Dobrica Ćosić: Vreme prijateljstva

Embed Size (px)

DESCRIPTION

Feljton u listu "Dnevnik", izlazio od 10. do 28. aprila 2011.

Text of Dobrica Ćosić: Vreme prijateljstva

Dobrica osi: VREME PRIJATELjSTVA

Slikar na frontu Bio sam urednik Mladog borca kad mi je na sto stigla jedna molba Naelniku Propagandnog odeljenja Druge armije, s belekom pri vrhu: Ovo obraditi i dati u listu. Odmah sam video da je primer izrazito pozitivan i treba ga iskoristiti u propagandi za sveoptu mobilizaciju omladine za konano Osloboenje i Obnovu ratom poruene zemlje: Molim druga Naelnika da me uputi u boraku jedinicu. Razlozg je pre svega posledica munog samopriznanja da ja lino, za borbu koju vode nai narodi, nisam uinio skoro nita. U vojsku sam doao tek posle osloboenja Beograda, a to to su moji drugovi tri godine pre mene otpoeli sa borbom, poslednjih meseci mue me sve nesnosnije. I, ta sam ja uradio od presvlaenja u vojniko odelo? Sedeo sam u tabu Korpusa, a sad tabu Armije. Ni pucanj puke nisam uo. Dovoljno da ovek sam sebe pone duboko da prezire. Odmah iznosim i drugi razlog. Slikar sam. Zapravo, mislim da postanem slikar! Hou li moi ovde, onako intenzivno kao na frontu, da doivim ove velike dane, koji posle rata, treba da postanu pokretai jednog novog slikarstva? I najzad, evo dogaaja koji me je naterao da ba danas napiem ovaj raport! U pismu dobivenom od kue, majka mi pie da su zarobljenici, koji su tu skoro doli u Beograd, doneli o mom ocu, takoe ratnom zarobljeniku, crne vesti. Ostajem u uverenju da ete, shvativi me, uiniti da se moja molba pretvori u stvarnost. Miodrag Popovi, slikar u Propagandnom Odeljenju, Druge Armije Tako sam ga prvi put sreo krajem januara 1945. Sremskim frontom je grmela artiljerija i mladii su netedimice juriali, najvie da speru krivicu to su tri godine ginuli bez jurianja; u Beogradu se od uniformi nije mogla videti devojka; prazni izlozi bili su puni fotografija pobednika Drugog svetskog rata; kafane su pretvorene u menze, samo je Maestik preputen strancima, pijunima i krupnim reakcionarima; veina je grdila kapitalizam, a svi smo se otimali o Unrine pakete; dobrovoljne brigade beogradske omladine, one to nije stasala za puku, na Rudniku i Crnom vrhu sekle su se ume za ogrev Beogradu; seljaci su oko Bosuta krali mrtve sinove i vercovali ih preko Savskog mosta, vukui ih na svoja groblja; u omladinskim domovima po Beogradu u smenama se mitingovalo, a uvee su se itale prve pesme i prie, pa kritikovale u ime socijalistikog

