarija naa akcentuacija od tri akcenta, koju karaktere uvanje starog akavskog akuta, pored dva stara silazna akcenta, zatim nemenjanje "va" u "u" na poetku rei (va mrak, va ruki, va svoj kraj, vazda); naporedna upotreba predloga z pored : zlizan, zgubil, zginul (izlizan, izgubio, izginuo). U svim se akavskim govorima dobro uvaju skoro svi stari padeni oblici mnoine: en, sel, (gen. mn.), enam, selem, konjem (dat. mn.), enami, seli, konji (instr. mn.), enah, seleh, konjih (lok. mn.). A severozapadni akavski u instrumentalu jednine imenica . r. imaju u (od starog nazala zadnjeg reda l (r): enu, vodu (u znaenju, dakle, enom, vodom). U njima su, za razliku od tokavskih govora, preovladali nastavci starih tvrdih osnova imenica . r. na a, i preneli se i na meke osnove ak: eni, ruki, kai, dui (m. ene, ruke, kae, due). Potencijal glagola biti: bin (bim), t$, bimo, bite, bi zajednika je osobina veini govora akavskoga dijalekta. U akavskom je dijalektu nestalo preteritalnih vremena: imperfekta i aorista. Na retke ostatke njihove moe se naii jo jedino u severozapadnim govorima.

7. Kajkavski dijalekat srpskohrvatskog jezika bio je tesno vezan sa slovenakim jezikom oddavnina. I to se osea po mnogim jezikim osobinama koje su ovome hrvatskom dijalektu zajednike sa slovenakim jezikom. S njim mu je, pre svega, zajedniki oblik upitne zamenice kaj, po kome je i dobio svoj naziv. I posebno, sa slovenakim jezikom ima vie zajednikih crta njegov zagorski govor, onaj, naime, to se nalazi neposredno pored slovenakih govora. Pa i drugi kajkavski, prigorski govor, koji zahvata predeo jugozapadno od Zagreba do umberake gore i slovenake Bele krajine, a na jugu je u doticaju s akavskim govorima sa slovenakim

takoe ima zajednikih osobina. I vrlo je teko tano postaviti granicu izmeu slovenakog jezika i hrvatskog kajkavskog dijalekta. Ali se kao granica izmeu njih moe smatrati granica izmeu republika Hrvatske i Slovenije. Trei, od ovih razlian, kajkavski govor je istonokajkavski, koji lei pored tokavskog, u zapadnoj Slavoniji i susednim oblastima, i koji je, prirodno, primio u sebe najvie tokavskih dijalekatskih osobina. Ova se tri govora kajkavskog dijalekta meu sobom razlikuju, prvo, po vrednosti prastarih mekih dentala *' i d\ U zagorskom se oni, kao i u slovenakom, izgovaraju kao s i j: svea, no i meja, preja (svea, no, mea, prea); u prigorskom takoe kao (moda s neto manjom frikacijom) i j, a u istonokajkavskom kao neosetno umekani suglasnici i d (svea i meda). Nazal zadnjeg reda l (r) u najveem delu zagorskih govora dao je o: zob, pot, eno, roko, dok je u ostalim govorima kajkavskim dao u. Mesto poluglasnika u kajkavskom.je dobiven samoglasnik e: den, denes, megla, venec, steklo, prema tokavskrm i akavskom a (dan, danas, magla, venac, staklo); nj se u kajkavskom izgovara ili kao n ili kaojn: ogen, kojn, svijna. Vrednost starog samoglasnika je e: pesma, mesto, vera, mleko, vreme, mada se u Hrvatskom zagorju nailazi i na dvoslonu vrednost ovoga nekadanjeg samoglasnika posebne vrste. U kajkavskom se kao znak mekog r uva u izgovoru iza ovoga glasa suglasnik j: morje, zorja, dogovarjali; suglasnik l na kraju rei se ne menja u o, ve se uva neizmenjen: kotel, pepel, doel, sielal. U oblicima sa zadnjonepanim suglasnicima na kraju osnove koji su se po drugoj palatalizaciji menjali u zubne, vraeni su osnovni suglasnici i u oblike ispred samoglasnika i: kurjaki, rogi, vragi, muhi, nogi / suglasnik h se u drugim kajkavskim govorima, osim istonih, uva. Ispred rei koje poinju samoglasnikom u razvija se suglasnik v: euitelj, na vulicu, vu hiu, vugodi, vu toblato; oblik vokativa je jednak nominativu; uvaju sestari oblici mnoine imenikih oblika, uglavnom kao u akavskom. Kajkavsku deklinaciju karakteriu jo i krai oblici mnoine imenica koji se u naem jeziku drugde upotrebljavaju s umetkom -oe- (-ev-) ispred -i: bregi, lugi, listi, duhi. A u zamenikih oblika je karakteristino to to je korensko e iz ostalih padea preneto i u oblik instrumentala: menom, tebom, sebom ; to oblik genitiva odnosno-upitne zamenice kaj glasi esa, kao i u vie tokavskih govora, uostalom, a pokazne zamenice se upotrebljavaju u saetim oblicima: ki, ka, ke; nastavci pridevske promene mekih osnova preneli su se i na tvrde (trdega, kukuruznega, vcrtlem) ; a brojevi su jo sauvali promenljivost (pred sedmimi letmi). U kajkavskim govorima nastavak za oblik imperativa mnoine je "-ete": drete, nosete, hodete (drite, nosite itd.); futur nesvr. glagola se pravi od prezenta glagola biti i radnog prideva glagola koji se menja: budu ljudi li; bum kopal (ljudi e ii, ja u kopati), a od svrenih glagola za futur se uzima oblik prezenta: Ja dostignem vas, Kopaj i najde (Ja u vas dostii, Kopaj i nai e; Ako ja ozdravim, tebe ne ostavim) itd. Od preteritalnih vremena: aorist i imperfekat se ne sreu u dananjim kajkavskim govorima, koliko ni oblik glagolskog priloga prolog. Ove dve poslednje osobine, uostalom, i jedna i druga, karakteriu manje ili vie narodnih govora i druga dva osnovna dijalekta srpskohrvatskog jezika.

8. Prva umetnika knjievnost na narodnom jeziku kod nas se, kao pojava renesanse, poelarazvijati pred kraj XV, a bujan razvitak doivela je u XVI veku u Dubrovniku i Dalmaciji, tamo, dakle, gde je bilo uslova za to, ekonomskih uslova, pre svega, i gde su kulturne, trgovake i druge veze s Italijom, kao zemljom najbogatije renesansne knjievnosti i kulture, bile tesne i vrlo ive. A i naredna se dva veka razvijala knjievnost na narodnom jeziku u Dubrovniku naroito vrlo bogata knjievnost umetnikog karaktera. Takve je knjievnosti neto bilo u XVII i XVIII v. i u Dalmaciji van Dubrovnika. Ali je u ovoj i drugim naim pokrajinama na zapadu: u

Istri, Hrvatskom primorju, i Hrvatskom zagorju, u Bosni i Slavoniji u toku XVI, XVII i XVIII veka, ne, dodue, u svim tim pokrajinama za celo ovo vreme, bilo religiozno-propagandne i didaktine knjievnosti na narodnom jeziku krajeva u kojima se ta knjievnost razvijala.

