Dusan Vukotic Srpska Zora Bela

Душан Вукотић Велика тајна српског језика

Душан Вукотић

Српска Зора Бела

СУРБЕЛАН

РАЗВЕЗИВАЊЕ ВАВИЛОНСКОГ ЈЕЗИЧКОГ ЧВОРА

Сури ОраоБеоград, 2004.

Ваш коментар

mailto:[email protected]

http://suriorao.11.forumer.com/index.php


http://vukotic.atspace.com/


РЕЧ АУТОРА

Да ли је историјска слика света, каква се и данас презентује у српским школама, истинита или лажна? То је једно од кључних питања, на које покушавају вековима да дају одговор многи наши, али и страни историчари, лингвисти, археолози. И поред многих чврстих доказа, који демантују сваку могућност да су се Срби (Словени) доселили на Балкан тек крајем шестог и почетком седмог века, стара теорија, заснована на делу Константина Порфирогенита, De administrando imperio, и надаље чврсто одолева и опстаје.

Још у оно време, пре, отприлике, седам година, када сам почео озбиљније да читам дела наших аутора, најпре савремених (Олга Луковић - Пјановић, Јован Деретић), а потом и оних из старе или мало старије “епохе”, дошао сам до спознаје, да је прилично тежак пут, којим би се тврдње наших “аутохтоних” историчара могле егзактно проверити. Будући да сам по природи веома сумњичав, али и радознао, ја нисам могао одмах да прихватим историјске документе, који су указивали на то да су Срби, уистину, онај народ од кога је кренула европска, а тиме и светска цивилизација. Ипак, пошто су ми књиге наведених аутора деловале далеко уверљивије од званично прихваћене верзије историјске слике света, одлучио сам да се позабавим јединим “средством” (уз чију бих помоћ, евентуално, могао да задовољим такву знатижељу), које сам тада имао на “располагању” и које ми је у датом часу било доступно - а то је језик којим говоримо.

Знајући да је интуитивно сазнање основа или супстрат сваког “реалног” сазнања, покушао сам да максимално ослободим властити ум, не бих ли на такав начин успео да продрем у дубоке слојеве говорног ткања, како онога којим су се служили наши преци, тако и другим језицима света, постојећим и оним давно “згаснулим”. Резултат таквог “медитирања” била је књига “Прародитељ европског човека”, објављена 2001. године, у којој су постављени темељи за коначан продор у једну од највећих тајни људског рода - у тајну настанка људског говора. Мада је та књига остала недоречена, са извесним недостацима, које озбиљна научна студија себи не би требало да допусти, она је допринела томе да се реши тајна настанка српског имена, те је, у том смислу, сасвим одговорила сврси. Нажалост, на чињеницу, да је име Срба настало од словенских богова Сура и Бела, готово да нико из редова српских научних (историјских и језичких) кругова





није реаговао. Истина, постоји могућност да то још нико није ни прочитао. У поменутој књизи, претпоставио сам да би можда било могуће, уколико се покаже да су слогови “сур” и “бел” били основа за настајање говора, да се у потпуности разреши енигма чувеног “вавилонског чвора”. Данас, две године након објављивања “Прародитеља”, могу поносно да изјавим, да сам био у праву, када сам изнео такву хипотезу. Језичка “формула”, којом се може прецизно пратити развој говора на европском континенту, а, вероватно, и у читавом свету (ностратичка теорија), гласи: сур-бел + ум! То, заправо значи, да је човек про-говорио захваљујући Сур-Белу, Сурбелима (Сурбеланима), односно, Сербској Зори Белој, одакле нам је дошло и лично име Сурбелан (Сръблинъ, Србан), назив народа, Сурбела/ни (Σερβλοι, Сербли, Србљани, Срби), као и први појам државе (Сурбелиа, Серблиа, Србија). Када се свему претходно реченом дода и то, да су имена богова Сура (Сурија, Зарја) и Бела (Бала) добро позната на целокупном евроазијском простору, и када се зна да словенски свет и данас насељава огроман део такве територије, тада се долази до непобитног заључка, да је српско име изникло из “зоре белог дана” (Сур/бел/дана). Знамо и то да је зора симбол рађања, како сунца тако и нове “упијајуће зенице” и да је она симбол слободе и земаљског добра;зора је основни “елеменат” покрета и “вечног враћања”;зора је она тачка, без које се никако не не би могло потврдити “постојање”. Судећи по томе, прва изговорена мисао “сванула је” (севнула) из “озареног” (озореног, осуреног; зур > зурити) ума, а сама реч је, баш онако како се то забележило у Светом писму, обележила “почетак” (опет “зора”), да би својим афирмативним “да” породила васељену и самог Бога учврстила на његовом, “залеђеном”, бескрајно малом или бескрајно великом престолу “светог звука”. Стога, са философског становишта, ту не постоји никаква дилема, јер је “зора”, уистину, онај феномен непрекидног “буђења”, течења , купања и упијања (сръбати, црпети, sorbere пити, ап/сорбо/вати, по-србовати, посрбити, по/црпети) како микрокосмоса тако и света у целини (белог дана). Без зоре би постојао само Бог, јединствени и непокретни универзални ум, а то би, како примећујемо, било једнако непостојању, односно, онаквој “мешавини” Бића и Небића, коју данас зовемо - Ништавило. Коначно, могло би се рећи да је зора онај “извор” (сурб, срб, сарб, сабр, сабор > збор > звор > свар; сабрати, брат, обрат, обрада, рад, рат; оборити > оборбити > борба) у коме појединачни (искидани) делови Бога имају способност “кретања”, који “с вером” “зборе” и у нади дочекују сваки нови дан (зора). Саборност или сабраност (сабор, з/бор, го/вор) негдашњег сурбелског, од Бога изаслатог (или одметнутог) ума, у коме је, опет на једном месту, креснула искра (вар, варница, извор, вор, го/вор), али и “по/текла” “умна вода” (реч), која се “палила” и “ис/такала” (толико долго/дуго да се никада не ис/толкује и не ис/толмачи; доле гонити, долго, дуго) из оног “изворишта” или “зоре”, да је сасвим заборавила, да свака реч “на увору своје име губи” и враћа се у ону “равнину” (нирвану, реку умира) из које је некада и кренула.

Нажалост, данашњи Срби на Белкановом полуострву, који су језички наследници оне давно потекле мисаоне реке, претворене у артикулисане звукове (речи), нису више ни из далека прожети оном мисаоном дубином, каквом су се њихови давни преци могли





дичити. Могло би се рећи да се Срби данас понашају на онакав начин, како су то некада чинили бројни народи, који су пре неколико хиљада година, од древних Сурбела, били “поучавани” говору. Време је прохујало и “реке” су кренуле обрнутим током, тако да је уморни “учитељ”, сасвим (не)природно, постао ђак своме “ученику”. Ипак, јасно је, у старости заборавност ступа на поље сећања, а немоћ и понижење замењују веру и самопоуздање. Србин је толико стар да му године више нико не може избројати, а он сам, обузет силним стидом због ослабелих удова, “узблутеле тиквине” и слабовидости, више није спреман чак ни на слутњу или варљиву наду, да његовој дементној глави им лека. Срби су тако постали народ који више верује туђину него себи, па се човеку каткад наметну необична и нетачна виђења, да Сербли и нису тако стари, јер су, ваљда, толико подетињили, да изгледају као да су, управо овог часа, ступили у некакву предшколску установу. Наравно, какав народ такве и институције културе, образовања, политике. Некадашње “седе” српске главе били су “патери” своме народу и знали су како да га организују и “потерају” на рад или у рат. Ове данашње не умеју ништа, јер су читав свој ништавни живот преспавали. Да би се схватила дубина пораза, који данас доживљавамо као изданци најстарије “умне реке”, довољно је да се крочи у САНУ, у такозвани “храм српске науке”, те да се тамо погледају “мутне очи упале у главу” и тамошњи “патери”, који више нису стању ни стадо оваца да потерају, а камоли да упуте младе нараштаје стазом наших славних и достојанствених предака, стазом рада, само-прегорности и националног освешћења.

Данас је свакоме јасно да Срби и Србија губе на свим пољима, почев од економије, политике, па преко оног најважнијег - поља културе. О рату (поготово освајачком) и праву јачега, када су Срби у питању, није потребно говорити, јер смо и ту “дотерали цара до дувара”. Ипак, када бисмо успели да се ослободимо похлепне мисли и када бисмо се вратили сербској саборности, која је далеко старија и од Српског Православља у који је уграђена, тада бисмо били у стању да извојујемо такву победу, о каквој данас мало ко сања. У трећем миленијуму Исуса Христа, након што смо, чини се, све наше “адуте” улудо “испуцали”, ипак постоји једна област у којој бисмо могли да однесемо најславнију победу у целокупној, не само српској, већ и светској историји. О чему се ради? Замислимо ситуацију у којој ћемо свету открити једну од највећих тајни наше васељене и показати му како је настао људски говор (реч). Наука у западним земљама, која је доста одмакла и која је далеко испред нас, вековима се упиње, не би ли некако продрла у то, необично и тешко објашњиво, језичко ткање. Иако се силно упињу да докуче тајну такозваног пра- или преиндоевропског говора, нигде се нису макнули са почетне тачке. Никуда и нису могли да се помере, пошто се њихова етимологија завршава на грчким и латинским основама, а ове, опет, не дају могућност да се крене у дубину, ближе примордијалној тачки будућег говорног “галиматијаса”. Наравно, никоме тамо у развијеном свету није пало на памет (а и како би), да ПИЕ није мртав и да још постоји народ у Европи, који таквим исконским језиком говори; свакако, најчистије на Балкану, али, и на огромној евроазијској територији, са врло малим и, у односу на проток силних миленијума, сасвим безначајним разликама. Уосталом, како би се неко могао





сетити Сурбела (Словена), када је тај народ, још почетком нове ере (по писању грчких аутора), био неспособан за озбиљнију друштену организацију. Чувена Сводешова (Swadesh) лексикостатистика тврди да се речник једног народа мењао за неких 10-15% у току једног миленијума. То свакако важи за романске и германске говоре, али уопште није тачно, у случају, када се таква “мерења” примене на словенску језичку грану, у којој се фонд речи (и то углавном значењски) није мењао више од 1-2% за хиљаду овоземаљских година.

Јасно је да је сваки научник, као и сваки други човек (а историчари и лингвисти посебно), у мањој или већој мери пристрасан, када је реч о народу из кога потиче. Зато се не треба уопште чудити, да често историјски догађаји више личе на мит него на истину. Чак и данас, у ери светлосно брзих информација и многих средстава јавног комуницирања, која у истом часу досежу све крајеве наше планете, сведоци смо тешких фалсификовања и “фризирања” истине. Уосталом, Срби су највеће жртве, у модерном добу, таквог подешавања и прекрајања догађаја, у складу са вољом оних који имају моћ да и највећу лаж замотају у “истиниту” обланду. Мада је поменута пристрасност неодвојива од људске природе, ја сам покушао да при писању књиге “Српска зора бела”, будем, максимално, колико је то човеку уопште могуће, неутралан, те да хладне главе тражим оно што зовемо “непобитном научном чињеницом”.

Да би поштовани читалац већ на самом почетку ове књиге добио представу о ономе што ће имати прилике да чита у наставку, показаћу на два мала примера, како ми се уопште родила идеја, да кренем једном необичном стазом, методолошки различитом од готово свега онога што се до данас радило у језичкој науци. Узмимо енглеску именицу baker (гал.bacaladh, Irish bacail, baker); all from the English bake (срп. пећи, пекао); срп. бакља, бакљада, Букуља, пакао, паклен, поклати, бокал; бог Бак, петровданске "лиле" (лила, љуљнула је киша /лити, лила/), док је глагол "љуљати" дошао од таласања воде, водених валова; дакле, "лила" је не само бакља (веза ватре и воде), већ је она првобитно престављала велико славље (сскр. rasa lila), где би се "с/лио" силан свет (слити > силити) ; одавде, такође, видимо да је српска именица "сила" настала од оне водене бујице која се изненада, огромном "силином" "с/лила" (сила); пошто је Бак (Белак, Блк), у ствари сунчано божанство, сасвим је јасно како је настао српски глагол "пећи" (пека, пекао, плкао, плакао, плик); док је "пакао" (паклен), заправо, свет воде (потопа, плача) и ватре (пожара); у таквом поређењу течности и огња треба тражити порекло српског "бокала" (Белак, белег, облог, облик, обкол > бокал; опколити; најпре посуда за вино /ватра/, а потом и за воду), односно, “облити”(полити, об/ли/гнути, облинути, полинути, поленути), одакле смо добили доцније "линути", али и "легати", "лагати", "ложити" (за/лагати), именицу “лаж” (облагнути, полагати, об/лазити, лизати) и слично; када се течност стално "долива", тада је неминовност да се негде на другој страни, то исто, мора "одлити", а чим се нешто "одлива", јасно је да се мора “удаљавати” (даљ) од првобитног места на коме се некада налазило; вода која тече са планине удаљава се (одлива) од висова и спушта се "доле", у “долину” или “даљину” (енг. down или town је управо такав силазак у “долину”, то јесте, “дол'на” – "идемо у дол’ну" /идемо





долен-а/ > долн > down ), са гутањем вокала “и” (“е”), које се и данас може запазити у српским дијалектима; дан. dun, хол. don/s); bacan на галском има значење везаних стубова (енг. stake губилиште, или српски "стега” /стегнути/, одакле доцније и stage), што је веома близу данашњој речи "вагон" (нем. Wagen, гр. βαγόνι, очигледно, запрежна кола код којих се се за вучу користили волови /бик, бак/; срп. “бак гони ”> багон/и > во гони > вагон/и > погон/и).

Онако, насумице, поменућу још једну галску реч, ars, arsa, (енг. quoth навод/ити, говорити, ирско ar, лат. oro, orare), да бисмо схватили необичан пут усвајања сурбелског говора. Глас "с" у галској речи ars (arsa), заправо, припада заменици sй или sě (рекао је, рекла је; "ar sй, ar sě", енг. she, he, нем. sie); у ствари ту се ради о директном обраћању ("го/вор/ио си", "го/вор/ила си"; з/борио си, з/борила си; орио си > ори се, ар се); у српском језику је јасно да онај ко уме добро и паметно да "го/вори" (да се "бори" /вори/ речима) има велику шансу да публику "у/вери" у своје ставове или мишљење; стога је тврдња, да се у датом случају (Stokes) ради о корену “ver “ или "verdh" у приличној мери тачна, јер нас на то упућују раније ирске форме "bar" или "for", док су друга размишљања (Thurneysen), да су ту у питању предлози "ol" или "for" сасвим погрешна, јер је ту реч о српском глаголу “обртати” (вртети, брат, обратити, вратити); српска именица "вера", како видимо, доследно се уклапа у људски "го/вор", јер је "го/ворење" исто што и исказивање личног "у/верења", односно, "вере"; Thurneysen помиње ol као предлог, верујући да су ирско oldat (метатеза од ordat говорити) и oldaas (срп.”од”), али, опет, не схватајући да је галско thall (енг. dell) једнако српском прилогу "доле" и именици “дол” (“дол/ина”, доља); наравно, ко год би узео те српске речи у разматрање, убрзо би увидео да су српски "дол", "долина", "даљ/е" (од доле, одатле, одавле, овле, отле) настали од глагола "лити" и предлога "до" (о коме ће касније бити више говора); ту је и глагол "лигнути" (лити + гонити), од кога смо добили доцније "линути", али и "легати", "лагати", "ложити" (за/лагати), именицу "лаж" (облагнути, полагати, об/лаже) и слично. Коначно, поменимо и енглески придев bald ћелав (хол. kaal, kaalhoofdig, нор. skallet, швед. flintskallig, лат. calvus, нем. Kahlkopf, чеш. holý, holohlavý), који јe настао од српског глагола “облити” (обла, заобљена, за/облита глава), а све од бога Бела (бело, обло, обала); у осталим, наведеним језицима, узет је српски придев “го/ло” (околити, оголити); исто тако, од придева bald, губљењем почетног гласа “б”, добио се нови придев, енг. оld (стар), који у холандском језику додатно губи и глас “л”, да би остало само oud стар (обло, обелет/и, оболет/и, гр. παλαιός).

На српску велику несрећу, наши језички стручњаци уопште ни не покушавају да оној материји, коју су добро “научили”, приђу са оне стране, која би им омогућила јасан и неометан приступ у само језгро говорног врела, скривеног у властитом матерњем језику, већ се упорно држе једне догматичне и сасвим погрешне “школе”. На пример, један од наших етаблираних и уважених научника тврди (а то је, иначе, и опште прихваћен став у српској лингвистици, формиран на основу сиромашног и потпуно погрешног Скоковог етимолошког речника), да су речи “босиљак, “ловор”, “цер”, “дуња”, “јегуља”, “креста”, “сумпор”, “коноп/ац”, па чак и “рачун”, “врч”, “рака”,





“сапун” и “уље”, такозвани балкански латинитети, које су Серби (Словени) усвојили од остатака романизованог “староседелачког” стано-вништва. Колико је такав приступ наиван, да не кажемо смешан, схватићемо ако поменуте речи упоредимо са њиховим латинским обликом. Тако дознајемо да је лат. basilicum исто што и српски “босиљак”, мада никако не може бити да је ту дошло до усвајања латинске речи, већ је процес био сасвим обрнут, то јесте, латинско basilicum је преличени српски “босиљак”. Да је то тако, потврдиће нам глагол “благосиљати” и српска именица “васељена” или лично име Василије, пошто је добро познато да се босиљак користи при освећивању простора “светом водицом”. У глаголу “благосиљати” /блгсл/ препознајемо име бога Бела (Белак) и ону, горе поменуту “силу”, добијену од глагола “слити” (сливати се); заправо, благосиљање је симболично “уливање” божанске (Белове) силе у човека и његов простор у коме живи, уз помоћ “бел-силка” (босиљак); лично име Василије је настало од првобитног Благосила (Белак, Благо, Блажо, Благоје), Бел-сила, Басила, Васила, баш као и “васељена” (Благо-силна, облак-силан, влак-силна, власилан, василна, васељена, властелин, област, власт, Бел/стати, постати и слично). Ловор није ништа друго него “с/лавар”, биљка од које се прави победнички венац који се ставља на главу победника (слављеника), док је “цер” (cerrus) царско дрво, везано за бога Сура, баш онако како је и “храст” добио име по Хорсу. Када наше учене главе тврде да је cydoneus основа за настанак сербске “гуње” или “дуње”, њима, зачудо, није пало на памет да се дуња или гуња некада на сурбелском језику звала “годиња”, одакле и име пољског града Гдањска (Годињска), али и још једног врло укусног воћа, по имену “ја/года”; од “годиње”, поред поменуте “јагоде” добили смо доцније “дуњу”, “гуњу” и, приде, још и “дињу”. Како је могуће да поменутој српској језичкој “елити” није пало на памет ни то да је “јегуља”, уствари, метатеза српског придева “љигав” (љигава је > љига је > јегуља), те да никако није могла настати из латинског anguilla. Српска “креста”, како се сматра потпуно некритички, усвојена је из латинског језика (crista), мада је очигледно да је “креста” порођена од именице “украс” или глагола “красити”, пошто креста уистину служи за улепшавање и украшава (краси) главе појединих животињских врста. Сумпор је познат по својим тешким и отровним испарењима и због тога је он саставни део пакла, у коме владују дим, ватра и “запара”; заправо, “сумпор” је та опасна “запара”, која се при назалном изговору усваја као “зампара” (зампар> сумпор). Сама помисао да је именица “коноп/ац” стигла преко canapus-a, сада није нимало смешна, већ је бесконачно трагична, јер је јасно да се конопац прави од “конопље” (поље конца, кона, конопоља); о томе ће бити више говора у наставку. Иако је сигурно да је човек започео да рачуна рукама (ручно!), то јесте, прстима, нашим “умним” и “ученим” главама пало је у рачун да причају, како је та реч “рацонални производ” латинског ratio (акуз. rationem), што је већ невиђена брука, тешка срамота, па и неопростива глупост (будалаштина). Да ли је тешко “опо/вргнути” наопако мишљење да “врч” није “направљен” од некаквог urceus-a, већ да је део кристално јасног сербског вокабулара, скопчаног са глаголом “вргнути” (обр/гнати) или “врћи”, односно, ставити некакву материју у посуду (врч)? Наравно да није, али да би се то схватило, потребно је, осим учења, да човек почне мало и да





размишља, а не да само папагајски понавља “научено”. Шта још рећи о “сапуну” (sapo, saponem) или “уљу” (oleum), када се зна да сапун “пени” (запен/и > сапун), а уље се “лије” (улије > уље), а и о српској језичкој науци која ни таква елементарна сазнања није у стању да усвоји? Уз све то, “умне” главе су “утврдиле” да су речи “балега”, “баљаст”, “ватра” и “копиле” вероватно старобалканског (читај, илирског или, чак, шиптарског) порекла. Балега је у јасном односу са Белаком (Бак, бик), односно српским “благом” (стоком), те бар ту никаквог неспоразума не би смело бити, док је “баљаст” оно што је “опаљено” (паљасто, тамно, црно). Чудно је то да “ватра” однекуд припада “старобалканском” речнику, а да се ту нису уврстили “ветар”, “врт”, “врата”, “врети” све српске речи везане за “обрт” (вртети)? Када жена донесе на свет дете, а не зна се чије је, јасно је да се ту много “очева” “о/купило” и да је мајка дете “по/купила” од “незнанца”, тако да ни “копиле” није ни издалека реч, која се не би могла у потпуности објаснити у оквирима прецизног и крајње јасног сербског вокабулара.

* * *

Недавно сам, сасвим случајно, на другом програму српске телевизије, имао прилику да пратим емисују, посвећену српским "псеудоисторичарима" и "ново-романтичарима". Учесници "расправе" на поменуту тему, били су наша "уважена" имена из света археолошке и “философске” поуке, доктори Поповић, Радић и Лома, а "преко пута" седео је археолог Ђорђе Јанковић. На самом почетку дискусије, водитељка се "извинила" што у "програм" није дошао нико од оптужених, то јесте, неко из реда проказаних, "романтичних и лажних" истраживача српске прошлости. Наравно, додала је како су покушали да некога од "квази-научника" позову у емисију, али, ето, нико од њих, наводно, није хтео (или смео) да прихвати позив. Ипак, остаје неодговорено питање, зашто новинарка није рекла имена "шарлатана", са којима је у међувремену контактирано, па да и гледаоци јасно знају о коме се ту радило и ко је то "утекао" са "бојног поља".

Све је тамо подсећало на некакав "на(р)учени" Хашки (инквизиторски) трибунал, на коме је пресуда унапред донесена, те је било потребно само да се таква одлука о прогону (интелектуалном остракизму) "прецизно" образложи и да се о томе јавност обавести, да и даље народ не би наседао на приче "познатих варалица" и "незналица". У таквој инквизиторској "дебати", свакако, најгласнији је био "славни" историчар, господин Радић, аутор једне од највећих историјских "студија" у последњих неколико српских непостојећих миленијума, под индикативним насловом, Срби пре Еве и Адама (мало сам изокренуо назив бриљантног дела, па сам, из учтивости, даму ставио на прво место; извињавам се др Радићу).

Елем, Радић се одмах, онако, умно хром и убог, "докопао" јединог "јасног" извора о "досељавању" Срба на Балкан, Порфирогенитовог списа "De administrando imperio”. Зар је могуће да неко може да посумња у "речи" једног византијског цара? - мекетао је умни "хистеричар" високопарним "научним жаргоном". Притом (да ли





намерно) заборавио је да су многи озбиљни научници изразили сумњу, да дело "О управљању Империјом" није "производ" једног писца. Уз то, Радић објашњава да је конституцонална сличност (динарски тип човека) између Словена (Срба), "досељених" на Балкан и "староседелаца" ("домородачко" становништво) производ асимиловања "урођеника" од стране "освајача". Наравно, уважени "експерт" се не пита, како је могуће, да се таква "асимилација" догоди у веома кратком временском року, то јесте, у истој години у којој су Словени "запосели" један тако велики географски простор. Шта се десило са "старо-седелачким" становништвом? Када бисмо слушали Порфирогенита и Радића, тада бисмо морали да дођемо до неспорног закључка, да су Срби (Словени), дошавши на Балкан, за неколико дана (или месеци) побили све раније житеље (Илире /Б-јелари/, Трачане /Рашани/, Трибале, Дардане /Дародане/, Бесе, Даорсе /Дворози/, Пирусте /Пераст/, Аутаријате /Тарани/ итд.) на највећем делу Балканског полуострва. Наравно, Римска империја је била потпуно незаинтересована за такав, у читавој историји, сигурно, још невиђен "покољ", те је сматрала да није вредан помена. Тако нам се десило, да нико никада није сазнао какви смо злотвори били, а након силних прохујалих векова, ми смо поменути злочин гурнули у подсвест и, коначно, на то сасвим заборавили! Динарску конституцију добили смо, тако што смо пили крв и јели месо "домородаца"!

Стога, јасно је да у Радићево лупетање, односно, у тврдње званичне српске (и светске) науке, може да поверује само онај коме је Бог уместо мозга, у главу "углавио" најобичнију магарећу балегу. Онај ко зна политичке прилике с краја шестог и почетком седмог века, свакако мора да увиди, да је "миграција" (или пре, освајачки поход) на стотине хиљада Словена (Срба) у "нову постојбину" једнака бајци или научној фантастици, поготово, када се узме у обзир чињеница, да су се Словени тамо "ушуњали" потпуно непримећено (Римљани су тада, ваљда, гледали цртане филмове). Када схвати да му недостаје аргумената и џебане, за његову брзо(с)метну/ту "паљбу", против оних који би да се послуже здравом логиком, Радић се маша своје докторске титуле, која би требало да прикрије његове збркане мисли и неспособност било какве озбиљније умне оријентације. Какав жалосни егземплар српске "памети"...!

Други др, који је требало да послужи за ломљење костију "новозаљубљеницима", био је Александар Лома, писац књиге "Пракосово"(које је сада, однекуд, старије од Косовског Боја свега неких седам векова), говорио је, између осталог, да је сличност словенских топонима са неким називима у Западној Европи, ствар чисте случајности (!), узевши пример града Бреста у Француској. Наравно, српски "брест" је потпуно јасан са становишта нашег језика, јер је реч о глаголу "порасти" (одакле и придев "прсат/а", енг. breast; нем.Brust; девојка којој расту /порасту/ груди), заправо богу Бел-расу, као што је "храст" у вези са глаголом "расти" (Хорс). Јадни Лома, изгледа, није свестан колико се обрукао и какво је ноторно "пијанство" показао. Једног дана, уверен сам, студенти ће се стидети свог неинвентивног, па и неинтелигентног професора. Наравно, поменуто име Брест или енг. breast, немогуће је објаснити са становишта енглеског или француског језика, али, Лома, или не зна те језике или, што је још горе, није оспособљен да користи





властити мозак.Поповић више личи на директора ЦИА или на шефа БИА, него на научника. Ни

то није случајно, јер су наши "интелектуални" кругови још увек под својеврсном контролом "неандерталаца", с батином у рукама. Своју "надмоћ" показао је над преплашеним Јанковићем, коме је давао "лекције", понашајући се према том талентованом археологу као према ђаку прваку. Какав, бре, твој Тврдош! - сиктао је напаљени и опандркнути “пандур” - Откуд ти смелост, Јанковићу, да "копаш" по четвртом веку, када смо ти одавно одредили седми разред (век) основне школе! Ојађени Јанковић је ипак покушао да понешто "прозуца", истина стидљиво (буди фин матрицом), иако је претходно, очигледно, упућиван на NGO семинаре за оплемењивање српског "злотворског" мозга, на коме су га учили "ненасилној комуникацији". Пошто је јасно да препарирање мозга није било тако ефикасно како су то Поповић и његови кинолошки власници претпостављали, Јанковићу следи нова "кура" позадинског "лечења", врло слично ономе што је у своје време доживљавао наш прослављени археолог Срејовић.

Дакле, прича се понавља: као некада, с једне стране су “романтичари”, типа М. Милојевића, а са друге, осиони представници српске званичне науке, који настављају погубну политику од пре више од сто година, чији главни протагонисти су били калуђер И. Руварац и политичар - научник С. Новаковић. Ко ће овог пута победити, дознаћемо ускоро: да ли они који умеју да мисле сопственом главом и служе се аргументима (“новоромантичари”) или други (осведочени “ауторитети”), којима је једини циљ да задовоље властиту потребу за доказивањем (свакако наопаким), у виду жељених титула и материјалног благостања?

* * *Да наведем још неколико примера, на којима ћемо јасно видети, да српска наука

прилично стихијно прихвата оно што им се сервира из оних кругова, који би хтели да докажу да су многе словенске (српске) речи преузимане из других (страних) језика. Тврди се да именице жупан и жупа, ни мање ни више, потичу од хунског војсковође Бајана (!!). Заправо, ту су бан и пољски пан (хпан, мађ. ispan), све речи настале током четвртог века, баш у Атилино доба. Када би мало боље размислили, наши “учењаци” би пре требало да се упитају да ли је поменути Бајан био Хун или Сурбел, али њима је, очигледно, однекуд, забрањено да користе рођени ум. Ипак, оставимо Бајана (Бојан?), па се на часак вратимо Сурбелану или Ср/бану, да бисмо увидели откуд титула бан у српском језику. Тај исти Србан јасно нам говори одакле је стигао назив за поглавицу у српском језику и одакле нам префикс “жу” у именици “жу-пан” (жу/р/-бан). Додајмо ту и сурбелско презиме Зупан (Зубан, Зубановић, Жупановић), да бисмо могли да пратимо гласовну промену “с, з (ж)”, која је у српској “жупи” сасвим очигледна /Сур-бан, Зур-бан; Жур-бан, Жу-бан, Жупан/. (На овом месту морам нагласити једну законитост у српском језику, врло јасну у корену Сур-Бел, где долази до губљења гласа “р”, о чему ће више речи бити у наставку ове књиге). Српски “кнез”, кажу, потиче од германске речи Kuningiaz, мада Германи никако, да се на главу насаде, не могу да објасне одакле им





таква именица долази, као, уосталом, ни читав њихов вокабулар. Онај Србин, који уме да користи властиту главу, одмах ће приметити, да његов “кнез” јесте поглавар, задужен за одржавање реда у заједници, а да се тај исти ред никако не може успоставити без “казне” (казн/а > кнез /метатеза). Опет, српска “казна” у блиском је сродству са глаголом “каснити”, а овај са “снити” (сневати, снебивати > с /неба/ бити); у ствари, узимајући у обзир јасне језичке законе, долазимо до сложенице “око/гнати” (кнег/иња, нем. König), одакле и српски глагол “знати” (лат. cognitus), о чему ће још бити говора, али и “гневити” (гне/в, гњавити, књавати = сневати). Намерно ћу стати на овом месту, јер онај ко уме пажљиво да слаже “коцкице”, видеће да се ту круг до краја затворио. Немци су, дакле, од Срба “посудили” свог “краља” (König), још у оно време, када су Срби реч “кнез” изговарали као “кнег” (четврти, пети век нове ере). Сличну наопаку паралелу са поменутим Бајаном (Бајан, бан) имамо и код српске речи “краљ”, која је наводно у наш језик стигла преметањем слогова у именици Карл (Карло Велики). На шведском језику karl је “човек”, али Германи имају мали број глагола и именица, које би биле у складу са консонантима “крл” (girl девојка, curl увојак, коврџа /оковрг кврга/, Kerl момак), све од “хрлити” (грлити, грло, младо грло). Наравно, у српском језику, краљ је онај који “грли” свој род, а коме народ, на заповед, без речи “хрли” у “загрљај”. У питању је сурбелски бог Хорс, који “хорли” (урла, заповеда) , који Србословена “грли” од далеких азијских степа, преко (Х)Урала (Курилов, Кирилов, крило, Хорел, орао, Орлово), до данашњег балаканског Краљева. Стога, краљ је исто што и Хорс или божанска птица “орао” (/Х/Арјол, /H/Arya, Аријевац). Уз све то, краљ је онај који “грли” послушне и одане, али и “крља” (бије, удара) све друге који нису спремни да се његовој вољи повинују. Коначно, да поменем и “витеза” (српског свакако), насталог од младог и “витог” момка (витег > витеже > витез), у складу са глаголима “бити” и “вити” (вити/гна/ти), заправо са младићем у напону снаге од кога се једино и могу очекивати велика и јуначка дела; па да видимо, какве то може имати везе са германским Vithungi? Наравно, веза је очигледна, али не у смеру германско > српски, већ обрнуто, српско > германски, јер је Vithungi настало од српског “вити/гна” (првобитна аглутинација сурбелских глагола “вити” /бити/ и “гнати” /гонити/, одакле се очигледним гласовним променама стиже до именице “витез”). На крају, након претходне кратке анализе, не могу а да не кажем, да сам згрожен над незнањем и “учењем” “здраво за готово”, које је присутно у највећем делу наше званичне језичке науке, наравно, ако се то што раде наши јадни “учењаци” уопште може назвати науком.

Узео сам неколико горњих примера, тек да би нам то послужило за “загревање”, пред улазак у највећу могућу дубину језичког лавиринта, али на такав начин, да “Аријаднин конац” никада не буде испуштен. Остаје ми још само да позовем виспрене “језико-спелеологе”, али и све друге који то желе, да заједно уђемо у “окно речи” и спустимо се у збуњујуће, а опет, јасне токове исконске, сурбеланске говорне реке. Срећно!





ОКОВАНИ ОКЕАН

Замислимо човека, “окованог” усред усковитланог океана (окован океан), који покушава да пронађе извор једне старе реке, са огромним ушћем (делта, делити, место где се река рачва или "дели"), каквих на овој планети, чини се, има на стотине, и да при томе не зна, чак, ни на коју страну света да крене (заплива, заплови). Наравно, јасно је, кад би ситуација била таква, да тај скривени извор открије, он не би више имао никаквих тешкоћа, да ток такве реке испрати, кроз брда и долине, клисуре и кланце, непрегледне равнице, кроз питомину и врлети, све до њене огромне делте, на којој се рачва у хиљаде праваца, од којих сваки њен крак завршава у поништавајућим дубинама божански окованог океана. Мада се константно анулира, поменута река не губи елан, већ и даље упорно тече, руче и риче, рије и рови, извире и увире, разара и ствара. Поменути "дављеник", запљускиван огромним таласима, који непрекидно долазе (долазимо > таласамо), више није ни у прилици да разложно мисли, јер у супротном, знао би да уопште не мора да тражи поменуту реку, већ би било довољно да спозна њен назив или њено име. А то име је управо спомињани извор, који би му истог часа омогућио да прати ток те старе умотворне реке, а да при томе и не мора да плива нити да се помера пред надирућим таласима мисаоног окивања. Свакако да се до таквог спознања не може се доћи бацањем очајничког погледа, по узбурканој површини бескрајног воденог огледала, где све бљешти и пљушти и где су сва чула устрептала пред навалом (вал) разливеног, збуњујућег спектра овоземаљског гали-матијаса (галама, галамити). Стога, наш "пливач" треба да зарони у дубоки и неузнемирљиви волумен "у-ваљаних" (вал-умни-х) мисаоних (умних) вода, у коме све мирује и где се и сама мисао поништава, и да на самом дну потражи Океана, праизвор свих ствари, моћну реку (реч) која оптиче сав свет, сина Уран(к)а и Геје (гај, гајити, гојити), који ће му објаснити да на планети постоји само једна река, још у искону божјом вољом "искована", и огроман број њених рукаваца. Тамо, крај "окованог" извора света, "седи" и мудри, "п-о-седели" Посејдон (бог мора а Небодан, Нептун код Римљана), порођен из кретње и гајa (Крона и Геје), задужен од врховног бога Живе (Зевса, Ђауса, Див Јаве, Ђаво), свог брата рођеног, за ону беседу која ће свету дати некакав смисао и афирмацију. Да би река (реч) и даље текла, она мора не само да се непрекидно обрађује (обрће) и умножава у свом изворишту, већ се мора љубављу обродити или породити (Афродита > Обродита > обдарити > Ободрити), док невесте (невезата) морају дa се вежу (везата), не само због самог тока, већ и због "лепих вести" (Веста, “везата”, брак) које таквом вечном "течењу" дају лепоту (пролеће које “везе” > Весна /везена/) и украшавају га обновљеном вером и надом.





Богиња Атина (Атена), заправо је Једина, баш као и бог Один, то јесте, она је и Једина и Одана, пошто је "одан" само онај који верује у "једно" (припада једном једином) и чија мисао није распета и несигурна. Отуда је ‘Αθηνα, кћи врховног бога Живе (Зевса), заправо, изникла из главе свога свемогућег оца, да би била заштитница уметности и мудрости. Њен панадан у римској митологији је Минерва, саздана од "ума" и "нерва" (нарав), као "ум-наравни" (мудрост) изданак универзалног ума. Атенину мајку Мету бог Жива је прогутао, заправо, прогутао је "уметност" (мудрост, умети), да би га Хефест (Ковач, сковат, коваст, кевест, хефест; рим. Вулкан или Белкан) ударио секиром по глави, током једне тешке главобоље, а одонуд је искочила Одана или Једина, бела богиња (Палада, бледа лат. palidus), "породна" (баш као и Афродита), а сасвим чедна и верна своме оцу (гр.παρθένος девојка чија је главна улога да рађа, родна, породна). Да ништа није случајно, схватићемо када сазнамо да је отац Атенине мајке Мете, нико други до "оковани" Океан или "умни поток" који "оптиче сав свет". Ум Једине (Одана) такође је "течан", а да би то тако и остало, "поседели" Посејдон није "седео" скрштених руку, већ је Оданој поклонио и "извор воде", без кога се мудрост не би могла ни замислити.

УКВАШЕНА АКВА

Видимо да је вода, код Срба, симболисала ум (река и реч, ток мисли, енг. talk, ум и умити се), што је свакако сасвим логично и јасно. Не постоји ниједан европски језик, сем српског (сурбелског, слобанског, словенског), који би се могао доследно уклопити у митолошку слику античког света. На грчком вода је ύδωρ, υδατός, υδατινός, ποτίζω (потећи, по/тицати, Тиса - река, именица “п/тица” - која “тече” небом), одакле нам данас долази добро познати предметак хидро-, водо-, воден, водени. Ако се узме у обзир грчки правопис, тешко би се могло рећи да је поменуто хидро (хидор) у било каквој вези са српским језиком. Ипак, када се упореде именице видра и ведро, приметићемо да се оне готово исто кажу и на српском и грчком језику (υδρα хидра, видра, υδρια ведро), а то нас доводи до закључка да је до правописне промене у грчком речнику дошло у каснијем времену, а да су се изворно поменуте речи изговарале као водар (водата), видра и ведро (посуда за воду). Српске именице видра и ведро, говоре нам да је вода некада имала глас "р" на крају речи. То је и логично, када се зна да је вода именована по српском богу Белу коме се придодаје глагол "дати" (Бел-дан, Бел-дар > Водан, водар). Вода је једна од најважнијих материја коју нам је Бел "по-дарио", јер када се жедан мученик напије воде он постаје "бодар" и "ведар" (белдар, велдар). Иницијално "б" ту прелази у "в", као код многих других српских речи, из простог разлога, да би се појмови, настали из корена "бел", могли разграничити и међусобно





гласовно разликовати. Код Аристотела имамо именицу δρόσος (вода, роса), која нас одмах подсећа на српску "росу" или на Србина који каже "мокар сам о-д-росе. Додајмо ту и ποτον, још једну грчку именицу за воду, која очигледно долази од српског глагола "потонути" (потон-е, Бел-дан), јасно везаног за воду (ποτάμι река). Поменимо још и српски "поток", који нас додатно уверава у исправност наведеног поређења. Коначно, ποντικός (понтски, од именице "поток") πόντος (море, доцније у лат. pons, pontis мост; слично сскр. panthaa пут), као и θάλασσα, порођена из српског "таласа" (долази вода /на-долази/, долази=таласи), грчка су имена за воду, која се могу објаснити само уз помоћ српског корена "бел". Стога, назално изговорен српски "поток" (понток) или "пут" (пунт), уствари је исто што и грчке и латинске речи "понтик" и "понт", где се упоређује кретање воде (реке, потока) и ходање човека путем (путом, пунтом) или друмом. Грчки бог Аполон је само гласовно измењено име Белдана или Белана. Ту је и римска Белона (Беладона, Белдана, Белана). Артемида (Артемис) је преметнуто српско име Ратомирка (скраћено Ратема).

Латинска aqua, aquae (вода), само на први поглед делује као да нема никакве везе са српским "белданим" језиком. Да бисмо објаснили да поменута "аква" јесте (ест-е) у потпуности српског порекла, можда бисмо могли да сетимо српске именице "л-оква" (или глагола "локати"), који је настала комбинацијом два глагола, "лити" и "квасити". Запазићемо одмах да је локва, у ствари, она бара или барица, која остаје на земљи након пљуска , односно кише која се "слила" (лити, лије) и, самим тим, поквасила (квасити, кваси) тло. Да бисмо били до краја прецизни, "локва" је "ли-оков", пошто се вода после пљуска задржава у удубљењима у земљи (на тлу), која личе на суд за воду и на основу чега се човек досетио да на сличан начин (око-бити, копати) "зароби" или "окује" течност. У почетку је то сигурно било тако што су људи копали јаме у земљи, да би се потом стигло до спасоносног "акова" или "окова" (дрвене посуде). Након овакве анализе примећујемо да је горе поменути "океан" или "окован" у сасвим јасној вези са "аквом", "аковом", "оковом", то јесте, са "водом" и глаголом "ковати", пошто је јасно да се вода никако није могла "ухватити" (уквастити, ухвастити, у оков ставити), уколико се не "скује" посуда која би је могла задржати. Српска именица "ковач" није првобитно представљала човека који кује (обрађује) метал, већ онога који прави "околац" (около бије, коло бије, око бити, око вити, оковати, ковати), у почетку од оног материјала који му је био најприступачнији, а то је дрво. Оно што је "дрвено" од Бога је "даривано" и то је, са становишта тадашњих људских потреба, савим разумљиво. Човек који "окобије", "оковије" (окива), заправо "ставља", "саставља" комаде обрађеног дрвета, да би се добио суд у коме би се могла држати течност. Комбинацијом речи "о-ко-в-ије" и глагола "ставити" (сур-давати, сур-дати, сртати, стати) или два њена почетна сугласника, "ст", добила се нова именица – коваст, која је, како видимо, готово идентична глаголу "квасити", али и имену, већ поменутог, "грчког" бога Хефест-а. Коваст и Хефест нису ништа друго до данашњи српски Ковач. Можда је занимљиво да на овом месту приметимо, да када обрнуто читамо ту именицу, добијамо нову реч, "чавок" или "човек". И уистину, човек није ништа друго већ стваралац, градитељ – односно – ковач! Ипак,





"човек" није "порођен" на такав начин, јер су ту у питању именице "око" и "век" (Бак, белак, велак, ваљак или време које се ваља, "баља", обаљује у неповрат), заправо, човек посматра "котрљање" времена и он није ништа друго него "око (очи) века", "очило века" – човек или человек. Читав људски живот своди се на "чекање" (човекање, человекање) или "очекивање" (нада), те је отуда сасвим јасно одакле нам у српском језику стиже глагол "чекати". Да бисмо објаснили како се десило да нам сугласничка група "ст" пређе у именици "коваст" у глас "ч", узећемо именицу "чекић" и покушати да нађемо њену сродност са поменутим глаголом "чекати". Када човек нешто очекује, он не само што "прикује" очи за одређен простор у коме би нешто могло да се појави, већ и пажљиво ослушкује звукове који би би требало да му "објаве" оно што ће потом угледати (оче/кнути, очи/гнати). Узимајући у обзир чињеницу да је човек у добу када се стварао језик (што је трајало миленијумима а ни данас се није завршило) морао стално да буде на великом опрезу, јер су га на сваком кораку вребале опасности и невоље, јасно је да се његово "чекање" најчешће завршавало буком, праском, галамом (лов, рат). Доцније, када се изашло из неолита и када се ступило у доба метала, значење именице "ковач" се сузило на обраду таквих чврстих материјала (бакар, бронза, гвожђе), при чијој обради се чуо карактеристичан звук, врло близак изговору гласа "ч", тако да нимало није случајно што је "чекић" повезан са "чекањем" и изненадним реским звуком. Отуда и енг. check (проверити), јер је провера неодвојива од "иш-чек-ивања" (чекања резултата). На мађарском језику, ковач се исто каже као и на српском (kovács), а да то није никаква случајност, потврдиће нам и други језици у којима је именица “ковач” (или глагол “ковати”) сачињена од основе “го-би” (гонити-бити, око-бити), на пример: алтај. *go:/pì (ударати), турк. *go":p- (дрвени чекић), монг. *go"bi (ударати, млатити), татар. ku"je, чуваш. kiv, тунг. *gu"b, јап. *kuwa, гр. κοπτειν (сећи, ударати). Посебно је занимљиво име римског бога љубави, Купидона (Cupidon), које је, чини се, неодвојиво од лат. copulo (copulare, copulavi, copulatus спојити, удружити физички, ујединити, спарити) или copula (веза), у којима се препознаје српски глагол “купити” (купило). Такође, видимо да Французи везу или “спојку” (спајати) именују речју s’accoupler, гласовно готово идентичну српском “сакупити” (сакупили), Холанђани koppelen или paren, Португалци acoplar, Шпанци pareja (парење), Немци Paaren (парење). Када је у питању срп. “парење”, јасно је да је оно повезано са глаголом “борити се”, јер да би се девојка “оборила”, мушкарац се мора “борити” све док “цуру” не “з/бари” или “обори”, то јесте, за њу се не “из/бори” (барење, борење, борба, парење, ићи у пару).

Српско “купило” (ковало, кобало, около бити, око бити, око/би/лити, окупљати), било је “кобно” за појаву многих речи у разним језицима света. На пример, средње-енглеско cawell је означавало корпу (кош) за хватање и држање рибе;код Гала је то било cabhuil; Бретонци су такву корпу звали kavell (старобретонски cauell), али таква реч је истовремено означавала и колевку (енг. cradle ограда за дете, /о/градило); док су Латини имали реч cauuella која се односила најпре на суд за држање воде, “купило”, “ковало”, “кувало” (енг. vat, настало од именице “вода/р” water). Српски предлог “око” (около) или именицу “коло” (колити) налазимо и у шкотском colsie, које је једнако





енлеском cosy (првобитно дебели тканени покривач којим се покривао чајник, да се не би брзо охладио, које доцније добија значење уживања у малом и топлом простору или склоништу cozy); заправо, јасно је да, ако желимо да очувамо топлоту чајника (чаја), тада морамо да га умотамо, то јесте, “околимо” некаквим дебљим покривачем;а оно што “окољује” свакако је српски “околац” (околица, о/коли се > шкот. colsie). Након свега, јасно видимо да порекло енг. cozy, није уопште непознато, како то тврде западни етимолози; сместити се у малом простору (склоништу) исто је што и “околити се”, “околи се” (околац), а сличну етимологију наћи ћемо и у случају речи “кулиса” (фр. coulisse, покретни зид на позорници; део позорнице који публика не види), која је такође ограђен простор (околац).

КЛАДА У ХЛАДУ

Quell је “извор” на немачком језику (купило, ковало), енг. well (бунар, кладенац, али и придев “добар”, “ваља/н”, сасвим близу српског “хвала”(хваљен, ваљан, х/вале вредан), које се изговара када се нешто “оковало”, ис/ковало или урадило), где се, како примећујемо губи иницијал “к” присутан у поменутој немачкој речи, баш онако како се од српског “хваљен” добило “ваљан/о” . Хол. bron, wel, kwel, welput; гр. πηγή, πηγάδι, καλά; итал. origine, sorgente, sorgente, fonte; фран. fontaine, source; лат. ortus, radix, incunabula; норв. и дан. kilde; норв. opprinnelse; староенг. ord, ordfruma; рус. источник; швед. upprinnelse, källa, ursprung; мађ. ered-et; урал. śäre. Осим српске именице “оков” (оковати, аков, ковало, окован, “око бити”), видимо да се у страним речницима, као “извор извора” узима српска основа “сурд” (Сур, сред, средина), односно, именица “срце” (сердце, енг. и фр. source), потом, глагол “уредити”(ortus, ord, sorgente, ered-et, radix > род, ред, рад) , који је такође произашао из “средине” (средити);ту је, како видимо, и “клада”, сасвим у складу са “кладом” која се поставља најчешће у “хладу” (нем. kalt, енг. cold - хладан) поред извора (кладенац). Сама “клада” добила је име по “колу” (око-лити, колити, колут, колута/ти, кладити, одакле и именице у српском језику - клађење, опклада), гр. καλά. Лат. cunabula је од срп. “ко-бела” (“копиле”, оно што је жена “по/купила”, након што је много “ђувегија” “окупила” - дете), заправо, “ковела” (ковало, прелазак “б” у “в”), откуд доцније реч за дечји кревет, најпре “ковелка” (метатеза), данас позната као “колевка” (место код Дубровника - Конавле). У питању су слогови “гон-бел”, од којих, када се обрну (бел-гон), у српском добијамо именицу “погон”. Од таквог “пого/на”, Грци су добили свој “извор” (πηγή). Остаје нам још да објаснимо “фонтану”, која није ништа друго до “водена”, где се при назалном изговору умеће глас “н”, као и шведско upprinnelse, које бисмо тешко могли разумети да није холандског “брон” и немачког Brunnen. Све ће нам се до краја “казати”, ако се сетимо





српског “бунара” и схватимо да је та наша именица у непосредној вези са “обртањем”, односно, глаголом “обрнути” (бурнути > бунарити, бунар, забурити > буре). Одатле, исто тако, немачка именица Bohrer, енг. auger (угура/ти), borer, (бургија), док енглеско drill стиже од срп. “продор” (про-дрло, таре, трло). Поменута српска именица “бургија” (бургијање) у себи садржи консонанте “бргн” (обрт и гоњење), баш као и неке друге српске речи које су у некаквој вези са “обртом” (брат, обрт, обратити, обртати, вратити, вретети) попут “прогон”, “праг”, “прегонити”, “брег”, “враг”, “брак” (али и “брк” који је знак да младић треба да се жени; брк > брак > праг - најпре бркови па брак, а потом преношење невесте или “невезате” преко прага), “брига”, “варка” (неизбежни “пратиоци” брака) и слично. Српски “извор”, пак, долази нам од глагола “из-борити” (из-ворити). Отуда је “из/вор” реке исто што и “з/бор” на коме се “збори” (жубор), односно, где “из/вире” људски глас - го/вор. Још да додамо да је извориште “погона” у људској свести било на Балкану, јер такво име на то недвосмислено указује: Бел/кан, Бел/гони, одакле и назив “паган” или на српском “поган” (неверник), а све је то последица скрнављења “достојанства” бога Бела, како од туђина тако и од самих Срба (Бал, Белијал). Галска реч burgaid (енг. purge, лат. purgo чистити), настало је од српског глагола “прогнати”, заправо, из такве форме деривираног глагола “празнити”. У ствари, ту се опет ради о процесу “обрнутог гоњења” (обр/гна, прогон, прегон, праг), јер је “пражњење” сасвим близу појма “чишћења”, поготово, ако се на то гледа као на пражњење људског организма од измета. Томе је близак и глагол “пржити” (пргнати), јер се ништа не може тако лако и брзо “очистити” (ис/празнити) другим средствима, као што је то могуће употребом ватре. Поменимо на овом месту још један галски глагол, cairt (ир. cartaim, вел. carthu), са истим значењем, из корена “гор/да” (хорда, груда, град, градити, гурати), пошто је српска “градина”, у ствари, уређени или очишћени врт. Градње нема без гурања, јер Србин обично каже: “почни само да градиш - из/гура/т/ћеш некако”, а изгурати се може само “з/гртањем”, како новца тако и материјала за кућу и око куће (града). Зато Ирци имају глагол asgartach, који управо значи “гурати” (згурати, згртах), што је једнако енг. score или грчком σκορ (згур/ати нешто на гомилу, отпад, згура). Када Енглез каже: "score the clay before firing it", он заправо мисли да се глина мора “згурати” у калуп (обликовати) пре печења.

ГИБАЊЕ ЖИВОТА

Живот и не би био живот када не би био испуњен покретом. Ум је тај који прати ту непресушну животну реку и баш због тога и сам се, сасвим природно, поистовећује са воденим током, коме се крај не види, мада се стално мења, напредује, а каткад, врло ретко, и назадује. Заправо, свако привидно назадовање људске мисли, услов





је за стварање еластичније “одскочне даске” за продор у ново, непознато и неистражено подручје интелигибилног света. Кретање није ништа друго него “гибање стварних ствари” (литв. gyvas, лет. dzоvs), где се “го-ни” и “бије” (гобије), то јесте, “клобук” који “глоби” (коло-бити); то је свет у коме се “гибањем” само “губи”, а све у име једне свеколике, свеопште (универзалне) “добити”. Гиб, губ, гибељ, и коб су основни елементи будућег добра, па чак и тада када се огромне размере људског страдања никако не могу појмити. Грчки κιβωτός (мошти светаца), исто је што и српски “живот” (са иницијалним сугласником “к” или “г”), смештен у евхаристијску кутију. Немачки глагол geben (енг. give) враћа нас ка најдубљим филозофским порукама, укорењеним у српском језику, и скопчано је са оним, горе већ поменутим “губитком” или “гибањем”(кивање, ковање). Дакле, чак и у случају када сви “губе, односно “дају”, резултат мора бити “позитиван”, јер се до померања навише у умној сфери никако не може доћи без одрицања (давања). Равнотежа света мора да постоји да би он уопште могао да функционише: на једној страни лоше (зло), на другој добро. Живот се “гиба”, живот је “гибељ” (погибељ), умно биће се кроз живот “кобеља”, живот је “губа” у којој се ум “кува” (српско презиме Кувеља), живот је “киван” и “кобан”, “хабан” и “гован”(огаван, говно), а све се то може изразити кратком синтагмом: живот је окован! Живот је “оковани океан гибања” (покрета). Живот је “аква”, “аков” или “оков” у коме се људске душе лагано “крчкају” и “топе”. Пошто је јасно да живот никако не би могао постојати без ума и речи (зов), без “зовца” (з-воца, виче, за/викати, лат. vox, vocis, voice), а смислено звати може само оно што је живо и обдарено разумом, тада је јасно зашто је живот (жив) поистовећен са речи (зов) и зашто је све то заједно смештено у подручје патње (гов, коб, ков). Живот је такав да се у њему тешко може остати “сув”, а када се материја или ум “покваси” (у-кваси), губи се њихова оригиналност и истинитост и то постаје “квази” (лат. quasi). Ипак, након свега што смо раније казали и што би се, наизглед, могло узети као “извор” из кога је потекла именица “живот”, поред јасне чињенице да је живот “гибање” (гибелање, кобељање, губљење), директни “отац” те речи је свемогући Сур Бел Дан (Зора Белог Дана, ЖурБелан, Жур-Бел-Дан, Жу-р-вел-та, живот-а, Жур-бељ, Жур-ваљ, ж’иваљ). (У даљем разматрању, видећемо да су три кључне речи за људско постојање, живот, слобода и судбина, у српском језику настале од почетног Сур/Бел/Дана, уз сасвим јасну метатезу и губљење гласа “р”). Заправо, живот је “журба” (журити), баш као и “го-бит” (кобити, ковати, кобељати, кувељати или кувати, гибати, кипити и слично), одакле је порођен грчки “кивот”, али и балтијско “гивас” и немачко “гебен”. Без обзира на то да ли ће евентуални читалац “живнути” или “кивнути” (бити киван), прочитавши претходну “животну” Сурбеланову “причу”, јасно је да је тај исти живот до краја “шупаљ”(саздан од бремените празнине) и да се он, попут надуване “жабе” упиње да буде оно што у “реалности” никада не може бити. Онај ко је до сада пажљиво пратио, тај необично доследан “развој” живота, изнесен у горњем тексту, сигурно ће схватити, да у претходној реченици нису случајно поменуте српске именице, “жаба” (прид. “жабљи”, Забела, Жабаљ, Жабљак) и “шупљина”. Жаба јесте она животиња која се напиње, надувава (народно: “напео се к’о жаба!”), баш као и сам живот, који није ништа друго





већ пресипање “шупљег у празно” (шупље < жабље; пажљиво и опрезно), то јесте, претварање привидно јасног образа (обриса) у средиште ништавне, а опет, зачудо, хипостазиране “празнине” (ништавило). Бити “з Беланом” (Сурбеланом), значи упасти у “жрвањ” (жрбаљ, жрбањ) живота “жар-белног” , у непредвидиву и непрестану борбу немилосрдног “гибања” (кобног и огавног). Опет, није само човек тај који никако не може да функционише без Белана (Бељан), јер “са” или “из” Бела је и “биље”, “поље”, али и “зеље” (з Б/еље, поље, споља, збиља), као и српски придев “зелен/о” (зачудо “и-з/б/елено”), па чак и грчки “Месец” (Σελήνη, уједно и богиња), баш као и Силван (Silvanus), старолатински бог шуме (зелене свакако). Ту примећујемо и да је српска “свила” неодвојива од Сар-Бела (са/р/бијати, са/р/вијати, савити, свила се савила), а да је енг. silk исто што и срп. “свилак” (свилкасто, свилено, свилка/ст). Наравно, да би се до краја схватила метатеза Сур-Белана, како у српском тако и у страним језицима, мора се кренути од поменутог С/белана, то јесте, С/велана, да би се стигло до придева “зелен/о” и онога што је “свилено”, а од тог истог Свелана, у туђим вокабуларима остали су “селене”, као и “силван” (свелан > силван). Сам “живот” на енглеском је life, данском liv, холандском leven, немачком Leben, португалском и шпанском vida; viver (лат. vita, vitae). Германско именовање живота, очигледно, није баш лако објаснити са аспекта сурбеловске основе, из које су њихове речи поникле. Могуће је да је ту у питању српски “хлеб” (леб), без кога, како знамо, нема живота. На такву могућност указује и енглески loaf (хлеб у једном комаду; уобличени комад млевеног меса, гот. hlaif), као гласовно преметнута форма “леба”. Ипак, поменуто “лебен” или “левен”, могло би бити скопчано са срп. глаголом “ливати” (либати, обливати), “славити” (синт. с/лавити живот; заливати), а тиме и са самим именом Слобана (Словена, Сурбелана). На сличну генезу могло би да укажу и исландско líferni (líf, aefi) норв. liv, швед. liv, levnad, leverne, све, чини се, у необичном сагласју са лат. libertas (Сур Бел Дан, Зора белог дана; сурбелда > либерда/с, слобода), о чему ћемо детаљније говорити у наставку ове књиге. Ту је и срп. глагол “волети” (воли, тр.л.јед.), који је смештен насупрот “болети”, јер кад се “воли” тада и највише “боли” (обалити, обелети, оболети, Бел). Опет, у романским говорима, јасно је да се “живот” повезује са српским глаголом “вијати” (вити), пошто је “вито” оно што је младо, пуно живота, са/вит/љиво и отпорно. Грци именују живот као ζωή, ισόβιος, βίος, те ако пажљиво осмотримо те речи, видећемо да су оне неодвојиве од српског “живота”. Наравно, у основи таквих речи смештени су бог Сур и Бел (Зора Бела), односно, глаголи “сабити”, “забити”, “зибати”, “севати”, “звати” (све од “ср/бити”, сур/бити, сурвати), а сасвим је јасно да живот мора непрестано да “избија” (бујати, буја, из/бија, “биос”, “исобиос”), да би уопште могао да постоји. Хиндуско jaan, jeevan (“ђаан”, “ђиван”), такође јасно указује на српско име Живан (прид. живахан), баш онако како је српска “живина” (животиња) код Грка добила име ζώον. Још да додамо да се и именица “љубав” у герм. језицима у великој мери поклапа са “животом” (енг. love, нем. Liebe, хол. liefde, дан. kaerlighed, швед. kärlek > срп. грлити /?/, одакле и енг. girl , нем. Kerl), што никако не може бити случајно, јер је она неизоставно везана за “с/лаву” (Слави, С/лове/ни, С/лоби, с/љубити, за/љубити, у ствари, Сурбелда/либерда, Слобода,





зора белог дана), јер када човек нешто “воли” или “љуби”, сасвим је природно да то и “с/лави”.

Горе помињано “гибање”(гибати), видимо, у складу је са разним врстама кретања у српском језику, попут, купити, купати, копати, кипети, кувати, ковати, капати и слично. Језик се код свих других народа, сем словенских, кретао непредвидљиво. То је и разлог што Грци, Романи и Германи никако нису у стању да своје језике објасне и сагледају начин, којим су се њихови речници развијали. Узмимо, на пример, ирску реч cáil, велшко cael, са значењем “имати”, “добити”, па и “уживати”, од корена “кап” (*kapli-, *kapelo, лат. capio, енг. have), где долази до губљења гласа “п”. У српском језику ту је ствар јасна: када човек “купи” тада “има”, а када то што је имао буде уништено или од стране друге особе узето, тада се “губи”. Ту је промена гласа “к” у “г” учињена само зато да би се тако обележила појмовна разлика на скали од позитивног до негативног пола. Или, галско cailbhe (зид, презида, али и глина), које је, како то погрешно тврди Мекбејн (MacBain), наводно дошло од корена calbh; Мекбејн, заправо, није никако могао, без сурбелског језика, да схвати, да се у поменутом “калб” (колб) крију две основе, сачињене од српског “кола” (около) и глагола “бити” (коло/бити), одакле у српском именице “колиба”, “глиб”, “хлеб”, “калуп”, “клупа” и слично, о чему ће бити више говора у наставку.

ВИНЂИЈА

Као што је биолошко опстајање немогуће без воде, тако се ни “исправан” живот не може замислити без “вођења” и “вође” (управљати, водити). А да би се “водило”, онако како то вода беспрекорно и свакодневно чини коритом “реке”, неопходна је “реч” и, уз то, “видело” (вид). Заправо, вид је оно што човека води и никако није ограничен само на чуло вида, већ се односи на правилно размишљање и доношење одлука. Санскритске Веде су, уствари, не само вид и виђење, него и мудрост и знање. Једно од имена Срба, Венди, Винди, јесте њихово именовање по богу Виду (Види), слично И(з)бранима (Вибрани, Иберани) или Дароданима (Дардани), где су из назалног српског изговора странци “извукли” назив Ви(н)ди (windisch, Wend, Veneti, Vinuli, Vinduti, Vandali, Vetoni - Ветонци Ане Комнине=Видани, Видни, Винди). Наравно, ту је и други глагол у српском језику (винути, комбинација “вити” и “гнати”), који је варијанта глагола “бити” (вити, пити, вино). Разуме се, када се пије вино, човек се “вине” у облаке, а као што видимо, инфинитив глагола “винути” сасвим је близу поменутог имена “винди” или “венди” (Венети). А када се душа “вине” у небо тада човек “вене” (венути). На неки начин, могуће је да је германски wind (ветар) скопчан са српским “винути”,





заправо “летом” (летење), тешко замисливим без ветра. Такође, поменути глагол “венути” има приближно исто значење као и “ветрити” (срп. увенуо > изветрио). Док живо биће вене оно је болесно (нем. weh). Немачко wehen (дувати) очигледно долази од српског “вејати” (вејати, вејан, вијати, вејање, вијање, вијење), што нам додатно објашњава германско “винд”. Николајевић је још у деветнаестом веку објашњавао имена Винда, Инда и Анта, сматрајући да је ту реч о истом имену, које се различито изговарало. Иако нам се може учинити да смо на домак циља и да су Видани (Видни), у ствари Винди, једнаки Индима и Антима, ипак остаје прилична недоумица да ли је то баш тако. Сетимо ли се “проклете Инђије” (грешна земља) у нашој епици, претхришћанског трагичног мотива код Срба, тада се ствар далеко више компликује него што би се то могло рећи на први поглед. Ту је и град Инђија у Срему, чије име се тешко може објаснити са аспекта данашњег српског речника. Код Срба имамо и презиме Инђић, које нас уверава да је топоним Инђија код Срба врло стар и да је сигурно повезан са далекоазијским простором - Индијом. Исто тако, присутност многих географских појмова у Индији, који се поклапају са оним у Србији, недвосмислено нам указује да су Срби некада живели на тамошњим просторима. Савремени српски језик нас додатно упућује на то да су Срби (Слобани, Словени) своју демографску експлозију доживели још у раном холоцену, на Белкановом полуострву, и распрострли се далеко већим евроазијским пространствима, од оних које данас заузимају. Из Индије су се вероватно морали повући под притиском страховито умноженог домородачког становништва.

Срби и данас користе глагол “винтати” и именицу “винт”, која указује на кружно кретање, односно на радњу у којој се одређени предмет окреће у круг. Такав пример имамо код запрежних кола, на којим се “винт”, спирална метална осовина с навојем, користи као кочница. Када се такво запрежно возило нађе на низбрдици, кочијаш ће узвикнути своме помоћнику, који иде иза кола: “винтај!” Сличну реч имамо у енглеском језику, wind, у значењу “ветар”, али и “обрт” (окретање), када се изговара као “вајнд”. Српски “ветар” је комбинација глагола “вијати” и “терати” (веје + тера, вејтер, ветар), док је германски “винд” производ глагола “винути” (комб. “вије/г/нути”, вијати + гонити); уствари, основа срп. “винути” /увинут-и > винт/ је глагол “бе/гнути” (Бел-гон, Бел-гна), одакле смо доцније добили “погнути” (бо/гну/ти), које је једнако нем. beugen (сагнути, савијати), одакле је, из форме beugend, рођено и енг. bent; отуда и швед. bukta, нор. buktet, хол. buigen, све до чешког ohnout, које је западна варијанта сурбелског Белгона - погнути, угнути. Да је у српском језику све јасно, показаће нам и глаголи “погинути” и “пукнути”, пошто је јасно да оно што се превише “погне” (савије), на крају мора да “пукне”, а када човеку срце “пукне”, тада је он мртав (погинуо); уз то, када нешто “пукне”, тада то изазива истинску ватру (буктање, буктиња, глагол “букнути” /букне/) у природи или у људској души (емоцијама). Коначно, “бит” (суштина) је увек оно што је “битно” (видно), а код Винда и Видана (Видин) све се “види” као на длану.





КВРГАВА ЈАРУГА

Претпоставка америчког археолога, Марије Гимбутас, да је колевка Индоевропљана била негде на просторима северног Казахстана и слива реке Волге, поткрепљена културом “кургана” (специфичних гробних места), свакако има своју научну подлогу, али ту се никако није могло радити о томе да су индоевропљани извршили инвазију на тадашње, наводно, неиндоевропске народе у Европи. По Марији Гимбутас, то се десило негде у периоду од 5-4 миленијума п.н.е. С друге стране, опет на основу прилично снажних аргумената, Гамкрелидзе и Иванов, тврде да су Индоевропљани мигрирали са тла Мале Азије у два правца, на запад у Европу и даље на Азијски исток. Поменути “кургани” нису ништа друго него Хор-ге или Хор-бе (коруге, срп. презиме Карага), заправо, “кврге” (гребен, гроб. грба) у данашњем српском језику, одакле и енг. придев corrugated (земљиште испресецано гребенима и увалама, наборано). Усрпском језику, у складу са потребом да се одређени појмови јасно именују, кврге (коруга, круг) или грбе (испупчења) постале су “јаруге” на оним местима где се ради о удубљењу земљишта (прелазак иницијалног гласа “к” у “ј”). Наравно, у основи обеју речи налази се Хор или Јар (замена иницијалног консонанта - “х” у “ј”- слично речима “обала” и “увала”, где “б” прелази у глас “в”), односно именица “кора” или глагол “корити” (скорети, изгорети). Двема, горе поменутим теоријама придружује се у новије време и трећа, која има све више присталица у научним круговима, а која тврди да индоевропско (сурбелско) становништво води порекло са подручја средњег подунавља, што се у потпуности слаже са оним што се десило у културама Лепенског Вира, Винче, Старчева и других археолошких налазишта на тлу данашње Србије. Сам назив “Индоевропљани” је свакако погрешан, јер нас у старту наводи на помисао да је данашња европска бела раса дошла на просторе Европе са индијског потконтинента, а познато нам је да је човек врло подложан стереотипном начину мишљења, које је врло инертно или конзервативно. Тако се и десило да то несрећно изабрано име постане велика кочница у проналажењу историјске истине. Јасно је да су миграције неминовност овог света, поготово у периодима када је на одређеним просторима долазило до пренасељености и када је човек, хтео не хтео, морао да проналази нова станишта. Инстинкт самоодржања и похлепно људско око узроци су непрестаних деоба и сукоба, не само међу различитим расама и народима, већ и унутар најближих крвних сродника. То је нарочито долазило до изражаја у оним моментима када су материјални ресурси постајали оскудни. Поменута “курганска инвазија”, као и малоазијска “пенетрација” на исток и запад, свакако су последица тешког осиромашења извесних популација (углавном услед прекомерног пораста становништва), које нису имале избора сем да крену у потрагу за новим животним простором. Тамо где није било “аутохтоног етноса”, миграције су биле мирне, а тамо где је подручје било од раније насељено ратови су били неизбежни и ту је једна страна морала изаћи као победник или поражени. Индија или





Инђија јесте једно такво подручје, на коме је постојао индигени народ, којег су Сурбели великим делом покорили. Слична поробљавања имала су своје лоше и добре стране. Лоше су јасне, а добре су оне које су везане за развој културе, пре свега језика, јер су идијски домороци проговорили захваљујући доласку сурбеловских племена на њихове просторе. О томе јасно сведоче модерни индијски језици, засновани на сурбеловском корену. Назив Индија и Инди свакако је могла бити једна метатезирана форма поменутог имена Видан (Видни), прихваћена од локалног становништва, која је накнадно (узвратно) увршћена у сурбелско-слобански речник. Сличан пример имамо у српској именици “господин” (Господ), насталој од сскр. гопас (пастир) и броја један (один), која је донета на Балкан од индијских Сораба и као таква се доцније чврсто устоличила у српском речнику. Српски “гопасодин” или “господин” је коначно послужио као идеја водиља у заснивању хришћанске религије (Пастир једини - више у књизи “Прородитељ европског човека”).

ЦУРА

Када се течност лагано излива, тада она “цури”, а када је у питању мисао која нам постепено објашњава одређену “реалност” и уводи нас у подручје новог сазнања, тада она “зари” човека (просветљује га). Та реч је директно везана за српско божанство Сур (Зор-а, Зарја или Сурија) и свакако је у јасној вези са изласком сунца и рађањем новог дана. Зора руди лагано, зари и постепено “разлива” светлосне зраке (зорик > зрак), а, слично томе, и новорођена “просветљавајућа” мисао зари човека. Наравно, ту је и глагол “зарити” (забити), од кога дерогацијом добијамо речи, рити, рије, ријека, ријеч. Природна падавина, киша, може да полако “цури” (сипи), али, исто тако, може да “шора” (пљушти). Уколико упоредимо речи које у разним језицима означавају кишу, воду, реку, поплаву и слично, видећемо да су оне највећим делом засноване на корену “сур”: мађ. csor-og, урал. *c'ore, *sare, сумер. šur *s/or, тибет. *z|/hV:r *siur/i, урал. *cor-, келт. sruth, сскр. sru, квеч. suruy, трач. sara, јап. oryu (-suru), гер. ur... Наравно, “цурење” (шорање) се може логично објаснити само уз помоћ српског језика, јер су ту у питању јасни глаголи, засновани на корену “сур”, “сур-вати”, “сру-шити”, “сру-чити”, “сур-лити” (слити, залити), “цур-ити” (сурити). Енглеско seep (цурити) исто је што и српско “сипа-ти”, које опет долази директно од Сур-Бела, заправо, “забел-о” (сипал-о), забелети се, јасно, од друге врсте падавина, снега или белих пахуља, које не “суре” са неба већ лагано падају (сипају). Такође, врло је занимљиво упоредити речи у разним језицима, које означавају осеку, опадање, болест, јаму, пећину, запад. Кренућемо од сумерског šab (одузети, смањити, извући), семитске основе šbt, хебр. sap_la (низак), арап. sfl, потом дравид. soppisu (копнети), арам. ahpul (отићи), сскр. pad (пад), монг. *ebe (оболети, слабити, болест, бити болестан), нанаи. aboli, јап. *a\pa (слабити,





пропадати), сскр. aapah (вода). мађ. apad, татар. uwa-l (уништити), нем. Fall (пад), гр. βάλλω (бацам). Ниједна од горе поменутих речи не може се до краја објаснити уз помоћ “домаћег” речника, а једини начин да се схвати због чега су све наведене речи не само сличне, већ су и истог корена, јесте, да се за њихово објашњење употреби данашњи српски језик и поменути праслогови: сур-бел. Заправо, у српском вокабулару имамо речи: опадати, шупаљ, шпиља, запети, сапети, запасти, запад, пад. Оно што је “шупље” то је и “запало” (упало, удубљено). “Шпиља” је исто што и “шупље” (шупљина), одакле нам долази и грчка именица σπήλαιον, σπηλιά (пећина, шпиља или спиља, запало = сапало = шупље = шпиља; Сур/Белан). Тамо где глас постаје тиши, он “запада” (спада) и тада се чује српски “шапат”. Сетимо се поменутог “забелети”, које је породило следећи глагол, “сипати”. Видимо да је “забелети” (снег) исто што и “западати”(запало), а онај ко је “запао” или “забелео” (обелео), тај је и “опао” или “оболео”. Мађарски “опод” (apad) није ништа друго него “пад” (опадање), иако се тврди да је та реч угрофинског порекла. Да нешто не би “пало” човек мора да “запне” да би то задржао, а када запне он је и “запет” и “сапет”. А кад човек “запне” (сапне) неку животињу (коња, магарца), онда му на леђа натовари “сепет”(лат. septum ограда, преграда), највише у месецу “септембру” (када се плодови “беру” у “сепете”), седмом (septem) месецу римског календара (календа, коледање, колутање). То је само мали пример онога што српски речник крије у себи, јер српски језик је прајезик свих Европљана, а као основа (полазна тачка) послужио је и свим афроазијским језицима да изграде сопствени говор. У наставку овакве студије видећемо детаљније како су се српске речи, од првобитних Сур-Бел-Хор слогова, гранале јасно одређеним редом и како су одлазиле, умножавале се и камуфлирале у другим језицима света. Глагол “умити” у српском језику директно је везан за “ум”, јер је умивање “освежавање” ума након ноћног сна. Примећујемо да такво поимање, где се пљускање хладном водом сматра најбољим начином за повратак из “ништавила”, а директно скопчаним са човековим “освешћивањем”, није ни у једном страном речнику обележено одређеном лексемом. Енглеско lave-wash (умивати се), као што видимо, односи се на прање уопште, у датом случају “ливање-квашење”; у шпанском је то lavado, фран. lavere, порт. lavar, а све од лат. lavo, lavare (срп. лавор, ливати, лити), дан. vaske (метатеза од “квасити”, квасе=васке, хол. uitwassen, wasen, нем. waschen (квасити, к-вашен, к-вашење). Српско “квасити” састоји се од два стопљена глагола, “оковати” и “ставити” (стати), јер је јасно да се ништа не може квасити уколико се не “стави” у “оковани” суд са водом, а видели смо зашто су такав суд и река, језеро, море или бара. У грчком језику имамо λούειν (прати тело, ливати, поливати), πλύνειν (код Аристотела; прати одећу - плинути, πλύνω), περίρρύτος (опрано у мору, Тукидид; пропирати, пропрати, пропрато; пери!);ту је и νιζειν, сигурно не случајно, веома блиско српском глаголу “насути”, слично речи πασπαλίζω (прах за посипање, “посипало се”, πασσο посипам). Грчки језик се градио из српског говора, иако се то можда не може на први поглед запазити, и због тога, као и сви европски, а вероватно и сви језици света, у себи садржи исту основу (сур-бел), која је у српском језику сасвим прецизно развијена. Узмимо гр. λίκνο (колевка), у којој се налази добро маскиран српски бог Бел, заправо





срп. глагол “легати” (Бел, облог, облак, об-легнути, легнути, легне), јер колевка (о-коло, о-колити, о-кољивати) и служи управо за то да у њу дете “легне”. А сваком живом бићу “лакне” када “легне” и одатле, видимо, долази срп. придев “лагано” (лако).

На бретонском јутро је gouere, што је, како видимо, веома блиско романском guerra, guerre (рат), што свакако не може бити случајно. Такве речи могу се објаснити само српским глаголом “горети”, пошто је јасно да је “гор” (горети) исто што и “зор” (зорити), у складу са боговима Сур и Хор(с). Небо у зору почиње да “гори”, баш као што пламен “хара” простором који је рат захватио. Српски глаголи “горети”, “харати”, “гарити” и “карати”, не могу се одовојити од ратног сукоба, јер су његове главне компоненте. Ту је и ратни поклич “ура” (хура), који је припрема за “јуриш” (хуриш, гуриш), који је, заиста, једна врста метежа (гурања). Поменимо још и литванско “лето” (vasará, сскр. vâsará јутарња светлост), заправо, “белзора” (бела зора, срп. позорје, по зори, пожар), одакле своје порекло воде и српске именице “вашар”, али и “пазар” (Бел Зар, Вели/зар, Бела Зора). Уз све то, у српском језику имамо синтагму “ратни пожар”, која нас упућује на то да се рат и у српском језику пореди са ватром, баш онако како то чине романски народи са својом “гером” (горење, гар, гареж), док је пожар на небу наша свакодневно обнављана “позорница”. Отуда и сличност међу српским речима “позор”, “упозорити”, “пожар”, “пожарни” (стражар), “позорник”, “позорница” (пожарница)...

БОРЈАНА

Горе поменути српски глагол “квасити” је индиректно повезан са умом, што се

може видети из синтагме “ала је уквасио”, коју чујемо када видимо пијаног човека, то јесте, онога ко је конзумирао велику количину алкохола. У таквим моментима човек се понаша неприродно и више није једнак властитој есенцији, заправо, он је лажан или “квази” (уквашен, квасан). Српски глагол “водити” (што свакако није потребно објашњавати), има јасну везу са Бел-даном, односно, “водом” (Воданом), а одатле доцније и именица “вођа”, онај који води, “водија”. Као што знамо, вођа је одувек (чак и дан данас) “један једини”, а у старим временима цареви и краљеви (вође) изједначавани су са божанством. За вођу (водана) некада се подразумевало да је “одан” својој нацији и да све чини за добробит његових поданика, исто онако како се подразумевало да поданици буду беспоговорно “одани” своме “водану”. Вођа је морао да буде “један”, јер тамо где је постојало више “вођа” (водана) никако се није могло успоставити јединство народа и нико никоме више није био “одан”, ни вође народу ни народ вођама. У српском језику број један је дериват тог истог “водана” (о томе ће доцније бити још говора), јер су и “водан” и “одан”, у ствари, вера у “једно једино”. Нордијски врховни бог Один исто је што и “један” или “одан”, с тим што постаје јасно да је придев “одан” старији од броја





“један”, односно, “оданост” је била морална категорија и пре него што је човек научио да броји. Одина (бог неба са Асграда, Са-града, Заграда или, једноставно, зграде, на врху дрвета света) срећемо на широким просторима Европе, од непрегледних руских степа па све до норвешких фјордова и исландских гејзира (гај-зора, око зоре, козара, језеро). Занимљиво је и то да Один добија душу славних и храбро изгинулих ратника од Валкире (Valkyries) или од Белкара (Бел-цар, Бел-Сур, Бела Зора), са којима је славио у Великом двору (Valhalla, Бал-хала, Бел-коло). Одинова супруга Фреја (Freyja) такође је учествовала у светковинама у Валхали (Беловом колу) и њен пандан налазимо у римској митлогији, истина умножен, под именом Фурије (Furiae), а код Грка под називом Еумениде (Εύμενιδες). Фреја или Фреија, као и Фурије, добила је своје име по српском глаголу “борити (се)”, а њено изворно име је према томе морало бити Борја или Борјана (Борја > Ворја /врети, ври, врије/ > Форја > Фурија > Фреија). Еумениде су Умануте, Омануте или Сумануте, познате и као Ериније (έρινύς), Дире или Семне, где су Ериније изведено женско име од Херана (Ере, Ерана, Херкула, Хор/с/а), Орне (оран) или Ораније, богиње, чувари подземног света (Хад) и зато Земне (под-земне), оне које “тару”, “деру” или “са-тиру” (кажњавају) грешнике. Наравно, Ериније су божанства нижег реда и биле су подређене Персефони (име добијено од Бел-Раса, Пе-Раса, Перса, Персе-Белона, Персе-Бона), или богињи казне (Немезис, Немуша?, она која много не прича већ “немо”, без милости и непристрасно пресуђује). Интересантно је старо име Ирске (Erin), блиско данашњим именима удаљених азијских земаља, Ирана и Ирака, а сагласно (свакако не случајно) српском Ери, Ерану или Хераку. У келтској митологији Ирске познат је бог судбине (Eriu), а у сумерској, бог лова, рата и несреће звао се Ера (Erra) или Erragal, одакле примећујемо да је име Херкулово било познато много пре него што су га Грци забележили. У ствари, Ер-гал (фен. Ор-кул) је српски Хор, Херо, Еро у комбинацији са глаголом “колити”, то јесте, Ера “коли” (кали или гали), баш онако како Сар (Сур, Зор) “гони” (Саргон) или “тера” (Суртер, Сотер, Сатурн), слично Белу који такође “гони” или “тера” (Бел -тера, патер, потера; Бел-гон, погон). Поменимо и poterium sangui/sorba, биљку која се понекад користи за салату, пурпурног изгледа, у којој су се сабрали готово сви кључни слогови сурбелског говора (бел-тер, са-гна, сур-би), која би се и буквално могла превести као “потера снажних (пунокрвних) Срба” (поред именице cruor крв/ар, Латини имају и sanguis, која је у вези са српским речима “изгонити”, “за/р/гон”, “изгон” или “снага”, јер је јасно да је онај који је малокрван - беспомоћан и слаб).

Поменути подземни свет Хад је заправо српски “јад”, од придева “јадан”, који је добијен од Белдана, баш као и “вода(н)” и број “један”(Би-јел-дан, б-један, један, јадан). Ту је и римска богиња Белона, богиња рата, жена Марсова (срп. марш!, односно, мораш!), чему је сродан и глагол “мрзети”, мржња, омраза, јер рата нема без мржње, а човек “мрзи” све оно што “мора”, свакако невољно, да уради (мора се, мораш, марш, марш/г/нути, мрш/г/на, мрж-ња), док је “умор” и “мора” настало од “ум-хора” или “ум-гори”), српска Белана из рода Белки (лат. bellicosus, ратнички расположен).





СУРБЕЛОВСКИ ЈЕЗИК

У страним речницима (у односу на Србе) врло је тешко пронаћи доследну логичку везу у гранању речи, што нам доказује да је српски језик најстарији, те да су се од њега, у току времена које се мери миленијумима, постепено одвајали други језици. Ипак, сви јафетовски, семитски и хамитски говори задржали су у себи “троглави” корен, изражен српским праслоговима, сур-, бел-, хор(с)-, који се доцније у другим језицима, мање или више, самостално “дограђивао”. Пре вавилонског “везивања језика” постојао је само један једини, сурбеловски језик, којим се говорило од Балкана до Балтика (свакако да није случајно што оба поменута имена имају у основи српског бога Бела), па све до Белуџистана и индијског Беларија (опет Бел). Словенски језици нису ништа друго него српски (Сур-Беланови) дијалекти, међу којима је и данас разлика врло мала, а са аспекта развоја говора у току више хиљада година, готово је занемарљива. Уколико упоредимо словенске речнике са романским, а посебно, германским, увидећемо да у развоју ових других постоји велика несагласност, која се може објаснити на само један начин. Наиме, на оним просторима, на којим се сурбеловски језик природно развијао, није било никакве потребе за журбом, већ се свака реч пажљиво бирала и уграђивала у речник, следећи најдубљу мисаоност и мудрост људског ума. Што су нови језици били млађи, то јесте, што су се касније одвајали од основног сурбел-стабла, то је постојала све већа потреба да се такав “нови” речник што брже оформи и стане “раме уз раме” са прајезиком (сурбељанским). Тако се десило да неки језици настану на потпуно вештачкој основи, попут готског, којег је Вулфила толико “допунио”, да је чак успео да “преведе” Библију на језик, којим тада нико није говорио. Готи су, наравно, помало говорили, али не својим, већ исквареним српским језиком. Заправо, до Вулфиле, Готи су били неми и безимени, или, тачније, онај део народа који се касније у историји упамтио под тим именом уопште није могао да ступи у озбиљнију вербалну комуникацију. То је и разлог што, до Тацита, за Германе нико раније није чуо да постоје. Прави Готи, па и Германи, у античком добу били су делови српског (словенског, сурбеловског) народа, којем су њихова нема сабраћа са запада “украла” име. Отуда код Словена и назив Немци, који је некада важио за све данашње Германе, а не само Дојчине (Сисоје Deutsch). За самог Вулфилу тврди се да је био Грк, мада је то прилично дискутабилно, јер би он у таквом случају свој артифицијелни вокабулар (lingua gotorum) ослонио на грчки језик, а не на српски. И неки уважени лингвисти изразили су своју сумњу у природан ток настанка “готског језика”. О томе, Fernand Mosse јасно каже (Manuel de la langue Gotique, Aubier Montaigne, 1942): “On appelle gotique la langue employe au IVe siecle de notre ere par l'eveque wisigot Wulfila dans sa traduction de la Bible. Bien que le gotique soit atteste, du IIIe au IVe siecle, par quelques autres textes, maigres et rares, on peut dire que c'est la langue d'un





homme et d'un texte: nous ne connaissons pas le gotique, nous ne connaissons que la langue de la Bible wulfilienne; c'est la une consideration qu'il ne faut pas perdre de vue”. (Рекло би се да је то - готски језик Вулфиле и доцније Кодекс Аргентеуса - дело једног човека и једног текста - вулфилијанске Библије).