realizma. A mi ratni pobednici, vrsto ubeeni da u naoj slobodi vie ne postoje nikakvi razlozi da ljudi budu nesreni; bili smo toliko opijeni naom slobodom i sobom da nam ni na pamet nije padalo da neko od nas moe biti tuan. Naelnik je usliio molbu slikara Mie Popovia i poslao ga na front da povrati pozadinom ugroeno dostojanstvo i ui slikarstvo. Na frontu oko Drine postao je lan Partije, a u juriu na nemaki bunker kod Graanice bombom je ranjen. U vojsci je postao prijatelj i sa Stojanom eliem, s kojim je zajedno crtao plakate, te mu je iz Beograda, gde je dekorisao Dom Sovjetske peadije, napisao pismo o svom komunistikom razoaranju u neke sovjetske oficire, te nae komesare i komandante, koji su umesto jednakosti zasnivali privilegije; to je pismo zaplenio oficir Ozne, zvani Berija, pa je odmah potom uhapen naivni komunist Mia Popovi. Osuen je zbog trockizma na est godina, ali je Titovom amnestijom odmah osloboen; pravo iz zatvora u Somboru otiao je u Umetniku galeriju i tu sreoe Milana Konjovia: Jesi li slikar?, obratio mu se on. elim da to postanem!, odgovorio je Mia i krenuo u Beograd, kui. U Skeli na Dunavu potukao se sa zastavnikom koji je iz obesti bacio neko kuence u reku. U Beograd se vratio da slui slici, s ranama: gelerima u butini i sumnjama u dui. A Popovi je o meni prvi put uo od svoje devojke, skojevke, koju sam komunistiki kritikovao to voli jednog dekadenta. Prvi put me je sreo u Omladinskom domu, kad sam u polumranom, hladnom holu eksproprisane vile ministra Srkia, ispunjenom skojevkama i demobilisanim ratnicima koji su naumili da postanu pisci i umetnici. Ja sam bio potresen sluajui noima u Siminoj 9a njegov dnevnik iz zatvora. Neu biti demobilisan, izbaen sam iz Partije, i pozvan na isleenje u Beli Manastir. Stole mi je poruio da budem spreman na najgore. Znai, jo jedna proputena godina na Akademiji. Peta po redu. Gospode boe, da li u se uopte izraziti? Jutros mi ree neki major kako mu moja pisma zbog kojih sam optuen izgledaju kao rad trockista. Prvo to u uraditi kad doem na slobodu, bie da pronaem to vie materijala o trockizmu, da shvatim to po emu ja na njih liim. Samo se kroz maglu seam fotografije Trockog u nekim novinama. Taj dnevnik Fame Famia, kako smo tad zvali Popovia, Mihiz, u kome smo gledali novog Skerlia, sa samo njemu svojstvenom samouverenou, proglasio je to za nau najbolju ratnu prozu. Mihizovo miljenje je potvrdila i Isidora Sekuli. Ne seam se da li se neko od nas suprotstavljao Isidori, koja nam je bila najubedljiviji sudija u svetu knjiga. Ali ideoloko ubeivanje Popovia nije ilo lako. Od svih je nas bio stariji, mudriji, zreliji, obuzet sobom i svojom milju; ve se tada u svom zanatu ponaao samouvereno, kao stari majstor, a ambiciozno kao kalfa pred enidbu. iveo je za slikarstvo, mislio je kao slikar, svagda se ponaao kao slikar. http://80.74.174.82/sr-lat/node/28249 Sremski dalaj-lama Zapisivao sam svata u svesku o sebi, o prijateljima, istomiljenicima i neistomiljenicima, ponekad pod naslovom Ljudi bez kompasa. Evo ta 1946. i 1947. o Mii Popoviu, koga smo zvali Fama Fami. Naumio Fama da prvi put letuje na moru i slika ribare i masline. Otac Toma nije imao para, pa je majka Dana prodala vunu iz dueka i za nju uzela 2000. S njima se uputio u