9. I pre ovoga vremena se, u srednjem veku, ve od poetka XII stolea, u naih narodarazvijala crkvena knjievnost, pisana na staroslovenskom jeziku srpskohrvatske redakcije, koju karakterie zamena staroslovenskih glasova ve onda nepoznatih srpskohrvatskom jeziku, zamena nazala zadnjeg reda A (r) samoglasnikom u i zamena nazala prednjeg reda A (g) samoglasnikom e; svoenje dva poluglasnika 8 i & na jedan, a vrlo brzo i zamena nekadanjeg glasa i samoglasnikom i, neto kasnije zamena slogotvornog l samoglasnikom u itd. A iz vremena razvitka ove knjievnosti ostalo je knjievnih spomenika pisanih i na narodnom jeziku, i to kako na zapadu, u hrvatskim oblastima, naroito u Istri, Hrvatskom primorju i Dalmaciji, tako i na istoku, u centrima srednjovekovnih srpskih drava. To su bili spisi privatne i pravne sadrine: zakoni, statuti, zavetanja, diplome i sl., mada je i u njima (kao u poznatom Zakoniku cara Duana, npr.) bilo kad vie kad manje elemenata staroslovenskog, kao onda opteknjievnog jezika. Takvih je elemenata, moe se rei, na istoku bilo vie, a na zapadu manje. I narodni se jezik kod Srba u znatno teim uslovima, vrlo teko i uz velike borbe, probijao u knjievnost. I zato emo se neto detaljnije zadrati na izvesnim periodima te borbe. Bilo je naravno i kod Hrvata borbi o ovakav ili onakav knjievni jezik. Ali protivnika narodnog jezika u knjievnosti na toj strani skoro i nije bilo (ovde naravno ne uzimamo u obzir tuine koji su silom vlasti Hrvatima hteli nametnuti svoj jezik: latinski, maarski, nemaki, talijanski), nego se kod njih vie vodila borba oko davanja preimustva jednom dijalektu nad drugima i oko irine narodne osnovice knjievnog jezika. I to je, moe se rei, te borbe bilo vie poto je knjievni jezik postao uglavnom ovakav kakav je danas. Ve od XVI veka pojedinci su na toj strani bili za proirenje baze narodnog jezika u knjievnosti od lokalnog na sve srpskohrvatske dijalekte. I veina njih se, prirodno je, zalagala za najrasprostranjeniji tokavski dijalekat, koji su hrvatski preporoditelji (ilirci) s Ljudevitom Gajem na elu, konano u etvrtoj deceniji XIX veka, uzeli za knjievni jezik.

10. I kod Srba i kod Hrvata je u srednjem veku pored liturgijske i religiozne knjievnosti,pisane pomenutom srpskom, odn. hrvatskom redakcijom staroslovenskog jezika, i pored spisa privatno-pravne sadrine, pisanih na zapadu: i glagoljicom i latinicom i irilicom (ovom poslednjom Poljiki statut, npr.), a na istoku samo irilicom, bilo i zabavne knjievnosti, raznih romana i pripovedaka (kao to su Trojanski rat, Aleksandar Veliki i dr.) pisanih na istoku opet irilicom, a na zapadu glagoljicom. I to je glavno, na zapadu s mnogo vie jezikih narodnih elemenata, ili da tanije kaemo skoro narodnim jezikom, kojim su preteno na toj strani pisane i razne legende, mirakule i poeci umetnikih pesama ak. U pismenosti kod Hrvata, dakle, u oblasti gde se vodila borba za glagoljicu i za narodni karakter bogosluenja (u Istri, Hrvatskom primorju i severnoj Dalmaciji), u akavskim oblastima tradicija narodnog jezika u knjievnosti je jo u srednjem veku postojala.

11. Na ovome je podruju, ako ne najranije, a ono svakako u isto vreme s knjievnou uDubrovniku, krajem XV v., otpoela i relativno bogata akavska knjievnost na narodnom jeziku

sa Splianinom Markom Maruliem kao prvim njenim predstavnikom, za kojim se uskoro, u prvoj polovini XVI veka, javljaju pisci s ostrva Hvara Hanibal Luci i Petar Hektorovi. Za ovima na jugoistonom akavskom dijalektu piu svoja za ono vreme poznata dela Zadrani Petar Zorani, ime Budini i dr. Iako s akavskom osnovicom, jezik ovih pisaca prirodno nije bio bez tokavskih osobina, koje u ovim vekovima sve vie prodiru s kopna prema jadranskoj obali, pa i na sama dalmatinska ostrva. tokavske jezike elemente akavski pisci unosili su i iz narodnog jezika bogate i, u svakome sluaju, kod nas zadugo najbogatije, dubrovake knjievnosti, koja je, im je poela, kod prvih svojih predstavnika s kraja XV veka, kod . Menetia i . Dria bila na zavidnom umetnikom nivou, koji je naskoro dostigao visok stepen, naroito u komedijama Marina Dria i u pesnikim delima Ivana Gundulia. Uz ove su se u umetnikoj knjievnosti svojim delima istakli pored Dria (u XVI v.) najvie Dinko Ranjina i Dominko Zlatari, a pored Gundilia (u XVII v.) Junije Palmoti i Ivan Buni Vuievi.

12. Dubrovaka je knjievnost posle ekonomskog opadanja Dubrovnika, do koga je dolo jou prvoj polovini XVII veka i koje se naglo pojaalo posle katastrofalnog zemljotresa iza 1667, a i pod pritiskom katolike reakcije, poela da osetno slabi. Ali je ona i u XVIII v., pored manje znaajnih, imala i vrlo plodnih i poznatih pesnika Ignjata urevia, npr. U Dubrovniku se, dakle, itava tri veka razvijala knjievnost na narodnom jeziku tokavskog ijekavskog dijalekta hercegovakog tipa, kakvim je govorilo dubrovako stanovnitvo, koje je, najveim delom, u Dubrovnik dolo iz hercegovakog zalea ovoga grada i kakvim se, uglavnom, i danas u Dubrovniku govori. Jezik dubrovake knjievnosti ima, dalje, i ikavskih, pa i akavskih jezikih osobina, koje su delimino primljene iz akavske knjievnosti susedne Dalmacije onoga vremena, a delimino iz jezika dela dubrovakog stanovnitva koje je u ovaj grad dolazilo sa susednih dalmatinskih ostrva. Ipak je jezik dubrovake knjievnosti uglavnom bio izgraen kao odreen knjievni jezik, pa je 1728. dobio i prvi svoj renik (Dizionario italiano-latino-illirico) Ardelija dela Bele (Ardelio della Bella) i svoju gramatiku pod naslovom Grammatica della lingua Illirica, koju je napisao i 1808. izdao Franjo Marija Apendini (Franjo Maria Appendini). A potpuniji i najpotpuniji renik srpskohrvatskog knjievnog jezika do poetka XIX v. je onaj to ga je u tri dela (1801, 1806. i 1810) priredio Joakim Stuli (Stulli). Izgraenost jezika dubrovake knjievnosti uz njenu umetniku vrednost, kao i tokavsko-ijekavska hercegovaka osnovica toga jezika, svakako su doprineli da se, na jednoj strani, kod Hrvata, konano kao knjievni uzme ba dijalekat na kome je pisana ova knjievnost, i da se, na drugoj strani, kod Srba, kao knjievne prihvate neke jezike osobine koje e doprineti ujednaavanju knjievnog jezika Srba i Hrvata.

13. U XVI e i XVII v. verski pokreti, prvo reformacija, pa zatim reakcija katolike crkve nanju, doneti Hrvatima razvitak religiozno-propagandne knjievnosti na narodnom jeziku. Takva knjievnost reformacije imala je u XVI v. svoje predstavnike u Istri (Stjepana Konzula.i Juraja Cveia), u Hrvatskom primorju (Juraja Juriia) i u Dalmaciji (Antuna Dalmatina) i dr., koji su na akavskom dijalektu svojih krajeva i svim trima azbukama (latinicom, glagoljicom i irilicom) irili knjige za versku pouku narodu. Ali poto su te knjige bile namenjene svim Hrvatima, pa i svim Junim Slovenima, ovi pisci su nastojali da uzimaju jezike elemente i iz ostalih dijalekata, da piu ak, bar po njihovu miljenju, nekakvom junoslovenskom jezikom meavinom.

14. Radi irenja protestantizma, koji je iz Maarske preao na tlo susednog Hrvatskog zagorjai ovde se u XVI v. razvila knjievna i kulturna delatnost, takoe na lokalnom, sada kajkavskom dijalektu. Ali poto su imali iste pretenzije da ire knjigu i van kajkavskog podruja, protestaitski kajkavski pisci su u svoj jezik takoe unosili i elemente ostalih dijalekata srpskohrvatskog jezika, koji su u nj prodirali s jugoistoka iz tokavskog, a s juga iz akavskog dijalekta. Najpoznatiji kajkavski knjievnici ovoga veka bili su Antun Vramec i Ivan Pergoi. A njihova dela su pisana dakako kajkavski, ali takoe s primesama osobina ostala dva osnovna dijalekta srpskohrvatska. Pored toga, na reniku stranu jezika njihovih dela osea se i jak maarski uticaj.