О готском језику данас имамо занемарљиво мали број радова, од Вилхелма Брауна (1880), преко Бопове “Компаративне граматике” (1845) и Штрајтбергерове “Готске Библије” (1908), до “Граматике готског језика” Џозефа Рајта (1910). Шеф одељења за истраживање у Школи модерних језика, др Грејем Дејвис (University of Northumbria, UK), дословно каже: “Of many ethnic groups and speaking many forms of Gothic they were presented with a Bible in an alien word-order, with a strange morphology and unfamiliar vocabulary.What they had was a Bible easier for Goths to read than the Greek original, a Bible written in an artificial language for the Bible by a missionary bishop in much the same way as the brothers Cyril and Methodius later translated the Bible into a common Church Slavonic language for the Slavs.” (“Готски језик је представљен у Библији једним неприродним ређањем речи, са страном морфологијом, и необичним вокабуларом. Библија је писана вештачким језиком!”). Наравно, Дејвис сматра да је у четвртом веку нове ере готски језик постојао у многим дијалектима, као и значајна усмена литература, и стога се чуди зашто је Вулфила “окренуо леђа” већ устаљеној језичкој “конвенцији”. Он такође верује да је Вулфила користио многе позајмљене речи из грчког, мада се то из поменутог “речника” тешко може доказати. Од Гота “заробљени” кападохијски свештеник јесте користио туђи вокабулар за стварање “готског”, али то свакако није био грчки, већ српски језик. (О томе ће бити више говора у наставку ове књиге).

Дејвисово поређење готског и црквенословенског, односно, Вулфиле и Ћирила и Методија, сигурно је исправно у оном делу где он каже да су то вештачки језици. Разлика је једино у томе што је словенски (српски) говор упражњаван миленијумима, пре него што је настао црквенословенски, док готски, половином четвртог века (до поменутог Вулфиле), уопште није постојао. С друге стране, црквенословенски се није много удаљио од свакодневног говора, него је само вешто “накићен” или “закамуфлиран”, да би у црквеним обредима добио на “снази” и тајновитости. Англосаксонски, нордијски и старо-високонемачки оформљени су великим делом на “равенском” речнику Кодекс Аргентеуса (500 година н.е.), с тим што се синтакса, у међувремену, великим делом ускладила са природним осећајем човека за језик, иако су извесне рогобатне језичке конструкције и данас присутне у модерном немачком, а донекле и у нордијским говорима. Таква језичка “збрка” никако се није дала до краја исправити, јер оно што је створено на вештачки (неприродан) начин, никада се не може довести до оног нивоа “божанске перфекције”, каква се јасно огледа у сурбеловском говору. Врло су занимљива и истраживања америчког лингвисте Сводеша, творца лексико-статистике (глотохронологија), који тврди да су се германски језици одвојили од словенског језичког стабла. Свакако, Сводеш је ту апсолутно у праву, али, направио је грешку у прорачуну, померивши такав “моменат цепања” сурбеловског говора читавих





седам миленијума од данашњег времена, у ствари, чинећи грешку дугачку пет хиљада година. На основу свега до чега се дошло путем археолошких истраживања, жива реч на планети Земљи никако не може бити старија од 8-10 миленијума. Сасвим је сигурно да је пећинско “сликарство” старије и од саме изговорене речи, а када је реч једном изашла из људског грла, истог часа морала се јавити и потреба да се она некако обележи (запише).

На овом месту ваљало би да се у циљу откривања тајне о настајању језика обратимо археолошкој науци. Распадањем палеолитске културе, током геолошке епохе - холоцена (9-8 век п.н.е.), дошло је до наглог процвата једне нове културе око данашњег Ђердапа, познате под именом Лепенски Вир. Уважени српски археолог светског гласа, Драгослав Срејовић, каже : “Већ у X миленијуму опустели су сви велики културни, уметнички и религиозни центри: монументално сликарство по пећинама западне Европе престало је да се негује, напуштена су пећинска светилишта на Сицилији и Апенинском полуострву, а и у средњој и источној Европи замрло је традиционално стваралаштво. Колебања климе и за њих везане промене у природи била су мање осетна у брдским пределима централнобалканског подручја и по врлетима дуж источног обода Панонске низије. У овим областима, посебно у жупама и клисурама Карпата, образовале су се бројне микроеколошке зоне са блажом и устаљенијом климом, у којима се и током раног холоцена очувала сва разноликост живог света. Археолошка истраживања на подручју Ђердапа показала су да се у заклоњеним брдским пределима сачувала и обогатила не само природа већ и традиционална култура. Док је у суседним равничарским областима замирао живот, у Ђердапу се локална популација током раног холоцена знатно увећавала и остварила једну сложену и дуговечну културу која је, према месту на коме је достигла свој највећи процват, названа култура Лепенског Вира”. (“Кад смо били културнно средиште света”). Дакле, у тешким климатским променама које су захватиле Европу у том добу, подручје на коме се развијала култура Лепенски Вир, било је прибежиште за готово сав живи свет у Европи. Свакако да су одређени делови европског становништва остали у суровим пределима запада и севера континента, где су се миленијумима борили за голи опстанак. Хиљадама година били су одсечени од своје браће са југа Европе, тако да су, после извесног времена, једни на друге потпуно заборавили. Сретали су се повремено тек почетком нове ере. Такви сусрети били су изузетно болни, јер су се на једној страни налазили делови истог рода, који су увелико развили говорну комуникацију, а са друге, нема браћа, која су неразговетно мумлала и тек мало се разликовали од анималног света. Још неколико векова протекло је док се нису коначно “препознали”. Свакако да је разлог мутавости северозападних рођака сасвим појмљив и разумљив. Живећи у “леду” и страху за свакодневно преживљавање, они никако нису добијали прилику да развију оне интелектуалне (умне) потенцијале, какве је стекао европски човек, настањен у “прија-тељском” окружењу, на просторима средњег подунавља. Срејовић још додаје: “Култура Лепенског Вира је оригинална и самоникла, а њена велика остварења не усаглашавају се са општим привредно-друштвеним приликама и духом епохе у којој је настала, односом са крајње упрошћеним облицима култура ловачко-сакупљачких заједница средњег





каменог доба. Између 7000. и 6000. године пре нове ере, у раздобљу кад су у Ђердапу, на Лепенском Виру, утемељује нова привредно-друштвена структура и у скулптури остварују ремек-дела, у осталим областима Европе живи се по природним заклонима или шаторима, претежно од стихијно прикупљене хране, а уметничко изражавање се своди само на покоју упрошћену гравуру на камену, рогу или кости. У ово време су и насељене области Африке некреативне и у развијању привредно-друштвених односа и у ликовном стваралаштву. Једино на Леванту и у Анадолији, и то само на неколико места где се утемељује култура млађег каменог доба, постепено се мења традиционална економика, а рађа се и особена уметност, али лишена монументалне скулптуре. Све то показује да творци културе Лепенског Вира нису међу својим савре-меницима имали такмаца, односно да се на територији Србије током целог једног миленијума налазило културно средиште праисторијског света. У том средишту остварена су два велика културна добра: сакрална архитектура са монументалном скулптуром, која изражава једно особено виђење света, блиско виђењу првих грчких филозофа, и овладавање методом доместификације биљака и животиња, чиме се утемељује сасвим нова економика заснована на производњи хране. У насељима културе Лепенског Вира откривен је велики број станишта са светилиштем и разноврсни сакрални предмети. Сва та станишта имају неуобичајене основе у виду зарубљеног кружног исечка, пројектоване тријангулацијом (троугаони модул), тј. методом коју су тек у наше време увели у архитектуру Франк Лојд Рајт и Бакминстер Фулер. У основи сваког станишта постављени су у основи, од прочеља према зачељу, укошени камени прагови, правоугаоно огњиште, лоптасти камени жртвеник и скулптуре од џиновских облутака. Осовинским повезивањем скулптуре, жртвеника, огњишта и прагова остварена је у основи сваког станишта једна занимљива композиција која живо подсећа на стилизовану људску фигуру”. Ако се свему, горе реченом, додају и необични цртежи који подсећају на координатни систем и писмо, о коме су врло прецизно и документовано говорили наши уважени научници, пре свих, др Радивоје Пешић, износећи необориве доказе о томе да су лепенска слова, обликујући се у следећим миленијумима у Винчанско писмо, заправо, прототип свих будућих азбука, алфабета и абецеда, тада добијамо јаснију слику о месту у коме се, пре 8-10 миленијума, породила реч, а тиме и говор, то јесте - језик. Нажалост, о најважнијим археолошким открићима у Лепенском Виру, Старчеву, Винчи и многим другим локалитетима у Србији и данас се упорно ћути. У књизи “Оптужујем ћутање”, др Радивоје Пешић каже: “Из наше историографије је познато да су Словени дошли на Балкан у шестом или седмом веку. Тако је одвајкада. То је прва информација коју ђаци добијају у школи. Ми знамо, дакле, само оно што су нам други рекли. Наша наука није одмакла ни за педаљ одатле. Имајући у виду наводе наше историографије да су Словени били неписмени до деветог века, а арапски путописци их истовремено називају “народом књиге”; чувши наше историчаре како тврде да су се Словени овде населили тек у шестом или седмом веку, а истраживања говоре о цивилизацији толико старој да досеже три хиљаде година пре нове ере, намеће се утисак да је то неко све намерно фалсификовао, или прећутао, не





би ли се доказала заосталост словенске цивилизације у поређењу са другим народима Европе. Дакако, и о цивилизацији која насељава туђе просторе, која је ни мање ни више него освајачка! Комплекс вечитих луталица и дошљака је очигледно програмски наметнут. Са тим комплексом живе наши нараштаји столећима. Живот у лажној историји је управо узрок многобројних неспоразума и међусобних сукоба у многољудној словенској цивили-зацији.”

Да је професор Пешић у праву када тврди да су се Словени заверили против себе самих, потврђују не само бројни археолошки историјски и лингвистички налази, као и писани документи многих страних аутора, од Херодота па надаље, који никаквог разлога нису имали да “држе страну” Словенима, већ и дела савремених истраживачa, попут Флорина Курте или Марија Алинеиjа. У својој књизи, “Порекло европских језика”, Алинеи говори: "I have to commence by clearing away one of the most absurd consequences of the traditional chronology, namely, that of the 'arrival' of the Slavs into the immense area in which they now live. The only logical conclusion can be that the southern branch of the Slavs is the oldest and that from it developed the Slavic western and eastern branches in a differing manner and perhaps at different times." (Морам да започнем са рашчишћавањем једне од најапсурднијих последица традиционалне хронологије, наиме, оној о “доласку” Словена на огромне просторе на којима и данас живе. Једини логичан закључак је тај, да је јужна грана Словена најстарија и да су се од ње одвојиле западна и источна грана, на различите начине и у различитом временском периоду). "Today only a minority of experts support the theory of a late migration for the Slavs... because none of the variant versions of such late settlement answers the question of what crucial factor could possibly have enabled the Slavs to have left their Bronze-Age firesides to become the dominant peoples of Europe. The southwestern portion of the Slavs had always bordered on the Italic people in Dalmatia, as well as in the areas of the eastern Alps and in the Po lowlands." (Данас је мали број научника који подржавају теорију касне експанзије Словена, јер ниједна таква верзија касног насељавања није у стању да одговори на кључно питање, како то да су они напустили огњишта бронзаног доба и постали доминантан народ у Европи. Југозападни Словени одувек су се граничили са италским народом како у Далмацији тако и у подручју источних Алпа и долинама реке По). "The surmised 'Slavic migration' is full of inconsistencies. There is no 'northern Slavic language', it is rather only a variant of the southern Slavic... The first metallurgic cultures in the Balkans are Slavic... and connected with Anatolia... Slavic presence in the territory, nearly identical to the one occupied by them today, exists ever since the Stone Age... The Slavs have (together with the Greeks and other Balkan peoples developed agriculture... agriculturally mixed economy, typically European, which later enabled the birth of the Greek, Etruscan, and Latin urbanism. Germanic peoples adopted agriculture from the Slavs... The Balkans is one of the rare regions in which a real and true settlement of human groups coming from Anatolia is proven...” (Претпостављена “миграција Словена” пуна је недоследности. Не постоји севернословенски језик јер је он само једна варијанта јужнословенског. Прве металуршке културе на Балкану биле су словенске и биле су повезане са Анадолијом.





Словенско присуство на територији, готово идентично оном које они данас заузимају, непромењено је још од каменог доба. Словени су, заједно са Грцима и другим балканским народима, развили земљорадњу и мешану економију, типично европску, која је доцније омогућила рађање грчког, етрурског и латинског урбанизма. Германи су прихватили земљорадњу од Словена).” - Mario Alinei, Origini delle lingue d’Europa, Vol I: La teoria della continuita, Il Mulino, Bologna, 1996.

Модерна генетска истраживања указују на то да источна и западна словенска грана оригинално потичу од јужнословенског стабла: “The gene pools of all Slavonic ethnic groups show an appreciable similarity to the gene pools of South European ethnic groups and especially to the ethnic groups of the Balkan Peninsula. In addition, a substantial fraction of rare and unique mtDNA types found in the populations of Italy and Mediterranean islands have analogs in the gene pools of West and East Slavs. This testifies to a hypothesis that ancestors of modern Slavs originally diverged from South European populations to form an individual branch... ” (Russian Journal of Genetics 37 (12): 1437-1443, December 2001; Differentiation and Genetic Position of Slavs among Eurasian Ethnic Groups as Inferred from Variation in Mitochondrial DNA - B. A. Malyarchuk ). Ту се још каже: “ Conclusion that the Slavonic mitochondrial gene pool is similar to that of the Balkan populations is supported by linguistic data, as proto-Slavonic dialects are considered connected with the southeastern group of Indo-European dialects”. (Наведени налаз, да је словенска митохондријална генетска слика (извор) најближа балканској популацији, поткрепљен је и лингвистичким подацима, пошто се сматра да протословенски дијалекти изворно припадају југоисточној групи индо-европских говора).

Након свега постаје јасно, да не постоји велики проблем да се докаже да Словени (Срби) никако нису могли да населе Балкан у једном таласу, како то тврди Порфирогенит, а након њега и бројни европски, па и наши (српски) историчари. Проблем је највише у томе што службена српска наука није спремна да се суочи са необоривим аргументима, јер би тиме потврдила своју недораслост, незрелост, па, ако хоћемо да будемо до краја искрени, и глупост. Природно је да се човек тешко ослобађа зублуда, чак и у оном часу када спозна да је грешио, нарочито, уколико је таква његова наопака мисао трајала дуго времена. Бавити се науком, имати студенте којима ћете преносити “знања”, сигурно је огромна обавеза, али и одговорност коју је потребно увек имати у виду. Стога, многи наши “историчари” и “лингвисти” нису имали много избора, већ да наставе оним суновратом, у који су их некада гурнули они који су њих “научили” да “размишљају” или “истражују”. Критичко мишљење се ту завршава, јер је важнији лични “углед”, за који верују да га поседују, него истина, којом би потврдили да су били наивни, а често и смешни. Језичка наука је, мада то на први поглед тако не изгледа, егзактна наука. Тренутно је она у положају математике у време старих Грка, који никако нису могли да успоставе стабилан бројни систем, јер су “заборавили” нулу. Све што се дешава на овом свету мора имати свој почетак, па чак и сам свет се никако не може схватити без “нулте” тачке, која је “извор” или “зора” свих ствари (бића). Данас, када знамо да је полазно место за развој говора смештено у “Зори Белој”, свакој новој речи





може се израчунати њена старост, као и њено место на говорном стаблу. Наравно, одређене грешке су, у почетку, и ту неизбежне (баш као и у природним наукама), поготово ако се “рачунањем” таквог тока разуздане говорне реке бави само један човек. Србији је потребна институцио-нализација таквог истраживања, која ће Српску Зору Белу подићи високо на небески свод, то јесте, вратити српску “реч” тамо где јој је место - у сам центар светске историје и културе.

УМНА ЖИЦА

О томе да се Србија налази у једном историјском тренутку, који ће одредити њену даљу судбину, њено постојање или нестанак, живот или смрт, знају сви они Срби, који, чудесним унутрашњим дамаром, осећају миленијумске наслаге мисаоног палимпсеста, архивираног у "сећању" потомака, заправо, свих они, чија српска умна жица још није прекинута. Колико таквих Срба данас има у српском уморном телу, врло је тешко рећи. Зна се да су многи клонули и да су, однекуд, добро "препарирани", како од стране туђина, тако и од домаће разбраће, те да су спремни да за "црн комад" замене своју "празну торбу", не видећи да им се у том "празном" сместила рођена глава. Ипак, без обзира на чињеницу, да је процес на кидању српске жице у српским душама увелико одмакао, и да се по тој тананој божанској нити немилосрдно удара, данас, већ, најмодернијим и најснажнијим медијским маљевима, није мали ни број оних Срба, којима такво даноноћно "ударање" и замлаћивање тешко може наудити.

Такви Срби, барем и интуитивно, осећају да припадају овоземаљском бићу, у којем се крију огромне тајне настанка људске цивилизације, говора пре свега. А говор је та Божја супстанца (покретна и отелотворена мисао), без које ничега не би било, ни духа ни материје. Заправо, у намери да потврди сопствено постојање, Бог је морао да издели свој Апсолутум (Ништавило) и да му да покретност. Учинио је то уз помоћ човека, дела властитог ума, сада издељеног у стваралачкој антиномији хипостазиране мисли (речи) и вечитог саобраћања, смештеног у издељеном и, баш због тога, ограниченом логосу. Српска изрека: говори српски да те сав свет разуме!, није стигла случајно у наш вокабулар, већ је производ једне, за многе данас невероватне истине, а то је, да је тај језик први настао на европском тлу и да су се из српског, доцније, развијали други европски говори. Све је то доказиво и могло би се презентовати свету на такав начин, који не би остављао места било каквој сумњи.

Слична ствар се, изгледа, десила и код рађања писма, барем по мишљењу неких српских стручњака (Р. Пешић) за ту област, али аутор овог текста није са тим довољно упознат да би могао да о томе донесе компетентан суд. Што се, пак, језика тиче, ту нема никакве дилеме и истина о српском језику као корену из кога су се доцније разгранали





други европски језици, заправо је нешто, што писац ових редова, овом књигом, управо презентује нашој, па и светској јавности. Оно што помало зачуђује, јесте потпуна незаинтересованост српске науке за оно што би јој морала бити првенствене улога. САНУ спава дубоким, старачким и изнемоглим сном, а ни друге српске институције културе нису далеко од тога. Јасно је и да ће наша одрођена власт све учинити, додворавајући се због поменуте "празне торбе" јачима и силнијима, да таква чињеница о српском језику никада не угледа светло дана. Да све ово читаоци не би погрешно разумели, ту није реч о жељи да се улога српског народа постави на некакав "божански престо", нити да се он прогласи "изабраним" или у било чему вреднијим од других. Ко добро размисли, схватиће да ту није уопште реч о Србима и српском народу, већ о српском (сурбелском, србословенском) језику и именици Србин, од којих је европска говорна комуникација кренула. Такође, јасно је да се народ и језик никако не могу у потпуности изједначити. Српски народ, можда и није најстарији у Европи, али, српски језик сигурно јесте. У томе је поента и сав смисао оваквог обраћања српском роду.

ИСКРА УМА

Ко буде пажљиво читао текст који следи, имаће прилику да уђе у један необичан свет српске речи. Читалац ће урањати у несвакидашње али истините чињенице, везане за делове истраживања о настанаку језика, који ће потврдити да су били у праву они који су наслућивали да је Српски језик Прамајка европских говора. Но да не дужимо много са уводом, већ да одмах пређемо на ствар. Ићи ћемо step by step (стопу по стопу). Најпре, како је дошло до настанка говора и артикулисања гласова? Најбоље ћемо то објаснити, ако узмемо у обзир да је реч, заправо, ништа друго, до искра ума. Према томе, говор је настао на сличан начин на какав је настала и ватра (мисли се на ватру коју човек пали). На једном месту креснула је варница, а потом се плам почео ширити (прометати) читавом земаљском куглом. Видимо, никакво чудо да је баш Прометеј (Прометеус) започео такво „прометање“ (видели смо да су сва важнија имена богова из Грчке и Римске митологије, чврсто везана за српски језик). Дакле, мала је вероватноћа да је језик настајао симултано и спорадично на разнима странама света. То је морало бити једно место, а то место јесте Балканско полуострво, где је умна клица букнула у будућем српском човеку, да би се одатле проширила Европом и великим делом Азије. Данашња модерна лингвистика, намерно и смишљено, гура своја озбиљна истраживања у ћорсокак, намећући читавом свету франкогерманску квази науку. Они то чине управо стога, да би сакрили истину, до које су њихови лингвисти и историчари, већ давно стигли, али која се ни по коју цену не сме објавити свету. Уосталом, сасвим је природно да данашња „модерна“ западна цивилизација никада неће или ће тешка срца признати да





у основи њиховог духовног развоја лежи сурбелски језик и сербска култура. То је и разлог њихове упорне жеље да се српско име затре, а Срби и земља Србија нестану са мапе света. Да ли ће се та њихова жеља остварити, не зависи само од њихове воље већ и наше жеље да опстанемо и одупремо се њиховим варварским замислима. Елем, друга ствар, коју морамо да узмемо у обзир, јесте чисто онтолошке природе. Вероватно смо сви приметили да дете, док проговара, није дуго времена у стању да изговори одређене гласове, фрикативе и палатале (њ, љ, ч, џ, ш и друге, који се без српског алфабета, тешко могу јасно написати). Упитајмо се зашто је то тако. Човек од рођења па све до смрти отелотворује своје претке. Онако како се он мења у физичком смислу, тако се у њему надграђује духовност и обнавља способност умне перцепције, пробијајући се кроз миленијумске наслаге наше подсвести. Ми јесмо и ми сами (најмањи део бића), али смо и збир читавог архива свести, у коме су очуване мисли наших предака. Латински и грчки језик, као што знамо, немају наведене гласове у свом вокабулару, што потврђује да се она умна искра, поменута на почетку овог текста, код њих много касније развила. Најкасније су проговорили Германи (тек негде почетком трећег или четвртог века н.е.), народ чији један део ми данас, никако случајно, зовемо Немцима (неми, они који не умеју да говоре;не уме > нем). Ипак, они неке од поменутих гласова имају, што би се могло узети као доказ за њихову некадашњу припадност сурбелској раси. Друга ствар, значајна за оваква истраживања, јесу вокали, њихова чистоћа изговора или замућеност, који такође указују на то да поједини народи, касно проговоривши, никада нису успели да ускладе своју моторику усне дупље и говорних органа. И данас изговарају одређене вокале као да им је неко ставио врућ кромпир у уста. На овом месту, рећи ћемо нешто (да не би испало да смо шовинисти), а што је сушта и непорецива истина. Читава бела раса настала је од једног јединог племена, што је доказала и модерна генетика, утврдивши да више од деведесет одсто Европљана има исту генетску основу наслеђа. Како се онда десило, упитаћемо се, да једни развију говор и упражњавају га миленијума, док други, мада истог рода, остају неми све до касног античког доба? Да би се на такво питање одговорило, неопходно је да се вратимо у почетак холоцена, када је Ђердап био уточиште, малтене, за сав живи свет. У таквом „збегу“, на простору где су убрзо услови за живот постали не само подношљиви, већ и врло добри, развила се цивилизација Лепенски вир, где налазимо и прве трагове писма, које ће испољити своју развијену форму у Винчанској култури (видети “Винчанско писмо” Радивоја Пешића), одакле, доцније, вероватно, следе сва друга писма беле расе, до данашњег дана. Ипак, нећемо превише улазити у нешто што је ствар других научних дисциплина (мада смо о томе делимично говорили), археологије или ортографије, на пример. Прећи ћемо одмах на тему која ће нас увести у чудесан свет српске, а тиме, и европске речи. Сада ћемо покушати да пронађемо прве артикулисане гласове, праслогове са одређеним значењем, из којих се доцније развијао језик (језици). Наравно, прескочићемо крикове и урлике везане за емотивну сферу (страх, радост и слично), какве данас можемо приметити у животињском царству.

Када је српска умна “искра” у питању, можда не би било на одмет, да се на овом





месту подсетимо на оно, што нам већ годинама, чини се, залудно, покушава да саопшти наша примадона етно музике, Светлана Стевић. Поменута дама спада у ону врсту Срба, истина ретких, који су схватили, да никако не могу бити усамљени као јединке, јер су највећим делом свога духовног бића уроњени у “воду” далеких векова, па и миленијума. Када пусти свој глас, Светлана пева “ноте” далеких предака, чија је веза са васељенским звуком и истинским саборним моралом била неупоредива јача и ближа универзалном уму, него што је то данас случај са највећим српским мислиоцима. Наиме, Светлана нам је више пута поновила причу, коју је чула од обичног, припростог света на Хомољу. Тамошње предање говори о томе да је српски језик мајка језика, у ствари први језик којим се говорило пре злосрећног Вавилона, који се потом изделио на девет нових језика. Не треба испустити из вида, да и поред своје неразвијености, Хомоље у свом имену садржи именицу “ум” (умље, хумље, Хомоље), те да свакако није случајно што је таква “прича” опстала баш на том простору. Такав пример нам још говори и о томе, да само образовање не мора увек да представља добро, јер нас у приличној мери, поготово ако је некритично, одваја од наше есенције. Хомољско предање, не само да није без основа, већ је то, као што смо до сада видели, непобитна истина, јер је српски језик једини језик на свету, у коме се свака појединачна реч може потпуно објаснити и вратити у свој корен, сачињен од “прапочетне” Зоре Беле. Сјај и светла велеграда, лагано али сигурно, убијају српску реч и пресушују ону велелепну реку српског духа, која је несебично разливала своју суштину, да би свету даровала “глас” и “говор”. Поред свега лошег што нам се догађа, ипак постоји нада да ће се дамар те успаване српске реке, коначно, спустити на дно океана и ослушнути властиту мудрост, које они, који данас зборе српским језиком, нажалост, готово да нимало нису свесни.

СРПСКА ЗОРА БЕЛА

Индијски Сур (Сурија), божанство сунца, заправо, своје порекло води са Балкана, из већ поменутог дела Подунавља. Да су Илири били Срби, потврђује нам и илирски бог Сурди (Шурда), громовник који доноси муње и олују зато што је љут или зато што се срди. То божанство било је познато код прастарих Срба, али, на њега се временом прилично заборавило, исто онако као што су се заборавили и многи догађаји из српске далеке прошлости. Ипак, у српском сећању осатала је богиња Зора (Зарја), једнака Суру и Сурији. Ту су и српска презимена Зарић, Зорић, Шурда, Сурла, као и име Зарија. О томе зашто је то тако, видећемо доцније. Одмах примећујемо да се у имену данашњих Срба (Сурбела, Србаља) налази поменути Сур, који је ту у комбинацији са





другим српским божанством – богом Белом. У српском језику данас имамо именицу зора (енг. dawn, нем. Morgenrot, фр. aube, aurore, шп. amanecer, alba, порт. amanhecer, урду. roz) која је сасвим јасно повезана са сунцем и настајањем новог дана. Одмах пада у очи да су све “зоре” европских језика, међусобно чврсто увезане. Енглески dawn подсећа нас на српски дан, немачки Morgen-rot на део синтагме “јутра руменог”, где је дошло до обостране замене значења (јутро је постало "рот" а "руменог" је постало "морген", шпанска alba на бога Бела а amane-cer је сложеница, која у другој основи садржи измењену реч сур (уман цур/цар), док су француско aube и aurore настали од речи алба (бела) и зоре (аура) из које је испуштен иницијални консонант “з”. Наравно да то никако не може бити случајност. Шпанско amanecer није ништа друго до умни сур или умна зора, одакле и шп. именица maсana, порт. amanha (јутро али и сутра), а јутро је, свакако, паметније (умније) од вечери, а свака невоља ће следећег дана изгледати мања (умањена, мањана), али свака зора јесте и буђење и рађање свести (ума). Слично је и у немачком језику, где је Morgen као именица јутро а као прилог има значење сутра (morgen). Семитско roz је, као што примећујемо преметнути “зор” (зора, сур). Анализирајући надаље речи дан, јутро и зора у европским језицима, запазићемо да француски jour (дан) има сличности са српским глаголима јурити и жур-ити. Да и то није случајност, спознаћемо ако схватимо да поменути глаголи долазе из корена сур, оносно зора, јер је зорити (устајати у зору) исто што и журити, пошто човек нема потребу да рано устаје уколико не мора да негде стигне на време. Српска именица журба састоји се од истих основа као и само име Срба (Сур Бел, Сур-Ба, или Зора Бела), а сасвим је очигледно да је журба неизоставно везана за именицу зора. Чак је и арапска (семитска) именица сабах (ми то користимо у изразу сабајле, што значи “зором”, сматрајући то турцизмом), настала од зоре бијеле (сабајле = забијели се /дан/), али, засада, нећемо се пуно удаљавати од јафетовских (индоевропских) језика. Иначе, може се запазити да је именица “зора” у многим језицима света настала из корена “с-ур”(зор-а) или “хор” (гор-ети). На пример, алтај. *ori, тур. *u"ru"n| (*o"ru"n|) зора или бело, у ствари, српско, “урана-к”, “уран-ити”; монг. *o"r, баск. erre, баск. erus (“сунце”), армен. arev (сунце), па и египатски бог Ра. Да још погледамо како се у другим језицима исказује раније поменута “журба”: у шпанском је то prisa (порт. pressa), која нас неодољиво подсећа на српску реч “брзо”, као и француски транзитивни глагол presser и енглески press(ing), са значењем притискати, притисак, али и журба. Да би се поменуто prisa и press објаснило, морамо се вратити српском вокабулару и сетитити се прегнућа, през-ања и на-презања. (Као што видимо, прегнуће је спој две основе, бра и го, али о томе ћемо више говорити у наставку овог излагања). На крају, од Сурбела настао је највећи број речи у страним језицима, које означавају сјај, црвенило, плаву, белу и пурпурну боју: мађ. pir-os, (црвено, од глагола “пурити”, који се данас у српском језику ретко користи, а дошао је метатезом глагола “сабрати” (србати), именице “брат”, глагола “обратити” (обртати, вртети, пртити), “борити”, “бурити” (оборити, обара бура), а јасно је да је борба “бура” у којој све гори или “пури”; фин. palo (ватра, од Бела и срп. глагола “палити”), сумер. bar (светлити), кушит. bur (црвено), тунгуз. bura bara (долазак зоре), тур. parlak (светло,





оно што сија, срп. парлог, “опурило га”), алтај.*puli; монголски Улан Батор у ствари је гласовно измењени Белан Белдвор (Бе-л-тор), јер у монголским дијалектима “црвен” је најчешће “хулан” или “улан”, али, у неким дијалектима, ујгурски на пример, имамо “фулан”, а у неким другим и “фелан”, одакле се очигледно види да је ту реч о српском Белану; слично је и у кинеским дијалектима, fulg/an, на пример (Белкан;Балкан, Вулкан); кореј. *py\rk, као наша “пирика”; у севернокавкаским језицима “црвено” се добија од бога Хорса и српских глагола “горети” (хорети), *h|irV (хорив, горив); у дравидским језицима основа за “зору”, “сјај” јесте *pul- , односно, “бел-о”; мађарско vil, са значењем “светлити” (vilag свет, Белак), такође је измењени Бел, али још на њиховим хунско-уралским просторима и као таква је донесена на просторе Паноније; ту је и сумерски pirig, санскр. Пуруша (Зора), источнокушитско balag, протосемитско “блг” (варница), чадско m-bAlA и bel (сјај), протосемиско ba'raq (Бурак, Мубарак, сјај, муња), хебр. brq; келт. *belo (бело, сјајно), велш. gouere (јутро, горети), гот. bala (бледило), енг. flash, blush (бело, белош, белиш, белаш, Велаш, Велш, Волос), док енглески наводни “сјај” (shine) долази управо из српског блиставог речника (сјајно, изговор:“шјајан”, то јесте, “шајно”, заправо, ту је реч о оном српском гласу, који се данас ретко среће, а који се на гласовној скали налази негде између гласа “с” и “ш”, усјелине, у*шељине).

Старотур. jasu- (пламен, запалити се, бљеснути) могло би се објаснити уз помоћ српског придева “јасан” (Бел-сан, Бијел-сан, бијеласан, блијесан, јасан); монг. *tolui, *tìo:lo (одсјај, огледало, светлети) тешко би се икако могло упоредити са неком српском речју, да није другог монголског глагола, *ziol/a (сјати, сијати) на основу кога долазимо до закључка који се сам намеће, а то је да се ту ради управо о глаголу “сијати”, употребљеном у прошлом времену (сијало, одакле и зијало, зијев, који је исто што и сијев, севати; сур-бел, сур-бати, сур-вати, сурјевати > сијевати, сурјивати > сјуривати, јурити), чему је блиско и тибетанско zil (светлост, лепота). Сунце је најмоћније “сјајило” (сј-ј-ло) на небу, које се може видети са земље, те је сасвим логична претпоставка да у тој именици треба тражити решење за лат. sol, solis. Сунце је у српском језику именица чије се коначно обликовање може јасно и непогрешиво пратити, од Сура, зоре, Сурнице или Зорнице (долази у зору), где је дошло до губљења гласа “р”, као и у многим другим именовањима где су биле употребљене сложенице од праслогова Сур и Бел. Да бисмо схватили да се и у имену српског Сунца крије и бог Бел, морамо се обратити глаголу “нићи” или “ницати”, који је, вероватно, изворно порођен од Бела, Белана (Белана, пољана, Беланика, поника, поникао, никао; заправо, реч је о именици Белан-ко или Белан-го, Белан-гони, Бел-гнати, Бел-г-нити). Кажемо да је “ницати” највероватније “поникло” (метатеза од: беланко) из бога Бела, јер поред глагола “г/ницати” имамо и реч супротног значења, “г/нити” (гњити, гњило), која означава процес труљења живе “ницајуће” материје. Ми ћемо запазити да ни у једном језику на свету немамо тако јасну употребу одређеног глагола (у датом примеру гонити), од кога се јасно гранају речи различитог значења, увек чврсто повезана са процесима многоликог кретања у природи. На пример, поменути придев “гњило”, на енглеском се каже rotten (rot трунути, баск. ustel > устајало?, дан. rеdne, фран. mauvais > мувати, мува, умува-ло се?, нем. abfaulen од





abfallen = о(т)пало, Abfall отпадак, мађ. rohadt, rothadt, итал. putrefazione, marciume, marcire смрт, смрће/ње, мрћ/ина, мрцина, јап. fukyuu, rotto, норв. forrеtnelse, tшv, rеtne, rеte, исл. fъinn > фуј/н/, пуј! од “пљунути”, “пљује”). Германско “рот”, чини се, у необичном је сагласју са српском речи “род”, јер род (летина) може да се поквари, али тешко да би се таква реч могла тако лако објаснити , без обзира на све, врло честе германске забуне, при “дешифровању” и усвајању сурбелског говора и изградњи властитог речника. Ипак, ако погледамо српски глагол “трунути” (трулити, труљење), запазићемо да се његов облик “труо” састоји из готово истих фонема као и “рот”, само другачије распоређених. Такође, у германским говорима имамо и реч “рот” у значењу “корен” (исл. rót, енг. root, швед. rot...), а без “корена” уистину нема “рода”. У српском језику “корен” и “род”, када се мисли на људско порекло, имају истоветно значење. Данско rod! (корен), додатно нас уверава да је наведени начин мишљења до краја исправан. С друге стране, енглески назив за пацова је rat (дан. rotte, хол. rot, rat, нем. Ratte, фран. rat, швед. rеtta, тал. ratto). Уз све то у енглеском језику “rat” као глагол значи “издати пријатеље због личног интереса” (издајник), а слично је и у другим германским језицима (норв. forrжder, нем. Verraeter), што нам аутоматски указује на српску именицу “урота” (у рату, али тајном и скривеном, попут пацова). Ипак, горе поменута српска реч (труо) није у вези са “рот”, односно, “уротом”, и не може се анаграмски решавати, јер је она настала сасвим другачијим путем (дробљење > труљење > трулити > трунути > труо > трун > трен > трн). Однос “гнити” (гнати) и “г/ницати” (го/ницати, го/нич/е, конац), као и других глагола тог правца, показује своју доследност само у слобанском језику, а такав је случај и са свим осталим сурбеловским речима, прецизно поређаним на сербско језичко стабло. Ако се сада вратимо на трен нашој Зор(а)ници, видећемо да се она управо састоји од именице “зора” и глагола “ницати”, то јесте, “зора ниче” или “су(р)нце се рађа”. Сличан пример је и “ораница” (од бога Хора, Хор-Бел), “хор ниче”, што нам показује да је тај словенски (слобански) бог, између осталог, био и заштитник земљорадника. (Хорс је млађи брат Сура: Сур > Ур > Урс > Хурс > Хорс > Хрси > Раси > Руси > Русини > Расени > Рашани). Истина, доцније је поменуто “ниче” или “нице” прешло у суфикс “ни, на, но, не”, “ница”, предлог “на” и, напослетку, у партикулу која значи негацију, “не”. Отуда и етрурско sale, сада у значењу “звезда”, али и звезда је “сјјло”(гутање вокала и данас често присутно код Срба;звезде су сјале), “сијало”, “сијалица”, док су лингвисти сасвим неоправдано у исти “кош” убацили и етрурске речи “salvi” (“дивно”), која је такође дериват Сур-Бела, али од глагола “сурливати” или “славити” (слава), као и salthn (преведено погрешно, “сијати”), које није ништа друго него српско “златан” или “жут” (жолт, жолтан, од “сурлити”, “зору лити”или “жар лити”, из кога се опет губи наш “тајанствени” глас “р”) и zalthirie (златарије). Сунце “ниче” иза висова и простире се (ниже се) низином, свакако, све “ниже и ниже”(ниско, ниска, низати, Низа, Ниш), одакле и префикс и везник “низ”. У такав низ уклапа се и грчко σέλαο (сијати, метатеза од “сијало”, σέλας аурора), објашњавајући нам донекле и поменуто лат. sol, док sela^g-eo (осветлити, сијати) неодољиво подсећа на српски глагол “залагати” (залагао, заложио ватру, која свакако





осветљава околину). Да горе поменута претпоставка има своје снажно упориште, потврдиће нам и протофилипинско zelag- (сијати), као и илокански придев sellag (светло, -а). Месец или Луна је заправо дерогирани Белан, Бјелан, Бе-лона, Лона, Луна, а да је то баш тако потврдиће нам турк. *ja.l/c (ватра, горети, дошло из окрњеног српског “б-јела-ц-а”, то јесте, “палуца”, откуд и нем. Blitz (енг. blaze). Слично губљење првог слога или иницијалног сугласника “б” запазићемо у српском женском имену Јелена (Б-Јелана, рим. Белона), именици “јелен”, као и у називу Јелина, Илиона, Илира (Хелени, Б-Јелани, Б-Јелари), у складу са племеном Пелазга (Б/ј/еласка). Надаље, следећи такву, по свему исправну логику, долазимо до старозаветног семитског бога Ела (Елана, Б-Елана), па и исламског Алаха (Белак, Елак, Алак, Алах), али и до грчког Аполона. Муслиманско мушко име Али-ја, заправо је б-алија, Бела, Бел, Б-ели-ја-л. Тешко је рећи да ли се слична паралела може повући и са подземним светом северно-аустралијских Абориџина (из племена Тиви или Див-и), под именом Илара, која се од Балкана (Белкана) развукла преко индијског Б-ј-еларија, чак до далеке Јужне земље.

У српском језику слобода нам је стигла из Зоре Белог Дана. То је сасвим разумљиво, када се зна да је ноћ, донедавно, представљала заробљавање и тамницу. Зора се очекивала као знак спасења, ослобођења, слободе. То је уистину и била. Дакле слобода је изникла из самог српског (сурбеловског) имена, на коју је, опет разумљиво, накалемљен (нови) дан. (О пореклу српске именице дан, такође, говорићемо више у нашим будућим разматрањима). Зора белог дана, дакле, преиначила се у једну реч, која означава највећу вредност у људском животу . Врло је занимљиво, како се сурбелдан, преметнуо у данашње, врло често, српско име Слободан. На основу тога би се могло закључити да је име Слободан старије од доцније именице слобода. Примећујемо и да је име Србан, такође, у блиској вези са србелданом и слободом. Слобода се на романским, али и неким германским језицимa исказује углавном на исти начин, преузето из лат. libertas (фр. liberte, шп. libertad, порт. liberdade, енг. liberty), однекуд је у тајној вези са српском слободом. Када Србин жели да некоме каже, да буде слободан, на пример, да нешто уради или узме, он користи глагол “либити” (се), то јесте, каже: не либи се! Одатле јасно видимо да је и тај глагол настао деривацијом именице слобода. А од "либити", као што примећујемо, није далек пут до поменутог "либерте". Латинско libido отуда настало libidinosus (прикривена жеља или придев "жељан"), очгледно је у блиској вези са срп. либити се, јер онај ко се либи има жељу да нешто учини, али се тога стиди или се из других разлога устручава. Према томе, очигледно, ни име старе античке земље на северу Африке (Либија), никако не може бити случајно, јер је оно, на посредни начин, повезано са слободом и глаголом либити (се). Када се свему реченом дода и лат. liber (књига), средњовековно француско libellus (памфлет, меморандум) и лат. littera (слово, епистола), видимо да се ту заиста ради о "ливењу" (лити, изливати). Рецимо и то да се код Срба метал од кога се изливају слова, баш због ливења зове - олово, (слично лат. oliva и oleum, енг. oil уље, од срп. "улије”(улива-ти) а да је и сама именица "слово" (littera) стигла из поменутог српског глагола "лити" (ливати, изливати, сливати). Грчко именовање слободе чини нам се много удаљеније од српског корена, али ни то није





искључено, јер је познато да ни Грци ни Латини нису у својим речима имали двоглас "сл", те су све такве српске речи или замењивали иницијалним "л" или су између та два здружена консонанта убацивали нов глас, као у случају имена Славени (Словени), које су они изговарали као Склавени (Σκλαβινοι). На грчком се слобода каже "елеутхериа" (ελευθερία), што би могло бити приближно српској речи, данас реткој у уобичајеној комуникацији, слободар, слободарити, слободариа. Узевши у обзир још једну необичну карактеристику грчког језика, у коме су речи често почињале вокалима (на пример, Медија је код њих била Ематиа, а Египат изворно није у свом имену имао иницијални самогласник "е", већ консонант "к"- Копт), сасвим се може узети за истинито да је "елеудерија" или "еледерија" исто што и српско "слободарити", "слободарија". Уз све то, видимо да је српска реч “лудорија”, још сличнија грчкој “елеудерији”, што се може објаснити тиме, да је код Срба човек који себи допушта превише “слободе” одувек сматран “лудим” (слободарија-лудорија). Овде би свакако било важно напоменути, да је код Арапа, још пре појаве имена Словен, постојао назив Сакалиби, којим су се именовали Срби (Слобани, Словени) на просторима Мале Азије, а код старих грчких писаца Халиби (Ηαλιβες). То је посебно интересантно, када се зна да се данас млеко на арапском каже "халиб", готово истоветно нашем називу за хлеб (арап. хобза или хубза, могуће из срп. "хлеб се..", "хлеб са...”, перс. khabbвz,). Да ту никако не може бити речи о пукој случајности, потврдиће нам још једна њихова именица, “хелб-а”, то јесте, љубав. Погледајмо тај след још једном: Сакалиб - халиб - хелб - хобза. Поменути Сакалиби (Саклаб) нису ништа друго до “слободни људи”, Салаби, Слоби, настали преметањем почетне речи - Сур-Бел-Дан (Слободан). Ако себи допустимо да се мало поиграмо поменутим речима, видећемо да слободе нема без хлеба, односно, човек је слободан само “са-хлебом”, што се гласовно сасвим уклапа у арапско именовање Срба (Словена) - Саклаб. Умни људи су давно приметили да слобода, у којој се има довољно “хлеба”, слаби вољу, те човек постаје мекан и неодлучан (“прекаљена искушењем душа...”). Таквим посматрањем запажамо да су и “слобода” и “слабост” настали из истог извора. Река Лаб (Лаба) добила је име скраћивањем придева “сур-лаб”, односно, “сурлав”, од “сур-лити”, залити, заливати, за-либати (Бел, обло, облити, либити, ли/ва/ти, ли/ба/ти). Отуда и лат. libation (жртвене понуде, углавном у пићу), заправо, својеврсно весеље, славље. На крају, постаје јасно да арапски Са/к/лаб представља Салаба, Слоба, Слобана, од кога се преласком сугласника “б” у “в” добило данашње име Слован или Словен.

Сурбелан није само “донео” слободу и ново име сурбеловском народу (Словени), које је у ствари исто што и Срби, већ је великим делом одредио сербску будућност, изнедривши именицу “судбина” и уградивши је у свакодневни српски речник. Зора белог дана је свакако непредвидива и у стању је да човеку донесе, како успех, срећу и задовољство, тако и пораз, несрећу или тугу. Заправо, српска именица “суд” и глагол “судити” настали су од првобитне речи “сурдити” (серд, сред, средина, срдити, средити), а сам “суд”, као што знамо, има двоструко значење, прво, предмета који је човек израдио и који служи за складиштење течности, хране и слично, а друго, мисаоне активности којом се одмеравају одређени односи у природи и друштву. Прво





значење је потпуно јасно, јер се ту ради о “средини” (средишту) замишљеној као материјално ограничена шупљина. Када се ради о другој врсти “суда” (сурд, срдити, средити) - мада нам то на први поглед изгледа удаљено од првог значења - ако то пажљиво размотримо, видећемо да се глагол “судити” заправо своди на поменуто средиште, то јесте, и када се човек “срди”, он мора прецизно да одвага одређене чињенице, да се не би нашао у заблуди. Оно до чега човек долази контемплацијом, јесте смештање коначних закључака у известан имагинативни простор, сличан посуди направљеној од физичке твари. Глаголи “срдити” и “судити”, иако су потекли из истог “сурда”, свакако, нису идентични. Ипак, јасно је да се ниједно “суђење” не може замислити без “срдбе” (срџбе), било да се ради о међуљудским размирицама или о покушају да се појме одређене узрочно-последичне везе, на данас широком пољу људског сазнања. Дакле, у току доношења “суда” човек мора да се љути или на друге или на себе сама, поготову ако је незадовољан (што је најчешће) постигнутим или унапред претпостављеним резултатима. У ствари, умно биће мора бити незадовољно и пуно срџбе, све до оног часа док се објакат разматрања (мишљења, просуђивања) не “смести” у стриктно ограничену “посуду” (средиште), из које се више никако не може “излити” или “просути”. Опет, ствари морају бити онакве каквим су Богом “записане”, “белдане” или “даном бележене”. Када се нешто “обелодани” тада више нема помоћи, јер је на одређен процес (свеједно да ли мисаони или физички) стављена тачка. Су(р)бдина (која бди и никада не спава), будно мотри на сваки покрет у васељени и сваку грешку кажњава у свом немилосрдном, срџбом испуњеном “токмаку”. Наравно, да би се било каква пресуда донела, ум (појединачни или универзални) мора да буде “срдит”, јер у супротном, никада не би био у стању да подигне “маљ” (ум, умљати, мљети) судбине. Српски речник нам овде јасно поручује да је “будност” резервисана за логос, а његовим “откинутим” деловима (човек) остаје само “белдан”, најчешће “бедан” или “блудан” (“зар је јавје од сна смућеније?”).

На баскијском језику, “будити” се каже itzarri, (то зори), јер се човек буди у зору; недавно изумрли манкс (галски говор) имао је реч doosтey!, са значењем “буђење”, заправо, видимо да се то у потпуности слаже са српским узвиком “де устај!”(dooisht! > пробуди се! устани! доста спавања!); дравидско ve_gincu (бити будан) у себи садржи праслогове “бел” и “го/н” (горе већ помињани погон, Бел-кан), то јесте, именицу Белак, бука (бу/кнути, ви/кнути);индоаријско bo/dhati (посматрати, бдети; рус. на/блюдать), заправо је дошло из српског “бел/дана” (будан, блудан, плодан, бедан и сл.), као и литв. bude`/ti (бити будан). Пошто човек никако не може видети уколико није будан (буд), тада је дошло до тога да се од придева “будан” (будно) разграничи појам “видан”(видно), наравно, уз помоћ оне, већ уобичајене промене гласа “б” у “в”. Дакле, када се про/будимо ми видимо (знамо) и садашњост и прошлост. Мађарска реч figyel (посматрати), није ништа друго до српско “видјело” (виђело), одакле и њихов глагол vigyáz (пазити). Грчко οίδα (ја знам), у ствари је српски вид, пошто је познато атичко и јонско испуштање гласа “в” (проблем грчке “дигаме”), слично именици οίνος (вино). Код Келта имамо *wid (знати), widtos (знање), windo (бело, јасно виђено) заправо, видно.





Метатеза именице “вид” присутна је у староирском fiuss, данас fios (знање), као и у ro-fhetar (ја знам), одакле би се могло претпоставити да германски “фатер” (енг. father отац) не води своје директно порекло од сскр. “питар” или грчког “патер”, већ од именице “вид” (видар, водар), то јесте, онај ко је најстарији тај и најбоље “види” (води, зна). Ипак, и “патер” и “фадер” јесу “производ” Бел/дана или Бел/дара, али, као што видимо, настали су различитим путевима и у различито време. Латинско video није потребно посебно коментарисати, као и сард. videre, аромун. vedu, румун. vedea, итал. vedere. Проблем наступа када се разматра француско voir (видети), слично: шп. ver, катал. veurer, лад. vair, окситан. veire. Овде бисмо можда могли узети у обзир српски глагол “вирити” (вир), дерогиран из “из/вирати” (из/вор), а од почетног “су/р/вати” (Сур-Бел, заровити, изровити, изворити). Ту је још и опште германско wit (знати), готско witan (знати), старовисоконемачко wizzan (од срп. “виђен”, нем. ich weiss ја знам, енг. wisdom мудрост и слично), старопруско waidimai (знамо, то јесте, видимо), литв. vysti... Из горње анализе вероватно смо приметили једну, на први поглед, необичну спону између српских глагола “видети”, “водити” и “везати”. Ако желимо да то до краја разумемо, нужно је да кренемо од именице “вода”, преко глагола “водити” до именице “вођа” (вођење”), а затим да се сетимо “вожења” (вежења, везања). Зна се да је “вођа” онај који “води” групу људи или крдо у животињском царству, а његово “вођење” исто је што и “вожење” (вожд). Стога је свако “вожење” под управом “вође” једна врста “везања” (обавезе), за сваког члана који је поданик врховног владара (вође).

На Малти и данас постоји слоган "Галу и-халиб кабел ма игхаликом", који упозорава да се млеко пре јела мора прокувати. Ако мало пажљивије осмотримо поменути исказ, видећемо да се и то може објаснити уз помоћ српског језика, од глагола "галити", "разгалити" до "кабла", који није ништа друго већ "купило", посуда у којој се "сакупља" (окупља) течност, из које најчешће "капље", а чак се у њему човек може, уколико је суд довољно велики, и да "окупа". (“Лије као из кабла”). Отуда, примећујемо, и кабала (јевр. кабалах), тајно друштво, у коме су се људи "окупили", због неких мистичних, а другима, углавном, другима нејасних циљева . Ту је и кабел (енг. cabel), уплетени конац, који се “окупио” и солидно учврстио у неку врсту конопца. Неки јеврејски лингвисти покушавају да као прајезик наметну хебрејски, сматрајаћи да су тим језиком говорили још Адам и Ева (The Tower of Babel). Они наводе неке примере којим покушавају да наметну своју визију развезивања језичког чвора. Тамо је и њихова именица KheBHeL од које је, верују, настао енг. cabel. Наравно, ни на крај памети им није пало српско “купило”(кабал, кабао), од кога потиче и лат. cupol-e, буре (енг. barel) за чување алкохолних пића, најчешће вина. Нису се сетили хебрејске речи qibbel, која управо има значење “купити” (узимати, примати), баш као и арап. qabila. Заборавили су и праслог “бел”, заправо српског бога Бела, на основу кога су дали и назив њиховом пројекту, Вавилонска или Ба/белова кула! Све је ту кренуло од српског "ока" и прилога за место, “око” (около), о чему ће у наставку књиге бити више речи. Навешћемо још један пример у коме се покушава рећи, заправо, да је европска основа за име “врабац” (TSiPoR, хебрејски општи назив за птицу) изворно семитска, а да су од ње доцније





настали преметањем слогова, енг, sparrow, фр. passereau, нор. spurv, нем. Spatz, Sperling , лат. passer. Наравно, уколико кренемо најпре од данашње српске именице “врабац”, видећемо да се та птица првобитно морала звати “борбец” или “брбељац” (птица која непрекидно “брбља” и чије “џив-џив” нас најчешће буди у јутарњим сатима, уколико се налазимо у руралном подручју), док је, с друге стране, врабац и велики “борац” (борбен је), јер не напушта своје гнездо, попут птица селица, ни у време зимских месеци. Такође видимо да је врапцу слична и етимологија имена једне друге птице - препелица. Исто тако, зна се да онај човек који превише “брбља” или “фрфља” постаје “брбљивац” и “пропалица”. Уз то, ако неко много “брбља”, он свакако “збори” (док се потпуно не “из/брбља” или не “из/брља”, “ис/фрља”), одакле јасно видимо порекло српског глагола “прљати” (брљати). Летонски zvirbulis упућује нас упаво на горе поменутог “брб/е/љавца” или “зборбељавца”, птицу која “збори”, која “брбља” и која је “борбена”. Преко Балта, сурбелско “зборење” стигло је у Германију, где се обликовало у нову именицу за “врапца”- “зборило”, то јесте - Sperling и sparrow. Када поменути језички “сручњаци”, давши свом пројекту моћно име, “Вавилонска кула”, у сав глас тврде да енглеска реч albino (бео човек, без пигмента) води порекло од семитског LaBHaN (бео), вероватно нису ни свесни огромне наивности (или незнања), коју тим путем исказују. Довољно би било да се сете слобанских (словенско-сурбелских) река (Лаб, Лаба), па да схвате да су такве речи произашле из корена “бел” (Бел, бело, облити, полити, по-либати или по-ливати, на крају, п-лабити или п-лавити - Лаб, Плав). Коначно, јасно је да између семитских језика, с једне стране, и европских говора постоји узајамна веза (ту горе именовани “Вавилонци” уопште не греше), а једино што још нису успели да схвате јесте то, да се сви ти језици морају вратити у сурбеловску основу, да би могли себи објаснити зашто им је језик баш такав какав јесте. На основу ових, горе поменутих чињеница, увиђамо само један мали део огромне тајне, која је скривена у српском језику и која наговештава да су из њега не само рођени европски говори, већ, врло вероватно, и семитски језици. Све то се савршено уклапа у једну од основних хипотеза, које је аутор ових редова поставио, а то је, да је реч настала, баш као и Прометејева ватра, на једном месту (на Балканском простору где Срби и данас живе), а потом се "прометнула", свакако у разним варијантама, по целом свету. Коначно, поменимо и Сарпедона (Sarpedon, Сурбелдан, од кога је, даљим скраћивањем, добијено и име Сардон /Сардинија/), Зевсовог и Европиног сина, краља Ликије (Лика), који је помагао Тројанце (Тројане) у чувеном Тројанском рату пре него што га је Патрокле (патро-коло, потера/коло) убио. Исто тако, из грчке митологије знамо да је Зевс отео Европу (ћерка Агенора, Рогана) преобративши се у бика (Бак, Бел, Белак). На овом месту сетимо се латинског имена за биљке и траву (herbа) и енг. herb, које се односи на све биљке које сезонски расту, листају и цветају, да бисмо видели да је “херба” исто што и “еуропа”, јер је Европа највећим делом богата таквим биљем, док се зимзелено налази на високим планинама и хладнијим (северним) пределима, којима се у античком добу није придавао велики значај. У ствари, “херба” је српско “горобиље” (горбел). Евопа је “урвина” (сурвина, сурбина, урбина, урба, то јесте, урпа, асир. Урфа) и њено име је произашло из





праслогова Сур и Бел. Сигурно је да се никако не може узети за случајно, да се зимзелена биљка (бршљен), која је била један од симбола моћи славног Херака (Сербона, Србана, Херкула), од Латина прозвана asara bacca (енг. asarabacca), то јесте “сербелак” (сербак, србљак). Поменута биљка је и “својина” Цара Бака (Сербелана, Сер/белака, Сер/бака или Хер/бака). Пажљиви читалац ће на овом месту сигурно запазити, да се у именима herbа и asara bacca налази необична подударност са помињаним херојем Сербељаном или Хребељаном (Сербон > Херак > Херакло) , која се састоји од истих основа “херб” и “серб”. Након свега, требало би, заиста, да човек буде прилично наиван или неоштроуман, па да не схвати да су и “херба” и “асарабака” дошли из истог извора, мада је ту реч о листопадном или зимзеленом биљу, где је дошло до замене почетног консонанта “с”, гласом “х”, баш онако како се десило у случају Сербона и Херака, од којих данас имамо двоваријантног германског “господара” (енг. sir, нем. Herr). Стога, како год да обрнемо, долазимо до истог резултата, а то је, да је Европа исто што и Сурба, без обзира да ли се то изговорили као Хурба, Урба или, чак, Урфа.

Само име биљке “бршљен” настало је у српском језику од глагола “обрастати” (обр/ста, ), односно, обр/ста/лити (обрастло, обрасло), те она није у директној вези ни са Сурбелом нити са Хорбелом, али јесте настала преметањем слогова у имену Сурбелан, онако како су настале и све друге српске речи.

СУРЛИК

Да је горе поменута слобода уистину настала из зоре белог дана (сур-бел-дан), потврдиће нам и име данас највеће копнене животиње. Заправо, када пажљиво размотримо реч “слон”, запазићемо да је она на неки начин повезана са најупечатљивијим органом, који та животиња има, а то је сурла. Дакле слон је добио име по сурли, заправо, првобитно је то био “сурлан”, али, временом се изговор изменио, све до данашњег назива – слон. Очигледно је да је човек у старим временима, слона (као и друге животиње) упоређивао са божанством Сур, што је тада било уобичајено, јер је слон и данас симбол снаге и надмоћи (јак као слон). У већини европских језика слон је именован на основу грчке речи ελεφας (лат. еlephantus). Да погледамо да ли то сада има икаквих додирних тачака са "српским" слоном. Да би се то утврдило, потребно је најпре да пажљиво анализирамо развој те речи у српском језику. Прва асоцијација, када човек помисли на слона, свакако је његово занимљиво и упечатљиво "купање", када се нађе на обали реке или језера. Шта он у ствари ради? Јасно, полива се водом, и то уз помоћ своје чудновато обликоване сурле. Напокон, постаје јасно да именица слон има две основе: једна је поменути Сур, а друга је глагол "лити", (ливати, лијевати, левати, линути). Сур се лије, лива, полива. Овде је нужно да се кратко напомене настанак речи "лити", која је





настала из праречи Бел, другог по значају, српског божанстава. Она је изникла из старијег глагола "об-лити" (обливати), која је у блиској вези са речима "пливати", "пловити", као и , што је посебно занимљиво, са придевом "плав-о" (нећемо овде улазити у даљу генезу прозашлу од Бела, јер ће о томе бити више говора у другом поглављу), а непосредна реч, из које је дошао гагол "лити", јесте његов "старији брат", об-лити. Да се сада вратимо слону и сурли којом се он и данас полива (полева), па да се успут сетимо како би то и у овом "модерном" добу рекао Лала, Србин из Баната, а то је: полева се или у скраћеној форми, лева се! Узимајући у обзир већ поменуту, врло неуобичајену грчку фонетику, и одређена правила грчког језика, видећемо да је то "лева се" готово идентично грчком изговору "елефас". Ако се сада вратимо, раније већ поменутом грчком глаголу λουειν, тада ћемо доћи до јасног закључка, да је име слона (елефант) неодвојиво од срског глагола “ливати” (левати, левање). Отуда и Левант, у ширем смислу, Исток, а у ужем, Мала Азија, простор који је тако назван, јер су се тамо налазила бројна крда слонова. Сада, још да разјаснимо, откуда да се слон баш тако зове у српском језику. Ствар ће нам бити до краја јасна, ако знамо да се велики број придева у нашем језику завршава самогласником "н", у датом случају "ливан" (леван). Надаље, да бисмо увидели начин на који се формирао српски речник, поменућемо још неколико речи, које су у коренској вези са Суром, Белом и глаголом облити (полити, лити). Ту су именице слово, слава, лов, лав, левак, со(л), слина, али ту је и придев "лево", који је, као што ћемо видети, настао на врло необичан начин. Сигурно је да том реду припадају и многе друге речи, али за сада ћемо се задржати на томе, јер су то само упутства за израду једне потпуне глотохронолошке слике у српском језику. Вратимо се на часак, већ поменутом слону и његовој сурли, да би запазили да је рика (у ствари, урлање), изникла из првобитног "сурлања", којим се именовала рика слонова, а сама "рика" настала је метатезом именице урлик, рик, урликати=рикати=рог, енг. hurl – to utter vehemently, али и са значењем "бацати љутито", гр. αυτυργος, εργάτης, одакле је дерогирано лат. urgeo, urgere, чија је веза са српским глаголима "тргати" ("отрго'се"), "ргати" ("т-рзање") али и "гурати", ("гура се"), сасвим очигледна, а све из првобитног облика "сурлик", који асоцира на бога Сура (Сунце) и његову огромну моћ и снагу. Да је то тако, потврђује нам и глагол "сурвати (се)", који у нашем језику обележава пад, обично са велике висине (с неба) и огромном силином. (На овом месту било би можда занимљиво да се сетимо “ларингеалне” теорије Фердинанда Сосира /Ferdinand de Saussure/ из 1879. године, која је данас широко прихваћена, поготово након открића хититског језика. Иако је таква теорија великим делом истинита, изгледа да јој се из неких разлога придаје много већи значај него што она у суштини има. Наиме, без обзира да ли се ту радило о веларима или лабиовеларним фрикативима, јасно је да такви гласови припадају анималној природи, која је и код модерног човека присутна у часовима када се нађе у опасности, што потврђују узвици ахх!, ухх! хура!, одакле и прагласови хур, хор, хер, хре, грр). Након сурвавања, сасвим логично, на том месту које је погођено великим ударом, остају урвине заправо, првобитно, сурвине, где се иницијално "с" временом изгубило. На овом месту занимљиво би било указати на још једну фонетску промену, врло присутну у српском,





али и у другим европским језицима. Наиме, реч је о консонантима "б" и "в" који често замењују јeдан другог (Византија - Бизант, варвар - барбар, Сербиа - Сервиа и слично). Исто тако, требало би упоредити српску реч "урвина" са латинским urbanus, urbana, urbanum, али и античким градом на Апенинском полуострву, Урбинум . Данас урвина и урбано имају супростављена значења, али ако са тим упоредимо српски глагол "ровити", видећемо да су обе поменуте речи кренуле са истог места. Наиме, да би се изградила кућа, насеље и, коначно, град, човек је принуђен да "рови", "рије" или "копа" (око/ло/ бити = копати). На овом месту јасно видимо да је "рити", односно, "ровити", настало дерогирањем речи "сурвати", "урвати", изворно "сурбати"(Сурбин, урвине – Ровине, Равена, одакле енг. и фр. ravage, шп. еstragos, врло блиско срп. "истрго се..", лат. revello i rebel). Без српског рова, роварења и ровљења не би било ни енг. row (реда) нити raw material (сировина за производњу), па ни land rover не би имао где да лута и да истражује (рови), док се на грчком "копати" говорило σκαπτειν (данас σκάβω) или ορυσσειν, што је сасвим у складу са српским глаголима "копати" (и-скопати, ископан) и "рушити", где у складу са грчком фонетиком "ш" променило у глас "с" (орушен=орусен, урушен). Исто тако, немачко Ruine и лат. ruine, ruo, ruere) (рушевина, рушити, уништавати), у суштини је исто што и срп. ровина, рушевина, руина. Да би до краја схватили како су се српске речи одомаћивале у другим језицима у њиховом настајању из већ оформљеног српског говора, још ћемо се подсетити на грчко δρόμος, енг. room и српски друм и подрум. Одмах запажамо да је ту присутна нека необична веза, мада су у питању различити појмови: пут, соба и просторија која је укопана (уровљена) у земљу. Томе се може прикључити и немачка реч Raum (просторија, простор), као и енг. roam, roaming (лутати, лутање простором), које су, свакако, блиске са поменутим "роварењем", друмом и подрумом. Сада, најпре да погледамо какве нити спајају енглеску "собу" са нашим подрумом, осим што им је, однекуд, заједнички слог "рум". Ипак, да све то није случајност, увидећемо оног часа, када се вратимо српком глаголу "рити" (ровити) и упитамо се шта то ми радимо када укопавамо просторију испод пода куће. Наравно, знамо да тада копамо или ријемо земљу да би је избацили напоље и тиме ослободили простор за нову собу под земљом. Дакле, да бисмо све то урадили, морамо да "подријем-о", да бисмо себи направили под-рум (ријем испод пода, ријемо под, под ријемо), одакле нам, коначно, стиже и сама именица – под-рум! Кренули смо од Сура, сурле, с-урлања, сурвавања, да бисмо стигли до рике, крика, ријења, ригања, ријеке (енг. river , шп. rio, фр. rivet, хол. rivier, у италијанском обала riviera), а коначно и до "ријечи", која се у српском језику пореди са реком (ријеком), са њеним вечним течењем (током), али и њеним сталним утапањем и губљењем (увирањем) у језерима, морима и океанима.

Заправо, да бисмо до краја схватили и енглески room и српски “под-рум”, нужно је да се зна даје срп. глагол “рити” везан и за глагол “орати” (Хор). Пошто је пут немогуће направити, а да се земља претходно не “из/оре”, јасно је откуда Енглезима именица road (орат/и, метатеза, “роуд”), али и “рута” или “марш/рута” (енг. route), која је, свакако старија од road. Ту је и галско raon (поље, ливада), заправо, српска “оран/ица” (орање), али и раноирско roen (пут, друм), староирско roe, rói (пољана), па и





нордијско rein (комад земље). Занимљиво је да је у српском језику основа глагола “орати” иста као и за “ходати”, јер је ту реч о првобитном “хор/дати”, заправо ономе што нам је бог Хорс (Сур) дао на “дар”. Као што видимо, у сродну групу са поменутим речима спадају и српски глаголи, “горети”, “гурати”, “гарити”, “харати”, “корити”, “курити”, “херити” (керити, одакле и срп. именица “кер”, где се “хер” или господар пореди са том домаћом животињом). Наравно, из таквог извора рођени су и многи придеви и именице, за чије набрајање би нам требало огромно време, и једна нова, дебела књига.

ЖУБОР УМНЕ РЕКЕ

Када је српска "ријеч" у питању, јасно видимо да се ту ради о палатализацији,

преласка гласа "к" у "ч" (ријека, ријеч). Заправо, реч се, након извесног времена, враћа на место свог извора (овај пут "увор", "на увору своје име губи") и нестаје у Логосу (Λογος), такође речи, али, сада универзалној, која је у грчки језик дошла из српског слога, логе и слагања. Латинско verbum (поред lex, legis из грчког "логос"), као што видимо, исто тако, нема никакве везе са "ријеком" и вечним током, већ је порођено од српског глагола "врбовати" и његовог старијег "брата", глагола "борити" (о томе ће бити више говора касније). Немачко Wort и енг. word, као и фр. parole или шп. palabra, такође су, само једним другачијим путем, настали из српског језика. Вратимо се на часак Његошевом "увору", да бисмо могли да објаснимо настанак српске именице "говор", односно, глагола "го-ворити", из кога је, уклањањем прве основе, настало герм. "ворт или ворд" (го-ворит =wort). Да бисмо до краја разумели како су Германи усвајали српске речи онако како су их чули, навешћемо и данску именицу ord са значењем “реч”. Дакле: (го)ворит - ворт - ворд - орд! За разлику од других језика, у српском је до већ поменуте замене гласа "б" у "в" долазило само из потребе да се разликују одређени сродни појмови (слично "врбовању", "вербовању" без кога не би било "борбе", борбовања), из чега јасно видимо да је "(го)ворити" исто што и "(з)борити". А све је то, опет, настало из тајанственог консонантског трогласа "срб" (србити, србарити, сабрати, брат, обратити, обарати, борити, брати и слично). На крају, видимо да је "извор" (изворити, из-го-ворити), заправо такав феномен, у коме се известан субјект, било као реална појава или као идеја, покушава да "из-бор-и" за своју егзистенцију. Ипак, како год обрнемо, то се у српском језику увек враћа на "ријеку", или на "жубор" (збор) потока, на један константан и неуништив ток. Још да поменемо да су се parole и palabra "извориле" из српског "збора", онога што су Срби з-борили или с-порили. Првој основи из именице говор (го), вратићемо се касније, када будемо објашњавали глагол "гонити", а чињеница је да човек реч "изгони" из свога ума. Енглеско babble или gurgle (хол. murmelen, нем.





murmeln, шп. gorgotear, фр. glouglouter, gargouiller), јесте жубор (клокот), настао из српског “бобања” или “гргљања”. Српско “гргљање” је сасвим јасно, јер долази од “грла” и “кола” (гр/коло. гр/колан), то јесте, из “гркљана”. На овом месту примећујемо како се дошло до именице “глагол”, придева “глагољив”, “глагољице”, пошто је ту изменом гласа “р” у “л” направљена разлика између гргљања или најобичнијег “кркљања”и онога што је разговетно изговорена реч (говор, глагољање). Грло се на енглеском каже throat и врло је тешко утврдити на који је начин та реч настала, сем ако се не ради о српском глаголу “дерати” (драти се, драт=throat, одра/ти грло). Сасвим близу томе је и threat (претња, да би неког или нешто уплашио, животињу на пример, човек се обично мора “дерати”), што би могло да нас додатно увери да ту, као и у претходном случају, заиста, главну улогу игра српско “дерање”, без кога се претња тешко може замислити. Када је у питању шпaнска или португалска garganta, као и фрaнцуско gorge, ствар је далеко јаснија, јер су ту ради о глаголима “гргљати”, “кркљати”, “гргнути”, “кркнути”. Заправо, српско “грло” је настало из праслога “хор(с)” или од српског бога Хора или Хорса (хор-лити, урлати, хрлити, грлити). Глагол “грлити” порођен је посредно, јер када човек некога грли, он му ставља руку око врата или грла. Чини се да је грчко “грло” (σφαγαι) готово немогуће објаснити помоћу српског речника, иако “сфагаи” помало подсећа на српско “жвакање”. Ипак, уколико се добро размотри грчка реч σφαζείν (од жртве, то јесте, пререзати грло жртви; σφαγείο кланица), приметићемо да је она врло блиска српском глаголу “везати”, односно, “свезати” (свезан), а жртва се одувек доводила до “жртвеника”, без обзира да ли се ту радило о човеку или животињи, везана око врата или грла. Такође, у српском речнику видимо да је глагол “везати” фонетски близак глаголу “бежати”, а и жртва се мора “везати” да не би могла “бежати” (бегати). Поменуто “бегати” је најпре прешло у “вегати”, одакле и данас имамо глагол “вагати” (првобитно, кретање напред-назад, горе-доле, када је човек неодлучан и када се двоуми да ли да “бежи” или да се “веже”, одакле смо касније добили значење “одмеравати” или “мерити”, умирити тасове). Српско “бегати” настало је од необичног кретања бика (бака) у назад, када се нађе у опасности, одакле и енг. back. На крају, да још додамо, како ни српски глагол “жвакати” није далеко од “бегати”, “вегати” и “вагати”(средина између бежати и везати), јер човек често “одмерава“ храну која му се налази у устима (отуда и “дегустација”, заправо “кусати”, “окусити”, “да окуси”), “важе” је и одлучује да ли ће јој придати “важење” (важност) или не. Стога, грчко “сфагаи” с почетка, није ништа друго него српско “жвакај” (извагај, доцније “жваћи”). Сада видимо да се у такав “низ” уклапа и φαγειν (ждерати, јести), али и лат. vagus (лутати, неодлучно кретање напред-назад, лево-десно, горе-доле), то јесте, “вагање”(бежање и везање). Ту су и друга стране речи, са сличним значењем: гр. μασώ (жвакати), лат. mastic смола, мастика; mastix шиба, казна, бол, енг. chew, masticate, gnaw, squash жвакати, нем. kaue, африкан. kou, дан, tygge, хол. kauwen, фр. mâcher, тал. mastico, mangiare (јести), манкс. caigneyder, нор. tygge, велш. cnoi. Као што видимо, смола служи за “мазање”, па је стога јасно одакле је дошло име “мастика”. Наравно, ту је и српски глагол “мазати” (ум > ум/да > умети > ум/ста > уместити > умесити> месити > мазати), који се често користи у





сурбеловском говору и у смислу “смазати” (појести нешто у сласт и на брзину). Када Србин каже да је неко “омастио каиш”, то значи да је тај ишибан, што се свакако може видети по масницама на његовом леђима. То је очигледно објашњење латинског “мастикса” (mastix). Енглеско “gnaw” није ништа друго него српски глагол “гњавити” (бел-гон, гон-бел, гнабел, гнавел, гнабити, гнавити, гњавити), у складу са исказом “не гњави” или “ал’ гњави”, првобитно повезан са “гњављењем” хране (јела) у устима, када се једе безвољно (без апетита). Између осталог, поменута енг. реч има и значење “досађивати”, а то је једнако срп. “гњавити” (досађивање, гњаважа, гњав-). На пола пута између енг. gnaw и нем. kauen налази се велш. cnoi. То је само један од бројних примера како су се поједине српске речи преметале по оним језицима који су се рађали из сурбеловског говора, да би на крају толико “застраниле” да их тешко ко више може препознати. Када је у питању squash (бројна значења: воћни сок, збити, гомила, здробити, као и жвакати), није потребан велики напор да би се схватило да је та реч у директној вези са српским глаголом “скашити” (првобитно “с/квашити”, од “квашење”, уквасити) или “каша”, откуд се у српском породила и именица “кашика”(оков/ста > аков/стати, > уквасити > уквашен > квашење > квашаст > кашаст > каша > киша > кош/ара за хватање рибе > кашика). Када се прави сок, воће се најпре мора здробити, збити, од чега настаје “к(в)ашаста” маса (гомила), спремна за даљу прераду. Надаље, ако пажљиво анализирамо италијанско mangiare (манђаре, енг. munch, фр. mâcher мађ. mond-ja говорити), видећемо да такве речи имају некакву везу са јелом и говором у току јела (пуним устима), одакле и срп. глагол “мунђати” (домунђавати, причати нешто што је неразумљиво, а самим тим и сумњиво, осталим слушаоцима). Ту је спој придева “уман” и глагола “дати” (умандати, мундати, мунђати, мунути (лат. mando, mandere жвакати, јести; mando, mandare поверити, испоручити, ред, команда - око/ум/да, окомити, комадати, уман/дат, мандат, командант).

(ЗА)ЛАГАЊЕ СВЕТЛЕ ЗОРЕ

Српски глагол "ложити", као што видимо, односи се првенствено на залагање и

ложење ватре, али, исто тако, он је такође присутан и у тренуцима када човек нешто говори (излаже) или када је огладнео па би хтео да нешто поједе (заложи), па чак и када намерава да предузме конкретну радњу (може и реч) да би се за нешто или некога "заложио" или да би, на пример, заложио новац у банци. У основи је "лог-а", настала од другог српског божанства, “порођеног” из Сура, а које се сурвава (сурбати) са неба (Сунце), а које се "сур-бало" и уобличило као бог Бел (Бело, Бал). Лог (или лога) је настао из "об/лога", јер је Бел (Сунце) бело (светло, бели дан) и обло (округле форме). Ипак, као што смо горе већ напоменули, засада ћемо оставити "лог" (на који ћемо се





касније још враћати), да би видели још једну српску реч, повезану са ватром, а то је "жар". Пошто смо већ до сада морали да схватимо да се у српском језику ниједна реч није породила насумице, већ је свака члан (нека млађи а нека старији) једне сложне и плодне лексичке породице, где се сасвим добро зна шта је од чега настало и шта је чему подређено, било би добро да видимо "старију браћу" поменутог "жара". Одмах запажамо да је "жар" у јасној вези са глаголом "горети" и именицом "гар" (оно што остаје након паљевине). Ту су у питању добро познате гласовне промене, карактеристичне за језике који имају велику старост, где у одређеним речима долази до трансформисања у оба смера, првобитних "к,г,х" у "ч,ж,ш" и обрнуто, да би се направиле неопходне појмовне дистинкције у односу на реч из које су оригинално потекли (на пример, кадити, чадити, чађ, све настало од почетног "годити", које је у врло занимљивом односу са "гадити"). Латинско gaudeo, gaudere (енг. good) није ништа друго него српски глагол “годити” или “угодити”(годио). У египатској митологији, бог Озирис је био заштитник добра, а Сет, ђаво и оличење зла. Наравно, Озирис је једнак словенском (српском) божанству Хорс, Хорус, али, оно што је далеко занимљивије са аспекта савременог српског језика, јесте то, да Озирис није ништа друго до Зора (муслиманско име Азра) или Озрачје, Озарење, јер је зора симбол слободе и раскивања мрачних окова ноћи и помраченог ума. Сам Озирис имао је и друго име, Серапис, што нас враћа Сербону (Србану), а ако се сетимо и чувеног Сербонског језера у Египту, тада свака дилема нестаје када је у питању Озирисово сербско порекло. Озирисов (Сераписов) непријатељ Сет или Сеут једнак је српској именици “свет” (светло, Сур-видело), заправо, “с-вид”, (с-вид-ело, светло, Водан, вода, водити, видети, вид, а све од Бел-дан). Да би се објаснило демонизовање света (Сета, Сеута), као и светла уопште, потребно је да се вратимо српским глаголима “заводити”, “завадити” (свадити), који нам директно долазе од Сур-Вида или Вода(на). Мада нам зора доноси слободу у облику светла, то исто светло (оличење добра) претвара се у трагично “завиђање”, “завађање” или “свађу”. То је стога јер похлепна људска природа жели све што јој се “свиди”, а такво “свиђање” неминовно води у “свађу”, сукоб и трагедију. Заправо, оно што се човеку “свидело” јесте “светло” (сјај материје), који читав људски род, одмах након рађање зоре (слободе) гура у исти онај мрак из кога је “искочио” и, након, страшне тмине, наводно “прогледао”. Видимо да ни српски глагол “прогледати” није далеко од придева “проклет” (проглед’о > проклето), откуда и Диво-гледи (они који наводно гледају божанским оком), то јесте, Дио-клети или Дукљани, који данас, иако део Сурбелановог језгра, након силних миленијума губе своју есенцију, те уместо “про/гле/давања” срљају у “про/клет-ство” Сурно-Хорног (Црно/горног), црно-изгорелог сурбелског племена. Свакако, јасно је да је “проклетство” оно што је “прегледано”, “прогледано”, што је унапред “гледано”, виђено или одређено (неизбежно). У зороастријанизму имамо сличну поделу божанске “браће” на добро и зло, с једне стране је Ахура Мазда (Ормузд) а са друге Ахри-ман, такође повезани са поменутим Хорусом, Хором. Именица Хор, која се налази у првој основи и једног и другог бога, може се објаснити до краја српским језиком, јер су истог порекла и глагол “горети” и придев





“гори”(градација од “лош”, односно, “лагање”, “лаж”). Друга основа у имену “доброг” бога, “мазда” или “музд”, такође је “сурбеловски” објашњива преко српског “мозга” или пре придева “мождани”, заправо, “ум-ставити” (умствовати), “ум-стати” (уместити, место), “маштати” (умештати), “мастити” (умазати), “месити” (умесити), “ум излити” (у-мислити), “ум-згонити” (ум-згнати, ум-згати, мозгати, мозак). Српско “можда” показује нам једно својеврсно и очигледно солипсистичко виђење света (светла, Сета или Сеута), где је сав овоземаљски сјај производ ума, маштања или “мождања” (лат. misteria, маштарија). Дакле, српски језик је такву “привид” филозефему давно уградио у свој речник, тако да она никако не може да се припише ни грчким мудрацима ни, на пример, Берклију, који се таквом тематиком врло озбиљно бавио. Ормузд или Ахура Мазда је исто што и српско “гори (пламти) машта”, схваћена у смислу добра, а Ахриман је “огроман”, “громан” (грмнути, грмети, праснути), лош или “горе уман” од маште која се “раз-горела”, немилосрдан и “окру-дан” (окрутан). Видимо да српски језик, на крају, светлост изједначује са тамом, покушавајући да нам објасни да је “ум тамо”, не у светлости већ у “тами”, јер је тама (ништавило) та која даје ум (да-ум, дам, тамо, тама). Велики је број мислилаца од античког доба до данашњих дана, који су такав необичан парадокс светла и таме, не само приметили већ се њиме и озбиљно намучили. Сурбеланов речник не само да нам објашњава како су се добила имена старих божанстава, у бројним религијским системима, већ нас упућује у тајну, због које је архиђаво, принц таме - Луцифер (луча-вар, лучу-вара) или лучи-бер, нико други до онај који “светло проноси” (преноси, бере). Таквим “облагањем” зоре (нада) неистином (лагање, лаж), започето појавом “облика” (обличја, лица, лик) и удахњивањем живота (по-кре-тност, крет), физичког и духовног, од стране “суровог” Сур-Бела, умно биће (човек) нашло се у “излогу” истините “лажи”. Да ли је Бог који је “об/ликовао” свет због тога “ликовао” не зна се, али је јасно да “одлука” припада ономе ко “ствара” (кре-ира, гре-ира, игра) и “ствари” и живог “створа”, то јесте, ономе ко “даје лик” (да лик, од-лик, одлика, одлука). Енглеско like је исто што и српски “лик” (личити), са многим значењима, волети, слично, желети, али и “на-лик”, што нас уверава да је тој речи основа српска (сурбеловска, слобенска, словенска), док је сам “облик” у енглеском shape, mode, mould, form или figure. Када “ум дела” (дели) тада се смишља и “мо-делу-је” (ум-делује) ствар коју желимо да урадимо (обрадимо, лат. abrado, abradere, abrasi образ, обрада), тако да је очигледно да је “модел” исто што и “моулд”. Далеко је теже објаснити латинску “форму” (хол. vorm), “формулу”, откуда и “формалност”, иако би се она могла повезати са грчком речи “морфо”(δελτίο делати, делити, μορφή). Опет, морфо- (метатеза формо) нам се чини веома блиским српском глаголу “мрвити”, односно, именици “мрва”. Такође, примећујемо да је српски “мрав” добио име по томе што мрви земљу и прави “мравињак” (мрвињак) занимљивог “облика”. Наравно, грчко “морфо” (мрва) није дошло из “мравињака”, већ је у вези са уметношћу (вајањем), где се земља (глина) “мрви” да би се могла лакше “обликовати”. Само “мрвити” скопчано је са умом али и умором (ум-хара. ум-гори, ум-хор-бел, ум-хор-ба, ум-хор-ва, ум-хр-вати, умрвити. Када се ум умори (остари), он тада губи конзистентност и размрви се на парампарчад попут





“мравињака”, те прежвакава једне те исте мисли слично “марви” која по цео боговетни дан жваће (мрви, мрваљи) једну те исту траву. Морава је река око које “марва” пасе и прежива, али и река “умора” (у/морба, лат. morbus болест) око које се живот “мрви” и одлази у неповрат. То је и разлог због којег Срби кажу некоме ко прича бесмислице: не мрвељај! или, не мрвљај!, одакле доцније, “по слуху”, добијамо глагол “мрмљати” (мумлати, неразговетно говорити). Енглеско mumble, murmur исто је што и српско “мумлати” и “мрмљати” (нем. murmeln, шп. murmullo). Када Енглез пали ватру он је “огњи” (огњити, ignite, шп. inflamar плам), а, да се мало нашалимо, кад Србин пали ватру, он ложи лаж и зато му је лоше. Зора Бела јесте лепота и испуњава љуско срце надом, али, када се сасвим “осветли” она извраћа своје лице (об-лик, лик, лучу) и постаје велики, каткад и неподношљиви терет и страшна мука. Грчко αγων и αγωνία јесу и свакодневна борба за опстанак, “гоњење” и такмичење, али и издисај и самртна мука, чак и у оним часовима када се човек осећа добро и када му је душа (привремено свакако) “срећна” и задовољна. Ипак, таква “мудрост” се оригинално може објаснити само уз помоћ српског вокабулара и глагола “гонити”, “гањати” (коњ), уз везник “а” (...а гонио је...). Сам “огањ” је, такође, и “гањање” и “агонија”, ватра (плам) тела и душе, подстицај за борбу али и пожар у коме се лако изгори и сконча у раније поменутој “тами”, од које је још само светло (луча, lux) мрачније.

