Dr. eljko Fajfri

Kotromanii http://www.rastko.rs/istorija/zfajfric-kotromanici.html

Internet izdanje

IZVRNI PRODUCENT I POKROVITELj

Janus Tehnologije, izdavatvo i agencija Beograd, 7. decembar 2000

PRODUCENT I ODGOVORNI UREDNIK Zoran Stefanovi LIKOVNO OBLIKOVANJE Marinko Lugonja VEBMASTERING I TEHNIKO UREIVANJE Milan Stoji DIGITALIZACIJA TEKSTUALNOG I LIKOVNOG MATERIJALA Nenad Petrovi

tampano izdanje

id 2000. god. Izdavai: DD "Grafosrem" id i Srbska pravoslavna zajednica ZA IZDAVAA eljko Ivatovi RECENZENT Dr Nenad Lemai TEHNIKI UREDNIK eljko omlija KOREKTOR Dr eljko Fafri TAMPA DD "Grafosrem" id Tira: 1.000

CIP Katalogizacija u publikaciji Biblioteka Matice srpske, Novi Sad 929.52 (497.15) Kotromani "13" 949.715 "13" FAJFRI, eljko Kotromanii / eljko Fajfri. id : Grafosrem : Srbska pravoslavna zajednica, 2000 (id : Grafosrem) . 96 str. : geneal. table ; 22 cm Tira 1000. a) Kotromani (porodica) Bosna, 14. v. b) Bosna Istorija 14. v.

Sadraj

Rodoslovi Kotromania 1 i 2 1. Bosna do pojave prvih Kotromania 2. Prvi Kotromanii 3. Stjepan II Kotromani (1314-1353) 4. Ban Tvrtko (1353-1377) 5. Kralj Stefan Tvrtko (1377-1391) 6. Kralj Stefan Dabia (1391-1395) 7. Kraljica Jelena Gruba (1395-1398) 8. Kralj Stefan Ostoja (1398-1404) 9. Kralj Tvrtko II (1404-1409) 10. Ponovo kralj Stefan Ostoja (1409-1418) 11. Kralj Stefan Ostoji (1418-1421) 12. Ponovo kralj Tvrtko II Tvrtkovi (1421-1443) 13. Kralj Stefan Toma Ostoji (1443-1461) 14. Kralj Stefan Tomaevi (1461-1463) Epilog Dr eljko Fajfri

1. Bosna do pojave prvih Kotromania

Smatra se da se ime Bosna po prvi put javilo u jednom spisu Konstantina Porfirogenita (sredina X veka) i to na onom mestu gde o u opisu Srbije navodi: "U krtenoj Srbiji jesu ovi naseljeni gradovi: Destinikom, Cernauvski, Megiretus, Dresnik, Salines, a u kraju Bosni Katera i Desnik". U to doba Bosna se nije smatrala dravom ve samo delom Rake kojom je tada vladao knez aslav. O Bosni su i inae veoma siromani podaci i do sredine X veka o njoj se ne zna bilo ta pouzdanije. Nazire se tek da je njome upravljao ban, a ova titula ima verovatno avarsko poreklo.

"Ponekad je vladao celom Bosnom samo jedan vladar, a ponekad je vlast bila podeljena na mnogo vladara od kojih je svako vladao za sebe" (Mavro Orbin).

Nakon aslavljeve smrti, poele su smutnje u Rakoj, to je Bosna iskoristila i osamostalila se. No, to nije dugo trajalo, tek do 968. godine kada hrvatski kralj Mihailo Kreimir I udari na Bosnu i zauzme celu zemlju. Bosanski ban je pobegao u Ugarsku, a Bosna je postala sastavni deo hrvatske drave. Ni hrvatska vlast nije dugo trajala, ve je uskoro smenjuje Vizantija. Nakon smrti vizantijskog cara Vasilija (1025.) naglo opada mo carstva to koriste Bosna, Duklja i Raka i osamostaljuju se. U vremenu izmeu 1082-1085. godine dukljanski kralj Bodin uspeva da sve te tri drave stavi pod svoju kontrolu. U Bosni je postavio za bana nekog Stefana, dok je u Raku postavio Vukana.

Ni ovo jedinstvo nije dugo trajalo, tek do Bodinove smrti (1102. godine). To je bilo poslednji put da je Bosna bila u sastavu Rake drave i od tada ona vodi svoj samostalni ivot koji e biti esto u sukobu sa onim koji se vodio u Rakoj. Iste te godine kada je umro Bodin (1102.), pala je i Hrvatska pod Ugarsku vlast. Nedugo potom uzeli su Ugari i Bosnu, a kralj Bela II je na saboru u Ostrogonu (1139.) svome mlaem sinu Ladislavu (tada maloletnom) dodelio Bosnu. Iz nekog teko objanjivog razloga Ugari Bosnu tada nazivaju Ramom, a ugarski kralj nosi naziv "kralj Ugarske, Dalmacije, Hrvatske i Rame". Nejasan je razlog tome, budui da je Rama bila tek deo Bosne, a sasvim je izvesno da su Ugari drali celu Bosnu pod svojom vlau.

Bosnom su i do tada upravljali banovi, a tako je bilo i za vreme ugarske vladavine. Ko su oni bili ostaje tajna, a prvi o kojem se neto vie zna jeste ban Bori. Za celo vreme svoje vladavine bio je verni ugarski vazal i u okviru ugarske vojske ratovao je protiv Vizantije pod Branievom. Neku istaknutu ulogu u ovom ratu nije odigrao pa ni po tome nije ostao upamen. Nakon te kratkotrajne ratne avanture ban Bori se umeao u dinastike borbe u Ugarskoj, ali na slabijoj strani to ga je dovelo u sukob sa ugarskim kraljem. Rezultat te nesmotrenosti bilo je njegovo smenjivanje. Odmah potom Bosna je pala opet pod Vizantiju (1166.) i pod njenom vlau bila sve do smrti cara Manojla I Komnena (1180.).

Ostaje otvoreno pitanje da li je odmah nakon pada Bosne pod Vizantiju (1166.) bansku ast zauzeo Kulin ban. Ako je tako, odnosno ako je Vizantija bila ta koja ga je postavila na bansku ast, on je bio bez sumnje njen tienik. Ovo je samo mogunost poto nije sigurno u koje je vreme Kulin stvarno doao na vlast, tako da nije bez osnove misliti da je na vlast doao kasnije budui da se po prvi put spominje tek od 1180. godine. U to vreme u Rakoj ve due vreme vlada veliki upan Stefan Nemanja koji je bio pokoran Vizantiji ne iz ubeenja, ve iz nude. Meutim, odmah nakon smrti vizantijskog cara Manojla I, udrueni Raani, Ugari i Bosanci odlue da iskoriste trenutne smutnje oko novoga cara i provaljuju na vizantijsku teritoriju. To je inae bilo jedino ratno dejstvo Kulin bana jer je on izbegavao vojne sukobe, oslanjajui se uglavnom na ono to moe da se postigne politikom. Smrt cara Manojla donela je Bosni osloboenje od Vizantije, meutim ne za dugo jer odmah potom ponovo dolazi pod Ugarsku vlast. Sada je Kulin ban vazal ugarskog kralja Bele III.

Kulin ban je ostao u dobroj uspomeni kod naroda, a to nije udno budui da se radilo o veoma spretnom politiaru koji je umeo da bude sa svima u dobrim odnosima. "U njegovo vreme bilo je (kau) u izobilju svega blaga bojega, tako da i danas obian puk, kad ima velikog obilja, obino

kae: Vratila su se vremena Kulina bana" (Mavro Orbin). Sa porodicom velikog upana Stefana Nemanje se ak i orodio budui da se Kulinova sestra udala za Nemanjinog brata Miroslava. Dok je u Bosni, zahvaljujui Kulinu, vladao mir u Rakoj se poinjale smutnje. Tokom 1196. godine sa prestola u Rakoj se povukao Stefan Nemanja, a tokom 1200. godine je i umro. Stefan Nemanja je ostavio Raku na vladanje mlaem sinu Stefanu, ali to stariji sin Vukan nije nikako mogao da pretrpi budui da je on bio stariji i da je po dotadanjim pravilima Raka trebala pripasti njemu. Potajna netrpeljivost je uskoro prerasla u krvavi graanski rat, a Vukan je krenuo na brata Stefana. "Posle prestavljenja svetoga starca, dizae se na sve naine nanosei neprijateljstvo i zlo bratu svojemu Stefanu samodrcu, i uzimajui u pomo mnoge inoplemene narode,.."(Teodosije).

Dok se sve to deavalo u Rakoj, Kulin ban je imao problema sa bogumilskom jeresi. Ta je verska sekta uzela tolikog maha u Bosni da se papa jedno vreme razmiljao da pokrene krstaki rat i da bogumile istrebi. Mogue da ta jeres ne bi imala toliku snagu da joj vladari Bosne nisu pruali sasvim otvorenu podrku, a to nikako nije moglo ostati papi nepoznato. "Doznali smo da je nedavno splitski nadbiskup proterao iz Splita i Trogira vei broj patarena, a da je plemeniti mu Kulin ban bosanski dao onim grenicima ne samo sigurno sklonite, nego i javnu pomo i izloio njihovoj zloi svoju zemlju i sebe samoga, pa ih je astio kao katolike, ak i vie nego katolike, nazivajui ih hrianima", pie papa ugarskom kralju Emeriku. Uz to mu nareuje da se obrati Kulinu i da ovaj iz Bosne protera bogumile, a u suprotnom, ako Kulin ne poslua, da pokrene vojsku na Bosnu. Kulin je do kraja uspeo da ovaj problem rei na sebi svojstven nain. Tokom 1203. godine papska komisija je izvrila uvid u situaciju i na neki nain Kulin je uspeo da se opravda, to je za trenutak skinulo opasnost od Bosne. Nedugo potom Kulin je i umro.

Kulina je nasledio neki Stefan za koga postoje samo maglovite pretpostavke da je Kulinov sin. Od samoga poetka Stefan je imao dobre odnose sa ugarskim dvorom i tamo je esto boravio. U Bosni nije bio mnogo omiljen budui da je progonio bogumile, to govori da se na vlasti odravao iskljuivo zahvaljujui ugarskoj pomoi. U vreme njegovo banovanja u Rakoj se mnogo toga desilo. Najpre je Vukan uspeo da svrgne sa upanskog prestola svoga brata Stefana, ali samo za kratko. Veoma brzo, uspeo je Stefan (Prvovenani) da se povrati na presto i da se 1217. godine okruni kraljevskom krunom. Dok se sve to deavalo, u Bosni su bogumili toliko ojaali da je papa odluio da ovaj put stvarno pokrene krstaki rat i da tu jeres konano iskoreni. U tom okviru pokrenuo je veoma ivu diplomatsku aktivnost. Za sve to vreme o banu Stefanu nema nigde nikakvih pomena, a papa ga nigde niti hvali niti kudi. Po svemu sudei bio je gorljivi katolik, ali u Bosni se njegova re nije mnogo sluala. To je dovelo do toga da bude u Bosni omrznut i da negde oko 1332. godine (ili dve do tri godine kasnije) bude svrgnut sa vlasti. Povukao se u Usoru kod svoga sina, kneza Sibislava, gde je, najkasnije do 1336. godine, umro.

Bana Stefana nasledio je (po svemu sudei nasilno) ban Matej Ninoslav. Njega su na bansku ast uzdigli bogumili, to je pomalo udno budui da je u prvo vreme ban Ninoslav (dok jo nije postao ban) bio protivnik bogumila, verni ugarski vazal i gorljivi katolik. Papa mu pie ljubazna pisma i obraa mu se sa "Grlei te iskrenom ljubavi, tvoju osobu i tvoju zemlju Bosnu primamo pod zatitu sv. Petra i nau sa svim imanjima, koje sada pravedno dri, i utvrujemo te zatitom ovoga pisma te strogo zabranjujemo, da se bilo ko usudi da te uznemirava, dok ostane u katolikoj veri... itd." Tada poinje da se spominje i Ninoslavov roak Prijezda koji se navodno ponovo iz jeresi vratio u katoliku veru. Kako se Prijezdi nije mnogo verovalo to je morao da

Dominikancima ostavi svoga sina kao zalogu svoje iskrene namere da ostane u katolikoj veri. Budui da se Prijezda isticao progonima bogumila to je izgledalo da je postao iskreni katolik, pa je papa naredio Dominikancima da mu vrate sina. U tom momentu on jo uvek nije linost veeg formata, ali e kasnija istorija da ga upozna kao verovatnog rodonaelnika porodice Kotromani.