15. U XVII v., iako potpuno suprotnih verskih tendencija, i u akavskim krajevima (uDalmaciji) i u kajkavskim (u Hrv. zagorju) razvija se versko-propagandna knjievnost protivreformacije. Katoliki misionari ire katoliku propagandu esto po celom Balkanskom poluostrvu, pa i oni nastoje da piu meavinom svih jugoslovenskih, i junoslovenskih ak, dijalekata. Jedan od njih, Bartol Kai (s ostrva Paga) pie na latinskom prvu gramatiku hrvatskog jezika (Instimtiones linguae Illuricae. Rim 1604) i u njoj kodifikuje mnoge akavske ikavske elemente, ali mu je ideal bosanska tokavtina, koju je mnogo potpunije dao Talijan (najverovatnije naeg porekla) Jakov Mikalja (Micaglia) u svome trojezinom srpskohrvatskotalijansko-latinskom reniku Blago jezika slovinskoga (1649-1651). Iako po roenju, a i po dijalekatskoj osnovici, akavci, mnogo tokavskih elemenata unose u jezik svojih dela Ivan Tomko Mrnavi (ibenianin), Juraj Barakovi (Zadranin), Jeronim Kavanjin (Splianin) i naroito Petar Kanavelovi (s ostrva Korule), koji je svojim knjievnim radom, a i blizinom, naroito bio vezan za Dubrovnik.

16. Najznaajniji kajkavski protivreformatorski pisac bio je isusovaki propovednik JurajHabdeli, koji je pored nekolika religiozno-propagandna dela sastavio i kajkavsko-latinski renik: Dictionar ili rechi slovenszke (1670). Drugi jedan kajkavski pisac, Ivan Belostenec, uz svoj sveteniko-propagandni rad, takoe je napisao renik Gazophulacium seu latino-illuricorum, u kome je jezik u stvari kombinacija sva tri osnovna dijalekta srpskohrvatskog jezika, iako mu je osnovica kajkavska. U kajkavske knjievnike idu i svetovni pisci XVII v. Petar Zrinjski, Krsto Frankopan i Pavle Riter Vitezovi, ali ni jedan od njih ne pie isto kajkavski. A to je i sasvim razumljivo jer su druga dva po roenju akavci, a i prvi je vrlo dugo proveo meu akavcima, kao kapetan senjske i primorske krajine, i dugo je iveo na svojim posedima u Primorju. A i svi su oni opet i jeziki bili pod uticajem tokavske dubrovake knjievnosti. Vitezovi je prvi od hrvatskih pisaca dao ideju o dijalekatski jedinstvenom knjievnom jeziku, koji bi po njemu imao biti tokavski. On je takoe prvi traio ujednaen pravopis, i predloio reformu latinskog pisma i slova s dijakritikim. znacima, tako da se on u svemu ovome moe smatrati prethodnikom Ljudevita Gaja.

17. I u Bosni se u XVII v., u slubi katolike propagande, razvila knjievnost na narodnomjeziku tokavskog dijalekta ijekavskog i ikavskog izgovora. Ta je knjievnost najznaajnijeg svog predstavnika imala u Matiji Divkoviu, a u njoj su poznata i imena Stjepana Matijevia,

Pavla Posilovia, Ivana Ania i dr. Na ovoj su knjievnosti istoga smera u XVIII veku radili pisci sa zapadnobosanskog podruja ikavskim narejem narodnog jezika: Ivan Filipovi, Stjepan Margiti, Tomo Babi, gramatiar Lovro Sitovi i dr-. s nazadnom tendencijom da narodu s patriotsko-herojske tematike narodnih junakih pesama skrenu panju i privuku je na pobonoreligiozne teme.

18. Ovu tendenciju je imalo i, vrlo poznato inae, delo Razgovor ugodni naroda slovinskogaDalmatinca Andrije Kaia Mioia, koje se i narodnim jezikom i oblikom deseterakog stiha, ali i slavljenjem izvesnih poznatih istorijskih linosti, jako pribliava narodnim pesmama, i koje je zbog svega toga, i pored verskog propagandnog karaktera, koji mu je pisac odreenom tendencijom dao, u vreme narodnog preporoda kod Hrvata, naroito zbog istog narodnog jezika, bilo na visokoj ceni. Kao Kai, dalmatinski je franjevac bio i Filip Grabovac, ali je on, vie ljubitelj svoga zaviaja i hrvatski patriot nego slubenik katolike crkve, bio vie svetovni pisac koji opeva staru slavu svoga naroda i ali stanje u kome je tada iveo sluei tuinu. A to je za nas ovde najglavnije, on pie istim narodnim jezikom dalmatinske Zagore.

19. Najzad se i u Slavoniji, posle njenog osloboenja od Turaka, u XVIII veku javljaknjievni rad na narodnom jeziku tokavskog ikavskog govora; na kome je napisan vei broj spisa za versku i drugu pouku narodu, i na kome su pisali za ono vreme poznati pisci Antun Kanili, autor Svete Rozalije i Matija Antun Reljkovi, pisac epa Satir iliti divji ovik, takoe didaktinog, ali ne religioznog speva, pisanog stihom narodnih pesama.

20. U XVIII veku kulturni ivot Hrvata sve se vie koncentrisao u Zagrebu. A poto je on biou kajkavskoj dijalekatskoj oblasti po tradiciji da se knjievnost razvija na lokalnom dijalektu, u ovome najveem hrvatskom gradu, pa i u veem delu Hrvatske ovoga vremena, kajkavski dijalekat postaje knjievnim jezikom. Kajkavskim dijalektom, i to vrlo istim, pie izmeu ostalih i Titu Brezovaki, pisac Matijaa, grabancijaa dijaka i Diogenea. I moe se rei da kajkavski dijalekat postaje optim knjievnim jezikom kod Hrvata, naroito prvih decenija XIX veka. Njime piu i pisci ovoga vremena koji e ga kasnije, kao pristalice ilirskog pokreta, zameniti tokavskim: Dragutin Rakovac, Ljudevit Vukotinovi i dr. Pa i sam Ljudevit Gaj, roeni kajkavac, prva svoja dela pie narodnim jezikom u kajkavskom dijalektu. Karakter knjievnog jezika u Srba u toku ovih nekoliko vekova bio je sasvim drukiji.

21. Iako je rad na pisanoj knjievnosti kod Srba otpoeo ve u XII veku, ta jeknjievnost i tada i kasnije, u toku nekoliko narednih vekova, bila daleko od naroda ne samo po tome to iz redova narodnih masa nije bilo ljudi koji su na njoj radili i to njena sadrina nije imala veze s narodnim ivotom ve, naroito, i zato to je pisana na jeziku koji je narodu bio tu i nerazumljiv. I ukoliko su neka dela, kao to smo ve gore istakli, uglavnom pravne sadrine, u vreme trajanja srpskih srednjovekovnih drava pisana jezikom s manje ili vie narodnih elemenata, razvitak knjievnog jezika dalje nije iao u pravcu dobijanja narodnih osobina. S nestankom samostalnih srpskih srednjovekovnih drava nestalo je i uslova u

kojima se stvarala knjievnost pravne i privatne sadrine, u kakvu je iao gore pomenuti Zakonik cara Stefana Duana, ugovori, razne povelje i pisma pojedinih vladara i vlastele, u kojima je jezik esto imao vrlo mnogo narodnih primesa, a ponekad bio i skoro potpuno narodni. Ukoliko je i dalje, posle kraja XV veka, meu Srbima bilo kakvih knjievnih radnji, one su jo zadugo bile tesno vezane za crkvu i u rukama za ono vreme jedino pismenih ljudi kaluera. A sve te radnje obavljane su na starom crkvenoslovenskom, tj. na staroslovenskom jeziku srpske redakcije, na kome su pisali nai srednjovekovni pisci od sv. Save do Konstantina Filozofa. I dok u zapadnim naim krajevima, kako smo izneli, narodni jezik vrlo rano, jo u kasnijem srednjem veku, ulazi postepeno u knjievnost, a od XV veka vrlo poznati nai pisci na toj strani poznata svoja dela piu na narodnom jeziku, i sva se knjievna radnja razvija na pojedinim govorima narodnog jezika, na istoku, kod Srba, jo itavih trista godina, do pred kraj XVIII veka, pie se po tradiciji uglavnom na crkvenom jeziku, koji je narodu bio nepoznat. Istina, poslednjih decenija XVIII veka knjievni se jezik kod nekih srpskih pisaca pribliava narodnom, ali narodni jezik postaje knjievnim tek u prvoj polovini XIX veka. Za sve vreme ropstva pod Turcima nije bilo potrebnih uslova i sredstava za stvaranje pisane knjievnosti kod Srba. U vremenu i u uslovima toga ropstva stvarala se u narodu usmena knjievnost, koja je i svojom sadrinom i po obliku bila istinski narodna, koja e ba kao takva biti od prvorazrednog znaaja izmeu ostaloga i za stvaranje naeg novog knjievnog jezika. Ali je ovde re samo o pisanoj knjievnosti, a takve knjievnosti u pravome smislu onda skoro i nije bilo. Bilo je, istina, neto rada na poslovil oko knjige koji su se obavljali u crkvama i manastirima, ali je to uglavnom bio rad na prepisivanju knjiga za crkvene potrebe. Uz to su, opet kalueri, i opet u manastirima, produavali i dalje da se bave knjievnou negovanom u ranijim vekovima, razume se sve na jeziku srednjovekovne irilske knjievnosti, na staroslovenskom jeziku srpske redakcije.