ЗОРА ГОРИ

У овом часу, поред већ поменутих српских богова, Сура и Бела, време је да сетимо трећег, који у друштву са својим претходницима, чини то "свето тројство" српског речника, а то је бог Хорс или Хор. Свакако да морамо, пре него што се озбиљније позабавимо "жаром", да до краја објаснимо име његовог “родитеља”, које је као и име Белово, настало од Сура, сада другачијим слагањем гласова. Сур се појављивао у различитим варијантама (сар, зар, сор, сир, шар, сер и слично), тако да је временом долазило до губљења иницијала "с", з", "ш", да би на то место дошао самогласник који иза њих следи, то јесте, глас "у". На почетно "у", као што видимо, лако се калеме гласови из групе "кгх", тако да, напослетку, добијамо именицу "хур" (хор, хер, хар, кар), коју данас налазимо у, такозваној, кентум групи језика, једну гласовну одлику, која нам говори доста о старости одређених говора. Мада сатем-кентум подела није онолико јасна, као што су то неки лингвисти покушали да представе, јер је реч жива и брзо се премештала на огромне удаљености, она је у одређеној мери показатељ или





путоказ, којим се може стићи до прилично тачног редоследа, којим се "везивао" чувени (библијски) вавилонски чвор. Иницијални гласови "сзц-чџш" су, за процес мишљења, старији од од њиховог контрапола "кгх", иако би се на основу палатализације могао извући сасвим другачији закључак. Да је то тако потврдиће нам не сам Сур (поменута српска "зора"), већ и чињеница да су "сзц" гласови свести , док су "кгх" и данас далеко више везани за анималну сферу. До таквог закључка неминовно долазимо када погледамо списак речи који почињу са једном или другом групом сугласника. На пример, узмимо прву групу, у којој имамо речи, попут свест, савест, свет, срећа, цар, зора, занос, земља, цвеће, слика, па и смрт, која је у наш речник стигла преко глагола "смирити (се)", док са друге стране имамо анималну оштрину, па и деструкцију, супротно од мира, почев од глагола "кре-нути", поменути крик, крш, крв, горети (али и градити), узвик "ура!" или хура, гурати, хрлити (али и грлити), харати, колити, кварити, гадити (али и “годити”). Још једна ствар очигледно указује на редослед у формирању гласова у српском језику, а то су предлози, са и за, који се додају на речи са почетним гласовима из групе "кгх", а који су остали као дериват Сура и који служе, углавном, да би се ефекти одређене радње, стања или збивања, обојили новом нотом или појачали (шкргут, скршити, изгорети, загорети, изгурати, загрлити, искарати, скарадно, искварити, загадити и слично). Дакле, ту српски Сур или зора, увек ударају завршни "печат", не дајући "кгх" да имају "последњу реч". У питању је за-кључивање, до кога се без свести никако не може доћи. Да бисмо то објаснили мало боље, узмимо пример српске речи сан, која је, као што видимо, супротна зорном (будном) стању, из кога је сан метатезом и настао (сурнити, снити, то јесте, црнити, тонути у мрак, сан - и ту се по правилу губи глас “р”), као и гаголи знати, занети и именица зрно (о чему ће касније бити више говора) , од које се уз предлог ка добија глагол каснити (ка сну ићи, успавати се). Онај ко је каснио, ипак није изгубио могућност да нешто доврши, али ако је закаснио, тада је "воз" заувек отишао.

Можда бисмо могли да погледамо како се у другим језицима именују ум, разум, душа, да бисмо схватили да такве речи ретко почињу гласовима “к,г,х”: сумер. zi (душа, дисање), zu, su (мудрост, знање, знати - сур, зор), алтај. *ucè , тур. *üč-ün (ум, разум - учен, учи), монг. *učir , кор. *áčh, авест. ushi, мађ. eszme (идеја, у ствари, “изум-е-ти”, изми-слити), баск. asma-tu (пронаћи, изумети), дравид. azmuda (проверно, тестирати), староенг. asmeagan (замислити, смислити, “изумео га...”), лат. imago, imaginis (идеја, слика, појава, одјек, фантом, заправо, “ум гони”, “има га”). У наведеним речима имамо комбинацију “зор-ум”, “ум-гони” и “око” (шир-око), где је опет избегнут глас “к”, пошто је употребљена множина “очи” (у очи, уочити, учити). Наравно, таква подела на гласове “душе” није до краја стриктна, јер у српском језику имамо глагол “казати”, о чијој је основи именица “око” (у око стати), као и речи “по-ука”, “до-ука” (до ока), “доказ”. Занимљиво је напоменути да је српски орган слуха (ухо, уко) фонетски врло сличан “оку”, а до тога је дошло због тога што је и за такав назив употребљен предлог или прилог “око” (около). То је и разлог што су сва српска “чула” скопчана са видом (око, очи) и слухом (ухо, уши), заправо за оно што се “чуло” или “уочило”.





Етрурско uši (чути, послушати), ušiša (разумео, чуо) или хур. haš-u (чути, слушати), очигледно и недвосмислено указује на српске “уши”.

Ватра се може “за-жарити”, “рас-пирити” (рас-пурити), “за-јарити”, “рас-колити” (раз-галити). Словенски митолошки лик, Јарило, за кога се везују представе о “јару” (пролећни усев), као врхунском облику стваралачке моћи, посебно плодности, приноса и летине, заправо је симболисао почетак нове године (27. април). Александар Лома добро примећује да је “јарити” на старосл. значило “оплођивати” и “распаљивати”, а да је обред “живе ватре”(трењем дрваца), који се тим поводом упражњавао, представљао полни чин (сношај) у коме је тврђе дрвце означавало мушки , а мекше женски полни орган. У ствари, да је Јарило обележаво почетак нове године, биће нам јасно када знамо да се “стари” и “млади” Јарило могу довести у везу са “старим Бадњаком” и “младим Божићем” у српским коледарским песмама, где је присутно ритуално гашење старе и паљење нове ватре (Нова година). Надаље, Лома каже: “Близаначки култ је посведочен и код народа географски и етногенетски блиских прасловенским племенима: Балта на једној, Скита на другој страни. С овим обредним комплексом је упоредив, а вероватно је и прасродан, култ Диониса код старих Грка и Трачана; стога се Херодотов помен “дионизијских” светковина код Гелона-Будина у Скитији може сматрати најранијим сведочанством о ритуалима типа Јарила на ширем простору на којем се у потоњим столећима уобличила словенска етничка индивидуалност (јарац је оличење Диониса!)” - Словенска митологија, Београд, 2001.). На основу свега до сада реченог, неспорно је да од Јаре, Јарила, своје порекло води немачка именица Jahr као и енг. year, хол. jaar, дан. ar (година). Само поменути податак био би довољан да српска наука покрене озбиљна истраживања о вези српског, германских и романских језика, да ми уопште имамо више озбиљних истраживача на језичком пољу, сем горе поменутог Александра Ломе (који се у међувремену, изгледа, повиновао инерцији “главопада”, присутног и евидентног у модерној српској науци) и шачице “усамљеника”, које нико не чује нити за њих хаје. Постоји “основана сумња” да је тзв, ностратичка теорија (Свитич) тачна и да се у њеном средишту (изворишту) не налази некакав језик кога би требало пронаћи или чак измислити, већ језик сурбелов, језик којим се и дан данас говори на великом делу Балканског полуострва, широм северне, централне и источне Европе, као и на значајним азијским пространствима. На мађарском година је év и сигурно је да је ту реч врло тешко објаснити са становишта српског језика, али, ако се узме у обзир угарско jöv-ő-re (следећа година), видећемо да је то врло близу поменутог Јарила, Јаворила или Јаровида, а да се одатле могао извући почетни слог “јев” или “ев”. Као што знамо, глагол “јарити” има двоструко значење; једно је “жарити” (упалити, бити јаросан, бесан), а друго је повезано са рађањем нове године, али и са “јаретом” (јарење), младунчетом козе. Ту су и глаголи “јурити”, “журити”, “харати”, “горети”, “гурати” (гурач, хурац, гњурац), где су, очигледно, измењени иницијални сугласници да би се добила друга, али сасвим сродна значења. Тако, на пример, сумер. gur или kur (трчати, донети, испоручити) је једнако српској кретњи (хор, гур-а, гре, кре), тур. *jory- / *ju"ri или ju"ru"- (ићи, путовати, посетити)





сагласно је српском глаголу “јури-ти/ журити”; слично је и са старојап. jo/r- , алтај. *gi_a\r/a, тур. *gEr (ићи, проћи, ходати, гре), тур. gez (срп. “газ-ити”), монг. *gar, баск. jarrai-tu (пратити, следити, то јесте, јурити некога). Помоћни глагол “бити” (у облику “бисмо”), у себи садржи придев “сам” (би-смо сами, о чему ће касније бити више говора), док “јесам” (постојим) значи “ја сам” (усамљен), одакле и заменица за прво лице једнине “ја”. Егзистенција самог “ја” може се изразити синтагмом “ја бити” (јебити), а да би се “ја” продужило у пролазном свету, непходана је стална копулација и ново рађање Дакле, без “усева” се никако није могла, а ни данас се не може, замислити нова година, односно, продужење живота. Поменимо и камчатско jáwren(a), етрур. avil и што је, можда, најзанимљивије, у језицима Маја, година се каже jaab(il), jawil, yob, yab, yep, habil, што нас неодољиво подсећа на српско “нова година се јавила” (об-јавила). Свакако, да би горе већ поменуто “ја бити” постојало, оно мора да се “јави”, а да би се “јавило”(философски гледано, оно што се јавило већ је било) нужно је “јабило” или “јебило”, тако да су симболично трење женско-мушких дрваца на дан Јаворила, Јаборила или Јарила, као и замена “старости” оним што је “младо”, у својој поруци до краја јасни. Судећи по свему, ни јеврејски бог Јахве није ништа друго до српска “јава”(Јаван, Јован, Јавило).

Но, да се још на тренутак вратимо нашем Саргону (Сур-гони, Жар-гони), да бисмо видели одакле нам долази придев “сув” (сух). Најпре, погледајмо српски придев “сукнути”, коме је блиско српско “загонити” (згонити, изгнати), да бисмо схватили да је “сукнути” исто што и горе поменуто “жар гонити” (су-р-кнути, из кога се губи глас “р”), то јесте, “бацати пламен” или “бљувати ватру”. Наравно, “сукнути” се доцније употребило и за једну радњу, која наизглед нема много везе са поменутим Саргоном, за “сукање” плетива (тканине), од кога се касније израђује одевни предмет - сукња. У поменутом примеру плетиво се “загони” (изгони) или “сгони” (сугни, сукни, суче), па отуда и именица у српском вокабулару - сукно (платно). Такође, примећујемо да је истог корена и српски глагол “загорети” (загоре), као и име данас огромне пустиње на северу Африке, са именом Сахара. Када, на пример, некакву врсту хране, ставимо на жар или врело уље, она “цвркне” (срп. цвркнути), а ако бисмо то исто урадили са живим створом, он ће угинути (цркнути). Дакле, у српском језику ствар је јасна, од почетног “сур-гон”, које се непрестано “премеће”, дајући том праслогу нова значења, све до “коначног” “кона” (скончања) као неминовности људског “гивота”: сур-гони, сургнати, сукнути, сукнити, скончати, конац, цвркнути, цркнути, кнута (гнати, нем. име Кнут, срп. Игњат), али и сркнути (узети течност или удахнути - дагнати живот). Ту је и глагол “цуркати” (цурити, сурити или сур-гнати). Цура је припадница женског пола, која престаје да буде девојчица, оног часа када “про-цури”, то јесте, добије прву менструацију. Надаље, ту је и глагол “свргнути”, заправо, исто што и “загонити” или “изгнати” (Сур-гнати). Видимо да таква “игра” српским речима може да иде у недоглед, односно, свака српска реч може до краја да се објасни и врати свом умном извору (избору), смештеном у имену Срба (Сурбелан, Слобан, Словен). Српски језик којим и данас говоре Срби на Балкану је уједно и најбоља потврда познате Шафарикове тезе, да су сви Словени најпре носили





име Срби, јер је и име Словен порођено из исте сурбелске (сурбелданске) “материце”. Енглези имају глаголе dry (сушити) и wither (сушити се, венути). Други глагол

је јасан, јер се ту ради о срп. “ветрити” (ветри), одакле, вероватно и именица weather (време), сагласно српској синтагми “ведро време”. “Ветар” је у српском језику истог порекла као и “водар” (вода), што значи да је и ветар (као и вода) Белов дар (Бел-дар). Реч “драј”, чини се, врло је тешко објаснити, али, да то ипак покушамо. Узимајући ортографске промене у енглеском језику и необично правило да се глас “и” најчешће чита као “ај”, долазимо до закључка, да је таква реч оригинално гласила “дри”. У германским језицима речи су се понекад толико мењале да је тешко схватити како је до тога уопште могло доћи (нем. dörren, Dürre сушити, суша, дан. torre), сем да се радило о вештачком језику, који због брзине формирања никако није могао да задржи стабилност. Сетимо се сада енг. drain (сушити, исушивати), гласовно, готово идентично српском “дрен”, али и имену чувене српске реке (Дрина). Надаље, данско “тере” нас подсећа на срп. глагол “терати” (тера), а нем. “дерен” на срп. “дерати” (дере). Читалац ће сигурно помислити да је овакав начин прављења узајамних језичких паралела између српског и германских говора, најблаже речено, прилично наиван. Ипак, можда и не би требало да се предамо баш тако лако, јер када се земља исушује, неспорна је чињеница да се вода “тера” са одређеног простора (види чуда: терен!; енг. terrain, дан. terrаеn, хол. terrein, шп. terrеnо, лат. terra). Мора се признати да нам све ово, што је до сада речено на тему исушивања, терања и дерања, без обзира на “убедљивост” поменутих аргумената, још не може служити као доказ да смо потпуно у праву. Но, идемо даље. Из историје и археологије, као и из данашње топографије, познато нам је да су се главна насеља углавном изграђивала у близини неке реке, а из тога следи да су тамо поплаве биле уобичајена појава (пролеће, јесен). Након поплаве земљиште се морало исушивати (дренирати), то јесте, изливена вода се морала што пре вратити у своје корито, како би се могло започети са пољским радовима. Сада видимо да је и српски “дрен” (дренирање) измењени глагол “терати” (терање), а када је вода “о-терана” остајао је “терен” (дрен) на коме се могло радити и који се могао обрађивати. Српска река Дрина је река са брзацима, након кишног периода врло моћна, заправо, то је река која “дере”, одакле и српска именица “водо-дерина”(Дрино водо! - Водо Дрино!). Сам глагол “терати”, као и “дерати”, истог је порекла као и вода или ветар и стиже нам од истог, бескрајно “дарежљивог” Бел-дара (по-тера, терати). Дакле, Србија није terra incognita, већ је Србија оно централно место на коме је порођен језик, да би се потом проширио у разним варијантама по целом свету.

ИГЛА НА НЕБУ





"Жар остаје у пепелу/ изгорио никад није...", каже наш врсни поета, Живко Перовић и, као да се у том усамљном стиху потврђује истина поменутог "вечног тока", овог пута везаног за ватру, а не за воду и ријеку. Сугласник "ж" је ту старији од "г" (у мисаоном смислу свакако), јер је "ж" у директној вези са Суром и зором, а зора је симбол рађања не само појединачног бића већ и васељене у свеколиком смислу. Латинско cinus (cinis), cineris, чини се, у јасној је вези са српским глаголом синути (сину), док је српско синути настало гласовном променом, опет од основне речи сур (сурбати, сурвати, севати, сев/г/нути > синути), где долази, слично као и у именицама слон и слобода, до губљења гласа "р". Cinus има разна значења, од односа љубави и мржње, до гроба, деструкције и кремације, па до жара који остаје у пепелу. Тако велики број значења те речи указује на њено српско порекло, јер као што љубав и мржња сину, тако сине и муња која разара, а за човека који је умро, најчешће кажемо "синуло му је". Грчка ватра πυρ иста је као и српски глагол "пурити", који је настао од српских глагола "борити", "парати"(рат), "пирити" и "парити" (непријатељ се не може победити док се добро не испара, испири, па и испори или испури). Исто тако, глагол λαμπέιν (светлити, осветља-вати), именица λάμπα (буктиња) и придев λαμπρός (јасан) , где ми и данас користимо именицу "лампа" као страну, грчку реч, створени су преметањем гласова у српској именици "плам" (пламен) или глаголима "пламати", "пламтети". Мало је теже разумети грчку реч τέφρα (пепео али и жар), али она би врло лако могла бити преобликована именица "дрво", "дерво" (дерва = девра = тефра) . У немачком језику жар је Glut, док у енглеском имамо из тога изведен глагол glow (жаран, жаровит), а у француском rougir , од rouge (црвено), а тај "руж" није ништа друго већ изокретани српски "жар" (жар, раж, руж, ужарити, у жар, гар). Када се код Срба човек "ужари" он се изобличи, зацрвени и постане "ружан" (ужари се, уружи се). У шпанском језику “жарно” је brillo, у ствари, српско “врило” или “врело”. На први поглед, немачки "глут" се не да никако објаснити уз помоћ српског језика. Ипак, да пробамо и да видимо да ли је то баш тако? На овом месту сетимо се српског глагола "галити" (разгалити), који има значење "обрадовати" или "разбити потиштеност" код човека, као и распирити (разгалити) ватру, што представља природну везу између разгарања ватре у природи и у нашем уму. Опет, само "галити" води своје порекло од сура или зоре, што можемо најјасније видети из придева "жарко", где налазимо измењеног сура, сада са суфиксом "ко" (у почетку "го") од кога је коначно створен глагол "гонити". Да поменуто "гоњење" има своју основу у придеву "жарко", постаје нам јасно када се сетимо да ништа темељно не може урадити, ако човек у себи нема "жарку жељу" да одређену замисао оствари. То жар-ко га гони и не да му мира. Персијски Саргон није ништа друго до "цар који гони", као и Сербон који "бије". Отуда данашњи глаголи go, gehen, algo у германским и романским језицима, као и march, које је избило из српског "мрчити", “мрштити” (мораш!;"што се мрчиш када коват нећеш", мерачити, меркати), али на то ћемо се вратити у нашим каснијим разматрањима. Отуда и српска упитне заменице "ко, који, кога, коме", јер су везане за кретњу или радњу других субјеката. Стога, поменуто немачко Glut и није толико удаљено од српског језика, јер "глут", заправо, формиран од српског глагола "калити" (калит = галит = глут),





да би се из те речи, доцније, направио и глагол gluhen, у енглеском познат као glow (калит-и, клут, глут, глуен, глоу). Овде је, такође, врло занимљива енглеска именица charcoal, у којој налазимо основу сар (чар, сур) којој је придодат српски глагол "галити" (раз-галити ватру, јарити), што је заправо исто што и "жар-гали" (жар коли, жарколо, Саргон, мађ. sarkаny змај). У српском језику постоји глагол "џарати", који се употребљава у смислу "распиривати" или "разгаљивати ватру". Наравно, јасно је да је "чар" у српском исто што и "жар", а иницијално "ж" је замењено гласом "џ" да би се дошло до појмовне дистинкције (џарати=жарати). Отуда, видимо, долази и глагол "чарати", сада у смислу "гатати", јер је очигледно да се некада ватра (жар) користила као медијум за прорицање судбине. Именица "чарка" тесно је повезана са жаром, скривеним у људској природи, то јесте ватром која се у разгара у људском емотивном склопу, када се он сукобљава са неком другом особом. Из свега јасно произлази да је енг. coal једнак српској именици "коло" или глаголу "галити" (колити, калити). Као што примећујемо, ту се уклапају и српски глаголи "ужгати" (загалити, узгалити, искалити, узгати, ужгати) и "уждити" који само једна нова варијанта од "ужгати". Такође, од поменутог придева "жарко", али од његовог задњег слога "ко", добили смо још један нови глагол, "колити" и придев "около", чиме се уједно објашњава и једна од кључних именица у нашем језику(сур/око, шир-око – око!).

ГОВОРНИ ПАЛИМПСЕСТ

Мађарско gerj-, има значење пламтети, горети, топлота. Када се каже haragra gerjed, тада се објашњава како је у некоме букнуо бес, заправо, некоме се “усијала глава”. Лингвистичка наука тврди да је поменуто “герјед” непознатог порекла, мада се већ на први поглед у тој речи може препознати српски глагол “горети” (горјет/и). Надаље, имамо сумер. kara, kar (сијати), кушит. gira (пламтети), али и qoyra (шума, гора), семит. gir-um, аустро-азијат. kere (припремање ћумура), монг. *gal (ватра, од “галити” или “калити”), кор. *k@r- (задимити, гар-еж), тингуз. gerhen (светлост, зора), баск. gar (ватра), дравид. kerj- (угрејати се поред ватре, слично мађ. “герј”), балтослов. garet (спаљивати), сскр. gharma (светлост, топлота, усијање). Ово је само један од примера из којих се може видети да претпоставка о томе да је некада постојао само један језик, из кога су се разгранали (умножили) сви данас постојећи језици света. Језички стручњаци из оних делова света, у којим се не говори једним од дијалеката сурбеловских, ма колико били учени, никако не могу да буду у стању да схвате суштину





језичке пролиферације (проливања), јер су се њихови вокабулари значајно (неки више а неки мање) удаљили од оног изворишта “реке која оптиче сав свет”, а о којој је било више речи на почетку ове књиге. Већ сада је евидентно да је српски језик онај “кључ” за којим лингвисти грозничаво трагају, муче се и саплићу, покушавајући да реше једну од највећих светских загонетки. Пошто је очигледно да готово да не постоји ниједна српска лексема којој се не би могло одредити њено место на сурбеловском говорном стаблу, почев од корена “сур-бел”, па до најмање гране и најсићушнијег листа, постаје јасно да се “вавилонска енигма” може разрешити само на простору Балканског полуострва, на Белкану, који је своју умну жицу протегао, од искона до данашњих дана, кроз миленијумски стару Сурбеланову душу. Такав говорни “палимпсест”, који је по хиљаду пута “исписиван” један преко другог, сасвим природно, немогуће је “дешифровати” само “умним посматрањем”, већ је потребно да се човек пробије кроз миленијумске наслаге духовног раста, те да сагледа себе у целини, то јесте, да себе види у примордијалној тачки настајања људског ума и рађања свести. Зато је то задатак, коме могу да одговоре само Сурбели (Сурбелдани, Слободани, Слобани, Словени, Сербли, Срби). Да би ствар била до краја јасна, претходни закључак није изведен из пишчеве потребе да из шовинистичких разлога ставља словенски језик на пиједестал ума, већ су у питању чињенице које се никако, па и када би се то желело, не могу пренебрегнути. Дакле, онај коме матерњи језик није сурбеловски, па макар тај и припадао сурбелановом народу, никада неће бити у стању да се у потпуности приближи речи, произашлој из апсолутума или универзалног ума (логоса). Коначно, ту је у питању само језик којим се проговорило, док са тим генетика, народ или раса немају баш никакве везе. Црнац или Еским, рођен у Србији (централној тачки или извору реке свих река), коме је матерњи језик српски, ближе је тој “дивинизованој” речи, него Србин који се родио у технички најразвијенијем делу света, а српски говор није посисао са мајчиним млеком.

(С)УРБАНА СРБИЈА

Природно, око је нешто што се најбрже креће околином или около (око), те је његово име сасвим у складу са том његовом карактеристиком. Ту је и "коло", сигурно једна од најважнијих одлика људског рода, од оног часа када се појавила свест и када је постао друштвено биће. Човек се миленијумима веселио и славио живот, а то се најјасније исказивало игром у колу. Да би коло било весело, оно је морало да се запали (ужга или уждије) музиком и песмом. Ако коло није жар-коло, онда оно и нема неку вредност. Птица соко, видимо, у падежним променама има наставак –ла, -лу, -ле, па је његово право име сокол што је исто што и жар-кол (сур-кол). Поред орла (чије је име





истог порекла као и соколово – орел) и соко је божанска птица, којој се човек дивио због њеног високог и слободног лета, али и особина немилосрдног предатора, које су одувек код људи биле на цени . На енлеском име сокола је hawk и сасвим је близу нашег назива за ту птицу, само што је иницијално "с" замењено са "х" (сок-о=хок) , на немачком Falkon, где је дошло до гласовне промене у којој је почетни самогласник "б" замењен, најпре са "в", да би се, на крају, усталио као "ф". Да је то тако, потврдиће нам птица пеликан, заправо "белкан" (бела птица), баш као што је и соко бео или сив. Ту је реч опет о божанству, поменутом српском богу Белу, са којим се та агресивна птица поредила. Уз то, поменућемо и шпанско име сокола (halcon, одакле највероватније и енг. hawk, halc) и француско (faucon), да бисмо видели како се првобитно "б" у именици "белкан" замењивало другим гласовима на свом путу на запад. Свима нам је, на основу свега што је речено о соколу, сада јасно, откуда је дошло име полуострва Балкан, па се на томе нећемо дуже задржавати. Грци су сокола звали κιρκος , по свему судећи, баш због "небеског" кола, односно кружења небом, јер киркос има и значење "круг": српска реч, која је у датом случају нешто измењена (круг, кирг, кирк, киркос). Ту су негде и грчке речи које такође представљају неку врсту круга, (κύκλος, θεωρείο, θεάτρου), а које су у сагласју са српским именицама “коло” (ко-коло) и “двор” (дворити, дворио, удварати, отварати, утврдити и слично), где грчки “театар” није ништа друго до српски “додвор”(додворити, додворавати, Дива дар, мађ. име Тивадар, Теодор, Диодор, срп. Тодор). Занимљиво је на овом месту казати, да су грчке именице, са оним финалним "с", нама помало чудне, али, сасвим је могуће да су формиране из српских синтагми. У поменутом примеру, могуће, од изреке "круг се затвара". Оно, "круг се", врло лако се може чути као "киргос" или "киркос". Истина, још лакше се може чути као "крукс", што такође није далеко од истине, јер кад је човек на мукама (crux, крст), круг се око њега уистину затвара или сужава. Грчки "киркос", порођен из српског, преметнуо се у енг. circle, нем. Zirkel, а преко латинског curriculum, circle. Немачка реч Kreis (круг), настала је од српског глагола кретат/и (се) , а да је то тако и да неко не би помислио да се ту ради о шали, подсетићемо на реч са истим значењем, која на шведском гласи krets. Бацимо сада акценат и на главни божанску птицу – орла, птицу која се налази у хералдици готово свих европских народа. По њему су се још давно Срби назвали Орловима, Орелима или Арима. Заправо, прво име орла било је сорбел или сарбел, у ствари, царбел, царска (божанска) птица, из које су временом уклоњени гласови "ц" и "б", чиме је он себи сјединио бога Сура и бога Бела. Тиме се име Срба поистоветило са наведеним боговима али и са орлом који је симболисао та божанства. (О генези имена Србин, видети више у књизи "Прародитељ европског човека", коју је аутор ових редова објавио 2001. године, Београд, "Пешић и синови"). Да је орао првобитно био Сорбел, Сорвел, а потом Сорел и на крају Орел, показује нам данашњи назив за једну од најмоћнијих птица на планети – Сури Орао! Оно "сури" указује на то да је орао птица самог бога Сура (царска), слично суром медведу. Сва каснија извођења значења "сур" и "сури" у српском језику, сасвим су беспредметна, јер се орао "сурвава" из небеских (Суријиних) висина. Дакле, поменути сорел је у ствари сор(б)ел (Србин), односно, сор(в)ел (оно што се





"сурвава" или што се "сурвало" са неба). Језик је ту неумољив и јасно нам показује да су Ари, Аријевци, Ариели, Арјоли (Ајоли, Еоли) нико други до Сурбелови синови, то јесте, Серби. И ту није крај те прецизне етимологије, која нам недвосмислено (и неумољиво) указује на то, да је и само име старог континента настало од Сурбела, где се губи иницијални глас "с", да би остало Урбела, Урба, која се грчком језичком "акробатиком" преметнула у данашње, свима нама добро знано име - Европа (Е-уропа, с-урпа, с-урба). Знамо да се орао на латинском зове aquila. Видимо да се та "акила" или "аквила" променила, те најпре добила облик "агила"(шп. aguila), да би се, коначно, преко француског aigle отелотворила у енглеском језику, каo "игл" (eagle). Наравно, "игл" нема никакве директне везе са нашом "иглом", мада је именица "игла" тесно скопчана са поменутим "оком" и придевом "около", одакле су порођени глаголи "уклипити", "углибити", "уклопити", али и "увући" (уву/кла). Као што примећујемо, ту је свугде присутан консонантски пар "кл" или "гл". Пошто је игла алатка којом углавном барата женски род, а зна се да је ту неопходно да се конац увуче у главу игле, сасвим је могуће да је именовање те справе дошло од питања: да ли си ув-укла конац?, или само: увукла? Но да оставимо иглу, којој ћемо касније опет посветити пажњу, па да се вратимо латинској "акили", орлу, чије је име, очигледно, настало управо од оног истог српског придева, од кога и наша алатка за шивење. У питању је поменуто "коло", круг или одатле преузети грчки "киркос" (круг, соко), јер соко “кружи “(коли) небом све док не “сколи” своју жртву, слично орлу који “лети” да би “слетео” (гр. “алетос”) на плен на земљи. Дакле, видимо да су круг и коло, као карактеристика лета орла (сокола) узимане као подлога за давање имена тим птицама и у грчком и у латинском језику. Отуда и горе поменута сличност између српске речи “соко” и енглеске “хок”. Још да кажемо да је код Немаца "коло", постало Reigen, а од српске "игре" (играј=рајге). И ту још није крај чудесној језичкој игри у којој су се српске речи "веселиле" и селиле планетом, јер та иста српска игра у шпанском добија глаголски облик hugar (игра=угар, уигра-ти), док je у француском сасвим изгубила форму (jouer) и да није шпанског "угар", никада се не би могло видети одакле је та француска реч потекла. Зашто је ту велар замењен спирантом, тешко је објаснити другачије, сем да се ту радило о простом мимезису, где је читав народ морао да говори онако како је говорио одређени владар са говорном маном. На то великим делом указује и француско грлено и продужено "р". Код Грка је орао забележен код Платона као αετός, или αλιαέτος (Еурипид), што нам одмах указује на српски глагол "летети" (већ поменуто “слетео” > “алетос”), а таква грчка реч могла је настати и из српског узвика одушевљена, који се отме из грла када се види лет орла: ал' лети!, ал' летиш! Или само: лети! Из тога Грци (у првом случају) испуштају иницијални глас "л". Пошто Грци у то време нису имали довољно развијен говорни апарат, они нису могли да користе спиранте "ш" и "ж", те су их замењивали оним гласовима које су били у стању да изговоре, то јесте, са "с" или "з". Судећи по томе, стари Грци нису припадали индоевропској групи народа, те се ту радило о расним или генетским предиспозицијама, које су условљавале начин на који ће се одређени глас реализовати. Наравно, то је само хипотеза аутора овог текста, коју би требало да докажу (или побију)





научници из оних научних области, које се баве таквим истра-живањима. Када је реч о Латинима, који такође немају поменуте гласове, ствар би могла да буде иста, али, судећи по томе да данашњи романски народи сасвим јасно изговарају палатале и фрикативе, пре би могло да се каже да је латински језик тако склопљен од стране црквених кругова, да би језик био нејасан и тајанствен народу над којим су одувек владали. Нешто слично (али далеко мање испољено) појавило се и код Срба (Словена), када су у питању старосрпски и црквеносрпски (црквенословенски) језик, али, о томе ћемо више говорити у наставку ове књиге. Ипак, да не заборавимо нашег орла, па да видимо како се та моћна птица именује на немачком језику. Без обзира на то што нам њихов Adler, на први поглед, делује тако као да нема никакве везе са српским језиком, убрзо ћемо видети да је и он изникао из српског речника.

ХОРС И ХРИСТ

На почетку смо нагласили да је немачки језик настајао тек након трећег или четвртог века наше ере, а да пре тога Немци уопште нису знали да говоре. Како је то могуће, упитаћемо се, када знамо да је читава бела раса настала од једног (истог) племена? Наравно, у једном периоду давне људске историје, Германи (који тада нису имали име нити су знали да уопште постоје) су се одвојили од племенског језгра на Балканском полуострву и отишли, у потрази за "животним простором" (Lebensraum, којег су донедавно тражили, а питање је да ли су га и данас нашли), далеко на запад и север Европе. Тако су се изгубиле све везе са нуклеусом, у коме се, у међувремену, појавила свест, а тиме и говор. Такво стање трајало је миленијумима, а о тим "залуталим" нашим сродницима, почињемо да добијамо одређена сазнања тек почетком Новог Века. Коначно, остваривањем те нове комуникације са матичним језгром и српским језиком, Германи (Немци) су престали да буду неми и проговорили су, учећи језик, највише од Срба, током неколико следећих векова. Тај, по свему неуобичајени и неприродни језик и није могао да буде српски, јер тада није било речника у сликама, а нико није био у стању да својим немуштим рођацима објасни право значење одређених речи, а очигледно је да никоме од Срба (Словена) није ни падало на памет да се таквим проблемом озбиљније позабави. Да јесте, данас би светска историја била потпуно





другачија. За Србе су Немци били неми и евентуално су могли служити за поправљање њиховог расположења, а у таквом окружењу, остављени самима себи, Немци су стварали нов језик по некаквој инерцији, по наслућивању правих значења одређених исказа и израза, често их замењујући или дерогирајући, чупајући српске наглашене слогове, и на крају су проговорили некаквим, условно речено, шатровачким српским. Наравно, Срби су, по обичају, били врло изненађени када су једног дана, у другој половини првог миленијума, схватили да су њихова "мутава" браћа проговорила. Убрзо су браћа престала да буду браћа, добили су самосвест, и постали српски најљући непријатељи. Сам Стефан Немања је, на државном Сабору у Расу (1196), говорећи о језику, рекао је да су у Србију стизали они који "ћуте" (странци), да би Срби на крају схватили да такви "нису мутави и да имају свој језик, песме и обичаје".

Но, да се сада вратимо нашој царској птици. Када Србин угледа ту велику птицу у њеном величанственом лету, сигрно ће усхићено узвукнути: ето орла! Или: види орла (орел)! Из такве синтагме, Немац који још није сасвим проговорио, схвата да његов саговорник говори о великој птици на небу и, наравно, на основу тога, именује орла онако како је то он разумео (ето орла!, аторел, а даљом метатезом, адорел и, коначно, адлер). Колико су чудни путеви језика и колико су непредвидљиви, показује нам "шведски" орао, кога тамо зову orn, а нас одмах подсећа на придев "оран" (орно), који је свакако у вези са орлом, то јесте, српским колом (оро), које се, како знамо, слично изговара и на грчком језику (ορός, χορός, χωρός). Грчки χωρευτής, (играч, плесач) видимо, истог је корена као и српска “игра” (гре, крет, Хорс), односно, глагол “играти” (“их/о/рати се”> хореутес) На оваквом примеру јасно видимо да се исконска веза са богом Хорсом (Хрсом, Хором) и орлом који га симболише, а тиме и са Арима (Аријевцима), код Грка губи, јер они нити имају таквог бога (сем преобликованог Ареса) нити им се орао зове на сличан начин. Народ који је поштовао поменутог бога, отелотворног у облику земаљске птице, славио га је уз коло које је представљало кружно кретање Сунца, али и лет орла. Црногорско оро је најбољи пример за то, где се у центру кола налази играч, који својим раширеним рукама имитира орла (сокола) или бога Хор(с)а. Губљење иницијалног велара у имену бога Хорса и његовом замена вокалом "а", код грчког бога Ареса, али и многих других речи преузетих из српског вокабулара, могао би бити један од кључних доказа да Грци некада нису припадали аријевској, белој европској раси (јефетовској), већ, највероватније, семитској. Како се десило да Грци наметну своје име и језик читавој слобанској (словенској, белаској) популацији на Пелопонезу (некада, у односу на Грке, далеко бројнијим Сурбелима), питање је на које историјска наука још није дала прецизан одговор. Олга Пјановић, у својој књизи “Срби народ најстарији”, објашњава, да је чак и данашње име Грка српског порекла и да је дошло од српског придева “горак”. Свакако да су Грци били веома болно (горко) искуство за пелазгијску цивилизацију, али, ипак, таква генеза грчког имена не може се у целости прихватити као истинита. Опет, јасно је да је име Грк повезано са српским богом Хорсом, Хераком (Хераклом), а тиме, посредно, и са сурбеловском “горчином”, оним што је “грко”, од чега се грло “пали” или “гори”. Заправо, најближе је истини да је





грчко име, у ствари, само једно од пратећих имена Пелазга (Беласки, Сурбелана), које је то, највероватније семитско племе, доцније преузело, присвојивши га на исти начин као и име Бјелана, Јелина, Хелена.

Ако погледамо грчки назив за књигу (библос), заправо, надалеко позната Библија, видећемо да је она јасно везана за Вавилон (Бабилон) или за Бел-Белана, односно за Нина Белова, о коме разложно и врло прецизно говори Јован Деретић, у књизи “Серби - народ и раса”. У сумерској митологији појављују се божанства Нин-агал (Нин-гал), Нин-урта (Нин-ур), Нин-сар и слично, где је у питању бог Сербон или Херан (Горан), односно, Сурбелан или Хербелан (Хребељан-овић). Уколико томе придодамо и поменутог египатског Озириса (Озир = Зора = Хорс = Озрен), добићемо једну језичку слику из које је видљиво да су Сур и Хорс једно те исто, то јесте, схватићемо да је ту реч о природном преметању гласова из почетне праречи Сур (Зора). Наравно, јасно је и то, да без Бела (белог) зора не би била могућа, као и да је Зора Бела (Сур-Бел, Сербли, Сур бели) основни услов постојања света (васељене, бел-сељене).

Ако су Бог и Христ истина (а требало би да неспорно јесу - consensus gentium), тада су истинити и Озирис (Серапис), Кришна (Харе, Хре, Хер), Сабазиос (Слободиоц), Херкул (Херан, Еро), Бак (Дионис, Див Низе), Аполон (Белан), Зеус, Шива(Жива, гр. ζωον једнак је срп. живина, зивин, зоон), Брама (Бреме), као и многи други богови из различитих митолошких и религијских слика света. Милош Милојевић није случајно рекао да ће човек, када продре у суштину настајања грчког језика, пронаћи ствари “још невиђене”. Он је ту био прилично уздржан, јер сада постаје јасно, да су сви европски, али и азијски и афрички говори, настали на српској основи. Поменути богови ( а мирне душе би се могло рећи, и сви други чије је име забележено) изникли су из сурбеловског корена, те су, директно или индиректно, везани за српски језик. Одређена размишљања о томе да је Исус Христос на неки начин припадао српско-слобанском народу, без обзира на снебивања и изразиту неверицу, сигурно нису без ваљаног основа. Исус (Исо) је онај који “јесте”(јес), па, сходно томе, он свакако мора бити “истина”. С друге стране, Христос (Христо, Крсто, Ристо), име које симболизује умну (духовну) и физичку распетост човека, никако се не може удаљити од “крста”, “храста”, “раста”, “грозе”, “гриже”, “украса”, “креса”, “кресте”, али и “красте”, “крша”, “греха”, “грохота”, “граје”, “грејања”, “граха”, “горчине”, “горења”, “гурања”, “карања”, и слично. Овде, такође, морамо нагласити да је код Срба у средњем веку постојало име Хрс, које се касније транспоновало у Крсто или Ристо, а у јасној је вези са српским богом Хорсом, односно са једним од “другостепених” назива који су миленијумима пратили Сурбелане - Рас! Код Арапа “рас” је главар или глава, код латина је то “рекс” (рег), а код Германа “рајх”(Рашко, Рајко, рај, раја); у Португалији је то једна од новчаних јединица (реис); на Истоку су капетани бродова носили титулу “реис”; чувени персијско-турски “сераскери” у себи су сабрале све три Сурбеланове (Сербанове) титуле (сер-рас-хер); град у Португалији, Ал-хесирас, такође је именован на сличан начин (опет хер-сир-рас - опширније у књизи “Прародитељ европског човека”); Reis Effendi је код Турака управљао царевином и био је у хијерархији одмах уз цара; једна од седам држава





Уједињених арапских емирата носи име Ras al Khaimah;ту је и село у Шкотској - Rascarrel (Рас-цар); енглеска реч rascal (човек најниже врсте; rascaless раскалашна жена - откуд и енг. сификс “лес”у смислу негације; бо-лест) сасвим је у складу са српским “расколом” (Рашко коло), али и са мржњом која је и дан данас евидентна код германских, а делом и романских народа према Сурбеланима (Слобанима, Словенима) - Серви, Склави; raspatory, распаторијум, хируршки инструмент којим се кост ослобађа меких ткива (од српског “распарати”, рас-борити, где се види да је и “разборитост” једна врста “парања”, “борења”, то јесте, одвајања лажи од истине); rasour (бријач) - разорити, Рас-ур, Рас господар, онај који руши (хрши, крши) - због чега је српски предлог рас- добио деструктивно значење. Исто тако, широм Европе, али и Азије и Африке, наилазимо на бројне топониме, који су настали на “рашкој” основи, Хорсу или Расу, као и по Расима, људској “раси” на којој почива целокупна модерна цивилизација. Сам Хорс је, како видимо и “грозан” и “красан”, баш као што Сур (Зора) “зари” и “жари”, а Бел нас “води” у “полет” или “болест”, што свакако није случајно, већ је засновано на егзистенцијалном парадоксу, на антиномијама које су услов “кре-тње” и постојања света уопште. Са неутралног места (Сур, Бел, Хорс - зора, бело, кретња - гре, игра), српски богови су крајњом прецизношћу распоређивали српске лексеме на дугачкој скали између добра и зла, дајући тиме прилику човеку да “отелотвори” своју “заточену” мисао и тако преузме на себе велики део одговорности за даљу судбину, како света тако и самог Бога (богова).

Христ је први бог у читавој људској историји, који је "красан" и који није показао своју другу, суровију природу. Завршио је на "крсту" не само због људске незахвалности, већ и због чињенице да би евентулно стварање "доброг" света довело до труљења мисли и речи, а тиме и до "убиства" самог бога. Без сукоба, рата и борбе свет би потонуо у ништавило, то јесте, у непостојање (у коме још увек обитава), из којег га може "извући" само непрекидна компетиција, на првом месту, сучељених мисли, уобличених језиком ("нека буде борба непрестана..."). Данас је свет лош јер човек још није схватио поменуту "истину", а када је једног дана схвати, тада ће бити још гори (Марфи: "Ако ствари крену добро завршиће лоше").

Колико је таква аперцепција “стварности” важна за “живот” (гибање, зибање, кретање, игру), на јасан начин осликава Свети Грал (посуда за вино на последњој Христовој вечери, а негде и суд у коме је стајало жртвено јагње при последњој пасхи Исуса Христа), који би требало да чувају најчеститији витезови. Поменута јеврејска “пасха” (jевр. pesach), главни њихов верски празник, са подсећањем на давнашњи изгон (гр. έξοδος = исход, исходати се, изодо се) из Египта, очито је у вези са срп. именицом “песак” (Бел, беласак), јер је у пустињи земља свакако “песковита” (отуда и срп. “пешак”). Ипак, данас нико не зна где се тај Господов “пешачки пехар” налази, да ли уопште постоји, а ако постоји, да ли га чувају честити или лоши људи. У ствари, Грал је “грло” или божја реч, о којој човек ништа не зна нити сме да зна, из горе већ поменутих разлога. Дакле, ништа у митологији и религији није случајно и све има свој “јасан” циљ, који се огледа у томе да човек буде под сталним “стјесненијем” и да му умно напрезање





буде константа, која, опет, нипошто не сме да пробије постављену “баријеру ума”. Стога, ако је тачно да “на почетку беше реч” (искра ума, афирмација живота, сам Бог), тада је јасно да “на крају” може да буде само “гашење” таквог “вербалног огња” (нирвана, наравнање) или враћање у тачку са које се кренуло - у ништавило “бремените самоће” (Брама).

Крст је као симбол људске патње био познат и пре Голготе (нем. Galgen вешала, стратиште, енг. gallows, gibbet; фр. gibet (у-гибати, ги/б/нути, гибељ) староенг. gealga, рус. гулаг /од срп. гулити, кулук, кулак, презиме Калкан, заправо, “коло” /голо/ “гони” /гањ-а/), то јесте, још у далеком претхришћанском периоду, човек раширених руку под правим углом у сагиталној равни (лат. sagittalis облик стреле, савијен, “сагет/и”), указивао је на невољу или несрећу која је на помолу или га је већ снашла. Тај препознатљивви хришћански знак има име које се врло слично изговара на бројним језицима света и јасно је повезан са сербеловским богом Хорсом (Хрс), а тиме и са Расима, Русима, Белорусима, Рашанима, Расенима. Такође, сигурно је да индијско божанство Крсна (Кришна) није случајно гласовно сродно са Хорсом и Христом. Идеја спаситељске мисије није почела са пророком Исаијом (Исом, истином, оним што “јес-те”), већ је она присутна у човековом уму одавно, још пре оног часа када је из његовог ума “заискрила” реч. Религиозна мисао постојала је много раније у људској свести од појаве говора. На мађарском језику крст је kereszt; енг. cross, фр. croiser, тал. incrocio, crocetta, шп. cruz (лат. crux), швед. korsa, kors, övergе (вргнути на муке, вериге), дан. kors, норв. kryss, krysse, kors, јап. kousa, kurosu, secchuu (могуће у вези са срп. глаголом “сећи” /секао/, рус. пересекать, као и енг. prosecution тужба, прогон, вођење судског поступка /срп. глагол “пресећи”, пресекао свађу, пресудио/); исл. skerast, kross, нем. Kreuz, велш. croes, croesi, чеш. kříž, přejít, přestoupit (врло занимљиво када се зна да се молитва на енг. каже pray, а да та реч /хомоним/ истовремено указује на жртву, која је неизбежан појам у свим религијама, а посебно у хилијастичким визијама првобитних хришћана; у питању је сурбеловска реч “прећи” /преходити, пре-ј-иди, пређи/, у другу веру свакако), катал. creuar, creu (такође у складу са српским божанством Хор/с и основним порукама хришћанства, одакле потичу и српске речи “крв”, “крив”, “кров”), као и велш. croes, croesi, crog (где задње подсећа на срп. “круг”/коруга, хоруга, кврга, јаруга/, али и лат. crux).

Данас се појављују мишљења да Исус Христ није одрастао у Назарету, галилејском граду, који се налази на приличном одстојању од тзв. Галилејског мора (заправо језера Гине-Зарет Genne-Saret), већ да је живео у Гамли (Гомола) на голанској висоравни (Голан, Гомола, Голгота - брдо код Јерусалима), далеко мање удаљеној од поменутог “мора”, али на супротној, источној његовој страни. У Библији се помиње Исус Назораиос (Ναζοραιος), али претпоставља се да је град Назарет тек током каснијих векова назван по том Исусовом “имену”. Ствар је историчара и археолога да ту ствар истерају на “чистац”, пошто не постоји ниједан запис из Христовог времена, а и много касније, сем Библије, који бележи име таквог насељеног места. Јозеф Флавиус, који је детаљно описао јеврејску земљу у Христово доба, у своме делу “Ратови Јевреја” и





“Јеврејске старине”, помињући свако насеље, па и најмање, нигде не наводи град Назарет. Након “шестодневног” рата узмеђу Арапа и јевреја 1968. године, примећене су рушевине (остаци насеља) у врлети, на једном брду, које се налазило недалеко од северозападне обале поменутог језера Гин/зарет. Тек 1976. године, на том месту, предузета су систематска исраживања, под вођством археолога Shmarya Gutmanа, који је након свега поднео детаљан извештај, у коме се између осталог каже:“...Both on the side and in face there are abrupt parts divided from the rest, and ending in vast deep valleys; yet the parts behind, where they are joined to the mountain, are somewhat easier of ascent than the others; but then the people belonging to the place have cut an oblique ditch there, and made that place difficult of ascent as well. On the slope, which is straight, houses are built, and they are very crowded and close to one another. The city also hangs so strangely, that it looks as if it might fall down upon itself, so sharp is it at the top. It fronts upon the south, and its southern peak, which reaches to an immense height, was in the nature of a citadel to the city; and above that was a precipice, not walled about, but reaching to an immense depth...” (Предња и бочна страна врло су стрме, све до почетка долине у којој завршавају; док је са задње стране приступ ка врху планине доста лакши; али, људи коју су тамо живели, на тој падини су, укосо, прокопали шанац, начинивши све да и тај прилаз отежају; на заравни падине изграђене су, једна уз другу јако збијене зграде. Гомола тамо “виси” врло необично и добија се утисак да би сваког часа, сама од себе, могла да “отпадне” од места на коме је изграђена. Испред, према југу и јужном гребену, који се диже у велику висину, стоји једна врста градске тврђаве; изнад тога је насип, без зидова, али протегнут у огромну дубину...). Напоменућемо још да се на удаљености од десетак километара од Гомоле налази градић Ка-зрин (Qasrin), у коме је смештен и мали музеј са археолошким налазима из гомолских ископина, као и то да хришћанска традиција држи да је Христос рођен негде на голанској висоравни, североисточно од језера Гин-Зарет. На основу свега горе реченог, с разлогом би се могло сматрати да је Гомола (сетимо се Гомолаве у Срему) град Јозефа и Марије, па чак се може претпоставити да је Исус Христос баш ту и рођен. Уз све то, познато је да велики број аутора, почев од првог века нове ере, сматра да Назарет није град Исуса Христа. Наравно, ми ћемо напустити подручје такве расправе, јер се чини да је ту једна друга ствар, ако не више, а оно, барем, у истој мери интересантна. Наиме, сигурно је да смо већ запазили да нам се нека имена “понављају” и да се у њима налази “маскирани” бог Сур или сурбелска “зора”, почев од језера Гин-Зарет, места Ка-зрин, града На-Зарета, па све до оног Исусовог “псеудонима”- На-Зора/иос. Један гностички текст из другог века Христове ере (Филипово Јеванђеље Gospel of Philip) сигурно ће нас прилично изненадити. Тамо је, између осталог, написано о Сину Божјем и следеће: “The apostles that came before us called him Jesus Nazarene the Christ...«Nazara» is the «Truth». Therefore «Nazarene» is «The One of the Truth»...” (“Апостоли који су живели пре нас звали су га Исус Назарећанин - Христ...‘Назара’ је ‘истина’! Стога, ‘Назарећанин’ је ‘Једина Истина’!). Рабин Елиа Бенамозег каже: “It is not unlikely that the first christians were called Nazarene so meaning "Nazirite", rather than "coming from Nazareth", an ethimology that is scarcely credible and





was probably substituted for the first one only when the ancient origin from the Essene tradition begun to be forgotten...”- Rabbi Elia Benamozegh [Italy 1823/1900, Jewish philosopher], "Gli Esseni e la Cabbalah", 1979. (“Није нимало неуобичајено то што су се први хришћани називали ‘Назарени’, у значењу ‘Назирите’, пре него у смислу ‘долазимо из Назарета’, једне етимологије која се једва може узети за озбиљну и која је била замена за претходну тек у оном тренутку када је старо порекло те речи из есенске традиције почело да пада у заборав!”). На основу горе поменутих навода, намеће се закључак да је Назораиос, на неки начин, повезан са српским глаголом “на(д)зирати” (на/д/зирање), а “истина” је нешто што се врло лако искривљује у људској свести, те да би се она “заштитила”, свакако да ју је неопходно “надзирати” (контролисати). С друге стране, пошто је сама “истина” увек релативна и увелико зависи од начина “прераде” оних информација које човек добија преко својих “варљивих” чула, тада је јасно да се она никада не може до краја спознати. Оно што остаје људском бићу, дакле, никако не може бити “истина” у оном смислу како је иначе подразумевамо, већ је она само једно, мање или више, замагљено виђење, у коме се “обриси” истине могу само назрети (назирати). Само име Назарет (град), без обзира на то што, као што смо видели, постоје претпоставке да је настало доцније, по једном од Христових имена, сигурно је далеко старије од самог Исуса Христоса. Ако се сетимо Саргона (цар који гони), вавилонског владара Нина (Нино Цар, Нин-Зар, Нино-Сур, Нино-Ур/та), сасвим логично би звучала претпоставка да је Назарет по њему добио име, првобитно Нин-зар, а доцније, Нин-зарет, да би се коначно усталило као Назарет. На такав закључак упућује нас и име језера Гин-зарет, јер је ту, у обрнутом облику, присутно име Саргона, Ниновог сина (Зар-гон > Гон-зар, гонити, зора). Додамо ли томе и имена Озирис, Серапис, Заратустра (Зороастра, Zoroaster, персијски пророк и свештеник, 638-553 г.п.н.е., “зору терати”, Зар-тера, “зору истерати”), Хозрое, владар Персије, па све до нордијског бога Сурта (Сурт, Суртр, “Сур-тера”, пандан Саргону), Давидовог ратника по имену Хезро (Hezro) и српска лична имена Зора, Зоран, Озрен, Зарија. Захарије, Жарко, Ђуро (Ђурко, Ђуркан, Јуре), презиме Зорић, Зарић, Сарић, Цар, Церовић, Зиројевић, Назор, Незиревић, видећемо да се у такав низ јасно и доследно уклапа и “тајанствено” Христово име - Назораиос (Назорић, Назирић). Коначно, поменимо и имена Суријских (Асирских) владара: Набукодоносор (На / Бак / Дан / Зора), Асурбанипал (Зора /Бела/Пали; Сур/Белан/Бел). Српску “зору” такође налазимо и у поменутом имену градића Казрин, недалеко од Гомоле, које је, како видимо, гласовно блиско имену српске планине Козара, баш као и име старе реке у Асирији, на којој је изграђен чувени Нинов град - Нинива - а која се звала Козр (Khozr). Наравно, Козара је добила име по “оку зоре” (око бога Сура). По таквом “оку зоре” добила је име домаћа животиња “коза”, као и “козар” (пастир који чува козе), слично “јагњету”(лат. agnus, agni), које се тако прозвало због “огња” (ништа тако не гања као ватра/огањ) на коме је та несрећна животиња, од памтивека, најчешће завршавала. Поменута Гомола, судећи по томе што се налази на великој стрмини, на “окомитој” страни планине, и утиску да ће се сваког часа “окомити”, то јесте, отпасти из свог “лежишта”, добила је своје име по српском глаголу “окомити”. Гомола је и “гомила”,





пошто примећујемо да се “камен” претвара у гомилу (хрпу) у подножју стене са које се “окомио” (око; ништа се не може тако стреловито кретати као око; оком; кам; камен; окомила > гомила). Уколико је Христос уистину припадао секти Есена, и ако је језик тих “завереника” и “зелота” (гр. ζήλος, енг. zeal, zest од српског “зло” или глагола “жест-ити”; προσήλυτος манија прелажења у другу веру, “преселити”, “прозлити”), како смо видели, сасвим заборављен, могло би се с разлогом претпоставити да они (Есени) нису у потпуности припадали семитској групи народа. Могуће је да су Есени били припадници сурбеловског народа или су, можда, били некаква мешавина аријевско семитска, која је ипак говорила сурбелским језиком. Можда би нам о свему томе далеко више могли казати списи из Кумрана (Комарно, камарано, камара > гомила), пронађени сасвим сличајно од стране једног младог чобанина, међутим, они су до данашњег дана остали под велом тајности. На крају, сам Голан (Голанска висораван), уистину јесте го предео (срп. придев “голо”) или пустињско подручје, чиме се уз помоћ сурбелског (слобанског) језика објашњава генеза таквог назива.

Хебрејска реч mвљоah има исто значење као и српско “помазаник” (намазан, мазан) светим уљем. Наравно, јасно је да српска именица “маст” потиче из две основе (именица “ум” и глагол “стати”, ста-вљати), пошто је ум свакако задужен за оно што ће једног дана “стати” (по-стати, остати) или “заживети” у “реалном” свету као “и-сти-на” (на-стати > стати на > истина). У ствари, поменути “месија” (мазија, мазало), требало би да “помаже” свет оном “истином” (Исус > Ис/то > истина > Јесус > јес/те> Христос > Кристо > Крстан > Хор > истина > горе истина > користан), која би на Судњи дан морала да ревидира сву лаж на којој данашњи свет почива, захваљујући оној “масти” (уместај, умештање, маштање, маштарија, мистерија), због које је човек баш такав какав јесте, те да тако људско биће изведе из умног “окова”, то јесте, оног Океана (окован, умна река која оптиче само овај свет), о коме је било речи на самом почетку ове књиге. На основу свега горе реченог постаје јасно, да су са таквим доследним извођењима сасвим у складу и сурбелске речи “месити” или “мешати”, јер се ништа не може добро “умазати”, уколико се претходно добро не промеша или замеси. Дакле, ако бисмо у обзир узели само претходну анализу имена Месија, сигурно је да наш закључак и тада мора ићи у само једном правцу: “месија” (мазија) није Србима страна реч, већ онима који су наводно “саставили” Стари Завет и на крају устврдили да је то света јеврејска књига, а читава “прича” Светог Писма није производ семитског, већ кристално јасног србељанског ума.





СУРБЕЛСКО ВЕНЧАЊЕ

По речима пророка Езре (Озир, Зора), који се још називао Езром од Сараја (перс. сарај; палата источних царева; Сарајево > зора, зорба, срб >срв > Сараб), у време владавине персијског краља Кира (Хер, Кар, Киро), на Јудеју је наводно послата јеврејска војска, коју је предводио Зоробабел или Сурбабел (Zorobabel). У седмом и шестом веку пре нове ере Вавилоном су владали сумерско-акадски цареви, а најпознатији међу њима били су Небополазар (Nabopolassar), његов син Набукодонозор (Nebuchadnezzar) и унук Набунаид (Nabonidus), кога је са престола свргао поменути персијски краљ Кир; све имена која се могу прилично лако “дешифровати” уз помоћ српског речника. Небополазар је име са три основе, “небо”, “бел”, “цар” или, онако како бисмо данас рекли модерним српским језиком - небески цар Бел; следећи владар Бабилона, Набукодоносор (Небо Дан, Сур/Зора/), док је име последњег сумерског владара Набунаида могуће двоструко тумачити, најпре као Небодана (одакле и римски Нептун), а потом и као цара који је “надобудан” или “неподобан” (онај који живи у облацима или на “небу”), какав је несрећни Набунаид уистину и био, заправо - цар који није био способан да спречи распад царства његових очева. Ту је и Belshazzar (Балта Цар или Белош /Балша/ Цар, да ли Набунаидов или Набукодоносоров син, генерал, који је био опоменут да ће му судбина бити горка (Стари завет, пророк Данило). Ако би неко можда помислио да поменута извођења нису тачна и да се да њих дошло некаквом произвољношћу или случајном сличношћу одређених речи и слогова, увидеће да се ту не ради ни о каквој шали, када се помене име Сарданапал, где такође имао “зору белог дана”, али другачије “распоређену” (Сур Дан Бел), па и Асурбанипал (последњи асирски владар), то јесте, Сур Белан Бел или Србан Бел. Небо се помиње у Старом Завету као лажни бог, односно халдејско божанство, које је у религију блиског истока увео Пул (Бел, Бул, познат и као Бели Цар Baleazar, Baal-azur, Baal-Tzur), асирски краљ, изградивши у граду Калаху (Коло) кип таквог бога. У ствари, асирски цар Пул или Бел није нико други до библијски Нимрод (Неброд, Нино), син Куша и унук Хамов, који је поред Калаха подигао градове, Нинива, Рехобот (Рајково, Реково, Раковица) и Ресен (Рисан, Ресник, Хрс, к-расан, Рас). Када смо већ поменули Хама, могли бисмо обратити на часак пажњу и на његова два брата, Сема (Сама) и Јафета (Јавета, Јовета), јер се добија утисак да Библија није случајно изабрала њихова имена: Хам (Хм, ум) + Сем (Сам, сам, усамљен) = Јафет (Јахве, јава). Чињеница је да човек без ума не би би био свестан свога постојања, то јесте, самим тиме не би било ни њега, ни света ни Бога, а ни онога што Срби данас називају - јава. Стога, никако се не може рећи, да поменути слогови “сур” и “бел” у наведеним именима из асирске митологије и историје, нису у чврстој вези са данашњим именом народа на Балканском полуострву - Срби (Сер-бли, Сур-бели). Ако уз све то знамо да је право име Асирије било Сур или Сури (Зора), тада





се разбија и последњи облачић сумње у истинитост постојања негдашњег сурбелског царства на просторима Блиског истока и Мале Азије. Но, ми се нећемо зауставити на овом месту, где би све требало да буде јасно сваком оном ко уме да употреби здраву логику, већ ћемо кренути да “прелиставамо” блискоисточну митологију. Поћи ћемо од феничанског врховног бога под именом Бал, који се може упоредити са Зевсом (Жива, срп. синтагма “од Бога живога”, “живи Бог”) или римским Јупитером (потера, уби-тер, слично Сатурну који је Сур-тер, са јасном асоцијацијом на хришћанског Сотера, Сатира или српско “сатирање”, “затирање”). Ту је и богиња неба, Астарта (Astarte, Ashtoreth), гласовно испреметани Сур-тер, Сатурн, Сотер, одакле у енг. језику добијамо именицу која означава звезду (star, али и глагол sort, гр. αστέρι, πρωταγωνιστής, лат. astrum, astri, норв. stjerne, дан. ster), опет, изворно из српског језика, јер се у старом добу сматрало да Сунце (Суртер) и-стерује звезде на небо (“звезде се стеру небом”). Доказ за такву тврдњу имамо и у поменутом гр. πρωταγωνιστώ (πρώτο- први, пред-), које је једнако српском глаголу “предгонити”. У српском језику наћи ћемо и придев “стар” и глагол “старити”, који је такође настао од Сур-тера (сутра), а до тога је дошло због чињенице да се некада у српским задругама поштовао најстарији члан заједнице, који је свакако запеведао и имао право да “тера” или “истерује” своје укућане на посао. Да човека, ипак, на крају, старост мора потпуно да “сатре” или “затре” (истера из живота), сигурно је и потпуно очигледно, али, све до тог часа, на њему је да управља “про-стором”, својом “територијом” (терати), те да сваког члана заједнице “третира” према заслугама. Коначно, сада нам је јасно и откуда сличност између српских глагола “старити” и “старати (се)”, то јесте, “бринути (се)”. Један од “епитета” бога Бела (Бал), код Феничана је био Мелкарт (Melkarth), у коме се крију српска именица “ум” (глаголи “умети”, “имати”, “д-умати”; придеви “мило”, “мало”) и глагол “градити” (хебр. kiriath град). У ствари, Мелкарт је онај који уме да “гради” (Baal-Sidon Бел-Зидан, одакле и име града Сидона, као и сличност српских глагола “зидати”, “седати” и “седети” (оп/седати, об/зидати - бити сед, Мелхизидек Melchizedek), јер како смо раније видели, он и јесте градитељ који је изградио прве градове на Блиском истоку. Код Феничана је познат и сам Задек (Zadok, Зедок, Седак), који би, по свему судећи, морао да буде српски “седак” (оседели старац), поготово када се узме у обзир да су Задекови синови Есмун (Esmun, то јесте, срп. “усмен”, усмено предање без кога некада није било напретка ни над-градње, арапско име Осман, али и феничански редни број “осми” - осамљен, осама, усмено, оно што се преноси “само” слушаоцима) и Сабир (Cabeiri, сабир или сабирање, како у духовном тако и у физичком смислу те речи, одакле, и ар. кабир (велико), то јесте, акбар - највећи, заправо, “скуп”, “окуп”, “купило” (онај око кога се свет окупља), топоними Купари, Кипар и слично. Јевреји, колико нам је познато, највише живе од “кирије”, то јесте, од “зеленашења” (сељења, Јевреји су народ који се нејвише расељавао у читавој људској историји), посла од кога се најлакше и најлагодније може живети, те је јасно да је поменута “кирија” у српски речник дошла преко хебрејског “киријат”, а ова, опет, од изворног српског глагола “градити”. Касније, скраћивањем имена Мелкард, добили смо Молоха или Мелека. Ипак, није искључено да је Мелек (Молох ) исто што и српски





придев “млак” (мађ. meleg топлота), пошто Диодор напомиње да је фигура Молоха са људским обличјем и биковском главом прављена од метала, у чијој унутрашњости се залагала ватра. Жртве су довођене и стављане и Молохове испружене руке, из којих би се потом скотрљале у пламен Молохове изнутрице. Требало би још додати да су Бал и Мелкарт (Молох) исто што и Херкул (Ергал, Оркул), односно, српски Херак, Хер-коло, Ера, Ерино коло. Астартин син је бог Хадад или Адонис, који је, у ствари, исто што и бог Один, а пошто је Астарта само другачије име за грчку богињу Атену, тада нам постаје до краја јасно да је Адонис (Хадад, Один) и син богиње Атене (Одане, Једине). Да је Хадад, уистину “један једини” (“пастир једини” у хришћанству), потврдиће нам и број један (рус. один, који се на хебрејском изговара “хад” (хеб. chad, ар. вахд, Вахид - једно од имена Алахових, то јесте, онај исти, хришћански “један једини”). Ако свему томе придодамо германског Водана и хиндуског Аватара (Водар - инкарнација божанства) увидећемо колико су чврсто све религије света прожете (натопљене) сурбелском “водом” и колико је “зора бела” (Сурбел, Белдан) укорењена у свим, не само индоевропским већ и афроазијским језицима. Чини се да је далеко теже објаснити филистејског (палестинског, пелашког, беласког) бога Дагона, често представљаног као риболико биће, чије су статуете проналажене на многим евроазијским просторима, икључујући ту и Балкан, посебно, Лепенски Вир. Дагон је, по Филону из Билбоса, бог земљорадње, који је човеку “открио” пшеницу и “пронашао” алатку - плуг. Наравно, прва асоцијација која нам долази на памет када се помене име Дагона, јесте српски глагол “догнати”, који је сасвим у складу са већ помињаним “терати” (стерати, сатерати; Сатурн, Сатир), те да је главна улога таквог божанства била да “гони” човека на рад. Опет, у складу са његовим риболиким изгледом, ту долази у обзир и српски глагол “дахнути” (од “дагнати”, “дигнути”), пошто је очигледно да риба “дахће” када је на сувом (ван воде) и да се придиже (праћака). За потврду такве претпоствке могли бисмо навести рибу “дагња”, која је своје име очигледно добила у складу са њеним дисањем (“дихање”, дахтање, дахне = дагње), одакле се у хебрејском језику нашла именица “даг” (dag). Занимљиво је такође, да на хебрејском именица “даган” (dagan) нема значење “риба”, већ “жито”, а како знамо, жито се након сабирања (жетве) мора одвести (догонити, догнати или дигнути) у амбаре (житнице). Даље, код Картагињана је поштована врховна богиња Танит (Tanith), којој је, чак , чини се, и бог Бел (Бал, Baal-Hammon) био подређен, а чије је име сасвим у складу са српском именицом “дан” и глаголом “данути”, одакле, само на други начин (оданути, изданути) долази и назив за грчког бога Танатоса. Малочас поменути Бел Хамон говори нам о потпуном прожимању евроазијских религија, у датом случају, феничанско-картагињанске и коптске (египатске). Ако томе додамо још једно Белово име, Бал-либнан (Baal-Libnan), увидећемо да су имена држава понекад настајала захваљујући преметању слогова у називима божанстава (Либан, Либија), река (Лаб, Лаба), градова (Белбелак или Балбек, Белбелана или Бабилон). Египатски Амон Ра је исто што и српски “умни Ера”, Херак, као што је и Бел Хамон - Бел Ман (Бел Уман), који “белмно” (помно, По-Ман) прати све оно што човек или други богови раде на земљи (па и небу). Римска Дијана је такође





богиња “дана”, који нам доноси борбу, рат и који нам не дозвољава да предахнемо (данемо), а њен пандан у грчкој Митологији је богиња Артемида, изведена од имена Арес (Арета, рат). Наравно, не треба заборавити ни римску Венеру (Venus), чије име је директно скопчано са називом Феникија (Венеција, Винча, венац, венчан, вино).

ВОКАЛ ЗА ВИКАЊЕ

Вокал није ништа друго до "викало", јер, као што видимо, у српском језику то је

самогласник (онај који се сам оглашава), који се често користи при дозивању, исказивању чуђења, беса или одушевљења и постављања питања. Латинско voce (vox, vocis), а отуда и енг. voice, који су се у шпанском "маскирали" у voz, а у француском voix, није ништа друго већ српски глагол "викати", преузет из другог лица једнине (виче). Енглеско “викање” (cry, кри, кри/к, кри/чати) једнако је српској “граји” (као што видимо граја је блиска “игри”, што је и логично, а све од корена “хор”, “хре”, “гре”, “кре”, “кри”), али и птици која продорно крешти (креја, нем. Krähe врана, гракнути, грактање). Српска “галама” је такође “граја”, али није везана за игру (дечја граја), већ за “коло” (које, истина, може да буде и игра) и глагол “околити” (када их “околимо” тада ћемо да “галамимо”, колимо, галама, галамимо, лат. clamo, clamare, енг. claim, фран. reclame). Тако се десило да се језичко-вавилонско (Сурбеланово) “викање” претвори у несносну “галаму” (галиматијас) небројених језика. Опет, глагол викати, потиче из "буке" (букати, буче), а од још једног српског бога, млађег Беловог "брата", из чијег се имена Бак појавио (Белак, Бак). Наравно, Бак је представљан у форми бика, који је због тога код Аријеваца био света животиња, баш као што је то крава данас у Индији. Ту је "б", као и у многим другим случајевима, прешло у глас "в" из простог и практичног разлога, да би се направила разлика између животињске буке и људске вике. Немачко Stimme (глас), као и шведско stamma, указују на чињеницу да се глас производи у устима (у-стима), док су уста у српском језику добила име по глаголу "узети", откуда и "једем" (јести), а само "узети" дошло је од Сура и зоре, јер да би се нешто узело, потребно је много рада, мора се устати у зору, то, јесте, "узорити" (узо/р/ити = узети, наравно, уз већ стандардно губљење гласа “р”). Човек је био неизмерно срећан у зору, када га сунце озари, након дуге и мучне ноћи. Пошто му је, у не тако давним временима ( а и данас није много





другачије), храна била највећи проблем, морао је да сваког јутра (сјутра, сутра, сур-тера, зора тера) порани, да крене "у храну" или да урани. Храна је именица у српском језику, која се односи на чување живота, а човек је потпуно сигуран у своју будућност (сачуван) након смрти (смирити се) и сахране (сар-хар, сар-хра, комбинација Сура и Хорса, баш као и лат. sacrum, sacri). Сада нам је јасно зашто се време или сат на многим језицима каже ура, почев од српског па надаље. Грчки бог Уран (Ουρανος), очигледно је преузет од Срба (а Срби су на њега као и на многе ствари из своје прошлости заборавили и данас га се и не сећају), јер је он бог неба, то јесте, уранка, у коме човек неминовно баца поглед ка сунцу које излази. Заправо, време измиче, и ко не устане остаће без хране. А да би човек био оран за уранак, он мора да даје себи одушка, славећи и играјући оро. Онај ко устаје рано, у зору, тај је вредан и узоран. Иде да у зору узоре њиву, на којој ће, кад плодови узре, да пронађе храну и себи обезбеди нове зоре, уре и уранке. Наравно, уз све то, виче своје укућане (буди их), јер ако рано не устану, може се десити да од "хране", а не само "уранка", ништа не буде. У другим језицима, “викати” се углавном своди на “буку”. На пример: мађ. bőg (букати, рикати, дречати), арам. bwk, палест. bky, кушит. bog-, протосемит. *bky , тур. bagirmak, дравид. кан. baggu, тамил. pukal (слава), pukal (pukalv-, pukan-r-- рећи, констатовати, реч, певање), уз vakul.i (глас), перс. buka kardan (жалити се, то јесте, “бука грдна”). На јужноафричком (африканском) језику, “викати” (викање) се каже skreeu, на баскијском negarrez, боливијско-квечујском irqhe (плач детета), данском skrige (викати), холандском schreeuw, roep, kreet, данском grжde, rеb, француском cri, немачком Schrei, Ruf, грчком φωνάζω, κραυγή, κλαίω, κλάμα, мађарском kiabálás, zsivaj, kiáltás, исландском kall, gráta, grátur, hljурa (узвикнути, чудити се: људи!), италијанском guaito, strillo, grido, invocazione, urlo, gridare, латинском vox, quiritatio, clamor, fleo, exclamo, clamo, нор. grine, grеte, на старонглеском hrieman, шведском lдte, skrik, skrika, rop, utrop, ropa, grеta...арапско-персијски (урду) aawaazah, fughaan, giryah. Сигурно је да примећујемо како се реч “викати” на већини поменутих језика заснива на консонантском двогласу “гр” или “кр” (гр-ло, грљати, гргљати, кркљати, крик, грок-тати, грак-нути, грајити, грмнути, кре-штати, карати), што је свакако у вези са српским божанством и праслогом “хор(с)” (хор, кор, гор, гре, кре, гра и слично). Наравно, у неким језицима дошло је до, за нас помало необичног, изједначавања “викања” и “плакања”, а то се могло десити само из једног разлога, а то је - сиромаштво одређеног вокабулара. Опет, остаје нам да објаснимо неке лексеме у поменутом случају, које немају самогласничку групу “хр”, “гр” или “кр”. На пример, немачки Ruf, наизглед, није ни и каквом сагласју са српским глаголима о којима смо малочас говорили. Ипак, ако обратимо пажњу на шведско ropa, које је исто што и немачко “руф”, можда бисмо то могли упоредити са српским глаголом “хрупити”, одакле и именица “група”, не само у српском већ и у многим другим језицима. Наравно, ми данас у српском речнику немамо значење “викати” у глаголу “хрупити” (нахрупити, навалити), али, да је некада та реч имала баш такву семантичку одредницу, потврдиће нам српски придев “храпав”, који се данас односи на неравну површину (грбав), али и на људски глас, који може да “охрапави” уколико се човек прехлади или, много виче, пева.





Исто тако, када Србин чује да неко на некога виче (галами), тада сматра да је таква особа “г-руба”. Након оваквог приступа, постаје нам јасно да се и у немачком глаголу rufen, некада налазио иницијал “х” (к, г). До таквих промена у германским језицима долазило се отприлике следећим редоследом: х-руп, *roep, *ropa, *rеb, у немачком Ruf, (промена “п” у “ф”). Да бисмо схватили начин на који су Германи усвајали речи из српског језика, покушаћемо да то илуструјемо на примеру српског глагола “грмети” и енглеског grumble (гунђати, жалити се љутито). Само “грам(б)л”, како видимо, гласовно је блиско једној од промена глагола “грмети” (грмело, прошло време или грмели, тр.л. мн.; “толико је галамио да је све грмело”). Знамо и то, да када је неко много љут, тада он толико виче, да се добија утисак како ће све око себе “з-громити”. Реч истог значења као и енглеско grumble, у француском гласи управо онако како смо и претпоставили у случају те енглеске речи, grommeler, то јесте, везано је за српско “грмнути”, “грмети” (грмело, грмнуло, грмнули).

ТАТА СТАКЛАР

Свет је некада био позорница, чија су се светла палила са првим јутарњим

зрацима сунца, тада је све постајало видљиво, прозирно, до заласка су(р)нца, до сутона (Сур тоне). Видљиво, јасно, чисто на латинском се каже clarus, clara ( енг. clear, фр. clair, шп. claro, нем. klar), где се некако по природи ствари сетимо оног нашег чувеног: склони се, није ти тата ста-клар! Наравно, српско стакло стигло је у наш речник из глагола "истезати", "истеглити", теглити (истеглити=стаклити), јер се оно заиста мора теглити да би добило своју коначну, прозирну форму. Овде морамо кратко објаснити настанака глагола "тећи" (тече, теку) и именице "ток". Опет је у питању неизбежни сур и од њега изведене речи, сурд, серд, сердце, сред, средина, средиште. Заправо, ради се о томе да су људи, још оног часа када се градио језик, интуитивно схватали да је читав живот подређен извесним циљевима и да се сва људска енергија тим циљевима управља, то јесте, иде ка средини, ка средишту те замишљене мете, ка њеном "нуклеусу". Сетимо се већ помињаног глагола "сурвати", па ћемо увидети да је то исто што и "сурити", односно, "сјурити". Сур-тек је нешто што јури или тече ка средишту, сурдеку, сурдецу, срцу , у ствари, средаку (сретку – ишло се у сусрет циљу) из кога је доцније дерогиран





"ток". Дакле, оно што Сур да (даје), јесте “средина” у којој је човек увек “гоњен” и у где и против своје воље мора да остане. Из тога произилази да је Сурд-го исто што и српско име Сретко, а формирано је на исти начин као и већ помињано Сар-го (Саргон, Жар-ко). Видимо да ту старији глагол “гонити” (го) делимично улази у састав касније именице “ток”, а са тим је сасвим у складу и упитна заменица “тко”, која некада није имала исто значење као и “ко”. Питање које је започињало са “тко”, односило се само на мирољубиво кретање ка извесном средишту (ток), док је упитна заменица “ко” (го, ко гони) служила за предвиђање претње или некакве радње која нам може донети страдања и разарања. При таквој анализи треба имати у виду да су вокали дуго времена имали назални призвук (па чак се то и данас може чути у појединим српским крајевима) и да се нису пуно међусобно разликовали, као и да одређени консонанти још увек нису били јасно и до краја дефинисани. Једноставно, тада није било ни правописа нити било каквих других конвенција. Сада видимо да је ток нешто што тече, што се тегли (текли) и што, на крају, до-тиче циљ (средиште, мету). Одавде видимо и да је тегла исто што и стакло, или посуда од стакла. Наведени "стаклар", дакле, није више никаква шаљива досетка већ сушта истина. Када кажемо, "није ти тата ста-клар!", ми саопштавамо или тражимо од некога да нам се склони с пута, да би нешто што нас посебно занима јасно видели. Ако је то казано оштријим тоном, тада је то једнако исказу, "чисти се!" А таква значења има латински (и из њега изведени романски и германски изрази) глагол claro, clarare. Можда би било занимљиво да се каже да српска именица “стаклар” у себи садржи исте консонанте као и “кристл” (стклр>крстл), али тешко је рећи да ли су те две именице повезане директно, пошто кристал има крстасту структуру (крстило, крстл). Нешто слично можемо приметити и у неким другим речима страних вокабулара, на пример, енг. obstacle (лат. obstacule сметња, препрека) гласовно је идентично преметнутом српском глаголу (спотаћи се, спотакли), а човек се, као што знамо, често спотакне о некакву препреку.

Обратимо сада мало пажњу на латинску реч (предлог) trans. Да ли у томе има нечег необичног? Свакако да има, јер када крајње "с" пребацимо на почетак те речи, добијамо српски придев "стран". Када свему томе додамо значења "транса", видимо да се она односе на нешто "страно" или на најобичнију српску "страну". Повежимо сада ту "страну у трансу", са латинским глаголом paro, (parare, paravi, paratus) и, коначно, са parent, па ћемо добити најпровиднију и најпрозирнију латинско-франко-германску реч, направљену од чистог српског материјала - transparent. Паро, параре, парави, није ништа друго него српско "правити", јер има значења "припремити", "набавити", "направити". Када се нешто направи, оно добија свој коначан облик (појављује се), па отуда та реч има још улогу да нам укаже да се нешто појавило или постало видљиво (енг. appear) . Исто тако, онај ко је "направио" дете (парио се), постаје parent (родитељ). Tакође, из облика "паратус", добили смо данас најмодерније апарате, за које су реч "справа" и глагол "правити" постали демодирани и потпуно заборављени. Време је да се сетимо да је сваки апарат направљен уз помоћ српских лексема "правити" и "справа". Српско "правити" настало је од почетне речи "брат" (Сурби, сурбати, сабрати, братити,





обратити), потом преко речи "борба", "оборити", "обориво", јер након борбе и онога што је оборено (оборбено, обурвано, обориво), следи период у коме се све мора "оправити"(обравити, ставити брава, довршити), а кад се све оправи (обрави), тада се то одо-брава, уз узвик: браво мајсторе! Да би уистину било, браво српски роде!, погледаћемо сада како се на грчком именује оно што је прозирно (транспарентно). Погледајмо њихово σαφήνης, σαφήνεια (јасно, видно, прозирно, транспарентно). Да ли се ту може наћи реч која је везана за српску зору? Примећујемо одмах да је грчко "сафенес", блиско српском глаголу "сванути", који је најчвршће повезан са зором, новим даном и светлошћу. Такође видимо да је поменуто "сванути" настало од ранијег глагола "сурвати" (сурбати, Сурбин, Србин) из форме "сурвано", јер кад се Сур (Сунце) "сурва", тада и "сване" (сурване), где се опет губи глас "р" као и у претходним случајевима (слон, слобода). Од "сурвати"(сурбати, сурбити, сурвити, сур-вије) су оформљене и именице "свет"(сурвијет, свијет), "свест", "звезда" (тамо где сав свет-стане > звездане), "свод", глаголи "свадити" (свађати, сетимо се римске богиње Сваде и лат. глагола suadere, енг. persuade), "светити" (привести свету), "сводити" (водити, водати, вода), али и "свидети" (вид).

СЛАВНИ РОБ

Некадашње презиме римских војсковођа, Servius, сачињено је из две основе

(serviete = ser, viete), а у буквалном преводу то значи "господар влада, вије (вија), култивише, напредује" и оно је сасвим у складу са српским именом, то јесте, именом српског народа. То је и доказ да су Срби некада владали , малтене, читавим ондашњим познатим светом. Српско "сурлати", "сурлавити" (галамити, урлати на слављу, а у јасној вези са слоном и сурлом), временом је изгубило, што је већ, видимо, уобичајено, оно тајанствено "р", па је прешло у глагол славити, који се у латинском "примио" као salveo, salvere.

Још да додамо, да је глагол "пити", такође, настао од "бити", јер након добијене битке следило је славље, на коме се пило вино, које је, као што примећујемо, добило име од "вије" (винути се у висине).

Кад се бије ред је и да се пије, да се човек опусти и уз помоћ вина у облаке вине. У српском је, видимо, глагол "вити" (вије) израстао из "бити" (бије). Да би се непријатељ "био" (сузбио, разбио), неопходно је да се сопствени редови "збију" (сарбију, сабију, збију) или "свију" (сарвију, савију), а потом се "вија", па и убија (од "бије", "бити", али са мало измењеним значењем). Сетимо се фран. serviette, салвете, одакле јасно видимо сличну језичку промену (од почетног Сур-бије), где долази до већ





помињаног губљења гласа "р" (сурбелда, слобода) или његове замене гласом "л". Дакле, јасно је да је "сервијета" исто што и малочас поменути глагол "савијати" (сарвијати). Ипак, "салвета" није у блиској вези са чувеним римским поздравом salvete! (здрави били!), већ је настала метатезом српског глагола "славити", баш као и salvation (спасење, ослобођење), пошто је "слава" од давнина била доказ да је човек жив и да има будућност. Из наведене генеза глагола "вити", постаје јасно откуда Латинима назив за роба (servus, servi), јер и у српском језику "сарвијати се (савијати се) симболише понизност, слуганство. Стога, поменути "сервус" (роб, слуга) јесте поникао из српског имена (Србин), али не на онај начин како се то често представља, већ је чињеница да читав европски вокабулар, дакле све речи које се данас чују на европским просторима, могу за своје постојање да захвале том истом Србину (Србу), српској Зори Белој, јер је уз помоћ Серба Европа некада давно проговорила. Словени (Слобани, Срби) нису (као што смо већ раније видели) добили своје име по "слову" нити пак “слави” (сурлавити), како се често тврди, већ по "слободи" (сурбелда), када су Срби (слично именима Иберани, Ибрани, Вибрани, Изабрани од Бога или Дардани, Дародани). У петом веку нове ере, када су Срби поверовали да ће свом народу вратити стари сјај и славу, вратили су се једном од својих “надимака” (Слоби, Слобани, ар. Сакалиби), који их је (поред назива Раси и Сердани) пратио миленијумима. Наравно, од других су, поготово од Германа, из злобе названи С(к)лавима (робовима, слугама), што није уопште био случај са латинским Сервус. Мада је поменута латинско-грчка етимологија имена Склав, врло дискутабилна, јер доста логичније изгледа да су они тај назив за Србе примили преко Арапа и њиховог Саклаб (Сакалиби, Срби са Лаба - река Халис у малој Азији - Са(к)Лаб, Салаби, слично По-лабима), занимљива је тврдња "модерне" лингвистике да су Римљани дали то име Словенима у време поробљавања Централне Европе(!). Као што се зна, Римско Царство се протезало на исток преко Балканског полуострва, а на север је ретко ишло преко природне границе, реке Дунав, сем једним делом у Тракији и Бесарбији (Белој Србији, Белсрбији). Чак ни Виндбона (Беч) у оно време, као и цео Норикум, није имала друге становнике сем Срба, тако да Римљани тамо и нису могли да покоре ниједан други народ.