Ban Ninoslav je bio jedno vreme verni ugarski vazal, ali na ugarskom dvoru ga nisu ozbiljno shvatali smatrajui ga tek nekim od ugarskih dravnih slubenika. Takva poniavajua uloga je doivela svoj vrhunac kada je ugarski kralj Andrija, kao da ne postoji ban Ninoslav, poklonio Bosnu hercegu Kolomanu (1234.). Time je dovedena samostalnost Bosne u pitanje, ali i vlast bana Ninoslava. Istovremeno, to je ohrabrilo i kneza Sibislava (sina umrlog bana Stefana) da pone da navaljuje na one delove Bosne kojima je vladao Ninoslav, pokuavajui time da uzme za sebe bansku ast. Da se stvar jo vie zaplete pobrinula se crkva koja se neprestano nosila sa bogumilima, ali uz veoma slabe rezultate. elei da nekako slomi tu jeres papa je svrgnuo dotadanjeg bosanskog biskupa (bogumila po svemu sudei), a na njegovo mesto je imenovao pripadnika Dominikanskog reda, nemca Johana. U Bosni je buknulo otvoreno nezadovoljstvo jer niko nije hteo nemca za biskupa. To je bilo sasvim dovoljno da i papa Grgur IX izgubi strpljenje i da naredi da 1234. godine zapone krstaki rat. Kako je papa smatrao bana Ninoslava za glavnog krivca svih ovih dogaaja, jer se ban nije dovoljno trudio da iskoreni jeres, a da bi mu jo vie napakostio, potvrdi darovnicu ugarskog kralja Andrije po kojoj Bosna pripada hercegu Kolomanu (1235.). Rat je trajao skoro pet godina i krstai su uskoro preplavili Bosnu. U samome poetku Bosanci su se uspeno branili, a da je rat bio iscrpljujui vidi se iz toga to je novom biskupu Johanu bilo svega dosta u tolikoj meri da je traio od pape da ga razrei nove dunosti. Papa ga je pokuao ubediti piui mu: "Ako te tekoe ratne pritiu, ljubav prema Bogu, prema tvojoj dui i poverenoj ti crkvi trae od tebe, da do smrti ne bei od tvoje teke slube. Stoga te savetujemo, da odustane od molbe za ostavku i ne ostavi upravu tvoje crkve, nego da na jeretike i ostale protivnike katolike vere muki i jakom rukom udari". Izgledalo je kao da je cela Bosna protiv pape. Od bosanskih velikaa jedino je Usorski knez Sibislav bio uz krstae i zbog toga ga papa naziva ljiljanom meu trnjem. U svakom sluaju knez Sibislav nije protiv bana Ninoslava ratovao zbog verskog uverenja (poto je i tada, a i kasnije Ninoslav bio katolik, a nikada bogumil) ve iskljuivo zbog toga to je eleo za sebe bansku ast.

Ban Ninoslav je pruao od samoga poetka otpor, ali pred brojnijim krstaima nije se mogao odrati pa se sklonio negde u blizini Dubrovnika gde se sa jednog dela teritorije i dalje branio. U to vreme (1240.) imao je kontakata sa Dubrovnikom i sa njima je sklapao ugovore, to moe da znai da je jo uvek bio dovoljno moan da bi ga Dubrovnik uvaavao. Uporan otpor mu se isplatio kada da su tokom 1241. godine Tatari provalili u Ugarsku i na reci aj strano potukli Ugarsku vojsku. Izmeu ostalih tu je poginuo i bosanski duman, herceg Koloman. Kako je ugarski kralj Bela IV beao ispred Tatara, Koloman je bio mrtav, to je ban Ninoslav iskoristio povoljnu priliku i povratio celokupnu Bosnu. To mu nije bilo dovoljno pa se poeo strano svetiti svima onima koji su u proteklom ratu pruali ugarima pomo. Mislei da ni to nije dovoljno pakosti prema ugarskom kralju Beli IV, ban Ninoslav se umeao i u sukob Splita i Trogira, a na strani Splita koji se pobunio protiv kralja Bele IV. Ovaj rat je, uglavnom zahvaljujui Ninoslavljevoj vojsci, zavren uspeno za Split, ali ugarski kralj Bela IV je sve to smatrao veleizdajom. Stoga je 1244. godine pokrenuo dve armije, jednu na Split, a drugu na Ninoslava. Koliko je ratnih dejstava bilo, ne zna se, ali ostaje injenica da su i Split i ban Ninoslav odmah klonuli te sklopili mir sa Ugarskom.

I pored svega bogumilstvo se nikako nije moglo iskoreniti iz Bosne, to je navelo ugarskog kralja Belu IV i kalokog nadbiskupa da ponovo zatrae od pape Inoentija IV dozvolu za pokretanje novog krstakog rata. Ovaj put situacija je bilo ozbiljna kao nikada do tada. To je osetio i ban Ninoslav pa se stoga pismima poeo direktno obraati papi ubeujui ga da je i dalje revni katolik i da nikada nije bio bogumil. Po svemu sudei to je bila i istina, a to su papi potvrdile i komisije koje je slao u Bosnu. "Kako smo doznali, nije plemeniti gospodin Ninoslav, ban bosanski, odstupio od prave vere, nego ivi kao katolik i opsluuje hrianske propise, iako je nekada u nevolji dobio pomo i naklonost jeretika protiv svojih neprijatelja. Poto smo po nekim verodostojnim pismima, iako starim, dobili pohvalne potvrde o istoi njegove vere, nareujemo ti, da dobro upamti, da se nadasve mora imati pred oima i postii spas due, da ne ustane protiv spomenutog bana i njegove zemlje, posebno sada ...", pie papa kalokom nadbiskupu (1248.). Time je za Bosnu skinuta opasnost od novog ugarskog pohoda.

Sve to moglo bi se uslovno nazvati pobedom bana Ninoslava budui da vie nije uznemiravan. Ostatak svoga ivota on je proveo bavei se uglavnom unutranjim stvarima u Bosni. Sa susednom Rakom nikada nije bio u dobrim odnosima, a to se posebno vidi iz ugovora koje je sklapao u dva navrata sa Dubrovnikom (1240. i 1249.). U njima se on obavezuje da e pomoi Dubrovnik "ako se razratite s kraljem rakim, da vas ne dam ni va dobitek,..". U vreme sklapanja ovih ugovora u Rakoj je vladao kralj Stefan Vladislav I (ugovor iz 1240.) i kralj Stefan Uro I (ugovor iz 1249.). Nedugo nakon sklapanja ovoga drugog ugovora (1249.) umro je i ban Ninoslav.

2. Prvi Kotromanii

Nakon smrti bana Ninoslava poele su u Bosni smutnje oko njegovog naslea. Sam Ninoslav je iza sebe ostavio dovoljno potomaka i roaka, to daljih to bliih, da bi se izmeu njih mogao izabrati dostojan naslednik. Meutim, sada su se tu pojavile razliite aspiracije. Bogumili su hteli da Bosnu preuzme neko ko e njima biti naklonjen, dok su ugari eleli za bana nekoga iz njihove interesne sfere. Na kraju je u toj zbrci pobedu odneo ugarski kralj Bela IV uspevi da naturi svoga kandidata. Bio je to dalji Ninoslavov roak Prijezda o kojem je ve bilo govora. On je izgleda jedno vreme bio bogumil, ali se kasnije povratio u katoliku veru i bio ak jedan od revnijih progonitelja jeresi u Bosni. Kako mu je sin bio talac kod dominikanskih fratara, to se moe posredno izvui zakljuak da njegovo ponovno pokatoliavanje nije bili toliko dobrovoljno koliko prisilno. Jo u vreme krstakih ratova po Bosni u vremenu izmeu 1234-1239. godine pojavljuje se Prijezda sa titulom Bosanskog bana. To postavlja neka pitanja. Naime, u vremenu kada je Bosna pala pod vlast hercega Kolomana, a kako je ban Ninoslav izbegao, to se Bosna smatrala zemljom bez vladara. Mogue da je u to vreme Koloman za bana postavio svoga oveka, a to je bio upravo Prijezda. Kratko je trajalo njegovo prvo banovanje, jedva dve godine, jer se Ninoslav, nakon ugarske katastrofe na reci aj, vratio u Bosnu. Kako se on tada strano svetio ugarskim pristalicama to je sigurno i sam Prijezda bio u smrtnoj opasnosti, pa je verovatno izbegao u Ugarsku.

Ovo drugo ustolienje Prijezde za bana Bosne nije prolo bez trzavica. Ninoslavovi sinovi, smatrajui da banska ast pripada njima, pruili su otpor koji je bio toliko jak da je kralj Bela IV morao slati vojsku koja bi pomogla Prijezdi da uzme vlast. Da je bilo jakog otpora vidljivo je iz pisama koje je kralj Bela IV slao papi i u kojima se naveliko ali da ga neprijatelji pritiskaju sa

svih strana. No, na kraju je pobuna savladana, a Prijezda je preuzeo vlast. Osim Bosne, tada je savladan i Hum (1254.). Nakon svega ugarski kralj odlui da Bosnu podeli na dva dela. Od poreja gornjega Vrbasa i Bosne formirao je banovinu Bosnu gde su vladali banovi iz roda biveg bana Ninoslava. Drugi deo Bosne je sainjen od Usore i Soli gde je ugarski kralj direktno imenovao banove. To je bilo vreme formiranja banovina koje su trebale da tite granice Ugarske. Kralj Bela IV je tada pokuao i da ve postojeu Mavansku banovinu ojaa time to ju je nakon smrti svoga zeta Rostislava, koji je njome do tada upravljao, uzdigao na rang hercegovine (vojvodine) i njenom vladaru omoguio irenje uticaja na Usoru i Soli, a mogue ak i na Bosnu. Mavanska banovina je time postala veoma jaka i njenim gospodarima je omoguavala da u narednim periodima gospodare Bosnom, a ponekad Sremom i Branievom. Da je bila jaka vidi se iz toga to je herceg Bela (unuk kralja Bele IV), kao gospodar Mavanske banovine, uspeo da 1268. godine slomi napad Rakog kralja Stefana Uroa I i da ga ak u tim sukobima i zarobi.

Tokom 1270. godine umro je ugarski kralj Bela IV, a nasledio ga je sin Stevan V. U ratovima koje je tada vodio novi ugarski kralj poginuo je i Mavanski vojvoda Bela (1272.), a nedugo zatim umre i sam kralj Stevan V. Nasledio ga je desetogodinji sin Ladislav IV Kumanac (1272-1290.), dok je regenstvo vrila kraljica-majka Elizabeta. U to vreme kao Bosanski ban spominje se neki ugarski velika Stefan. To je bila pomalo udna situacija budui da je i Prijezda nosio istu titulu, ali po svemu sudei tu vlast nije i vrio na teritoriji cele Bosne i na neki nain ta mu je titula bila samo "prazna" poast bez potpune sadrine. Titulu Bosanskog bana dobijali su kasnije jo neki ugarski velikai, a meu njima i severinski ban, inae dvorski rizniar (ban Ugrin).

Ban Prijezda se oko 1287. godine povukao sa vlasti i na svom imanju u Zemljeniku provodio je svoje poslednje dane. Ne zna se ta je moglo biti uzrokom njegovog povlaenja: starost ili je bio prisiljen? Imao je tri sina: Prijezdu II, Stjepana i Vuka. Jedinu erku Katarinu udao je u hrvatsku kuu Babonia. Vlast u Bosni su podelila njegova dva sina i to tako da je Stjepan vladao u istonom delu Bosne dok je Prijezda II vladao u zapadnom delu. Po svemu sudei bansku su ast delili, a to se vidi iz jednog papinog pisma gde se on obraa "plemenitim muevima Stjepanu i Prijezdi, banovima Bosne".

U Ugarskoj su se tada deavala velika unutranja previranja koja su imala kasnijeg odraza i na Bosnu. Kralj Ladislav IV je odjednom poeo da vri reorganizaciju u dravi pa je tako Mavu, Usoru i Soli poverio svojoj majci Elizabeti (Jelisaveti) nazivajui je "vojvotkinjom mavansko-bosanskom" (1280.). U to vreme ponovo se pojavio problem bogumila u Bosni, ali kako kralj nije imao mnogo volje da se njima bavi to se sve zavrilo na dopisivanju sa papom.

Tokom 1284. godine kralj Ladislav IV oduzima majci Elizabeti upravu nad Mavanskom banovinom i preputa je muu svoje sestre Kataline, bivem Rakom kralju, Stefanu Dragutinu. Sada je eks Raki kralj vladao nad Mavom sa Beogradom, Usorom i Soli, ali i nad nekim srpskim zemljama nosei naziv "sremski kralj": "i ustavi ode u oblast drave svoje, u zemlju zvanu Mava, koju mu je dao tast njegov kralj ugarski. Tamo doavi sa enom svojom blagoastivom kraljicom Katelinom i sa jednim delom vlastele svoje,..." (Danilo Drugi). Samim tim dobio je odluujui uticaj nad onim delom Bosne kojim su vladali ban Prijezde I, a kasnije i njegovi sinovi. Za razliku od svojih prethodnika Dragutin je bio veoma revnostan u prekrtavanju bogumila. "Mnoge od jeretika bosanske zemlje obrati u hriansku veru i krsti ih" (Danilo Drugi). Taj njegov rad na prekrtavanju bogumila nije bio praen nasiljem, tako da nije

poznato da ih je on progonio. "Njegovom blagodau koja sve daje, doe u tu zemlju da je prosveti, i da narod, koji je bio u tami i mraku neznanja, po uenju boanskoga pisma privede ka svetlosti spasonosnoga ivota" (Danilo Drugi). Negde tokom 1291. godine preao je i sam u katoliku veru.

Kako su Dragutin i ban Prijezda I bili smotreni politiari to su ubrzo uvideli da im je jedini nain za opstanak zajednika saradnja. Ta se saradnja ubrzo zavrila rodbinskim vezama tako to je Prijezdin sin, Stjepan I oenio Dragutinovu erku Jelisavetu (1284.). Ova rodbinska veza sigurno da je daleko vie godila Stjepanu I negoli Dragutinu. Zahvaljujui ovoj enidbi doao je Stjepan I u najblie rodbinske veze preko tate Kataline (erka ugarskog kralja Bele IV) sa ugarskom kraljevskom kuom, ali i sa napuljskom kraljevskom kuom budui da je Belina druga erka, Marija, bila udata za napuljskog kralja Karla II. Te su se rodbinske veze jo vie razgranale kada je druga Dragutinova erka, Uroica (Ursa) udata za monog hrvatskog bana Pavla I ubia. Naravno, tu je bila i rodbinska veza sa kraljevskom kuom Nemanjia, preko tasta Dragutina. Ove rodbinske veze kasnije e da imaju velikog udela u unutranjim previranjima u Ugarskoj, ali i mnogo kasnije kada se Tvrtko I bude krunisao za kralja.