Ulcinj. Kad je uzimao kartu kod Putnika, ugleda neku lepoticu koja kupuje kartu prve klase. Zaljubio se dok je stigao do altera, pa kupio i on kartu prve klase. Kui kad je stigao, rashladio se i nastala je muka kako kartu da zameni za drugu klasu. Preko veza Dejana Medakovia, nekako je uspeo i krenuo. U Sarajevu, ekajui voz, da utedi neki dinar, spavao je na livadi pored stanice. Milicija ga je uhapsila. U zatvoru je prenoio kao skitnica. Na sasluanju se predstavio kao inenjer koji ide na prugu. Ali milicija utvrdi da se lano predstavio i opet ga strpa u aps, gde provede jo dva dana. Potom nastavi za Ulcinj. Njegov prtljag sa tafelajem, platnima i ostalim slikarskim priborom, zbog neega je bio sumnjiv miliciji, i ona ga legitimie. Kako je linu kartu zaboravio kod kue, oni ga, kao lice bez identiteta, strpaju u zatvor, gde provede pet dana. Kad su ga pustili, on se oajan uputi za Beograd, ne videvi ni grad ni more. U zatvorima i oko njih, sav je novac potroio. Tako se svrilo prvo slikarsko i morsko puteestvije Famia, na kojem je tri puta bio uhapen. Igra sudbine? Ne, to je zakon moje sudbine! kae on. Teko mi je da listam tu svesku. Puna je moje muke da se ideologijom odbranim od nekih ivotnih saznanja i istina. A iveo sam dvojnim ivotom: radio s pravovernima, a prijateljevao s grenicima. Radio sam politiko-partijske poslove meu vrnjacima koji su bili bez ijedne politike i moralne dileme, sa strasnom pobonou verovali u sve to radi i govori Partija i ni u snu nije dolazilo da neto na ovom svetu moe biti i drukije no to kau drugovi i Partija, a drugovao i intelektualno prijateljevao s vrnjacima koje su muile ideoloke sumnje, moralne dileme, sloboda stvaranja. Iako su skoro svi bili skojevci ili partijci, iako su se svi u biti oseali komunistima i naprednim intelektualcima, zbog njihovih sumnji u staljinizam i socijalistiki realizam, zbog njihovog kritikog stava prema odstupanjima od partizanskog i komunistikog morala, zbog njihovih gnevnih kritika, negiranja i kritizerstva, i ja sam ih esto smatrao saputnicima revolucije, dekadentima, ljudima bez kompasa. Ali sam ih voleo kao ljude; voleo sam njihovu iskrenost i intelektualno potenje, darovitost i znanje, duh i originalnost. eleo sam da to vie i to razliitijih ljudi upoznam; osobito su me zanimali ljudi koji misle drugaije od mene i u drugo veruju. A bio sam zaista porono radoznao za neznano i novo. U mojoj vernikoj dui neastivi je kresao svoje varnice. Istovremeno i uporno nastojao sam da neke zabludele ovce vratim naoj svetoj komunistikoj veri. Bili smo mi, ako me pamenje ne vara, u prvim poratnim godinama, verovatno najpoznatiji, najgrlatiji socijalistiki dekadenti i anarhisti u beogradskoj mladoj inteligenciji. Nae leglo bila je jedna velika soba na prvom spratu Simine 9a, odmah preko puta zloglasne Glavnjae. Dakle, preko puta policije i zatvora govorilo se tada, sigurno, najslobodoumnije u Beogradu; tu su se ruile sve svetinje i autoriteti; tu smo se do izbezumljenja i gaenja muili za nekakve istine o naoj stvarnosti; tu smo se guali oko socijalistikog realizma i slobode stvaranja; tu su se okupljali ambiciozni, daroviti i duhoviti nezadovoljnici i njihovi potovaoci; tu je dolazio svako ko je eleo neto zabranjeno i nepravilno da kae o novoj vlasti i umetnosti koja se u tim danima stvarala; tu se, vie od svega na svetu, prezirala i ismevala ljudska glupost. Tu sobu, u kojoj su stanovali Voja J. uri i Sremac Borislav Mihajlovi Mihiz, ovako sam opisao u svom dnevniku: Vrata na sobi nikad nisu zakljuana. U nju ulazi ko hoe i kad hoe. A kad ve ue, levo i desno pored zida, na parketu, umesto kreveta, zgnjeene perine; na njima zguvana nemaka ebad, prljavi jorgan i od znoja i praine ukasti jastuci. Izmeu tih leaja beli ambulantni sto; na njemu razbacane knjige, tegla umesto ae za vodu, otpaci hrane i ceduljice na kojima posetioci psuju domaine to nisu bili kod kue,

a oni ih dugo ekali. Na pei zefir, lonii za hranu iz menze i vojnike cokule. Na prostom rafu razbacane knjige: za svakog tu ima poneka. U oku zarala puka, ratni trofej domaina Voje, a kraj nje istroena metla. Vie leaja, na zidu po jedan prazan ram iz kojeg zjapi belina. Ignorancija slikarstva! Ako su domaini tu, oni lee na svojim legalima; za posetioce postoji jedna stolica, sto i bukovi trupci kraj zidova. U sumrak poinje da se dolazi i po svu no ulazi i izlazi, kad se kome dosadi ili smui od ideja i naih istina. Mihiz, dalaj-lama S