СВАНУЋЕ

Дакле, грчко "сафенес" је делимично измењени српски исказ, који се и данас често чује, "свану се" (свануо је нови дан, зора је). Одатле и грчко φανός (фанос = сван’о, улична светиљка, лантерна; када се светиљке током ноћи упале, тада се уистину добија утисак да је “свануло”), код Платона и Аристотела, "светло", где је по некаквим фонетским правилима грчког језика, "св" прешло у фрикатив "ф". Ипак, то можда и не би требало да чуди, пошто та два гласа, заједно изговорена, посебно оном ко не зна наш





језик, прилично нагињу ка стапању и преласку у глас "ф". Данашња, код Срба одомаћена реч "фењер", није ништа друго до српско "свануће", које се, прежвакано у грчком говору, опет вратило у родитељску кућу, у којој га ни отац ни мајка више нису могли препознати. Правило је да у грчком гласови "б" и "в", у речима из српског језика, углавном прелазе у "ф". На пример, грчко небо (у српском "на богу белу, на белу, небел, одакле и глагол "навести", "навели" се облаци, као и нем. Nebel) је νέφος, (нефо), бубрег, набубрити, "набр'о се" прелази у νεφρό (нефро), σφαίρα , σφαίρος (сфера) долази нам од бога Сура или Свара (Сварога, Сур Рогана), по коме се некад српки народ називао Сварожанима, сварошким или сурожским, нпр. Сурожско и Саргашко (Сур-Рогашко) море, ту је и φαινο, као и φαινόμενο (феномен, појава), које је посредно везано за "свануће" и поменути "фењер", а које значи "појављујем се", "излазим на светло дана"... По имену бога Рогана (Сварога, Сурог) Срби су се називали Расима, Розима и Русима. То име је миленијумима пратило Србе. Опет, када боље погледамо, видећемо да су и Раси и Хорси (Рси, Рози) потекли преметањем речи Сур или Сар, јер у сваком том именовању остаје лексемски минимум, сачињен од консонаната "рс" или "ср" (сур, ур, урс, хорс, рос, рус, рас), што је сасвим у складу са природним развојем говора и даљег гранања речи, какво се једино може видети у српском језику. У другим европским говорима, такав логичан развоја језика не постоји, што указује на чињеницу да су се њихови језици градили "насумице" од првонасталог и природног српског језика, онако по "чувењу" или тренутним асоцијацијама произашлим из везе изговорене српске речи са одређеним радањама, стањима и збивањима. Енглеско sky је само истргнут суфикс који у српском језику формира придев од именице небо, небе-ски, у ствари, бески, белски, јер је небо првобитно било Белово, бело, бел, бо, да би се доцније придодала одречна партикула "не" (облаци су “на Белу” или “облаци су се навели”). Небо је постало не-бело оног часа када је бог Бел, захваљујући самим Србима, прешао у табор злочиних божанстава. Да је небо некад било бел, показује нам и глагол "бесити" (обесити, дићи у небо), од којег се касније добија прелазна форма "вешати", "висити". Ту је негде и норв. ski, назив за смучке и смучање, које човеку служе у виоским брдима и планинанама, где се небо "додирује" и где човек осећа дах "бески". Чињеница је, заправо, да је "скијати" српски глагол, створен дерогирањем наведеног придева "бе-ски". Одречна речца "но" или "не", данас у сличној форми присутна у свим европским језицима, опет се своди на незаменљиву и неизбежну првобитну реч, пра реч, мајку свих будућих речи – на именицу божанског порекла, Сур или Зора. Наравно, након овакве тврдње, сваки недовољно упућени читалац, али и онај коме је лингвистика струка, упитаће се, како је то могуће? Решење таквог проблема крије се у српском атрибуту "црн" (црно), а црно није ништa друго већ "сурно". Црно је добијено од аугментираног Сура (Сурина), чиме су се појачавале његове моћи, у поменутом случају, разарања, без којих ниједан бог не би могао да постоји. Немачко schwarz, мада по имену закамуфлирано, своди се ипак на српско црно или "није све црно", свецрн (сав-црн), а пошто су Немци глас "с" углавном изговарали као спирант "ш", тада добијамо "швецрн", које сасвим објашњава реч "шварц", али и "шверцера" на "црном" тржишту, који "швенацрноради". Код енглеза





црно се именује као black, које се такође може објаснити уз помоћ српског речника, јер је српски "баљак" (црноглави ован), добио име по "паљевини" и сличној боји која након тога остаје. Глагол "палити" долази од бога Бела, сунчевог божанства, које, поред тога што "бели" свет, исто тако га и "пали". А оно што је спаљено јесте црно, то је "паљак", који се у енглеском усталио као "блек". Латинско niger, nigra, nigrum и одатле изведени погрдни назив за црнца (енг. nigger), призвод је срског глагола "горети", "нагорети" (нагоре), јер оно што нагори (загори) свакако има црну боју. Да слични зкључци некоме не би изгледали као произвољност, поменућемо и српски придев "горе" (у смислу лошије), да бисмо видели да се ту ради о горењу (условно речено, спаљивању или уништавању нечега што би било "боље"), а од горег још је горе само "најгоре". Размислимо сада шта ли један бели расиста мисли о црнцу, да ли најбоље или "најгоре" (нигер). Нигерија је "црна земља" у којој, по мишљењу оних који себе сматрају богомданом расом, живе "најгори" људи (енг. изговор "Најгерија" или "Најгер") . Наравно, Нигерија је ту узета само као симболика. Српски придев "лош" и његова градација (гори, најгори), у складу је са ватром (ложењем и горењем), односно спаљивањем (уништавањем), јер је "лоше" када се "ложи", још горе када нешто "гори", а "најгоре" када то што се спаљује изгори (нагори). У грчком језику црно је μέλαν, μέλαινα, μέλας или κελάινος, што нас упућује на српске речи "мељање"(мељав, умељати се) и "каљање", што би се могло узети као недовољан доказ да су те речи изникле из српског, да није грчке именице μέλαν (мелан) са значењем "црнац". Када наш прост човек види црнца, мада према њему нема некаквих лоших емоција, ипак ће рећи: "ама, умељан је, брате!", што значи да му некако црн, као да је каљав (укаљан=калеин). Ту је и грчка именица μελάνι (мастило), које се често, како знамо, разлије (размеља) по хартији. Српско "мељати" стиже нам од једне речи, која поред поменутих српских богова и неизбежног ока, представља основу српског речника, а то је реч – Ум. Уједно, "ум" је једина реч за коју се не може са стопостотном сигурнишћу тврдити да потиче из "Сура", то јесте, из "српске зоре беле"! Ипак, када се каже "зором", "зорим" или "зурим", на крају тих речи имамо то тајанствено и недокучиво "ом", "ум", или само "м". А јасно је да са зором, након ноћног сна, ум ступа на сцену обновљене јаве. Исто тако, човек зури у одређени објекат, тамо где му није све до краја јасно, наравно, покушавајући да некакву "тајну" докучи својим умом. Тешко је рећи да ли је тако или није, јер, када се човек озбиљно замисли, он несвесно пушта глас "ммм..." или "хмм", као знак своје упитаности, и то је тако код сваког човека, без обзира којим језиком говори и на ком се простору налази. Како год било, чињеница је да се тај "свети звук", забележен још у ведама, распростро српским речником на тако логичан и природан начин, да се само уз помоћ српског могу објаснити све речи које су настале на основи "ум". Поменуто "мељати" у српском језику првобитно је значило "ум лити" или "слити ум" (ум излити, умлити), па и "умљати", али на такав начин који не води никаквом циљу, да би потом, на основу таквог бесплодног умовања, прешло у разблаћивање и каљање (прљања, оцрњивања) самог ума, али и околине у којој се такав "мељавац" или "муљавац" налази. Одавде примећујемо и да је српски глагол "млети" настао на сличан начин (ум лити, млети, умлати, мумлати,





млатити), али и многе друге речи у српском језику чији је иницијал глас "м". Наравно, све оно што се ради у људском животу, везано је за ум, па се стога, одређене активност ума преносе и на конкретне објекте у реалном живљењу. Одатле и необична веза ума са мељањем, муљењем и именицом муљ, која се првобитно односила на стање збрканог ума или, како ми то данас кажемо, на (без)умље. А има ли ичег црњег од "муљања", "мрљања", "мељања", збрканог "умља" или безумља. Наравно, свака мисао која се роди на горе наведени начин, мора да заврши у "муљу", "окаљана", блатњава, црна. Још да кажемо да је и немачки глагол malen (сликати), настао од тог истог "мељања", а од српског глагола "млети" (меље – друго лице једнине) Немци су формирали именицу Muhle (млин, воденица), глагол mahlen (самлети, смрскати), као и Mahl (гозба, обед, пир).

НОЋ ЗА НЕЋКАЊЕ

Свакако да је ноћ (именица оформљена од одречног "не" и глагола "ићи", не-ићи, неић, ноћ, као и одречна заменица, "нећу") у старим временима, па и данас донекле, представљала опасност, супротност добру или, у чулном смислу, негацију света. Пошто је и она, као и дан, дар бога Сура, али црна и лоша страна наше јаве, нормално је да се она дефинисала кроз "не", кроз оно што се не жели, а не може се избећи, јер је ноћ саставни део антиномијске распуклине у којој је смештена људска егзистенција. Отуда "цр-но" постаје "но" или "не", заправо, оно што се "неће". Исто тако, под сунцем човек црни (сурни), па је могуће да је "црно" одатле кренуло. Ако је и тако, то не мења суштину онога што смо горе констатовали. Видимо да је и "црвено" порођено од сунца, јер је црвено, у ствари, сурвано (сурвен, црвен, чудесни глагол "сурвати"), као и само Сунце (Сурнце, у коме се опет губи глас "р"). Такође, ту је и "црв" који је добио име по "сурвавању" сунца, због којег се храна или лешина црва. Срна је "сурина" (божја), јер је животиња изузетне лепоте, а видимо да ни наш назив за девојку, "цура", није далеко од Сура и срне. Да погледамо како ноћ "изгледа" на другим језицима. Латински је то nox, noctis (да се мало нашалимо, ово друго нема никакве везе са српским ноктом), очигледно српска "ноћ", коју они својим алфабетом нису могли доследно забележити, слично као и Грци (νυξ), па су српско "ћ" писали словом које је било најближе том гласу. Слично је и у германским језицима, где се ноћ записала као Nacht (Немачка, вероватно под утицајем латинског генитива nocti-s, или, сасвим могуће, и српског глагола "ноћит-и") или енг. night, где се види, заправо, колико је начин записивања речи био важан за њен каснији изговор. Јасно је да су и "нахт" и "најт" исто што и латинско "нокс" и грчко "нукс", све из једноставне и лако објашњиве српске именице – ноћ! С друге стране, када се анализира лат. nox, noctis, примећујемо да би оно могло да дође од срп. “не/гнати”, то





јесте, опет, “не ходати”, “не гонити” - не кретати се у току ноћи, јер је ноћ одређена за сан и одмор

РОГАНОВА АРХИВА

Кад смо већ овако кренули са црним, било би добро да завршимо "белим". На грчком бело се каже λευκός , а белина λευκόν. Из такве речи, вероватно, тешко би било извући било какав закључак да је та грчка реч заснована на српском корену или српском богу Белу. Могли бисмо се играти и нагађати да је ту у питању српски "левак", што би наравно, било врло неозбиљно. Али, срећом, остао је и други придев, παλλευκός , који нам објашњава да је "леукос" његова скраћена форма. Само "палеукос", сада указује на своје порекло од бога Бела или народа који је себе осим Србима звао и Белкама. Промена иницијалног "б" у "п", јасно, честа је ствар у латинском и грчком језику и на томе се нећемо задржавати. Али, ово је прилика да укажемо на невероватну способност прерушавања српских речи у грчком вокабулару и на чудесну језичку акробатику (еквилибристику), у којој су Хелени били врхунски мајстори. Следећи сличну логику, као и у претходном случају са "леукон", покушаћемо да објаснимо још једну реч, приближног значења као и бело, овај пут појачано у придеву "сјајан" (гр. αργηες ). Време је да се сетимо већ поменутог Сварога, сфере и фењера, јер је очигледно да је "аргес", у ствари, скраћени Сварог, Сварга (сваргес), српски бог који је представљао небо (ватру), а тиме је и морао бити сјајан. Друго име Сварога код Срба било је Радгост, кога су Грци као што је познато, преименовали у Ардагаст (Αρδαγαστος), тако да је и одатле могло бити, у скраћеној форми извучено, поменуто "аргес". То нарочито због тога што постоји још једна варијанта "аргеса", сада "αργηστες" (аргестес). Или, што је можда најближе истини, Грци су помоћу речи "аргестес" и "аргес" (сјајно), покушали да измире тог српског двоименог бога. Грчки предметак αρχ (први-, над-, пра-) није ништа друго до српски "рог", са подсећањем на старо српско божанство Сварога или Рогана. Схватићемо да је то тако, када видимо да поменуто "арх" (арг, Аргон, Роган) у грчком има и значење, "главни", што је врло слично усвајању именице "рас" у арапском језику као ознаке за "господара" или "главе" (сер, хер, рас). У латинском налазимо именицу arcus (лук, свод), а знамо да су рогови, нарочито код оне врсте говеда, каква су била у старом добу, углавном укривљеног или лучног облика. Отуда и Нојева "арка" није ништа друго до онакава врста лађе, која нас својим обликом подсећа на рог. Код Енглеза реч





arch (арч) могла би бити измењено грчко "арх", мада је вероватно да је она преузимана и директно од Срба (рог, ригати, рикати, риче, арч), одакле и српски глагол "арчити". Сетимо се само да се придев arch у енглеском језику једнако користио за означавање непријатеља (arch-enemy, arch-foe), као и у сложеницама (archbishop, archdeacon). Упоредимо само енг. arch glans и придев roguish, па ћемо одмах видети "поглед који стреља", односно човека који се "рогуши" (нарогушити се). Енглеско white и немачко weiss, заиста је тешко, ако не и немогуће објаснити. Можда као могућност остаје то, да су Немци од Срба преузели у замућеном облику израз "бео си" (бијел си) или, може бити, што је још вероватније, "веје снег" и када човек шири руке и показује на зеслепљујућу белину спољашњег простора (поља), а Немац, будући да ништа није могао да разуме, усвојио је то као бело (белина). У енглеском језику, поменуто "вајс" се, слично као и раније у речи "ноћ" (нахт-најт), преметнуло у "вајт". Француско blanc и шпанско blanco, већ су до краја јасни, ако се сетимо грчког "палеука", односно, имена Срба често преузиманог од бога Бела, Белки, Белака и Белкана.

Једна од највећих невоља човека јесте било то стално мењање смућеног дана и ноћи, белог и црног, јасног и невидљивог, прозирног и непрозирног. Често се са "зортом" (стрепњом) чекало јутро (зора. зорити), да би се ослободило опасности које су вребале у природи , било од непогоде коју сама природа доноси, било од звери или, пак, других људи. С друге стране, зорт је и страх пред оним што ће донети нови дан или нова зора. Живот је био тежак, мучан и пун неизвесности. Судар са животом нагомилавао је страх од сутра. Српски речник нам јасно показује да је именица "страх" и придев "страшан" у најближој вези са "сутра" (сутрашњи). Да у нашем језику ништа није препуштено случају и да је свака нова реч пажљиво бирана од ранијег речничког блага и прецизно (готово савршено) уклапана у божанску музику непомућеног говора, показује нам и именица "судар", која изворно представља "сусрет" са сутрашњим даном, пуним непознаница и неизвесности. То сутра (стра) човека може да "сатаре" (сатре, затре), "затвори" (затори), али може и да му донесе "дарове" (дворе) и "створи" друге лепе "ствари". Бог нас тера у сутра (Сур-тера) и само он зна шта ће нам то сутра подарити. Човеку је остављен само "стра" од сутра, који га стимулише на покретност и савлађивање свакодневних невоља. Ко томе није у стању да се одупре, осуђен је на пропаст, на нестајање, на "затирање".

ОБОЈЕНА ФОБИЈА





На грчком језику стрепња се каже φροντης (фронтес), αγωνία (агониа), ταραγμένος (тарагма), περιφόβος (перифобос), а страх φόβος (фобос), ταρσός (тарсос), τρόμος (тромос). Погледајмо најпре "фронтес", па га упоредимо са латинским frons, frontis, које има доста значења: чело, обрва, поглед, део нечега што се налази напред, које је доцније у француском постало front (линија на ратишту), па ћемо схватити да се ту ради о прерушеном српском глаголу "бранити" и "обрнути" (врнути). Наравно, грчко "фронтес" се односи на природну одбрану од стрепње, у поменутом изразу, вероватно, баш од "фронта" (рата, непријатеља). У таквом случају, стрепња је нормална, као и страх који је понекад очигледан, и ту сем поруке војсковође, "бран'те се!, што Хелен разуме као "фронтес", по обичају, мењајући иницијално "б" гласом"ф", ништа друго и не долази у обзир да се у таквом часу каже. Стрепња се тада огледа и на лицу онога ко ту командује, а онај ко не разуме српски језик, природно, протумачиће то као "опасно", односно,"стрепња". Такође, "фронтес" би могло да дође и из другог српског повика, а то је, "врн'те се", који још експлицитније показује стрепњу. Овде треба рећи да глагол "бранити" стиже из старијег "обрнути", јер да би се бранили морамо се с непријатељем суочити лицем у лице. Ту је одмах и глагол "врнути" (вратити), где је промењен иницијални сугласник, да би се добио потпуно супротан појам од "обрнути" (обратити). Ако нам наведени пример не делује довољно убедљиво, идемо на следећи, а то је, свима нама добро позната "агонија". Човек који је окружен непријатељима, којима се не може одупрети, сигурно је сатеран у ћорсокак или "у угао". Њега "гоне", "прогоне". А "угао" се тако зове на српском, зато што је то место на које се неко или нешто "гони" и "гања", док се не "угања". Глагол "гонити" је из исте групе речи као и "кренути (кре, гре), али о томе ће бити више речи у наставку. Дакле, да ли је човек, кога су нагнали у угао, заиста у "агонији"? Још на све то да додамо, да се "угао" у грчком језику каже γονία (гониа, одакле и гониометрија). Грчка "тарагма" није ништа друго, до српска констатација тешког духовног стања, где човек једноставно каже, "трга ме", што потврђује и "тарзос" (страх, стање у коме се човек трза), као и ατρεστώς (атрестос) са значењем "неустрашив", то јесте, српски "отресит". Ту је и θαρσείν са сличним значењем, које нас упућује да сагледамо латински torax (torus, tori), (онај "торзо" који добро грађени момци и девојке радо показују), протуберанција или испупчење, који је преко грчког ушао и латински речник (Тарзан). Наравно, у српском, "трсат" је онај ко је отресит, а то показује тако што се "трси", изазовно истурајући напред предњи део грудног коша. Коначно, "тромос" није ништа друго до наша чувена "трема", дошла од глагола "дрмати", а овај од "удара", то јесте, "су(р)дара", средишта, сердца, које неуморно удара усред среде сређеног микрокосмоса. Ипак, да не заборавимо "фобију", па да неко не помисли да смо ксенофобични и да смо се нечега побојали у нашој етимологији. Као што нам је познато, српски глас "п" је, код многих народа који су од Срба учили да говоре, врло често изговаран као "ф". Тако се десило да се српски глагол "повити", у латинском преметне у foveo, fovere, и добије значење: утоплити, пазити, неговати. Када знамо да се дете повија управо из наведених разлога, свака даља прича о пореклу те речи код Латина постаје





излишна. Свакако да онај ко се "боји" (побојао), мора и да се "повија" (прелазак "б" у "в", које у српском језику бива често присутно да би се разграничили блиски или слични појмови). Из свега досад реченог, следи природан и необорив закључак, да је грчко "фобос" дошло из српског "побој'о се". Само да још кажемо, да је у српском глагол "бојати", али и "бојити" (јер онај ко се боји мења боју лица), настао од "бити". Кад се човек бије, природно је да се боји или осећа страх. Да би се разрешио настанак српског предметка "до" или "од" (от), морамо се опет вратити Суру и већ поменутом средишту, сердцу (сер-да), јер је јасно да оно што се даје својом вољом јесте дато од срца. У таквим предлозима, вокал служи само за нијансирање основног појма, који се налази у глаголу "дати" или потврдне речце "да". А "од" је само обрнуто "до" или његова негација (не дати). Свакако, у одређеним ситуцијама таква подела није сасвим доследна (на пример, "одавати почаст"), али ту је жива реч у питању, која функционише као и сам живот. Све зависи у ком се контексту "од" употреби, јер иако је у суштини негација, оно, као у горњем питању постаје позитивно, но, исто тако имамо, "одавати тајну" (државну). Исто тако, отреситост је добра људска особина, која значи да се човек "отресао" страха или скучености. Уосталом, сетимо се Његоша: "не отршај људство оволико", па ћемо видети дубину српског језика и његову исказивост убројним формама.

СУРОВО СУТРА

Сур је све то лепо "сортирао" и поручио човеку: што можеш данас не остављај за "су(р)тра", јер ти се може десити да ти се то сутра никада више не "призори"! Стога, Суров дар је судар или удар, на који човек мора да буде спреман или мора се припремити да би тај (с)удар са сутра мога да "издржи". А да би издржао, неопходно је да добро "истражи" све оно што му се десило јуче и прекјуче, те да на основу тог "трага" донесе исправан "суд", наравно, за ново и удобније "сутра". Заправо, кад боље размислимо, зорт од сутра и јесте највећи могући "суров" дар, какав се човеку, свакако, указује само једном у животу (веку). У таквом сударању бројних путева и њиховом "укрштању", живот може да нам се "украси", са крстом или без њега, да се "угрози" или "угрди" (украде) или да нам га помуте некакви неочекивани "угурсузи". Некога живот страшно уједе (угризе), те га баци у "кризе"(свакако српске) и "грижу" савести, а другоме, некада нам с чини, и незаслужено донесе велику "корист". Јадни човек ту тешко може да се снађе, те му није остало ништа друго већ да се обрати Христу (Крсту), који





није ништа друго до обогочовечени Сур-тер (Сотер, Сотир, Σοτήρ али и Сатир). Тачно је да се у списима (запис, записати, забележити, забеласати, Сар-Бел, за-р-беласати=за-бележити) налази "спас", али и поред тога што је човек у име Спаситеља (опет делимично преличено Сурбелово име) чак оформио и нову науку (сотирологију), он никада није био у стању да схвати (спазити, за-пазити, Сар-Бел) да је Бог остао исти, а да смо се ми променили. Бог је скривен у Зори Белој, још од постанка света и ту, мада би желео, човек не може увести никакве новости. То што му се ктакад чини да је увео нешто ново, само доказује да је заборавио и оно што је знао још у искону људске свести. Много се оптеретио разумом и утонуо у још веће бунило. Запис је "забелешка", јер је "запиши" исто што и "забележи", само у скраћеном облику (Сар Бели, забелити, белег) и кључни је доказ да нас има, на који смо ми Срби, предајући се пролазним земаљским задовољствима, сасвим заборавили. Српски глагол "шкрабати" (гребати, изгребати, грабити; раније помињана кврга, коруга, круг или гроб), у коме се крије судбина, имања или немања, постојања или непостојања, уместо Срба, којима је то поклон Зоре Беле, зграбили су други и себи обезбедили место у историји не само на подручјима где их је уистину било, већ и тамо где су, миленијумима, једино српска нога и српска величанствена (а незаписана) мисао ходиле. Грци су "својим" графеином (γραφείν) снажно загребали по историјском пољу и тамо оставили траг, чак и на местима на којима никада нису били. Српски кораци су се изгубили у (в)етеру, да би се преко њихових митова, богова и легенди Хелени лукаво "налепили" неумољивим пергаментом, који се показао бољим оружјем и од некадашње чувене "грчке ватре". Оно што никако нису могли остварити снагом својих мишица, након неколико миленијума, постало је "реалност", коју више готово нико и не покушава да оспори. Ипак, без обзира на све њихово "гребање" и "грабљење" (или гробљење), права истина се још увек налази и у њиховом (γλώσσα) и у нашем "гласу" или језику. Стога, ако ми Срби кончано схватимо да и сами, уколико намеравамо да се искобељамо из “гроба”, морамо да озбиљно "загребемо" по гласовима који и данас одјекују планетом, Грцима ништа неће вредети то напорно "графовање" (гравирање) кроз силне векове. Истина је јасна и нескривена и налази се у нашем "неизгребаном" уму, у потиснутој свести и у нашем грлу и уху. Потребно је само да пажљиво размотримо сурбеловске речи, које и данас изговарамо готово на исти начин, како смо то чинили хиљадама година у назад. Европска етимологија се копрца у тражењу "наочара", попут излапелог старца који не схвата да су му оне закачене за уши, уз чију помоћ би могао да сагледа своју далеку глотолошку и фонетску (звонетску) прошлост. То што раде други Европљани, можда се може и разумети, али, тешко је схватити да Срби нису у стању да коначно виде, да им се у данашњем живом српском језику крију све тајне чудесног језичког лавиринта. Кренимо већ једном са "шкрабањем", "скрибањем"(scribo, scribere), "шрајбањем" (schreiben), то јесте, "гребањем" (γραφή) и "скриптовањем" (scriptum), па ћемо убрзо увидети зашто нисмо тамо где смо одавно требали да будемо – зашто нисмо оно што јесмо – ватра (реч) "прометнутог" и на Сур-Белу заснованог ума и цивилизацијског прогреса. Као што примећујемо, такозвани ИЕ корен *skribh није потребно тражити у неком језику кога





више нема, већ је довољно да се пажљиво размотри српски глагол "гребати" (узворно од именице “грба”, грбаљ, Хор-Бел), одакле и српски придеви "гурав(о)" и "грбаво" (згрбити, зграбити, згребати, шкрабати, скрибати).

ГАРАВИ БЕЛАЦ

Када се гребе или загребе по одређеном материјалу тада таква површина постаје "гребава" (храпава, неравна). Не треба заборавити ни “грабље” (гра-буље, хра-буље, Хор-Бел), које би у симболичком смислу биле потребније српском духу више него икада раније, јер ћемо у противном и даље ићи унатраг, “гребати” као “краба” или се “грбити” над, нашом кривицом, несрећном српском земљом попут “краве”, све док се сасвим не “раскравимо “ (раскрваримо) и нестанемо са површине земље слично пролећњем снегу, који се постепено “крави” и “грби” , полако али неминовно. (Пре него што се потпуно не отопи снег је увек грбав и храпав). Гледајући све те, горе наведене примере, вероватно ће се, по обичају, међу Србима наћи “неверне Томе”, које ће такве (“транспарентне”, стран-праветне или стран-праведне) језичке паралеле, дочекати као Богом дану прилику да се, негирајући оно што се види (како би наш народ рекао) и из “авиона”, још мало додворе туђинима, савијајући пред њима своја давно “разглобљена” (расклопљена) и баш зато и “грбава” леђа. Глас ће им бити “храпаво” умиру(ју)ћи: “Ама све је то без везе!”, констатоваће својим “згрбљено-(за)крпљеним” јунеће-крављим” “газовима”. “Ja, ja”, на то ће “мудро” одварaтити горди (хорда, груда, груди, грдан) Гороман, онако моћан и “огроман”, Горо-уман да горе-умнији не може бити , das Recht des Stärkeren - du, frische Krrabe!” Наравно, наш инђијско-српски, “згрбљено-зграбљени” Каурава ће од свега што му је “огромно-громни” Хара-ман, са недораслом хиоидном кости, рекао, добро разумети само две последње Грмаљеве речи, које су по “горе-умном” обичају наопако склопљене: “бриши и граби”, а уистину, “граби и бриши”(Krrabe на немачком је и краба и женско чељаде које се тек задевојчило, а коју је по негдашљим обичајима требало “грабити”, уграбити). Оно што гурава курва “граби” након “курања”, није ништа друго него властити гроб, којег поменути “гуравко” (кваравко), од “врано-гавране” (црне) душе уопште није у стању да опази. Из претходне реченице видимо да је “врано” /врана/ исто што и “црно” и то преко “гаврана”, односно,





глагола “горети” /горено, гаран/, заправо, од придева “гарав-о”, Хор-Белити, “гаравити”, одакле запажамо да од Бела /белог/ добијамо поред “плавог”, чак и “црно”, наравно у споју са глаголом “горети”- гори бело, горибо, гориво, гараво. Енглески глагол crave (жудети, нешто снажно желети) сасвим је у складу са српским глаголом “грабити” (г-рабе), па се одатле може и видети како је настала немачка реч Rabe (гавран - птица грабљивица, лешинар, гробна и гарибна злослутница, која вековима “прати”, рат, смрт и грабеж). Онај ко за нечим жуди, тај изгара (гори) од жеље да се домогне извесног предмета страсти, а та жеља је свакако опсесија (опседнутост, опсести) и упоредива је једино са ватром (пламеном, Беланом). Малочас поменути “гариб” је човек тамног тена, који као да је “горео” (гориво, горибо), слично “нигеру” који је “нагорео” (нагорио). Ако уместо почетног Хор (гор, гар), у именици “гариб”, узмемо праслог Сур (Зор, Зар), добићемо глагол “зарибати” или “зарибити” (Сур Бел, Зора Бела, Зора Белић, Србљанин, Србљановић), а одатле и именицу “риба”. Наравно, могуће је да ћемо се зачудити, ако се изрекне тврдња, да су све те наведене речи у српском језику међусобно чврсто повезане, али, ако знамо да нешто може да “за-риба” само у случају да “зарови” или се “зарије” (заривати) у земљу или неку другу материју, тада ће нам бити јасно како је “риба” добила име у сурбеловском говору. Човек је некада ловио рибу копљем, дакле, морао је то оружје у риболову зарити у тело рибе, а када у томе успе, то значи да се копље “зарива” и остаје у месу рибе (зариба), све док га риболовац одонуд не ишчупа. Касније, из таквог сурбеловског, сасвим природног развоја речи, добијамо, енг. river (од српског “ривати”, рити, ровити, одакле и итал. riva, сада “обала”) и шп. rio, док поменути српски глаголи у грч. језику (река рије) добијају значење тока (протицања, течења), које се овековечило у познатој изреци славног философа Хераклита - πάντα ρεί “све тече” (ροή, ρέω). Овакво развезивање језика могло би да иде у недоглед, јер, на пример, грчки Пантократор (παντοκράτωρ) представља сложену именицу сачињену од српског имена Панта, које је опет формирано од бога Бела (Белда, Балта, Балтић, Балтик, Бата, Батан или Белдан), баш као и име данашњег Баната (Банат=Батан=Бан=Пан), и српског глагола “кротити”. Од Батана (Србелана или само Белана) потиче и именица “батина” (Батина, место у Срему). Сам Срем, именице “срма”, “сарма”, комбинација су Сура и Меда (зора меди, или међи, дан од ноћи на пример), по чему се некада Сармати носили име, као и илирски бог Меда-Ур, обрнутим удвајањем божанских имена, попут Сур-Бела, Хор-Бела или Бели-Зара (Бела-Зора). Како су се се Сармати застидели свог имена (Сармати > срамота), могли би нам рећи само поједини сурбеловски преци, који су се изгледа, у неким тешким временима, баш као и данас, врло лако одрицали свога властитог, сербског “ја”. Буде ли тако и са данашњим српским народом, који је под именом Срба још остао на Балкану, за неколико векова у некаквом будућем језику, који се неће звати српски, постојаће глагол “србити”, са ознаком роба и најјаднијег људског створа. Слично је и са сурбелским Словенима, који су духовно и културно толико “ослабили”, да ће се од Сурбелдана (Слободана, Слобана, Словена), преобратити у аморфну масу обезглављених кукавица и “слабића” (Слобићи). Колико смо ослабили показаће нам и немачки придев Stark (снажан, јак), јер смо ми Срби “строгост” (поготово према себи)





сасвим потиснули и тиме толико омекшали, да се једва међусобно препознајемо. Када се каже да је немачко “штарк” исто што и српско “строг”, врло је могуће да ће то код већине Срба изазвати неверицу, а потом и буру смеха. Ипак, упоредимо ли све то са енг. strong , нем. streng, можда ћемо схватити да такво поређење не само да је озбиљно већ и крајње истинито. Назално изговорена реч “строго” звучаће на исти начин као и енглеско “стронг/о”. Свакако да човек никако не може бити строг, нарочито према другима, уколико није довољно снажан да своју вољу наметне околини. Крајња строгост исказивала се чином вешања оних који су непослушни, а за такву прилику користила се “штранга” (нем. Strang), односно уже или конопац. Слично се десило и српској речи “стена”, која је код Немаца постала Stein а код Енглеза stone.

ЖАЛОБНО ЖАБЉА ШУПЉИНА

Када смо већ поменули реку (ријеку) и рибу (лат. pisce, piscis, , пеш, пешић, белаш, бела риба). Река је код Немаца Fluss, а то није ништа друго него српско најобичније “пљускање” (пљусак, бљузга или, једно-ставно, “пљус”!), док je лат. fulmen, fulminis исто што и српска “плима”. Свакако, неко ће се запитати, да можда није било обрнуто, те да је од лат. “фулмен” рођена српска “плима”. Да би ту ствар до краја разјаснили, морамо опет кренути од бога Бела, преко “белог”, “облог”, до “обале” и тада ћемо увидети да је плима немогућа без обале мора или реке, те да вода баш облива обалу или се излива обалом. Вратимо се на часак раније спомињаном Саргону или данашњем српском имену Жарко, да бисмо видели одакле нам стиже оно тајанствено “го”, које се на Западу чак и у бога претворило. Одмах промећујемо да Саргон “гони”, баш као што Сур (Зора) “жари”, Бел “бије”, Хор(с) “кори” или “кроти”. Такво насилничко понашање сурбеловских богова, чини се, са становиштва “мирног” и “кућевног” човека, велика је “гре-ота”, “сра-мота”, “грдно” је и “бедно”. С друге стране богови су и песници (поете, гр. ποεσια , ср. појати, пјевати, поје се, облевати > опевати или бљевати > пјевати, пошто је сасвим јасно да је песма одувек праћена “пијанком”, опет “бљеванком”, полијевањем, пољевање > пјевање, одакле и именице “пљување” и “бљување”, односно “лијевање”, каква се уз пиће и песму тешко могу избећи). Сам Саргон се временом маскирао у Сур-рогана, сурог, суровог бога, замишљеног у обличју бика (Бак, Бел, Белак). Отуда нам и именица “рог”, од које се касније рађају многе српске речи, које напослетку преузимају и други, евроазијски и афроазијски народи. Узмимо, на пример, лат. orgium, orgi/i/, Бакове мистерије (маштарије), свечаности и пијанке и упоредимо га са “рогијањем” (срп. рогаљ, “‘ајмо бабо у Жабаљ, па увече на рогаљ”, али и “ракље”). Видимо, да је ту све јасно и недвосмислено одређено, ту је бик, сигурно са роговима, на таквим “рогијањима” се понајвише риче, руче (реч), рига (ригне, рекне, река) и све је то незамисливо без букања





(буке, вике). Српска именица “рака”, као што се може приметити, такође је дошла од “рога”, али, овај пут, преко глагола “рикнути” (рика), који у српском језику има два главна значења: оглашавање бика и најава блиске “пропасти” (“пући”, па чак и умрети). Када човек “рикне” тада га је велика невоља снашла (“..као бик погођен зрном посред чела...”). Име Америго (Емерик), као и данашњи назив најмоћније државе на свету (Америка), заправо је исто што српско име Марко. Када “ум рикне”, тада се “омркне”, потања у “мрак” или у “раку”. Светина се тада “умири”, мало од страха а мало из жеље да се ода последња почаст ономе који је “рикнуо”, то јесте, “умро”. Дакле, сада нам постаје јасно да се комбинацијом именица “ум” и “рог”добијају речи које означавају “умиривање”, “умирање” и “мрак”(смирити = смрт). Да би се схватило зашто је “рикнути” исто што и умрети, потребно је да се подсетимо да су именице: рика, река, реч и рака чврсто везане не само коренски, већ и семиотички. Живот је као река, долази и одлази (тече, пролази), глагол “рећи” (рекао, рекнуо) у потпуности се слаже са “рикнути” (рикнуо, регнуо, режати), а зна се, када човек оде са овог света, тада је такав своје заувек “рекао” и преселио се у “мрак” или “раку”.

ДВЕРИ ДВОРА

Зора Бела то не би ни била, уколико би у себи садржавала само слободу (зора белог дана, сурбелда), јер то не би био реалан приказ онога што нам дан доноси а свет поручује. Ту је и неслобода, која се протеже од неизбежних свакодневних обавеза, преко размирица и спутавања од стране људи и саме природе, па до затвора, то јесте, до тешке робије. За тог необичног "створа" обдареног умом у већој или мањој мери, што народ каже, ни "затвор" није на одмет. Из претходне реченице увиђамо да "створ" и "затвор" нису далеко једно од другог. То је тако, јер првобитни човек никако није могао да појми живог створа на планети земљи, сем као окованог многим недаћама или, другим речима, затвореног. Мада нам, можда, делује да то није данас случај, ипак се "ствари" нису много промениле од времена када се појавила прва умна искра. Природно, оно што је створено јесу ствари или створови, који се морају сместити у ограничен простор, у коме је, самим тим, и слобода ограничена. Да бисмо до краја разјаснили поменуте речи, морамо се вратити Суру (зори) и већ помињаном Сурдару (одакле, видимо и титула "сердар", "божји дар"), који човека дарује по заслугама. Ко је вредан добиће "дар", а највећи дар, па чак и у данашњем времену, јесте кров над главом, односно, "двор". Дакле, двор је рођен само зато да би се појмовно разликовао од дара (даривати, дворити). Свакако, да би нас бог "даровао", човек мора да се "бори" (вори, енг. war), то јесте да се "избори" (извори) или пронађе "из-вор" властите снаге, али и да пронађе "твари" од којих ће двор да "створи". Дакле, пошто човек живи у материјалном свету, да би се поменути дар





обликовао у двор, неопходна је материја или "твар". Сада нам је јасно, откуд се у именици "дар" нашао глас "в", који тај дар материјализује, а поменути глас није ништа друго до борба или т-ворба, откуд нам је стигла и "врба" и глагол "врбовати". Од глагола "журити" или “хордити” (хорда, ходити, ходим, идем), директног "производа" Сура или зоре, радње која је обавезно везана за кретање, одбијањем имена "сур-жур-хур", добијен је глагол "ићи" (идем). Одатле, када се нешто ради на трку (у великом покрету) то се ради "жур-ећи". Пошто је глагол "ићи" саставно део будућности, чак и када се иде у назад, од њега су формиране заменице за будуће време (ћу, ћеш, ће, ћемо, ћете, ће). И предлог "ка" односи се на кретање и настао је од бога Хорса (гор, гре, кре, ка), па је стога именица "кућа" знатно новијег порекла од двора, такође сачињеног од зидова, који су се у њему и по њему звали "дувар". Кућа је, заправо, "ићи ка" или "ка ићи". Онај који "кући", свакако, иде ка двору. У неком смислу, кућа, па чак и двор, представљају једну врсту добровољног затвора, у који је човек принуђен да се "врати" или барем "сврати".

У српском језику имамо именицу "двер" (двери, врата), очигледно насталу од речи "двор". Видимо да је енгл. door, као и нем. Tur настало од тих истих српских "двери", док лат. porta, фр. porte и шп. puerta долазе од српског глагола "обртати", сходно једној од главних карактеристика врата, која се обрћу при отварању и затварању. Примећујемо да је томе врло близак латински глагол porto, portare (носити), чије исходиште је у српском "пртити" (напртити, натоварити). Српски “двор” пронаћи ћемо и у енглеској именици tower (кула, тврђава, торањ), одакла и назив енглеског града Довера. Ако пажљивије осмотримо српску именицу “тврђава”, видећемо да је она измењени “двор” (дворити, удворити, удвор-дати, утврдити). Словенски бог рата, Давор, свакако је везан за поменуте “дворе”, односно за чување своје земље. Српска “доброта”, како видимо, долази “од брата”, што је и сасвом природно, али, исто тако, ту су и глаголи “обратити”, “обртати” , “ратовати” и “борити” (оборити), одакле видимо да је слог “вор” у имену Да-вор исто што и “бор” (замена “б” са “в”, енг. war рат). Надаље, запажамо да је утврда “варда” (келт. vardun, Верден, Вардар, Варадин и слично), која је “вредна” само онда када је добро “утврђена” (вардун> вредан, енг. worth). Немци земљу називају Erde (енг. earth), баш на основу “утврде” (српска “в-арда” > ерде), која у самом почетку није представљала неку озбиљнију грађевину, већ најобичнији насип од земље, који је служио за спречавање лаког непријатељског продора у насеобину. Такав језички чвор, направљен од српске именице “варда” (Варда, село на домак Косјерића у Србији) и њојзи сродног глагола “вредети” могао би се разрешити уз помоћ мађ. йrtйk (вредно) или йrdemtelen (безвредно), где се прилично добро назиру српска “варда” и глагол “вредети” (вреди, метатеза “верди”, норв. verdt, verdi), као и губљење иницијалног самогласника “в”. Уосталом, погледајмо “норвешку” земљу (jord, verden, као и fjord - испуст воде у копно, који је такође својеврсна препрека, утврда, варда), па ће нам настанак поменутих речи у германским језицима бити до краја јасан. Наравно, у свему реченом не треба сметнути са ума ни “родну груду” (груду, груди, хруд, хрид-ина), које у српском језику настају, уместо из “бел”, из корена (српског праслога “хорс”). Иначе, Мађари земљу зову szбrazfцld, fцld, lyuk, то јесте, по сурбелском богу Белу, “поље” или, Сур-поље. На





грчком је земља γη или χώμα, заправо, српски “гај” који нас “гаји” и “гоји”, али у коме има и “гуја” и “куја” и где нас Сур “меље” (сарма, сармљети, самеље > Земља) Царско поље, а све у складу са именом Срба (Сурбела, Зарпоља, Запоља, Пољак, пољана, зараван, луг, лука, белак, по-љак, поледина, ледина /метат. долина/, лето, летина, полеђина; по-лего, улего = луг, лук, лука). Друга реч у грчком језику (χώμα, лат. humus), није ништа друго него гомила (хлм) земље која је набацана на покојника, заправо то је “хумка” у којој се сахрањује (али и чува) људски ум (идеја колевке и гроба). Код Грка врата су θύρα, опет, од српских "двери". Латинско apertum, aperti (отворен простор) и apertura (отвор) у јасној су вези са њиховом именицом porta (врата), али се никако не могу објаснити без употребе српког говора. У нашем језику постоји глагол "отпрти" (отворити, отпрта врата), који се јасно ослањају на раније глаголе "обртати", "обратити", а све од изворене именице "брат". Истог корена су и други српски глаголи, на пример, "братити (се)", "пратити", "претити" (наравно брат прети ономе ко угрожава његовог брата), "прати" (обртати тканину да би се опрала), "пртити" (да би се нешто упртило, најпре мора да се обрне). На крају, и сама српска "врата", у посредној су вези са "братом" и "обртањем", баш као и латинско "порта". Ипак, видимо да је само српски језик тај, који нам до краја пружа објашњење за сваку реч, не само у српском, него и у другим европским говорима.

ОДРАПЉЕНА РОБИЈА

Глагол "бити", налази се у српском имену "сур-бити", и у себи садржи два појма. Једно је постојати, егзистирати, али и постојати као биће у есенцијалном смислу, док је друго, борити се, тући, ударати. Мада нам та два одређења глагола "бити", на први поглед, изгледају неспојива, ипак, кад боље размислимо, видимо, да постојања и опстајања у нашем свету нема без борбе, без "бијења". Рекли смо да је зора лепа да је спас пред следећим мраком, али, исто тако, она је сурова и, кад је зле воље, зна да бије, па и убија. Зора (Сур) уме да "за(р)бије, да "зароби", да зарије своје зубе и тамо где би то човек могао најмање да очекује. Видимо да је "зуб" (да ли времена или људски), такође, изникао из глагола "забити", односно, из немилосрдног дела двојаке природе белзоре (суробеле,сурове). У првобитној зори, мада врло строгој, није било убиства, већ само заробљавања, али таквог заробљавања, које је омогућавало напредак људске цивилизације. Глагол "убијати", додат је накнадно у српски речник од стране човека. На тај начин је у извесној мери дошло до "загађења" тог првог говора (српског), у целини сазданог божанским (сурбеловским) умом.

Етимологије одређених "научника", који су се у коренска значења речи





покушали увући, тражећи некакав скривени отвор на сурбеловској (божјој) утврди кристално јасног гласа, а не видећи широм отворена врата којим их је, без икаква "зазора", у госте позивала Зора Бела, дошле су до закључка да име Србин значи убица. Проблем је у томе, изгледа, што су лингвистички ауторитети постали они људи данас у свету, који су у стању само да репродукују оно што су им неки пре њих сервирали као истину, те нису у стању да примете да је та "истина" строго контролисана и, са сасвим јасном немером сакривања Беле Зоре, гурнута на споредни колосек. Ипак, оно што је одраз глупости, па чак и мржње европских "глото-експерата", за српску језичку науку је невиђена и тешко схватљива брука, јер је у српским главама и свести (подсвести), распрострта сурбеловска умна жица, све од искона до данашњих дана.

На енглеском "убити" се каже kill, што се, уистину, тешко може објаснити уз помоћ српског језика, али, судећи по томе да су се одређене српске речи толико промениле (сетимо се енг. eagle), да их је готово немогуће препознати, могло би бити да је "кил" измењен српски глагол "гинути" (гинули, кинли, кил), али ту је и глагол "клати" (око, около, околити, одакле и лат. collum, colli, односно, врат), поготово ако се енглеско "убити" узме у прошлом времену (killed), јер је то гласовно сасвим близу српског "клат" (колит, заклат). У Шведском је то avratta, као што видимо, асоцира на српски "врат", али, вероватно подсећа и на обичај крвне освете, да крв мора да се "врати". Ту је још један шведски глагол са истим значењем, drapa, које нас враћа ка српском глаголу "дрпати" и "дрпити", али који изворно потиче од именице "роб" и из тога формираног глагола "од-робити". Он ће њега да "одроб-ија" (одрапи). Чини се, да није потребно да се објашњава да је роб одрпан и да је спреман да "дрпа" (дрпи). Свакако, не смемо заборавити ни глагол "дробити", који, можда, наизглед, није у блиској вези са претходним речима. Али, дробљење је у српски речник дошло од лупања камена, који се, симболички наравно, ослобађа "ропства" (одробљава) и пада на тле. Отуда и енг. drop са истим значењем (пад). Опет, "према свецу и тропар", познато у нашем колоквијалном саобраћању, у себи има тај исти "троп", "дроб" (τρόπος), који на грчком има значење "обрт", добијено од обртања оног истог одломљеног (одробљеног) српског камена, чије се "обртање" запазило од стране Грка, као и његов "пад", који је импресионирао Енглезе. Још да кажемо и оно, кад Србин пропадне, онда констатује да је "тропа". Да би овде били до краја јасни, кад Србин, гледајући "обурвавање" камена, повиче: "ал' дроби!", Грк то види и "разуме" као обртање, а будући Енглез као пад. На крају, ето, испада да су, неким чудом, сви у праву. Да бисмо схватили сву дубину и доследну повезаност српске речи са одређеном радњом, стањем или збивањем, навешћемо и глагол "одрубити", који нам јасно указује на чињеницу, да након "одробљавања" камена, у громади од које је отпао, остају видљиви обриси (рубови), као сведочанство његове раније "заробљености". Видимо да у другим језицима именица руб ни у ком случају не одговара поменутим речима у њиховим језицима, који су чврсто повезани са обрадом камена. Јасно је да је језик настајао у давном добу, још када је камен био кључни материјал за прављење оруђа и оружја, па се при горе наведеним извођењима, свакако, то мора узети у обзир. Зато би било логично да се у грчком и латинском језику и другим, данас живим језицима, нађу





речи за "руб", које би биле у складу са речима које смо горе навели.

РУБИКОН ЛАБРУМА

На грчком језику "руб" се каже χείλος , од измењене српске именице "коло", подразумевајући руб, углавном, у округлој форми, што нам показује да је та реч настала у време када су постојали прилично добро обрађене посуде за јело. Ту је и друга грчка реч, κοίλος (шупаљ) или κοίλον (удубљење), што потврђује горњу тврдњу, да је "хеилос", у ствари, "коло". Енглези су волели да посуђују грчке речи, па је тако њихово coil (калем), настало од поменутог "хеил". Уосталом, видимо да је и српски "калем", дошао у наш језик од глагола "колити" (колим). С друге стране, енглески "руб" (brim) је у директној вези са српским "рубити" (рубим), где је дошло до класичне метатезе (рубим = бурим, брим). Наравно, енглези имају, по обичају, пуно синонима са значењем "руб", "граница", "ивица". Поменућемо још brink, који није ништа друго него изобртани српски "рубник" (бурник, бринк). Латинско labrum, labri, такође је метатезирани српски руб (из облика "рубили" или "рабили" (рабил-и = лабри), све везано за посао око рубљења или дробљења камена), док је "лимит" (limes, limitis), у њиховом језику био прилагођени глагол "ломити", јер тамо где је руб или граница, тамо се увек нешто ломи (прелама, "ту је граница-ту се ломи", "ломити се").

Saume је немачки "руб", а највероватније је дошао од српског глагола "узети", али из једне форме која је била донедавно присутна у нашем језику, то је "сујмити" (сујми), коју су шваље користиле, у смислу "заузми ивицу тканине"(узимам, ујмим, ујам). Одатле и српска именица "ујам" (узми, ујми). У императиву, галагол säumen (рубити) гласи säume, готово идентично српском "сујми", што никако не може бити случајност (зојме = сујми!, зајми). Поменути пример је један од важних доказа да је немачки језик настао врло касно, дакле у времену када се ушло у доба у коме су многи алати за рад били добро развијени. Занимљиво је и шаренило значења једне те исте речи у германским језицима, попут шведског strand, које значи "руб", "ивица". У енглеском и немачком то је део обале али видимо из енглеског stranded (залутао, без новаца и превоза), да је ту реч о српској именици "страна", откуда и глаголи "странити", "застранити" (странити=страндид). Још је необичније немачко Kante, које је идентично српској именици "канта" (од "канути", капнути, капљати, окупљати – кап), које би могло уистину имати своје порекло од "канте", јер се канта углавном оставља крај извора или на ивици бунара.

Цезар је 49. године пре Христа прешао границу између Рима и Галије, чувени Рубикон (Rubicon), чиме више није било “повратка”, а рат са Галима био је неизбежан. Од тог доба Рубикон представља линију, која, уколико се пређе, не дозвољава човеку





повратак у пређашње стање. Рубикон, у ствари, није ништа друго већ српска именица “руб” (рубник), јер је и сам руб “ивица” или поменута “линија”, која јасно ограничава одређен простор.

ТУМБАЊЕ ДУБРАВЕ

Сaда би се можда могли позабавити српским речима “дубина” и “дуб” (дрво, храст), које су непосредно везане за поменутог “роба”, “одробљивање”, дробљење”, “руб” и слично. Када се онај наш камен из претходне “приче” одроби, на месту где је он раније стајао остаје “одробљење” или наше данас уобичајено “удубљење”. Због тога се и каже да када неко нешто копа и тамо оставља шупљину, да он “дуби” (например дуб), то јесте, залази у “дубину” предмета обраде. Што се више “дуби” то се више “продубљује дупља”, која тако постаје све “дубља”. Као што смо већ видели у српском језику нема никаквих одступања у грађењу речника и он је до краја “страноправ” или “транспаре/нтан”. Видећемо да се дубина слично каже и на герм. језицима: енг. deep, нем. Tief, дан. dyb, хол.diep, швед. djup (од срп. дуб), док се та иста реч у романским говорима базира на лат. profundus (profunda, profundum). Латинско “дубоко” потиче од српске именице “под”, односно од глагола “пропаднути” (пропаднуо, про /под/нио), које се временом изобличило у “пропадно” и на крају “профундо”. Да је то тако потврдиће нам и српска именица “патос”, заправо “под”, као и придев “подни” (по дну). Овде би требало нагласити да су именице “под” и “дно” екстраховане из оног, више пута помињаног “бел-дана” (белдан, под-дан, под, дан или дно). Наравно, није потребно објашњавати, да када човек пропадне, он одлази на дно, то јесте, у дубину. Необична “игра” Белдана се ту не завршава, јер запажамо да се српски “под” сели у грчки вокабулар, где постаје “нога” (πούς, πόδος), слично: лат. pes, pedis стопало, енг. foot, (нога, сада не од “пода” већ од срп. “пута” или “бута” без којих, како видимо, ничега не би могло да “буде”) и нем. Fuss, које би могло бити директно ослоњено на латинско “пес”. Сетимо ли се на овом месту и већ помињаног јеврејског “песеха” (пасхе) и нашег “песка” и “пешака”, видећемо да су горе помињане “ноге” у грчком, латинском и германском језику порођене “миксовањем” свих оних српских речи које су се односиле на кретање или ходање (гр. οδός пут). У српском језику јасно се види одакле поједина реч долази (беласак, песак, пешак; белдан, под-дан, под и дан или дно; белдан, будан, бити /постојати/, буде, бут и пут, “док имаш ноге дотле ће да те и буде”, праћено пљескањем по бутини), док се у поменутим страним језицима такав траг никако не може пратити. Но да се опет вратимо “дубини” и да покушамо још мало да се удубимо и пронађемо друге речи у страним језицима које неће бити “дубиозне” (лат. dubius /dubia,





dubium/, сумњиво, несигурно, опасно; од срп. глагола “удубити” /удубио се/, то јесте “замислити се”, јер када је нешто опасно, сумњиво или несигурно ми морамо да се дубоко замислимо) и које ће нам неизоставно потврдити да је реч рођена у сурбеловском уму и то баш на просторима Белкана на коме и данас живи један део тог огромног народа, још увек под слобанским (словенским) древним именом - Срби! Да су германска именовања “дубине” кренула од српске речи “дубина”, најбоље ће нам потврдити готско diups (дубоко) или, што је можда још занимљивије, daupjan (нем. taufen крстити). Наравно, ствар ће нам бити далеко јаснија, ако знамо да су се крштења првобитних хришћана обављала на обалама река, где се будући Христов следбеник, при таквом обреду, урањао у дубину воде (удубити, по/топити, по/тапати, топи/ти). Голуб је симбол мира и таква птица се пуштала на слободу током свечаног чина крштења, симболизујући нови, слободни и летом испуњени људски дух, па се он због тога на немачком зове Taube, а иста реч има и значење “глув човек”, опет у вези са водом од које се привремено оглуви ако уђе у уши. Срби имају обичај да кажу, “ушла вода у уши”, када неко упорно тера по своме као да је оглувео и на обраћа никакву пажњу на оне који га упозоравају да можда није у праву. Надаље, видимо да је српски “добош” (енг. drum > ударам), који се правио од издубљеног комада дрвета (дуб), преко кога се затезала кожа и који је служио као музички инструмент, добио своје име од поменутог глагола “дубити”, а да је “дубити” стигло преко глагола “добити” (одбијати, добијати, дубијати, дубити). Такође, врло је занимљиво да се укаже на назив још једног музичког инструмента у српском језику, а то је “тамбура”, заправо, на једну од ретких српских именица, која се, изгледа, врло тешко може објаснити. Да ли се ту ради исто о глаголу “дубити”, пошто се такав инструмент прави дубљењем дрвета, баш као и помињани “добош”, а где се при назалном изговору може понекад чути глас “м” (дуби, думби, тумби). Нешто слично имамо у глаголу “тумбати”, који се у почетку највероватније односио на превртање дрвених стабала (дубови, место у Словенији - Добова). Свему томе требало би додати и име града Дубровника (дубрава - шума, сачињена од “дубова” /храст/), као и име животиње “дабар”, која, како је познато, “дуби” дрво (дуб). Глас “р”, који се појављује у српским именицама на крају речи (дабар, чувар, кувар, столар, бравар, шумар, месар, пекар и слично), означава процес рада и скраћени су облик глагола (стола-рити, шума-рити, брава-рити, стража-рити, писка-рати > писар, писац). Највећи број српских глагола састоји се од имена објекта радње, којем се додаје наставак -рати или -рети, добијен од српског најстаријег глагола обртати (србити, са-брати, брат, обратити, об-ртати), од које су доцније настале именице “рад” и “рат”. Видимо да чак и код глагола “умрети” имамо тај неизбежни “обрт” (об-рада), то јесте, “ум-ради”. Слично је и у германским језицима када је реч о именицама које се односе на занимање човека (енг. keeper, carpenter, forester, butcher, baker, writer, нем. Wärter, Tischler, Fleischer, Bäcker, Schreiber), јер и ту, најчешће, имамо глас “р” на крају речи. Међутим, код германских глагола из којих су такве именице изашле, углавном немамо глас “р”, што нам директно доказује да су ти језици настали вештачким путем, јер је природно да именице за људска занимања настану из глагола, а никако обрнуто. Но, да се ми вратимо нашем





“дубу”, “дабру” и “дубрави”, па да још једном покушамо да видимо да ли горе поменута “тамбура” има уистину некакву додирну тачку са “дубљењем” дрвета. Једно од честих географских имена у српском језику јесте “дубица”, која се не баш тако ретко изговара и “дубница” или пак “думница”. На основу поменуте “дубнице” долазимо до закључка да је ту глагол “гнати” придодат именици “дуб” и да је на такав начин формирано ново име, које је веома блиско помињаној “дубрави”, те има исто значење као и она, то јесте, “дубова шума” или шума из које се извлаче (гоне) дубови или, можда, где се дуб “рови” (обрађује), јер је Дубровник сигурно био град у коме су се правили бродови, свакако од дрвета. Ако узмемо у обзир чињеницу да су глаголи старији од именица, тада је глагол “дубгнати” , у складу са наставком “г/нити”, морао гласити, дуб/нити. Коначно, из такве сложене форме ишло се у логично поједностављивање, па смо из “дуб/нити” добили још два глагола: један је “дубити” (стајати на глави у вертикалном положају, попут стабла /дуба/), а други је “дуб/г/нати” (обарати дубове или их котрљати низа страну). Овај други глагол (дубнати), временом је, у складу са “економичношћу” говора, прешао у “думбати”, да би се коначно усталило у данас познатој форми “тумбати” (фр. tombé пало, енг. tumble котрљати, које, коначно, поређењем “тумбања” дебла и спуштања покојника у раку, постаје “гроб” - tomb/e). Претходна анализа је била неопходна, да бисмо дошли до нашег музичког инструмента (тамбура), добијеног од “тумбања” и “ду/м/бровљења”, свакако, коришћеног у ретким часовима одмора од напорног “дубања”. Да је поменута “тамбура” у веома блиској вези са послом при обради дрвета, и да је тада највише употребљавана, потврђује нам и енг. timber (дрвена грађа), као и timbre (изг. тамбр; карактеристични квалитет звука произведен од одређеног гласа или инструмента). Како је дошло до тога да именице timber пређе у немачки језик увелико измењена (Zimmer соба, Zimmerman дрводеља, тесар), заиста је врло тешко, ако не и немогуће објаснити. Поменимо још, да је српско “дебло” (дубило), у ствари, основа од које су настала нова реч у српском језику - придев “дебео” (дебел), где се дебео човек упоређује са огромном масом дебла, док је именица “дупља” остала као “производ” дубљења (дубити, добити, одбити > гл. прид. прошли: дубило, добило, одбило;одбијати, одвајати). Када смо већ на почетку поменули дрво, чији је дуб (дебљина) свакако највећи на нашим просторима, то јесте, “храст”, можда бисмо могли да видимо одакле је он добио то име. У српском језику и данас имамо придев “хераст” (нахерен), који нас упућује да је неко налик Херу (Херак) или господару, а храст је сигурно “господар” међу биљним светом. Паљење бадњака (храст) по православном обичају је традиција далеко дужа од самог хришћанства, и враћа нас у давна времена богова Хорса и Озириса, да би њихову улогу пре два миленијума преузео Христ.

ТАНАТОСКО ДАХТАЊЕ





Друга германска реч за “убијање”, murder, сама је по себи јасна, као и шпанско matar, murieron, јер је ту реч о српском "умирању", "умору", "умрети" (умирити), "мори" и "морини". Аssassinat и asesino су у француски и шпански стигли захваљујући арапском племену "асасина" (Хасасини, Хашашини или Хашашани), од чега и дрога хашиш, од које се по-шашави, а шашав је онај коме се десило да "сишавши" с ума, више нема способност оријентације ни у времену ни у простору. Немачко toten упућује нас на српску реч "отето", ("отети из живота"), потеклу од глагола "отимати", а само "отимати", видимо, супротно је од имати (од-имати=отимати). Од "отето", у српској форми добијамо именицу "тат" (лопов), а "ко краде тај и убија". Латинско caedo (caedere, caecidi) асоцира на српски глагол "цедити" (оцедила се снага, оцедио, чему је близак глагол "седети" (оседети), што такође указује на губљење (цеђење, отицање) животне енергије. Код Грка, "убити" је απόκτεινέιν (апоктинен), што нагиње ка српском глаголу "гинути" (погинути). Да би нам то било јасније, морамо се вратити већ помињаном Сар-гону и глаголу "гонити", одакле је настала друга реч, "гинути", "погинути". Упоредимо ли грчко "апоктенин", са српским "погинути", можда ћемо доћи до закључка одакле тај грчки глагол потиче. Уз све ово, пажљивом анализом именице којом су Хелени означавали смрт (θάνατος), запазићемо да се у целости слаже са српским глаголом "данути", то јесте, "из-данути" (издахнути). Данути или дахнути, порођено је, као што видимо, из већ помињаног префикса "да" или "до", који претходи горе поменутом глаголу гонити, у овом случају – "гнати"(гнути, кнути, хнути). Ту је свеједно да ли ћемо за смрт, употребити глагол "издахнути" или "данути", када је најчешћа констатација након нечије смрти, обично: "дануо је душом". Дакле, изда/хнути душу на овом свету је исто што и ту исту душу "дах/нути" на оном другом (небеском). У оба случаја, у питању је овоземаљска смрт. У светлу таквих размишљања треба посматрати и назив за земљу у грчком језику – χθον (хтон), јер је она само једна од варијанти српског "да-гонити" (гнат, гнути, хнути, хтон). У наведеном случају, опет је у питању смрт, јер се ради о "угоњењу" у њену утробу. Отуда, највероватније, и јелински бог подземља, Хад, у ствари Јад, одакле и германско Год или Гот, а сасвим у складу са српском годином и "годом", а све опет везано за слог "го" у глаголу "гонити", који означава кретање (ход). За разлику од "хтона", Срби су тло (земљу) посматрали као дар, пошто је тло (тле) "дело" Сурбелово (оно што се "дало"). Погледаћемо и εξαναλασκειν (егзаналискин) , такође, "убити", где се јасно оцртава један од српских глагола, да ли "изгањати" или "изагнати", јер је грчко "егз" исто што и српско "изг" (из/г/нати, из/г/инути). Остаје засад неодговорено питање, зашто су антички Грци додавали наставак "кин" или "кеин", на чисту српску основу. Као логично намеће нам се да је у претходном примеру употребљен измењен српски глагол "изгинути" (изгинули су = егзаналис), а у таквом случају, поменуто "кеин" би могао бити српски везник "као" или "кано"(коно).





КРОЋЕЊЕ ПОКРЕТА

Видимо да је и српски глагол "заробити" изникао из Зоре Беле (Сурбела), заправо, из српског имена (зору бити). Погледајмо сада грчке глаголе, који се своде на значење "бити" (тући). Ту је најпре κρουέιν (κρουνός, олујна киша) које је у грчки дошло преко српског глагола "крвити", док је српска "крв" изведена из имена српског божанства Хор(с) у коме је "хор" преокренуто у "хре", као ознаку кретње, која се сваког дана запажа на небу. Српски "покрет" је настао из божанске комбинације "Бел Хор" (Бел Гор, Бел Хре, Бел Кре, покре(т). Видимо да је у претходном примеру основа "покре" мењана сходно ономе што се том речју жели изразити (покрет, покре-нути, али и покри-ти, у коме се покрет "крије", "скрива" "покрива"). На основу свега, крв је "животна течност", која се креће (кре), али није видљива људском оку (скривена је, покривена, Хор-Бел, кр-било, крвило, кривало, крв, крив, кров=гроб), све до оног часа, када се човек "окрвави" (открвави, открије крв), а то се најчешће дешавало када се "крви" (закрви). Затим, τύπτέιν, које је у складу са српским глаголом "табати", насталом из "добити" (добијати), а у датом случуја од негације поменутог глагола (одбијати). Сада видимо зашто су глаголи "бити" (постојати) и "бити" (тући, ударати) идентични у гласовном смислу. О предлогу "до" већ смо говорили, а "добијати", значи стајати уз биће (откуд и футур "биће", "десиће се"), до бића (Бела, белића), који нас једини може даровати или нешто нам "дати". Сетимо се поменутог "одробити" и приметићемо да одатле долази "одбити", "одвалити" (одбалити), али и "одвити" (одбијати, одвијати). Српско "одбити бубреге", јесте исто што и тући, бити или млатити. Сада нам је јасно откуд нам глагол "табати", је је он исто што и "одбити" (добити). На сличан начин настали су и многи други глаголи, од већ поменутог "пити", преко "отпити" (топити), па све до "патити" и "платити". Након оваквог прецизног увида у српску етимологоју речи "бити", схватамо да је грчко "таптеин" исто што и српско "табати". Српска коб и несрећа је у томе што никада нисмо ни покушали да се озбиљније позабавимо језиком којим свакодневно испољавамо своје мисли и осећања. Да је тако било, вероватно је да наша судбина данас не би била толико кобна и неизвесна. Свет би морао, барем мало, да респектује народ који још увек говори језиком, на чијој основи је читава бела раса (РАС) проговорила, неки пре а неки касније. Јасно је да српска именица "коб" има свој извор у глаголу "сукобити". Вратимо се Саргону, жару и глаголу го (гонити), па ћемо опазити да је "сукобити (се)" порођено из придева "жарко" (сур-ко, сар-го) и глагола "бити" (жар-ко-бити = сур-коб = сукоб-ити). Уосталом, може ли се сукоб замислити без жара? Такође, српски глагол "копати" настао је про оног времена када су се почеле обрађивати њиве, тако да је могао само да се односи на "укоп" (коб), сахрану и несрећу. Отуда и грчко κόπτειν (коптеин), које не значи ништа друго већ то, поменуто, "укопати". У грчком имамо и συγκόπτειν (сукптеин), са истим значењем (бити) који нас директно упућује на, већ помињани, сукоб. Анализирајмо надаље речи у грчком језику, које се односе на





поменуто бити, ударати или тући. Узмимо πατάσσειν (патасин или патасеин) у коме одмах препознајемо српско "патосирати". Знамо да је патос исто што и под, с тим што је "под" реч далеко старија од "новокомпонованог" патоса. У српски језик "под" је ушао преко бога Бела или Бел Дана. Дан је "дат" или оно што бог "да". Белдано постаје "подно" (белдно, видно) само када се Бел појави на небу. Отуда се касније рађају две именице за оно што Бел осветљава, то јесте, земаљску површину, која се у старим временима посматрала као дно света, а то су "под" и "дно". Поменути "патос" изникао је из тог истог "пода", али од глагола "падати" или ставити нешто "подасе" (испод себе, патос). А бити на "патосу" јесте "патња", "болест" или грчки πάτος . Да би се спречила нека кретња, она се мора човеку (или животињи) "ускратити" или "кратити", одакле имамо данашњи српски придев "кратак". То је наравно и глагол "кротити", у коме је вокал "а" замењен са "о", да би се направила разлика између простог ускраћивања "кретње" и осмишљеног "кроћења" (дресуре). Грчко κράτος (јачина, снага, моћ, власт) није ништа друго до српско "ускратити" (ускраћивање, скрати), јер се моћ не може показати другачије сем ускраћивањем нечије кретње (кретања). Отуда и глагол κροτείν, којим се "кроте" непослушне масе (крда) и контролише њихова активност. Ударати штапом или бичем (бичевати), на грчком се каже μαστίγουν, што је српско "мазнути" (мазнути га, у смислу ударати). Наравно, када се слична тврдња изрекне, сигурно је да би деловала неозбиљно, ако се не би могла до краја, прецизно доказати. Српско "мазнути" има свој корен у већ помињаном светом звуку – ум. Од ума настају готово све речи у српском у којима се као иницијал у речи налази глас "м". Од ума, најпре добијамо глагол "умети", који је до краја јасан, јер онај ко нема ума или га нема у довољној мери, углавном је "неумешан" (неумесан, неуместан, неумештан, неумаштан). Да би се то што се "уме" урадило, потребно је да се физичка или мисаона "материја" умести, премести, намести, намашта, све док се од "маште" не стигне до намештаја, а од "маштарије" (лат. mysteria, тајна) и мајсторије, до мистрије и мајстора (умстјера, маестро, магистер). Мађију нам "ум даје", "мадаје", док "умети" (знати како) "умеће" "међу" између нас и света који нас окружује. Поменуто "мазнути", које осим ударити има и многе друге конотације у српском језику, порођено је из глагола "мазати", а у директној је вези са "умети", "умесити" и "уметношћу", то јесте, сликањем или бојењем. Видимо да су ту и глаголи "метнути", "мерити", именица "метар" и "мера", “мотрити” (ум-терати) а "умешност" (умесност) исто је што и "уметност", где су спојени глаголи "умети", "метнути" и “стати” (ум-мет-стан). Свакако, кад се слика, тада се и "маже". Исто тако, када се после туче задобију бројне "мас(т)нице", оне се мажу разним "мастима" (помадама, мелемима). Коначно, након оваквог увида у српски речник, постаје јасно да се у такву етимологију потпуно уклапа и грчки "мастигон". Све то потврђују и грчке речи μαστίχα (смола мастиковог дрвета од које се праве масти и балзами) и μαστος (дојка, сиса), име настало од српског глагола "мазити", који је, као што видимо, у директној вези са "мазати", али и српским глаголом "мусти" (мужа, музе) насталом од истих, горе поменутих, глагола. Мишљење (мисао, мисли) је "слика ума" (умслика), а основна "слика" (праслика) настала је уз помоћ звука (музике) од чега су бриљантни грчки





философи, који су били свесни да је звук породио васељену (свет), исковали нову реч, μουσική. Видимо да су српске речи, слика, слик, звук, крик, клик(тај) и слух, произведене преметањем гласова из једне од исконских речи, у горњем тексту већ помињане – сурлик. Далеко је компликованији начин настанка грчке речи πλήσσειν (плесин, плесеин), као и πληγήναι (прошло време, бити тучен, πληγώνω повредити). Ипак, ако узмемо у обзир српски глагол "обилазити" и "плести" (оплести, оплео га), можда би се могла наћи узрочно последична веза у настанку тих грчких речи. Српско "обилазити" има своје "родитеље" у речима "обло" и "облизати" (оплисати), а све од праречи Бел. Плетење и јесте радња, где се нешто обилази или облизује (додирује). Никако не може бити случајност да се "плести" на грчком каже готово истоветно као и у српском, πλεκτειν (πλεκτός, плетен, сукан), одакле и лат. plexus (сплет живаца или крвних судова) и perplexus (збуњен, упетљан, сметен, од српског "преплитати се", преплиће се). С друге стране, грчка "плазма" (πλάσμα, творевина, стварање, рађање) настала је од српског "облога" (обложити, облози, облозима, облагати), а да је то сигурно тако, потврдиће нам грчка "епиплазма", која именује баш тај поменути српски "облог". Сам предметак επι- има значење на, над, по, сасвим у складу са сличним српским префиксом у сложеницама. Тако је могуће да је поменуто "плегни" (бити тучен), дошло баш из именице "облог"(плег), јер су након такве "активности" облози неминовни. Наравно, не смемо заборавити ни српски глагол "лећи" (полегни), који је гласовно готово исти као и грчко "плегни". Опет, и у првом и у другом случају, враћамо се на бога Бела, што потврђује основану "сумњу" да је грчки речник српског порекла. Када се ради о другом (или, пре би се рекло, првом) значењу глагола "бити" (постојати), знамо да се "биће" на грчком каже, једноставно, όν (ген.οντός), што је у складу са српском заменицом "он", а биће је увек он, оно или она, сем у случају када се ради о властитом бићу (ја). Али и "ја" постаје "он" када се гледа од стране неког другог умног субјекта. Глагол είναι (бити, постојати) у потпуности се слаже са српским "оно је" (оно јесте, једно је), а знамо да је биће оно што јесте, а небиће (ништавило), опет "оно", али што није. На овом месту обратићемо пажњу на име Исуса Христа, које би се на српски могло превести као Крст Истине или Истина Крста. Што се самог Христа (Крста) тиче, јасно је да је то име у складу са српским божанством Хорсом и о томе ће бити више говора у наредним разматрањима оних речи које су проистекле из тог корена. Српска "истина" је исто што и "јестина", односно, оно "што јесте". Чини се да би овде требало до краја објаснити оне речи у српском језику које почињу слоговима "је-" (ја-, ју-), "го-" (гу-, ге-, га-) или "за-" (зу-, зе-, зо-, зи-), јер се чини да се ту крије једна велика тајна језичког развоја. Узмимо пример праречи "зора" (Сур), од које, као што видимо, добијамо глаголе који се односе на ватру или плам, како новог дана тако и оног пламена који је изазван људском активношћу. За то имамо глаголе "зарити" (жарити), "јарити" (разјарити, подјарити) и "горети" (разгарати). Јасно је да се ту иницијални спирант "з" замењује палаталом "ј" или веларом "г". Такође, знамо да су гласови "к,г,х" често замењивали један другог у бројним речима, да би се добило другачије значење (горети, карати, харати). Прелазак велара у палатал "ј" у српском језику није непознато, али ни толико често да би се из тога могло





извући једно убедљиво правило. Такав пример имамо у глаголу "гурати" (гурај) и узвику "х-ура!" (енг. hurrey = гурај; hurry = гари, нагари, јури, јуриш). У именици "жестина" наслућујемо сличност са срп. јестина, односно, истина. Ипак, када "жестину" упоредимо са "густином" (од глагола "газити" или "гузати", одакле и именица "гузица"), која је у првобитном значењу одражавало психолошко стање угрожености (загустити), када се морало газити (најчешће бежати), тешко да се може повући некаква паралела са именицом "истина". Жестина је "жар-стање" у коме човек силно млатара рукама и гестикулише (енг. gesture, џесче или џешче = жешће), наравно, у покушају да докаже истину коју му неко унапред оспорава. Ту би се већ могло назрети решење за "истину", али ни оно нам не делује потпуно уверљиво, поготово када се у обзир узме "јасноћа" (разјаснити, разјестинити), пошто је "јасно" исто што и оно "што јесте" (јестно). Судећи да је у српском језику исказ "ја сам" исто што и "јесам", а глагол "стојати" или "постојати", са становишта умног субјекта није ништа друго до то поменуто "јесам" (ја сам) и да "јесен" указује на досегнуту "ј-есенцију" бића, тада нам постаје очигледно да се у "истини" (јестини) крије глагол "стати" (постојати). Стога нам остаје да решимо први слог "је", односно "ја", које је временом прешло у вокал "и". Пошто је "ја" смештено у "јави" (објави, појави), а глагол "јавити" исто је што и "ја бити", могло би се са великом вероватноћом рећи да нам је "истина" до краја разоткрила своје "тајанствено" порекло. Из српског речника видимо да је једино могуће скраћено име за истину – иса, одакле и имена Исаија (истина је), грчко име Спаситеља – 'Ιησους (Исус, Јесус). Дакле не може никако бити случајно да Срби поштују Бога Јединога (Один) или бога Истинога (Исуса). Колико се стара српска митологија прожима са хришћанском догмом, показује нам и бог Озирис, који је, како видимо, јасно повезан и са српском Зором и старим богом Хорсом, Хрсом, Христом, Крстом и крстом као симболом мучеништва. Таква метатеза ишла је отприлике следећим током: зора, озр, орс, хорс, хрс, крст.

ВРБОВ ВЕРБАЛИЗАМ

У енглеском језику глагол "бити" (beat) је идентичан српском, док је то у немачком врло тешко утврдити, сем ако њихово "шлаг" не упоредимо са са уобичајеном српском "упитно-афирмативном", кратком реченицом: “удараш ли га (удара-ш-л-га)?” Одмах уочавамо, да се при таквом "питању", у српском језику наглашава оно "шлга", смештено на самом крају таквог исказа. Пошто спирант "ш", очигледно, сече сваку реченицу, када је у питању слушалац који не разуме српски, тада је сасвим природно да је наш "немац", из такве "приче" схватио да је реч о ударању, да би из свега извукао поменуто "шлга" (Schlag) и уградио га у свој речник у стварању. Ипак, није искључено да се ту ради и о српском глаголу "сложити" (слагати), јер и данас Србин тврди како је у





некаквој тучи "наслагао" (слаг'o, шлаген, ich schlage)" своје противнике (слагао их). Немачко Sein (биће или sein бити) ставља нас, уистину, на велике муке. Поготово, када знамо да се и присвојна заменица "његов", изговара и пише на исти начин. Примећујемо да се ту догодило нешто слично као у грчком језику, али сада није реч о заменици "он", већ о оној заменици која показује припадност неком субјекту. Може бити да је истина, да је у неком смислу, поготово философском, немачки језик "наследник" грчког, баш онако како је, али из других разлога, некада тврдио Хајдегер. Та тајанствена веза огледа се у посебном приступу бићу, које је, као што смо видели, код Грка "он", а код Немаца "његов" (зајн). Ако Србин каже: "то је за њега" или у скраћеној форми "зањ'..", подразумева се да тај одређени предмет (субјект, биће), али и мисао (опет биће), није наш, већ "његов". Француско battre abattre, уклапа се у српски глагол "оборити" и "потрти", "патара" (патарица, патер, потера), док шпанско golpear, долази од српског глагола "лупати" (лупити, заправо к-лупити, клупа, глуп), о коме ће доцније бити више говора. Латинско verbera (verber, verberis), са значењем, "ударати", "шибати", још један је доказ о томе да је verbum (реч) настало од српског "врбовати" и "врбовог штапа", којим су се непослушници "убеђивали" (врбовали). Тамо где ошине "врба" тамо и "сврби", тако да су некаква поређења (присутна код наше разбраће) имена Срба и поменутог глагола, у ствари, њихов "сврбеж", због сопственог "србежа" (бежања од српског бића), који, хтели не хтели, осећају у својим изневереним архесрпским венама.

Да сад погледамо, како то "зора бела" (Сурбел) "заробљава" на другим језицима. У овом случају, кренућемо од добро познате латинске речи, occupo, occupare, која има више значења, међу којим су: отети, узети (законски), заузети, преузети, напасти. У питању је јасан српски глагол "окупити", који се може применити на готово сва поменута значења. Наравно, ако се томе дода и други наш глагол, "покупити", налазимо објашњена и за она значења која нам са претходним глаголом нису била баш убедљива. Сама "окупација", представља уотребу силе, да би се нешто покупило и дошло до материјалних богатстава, наравно, тако, да се блага отимају, узимају, преузимају. Да би се то извело, неопходно је да се "окупи" сила (војска) и да се нападну они код којих се налазе извесне вредности, које бисмо желели да присвојимо. Ту је и именица captus (затвореник, заробљеник), који се слично каже у романским, али и у неким германским језицима, а све од поменутог српског глагола (п-окупити). Немци, на пример, у случају заробљавања брода, користе глагол kapern. Како се ствари замућују у области језика можемо видети на примеру латинског глагола escapare, где чак и неки енглески лингвисти протурају причу о некаквој речи са две основе (esca, храна, месо, посуђе и par, pario, pareo, у првом случају "једнак", у другом "породити се", а у трећем "послушан", "покоран"), а да им никако не пада на памет да се сете свог глагола "escape", из кога се јасно види да је ту у питању српски глагол "искупити (се)" и на тај начин избећи невољу (окупацију). Уместо претходног, нуде нам се и други глаголи, попут fugio или pretereo. Прво, "фугио", има значење "побећи", "избећи" или, онако како ми Срби и данас кажемо, "ухватити бугију". Бугија нам је у блиском сродству са "буком" (бог Бак), те поменуто "бугијати" заправо је дизање буке (понекад се то код нас везује и за прашину, што је





симболички исто), да би се сопствене грешке или обавезе избегле (бугија=фугиа). Други глагол није ни потребно објашњавати, јер значи "не доћи негде на време" или избећи неку другу обавезу. А познато је да за такво неодговорно понашање Србин каже: е брате, баш си "претерао"! Ропство на грчком гласи δουλεία, а то звучи приближно српском глаголу "долијати" (долијао), бити коначно ухваћен (заробљен). Ту је и глагол "давити", као и надимак Давле, Давлија, некада приписиван богу Сербону (Хераку, Ери, Хераклу), као и, очигледно, српска а не турска "авлија", затворско двориште у коме се дави и гуши слобода. Видимо да је и "лија" (лисица) добила то име по томе што је и она "дав-лија", која хвата и дави живину по "авлији". Такође, чини се да је и име "лисица" прилично јасно, ако знамо да је "улизица" неко ко се умиљава и лукавством жели да дође до неког свог скривеног циља. Да је "лисица" баш та "улизица" (улази крадомице, неприметно у авлију), доказују нам басне, у којима се тој животињи приписују особине лукавости. А бити "лукав" (белка, белука, белега, полуга, плуг, полагати, облагати, лагати) значи знати донети корисну "од-луку". Изгледа да је на помолу решење једне велике загонетке, како у српском тако и у грчком језику. Но, да би се тај проблем до краја решио, неопходно је дознамо одакле је у наш језик дошао глагол "давити". На први поглед то делује доста тешко. Ипак, да пробамо. За почетак, узећемо српски глагол "показати", који је, као што видимо, у српски речник стигао преко бога Бела, од "белказати", који је у наближој вези са "бележити (Бел, белак, белег, бележити, белкаст), а оно што се бележи, свакако треба "показати", јер би у супротном таква радња била бесмислена. Да би се нешто забележило, неопходно је да се "похватају" одређене чињенице, које су учесници некакве кретње (радње, стања или збивања). Треба нагласити да је поменуто стање такође кретња, али у "залеђеној" форми. Глагол "хватати" дошао је у српски језик преко "бити", то јесте, "вити" (вијати), али ту је у почетку убачен вокал "а" да би се направила разлика између "вити" (глагола који може да представља радњу у презенту и футуру) и "ватати", које у себи садржи кретњу "ка" (к) нечему, одакле данас и имамо глас "х" (хватати) на почетку те речи. Заправо “хватати” нам у српски језик стиже од праслога “хорс” (Хор-Бел, грбити, крвити, Хрват, х-р-вта, хвата, хватати) Поменуто "показати", слично именици "реч", чији однос са "ријеком" је непобитан, такође је у "течном стању", преко глагола "поквасити". То је и доказ да су Срби имали писменост још у врло давним временима, која се могу мерити миленијумима, јер се нешто може забележити "квашењем" само ако се користи некакав вид прибора за писање, односно боје која је у течном стању. Ипак, да се вратимо глаголу "давити", за којег је очигледно да је у најближем сродству са горе објашњаваним "доватити", јер је немогуће нешто давити а да се претходно то не "до(х)вати", на овај или онај начин. Коначно, сада нам је јасно да је "давлија" (а тиме и "авлија", па и "лија" која нам крадомице "улази" у двориште и "дави" пилиће), неоспорно српског порекла. Стога, грчко "дулиа" или "доилеиа", не може бити ништа друго сем српско "долијати" (долијао), које је сасвим у складу са поменутом робијом или затвором, који следи свакоме ко "долија". Поменућемо још једну именицу за затвореништво, која је постојала у старом грчком језику, а то је δεσμοί или δεσμά, настало од δεσμός (конопац).





Сигурно примећујемо да нам то "десмои" помало нагиње ка српском глаголу држати (држимо и'...). Наравно, Грци никако нису могли да изговоре сличну комбинацију сугласника (држ), па је природно да су их подешавали свом изговору. Српски глагол "држати", долази од именице "друг", а ова, опет, због онога који је до наше руке (до руке, друг). Сама рука је у вези са речи (рекб, рика, рог), јер човек покретима руку ту реч непрестано прати. Отуда видимо и глагол "ругати", пошто се рукама показује да са неким нешто није у реду. С обзиром да у таквим речима, где фрикатив иде одмах након "р", глас "р" добија боју вокала, а пошто Грци нису могли ни "ж" да изусте, њихово "десмои" је она најближа варијација, баш онаква какву би направили и данашњи Грци када би морали то исто да кажу. Сасвим је у складу с тим и назив за конопац, којим су се некада затвори ограђивали, а којим се, иначе, затвореници вежу. Други назив за конопац (πείσμα), код Грка иде у истом смеру, јер указује на српски гагол "повезати", (повежимо, повесма = пеисма).