Dakle, bila je tu itava zbrka rodbinskih veza sa Arpadoviima, Anuvincima, ubiima i Nemanjiima. To je svakako razlog za kasnije legende o poreklu porodice Kotromani i o njihovom prezimenu. Najpoznatija legenda je ona koju prezentira Mavro Orbin. Po njemu, nakon smrti Kulin bana, ugarski kralj je u Bosnu poslao jednog svog velikaa, poreklom Nemca, koji je imao zadatak da Bosnu zauzme. On se zvao Kotroman, a kako je bio vet ratnik to je uspeo veoma lako da obavi zadatak. Za nagradu, kralj ga je postavio Bosanskim banom. "Sada, kad je umro pomenuti Kulin ban, kralj koji je u to vreme bio u Ugarskoj odlui, iz ranije navedenih razloga, da zauzme Bosansko Kraljevstvo. Zbog toga je poslao s vojskom jednog svog velikaa po imenu Kotroman Nemac, na glasu ratnika. Kad je Kotroman doao u Bosnu i naao je bez gospodara, lako ju je zauzeo. Da bi ga za to nagradio, kralj ga je imenovao banom Bosne i hteo da se njegovi potomci veno smenjuju na tom poloaju. Poto je porodica Kotromana tokom vremena dobila veliko potomstvo, svi su se po Kotromanu nazivali Kotromanii" (Mavro Orbin). Da je legenda uhvatila korena vidi se iz nekih Dubrovakih pisama gde se ban naziva "Cotrumano Goto". Danas se misli da Kotromanii nisu stranog porekla i da potiu iz neke bosanske plemike kue, a da je ban Prijezda I tek jedan od njenih pripadnika, nikako utemeljiva ove dinastije. To delimino potvruje i Mavro Orbin kada navodi da je: "njihova porodica gotovo uvek vladala u Bosni. Nekad su to bili banovi, a nekad kneevi".

Od enidbe sa Dragutinovom erkom potpao je ban Stjepan I pod njegov uticaj i mnoge stvari koje je inio bile su plod Dragutinove volje. Da to nije moglo uvek izai na dobro mogao se uveriti nakon smrti ugarskog kralja Ladislava 1290. godine. Kako kralj iza sebe nije ostavio dece to se postavilo pitanje naslednika ugarskog prestola. Veoma brzo nakon Ladislavljeve smrti krunisan je za kralja njegov blizak srodnik Andrija III Mleanin. Meutim, kako je imao jaku opoziciju to su odmah poele i smutnje. Kao najopasniji protivnik pojavio se napuljski kralj Karlo II (pripadnik Anujske dinastije), mu Marije, inae sestre kralja Ladislava, koji je za svoga sina Karla Martela zatraio ugarski presto Arpadovia. Ova je stranka bila veoma jaka pa je na kraju papa Nikola IV krunisao Karla Martela za ugarskog kralja. Uz ovu stranu tada su pristupili i najjai hrvatski velikai, Bribirski knezovi ubii. U to vreme ovu kuu su sainjavala tri brata: Pavle I, Juraj i Mladen. Kako je Dragutinova erka Ursula (Ursa) bila udata za Pavla

ubia to je sasvim razumljivo da su Dragutin i zet mu, ban Stjepan I Kotromani, pristupili odmah uz ovu stranku.

U tim politikim igrama Karlo Martel im je, ne bi li ih zadrao i dalje kao pristalice, svojim poveljama razdelio dobar deo Hrvatske i Bosne. Da li su ubii dobili uz Hrvatsku i Bosnu, teko je rei, ali se zna da je Dragutinov sin, Vladislav, dobio skoro celu Slavoniju. Izgledalo je da ova stranka ima velike anse, ali tada iznenada umre Karlo Martel (1295.). Meutim, napuljska kraljica Marija doe na ideju da na ugarski presto zasedne sin Karla Martela koji se zvao Karlo Robert (njen unuk). U tom njenom naumu iz sve snage ju je pomagao i papa Bonifacije VIII koji je ak Karla Roberta, tada tek dvanaestogodinjeg deaka, proglasio za ugarskog kralja (1297.).

Porodica ubi, imajui pod svojom vlau Hrvatsku proirivala je svoj uticaj elei da i Bosnu podvede pod svoju vlast. Poetkom 1299. godine Pavle ubi se naziva "gospodarom Bosne" (dominus Bosne), a u skladu sa tim, svome bratu Mladenu I dodelio je titulu bana Bosne. Od tada su oni celu Bosnu drali pod svojom kontrolom izuzev jednog dela koji se naziva Donji Krajevi i koje je drao knez Hrvatin Stjepani. Kako je knez Hrvatin bio odan ubiima to su oni izvrili pritisak na napuljskog kralja Karla II Roberta da mu izda povelju kojom potvruje njegovu vladavinu. "Imajui u vidu na istou vernosti, a i na druge korisne i primljene slube to su knez Hrvatin i njegovi sinovi i braa, roaci plemenitih Pavla, bana Hrvata, a i brae njegove Jurja i Mladena, knezova dalmatinskih gradova, ljubljeni i verni nai, nama inili i sada jo ine u poslu Kraljevstva Ugarske, potvrujemo reenome Hrvatinu, sinovima i brai njegovoj Donje krajeve zemlje bosanske koje sada dre i poseduju".

Sredinom 1300. godine uspeo je Pavle ubi da Karla II Roberta dovede u Split, a onda kroz Hrvatsku u Zagreb. Sada se ve spremao rat jer Andrija III Mleanin nije imao nameru da tek tako prepusti krunu. Meutim, iz nepoznatog razloga u sred priprema za rat umre kralj Andrija III. Iako je ostao bez glavnog protivnika Karlo Robert je imao mnotvo protivnika u Ugarskoj pa je sve do 1309. godine morao da vodi borbe sa njima.

Dok se sve to deavalo Mladen ubi je pokuavao da celokupnu Bosnu stavi pod svoju kontrolu. Naravno da sve ovo ban Stjepan I Kotromani nije mirno posmatrao i orujem se suprotstavio ovim aspiracijama ubia. No, bio je beznadeno slabiji i do 1302. godine Mladen ubi je postigao dovoljno uspeha da stavi skoro celu Bosnu pod svoju kontrolu. Stjepan I Kotromani ipak nije bio poraen i odravao se na jednom manjem delu Bosne. U to vreme tast Dragutin mu nije mogao mnogo pomoi budui da se i sam teko upleo u borbe sa svojim bratom, Rakim kraljem Milutinom, u borbi oko nasledstva u Rakoj. Upravo u tim danima zaigrao je Dragutin Nemanji veliku igru pokuavajui da svoga sina Vladimira progura na Ugarski presto. Kako je Vladislav bio oenjen Konstancom Morosini, koja je bila u rodu sa pokojnim kraljem Andrijom III, to je i Vladislav imao isto onoliko prava na ugarski presto kao i Karlo Robert. To je bio jo jedan razlog zbog kojeg nije mogao da pomogne svome zetu. Ipak i pored toga ban Stjepan I Kotromani se drao sasvim dobro, a kada se rat pretvorio u verski jer je Mladen ubi nasrnuo na bogumile, ovi svi listom preu na stranu Stjepana I Kotromania. Takva Mladenova neopreznost kotala ga je i ivota jer ga u jednom sukobu bogumili ubiju (1304). Nasledio ga je sin Mladen II ubi, ali on nije bio linost formata svoga oca. Tek uz

pomo vojske koju mu je poslao Pavle ubi uspeo je da slomi poslednji otpor. Od 1305. godine naziva se Pavle ubi "gospodarem itave Bosne".

No ni trijumf Pavla ubi ne traje dugo jer i on 1312. godine umire. Ve razoarani ban Stjepan I Kotromani je umro neto prije 1314. godine, dakle skoro istovremeno kada i njegov ljuti protivnik. Iza sebe je ostavio tri sina: Stjepana, Vladislava i Ninoslava. U to vreme niko od njih nije boravio u Bosni, budui da su se morali pred navalom ubia, ali po svemu sudei i unutranjeg nezadovoljstva, skloniti u Dubrovnik. "Kada je, dakle, posle smrti pomenutog bana Stjepana njegov najstariji sin Stjepan, saglasno sa svojom braom, hteo preuzeti upravu u Bosni, ustali su protiv njega svi najistaknutiji velikai toga kraljevstva i nisu ga prihvatili. Na ovo ih nije navelo nita drugo sem to to su videli da su on i njegova braa veoma pametni i vezani izmeu sebe, pa su se jako pobojali da ne bi kojim putem unitili slobodu i ukinuli zakone Bosne. Kad je Stjepan video razjarenost velikaa, smatrao je da je u tom asu najpametnije da im popusti i da se prilagodi vremenu, te da eka da mu bog poalje neku drugu priliku da povrati oinsku dravu. Zato se povukao sa svojom majkom Jelisavetom u Dubrovnik" (Mavro Orbin).

Za to vreme Mladen II ubi, koji se sada nazivao "Mladen, knez Zadra, princip Dalmacije i drugi ban Bosanski", nikako nije uspevao da odri svoju vlast na svim onim teritorijama koje je nasledio od Pavla ubia. Najpre mu je iz ruku iskliznuo Zadar koji se 1313. godine prepustio Veneciji. To kao da je bio znak za sve nezadovoljnike da se pobune protiv njegove vladavine. U retrospektivi gledano, upravo je pad Zadra bio uvod i u konani slom moi Mladena II ubia. Nekako su svi tada bili u ljutim nevoljama. Dok je kua ubia naletala na sve vie neprijatelja, Kotromanii su doiveli gubitak budui da im je ban Stjepan I Kotromani umro (1314.), a umro je i njegov dotadanji stalni zatitnik "Sremski kralj", Dragutin Nemanji. "Bi prestavljenje ovoga preblaenoga meseca marta dvadeset drugi dan, tree nedelje svete etrdesetnice u petak, u as deveti i tako se razioe svako svojoj kui, slavei i Sina i sv. Duha, sada i uvek i na vekove vekova. Amin" (Danilo Drugi). Smrt Dragutinova je bila znak za njegovog brata, Rakog kralja Milutina da sa svojim trupama ue u Mavu i zauzme je za sebe, a da Dragutinovog sina Vladislava baci u tamnicu. Osim toga, pokuao je Milutin, da zauzme i Hum, ali tu je naleteo na bana Mladena II ubia, koji je takoe mislio da Hum pripada njemu. To se do kraja izrodilo u oruane sukobe, a vojna dejstva su se odvijala u blizini Dubrovnika. Samo vojevanje je ilo jako loe po Mladena II ubia pa je do kraja morao pristati da se izmiri sa Rakim kraljem Milutinom i da mu svoga brata, Grgura ubia, poalje kao taoca. Grgura ubia i ostale taoce poslao je kralj Milutin u Dubrovnik i tu su oni boravili sve dok Mladen II ubi nije ispunio ono to je bilo ugovoreno.

3. Stjepan II Kotromani (1314-1353)

Kako se sve dotadanje ratovanje Mladena ubia pretvorilo u stalne poraze, to su u Bosni osetili dobru priliku da se konano otarase omrznutog bana. Osim toga, bogumili su ponovo podigli glavu, a da je njihov bunt bila ozbiljna stvar, vidi se iz pisma koje papa upuuje Mladenu i u kojem kae: "Iz verodostojnog smo izvora sa bolom u dui saznali da je Bosna zbog nemara vladara zapala u takve tekoe da su tamo zaputene crkve, iskorenilo se svetenstvo, Hristove svetinje su izloene podsmehu, ne potuje se krst, nema priesti, a u nekim krajevima se ne zna ni za krtenje". U daljnjem tekstu pisma, papa vri pritisak na Mladena II ubia da neto preduzme po tom pitanju. No, bilo je to lako rei, ali ta je mogao stvarno uraditi budui da se i on sam

nalazio u tekom poloaju? Najpre se upetljao u sukobe oko Huma sa Rakim kraljem, vlastela mu se po Hrvatskoj bunila, Bosna je puna buntovnih bogumila, a on sam nije mogao na sve strane. I tada dolazi na jednu pomalo udnu ideju. Doseti se da u Dubrovniku borave sinovi i supruga pokojnog bana Stjepana I Kotromania i doe na ideju da ih iskoristi. Osim toga, mogao je sasvim jasno videti da bogumili upravo najstarijeg sina Stjepana I, koji se zvao takoe Stjepan (II), priznaju za Bosanskog bana, smatrajui da po redu naslea njega pripada banska ast. Za Bosance Mladen II ubi nikada nije bio ban kojeg bi oni priznavali i smatrali su ga oduvek samo uzurpatorom.