22. Kada je pred kraj XVII veka znatan deo srpskoga naroda, posle uea u ratu na straniAustrije protivu Turske, morao da napusti svoja ogita, i da se, zajedno s austrijskom vojskom, povue na sever u oblasti preko Save i Dunava, s njime je, pored ostalih prvaka, uz najvee stareine crkve, patrijarha i vei broj episkopa, prelo i mnotvo kaluera i svetenika, ljudi, dakle, koji su se na ondanji nain bavili knjigom. Ovi su preneli i izvestan broj knjiga za potrebe crkve, ali ne u koliini kojom su se i u prvo vreme mogle zadovoljiti te potrebe. A onda nije bilo tamparija da bi se pretampavanjem ovih knjiga poveao njihov broj, i zato su mnogi kalueri produili svoj raniji posao na prepisivanju crkvenih knjiga. (Na tome poslu su se ovamo najvie istakli raniji kalueri manastira Rae kraj Drine u Srbiji.) Ovaj njihov prepisivaki posao najraniji je poznati rad na knjizi meu Srbima severno od Save i Dunava. Ti isti kalueri prepisivai (iz kole Raana) tamo su prvi poeli pisati i po neemu originalna religioznomoralna, pouna, pa ak, za ono vreme, i zabavna dela. A, to je ovde naroito zanimljivo, ti su pisci po tradiciji i prepisivali i pisali istim onim jezikom koji je od pre nekoliko vekova ranije bio u upotrebi kod Srba u crkvi i knjievnosti. Prva knjievna dela meu Srbima preko Save i Dunava iz poetka XVIII veka pisana su, dakle, starocrkvenoslovenskim jezikom srpske redakcije, sada poznatim pod nazivom srpskoslovenskog jezika. Istina, u tome jeziku se moe nai i po koja osobina narodnog govora. A ve kod ovih pisaca se sreemo i s prvim pojavom pisanja na narodnom jeziku. U novoj sredini i novim prilikama Srbi su bili prinueni da menjaju donekle nain ivota i da se u borbi za opstanak slue drugim sredstvima. Oni su ovamo doli u dodir s elementima drukije i naprednije kulture, a nali su se, pre svega, u velikoj

opasnosti za svoju veru. uvare vere, kaluere i svetenike uopte, ta je okolnost prisiljavala da neposrednije opte s narodom, da se narodu direktno obraaju. Tako su postale izvrsne crkvene besede Gavrila Stefanovia Venclovia (Raanina), koje je ovaj sjajni propovednik drao narodu s propovedaonice kao kapelan u ajkakoj. Ove su besede pisane istim jezikom, koji se odlikuje bogatstvom sintakse i renika narodnog govora, ivou narodnog pripovedanja i metaforskog izraavanja. I Venclovi se moe smatrati prvim srpskim piscem koji je pisao narodnim jezikom. Ali besede njegove nisu bile tampane, i razvitak srpskog knjievnog jezika kod Srba jo za itav vek nije poao ovim pravcem razvitka. Ne zato to se knjievnou pre moe nazvati prepisivaki rad koji je Venclovi, kao i mnogi drugi kalueri, obavljao na srpskoslovenskom jeziku, na kome je pisalo jo srpskih pisaca onoga vremena (izmeu ostalih.i grof ore Brankovi, pisac prve velike srpske istorije), nego zato to su ekonomske, politike i verske prilike u kojima se nalazio srpski narod knjievni jezik jo vie udaljile od narodnoga. Iako su Srbi u velikoj seobi (1690) s Arsenijem III Crnojeviem preli Savu i Dunav pod izvesnim uslovima, na poziv austrijskog cara Leopolda I, koji je hteo da svoje granice prema Turskoj obezbedi oprobanim srpskim ratnicima; iako im je car zato obeao znatne ekonomske i politike povlastice, versku i narodnu slobodu; iako su se Srbi tamo naseljavali na pusta, potpuno naputena ili na jo nenaseljena zemljita, te nikog nisu pritenjivali, na njih se od samog poetka gledalo s podozrenjem. A od pismeno obeanih povlastica oni skoro nita stvarno nisu dobili. Srpski narod je tamo decenijama vrlo bedno iveo. Njegovo stanje se unekoliko popravljalo samo u vreme ratova, kada su Srbi, kao hrabri vojnici, inili neocenjive usluge Austriji. Pogotovu nita nije bilo od datog im obeanja da e biti naseljeni kao posebna narodna celina na jednoj teritoriji, na kojoj bi, kao takvi, sami sobom, upravljali. Oni su, naprotiv, namerno rasuti po celom prostoru izmeu granice prema Turskoj na Savi i Dunavu, s jedne, i Pete i Karpata, s druge strane. Srba je u ovim krajevima bilo jo u ranom srednjem veku. Njihov broj se znatno poveao, naroito posle prve najezde Turaka s juga prema severu. Poznate su nekolike seobe koje su poetkom XVI veka, pri navali Turaka na june maarske granice, izvrene iz centralnih srpskih oblasti preko Save i Dunava. Od Maara i Austrije Srbi su uvek rado primani da poslue kao zatitni bedem od Turaka. A posle najvee srpske seobe od 1690. godine srpsko stanovnitvo se ovamo znatno povealo. U ovoj njihovoj brojnosti i jaini Maari su, a i Austrija, gledali veliku opasnost po sebe i svoje interese, pa ne samo to nisu hteli dopustiti koncentrisanje Srba na jednoj zajednikoj i posebnoj teritoriji ve su ih liavali svih prava, onemoguavali im kulturni razvitak i mogunost snoljivog ivota. Oni su ih razbili u male grupe po svim maarskim upanijama, a tamo gde su bili brojniji, meu njih su dovoeni i na najplodnija zemljita naseljavani Nemci. Teko stanje Srba produavalo se na desetine i desetine godina. U naroito su velikoj bedi, tamanjeni glau i bolestima, iveli Srbi prve dve decenije posle velike seobe. A i dalje su stalno zlostavljani od nasrtljivih katolikih propovednika i progonjeni od austrijskih vlasti. Iako su ugovorenim privilegijama srpski seljaci dobili pravo slobodnog vlasnitva nad zemljom koju su naselili, maarski zakoni su ih liavali toga prava, uinili ih feudalnim kmetovima vezanim za zemlju i obaveznim da kulukom obrauju spahijska imanja. Srpski seljaci su plaali velike poreze i svakojake namete, neuporedivo vee nego pod Turcima, a morali su besplatno i ratovati. Zato nisu ba retki sluajevi da od takvog stanja bee natrag, opet pod Turke. A esto su se bunili i dizali ustanke, koji su vrlo svirepo uguivani. (Podseamo na ustanak Pere Segedinca od 1735. g. u Pomoriju i na njegov tragini zavretak). Na Srbe se i pre tih ustanaka gledalo kao na buntovnike, koji su katolikoj Austriji ulivali strah i od veza s maarskim kalvinistima. A naroito se Austrija bojala srpskog naslanjanja na njenu suparnicu pravoslavnu Rusiju, na koju je Srbe upuivalo njihovo