(БЕС)КОНАЧНО ПОЉЕ КОНЦА

У нашим речницима страних речи и израза, налазимо и именицу "канабис" (гр. κάνναβις), то јесте, српску "конопљу". Именица "конопља" је у српском речнику до краја јасна. Настала је од именица "конац" и "поље"(биље), што чини "конопљу", која расте у пољу и од које се даљом прерадом добија конац. Да би се ствар до краја извела, потребно је да се крене од српског "ока", заправо од Сура и из њега произашлог придева "шир-око"(Сур-око) или ширине коју око може да захвати једним погледом. Наравно, све што око посматра, некада се сматрало оним што се у око "улива" (улити, линути), па се такав видик назвао "око-лином". Оно што је "околно", углавном је кружног облика, па отуда и именица "коло" и глагол "колити" (околити). Када се шије одећа, за то је био потребан конац, наравно, добијен од конопље. Сигурно је да се тај конац није много употребљавао, већ се користио само за спајање делова или рубова одевних предмета, онако овлаш и "околно"(около). Као што је ударена дрвена ограда, која и не мора бити кружног облика, добила име "околац", а потом је и дрвени стуб постао "колац", тако је и нит конопље која је ишла "околно", добила име "ко(л)нац", односно, конац. Рекли смо већ да је тај конац добијан од "биља" у "пољу", па се тако исковала нова именица – конобиље, конопоље или конопља. Видећемо да се конац на грчком зове κλωστήρ, што је само у некој мери у складу са концем (околнац), јер је "клостер", заправо, од српског "около се тера", а конац се заиста "около тера" при шивењу одевних предмета. Да је то баш тако, потврдиће нам и латинско colus, coli (предење, "конац судбине", преслица), које јасно указује на српски придев "около" и именицу "коло". Друго име за конац у





грчком језику је μίτος , где је највероватније дошло до замене иницијалног гласа, па се од српске "нити", дошло до "мити" (митос). Ту нам опет помаже латинско netus, у ствари, "нит". Да би се објаснило порекло именице нит, мора се кренути од "го-нити", која се сасвим логично обртала у српском језику, од нагона, преко ноге, глагола "носити" (од "нозити"), до "поноса" и именице "нос". Првобитно значење нити у српском језику, а које је и данас далеко важније од конца, било је баш то "гонити" или "пратити" развој или след догађаја, те зато сви глаголи који су задужени за мењање одређених процеса (унети, понети, занети, однети, банути, снити, снети, сунути и слично) у себи садрже ту судбоносну, исконску "нит". Наравно, српски глагол "колити", присутан је у највећем броју европских речи, које у себи садрже слог "кол", па нема никакве потребе да их сада набрајамо. Поменућемо само латинско claudo, claudere, clauso, clausis (затворити, али и закључати), које нам додатно објашњава грчки "клостер", јер се ту види на који се начин све користио српски глагол "колити" и "околити". Српски "кључ" долази од глагола "колити", односно "колчити" (од именице "колац"), а када човека закључају у њему мора да "кључа" (бес наравно). Ово напомињемо само зато да би се видело колико је српски речник јасан и крајње доследан, те да таква прецизност (одређеност) не постоји ни у једном другом европском језику. Ипак, да се вратимо конопљи. Српски "конопац" има своје име које је, очигледно, у сродности и са концем и са коноп-љом. У грчком језику, као што смо видели, конопац и конац немају никакве везе са биљком од које су се правиле, са "канабисом". Грци имају реч κώνωψ (конопс), која је врло близу српског конопца, али она има значење "комарац", добијено преко "конопејона" (κωνωπείον), заштитне мреже против мушица и комараца, која се вероватно правила од конопље или канабиса. Из свега наведеног сасвим је јасно да конопља никако није могла доћи из грчког "канабиса", како наша наука и данас слепо тврди, већ се десило обрнуто, као и са свим осталим речима за које данас држимо да су страног порекла. Заправо, Срби уопште не могу имати страну реч у свом речнику, већ само своју, рођену, која је давно отишла код туђина, а потом нам се вратила у измењеном облику. Да бисмо то илустровали, погледаћемо какве везе има српски "комарац" са "страним" речима, "comora" и "camera". Запажамо да је комарац, у ствари, једна "камара" (гомила) инсеката, којих, у многим деловима света има у огромном броју. Ипак, реч камара изворно је настала од камена, а камен од "ока" (окомити се, јер ништа се тако брзо и снажно не може на некога окомити као око). Камен се "коми" (дроби) и пада. Али, када се камен мери слаже се на гомилу (гомила=окомила) или камару, да би се од њега направило станиште, соба или "камера". Глас "р" на крају именице "мер-а", јасно нам указује да је мерење "умни рад", одакле и први слог "ме" (ум). Рад се у прошлости, сасвим логично, није делио на умни и физички, пошто је јасно да сваки посао мора бити праћен одређеним замислима (размишљањима). Рад и рат су у суштини исто, мада се у другом случају далеко више страда (не само гони, него и гине). Отуда и слични глаголи у српском језику: мерити, мирити, морити, умерити, умирити, умирати. Лат. cancellaria, cancelli (првобитно, просторија или соба која је решеткама одвојена, затвор) добила је своје име по српском “кончалу” (лат. cancelli решетка, ограда, а cancer решеткаста животиња, “кончар”, срп. презиме





Кончар). Наравно, да би све то било до краја јасно, потребно је знати да су се прве решетке (у време док се још није знало за метал) правиле од конопаца, израђиваних од горе поменутог конобиља или конопље, док је рак Латине подсећао на сличну решетку од конопаца (конаца).

УКОНАЧЕНА МУДРОСТ

Но да се, ипак, за часак вратимо појмовима Кона и Бескона (произашлим из српског "конца") на чијим се магловитим, малтене, непостојећим границама налази Искон. (Касније ћемо наставити горе започету причу, која ће ускоро, надам се, догурати до свог Кона, то јесте, уконачити се у Кону или у Ништавилу). Коначност је, видимо, конац који има свој крај или крај коме претходи краћи или дужи конац, условљен категоријама простора, времена и поништавајуће силе у чијој невидљивој утроби почива. Бескон је нешто што је без конца и ту нам српски језик јасно говори да бесконачно, немајући ничег материјализованог у себи (пошто у овом случају конац симболизује опипљиво ткиво у времену и простору), јесте празнина која је ослобођена чак и себе саме. Заправо та празнина је слична ништавилу, али, ипак, није ништавило, јер ништавило може да стоји само наспрам "реалног", коначног света. Бескон јесте ништа, али онакво ништа које ништа не ништи и које у себи садржи све, дакле и ништавило и коначни свет, а чије је биће непостојеће. Дакле, Бескон је Непостојање са заметком будућег Постојања, које ће се породити цепањем Непостојећег Бескона на Бескон и Кон, то јесте, на ништавило и биће. Она тачка у којој долази до цепања (и која има само варљиву временску димензију) Бескона, назива се Искон или Из-Конца, што нас одмах наводи на један закључак који је сасвим несагласан са оним што је речено у претходној расправи о Кону и Бескону, јер испада да је Кон, у ствари, настао из самог себе. Позваћемо зато у помоћ српски глагол искати (тражити, молити, одакле и енг. ask), који нас одмах упућује на то, да је неко, ипак, морао затражити да до поменутог "цепања" дође. Наравно, након овога, постаје јасно, да је Кон тај који тражи да се раздвоји од Бескона, а када до тог раздвајања дође, тај исти Бескон, који је тај чин допустио, трансформише се у Ништавило. Најтеже питање у свему јесте, зашто Бескон, пустивши Кон из свог наручја и преобративши се у Ништавило, у истом трену постаје смртни непријатељ Кону?

САБОР ИЛИ СКУПШТИНА





Видели смо до сада велики број речи које су оригинално потекле од Сура (Зоре, Сурбела, Срба или Зоре Беле, Саргона), којим хоћемо да докажемо хипотезу да су све речи, не само у српском, већ и у осталим језицима Европског континента, настале из тог истог пракорена, који се налази о првој основи именице Србин. Пошто видимо да нам више него добро иде, наставићемо истим путем. У већ помињаном глаголу "сурбелити" (сурбати, сурвати), налази се тајна настанка многих српских речи, попут "сабор" (збор), "борба" (борити), "спор"(у смислу несугласности или лаганог кретања), "брат", "број" и слично. Кренућемо са именицом "сабор", у којој се налази исконска људска тежња за "ограниченим" сабирањем, а која је и данас један од основних постулата, на коме се заснива идеја православног хришћанства. Да мало одемо са теме, па да се подсетимо, да данас, зачудо, Хрвати имају свој Сабор, док Срби то зову, не знамо из којих разлога, Скупштина. Наравно, језички је то јасно, јер је реч о глаголу "сакупити", али помислимо само како би нам се та српска институција звала, да је дошла од глагола сличног или истог значења – окупити? Можда "Окупатина", са подсећањем на, свим народима мрску, "окупацију"? Поред тога "скуп" је врло сличан "сукобу" (жарко бити), јер је из истог корена, па је јасно да се из таквог скупа (окупа) било шта добро може породити. Гледајући порекло речи "сабор", у хрватском парламенту су "окупљени" браћа Срби, а у српском, да зло не чује, "окупатори". Ова мала игра речима показује нам колико су давно записане поруке најстаријег европског језика – српског, и данас у њему присутне, ништа мање од онога колико су се налазиле у добу свог озбиљног формирања. С друге стране, види се и то, колико ми не разумемо те поруке, које су нам стигле из "прве руке", од самог свемогућег Бога или универзалног ума. Видимо да је "сабирати", у ствари, дошло од "србити" , које је некада значило "братимити (се)", "орођивати", што се донедавно могло видети из руског, пољског и других словенских (српских) народа. Стога, "сабирати" није ништа друго већ "сабратити се", односно, окупити се (не окупирати), око заједничке (колетивне) "братске мисли". Иманица "брат" је од Срба презета у већини европских језика, сем грчког. Латинско frater, fratris, је очигледно измењена именица "брат". Пошто је у таквом случају, српски "брат" очигледна и логична основа, на коју се доцније калеме наставци –ар или –ер, присутни чак и у санскриту, само да би деловало импресивније (нека врста аугментатива) и да би се брату, на такав начин, још више дало на значају, јасно је да ниједан од језика којима смо се до сада бавили, није настао на природан начин. Штавише, узимајући такве примере у обзир, долазимо до сасвим извесног закључка да санскрит није никакав "прајезик", већ је то једна форма исквареног српског, која се ипак није удаљила толико од свог извора, колико грчки, романски, а поготово германски језици. Срби су пре, отприлике, четири миленијума, били на просторима источно од Персије и тамо оставили огромно културно благо, данас познато под именом "Веде"(Вид, Виђење). Као што знамо, Патађнали и Панини су тај језик извукли на светло дана тек у другој половини првог миленијума п.н.е. Питање је колико су њихове интервенције допринеле да се тај језик данас разликује од свог српског изворишта, које се налазило на Балкану (Белкану). У сваком случају, европска наука је у праву када тврди да тај језик није праиндоевропски. Није немогуће, мада се европска





лингвистика у томе дебело запетљава и батрга, да је неким европским стручњацима на Западу јасно да ПИЕ није мртав и да се њиме и данас говори на просторима Белкановог полуострва.

ДЕЛИВОЈЕ

На грчком, "брат" се каже αδελφός (аделфос) и, као што видимо, није ни у каквој директној вези са "српским" братом. Ипак, када добро прчешљамо српски речник, видећемо да је и та реч у грчком језику изникла из српског говора. Ради се у именици "делија" (данас, момчина). Сетимо се Дели Радивоја, Дели Јована, али и Дели Мустафе (због кога се код нас често верује да је "делија" реч турског порекла). Наравно, "делија" је српски, а да је то тако, увидећемо оног часа када схватимо да је делија, скраћени облик "деливоја" или "делибоја", то јесте, српског брата, који са осталим српским делијама "дели војну" или "дели бој". Грци су, по свом обичају, на почетак те именице ставили своје алфа (и омега), покушавајући да тако сакрију право извориште, сада већ, њиховог најрођенијег "брата". Рећи ћемо још, да не би било никакве забуне, одакле нам је стигао глагол "делити". Сетимо се онога што смо раније говорили о предлогу "од", као и глагола "вити" (вијати) или "бити" (одбијати), из којих, сасвим природно, следи и глагол "одвајати". Сада видимо одакле нам и број "два", јер увек када се "одбија" (одваја, одваљује), од једног добијамо двоје (два). На крају, од глагола "одвалити" (обалити), малом "рационализацијом" добијамо оно што нам је у наведеном случају потребно, а то је – делити и дели. Ту је и δελφύς (мед. материца), која, истина, "дели" нове животе, али пре ће бити да је то име добила о томе што доноси "делфе" (деливоје) на свет. Сaда знамо и откуда потиче назив места Делфи и тамошње пророчиште. Навешћемо још енг. и фр. cousin (рођак), које нам наликује српском "казнец" (око, указати, казна), доцније познатом као "кнез". Међутим, видимо да ту никакву логичну спону не можемо пронаћи. Наиме, тешко је било прихватити "кнеза" као "рођака", када се зна да је кнез онај који одржава ред и кажњава. О глаголу "каснити" већ је било говора, али још да кажемо да је, као што и сами запажамо, од таквог глагола настало "кажњавање" (казнити, ко касни мора да се казни). Уколико је енглески "казн" првобитно представљао братовљева сина, дакле, "малог" рођака, онда би природно било да се каже, "он ми је ко син". Наравно, то је претпоставка, доста логична, али у овом часу непоткована неопходним доказима. Властити род, али и род читаве планете (gens una sumus), грчки γένος, можда је до сада и најинтересантнија реч на коју смо наишли, јер је у сасвим јасном односу са српском именицом "жена". У српском језику жена је мајка, матица, без које род никако не може постојати. Она, када се боље упутимо у српски вокабулар, служи за умножавање ума, оног "светог, божанског звука", о коме смо већ помало и говорили, а без кога, исто као и





без "жене", ничега на овом свету не би било, па чак ни самога Бога великога. Ради се о придеву "много" (чега неме без умнога, јер без ума све је ништавило, па чак и ако га има), односно, од глагола "множити" (мно-гити, мно-гивати), одакле нам стиже и сам "живот" (мно-жити, жити, житије, живот). Стога, субјект кроз који нешто бива умно-жено, јесте, и једино може бити – жена. Ипак, жена није та именица из које се породио грчки и латински "ген" (gens, генос), француски "жен-ијe" (genie) или енглески "џин"(gene, genius). Српски језик је толико дубок и смислен (генијална божја творевина), да се морамо, кроз природно саздани лавиринт гласова и речи, вратити већ помињаном Саргону (Жарко) и из њега произашлом глаголу "гонити". А зашто баш ту? Оигледно је да су земаљске законитости тако устројене, да свако живо биће на њој, које је мушког рода, мора да "гони" женку, да би је оплодило и тиме умно-жило житије, то јесте, планети продужило живот. Није случајно да Србин све потребе, без којих нема живота (а жена је ту на првом месту), ставља под један именитељ – нагон. Успут, примећујемо и "ногу" у "нагону", то јесте, удове, без којих се ништа (без ногу) не може "гонити", поготово не "жена". Коначно, српско "гони", потпуно разјашњава грчки "генос" (гони се). Стављајући савршени српски речник, каквог на свету више сигурно нема, у односе данашњег света, где "жена" покушава да "гони", видимо да је то "лепшем полу" немогуће, јер њима остаје само да "траже". Сурбелане, Боже, какву си нам дивну музику од речи подарио! А посебно мушком роду!

ПАРЛАМЕНТАРНО СПОРЕЊЕ

Раније поменута српска "скупштина", нажалост још несабрана, јесте на многим другим европским језицима "парламент", који се у последње време одомаћио и код нас, међу Србима, уместо светог и божје-људског "сабора". Погледајмо грчку "еклезију" ('Εκκλεσία), најпре народну скупштину, а доцније, црквени сабор. Који је разлог да скупштина уопште заседа? Наравно, вероватно ћемо се у томе сви сложити, да би донела одређене норме, законе, правила. А како их може донети? Па, наравно, рећи ћемо разложно, гласањем. Дакле, скупштина заседа да би нешто изгласала. Након гласања, изгласавања, остаје још један корак да сабор заврши свој рад. Који је то? Тада није било медија, преко којих би скупштина саопштила своје одлуке, већ је морала да се "огласи" народу, који напољу нестрпљиво чека реч скупштине (сабора). Исто, тако, сабор (скупштина) мора да "прогласи" и почетак и крај свог рада (прогласи, огласи, окласи, еклеси). Уосталом, од српског "гласа" (то јасно видимо у грчком речнику) настао је "јелински" језик или "глоса"(γλώσσα). Коначно, оно што се про-гласи изузетно вредним, постаје “класа” , или “првокласно” (прво-гласно).

Очигледно да су стари Грци, као неиндоевропски народ, били принуђени да





граде свој језик од српског, иако су га тешко (или готово никако) разумевали. Уосталом, у то давно време, нико сем Срба, није имао развијену моћ говора, па, према томе, и нису имали много избора. Њихови говорни органи су слабо развијени а антроплошке предиспозиције у сфери говора су такве, да нису у стању да усвоје у целини врло развијену скалу српских гласова. Често су погрешно разумевали права значења српских речи, а палатале и спиранте замењивали су оним гласовима које су поседовали у свом оскудном језичком "арсеналу". То је и главни разлог, због којег ми данас тешко запажамо да су Грци свој језик у целости формирали из српског. Касније, када је Грчка постала значајан фактор, као глобална сила, неке њихове речи враћале су нам се као стране, а да ми нисмо могли да се сетимо да су некад биле наше, а сада су добро прерушене. Данас Срби једу "парадајз", дајући то име биљци, која као да је изашла из раја, по грчком παράδεισος (најпре, раскошна башта, врт, а најпосле, рај), уопште не поимајући да је тај "рај", у ствари, само један лепо уређени предео, "предио"(парадио), који јесте "предиван", али, ни у ком случају није рај. Посуђени "парадајз" је кључни доказ да су Срби, од некадашњих господара (Ера, Хера, Херака, Србана, Банова и Панова, Белки и Белака) прешли у табор најобичније "раје", рођене из "граје", која се лудом надом "греје", без Хера, Хора, Хорса или "свевишњег" Сура, Сурбела (Зора Бела).

Новолатински parlamentum, фр. parlement и енг. parliament, највећим делом објаснили смо у оном делу књиге, где смо говорили (зборили) о именици реч, исказаној на другим језицима (parole, parlare, palabra). Ипак. Мора се још додати, да се и у случају грчке "еклезије" и романског "парламента", на сличан начин дошло до "финалног производа". Наиме, види се да су у питању два српска појма, неодвојива од једне заједничке области – језика. У првом случају, видели смо, радило се о српском "гласу", а у другом о српском "говору" или "зборењу" (спорењу) у скупштини. У првом, скупштина мора да се огласи (еклеси), а у другом, толико су се спорили, да је све неподношљиво "парало" уши, да су уз помоћ најобичније "пароле" (речи) успели да направе "демократски" парламент. Видимо да српски глагол "парати" (уши) нема никакве везе са паром (сем када пара у бесу удари на чула слуха), већ се изнедрила из глагола "спорити", односно, "борити", што у наведеном случају и јесте исто, само на један другачији начин. Да мало погледамо и енглеску "асемблеју" (asambly), у којој се људи окупљају да би расправили нека врло важна питања. Наравно, кад су питања важна, тада то не може да буде доступно свима и мора да буде скривено од очију јавности. Коначно, да би се склонили од очију радозналаца, учесници на таквом скупу, морају да се "осаме". Само нам се намеће питање, на које у овом часу не можемо дати до краја прецизан одговор, нити донети један аподиктичан суд, у коме ћемо рећи да је "асембли" исто што и "осамили" или, можда, "сами били" (свакако, кад је одлука донесена). Али, сами видимо да је ту степен вероватноће сасвим близу нивоу од стотину процената. Одатле и фр. еnsemble (целина, заједница, склад, слога), са особинама које су немогуће у отвореном свету, већ само онда када се круг људи затвори (осами) и када се поставе чврсте границе наспрам окружења. То важи за сваки колектив, почев од породице и круга пријатеља, преко села и градова, па све до нивоа државне заједнице. Опет да бисмо решили тај





велики проблем, где нисмо потпуно сигурни да имамо решење, не би било згорег, да се позабавимо врло необичном заменицом и придевом "сам". Сада ћемо увидети да горња прича није отишла у (в)етар, јер је у српском језику већ резервисано место за прво лице једнине и множине, да би се и гласом обележила природна људска себичност. Основна поента свега је: бринимо о себи и о нама! Због тога се на крају сваког српског глагола у презенту првог лица једнине и множине, на крају налази онај чувени, више пута помињани, "свети звук"- глас "м"(радим, певам, зборим, радимо, певамо, зборимо). Ја знам да хоћу све за себе сама (сам). Ипак, то "сам" није у блиском друштву са "знам", јер је то више ствар "незнања" и "осаме".

ДЕСЕТ ПРСТИЈУ - ДОСТА!

На овом месту позабавимо се српским бројевима, да бисмо тим примером показали колико је српски говор природан, доследан и, самим тим, првонастали језик. Грчка именица αριθμός (број) долази из српског глагола "уредити" или "урадити" (уредимо, урадимо), који, опет, са своје стране стижу од Сурдара, удара, дара, свакако, природним преметањем гласова да би се добило друго значење. Латинска "нумера" је исто што и српска "намера" (намерити), у којој се, као што видимо, налази "мера" или глагол "мерити". Заправо, када се нешто "намерава" учинити, тада се рачуна (броји) шта треба урадити да би се таква намера остварила. Ту је и глагол "намирити", на пример, стоку или, пак, људе којима смо нешто дужни, а то свакако мора да иде одређеним "редом". Број "један", видимо, долази од прилога "заједно" или глагола "сјединити". Наравно, да бисмо разумели те две поменуте речи, морамо се вратити богу Суру или Зори, заправо, ономе о чему смо раније говорили, сурд, сред, средина, сердце, срце, срж и слично, одакле су, видимо, дерогирањем настале нове речи, "ред" и "един(а)", (један, једини, једнина, Один, вода, Водан, вођа, онај који води). А средиште (центар) јесте једно једино. Ту запажамо да је енг. centre (сентре), ко и лат. "center", производ преметања гласова у српској именици "средина" (сендрина, сендер, сентер и центер). Латинско unus (сам, један) полази и од српског "један" (еден, ен, одакле и узвик "ено!"), али је, такође скопчано и са глаголом "унети" (уједнити, ујединити, уједно, ујено), те отуда и њихов глагол unio, (unire, univi, unitus). Грчко μονας (један), уистину је тешко објаснити, сем ако се не ради о српском прилогу "сам" (само, самно, са-мотно-ст), који се преметнуо у "монас". Такође, није искључено да је "монас" везан за српску именицу "ум" (монах, μόνος, μοναχός сам, "који живи сам"), јер се ту ради о умној "самоћи" или некој врсти солипсистичке визије света "умнијех монаха". Ипак, пошто се око оба наведана примера "мота" самотност (усмљеност), тада је јасно да другачије не може бити сем да се та грчка реч породила из српског. Број два у себи садржи предлог "до" и





глагол "бити". Сетимо се већ обрађиваних глагола "добити" (одбити), "одбијати" и "одвајати, па неће бити никакве потребе да се даље мучимо са тим бројем. Следећи број (три) је мало компликованији, јер је везан за глагол "сатирати" (затирати) или "терати". У давним временима народ је теран, сатиран или је имао "стра" (страх) увек од оних које не познаје, то јесте, од неког "трећег" (три), који га је без милости "трао" (ударао). Наравно, све потиче од већ објашњаваног Сур-дар(а), чији "дар" може бити и срећа и несрећа. Уколико тај "трећи" не би био суров (агресиван), тада се "стројио" (градио) мир. Отуда и глагол "штројити", који значи "умирити" нагоне (углавном код животиње, а каткад и човека, јер је "штројење" познато и као казна за људе, који нису били у стању да контролишу своје сексуалне нагоне, евнух = ован, треба га уштројити к'о овна!). Да би се рзумеле именице "овца" и "ован", довољно је да се вратимо до "вуне" (влна, блна, белина, бело, Бел). Број четири има две основе, једно је помињано "го" (гонити) и из тога произашло "ко" (упитна заменица) и везник "као" (к'о), а друга је именица "двор". О двору смо већ говорили, а пошто је двор грађевина (за разлику од колибе, кола, која је округла) са четири стране постављене под правим углом, онда је јасно да је оно што је слично двору по облику "ко двор" (поређење), одакле се бројањем страна добија "чедвор" (четири). Прелазак гласа "к" у "ч", ту је присутан само због бољег појмовног одређивања. Видимо да је латинско quadro, у ствари, преметнуто "кодвор", као и романско cuatro. Енг. four је само скраћеница од срп. "чет-вор(о)". Грчко τέσσερα делује нам сасвим непрепознатљиво у односу на српско четири, али, зато нам њихов предметак у сложеницама, τέτρα, τέταρτος (четврти), јасно показује, да је то српско "четири", саобразно грчким гласовним предиспозицијама (четири = тетири= тетри). Да још додамо "чадор" (шатор), именицу за коју се још увек верује да је персијско-турског порекла, иако је, из свега горе реченог, сасвим јасно одакле она потиче. Када је број пет у питању, чини се да је он посве јасан. Реч је распињању, односно, глаголу "распети" (распињати). Наравно, ту се ради о "распетости" (раз-битости) умног бића (човека), на пет страна (четири уда и глава, који чине петокраку, одакле и тај општепознати симбол). Ипак, да бисмо све до краја протумачили и да не би било недоумица, морамо објаснити одакле у српском глагол "пети" (пењати). Решење се налази у богу Белу и глаголу "пунити" (полнити, плнити), свакако са опажањем да, уколико сипамо течност у посуду, њен ниво се повећава (пуни, пење, а, успут, течност и пени). Од памтивека главни симбол распињања био је крст, на ког човека "пењу", док је несрећнику свест збркана (запењена, а одатле и запањена). Скраћивањем глагола "пењати", добијамо "пети", као и меницу "пета", на коју се човек свакодневно "пење". Број шест је у складу са шестим даном у коме је Бог створио човека, коме он даје у аманет да контролише и влада на земљи целокупном живом и неживом природом. Наравно, да би то човек могао да учини, морао је бити обдарен једним делом божанског ума и свести, која из таквог "мисаног тока" произилази. Дакле, "свест", која се на планети појавњује у шестом дану, била је довољан разлог да се њоме именује редни број "шест". Да би се објаснило одакле именица "свест" у српском језику, морамо се вратити праречи "сур" (зора) и глаголу "тонути", порођеном из "сутона". Сетимо се помињаног "сурда", (средина, среда,





средити). Глагол "средити" може се употребити у многим ситуацијама, баш зато што нам Сур све "даје". Поред афирмативне партикуле "да", ту су глаголи "дати" "данути" (човек дане када му се нешто да или добије оно за чим жуди), али и именица "дан", јер је дан, заправо, највредније од свега што се може добити у животу, јер без дана ничега не би било. Именица "сутон" нам указује на "сређивање" Сунца и његов починак (Сур тоне), то јесте, чак је и Суру "дано" да само за "дана" својим свемоћним оком посматра и пази свет. У сутону све стане, док је човек временом постао свестан, да света не би било без његовог умног поимања, а тај свет, ето, “сав стане” у свесну зеницу људског бића. Глагол "стати", стога, долази од "су(р)тона" (и овде се глас "р" губи слично као код "слободе" или "слона"), да би се коначно изгубио и вокал "у", те остало "ст", "ста", "сто", "стати" (станути). Сад примећујемо, да, кад све(т) стане, човек постане "свестан". А свесно биће је само оно које може да потврди да нешто "јесте" или није (сви-јест, јесте). А да би свијесно било јасно у својој свијести и да би било оно што јесте оно мора јести (хранити се). Видимо да је и глагол "сврстати" (сур-стати) врло слично настао као и именица "сутон", с тим што је од ње далеко млађи, јер је већ садржи у другој основи (стати). Следећи број, седам, опет је везан за библијско предање, када Бог, звршивши посао око стварања света, више не ради, одмара се или седи. Јасно, када се ствар "среди" тада се "седи". А када човек седа, он себе смешта у "средину" некаквог "с(р)едала", које је баш за такву прилику "средио" (уредио). Да би се речи појмовно разликовале, и ту је избачен првобитно присутни глас "р" (сетимо се именице "суд" и "сурда" из које је директно произашла). Код првобитних хришћана број осам је био симбол ускрснућа (Христ осмог дана устаје из гроба), али исто тако и слика вечног живота. Пошто седам дана представљају овоземаљски свет, осми дан ту очигледно не припада. Заправо, осми дан је "осама" (усамљеност), то јесте, безвременост у коме се умно биће враћа свом Створитељу и утапа се у његову безграничну непокретност (самоћу). Осмо је само, као "осми (усамљени) путник" који не припада никоме и ничему, сем Богу од кога је некада био одвојен, а кога ни са чулима, а камоли без њих, никако не може "дохватити". Таква религијска слика света је у хришћанство дошла из много ранијих (млађих) догми и митова, који су се у древним временима могли срести од Балкана до Индије. Малочас поменути глагол "дохватити" решење је за следећи број – девет. Глагол хватати првобитно се односио на воду, јер у себи садржи гласовну групу "хва" (ква), о чему ће још бити говора. Број девет је тако именован у складу са свиралом и њеном "деветом" рупом, која се тешко и ретко "хвата" (дохвата, доватити, деветати). Исто тако, пре него што се неко из-девета (премлати), њега треба ухватити па потом "дохватити" (доватити, деветати). Ето, ту је и крај основних декадних јединица, па је и нашег објашњавања у том правцу било "доста". Зашто се баш десило (десити) да се стане код броја "десет", требало би да нам објасне стручњаци који се том проблематиком озбиљније баве, наравно, ако се "досете" зашто се основно набрајање баш ту завршило или морало "да стане".. Исти случај је и са бројем "сто", где се такође "стаје".





ОПНА НА ДУШИ

У осаму се ступа када човек сиђе "с ума", што не мора да има значење "полудети", већ пре повратак ништавилу. У философском смислу биће је само (усамљено) једино у случају, када не постоји ниједан други умни субјект, који би могао да потврди постојање тог истог бића. Отуда и придеви "самотан", "смотан", "сметен" и "суманут". Такође, поменуто "м" се налази и у имену, у песми, памети и другим називима који се односе на људско умно стваралаштво. Зачудо, тог истог гласа "м" нема тамо где би га највише могли очекивати, нема га у именици "душа". Да видимо откуд нам душа, наравно као појам означен речју? Да бисмо схватили како се гласом формирала реч "душа" морамо кренути од глагола "дигнути", који можемо рашчланити на префикс "ди" (који је исти као и "до", с тим што му је вокал измењен да би се добило другачије значење) и "гнути" (већ нам добро познато гонити). Наравно, ми данас тај глагол изговарамо у инфинитиву и као "дићи", оним скраћивањем , које смо и досад сретали, и довођењем језика у најекономичнију форму. Ако погледамо промене тог глагола у презенту, у свим лицима, видећемо да добијамо "дижем", "дижеш", "диже", које је гласовно малтене исто што и "дишем", "дишеш", "дише". А оно што дише, од памтивека се сматрало "душом", и човек кад умире, он "издише" или "испушта душу". Пошто "душа" одлази у небо, да би се њена вера у Свемогућег коначно проценила, она нема у себи глас "м", јер душа и није везана за ум већ за поменуту веру. У хришћанству је тако, а исто то, како примећујемо, може се наћи и у српском речнику, који је од тог истог Сведржитеља, некада давно, поверен човеку. Заправо, цео српски вокабулар одише хришћанском мишљу и врлином, само што је потребно да то, једном, добро сагледамо. На латинском језику душа се каже anima, а то је, како видимо, врло близу грчког θανατος , само што је ту испуштен почетни глас "д". Стога "анима" није ништа друго, већ српски глагол "данути", исказан у првом лицу множине (да "данемо" душом или само “д-анимо!”). Поред основног значења, "анима" се још може превести и као "дисање", "принцип живота", "поветарац", "дух", "ветар", "ваздух", а као глагол, "оживети" (донети живот), "освежити". Када упоредимо појам душе изражен гласом у српском и латинском језику, видећемо да је она у српском сасвим одређена и да се не може употребити ни у једном другом значењу. Слично је и са именицом дух, која, као што видимо, у српском није једнака души, јер је дух израз узајамног прожимања свеопштег "мириса" Божјег ума и сабраних појединачних (покретних) умних ентитета. Заправо, дух никада не може припадати појединцима, већ је то збир свих "умно-експресивних" карактеристика њихових предака. Такво доследно дефинисање духа (spiritus) и душе, у латинском, али и у многим другим језицима, не постоји. На пример, у грчком имамо именицу πνεύμα, где се појам духа везује за органе дисања (плућа). Вероватно да Србину, човеку коме је матерњи језик српски, није потребно много објашњавати откуда се то "пнеума" преметнуло. У питању је српска "опна", која се





"напиње"(на-пнемо). Опна је настала из глагола "пунити" (полнити, напунити, на-пнути), где је дошло до малих промена у вокалима, да би се добило друго, али сасвим сродно значење. Слично се десило и са грчким καρδιά, јер се ту помашало срце са душом, што, свакако има своју логику, али показује и језичко сиромаштво и недоследност гранања речи. Опет, јасно је да је "кардиа", именица из српског вокабулара, то јесте, "груди". Касније ћемо видети како је сскр. хрда, такође, исто што и груди, као и разлог због којег је та реч погрешно преведена као "срце". Чувена χάρισμα није ништа друго до "царисма" (царизам, царствоми, цар сам!), духовни дар који само цареви поседују, а за којим и данашње вође и војсковође толико жуде. Немачка именица Seele (душа) у јасној је вези са српским глаголом "селити", као и са увреженим схватањем да се након смрти човека његова душа "сели" на "онај свет". Старовисоконемачко "села" потврђује да је немачка "душа" повезана са српским глаголом "селити". Врло је занимљива друга реч којом Немци именују "дух", а то је Geist, што је старонемачко "гаст", баш онако како Немци данас изговарају реч којом означавају особу која им је дошла у кућу – гост. Таква подударност не може се објаснити другачије, сем некаквом окултном представом у којој се призивају духови, односно, позивају да дођу у "госте". Исто такво "гаст" на староенглеском значи "душа". У српском језику гост је именица са две основе. У првој је глагол "го" (гонити), а у другој глагол "стати", откуда нам и данашњи српски глаголи "гостити" и "остати". Поменуто "стати" у директној је вези са Суром (Сурд, серд, сред), то јесте, глаголом "сртати" (посртати, где је бог Бел стављен у почетак речи), јер је јасно да након постртања човек мора, кад тад, да "стане" (су-р-стане, сустати). У српском језику се такође види да је гост онај "ко остаје", што још једном потврђује порекло упитне заменице "ко", а сигурно је да домаћина такав гост мора да "кошта", те да након госта на тањиру остају "кости". Такође, ту су и глаголи "газити" и "гасити", у којима се "го" (кретња) спаја са именицом "суд" (сурд), па примећујемо да из тога свега настају нови глаголи "усути" и "сипати" (усипати). Када човек ногама гази (нога, ногом стати, нагазити) ватру, он покушава да је угаси, а у току такве радње појављује се дим или "гас". Човек гази воду (прелази је) тамо где је најплиће, заправо, на "газу". Људи су "сити" оног часа када унесу (успу, усути = сити) довољно хране у желудац. Ту су и глаголи "јазити" (зајазити) и "јашити" (али и "јасати", ходати без циља), где слог "го" (га) прелази у "ја", које постаје лична заменица првог лица једнине. Наравно, то исто "ја" долази из "по-јаве" и глагола "јавити(се)", док је сама појава метатеза Бела (бијел бити, бељавити, појавити, јави се – ја!). Отуда и "јестина" (истина, ја шта!), као и упитна заменица "шта". Удаљили смо се мало од основне теме, само да бисмо, већ по ко зна који пут показали како се у српском језику свака реч логично и природно надовезује на претходну и да ту никаква одступања нити нејасноће нису присутни. Глагол "знати", такође је настао од тог истог, пословичног или послу вичног "гонити". Већ смо нагласили да се речи морају гонити умом да би дошле до другог уха, које нам једино може потврдити постојање. Заправо, када спојимо "гонити" и "ум" (у раније наведено првом лицу), добијамо форму "гоним", која у још скраћенијем облику прелази у глагол "гнати" (гнам). Наравно, јасно је да то што "гања ум" (гна ум), не може бити ништа друго





већ "знање" (Сар гони, за-гнам, из-гнам, знам).

ДОКОНИ ДЕГЕН

Но, да сада погледамо како се "ум" каже на другим европским језицима. Engleski mind у очигледној је вези са српским "умом" (метатеза од умај, думај, думница, до ума, доумити, то јесте, умом докучити), али могуће је и "по-менути" (по-мињати), откуд и лат. mens, ment-is. Француско esprit је од латинског spiritus menti (душа ума), где је дошло до замене значења, док је сам "спирит" дошао од српског глагола "пратити" (и-спрат-ити душу на онај свет). Шпанско mente није потребно посебно објашњавати јер је дошло од латинског mens (умност, уман си). Ту су још и француско reason (разум), које би могло бити, упо-редивши то са шпанским razon, само измењени српски "разум".У случају латинског intellectum, видимо да наилазимо на приличан проблем да то повежемо са српским језиком, мада је јасно да су све латинске речи проистекле из српског. До тога долазимо зато што су се многе речи више пута гласовно мењале, тако да је понекад тешко пронаћи српски извор из кога су оригинално потекле. Но, ипак, да покушамо. Сетимо се српских глагола "одликовати" и "доликовати", који имају две основе, већ помињани предлог "до" или "од" и именицу "лик", насталу од "об-лик" (Бел, облити, обликовати). Стога, врло је "деликатно" питање шта некоме "доликује" или шта га "одликује". Свака коначна "одлука" (суд) је под извесним знаком питања. Стално преиспитивање (размишљање) присутно је чак и у техничким наукама, где су ствари егзактне и, чини се, непромењиве. Латинско delico, delicare, значи "објаснити" или "разјаснити", што је свакако у складу са доношењем "одлуке" и проналажењем чињеница којима се објект испитивања "одликује". Оно што је "одлично" и "долично" (енг. и нл. deliciosus) мора бити пријатно, мило, слатко или добро. Али, исто тако, "деликатно", у складу са поменутом "одлуком" може бити и толико лоше, па да се још назове и "деликтом" (delictus, преступ, злочин). Сама "одлука", као што видимо, ствар је ума или мишљења о некоме или нечему. Ето, на онову свега што је напред речено, долазимо и до "интелекта", који није ништа друго него српско "одлучивање" (одлука, одликовати), које се до свог коначног облика гласовно преметало у латинском, а потом и другим, данас живим европским језицима. У немачком језику, пак, за који смо већ рекли да је настајао релативно касно (од четвртог и петог века наше ере), ум се каже на више начина (Vernunft, Verstand, Sinn). Ма колико се трудили, изгледа да је немогуће да немачки "фернунфт" објаснимо уз помоћ српског речника, сем да у обзир узмемо српски придев "врнтав"(врнтавно), где се комбинују два глагола, "врнути" (обрнути,) и "давати" (врндати, врндавати, Врндавана у ведама, обрнуто давати, одакле и врдати), али такво извођење је на "стакленим ногама", а можда је у питању српско, "научи то поново,





поновно", то јесте, поновити, обновити, "поновнити", одакле се родило немачко "нунфт" (новнити), испред кога се додаје немачки предло "фер", за који је јасно да је измењено српско "пре-" или "про-". Друга реч је далеко јаснија, јер видимо да се састоји од именице Stand (стање, стајање) настале од српског "стати, станут-и" и поменутог предлога ver-, што би се могло превести назад у српски, као "пресатати" или "престанути". Када узмемо у обзир чињеницу, да Србин у ситуацијама када дође до решења извесног проблема, уместо Архимедовог "еурека!" (од српског "рекао"), каже просто – "знам...стани!" Наравно, то "стани" јесте производ процеса мишљења, те нема никакве дилеме зашто је то "немац" усвојио као "свој" ум. На сличан начин дошло се и до именице Sinn (ум, смисао), јер је она директно скопчана са глаголом "синути", заправо, када се одређена идеја појави ненадано у глави оног који је о нечему, раније, дуго мислио. Ту је свакако и глагол "зинути", јер човек у таквом часу уистину зине од чуда како се одређене ствари није могао раније сетити. То је и разлог због којег су "синути" и "зинути" гласовно готово идентични. Отуда Србин каже ономе, ко чека да нешто саопшти, оно једноставно и одобровољавајуће – зини! (реци шта мислиш). Да још додамо, да "синути" долази од глагола "сунути" (су-р-нути, сурвати, сурвано), односно, непосредно од Сунца (синућа, сванућа). Такође, можда би било занимљиво да погледамо зашто се на немачком језику каже denken (мислити, енг. think) и у каквој то може бити вези са српским. Прво лице једнине тог истог глагола гласи denke, што нас одмах упућује на српски придев "докон", који данас у српском језику има значење, "онај који ленствује" или "не ради ништа". У речи "докон", опет имамо предметак до- и већ незаобилазни и много пута помињани глагол "гон-ити", што значи да се ради о глаголу "догонити", односно "гонити до краја"(конца). Догнати до краја значи завршити известан посао, а кад се посао зврши, природно је да се човек одмори. То се свакако односи и на мисаону активност. Латинско degen, са значењем "готово" или "завршено" (потпуно), указује нам да је та реч сасвим у складу са српским "докон" (догна-ти). Но, постоји и друга конотација за доконост, јер је логично да само докон човек (који није оптерећен свакодневним пословима и обавезама) има времена за мисаону активност, а поготово је то било изражено у прошлости, када су се "умовањем" могли бавити само "докони" људи. Наш народ каже: "докон поп и јариће крсти", дакле, мора да нешто смишља да би испунио и осмислио своје слободно време. Сада нам је јасно зашто је "докон" толико близак глаголу "мислити" и зашто су га Немци преузели баш у том значењу (ја мислим=ich denke, докон, декн, денк). У сваком случају, видимо, да би нешто могло да се "догна" до краја, то исто, философски гледано, мора да се "такне" (дагне), свеједно да ли у физичком или мисаоном облику. Када човек жели да се захвали некоме ко му је помогао да неку ствар (ding, thing) "догна", он свакако мора да му дотакне (такне, danke, thank you) руку или да га "такне", потапше по рамену. У грчком језику имамо доста речи којима се именује ум или процес мишљења. Ту су Анаксагорин чувени νούς (нус), очигледно скраћена форма од νόησις (мишљење, свест), а ова, опет од νομίζω (мисао, мислити), заправо, у питању је српска "мисао" (намисао), баш као што је и νόημα (мисао) порођена од српске именице "ум" (наум). Грчко γνώμη је сасвим у складу са





глаголом "гонити" (гоним) и горњим објашњењем у вези глагола "знати", док је διανοία, διανοήματα већ до непрепознатљивости измењена дупла "ноема", дилема или "двомисао"(подељена мисао). Ту је φρέν (везано за душу али и мисао, отуда и φρένο укочити, зауставити кретање), које је скопчано са "враћањем душе" (врни душу). Човеку који уме да мисли (умноме, умнијем) није потребно објашњавати шта је μνήμη и μνεια. Да би се разумело грчко ψυχή (душа), морамо се вратити једној другој речи, а то је όψις (вид), из чега примећујемо да је грчко "опсис" врло блиско српској именици "опис". Да то није случајност, потврдиће нам још једна грчка именица (σύνοψις) , преглед, нацрт, скица, заправо, то је обичан српски "запис" или "са-опис". θυμός (θυμίζω подсетити) нас подсећа на српско "думање", а φρόνεμα, φρόνιμος може бити већ поменуто српско "врнути", али и глагол "пренути" (пренем), али јасно је да човек не може да се "врне", на пример из сна, док се не "прене", а у оба случаја, у српском језику, основа је глагол "обртати" (обрнути). Ту су и γηόμη (гонити, гнати, гна ме, γνώμη мишљење), αξίωμα (искам, искати), σωζειν (сузити, сажети), απομνημονεύω (помињање), νόησις , επιμελεσθαι (метатеза од "поми-слити"), τημελείν (темељити). Грчко δοκείν стиже из српског глагола "докучити" (до-око-чути), одакле и δοκιμάζο (испитујем, метатеза “докажимо”), у ствари, "доказујем", јер је око основно чуло којим се нешто доказује (до ока стати > доказати. То нам још говори, да српско "казати" потиче од "ока", као и глагол "окусити", те да та два глагола нису у директној вези са органима на која се односе (уста, јести, ујести). Глагол ποιμαινειν је потпуно јасан (поимање), као и νομενείν (наиме, наименовати, наименован) , док је επιστατείν и επιστόλη преметање српског глагола "послати" (пустити).

СИГУРНА СЕКИРА

Од имена Срба (Сурбела) настале су именице "брат", "рат", "рад", "род", као и глаголи који су са тим именицама директно везани. О "брату" је већ било речи, као и о глаголу "обратити". Ту је и "обртати", које се сходно уобичајеном правилу промене гласа "б" у "в", претвара у "вртети", одакле и именице "врт", "поврће", "вртача", "врат", "вратило", "вртешка" и слично. Од глагола "обрадити" (лат. abrado, abradere) добијеног незнатном изменом поменутог "обратити" (када се обрађује, предмет се обрће), искрсла је именица "рад", а из "обродити" – "род" (а и то је врста обртања у коме долази до умножавања народа). Све је то, опет, у складу са глаголом "сабрати" (сур-бити) и именицом "сабор" или "збор" на коме се браћа састају да би донели одлуке које су битне за њихов даљи живот, то јесте, "борбу" за боље сутра њихових потомака. Даље, када се нешто обрће, то се углавном "обара", а свакако, најатрактивније је обарање у блато (бара, брлог или парлог), док се, на пример, "обор" прави од "обореног" дрвета, да би се у њему чувала и хранила стока (живина), која се на крају "обара" у обору. Пре него што се





животиња "обори", иста се пажљиво "бира". Када се "обара" тада се и "бори", а ако је то борба на живот и смрт, последице морају бити "парање" и "порење" (прелазак "б" у "п"). "Парење" захтева двоје (пар), који се претходно "боре" за међусобну наклоност. У току борбе човек се "упари" (зној, пара), а своје оружје мора да стално усмерава ка непријатељу (у-перити). Борба је место где се човек бори у "бури", где све "пири", пламти и сева (пури). Да би се неко ваљано борио мора да буде окретан и вешт, то јесте, лаган као "перо". Брат се "прати", чак и тада када није реч о рођеном брату, већ о побратиму (побратити), а они који су се збратили (братили) постају "пријатељи". Чак је и прва "пратиља" брат оној коју прати, мада је ова лепша од ње саме (избор лепотице). Да би се направио "брод" дрво мора пажљиво да се "обради", да би се такве даске (бродице, енг. board) правилно сложиле и да не би приликом "прања" (пловљења брода, глагол "прати") вода продирала у унутрашњост таквог пловила. Коначно, "пара врти где бургија неће", јер "обара" с ногу и оне најчвршће, најчасније и најборбеније. О именици брат већ смо говорили, те знамо зашто је "деливој", у ствари, највећи наш брат у рату. На енглеском језику рат је war, што је донекле у складу са српским глаголом "борити" (бори), али и с именицом "из-вор" (вир, врети, изборити = изворити). Иако су енглези познати као добри ратници, код њих ипак глагол "пратити" није везан за именицу брат (brother), јер он гласи fallow, што је блиско српском глаголу "волети" (волео), али је ту тешко извући сигуран закључак, мада, они који се воле ти се и прате. Српско "волети" има свој корен у Белу (болети), пошто се не може волети без бола и то је једно од другог неодвојиво. Србин пита: "да ли би волео да идеш са мном?" Волео бих, наравно! На латинском "пратити" се каже sequor (sequi, secutus sum), где је очигледно да се ту ради о глаголу "сећи", због seco, secare (сећи) securis (секира) securus, secura, securum (сигуран, сигурна, сигурно). Да би се разумеле поменуте речи, тешко да можемо да употребимо иједан други језик сем српског, јер се у првој основи налази Сур а у другој именица коло (сар-колити, зарколити, заклати), а одатле и глагол сећи (секао, секел, секли, откуд и енг. sickle, нем. Sichel - срп). У случају "секире" и придева "сигуран", реч је опет о Суру и глаголу "гурати" (комбинациј Сур-Хорс), је је човек уистину у давна времена био сигуран ако је имао секиру у рукама, у рату за одбрану а у миру за обезбеђивање огрева за зиму и других домаћих послова, који се без секире не могу замислити (осигурати). Свакако да оно што Сур (сар, цар) гура, мора бити "сигурно". Ипак, у животу је врло мало онога што је сигурно, па човеку не остаје ништа друго сем да се сам гура (да "се гура") и "секира". Поменуто "се гура" могло би бити и лат. sequor, јер да би се било шта корисно урадило, морају се пратити одређени догађаји и у свему гурање је неизбежно. Уколико се на српском каже да је неко некоме "секао" пут (пресекао), тада се подразумева да га је морао пратити, односно, морао је знати где се његова "мета" налази. Грчко ακολουθέω је такође у вези са српским "колом" и глаголом "колити" (околити, ићи "около" с неким, то јесте, пратити).





ОВЦА КОЈА БРОДИ

Код Срба је познат глагол "полемати" (лемати, излемати), а има значење "тући се" (потући), а рат и јесте најтежи облик туче. Као што видимо "полемати" је врло блиско глаголу болети (боли ме), а у рату се увек налазило пуно рањеника који су те речи стално изговарали. Судећи по томе, грчко πόλεμος није потребно даље објашњавати. Да је ту у питању српски бог Бел, потврдиће нам и латинско придев bellicosus (ратнички расположен), који је у латински стигао преко народа Белки, заправо Срба који су се тако врло често називали, као и грчки βέλος (стрела, мач), оружје којим су се Срби од давнина врло вешто користили. Ту је и грчки "ратник" (στρατιώτης), свакако од српског глагола "страдати", а ратник јесте онај који је спреман на највећу жртву. На овом месту било би добро да нешто више кажемо о формирању грчког језика, који је основу за своје речи узимао из српског , а потом је тако вешто испреметао и камуфлирао, тако да се чак ни та почетна реч више није могла препознати у њеним другим граматичким облицима. Чини се да у Европи не постоји говор који је обликован без икаквог реда, слично грчком (изузев немачког, али у мањој мери). Узмимо, на пример, именицу "свиња", забележену код Грка на два начина, ύς и συς , што нас, уистину, тешко може асоцирати на животињу, коју Срби називају "свиња". Ту је и Есхилов χοίρος, из кога такође, ништа не можемо докучити о пореклу те именице. Као придев имамо υειος, које нас помало подсећа на српско "ујести" (или "јео си к'о свиња") и χοιρειος , реч из које се баш никаква паралела не може повући из српског језика. Ипак, када узмемо други придев, χοιροκτονον (свињска крв χοιροκτονον αιμα), примећујемо да се у њему крије српски глагол "гроктати". Када је у питању свињско понашање, тада Грци користе реч υηνος или именицу υηνια (свињарија), којој, како видимо, недостаје само иницијални глас "с", да би се гласовно сложила са српском именицом "свиња". Такав необичан начин грађења грчког речника и данас збуњује лингвисте и глотологе, јер им је тешко да тај језик класификују у групи индоевропских говора. Мада се то јавно не каже, слична ситуација је и са немачким и још неким германским језицима. То је и основни разлог због којег је немачки често поређен са грчким и сматрао се наследником тог језика. Порекло речи "свиња" је врло занимљиво, па ћемо се на њој још мало задржати, мада смо се већ прилично удаљили од наше основне теме. Свиња је "сурвина", одакле нам долази и придев "сув" (суво месо, сувина) , али, посредно, свиња је и "стрвина" (стрбина, истрбити), реч од које се доцније рађају многе друге, попут "трбух", "дроб", "трава", "отров". Питање је колико миленијума је свиња позната као домаћа животиња, али је јасно да се она гаји да би на крају била "сатрвена", "издробљена", "истрбљена" (одакле, видимо, и глагол требити, истребити), јер оног часа кад се трбух надме, животиња постаје "стрвина". Видимо, такође, да именица "дроб" нема никакве везе са српским глаголом "дробити" (о чему смо раније говорили), већ је настала од "стрбине" (тр-бух нем. Bauch, трба, дроб). Отуда и глагол "трпати", као и именица "торба". Да се вратимо





опет грчким речима које долазе из ратног "арсенала". Ратни поклич, крик, код Грка је био βοη, а то је уистину српски "бој" (у бој, у бој!), а подстаћи ратну грозницу επαλαλαζειν , што је сасвим у складу са српским глаголом "упалити" (упалили се). Грчка бојна лађа звала се ναυς μακρα или πλοιον μακρον. Друга реч "макрон"(прил. далеко), подсећа нас на српски узвик нестрпљења, "ма крени", али и на српски придев "мокар". И мада је јасно да је "мо-кар" сачињен од кључних слогова српског вокабулара (ум и хер, кар или сер), то је једна од оних ретких речи у српском језику, које није лако објаснити. Једино логично објашњење можда би се могло наћи у томе што се ум, као што смо раније видели, посматра као течност (течење, течно кретање), па би се тада глагол "мокрити" могао упоредити са синтагмом "ум от-крити". Рекли смо већ да је "кретање" (кре) потекло од бога Хор(с)а (Хера, Ере или Кара). Надаље, глагол "от-крити" састоји се из предлога од- и глагола "крити" (сакрити, сур-хор), које је, опет, са своје стране везано за "кору" (глагол "корити", стављати у корице). О самој "кори" касније ће бити више речи, али претходна анализа нам показује да се ум може и "крити" (ум-крити), свакако у неслућеним дубинама оковане воде (океана). Отуда се чини да поменуто "ма крени" и "мокрење" и нису толико различити појмови колико нам се чини на први поглед. Српски речник као да је до краја прецизно грађен на есенцијалним постулатима сврхе и смисла људског живота. Умна искра, која га је некада у искону људске свести покренула, потрудила се да га сатка од најтананијих философских нити, чијим пажљивим посматрањем је могуће "открити" сву вековну и мукотрпно сакупљану мудрост на многим странама света, а, вероватно, његовом детаљном анализом, могле би се пронаћи и многе друге истине, о којима данас и не сањамо. Нажалост, српска наука (и политика) тога уопште нису свесни, а да ли ће се једног дана "пробудити", данас је тешко предвидети. Грчко ναυς нам не даје никакву потврду да је изникло из српског језика (мада је сигурно да јесте), али, ако у обзир узмемо лат. nautilus, добијен од грчког ναυτιλος, или фр. nautile (појас за одржавање на води), схватићемо да је "наус" скраћени облик од "наутилос", заправо "лађе" која је "на води", која се "наводи" и која се одувек наводила. Српска "вода" је производ Бел-Дана, који је одговоран за сав прогрес људског ума. Белдан је и под и дан, који би били бе(л)дни да није ума који све оплемењује. Белдан је Водан или Велдан (Владан), који "влада" и, попут "воде", "води" покретни (течни, речни) ум ка његовом величанственом, а окованом средишту, у коме се општи смисао скрива у универзалном бесмислу. Други назив за лађу (брод) у грчком језику је πλοιον, у ствари, нама добро познато "пловило", од српског глагола "пловити" (плови). Енглески ship, нем. Schiff (лађа, брод), такође нас у први мах не упућују на српски језик, али, ако се сетимо "бродице" о којој је раније било говора (нем. Bord брод, енг. board даска), приметићемо да се нешто слично десило и са германском "лађом", за коју су поред дасака (даска је у срп. језику добила име од глагола “тесати”- откуд највероватније и нем. Tisch сто /теше/, мада је могуће да је у питању и српски узвик, “тише!, за столом нема приче” - а овај од “удесити”, а све складу са речи “доста”- да-стати - и бројем “десет”) потребни и дрвени "шипови" (шипка), да би се конструкција пловила учврстила. Да би се показало да је сам "шип" именица српског порекла, потребно је да кренемо од





Сар-Бела и глагола "забити", о коме смо раније говорили. Да би се некакав предмет негде забио потребно је да се њиме добро измахне, а то се најлакше чини "зибањем" (зибати, забити), то јесте, покретима у правцу напред-назад или горе-доле. Од "зибања", гласовном променом где спирант "ш" долази на почетак речи, добили смо глагол "шибати" (шибај), а, као што видимо, од шибања до "шипа" стиже се лако и брзо. Додајмо свему још и српска презимена Шипка и Шиповац (место Шипово), као још један доказ да су именице "шипка" и "шип" неоспорно српске речи. Ипак, тешко је утврдити да ли су енглеске овце (sheep) тако назване због бродова којим су превожене или због "шибе" коју оне безгласно подносе. У случају немачког глагола schieben, где се мање "шиба" а више "гура", ствар је до краја јасна, као и код придева schief (кос, крив, стрм), јер се на лађи шипови увек постављају под косим углом. Још нам остаје да се упитамо, креће ли се лађа француска или "навире" (navire)? Правопис француског језика је забележио све гласове који су се некада користили, а данас се не изговарају. Зашто је то тако, то треба питати оне који се баве ортографијом, али, јасно је да је француска "лађа" у блиској вези са српским "виром", односно, "навирањем", као и грчко-латински “наутилус” са “навођењем”. Таквом анализом долазимо и до објашњења енглеске речи envoy (поштоноша, дипломатски представник, изасланик), која је добијена преко француског envoyer (слати). Шпанци кажу enviar por barco, што значи да је нешто послато лађом. Примећујемо како се српски глагол "навирати", заменом значења, из француске "лађе" преобликовао у глагол "послати".

ГИМНАЗИЈСКО ГУМНО

Када се киша "обори" и када се њен пљусак оконча, на земљи остаје вода "оборена" или "бара". На основу тога јасно видимо да "барка" не може бити ни шпанског ни латинског порекла, пошто они немају бару по којој би "барка" пловила. Српска именица "рад" порођена је из "сурда" (среда, средина, средити) и у крајњој консеквенци исто је што и "ред", јер, као што видимо, без рада нема реда и обрнуто. Грчка именица εργον, као што видимо, у складу је са српским називом за коштане израштаје на глави, првенствено бика, али и других "рогатих" животиња. Такође, видимо да је "рог" у складу са глаголима "рикати", "рукати", па и "ригати". Код Срба је некада било познато божанство Роган (Сварог, Сурог), идентично са богом Баком (Белаком). Пошто су Срби народ који се од памтивека бавио земљорадњом, природно је да су за рад користили запрежне животиње, у првом реду поменутог бика. Кад Србин хвата бика за рогове, он се припрема за рад, односно, "упреже" ту домаћу животињу. Ми данас имамо придев "рогобатан", који је своју пежоративну конотацију добио оног часа када је човек





(Србин), сасвим неоправдано, почео да мање вреднује рад са биком, вероватно у оном часу када је бик замењен новом животињом – коњем. Хватати бика за рогове, у ствари је спремање за "а-рга-товање", тежак рад, где је сасвим могуће да је иницијал "а" (арг) у српски језик ушао под утицајем Грчког говора. Стога, грчки Аргон, предметак арх- и ергон нису ништа друго већ измењени српски "рог" (Роган). Ако пажљивије осмотримо глагол "упрезати" (упрегнути, прегнути, прегнуће), видећемо до краја јасно одакле нам је дошао глагол "гонити". Сетимо се Саргона (Сур Роган, Сварог), па ћемо видети да чак и глагол "зарзати" (рзати, ргати) долази у српски речник од рогова, мада се рзање углавном односи на коња, који нема такву необичну израслину на глави. Заправо, у глаголу "прегнути" (запрега) имамо комбинацију сва три српска бога, Сура, Бела и Рогана (Сур Бел Роган). Предлог пре- настао је од именице "брат" из тога произашлог узвика изненађења, одушевљења или негодовања – бре! Исти случај је и са предметцима пра-, при- , про-, наравно у складу са глаголима који су временом настајали из именице брат. У српском језику не постоји ниједна реч која није никла из Зоре Беле (Сербели, Сербли, Срби), укључујући ту и богове који су се касније појављивали у српској митологији. Од српског "презати" добило се латинско presso (pressare, pressavi, pressatus), а одатле и слични глаголи у романским и германским језицима. Српска именица "прса" (грудни кош), показује нам да се груди при напору видљиво напрежу (нем. Brust = срп. прсат). Исто важи и за српски "прст" и глагол "опростити", где човек више не прети прстом (простак) онима који му нису по вољи. Српски "притисак" је, опет дошао са друге стране, од "до-гнати" (догонити, дигнути, дизати), одакле и "тегнути" (дотегнути, дотеглити, потегнути, теглити, притеглити, притезати, притискати, тег, тежити, тесно и слично). Тамо где је притисак, ту је и "тесно" (лат. tensio), као што се од српског глагола "истезати" (натезати) даљом метатезом добија лат. tendo, tendere или енг. tent (шатор) у чијој основи је тај испреметани српски глагол (tenso, tensus). Нa француском "рад" (посао) се каже travail, а слично и на шпанском (trabajo). Наравно, то је у вези са српским глаголом "рабити" (одрабити, одрапити, работа, раб Божји), који је изворно добијен од именице "роб", пошто се некада ( често и данас) код Срба рад поредио са робијом. Видимо да се у такво гранање речи прецизно уклапа и немачко Arbeit, док је енглеска именица travel (путовање) очигледно замењено значење француског travail (рад), јер су Енглези, као морепловци, стављали знак једнакости између посла и путовања. На крају, сетимо се српског глагола "трпети" (трпех, трпјех, одрапих, одробијах), које је гласовно готово идентично шпанском "трабахо". Далеко је теже објаснити енглеску именицу и глагол work или немачко Werk, али, као што ћемо видети, не и немогуће. Да би докучили порекло тих речи, морамо се вратити српском глаголо "вршити" (завршити посао), односно, именици "врх (верх, обрех, брег), јер поменуто "вршити" потиче од глагола "вртети" (обртати, вртех, обрех се, врх, вр-г-нути). Да је то тако потврдиће нам старовисоконемачко werch (рад или врх). Кад Србин "врше" пшеницу, он упрегне коња и води га укруг по гумну (гувно), то јесте, обрће га (врти). Кад заврши посао (оврије) жито је "овршено". Само "гумно" је исто што и “комина” (комити, окомити), која нам долази од глагола којег смо обрађивали у делу књиге, где се говорило





о камену и камари. Када се жито уклони са "гумна", остаје нам лепо уређен простор, идеалан за упражњавање неких старих надметања (рвање, на пример) међу младићима који су у таквом послу (вршењу) учествовали. Отуда и грчки назив за вежбалиште – γυμνασιον. Наравно, будући да су се таква такмичења одржавала у доба када је спољашња температура врло висока, такмичари су морали бити голи – γυμνος.

ОДБРАНА ПОНОСА

Видимо и да су именице "врх" и "брег" истог корена у српском језику, јер кад се "врије" тада се и "брије", тако да је глагол "бријати" уско повезан са скидањем летине на пољу, баш као што је коса (влас и влат) сасвим у складу са глаголом "косити". Да би се размрсио глагол "косити" нужно је да се крене од именице "оса" (осовина), јер покошена трава пада укосо, то јесте, обрће се око осе. У датом случају оса се замишља и могла би бити негде у тежишту тела (травке). Поменуто "око осе" налазимо у нем. Achse, као и у енг.. axe, axis, axel. С друге стране, примећујемо да је облик сакупљног жита, као и садевене сламе, врло сличан облику брега. Друга грчка реч са значењем рад или посао, јесте πόνος, која је гласовно потпуно иста као и српски "понос", али вероватно није дошла из људског поноса за добро обављени посао, већ због чињенице да се при послу ноге морају доста користити, мора се много носити, преносити, приносити. Иако се при послу обично мора доста кретати, сама именица посао је везана за глагол "седети"(о чему је већ било речи), али посредно, преко глагола "поседовати" (поседати, посести, посели), одакле и именица "село" (посед). Опет, да би се нешто поседовало, све се то мора "средити", односно "посредовати", да ли преко људи или обрадом материјала, сасвим свеједно. Од именице "село" добијамо глагол "селити" (насељавати), а одатле и глагол "слати" (послати). Наравно, и Грк је мора бити "поносан" на свој "производ", баш као и ми сада, када видимо да он то никако не би могао да буде без нас и нашег српског језика. Истина, на грчком "понос" се каже φρονημα, али то је опет у складу са именицом "брат" и глаголом "обрнути" (врнути), јер је човеку често врло важно да врати или брани (врне, да врнемо, бранимо) свој понос и достојанство. Тамо где се у грчком налазе консонанти "фрн" увек је реч о српским глаголима "бранити", "обрнути" или "врнути". Латинско campus, campi представља поље или отворено место, свеједно да ли за игру или рат. Одатле у немачком језику добијамо именицу Kampf (борба), а у енглеском combat (битка, борба), а слично је и у шпанском и француском. У шаху је познат "гамбит" као начин отварања у тој игри. На први поглед рекло би се да те речи немају ништа заједничко са српским језиком. Ипак, када се сетимо нашег, у народу често присутног израза "гамбати" (гамбају се), видећемо да се тај глагол није никада користио као страна реч, већ да је део чистог српског вокабулара. У питању је спој два глагола,





раније често помињана, "гонити" и "бити", заправо, "гонбити" или "ганбити", где је дошло до промене сугласника "н" у "м" због једноставнијег или лакшег изговора сугласничке групе "нб" у тој речи. Немачки Krieg (рат) једнак је српској именици "крик" (Хри-гна, Хер или Кар-гони, Цар-гна, слично Сар-гна, Сар-гон), од "хрикнути" (крикнути), али и "кркнути" (ударити), "крцнути" одакле и енгл. crack. Свакако, као потврду да је такав начин објашњавања немачке именице “рат” исправан, поменућемо и грчко αλαλαγμός ратни крици (срп. галама, ал’галаме) и εγκλήματα πολέμου ратни злочини (посредно “галама”, заправо, “големо”, големи злочини (рат). Видимо да се ту уклапа и "крагна" (оковратник), али и именица "круг", порођена од придева "округло" (кри-коло, Хер-коло), одакле нам стиже и нем. Krugel (чаша). Ту су и српски глаголи "сркнути" (сркати) и "цркнути", различити по значењу, али настали од истог Сар или Цар-гнати, пошто у првом случају цар нам не да ни "сркнути" (тера нас), а у другом, уколико се тако настави, сви ћемо "цркнути" (поцркати). На овом месту видимо сву разуђеност српског језика, насталу од српских праречи везаних за српске богове (Сур, Сер, Сар, Сре, Хер, Кар, Кри, Цар), где се види да је подела на сатем и кентум језике могла настати само из српске основе која у себи садржи клицу и једног и другог говора. Латинско guerra, guerrae, подсећа нас на већ помињано енглеско war, јер би "гвера" лако могла бити изведена из српске синтагме "говор оружја", што је нека врста еуфемизма за рат. На сличан начин, искључивањем почетног слога у глаголу "го-ворити", добијамо именице које на немачком и енглеском ознaчавају говор или реч (Wort, word). Када је у питању енглески speech (говор), постаје нам сасвим јасно да је ту реч о српској "причи" (причај, испричај), јер када се каже "испричај", онај ко не разуме српски језик и данас ће то разумети као "спич". Исто се десило и са немачком именицом Sprache (старовисоконемачки spracha спрача), која је у себи, за разлику од енглеског, задржала глас "р" и фонетски је некада била готово иста као и српско "испричај" (из приче). То очигледно показује да је до промене у немачком правопису дошло неком накнадном одлуком, где се глас "ч" (ch) почео изговарати као "х". Српска именица је до краја јасна, као и сав српски речник, јер када се крене "реч по реч", добијамо причу.

БЕЛАНОВА ВРАТА

Бабел (јевр. babel, мађ. Babel), Вавилон, град који је изградила Семирамида у част свога мужа, асирског цара Нина. Сасвим је могуће да се Семирама, заправо, звала Мира (у деклинацији: да се видим Сa-Миром=Семирама, oдакле и данашња муслиманска женска имена, Семира и Самира), мада би могло бити и С(в)емира, слично данашњим српским именима Све(т)омир и Све(т)омир(к)а. Ипак, изгледа да је најлогичније објашњење поменутог имена нашао Јован Деретић, а то је да се ту ради о Царимами, јер





је Семирама мајка Саргонова. Асирски Нино познат је и као потомак бога Бела, јер се у то време на владаре гледало као на божје синове. Уосталом, из таквог апотеотског виђења настала је једна од највећих светских религија - хришћанство. Питање је да ли је име Бабилона настало спајањем семитске речи баб и српског бога Бела(на), или је ту реч о удвостручавању Беловог имена у БелБелан(а), па су из тога доцније дерогиране речи баб (врата) и Ила, илану, Алах илалах (јевр. и ар. бог, божји). Уколико је ова друга претпоставка тачна, онда долазимо до нечега што је изузетно занимљиво, то јесте, испада да су Јевреји усвојили "безбожног бога", јер бабел на јеврејском значи безбожност или разврат. Иначе, српски бог Бел се преокренуо у своју супротност и изгубио божанске атрибуте у многим другим именима, која обележавају дијаболичност (Див Бел = дијабло, нем.Teufel), као што је случај са Белијалом (Бјелајем), Белсаменом, Балом и Белзебубом (Белзебул, Верзевул, Враз, Враг). Наравно, таква трансформација Белова није нимало случајна, већ је тесно повезана са судбином оних који још увек говоре српским језиком.

Могло би се рећи да од Бела, то јесте Бабилона, потиче српска реч бабо (отац, али у смислу поглавице племена, обично најстаријег), али и баба, која је жена бабе (главара). Чешка народна игра, баборак, могла би бити "бабино коло" или бабино оро (Белов, Беланов плес).

КАКО СЕ РАЂАО ЈЕЗИК

Како је настајао говор? Откуда се појавила реч? Узмемо ли да је истина да су људи миленијумима живели и опстајали, а да при томе нису користили речи, одговор на горе поменута питања уопште није лако пронаћи. Ипак, људски ум и реч могли би се упоредити са искром и ватром. Да би се ватра запалила неопходна је искра, али искра не би могла ништа да запали да није горљиве супстанције. На основу тога, могло би се закључити да је ум потенција, која се развила захваљујући речи(ма), искрама ума. Из митологије знамо да је Прометеј украо ватру боговима и подарио је човеку, заправо, прометнуо је ватру по свету. То је толико наљутило Зевса (срп. Живе, скр. Шиве), да је наредио Хефесту (Вулкану, Белу, Белану, Белкану, Бану) да створи Пандору (гр. πάν, δώρον дар) и пошаље је на пропаст људима. Пандора је сва зла понела у једној кутији, коју је отворио, ко би други, него Епиметеј и тако направио страшну пометњу (Помет) у свету, која, ето, траје и до данашњег дана. Наравно, из кутије су искочила сва зла, а у кутији је остала усамљена, лепа нада (Елпис). Елпис је, такође, гласовно измењени бог Бел, баш као што је и Пандора Белов дар непослушном човеку. Грчки Пан (Πάν) је, у ствари, Бан (господин, господар који увек може да бане и препа`не, пред којим се ничице па`не), једно од имена Белових, овај пут скраћено од његовог назива Белан. Одотуд и





титула бан, као и назив дела Војводине између Тисе, Тамиша и Дунава (Банат). Да ли су последице појављивања речи једнаке, веће или мање, од оних које

изазвало Прометејево прометање ватре, тешко је рећи, али изгледа логично да се ватра морала појавити на једном одређеном месту, да би се потом проширила планетом. Исто тако, тешко је поверовати да се и реч, на коју је човек чекао миленијумима, баш као и ватра, могла одједном појавити на више различитих страна света.

НЕБЕЛ И БЕЛ

Хајдемо да покушамо да се вратимо у давно доба, у моменат када се појавио први артикулисани слог или једносложна реч, која се јасно везивала за одређени појам. За почетак, узећемо баш српског бога Бела (Бјел, Бељ, Бел), другу основу у именицама Србин и Србија. Видимо да од Бела добијамо придев бео (бело, светло), сасвим јасно, јер Бел представља Сунце, заправо извор живота, који нам доноси топлоту (пали) и дан. Сунце нам доноси бели дан (бело да-је), откуда и лат. palidus и срп.блед), оно је округло, то јесте обло (обол). Када бацимо поглед ка Сунцу, у његовој близини често ћемо угледати облаке (нем. Wolken), који га, с времена на време, облажу (заклањају) и негирају (небо, небел, није бело, "нема сунца", откуд и немачко “магла”, Nebel, док je енг. sky настало чупањем наглашених слогова из синтагме: "небе-ско је време…" или "небе-ска је звезда, сила…", б-ески). Од облака (наоблака), у српски језик улазе глаголи облачити, навлачити (прелазак "б" у "в"), вући (влачи, Влачићи, влк, влак, енг. pul), везати, возити, свакако, у смислу кретања, кретње (кре, гре, хре од бога Хорса, што ћемо видети касније), јер облаци су најчешће у покрету. Гледајући облик Сунца (Бел, обло), човек даје име земљишту поред река и мора - обала, јер је обала уистину заобљена . Од обале родио се и глагол обалити (камен низа страну), грчки βάλλο (бацам), а латински ballista (обалити, опалити, опалисте, балистика), као и бацити, бацати (беласати, палуцати, палити), дошло од муње која се баца (палуца, палаца, нем. Blitz, blitzen) небеским сводом. Немачко Wolke такође је у вези са облачењем и одећом (Anzug, Kleidung), али посредно, преко српског глагола "влачити", то јесте, вући, које у немачком гласи ziehen, настало од дерогираног срп. глагола вући у императиву (ву-ци!). Исто тако, примећујемо да је нем. Kleid-ung исто што и енг. cloth-ing, а обоје је врло блиско енг. именици cloud (облак) или clout (закрпа!). И немачки и енглески облаци, у ствари су српски, први од наоблаке или навлачења, на-влаке, а други од српског глагола околити





или именице колут. Ирски scamall (облак), велшко cwmwl, корнијско kommol, африканско hemel, данско himmerig, himmel (небо) - а sky, супротно од енлеског - облак(!) као и исландско ský (такође облак) - или латинско cumulus, cumuli, није ништа друго него српско “гомилање облака”, “згомилали се облаци”, односно глагол “гомилати” (норв. himmelen, himmel, нем. Himmel небо > енг. accumulate), италијанско nube, nembo, nuvolo (лат. nebula) јасно указује на српско “небо” и глагол “навести” (навели се облаци), гр. σύννεφο, θολώνω, θολωμένος, θολός исто тако долази из српског вокабулара, “са неба, а њихово “доломенос” у складу је са српском “доламом” (одело/м), посредно са глаголом “облачити”, код наших суседа Мађара облак се зове felhő, felleg (гласовно промењени “белко”, белак, облак), баскијско goibel (облачно небо), где препознајемо српског бога Бела и глагол “купити” (го-бело > ку-пило), као и zeru, zerua (небо, зора, Сур), чак и јап. kumo, kumori (облак, облачност) подсећа нас на српско “камарање облака”. Ако погледамо словенске језике, видећемо да је на пољском chmura, српски “облак”, али добијен од “таме” или придева “тамуран” (тмуран), у чешком језику је то oblak, mrak (опет тама, mraky облаци, заправо “мрки облаци”), у руском облако, облачный.

БЛАТНА ПАЛАТА

Када човек крене низ обалу и приближи се реци, врло често наилази на блато, кога обично на таквим местима има у изо-биљу (обиље, обилато, обилно, биље, биљка, поље). Када се река излије и када у великим количинама нанесе муљ (блато) у околни простор, након њеног повлачења у корито и исушивања земљишта, остају велике, равне површине (платои) скорелог блата. Из таквог блата, кад тад, појављују се (влаче се, извлаче се) влати траве. Сада видимо на који се начин, од Бела, облака, облачења, влака, влачења, стигло до обале, блата и, коначно, до платоа из кога се појављују влати траве. А шта да кажемо за палату, наравно, првобитно саздану од најприступачнијег материјала, то јесте, од земље (блата). Мада је палату далеко лакше срушити (обалити, упалити), ипак, да би деструктивна људска природа дошла до изражаја, неопходно је да се та блатара, блатница, плетара најпре облати, оплете, заправо, сазида. Плетење џемпера (блузе, бели се, беласа) слично је зидању или градњи палате. Наравно, првобитна палата, о којој је овде реч, није ни из далека личила на данашњу иоле пристојнију кућу. Да би до краја разјаснили зашто је плетење, баш као и палата, неодвојива од поменутог блата, рећи ћемо и то, да су исконске грађевине прављене од уплетеног прућа, које се потом облепљивало блатом. Иако то на први поглед делује нелогично, видимо да је глагол плести настао доцније, ни мање ни више, већ од блаћења или облаћивања (уплетати). А од блата, преко плетења, оплате, добили смо на крају и платно (оплетено). Да сада видимо какав би се редослед гранања речи могао направити у другим језицима, када је у питању корен “бел”. Најпре, “бело” се на енглеском каже white, али и blank (у складу са





“бел”), али већ у следећој речи (обло, облик) енглески речник губи ту сурбеловску јасну нит (round, configuration, form, guise, figure, shape, mold), те од основе “бел” више немамо ни трага; видели смо да је “облак” у енглеском cloud, “обала” (bank /враћање “белу” на тренутак, side, shore, strand, littoral, coast, beach /бел?/); бацити, обалити (flip, sling, pitch, dash, cast, pounder, put, hurl /нигде немамо “бл”, сем измењено и тешко препознатљиво у речи flip /); блато (squelch, soil, mire, mud, bog, ooze, filth /једино “б” у bog и једва препознатљивом српском “блату” у именици filth); бале, слине (drivel, drool, slobber, вулг. snot /слинити, слнт?/); ако кренемо даље од обале морамо да “пливамо” (обливати, пливати, прелазак “б” у “п”), пливати (енг. swim), пловити (float /повратак основи “бл”, где српски иницијал “п” прелази у глас “ф”/, navigate, sail, ride), плавити (overflow, flow /тећи, ток, опет измењено “бл”/). У грчком језику “бело” је λευκό, λευκός, άσπρος ; обло (στρογγυλός, γύρος, περιοδεία), облик (μορφώνω, σχήμα, διαμορφώνω, σχηματίζω), облак (σύννεφο, θολώνω νεφελώδης /облачно, небо, набело, навело, наоблак, навлак, навлачити/); обала (ακτή); обалити, бацити (ρίχνω /рикно, ргнути, т-ргнути/, πετονιά, ρίξιμο, βολή /бл/, επιτελείο /облатио/, γύψος /гиба се, глиба се, глиб, гипс/); блато (ιλύς /иловача, илова земља, јаловина, б-јелавина, пљева/, βόρβορος, λάσπη /љуспе, пљас, пљус/), слинити (μωρολογώ мрљати, мрља га?, ко слини тај се обавезно “умрља”); пливати (κολυμπώ метатеза од “пливам” или “плива” назално изговореног/-λυμπώ/ слично као у именици λάμπα = плам/а); пловити (φελλός, /бл/ αποκριάτικο /Бел-Хор, покре-т/, άρμα, επιπλέω /попливо, пропливо, “е па плива”/); плавити, тећи (ροή, ρέω ријека “рије”, υπερχείλιση, ξεχειλίζω). Сигурно је да се све речи у грчком језику могу објаснити само уз помоћ сербског речника и сербелских богова и праслогова сур-бел, те да је у српском језику скривена (гр. απόκρυφος > покривен) велика тајна настанка људског говора, која овом књигом није више “апокрифна” (покривена), већ јасно доступна сваком оном ко жели да сазна истину. Латинске речи за “бело” су canus, candidus, albus /метатеза “бело”/, niveus /облак, небо/; обло (orbis, rotundus /обртати, орбити, орбита/, circa /круг/); облак (nebula небо, наоблака); обала (litus /од српског глагола “литица”, лити, а преко гр.λίθος , заправо по окомитој стени са које лије киша/, acta, ora /вероватно исто преко грчког ρέω тећи, “ријека рије”/); блато (lutum /инстр. б-латом/, cжnum, limus); бацити, обалити (abico /бацити у страну, одбацити, бацио/, iacio /када се нешто тешко баци тада све “јечи”, јека, јак/, spargo, sparsi /српско “обалити” долази од “обала” а “збрзити” стиже “с брега”, то јесте, придев “брзо” повезан је са оним кретањем које је запажено када се нешто “обали” низ брег/); бале, слина (saliva, од ср. глагола “сливати се”); плавити (superfluo, redundo). У португалском језику имамо глагол “белити” (alvejar /алба, бело/, branquear /бланко, беланко, где глас “л” прелази у “р”/, corar, embranquecer); обло (redondo, од срп. “об-ртати” одакле и лат. roto, rotare, сскр. ratha кола, “обрадити” , “об-радено”, “об-редно”, “у-редно”, уреднити = редниди = редондо= енг. round, јер се при обреду иде уредно у круг, лат. rotundum, rotundus, rotunda откуд и “redundo”, наплавина која иде унаоколо, гр. υπερχείλιση “сабира около” или “спира околину”); облак (nuvem, јака метатеза “неба”/лок. небом/, наобла-ке); обала (costa, costeiro, /овде видимо одакле енглеско coast, јер се ту ради о најобичнијој





“густари”, обали зараслој у коров у којој живе само “гуштери” и леже “костури”; срп. придев “густ-о” јасно указује на заустављено кретање го-стати, одакле и именица “гост”, а када се кретање на једном крају заустави то неминовно доводи до “гужве” и материја постаје све гушћа/, litoral; litorаneo); блато (lama, limo /иако се у поменутој речи губи иницијал “б”, јасно је да је порт. “блато” у вези са срп. “обалом”, односно, “п-лимом” која наноси блато поред реке/, lodo); бале, балити (saliva /срп. сливати/); пливати (boiar, flutuar /срп. плута-ти/, nadar /срп. надирати, надире?/); пловити (adejar, boiar, flutuar, librar-se, nadar, pairar); плавити (supérfluo). Да завиримо мало и у норвешки речник: бело (blek, hvit, hvit, hvite /свакако да примећујемо да је код Норвежана бело оно што је код Енглеза црно, настало из српских речи “белак” и “баљак”, односно, “паљак”, паљевина која јесте црна, док је у другом случају “бело” и у једном и у другом језику, ништа друго, него српски “вид”, “око види”, “к-вид-у”/); обло (rund, tydelig, hel, likefrem); обала (bank); обалити, бацити (kast, kaste /баш онако, како су дошли српски глаголи “бацити” и “обалити” од именице “обала”, тако је дошло и германско “каст” од срп. именице “густара”; rolled down the coast = cast /); blato (gytje, mudder), слина, пљувачка, испљувак, пљувати (spytt, швед. saliv, spott, нем. Speichе, speien, spucken , хол. spugen, spuwen, енг. spit /с обзиром да енг. spit има бројна значења, од “ражањ”, “измаглица”, “фрктати”, “прскати”, “пљувачка”, “пљу-вати”, могло би се претпоставити да је ту реч о срп. глаголу “сипат-и”, док се иза поменутих германских речи Speichе, speien, spucken, spugen, spuwen назире срп. “испљувак”, “и-спљуван”, “и-спљује” где се наравно губи глас “љ”, из једноставног разлога јер га германи немају у свом језику/).

ОБЛАЋЕНА ПЛАТА

Но, да погледамо да ли плата (данас сувим језиком названа "лични доходак") може бити у било каквој вези са поменутим блатом. Латинска пекунија (pecus, eng. peck сува мера, обиље), као средство плаћања, свакако је неодвојива од Бака (бакоња, пекунија), то јесте, од бика, којим су вршена плаћања дугова. И данас такве "трансакције" можемо видети код неких афричких племена. Све је то, опет, било скопчано са крвном осветом, што се може видети из наше речи “покојни” или “покоњи”, сасвим блиској поменутом “бакоњи”.

Да овде направимо малу, верујем, врло занимљиву дигресију. Видимо да је покојник гласовно врло блазак именици покајник, глаголу погањати (гонити, гањати, погон, нем. gehen и енг. go ићи), одакле и име за домаћу животињу (коњ). Што се коња тиче ствар је до краја јасна, јер човек је миленијумима гањао (гоња) коња. Интересантно је да је на латинском језику коњ equus или caballus . Као што видимо equus је гласовно





готово једнак називу за воду (aqua), што свакако не би могло да буде случајност, јер све оно што смо до сада анализирали у речницима разних језика, увек је имало неку узрочно последичну везу, због које се одређени феномен зове баш тако како се зове. Наравно, коњ има везе са водом само утолико што иде на реку или на појило да би утолио жеђ, тако да се тешко може претпоставити било каква директна веза између “еквуса” и “акве”. Ипак, ако бисмо кренули од српске именице “аков”, то јесте, “оков”, можда бисмо били у стању да проникнемо у тајну настанка имена латинског “коња”. Чини се да сасвим разложно звучи, ако устврдимо да коњ и “оков” лепо “одговарају” једно другом, пошто се коњ, колико знамо, миленијумима није могао замислити без “потковице”, а тај “потков” није ништа друго него “под-оков”, то јесте, коњу се прикива “оков” на доњу страну копита (под, испод). Ако још томе додамо и друго име коња на латинском језику (cabalus), добићемо јасну потврду да да су лат. equus и српски “аков” на истој “таласној дужини”. Остаје још неодговорено питање зашто се женка коња на српском језику зове “кобила”, баш као и поменуто латинско “кабалус”, када је јасно да су људи и њу “ковали” (поткивали), то јесте, због чега ту имамо глас “б” уместо “в”, које је присутно у глаголу “ковати”. Једино право објашњење је да је “кобила” добила име у давна времена, када се још увек “кобало” (око-бити, око-бати), то јесте, када се исти глагол користио за сваку радњу у којој се сврховито млатило или ударало. Још да додамо да се на енглеском, у складу са “кобилом” и српским глаголом “ковати” коњица назива cavalry (нем. Kavallerie, фран. chevalier витез, коњаник).