Stoga smisli Mladen da na banski presto povrati Kotromanie, odnosno Stjepana II, ali da ga dri pod svojom kontrolom. Stupio je u vezu sa njima, a oni su izgleda pristali na one uslove koje im je Mladen ponudio, pa su uz njegovu pomo uspeli da se povrate u Bosnu. Pomalo udna situacija da Mladen II ubi, do tada ljuti protivnik Kotromania, sada odjednom postaje njihov zatitnik. Pa ak i vie od toga. elei da bana Stjepana II dri u potpunosti pod svojom kontrolom i da uz njegovu pomo konano skri bogumile doe na ideju da ga oeni sa jednom princezom iz porodice grofa Ortenburkog koji je vladao u Korukoj. Radilo se o poznatoj porodici pa ni Stjepan II nije imao nita protiv da se enidbom orodi sa njima. Meutim, tu se sada pojavila prepreka budui da su Kotromanii po nekim linijama bili u bliskom srodstvu sa ovom kuom pa je to mogla biti smetnja ovome braku. Kako je Stjepanu II bilo stalo do ovoga braka to je zatraio od Mladena da pokua da ubedi papu da dozvoli njegovo sklapanje. Papa je rado pristao i dozvolio ovaj brak imajui pred oima prvenstveno politiki cilj. eleo je da ovim svojim potezom pridobije Stjepana II Kotromania u borbama za iskorenjivanje bogumila. Stoga mu direktno pie i obraa mu s kao "dragom sinu plemenitom vladaru Stjepanu, sinu pokojnog Stjepana bana bosanskoga". Dozvola je dobijena, ali se ne zna da li je brak realizovan.

Dovevi Stjepana II Kotromania u Bosnu, Mladen II ubi je odahnuo i skoro u potpunosti digao ruke od ove banovine. U Hrvatskoj je imao prea posla poto se odmetnuo ibenik (1319.), a odmah zatim i Trogir. Plaei se Mladenove osvete oba ova grada su se tokom 1322. godine prepustila Veneciji koja je i do tada uveliko pravile spletke i podbunjivala sve i svakoga protiv Mladena. On sam nije gubio vreme ve je sa vojskom banuo pod oba grada, ali ih nije mogao osvojiti, ve se morao zadovoljiti samo time da okolna polja popali a vinograde i vonjake isee. Ipak nije odustajao. U prolee 1322. godine sakupi Mladen II sabor hrvatskih knezova pokuavajui da ih pridobije za zajedniku akciju na ibenik i Trogir. Meutim, to su hrvatski kneevi odluno odbili, a Mladen, izgubivi ivce, sve ih optui za izdaju, ali i za to da su zaverili da ga ubiju. Ni oni se njemu nisu ostali duni, a ionako su bili siti njegove samovolje. Tako se raziu u svai, a rezultat cele ove guve je bio da se sada kneevi stvarno urote protiv Mladena.

U svim ovim deavanjima primetna je i uloga Stjepana II Kotromania. On sam je bio suvie slab da bi bilo ta mogao samostalno preduzimati, ali u okviru neke koalicije njegova snaga je bila ipak za respekt. Stoga je trebalo izabrati pravog partnera, a tu je Stjepan II bio veoma vet. Odmah mu je bilo jasno da su ubii unapred osueni na neuspeh. Ugarski kralj Karlo Robert je budno pratio ove sukobe meu hrvatskom vlastelom i imao je svoje sopstvene planove. injenica je da svoj dolazak na vlast imao da zahvali upravo porodici ubi, ali isto tako je bila injenica i to da su oni koristei taj svoj poloaj toliko ojaali da su mogli da ugroze i njegovu vlast. Stoga je mislio da je ova idealna prilika da ih konano skri. Karlo Robert je i do toga momenta uspeo

da uniti nekoliko jaih plemikih porodica u Hrvatskoj (porodica Gizing, Matija ak) i bilo je jasno da i ubii moraju doi na red. U ovom sukobu izmeu Mladena II i hrvatskih kneeva on se nije dugo kolebao oko toga kome da prui podrku jer je konano dobio priliku da slomi ubie i to nikako nije eleo da propusti pa je odmah stupio u dejstvo. Krajem 1321. godine on postepeno izoluje banovinu Hrvatsku kojom je vladao Mladen II i to tako to su Ivan Babonei, Slavonski ban i ban Bosne, Stjepan II Kotromani, dobili zadatak da na granici prema banovini Hrvatskoj pojaaju vojne odrede ne bi li onim hrvatskim velikaima koji se bune protiv Mladena II mogli priskoiti u pomo.

Time je ban Stjepan II Kotromani doao pod direktnu komandu Ugarskog kralja. U tome momentu to mu je sasvim odgovaralo jer se time otresao vlasti Mladena II ubia i ojaao svoju vlast u Bosni. To to mu je Mladen II bio jedno vreme zatitnik i bio taj koji ga je doveo za bana u Bosnu, nije mu mnogo smetalo da sada slui Mladenu na propast. Raunica kojom se on upravljao bila je veoma jasna. Ugarski kralj Karlo Robert je bio sigurno najmoniji od svih onih kojima bi se Stjepan mogao eventualno prikloniti. S druge strane, suvie veliko naslanjanje na neku od porodica u Hrvatskoj donosilo mu je mnogo nesigurnosti. Hrvatska je bila suvie blizu da bi on stvarno mogao biti nezavistan od svojih eventualnih hrvatskih zatitnika jer bi oni mogli svakodnevno da mu se meaju u unutranje poslove Bosne. Ugarska je bila mnogo dalje i bilo je sigurno da Karlo Robert nee imati ba suvie mnogo vremena i uvida u ono to se deava u Bosni i zadovoljie se samo sa tradicionalnim vazalskim obavezama. Time bi Stjepan II Kotromani dobio skoro potpunu nezavisnost u svojim delovanjima po Bosni, a to je jo vanije, velika previranja koja e uskoro da potresu Hrvatsku i koja su se sasvim jasno nazirala, nee imati odluujui uticaj na situaciju u Bosni. Osim toga to mu je prualo priliku da se i on sam umea u unutranje stvari Hrvatske i da igra jednu od znaajnijih uloga. Ovde je Stjepan II Kotromani do krajnosti bio pragmatian politiar koji sasvim jasno vidi realnost i ne pati od bilo kakvih ideja koje bi se mogle nazvati idealistikim, poput zahvalnosti Mladenu II itd., i koje samo mogu da zasmetaju politiarima u njihovim aktivnostima.

Uskoro su poeli i oruani sukobi izmeu Mladena II ubia i pobunjenih hrvatskih velikaa, a kulminirali su odluujuom bitkom tokom 1322. godine u okolini grada Skradina, gde je bilo Mladenovo sedite. Kako je ovu bitku izgubio, a time i rat, Mladenu II je jedino ostalo da se zatvori u Klis i da oekuje ugarskog kralja Karla Roberta koji je najavio svoj dolazak. Mladen je naivno verovao da e mu kralj, imajui u vidu svu onu silnu pomo koju mu je nekada pruila porodica ubia, pomoi da sauva bansku ast. Kralj je stvarno doao i smestio se u Knin iz kojeg je pozvao Mladena da doe. Ovaj je doao, ali odmah je bio zasunjen i odveden negde u Ugarsku gde je u tamnici i umro. U celini gledavi Mladen II je dobro i proao budui da je postojala opasnost da ga ugarski kralj jo tu u Kninu likvidira, ali se izgleda predomislio videvi one silne poklone koje mu je Mladen II doneo. ivot mu je oproten, ali ne i poloaj.

Dok se sve to deavalo po Hrvatskoj, Mavanska banovina je postala poprite sukoba izmeu Ugarskog kralja Karla Roberta i Rakog kralja Milutina. Kako je Milutin tri godine ranije uzeo pod svoju vlast ovu oblast, smatrajui da mu pripada nakon smrti brata Dragutina, to je Ugarski kralj odluio da sa orujem raisti sva sporna pitanja sa Milutinom. Tokom 1319. godine pokrenuo je vojsku i udario na Mavu. Ugarska vojska je prela Savu i zauzela grad Mavu. Tu se nije zaustavila ve je nastavila da prodire dolinom Kolubare, a kada je dostigla odreenu liniju, ugarski kralj Karlo Robert, smatrajui da je postigao ono to je eleo, zaustavi daljnje

napredovanje. No, kako su Srbi odmah povratili sve one teritorije koje su izgubili (misli se samo na teritorije do reke Save), to je 1320. godine pohod ponovljen i ponovo su Ugari uzeli grad Mavu. Time je Mavanska banovina dola pod direktnu vlast ugarskog kralja, a za njenog prvog bana imenovan je Pavle Gorjanski. Da bi ova banovina bila dovoljno jaka da se odupre navali iz Rake, a ona se oekivala, pripojene su joj i Sremska, Vukovarska i Bodroka upanija. Do kraja se to pokazalo kao suvino budui da iz Srbije nije doao protivudar poto je kralj Milutin 29. oktobra 1321. godine umro.

Nakon svega ovoga prve godine vladanja bana Stjepana II prolaze u relativnom miru i on je uglavnom zauzet sa uvrivanjem svoga unutranjeg poloaja u Bosni. Najbolje sredstvo za sticanje prijatelja on je video u deljenju raznoraznih privilegija lokalnom plemstvu. Tako je prva isprava koja je poznata, a koja potie od njega, ona u kojoj on knezu Vukoslavu daje na poklon neke upe (1322.). U ovoj ispravi on sebe naziva "po milosti boijoj gospodin vsim zemljam bosanskim i Soli i Usori i Dolnim Krajem i Hlemske zemlje gospodin..". Interesantno je da uz svoje ime kao ravnopravnog vladaoca navodi i svoga brata Vladislava nazivajui ga sa "brat moj knez Vladislav". Po svemu sudei Bosnom je upravljala zajedno porodica Kotromania, a najistaknutije mesto u tom porodinom savetu je imao Stjepan II. "Kako su, meutim, Stjepana smatrali pametnijim od druge brae, on je uz saglasnost svih velikaa preuzeo upravljanje nad tim kraljevstvom, pa mu je dodeljena titula bana" (Mavro Orbin).

Stjepan II Kotromani se pokazao kao veoma sposoban politiar uspevi za relativno kratko vreme da Bosnu stavi pod svoju kontrolu i nije poznato da je imao nekih ozbiljnijih otpora u tim nastojanjima. Da je bio veoma pragmatian vidi se i iz toga to je umeo da odrava dobre odnose sa papom, ali jo i vie sa bogumilskom crkvom koja je sve do tada bila tako estoko proganjana. Zarad vlasti on se nije ni jednoga momenta dvoumio u pogledu saradnje sa njima, ne krijui nikada da im daje mogunost da uestvuju u najpoverljivijim dravnim poslovima. Posebno je upeatljiva isprava iz 1323. godine u kojoj ban Stjepan II potvruje knezu Vukoslavu ve dati poklon i pri ijem sastavljanju se kao svedoci navode elnici bogumilske crkve (djed, gost i starac) : "pred djedom velikim Radoslavom i pred gostem velikim Radoslavom i pred starcem Radomirom i unborom i Vikom i pred vsom crkvom i pred Bosnom".

Godine 1323. ban Stjepan II Kotromani se i oenio, mada bi bilo pravilnije rei da je bio oenjen, poto je u tom poslu njegova volja i elja bila tek sporedna. Ugarski kralj Karlo Robert, znajui da je Stjepanovo politiko uverenje veoma labavo i oslonjeno uglavnom na trenutnu korist, nije se mnogo zavaravao oko podrke koju je trenutno imao od njega. elei da ga na neki nain vie vee za sebe i svoje interese, predloio je Stjepanu II da ga oeni jednom daljom roakom svoje ene. Radilo se o Jelisaveti, erci Kujavskog vojvode Kazimira. Naravno, Stjepanu II nije na pamet palo da ovakvu ponudu odbije. S jedne strane to nije smeo, dok opet s druge strane, prijala mu je misao da se orodi sa ugarskom kraljevskom kuom koja mu je jedina mogla pruiti podrku u narednim previranjima koja su nailazila. Mogue da je Stjepan II sa ovom enidbom imao i opipljivije materijalne koristi budui da se u nekim poveljama on spominje i kao gospodar nad severnim bosanskim oblastima koje su ranije drali kralj Dragutin i Mladen II ubi i koje nikada do tada nisu ulazile u domen bosanskog bana. To navodi na pomisao da je nakon enidbe on od ugarskog kralja Karla Roberta dobio ove oblasti kao nagradu, odnosno kao enidbeni poklon. To je bio Stjepanov, po svemu sudei, ve trei brak. Ve je navoeno da su voeni pregovori oko njegove enidbe sa erkom Majnharda Ortenburkog i

nema razloga sumnjati da je taj brak do kraja i ostvaren, tim vie to je i papa na njega dao odobrenje. Nakon te enidbe, pominje se kao Stjepanova ena i erka bugarskog cara, to moe da znai da se on tada i po drugi put oenio. Kakva je sudbina ovih prethodnih ena, nije poznato. Iz ovih brakova, koliko je poznato imao je samo troje dece i to sina Vuka i erke Katarinu i Jelisavetu.