izneseno teko stanje, i s kojom je srpski narod, naroito u pitanjima vere, preko svoga svetenstva, i ranijih vekova odravao izvesne veze. Zato su austrijski carevi, austrijske vlasti i visoki kler katolike crkve nastojali da Srbe veu za sebe prevoenjem u katolianstvo ili unijaenjem. I Srbi su u toku skoro 100 godina imali da izdre nesnosan verski pritisak svake vrste od grdnji i poruga na raun pravoslavlja, preko zabrane praznovanja pravoslavnih praznika, primoravanja da se mesto ovih uzmu katoliki i da se pravoslavni obredi zamenjuju katolikim, do upotrebe vojne sile za prevoenje na uniju i nasilnog umorstva pojedinih crkvenih stareina (sluaj mitropolita Isaije akovia). Razumljivo je to su sve ove mere imale suprotan efekat; one su Srbe jo vie upuivale na veliku, relativno monu i istovernu Rusiju da od nje trae pomo i zatitu od beskrupuloznih nasrtaja katolianstva. I ova im je ukazivala izvesnu potporu jer su to nalagale i politike tenje Rusije, koja se sve vie interesovala za pitanje balkanskih hriana, a svakako i za prevlast na Balkanskom poluostrvu. Ovo je opet pojaavalo bojazan Austrije od ruske prevlasti i ruskog uticaja na njene podanike i na balkanske narode uopte, pa je svim silama nastojala da taj uticaj otkloni. Ali u tome nije mogla uspeti, ve je, naprotiv, svojom politikom dovela do znatnog jaanja ruskog kulturnog uticaja na Srbe severno od Save i Dunava. Pored ve nabrojanih drastinih mera za pokatoliavanje, odnosno unijaenje pravoslavnih Srba, katolika propaganda i austrijske vlasti su upotrebile i jednu na prvi pogled bezazlenu meru koja je odmah izazvala reakciju. Koristei se oskudicom Srba u crkvenim knjigama ovi su im veto podmetali irilicom tampane unijatske knjige. Srpske crkvene stareine su prozrele nameru i opasnost koja je s te strane pretila, pa su se za pomo u crkvenim knjigama obraale Sinodu ruske pravoslavne crkve, i ovaj im je tu pomo ukazivao. A Srbi su crkvene knjige i ranije dobavljali iz Rusije. Ni u toku XVI-og i XVII-og veka oni nisu samo prepisivanjem mogli da zadovolje svoje potrebe u crkvenim knjigama, pa su ih donosili i iz Rusije. Ovo dovodi do toga da se u crkvi kod Srba poinje upotrebljavati i rusko-crkveni jezik. A ovaj e jezik, pod prikazanim ekonomsko-versko-politikim uslovima, kod Srba severno od Save i Dunava, potpuno preovladati i konano zameniti starosrpski crkveii jezik, ne samo u crkvi ve i u knjievnosti, i ne samo preko crkve nego i kroz kolu.

23. Srbi su u novoj domovini doli u dodir sa kulturnijim svetom. A novi ivotni uslovi,potrebe za ekonomskim i kulturnim razvitkom, za utakmicom s drugim narodima, nametali su im ozbiljnu brigu za prosveivanjem. Njima se sada kao neophodno nametalo otvaranje veeg broja kola. Srbi su nesumnjivo ovamo i pre velike seobe morali imati poneku kolu, jer je ve i tada bilo meu njima pismenih graana. A pouzdano se zna da je ba u godini seobe postojala srpska kola u Komoranu. Zna se i da su imuniji srpski graani svoju decu slali u protestantske kole. Ali je Srbima bilo sada potrebno prosveivanje mnogo irih razmera. Zato su predstavnici srpskog naroda poev od samog patrijarha Arsenija III, na kraju XVII i poetkom XVIII veka, u vie mahova u Beu traili odobrenje za otvaranje srpskih kola. Austrijske vlasti, meutim, njihovim molbama nisu htele izii u susret, nego su imale nameru da same one otvore kole koje bi deci njihovih podanika srpske narodnosti davale iskljuivo vojniko i katoliko vaspitanje. Ipak su se, trudom crkvenih optina, srpske kole postepeno javljale u mnogim veim mestima gde je bilo Srba preko Save i Dunava. Ali te kole, sa crkvenim pojcima, popovima bez parohija i isluenim podoficirima kao uiteljima, deci nisu davale nikakvih drugih osim obrednih i teolokih znanja. Takve kole nisu mogle zadovoljiti jer nisu odgovarale savremenim potrebama kulturnog i ekonomskog razvitka. Zato su narodne stareine i svesni srpski graani nastojali da stvore zakonom odobrene savremene kole. Odlukom sabora u

Kruedolu od 1707. koja je dostavljena austrijskoj vladi traeno je da se osnuju takve kole u svim krajevima gde Srbi ive. Ali se Be i ovaj put ogluio o taj zahtev. Meutim, na molbu mitropolita Mojsija Putnika, ruski car Petar Veliki odluio je da se Srbima poalju dva ruska uitelja s potrebnim brojem kolskih knjiga. I zaista je radi organizovanja kola u Karlovce doao Maksim Suvorov, koji je sa sobom, pored ostalih knjiga, doneo 400 bukvara i 70 gramatika crkvenoruskog jezika Meletija Smotrickog. Tu je 1726. godine otvorio Slavjansku kolu", s njom se selio u Beograd i opet vraao u Karlovce. Iako je u svome radu imao velikih nezgoda jer ga ni sam mitropolit, sumnjien iz Bea zbog veze s Rusijom, nije mnogo pomagao, iako mu je zavidljivo i nekulturno svetenstvo inilo dosta tekoa, iako ni od samog ruskog Sinoda nije imao pomoi, Suvorov je ipak kroz svoju kolu, za pet godina njenog trajanja, proveo prilian broj akona i svetenika koji su po znanju dosta bili odmakli od ostalih. I njegova kola je ostavila vidnih znakova ruskocrkvenog kulturnog uticaja. Ovaj uticaj je naroito porastao naredne decenije XVIII veka, kada je meu Srbima radila vea grupa ruskih uitelja s Emanuilom Kozainskim na elu. Kozainski je 1733. u Karlovcima otvorio svoju Latinsku kolu" u kojoj su se uenici spremali za uitelje i svetenike. S Kozainskim je u ovoj koli radilo jo nekoliko ruskih uitelja, a izvestan broj njih je otiao za uitelje u ostala vea mesta gde su Srbi iveli. Tako je tridesetih godina XVIII veka u koli, na ruskim knjigama i od ruskih uitelja, vaspitan prvi prosvetiteljski kadar meu Srbima. Pored ovoga u pojedina su mesta Rusi i privatno dolazili za uitelje, a po srpskim vaarima su, i pored stroge zabrane od strane austrijskih vlasti, privatni trgovci prodavali ruske knjige za crkve i kole. Pogdekoji su Srbi ili na kolovanje u Rusiju, vraali se otuda kao ruski vaspitanici; mnogi od ovih su po povratku iz Rusije otvarali kole i u njima radili, opet po ruskim kolskim knjigama jer drugih nije bilo. Bukvari, gramatike i druge ruskoslovenske knjige pretampavane su po nekoliko puta za upotrebu u srpskim kolama. Mnogi Srbi su stupali u rusku slubu, najee vojniku i prosvetnu, i otuda su u svoj zaviaj slali ruske knjige, te su tako i oni pojaavali kulturne veze srpskog naroda s Rusijom. Pod ovim uslovima u srpskoj crkvi i u koli, a odmah zatim i u knjievnosti, ve pred kraj prve polovine XVIII veka potpuno preovlauje ruskocrkveni jezik i sasvim potiskuje dotadanji srpskoslovenski, kojim su pisali srpski pisci prvih desetina XVIII veka. To e rei da je dotadanju srpsku redakciju zamenila ruska redakcija starocrkvenoslovenskog jezika. I na taj nain se knjievni jezik kod Srba jo vie udaljio od narodnog.