Да се још мало вратимо нашем покојнику, у ствари именици у којој је присутан глагол гонити, највероватније, везан за крвну освету. Онај ко не плати свој дуг баковима (бакоњама), биће гоњен, погоњен, прогоњен, то јесте, покојни (покоњи). Такође, примећујемо да од дерогиране именице бакоња (испуштањем првог слога), можемо "добити" коња. У такав низ јасно се уклапају и говеда (го-веда, говенда или Говинда). У основи поменутих речи налази се бог Бел, односно бог Бак (скраћено од Белак). Да је то тако потврђује нам и енг. bull бик, а као глагол: спекулисати на берзи, и bullock, белак, са значењем: јуне, као и српски топоним Полог, глагол полагати (положити) и презиме Балог, као именица за домаћу стоку (благо). Сходно томе, стигло се од Бела, Белака, Бака и бика, преко поменутог блага и до балеге.

Ипак, да се вратимо основном питању. Изгледа да права плата Србима нису била говеда, већ она поменута палата од блата. Радило се о томе (а и данас није много другачије) да је највећа награда (плата) појединцу могла да буде оплата, станиште од плетеног прућа и блата. Да је то баш тако, потврдиће нам и реч βάλτος (хомоним), која у модерном грчком језику има двоструко значење: мочвара, али, такође, говори нам и то да је нешто “плаћено или посуђено”.

БАЛКАНСКИ ПОЛИГОН





Гоњење и прогањање је не само људска карактеристика (присутна и увелико изражена и у овом "савременом" свету), већ је и општа одлика свих живих бића. У нашој свести, Балкан је оно подручје на свету, које се повезује са немирима и немогућношћу да се успостави један складан и достојанствен заједнички живот. Нажалост, у томе има много истине. Зашто је то тако, врло је тешко рећи.

Мада је Балкан средиште из којег је кренула европска, а тиме и светска цивилизација, у њему је данас остало врло мало од оног првобитног елана и речи, без којих свет никада не би био оно што је данас. Од Белки, Белака (Пелаг), негдашњих Срба (Сурбела, Слобана), по којима Балкан носи име и који су расејали умну искру широм земаљске кугле, готово да ништа више није остало. Некада су били Белики (велики), огромни, пуни живота, а данас су на издисају. Белке су играле полку по плодним пољима (Пољани, Бељани), имали бољаре и пољаре, рађали Болеславе (Пољеславе) и Биљане (биље, биљка, заправо, поље), Болиће и Полиће, све од, данас француског Булоња, италијанске Болоње, преко још засад нашег Болеча, па до Беларија у далекој Индији. Свети језик, којим су написане свете књиге будистичке религије, сскр. pali, није ништа друго већ бели језик или језик белих људи. Балкански полигон је балкански Белкан, Бел за кога су везане све поменуте речи, од Бака, бика, поља, биља, па палице (лат. palus), бактерије (гр. βακτήρια), покрајине Бактрије (Бак тера) у Индији, батине (фр. baton). Балкан јесте значајно подручје, поље по коме се гоне најважнији српски богови, сада већ уобличени у разнородне народе, религије, па и расе.

ОД ПОЛОГА ДО ОБЛОГА

Свака патрија пуна је бактерија. Јер без батине не би било ни "патера" ни отаџбине (државе), па чак ни микроорганизама у облику штапа. Од бога Бака (Белака) који је некада сатеривао све живо у тор, уторнички или ударнички настала је и патарица , патара (као и глагол потерати), у ствари, палица коју архијереј добија након посвећења у епископа као знак духовне власти. Улога оца (πατέρας) јесте да тера (потера) вернике, а за то му је симболично дата патариса (патарица).

Свакако да је много времена прошло, пре него што се од "глибаве колибе"или "блатне палате" дошло до нације и шире ограниченог простора, који се данас зове држава, домовина, отаџбина или патрија. Први услов за такав напредак била је кућа у којој више није било блата, каја није била облепљивана земљом већ облагана дрветом , то јесте, даскама и балванима који су у шуми обаљивани (перс. балахане). У основи оваквог гранања речи налази се бог Бел, Белак, заправо, именица белег која је исто што и полог, јер да би се нешто обележило неопходно је да се у одређен простор нешто





положи. Од полога доцније добијамо логу, слогу, излог као и гр. λόγος , о чему ће још бити говора. Грчка πλάσμα (πλάσσο уобличавам), такође нам је стигла од бога Бела и облога (облоге, облозима), којима облажемо оболелог да би му ублажили бол. Ту исто тако примећујемо да је именица бол, порођена од Бела, преко облога и ублажавања болести, док је глагол болети скопчан са речју облити (обливати), јер, уистину, када је човек болестан најчешће га облива (хладан) зној. Још да додамо и то да је и немачка именица Block, а одатле и појам блокаде, рођена из српског о-блог-а.

Видимо да су наш уторник Немци пребацили у четвртак (Donnerstag). Примећујемо да се српско ударати (удар, ударан, громом у-дарено) преокренуло у нем. Donner (гром, грмљавина). Ту је и Тор, бог грома, син Одинов, син бога Јединог (Једини), познатог код Германа и као Донар. Видимо да су у српском глаголи терати, дерати, ударати, торити, али и даровати, давани сасвим у складу са сточарским начином живота и чувањем стада.

БЛИСКА ПАЛЕНТА

Кренули смо од Бела, белог, облога, обале, белеге, блага, блата, балвана и стигли чак до плазме којом се лече болести или бар ублажава бол. Видимо да се из српског глагола облити, избацивањем (губљењем) првог слога, добија краћа варијанта истог - лити. Захваљујући богу Белу, као што видимо, ми данас знамо, на пример, да ли киша лије или пљушти (пљусак, који је праћен бљеском), као што знамо да највише лије или пљушти (вода) са литице, високе и вертикално засечене камене громаде. Да ли је то разлог да се камен на грчком зове λίθος и да ли је Бел крив за наше мукотрпно упињање да дознамо шта све у својој утроби чува камено доба, од палеолита до неолита, од "старог" (παλαιός стар, древан, у ствари: обелео, објелио си) до "новог" камена. А да је грчко “палео” уистину “обелео” потврдиће нам један други јелински придев, πολιός, са значењем “сед” и одатле изведени медицински назив, “полиозис” (оседелост, седоћа косе).

Киша може да лије данима, може да пада уз грмљавину и севање муња, а може само да лине и потом престане. "Хајде лини мало!", кажемо ми, када тражимо од неког да нам успе пиће, док нас други опомињу, говорећи: "Полако, пази да ти не полене (полине)!" Грчко πάλιν, са значењем опет, поново, чини се некако сасвим близу поменутом "поленућу", јер поленути је исто што и повратити, само у мањој мери. Ипак,





далеко уверљивије делује лат. polenta (палента), густо скувано кукурузно брашно преливено (полинуто) врелом машћу. Наравно, палента је врло укусна, тако да је природно да се човек облизује, док је посматра како се пуши, али и да око ње обилази (буде у близини) док се не охлади. Сасвим логично, најближе је оно што се "лиже"(об-лиже), што належе једно на друго. Одавде видимо како се добио глагол лизати, наравно, једним логичким гранањем, какво се не може срести ни у једном другом европском језику. И не само то, јер сада видимо да су и гаголо легати и лагати уско везани за бога Бела, то јесте, за облог или полог (полегати, полагати, облагати). Онај ко лаже, у ствари, об-лаже неистинама оно што се уистину десило. Када леже, човек или полеже себе самог у постељу или леже са женом, коју може да облежи, а тиме, неретко, и обележи (белег). Ово лог, лег, лаг из бе-лега, белака, надаље добија, додавањем префикса или суфикса, различита значења: залог, излог, налог, талог, предлог, слог (откуда највероватније и гр. λόγος), али и лаган(о), придев који је добијен од одлагања (залагања) ватре, која се у дугим и хладним зимским ноћима полако (лагано) ложи (lang, long), када човек при томе још “легне” и када му “лакне”. Отуда Лангобарди или Дугобради, племе које је добило име по ратницима са дугачким брадама, као и име данашње Ломбардије.

ЛОБОВАНА ПЛАНЕТА

Српска реч обло очигледно далази од Бела, а од ње настале су именице облик

(нем. Blick , енг. look поглед, изглед; како нешто изгледа или каквог је облика), обличје, лице, личност. Колико је необично и занимљиво "превртање" Бела у српском језику, видећемо ако пажљивије осмотримо српску именицу лопта, без које не би било "најважније споредне ствари на свету" - фудбала. Лопта је у јасној вези са глаголом лупити (лупати, лоптати), а овај опет са љубити, јер да би се лопта лупила нога мора да се уз њу, бар на трен, приљуби. Дакле, љубити је нежнија варијанта од лупити, а љубити је метатеза бога Бела до које је дошло од Белбелане, Бабилона (БељБељак, бељбељац, пољубац), исто као што од Слобана (Словена) добијамо глагол “сљубити” (заљубити). То јесте, оно "пољуби" извучено је из "бељбеља" (обљуба, љубељ, Бабел). Бел је бог и нежан и суров, и зато су од њега дошле многе речи, позитивног и негативног значења: разапете од љубити до убити, а у самом средишту, сасвим неутрално, смештени су бит или суштина (ова од бога Сура о коме је већ било речи) и помоћни глагол бити. Но, да се вратимо нашој лопти (енг. ball, балота), откуда због сличног облика добијамо и српску лобању али, видећемо, и главу и зглоб. Ту је и глагол вити, вијати, добијен променом иницијалног гласа "б" у "в", код глагола бити (тући, ударати), у српском језику честе гласовне промене када су у питању слична значења са супротним предзнаком (на





пример, углавити и уклопити, у(з)глобити и разглавити, облачити и свлачити, обала и увала итд.). У енглеском језику имамо речи globe и lob, које су у очигледном сагласју са српском лоптом и глаголом "лупати", јер је ту реч о земљиној лопти (лат. globus), планети, баш као и "планини" (беланина), рођеној од Бела у првом случају, а у другом баш о ударању лопте, лупању (лобовању). Да би се објаснила српска реч глава, мора се кренути од лобање, у ствари клобање, где је испуштен почетни глас "к", јер је клобања исто што и оклоп.. У питању је српско око (лат. oculus), рођено од малочас поменутог Сура (Сурога, Сварога, Сурока, Широка), заправо, од придева шир-око (поређење ока са Сунцем), у комбинацији са глаголом бити (около бити, оклопити, колибати). Отуда и глагол "глобити", оглобити и именица глоба, у српском језику, фонетски готово иста као и глобус или енг. globe. Сигурно је да овде запажамо да раније поменуте речи, љубити и лупити, мада фонетски врло блиске, ипак нису настале на исти начин. Лупити нам је стигло од клупити, клепити, клопити (около бити, оглобити, оклопити, али и оглупити), баш као што је од оклопити постала лопта (клопта, клепет, к-лептир и слично). Видимо да се и именица колиба сасвим јасно уклапа у поменуто коло и глагол бити. Као што знамо, колиба се некада правила од прућа и блата, баш као и "палата" или било које друго станиште, само што је у језичком смислу (али и буквално) палата настала од блата, док је од колибе, сасвим обрнуто у односу на први случај, "створен" глиб. У основи колибе и глиба налазе се два српска бога, Сур и Бел (око и бити). Даљим гласовним променама стижемо до глагола углибити, уклипити, уклапати, оклопити… Ту је и птица голуб чије је станиште често на тавану колибе. А човек који се заглиби у умној сфери, обавезно заглупи (глуп-ост, глиб-аст). Из немачке именице Kolpen (клип, реторта, кундак) , дознајемо како се глиб гласовно мењао, не само у српском језику (у коме је логички до краја доследан), већ и у другим европским језицима у којима је свој траг сасвим заметнуо. Још да додамо и енг. club, са двоструким значењем (палица, друштво), свакако у складу са горњом причом о глаголу лупити (к-луп-ити) и са српском клупом без које се ниједан клуб (енг. club) не може ни замислити. Клупа је опет добила име по калупу у коме се глиб обликовао и доцније сушио као материјал за градњу колибе, а који је био, када се обрне, врло подесан за седење.

Узмимо, на пример, грчку реч κλειστό (затворен/о), што је како видимо, веома блиско енг. closed, свакако не случајно (лат. claudo, clausus затворити, о/п/колити) и упоредимо то са српским глаголима “о/колити” и “у/клештити” (коло-стати). Када се нешто “околи”, тада се то, сасвим природно, и затвори, а ако се нешто “углави” (углиби, уклипи), оно свакако остаје (ста/ти) на том месту “уклештено”. Наравно, ту је и српски глагол “клесати” (около/стати, около стезати, стесати, од сте/гнати), као и именица “клесар” (вајар), који је у језичком смислу “исклесао” и грчког “колоса” (клес’о > колос), откуда и данашњи придев “колосалан” (гр. κολοσσιαίος, κολοσσός, енг. colossus див, колос). Грчко κλάπα (шарка, зглоб) сасвим је у складу са српским “около бити”, “калупити”, “у/клапати”, јер је зглоб управо оно место на коме се два предмета “уклапају” (у/глабају, з/глобе или углављују /уклипљују/ један у другог), али на такав начин да могу да “клапају”, односно, да се померају у међусобној релацији. Данас, када





Србин каже да је неко нешто украо, често ће употребити глагол “лапити”, који је и вези са “клапањем”, односно, са глаголом “по-к-лапати” (скривати нешто испод “клапе”, “капе”, “поклопца”, “оклопа”). Наравно, онај ко некакаво добро “к/лапи”, “глоби” другога који такав предмет “глуби” (губи), а онај ко стално “глуби” свакако је “глуп”. Сада видимо да гр. κλέφτης лопов, крадљивац или κλέπτω крадем, лат. clepo, clepere красти, воде своје порекло од српског “к/лапити” (поклопити, сакрити), као што примећујемо да лопова морамо добро “наклепати” (клепити, клупити), да му се и убудуће туђе ствари не би “к/лепиле” за прсте. Немачки глагол klopfen (ударати) односи се, за разлику од грчког κλέπτω, на ову другу “нужност” произашлу из претходног чина крађе, која је у српском речнику сасвим јасно одређена. Колико су српски “глиб”, “хлеб” “колиба”, “клупа” или “глава” допринели да се на свету “углаве” (углибе, углобе, узглобе) бројни други језици, показаће нам и лат. clibanus, заправо “глибанус” (пећ, али и посуда у којој се меси или “глиба” хлеб)

Кад Сунце заблиста тада шума олиста. Глагол блистати у очигледној је и сасвим јасној вези са листом и листањем, од кога смо на концу добили и лисницу или лиценцу (фра. licence), али и са поменутим Сунцем и времешним богом Белом. Блиставо је исто што и беласто, беласати… Да погледамо да ли ће бити блесаво ако кажемо да су и речи луд и лудило порођене из "блистања". Наравно, тако нешто можемо утврдити једино ако кренемо од именице бес и придева блесав, јер ту сада примећујемо да је у њиховој основи бог Бел, односно беласање. Свакако, у питању су зуби који се беласају и код оних који су блесави, као и код оних који су бесни (беснило, гр. λυσσα > б/леса). Од Бела и белети, добили смо многе глаголе, од полетети, преко палити, полити, облити (балити) до оболети и полудети, а од овог последњег, дерогацијом, и придев луд, слично именици лет добијеној од полет/ети (отуда код Срба израз: "лети као луд").

САНСКРИТ

madhukoshah = (m) beehive - "кошница за мед"; да би се у српском објаснила именица "кошница", морамо кренути од "свемогућег" глагола "сурвати" (сурбати, зора





бити, жар бити, жар вити, ж-вити, живити, живети), одакле су нам дошле бројне речи, попут: суво, сиво, али и живо. Ако је нешто оживело, оно мора бити "жилаво" да би могло остати у животу. Отуда, видимо, и именица "жила" (вена, од са-вијена), без које се живо биће не може замислити. Оно што се налази "око жила", у нашем речнику се "окожило" и тако смо добили име за спољашњи омотач живог бића – кожа. Следећи такву логику, пчеле које живе у огромним ројевима, да би опстале у суровој природи, морале су да праве своју "кожницу" (кошницу). На сличан начин у српском језику добијено је и име одевног предмета, који се облачи на голу кожу, а то је кошуља, у ствари, "кожуља". Пошто су кошуље некада прављене од веома грубих материјала, често су иритирале кожу, правећи човеку неугодности у виду красти, а понекад и болних рана, које се Срби назвали по поменутој "ко-жуљи" – жуљ. Правећи склониште од првобитних материјала, где кожа долази на прво место, човек је то назвао једноставно и сасвим природно – кош (кож). Буквалан превод горње санскритске речи је, како видимо, "мадукоша" (медукожа). Познато је да природном (спонтаном) развоју језика нису својствене сложенице (кованице), већ да су оне карактеристика оних језика који су на брзину стварани и који су у свом развоју врло млади (пример немачког), где је речник био врло сиромашан те се морало прибећи једином начину да се успостави колико толико разумљива међуљудска комуникација, односно, вештачком спајању именица, на пример нем. Blut-korperchen-senkung-geschwindi-keit, где су употребљене чак четири именице, набацане једна на другу, да би се рекло просто "таложење крви" или, мало краће, али опет, са становишта српског језика, сасвим бесмислено, Blutfluss (крварење), односно, крв-река. Крв у немачком језику именује се по српском корену “бел” (обло, облити, блут). Уз све то, код Немаца је "флус" река (српска основа “плут”), али и ток (протицање). Свакако, немајући времена да се природно разграна (разуди), немачки језик није имао избора, јер је миленијумима каснио за српским, али и за грчким и романским говорима, већ је морао да прибегне најнижем степену аперцептивног спајања, аглутинирајући оне речи (именице) којима тренутно располаже. Мед је, опет, именица која је настала од именице "ум" и глагола "дати" (умдати, медити), јер је мед хранљива материја за коју се од памтивека сматрало да помаже психичке процесе у организму, то јесте, памћење или ум.

adhimatratama = највећи, највиши, врховни - један/мудар/отменmadhya = middle - међа је у српском настала од придева "умети", преко глагола

"уметати" (умећати, међити, метаљка);chakra = Circle, wheel, psychic centre in humans - једна врло занимљива реч, која

нам, наизглед, звучи сасвим страно. Видимо да је она вро близу глаголу "кретати" (кре-ће) у коме су слогови испревртани. Ипак, ако боље размислимо, видећемо да и у српском језику имамо реч која је гласовно готово идентична поменутој "чакри", са врло сличним значењем (точак). Реч је о српској "чигри", где одмах препознајемо именицу "игра" или глагол "играти". Чигра је заправо "точак који се врти" (окр-еће), данас познат као игра-чка, односно, занимљив предмет који својим необичним и дугим окретањем заокупља људску пажњу. У ствари, именица "чигра" произашла је из глагола " играти" и, што је





посебно интересантно, из именице "око" (мн. очи). Заправо, ради се о синтагми "очи играју", јер се човеку, када је уплашен или узбуђен, очи врте као "чигра". Приметићемо да се наше "очи" налазе у многим речима, на пример, "очекивати" (настало од глагола "ковати" и именице "очи", јер када се нешто чека, очи се, природно, "закују" за одређену тачку у којој очекујемо појаву жељеног или нежељеног субјекта или објекта). Такође, видимо да се слог "чак" налази и у именици "то-чак", свакако, сасвим у складу са претходним случајем, јер је точак именица порођена из глагола "точити" (то јесте, "оточити"), у складу са поимањем да оно што се креће (а најмоћнија представа кретања одувек је била вода) одлази из нашег видног поља или удаљује се "од очију" (оточити). Од именице "чигра" настале су именице "чекрк", за коју се код нас, сада схватамо, сасвим неоправдано сматра да је турског порекла (тур. чикрик точак) и "чегртаљка";

madhyonnatakaachah = (m) magnifying lens – опет аглутинација ("међу натако очи") без икаквог реда, која нам показује да је санскрит језик домородаца који су од Срба учили да говоре, али није искључено ни да је то првобитна форма српског језика, у којој су се речи слагале једна преко друге, да би се у каснијим вековима и миленијумима говор подвргнуо финој рафинацији. Ипак, и када би се радило о другој могућности, саснскрит је опет искварен облик оног говора који је настао на балканском полуострву, до чега је свакако морало доћи услед велике удаљености од матичног говорног језгра. Уз све то, начин записивања речи је био такав да су се тешко могле разграничити појединачне речи. Данас би се таква група речи изговорила другачијим редом, јер су “наочари” помагало које се уистину натиче на очи или “међу очи натиче”.

manapravaaha = Stream of thought – спој умнога (уман) и права (правога, првога, правити). Глагол “правити” у српски језик је стигао из корена “сур-бел” (србити, сабрати, брат, обратити, обртати, обр-, опр-, упр-, про- пре-, пра-, потом белити, бити, опро-бати, про-бити, при-бити, пре-бити, при-вити, пра-вити, пра-вило, пр-ви...) и везан је за обртање којим се нешто “пробија” или “опробава”. Стога, оно што се “опробало” или “провалило” (пробило), то је оно што се на основу “првог” испита доказало као “истинито”, то постаје “правило”, које се касније користи као “магацин” наталоженог људског искуства. Човек се мора не мало зачудити када у речнику страних речи и израза, пронађе и именицу “проба” (нл. proba) или “проблем” (гр. πρόβλημα, προβάλλω изнети питање, поставити задатак), када је више него очигледно да се ту ради о српском глаголу “опробати” (пробити, пробало), јер оно што се “проба” и покаже се истинитим, постаје “правило”, а ако такво “пробијање” буде заустављено, тада је јасно да је такво испитивање неуспешно (пропало). Оно што се након умног “пробијања” (пробања) покаже као “правило”, свакако је “прво”, “право” и једино. Ту је и именица “правда”, заправо, оно што се у складу са горњим примером, “прво да” и што је истина до које се дошло “пробијањем” или “провалом” у подручје необоривих чињеница. Наравно, такву везу не можемо наћи ни у грчком ни у другим језицима, ван сурбелског говорног ареала. Ток мисли је заиста заслужан што човек уопште може нешто да “направи”, те је очигледно да је наведени превод са санскрита на енглески језик прилично исправан. Још да томе додамо да је “ман” исто што и “уман” или “хуман”,





односно “мислеће биће”, човек који мисли, ради и ствара.manojavam = having the speed of mind – умножавам (манођавам, многавам, ум

гони, умно гони, много). Код источних народа у Персији и Индији, преметање слогова је можда било израженије и далеко чешћа појава него што је то било у Европи. Александар Велики је тамо био познат под именом Искандар али и Сикандар. Ни у једном ни у другом случају, да ту ствар није историјски јасна, ми не бисмо били у стању да препознамо Александрово име. Уосталом, и Грци су Лесандрово име прилагодили свом изговору.

mantra = spell – превод очигледно није тачан, јер су се у "мантри" спојиле две српске речи, "уман" и глагол "терати", слично француској именици "monter", јер је јасно да се код склапања одређених предмета (машина) не сме пустити да то ради било ко, већ то сме да ради или да "тера" (дира) само онај ко је добро обучен, то јесте, ко је "уман" или "уме". Заправо, ту је реч о српском, назално изговореном, глаголу “мотрити”, који је у латински прешао као monter, али и као глагол moneo, monere (подсетити, саветовати, опоменути, предвидети, све “умне” радње скопчане са “умним терањем (енг. monitoring).

mantrah = transcendental chant – "дирати" (додиривати) "умно" поље.AUM = Primordial Sound (српски УМ) - назал “м” уистину представља онај глас

који директно повезан са умом и умним активностима. Да је то тако потврђује нам и изговарање тог гласа, у оним тренуцима када се човек добро замисли или када жели да реши некакав проблем, а да при томе не отвара уста. Такво “ммм...” или “хмм...” чује се на свим крајевима планете и код свих људи, без обзира којим језиком говоре, на потпуно исти начин. Зато је глас “м” директан, први “потомак” или “гласник” ума, а у српском језику не само да се тим гласом обележава мисаоност, већ се “м” налази у свакој речи која се односи на умну делатност, када је у питању прво лице једнине и множине (радим, трчим, певам, свирам...). Када се каже “умна делатност”, под тим се подразумева свака људски покрет, јер је он свакако незамислив без учешћа ума у већој или мањој мери.

omkara = the syllable om - свакако да се у поменутој речи налази слог “ом” или “ум”, но ту се може видети и сурбелски праглас “хорс”, који у комбинацији са праслогом “ум”, гради речи као што су “мир”, “умор”, “мора”, “море”; заправо, ум “гори”, ум “хара”, ум “кара” све до оног часа када се њему ватра сасвим не утиша или згасне, када се он од свега “ум(х)ори”, “ум(х)ири” и коначно “ум(х)ре, односно, ум-гре (ум-грети, ум-крет) или “хо(р)де” (оде, врати се) у своје извориште, у не-ставило (не-стабило, лат. не-стопило, ништавило). Враћање ума у ништавило (нестабило), показује нам колико је моћан сурбелски речник, јер сада схватамо да ни лат. stabilis, stabile, гр. στάβλος, σταθερός, као ни енглеско stable, са двоструким значењем (стабилност, штала, стаја), никада не би било изговорено да није “свемоћног” Сурбела. Наравно, ту примећујемо да је време одвајања грчке и романске гране од сербијског “стабла” било у давном добу, док Сурбели још нису били заменили глас “б” са “в” у тадашњем глаголу “стабити”. До такве замене дошло је у релативно каснијем времену, због потребе да се направи дистинкција између сличних, али, свакако, не истих појмова (с-табати, стопити, ставити, ступати, стуб, стабло, стопа). Стамени Сурбел проговорио слобанским “устима” таквом





лепотом и умном снагом, која нам данас омогућује потпун увид у историју, па чак и најдаљу прошлост, све до оне примордијалне тачке у којој је човек, гледајући “зору белу”, изненада ставио прст на чело и испустио горе поменути назал “м”. Чврстина и стаменост људског бића огледа се управо на оној првобитној, исконској тачки, у “ставилу” (став) у који је ум крочио из “неставила”. Уколико човеков ум “стоји” на чврстом становишту (ум-ста, ста-ум), тада је он свакако достојанствен и “ста-мен”. Енглеска именица stamina (издржљивост у снази, лат. stamina нит судбине, конци на машини за ткање, стан), у ствари није ништа друго до сербска “стаменост”.

a = not - везник “а”?ankusha = a goad (metal stick used to control elephants) гонити, гнати, гониш,

гонич, кнута, нагониш, куш! (ућу-т-кујеш некога, такође – ћути! Енг. goad исто тако долази од српског "по-годити", годити, гађати, у поменутом случају, боцкати, бости заоштреним металним штапом; наравно, нормалан човек и осећајан се свега тога "гнуша". У германским језицима сурбелски глагол “гонити” (ићи, кретати се) присутан је, углавном, у скраћеном облику, у складу са српском заменицом “га” за треће лице једнине, сем у немачком (gehen). Грчко πηγαίνω, видимо, гласовно је готово идентично српском “погонити” (погонио, погањати), док у латинском имамо ire, vadere, eo, vado, incedo, у складу са српским глаголима “јурити” (јури, лат. ira бес, љутња), “водити” (води, водати, вода лат. vadum, vadi плићак, поток, канал), једноствним узвиком “еааа!”, којим се издаје команда марви; све примери у којима нема ни трага глаголу “гонити”. Баски кажу igo, igan (пењати се, ићи навише), што би свакако могло бити повезано са гоњењем стоке на испашу. Глагол “гонити” (го, ђи) протеже се у многим језицима света, чак све до јапанског, где се “пењати” (дизати) каже go или ko.

anga = body, organ - у питању је српска "нога". Заправо, јасно је да се ту ради о сурбелском глаголу “гонити”, јер се никако не може “гонити” без ногу, то јесте, органа који живом бићу даје покретност. Од ногу (нагона) у српском језику добијени су глагол “носити” (нозити), као и име једног од проминентних органа на људском лицу - нос, којег човек, каткад, може “поносно” да “подигне”. Наравно, видимо да се многим језицима нос именује приближно исто као и у српском, али он нигде није у директној вези са ногама и глаголом носити (енг. nose, лат. nasus, норв. nese, snute, швед. nдsa, nos, рум. nas, исл. nef, фран. nez, ирс-гал. srуn, тал. naso, дан. nжse, хол. neus); на латинском нога се каже crur, cruris, crus /хрс/, а стопало pes, pedis /под, пут/; енглеске именице за ногу и стопало (leg, foot), чини се, тешко је објаснити, али, ако се поведемо логиком да је латинско “педис” уистину везано за српску именицу “под”, тада бисмо могли рећи да је енг. foot настало на исти начин, то јесте, од српског “пода”; ипак, ако бисмо на томе завршили, било би то сасвим неуверљиво и, вероватно, помало неозбиљно, пошто нам је за такву тврдњу потребна далеко јача аргументација. Зато ћемо најпре погледати како се “нога” и “стопало” именују у другим европским језицима: енг. leg нога; фран, jambe, patte нога, pied стопало /видимо да оно што је у латинском стопало у француском постаје и нога/; дан. fod, pote стопало /под, пут/, ben нога /бити, обијање?/; хол. been нога, voet стопало; гр. πρόποδες, πόδι стопало, πόδι, στάδιο нога /стати ногом, стадо-х/;





нем. Bein нога, Fuss стопало; тал. (poet. = piede), base, base, piede стопало, zampa, gamba нога /једини пример где се појављује у скривеној форми глагол “гонити”, “го”, заправо, “гон-бити”, “гамбати”, “згамбати”, фр. jambe/; швед. fot, stativ /слично грчком “стати ногом”/; норв. fot стопало, etappe /видимо и да је “етапа” одређена раздаљина коју морамо “утабати”/, lеr, ben нога; баск. hanka, hank /”ханга, метатеза - нога > на баскијском нос је dudur, sudur што би евентуално могло бити у складу са сурбеловским глаголом “дурити” - “дури се”, надигао нос”, а уз све то, при тучи човека најпре “ударе” по носу; удар > дури, заправо када неког “ударе” он се “дури”, откуд и глагол “дурати”, судар/. Да бисмо објаснили настанак енглеског leg и foot, прошетаћемо се до далеког Исланда где нога има назив fуtleggur, leggur, док је стопало fуtur. Наравно, нећемо ићи тако далеко па да тврдимо да је латинска бдућност (future) нешто што нам се “потура” или оно што ће нас тек “потерати”, мада је то можда само по себи јасно, већ ћемо обратти пажњу на “гејзирско-ледену” ногу, у којо се прилично јасно назире српска именица “под-лога”. Још да додамо, да немачко Bein и слични називи за ногу у германским језицима долазе из српског глагола “бити” (бијење), симболичног “обијање прагова” или буквалног обијања врата, које се свакако најлакше обавља ногом. Тиме ћемо и завршити причу о германском “фут-легу”, који се, сасвим очигледно, излегао из Сурбеланове говорне матице.

Глагол “гонити”, на пример, налазимо у грчкој именици γωνία (угао, од “угонити у угао”, угнати, угаоно), који са предметком πολύ (много, више) чини онај “полигон”, на коме се води непрекидна борба од постнка света. Заправо, људи су се од памтивека прогањали или “пољем гонили”, а само српско “поље” изникло је из праречи, праслога или сербског божанства Бел, одакле и “биље” које расте по “пољу”. Ништа мање није занимљива и друга грчка реч, која се у овом часу баш не уклапа директно у нашу расправу о “гоњењу”, а која се односи на “полигонију” богова и религија. Реч је “политеизму (гр. πολύ много, θεός бог, див), који нас опет враћа сурбељанском богу Белу, овог пута у комбинацији са именицом “див” (дивус, θεός), заправо Бел-Диву, од кога се обртањем слогова добија Див-Бијели, Дивјели (прелазак “б” у “в”), односно, Дијавол (Дијабел, dia-blo, Teu-fel, de-vil или српски “ђаво”), одакле и српски глагол “дивљати”, придев “дивљи” (ђавољи) и именица “дивљак” (ђаволак). Тако се на крају стиже и до Луцифера (lux зрака, луча; ferre носити, доносити, преносити > преносилац ватре слично Прометеју /прометати/), односно Лучибера, који на крхка људска плећа то-вари, варљиву, варну и к-варну привлачну снагу светла. Горњи пример нам казује да се у српском речнику налази не само јасна и до краја исказана (предсказана) идеја хришћанства, већ су у нашем сурбеланском гласу скривене и све друге религије и богови, почев од сумерског бога Ергала (Херкула, Хер-кола), преко египатског сунчаног божанства Ра (Ера), Озириса (Зора), Брамана (бремена кога се никако не можемо ослободити), Зевса, Шиве (жив), па све до Исуса Христоса (Хорс, Хрс, Крсто);

angana = field - нагонити, нагнати, ту би се то евентулно могло односити и на поље, али не у директном смислу, пошто се стока "гони" на испашу у поље;

angasanginau = with - ногом се нагони, али је заиста тешко, па и немогуће





видети на основу чега је наведена реч преведена као предлог “са”; из таквог сскр. израза могло би се евентуално закључити да су ту у питању две ноге, које, свакако, “иду” једна “са“ другом (нога са ногом, с ноге на ногу, нога за ногом);

a.ngaih = limbs, body parts (сада примећујемо да се и у енглеском преводу, на одређен начин, враћамо на српску "ногу" или "удове");

angaistushhtuvansastanubhih = having satisfied with strong limbs? - “Нога се стуштава на састанак” (стуштити, станути, станувати, устанути). Аутор санскритско-енглеског речника се овде, као што видимо, сасвим непотребно снебива. Наравно, горњи премер нам показује како изгледа класична аглутинација, која је морала бити неизбежна код сваког језика у настајању. Након тога следила је обавезна “рафинација”, изазвана тежњом ка упрошћавању језика због лакше и једноставније комуникације. Преметањем слогова и избацивањем извесних гласова, након више миленијума свог развоја, језик је успео да се “прилагоди” и сведе речи на најмање могуће гласовне вредности, али ипак довољно велике да би се одређени феномени међу собом могли јасно разликовати. Јасно да нога сем за кретање служи и за стајање, "ста", али ту је и глагол "ступати", "ступити", "наступати", где такође имамо комбинацију речи "стати" и "бити", слично баш као и код глагола "го-нити" и "стати" /гост/; енг. stop, видимо следи управо ту логику јер "гост" долази да "остане" извесно време, то јесте, да на кратко "на-ступи" на неком другом месту; у српском имамо и именицу "стан", која је изворно настала од глагола "стати" и "гнати" /срп. стегнути, нлат. stagnatio/ која јасно указује на заустављено кретање или гоњење /стагнути, станути, стати, становати, стан; тешко би било наћи иједан језик на свету који би на логичан начин могао повезати речи, попут гост, стан, густ, гуштер, костур, гостионица, густара, станути, ставити, стапати, стабати );

anjana = anointment - тешко да поменута реч има икакв везе са мазањем, једино ако се не мисли на место где је маст (уље) нанесено, то јесте, “он-ђена”. Ђе, ђа, ђи је исто што и гнати, гонити – по-ђи (погнати, поћи), до-ђи (догнати, доћи), на-ђи (нагнати, наћи), за-ђи (загнати, заћи), си-ђи (сагнути, саћи, сићи), ђи, ђиха – или просто, на-ђено. Српски глагол “наћи”, заправо је исто што и “на-гнати”, односно, “на-гнути се”, јер да би нешто било нађено, човек мора да то тражи, а када се некакав предмет тражи, то се најчешће чини у “нагнутом” (погнутом, сагнутом) положају.

antaranga = inner body or inner nature, feelings, inside - “унутрашњи нагон” (унутар ноге), док енг. nature долази у њихов речник преко латинског, али из изворног српског, "надарити" и "натерати" – натурити, наредити, што је, као што видимо и главна улога природе (народ, наредити, натерати, надирати, натурити). У српском језику именица “народ” управо долази од речи “род” (сурбел, србелати, србати, са-брати, брат, обратити, об-родити, оброд, пород, род, рађати), уз префикс (пре-вик) “на”; заправо то је и онај сурбеловски део народа који, некада давно, преселивши се на север Европе (Сурбе, Урбе, Урпе) и заборавивши своје име, узима за себе ту општу србљанску именицу, да би се прозвао Нордима (народ, nord север).

a.ntargata = internal - опет "унутар гнати", скраћено "гати", гањати, "унутра га то пече...", али, исто тако, могуће је да се ради и о “трагу”, “тргању” или “трагању” (бити на





трагу, на-тргати). Највероватније да српски глагол “тргати” води своје порекло од именице “рог”. Кренуло се од праслога “сур”, односно од двослога “сур-бел” и глагола “сурвати” (ровити), да би се потом, да би се отом у исту језичку раван унео и глагол “су-рија-вати” (сурљавати, сурљати, сурјати, Урије, рије, рити); ту је и глагол “сукнути” (првобитно, суркнути, сар-ко, жар-ко, Жар-кан, Сар-гон, сур-гнати), одакле је настало име Сур-рог-ан или Сва-рог, у ствари један од назива бога Бака (Белак, бик), чији нам је рог сасвим јасан. Ако се сада вратимо животињи званој бик, видећемо да она “рије”, “рига” и “риче”. Ту је и глагол сурбелски, “ргнути”, у ствари, “рогнути”, повазан са карактеристичним “букањем” бика, који својим роговима, “трга” околне предмете. У такву слику јасно се уклапа и глагол “от-ргнути”, а када се неко или нешто “отргне”, за њим (или тим) може се “трагати” само по “трагу” који остаје забележен у прошлости. На крају, српски “трг” није ништа друго, већ онај већ поменути “траг” (рог) за којим се “трага” и који нам је потребан, а на који сви долазе у потрази да би тамо пронашли оно што желе себи да прибаве. Друга реч за “трг” је “пазар” (базар), за коју се безразложно тврди да је персијског порекла, јер је ту у питање “рано устајање”, “полазак у зору” (слично “храни” и “уранку”), то јесте, у питању је “бела зора”, кретање у набавку “по-зори” не би ли се на “тргу” нешто “позорило” (пазарило).

ambaa = mother - ту је изгледа погрешно усвојена српска именица "баба" (бабо), где се у назалном изговору то често може разумети као "бамба" или "амба", мада није искључено да се ради и о мами (мам-б-а). Именица “бабо” повезана је са вавилонском кулом и њеним господаром Нином Белом (Бабилон, Бабел, Бабо).

ansha = part, angle (пре ће бити "наша", од "нас", мада се може прихватити и као "део нас", јер то што припада нама јесте наше; овде видимо да је енглески angle заправо исто што и српски "угао" у ген. "угла", где се слично као и у претходној речи, при назалном изговору то "чује" као "унгла" – енгл)

anshabhuutam = has been a part of her - "део ње?", бесмислено, јер је реч о српској снахи – снаши, која није била раније, али сада јесте "наша"; отуда и реч за копулацију код Срба – сношај; док је бутам исто што и "будем", од глагола "бити"; улога снахе је била да буде и да се пода, будем – подам, свом суђенику.

anshumaan.h = radiant - донекле је то добро преведено, јер је реч о нечему што се не чује, што је бешумно – нешумно; српски глагол "шумити", откуд и именица "шума", јер лишће шуми, долази од "чути", чујем – шујем – шум; све је опет везано са оком, очима, као да се чује од "очију", јер су и сва "чула" од "очију" – очила, уочило, а не од ушију, пошто је ухо у примордијалном стању свести било исто што и око; отуда се "ушима" не уочава, али се зато чује "шум" – звук. Ушима –шум - шуми –шума.

anshena = part - part (опет "наша", али сада толико да је "ношена"; српски језик је до краја прецизан, пошто је јасно да је да је "наше" само оно што собом "носимо", одакле су и настале заменица "нас", "наше", "нама", а то опет може бити само део материјалног или духовног света )

akartaram = as the nondoer - на овом месту треба се сетити српских глагола





кретати и гурати: ако кажемо "кретарам", то баш и није реч коју можемо да нађемо у данашњем српском речнику, али ако томе напред додамо глас "с", добићемо "скретарам" од чега је како видимо доцније рођен глагол "скитарати" – скитарам, то јесте, не радим ништа, а скитарати није ништа друго, већ скренути са пута и лутати необавезно унаоколо.

akarma = inaction - уколико је превод тачан, онда би се једино могло радити о неактивности, која је тако означена на посредан начин, преко глагола "укорити", "морам да га укорим – покарам за такав нерад". У питању је српски корен, праслог, божанство Хорс, од кога у складу са природом Сунца /Сурнце/ добијамо глаголе "горети", "хорети", "харати", "гарити", именицу "гора" /планина, беланина/ која је "горе" /високо, беласно, бесило, висило, Бел/, реч "кора" и глагол "скорити" /изгорети/, јер када сунце греје површина земље, која је донедавно била блатњава, тада се она претвара у кору, то јесте, очврсне; слично Суру који даје ред /сурд, сред-ти, среиште, средина/, ни Хор у таквом "уређивању" не заостаје, јер он "хорда" /ходати, ходи, иде/, он је и средиште "хорде", то јесте, "груди" /груда/ света, сскр. хрда срце, а докле хода или хорда он "гордо" "гради" "градове", "кордуне" и даје име човеку Гордан или Гордана; таква "градина" изникла из бога Хора, најпре је била земаљски врт, енг. garden, да би доцније, у складу са људском радозналом, а неретко и похлепном природом, постало велико "градилиште" умишљених "грандомана" и "градно умних" градитеља или "г/р/адних грдитеља"; овде примећујемо да се и Еденски врт, за кога верујемо да је изворно настао у главама писаца Светог писма, па и ранијих религија, заправо изнедрио из српског, више него јасног речника; човек је некада, по таквим предањима, живео у свету нетакнуте лепоте и божанске природе, коју је он потом, уз помоћ сазнања /изгнања, згнања, знања/ почео да изграђује или нагрђује; због тога га је Хорс "наградио" немиром и сталном кретњом, заправо божанском "игром" /гре, кре/, у којој је човек принуђен да непрекидно "гради" непрелазни лавиринт од умно-материјалних "греда", из којих никада неће бити у стању да сагледа самог себе, већ само своју околину, то јесте, "грдно гредну градину гордости и г/р/адости", у којој се смењују "гадости" и "радости"; стога, човек је због своје незасите потребе за новим сазнањима /спознајама/ укорен од Бога или "укоричен", смештен у ограничени свет имагинације, из које никада неће моћи изаћи нити пробити баријеру свога "укореног" ума; на основу свега горе реченог, недвосмислено се види, да је сербски вокабулар /викало/ предвидео већ у свом зачетку читаву религијску слику света, укључујући ту сваки, а не само хришћански, "апотеотски" /Бел Див, Див Бел, дијаволски, диабло или Teufel/ систем духовне пропасти; на крају, сурбелски речник нас саветује да не радимо /градимо/ оно што данас чинимо и да се не водимо варљивим и заводљивим бојама "лучиберске" /луциферске/ светлости )

akarmakrith = without doing something (исто као и у претходном случају, али бити вешт и "крити се од укора"; српски глагол "корити", од именице "кора", као што видимо, створио је човеку и "крв" и "кров", под којим он не може бити ништа друго до "кривац" /крив/; наравно, глагол "кривити" настао је спајањем два бога сурбеловска, Хор-Бел, из којих, такође настају бројне српске речи, као што су "хрвати" /рвати/,





"грабити", а при грабљењу /грабеж/ људи се неизбежно "крве" и на крају, због такве своје "крвне кривице" морају да заврше у "гробу", представљеном већом или мањом "хрпом" црне и "грбаве" земље; да би нешто за себе "уграбио", човек мора да има "хорду" иза себе, то јесте, "групу" других људских јединки, која ће му у "грабежу" помоћи, али, исто тако, он мора да буде крајње "груб" како би остварио свој грамзиви /грабзиви, прелазак "б" у "м"/ циљ; судећи по ранијој претпставци да имена собом носе одређену позитивну или негативну енергију, могло би се закључити да крволочност наших суседа, хрватских Слобана /Јасеновац, и, веома занимљиво у складу са претходним излагањем, Град-ишка/, уистину јесте у некаквој тајанственој вези са горе поменутим речима, придошлим из сербског праслога "хорс")

akarmanah = than no work (баш ме брига, "мани укоре", корења; на овом месту можда бисмо могли да обратимо пажњу и на један други придев у нашем речнику, а то је "огроман" и именицама "гром", "грм", "зрно", глаголима "грмнути", "грмети", "згрмнути", "згрнути", "згранути"; јасно је да неко ко је "огроман", заправо, онај ко је толико "велики" да може да влада другима, не мора баш много да ради, а понекад може да се препусти потпуном нераду; таквом је довољно само да "загалами" /викне, грмне/, па да се оствари оно што је наумио, то јесте, да "згрмне" /згрне/ она земаљска блага, за којима већина људи безмерно жуди; народ који мора да напрно ради да би преживео, такође има прилику да згрмне или згрне барем неко зрно онога о чему у својим сновима машта /згрмно, згрно, зрно/; да би нам све то било јасније, неопходно је да кренемо од оних праслогова који се налазе у српском глаглу "загрмети" /загрмнути, загрмети, згромити/, а то су Сур-Хор, уз додатак глагола "гонити" /гнати/ и именице "ум" се ту вешто прикрила /за-кре-ум-гна или "зора-креће-ум-гони"/; од поменутог "зора кре-ће" /за-кре/ у српском језиу имамо глагол "загрејати", само по себи јасно, јер без зоре, Сура или Сурнца продужила би се хладна ноћ и сав свет би се "заледио" /охладио, колут, клада, кладенац, извор свеже воде/, док од "ум-гони"/ум-гна/ добијамо придев "уман", који не само да може да нам донесе "огромне" нове вредности, већ може и да нас начини "мањим" него што заиста јесмо /ум-гањати > умањити > умкати/, а што све опет зависи од нашег "знања" /згнања/ и "мозгања" /ум-згнања/; ту је и именица Герман, чију тајну настанка, лингвисти вековима покушавају да одгонетну, а која, у ствари, има значење "горо-уман", чији је ум виши од другог света, који је изнад или онај који је "огроман", тај је "грман", висок као "грм" /грман, грмаљ/ и "греје ум" онако како то чине богови својим небеским громовима и муњама /муња је како видимо исто што и "гром-но", на-срнути, на-грнути, грнути, гнути, гнати, гонити, ум-гнај, ум-гња, мугња, муња, то јесте, реч је о замени слогова хор-ум са ум-хор у једном дужем интервалу, али у сасвим јасном низу, баш као и глагол "грунути"/; коначно, имамо и глагол "шкргнути" /са-хор-гнати", у блиској релацији са поменутим "грунути", али и "крунити", "кренути", "гранути" или "гранати", одакле видимо да је именица "грана" у директној вези са "грејањем", сунцем које "грануло" и лишћем ту исту грану "огрнуло" /енг. garment/)

akarmani = in not doing prescribed duties (не обраћати пажњу на оно што други захтевају)





akalmashham = freed from all past sinful reactions ("около махати", у датом случају од среће што се "ослободио грехова")

akasmaat.h = by chance ("ако смо ту" – да ли случајно или не - дајте да нешто урадимо)

akaarah = the first letter (лист, кора, слично као "буква" код Срба - Словена)akaaro = the letter à' (исто)akaarya = and forbidden activities (радња због које се неко грди, "кара" или

"кори")akaaryam = what ought not to be done (исто)akaarye = and what ought not to be done (исто)akiirti = infamy (крити, сакрити бруку, укрити)akiirtim = infamy (исто)akiirtih = ill fame (исто)akurvat.h = did - х-рвати се са проблемима, радити; такође примећујемо да се

српска "курва" добила од поменутог глагола "(х)рвати, али, да би се то разликовало од "крвити" и "кривити" (глаголи који су исто тако настали од (х)рвања, јер су ту борци и "криве" и "крве", каткад и "крваре), између иницијалног велара "к" и гласа "р" убачен је вокал "у". Име наше "браће" Хрвата је са свим горе поменутим у вези, а њихово име указује на то да они представљају оне који су изашли из комбинације српских богова, Хорса и Бела, одакле су настале именице које означавају тамну страну света: гроб, крв; ту су и придеви: крвав, грбав, груб, глаголи: грабити, гребати и слично. Хрватско име нам указује на то да су они у блиској сродности и са Кувратом (Курват) и са Карпатима (Грбатима), па и са реком Крбавом (Крвава). Пошто су Хрвати сами себи дали такво име, јасно је да се нешто налази у њиховој свести (крви) што их тера да буду крволочни. Наравно, треба знати, да се првобитно име “грбат” (хрбат, хрват) појављивало код Сурбелана на широким просторима, као ознака за брђане (горштаке), људе који су живели на “грбавом” (панинском) терену и да је тек половином нове ере постало национално име данашњих Хрвата. Сличан процес видимо данас у Црној Гори, где једно локално име Срба тежи да се издигне на ниво националне одреднице. Словенци су Словани (Слобани, Сурбелдани), заправо Сурбели који су и данас у семантичком смислу Срби, мада тога нису ни свесни. Код јужнословенских народа, најнеобичније је име Македонац (Македонија), јер се оно врло тешко може објаснити са становишта сурбелског речника. Наравно, јасно је да је Македон грчко име, које су доцније (тек средином прошлог века) Сурбели на простору данашње Македоније усвојили као своје. Наравно, ни грчко име није оригинално грчког порекла, већ је повезано са планином Мегедон (Гора Магедoн, хебр. har megiddo) и библијским Армагедоном, пољем на којем ће се одиграти судбоносна битка (мегдан!) између добра и зла. Поменути “мегдан” у српском речнику добијен је спајањем именице “ум” и глагола “гонити” (умгонити > мегданити > ум-го/н/-дан > дан с/макнућа), слично глаголу “макнути” (ум-гнати), пошто је без ума било какво померање незамисливо. Видимо, такође, да је у складу са глаголом “макнути” и српска именица “смакнуће”, а сасвим је јасно да ће након “мегдана” једна





од сукобљених страна бити “с/макнута”. Поменимо ту и “магнет”, метал чија је особина да привлачи (по/миче, макне) друге металне предмете, као и “магенту” (битка у којој су позиције противничких страна јасно одређене - мегдан). На крају, остаје још да се види да ли је “македонско поље” онај простор, звани Армагедон, на коме ће се сукобити силе светла и таме или, можда, Магента (део Италије). Опет, да не заборавимо још један јужнословенски народ, Бугаре, у чијем се имену исто као код Хрвата крије Хор-Бел, само изговорен обрнутим редом: Бел-Хор (Бл-Гар, Бела Гора, Белогори, слов. Похорје, бокор, срп. презиме Букоровић). Занимљиво је да данашњи Букурешт, главни град Румуније, у себи носи “бугарасто” (бокорасто) значење, то јесте, исто је оно што и словеначко Похорје или српска По(д)горица (Бел/д/-горица).

akurvata = did they do - исто, само је питање да ли је санскритска граматика правилно дефинисана, јер она ни у ком случају не би могла да буде пуно удаљена од данашњих српских говорних правила; или је ту можда у питању глагол "окривити", јер када се неко за нешто окриви, логично следи провера "да ли је окривљени баш урадио оно што му се ставља на душу"; исто тако, "кров" је "крив" не због тога што је најчешће, да би се спречило продирање падавина у унутрашњост станишта, грађен под косим углом, већ зато што је служио као "с-кровиште" у коме се човек "скривао" /крио/ од опасности наспрам дивљих животиња; ипак, судећи по српском речнику, човек је најскривенији и најмирнији /смирити, смрт/ у оном часу када се премести, не под "кров" већ под земљу – у "гроб" /Хор-Бел, Хор-Вел/ гробило, кровило)

akushalam = inauspicious (оно што се покушава, "окушава", обично на крају не бива успешно, сем у ретким случајевима)

akritabuddhitvaat.h = due to unintelligence - крет будности, што није у складу са поменутим значењем, сем ако се не ради о "крита будност", сакривена, сакрита, јер је глагол "крити" исто што и "кретати", пошто се ништа не може сакрити уколико се претходно не учине одређење радње – покрети – који ће прикрити суштину ствари.

akritaatmaanah = those without self-realisation ("крет-од-мене" или "крити-од мене", а можда и од "ума".

akritena = without discharge of duty (окретно, оно што је захвално за сваки озбиљан посао)

akritvaa = without doing (from kRi)akritsnavidaah = persons with a poor fund of knowledge - “крет-сновида”, у ствари,

утонути у сновиђење, што свакако нема везе са слабим знањем, али свакако има са слабим поимањем јаве, стварности. Очигледно је да је човек на Истоку (условно речено) далеко склонији маштању, сновиду, које га на крају мора довести у оно стање, које је Његош означио стиховима : живот овај - сновиђење страшно. На Западу је сасвим другачије, људи су прагматичнији и много више способни и спремни за чврсту друштвену организацију. То је разлог њиховог успона у материјалној сфери. Наравно, корени таквог понашања и на истоку и на западу планете, дубоко су закопани у прошлости. Наиме, Исток је у ранијем добу имао срећу да тамо услови за живот буду далеко бољи него на Западу, делу европског континента, којег је сурова реалност терала





да развија свој практични ум, у коме је било најважније да се сачува голи живот. akriyaah = without dutyakrodha = freedom from anger (кротак)akrodhah = freedom from anger (исто)akledyah = insoluble (природно је да се човек "огледа", то јесте, прави огледе,

тамо где је проблем тешко решив или, наизглед, нерешив)akhila = entire (када се нешто "околи", тада је све унутра и то је целина; entire је

управо оно или све што је "унутар")akhilaM = whole (видимо и да је енг. whole дошло од српске речи "коло"; "сви у

коло!")akhilaguru = preceptor for all, also all types of long syllable letters (онај који се

"гура около", тај ће све да види; онај који је све добро "преиспитао" мора имати добру "перцепцију" – персептију – преиспитују, а preceptor је можда учитељ који "пресипа" знање ученицима, да не кажемо "просипа", јер је глагол "преиспитивати" у мисаоном смислу исто што "пресипати"; кад неко код Срба прича тек да би нешто причао, за њега се каже, "да пресипа шупље у празно")

agata = not past (год, година која траје)agatasuu.nscha = agata + asuun.h + cha:undeparted life + and (living people) – реч је

о "году", глаголу "годити", јер живима "сунце годи" – "ал' годи сунашце!" - сунчање; отуд и Годи, Готи, Срби који су се тако прозвали, сматрајући се достојнима великим свецима; Србин каже: велики је год! – велики је светац.

agatvaa = without going – када се све заврши, тада се одмара и не иде се никуда; готово

agama = proof of the trustworthiness of a source of knowledge agastamaasa = month of August - месец у коме су се завршили основни пољски

радови и када се може кренути у госте или се можемо надати гостима; "угостимо се"agochara = (adj) unknownagni = fire (огањ)agnih = fire (огњи)agniparvatah = (m) volcano, volcanic cone (огањ превртао; пури-ватра); а volcano,

вулкан је, као што запажамо, Белкан, бог Бел, од кога и име Балканagnishhu = in the fires (огњити, огњиш, огњиште)agnau = in the fire of consummation (огњи, огњити)agra = (neut in this sense) tip (гурати се, гура, угурати, угура)agram = at the tip - видимо да "кре" или "гре" има исто значење у почетку, пошто

је "кретање" једнако "гурању", а све у вези са српским богом Хорсом – Хоромagrajah = elder - онога ко остари сунце је добро огрејало; наши стари често кажу

"сунце те (о)грејало", а то значи да дуго поживиш и дочекаш старостagratah = (let the two go) before (me) – ако желимо да видимо где су они који иду

иза нас, морамо да се "окрећемо" – окретати – окретах се да их пропустим)agradiipah = (m) headlight





agre = in front of/ahead/beforehand - гурати се, кре-нути на чело, гре напредaghammanah = (adj) evil-minded - срце му је од "камена", а "окомити се" на

некога који није ни крив ни дужан свакако је злоумно; у питању је зло које се налази "око ума"

agham = grievous sins - када се некоме срце претвори "у кам", тада је то тежак грех

aghaayuh = whose life is full of sins - схвати ли човек да је згрешио, он ће се трудити да "окаје" грехе; окајати је у вези са оком које је видело истину, која га је бацила у очај, а потом у кајање

anka = number - можда "јед-нако", по броју наравноanga = a limb, or body part (овде је све јасно – нога)angam = limb(s) - истоangaani = limbs (пре би се могло рећи да је ту реч о нагонима него о ногама)angula = a finger - вероватно замена значења због српског "нагули” нокте или

прсте; слично се десило и код нем. Nagel, које се у енглеском преметнуло у nail, a има значење "нокат"

angushhtha = the big toe - ногиште, ножиште, место где се ослањамо или где се нека ствар ослања; свакако да то сигурно није ножни палац, већ би пре могло бити стопало, односно, стопа, која није буквално везана за део људског тела

angushhthah = (m) thumb (исто)acharam = and not moving - онај ко је очаран, обично остаје без речи и

непокретанacharasya = and nonmoving (исто)achala = (adj) still, stationary - ако је нешто "почело", на пример невреме или рат

у коме тек треба да учествујемо, природно је да се једно време ћути и буде миран, уочити, очило

achalam = unmoving (исто)achalah = immovable (исто)achalapratishhThaM = steadily situated - оно што је "почело" мора човека да

"притишће" – притискати – да би се потом ишло од "ратишта", преко "приштa", па до обавезног људског измирења и "праштања".

achalaa = unflinching - нема узмицања пред оним што је "почело", већ се ту мора ићи "челом" напред; како примећујемо, српско “чело” је у јасној вези са “очима” и “очилом”, пошто је човек и пре него што је спознао да је мозак онај орган којим уистину “видимо”, интуитивно повезао око са челом и оним што се налази у унутрашњости главе; наравно, уз све то, чело је постављено одмах изнад очију

achalena = without its being deviated - буде ли наша мисао и снага добро "учељена", нико нас неће моћи скренути са нашег пута

achakshus.h = one without an eye - пре би се могло казати да је ту реч о "сузним очима" него о некоме коме недостаје једно око

achaapalam = determination - ако нам је нешто на /у/ "очи пало", то нас је





сигурно добро "очепило" и натерало нас да донесемо о томе коначан судachintya = inconceivable - оно што се човеку "учини" обично тешко бива

схватљиво; заправо, један човек, ма колико био уман, никако не може бити у стању да сасвим прецизно сагледа “реалност” нити да у својој глави јасно сложи све аргументе којји су неопходни да би “мозак” склопио истинити “мозаик”

achintyam = beyond contemplation (исто)achintyah = inconceivable (исто)achiraad.h = without delay/in no time - ако је нешто "очито" на томе се мора

"радити" одмах и без оклевања, наравно, ако су "очи раде" или ако “очи раде”achiraadbhava = in no time from the cycle of birth\death - комбинација трију речи:

хтети, радити и бити – постојати, "радо ће се тим бавити" (очи/рад/би/ва), а то се баш не уклапа потпуно у енглески превод

achirena = very soon - опет, хтети и рано, "хоћу рано"achetasah = without krishhna consciousness - "очито се", суочити се са оним чега

нисмо свесни, “очитује се”achchhedyah = unbreakable - да ли "очи чеда" које стално или непрекидно долазеachyuta = O infallible one - он "очито" не греши; "очију ти!"achyutam.h = the who does not slip - исто, енг. превод можда донекле јесте тачан,

јер је реч о "очима" којим гледамо, али се ту сигурно не ради о ономе који целу ноћ држи отворене очи, ко не спава

aja = goat ("ађа" је у вези са кретањем /го, ђе, ђи/, али питање је да ли је то баш "јарац")

ajam = unborn - "ађам" значи оно што долази, а оно што још није дошло јесте нерођено у ширем смислу речи; македонски Серби и данас кажу "д-оађам" – долазим, што се слаже са српским "д-ођем", уђе-м

ajah = unborn (исто, "уђох", иђах)ajapaa = involuntary repetition (as with a mantra) – "ђипа", ђипити, ђи, а онај ко

"ђипа" углавном то чини у бесу или радости, тако да се може рећи да су то невољна понављања извесне радње

ajasram = the unborn one - некада је било срамота да се деца не рађају, а у такву жену, нероткињу, улазио је "срам", "уђе срам"; стога, тамо “ђе ј’ срам” нема “ђе-та”(ђетета) да “до-ђе”

ajaa = goat - овај пут коза, опет је у питању поменуто "ђи", ђа, "го" (гнати = ђнати = ђети; ри-гнати = ра-ђати; ре-кнути = ре-ћи); када се дете (ђе-те) ра-ђа, на свет долази “реч”

ajaanam = do not understand - пре би се могло рећи да то значи "а ђнам" или "а знам!", то јесте, "разумем"

ajaanat.h = knew - овај превод је у нескладу са претходним, па је због тога тачан, а на српски би се могло превести директно са санскрита: "а знадох" = "а ђанатох"; ако би префикс “а” представљао негацију, тада би и поменута реч морала бити супротност знању





ajaanataa = without knowing (нетачно)ajaanantah = without knowing - у питању је српски придев "знатан"; ако се неко

знатно поправио, то још не значи да је добар или да довољно зна, тако да поменути превод и не мора бити неисправан

atati = to roam - у питању је српско "ходати" – одати – лутатиaniiyaa.nsam = smaller ("ни ја нисам")anu = atom (у питању је обична заменица "оно", што у крајњем случају може да

буде и "атом")anvastram = (n) nuclear weapon - овде се баш претерало, иако је могуће да је ту

реч о нечему "оностраном".atah = hence (то, ото, отуда)atattvaarthavat.h = without knowledge of reality "отелотворивати" , "томе твар

давати", "отврдњавати"; пошто је у питању некаква врста хипостазе, могло би се рећи и да има везе са поменутим "непознавањем реалности" или, можда, непризнавањем исте

atandritah = with great care - тандара-мандара, тандрчак, тандркати, дрндати а оно што "тандри" (дрнда) не треба дирати; у ствари, "то не дирати" (тандарати) или "то не диркати" (тандркати) једнако је поменутом "та-н-дркати"; пази, не дирај, пусти га нек' тандрче! У суштини то и значи "бити опрезан" (пажљив)

ati = extremely - не ради се ни о каквој "претераној сили", већ о најобичнијем српском предлогу од- или от-

atiparichaya = excessive familiarity - (отпарчати), али могуће је и "отпричати" (да причају), јер када се људи претерано зближе, природно је много причају и да то свима у њиховој околини пада у очи. Прича нам у српском долази "реч по-реч";

ativiiryam = super power - није то никаква "над снага", већ само срски глагол "отварам"- отварајмо; до забуне је вероватно дошло због латинског virilis, virile, које је такође дошло из српског глагола "врети", "у њему је врила мушка снага" или, због тога, "то су врли момци" ( данас, супер-момци):

atichaara = Accelerated planetary motion - лепо звучи, али пре ће бити да се то односи на просту "п-оточару" или "опточара", где нешто тече или "оптиче", отиче, оток, оточара;

atitaranti = transcend - трансцендирати помало се може упоредити са срп, глаголом "од-терати" или “от-титрати”, које би се при назалном изговору могло разумети баш као поменуто “атитаранти”; стога, ако нешто титра пред очима, тада нам је то нејасно, пошто, уистину, трансцендира наш ум или је с ону страну ума;

atitaralam = ati+tarala, very+unstable - оно што титра или што је "о/титрало" (одударало) одувек је било нестабилно, истина је;

atithi = (m) guest - "одити" у госте, по-х-одити. Уосталом Србин ће и данас често рећи онима које позива у кућу "одите", уместо "дођите" или "уђите";

atithih = (masc.Nom.sing.)guest (literally undated) – отидох. Наравно, треба видети због чега се ту глагол претвара у именицу, а то се може урадити само озбиљном и детаљном анлизом санскрита у поређењу са српским;





atidaaruunamanh = adj. very dreadful - "одударају-нам", заправо нешто што се не слаже са умом (уман);

atidurvritta = of exceedingly bad conduct - заиста, такви су увек били "одвратни";atirichyate = becomes more - "одречујте", "одричите", али тиме се обично не

постаје ништа "више", сем ако није у питању “одрицање” у религијском смислу;ativartate = transcends - као што видимо "одвратити" је готово исто што и

"отерати", без обзира да ли ће тиме непријатељ да трансцендира ка новом бићу или свету, али, као што видимо, у игри су и други слични српски глаголи, на пример, одвртати или отварати. Уколико човек жели да трансцендира у нов свет, он најпре мора да се "одврати" од сопствених чула, а потом да "отвори" улаз света који је суштински другачији. Нешто "по-странце дирати" исто је што и трансцендирати;да ли случајно?;

atishaya = wonderful - могуће је да се људи и "утишају" када им је нешто дивно пред очима, али се чешће то дешава када се суоче са неком невољом. Такође, некада је дивно када нам из друштва оде неко ко нам страшно досађује. Србин тада обично каже: "Хвала Богу, отишо' је" или "дивно – отиш' је!";

ishhta = of all desirable things – у питању је глагол "искати", који се у српском појавио као скраћена форма "исказати". Наравно, српско "казати" је дошло од именице "око" (оно што може у "око ста-ти", указати), као и "окусити". То јесте мали пардокс, барем, наизглед, али се све то може објаснити чињеницом да је око (орган вида), примарно чуло и да се свет највише поима кроз зеницу која упија светлост. Примећујемо, такође, да је енглeско ask, свакако не случајно, фонетски врло блиско глаголу "искати" (иска). Избацивањем гласа "к" из поменутог глагола, у српском језику је добијен трећи облик глагола "исказати", "истати", а од тога и нове форм у коњугацији, иштем, иште, ишту;

ananyachetaah = without deviation of the mind - оно што је “очито”, што излази “на очи”, “наочито”;

ananyamanasah = without deviation of the mind - слично као и у претходној речи, с тим што се ту ради о ономе што долази “на ум”, јер “умном се” (манаса) ретко дешава да не може да размишља исправно и разложно;

anabhisnehah = without affection - овде би могао ду буде скривен српски придев “обесан” или глагол “обиснути се”; наравно, ту је и “неовисност” (необисност”), без које човек никако не може бити удаљен од “материјалних” жеља, љубави и мржње;

anayoh = of them - од “онијех” (од њих);anartham = purposeless/in vain/danger-productive - до несврховитости и

узалудности најпре се стиже “нерадом” (не радити, не радим); јасно, реч је о метатези српске именице “нерад”;

anasuyave = to the nonenvious - anasuuyah = not envious - anasuuyantah = without envy - онај који није “сује/тан”; особа која је “сујетна” склон је да све око себе потцењује, исто као што је склона и “псовању”(п/сује, опи/сује погрдно; Бел, беласати, писати, описати), описивати, псовати, совати, осовити се);

anaatmanah = of one who has failed to control the mind - онај који није “отмен”





(од-ума/н), то јесте, који се не управља умом; наравно, чак се и “отменом” каткада “отме” нешто што ипак није у складу са оним што ум налаже;

anaavrittim = no return - навратити или “не вратити” (“не вратити се” је исто што и отићи без повратка);

anirvinachetasa = without deviation - “на равно очи да/ју се”, а оно што “очи дају” у српском језику је “очито”; српска именица “раван” дошла је из глагола “равнати”, а овај пак од комбинације “ровити + гнати”, изворно од “су/рвати”; дакле, “ров-г/нати” даје “равнати”; отуда и “нирвана” (nirvana) у индијској филозофији, то јесте, изаћи “на равно” или “наравнити” своју душу (смирити је) пред варљивим сликама материјалног света; - из свега још запажамо да је глагол “равнати” повезан са “ровљењем” грбавог терена (урвина) и прављењем једне глатке земљане површине, на којој би се доцније могло градити станиште; - такође, српска именица “нарав” скопчана је са начином људског понашања које се очитује у свакодневном “наравнавању”, како са суровом природом тако и у међуљудским односима; - nirvachana на санскриту јесте некаква врста избора, али сигурно није енг. election, већ оно српско “наравоученије”, до кога Срби тешко или баш никако не стижу;

anivarya = compulsary - “врети” (ври) или “на/вријети”, односно, навалити;anishchayath = due to non-determination (having not decided) - оно што никоме

није “на очима”, свакако је “ничије”; када се Србин запита “чије” је нешто, тада он, заправо, пита где су те “очи” којима такав предмет или мисао припада; када се на српском каже “ништа немам”, тада се под тим подразумева да ништа “не стоји” (нестаје, неста) пред оним који такву тврдњу изриче, одакле видимо да је српски глагол “ништити” сагласан са “нестати”;

anishhta = and undesirable; anishhtam = leading to hell - “уништити” (ништити, ништим); тежити ка “нестајању” (нестати); јасно је да не постоји човек на свету који бе желео “ништа”;

anuchintayanh = constantly thinking of - “начинити”, “начињати” (на очи г/нати); а могуће је да је ту у питању и придев “начитан” (на очи дан/дато);

anudarshanaM = observinganudaanam = donation, grant - дати, донети (дато, дано, донео ми)anudinam = daily - дан (даном)anudvignamanaah = without being agitated in mind - реч је о уму који се

“цепа”(гони) на “двоје” (на-два-го/ни-ум/г/на), што свакако помућује мишљење, баш онако како то “агитатори” чине са јавним мњењем

anubhavah = experience - набавити (набавих, бивати, бавити се нечим, чиме се сигурно стиче искуство у некаквом раду);

anumantaa = permitter - наметнути (он-уман-да), намотати, на/ум/н/ити);anumaatum = to guess - опет оно што се “на-ум-да” (наметати);anumaana = an inference - вероватно “неумно”, јер јасно је да човек најчешће

греши уколико доноси судове о нечему што раније није добро осмотрио (размотрио);anurajyate = is becoming attached - “наређати”





anulipta = smeared - “налепити”anuvartate = follows in the footsteps - навратитиanuvartante = would follow “на врат г/нати”anuvadam = translation - овде би се пре могло радити о “наводу” него о

“преводу”;ипак, у сваком случају, српски глагол “водити” је у поменутој речи сасвим јасан; anuvadya = having translated

anuvidhiyate = becomes constantly engaged - “видјети” (имати нешто “у” или “на виду”, што свакако захтева непрекидну упосленост);

anuchanam = (teacher?) - у основи су српски глагол “научити”, придев “научни” или именица “наука” ( пром. ученом, наученом, научном, науком /на-око-ум; на-очи-ум; на-очи-дати, научити, на-читати/; у српском језику (презент) у првом лицу једнине каже се: учим /ја учим/, што је, како видимо, директно везано за именице “око” (ухо, уко) и “ум”, без којих се сигурно никакво учење не може замислити;

antaram = between - унутра, “на/терати у” или “између”;antaratmana = within himself - унутар “атме” (унутар мене, од ума/н, отмен); “од

уман” је у српском језику исто што и од “мене, ме”, где придев “уман” прелази у личну заменицу првог лица једнине (ген. ак. “мене”, дат. “мени”, инстр. “мном”); наравно, “од мене отменог”;

apamaanayoh = and dishonour - опомена, опоменути (опомињу их); наравно, сасвим је природно да људи опомињу онога ко је бешчастан и ко их срамоти;

aparigraha = abstention from greed, non-possessiveness - помало необично, али чини се да је сскр. apari једнако српском глаголу “обори/ти”; то се сасвим уклапа у сскр. aparigraha (“обори грехе” или “бори се против греха”), јер се човек никако не може супроставити похлепном делу свог бића, уколико се не “бори” против похлепе; исто тако, не би требало заборавити ни српско “опрати грехе” (опери грех), мада је у српској историји врло мало оних којима је то пошло за руком;

apavarga = heaven, liberation - када човек “оповргне” (бел-обр-гна) све земаљске муке на које је осуђен, тада је он слободан и може да лети у небо (рај);

apashyath = he could see - опажатиapaharana = stealing - похарати, похараноapaharanam = abduction, kipnapping - српски глагол “харати” (похарати, прид.

похаран-ом) свакако подразумева не само пљачку (крађу), већ и одвођење људи у ропство;

avasanh = III pl. imperfect of vas, to live - у сскр. српски глагол “везати”, баш у складу са индијским поимањем стварности, узет је као “подлога” на којој се заснива спутани животни покрет (vas), али и место на коме се борави, станује или “стоји” (остаје, опстаје, востаје, сскр. vasati < везати);занимљиво је, такође, да се богиња пролећа тамо именује као vasanta, што је, како видимо веома блиско руском “пролећу” (весна); наравно, сурбелска “весна” није директно настала од глагола “везати” (везано), већ од богиње Весне (Бесна, не-Бесна, са променом почетног “б” у глас “в”); ипак, глагол “везати” је у посредној вези са Весном, пошто је од праслога “бел” добијен глагол





“беласати”, именица “блеса/н”, као и придев “бесан”, а јасно је да онај ко је “бесан” мора бити “везан” да не би наудио својој околини; ту је и глагол “бежати” (бегати, Белак, бак, бег), о коме смо већ раније говорили; сскр. vasundhara (земља) сигурно је дар богова (vastuu), такође спутаних, који нам “поклањају” материјални свет (vastuuni предмети); сурбеловски човек данас “баса” светом “бос”, без свести да се у његовом свакодневном говору крију највеће тајне божанске мудрости, јер је за њега “сав” (вас) свет смештен у индивидуалну зеницу, одсечену од саборног ума његових миленијумски старих предака, те је због тога осуђен на “бесано басање” у властитом “одсјају таме” у коме, чини се, никада више неће “набасати” на ону истину, која је његовим умним прецима била знана још у искону људске цивилизације - а то је, да друштво никако не може напредовати, уколико је оно прост збир “неувезаних”, бесних и духовно “босих” појединаца;

avasthatum = to stay - стати, востатиavidita = without knowledge, unknowingly - овде би пре могло бити говора о

српском глаголу “з/авидети”, то јесте бити “иза вида” и не видети ваљано свет и сврху властитог постојања; слично испуштање гласа “з”, с почетка те речи, можемо наћи и у енг. придеву avid (похлепан), а јасно је да је похлепан човек увек завидан и обрнуто; сскр. viduh (разумео сам) једнако је српском “видех”, са истим значењем;

asi = you are - ти си (јеси)asmi = I am - ја сам (јесам)asmitaa = egotism, self righteousness - осамити (се)ishhtam = leading to heaven – иштем, иштеш, иште, иштемо, иштете, ишту,

најчешће се код Срба користило као "исказивање" вере у Бога, па стога онај ко верује у Бога, тај га и "иште". Отуда код Мађара и сам Бог има назив Isten ( isten parancsai бог командује, односно, поручује)

rikh = the Rg Veda (рог, рика, река, рек, реч)richah = the Rig Veda (рика, риче, реч)ka = what( use) is the - ка, коkam = whom (ком-е)kanchna = anyone (or someone) - коначно?kantah = (Masc,Nom.sing.) throat - кантаkanthaM = neck – канта, кантамаkanthe = in yhe neck (канта)kanthaa = rags? – као што видимо, сскр. канта може да буде и "врат" и "грло" и

"рита". Као што знамо то су два толико удаљена појма, да је међу њима немогуће успоставити било какву језичку или смисаону везу. Без обзира што је санскрит искварени облик српског језика, немогуће је да се нешто тако деси у било ком језику на свету. Увек мора да постоји логичан разлог због чега су две речи гласовно блиске или идентичне. Сам преводилац је ту збуњен, јер је ставио на крају знак питања. Наравно, то нам показује да је тај превод настао по некаквој инерцији или слутњи која је сав труд људи, који су на томе радили, одвукла у ћорсокак. Сама "канта" је у српском јасна и она никако не може да оде далеко од глагола "канути", односно, "капнути" или





"окупити"(кап, капнути, канта).kah = who - коkantakam.h = (n) thorns – сад је "канта" чак и "трн". Енглески thorn јесте српски

трн, који је доша од придева "дрвен" (дрен, трн), али канта и трн се баш никако не могу сложити, сем ако трн не упадне у канту.

kantha = throatkathhaH = (m) throat, neck (опет лутање...!)kanthabhuushhaa = (f) necklace – можда је и огрлица, ако неко про-буши канту и

окачи је око врата.kanthahaaraH = (m) necklace – реч је о обичном српском "кантару", заправо о

канти која има противтег за мерење. kanduuyati = to scratch – "кандијати" (кандисати), то јесте, мирисати...kandolah = (m) a wooden basket – пре би се могло рећи да је то "кандило", од

"кандисати" (гони дисати). Латинско condoleo заправо је српско "кандило", јер оно симболише сучешће у болу. Отуда и dolor, doloris бол, туга, а можда и италијанска gondola, која својим обликом можда подсећа на кандило

kajnchukah = blouse - кожун, кожунчићkurvanh = doing anything - (х)рвање, грувањеkula = family, dynasty - реч је о српској именици “коло”, одакле и друга срп.

именица “колено” (зглоб, али и у смислу “породица” - с колена на колено); колнути > клонути (о/ко/ло/гна/ти), јер када човека “около гањају”, он неизбежно на крају пада на “колена”; ту спада и лат. colonia (људско насеље, најпре породично; о-колина, околно); отуда у сскр. kulaghnanam (назив за оне који убијају чланове своје породице (гнати, гинути, гнано, ghnana/m); kuladharmah (породична традиција, коло-дар-ум); kulanama (презиме, породично име, колена/и/ме, име колена); kulanihantarau (колено/гони/тера), они који гоне или терају породицу на рад; када се узме само задњи део претходне речи (hantarau), видећемо да се то гласовно слаже са енг. именицом hunter (ловац), који ништа друго не ради већ “гони” и “тера”, баш као и немачки “пас” (Hund, енг. hound);

kada = when - када, чим (уо/чим)kadachanh = never - не види се логика да придев “никад” бде изговаран гласовно

готово исто као и “увек”(kadachana = at any time);kadachith = at any time - кад /х/оћете, “кад очи да/ју” pangu = cripple - бангав, богаљав, богаљ, багљав (од срп. глагола “убогаљити”) kartayati = to cut - овде је у питању српски глагол “кратити”, уско везан са

“градити” (Хор/дати, градити, ходати, кротити, кратити, грдити и слично), одакле добијамо именицу kartari (маказе), kartavyam = prescribed duty, једнако српској речи “градиво”, karta = doer, also attributed to main person in a household, онај који “гради”, домаћин који гради и грди и кроти

kartaa.asi = are the doer - срп.”градио си”, градио је/си;karmanh = work - од Хор + ум, горо-уман, грм, гром, храмати (гурати, гурам),

хром, храм, грам, Герман, Кармен, К-Арменулић, Грметлија, Грмечлија (о/гро/ман,





грмаљ); “горе умети” је исто што и “горе стати” (огроман = горо/ста/сан, Херострат, Горазд, Грозда), а онај ко “горе стаје” свакако је “кори/стан”, Крстан, Христ, Хрс, Хорс; заправо, поменуто “карман” (рад) има исто значење као и данашње српско “уме/ти г/ра/дити”; сетимо се и српског глагола “рмбати”, у ствари, г/рм/бати (грбити се), па ћемо видети да је у њему скривена и наведена сскр. karmanh; такође, ту је и именица “крме” (свиња), која је можда настала доцније, где се у пежоративном значењу дошло до поређења те домаће животиње са Германима (Герман, Грман, Крман, крме, крмак), а потом и “крмиво” (храна за стоку, рус. корма, кормление храна, храњење);

karmasanginam = who are attached to fruitive work - некада се сматрало да онај ко “гура снагом” (ко је снажан), сигурно је у прилици да пуно уради; овде треба приметити да је српска именица “снага” дошла “с нагоном” или “с ногом” (с ногу) у српски вокабулар, баш као што се и “снег” “с/нагонио” (загонио) преко друмова и људских станишта невиђеном “снагом” (сне-г > sne > snow > Schnee), док је енглеска “снага” пристигла из српског “орања” (“поорати”, “паор”, енг. power снага, нем. Bauer сељак, али и енг. poverty сиромаштво);

pancha = five - петpanthaa = way (пут; слично грчком и латинском “понт”)pachati = to cook (пећи, пекарити, печење)path = to fall (пад, падати); patati = to fall - падатиpathika = traveller - путникpada = step (стопа пада на под)payash = water (поји се, од глагола “појити”, појиш); наравно, одатле добијамо и

речи у санскриту, као што су payoda облак, payodhi море, океан (видимо да је српски глагол “пити” у јасној вези са “бити” (убијати > опијати, јер човек кад пије спреман је и да се бије, а када се “опије” и данас ћемо често рећи “убио се”(од прекомерног пића свакако)

parama = highest, the utmost, most excellent - први је увек највиши, најцењенији;поменуто исто је што и лат. prima, а јасно је да “први” увек “прима” поклоне и почасти; српски глагол “примати”, заправо, обр-имати или пре-имати, јер “примити” нешто значи не учествовати у стварању таквог “имања”, а само “имање” је повезано са “умом” (умети > имати)

paramaatma = the Supersoul - највиша (врховна) душа; Сурбели су давно схватили да душа долази “од ума” и стога су је повезивали са “думањем” (мишљењем); руски “атаман” је према томе “духовни вођа” племена

parameshvaram - врховно биће (Бог), то јесте, “први из/вор” или “праизвор” ствари (света)

paraayanam = the one to be worshipped; paraayanah = being so destined; paraayanaah = so inclined - овде су у питању српски глаголи “пријати”, “пријањати” (прионути)

paraardha = other end - пре реда, “пруреди/ти”, прерада и слично, јер када се нешто преуреди, оно увек добија другачији изглед (крај)





parikiirtitah = is declared - српски глагол “китити (се)” имао је првобитну форму “киртити”, што даказују данашње српско презиме Кирћански, али и глагол “гордити”, јер се човек тада обично “кити” својим наводним успесима (Хор-дати)

pariklishhtam = grudgingly - онај ко је “приклештен” извесним невољама, сасвим природно, почиње да гунђа или да се буни, то јесте, сигурно је лоше воље; српски глагол “приклештити” (обр-кли/п/-ста/ти), скопчан је са глибом (глина, клин, клип) у који се стаје или који стаје (ста)

pariprichchhaa = enquiry (када је потребно да Србин дозна неке ствари, он иде да се распита, то јесте да “поприча” са онима од којих би евентуално могао да дозна истину; дакле, у питању је “прича” и “препричавање”

pariprashnena = by submissive inquiries (српски глагол “просити” има двојако значење молбе: једно је просити руку своје девојке, а друго је молити за помоћ када је човек у безнадежном положају (просјак); овде није баш лако утврдити како је та српска реч настала, али, највероватније да је стигла од глагола “прегнути” (презати), јер се човек обично мора добро напрегнути и заборавити на своје достојанство када је принуђен да некога за нешто моли; рус. с/прашивать или глагол “пора/сс/просить” - приупитати

parivartana = Exchange of two signs - у питању је српски глагол “превртати”pashu = animal - пре би се могло рећи да се ту ради о српској именици “паша”

(испаша, напасање стоке), која је изворно настала од глагола “пазити” (пазити, чувати стоку, пажња); то можемо поткрепити и сскр. глаголом pashyanti или pashyeth (видети); наравно, пошто је санскрит једна искварена форма српског језика, грађена на основу простих асоцијација и честих замена значења, појављује се велики проблем да се он до краја анализира уз помоћ језика од кога је настао; ипак, то би се могло прецизно урадити, али за то је потребно много више времена и простора од оног које нам допушта ова књига

paasha = a trap, noose, binding of the material world or relatives - слично као и код претходне сскр. именице pashu (животиња, стока), с тим што је овог пута реч о српском глаголу “опасати” (пашем); српски глагол “опасати” сродан је са “описати”, а овај, опет, са “бележити” (Бел, Белак, беласати, белег, облагати, обложити); необично је да сскр. paasham има значење “конопац”, мада је јасно да је некада конопац коришћен као “опасач”, јер то указује на сиромаштво санскритског речника и потврђује да он никако није могао бити извор сурбелског говора, већ да је ствар обрнута

pitri = father - морамо се сетити гр. πατέρας (лат. pater) да бисмо видели да се ту ради о српској “потери”, то јесте, глаголу “потерати”. Некада су Срби традиционално живели у “заједницама” или породичним задругама (такав обичај трајао је све до половине прошлог века), где је важило правило да глава породице буде њихов најстарији члан. Он је издавао наређења и она су се морала беспоговорно извршавати. Таква “седа глава” симболично је у рукама држала штап (патарицу), као ознаку власти, којом је указивала или “терала” чланове породице на одређен посао. Сасвим јасно, човек са патарицом био је “гос/подар” (го-с-Белдар, тал. padre, babbo), чија се улога упоређивала





на известан начин са Господином (го-с-Белдан или го-с-Бел Один), то јесте, богом. Овде имамо још један доказ да је санскрит грађен без реда и да није логички повезан на онај начин, који се може видети у данашњем савременом српском језику, јер, на пример, сскр. именица “син” (putra) изводи се такође из основе “белдар”, што никако није у складу са улогом потомка у српској, али ни у другим светским цивилизацијама.

pibati = to drink - од српског “пити” (попити, пивати, пиво), одакле и горе помињано payash (вода) или pibh (пиће, пибо, пиво), pipaasaa (жеђ), где видимо да је српски глагол “пити” послужио за грађење других сскр. речи везаних за воду, што, природно, у српском језику није прихватљиво.

piidana = harassment - у српском језику имамо именицу “поданик”, која означава особу која мора да слуша туђа наређења; наравно, такав човек се увек осећао потлаченим, па отуд и сскр. глагол piidayati (тлачити)

piita = yellow - у будистичкој религији, свештеници носе одећу жуте боје, а пошто су и они “очеви”, баш онако као и у хришћанству, десило се да поменуто “пита” буде истовремено и жута боја, као и именица “отац” (pitaa); свакако да отац који “тера” (патер) мора и да се “пита”, али прилично је необично да се од тога доцније добије и придев “жут/о”, што нам указује на несинхронизован развој санскрита

putikaroti = to fold, to roll (a carpet) - поткратитиpunya = purification acquired by virtuous deeds - сетимо се Његошевог “Горског

вијенца” и “аранђелског пуња” (вино које се “пуни” у чаше, а које се испија у славу Христову); отуда и сскр. punyam (побожан, лат. pius, pia pium, енг. pious, тал. pio); ту примећујемо да је реч “побожан” у сскр. настала од српског глагола “пунити”, а у романским говорима од “пити” (“пиј у име Христово” или “пиј Христову крв /вино/”)

punarjanma = rebirth - јасно, реч је “пон/ово/ рођеним/а/”; у сличним санскритским речима још увек су уредно сачувани основни српски гласови, али у многима то није случај, јер су толико гласовно испретуране, да се тек са крајњим напором може закључити из које су српске речи или синтагме настале

punashcha = and again - “пон/ов/о ће” (поново шћео)pumaanh = a person - уман, по-уман, поман, одакле и придев “помно”; с друге

стране ту је и глагол “помињати”, као и именица “помен”, која се односи на одавање поштовања умрлој особи

purah = before or in front, East is considered front for auspicious occasionpurvottana = the front of the body - предњи део тела, односно, оно што нам је

“прво дано” (првотно, предње);да је то баш тако потврдиће нам и сскр. речи puurva (претходни), puurve (пре), али и puurvaka (предак > првак)

puurayati = to pour - бура, бурјати;одакле би могло, како видимо, бити и енг. pour (сипати, точити, тећи, лити); заправо, у питању је “бура” (бурјање) или оно једноставно, што и данас Србин каже када удари јак пљусак: “ал’се обори!” или само “обори!”, одакле и сама именица “бура”

prithakh = each separately - придика, притка, проткати, предак, претећи /притек’о, протек’о/, имати “пред оком” (предочити); наравно, све поменуте речи на





известан начин у српском језику су везане за чуло вида (око) или глагол “до-гнати”; да је слична ствар и са поменутим, prithakh дотатно ће нас уверити друга сскр, реч, prithakkaranamh (анализа, у преводу на енглески), која би свакако могла бити оно што нам се предочава или ставља на увид (пред око гурано); мада нам, сигурно, овакав приступ не делује баш много убедљиво, ипак, судећи по сурбеловским кључним слоговима из којих су настали језици на планети, такав закључак би морао бити сасвим исправан;

prithvii = earth - крајње занимљива реч, јер нас одмах подсећа на српску синтагму “обрадива земља” (обр/да/бити, обрадба, обрадва, обрадива, заправо, добити нешто обртањем - обративо, обртиво); с друге стране, уколико је таква именица везана за “обрт/ање” планете земље око своје осе (prithiviim Земља), тада се у Индији одавно знало, далеко пре Европљана, да се Земља обрће око Сунца

prishhhatah = above - слично као и код претходне речи имамо поменут “обр/т/” и глагол “стати”; наравно, да бисмо дошли до правог значења поменуте речи, требало би то проучити у свеобухватном санскритском тексту, за шта аутор “Српске Зоре Беле” нема времена;ипак, јасно је да ту у обзир могу доћи српски глаголи “пристати”, “престати”, “прошетати”, “брстити”, “о/простити” и слично;

paurushha = manliness, virility, courage, effort - Борис, борац, Боруша, Пуруша, српско име Пуриша

prachalh = to agitate - причалица, причалоprakriti = Nature - прекрити? prakriyaa је преведено као “процес”, што свакако

има индиректне везе са природом, али само када се мисли на природан “процес”, односно “покрет” (преокрет);под природом се ту изгледа подразумева само материјални свет, па ако је тако, посматрајући ту реч са филозофског становишта, таква материјална природа уистину “прекрива” или заокупља човеков ум у толикој мери, да он није у стању да сагледа ванчулне феномене, нити прави разлог свога постојања; гледајући тако, примећујемо да човек, и поред неслућених технолошких изума, није у стању да да одговор на проста питања: “шта је овај свет”?; или “ко сам ја?” Утом смислу, природа је заиста прекрила суштину таквом силином шаренила и сјаја, да се модерни човек, када је реч о поменутом виђењу своје “стварности”, није нимало удаљио од људи који су некада давно живели у пећинама;

pranudati = to push, to press, to ring a bell (обр/ г/нут/о да/ти > принудити); одатле и глагол “прегнути”, то јесте, “през/ати”, одакле смо добили енг. press; на сличан начин као и “прегнути” настао је српски глагол “притегнути” (обр/да/гну/ти), одакле и “притезати” (притеснити); наравно, није јасно одакле у енглеском преводу “звонити”, сем ако се не мисли на сам “притисак” на звекир;

pradaah = causing - предак, предах, прадах?pradaana = giving - предан, предано, проданоpradesha = Territory - предео?prapadyate = surrenders - пропадати (предавати се, они који су се предали,

prapannam);





prabhavam = origin, opulences - у енглеском преводу “порекло” и “богатство”; наравно, ту је реч о српском глаголу “пробијати” (пробавати) и именици “проба”, што се тешко може уклопити у значења која су у санскритско-енглеском речнику дата; уколико је превод са санскрита тачан, тада на оваквом примеру јасно видимо како се српско “пробијање” (проба, пробава, пребивати) необично уграђивала у санскритски речник; на пример: prabhavah (извор одређене појаве, манифестације), prabhavaanh (рођен од), prabhavishhnu (развој, развијање), prabhaa (светлост), prabhaavah (утицај), prabhu (господар, краљ); наравно, све се наведене речи могу на неки начин повезати са српским “пробијањем”, јер је извор неке појаве место где она “избија” (пробија), условно речено, онај који се рађа такође се “пробија”, “пробој на-више” свакако је “развој”, баш као што се и светлост или јутро “пробија” кроз ноћну тмину, а без “пробијања” нема “утицаја” нити се може постати господар или краљ;

prabhuddho = having risen( after sleep, unconscious state) - пробудити се (пробудио) из сна;

pravachanena = thro' discourse or lecture - проучити (проучено, право уочено)pravadataam = of arguments - право дати (правдати)pravartate = act - превртати, превратити, провртетиpravaalaah = twigs - провалити (као пупољак на грани, али и схватити одређену

мисао)prashaantam = at rest or passionless - праштати, праштањеprashna = Horary Astrology. The word means question or query - питање, просити,

прошња, прошење;prasaarayati = to spread - проширитиpriyam = the pleasant - пријати, прија миprokta = said - још један веома занимљив пример из кога би се, чини се, могло

доста тога научити о начину на који је настајао санскрит; јасно је да је у речи prokta, у основи српски глагол “рећи” (рекао, реко ти, можда облик “па-реко-ти”);потврду за то имамо у облику тог глагола за треће лице множине, prochyate (они су рекли), што је сасвим близу српског “причајте”; свакако да је јасно да се ту не ради ни о каквој случајној сличности, те да би се на основу таквог примера, узимајући у обзир сурбелске праслогове, могло до краја проникнути у најскривеније тајне тог језика, које би непобитно утврдиле да је санскрит искварен облик слобанског (словенског) говора;

plavate = to swim - пливати;phenah = (m) foam - пена;upakalpana = (f) hypothesis - свака хипотеза или претпоставка поставља се

управо због тога, што се верује да ће се она, након практичног проверавања, “поклопити” са теоријом;

shishya = student - узимамо ову реч за крај, да бисмо видели колико је понекад тешко наћи српски извор у појединим сскр. речима; да бисмо пронашли решење за “шишју” или “шишуна” (shishun дете, ученик), потребно је да се сетимо негдашњег обичаја Срба, “шишаног кумства”, односно детета коме се кумује шишањем и које су





због тога често звали “шишан”, управо онако како та именица у санскриту гласи за дете или ученика; уз све то, видимо да су фонетски врло близу један другога српски глаголи “шишати” и “сисати”, што сигурно није никаква случајност; да би се та два глагола објаснила, потребно је да се крене од старијег облика, “узети” (сур-да, сар-да/ти, сути, усути), односно, “у-се-да/ти”, потом, “у-се-стати” (у-се-ста-/б/вити > усисавати); доцније је од именице “сисање” добијено “шишање”, управо у складу са старим обичајима код Срба - шишањем детета које још сиса (сисанче);

УДАР НА СРПСКИ ЈЕЗИК

Сва је прилика, да данашње анатемисање Срба, њихово разапињање на крст или прикивање на стуб срама, није производ некакве западне тактике, призашле из сфере Јунониног храма, као што је то случај са осталим земљама и народима, на које је НСП ударио из сасвим евидентних разлога. Ирак је, као што сви знамо, нападнут из два разлога: један је стављање под контролу огромних ирачких нафтних ресурса, а други је опкољавање Русије, као једине земље у свету, према којој САД још увек имају извесног респекта. Није случајно ни то, што су за потенцијалне мете већ избрани Иран и Северна Кореја. Ако добро погледамо географску карту, ту ће нам ствар до краја бити јасна. Но, да се вратимо Србији. Ма колико се трудили, тешко да ће ико бити у стању да пронађе било који геостратешки или геополотички разлог за наше систематско уништавање. Прича о томе, како смо ми сазидали "кућу на путу" можда је могла да буде донекле тачна у нашој ранијој историји, али, данас, таква размишљања су, чини се, сасвим беспредметна.