Dok se Stjepan II u Bosni postepeno uvrivao, u Hrvatskoj su nakon pada Mladena II ubia nastavljena previranja. Postavilo se pitanje ko bi mogao da nasledi Mladena II ubia. Kandidata je bilo vie, a kao najozbiljniji se toga momenta pokazao knez Nelipac. Dodue, kralj Karlo Robert je za novoga bana postavio Ivana Baboneia, meutim u novom rasporedu snaga on nije znaio mnogo i malo je bilo onih koji su ga priznali. Uskoro je najjai velika u Hrvatskoj, knez Nelipac, odmah nakon kraljevog odlaska iz Hrvatske isterao kraljevsku posadu iz Knina i sam useo u njega. U to vreme je on bio veoma jak budui da su mu i, tada veoma ogoreni, ubii pruali sasvim otvorenu podrku. O tim dogaajima pie trogirski knez: "Novina nekih nemam da piem, nego samo to da ban Ivan Babonei jo nije doao u Hrvatsku. Knezovi ura, Pavle i Grgur, braa nekadanjeg bana Mladena, zajedno sa knezom Nelipcem dre grad Knin, nee da im navedeni ban doe u banovinu Hrvatsku. Drugi opet hoe, i zato mislim da e doi do razdora meu njima". To je sada ve liilo na potpuno otkazivanje poslunosti ugarskom kralju, a to naravno nije moglo proi bez njegove reakcije.

Tokom 1323. godine kralj Karlo Robert je smenio bana Ivana Baboneia jer je bilo oigledno da ovaj nee biti u stanju da umiri Hrvatsku. Taj zadatak je poverio slavonskom banu Nikoli Omodejevu, a istovremeno je naredio i Bosanskom banu Stjepanu II Kotromaniu da ovome prui svaku pomo. Ni vojna ekspedicija novoga bana nije imala nekog posebnog uspeha, ali ono to se nije uspelo orujem dobijeno je spletkom. Meu pobunjenim hrvatskim velikaima uskoro je dolo do razdora. Odjednom se prema knezu Nelipcu suprotstavila stranka u kojoj su bili ura II ubi (brat biveg bana Mladena II), zatim Krki kneevi (Frankopani), grad Zadar i konano, Bosanski ban Stjepan II Kotromani. Iako je sve donedavno pomagao kralja da se srui vlast kue ubia, sada je ban Stjepan II pomagao da se vlast te porodice povrati. Sve se to vrlo brzo pretvorilo u rat, kada su se dve stranke vojno sudarile kod slapova Krke (leto 1324.). Ban Stjepan II Kotromani pruio je u ovoj bitci znaajnu vojnu pomo stranci ubia, ali sam nije uestvovao u borbama. Moda je to bila i srea za njega jer je stranka ubia doivela masakr pod Kninom, ak u tolikoj meri da je i voa stranke ura II ubi pao knezu Nelipcu u zarobljenitvo.

Iako krajnje problematian kada je u pitanju vernost, ovaj put ban Stjepan II Kotromani se pokazao kao veran saveznik uri II ubiu. elei da uru II oslobodi zarobljenitva ban Stjepan II je nastavio sa vojnim dejstvima, ali uspeh je bio polovian. Najpre mu je knez Nelipac oteo grad Visu, ali neto kasnije ban je uspeo da ga povrati i to uglavnom zahvaljujui pomoi kneza Vuka Vukoslavia. Iako tek relativni, ovi uspesi strano su ohrabrili Stjepana II i on nastavlja sa ratnim dejstvima protiv protivnika stranke ubia. Meta su mu sada bili trogirski trgovci budui da je grad Trogir bio u okviru stranke kneza Nelipca. Nekoliko trgovakih karavana iz Trogira je bilo opljakano i do kraja je ovaj grad morao da se ponizno obrati banu Stjepanu II obraajui mu se sa "uzvienom i monom gospodinu Stjepanu slobodnom vladaru i gospodaru Bosne, Usore i Soli i mnogih drugih mesta i knezu Humske zemlje". Nakon toga doao je i sukob sa Dubrovnikom, ali tu nije bilo vojnih sudara ve uglavnom nekih okapanja oko

trgovakih povlastica. Tu se ban Stjepan II pokazao kao veoma nezgodan pregovara i Dubrovaka diplomatija nikako nije uspevala da postigne kod njega ono to eli. Tek nakon munih pregovora sklopljen je sporazum (1326.).

Uvidevi da u Hrvatskoj jo uvek nije nita postigao i da kneza Nelipca nije ni malo oslabio, odluio se kralj Karlo Robert da smeni bana Omodejeva i da na njegovo mesto imenuje novoga. Izbor je pao na Mikca Mihaljevia, jednog od najpoverljivijih kraljevih ljudi. U leto 1325. godine uao je sa svojom vojskom ban Mikac u Hrvatsku. U okviru njegove vojske bili su i vojni odredi koje je poslao ban Stjepan II Kotromani. "Godine 1326. zauze ban Mikac gradove sinova Baboneia, a onda ue u Hrvatsku, gde mu se pridruie Stjepan ban bosanski sa svojom vojskom...." (Miha Madijev). Uspeh i ove vojne ekspedicije je bio veoma slab pa je ban Mikac ubrzo odustao od svega i povukao se u Ugarsku. "No napokon videi da ne moe izvesti svoje namere u pogledu gradova u Hrvatskoj, vrati se u Ugarsku svome kralju, ostavivi neto od svoje vojske u Bihau" (Miha Madijev).

Iako je ova akcija za ugarskog kralja predstavljala neuspeh, situacija je bila sasvim drugaija za bana Stjepana II koji je umeo da za sebe izvue maksimalnu korist. On je pomagao bana Mikca, ali je imao i nekih ratnih akcija za svoj sopstveni raun. Tako je uspeo da svoju vlast proiri na krajeve izmeu Cetine i Neretve koji su se nazivali Krajinom. Po svemu sudei iz toga vremena potie i njegova vlast nad Zavrjem, oblast koju sainjavaju Livanjsko, Duvanjsko i Glamoko polje. Dok se sve ovo deavalo, u Rakoj se nakon smrti kralja Milutina na vlasti uvrstio njegov sin Stefan (kralj Deanski). Negde s prolea 1324. godine bile su zavrene borbe izmeu Dragutinovog sina Vladislava i Stefana (Deanskog). Kako je ban Stjepan II aktivno ratovao po Hrvatskoj to nije imao mogunosti da u veoj meri iskoristi ovaj period unutranjih smutnji u Rakoj. Meutim, tu su priliku iskoristila braa Branivojevi koja su od vremena kralja Milutina drala Hum. Iako su bili formalno pod vlau srpskog kralja, u sutini su bili potpuno nezavisni pa su se tako i ponaali. Kako se Hum nalazio u neposrednoj blizini Dubrovnika, to je bila razumljiva zainteresovanost Republike za tu oblast. Stoga ne iznenauje to to su ban Stjepan II i Dubrovnik veoma brzo nali zajedniki interes u tome da se napadnu Branivojevii pa je sklopljen i savez. Do 1326. godine sudbina sva etiri Branivojevia je bila zapeaena. Srpski kralj Stefan Deanski nije ni razmiljao o tome da im prui vojnu pomo, smatrajui Branivojevie odmetnicima, pa je ban Stjepan II uspeo da stavi pod svoju vlast Hum i da se nazove "gospodar humski". "Ovakvim svojim postupkom postao je veoma jak i strah i trepet za sve svoje podanike. Meu njima su bili sinovi humskog vlastelina Branivoja, koji su bili zauzeli Hum i tamo vrili velika nasilja. Poto Stjepan to nije mogao trpeti, sakupio je vojsku, zarobio dva Branivojeva sina i pogubio ih. I tako je orujem osvojio tu oblast i zadrao je u svojoj vlasti za celoga ivota, a posle njega drao je njegov sinovac Tvrtko, koji ga je nasledio" (Mavro Orbin). Ovim osvajanjem Bosna je u svoj okvir stavila deo primorja od Dubrovnika pa sve do Neretve, a onda od Neretve do Omia na uu Cetine.

Braa Branivojevi su u tim sukobima doivela veoma lou sudbinu. Bosanski ban Stjepan II je ubio dvojicu, a trei je pobegao kod kralja Stefana Deanskog. Tu je od njega traio vojnu pomo ne bi li ponovo povratio Hum. Meutim, kralj je dobro pamtio to da su se ova braa otcepila od njegove vlasti pa je ljutito reagovao. "Vi ste se, dok ste bili etiri brata i dok vam je sve polazilo za rukom, uzoholili, te vam nije padalo na pamet da doete k meni; to je jo gore, vi ste ubili mog vernog upana Crepa i nasilniki zauzeli moje zemlje, ne vodei o meni nikakva

rauna. Sada pritenjeni nevoljom, postali ste smerni i traite pomo koju, zacelo, nikada neete dobiti" (Mavro Orbin). Nakon toga, Branko Branivojevi je baen u tamnicu u Kotoru. Najgoru sudbinu je imao Brajko Branivojevi. Na njemu se osvetio Dubrovnik koji je bio posebno ljut na njih. Brajko je najpre pobegao na ostrvo Ston, ali za njim je stigla vojska bana Stjepana II. Brajko je i njima izmakao, ali neto kasnije Dubrovani su ga uhvatili i strano ga kaznili. "Kad su to saznali Dubrovani, uputili su tamo jednu svoju galiju da ga uhvati. Na toj galiji je doveden u Dubrovnik, i tu je zatvoren u tamnicu. Njegovu enu su pustili da ide svojoj brai, Vojinovim sinovima. Kada je Raki kralj naredio da se ubije Branko u Kotoru, Dubrovani isto tako umorie Brajka glau u tamnici" (Mavro Orbin).

Ban Stjepan II nije imao nekih veih problema pri vladavini sa Humom i humska vlastela ga je prihvatila. Samo u jednom momentu protiv njegove vlasti se podigao neki Petar Toljenovi: "sem to mu Petar Toljenovi, praunuk kneza Andrije, ovek velikoga duha i vet u oruju, koji je drao Popovo s Primorjem, nije bio pokoran, ne hotei da prizna nad sobom bosansku vlast" (Mavro Orbin). Pobunu je ban Stjepan II skrio i Petra Toljenovia uhvatio ivog. Kazna za njega je bila strahovita. "Poto je bio potuen i zarobljen u bici, banovi ljudi su ga poveli na konju s okovima na nogama, skopanim ispod konjskog trbuha. Ali po nareenju bana, pre nego to je doao preda nj, bio je s konjem survan niz jednu strmu obalu reke. Kotrljajui se naleteo je na jedno drvo, i zadrao se dobar jedan sat drei se za njegove grane i odravajui snagom svojim miica i sebe i konja. Tada su ga zasuli kamenjem i tako je mrtav pao u reku" (Mavro Orbin).

Nakon ovoga uspeno obavljenog rata u savezu sa Dubrovnikom, moglo je na prvi pogled izgledati da e odnosi bana i Republike biti dobri. Meutim, nije bilo tako. Banov slubenik koji je upravljao Humom poeo je uznemiravati Dubrovake trgovce i pljakati ih, a da bi nevolja bila jo vea zatraio je Stjepan II da Dubrovnik njemu isplauje tzv. mogori, tribut koji su Dubrovani isplaivali gospodarima Zahumlja. Dubrovnik je to odbio to je dovelo do spora koji je trebao biti reen pomou jedne stare pravne ustanove, zvane stanak. Meutim, ban nije poslao svoje ljude na ovu parnicu, time priznajui da je Dubrovnik u pravu. O tome je neto kasnije izdao i povelju (1332). Ovaj spor u sutini nema neki poseban znaaj i ne predstavlja neto na ta bi trebalo obratiti posebnu panju, da sam po sebi ne govori o stilu u kojem je ban Stjepan II vodio politiku. I do sada je bilo sasvim oigledno da njega, osim trenutnog interesa, nita ne vezuje u savezima koje sklapa. Ve je on napustio Mladena II ubia kojem duguje svoj dolazak na vlast, a sada, u ve poznatom maniru, to isto radi i sa Dubrovnikom. Stoga ne iznenauje i to to je bio u stalnim sukobima sa Srbijom. Kraljevi iz Srbije nisu ni jednoga momenta njemu davali povod za rat i nisu imali bilo kakvih akcija koje bi bile usmerene ka bosanskoj teritoriji. Meutim, ban Stjepan II je iskoristio priliku i preoteo deo Huma (to smo videli), a zatim pripojio neke teritorije u Nevesinju i Zagorju. Tu je bilo i direktnih vojnih sukoba u kojima je srpski "mladi kralj" Duan (budui car Duan) teko porazio jedan bosanski vojni odred (1329.). U zavrnim borbama izgleda da je uestvovao lino i sam ban Stjepan II, a u jednom je momentu doao u smrtnu opasnost kada je pod njim ubijen konj. Spasla ga je samo intervencija Vuka Vukoslavia koji mu je dao svoga konja, ali je njega (Vuka) ta vernost banu kotala ivota jer je bio ubijen. To je na bana ostavilo takav utisak da u jednoj povelji navodi uspomenu na taj dogaaj: "kada bih u Rasi i bi mi rbana, i tu Vlk poda me konja svoga podmae poda me, i tu njega isikoe na smrt".