24. Ve u prvoj polovini XVIII veka u kulturnom i politikom ivotu srpskog naroda prekoSave i Dunava, pored svetenikog, dosta vanu ulogu poinje da igra i graanski stale, koji se vrednoom i preduzimljivou vidno istakao na svojim poslovima. U velikoj seobi napustio je svoj raniji zaviaj i znatan broj trgovaca i zanatlija, koji su se ekonomski i kulturno i pre izdvajali od narodnih masa. Sa esto znatnom pokretnom imovinom, oni nisu smeli saekati Turke jer su se sami u ratu protivu njih bili dosta angaovali. U novoj domovini veina od njih su nastavili svoje ranije poslove, pomeali se sa svojim staleom Srba koje su ovde zatekli i koji su ve igrali izvesnu ulogu u zanatstvu i trgovini. Tako ojaan, ovaj je stale u srpskome drutvu stvorio graansku klasu, koja e ceo vek i po stajati na elu svoga naroda i igrati dosta znaajnu ulogu u stvaranju uslova za formiranje srpske nacije. Istiui se svojim sposobnostima i umenou meu trgovcima i zanatlijama drugih narodnosti po gradovima gde su iveli, oni su uhvatili vrste pozicije u ekonomskom ivotu tih gradova. I dosta su pomogli podizanju srpske prosvete i irenju srpske knjige, te tako postali vrlo znaajan faktor u kulturnom ivotu svoga

naroda. S jaim razvitkom zanatstva i trgovine po gradovima i srpski seljaci, ire narodne mase, igraju sve veu ulogu u ekonomskom ivotu. Trgovina je bila ivo zainteresovana da spahijski kmetovi postanu slobodni seljaci, i da kao takvi unapreuju privredu, a ovo je dalje nalagalo njihovo prosveivanje, koje, oevidno, nije bilo mogue na jednom tako rei stranom jeziku, kakav je bio jezik ondanje srpske kole i srpske knjievnosti. Ovo naskoro uviaju pojedini srpski knjievnici (meu prvima od ovih bio je Zaharije Stefanovi Orfelin), koji su inae za obrazovaniju publiku, kako smo malo pre, u drugom citatu, pokazali, pisali na ruskocrkvenom, ili ak na ruskom jeziku svoga vremena, pa su za narod po serbski" upravljali, nastojali su, upravo, da za narod piu narodskije; a u stvari su pisali (mislim kad su se obraali narodu) nekom meavinom ruskocrkvenog jezika, na kome su se vaspitavali, i jezika srpskog graanskog drutva, kome su sami pripadali. Tako je u drugoj polovini XVIII veka stvoren novi knjievni jezik, koji nije bio ni stari srpskoslovenski, ni ruskocrkveni jezik, ve, kako rekosmo, meavina ovog poslednjeg i jezika srpskog graanskog drutva. Tom meavinom, poznatom pod nazivom slavenoserbskog jezika, pie sve vei broj pisaca krajem XVIII i nekolike prve desetine XIX veka. Prve primere ovoga jezika nalazimo opet u Slaveno-serbskom magazinu Zaharija Stefanovia Orfelina: VesBma bB1 meni priskorbno i pealvno bvglo, ako 6bi l kadgodv uo, to Tbi, moi sBgae, upao u pnstvo, roskov, bezie, i nepotrebnoe itJe. Ove strasti radi mladB lnzdei esu naiopaagippe, i OT NBIH vesBma jviHorie gubetse. Togo radi udalnvaise OT TZKOVBJH KOMPZNH, koe tebe u ove opasnosti postaviti, popdenBn, dobrogv imena, zdrav i ast liiti, i sverhu svega toga vremennugo i v%nuk> katigu Bo!go na tebe na vesti MOGuGB. Lako je zapaziti da ovde preovlauju ruskoslovenske rei i da ima vie glasovnih i oblikih osobina ruskog jezika, kao to su or mesto srpskog r samoglasnikog (priskorbno), o m. a (ROSKOB), to mesto deklarativnog veznika da (ako bB1 uo to TB:, moi SBS, upao), perfekat bez pomonog glagola (ti upao), gen. jedn. zamenike promene na -ogo (togo radi), gen. mn. (lgodei), t na kraju oblika 3. l. prezenta (gubetse, mogut) i dr. Ali pada u oi da su tu, naporedo s ruskim, upotrebljene srpske rei i oblici: meni, ako, kadgod, upao, svega toga (pored togo radi), tebe, ove, postaviti, dobrog, liiti i dr. Istina je da su ba u to vreme neki knjievnici bili protivu ove meavine, i zalagali se za crkvenoruski jezik, koji, po njihovu miljenju, kao najistiji slovenski", treba upotrebljavati u knjievnosti, a samo kad se pie za prosti narod, kada se radi na njegovom prosveivanju, onda to treba initi na jeziku toga naroda. Ovakvog shvatanja o dvojstvu knjievnog jezika bio je meu prvima Jovan Raji. I sam on je, kao pisac, to shvatanje u praksi primenjivao; on je najvei broj svojih dela napisao na ruskocrkvenom, ali je, ipak, neka dela koja je smatrao da su vie narodu namenjena, spev Boi zmaja s orlovi, npr., ispevao na istom narodnom jeziku. A na tom je jeziku napisao i Mali katihizam, koji je bio namenjen narodu za versku pouku. I pored pojedinanih drukijih miljenja slavenosrpski jezik ipak za odreeno vreme preovlauje u knjievnosti. Za njegovu upotrebu se zalau i srpske crkvene vlasti, koje su onda upravljale celokupnim kulturnim ivotom srpskog naroda. Upravo taj jezik, kao knjievni, branili su zajedno i srpski knjievnici i predstavnici crkve u borbi protivu istog narodnog jezika, koji e traiti Vuk Karadi. Na upotrebu slavenosrpskog jezika u knjievnosti pristale su najzad i austrijske vlasti, koje su jedno vreme zahtevale da se Srbi u knjievnosti slue narodnim jezikom. Austrijske dravne vlasti su jasno uviale da preovlaivanje rusko-crkvenog jezika u srpskoj knjievnosti i ruske graanske azbuke, esto

savremeni srpskohrvatski jezik, upotrebljavane naporedo s crkvenom irilicom, jesu rezultat jakog ruskog uticaja, koji se s kulturnog vrlo lako moe preneti i na politiki teren. I ta je vlast preduzela efikasne mere da ovu opasnost po svoje politike interese na svaki nain otkloni. Konano je, pri kraju vlade odve revnosne katolikinje Marije Terezije, znatno pojaana akcija da se srpsko pravoslavno stanovnitvo priblii katolikom i na taj nain srpski narod odvoji od Rusije. Toga radi, pored ostalih, preduzete su administrativne mere da se u srpskim kolama irilica i ruskocrkveni jezik zamene latinicom i jezikom prostoga naroda. Najzad je, 1779, kada je cela Vojvodina zajedno s Hrvatskom i Slavonijom dola pod maarsku upravu (ranije je Tamiki Banat bio pod neposrednom politikom upravom Austrije), uinjen ozbiljan pokuaj da se katoliko i pravoslavno stanovnitvo (tj. kasnije Hrvati i Srbi) u tim zemljama izjednae u azbuci i u kolskom i knjievnom jeziku. Ove je godine izdata naredba prema kojoj je irilica mogla ostati samo u crkvi, a u kole se morala uvesti latinska azbuka i prostonarodni ilirski" jezik. To je nailo na silno negodovanje crkvenih stareina i prosvetnih inilaca meu Srbima, i oni su pokazali jak otpor. A austrijske vlasti su vrsto bile reene da ovu meru sprovedu, i kao odgovor na otpor sa strane Srba, one su samo ponovile svoju naredbu. Ni dalji protesti srpskih predstavnika, ni narodne bune, ni neprekidni zahtevi da se ova naredba povue jo nije mogla naterati austrijske vlasti da odustanu od svoje namere. One su, dodue, popustile u zahtevu za uvoenje pravog narodnog jezika utoliko to su pristale da se mesto ovoga moe uzeti jezik srpske obrazovanije klase, tj. srpskog graanskog drutva, ali su ostale uporne u zahtevu da se svuda osim u crkvi irilica zameni latinicom. Srbi se, razumljivo je, time nisu mogli zadovoljiti, i njihovi predstavnici i dalje ulau proteste, podnose molbe i obrazlau ih; idu lino pred cara Josipa II i dokazuju da se zabranom irilice i uvosnjem latinice kod njih rue temelji njihove narodnosti. Najzad je Pridvorna kolska komisija 1785. g. po nalogu cara Josipa II, reila da ostane sve po starom, obrazlaui takvo reenje potrebom otklanjanja nemira meu srpskim stanovnitvom i obeteenjem dravne kase, koja bi inae morala da plati tamparu Kurcbeku preko 20000 forinata za ve tampane irilske knjige. Ekonomski i politiki razlozi za donoenje ovoga reenja svakako su bili mnogo dubljeg karaktera. Za jednu veliku carevinu 20000 forinata nisu predstavljale nikakav finansijski gubitak. Nepolitiki je, meutim, bilo Srbe u Bekoj Monarhiji prisiljavati da se slue latinicom i time ih odvajati od njihovih sunarodnika iza turske granice, kod kojih upotrebi irilice niko nije pravio nikakvih smetnji. I umesto toga to bi trebalo da Austrija privlai Srbe u Turskoj, mada bi kod njih ovim gaenjem verskih i narodnih obeleja svojih srpskih podanika izazvala revolt i stvorila neraspoloenje prema sebi. A sama upotreba dveju razlinih azbuka kod Srba s dveju strana austro-turske granice znatno bi oteavala trgovinu koja se obavljala preko te granice. Posle ovoga poputanja austrijskih vlasti svi odluujui faktori su se zadovoljili reenjem da se ostane na upotrebi slavenosrpskog jezika u knjievnosti. Za austrijske vlasti bilo je vano to to ovo nije vie bio ruskocrkveni ve srpski jezik kulturnijih i izobraenijih krugova"; crkvena hijerarhija je, takoe, bila zadovoljna to je otklonjen zahtev da se za kolski i knjievni jezik mora uzeti jezik prostog naroda, jer je sa svog klasnog stanovita sasvim pravilno ocenjivala da bi to za njene socijalno-ekonomske pozicije bilo vrlo opasno oruje u rukama naroda. Ono bi brzo dovelo do otrenjenja seljakih masa, koje bi neposredno ugroavale te pozicije. Srpski se prosvetiteljski pisci kraja XVIII i poetka XIX veka opet nisu mogli osloboditi ovoga jezika. Vie tih pisaca (Zaharije Stefanovi Orfelin, Emanuilo Jankovi, Pavle Solari i najznaajniji od svih Dositej Obradovi) traili su da se u cilju prosveivanja prostog naroda za ovaj narod pie na njegovu jeziku. Ovo bi, u stvari, imalo da znai da se za knjievni jezik uzme jezik prostog naroda jer je knjievnost prosvetiteljskog doba preteno ba tome narodu bila namenjena. Ali su se u praksi mnogi pisci manje naslanjali