Уколико је западна наука дошла до необоривих чињеница, да је српски језик основа свих европских говора, а, судећи по томе колико су се трудили да у прошлости своје језике поставе на тај "царски трон", мало је вероватно да нису, онда размислимо, каква би њихова реакција на то сазнање морала да буде? Одлука је пала: уништити Србе, а ако је то немогуће, искоренити тај језик, да се не сазна да су уз помоћ српског, неки од њих раније а неки касније, проговорили. Можда то некоме, а посебно Србину, не изгледа као јак разлог за такву "нељудску" реакцију. Ствари ће нам вероватно бити јасније, ако схватимо, да би свако другачије реаговање, сем жеље за потирањем "родитеља" било неприродно, то јесте, њихов рад на затирању српског језика сасвим је у складу са





људском нарави. Нећемо сада улазити у детаље, који су сваком иоле мислећем човеку јасни, јер

су нам наши језички проблеми очигледни и доступни за прецизну анализу. Историјски гледано, сви Словени су у суштини Срби, јер су то име носила многа словенска племена, од Балкана, Тракије, Блиског Истока, Мале Азије, Персије и великог дела Европе. Како се то име понегде губило или појављивало, најбоље можемо видети из чињенице да су и Срби на Балкану, у некаквом другачијем развоју догађаја, могли данас да носе друго народно име, Раси на пример.

Ипак, да сада не бисмо сувише упловили у оне воде, које су нам неопходне, али су у домену једног сасвим другачијег приступа лингвистичкој и историјској науци и специјализованих институција, којих ми још, нажалост, немамо, вратићемо се оним питањима и проблемима, због којих нисмо у стању да јасно сагледамо наше место у свету. Прва и основна српска мука, као по обичају, јесте српска власт, која никако да отвори очи и схвати, да се српски национални циљеви никако не могу остварити једном поданичком политиком, у којој се покушава угодити свему и свачему, сем ономе од чега зависи живот и судбина наше деце. Српска мисао, поготово, након Другог светског рата, страховито се урушила, а данас нам прети велика опасност да она сасвим изгуби на оштрини и претвори се у пуко понављање онога што нам други сервирају, с јасним циљевима маргина-лизације и одстрањивања Срба са мапе Европе. Ако то допустимо, такав крај смо и залужили.

Да би се уопште могло кренути у велики посао, који подразумева враћање српске самосвести и српског достојанства, неопходно је, као прво, да се са српске политичке сцене уклони данашња, крајње неспособна и антисрпски оријентисана власт. До тога се може стићи, једино, ако се, коначно, највеће српске главе, најумнији појединци, које тренутно имамо у цеокупном српском телу, уједине и добро организују. Неких назнака има у том правцу, и у матици и у дијаспори, тако да би у догледном времену, а најкасаније на следећим редовним изборима, српска стварност могла да изгледа много привлачније, чак много лепше и од онога што би и највећи оптимисти могли замислити. Није тачно да се ми никако не можемо сложити, иако је таква слика о нама самима, вековима уграђивана у нашу свест. Ми тако нешто још нисмо покушали, а ако покушамо, видећемо да ће ти ићи далеко лакше него што претпостављамо.

Медији, поготову визуелни, данас су она сила, којој се било ко тешко може супроставити. Обезбедимо ли услове да јасно одређена, кристално чиста, искрена и продорна српска мисао завлада нашим имформа-тивним простором, сви покушаји утамањивања Срба и њиховог јзика, пући ће као мехур сапунице. Без обзира колико је свет искварен, он ипак поштује истину и тешко јој се може супроставити, сем, када се, као у нашем случају, истина за туђи интерес скрива или не саопштава на доследан начин. Замислимо ситуацију, у којој би на чело државе дошли људи, у чијој души још живи она, горе поменута, миленијумима стара, српска умна жица. Тада би они знали да је основно бојиште, на коме Срби никако не могу да изгубе рат, поље културе, српске узвишене





мисли и српског језика.

LINGUA GOTORUM

На почетку књиге говорили смо о готском језику, Вулфили и његовом

необичном “преводу” Библије на “готски језик”. Као што примећујемо, Вулфилино име је у занимљивој вези са именицама Библија и Бабилон, односно са нашим сербско-словенским богом Белом, Беланом или Бел-Беланом, јер је Вулфила (Вулвила) исто што и Булбила или Белбела. Дакле, право име “проналазача” готског “говора”, свакако је остало скривено иза поменутог надимка, који нас упућује на то да је Стари завет своје извориште нашао управо у тајанственом “бабилонском” (сурбеланском) језику (миту, религији):

aba - Ehemann - бабо (немачко “ееман” није ништа друго већ српско “уман”, јер се одувек сматрало да је муж тај који треба да мисли, а жена да ћути и ради. Исти случај је и са немачком именицом Man (човек)

abrs - stark - брз (пре/гон, про/гон, прегнати > прегати (прегнути) > презати > брзати > брз)

af - von - од, у ствари, “ов”, који у српском налазимо у посесивном генитиву код личних имена (Петр-ов, Марк-ов, енг. of )

afdauivs - geplagt - удавити, давити или мучити; немачко geplagt (plagen), могло би бити једнако српском глаголу “плакати”, јер је јасно да сваку муку или мучење углавном прати плакање (плач). Да је то баш тако, видећемо у наставаку, када будемо објашњавали готску реч flokan

afdauvjan - töten – удавити, убитиafdrausjan - hinabstürzen – рушити, обрушити (русити, раусјан, рушен, одразити,

одразио, одрушен); нем. stürzen је једнако срп. “стурит’ се”afdumbnan - verstummen - очигледно, врло близу српском глаголу “тумбати се”,

али ту је реч о срп. “отупео”, то јесте, назално изговорено, “отупио” (оптумбио, обтумбио), јер онај ко “отупи” свакако ништа не говори

afgaggan - weggehen – гегати (се), одгегатиafgudei - Gottlosigkeit – год, годити, од-гадио, одгодио, одакле и српски придев

“гадан” (гадно), а тешко је било замислити било шта гадније од безбожности; Срби и данас понегде кажу: “велики је год” (светац); дакле, оно што је свето то људском срцу “годи”, а ако је обрнуто, тада му се “гади”

afhlavan - beladen - сигурно је да се ту ради о српској “глави” (товарити, пунити); србин каже “пуна ми је глава” (углавити)

aflageins - Erlasz – реч је о српском “белегу” (обележити, белешка, заправо:





указ, наредба; немачкa заменица er (он) исто је што и Herr (господин, господар), односно - српски Еро или Херак (Његош је из братства Херака, Хераковића, потомака славног Херакла, Сербона, Бела, Нина од Ниниве, Нина или Книна)

afleivan - weggehen – п-лива-ти, о(т)пливати; и данас Срби кажу за некога ко је отишао, па чак и умро: отпливао је! (отпловио; обливан > о/пливан)

afletan - entlassen – летети, одлетети, исто као што и немачко “entlassen” - од/лази; afletan - erlassen; afletan - vergeben

aflifnan - uebrig bleiben - срп. обливати (облиб-гнати, об-либ-нути об-лив-нути, обливено), јер “тамо где има тамо се и ‘облива’ (прелива, преостаје)”; из таквог примера видимо да је суфикс “но” (на, не, ни, ну) код српских придева скраћени облик глагола “гнати” (гонити, гна); отуда и срп. глаголи “обљубити” (обљубнути, пољубити, пољубац) и “облепити”

afmaitan - abschneiden - пре би се могло рећи да afmaitan има значење “обмотан” (обмотати); наравно, када се нешто шије, тада се и очекује да се човек тиме обмота, то јесте, да такав одевни предмет обуче. Немачко abschneiden (одсећи) потиче од српског глагола “шити”, а да је то тако, потврђује нам немачка именица Schneider (кројач), јер кројач сече тканину и шије. Сама српски глагол “шити” је рафинација две основе (глагол “стати” и именица “нит”:”узети нит”, “ситнити”, “уштинути”, “штнити”, откуд и немачко Schnit)

afsatjan - entlassen – пустити, опуштен, опустан, об-пустиоafskaidan - absondern - искидан, заправо, одвојен (одвојити се никако не може

уколико се везе између два спојена предмета не покидају или не поскидају (поскидан, об-скидан)

afslahan - abschlagen - српски глагол “слагати”; заправо, реч је о томе да када се некакви чврсти предмети (дрво, метал и сл.) “слажу” један преко другог, при томе се чује удар, одакле је добијен на крају и немачки глагол schlagen (ударати)

afswairban - abwischen - највероватније је да се ту ради о класичној метатези српског глагола “обрисати” (обрисан > обсерван >афсвербан); у питању је српска именица “обрис” (образ) и глагол образовати (обратити, обртати обр-ста-бити, одакле и образовати, раставити, стопити, стапати; супр. обрисавати); ту су и српски глаголи: бризгати (обр-гнати и или “обрнуто гонити”, то јесте, брнати, бранити; обр-изгнати - бризнути, прснути (енг. burst), прсити се, прса (герм. brust, breast > прса, прсат)

aftaro - von hinten - обтерати, заправо, доћи иза леђа (позади), одакле и гот. aftra, нем. zu/rück – обтера(ти), одакле и енг. after (после, иза); нем. Rück (леђа), од српског узвика при дизању терета: о руке! (ооорук!), у оном часу када велики терет треба синхронизовано дићи на леђа

aftra - wieder – када се нешто "об-терује"(оптера-ти, Бел-тера, потера), тада се то свакако ради изнова, то јесте, "опет" (нем. wieder је метатеза готског aftra); можда не би било на одмет да напомене да су се преметања слогова и одређених гласова, одувек дешавала у свим језицима света; да ли случајно или не, поменуто гот. “афтра”, сасвим се гласовно приближава рус. з-автра (Сур-тера, сутра), а то сутра јесте долазак новог дана,





који се “понавља” у цикличном низу (опет)aftuma - letzter - српско “потом”ahaks - Taube – занимљиво је да је негдашњи готски "голуб" био данашњи

енглески "hawk"ahma - Geist - ум, хумahtau - Taube - опет “голуб”, заправо, онај енлески “хок” (hawk), који има “око

соколово”;видимо и да је у српском језику птица соко добила име по томе што “коли” небом, што вешто уме да “сколи” жртву и што има оштар вид, то јесте, “око”; нешто слично десило се и у случају имена сокола или орла на другим језицима, али, занимљиво је да број осам (осми) на готском гласи ahtuda (осми, нем. acht, енг. eight осам), што нам директно указује да је и тај број у германском језику на неки начин везан за српску именицу “око”; ствар ће нам можда бити јаснија, када погледамо начин на који се број осам (8) пише и запазимо да нас његов облик уистину подсећа на очи; стога, сасвим је логично да је број осам “окат”, то јесте, acht; потврду за такву претпоставку имамо и у нем глаголу achten (пазити, поштовати), то јесте, држати некога или нешто на “оку” (окати, уочити)

aigan - haben - овде је реч о српском глаголу “гонити” (гањати, угони/ти), јер је јасно да човек не може ништа имати уколико се не труди да нешто стекне (ако не гања); Србин и данас каже у оном часу када је некакав посао успешно обави: коначно и то угања...х (ганја > ајган); колико су германски језици били нестабилни и како су речи код њих добијале сасвим другачија значења од почетних, показује нам енг. again (опет, поново), можда зато што је човек принуђен да многе радње покреће изнова (срп. опет гања); поменута готска реч, осим значења “имати”, указује и на поседовање (нем. besitzen, енг. possess, сасвим очигледно од срп. поседовати, то јесте, посес-ти), јер се нешто не може имати уколико се то исто не поседује; исто се може приметити и у односу немачких глагола haben и geben (енг. have, give), где човек не може имати ако му се на да (дати, однос срп. имати - узимати/губити); порекло герм. “хабен” и “хев” (haben, have) треба тражити у српском глаголу “ковати” (око/ло/ бити), односно, одатле насталом глаголу “купити” (од го-бити, односно, губити, јер човек, философски гледано, губи чак и онда када нешто “купи”), а пошто је немогуће да један “купи” а да у том истом часу неко други не “губи”, јасно је да онај који губи, на неки начин, вољно или невољно, даје другоме оно што је он имао. Отуда и енг. hobo (скитница), или онај који губи или се “из-губио”, односно, Србин ће често да викне скитници: губи се!

aikklesjo - Kirche – огласити - огласио; слично гр. еклесиа, црква;црква се оглашава свакодневно не само звоном него и молитвама (о томе је већ било говора у ранијим поглављима)

aipiskaupus -Bischof – по скупу, свештеник који иде "по скуповима", бискуп, епископ

aipist(a)ule - Brief – писати, описати или метатеза глагола “послати” (пустити, оно што се послало свакако се пустило и “постало” нешто друго); од Бел-ста-ти

air - früher - срп. хрли/ти, одакле и тур. хаирли (бити добро); заправо, у таквој





речи крије се сурбелски бог Хорс или Сур, пошто је хрлити исти што и “зор/л/ити” (зорити, уранити); српски глагол “грлити” првобитно се оносио на су(р)нце које “грли” (хорли) нови дан (устајати у “зору”, односно, бити “оран” за рад.

airizans - Vorfahren - такође, недостаје један од велара (к,г,х) на почетку речи; сетимо се енг. horizon (гр. ορίζοντας исто без иницијала), са значењем видик, видокруг, па ћемо схватити да Сунце (Хорс) најдаље и најбоље “види”; заправо, у питању је српско име Горазд, Крстан, настало од “горостас” (Хор-ста-ти, горе стати, крстити, користити, користан); у поменутом случају, вероватно се ради о нашим прецима, који “горе стоје” или “г(х)оре стану-ју” (на небу)

airva - Erde - урва, урвинаaiwaggeljo - Evangelium - Бел, Белан, Бан, Ван (Белан коли и гали наша срца);

преласком гласа “б” у “в” добили смо Ван гали, Вангел (презиме Вангелов), које, проласком кроз грчки језик, у складу са грчком фонетиком, губи почетни глас у речи (в), а потом нам се путем православне цркве, где је грчки језик био примаран, Вангел враћа као “ангел” (анђел, анђео)

aiweins - ewig – увек, уве(к) се, вавијек; док aiws - постаје “време” (Zeit), вавије(х) - Бел-Бак (Вал-Вак, Во-Век); на основу претходне анализе примећујемо на који је начин настала српска именица “во”, од почетног “бак” (бик); aiws - Ewigkeit (вечност); aiws -Welt (свет); занимљиво је и гот. ajukduvs - Ewigkeit (вечност), очигледна метатеза срп. дови/јека - ајук/дув, што указује на евенталну игру речима, којој је, може бити, Вулфила прибегао при стварању готског вокабулара.

ak - aber - ако; ak - sondern (него); akei - aber (али, од срп. “ако је”)akran - Frucht (плод, воће) срп. хран(а); akrs - Acker; сетимо се лат. ager, agri (ливада, земља, територија) и видећемо да

ту није ништа друго у питању до земљина “кора”, коју, наравно, греје и у “кору” претвара сурбелски бог Хорс; отуда и мера за површину земљишта, acre (4840 квадратних јарди) у енглеском говорном поручју; akrs - Feld (поље); нем. Feld је сурбелско “поље” добијено, такође, из корена “бел” (Бал, Балтис, фенич. богиња, у ствари, “бел-дан” (пол-дан, одакле српс. придев “плодан”, поледина (ледина), “плодно” поље, плод или пелд, то јесте, фелд

alabrunsts - Brandopfer - од српских глагола “бурњати”, “буру гнати”, “опарити”, “опурити” (српски придев “опарен”, опурен” или “обарен” исто је, како већ видимо, што и енг. глагол burn или нем. brennen

alls - all ; alls - jeder (све, свако); од срп. “али све”, “али су”; alls - ganzallwaldan - Allmächtiger – владар, овладати, владан (владар); заправо, онај који

је “овладао” светомalveis - alt (стар); срп. бијели се, обијелио си, вео; преметање слогова у речи

“бјелиш” (вијелис - алвеис), уз замену гласа “б” са “в”; вероватно преко грчког “палаиос” (παλαιός)

ana - darauf; а на, наanaaukan - hinzufügen; од српске именице “наука”, то јесте, “на око”, јер оно





што није “на оку” никако се не може научити (на очи доћи); с друге стране, оно што се учи увек је “додавање” одређенох нових сазнања на већ постојеће знање

anabiudan - gebieten; anabiudan - befehlen – набедити, убедити (заповедити); чињеница је да онај ко жели да заповеда мора бити “убедљив”, иначе његове заповести никада неће бити извршене, а они којима би хтео да заповеда (победити, поведити, уведити, уводити, водити) биће непослушни (Бел-дан);из истог корена су и нем Angebot, Gebot, Bieter, енг. bid, bidden, bidder и слично, све са значењима, понуде, заповести или молбе (нем. Bitte, bitte молим), јер у свим таквим случајевима не може се по-бедити, без тога да је човек “у-бедљив”

analaugns - verborgen – на-легне, за-легне; видимо такође да нем. verborgen (скривен) неумитно асоцира на рат и на скривање иза “брега”, то јесте, на српско “прибрежје” (при брегу, одакле и “прене-брегнути”, то јесте, покушати да се сакрију (намерно или случајно) неке чињенице које су свима видљиве; српска именица “брег” настала је од “пре-гнати” (обратно гонити, супроставити се некаквој сили која на човека делује), одакле, доцније и глаголи “презати” (напрезати), познати у германским и романским језицима као press; а јасно је да пењање на брег представља велики напор (на-презање)

anameljan - aufschreiben – мељати, умељан, на-мељан;умљати, муљати; заправо, при писању мастилом, немогуће је избећи како “муљање” тако и поменуто “мељање” (нем. malen сликати)

ananiujan - erneuern - најновије (метатеза)anapraggan - bedrängen - од срп. напрегнутиanaqiman - hinzukommen zu – "к мени", дођи "ка мени"anasilan - verstummen; овде је тешко видети одакле је такву реч Вулфила могао

да “ископа”; можда од срп. именице “насиље”, односно оних часова када се примењује груба сила, која свакако тера човека да се притаји и ћути; наравно, Немац је “на-штимао” свој глас још у време када није баш много причао, захваљујући српским “у-стима”

anaslepan - einschlafen – од срп. “на слепо” (наслепивати > наспавати), јер је и срп. спавати исто што и “слепити” (слепљивати, слепивати, спавати; када спава човек је “слеп”); Сурбелда, слобода, Слобани, Словени, сљубити, славити, слаб, слеп; енг. sleep, хол. slapen, норв. sove, швед. sцmn, sova;птица сова је позната по свом дремању (спавању) у току дана, па се у српском језику понекад може чути и “совити” уместо “спавати”; таква птица је у грчкој митологији позната као симбол мудрости (Атена и сова), па отуда и њихов назив за мудрост σοφία, док се сама сова на грчком зове κουκουβάγια, то јесте по њеном карактеристичном запевању (кукању, од срп. кукумавка, кукубања); судећи по томе да је грчко име за сову сасвим другачије, иако је везано за српски језик, јасно је да је српска “сова” постала грчка “мудрост”; заправо, име сова је у српски језик дошло од глагола “сурвати” (сорва, сова - без гласа “р”), јер је њена појава у близини куће, по народном веровању, најављивала блиску несрећу (смрт, сурва, сурвавање, строваљивање); швед. sцmn (лат. somnium, somni сан, визија, фантазија)





једнако је српском “заумном” свету (заумље, за/ум/гнати), одакле у српском језику добијамо и именицу “сумња”, а јасно је да је “сан” уистину “заумни” феномен (иза ума)

anatrimpan – натрпан, назално: натрмпанandanahti - Abend – одахнути (о/н/данахти), данути, дахнути, то јесте срп.

“оданути” (одморити се), јер вече управо и јесте време када се иде на починак (одмор) и када човек може да “одахне” од напорног посла у току дана. Нем. Abend могло би бити изведено од српског “обеда” (оно што се једе на крају дана, Бел-да/н), односно вечере, након које се одлази у кре-вет (енг. bed, нем. Bett); такође, занимљиво је да се на грчком кревет каже готово исто као и на српском (κρεβάτι), што нам говори о томе да су стари Сурбели поредили “кревет” (гре/бет) са гробом (гребати, гробити), јер, уистину, када човек спава, тада он у неку руку, када се узме у обзир “реалан” свет, и није у животу (спава, о/слепљен је, у мраку је); наравно, логика нам говори да претходно размишљање потпуно исправно, те, када видимо да се на грчком гроб каже τάφος (можда од срп. утабати гроб, табати по гробу), тада нам мора бити јасно да су Грци именицу κρεβάτι посудили од Сурбела и да никако није могло бити обрнуто; истина, Грци имају своје γραφή, γράφω (писање, писати), које јесте настало од српског глагола “гребати”, али, то, како видимо, нема никакве везе са поменутим “креветом” и “гробом”. Коначно, сада нам је јасно и одакле нам стиже немачка именица Nacht (ноћ, енг. night): срп. ода/хнути > гот. anda/nahti > нем. Nacht)

andavahts - verständig - давати; дохватити; оно што је “на дохват” то је и разумљиво; на сличан начин формирана је и немачка реч Verstand (разум), подразумевајући да је разумљиво само оно што пред неким стоји (пред-станути. срп. представа) или, како би Енглези рекли на “српском”: унутар станут! (understand појмити, разумети)

andawaurdi - Antwort – одврати(ти), о(н)дврати;у основи је српска реч “двор”, двер, врата, одворити, одвратити; човек може да “одврати” одвратно, придворно (притворно), али и “дворно” (сдворно, стварно или истинито)

apaustaulus - Apostel - пустињак; од ср. “беласто” (полсто, пусто; одатле и глагол “опустети” (опустело, гр. απόστολος, енг. apostle)

arbaidjan - arbeiten - рабити, работати, рабаџија (обрт, обртати, работати, обрада, рад)

armahairtiva - мрави, мрвити, мравињакatbairan - hinbringen – биран, одабран;мада је овде чини се, више него јасно да

се ради о глаголу “одабрати”, односно, придеву “одабран” (одбиран), помало збуњује значење “принети”; мада је могуће да се ту радило о ситуацијама када је требало принети нешто посебно (одабрано); порекло немачког глагола bringen врло је тешко одгонетнути. Ипак, и српски глагол “бирати” посредно је скопчан са “обртати”, па и “обрадити”; можда је ту у питању она ситуација када људи седе у кругу и пију, када ће, уместо “дај” или “донеси”(пиће, флашу), једноставно казати “обрни га” (још један круг), што је, како видимо врло блиско поменутом герм. “бринг”

atdriusan - hinfallen – одрушити; одрушен; нем. fallen се сасвим поклапа са





српским глаголом “падати” (пало)atgaggan - hingehen - одгегати; надаље следе готске речи, сада уместо предлога

“об” (аф) или “на” (ан), са префиксом “од” (ат): atgiban, athaban, atlagjan (одлагати, одлијеган, одложити), atstandan - dastehen – о(д)стати, останут(и), одстојати;

attekan - anrühren - овде је потпуно јасно да је реч о српском глаголу “такнути” (такнуо); чак нам и нем. rühren, које има многа значење “такнути”, мешати, ганути, ражалостити, али и “дирнути”, звучи некако познато, јер када се замени иницијал “д” у поменутој српској речи, са гласом “р”, добијамо управо оно “рурнути”, односно “рурен” или “рирен”; такав приступ, свакако не мора бити исправан, мада је јасно да су све речи у германским језицима, истина различитим путевима, настале из сурбелског говора

bairgan - borgen (позајмити, посудити); bairgan - bewahren (сачувати) - од срп. глагола “прегонити” (обр-гонити, бре-гони, у вези са глаголом обртати); тешко је баш са сигурношћу утврдити у каквоој се вези “посуђивање” и “прегањање”, сем ако се ту није мислило на ону стару пословицу да “дуг није добар друг”, те да је након позајмљивања неког добра, касније често присутно “прегањање” (свађа);у другом случају, могуће је да се ради о “прегону” стоке у зимским месецима у штале како би се она сачувала од угинућа; наравно, чини се, најлакше је објаснити данашњу енглеску реч, bargain (погодба, ценкање), јер је јасно да се трговци и купци од памтивека “прегањају” (обр-гоне, обрнуто гањају) око цене извесног артикла

bajovs - beide - обоје (обоје су)balgs - Balg - мех, љуска, заправо, облог; можда би било добро да напоменемо

да чак и наши лингвисти сматрају да је реч “балега” настала у шиптарском језику, мада је јасно, као и у случају “облога” и “облика”, да је ту реч о сурбелском богу Белу (Белак, облак, облик, облог, као и балега, коју Белак у форми Бака или бика, након варења хране, избацује из организма ; ту је и balsan - Balsam, гр. πλάσμα, све од сурбелског “облога” (лечење “облозима”, облажем)

biugan - beugen - у датом случају треба кренути од Србије, односно од Сур-бије, одакле су нам стигли глаголи: сабијати, забијати, изубијати, савијати, свијет, а одатле и вијати (вију-гнати, вијугати), односно онако како су Срби, очигледно, раније говорили, то јесте: бијугати (Бел, бити + гнати), што је у крајњем исто што и Сур-бијати (савијати); такво савијање, вијугање или бијугање, остало је и данас код Немаца као глагол beugen

blov - Blut - у једном случају крв “облива” а у другом је човек “облит” крвљуboka - Buch - књига (буква): поменута “буква”, као дрво, односно кора таквог

дрвата, морала се најпре квасити и припремити да би била подесна за писање; стога, буква је “бел-ква”, оков или “поков”; индикативно је да смо се ми Срби, изгледа, исмевали онима који пишу, јер и данас српска реч “букван” има пежоративно значење (будала), а дрво “буква” и наш словар (буквар) вековима, ако не и миленијумима, били су распети између већинске примитивне свети и оног малог слоја умних људи, који су тежили ка духовном уздизању; у таквом неодговорном односу према писаној речи, Србима (Слобанима, Словенима) се десило да се њихов немерљив допринос развоју светске цивилизације готово у потпуности поништи и да они, који данас ходе планетом,





изгубе сваку везу са својим далеким и ванредно умним прецимаbugjan - kaufen - нем. kaufen јасно долази од српског глагола “купити”, док је

готско bugjan то исто, али гласовно преметнуто “купити” (купљен > букљен > бугјанdailjan - teilen - дијељен, делитиdals - Grube - јама, долина, дол, дољаdalav - abwaertsdaur - Tor - двер/и, вратаdisdailjan - verteilen; изд(иј)ељенdisskreitan - zerreiszen; искретатиdiups - дуб/инаdoms - домdragkjan - zu trinken geben; ракија, да ракијамо!; сaда видимо одакле герм. тринк

/trinken, drink/;овакав пример нам много говори о необичном начину на који је настајао германски говор и великим тешкоћама са којима се сусрећемо да бисмо у његову занимљиву генезу до краја продрли (да ракијамо > драгкјан > дринкен > дринк);

dreiban - treiben - (терати, прогнати, истерати) српско “терати + бити”, тјера-бије, трије/би/ти, требати;српски глагол “употребити” (у-потреба) уклапа се у гласовну “скалу” немачке именице Betrieb (in Betrieb setzen ставити у погон), а јасно је да се ништа не може употребити а да се пре тога не стави у погон;

drobjan - Aufruhr machen (побуна, дићи се на устанак) дробити, одробијати, одробити; иста реч има значење и “мутан” (магловит), што је свакако у вези са српском изреком, која се користи у ратним периодима, “мутна времена”; наравно, Немци до свог “мутног” нису дошли уз помоћ српског речника, вед је њихово trüben настало по логици ствари, сасвим спонтано, мада у енг. језику имамо реч “mutiny” (хол. muiterij, нем. Meuterei) са значењем побуна, заправо, српско “мутити” (мућење); да је српски “устанак”, сасвим природно, повезан са “опстанком”, показаће нам и немачка именица Aufstand или холандско opstand (опстанути); немачко Mut (храброст, одважност) свакако је везано са устанком, јер на устанак се дижу уистину храбри и одважни људи; наравно, српски глагол “мутити” настао је од “ум-дати”, или од оног истог корена одакле и “умети” (уметети, метнути, мета, метење, ометати, умутити), тако да првобитно значење те речи није имало такву негативну конотацију какву има данас; потврду за тако нешто имамо у називу за најосетљивији орган у телу мушкарца (срп. муда); и данас се каже врло често у српском језику, уместо: да ли смеш нешто да урадиш?, оно, код Срба свуда познато: имаш ли муда?; када је човек јако уморан њему се “мути” у глави (нем. müde);

fairgreipan - ergreifen - при-грабити;fairguni - Berg - већ раније помињано пре-гонити, бре-гнути, брег, прегнути;fairyus - Welt - вероватно преко грчког σφαίρα (сфера); с друге стране имамо и

енг. world, које се гласовно слаже са српском именицом “врлет”; на могућност да је врлет извор енглеског “света” донекле указује и глагол “врлудати” (врлуда светом или “врља”);

falvan - zusammenrollen - као што нам је познато, српски балван се и данас





котрља да ли ће тако бити и у будућности, видеће се;fastan - fasten - срп. “везати” (везат > фаст); ипак није јасно зашто то исто fastan,

поред значења “држати”, може да се узме и као “посматрати”; енг. fast као придев значи “постити”, гладовати (а онај ко је везан (везат), а као придев “чврст” и “брз”, што се, како видимо, тешко може сложити једно са другим (нем. fest, јак, постојан, утврђен - “у-везат”); проблем германских језика је у томе што они често одступају од, чини се, здраве логике, тако да имају често хомониме којима је тешко пратити траг; наравно, сигурно је да за све то решење постоји, но једном човеку је врло тешко да све то правилно сагледа;

faur - vor - двор, ко-двор, чет-вор;faurastandan - vorstehen - можда опет од “двора” (стати испред двора;пред д-вор

стати/станут; енгеско forward, изгледа, настало је обратном логиком (предвор, пре-варде, напред, испред утврде, тврђаве);

fidwor;adv;vier; кодвор, кедвор, четвор(о);fijands - Feind - можда од срп. вијати, назално изговореног, када се то може

чути баш као и готско “вијандс” (вијанти, вијанте се); а чињеница је да се непријатељ “вија” (бије), као што зараћене стране увек “вијају” једна другу;

filugalaufs - wertvoll - овде је могуће да се ради о грчко-српској сложеници φίλο + глава; поменуто грко “фило-” настало је од српског “волео” (волио), јер поред значења “пријатељ”, та реч означава и приврженост и љубав према нечему; буквалан превод поменуте готске речи могао би бити “пријатељска глава”, а ваљда је јасно да је то уистину највредније што човек може стећи у свом животу;

filusna - Menge - у германским језицима, глагол feel (енг.) или Gefühl (нем.), “осећати”, у складу је са оним горе, малочас, наведеним, грчким “волети”; да је то баш тако, потврду можемо наћи у данском глаголу fшlelse, који звучи баш онако како би Срби и данас рекли за љубав две особе: “волели се”, или “волели су”, а што је свакако најчвршће скопчано са људски осећањима. Ипак, далеко је теже објаснити, ако не и немогуће, наведено готско filusna, које, ето, има значење Menge или срп. много; наравно, збуњује чињеница да је, изгледа, далеко лакше наћи решење за настанак модерних германских језика, уз помоћ српске “матрице”, него готски, који би, по логици ствари, требало да буде далеко ближи српском говору;то је још једна потврда да је готски језик створен потпуно на вештачки начин, те је могуће да је он био и производ распаљене маште, баш онако како је у данашњем добу познат есперанто и као што постоје на десетине вештачких језика, створених током векова, а на које данас нико не обраћа пажњу; пошто ми доцније имамо у немачком језику, осим Menge, усвојен придев vieles (viele), који кореспондира са готским filusna, једини логичан закључак, чини се, могао би да буде нађен у српској синтагми “много је волео”, где је “волео”, прихваћено и као “много”;

filuwaurdei - vieles Reden - слично претходном (φίλος + глава), то јесте, “волео је речи” или, тачније, “волео је го-ворити” (φίλος + waurdei); немачко Reden (монолог, као глагол - говорити) уклапа се у српско “хајде, причај редом!”;чињеница је, да када се тако нешто каже на српском, то претпоставља удубљеност у причу говорника у којој он неће





бити прекидан;fisks - Fisch piscis? - види се и да је аутор готско-немачког речника био

несигуран: да ли готско fisks има некакве везе са латинским piscis?; свакако да има, али не преко латинског, већ преко српског језика; већ смо говорили о томе да су Латини усвојили српског “пеша” (балша) или “пешића”, као своју најрођенију рибу (pisci); Италијани данас рибу називају pescare, fiche или pesce, све речи настале од сурбелског корена “бел”; српски “песак” је, у ствари, “беласак”(одакле и име Пелазга), баш онако како се и српска “риба” у свом почетку звала, пре него што се доцније свела на само једну врсту рибе, пеша (пешића); дакле: беласак, песак, писк, фиск; наравно, гласовне промене у германским језицима биле су таквог обима, да су се понекада могле граничити са невероватним (хол. vissen риба); разлог такве фонетске акробатике у германским говорима треба тражити баш у, више пута поменутој, чињеници да је тај језик релативно касно рођен (тек у новој ери) и да је у целини “произведен” на вештачки начин;

flokan - betrauern (туговати) - овде је ствар до краја јасна, јер онај ко тугује најчешће је “уплакан”; ту имамо још једну потврду да немачко plagen (енг. plague) долази од српског глагола “плакати”; навешћемо још једну реч, овај пут из данског језика, rшdspжtte, која нам личи на српску синтагму “род с’ пати”, а која има значење - куга; уз све то, сетимо се да на том истом језику (данском), постоји именица rod (једнака срп. род), са значењем “корен”, а наш људски корен није ништа друго већ наш род;

fodeins - Nahrung - на овом месту се морамо добро замислити; јасно је да немачко Nahrung (дан. nжring) долази од српског глагола “нахранити” (у датом случају, исказ:на(х)рани га, форма из које највероватније потиче наставак -инг, -унг у герм. именицама и енг. герундиуму); међутим, готско fodeins нас пуно збуњује, као и одатле настале герм. именице за “храну” (food, Futter, швед. fцda), јер би, по свему судећи, то морало да има некакву везу са српском именицом “вода”; наравно, вода се пије и пролази кроз дигестивни тракт, баш као и храна, али, ипак, тешко је прихватити да се вода једе, пошто се она пије; уз све то на готском је вода wato, што нас још више завлачи у необичан гласовни лавиринт германског вокабулара;

fon - Feuer - немачко Feuer, као и енглеско fire, сасвим јасно воде своје порекло од српског глагола “пурити” (бурити, бура, парити, барити, бурно; сетимо се Фурија), те опет долазимо у ситуацију да нам је теже објаснити једну готску (вулфилијанску) реч, него ону из савремених германских језика;изгледа да нам ни грчки језик ту неће много помоћи, јер они имају реч φωνή (глас, звук) и именицу “убиство” (φόνος), које су фонетски близу поменутог fon, али својим значењима никако се не могу уклопити у појам ватре;пошто је грчко φωνή настало од српског “з-вона”, где је испуштен глас “з”, а “в” прешло у “ф”, можда би се тиме могло објаснити и φόνος, пошто је јасно да након смрти, па и убиства, звоне црквена звона; када Србин некоме озбиљно прети, он пита свог противника:“хоћеш ли да ти звона звоне!”; опет, све то нема никакве везе са “ватром”, сем, да се у оваквој муци мало нашалимо, у случају, ако звона звоне некоме ко је спаљен на ломачи;

fotus - Fusz - стопало, нога (пут, под);





frabugjan - verkaufen - немачко verkaufen је исто што и српско “прекупити” (прекупац, продавац);видимо да се то у готском премеће у “пре-пук-ио” (фра-буг-ио, прекупио), баш онако како би данас рекла деца која тек проговарају;

fradailjan - verteilen - про/дијељен (подјељен, подијелити, подељен);fragiban - verleihen - немачко verleihen има значење позајмљивати, али и давати

(поклањати, наградити): видимо да се поменуто готско frabugjan (препукио, прекупио), сада враћа у првобитну (српску) форму (fragiban, прекупио), али при томе задржава у себи гласове “г” и “б”, уместо, не само српских, већ, у почетку, и готских безвучних сугласника “к” и “п” (гот. kaupon трговина, то јесте, куповање); надаље, примећујемо да је тако испревртани српски глагол “купити”, од готског fragiban, доцније “расцепљен” на две речи: придев “слободно” (нем. frei, енг. free, швед. fri) и глагол “дати” (нем. geben, енг. give, швед. ge, giva, које у норвешком прелази у просто gi);

fragifts - Verlobungfragildan - vergelten - (надокнадити, осветити се);овде би се изгледа морало поћи

од српског придева “прикладан”, који је настао од глагола обртати и дати, који су спојени именицом око /предлог около/; заправо: обр + около + дати (дан), где “обр” добија облик префикса “пре-”;наравно, јасно је, када човек жели да нешто некоме надокнади, он мора имати јасан увид у ранија догађања, која морају бити “прегледна”, јер у сваком другом случају поменута надокнада не би могла бити адекватна; с друге стране, исто се дешава и у случају освете, која, такође, мора бити примерена штети која је нанета оштећеној страни; уколико освета није примерена (прегледна, прикладна) тада се улази у опасност да она буде “проклетна” (проклето, проклињати, проклетник);коначно, проклињати некога (клети), исто је што и жудети за осветом, јер је у датом случају сасвим свеједно да ли ће извршилац освете бити људско биће или сам Бог;

fraistubni - Versuchung - обр + ста + би/ти + г/на; представити, представа (престава, преставно); заправо, представа има значење “обрнутог стављања” или покушаја да се ствари сагледају из друге перспективе (нпр. позоришна представа је, заправо, против-став “реалном” виђењу живота или покушај да се барем на час побегне од свакодневнице; противу > обр + да + бу): чињеница је да су се значења одређених речи мењала, у мањој или већој мери, током миленијумски дуге историје српског језика, али, и када данас Србин каже: представи то себи!, то има значење: покушај да другачије сагледаш ствари (чињенице); наведеном низу треба додати и српски глагол “приступити”, пошто човек углавном “приступа” тамо где би требало решити неки проблем (опет “покушај”);

frakunnan - verachten (презирати); у тавој готској речи налазимо сурбелске слогове “пре” и “го” (обр + гони, обрнуто гонити), то јесте, “прегонити” или “прогонити”, али и “прокунути”, а јасно је да онај који је “прогнан” мора бити и презрен; када је реч о нем. глаголу verachten, њега смо већ раније објашњавали (achten пазити), када смо говорили о готском броју осам, које личи на очи (окато, гр. όκτώ, лат. octo), а као што знамо, појам пажње се највећим делом односи на чуло вида, око (очи, у-окити,





у-очити, чувати, окивати);fraletan - freilassen - овде је све сасвим јасно: прелетан (прелетати, пролетети)

или прелазити (пре/о/-лазан > нем. freilassen; готски глагол fraletan има и значење (поред “дозволити”, “отпустити”) “изгубити”, које је сасвим у складу са глаголом “пролетети” (пролетело време - изгубљено време);

fraliusan - verlieren - сада се опет враћамо горе поменутом нем. глаголу freilassen (срп. пролазан); об-лагнути, об-лагатi, об-лази-ти /лат. oblonga, longa, герм. lang, нем. lasse-n/; и српски глагол лизати изворно долази од праслога “бел” (обло, облог, об-легнути /лигнит/, об-лагати, об-лигнути /лат. lingua, инд. lingam/ об-лигати, лигати, лизати, а да је лигати /лигнати/ исто што и лизати, видимо из срп. придева “љигав” или имена морске рибе - лигња);

fram - von - у питању је погрешно схваћено српско “према”(обрнути, обрети се, обрем, прем, према, а пре него што се крене “према” тада се човек “опрема”, да би се, након извесног времена, “обрео” на другом месту); framaldr - bejahrt (годинама, старити), ићи “према” старости /постајати bald ћелав, old-alt стар, то јесте, “о-белети”, слично гр. παλαιός стар, односно “главу у-облити”, тако да личи на “лопту” /обло-да > лопта, обло-дати > лоб-дати > лоптати/; следећа готска реч framis - weiter даље, неспорно доказује претпоставку да је ту у питању српско “према”, јер кретати се “према” нечему, јесте и удаљавање од места на коме се раније боравило;

fraqistjan - verderben - (упропастити, покварити) прокиснути (пре + го+ста); извесна радња која је пре “ишла”, а потом “стала”; истом логиком порођене су и српске речи: пркосан и прегазити ; отуда и готско fraqistjan са значењем “уништити” (прегазити), као и fraqistnan (умрети);

fraslindan - verschlingen (везати у чвор, прогутати, прождерати, преплитати се - преслица, преслити, пресливати, прес-либ-гнати; прегнути /презати/ + либати /ливати/ + гонити /гон; видимо да се и преслица, у српском језику, најпре звала преслига, потом, преслика и, коначно - преслица; наравно, ту је и српско “преслагати” (пресликати, слагати > сликати, слог, логос);

fravjan - denken; српско “пробијање”/пробијен, пробјен/; наравно, то на први поглед изгледа необично, па и невероватно;какве везе има “пробијање” и “мишљење”?; ипак, ако се сетимо српске именице “проба” /за коју се погрешно сматра да је грчког порекла, πρόβα/, те схватимо да одатле потичу српски придев и именица “право”, именица “правило” и глагол “правити”, постаје очигледно да се без “пробијања” и “пробе” не може ни мислити ни “правити”, нити се може донети било какав озбиљнији суд о нечему, а камоли “правило”;уз то, поменуто готско fravjan има и значење “сазнати” и “разумети”, што додатно потврђује претходни закључак; готска фраза mais fravjan /бити самуверен/, није ништа друго до мисаоно пробијање или “пробијена мисао” /провијан, фран. provenir произвести, што је исто што и направити/; на крају, отуда и готско fravi (разум, смисао), заправо, оно што је “право” (правило, истина;оно што је разумно или смислено то је и “право”); срп. право збориш...;

frawairpan - wegwerfen (одбацити, избацити) - подсетимо се да срп. придев





“обурван” (обурвати, бурвање) има значење “срушен” или баш “одбачен”; ту је и глагол “врбати” (врбовати, борбовати - ангажовати некога у борби, симболично уз помоћ врбовог штапа) заправо, кад боље размислимо, видећемо да је врбовање служило баш за то да се неко убаци (натера) у борбу, јер онај који “врбује”, у ствари “вреба” како да некога гурне у одређену активност, која је у таквом случају противна вољи несрећног “актера”; немачко weg (далеко) у гаголу wegwerfen;

frawardjan - verderben - очигледно је да се ту ради о слоговима обр/пре/ + бор/вра, вар/ + дан /да-је, то јесте, о српском глаголу “превратити” или именици “преврат”, пошто је преврат уистину кварење одређеног поретка и врло је често скопчан са “преваром” (про-бор-тати, пре-вр-тати, пре-вар-ити), а поменута “превара” увек води ка “пропасти” и “покварености”; немачки глагол verderben (пропасти, покварити; придев. derb јак, чврст, крепак, неотесан), како видимо, гласовно је близак срп. дробити, односно, предробити, али и глаголима, “одрапити” и “дрпати”; свакако, јасно је да се српско “дрпити” (дрпати) односи на такво људско понашање које води ка покварености (продрпати се или продробити); сетимо се шта то значи за девојку, ако неко тврди да се она “продрпала” или да је “дропља” (дроља), пошто знамо да таква женска особа , на основу данашњег поимања морала, никако не може да се уброји у честите особе; немачки придев derb долази нам са друге стране, односно, од глагола “дробити” или српске констатације: “тај све дроби пред собом!”, што значи да је таква јединка способна и снажна, те да јој се тешко ко може супроставити, а за таквога Енглез би рекао да “дрибла” (dribble) све редом; наравно, док један “дроби” други мора да “трпи” и да се добро пази да не “тропне” (енг. drop) у замку, коју му такав derby (под коњским копитама “дробе” се каменчићи на путу) може донети, то јесте, да не падне у замку (trap) “јачега” (derb);

frawaurhts - Sünde (грех) - преврат, преварити, превара (обр /пре/+ бор /вор/ + да; обрнуто борити (ворити, т-ворити, вара, ут-вара); данашње немачко Sünde могло би бити у вези са српским глаголом “сунути”, заправо, “кре-сунути” (креснути, кресати, красти, греси, грешити, кршити), пошто је у давна времена човек своје грешке, баш онако како то данас чине разни звездочтеници, прписивао кретању сунца; заправо: “сунуо је тамо где није требало”; исто тако, треба знати да је то исто “кресање” неопходно за “ускрснуће”, тако да оно нема до краја негативну конотацију; с друге стране, муслимански Сунити су добили своје име по Сунцу или српском глаголу “сунути” (синути), док је њихово “сунећење” (обрезивање, циркумцизија), за хришћанске народа одувек сматрано за грех, па би се евентуално и у томе могло тражити порекло поменутог немачког “греха”

frijon - lieben (волети) - човек, природно, воли оно што му прија, односно, оно што му је “пријатно” (при + је/сте/ + да/ти); отуда и готско frijonds, нем. Freund /пријатељ/;

frivareiks - Friedrich - Прибор, Прибина, “при-бери-се”, Борис;frodei - Klugheit - памет је сигурно нешто што је највредније што човек може да

поседује; вредети, вреди, за-вредио;





frovs - klug - овде је у питању оно исто “пробијање” (пробој) о коме смо раније говорили, односно “право” и “правило”, јер да би се нешто уопште урадило или направило, памет је неопходна; опет, немачко klug, мада је јасно да се оно састоји од српског “кола” и глагола “го/нити”, тешко је , чини се, повезати са било којом речју из модерног српског вокабулара, сем, можда “каљуга”, која нам никако не може послужити за објашњење нем. klug; с друге стране, ако бисмо се “прошетали” по латинском речнику, запазили бисмо, данас у свету навелико коришћену реч - колега (collega око + ли/ти +го/нити), са значењем “сарадник” /на послу/ или, једноставно “друг/ар”; на послу је заиста човек “окољен” својим “колегама”, који заједнички чине “коло” које га “гања” и не дозвољава му да се понаша онако како би му било најкомотније; сасвим је вероватно, да су Немци у поменутом случају преузели латинско collega као своје klug, јер је уистину тешко замислити развој памети без заједничког (колегијалног) људског рада;

fula - Fuellen - серб. полно, пуно (пунило), где иницијални самогласник “п” прелази у “ф” (фолно, фулен); fullnan - voll werden (полно, пунано)

gabairan - zusammentragen (заједно носити) - можда једна од до сада најзинимљивијих готских речи, јер она поред наведеног значи и “породити се”, али и “открити”; стога, чини се да оно “заједно носити” најпре може да се односи на трудницу (жену која “носи” дете), након чега следи пород и, коначно, “откривање”, “очигледност”, то јесте, појављивање детета на свет; један од главних показатеља да је дете донесено на свет, јесте његов плач или, условно речено, зборење, то јесте, говорење (го + бор/вор + нит/ниче); сва је прилика да је одатле настало и нем. geborren /рођен/, енг. bear носити, birth рођење

gabandwjan - andeuten (наговестити, показати) - овде је јасно да је у “игри” српски” глагол “двојити” (deuten, наговестити, показати, објашњавати/ што је свакако немогуће без мисаоног “удвајања” или “раздвајања”, два-ј-ума, двоум-љења/, али, тешко нам може бити јасно отккуда се тамо нашао глагол “гонити” /го/ као префикс (го + бан/пан/по-н + да + би/ва); ако бисмо узели гот. gabandwjan без префикса “га”, добили бисмо српско “по-н-двајање”, што би било у складу са претходном анализом глагола deuten; једино објашњење, чини се, било би да је ту, испред “двајања” /по-двајања/ убачена српска лична заменица “га”/њега/ за треће лице једнине “он га по-дваја” или “га-по/н/-дваја”; - овде би можда још требало нагласити да српска заменица он (ген. њега, га) долази директно од глагола “гонити” /гањати/, док се, на пример, за друго лице једнине /ти/, у генитиву користи облик “тебе, те”, што је, како видимо, у складу са српским глаголом “ступати” и именицом “стопа” (с тобом), али и “стапањем” када су у питању женско-мушки односи; у свему томе примећујемо још једну карактеристику српског језика, који нам објашњава да се “го-нити” не може без “нити” /ко-нац/, именице која је из-никла из поменутог глагола, јер тада је то “не-гација” (срп. не, ни, нити); - можда ће бити помало необично, ако се устврди да је енглеска реч govern, такође настала од српског “говорења”, али, јасно је да онај који “влада” мора да заповеда својим поданицима, то јесте, да им “говори” шта могу а шта не смеју да раде; када Србин каже: “ја овде говорим!”, то је исто као и “заповедати” или “владати” ("Who is governing the





country now?");gabigs - reich - богат?gabinda - Band - (веза, оков, ланац) - одмах нам пада у очи да српски “оков” има

некакву везу са гот. gabinda; ипак, кренимо од сурбелског Бел-гона (Белкан, погон), односно од “бел + гна + да/ти”, да бисмо схватили како је настао српски глагол “бунити” (бунт-о-вник), али и “буђење” (оба примера су измењена форма “бел-гоњења”, с тим што је у првом случају дошло до “испадања” гласа “г” (бунити), а у другом је “г” замењено са “ђ”. Ту су сада и “говеда” (оковата, говеда су најчешће везана), као и индијско божанство Говинда /оков-г-нати, оков-а-нти, оковати; го + бел + гна + да/, одакле се дерогацијом добило име Индије, Инда, али и тајанствених Винда или Винда, о којима историјска наука врло мало зна, а све у складу са богом Баком (Дионисом, Хераклом, Сербоном); сада је потпуно видљиво да је готско gabinda исто што и Говинда или данашње српско говедо (го-вендо);наравно, јасно је и то да нико не воли да буде везан, чак ни стока, а камоли човек; видимо и то да српска именица “говедо” није директно везано за поменути глагол “бунити” (бел-гна-ти), али ипак, глагол “бунити” јесте њен већи део; немачко Band могло би бити скраћени облик гот. gabinda, но, исто тако, могло је настати директно од српског “бунити” (бунт > банд); коначно, јасно је да су се “бунто-вници” (нем. Bande) одувек убрајали у “бандите”, које је власт, након гушења побуне, морала везивати или бацати у ланце (оков); придев bunt на немачком значи “шарен” или “разнолик”, а бандити (бунтовници) никада нису били униформисани, већ су представљали “шарену” (разнолику) гомилу или руљу; историјско-језички гледајући, негдашњи Хитлеров Jugendbund није био савез омладине, већ скуп младих бунтовника или бандита; - а када смо већ поменули Jugend (jung, енг. joung млад), онда да напоменемо да је та немачка именица настала баш онако као и срп. јуноша (младић, јуне), свакако од глагола “јогунити /се/” (баш као и римска богиња Јунона, због које је и “капитал” везан за лат. capita /копито, глава/ или pecunia /новац, стока, бакоња, бик/ или назив месеца - јун /месец младости и побуне/) , то јесте, оног већ поменутог “бунта” (буна), тако да нам малопређашњи Jugendbund постаје двострука побуна (бунт, банда);

gablindjan - verblenden (заслепити) - ако у претходној готској речи изоставимо префикс “га” /гонити, гањати/, тада добијамо blindjan, које нас истог часа асоцира на српски глагол “бленути” (блентав, бленто); наравно, подразумева се да особа која “блене” врло слабо или готово ништа не види; “блене к’о теле у шарена врата!”; поменути предлог “га” могао би бити добијен из српског израза: “ко бленто!”, али то је уистину тешко са сигурношћу тврдити; - у случају немачког verblenden јасно је да се ради о српском глаголу “проблентавити” (про-блентавио); отуда и герм. blind слеп;

gabrannjan - verbrennen - српско “горење”, заправо, го-бур/пур - гнати; читалац је вероватно приметио да се стално враћамо на приближно исту коренску основу, па стога, никакво чудо, да поменуто “гоборење” звучи готово исто као и српска именица “говор-ење”; а да је говор (ватра ума) упоређиван са земаљском ватром, потврдиће нам и познато ватрено оружје из ранијих времена - кубура, као и срп. синтагма: говор оружја!;

gadaban - geschehen (дешавати, догађати се) - годба, догодба, по-годбен; видимо





да је догађај нешто што нам “дохађа” или “до-ходи”, заправо, оно што се “догоди”; исто тако, када разложимо на именицу “годба”, добијамо “хор-дан-бел”, заправо, варијанту са сурбелским богом Хорсом, уместо Суром (сур-бел-дан), дге примећјемо да је “годба” исто што и “судба”, то јесте, да човек није тај који управља “догађајима”, већ да је то бог;

gadailjan - zuteilen - опет имамо српско “дељење”, али сада у необичном облику, са префиксом “га”, за који, сем што знамо да значи “гонити”, никако не можемо да будемо сигурни откуда се “углавио” у почетак српског глагола “делити” (дијелити), као и многих других глагола у инфиниту; знамо улогу таквог префикса у немачком језику, који тамо служи за грађење партиципа глагола, али ни то, чини се, много не помаже да би се поменути проблем до краја разјаснио, сем ако се ту не ради о пребацивању, како смо већ раније рекли, српске заменице “га”, са краја на почетак исказа, на пример: делио га (gadailjan), дубио га (gadaupjan), учио га, дробио га (gadraban), везати га (gafastan), од-рушио га (gadriusan), гонио га (gaggan), годио га (gagudei); у-хлебио га (gahlaifs пријатељ, друг), гњавио га (gahnaiwjan), кусити га, кушати га (gakiusan), легао га (galagjan), љуби га (galaubjan вера; љубити Бога исто је што и вера у Бога), листа га (galisan читати) меља га(gameljan писати), мете га /јело/, меће га, мећа (gamatjan јести), придев уман, ген. умно/га (gamunan), сакупио га (askapjans прибавити), тера га, таре га (gatairan уништити, разрушити), зауставио га, стануо га (gastandan); држао га, /дргао га/ (gadragan); да би смо објаснили глагол држати (дргати, где велар “г” доцније прелази у фрикатив “ж”), морамо кренути од именице “рог”, то јесте, “рука”, од којих уз предлог до- добијамо “до-рога” (рус. дорога пут, друм), али и именицу “друг” (онај који је “до-руке”), а тај “до-руке” (друг) свакако нам је “драг” и до друга се много “дрги” (држати); наравно, ту се прича о рогу и руци не завршава, већ иде устаљеним, миленијумима дугим “трагом” до “трга” и “трговине”, па до вечитог растрзања (тргања) којем су људске душе од памтивека биле изложене;

gastigodei - Gastfreundschaft (гостопримство) - у таквој готдкој речи налазимо именицу “гост” и глагол “годити”, што би се буквално могло превести на данашњи српски језик, “гости ходе”; наравно, раније смо говорили о томе да се у именици гост налазе два скраћена глагола “го” (гонити) и “ста” (стати); пошто је овде “гоњење схваћено као кретање, тада је јасно да су гости, заправо, они људи, који се најпре крећу, па потом стану, да би се, након извесног времена, опет покренули;то је “гостање” или измена покретности и статичног стања; антички човек је, очито, радо прихватао госте, јер, како сама готска реч саопштава, они му “годе”; с друге стране, тај исти људски “ход” понекад човеку не само да није “годио”, већ му се и “гадио”; на крају, човек би према свим религиозним учењима требало да своју “кретњу” усклади тако да она “годи” Богу; можда у таквој “бого-у-год-ности” (ходу, ходању и гођењу) треба тражити и порекло имена германског бога (Got, god);

graban - graben (копати) - Хор-Бел /грба, грбити, грабити, гробити, гроб и слично/, у датом случају “гребати” (погребати); наравно, огроман је број речи које настале из такве коренске основе, чија је сила “гравитације” (гравити > грабити) имала





невиђену снагу, да је у своју немилосрдну орбиту привукла највећи део оних речи у говорима света, које се односе на трагично лице човека и природе;

gredon - hungern (хр + да/ти) - у српском језику никако се из такве основе не може доћи до “глади”, јер је “глад” стигла “на-около”, преко ока, које по цели дан “гледа” (гле!) како би се могло доћи до хране; ипак, истина је да је “грдно” када је човек “гладан”; поред поменутог глагола “грдан”, у српском језику ћемо наћи многе именице и придеве /груди, груда, греда, град, горд.../, које су међу собом потпуно природно повезане, тако да се свака реч ту може до краја, сасвим прецизно објаснити, док са готским gredon, очигледно, није такав случај; додајмо ту и другу реч из готског вокабулара, gretan - нем. weinen (плакати), да бисмо видели да се “глад” може “сложити” са “плакањем” само у ситуацији када човек плаче због глади, али то, јасно је, није довољно да би се та два феномена изразила малтене истом речју, мада и плакање, руку на срце, може да буде итекако “грдно”; поменуто weinen јесте српско “вајкање” (вајно, за-вијање);

greipan - greifen (грабити)groba - Grube (јама) - када се “гроб” ископа, у дубини земље остаје “јама”; нем.

jammern или енг. yammer није ништа друго већ кукање над гробом, над црном јамом; gulv - Goldguma - човек (енг. human being умно биће, човек) - село Кумане у Банату; јасно

је да је човек “умно биће” /би + гна > being/, однсно биће које је “гоњено” (покретано) умом; дакле, такав го-ум је српски “кум” /х-уман човек/ који “кумује”, то јесте, покреће дечји ум тако што му након рођења даје оно без чега се човек не би могао замислити, а то је - име!;

guv - Gott (бог) - тешко је разумети зог чега је ту бог guv, поготово када је реч о народу који себе назива Готима; може бити да је то скраћено име Гов-инде, срп. говедо, односно “го-вид” /Вид/, Го-Видан или Го Водан /Го Один > год/, где видимо да је од Го-Водана добијено Гов, а од Го-Одина - Год; свему томе јасно се прикључује и српска “ходина” (ходати, година); уз све то, бог је онај “ко-ји води” и “ко све види” /ко води, ко види/, тако, да након овакве анализе постају сасвим јасна и готско име бога /Гов/, касније германско /Гот, Год/, као и српска Г-Одина, које не би било без Одина и “ходања” Бога Јединога;

haban - haben (имати) - готско haban, осим “имати” значи и “држати” и “налазити” што нас враћа њиховом “kaupon”, односно, срп. “куповању” (Ко-Белан, Го-Белан, место Габела, то јесте, Гони-Белан); наравно, ту је и српски глагол “кобељати /се/”, “окупљати”, “окапати”, али и “хабати”, пошто је сурбелски ум давно схватио да је читава људска жеља за “имањем” (имати) ништа друго већ најобичније “кобељање” или “хабање”, а читав живот на крају мора да буде “по-хабан” (чини се, залудно истрошен); такво “х/ј/абање” у потери за “имањем” присутно је и јасно видљиво на целој планети, од Арктика до Тасманије и од Атлантика до Јабана (Јапан); не каже српски народ џабе: човек је такав - х/ј/або би се за динар!;

hairda - Herde (стадо) - у ствари “хорда”, коју треба дотерати у “ред”, која се





“ори” (ордија); заправо, та реч је у сербеловском речнику настала истим путем као “сурд” (сред, средиште, серд-ста, серд-сте, сердце, срце) само што се више односи на стање нереда; отуда су и именице “груди” (хруди, сскр. hrda, груда или комад земље), “град”, као и глагол “градити”, који је, како видимо, сасвим близак “грдњи” (градити, грађење, грђење), што свакако није случајно, пошто је човек интуитивно осећао да такав приступ човека стварању материјалних добара никако људском роду не може донети добробит; готско hairto (срце), јасно се уклапа у српску именицу “груди”;

haldan - hüten - (чувати) гледати /гледан/; на пример, на немачком се каже Kinder hüten /чувати децу/, што је, како видимо, исто што и “гледати” /гледање деце, гот. haldan; за разлику од готског “чувања”, далеко је теже објаснити наведени немачки глагол;ипак, ако кренемо од немачких именица Hut шешир Hütte /колиба, кровињара; енг. cottage, hut колиба, hat шешир/, доћи ћемо до врло необичне истине а то је да Германи, чак и на својим главама, носе српску “кућу”; увидећемо то када спознамо да српска “кућа” није ништа друго до најобичнија “кутија” /кут-ја, кут, кутак/, која је директно везана за сурбелског бога Хорса, хорду и глагол “ходати” (хо-р-дати, где се правило испадања гласа “р” понавља, као и када је у питању бог Сур); у презенту првог лица једнине, “ходати” гласи “ходам”, што нам показује да су нам “ходање” омогућили поменути Хорс и свети звук “ум”;уз све то, кад Србин “хода”, он се увек враћа у своје “ходије” /кутије/ или у “ходаје” /одаје/; када се на српском пита, “куда идеш”?, то значи “коме куту ходиш”; упитна заменица “ко” увек је везана за кретање (ходање) човека, док је, на пример, “шта радиш”?, мада је у питању рад и, наизглед, садашње време, скопчано са стајањем (стати), односно, прошлим временом, јер је логично да се такво питање поставља у оном часу када не видимо да човек нешто уистину ради; - овде смо се мало удаљили од теме, али, можда није на одмет, да баш на овом месту објаснимо да су српски помоћни “слогови” за садашње време: сам, си, је-сте, смо, сте, су - нису везани за глагол “бити”, већ за глагол “постојати” /стати/ или за предлог “са”; то јесте: “ја сам” /ја стојим, сам, усмљен/, “ти си” /ти стојиш ту, ако ни са ким другим, оно “са”- мном, који то констатујем, дакле “ниси сам”/, “он је-сте”, /он стоји свакако, “он је стао”, свеједно да ли је сам или није/; исто важи и за множину;

halja - Hölle (пакао) - реч је о месту на “оном свету”, у које одлазе “грешници”, где је сав простор испуњен ватром, смолом, сомпором, у коме дим “куља”, где је све “каљаво” (ружно) и где су сабрали “демони” (Див-/у/ман, Диман, који се слично Див Белу, који постаје диабло, прелази у злочино божанство - Демон, дим) са овога и онога света. Наравно тамо се и “кољу”оне људске душе које су подлегле страстима и путености, које нису могли да се понашају у складу са “божјим законима” и које су због својих злочињења бачене у Тартар (гр. Τάρταρος), где су изложене оном “терору” или “тортури”, која се породила из њиховог сопственог ума; сам Тартар није ништа друго, већ место на које се грешници “протерују” (п/ротерати, ротирати, третирати, тортура, Тартар, у-тор-у-терати или бог Тор тера, баш онако како Сур-тера или Бел-тера > потера); сетимо се и индијске богиње Кали, која се налази у том истом “диманском колу”(Kali-yuga > Каљуга; колити, клати, каљати);





handugei - Weisheit (мудрост) - реч је о српском “знадох ја”, односно “гнати до ока” (гнадох, гнати, из-гнато); иста таква реч крије се и у именици “кундак”, делом пушке (вероватно,само преузето из ранијих времена, од оружја која се “гоне до ока”, као што су копље, стрела и слично), који се наслања на образ, уистину, “до ока”; ту је и лат. conduco, conducere, са бројним значењима (састављати, сабирати, окупити заједно, ујединити, упослити, позајмити, уговорити, предузети), као и conductus (плаћеничка војска), које је у очигледној вези са српским “кундаком” и глаголом “тући” (тукао, лат. duco, ducere водити, dux вођа, војвода), односно, кундак > гон + до + око > тук’о > до-ока-гони > дука гони > Дукађини > тукући > тукао га); дакле, из претходне анализе још видимо и то, да творац чувеног албанског Законика (The Canon of Leka Dukadjini) у петнаестом веку, није носио албанско презиме, а ни име (Лека, Белак, Белка) и да је вероватно имао српско порекло као и већина данашњег шиптарског народа.

handus - Hand - рука је човеков орган без кога он сигурно никада не би био оно што је данас; њоме је човек активирао и мозак (из-гањао знање), те је јасно да је она служила за разне врсте гоњења; одатле и готско и доцније германско Hand, у ствари, “гонити” (гонит, хонит, хонид, ханд); односно, германска “рука” добила је име на сличан начин као и српски “прст”, који је порођен од глагола “про-гнати, пре-гнути, прегати, презати, прст);

harjis - Heer (господар, војска) - аријевци, орëл (изг. арјол), односно Еро, Херо, Хераковић, Херколић, Ракелић, Ракић, Рогљановић, Рогић, Ергељић, Херкул;

hatjan - hassen (мрзети) - у основи такве речи је српска именица “ход”, која може човеку да “годи”, а каткад и сав живот “огади” (“њихов ход ми се гади /хади/”); а да се поменути живот не би сасвим човеку “огадио”, он, с времена на време, мора да се “окади” (кандило, кандисати); у поменутом примеру имамо ређање велара “к,г,х”, као иницијала, који од почетног “ходања” (хођења), на природан начин граде именице “гађење” и “кађења”, између којих читав живот “балансира” миленијумима; наравно, непотребно је да објашњавамо да се човеку “гади” оно што “мрзи” и обрнуто; нем. hassen, видимо, има везе са малочас поменутим “хођењем” (гажење, гађење, газити);

hauheins - erhören (саслушати, услишити молбу) - ухо?hauri - Kohle - јасно је да угаљ “гори” и то није потребно посебно објашњавати;

исто тако, видимо, да та српска именица долази од српског глагола “галити” (угалити, угљити, за-у-гљити > су-кљати), а само “галити” јасно је потело од именице “коло” (колити, колити ватру, рас-колити > раз-галити, распалити ватру “около”), што нам до краја разјажњава и порекло нем. именице Kohle;

haurn - Horn (лат. cornus, corni рог, али и канџа и врх планине); у основи је бог Хор/с/ или Саргон (Сур- гони), Сур Роган, Сварог, одакле су преметањем гласова и слогова настале бројне речи у разним европским језицима, почев од имена Аргон (Арагонска низија, Саргашко и Сурожско /Азовско/ море), Нојеве Арке, Аргонаута, преко речи као што су грчко εργατικός (аргатовање), латинско arguo (показати, заправо, исто што и срп. рекао или чувено Архимедово “еурека!”; а рекнимо да > аргуменат), Аргоса, сина Зевса (Жива) и Ниобе (Небо), стооког чувара Јоне (Јане, Јање) претворене





од Хере (Горе) у краву, одакле видимо да је Јонија (Јонско море, Јоњани) исто што и град Јањина у Грчкој (јагње, огањ); заправо, да не бисмо помислили да су горња извођења настала насилно, морамо узети у обзир чињеницу, већ више пута понављану до сада, да је реч (рећи, рекао, рекнуо) исто што и рог (рика, рикнуо, ргати, рзати) или река (рука, рукнути, рити и рука у смислу телесног уда);

hauseins - Predigt (проповед) - јасно је да је немачко Predigt једнако српској именици “придика” (при-до-ука; обр/при + да/ти + око/ухо); енглеско preach је такође “проповед”, то јесте, српска “прича”, баш онако како из те исте сурбелске “приче” (реч по реч = прича, пореч, пре-поречити) настаје и speech (говор), као и сам глагол speak (говорити, (и)-с-п-(р)-ика, по-рекао, с-по-речкати); најтеже је објаснити готско hauseins, али је сигурно да је оно на неки начин везано за српски “слух” (оним што се “слије у ухо”), пошто hausjan значи управо “слушати” или “чути” (у “ухо слити/је”); немачко hören (слушати) исто је што и српско “на-херити уши”;

himins - Himmel - облаци се “гомилају”, слично лат. cumulus, cumuli; занимљиво је да је у датом примеру немачко Himmel ближе српској именици “гомила” од готског himins;

hlaifs - Brot (хлеб) - неки српски лингвисти, уопште не размишљајући, тврде како је српска именица “хлеб” позајмљеница из готског језика; не зна се да ли је таква њихова “памет” смешнија или трагичнија; да су били у стању да имало укључе своје “вијуге” схватили би да је у основи “хлеба” оно, већ више пута помињано у овој књизи, “око-бити” или “/о/коло-бити”, одакле су поникле многе српске речи, међу којима и “глиб”, “колиба”, “оклоп”, “/п/о-глед” и слично; наравно, видели би и да је глагол “глибати” гласовно близу поменутог “хлеба”; ту је негде и глагол “уклипити” (уклопити); јасно, поменути “глиб” је реч која је настала од “колибе”, прављене од плетеног прућа, и “блата” којим се таква “грађевина” облепљивала, то јесте, “глибом” који се “уклипљивао” (углибити, углавити) између уплетених грана, да би се човек заштитио од спољне непогоде и да би му било топлије; свакако да је процес којим се припрема тесто за “хлеб”, врло сличан онаквим радњама које су неопходно да би се умешало блато за колибу; уз све то, имамо и готску реч hlaiw, са значењем “гроб”, а настала је из српског исказа: “заглибио у рату” или “остао у глибу”;

hlifan - stehlen - сетимо се “клептоманије” (гр. κλέφτης лопов) и српског глагола “оглобити” (глоба, глава, углибити, углавити), те неће бити никакве потребе да даље расправљамо о готском hlifan (срп. клипан);

hnaiwjan - niedrig machen (умањити, понизити) - Бел-гон, гна-бел, гњавити; hneiwan - (нем. sich neigen нагнути се, приближити се);

horinon - huren - од почетног сурбелског глагола “хурати” /гурати/, одакле и назив у срп. језику за мушки полни орган /хурац, гурац, у коначном облику почетно “г” прелази у безвучни сугласник “к”/; заправо, “харина”, “карина”, “хурина”, “курина” (енг. whore, нем. Hure курва)

hraineins - Reinigung (чишћење, очишћење)hrainjahairts - reinen Herzens





hrains - reinhropjan - хропац, хрипатиhruk - Kraehen - грак/нути, граја, Крејаhugjan - denken - ко гна гна /ко зна зна/, ко гања зна; пошто је сазнање углавном

везивано за чуло вида, око, лат. cognitus, cognita (познато) заправо је оно што “око гна /гони/” - когно;нем. denken је исто што и српско “доука” /дука, ђак, Дукић/, лат. educo, educare, гр. δοκιμή (испит), δοκιμάζω (испитујем), δόκιμος (кадет, питомац); отуда, онај ко је имао више слободног времена имао је више могућности да му одређена сазнања /спознаје/ стигну “до ока”, што показује да “доконост” некада код Срба није била једнака нераду и празној “доколици”;глагол “знати” у српском језику није настао једноставним преласком гласа “г” /гнати/ у “з” /знати/, већ је ту у питању почетни глагол из-гнати;

пошто је очигледно да би нам оваква анализа сваке готске речи одузела много времена, те да би ова књига била премала да се у њу смести читав српско-готско-српски речник, којег је Вулфила очигледно “импровизовао” на основу сурбелског говора, остаје нам само да на брзину прегледамо још неке занимљиве готске лексеме;

hulundi - Höhle (дупља, јама) - колити, колут, кол-гнати, колнут/и/;hund - Hundert - Готи свакако нису хтели, попут Слобана (Словена), да “стану”

код броја “сто” (стати, стоти), већ су “гонили” (терали”) даље /гонити, хонит, хунд/;hunds - Hund - хуја, хујна, кујна, куја, гуја, заправо, исто као и код претходне

речи - срп. гонити;huzdjan - aufspeichern - газда, гостити /го-ста-да/, газдијаiftuma - der folgende (следећи) - потом /и потоме/;insahts - Aussage (исказ) видимо да је нем. аus- исто што и срп. из- (а из...), док

је готско in- у ствари српско на- (и на...) - предлози са којима у српском чести иду везници “а”, “и”;

inuh - ohne (ох не!)?inweitan - anbeten (обожавати) - наводити, убедити, навадити; отуда вероватно и

енг. invite позвати, позивати; нем. beten значи “молити се”; заправо, реч је у томе, као и код нем. глагола bitten (молити), да никаква молба неће бити услишена, уколико онога од кога нешто тражимо, не убедимо да нашој молби удовољи; отуда, ваљда, и прагматичност западног света;

itan - essen (јести) - једите, ијте, ите, енг. eat;iupavro - von oben; управо; и управо одозго...;jer - Jahr - јара; Јарило ("пролећна" Нова година);ju ni - nicht wahr; "ју не...!";judaiwisks - juedisch - јудеј/ски; наставак “ски” /исксjuggalauvs - Jüngling - јуноглавjuggs - jung (јуне, јуноша, од јунога...)kalds - kalt; хлад, хладити (метатеза)kara - Sorge





kaupon - Handel treiben (куповина)kaurno - Korn (кукуруз) - зрно /грно, грнути, згрнути, зрнити/;kiusan - prüfen; кусати, окусити, принети ка устима (prüfe/n = проба/ти, пробан)kniu - Knie; колено, коленати (книнати), нинати;kreks - Grieche (О. Пјановић: грко?);kriustan - knirschen; крештати, крештање, кршење;kuni - Geschlecht - гонити, гони, гена, женаkunnan - kennen (енг. to know знати) - гонити, угањати, гнати, из-гнати, знати;

kunnan - wissen (исто);lagjan - legen; легатиlais - ich weisz; лист, лисница, лисје; дале онај ко “листа” (чита) тај и зна;laisareis - Lehrer, онај који "листа"laiseins - Lehre (учење) - лист, листање, лисница, енг. licence;laisjan - lehrenlaistjan - folgen (следити) - листати; када се листа, тада странице “иду” једна за

другом или “следе” једна другу;lamb - Lamm - младунче је/лена (б-је-лана);land - Land (земља) - ледина, ледна, ланд;lekeis - Arzt; лек, лекар;ligan - liegen - легати, лежатиlisan - lesen (читати) лис/т/ање (књига);liudan - wachsen (расти) - постати човек, уљудити се; српско “људи/ти” долази

од “у по-ље дати”, заправо, бити довољно одрастао да може да иде напоље, у свет; liufs - lieb; љубитиliugan - heiraten (оженити се); легати, са женом “лијега/ти”;liugan - luegen; лагатиliugnapfaufetus - Luegenprophet - предвидети, пре видети, про/види, лажни

пророк (prophet > про вид);liugnja - Luegner; лагање, лажовliuta - Heuchler; љут(а) тобожеlukarn - Leuchte; луча, свето-лук/лик, свет-лих, лучити (лука, од-лука); види се

да је у српском језику “луча” (лук, лик) старија ос данашње именице “светло”, јер је светло комбинација “света” (сурвијет) и “лика” (об-лик);

magan - können; моћи, могаоmahts - Macht (моћ) maitan - schneiden (сећи, шити); у ствари, при кројењу и шивењу потребно је

сећи тканину, али и њоме се умотавати, односно, мотати је;managei - Menge; много, много је;martwr - Maertyrer (мученик); мртварити (мрцварити), мртвари;matjan - essen; метати, мећи храну, мећа; али могуће је баш “мотати”, јер и





данас Срби кажу за некога кад прождрљиво једе: ал’мота!;maudjan - erinnern (сетити се) - ум-дан-оmaurgins - Morgenmaurnan - sorgen - могуће, када је неко у великој бризи, тада је такав сигурно -

т/муран (тамуран); а време пред саму зору увек је “тмурно”; отуда, највероватније и енг. morning (јутро) и mourning (туга, жалост); “тог јутра т/мурнога”; наравно, у такву слику уклапа се и српски глагол “уморити”, као и придеви “уморан”, “суморан” и “уморен” (“...тугује због свог умореног мужа...”);

mena - Mond; месечева мена, мења(ње), мењат/и > монд;miluks - Milch; мл(иј)еко, млијеко-се..пије;minnists - kleinster; умањити се, минути (бол нпр.), нај- мањи сте; mitons - Ueberlegung; ум-дано, уметно, умно;miv - mit (предлог “са-”, енг. with)?;namo - Name; име-на, на-име;naubaimbair? - November; можда, “нови амбар” (назално "обрати", "омбрати",

омбра, амбар; отуда и мађ. Ембер, шп. Омбре, Обри –Авари, срп. побро, п-омбро, п-омбратим); новембар је уистину месец у коме су житнице пуне, а убирање летине окончано)

ne - nein; не;ney - nahe; срп, нај-, предметак за грађење суперлатива (нај-ближи); а можда ће

пре бити од српског: “до њи/х...” (близу њих, код њи/х);praitoriaun - Gerichtshaus (суд); протерати, притерати "уза зид" (осудити

доказима);pund - Pfund; пунити;qens - Weib; гони се, жени се, жена; qivus - Mutterleib; жив-от, дати живо(т), од гр. кивот; raginon - verwalten (владати, пре-владати) оргијање, рогијање, али и

“у/ређивање”;rahnjan - rechnen unter; рачунање, ручно, руком, ракунање, рукан, ракун > рачун

(сурб. мак. рака, раците);saian - säen - сејање;saihs - sechs шес’;saihsta - sechster; шест, шеста;salbons - Salbe; залива, залиба, залити, сапун, запенити;saltan - salzen - солит; sama - derselbe - сам;satjan - setzen; седети, сед(ј)ење;satjan - pflanzen - биљка; садити, сађенаsaurgan - sorgen (брига) - за б-ригу? “за-бри-гну-да/ти”, а када је човек забинут

мисао му “забрекне”, “запрегне”, па и “збрка” (збркан, сврган /свргнути/; вероватно је да се ту негде налази решење?;





skaban - schaben- хабати, ис-хабати; skaidan - trennen (раставити, одвојити); искидан?sneivan - schneiden; снивати, оснивати тканину;speiwan - speien - и-спљуван;spinnan - spinnen - спона, сапињати, распињати;stains - Stein; стијена;stairno - Stern; про/сторно, стерано, звезде се "стеру" небом eng. store, star;stavs - Ort; остава, постаја;staua - Urteil (суд) - став; steigan - steigen; стаје, комб. стај(ати) и гон(ити); српско име Стајко; за-стај-

кивати; када се човек пење узбрдо сасвим је природно да с времена на време застане да се одмори; стајкање

suns - plötzlich (изненада); сунути, изненада “синути”; баш онако као је plötzlich повезано са “палуцањем” (блицање, беласање, Blitz муња);

taihun - zehn; чини се да ту има нешто необично, пошто смо видели да је hund код “Гота” и пас и број стотину, а обе именице су настале од сурбелског глагола “гонит/и” (код Срба; пазити > пас), коме су доцније Германи додали и глагол “терати” (гонит-терат/и, хон-дерат/и > Hun-dert), сада такође примећујемо да се, насупрот слобанском броју десет (доста), тај исти број у готском речнику звучи обрнуто од hun-d (tai-hun), као да је Вулфила ту намеравао да се нашали, то јесте: “није доста! - дај гони!”;

tekan - berühren (додирнути); такнути; такне; triu - Baum; дрво;twai - zwei; два;tweifljan - zweifeln (сумњати) - двојба, двојпоље;vaurban - praetpraes;bedürfen; ворбан, врбован; борбован, потребан за борбу

(ворбу);vishun - meist; више, су-вишан;viudans - König; Тврдан, Твртко; заправо Тиудан, Тевтон, као и данашње

италијанско име за Немца - tedesco (тврдашко, Тврдош); ипак, тешко је утврдити о ком краљу Т-вердану је ту реч; могуће је и да се такво име понекад изговарало баш у облику Вардан, у складу са “вардом” која је такође “утврда” (утврда > варда);

viufs - Dieb - и овде примећујемо да уместо гласа “т” или “д” имамо “в” на почетку речи; сурбели имају глагол “дрпити”, који се каткад користи и у облику “дипи” (без “р”), то јесте, “з-дипити” (украсти нешто);

vreis - drei; три, троје су, "треис" (опет се “т” замењује гласом “в” на почетку речи?);

vusundi - tausend; тисућа, десећа; тек овде се Вулфила зауставио и рекао “доста” (десет); опет је присутно иницијално “в”?;

usstandan - aufstehen; устанути, устаните!; устанак;waian - wehen, вејати, вејање, вејан, вијати, вити;waila - gut (добро) - ваља!;





waldan - walten; владање, владати; waldufni = владавина; Бел, облити, обладати, овладати;

wilja - Wille; воља;

СРПСКЕ ГАСТАРБАЈТЕРСКЕ (ГОСТ-РАБОТНЕ) РЕЧИ

Бабел (јевр. Babel), Бабилон, Вавилон = Бел-Белан.Бавела (тал. bavella, bava) отпаци од свиле; сан сваке жене је да се “о/бавије”

или стави “вео”, а најлепше се око женског тела “обавија” свила (свити, свијати, “свила је о/бавила”).