U spoljnoj politici banu Stjepanu II sve je ilo relativno lako, meutim ba ta osvajanja, koja su mu udvostruila obim drave donela su mu nove neprilike. Do toga momenta bosanska crkva je bila uglavnom jedinstvena i bogumili su apsolutno prevladavali, a uticaj katolike crkve je bio relativno slab dok pravoslavna crkva skoro da nije ni postojala. Meutim, osvajanje Huma je to znatno izmenilo budui da je u toj oblasti bila razvijena pravoslavna crkva i bilo je mnogo pravoslavnih vernika. Osim toga, uz teritorije koje su tih godina osvojene pripojeno je i mnogo katolikog elementa. Sada bogumili vie nisu bili u onoj apsolutnoj veini kao do tada. Stoga se u Bosni od tog doba poela javljati strana verska netrpeljivost. Ve je poznato to da katolici nikako nisu mogli da istrpe bogumile i da je papa ve nekoliko puta pokretao krstae ne bi li orujem iskorenio ovu jeres. Ni situacija sa pravoslavnom crkvom nije bila mnogo bolja. Jo je Stefan Nemanja sa strahovitim kaznama uspeo da u Srbiji bogumile skoro u potpunosti istrebi, a bogumile su nazivali "trikleti babuni koji se nazivaju laihriani i rugaju se naoj pravoj veri". To su sada bili novi problemi a kojima se poeo susretati Stjepan II Kotromani. Situaciju mu je naglo oteao i papa poslavi franjevca Fabijana kao inkvizitora u Slavoniju, ali istovremeno mu davi nalog da i u Bosni istrebi jeretike. Papa pie banu: "kako smo iz poverljivog izvora saznali, ti si veran nama i crkvi i s pomou Bojom, koliko to zavisi od tebe ti progoni jeretike", ali to jo uvek nije dovoljno i stoga je potrebno inkvizitoru Fabijanu omoguiti da obavi svoj zadatak i u Bosni. U nastavku pisma papa pomalo i preti navodei da e ga, ukoliko on (ban Stjepan II) ne prui svu pomo Fabijanu, smatrati nemarnim i suvie oputenim, to e ga dovesti na pomisao da on (ban) titi jeretike.

Ovo je bilo vrlo ozbiljno, ali se opet pokazalo da je ban Stjepan II dete sree. Nije morao on nita da uini da bi nekako izvrdao ovo papino nareenje, ve su to za njega uinili franjevci i dominikanci, koji se izmeu sebe posvaaju oko toga kome pripada "ast" da pali i ubija jeretike po Bosni. Dok se situacija razbistrila prolo je dosta vremena i tek polovinom 1327. godine dominikancima je inkvizicija zabranjen, a franjevac Fabijan je dobio taj "ekskluzivitet". Kako bez pomoi ugarskog kralja i bosanskog bana, Fabijan nije mogao nita uraditi to se sada papa direktno obrati ugarskom kralju. U pismu ga moli da utie na bana Stjepana II ne bi li ovaj pomagao inkviziciju. Ban Stjepan II se tako naao u veoma neugodnoj situaciji. Svi njegovi dotadanju uspesi su postignuti iskljuivo zahvaljujui pomoi i podrci koju su mu pruili bosanski jeretici, a sada bilo ta protiv njih preduzimati znailo bi sei granu na kojoj sedi i dovelo bi do sigurnog graanskog rata. Situacija se zakomplikovala kada je 1334. godine umro bosanski biskup Petar pa je nastalo otimanje ko e biti taj koji e da nametne svoga kandidata za njegovog naslednika. U prvo vreme ugarski kralj Karlo Robert je naturio svoga kandidata, sa ime se nije sloila katolika crkva. Taj spor se otezao sve do 1336. godine kada je konano pobedila papska volja. No, to jo uvek nije nita znailo za unutranje stvari u Bosni budui da je biskup bio sve samo ne poglavar bosanske crkve, jer u njoj nije ni iveo (boravio u akovu) niti tamo smeo da doe. Na neki nain taj spor izmeu pape i ugarskog kralja je bio samo formalne prirode i neko nadmudrivanje ija e volja da pobedi. Ban Stjepan II je bio dovoljno mudar da pusti ovu dvojicu da se svaaju, znajui da time dobija u vremenu.

Na kraju je papa Benedikt XII izgubio strpljenje pa nije ni udo to je spremno prihvatio ponudu kneza Nelipca da on bude taj koji e orujem da iskoreni jeretike u Bosni. Sam Nelipac nije bio gorljiv katolik u toj meri da je zbog stvari katolike crkve eleo da se lomata po Bosni, imao je on sasvim drugu raunicu. I pored protivljenja ugarskog kralja on je postepeno postao apsolutni gospodar u Hrvatskoj, ali imao je elju da poput Mladena II ubia, rairi svoju vlast i na Bosnu.

Za tako neto je trebalo najpre sruiti ojaaloga bana Stjepana II, a ova situacija je bila idealna. Pod maskom krstakog rata protiv jeretika on e uz papinu pomo skriti bana Stjepana II i za nagradu zatraiti od pape Bosnu. To su mu bila oekivanja, a u tome se nije prevario. Tokom 1337. godine prihvati papa ovu ponudu i pozove hrvatske velikae da pomognu knezu Nelipcu u narednom krstakom ratu u Bosni. U pismima koje je papa uputio, kao glavni krivac za svu nesreu koja je preko jeretika zadesila Bosnu, iskljuivo se okrivljuje ban Stjepan II. Mogue je da ni sam papa nije bio dovoljno upuen u ono to se deavalo u Bosni i da je njegova ovakva reakcija plod vete spletke kneza Nelipca. Moda je papa mislio da e ovako na najlaki nain reiti problem Bosne koji je toliko godina prisutan i sa kojim je ve nekoliko papa uzalud odmeravalo snagu.

Bilo kako bilo, raunica se pokazala kao pogrena. Celoj ovoj akciji odmah se oduprla jo uvek mona porodica ubia. S jedne strane oni nisu eleli da prolivaju krv za raun Nelipca koji je bio glavni uzronik propasti Mladena II ubia i slabljenju uticaja njihove porodice. Osim toga u to doba ve su uveliko ili pregovori o tome da se orode porodice ubia i Kotromania. Radilo se o venanju Vladislava Kotromania (Stjepanovog brata) i Jelene, roene sestre Mladena III ubia. To venanje je obavljeno tokom 1337. (ili 1338.) godine u gradu Klisu. No, ni to nije bilo sve. Dolo je do naglog zblienja kue ubia i sa kraljem Srbije, Duanom Nemanjiem. U sklopu toga dolo je do braka Mladena III ubia i Jelene, roene sestre kralja Duana. Sa ovim novim rodbinskim vezama porodica ubi je uzela jedan novi politiki kurs koji se nikako nije mogao uklopiti sa onim koji je zastupao knez Nelipac.

To je sada znatno izmenilo planove bana Nelipca koji umesto u Bosnu najpre skrene svoju vojsku na posede ubia. U tim vojnim sukobima ban Stjepan II je slao svoje trupe u pomo ubiima. Na kraju su se ovi sukobi zavrili time da je knez Nelipac odneo pobedu i prekinuo vojna dejstva tek kada je dobio veliku odtetu od ubia. Meutim, sada se za sukobe u Hrvatskoj, ali i one verske u Bosni zainteresovao i ugarski kralj Karlo Robert. Tada su poele da se ire i glasine da e kralj Karlo Robert uskoro doi u Hrvatsku i da e sa knezom Nelipcem da postupi isto onako kako je to ranije uinio sa Mladenom II. ini se da je tih godina i ban Stjepan II imao nekih vojnih dejstava i da je napadao na posede kneza Nelipca, a sve u okviru priprema kraljevog dolaska u Hrvatsku.

Ti sukobi u Hrvatskoj za bana Stjepana II su imali drugostepenu vanost, ali su bili spasonosni, budui da su unutranje nesuglasice u Hrvatskoj u potpunosti otklonile bilo kakvu opasnost od mogue vojne intervencije na Bosnu. Knez Nelipac se bavio sada sa sasvim drugim stvarima i Bosna mu vie nije padala na pamet. I tada dolazi jedan majstorski politiki potez Stjepana II, potez koji e od Bosne da za sva vremena otkloni krstake ratove. U to vreme u Ugarskoj je nekim poslom boravio general franjevakog reda Gerard (1339.). Tu ga kralj Karlo Robert zamoli da ode u Bosnu i tano izvidi sa kakvim se to problemima susree katolika crkva i da predloi reenje. Franjevca Gerarda na samoj granici Bosni ljubazno doeka sam ban Stjepan II. Od samoga poetka ban se pokazivao kao popustljiv i spreman da pomogne da katolika crkva postepeno istisne jeretike, ali se nikako nije mogao sloiti da se to radi silom budui da u susedstvu Bosne borave "izmatici" (tu je mislio na Srbiju) koji bi mogli jereticima pristupiti u pomo. Tada bi u pitanje doao i opstanak Bosne. Koliko je sve to bilo tano ostaje stvar procene, ali je sasvim sigurno da je neke od problema ban Stjepan II i namerno preuveliavao, ali injenica je da se radilo o veoma opreznom politiaru koji nije nita eleo da prepusti sluaju.

U svakom sluaju uspeo je da papinog legata ubedi i u tome duhu legat pie papi. Sada ve i papa menja svoj ton i u februaru 1340. godine, on pie banu: "Dragom sinu plemenitom Stjepanu banu bosanskom pozdrav i apostolski blagoslov. Iz izvetaja fra Gerarda doznali smo, da je na nagovor kralja Karla doao kod tebe i naao te spremna, da se u bosanskoj banovini obnovi sluba Boja, koja je zbog mnogih tamonjih jeretika odatle sasvim nestala, te eli da se obnove sve crkve, koje tamo lee sada poruene, i da se u njima vri sluba Boja po obredu i obiaju crkvenom. Stoga te molimo da dobro promisli, kolika opasnost tebi i tvojim naslednicima preti, ako u Bosni slobodno ostanu. Zato svoju odluku hrabro sprovedi i ako nam bude slao poslanike, da nas o svemu obavesti, a mi emo ugarskog kralja i ostale vernike i vladare okolnih mesta pozvati da ti pomognu". Papa je odrao re i slina pisma je stvarno uputio ne samo ugarskim kraljevima ve i svim okolnim velikaima.

Izmeu 1340. i 1343. godine organizovana je franjevaka vikarija u Bosni i poelo je organizovano delovanje katolike crkve. Podizani su franjevaki manastiri, a sve je teklo bez veih smetnji zbog podrke koja je ila od bana Stjepana II. "Isto tako podigli su manastire i u Usori, Humu i, konano, u Stonu, razume se, uz saglasnost Dubrovana, koji su (kako je reeno) postali gospodari toga mesta. Fratri su obraali i krtavali mnogo jeretika, pa su iz svih onih krajeva, na glas o njihovoj dobroti i dobrim delima koja su inili, svakodnevno hrlile mnoge osobe sveta ivota u bosansku vikariju, kako se nazivalo glavno njihovo sedite" (Mavro Orbin). U svakom sluaju ban Stjepan II je uspeo da dobije ono to je hteo. Bez ikakvih sukoba uspeo je da za samo dve do tri godine obavi onaj posao koji je ve nekoliko krstakih vojski pokualo orujem. Bogumilska crkva jo uvek nije bila uguena i imala je apsolutni primat, ali je bilo oigledno da se stvari za nju menjaju na gore.

Dok se sve to deavalo, iznenada tokom 1342. godine umre kralj Karlo Robert, a na ugarskom prestolu nasledi ga sin Ludvig I Veliki (1342-1382). U doba krunisanja Ludvig jedva da je imao 17 godina, tako da je dravne poslove vodila njegova mati, kraljica Elizabeta, sestra poljskog kralja Kazimira. Radilo se o vlastoljubivoj eni, ali veoma pametnoj i vetoj. Ve narednu godinu, bude lien mladi kralj jednog od svojih najodanijih ljudi, bana Mikca, koji naglo umire (1343.). Na njegovo mesto kralj Ludvig imenuje Nikolu Bania, veoma spretnog oveka, odanog kraljevskoj porodici. Nikola Bani se ve do tada isticao u ratovanjima koje su ugari imali sa Srbima po Mavi.

Promenu na kraljevskom prestolu ban Stjepan II nije ba doekao sa radou. On je za celo vreme svoje vladavine bio veran vazal pokojnom kralju Karlu Robertu, a za uzvrat ovaj se nije uopte meao u unutranje stvari Bosne osim onda kada je trebao bana pomoi. Osim toga, ban se izgleda osetio dovoljno jakim da se pokua u potpunosti otrgnuti od ugarske vlasti pa je napravio neku svoju raunicu. Mislei da bi smena u ugarskoj mogla dovesti do neke zbunjenosti koja bi bila sasvim dovoljna da on Bosnu u potpunosti otcepi od Ugarske, stupi u pregovore sa Venecijom. Tu je naao na spremne sagovornike, budui da je i Venecija podozrivo gledala smenu na ugarskom prestolu. Za vreme vladavine Karla Roberta, uspela je Venecija da otrgne neke dalmatinske gradove i da ih stavi pod svoju vlast. Sada, oni kao da su nazirali da bi novi kralj mogao da od Venecije potrai da mu ove gradove vrati. Kako njima nije padalo na pamet da povrate bogate dalmatinske gradove to je trebalo oekivati vojne sudare sa Ugarskom. To je bio razlog zato su postepeno poeli da okupljaju saveznike.

U leto 1343. godine nalazi se bosanski izaslanik u Veneciji gde predlae savez. Venecija je tu ideju prihvatila, ali uz izvesne rezerve. Smatrali su da je, uzimajui u obzir snagu koji ima ban, ovaj savez koristan, ali samo ako u njega ue kralj Srbije. Sve to na kraju skoro da nita nije znailo i bilo je jasno da Venecija okleva. Ipak, da bi pokazala dobru volju i odmah u startu da ne bi pokolebala bana, dozvoli mu da kupi neto oruja. Plaei se da bi ban moda mogao samostalno zapoeti neku akciju i time nepotrebno zakomplikovati situaciju, oni mu odmah poalju poslanika po kojem ga mole da za sada ne preduzima nita. U to vreme Venecija je ve ratovala sa knezom Nelipcem pa joj nije odgovaralo da se rat proiri. Oni su zapravo hteli da banovu snagu usmere ne na Ugarsku ve na bana Nelipca i time bosansku silu iskoriste za svoje ciljeve.