na prostonarodni, a vie na jezik izobraenije klase". Drukije, naravno, nije ni moglo da bude. Ruskocrkveni jezik neposredno prethodnih decenija ne samo to je postao zvanini jezik srpske crkve i kole, i ne samo to je nekolike decenije jedino on bio knjievni jezik kod Srba, ve su ba zato mnogi njegovi elementi uli u razgovorni jezik graanskog drutva. U tome drutvu, koje je dobrim delom prolazilo kroz ondanju kolu, rusko-slovenski se smatrao za otmen jezik vie klase, i bio je znak vee obrazovanosti. Ovo drutvo vie nije govorilo ni autentinim dijalektom Srba domorodaca, niti bilo kojim dijalektom doljaka iz raznih naih krajeva, ve jednom sloenom meavinom vie razlinih dijalekata, a sa dosta primesa ruskocrkvenih glasovnih osobina i oblika, a i sa znatnim brojem rei primljenih iz ruskocrkvenog jezika. I ukoliko je ko vie uio, utoliko je u njegovu govoru bilo vie elemenata ovoga jezika, pa je sasvim razumljivo to srpski pisci onoga vremena, koji su bili iz redova graanske klase, i svi manje ili vie kolovani ljudi, prostonarodni jezik nisu ni poznavali kako valja. To se najbolje moe videti na sluaju D. Obradovia, koji je neprestano izjavljivao da e za narod pisati narodnim jezikom. Ni jedni ni drugi malo pre pomenuti pisci tim jezikom nisu mogli pisati, ve su ipak pisali meavinom ruskocrkvenog, odnosno slavenosrpskog jezika, na kome su se vaspitavali, i razgovornog jezika graanskog drutva, kome su pripadali, opet slavenosrpskim jezikom, ija je vrlo zanimljiva odlika bila to to on nikako nije bio odreen jezik. U jednih pisaca vie je HQCHO karakter ruskocrkvenog jezika, u drugih se vie pribliavao jeziku graanske klase, a kod nekih i jeziku prostog naroda. Ovo poslednje se s najvie razloga moe rei za jezik Dositeja Obradovia.

25. U svojim delima (u Pismu Haralampiju, u Predgovoru ivotu i prikljuenijima, uSovetima zdravoga razuma i Mezimcu) Dositej esto i teorijski govori o knjievnom jeziku, koji on, kao racionalist, ceni iskljuivo prema tome koliko narodu koristi donosi. Zato druge poziva da za prosti narod piu narodski, a za sebe kae da e svoja dela pisati prostonarodskim jezikom kako bi ga svi razumeli, ne samo obrazovani ljudi ve i neobrazovani seljaci i pastiri; a to je, po Dositeju, onaj jezik kojim govore itelji crnogorski, dalmatinski, hercegovaki, bosanski, serbski, hrvatski, slavonski, sremski, baki i banatski". Praktino se doista jezik Dositejev dosta pribliava narodnom jeziku. I pored toga to je roen na naoj jezikoj periferiji, gde ni narodni govor nije dovoljno ist, to je mlad doao u sredinu (kaluersku) u kojoj se narodnim jezikom nije govorilo i to je kasnije dugo boravio u tuim zemljama, on je stekao prilino dobro poznavanje jezika prostog naroda za vreme svoga uiteljovanja u severnoj Dalmaciji i Boki, gde je 4-5 godina proveo meu seljacima koji govore istim narodnim jezikom. Ali, mada je Dositejev jezik, uzet u celini, neuporedivo bio blii narodnom od jezika ostalih pisaca njegova vremena, to jo nije bio pravi narodni jezik, niti je, ve zbog toga, prostome narodu moglo biti potpuno razumljivo sve to Dositej govori u svojim delima. A veina ovih oblika karakterie pogotovu govor ondanjeg srpskog gradskog stanovnitva, pa je i to jedan od dokaza da je Dositejev jezik pre bio jezik graanskog drutva nego prostog naroda. Istina je da se poreenjem jezika Dositejevih dela i knjievnog jezika za kakav su se zalagali predstavnici crkvene hijerarhije, meu kojima se po znaaju najvie isticao mitropolit Stevan Stratimirovi, lako zapaa razlika. Ova razlika potie otuda to crkveni predstavnici, koji su neposredno rukovodili kulturnim ivotom srpskoga naroda, nisu ili za zadovoljenjem narodnih potreba i omoguavanjem kulturnoga progresa svoga naroda, ve su, titei u krajnjoj liniji svoje posebne drutvene i ekonomske pozicije, koili taj progres, pa su, toga radi, nastojali da se knjievni jezik

ne pribliava prostonarodnom, i zahtevali da se svesno poslovenjuju njegovi oblici i glasovi. Dositej je, meutim, eleo da knjievnome jeziku da potpuno narodni karakter. Ali se ni on, kako vidimo, nije mogao sasvim osloboditi slovenizama, ve je i sam pisao jezikom meavinom svoje vrste. I razumljivo je to su Dositejeva dela, i pored njegovih zdravih ideja o knjievnome jeziku, sluila i kasnijim pristalicama slavenosrpskog jezika da se pozivaju na opravdanost knjievne upotrebe srednjeg stila", tj. meavine ruskocrkvenog i narodnog jezika. Primer Dositeja Obradovia, koji se, i pored sve radikalnosti u idejama, nije mogao osloboditi osobina jezika svoje klase, jasno nam govori da srpsko graansko drutvo, kome je pripadao na najvei prosvetiteljski pisac XVIII veka, jo nije bilo doraslo da ostvari svoje tenje za uvoenjem narodnog jezika u knjievnost i za demokratizacijom kulture svoga naroda. Ovo drutvo, i nasuprot njegovim neophodnim socijalno-ekonomskim potrebama, prema svome mentalitetu i dotadanjem shvatanju narodnosti, nije bilo u stanju da prekine s tradicijama u knjievnosti i da odbaci dotadanji knjievni jezik. I Vuk Karadi je bio u potpunom pravu kada je u predgovoru i izdanja svoga Rjenika kazao: Za ovo 35 godina" (mislio je od g. 1783, kada je Dositej iziao sa zahtevom da se za narod pie narodnim jezikom) "jo nemamo nijedne knjige da je upravo napisana... kao to narod govori", a prvo znaajno knjievno delo s istim narodnim jezikom kao knjievnim bio je ba Vukov Srpski rjenik od 1818. g., u kome je Vuk dao radikalnu reformu srpskog knjievnog jezika i pravopisa, i time postavio solidne osnove za izvoenje kulturne revolucije u svome narodu, za stvaranje srpske nacionalne kulture i slobodan kulturni razvitak naroda.