No, ni ban nije naivan. Ubrzo je uvideo da od ovog saveznitva nema ta da oekuje, a sledili su i novi dogaaji. U to vreme umro je sasvim iznenada knez Nelipac (1344.), a na tu vest naredi kralj Ludvig banu Nikolu Baniu da na silu od kneeve udovice Vladislave i sina Ivana, preotme Knin. Akcija je odmah pokazala uspeh i udovica Vladislava videi pod Kninom vojsku koju je ban Nikola doveo, pristane da ispuni sve kraljeve zahteve. Kada je ban Nikola, mislei da je posao obavio, povukao svoju vojsku, kneginji Vladislavi se javi Venecija, ali i ostali hrvatski velikai i nagovore je da od predaje odustane, a da e je oni u daljnjem otporu pomoi. Ona pristane i odbije daljnje pregovore. Sada je i ugarski kralj Ludvig izgubio strpljenje i naredi banu Nikoli da ponovo napadne Knin, ali ovaj put sa njime pod Knin stigne i ban Stjepan II. Vojska koja je bila pod Kninom brojala je oko 10.000 vojnika, to je bio zaista veoma velik broj. Osim toga, oni su predstavljali tek prethodnicu poto se dolazak glavne vojske na elu sa kraljem Ludvigom tek oekivao. Sada je i kneginja Vladislava jasno uvidela da joj nema druge i da mora da se pokori. Spremno prihvati sve zahteve koje je kralj Ludvig pred nju stavio i sa banom Stjepanom II potpie predaju. "Poto smo se mi dva bana i mladi knez Ivan Nelipac i njegova majka sastali, sporazumeli smo se da knez Ivan ima predati u kraljeve ruke predati etiri grada: Unac, Poitelj, Srb i Stolec, a zadrae Knin i Bre, dok mu se ne predaju Cetina i Klis", kae jedna od odredbi iz ovoga ugovora. Na taj ugovor se ban Stjepan II i zakleo pred svojih dvanaest vitezova. Sredinom 1345. godine stigao je u kralj Ludvig i ovaj ugovor je u Bihau i potvren.

Nesumnjivo da je u ovoj akciji pokoravanja porodice Nelipca glavnu ulogu odigrao ba ban Stjepan II i da iskljuivo njemu moe ugarski kralj Ludvig da zahvali to je najjaa hrvatska plemika porodica skrena uz veoma malo rtava. Kralj to nije ni krio ve je sa sobom sve do Zagreba u svojoj pratnji kao najpoasnijeg gosta poveo bana Stjepana II, a u ispravi koju je izdao u Zagrebu naziva bana Stjepana II sa "dragi na roak". U to vreme se oekivalo da e kralj Ludvig nastaviti sa vojnom akcijom, budui da je imao skoro 30.000 vojnika, i povratiti dalmatinske gradove. Meutim, iz nekog nepoznatog razloga on je odjednom napustio celo preduzee i krajem 1345. godine vratio se u Ugarsku.

Meutim, sve to nije mnogo zavaravalo Veneciju koja je sa velikom nelagodnou posmatrala na kraljev boravak u Hrvatskoj. Prisustvo ugara u Hrvatskoj dovelo je i do toga da se Zadar pokua oteti ispod vlasti Venecije i ponovo povrati pod ugarsku vlast. Zadrani poalju svoje poslanstvo kod kralja Ludviga, ali ga ne zateknu u Bihau. To je ve bilo otvoreno odmetanje od Venecije. Ne elei da ispuste ovaj bogati grad Mleani ga uskoro napadnu. Na strani Venecije tada je bila porodica ubi, a i kralj Srbije, Duan je obeao pomo. Zadrani su ve na prvi znak da e biti napadnuti poslali svoje poslanstvo kralju Ludvigu, ovaj put u Ugarsku, i zatraili pomo. On je

to spremno prihvatio i poslao bana Nikolu Bania i bana Stjepana II u pomo Zadru. Udrueni banovi su sa oko 10.000 vojnika stigli u blizinu Zadra, ali mu nisu mogli pomoi budui da su Venecijanci zatvorili prilaz gradu sa novosagraenom tvravom. Bilo je to neko improvizovano utvrenje sagraeno uglavnom od drveta sa 28 kula zvano bastida. Bilo je dovoljno prostrano da u njega stane sva mletaka vojska, a isto tako dovoljno zastraujueg izgleda da se ban Bani i ban Stjepan II ne usude da udare na njega. I tada je dolo do jednog postupka dvojice banova koji je teko objasniti. Osim to nisu napali mletako utvrenje i to nisu oslobodili Zadar opsade, oni su, ni manje ni vie, poeli sa mleiima da pregovaraju. Sklopili su nekakav ugovor i povukli se sa svojom vojskom. Taj njihov postupak se ne moe nikako drugaije objasniti nego time da su verovatno dobili mito, a za ega su ih kasnije i Zadrani optuili. Ban Stjepan II se pred ugarskim kraljem opravdao time da je njegova vojska bila ipak suvie slaba za obraun sa onom vojskom koja opsedala Zadar.

Ne gubei vreme, poeo je kralj Ludvig da sprema novu armiju koja je trebala biti dovoljno jaka da slomi opsadu Zadra. To je kod Venecije izazvalo odreeni strah pa su pokuavali da mirnim putem razree nesporazume. Kao posrednik u tim pregovorima javili su se izmeu ostalih i car Duan, a onda i bosanski ban Stjepan II. To to se ba Stjepan II javio kao pomiritelj ugarskog kralja i Venecije kao da podupire razmiljanje o tome da je njega Venecija potplatila godinu ranije i time uspela da ga odgovori od napada na vojsku koja je opsedala Zadar. Zna se da je za "usluge" posredovanja tada Venecija isplatila banu ukupno 1000 dukata. Na kraju se pokazalo da se dve strane, Ugarska i Venecija, ne mogu nikako dogovoriti. Sada je ostalo samo da oruje rei nesporazum.

Negde u prolee 1346. godine pod Zadrom se slegla veoma velika ugarska vojska koju je sa sobom doveo kralj Ludvig. Rauna se da je bilo 100.000 vojnika od ega oko 30.000 konjanika i oklopnika. U okviru ove vojske nalazio se i ban Stjepan II sa oko 10.000 svojih ljudi. I tu, pod Zadrom, dok je kralj postepeno razbijao opsadu, stupili su Venecijanci u tajne dogovore sa nekim od vojskovoa ugarskog kralja, a meu njima i sa svojim "starim" poznanikom, banom Stjepanom II. ta se razgovaralo, ne zna se, ali verovatno da nekih krupnijih dogovora nije bilo jer je 1. jula 1346. godine dolo do odluujue bitke izmeu ugarske i mletake vojske. Posle strahovitog kreeva na polju je ostalo vie od 7.000 mrtvih ugarskih vojnika i samo velika brojna nadmonost spreila je veu katastrofu. Ovo je bila apsolutna pobeda Venecije, ali i sasvim dovoljno da kralju Ludvigu klone srce i da napusti neposredno komandovanje opsadom te da se vrati u Ugarsku. Kao iskljuivi krivac za ovaj poraz pod Zadrom bio je od kasnijih pisaca optuivan ban Stjepan II za koga se tvrdi da je izdavao sve planove Veneciji pa su ga stoga nazvali "avoljim uenikom". "U vreme ovoga bana ugarski kralj Ludovik bio je u velikom ratu s Mleanima zbog Zadra, koji je bio pod njegovom vlau, a oko kojega su Mleani bili udarili opsadu u nameri da ga zauzmu. Stoga mu je Ludovik hiljadu tri stotine i etrdeset este godine lino pritekao u pomo, vodei sobom bana Stjepana. Ali kako su Mleani bili opkolili Zadar s veoma jakim spravama i s mnogo vojske, i s kopna i s mora, kralj mu nije mogao pruiti pomo. Zato se morao povui natrag." (Mavro Orbin).

Banova izdaja nije nikada dokazana tako da se o tome moe samo pretpostavljati. Nesumnjivo da je njemu tada daleko vie odgovarao poraz ugarske vojske jer bi mu to omoguilo da se definitivno otcepi od Ugarske. On je i ranije pokazivao naklonost ka tome i ovo mu je bila idealna prilika da tu svoju ideju konano i ostvari. Sam poraz toga sudbonosnoga dana nikako

nije plod banove izdaje, ve iskljuivo vojne sree i bolje taktike Venecije. Nema sumnje da je ban odravao ive veze sa Venecijom i da je sa njima pravio kombinacije oko eventualne pomoi da se Bosna oslobodi od Ugarske, ali to jo uvek ne znai da je bio izdajnik. Nije poznato da ga je kralj Ludvig po tome pitanju sumnjiio mada Mavro Orbin neto takvo navodi. "Od tog vremena Stjepan se nije usuivao da izae pred Ludovika, bilo zato to je bio svestan da se pri pruanju pomoi pomenutom gradu nije poneo kako je kralj oekivao, bilo moda (kako neki vele) zato to je, na molbu Mleana i zajedno s nekim ugarskim i hrvatskim velikaima, kovao zaveru protiv samog Ludovika. Ludovik se docnije nije pokazivao naroito naklon pomenutom banu" (Mavro Orbin).

U to vreme dolazilo je i do nekih sukoba izmeu bana Stjepana II i Mladena III ubia, a Venecija je posredovala da se nesporazumi izglade. Mogue da je su ti razgovori oko njihove pomiridbe bili ono to je nateralo sumnju na njegovu izdaju pa je zabeleeno da se ban Stjepan II alio Veneciji da ga Zadrani nepravedno optuuju za saradnju sa njima. Oni mu odgovaraju da im je zbog toga ao i da su takve optube Zadra "protiv Boga i svake istine". Krajem 1346 godine Zadar se konano predao Veneciji. Sada je i kralj Ludvig uvideo da mu je rat protiv Venecije propao i stoga sredinom 1348. godine sklapa mir sa njima.

Upravo od opsade Zadra poinje ban Stjepan II da vodi sasvim samostalnu politiku, nezavisnu od Ugarske, a sve u pravcu pokuaja potpunog osamostaljenja. Sa Venecijom su mu veze sve tesnije, a Mleci se u ovim pregovorima posebno oslanjaju na fra Peregrina, bosanskog franjevakog vikara, koji u Veneciji uiva poseban ugled.

U meuvremenu u Srbiji se dotadanji kralj Duan proglasio za cara (krunisan 1346. godine u Skoplju) i poeo pokazivati sasvim otvorene aspiracije na osvajanje celokupne Vizantije i zauzimanje prestola vizantijskih careva. Za takvu akciju bili su mu potrebni brodovi koje on nije imao. Stoga je stupio u kontakt sa Venecijom traei pomo u floti, a za uzvrat im je obeao pomo u akcijama protiv Ugarske. Venecija je pregovarala sa carem, ali nikada iskreno. S jedne strane nikako nije elela da car Duan uspe u svojoj nameri i da slabo Vizantijsko carstvo bude zamenjeno novim jakim - Srpskim. S druge strane, imali su svoje aranmane sa banom Stjepanom II pa im car Duan nije bio neophodan kao saveznik. Verovatno stoga to je bio suvie jak i to bi u tom saveznitvu on bio taj koji bi vodio glavnu re.

Mogue da je to bio dodatni razlog da doe do krupnijih zaotravanja odnosa izmeu bana Stjepana II i cara Duana. Srpski vladar nikako nije mogao zaboraviti to da je ban Stjepan II preoteo Hum od Srbije pa je bio uporan u zahtevima da se ova oblast vrati. Kako je bosanski ban to odbijao izgledalo je da e ove dve drave da zarate oko Huma. Ban Stjepan II je oseao da je u odnosu na Srbiju daleko slabiji pa je stoga preko Venecije traio da se sa carem Duanom povedu pregovori oko eventualnog izmirenja. Kako se car tada bavio drugim stvarima (osvajanja po Vizantiji), to je pristao da se sklopi primirje na tri godine (decembra 1346.). Iako je postojalo formalno primirje to nije ni jednu od strana spreavalo da sa pojedinim odredima upada na tuu teritoriju, ali sve je to jo uvek bilo daleko da organizovanih sukoba. Istini za volju ove sukobe je veim delom izazivala bosanska vojska.

Neposredni povod za oruani sukob izmeu Bosne i Srbije pruio je ban Stjepan II odluivi da na teritoriji Huma, kod ua Neretve, sagradi tvravu. Znajui da e car Duan reagovati i moda

oruano intervenisati ban Stjepan je od Venecije zatraio da mu u sluaju rata prui brodovima podrku sa mora. Venecija je pokuavala da ubedi bana da tvravu ne gradi, ali ovaj je ostao pri svojoj odluci. Osim toga, iz nekog nama nepoznatog razloga, ban se toliko ludo ohrabrio da je izvrio napad na careve teritorije. Negde tokom Boinih praznika 1349. godine banovi ljudi izvre prodor sve Konavala i strano opljakaju krajeve kroz koje su prolazili. "Poto je on postao gospodarom Humske oblasti, njegovi ljudi su neprestano naruavali granice cara Stefana, a naroito su priinjavali veliku tetu u predelima Trebinja, Konavala, Gacka, Rudina i drugih mesta sve do Kotorskog zaliva. A kako je car bio zauzet osvajanjem Romanije, nije se mogao starati oko odbrane granica Bosne i Huma. Ali kad je konano zauzeo veliki deo Romanije i uspostavio potpuni mir u tim stranama, poe misliti na osvetu za uvrede i pogrde nanete mu od strane reenog bana Stjepana i njegovih podlonika" (Mavro Orbin). Venecija je jo jednom pokuala da posreduje izmeu cara i bana, a Duan im je odgovorio da jedino iz obzira prema njima (Veneciji) nije do sada navalio na bana. I sada je spreman da pree preko svih uvreda, ali pod uslovom da mu ovaj vrati Hum i naknadi svu priinjenu tetu.

Kako je ban Stjepan II odbijao svaki razgovor, to car Duan tokom oktobra meseca 1350. godine pokrene veliku vojsku na Bosnu. "Krenuvi na put s caricom, doe na granicu Bosne, kod reke Drine, s pedeset hiljada konjanika i trideset hiljada peaka" (Mavro Orbin). Znajui da ne moe izdrati direktan sudar sa carskom vojskom, ban Stjepan II je u samome poetku pokuao da organizuje neku vrstu gerilske taktike. "Ali uvidevi na kraju da nee moi odoleti neprijateljskoj vojsci, posee mnogo velikih stabala pomou kojih zakri prolaze, te osta povuen u umama i planinama kao u nekim tvravama, branei s mnogo ljudi sve prolaze kroz koje se moglo prodreti s vojskom u Bosnu" (Mavro Orbin). Taktika je bila dobro zamiljena i mogue je da bi carevoj vojsci ban naneo mnogo tete i moda do kraja ga naterao na povlaenje. Iako osion i veoma svojevoljan, ban Stjepan II se pokazao kao nepokolebljiv i veoma hrabar. Meutim, ni car Duan nije bio naivan. Uspeo je da uz pomo mita unese razdor meu Stjepanovu vlastelu, tako da je dosta njegovih ljudi prelo na carevu stranu. Samim tim i otpor koji je zamiljen nije mogao biti i sproveden.

Ostavi bez vojske morao je ban Stjepan II da misli kako e da spasi glavu. Sa ono malo preostalih ljudi povukao se u planinu, ali ni u njih nije imao poverenja plaei se izdaje. "Stoga odlui da se povue u planine s malim brojem svojih ljudi, koje je i dalje, ipak, menjao kako ga neko od njih ne bi izdao" (Mavro Orbin). Slomivi tako odmah u poetku svaki otpor car Duan je sa svojom vojskom postepeno zauzimao Bosnu. Uskoro je stigao pod Bobovac, jedno veoma jako utvrenje, u kojem se nalazila banova erka Jelisaveta. "Baci se jo na osvajanje utvrenja Bobovca, u koje se bila sklonila Jelisaveta, jedinica ki bana Stjepana, koja je tada bila devojica, a kasnije ena Ludovika, ugarskog kralja, i majka Marije, ene cara igmunda" (Mavro Orbin). Do kraja se pokazalo d je ovaj tvrdi grad ipak suvie utvren da bi se mogao brzo osvojiti, a osim toga ni car nije pokazivao neku posebnu volju, pa je opsada uskoro skinuta. Nakon toga, car Duan je poslao vojsku da pleni po Bosni. "Utaborivi se tu, posla deo vojske da pleni prema reci Cetini i onoj drugoj reci, Krki, prema Hrvatskoj, a on s ostalim delom vojske skrenu prema Humskoj oblasti" (Mavro Orbin).

Moda je car Duan oekivao da e ban Stjepan II ponuditi pregovore, meutim, to to se Bobovac odrao moglo je banu samo da prui daljnjeg podstreka u otporu. Ko zna kako bi se sve to zavrilo da iznenada ne doe do cara Duana vest da su Vizantinci poeli ofanzivu u

Makedoniji i da tamo stvari jako loe stoje. Kako mu je taj deo drave u tome momentu bio vaniji on odmah pokrene vojsku ka Makedoniji, ostavivi neke garnizone da sauvaju osvojeni Hum. Meutim, kako se car Duan povukao iz Bosne tako je ban za samo par meseci povratio sve ono to je car osvojio. Iako nije dobio ni jednu bitku, ban Stjepan II je na kraju, uz splet srenih okolnosti, pobedio u ovom ratu.

Sve ovo mu je strahovito podiglo ugled, ak toliko da je odbio bilo kakve daljnje pregovore sa carem oko Huma. Car Duan je, uvidevi da orujem teko da e moi uiniti neto vie, doe na ideju da svoga sina Uroa oeni sa banovom erkom Jelisavetom. Kao miraz trebao je ban uz erku da preda Hum. Po svemu sudei ovu ideju su caru nametnuli Dubrovani i Venecijanci kojima nikako nije odgovaralo da se ratuje po Bosni, budui da im je to ometalo trgovinu. "Dok je car boravio u Bosni, mletaka vlada i Dubrovani uputie mu sveane poklisare da pregovaraju s njim i izglade sporove izmeu njega i bana Stjepana, ali nisu mogli nita postii, jer je car hteo da ban dade svoju ker Jelisavetu za enu njegovom sinu kralju Urou i da u miraz donese Humsku oblast, kao neto to pripadae samom caru preko Nemanje i njegove brae, ranijih gospodara Huma, od kojih je sam car vukao lozu" (Mavro Orbin). No, i ta ideja, ma kako bila dobro zamiljena, propala je u samome poetku jer je ban Stjepan II mislio da enidba sa srpskim princem, buduim carem, nije dobra prilika za njegovu erku. "No reeni ban, nadajui se da je moe bolje udati (kako se kasnije i zbilo), nije nipoto hteo pristati da mu dade ni Humsku oblast, a ni ker i bez Huma" (Mavro Orbin).

U ono doba je moda izgledalo udno to to ban ne eli da uda svoju erku za naslednika carevine Srbije, najjae balkanske sile u to vreme, izgovarajui se da za nju on moe nai i bolju priliku. Kasnije e godine da pokau da je on bio u potpunom pravu, budui da je samo nekoliko godina nakon ovih ratova, car Duan umro, a Srbija je krenula put propasti. I ovaj banov potez e da pokae, dodue tek nakon nekoliko godina, o kakvom se spretnom politiaru radilo. Njega ni za trenutak nije zasenio tadanji sjaj Srpskog carstva, njene mone armije i ogromne rezerve koje je ono tada imalo. Bio je, to je veoma vano tada a kasnije jo i vie, sasvim realan, ak daleko vie nego to je to bio car Duan onda kada je nekontrolisano irio carstvo. U odlunom momentu nije hteo da pregovara sa carem, iako su trupe iz Srbije preplavile zemlju, a dobar deo vlastele ga je izdao. Strpljenje mu se isplatilo jer je car Duan sa skoro celokupnom svojom vojskom morao da napusti Bosnu i banu nije bilo teko da povrati ono to je za momenat izgubio. Njegova procena da car Duan zbog stalnih problema u ogromnom carstvu, ne moe ni na jednom mestu ostati due, ni jedno svoje preduzee do kraja izvriti, pokazala se kao tana. Trebalo je samo ekati. Ban Stjepan II je strpljivo sedeo u bosanskim planinama, ne elei da se preda, ne elei da pregovara, a car Duan nije imao vremena da eka da ban popusti. Ogromno carstvo mu nije davalo mogunosti da se na jednom mestu due zadri. Mogue da je tada ban Stjepan II doao do zakljuka da se takvo carstvo koje poiva samo na volji jednog oveka, sa masom etniki potpuno razliitih ljudi, ne moe odrati na okupu oslanjajui se samo na srpski bioloki elemenat kojega i nije bilo toliko da sve moe da dri pod kontrolom. U svakom sluaju, ban kao da je predvideo skori zalazak snage Srpskog carstva.

Daljnja vladavina Stjepana II Kotromania je bila uglavnom mirna, bez nekih posebnih dejstava. Povremene rasprave sa Dubrovnikom i Venecijom oko nekog opljakanog trgovakog karavana nisu mogli taj mir da ometu. Interesantno je to da su se i verske netrpeljivosti u to vreme primirile, a ban je uspeo da svoga oveka, fra Peregrina, proturi na upranjeno mesto bosanskog

biskupa. Osim toga uspeo je da svoje roake veze jo vie proiri tako to je svoju erku Mariju udao za grofa Ulrika od Helfentajna. Oko ove Marije postoji mala nedoumica. Ima miljenja da je ona zapravo njegova sestra, a to je poduprto jednom poveljom kralja Ludviga iz 1352. godine gde on navodi: "gospou Mariju sestru Stjepana hercega bosanskoga, nau predragu roaku, udatu za gospodina Helfentajna". erku Katarinu je udao za grofa Hermana I Celjskog.

Meutim, najvei uspeh je bio u tome to je uspeo da svoju erku Jelisavetu udao za ugarskog kralja Ludviga. O tome venanju i kako je do njega dolo Mavro Orbin ima veoma lepu priu. Mati kralja Ludviga je, uvi da ban Stjepan II ima mladu erku, zatraila da je poalje njoj na dvor. Ban nije imao volje da to uradi i stalno je otezao sa odlukom, ali je kraljica bila uporna i uskoro lino doe u Bosnu po Jelisavetu. Sada vie ni ban nije imao kuda i morao je da dozvoli da erka otputuje u Ugarsku. "Kraljica ju je povela sa sobom u Ugarsku i drala kod sebe tri godine. Kako se ona u to vreme mnogo prolepala, a i kako se u svim svojim postupcima pametno vladala, kraljica majka poela je nastojati kod svoga sina Ludovika, kome je bila umrla prva ena, Margarita, ki poljskog kralja Kazimira, da je uzme za enu. Poto se Jelisaveti u meuvremenu Ludovik svideo, ona je smesta obavestila o tome svog oca i pozvala ga da doe u Ugarsku na njenu svadbu." (Mavro Orbin).

Mladenci su bili u etvrtom stepenu srodstva tako da je za njihovo venanje trebala papska dozvola, meutim kako je ban Stjepan II u to vreme ve bio bolestan to se na dozvolu nije ekalo i venanje je obavljeno bez toga (jun 1353.). Krajem leta te godine stigla je i dozvola od pape Inoentija IV. "Ugarski kralj Ludvig i plemenita gospoa Jelisaveta, ki Stjepana bana bosanskoga, iako su znali da su srodnici u etvrtom kolenu, ipak su iz odreenih razloga stupili u brak. Oni su se obratili na papu radi oprotenja ove zabrane, budui da takav brak povlai ekskomunikaciju za sobom", pie papa zagrebakom biskupu i nalae mu da prui suprunicima oprost od crkvenog prokletstva. U to doba ban Stjepan je ve bio mrtav. Umro je verovatno krajem septembra 1353. godine. Pretpostavlja se da ja sahranjen u crkvi samostana Male Brae, sv. Nikola u Mileevu koji je bio njegova zadubina. "Dojdoe prvi fratri sv. Frane u Bosnu, koim ban Stjepan uini prvi manastir u Miloevu, u kome se uini ukopati kad umri.." (Lavanin).

To je bio kraj do tada najveeg vladara u istoriji Bosne. Gledajui u retrospektivi moda je mogue rei da Bosna od njega i nije imala znaajnijeg vladara. Kasniji uspesi koje e postii njegov naslednik Tvrtko, oslanjae se uglavnom na one temelje koje je ban Stjepan II postavio. O njemu kao oveku i njegovoj do kraja prevrtljivoj politici moemo govoriti i onako i ovako, ali mora se imati u vidu da je on bio taj koji je stvorio Bosnu kao dravu i da joj je obezbedio skoro istu nezavisnost. Uspeo je osim toga da dinastiju Kotromania sa vetim brakovima povee sa mnogim kraljevskim i plemikim kuama irom Evrope. Uz to, uspeo je da na najbolji nain umiri verske trzavice kroz koje je Bosna do toga momenta prolazila i da od nje otkloni opasnost krstakih ratova koji su do njegove vladavine redovno poseivali Bosnu. U svakom sluaju ban Stjepan II uspeo je da stvori temelj na kojem e se Bosna uzdii do svoje najvee snage.

4. Ban Tvrtko (1353-1377)

Kako je jedini sin bana Stjepana II Kotromania, koji se zvao Vuk, umro jo za njegova ivota to iz njegove direktne loze nije imao ko da nasledi Bosnu. Ta ast je pala na Tvrtka, sina

Stjepanovog brata, kneza Vladislava. I do tada, knez Vladislav je uzimao veliko uee u vlasti pomaui brata (bana Stjepana II) u dravnim poslovima. Stoga ovo preuzimanje vlasti od strane Tvrtka nije bilo neko posebno iznenaenje. Stie se utisak da je takvo nasleivanje bilo dogovoreno jo za Stjepanovog ivota, pa ak i uz njegovo uee. To zbog toga to u momentu kada je Tvrtko preuzimao vlast, mati Jelena mu se nalazila u Ugarskoj na svadbenim sveanostima povodom braka ugarskog kralja Ludviga i Jelisavete Kotromani. U to doba ban Stjepan II je bio teko bolestan pa se oekivala skoro i njegova smrt. Verovatno da je tokom trajanja svadbenih sveanosti Jelena razgovarala o tome sa ugarskim kraljem Ludvigom i da su tada postignuta sva utanaenja oko toga pod kojim e uslovima Tvrtko da preuzme Bosnu. Dok su sveanosti trajale, stigla je u Ugarsku vest da je ban Stjepan II