26. Sasvim je razumljivo to je ovako zamano delo izveo ovek revolucionarno vaspitan uvatri prvog srpskog ustanka od 18041813. g., koji je narod jedne srpske zemlje digao za svoje ekonomsko i politiko osloboenje od ugnjetaa. Mada se srpskom graanskom drutvu u Vojvodini nikako ne moe sporiti znaaj koji je ono imalo za unapreenje kulture svoga naroda, ipak je jasno da se u uslovima poetka XIX veka vie nije moglo ii napred uvanjem kulturnih tradicija kojih se ovo drutvo dralo, ve je, naprotiv, potreba za to slobodnijim razvitkom srpskome narodu nametala raskidanje svih okova, kako ekonomskih i politikih, tako i kulturnih. Vaspitan u borbi svoga naroda za osloboenje, Vuk Karadi je bio svestan da se to osloboenje ne moe ostvariti bez kulturne revolucije, a da temelj i sutinu ove revolucije ini odbacivanje dotadanjeg knjievnog jezika i njegova zamena jezikom prostog naroda. Zato se on, pre svega, i vie od svega, zaloio za upotrebu narodnog jezika u knjievnosti i za pravopis koji je odgovarao tome jeziku i kulturnim potrebama naroda. Sem toga, on nije imao nikakvih optereenja dobivenih kroz vaspitanje, kao to je to bio sluaj s ostalim srpskim knjievnicima iz prvih decenija XIX veka. Vuk, na prvome mestu, nije poznavao nikakvog drugog jezika onako kako je znao narodni. I ta je srena okolnost uinila da se u njemu u zgodnom trenutku otkrije dar koji se sjajno ispoljio u njegovom velikom delu. Posle privremenoga pada ustanike Srbije 1813. g. Vuk Karadi je zajedno s vie izbeglica iz svoje zemlje doao u Be. Ovde se on naskoro upoznao sa Slovencem Jernejom Kopitarom, kome je kao cenzoru slovenskih knjiga doao u ruke Vukov lanak (a moda je to bila itava knjiica) o propasti Srbije, napisan u vidu pisma voi prvog srpskog ustanka Karaoru. Za ovo pismo se ne zna da li je ikada bilo tampano, jer nikada nije pronaeno. Ali je ipak njegov znaaj za srpsku knjievnost i za razvitak kulture naih naroda uopte bio vrlo veliki. Ono je, nema sumnje, bilo napisano narodnim jezikom, i time je privuklo panju uenog Slovenca Jerneja Kopitara. Kao knjievnik i naunik, Kopitar je pripadao onome pravcu koji se na poetku XIX v., u vreme nacionalnih pokreta u Evropi, ivo

interesovao prolou naroda, prouavanjem njihove istorije, jezika i obiaja, njihova materijalnog i duhovnog ivota. A kao oveka bekog dvora ne nikako sluajno njega su posebno zanimali istorija, knjievnost i jezik naroda na Balkanskom poluostrvu, prema kome su bile usmerene politike aspiracije Austrije. U ovome planu Kopitar se najvie interesovao za srpski narod, pa je i pre poznanstva s Vukom traio ljude i knjige koji e ga upoznati s pravim srpskim narodnim jezikom, ali takvih knjiga dotada jo nije bilo. Ovaj jezik Kopitar je prvi put naao u pomenutom pismu Karaoru, pa se zainteresovao za njegova pisca, u kome je otkrio i darovita oveka i odlinog poznavaoca narodnog jezika. Zato je on lino potraio Vuka da se upozna s njim. A vrlo brzo posle njihova prvog susreta, izmeu Kopitara i Vuka se razvilo prijateljstvo i meusobno potovanje koja su za preko 30 godina, sve do smrti Kopitareve, ostala jednako iskrena i jednako duboka.

27. Vuk je pored Kopitara u Beu vrlo mnogo nauio, i Kopitar mu je ukazivao svakumoguu pomo. On je Vuku stvorio program rada na jeziku i skupljanju narodnih umotvorina. Na ovome velikom i znaajnom poslu nikada ga nije ostavio bez svoje pomoi, ve ga je svesrdno i portvovano pomagao; on se starao o dozvoli za tampanje Vukovih knjiga, davao je povoljne ocene o njima, interesovao se za njihovo rasturanje, starao se da dou do ruku ljudi od knjige i nauke, kuraio je Vuka da istraje u borbi s protivnicima. A na sloenijim poslovima, kao to je bila izrada renika, Kopitar je Vuku i pomagao u poneemu. I bez obzira na to to je Kopitar sve ovo inio ne samo iz ljubavi prema nauci i knjievnosti ve, oevidno, i kao ovek u slubi Austrije, iz politikih pobuda, njegove zasluge za kulturno osloboenje srpskoga naroda i za demokratizaciju njegove kulture bile su, ma koliko da ovde ima protivurenosti, od neocenjivoga znaaja. Svakako rukovoen i politikom tenjom za to veim udaljavanjem srpskoga naroda od Rusije i ruskog kulturnog uticaja, Kopitar, pre svega, kao pristalica ideje o posebnoj kulturnoj autonomiji svakog slovenskog naroda u Austriji, trai da knjievnim postane onaj jezik kojim narod govori, da se za nj stvori azbuka s onoliko slova koliko u narodnom jeziku ima glasova, tako da svaki glas oznaava po jedno slovo i da se, najzad, tako uproenom azbukom pie po Adelungovu principu pii kao to govori. Ideje o knjievnom jeziku i pravopisu zahtevale su da se izrade gramatika i renik prostog narodnog jezika, koji je trebalo uiniti knjievnim. Kako se taj jezik nalazi na ustima naroda, u njegovim umotvorinama: pesmama, pripovetkama i poslovicama, valjalo je naporedo s pisanjem gramatike i renika skupljati i objavljivati te umotvorine. Kopitar je ubedio Vuka Karadia da on treba da se prihvati i jednog i drugog i treeg zadatka.

28. Potrebu za pisanjem gramatike prostonarodnog jezika Vuku, uostalom, nije bilo tekoshvatiti jer je stanje knjievnog jezika kod Srba u ono vreme zaista bilo haotino. Tradicija pisanja ruskocrkvenim jezikom jo se povlaila kod nekih pisaca; drugi su uviali potrebu da piu kao to narod govori, ali u praksi, kako smo ve kazali, nisu bili u stalju da to ostvare; treima je pak narodni jezik bio odve prostaki, iskvaren i siromaan u izrazima, pa ih je najvie u cilju popravljanja" narodnog jezika jo uvek pisalo poznatom slavenosrpskom jezikom meavinom. Njome su u stvari pisali i oni koji su hteli pisati jezikom prostoga naroda upravo zato to ovaj jezik nisu ni poznavali kako valja, jer da u njihovoj sredini njime nije govorilo. A kako nije bilo nikakvih pravila koja bi utvrivala ta u ovoj meavini treba da bude srpsko a ta ruskoslovensko, svaki pisac je imao svoj poseban knjievni jezik. Pojedini pisci su, tavie, u

svakoj drugoj prilici drukije pisali. Jednom reju, svako je pisao kako mu kad na um padne, bolje rei kako mu kad ispod pera ispadne. U ovakvim prilikama se Vuk, prema njegovim reima, iz revnosti prema srpskom knjievstvu i iz ljubavi prema maternjem jeziku, prihvatio tekog zadatka da napie prvu gramatiku srpskog narodnog jezika, koju je tampao u Beu 1814. g. pod nazivom Pismenica serbskoga jezika. Vukova Pismenica