Багатела (фр. bagatelle) ситница, тричарија, јефтиноћа, мала цена; наравно, да је јасно да се човек најлакше може обагатити као трговац, који робу јефтино набавља, а исту продаје по далеко већој цени; стога, они који су се “обогатили”, до свог богатства дошли су захваљујући “багатели”.

Баитилије (гр. βαιτύλα) небеско камење, метеори, болиди;оно што пада са неба (падало), одакле и име града у данашњој Македонији - Битола или, на пример, италијанског града Падова; све је везано за Бел Дан, односно, именицу “под”, о чему је у ранијим поглављима књиге било више речи; ту је и поменути “болид” (гр. βολίς, βολίδος , оружје за бацање ватрених стрела, астр. ватрено небеско тело), које је настало од српске именице “обала” и глагола “обалити” (гурнути, бацити низа страну, доцније срп. глагол “опалити”); лат. bolus, boli врста драгог камена али и бацање коцке, такође долази од срп. “обалити” (обала), баш као и енг. bolt са многим значењима (клин, механизам за затварње врата, али и “пламена стрела на небу /муња thunder-bolt).

Бајадере (порт. bailadeira) јавне играчице и певачице у Индији, које нису ништа друго, до оно најлепше што се човеку може “подарити” (бела-дар, дар бога Бела).

Бајрам (перс. бејрам или барјам) - од српског глагола “бирати” или “збирати” (зборим, збирам, бирам); заправо, то је исламски празник у коме се “бира” најсиромашнији слој становника и коме се тада несебично помаже (зекат = сећи, секао; одвајање четрдесетог дела прихода за “сакате” /немоћне/ ); курбан-бајрам (Хор-Белан, Хор-бан).

Бака-лауреус (нл. bacca laureus) ловорова бобица; у ствари, јасно је да су се ловорови бенци користили при слављу, одакле видимо да ловор није ништа друго него “с/лавар”; при Баковим (Ера, Србан, Сурбелан) обредима, такав венац се стављао на главу, као симбол славе, ономе о има велике заслуге у народу.





Балаган (перс. балахане) барака, дашчара, шатор;реч је свакако у првим стаништима, када су се колибе почеле “облагати” дрветом, дрвеним балванима;таква “обложена” колиба (облагана), природно, названа је “балагана”.

Баланитис (гр. βάλανος жир) мед. упала главића (балити, балав, баљење, одакле и гр. βλέννα слуз); касније поређење са жиром вероватно је дошло услед сличности облика главића и жира.

Баланс (лат. bilanx, фр. balance) равнотежа, колебање, неодлучност; највероватније, из српске синтагме “било/на/ кос/о”, јер је то најчешћа констатација код Срба, када се деси да нешто изгуби равнотежу и падне.

Баласт (келт. bal песак, lasd терет, товар); јасно је да се песак налази на обали, а када боље размислимо, видимо да је и српски “песак” (беласак), такође, неодвојив од бога Бела, обале, обиластог (обилног), пошто песка на обалам има у из/обиљу. Исто тако, примећујемо и да је срп. придев “оби/ласт”, код Келта тако подељен да гради две нове именице /песак, товар/; нем. Last терет, добијен из келтског, односно, српског, напослетку гради и глагол laden /енг. load/ товарити, пунити.

Балина (фр. balle, baline) вунена материја за паковање, бала, дењак; у српском језику кренуло се од бога Бела, придева “бело” и именица “белина”, да би се стигло до “влне”, то јесте, “вуне”.

Балиста (лат. ballista, гр. Βαλω бацам) ратна справа, ба/ца/ло, то јесте, “обаљивање” (опаљивање).

Балнеум (лат. balneum купатило, бања); ку-пална, купаона, од које је, како видимо, скраћивањем добијена именица “бања” /бална/; ку-пање > бања > бањање; видети на почетку књиге објашњења за латинску именицу aqua.

Барат (тал. baratto, фр. barat трговати разменом); српски “обрт” (обртати, обртник, баратати).

Батон (фр. baton штап, прут, палица /маршалска, диригентска/); Срби то зову једноставно - батина, по богу Белу, Бел Дану, Балти, Бати...

Бацили (лат. bacillus прутић, штапић)Бема (гр. βήμα) узвишење (бедем, бедема > бема); сама српска реч “бедем”,

долази од “бел-дом”, док је именица “дом”, у ствари, “доум” (глагол “домити”, “доумети”, “думати”, знати како да се човек “удоми”).

Бласфемија (гр. βλασφημία) куђење, грдња, богохуљење; реч је о српском придеву “блесав” (беласав, блесав ум), је је природно да се онај који хули на Бога не сматра нормалним.

Бленаметритис (гр. βλέννα слуз, μήτρα материца); упала материце; гр. μητέρα мајка, матера јасно указује на српску синтагму “ум терати”, баш као што “жена” “ум гони” (ум нагонити, много, умно/гено, ум/но/жено); ум-тера > матера;

Бленоентериа (гр. βλέννα, έντερο утроба) обилно, облинути и “унутра” (унутрица, изнутрица);слузни пролив.

Бордирати (фр. border) брод - обложити лађу даскама (бродицама, обрадицама, обрађеним дрветом), опшити, оивичити, одакле и енг. border (граница).





Бордо (фр. bordeaux) боја црног вина, у ствари, боја негдашњих бродова - град Бордо > Брод.

Боса (фр. bosse) грба, кврга, испупчење, вајарски рад од гипса (глиба се) - од српског “буса”, “бусен”.

Бош (фр. boche) подругљив назив за Немце; отуда и нем. Fusch(erei), Fuscher; од срп. “бушити” (законе, на пример, тражити рупе у закону); бушара.

Бравура (тал. bravura) јунаштво, храброст, вешто извођење музичког комада; добробит, одо/бравати (браво!), правити, право.

Бревијација (нл. breviatio) скраћивање, скраћење; а да би се нешто скратило потребно је да се то исто “савије”, “увије”, заправо, у питању је српски глагол “превити” (превијати).

Брегма (гр. βρεγμα) средњи део лобање, теме, то јесте, срп. “брег” лобање (брегом лобање);лат. os parietale (темена кост), опет, пошто је то парна кост, добила је име од српског “поређати” (поредале), односно, “у пар дале”.

Бретања (фр. bretagne) стари француски плес удвоје;јасно, реч је о српском “обртању”, без кога се плес никако не може замислити. Одатле је доцније добила име и област у Француској (Бретања), као и Британија (Great Britain).

Бретела (фр. bretelle) ремен, упртач за ношење терета - српски: пртило (обртати, упртити).

Бризантан (фр. briser, brisant) који ломи, распрскава, разорна снага; српски: “бризнути”, “прснути”, придев “брз” (пре/гнути, презати, брзати); нараво, јасно је, уколико се у неком суду створи велики “притисак” /при-ди-гнути, при-те-гнути > притиснути, притезати/, на крају долази до прскања такве посуде, из које, потом њен садржај куља напоље (бризне).

Брион (βρύον) маховина; маховина је врста паразитске биљке, која “пријања” уз друге биљке (али и камен);дакле, у питању је српски глагол “прион/ути” (пријањати, прионе).

Брошура (фр. brocher) прошити књигу, откати је, “прошарати” тканину златом или свилом.

Брујар (фр. broullard) нацрт, концепт, књига дневног пазара - пазар се “броји” (бројило, бројар).

Бубонкела (гр. βουβών препона κήλη кила) препонска кила; препона (бро-бо/г/на/ти, бре-бона, одакле то Грци усвајају као “боубона”, испуштајући кључни глас “р”; српски придев “килав” везан је са глаголима “углибити” (уклипити, углавити > оглавити > окилавити > килав > кила); на сличан начин настала је и грчка реч χίλια, овог пута од српског “кола” и глагола “околити” (уколити), доћи до броја “хиљаду” у коме је још једно “коло” затворено, баш онако како је десет, “доста” (мисли се на број човекових прстију), а сто, место где опет треба “стати” (десет пута по десет прстију);некада су Срби користили само именицу “тисућа” (десећа), што је заправо значило “десет/ста” (десет пута сто), да би је тек у модерном добу заменили грчком “хиљадом”, некада





деривираном из српског језика.Бул (фр. boule, лат. bulla) лопта, кугла - обала, обло, обла > була.Бурa (фр. bbourre, тал. borra) бура, рус. буран (жесток ветар са вејавицом).Буржоа (фр. bourgeois, од bourg град); овде је јасно да се ради о српском Бел-

Рогу, одакле добијамо српски глагол “бургијати” (бушити нечим што је налик на рог), као и именица “порок” (порог), одакле, свакако, следи и “пораз”;ипак, мада се на први поглед тешко може закључити какве везе поменуто “буржоа” може имати са српским “градом” и “грађанима”, када се сетимо српске “вароши”, схватићемо да је и та именица дошла од “белрога” (барог), да би се временом усталила, захваљујући јасним гласовним променама, најпре као “барош” и, коначно, у данашњем облику - варош; наравно, кренуло се најпре од “брлога” (бл-рог, парлог < белрог), да би се стигло до поменутог “барога” (варога, варози или вароши); на овом месту видимо да историјска прича о некаквим Рјуриковим несловенским Варјазима, сада избија у сасвим новом светлу, јер су Варјази (Varjags) исто што и Варошани, Бел-рози или Белоруси, а никако нису могли бити народ који није био словенског (српског) порекла.

Бутеља (тал. botiglia) боца, флаша; када Србин нуди некога алкохолним пићем, које се пије из флаше, он каже једноставно: Узми, потегни!”; према томе, таква боца из које се “потеже”, свакако је “потеглија”, идентична начину на који се “бутеља” и данас бележи латинским лексемама.

Букефалус (гр. βού бик, во, κεφαλάς глава) име коња Алаксандра Великог ; могуће је да се Александров коњ звао Бикова глава (бак-галава), јер је грчко “кефало” гласовно испреметана сербска “галава”;опет, није искључено ни да је Алаксандров коњ био “Баку-хвала” (Бак/ковало, Бак/кобила).

Бушон (фр. bouchon) запушач, чеп - за/пушен.Вадијум (нл. vadium, лат. vas, vadis) јемац; јемац је човек који гарантује да ће

нечији дуг бити враћен; наравно, ако се онај ко је посудио новац налази у невољи, те није у стању да дуг врати, тада у помоћ прискаче јемац; дакле, јемац је тај који нас “вади” из дуга.

Вазал (нл. vasallus) владар који је зависан од неког другог владара, то јесте, владар коме су “везали” руке и који није у стању да самостално доноси одлуке.

Василике (гр. βασιλικός) краљевски, царски; византијски закон у 60 књига (IX век, прерада Јустинијановог права); у питању је “сила” или, тачније “вас силије” (Василије);вас = сав.

Велвет (енг. velvet, нл. velluetum) сомот; свакако, добро је знано да је сомот “валовит”.

Вентер (лат. venter) трбух, желудац; унутар, изнутрица, унутрица, рус. внутрь.Верз (лат. versus) стих, врежа, уврзати стихове, врсно.Верзија (лат. vertere) обрнути, окренути; вртети. Веризам (лат. verus тал. vero, verismo) натурали- стички правац у уметности;

истина и вера су појмови неодвојиви један од другог.Верналан (лат. vernalis) пролећни; некада је пролеће означавало почетак нове





године, која се “врнула”.Вертебрата (нл. vertebrata) кичмењаци;иначе, вертебра је и пршљен, који се

најпре, логично, запазио у пределу врата; такође, једна од основних моторно-телесних карактеристика кичмењака, јесте та, да су они у могућности да покрећу главу око уздужне осе; заправо, у стању су да “врте врат”.

Вертиго (вртоглавица), као и лат. vertex (вртлог, вир) јасно су повезани са српским глаголом “вртети”.

Верука (лат. verruca) брадавица, нарочито на оку; одатле се јасно види да је “верука”, у ствари” мало измењена српска синтагма “врх ока” или “вр/ока”.

Веста (лат. Vesta) римска богиња огњишта, чедности, домаће слоге;отуда и весталке (vestales), девице које су до своје 30 године служиле у храму Весте, живећи најчеднијим животом, а, уколико би се десило да изгубе невиност у том периоду, биле би живе закопаване у земљу;у вези са тим, врло је занимљива српска “не/веста” (млада), девојка спремна за удају, јер постаје јасно да је римска Веста жена која је “везата” (удата), док су невесте невезате; у неком смислу, Веста кажњава “невесте” због њихове слободе и могућности бирања мушкарца за кога би се могле “везати”.

Вивос воко, мортуос планго, фулгура франго (лат. vivos voco, mortuos plango, fulgura frango) “живе дозивам, мртве оплакујем, муње ломим” (мото познате Шилерове песме “Das Lied von der Glocke”); vivo > живо; voco > вика; mortuos > мртво; plango > плакати (плако); fulgura > Бел Хор (белгорети, погорети, Булгар, Полгар, Погорелић); frango > прангија (прогнати, прангијати).

Вигор (лат. vigor) живахност, крепкост, животна снага; опет је у питању Бел-Хор, који се у датом случају изједначује са “вихором”;ватра, ветар, вода (сви из истог Бел-Дар “извора”) енергетски су потенцијали који у ширем смислу речи симболишу живот (шп. vida), а посебно животну снагу. “Јурнуо је као вихор”.

Виделицет (лат. vide види! licet допуштено, слободно, сме се, може се; у српском језику постоји “лице” и “наличје”, па је, према томе “лице” оно што је допуштено, “наличје” она друга, недозвољена, наопака страна људске природе; именица “лице” изворно долази од именице “облик” (об/личје);стога, “видети оно што је допуштено” исто је што и посматрати “лице” а не “наличје”.

Видуалицијум (лат. vidua удова, удовица); “лице удовице”, то јесте, удовички део; некада се на српском удова називала видова, баш онако како се то данас изговара на романским и германским језицима (нем. Witve, енг. widow, тал. vedova), свакако у складу са богом Белом и белом одећом која је некада била знак жалости. Видова или удова постаје, смрћу мужа, наново “дева” (девојка), наравно, жалосна, “бел-дева” (уместо днашње црнине у “белини”), која се доцније, у пежоративном смислу, изједначила са “бедевијом”, са рагом или оронулом кобилом. Отуда и срп. придев “бадава” (узалудно), јер се сматрало да је живот жене која је изгубила мужа безвредан;због тога је и био уведен обичај код Аријеваца, да жена буде спаљена на ломачи зајено са својим покојним супружником.

Вија (лат. via пут); пут се свкако “увија”, путем се “вије” колона, путем се чак





људи и “вијају”.Виндикта (лат. vindicta освета); овде су у питању две речи: vin и dictо, dictare;

заправо, човек увек слави победу, вине се у облаке и пије вино; када се победа диктира (наређује), тада није ништа друго него освета, лат. dictare је оно што се “до ока тера”, слично грчком δοκιμάζω (испитати), у ствари, “доказати” (до ока стати). Из претходне анализе виидимо да је германско “вин” и “винер” (winner победник), настало истим путем као и лат. vinum, vini (енг. wine).

Вираго (лат. virago) мушкобања, враг-жена; да бисмо потпуно разумели ту латинску реч, потербно је да кренемо од српског “прегнућа”, које није ништа друго него “обрнуто гоњење”;одатле и срп. именица “брег” (ићи узбрдо јесте оно “обр-гоњење”, прегоњење), као и “праг”преко кога се човек “прегони” свакодневно; у религијском смислу свако “обрнуто гоњење” (Бел-Роган) производ је деловања нечистих сила, односно “врага” који је завладао човеком; наравно, народ није у целости никада прихватио такву теолошку догму, те због тога у српском језику имамо придев “враголаст”, који у суштини нема ознаку великог зла, као што је случај са “врагом” (ђаволом).

Виридин (лат. virdis зелен) хлорофил (гр. χλωροφύλλη); јасно је да је ту реч о српском “врту” у коме расте “по-врће” (зелено), а које се “врти” или “враћа се” сваке следеће године. Поменути “хлорофил”, заправо је Белар-Бел (пољар-поље, пиљар > биљар), одакле и flora (биљни свет), али и назив за цвет (лат. flos, floris, енг. flower); наизменично појављивањ иницијала “б,п,в,ф” у речима истог порекла (из корена Бел) а различитог значења, није ништа необично, али, мало је теже објаснити грчки глас “х” у речи “хлорофил”;једина могућност да до логичне замене тог почетног гласа дође, јесте, да је “хлора” настала из “флора” (прелазак “ф” у “х”);такав пример нас наводи на претпоставку да је латински језик ипак старији од грчког

Вирилизам (лат. vir муж, virilis) чедност; “мој врли муж”; заправо, муж је онај у коме “ври” мушка снага, он је “врело” свег добра које жена може да очекује.

Висцидан (нл. viscidus) жидак, густ, лепљив; када се некакав раствор или течна смеса “исцеди”, на дну обично остаје густ и лепљив талог;- исцеда(к).

Волиција (лат. volitio) воља; ту је и фр. volontaire (добровољац), уствари, онај човек који нешто ради “теран” сопственом “вољом” (воља тера). Наравно, када човек за нешто има “воље”, тада он такав рад уистину “воли” (волети).

Вомитирати (лат. vomitare; vomo, vomere, vomitus повраћати, бљувати); након бљувања логично следи “умивање” (вомити, умити), да би се човек освежио. Мада, није искључено да се све то може повезати и са срп. “умирањем”, јер се оном ко повраћа чини да “умире”.

Гебарден (фр. gebardine) тканина од чешљане вуне или памука; на овом месту требало би се сетити српске алатке “гребен”, која је служила за “гребање” (гребенање) вуне;очигледно је да је француско “гебарден” метатеза српског глагола “гребенати”; такође, није искључено да је и немачка именица Geburt (рађање) настала од глагола “гребати”, јер жена која се порађа, у великом болу, хвата или “гребе” одређени предмет





који јој се налази при руци;такође, дете се мора “грабити” одмах при породу, да би се окупало и умотало у пелене;ипак, ту је и именица Gebrüder (браћа) за који нисмо баш сигурни да ли стиже од поменутог Geburt или је ствар обрнута.

Газета (тал. gazzetta папир, новине); када се нешто бележи на папиру, то се, свакако чини да би се нешто “казало” (указати = у око стати).

Гарда (фр. garde шп. guardia стража) телесна стража владаоца али и чувари града; заправо, поменута “гарда” долази од српског глагола “оградити” (именица “ограда”; око града), пошто је једини ефикасан начин чувања био да се владар “огради” својом телесном стражом, баш као што је то и данас случај са “телохранитељима”.

Гас (χάος неред); српска именица “гас” у складу је са српским глаголима “газити” и “гасити” (го/стати), јер човек се креће (гре, го/ни) и притом непрестано стаје ногом на тло; тамо где је река плитка и где је човек може прегазити, постоји “газ”; у случају пожара, природно, човек мора да иде на поменути “газ” на реци, да би доносио воду којом ће “гасити” ватру;када се вода баци на пламен, пламен се “гаси”, али из тог згаришта и даље се вије “дим”, кога, као производ претходног “гашења”, зовемо “гас”;видимо да не постоји језик на свету којим би се настанак речи гас могао логичније објаснити; наравно, грчки филозофи, чија је мудрост била огромна, претпоставили су да се васељена морала родити из сличне мешавине дима и ватре, односно, једне турбулентне смесе гасова, који се комешају наизглед у нереду, и то су назвали речју “гас”, то јесте, у складу са грчком фонетиком - χάος .

Гастро- (γαστήρ желудац, желудачни, трбух); ради се о срском глаголу “гостити се” (гостирати, густирати, лат. gusto пробавати храну, кушати), што свакако, најпре, подразумева узимање хране, која, наравно, одлази у трбух (желудац); сам срп. “желудац” је “гелудац”, који “гали” (кали, топи) храну и раз/гаљује организам (галити, калити), претварајући је у “гелатинозну” (желатинску) масу;о самој срп. именици “гост” више пута до сада је било говора.

Гваш (фр. goauche, тал. guazzo) сликање воденим бојама које су помешане са мало гуме и са мало меда; од српског “квас/ити” или “кваш/ење”.

Гентилизам (лат. gens, gentis, gentilitas) незнабоштво, многобоштво; у основи је српски глагол “гонити” (именица “гоњење”), баш као и у случаја “гена” и “жене”;реч је “гонитељима” (про/гонитељима) вере Христове.

Гербулирати (нл. garbellare) пребрати робу, очистити од прљавштине; од срп. “гребати” (грабити, грабљати, гребуље, грабље).

Геријатрија (гр. γερόν старац) наука која проучава старост у свим њеним облицима; јасно је да се старцу лице претворило у “кору”, а његов целокупан изглед постаје “тврдо/коран”, налик на тврду, суву и испуцалу земљину кору; ίατρεία је грчка реч са значењем “лечење” и врло је тешко утврдити како је она настала;опет, могуће је да се ту ради о српским речима, попут “јутро”, “једро”, “једрији”, јер, уистину, онај код кога лечење напредује, постепено “једри”, то јесте, сваког “јутра” је “једрији”;именица “јутро у српском језику долази од бога Сура (Сур/тера), заправо, од “с/јутра” (следећег дана у низу);сасвим је схватљиво поређење људског здравља са “јутром” и изласком





сунца.Геронтократија (гр. κρατία владавина) веће страијих људи; сетимо се српског

глагола “кротити”, која има исто значење што и довести “хорду” у ред, у датом случају од Сурда добијамо глагол “средити” а од Хорда глагол “кротити” (али и “хордати”, ходати).

Геронтофилија (гр. φιλέω волим) полни прохтев према старијим особама; видимо да је грчко φιλέω незнатно измењени српски глагол “волети” (волео);потврду за тако нешто имамо и у модерном грчком језику, где φιλία значи “пријатељство”, а φίλημα “пољубац” (када су момак и девојка у љубави, они кажу “ми се волимо”, да би то затим потврдили пољупцем);уз све то, љубав жене се на грчком именује као φιλογυνία што нам додатне потврђује раније претпоставке, да је “српска жена” служила за “гоњење новог ума” (умног потомка, умно/геног, умно/женог). То је и разлог због којег Латини сина називају filius (опет од српског глагола “волети”), али и prognatus, где се враћамо поменутом срп. “гонити” или “гањати” (“гонио је док му се син није родио”).

Глиптика (гр. γλύπτος) дубити дрво, резбарити; рус. углублять (дубити), то јесте, узглобљавати, углавити, у/глављивати, глибити.

Глисада (фр. glissade) клизање мачем при мачевању;српс. глагол “клизати” налазимо и у италијaнској речи glissato (брзо превлачење горње стране прста преко доњих дирки на клавиру.

Глоса (гр. γλώσσα језик, говор) срп. “глас”.Грам (гр. γράμμα, лат. granum зрно, мала тежина, зрнце); у питању је српски

глагол “з/грнути” (з/грнем), јер зрно се најпре “загрне” земљом приликом сетве, а потом се оно “згрће”(згрне), након зрења, у амбаре; такође, да би зрно исклијало, сунце мора да га “огрне” (гране);реч је о глаголу “огрнути” (Хор/гнути), односно СарХорГнати (за/гр/гнати, загрнути), одакле се добило најпре “з/грно”, које се, напослетку, усталило као “зрно”; тешко је појмити зашто је поменуто “грама” у грчком језику добило и значење “слово”, одакле данас имамо именицу “граматика”.

Гробијан (нем. Grobian, der grobe Jan) груб, суров човек.Група (фр. groupe) група; од српског “хрупити” (нахрупити, навалити), када се

нешто гомила или слаже на “хрпу” (Хор-Бел). Дамнатура (лат. damnatur) одбацује се, забрањује се. цензорска формула којом

се забрањује нека књига;поменута реч је необично занимљива, јер је јасно да нико не воли да му се нешто “натура”;стога, могло би се помислити да се овде ради у претапању српске синтагме “да м’ натура!” (или “да ме натера?”) у јединствену реч, која одмах указује на одбацивање нечијег мишљења;ако би таква претпоставка била тачна, тада имамо објашњење за настанак енг. речи damn/ation (проклет, проклетство);ипак, изгледа, пре би се ту, узевши друге латинске форме те речи (damno, damnare, damnavi, damnatus), могло радити у српском придеву “таман” или глаголу “таманити” (до/ум/гнати), слично глаголу “думати” (до ума, дом, домити, дојмити), који се у датом случају спаја са глаголом “гонити”; и заиста, ваљда, нема већег проклетства од “гоњења думања” (прогона ума);као супротност глаголу “таманити” (од дома гнати) ми данас у српском





језику имамо “домогнути” (домоћи се нечега), што најчешће бива “тамно” (дамно), јер се ту не ради о нечему што је постигнуто властитим трудом; а оно што човек добије без заслуга, у српском народу се сматра проклетим.

Дарлинг (енг. darling) љубимац, миљеник; об/дарили га, пажњом, поклонима, мада је могуће и “дворили га” (назално изговорено), дирали га?

Даскал (гр. διδάσκαλος) учитељ; очигледно, некда су учитељи могли бити само старији људи “деда” (деду/шка, διδάσκω учити, инструисати);заправо, примећујемо да се ту ради о комбинацији “деда-школа”, јер срп. “школа” долази од глагола “сколити” (соколити, сколибити, сколивати, школовати).

Дата (лат. data) подаци оно што је “дато” на увид (срп. дати).Дебакл (фр. debacle) пролом, пролом леда; фиг. пропаст, слом; у питању је

српски глагол “пући” (пукло), који је везан директно за бога Бака, одакле и именица “бука”; српски глагол “пукнути” настао је по оној традицији по којој богови “гоне”, “терају”, “бију” (Сур тера, Хор бије, Бел гони и слично); дакле Бак који гони (Бак/гнути) довео нас је до глагола “пући” (пук/г/нути), баш онако како је “терајући” српски ум Бак “пронашао” бактерију (гр. βακτήρια патрица), штап, палицу, али и српску именицу “потера” (бак/тера, бог/тера); романски предлог de једнак је српском “од”, те је јасно да је поменити “дебакл” оно што је “од/пукло”, то јесте, одвалило се или пропало.

Дебет (лат. debet) дуговање, дуг који неко има да плати за робу коју је узео; јасно, када са тим упоредимо српске речи “добит/и” и “одбит/и”, преузети појам латинског дуговања постаје нам крајње разумљив; зависно од тога да ли неко дугује или њему дугују, могу се очекивати и поменута “добит” или “одбит” (добитак, одбитак).

Девергенција (лат. devergentia) нагнутост , нагињање, одступање;срп. “вргнути”, “одвргнути” (одвратити).

Девијација (лат. deviatio) искривљивање, одступање неког тела од своје путање или правца; срп. “одвијати”, а јасно је да када се нешто “одвија” да је ту губљење пређашње форме неизбежно.

Девотан (devovere, devotus) Богу посвећен, побожан, лицемеран; срп. “Диву веран”, “Диву одан”, одакле и срп. глагол “дивити се” и придев “дивотан”.

Дегутирати (фр. degouter) огадити некоме нешто; заправо, очигледно је да је дегутантно оно што се тешко може “одгутати” (прогутати); све је то опет у вези са срп. “годином” (год, ход), са оним што човеку “годи” или му се “гади” тако да уопште није необично што су се појмови “гадити” и “годити” јасно одредили према глаголу “гутати”;за разлику од других језика, у српском је свака језичка варијација јасна и као на длану изложена.

Дезодоризација (фр. odeur мирис); мирис може бити пријатан, али исто тако и “одуран”, то јесте, може да “заудара”.

Декламација (лат. declamatio) вештина усменог излагања, уметничко говорење;када нам је неко за нешто крив, ми га тада “околимо” и тада настаје “галама” (лат. clamo, clamare); није баш јасно зашто су Енглези српску “галаму” прихватили као њихов “захтев” (claim), мада је то и у њиховом модерном језику, такође, “галама”





(clamor); можда због тога што им је “галама” извор лепоте и материјално-духовног “сјаја” (glamour).

Декласирати (лат. de-classis) брисати из сталежа; наравно, јасно је да се човек брише из сталежа у оном сличају када изгуби “добар глас”;када о некоме оде лош “глас” (оде глас!), тада је сигурно да ће такав тешко поново заузети своје пређашње место у друштву; српска именица глас настала је комбинацијом предлога “около” и придева “стати”, то јесте, “о/кол/стати” исто је што и “огласити се”, пошто се на тај начин умно биће уклапа у “околину”; свакако, говор је главна компонента таквог “уклапања” у средину у којој човек живи и због тога су звучни ефекти људских говорних органа именовани као “глас” (гласови); када пшеница “класа”, тада она “оглашава” да је досегла пуну “зрелост”, баш онако како се и људски глас почиње озбиљно уважавати тек у зрелом добу умне јединке;оне особе чији се глас почиње поштовати постају “класа” (енг. class класа, разред);из претходне анализе примећујемо да би латински преметак de- могао бити директно од српског глагола “отићи” (ходити, оде);додајмо свему енглески cluster (грозд, скупина људи или скуп сличних ствари) и грчку “цркву” (εκκλησία), да бисмо схватили како се српски “глас” необично ширио светом.

Деклинирати (лат. declino, declinare) скретати, одступати од полужаја; срп. “отклинити”, у ствари, “отклон” (отклонити);оно што већ има устаљен положај, то се “уклинило”, а да би се померило из такве статичне позиције, потребно је да се то исто “од/клини”.

Деколте (фр. decollete) изрез на хаљини; срп. “оголити” (од/голити);у питању је српско “коло” (околити), одакле смо добили и лат. collum (врат), али српски глагол “клати”, шкотски kilt, енг. cloth и kill (killed клат/и, коље), гр. κολάν (стезници за ноге), κολιέ (огрлица), κολάρο (енг. collar крагна /окру/гнити/, круг гонити) и огроман број речи за које би нам требало далеко више времена, да бисмо их све навели.

Делибација (лат. delibatio) смањивање, одузимање;срп. “одливати”.Демагог (гр. δήμος народ, άγειν водити); грчки “демос” свакако је настао од

српских речи “дом” и “домити” (домовина), које смо раније у више наврата објашњавали, док је “агеин” метатеза српског глагола “гонити”.

Деманти (фр. dementi) оповргнути, порицати, исправљање неистине; јасно да ће Србин, када чује неку неистину о себи, љутити “одма/х/нути” руком;заправо, реч је о потреби да се човек “одмакне” или “одметне” од лажи која му се приписује.

Демаркирати (фр. demarqer) ограничавање, омеђивање, одређивање граничне линије; срп. “одмерити”, “одмеркати” (ум/рити; мера, мир, умирати, уморити;меру/гнати > меркати): у исту скупину речи спада и глагол “о/м/ргнути” (омркнути, мрак).

Дема горија (гр. αγορεύω говорим); о “демосу” је већ било речи, док би се поменуто “агореио”, чини се, могло објаснити српским глаголом “говорити” (а говорио је), јер би онај ко не разуме српски језик и данас ту реч изговорио на сличан начин.

Демилитаризовати (лат. de-, militaris); “милитар/ис/” није ништа друго него српско “млатарати” /ум/лити/терати/; заправо, то је својеврсно “просипање памети”, јер се првобитни глагол “млатити” односио на умно “лупетање”(“млатити празну сламу”),





да би се доцније његово значење пренело и на физички свет;видимо да се у поменути низ јасно уклапа и глагол “малтретирати” (енг. maltreat), као и српски “малтер”, за кога се неоправдано тврди да је реч изворно немачаког порекла (Mörtel, енг. mortar), пошто је сасвим јасно да се ту ради о неопходном “млаћењу” (мућењу) кречне каше и песка (млати, млатара, малтер); да је такав закључак исправан, упућује нас и енглеска реч malt (слад, maltose млати се), при чијој производњи је “млаћење” или “мућење” (млатити, мутити) неопходно; уз све то Германи немају глагол сличан српском “млатити”, из кога би се поменуте именице могле извести; напротив, видимо да је и немачко malen (сликати) настало од српског “муљања” (ум-лијење, муљање, ум-лити, млат/ити); још да кажемо да се у српском језику придев “млад” односи, такође, на “умно лијење”, то јесте, на период када се ум младог човека још увек “налива” (ум-лити > млад); исто тако, младом приличи да “моли” и да “мили” или да буде “мил” (мио, драг).

Деминутив (de-, minuere) умањити, мање, умањивати; срп. “да мине”, “одменити”; јасно је да се ништа на белом свету не може смислено “макнути” (померити) без тога да се у извесном степену не поседује ум;поменуто “макнути” (ум/гнати, умакнути), заправо је исто што и “мање” (умањити), јер је сасвим природно да, када нешто “умакне” из одређеног скупа, неизбежно долази до смањивања количине која је раније стајала на располагању; с друге стране, уколико “ум нагони” (ка већој постојећој хрпи), тада добијамо придев “много” или глагол “умножавати” (ум/на/го/би/ти); када нешто лагано нестаје са гомиле, тада је тога све “мање” и мање, све док сасвим не нестане (мине);у српском језику читав је космос схваћен у смислу лаганог умирања (умањивања), у коме ће и последњи делић материјалног света, на крају, неумитно минути (лат. minute делић, енг. minute релативно кратак временски период кога секунде “секу” на 60 делова); овек не би требало да допушта да му време “мине”, јер тада добија неизбежни “минус” у својој савести, али и код надређених.

Депенденције (лат. dependo, dependere платити, поклонити) прав. принадлежности; заправо оно што човеку на основу закона припада и што, коначно, може да “допадне” у његове руке; одатле и енг. depend (поуздати се, зависити), јер човек уистину зависи од принадлежности које му се исплаћују (дају на руке) за његов рад.

Депозит (лат. depositum, depositi) поверено добро, оно што је дато на чување; све што је дато на чување требало би добро “пазити” (да пазите!).

Деполаризација (лат. de, polus, гр. πόλος стожер); наравно, овде би требало кренути од бога Бела и обале, а потом преко глагола “обалити” (оборити), све до српске именице “бол”, која, само наизглед, нма никакве везе са поменутим стожером (стожина); али, када узмемо у обзир чињеницу да се стожер (стожина), дебло које служи за плашћење сена у стог (зар/да/гнути, то јесте, у “сред/ину гнати”, затегнути, стегнути, стег, стог) најпре “забада” у земљу (Сур-Бел, за/бел/да (забити, забости, забеласати, забележити, обеле/гнити или обележити) и када се све то примени на људском бићу, видећемо да свако такво “забадање” (некаквог предмета), у човековом организму изазива “бол”;стога, оно што се “за/боло” или, тачније “боло” (боло се) у тло, постало је гр. πόλος (лат. polus пала, палија).





Депортација (лат. deportatio; deporto, deportare) прогонство; срп. “протерати” (притерати, да протера); обр/тер > протер; латинско porto, portare (носити) такође долази од поменутог “обрнутог гоњења” (срп. пртити), јер да би се нешто упртило, неопходно је да се такав предмет “обрне” и “натера” на људска или марвена леђа.

Депоседирати (лат. de-possidere) лишити поседа;овде је било какав коментар излишан.

Депутација (лат. deputatio) посланство, путовати;“от/путовати” или некога “упутити” негде (од пута; до пута).

Дерма (гр. δέρμα кожа);врло занимљива реч, која је можда настала од српског глагола “дерати” (“дерем кожу”, “а сад да одеремо...”); наравно, такав закључак је тешко доказати, али, нобично је да се кожа на енглеском назива skin, а то нас опет враћа српским синтагмама “одерати” или “скинути” кожу; на немачком језику кожа је Haut (лат. cutis), што нас враћа српском “куту” (кутија, кућа, енг. hut, нем. Hütte), о чему је већ било говора, упућујући нас да је за Немце и Латине кожа, у ствари, човекова “кућа”; такође, приметан је и истоветни настанак и другог назива за кожу у латинском и германским говорима (нем. Fell, лат. pelis, енг. pelt), који нас прилично јасно упућује на српски глагол “пилити” (од/валити, од/балити), опет, скидати танак слој коже, одакле и срп. именица “пила” (тестера);српски назив за младунче кокошке (пиле), долази од кљуцања опне јајета (било).

Дестинација (лат. destinatio) одредиште, крајњи циљ; очигледно, у питању је српски глагол “стати” (станути, останути; ст/гнати); “крајњи циљ” упућивања на “одредиште, свакако је то, да оно што је на одређено место упућено, тамо и “остане”.

Деструкција (лат. destructio) разарање, уништавање; срп. “истргати”, “стргати”, “стругати” (сатрти, стр/гнати).

Детаљ (фр. detail) појединост, подробност; срп. “део” (д/иј/елити, одјел, нем. Teil).

Детритиа (лат. detritio трљање); срп. трети (трење, трвење, тр/гнути, трун; detrivi, detritus); “од/трати”, отрти.

Дефраудација (лат. defraudatio; fraud = врда/ти) превара, утајивач; у српском језику јасно је да онај ко покушава да некога превари или да нешто утаји (нпр, порез држави), свакако покушава да “из/врда” законе морала али и и законе државе; реч “врдати” изворно долази од “вртети” (обртати);с друге стране, поменути српски глагол “вртети” може се узети и у позитивном смислу, пошто је “вредно” само оно што “ради” (обрће се или “врти”); ту је и срп. “вратити”, које у случају да се нешто некоме “врати” (одврати) у мери у којој то друга страна није заслужила, постаје “увреда” (одвратно).

Деценција (лат. decens, decentis) прикладан, пристојан, поштен, честит; срп. “ценити” (бити на цени, од цене)- чини се да је врло тешко докучити одакле нам долази тај српски глагол, али, можда бисмо до решења могли доћи, уколико се сетимо српског “царињења” (оцарити, цар/гнати, оно што се даје цару, “цару царево”);процена = процарина, где се губи губи глас “р” (процаина).

Диакустика (гр. ακούω чути, чујем, διαλύω рашчлањивати, растварати) наука о





преламању звукова;на овом месту требало би се сетити чудесног српског глагола “ковати”, одакле нам је дошла и именица “јека” (отковати, од/кивати, од/је/кивати, одјек, јека); гр. ηχώ (звук, тон) свакако је исто што и српска “јека” (енг. echo), одакле код Грка и богиња ‘Ηχώ (Ехо) која се разболела због несрећне љубави према Нарцису и толико ослабила да је на крају могла само да понавља последњи глас у речи; друга грчка реч, “диалио”, одакле данашња “дијализа”, у ствари, није ништа друго до српско “дељење” (гл. “делити” у прошлом времену, “д/ј/елио”) или “доливање” (долити, долио), где се и у првом случају ради о “одвајању” (одбијање, одвијање, број “два”), а у другом о “додавању” једне твари другој (опет “два”).

Дибловати (енг. dibble) сејати машином која прави рупе у земљи; срп. “дубити” (дубило).

Диворцијум (лат. divortium) прекид, растанак; уолико неко човека “одврати” од првобитне намере, то свакако значи “растанак” од пређашње замисли.

Дигнитет (лат. dignitas) достојанство, углед, високо звање; “дигнути се”; да би човек уопште могао “да стоји”, он прво мора да се “дигне”, стога је свако “подизање” и “устајање” нека врста “достигнућа”.

Дормиторијум (лат. dormio, dormire спавати, енг. dream, нем. Traum) спаваћа соба, гробље; овде је прилика да укажемо на то колико су путеви којим су се преметале речи у српском, али и другим језицима; очигледно је да се ту ради о српском глаголу “дремати” или оном “дремежу” (фр. dormeuse капа али и кола за спавање) који човека обузима након великог посла у коме је пао “од умора”; свакако, када малаксамо “од умора” ред је да себе “дарујемо” барем кратким “дријемом”;уколико “ум” дуго “рије” (ради) јавља се неизбежни “умор”, а да би се “умор” “од/рио” неопходан је “од/мор” (од/ум/рије/ти > одморити > одумрије/ти); променом редоследа поменутих слогова (једносложних речи), добијамо “од/рије/ум” (дријем, одремати); такође, видимо, да српска именица “смрт” стиже “с миром” (смирити се); поменимо и Дурмитор, који је, заправо, “двор” (тор) “дремежа” (успавана планина) - Д/рије/ма/тор.

Евакуација (лат. evacuatio) вој. напуштање неке опертивне зоне, напуштање одређеног простора; срп. “вући” (вукао, повлачење); свакако у вези са праслогом “белак” (бак), одаке и срп. именице “бука”, “вика”, “бекство” (бег).

Евапорирати (лат. evaporare); испарити, ис/паравати (лат. vapor пара, врућина); српска “пара” везана је са глаголима “борити”, “бурити”, “пурити”.

Евентиларaти (лат. eventilare) проветрити; у питању је српски глагол “ветрити” (ветрило, наз. изг. “вентрило”, метатеза: вентиларе).

Егзимиран (лат. eximere ослободити) ослобођен пореза; “дуг је измирен”.Еклектика (гр. εκλέγω бирати) “одабирач”, саку-пљати из разних система (лат.

colector онај који сакупља, студент колега); све од срп. “около- го/нити” (околи/ти/ га), откуд и српска реч “колико” (коликина > количина).

Енталпија (гр. θαλποσ топлота, топло > талпо) метатеза српског придева “топло” у “талпо/с/; Грци користе и реч ζεστός топло, од српске именице “жега” (за/го/рети, Сур-Хор, презиме Загорац, Жегарац. “жар/гнати” > жегнути > жећи >





жар/гне/ста/ти > жестити, Жеравица, жаровид, јара, Јаровит).Жалузан (фр. jaloux, нл. zelosus, гр. ζήλος) љубоморан, завидљив, суревњив,

нерасположен; жалост (жалосно), заправо, у питању је српска “суза” (рус. слеза), “слуз” (сли/гнати, силазити, сузити); суза се “слива” (слити) низ образе углавном због неког “зла” које се човеку догодило (залити, злити, зло); с друге стране, срп. глагол “залити” је основа и за именицу “злато” (придев “жут”, жолто), као и придева “жалобно” (за/либ/гнути, сузама “заливати”).

Жбир (тал. sbirro) војнички организовани стражари и пандури, ухода, шпијун; збир, они који “сабирају” информације.

Земан (арап. перс. време, век, смрт) замаљско време; “време земно и судбина људска”; српска именици “земља” потиче од глагола “за/ум/лити” (Сур ум лије), то јесте, “земљити” (гр. χώμα зема, богиња Семела која је Зевсу родила Диониса, ћерка Кадма /хо/да/ум/ и Хармоније /гор/ум/гна).

Кара (тур. кара) црн; срп. горети, гарав, гара, гаро.Карактер (гр. χαρακτήρας особеност, посебна одлика;одмах запажамо да се

“карактер” састоји од две основе: срп. именица “корак” (хора/гнути, коракнути, корачати) и глагол “терати”;основно значење те речи јесте “терати своје” или ићи “својим кораком”, који је свакако особен; видимо, такође, да је бог Хор онај који присиљава човека да “хода” (Хор/да/ти) и то тако да свака кретња мора бити “уредна”, а да би се било уредно, Хор мора да “гони” људе (Хор-гони, орган, организовати); у српском језику, од глагола “корачити” настају речи као што су “крчити”, крчевина, Корча, које у ширем смислу имају значење, управо оног, малочас поменутог организовања (кор/гањања).

Карта (гр. χάρτη) крута, дебела хартија, картон; кора, корити (укоричити); видимо да је српски придев “крут” настао баш од “коре”, односно од клагола “корити се” (скорети, горети, изгорети); веза са “горењем” настала је због тога што се приметило, да када је сунце јако (Хор/с), тада земља “гори”, а блатњава земља претвара се у тврдо тло (скорело, згорело), то јесте, у “кору”.

Катаклизма (гр. κατακλυσμός) поплава, потоп; грчки предлог κατά употребљава се у многим грчким сложеницама и научним терминима и углавном се односи на кретање ка неком циљу;стога, гр. “ката” је једнако српском “ходу”, одакле у српском језику имамо упитне речи “куда” и “када” (“куда се иде /ходи/” или “када се стиже”); поменута катаклизма би се можда могла буквално превести на српски као “куда клизимо” или “ходоклизање” (када клиза), пошто је, уистину, врло тешко кретати се по поплављеном терену; справа за испирање црева (гр. κλύσμα), исто тако, чини се, добила је име због упоређивања чишћења утробе са поплавом, али и оним клизањем тла, које се у таквим временским непогодома често може запазити; ту је и κλίση (нагиб, савијање), које нас додатно уверава да смо у претходном размишљању били у праву, јер српска “клиза” увек је на нагнутом терену;српски глагол “клизати” добијен је од “около/гнути” (оклизнути).

Каталепсија (гр. κατάληψις) обамрлост, укоченост; “када” је човек “липсао” (кад





липше) тада је такав мртав уморан, а када се то деси неком живинчету тада је оно крепало (угинуло);срп. глагол “липсати” очигледна је метатеза глагола “плазити” (исплазити језик), мада се овде највероватније ради о прузимању те речи, након претходне обраде срп. “плазити”, из грчког вокабулара (Бел, обала, обло, областо, облазити, облизати, плазити).

Катастаза (гр. καταστάσις) део драме у коме се заплет, почет у епистази, још више заплиће; можда, “када стеже”, то јесте, моменти у драми када се иде ка максималном згушњавању радње и највећој напетости; истина στάσις на грчком значи “стајање” (становиште) и врло је близу српској “стази” (ста/гна, пут), која, када се једном направи, “стоји” у месту, да би се по њој “гнало” (гањало), кретало или терало; ту је негде и срп. глагол “постигнути” (бел/ста/гна/да, постизати, стизати), који је у сасвим јасном односу са поменутим “стезати”, јер је јасно да се ништа не може стићи уколико се обруч око онога што желимо да “до/стигнемо” не “стегне”; лат. stagnatio (стајање, застој) једнако је срп. “и/стећи” (и/стекнути), пошто је јасно да до застоја мора да дође и у случају када је нечему време “истекло”, као и онда када је човек “стекнуо” (стегнуо) оно за чим је жудео;то је и разлог због којег је латинско stagnatio везано најпре за стајање у води и због којег се на грчком кап зове σταγόνα (тећи, ис/текнути, ис/тицање течности);код Срба имамо реч “текне” (посуда за воду), која је у јасном односу са глаголом “тећи” (текнути); грчки предлог επί- исто је што и српско “по-”, па је грчко επιστάσισ, део драме у којој је потребно “постићи” (постизати) одређен степен драмског заплета, да би се могло прећи на “катастазу” и , коначно, на катастрофу (καταστροφή преокрет, обрт, решење заплета у драми), то јесте на онај најстрашнији део играног “комада” у коме долази до “строваљивања” у немили крај драме или људског живота;из тога примећујемо да је “катастрофа” једнака “ходострави”, заправо, оном тренутку “када страва”, свакако, мора да обузме публику. Свему реченом, да би се схватило како се грчки језик, помало необично, градио на српском вокабулару, требало би додати и грчку синтагму “кап кише” (σταγόνα βροχής), одакле видимо да је грчко “брохе” (киша) дошло из српског корена “бра/го”, одакле срп. глаголи “бризнути” или “прснути” (прскати, прхнути, про/канути /прокапати/) и многи други, баш онако како је то био случај са енглеском именицом brook (поток, али, као глагол, и “подносити”, “трпети”, што свакако спада под српску “бруку” /прогон > из/брукан).

Кербер (гр. Κερβερος) троглави пас са змијским репом, чувар на улазу у подземни свет; гроб, “гробар”.

Кефалотриб (гр. κεφαλή глава, τριβή тарем, сатирем) справа за ломљење главе мрвог детета при породу мајке у случају када би то могло угрозити здравље породиље; “кефало” = галава (метатеза), док гр. “трибе” није ништа друго него срп. “трве/ње” (треб/ити, одрубити).

Киници (гр. κυνικός) фил. циници - безочно занемаривање свих обавеза, обичаја и устаљених људских норми; овде би, чини се, требало поћи од српског глагола “кунути” (гонити, гинути, гнати, гнути); гр. κύων, κυνός пас, видимо, једнак је српском глаголу “гонити” (нем. Hund /гонит, хонит, гонич/), одакле и срп. придев “хуjан” (прошло време:





“г/х/они/ј/о”) и именице “куја” и “гуја”;јасно је да Србин који “ликује”, у ствари, “лије хују” (лихује, лихујно > ол/х/ујно); заправо, киници су они који непрестано “куну” све оно што су људи прихватили као правило свакодневног понашања,односно, они се буне или “кењкају”(на/кањивати, скањивати);- још да укажемо на то да се горе поменути “гонич” добио од глагола “гонити”, преко прилога времена садашњег - “гонећи”, а да нас име грчког философа Диогена упућује на “доконост” (бити докон, до ока, доука/н, доучен, дука, дијак, ђак).

Китара (гр. κιθάρα гитара); сетимо се Скита, народа који је био познат по својој склоности ка свирању и игрању, који је увек са собом носио музичке инструменте и који је, очигледно, пуно “скитарао”?

Кома (гр. κόμμα урез, зарез); комити, окомити, комад (гр. κομμάτι), комета (гр. κομήτης); срп. глагол “окомити”, као што смо раније рекли, стиже нам од “ока”, органа вида, у комбинацији са именицом “ум”, јер је човек запазио да се ништа не може тако брзо кретати као “поглед” и “мисао”; отуда и реч “команда/нт” (гр. διοικητής > који држи “на оку”, “до ока” , енг. command/ant) онај који наређује “оком” и који се “окомљује” на своје подређене; већ смо рекли да “од ока” потичу срп. глаголи “учити”, “уочити”, “читати”, “подука” (држати “под оком”, подучити, поучити, поука), “доказати” (до/ока/стати), “докон” (едукација), “ђак” и слично.

Комбинат (лат. kombinare спојити); када човек “комбинује”, он тада “бира” шта и како би одређене ствари довео у сагласност;наравно, нејчешће смо у ситуацији да “бирамо” између две ствари, те одатле и лат. binarius, binaria (који се састоји од две јединице /ствари/), а при таквом “избору” човек увек користи “око” и “ум” (оком бирано > комбинирано);на исти начин настале су доцније речи компанија, композиција, компоновати (лат. componare).

Компарација (лат. comparatio поређење); слично претходној речи - “оком пореди/ти”.

Копиозан (лат. copiosus богат, обилан, изобилан); латинска cupa (купола) није ништа друго до српско “купило” (ковало, “купа меда”, купине), посуда заобљеног облика у којој се “сакупља” течност; наравно, уколико човек у току године прибави довољно животних намирница и смести их у посуде (купила), тада ће његов живот у току хладних зимских месеци бити лак (изобилан); отуда и cornucopia (рог изобиља), која симболизује човеково богатство у јелу и пићу; само cornu (рог) долази нам директно од бога Хорса (рог је “корњав”, прекривен орожналим љуспама); надаље, примећујемо да је некада рог био један од најважнијих симбола снаге и моћи, који се стављао на главу владара (победника), па отуда и латинска corona (срп. круна); опет, треба знати да нам име Херакла (Херак, Херан; Горан, Хера, Ера, Хераковић) долази од слобанског (сурбелског) бога Сур/Хорса, одакле и титуле “хер”, “рас”, “сур”, “кар”, “цар” и српски глаголи “карати” и “корити”.

Коран (ар. Алкоран) религиозна књига Мухаме-данаца, која се састоји из 114 “сура” (поглавља); то нам указује да је код Арапа, поред титуле “рас” (главар), била присутна и именица “сур” са истоименим значењем; сам Коран (Куран) је Каран, Херан





(Горан или Хор/с/), што нас уводи у својеврсну религијску “рашомонијаду”, јер примећујемо да је назив те свете исламске књиге сасвим сагласан са именом Исуса Христа.

Корбијар (фр. corbillard) велика путничка кола са корпом позади; срп. корпа, хрпа, група (Хор/Бел); на грчком корпа је κοφίνι, καλάθι (оно што је “ковано” /кофер, нем. Koffer/ или “околито” /околити/), док је на енглеском то coffin (ковчег), а cold је “хладан” (колут, колити, клада крај кладенца);“хрпа” ствари које се “групишу” у “корпи” подиже се на леђа човека или животиње (“хрбат”), да би се ови потом “грбили” под теретом и тешко “грабили” путем;зауставићено се овде, да не бисмо “уг/рабили” (г/рабит) зеца (енг. rabbit) или грбаву “крабу” (енг. crab) који “рапидно” (лат. rapid брзо) “грабе” кроз свет “грба” и “грабљивица”.

Корд (фр. corde уже, конопац, струна); срп. Хор/да, хо/р/дати, /х/оридати, орити се (песма, свирка);отуда је и латинско oratio, orator (говор, говорник); инструмент на коме се “хорида” поседује струне (стру/г/не, стругати), које по таквом “хоридању” (оридању, орењу) добијају име “корд” (енг. accord сагласност); наравно, ту морамо узети у обзир и српски глагол “оградити”, чији се извор такође, како видимо, налази у “хорди” (хордијање, ходање, /х/уредност, градња и “греда”, без којих се ниједна грађевина уопште не може замислити), пошто је јасно да су се некада “ограде”, посебно у унутрашњости просторија, правиле од конопаца (ужади).

Кордон (фр. cordon) трака, лента, али и војна граница, крајина; као што од корена “сур” (Сур/дан) у српском језику добијамо глаголе “средити”, “сродити”, “срдити”, придеве “усрдан”, “сретан”, тако од Хор/дана добијамо многе српске речи, међу којима и именицу “градина” (врт), уствари, место које је “у/г/редно” (уређено, изграђено); наравно, тамо где та уредност завршава више нема “градине”, већ је то “гра/д/ница” (храдник, ходник), на којој “нико” не борави и која је “ничија земља”;уствари, баш онако како уз помоћ бога Бела (Бел/дан) добијамо именице “под” и “дан”, придеве “бедан” али и “плодан”, тако нам и Хор/дан “поклања” “гра/дно” (грдну градину), по којој чувек мора да “удара” (дунути, дуне) како би нешто “урадио” (изградио, створио);сада видимо да је данашња Српска Крајина (Кордун) ураво та “грдна гра/д/ница”, са које су Срби “одунути” (одувани) баш због несхватања на који начин се могу ударити темељи властитог опстајања.

Крипта (гр. κρύπτη гробница); овде је у питању српска реч “гроб” (гробити);отуда и предметак у сложеницама κρύπτω (сакривам), јер је јасно да је најбољи начин да се нешто сакрије, да човек ћути као “гроб”.

Лабијум (лат. labium усна, губица); срп. љубити; наравно, изворна реч од које је настао поменути глагол је “либати” (полибати, поливати), од корена “бел” (бело, обло, обливати, обилибати, обљубити);ради се о томе да се “обликовано” (облик) тело, приликом његовог урањања у воду или при сипању воде на њега, овлажи, јер се вода “приљуби” уз површину таквог “обливеног” предмета; једна од ретких речи у српском речнику, којима се тешко може ући у “траг” настанка, јесте, гре именована “губица”; могуће да је она, у пежоративном смислу, изведена од именице “губа” (коб, кобно,





по/губно), мада нас ту помало збуњује придев “убаво” (лепо);ипак, изгледа доста логично да је “убав/о/” настало од именице “љубав” (љубав/н/о), у коме се палатал “љ” уклонио са почетка речи.

Лавирати (хол. laveren) према ветру пловити, поступати опрезно; срп. “/п/лаварити” (сплаварити); ту је и лат. lavare (испрати водом на слуку стављену боју, туширати), које је у јасној вези са срп. глаголом “п/лавити”;овде би било можда занимљиво да се каже да је српска “плава” боја, настала од глагола “пливати”, “пловити”, “плавити”, а у складу са плавом бојом мора (изворно од праслога “бел” /бело/); додајмо томе и грчко λαβίδα (језик), које је у очигледној вези са српским глаголом “љубити” (нем. Liebe љубав), као и лавиринт (λαβύρινθος) у коме се крије поменуто срп. “лаврнтија” (Лаврентије, Лаврентић), изворно “ко/ловрндија” (коло/обрт, коловрат, врнтав, Врндавана - пребивалиште Крсне, вртети се у колу), пошто је јасно да су од памтивека поморци (они који “плове” морима), најчешће бивали у ситуацији да буду “изгубљени” и често се дешавало, да, након дугог пловљења “у круг” (у колу), нису били у стању да се врате на место одакле су некада кренули; видимо да су из поменуте “ко/ловрндије” настали глагол “вр/н/дати” (избегавати, крити се), а и “врлудати”, именица “врелет” (“врлуда кроз врлет” > енг. world?); поменимо још и српске глаголе “обрлатити” и “лапрдати” који су део истог “арсенала” (загонетност, превара, скривање); - коначно, готово је невроватно када у речницима страних речи нађемо и, наводно, нл. lavina (усов), мада би сваком иоле мислећем човеку ту одмах морало бити видљиво да је ту реч о срп. именици “/с/ливање” (ливање, лавина).

Лева ману (лат. leava manu) муз. левом руком;видимо да је и код Срба и Латина придев “лево” исти; у српском “лево” долази од глагола “ливати” (левати), то јесте, сипати пиће у посуду, пошто се углавном чаша држи у левој руци док се десном сипа; лат. manu/s (рука) у вези је са српским глаголом “манути” (махнути руком), где је дошло до замене значења; срп. “манути” је у блиској вези са већ помињаним глаголима “млатити”, “муљати” и “мутути” (ум лити), само што је ту глагол “лити” замењен са “гнати” (умгнати, умнати, манути, макнути, мантати).

Литанија (гр. λιτανεία мољење, преклињање) молепствије, црквена тужбалица; срп. молити (ум/лити; у случају српског “молепствија” имамо сложеницу где се комбинују српске речи “ум”, “лити” и “плести”; сам глагол “плести”, у ствари је “плектеније” (плетење, бле/гну/ти) и из истог је извора као и именица “облак” и глагол “облачити” (обле/гну/ти, облекно, облачење); отуда је и срп. “питање” уистину нека врста “уплитања” (плитање> питање) у мисаоно “ткање” у коме се трага за некаквом “нити”; из горње анализе произилази да је могуће да је грчка “литанија” баш то поменуто српско “п/литање”, пошто је јасно да “питање” увек саставни део “молбе”.

Мадригал (μάνδρα тор, фр. madrigal) пастирска песмица; уместо глагола “затворити” Срби и данас често кажу “за/мандарити” (замандалити); заправо, ту се ради о споју придева “уман” (ум/гнати) и глагола “терати”, откуда и српски глагол “маторити” (ума дар, ум тера, ум двори, ум тори); или, човек “матори” све до оног часа док за собом не “замандари” (затвори) “умна врата” (испусти душу); у такав след, видимо, јасно се





уклапа и сскр. mantra, “умно терање”, то јесте, певање које ослобађа ум земне (заумне, земаљске) “варке”; на овом месту навешћемо и грчку реч σημαντικός (који значи, означава), да бисмо видели колико је дубок језички лавиринт, јер је “семантика” једнака срп. “земунику”, “земнику” (заумник, Земун, земља - за/ум/лити, семе/ње), одакле нам стиже и српска именица “знак” (првобитно, оно што се удара у земљу - “земник”, као оријентир); да је “мандра” “умно терање” потврдиће нам и Ментор (Одисејев пријатељ и васпитач Телемахов), где је име Одисеја једнако срп. имену Деса, Десимир (оде се, деси се, Одеса, град на црноморској обали); ипак, на крају, врло је тешко објаснити због чега је “тор” код Грка “уман”, сем да се узме у обзир фр. monter, који “тор” гради, “монтира”.

Мајеутика (гр. μαιευτική) вршење порођаја, бабичка вештина, фил. вештина којом је Сократ, чија је мати била бабица, умео да згодним питањима извуче тачно сазнање, које је несвесно чамило у неком човеку;срп. мајка, маја, одакле и срп. глагол “за/мајавати”, то јесте, скретати пажњу породиљи на неке периферне ствари, да би јој се умањио бол; с друге стране, бабица је она жена која доприноси да породиља постане мајка (маја, мајка да, мајката); раније смо видели да “матер” “ум тера”, мати “ум да”, док мајка “ум гна” (умка, мука, мајка, magna mater), баш онако како “жена” доводи до “умно/жења” ума.

Маразам (гр. μαρασμός) слабљење, вењење, губљењ снаге и свежине услед старости; срп. мрзовоља (мрзим);чињеница да човек постаје мрзовољан када је болестан или старчки онемоћао; с друге стране, тешко је “ум разумети”, пошто видимо да у српској именици “разум” имамо предлог “рас-” или “раз-”, који је настао од глагола “рушити” (изворно од “хорс”, хор/стати, крстити, красти, растати се, кршити, хршити, рушити);изгледа, да је човек давно схватио да је “разум” тај који умном бићу, поред евидентног, појединачног али ретког добра, најчешће доноси невољу и “ом/разу” и “лед у души” (мржња, разум > мраз > омраза);исто тако, човеку је све теже уколико поседује више ума (разума), јер се тако умножавају његови “мрзитељи”; следећи горњу генезу праслога “хорс”, логично нам се намеће питање, да ли је хришћанство рушитељска религија, а име Рас или Рус означава оне који “руше”?; као мала утеха Сурбеланима остаје глагол “красити” и придев “красан”, који такву “рушитељску” природу донекле уравнотежују;- коначно, да ли је хришћанство у целости из/расло из сурбелског (слобанског, словенског) ума?

Маскирати (фр. masquer) метнути образину, прерушити се; срп. “ум сакрити”, јер је првобитно “маскирање” представљало “прерушавање ума”, да би се доцније пренело и на скривање у физичком смислу;ту је и глагол “масакрирати” (фр. massacre покољ, убијање), пошто је јасно да се други људи најлакше могу убијати под маском, која скрива не само лице убице, већ га у извесном смислу штити (сакрива) од властите савести (ум сакрити).

Маскулинум (лат. masculinum мушки род); срп. муж, мужјак; без обзира што је мушкарац мушког рода, он је ипак неодвојив од жене, јер је од жене (мајке) умножен (умногени); дакле, онај ко “ум/же/гна” свакако је “мужњак” (муж/јак) или “ум/ли/да/же/гна” (младо/жења или младо/гања); стога, није искључено да се од српске





упитне синтагме “мушко ли си?”, када се такво питање прати показивање на мишиће (мужић > мишић) руку, доцније формирао лат. musculus.

Матезис (гр. μαθησις учење, знање, μάθημα лекција) математика; matesis aplicata примењена математика; срп. “умети” (ум/да/м, ум да имам, матемам), док је “матезис апликата” исто што и “умети се обликовати” (облик дати, у/обло/гнати, уобликити, уобличити);метода, методика (умети доучити, доука, до/ока; ум/да/до/ока).

Медос (гр. μήδος мушки полни орган); срп. “муда”, то јесте, “ум/да” (оно што даје ум), баш као и у случају именице “мати”; дакле ума нема без “копуле” маме и муда; “куд би срећа без набреклог уда/ чиме би се разгртала чедност/ јер без чуда рођених из муда/ сва би блага изгубила вредност”; видимо да је глагол “медити” у српском језику сагласан са поменутим “умети” (ум дати), именицом “мед”, али и женском “медицом” (међица, спољашњи полни органи жена).

Медреса (ар. медреса, медресет) муслиманска средња школа; видим да је “медресет” гласовно идентично српској именици “мудрост” (мудрст, ум/дар/ста).

Меридијан (лат. meridianus) подневак, подне, елипса која пролази кроз неко место земљи и кроз северни и јужни пол; знамо да меридијан одређује временску зону; срп. “мери дан”.

Муслиман (ар.муслиман)мухамеданац; комби- нација српског глагола “мислити” и придева “уман” (мисли уман > муслиман); треба имати на уму чињеницу да је ислам у самом почетку (суфизам) пратио једну изванредно умну жицу, покушавајући да настави славну традицију грчких “мислилаца”, а да је тек доцније добио форму, која се одржала до данас, где се не допушта слободна воља и где је све подређено Алаху (Вахду).

Опсолетан (лат. obsoletus застарео, извештао, изношен, неупотребљив, заборављен; срп. “опустело”или “опстало” (об/ста/ли/ти, обасут летима); обично се у српском језику глагол “опстати” употребљава у оним ситуацијама када неко или нешто “преживи” под веома тешким околностима;у исту групу речи спадају и именица “болест” и глагол “опустити се” (опустило се);додајмо томе и “пустолину” и “пустолова”, па ћемо јасно запазити да се све те поменуте речи односе на нешто што је “застарело” или “неупотребљиво”.

Офидије (гр. όφις змије); једна од најприметнијих особина змије јесте њено кретање, при коме се њено тело необично “увија” (овити, обавити); видели смо да се “пут” на латинском каже via, што је веома близу гр. όφίτηες (серпентина, пут који се увија, увити се);латинско serpent (serpo, serpere) има значење, “клизити”, “пузати”, то јесте, “змија”; овде се, уистину, мора признати да је врло тешко објаснити откуда је “серпент”, са очигледним кореном “сур/бел”, постало змија; постоје извесне теорије по којима је име Срба упоређивано са латинским “серпент” или сскр. sarpan-am; ипак, ако размотримо име једне врсте змија (међу најопснијим на Балкану), “шарка”, запазићемо да се у таквом називу налазе слогови “сар/гон” (Сур гони, Саргон, жар/гна, шарка); када Срби за некога кажу да је “љута змија” или “шарка”, тада то не мора увек да има негативну конотацију, на пример, у рату;на сскр. “змије” се називају и uragaanh, а то је





исто што и наша “шарка” или мађ. sárkány (змај), само без иницијалног гласа “ш” (с,з);знамо да је змај замишљан у змијоликом облику, а по српској традицији, он је бљувао ватру (жар гони, жар/гна, жар/кна, шарка, мађ. “шаркањ”), па је стога он једнак поменутом санскритском “ураган”, као и “оркану” (ураган, олујни ветар изузетне снаге, енг. hurricane /Хор-гони/); на грчком змај је δράκοs (енг. dragon, drake), а из српске митологије знамо да су змајеви често били приказивани као љубавници, који су долазили у ноћним сатима, посебно код удатих жена (љубавник = драган); исто тако видимо да је српска “змија” добила своје име по именици “земља”, јер она се креће пузећи, целим телом пријањајући уз тло (земљина, змијуљина, змијурина /прелазак “љ” у “р”/), одакле и српски глагол “смејати” (смијати се, смујуљити, смијуљење), где се некада људски смех упоређивао са карактеристичним изгледом змије која се спрема за напад (у старим временима човек, чини се, није знао за шалу); на основу свега до сада реченог, лат. serpent би могао бити “производ” сложенице “сар/по/гнати, жар/пу/хнути, сар/пунт, сар/бел/гнати”, што се, очигледно, сасвим уклапа у значење именице “шарка” (жар/гна).

Пертурбација (лат. perturbatio поремећај, пометеност, збрка; срп. “претурити” (претуривати), пртрб/в/т); види се да је од почетног српског глагола “претурибати” (обр/тер/бити) настала српска именица “трбух” (про/трбити, торба), као што постаје јасно да је “обрнуто терање” исто што и “обрнуто гоњење” (обр/дер > брдо, обр/гон > брег, прегонити > претерати); ту је негде и “обрнуто давање” (обр/дати > предати, продати, гр. προ-δότης издајник) или, мало сложеније, “обр/до/око/стати” (предкасати > предказати > претсказати гр. προδικάζω лат. praedictio предикција, претсказање), баш као и гр. περιοδικός (периодичан); “обрнуто турити” (обр/тур, слично “пертурбацији”, обтурити, лат. obturatio запушавање, отурити, утурити); поменимо и лат. pervertere, срп. “дупли обрт” (обр/брт, односно, преврат, превратити), “перибола” (гр.περιβολή обим, опсег, περιβάλλον околина, περιβόλι воћњак; уствари, ту је реч о српском глаголу “превалити” /преобалити, привала, увала/; јасно је, да би се дошло до обима , који, такође, долази од “обале” и придева “обло” - облијем, обујмим - неопходно је да се “превали” одређен пут; периплока (гр. περιπλοκή обавијање, обухватање, запетљавање, прикривен говор) срп. преобличавање, преобликовање, преоблик.

Перфорација (нл. perforatio бушење) вештачко отварање шупљина; срп. проборати, прибор, провртати, провирити; нем. Bohrer, енг. drill (од срп. продор, про/дрло, трло, дрља/ча), augers (срп. гурати, угура се), borer бушилица, бургија.

Персона (лат. persona) особа, лице, свако биће обдарено спосоношћу разумног хтења и деловања; срп. обр/стати (Сур-Бел, сурбати, сабрати, брат, обрт, сурд, сред/ити, сртати, стати), образ, образовати, обрастати (енг. bristle > обрас/т/ло, накострешити се) врста, брстити, врстати, вршити, порасти, поразити; умно биће увек стаје насупрот природе и свог окружења (обрнуто, бори се против земаљских сила и других људи и може да из такве борбе изађе чиста “образа” или да буде “поражено” /пораз, поразно/); а да човек не би доживео “пораз” потребно је да буде “опрезан” у свему ономе што ради или жели да уради у будућности; стога, за такву опрезност потребно му је “образовање”, то јесте, поучавање од малих ногу, па све док не “порасте” и осамостали се;права





“персона” је увек “образована” (образна) и крајње “опрезна” у доношењу судова (хол. persoon);да бисмо боље схватили како се српски речник гранао, а из њега и остали говори Европе, узећемо, оно већ раније помињано “обр/гнати”, које је у својој суштини блиско “обр/стати”, али у активнијем и више физичком смислу, одакле добијамо српске речи “обрнути”, “прогон” (прогнати али и пронети), “пригна/ти” (принети, нем. Bringen, енг. bring), “прегонити” (праг, брег, нем. Berg), “прегнути” (презати, енг. press), “бригнути” (бризнути, прснути, енг. burst /прснути, пукнути/, брига, бринути);човек који прогони свет око себе, свакако је “прга/в” (љут, ватрен), па отуда у српском и глагол “пргнути” (пргити, пржи-т-и (се), гр. βράζω /кувати/, βραστός /кувано/); стога, пргавост и прогон је увек пораз, пошто онај који “пржи земље и народе” уистину губи свој “образ”, јер након њега је простор пуст (празан), што је за људско биће увек “поразно” (празна и поразна /без-образна/ персона); - мада далеко од “персоне”, на крају да додамо још и француски глагол grillé (пећи, пржити), који је једнак српском глаголу “грејати” (горјети, грејало, грејалица), као и нем. braten (пећи, о/бртање на решет/у, Rostbraten печење); енглеско broil је, опет, српско “вријело” (врети, врти, врело, оно што “ври”, обр/ли, врло, обр/лије, врелије, вир), уствари, исто што и немачко braten (обрт, вртети, врење).

Песимизам (лат. pessimus најгори) поглед на свет у коме се све појаве у животу посматрају са најружније стране; заправо, песимизам није ништа друго него “сумња” у све и свашта; Бел/Сар/ум, за/умно, бе/за/умно, безумно, Белсамен, за/ум/гнати, заумнити, сумнити, сумњати; када Србин каже након некакве трагедије да је претходно нешто “посумњао” (посумњасмо), тада је јано да је његов негдашњи “песимизам” заиста окренуо на “најгору” страну; наравно, с друге стране, насупрот песимизма имамо “оптимизам”, који тежи да растера сумњичавост и да свет види у лепом светлу (optimus најбољи); сигурно је да је најбољи начин да се сузбије песимизам, да човек има довољна сазнања о одређеним стварима и да влада чињеницама; стога, да бисмо разумели “оптимизам” и да чак и према њему не би били песимистични, кренућемо од српске именице “пут” (под, Бел/дан, подно), јер је “под” основа сваког чврстог “фундамента” (подноуман), у датом случају, вере у лепшу будућност; јасно је да човек мора да буде “упућен” (упутити, да се “упутимо”) у неопходне факте (бакта /сскр. bhakti посвећеност, обожавање, у ствари, поштовање чињенице да Бога има; bhaktimanh посвећеник, особе која су предане служењу бога и који су се због тога сматрали посебно “богатим”, духовно свакако/, Бак-тера, потера, Бактрија у Индији);коначно, ред је да људи једни другима, као умна и достојанствена бића, упућују најлепше жеље (мисли), то јесте, да се човек јадан на другог упути, како би лакше опстао у суровом свету; а такво “упућивање” (то што једни другима “упутимо”), макар се радило само о томе да се “упитамо” за здравље, сигурно је “оптима/лно” или “најбоље”.

Петиција (лат. petitio молба); срп. “питати”;сетимо се глагола “плитати”, о којем смо раније говорили, па ћемо видети и да је енг. plead (молити, please, нем. Bitte молба, гр. πλησίος близу) исто што и српско “плит-ање” (плита, пита, плест/вије, молепствије < умплествије);гр. κάνω έκκληση, αγορεύω исто је што и српско “говорити”





или “огласити се” (говорио, огласио), где κάνω има значење “радити”, “чинити”, односно “гони/ти” (сетимо се гр. цркве - εκκλησία); да би се до краја схватило зашто су глаголи “плести” и “ближити” (па и “бележити” и “положити”) истог порекла, вратићемо се српском “погону” (Бел-гони), односно, оном већ помињаном “обл/гнати”, одакле нам је некада порођен и глагол “облизати” (облизује, језа, језик), преко “лећи”, па све до именице “лаж”;јасно је, свакако, да нити које се уплићу (плету) морају да “облизују” једна другу, те да плетиља мора да понавља своју радњу (обилази) све док одређени предмет не буде потпуно исплетен; такоће, ничега пријатнијег нема у људском животу од “близине” (блискости, фр. plaisant пријатан) драге особе.

ЛИТЕРАТУРА





А. Мартине, Индоевропски језик и Индо-европљани, Нови Сад, 1987.А. Станчић-Спајић, Најстарији језик Библије, Земун, 1994.Б. Божиновић, Речник сродних санскритских и српских речи, Београд, 2000.Велика археолошка налазишта у Србији, Коларчев народни Универзитет,

Београд, 1974.В. Ћоровић, Историја српског народа, Београд, 1997.Д. Вукотић, Прародитељ европског човека, Београд, 2001.Д. Срејовић, Лепенски вир, Београд 1969. Историја српског народа, прва књига, Београд, 1994.Ј. Деретић, Серби - народ и раса, Чикаго, 1996.Ј. Ковачевић, Аварски каганат. Београд, 1977.Карпатский диалектологический атлас I - II, Москва, 1967 (С.Б.Бернштейн,

В.М.Илич-Свитыч, Т.П.Клепикова, Т.В.Попова, В.В.Усачева).К. Јиричек, Историја Срба, прва књига, Београд, 1922.М. Будимир, Са балканских источника, Београд 1969.М. Вишић, Законици древне Месопотамије, Београд, 1985.М.С. Милојевић, Одломци историје Срба и србских југославенских земаља у

Турској и Аустрији, Србско учено друштво, 1879.О. Луковић-Пјановић, Срби народ најстарији, Земун, 1994.П.Ивић, Српски народ и његов језик, Београд, 1971.П. Скок, Етимологијски ријечник хрватскога или српскога језика I-IV, Загреб,

1974.П. Срећковић, Историја српског народа, жупанијско време, Београд, 1884.Р. Бошковић, Основи упоредне граматике словенских језика, Фонетика,

Београд, 1968.Р. Дамјановић, Говори српски да те цео свет разуме, Београд 2000.Р. Новаковић, Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво, Народна књига,

Београд, 1977.Р. Новаковић, Срби, Земун, 1993.Р.Новаковић, Срби и рајске реке, Земун, 1995.P. Пешић, Велесова књига, Београд, 1997.Р. Пешић, Винчанско писмо, Београд, 1995.Р. Пешић, Оптужујем ћутање, Београд, 2001.С. Билбија, Староевропски језик и писмо Етрураца, Чикаго, 1984.С. Куљбакин, Старословенска граматика, Београд, 1930.С. Лукин-Лазић, Кратка повјесница Срба, Загреб, 1894.Adelung J. Alteste Geschichte der Deutschen, ihrer Sprache und Literatur, bis zur

Völkerwanderung, Leipzig, 1806.Alain Danielou, Gods of Love and Ecstasy: The Traditions of Shiva and Dionysus,

Inner Traditions, Rochester, Vermont 1992 Albert J. Ammerman and L.L. Cavalli-Sforza, The Neolithic transition and the

genetics of populations in Europe, Princeton University Press 1984.Albright W.F. From the Stone Age to Christianity. - N.Y.,1957.





Altheim F. Attila und die Hunnen, Baden-Baden, 1951.Andrej Pleterski, "Etnogeneza Slovencev", Delo, March 6, 1996. Andrew Lang; Myth, Ritual, and Religion, 1886.Anthony Ambrozic, Adieu to Brittany, Toronto 1999.Anthony Ambrozic, Gordian Knot Unbound. Toronto: Cythera Press, 2002Anton K.G. Geschichte der Teutschen Nazion. Erster Teil Geschichte der Germanen,

Leipzig, 1793.Antonín Horák: O Slovanech ůplně jinak, Vizovice, Lípa 1991.Arena H. Sprachwissenschaft. Der Gang ihrer Entwicklung von der Antike bis zur

Gegenwart. 2 Aufl., Freiburg, 1969.Bailey H. W., A problem of Indo-Iranian vocabulary, 1957.Barr, James, The Semantics of Biblical Language, Oxford, 1962.Birnbaum H., Common Slavic, Cambridge Mass., 1975.Bogo Grafenauer, Zgodovina slovenskega naroda, t. 1, Ljubljana, Kmečka knjiga,

1954Boretzky N., Laryngaltheorie und innere Rekon-struktion 1975.Breasted, James, Ancient Times: A History of the Ancient World, Ginn, New York.,

1935Brugmann K., Grundiss der vergleichenden Grammatik der indogermanischen

Sprachen, Strassburg 1916.Caius Julius Caesar, "De Bello Gallico" and Other CommentariesCarleton Stevens Coon: The Races of Europe, New York, The Macmillan Company

1939.Cassirer, Ernst, Language and Myth, Dover Publication, New York, 1946Charles Kingsley, The Roman and the TeutonColin Renfrew, Archaeology and Language: The Puzzle of Indo-European Origins,

Penguin, London 1987. Colin Renfrew, Before Civilization , New York, 1974.Coon, Carleton S., The Races of Europe, Macmillan, New York, 1939.D. Fishwick, B. Wilkinson and J. C. Cairns, The Foundations of the West, Toronto:

Clarke, Irwin & Company Limited, 1963.Derek Bickerton, Language and Species (University of Chicago Press, 1990).Doerfer G., Lautgesetze und Zufall. Betrachtungen zum Omnicomparativismus,

Innsbruck, 1973.Dupuis C., The origin of all religious worship, New Orleans 1872.Eichler E. und Witkowski T. Sprachen und Dialekte. Slawen in Deutschland, Berlin,

1970.Ernest Klein, Klein's Comprehensive Etymological Dictionary of the English

Language Ernst Windisch, Geschichte Der Sanskrit-Philologie Und Indischen Altertumskunde,

Walter de Gruyter, Inc.; (1992).





Eugene N. Borza, In the Shadow of Olympus The Emergence of Macedon. Princeton: Princeton University Press, 1990.

F.Ramovš, Kratka zgodovina slovenskega jezika, Ljubljana, 1936.Ferdinand de Sausure; Mémoire sur le systcme primitif des voyelles dans les langues

indo-européennes Flavius Josephus, The Wars of the Jews or History of the Destruction of Jerusalem. Florin Kurta, The Making Of The Slavs, 2001.Franz Bopp, On the Conjugational System of the Sanskrit Language.Franz Bopp, Vergleichende Grammatik des Sanskrit, Zend, Griechischen,

Lateinischen, Litthavischen, Gotischen und Deutschen, Berlin 1833/1852.George Nakratzas, M.D., The Close Racial Kinship Between the Greeks, Bulgarians,

and Turks, Macedonia and Thrace. Thessaloniki: Batavia Publications, 1999.George Rawlinson, History of Phoenicia, 1889.George Rawlinson, The Origin of Nations, Scribner, New York, 1878.Gérard Huet's Sanskrit Site Glossary of Sanskrit (sanskrita shabdartha).Grimal, Pierre. The Dictionary of Classical Mythology. TR. A.R. Maxwell-Hyslop.

Oxford: Basil Blackwell Publisher, 1986.H. Krahe, Die Sprache der Illyrier, Wiesbaden 1964.Haider H., Der Fehlschluss der Typogie: Bemerkungen zur Rekonstruktion im

allgemeinen und den indoeuropaischen Mediae aspiratae im besonderen Hamilton, Edith. Mythology. Boston: Little, Brown and Company, 1942Hauschild R. Das Selbstlob (Atmastuti) des somaberauschten Gottes Agni. - In:

Asiatica. Festschrift E. Weller. Leipzig, 1954Hendrik Willem van Loon; The Beggining of CivilizationsHenri Estienne, Thesaurus Graecae linguae (1572). Hislop A., The Two Babylons, Loizeau Brothers, New York, 1953.Hoenigswald H. Language change and linguistic reconstruction. Chicago, 1966.Humboldt W., Uber die Verschiedenheit des menschlichen Sprachbaues und ihren

Einfluss auf die Menschengeschlechts. Bd. 1-2. B., 1880.J. Allanson Picton; The Religion of the Universe, Macmillan & Co. Year, 1904. Jacob Grimm; Deutsche Grammatik, Göttingen, 1819.Jakobson R., Halle M., Fundamentals of language, 1956.Ján Paulíny: Arabské správy o Slovanoch, Bratislava, VEDA 1999 Jespersen, O., Progress in language 1909John Caspar Zeuss; Grammatica Celtica (1853), John Denham Parsons: The Non-Christian Cross An Enquiry Into the Origin and

History of the Symbol Eventually Adopted as That of Our Religion; London 1896.John Fiske 1872 Myths and Myth-Makers: Old Tales and SuperstitionsJohn Greppin and T. L. Markey; When Worlds Collide; Karoma Publishers, Inc.,

1990.





John Milton, Paradise Lost Josef S. G. Gandeto, Ancient Macedonians, Differences Between The Ancient

Macedonians and The Ancient Greeks. New York:Writer's Showcase, 2002.Jožko Šavli, Matej Bor and Ivan Tomažic, Veneti, First Builders of European

Community, Vienna 1996Jožko Šavli, Slovenska država Karantanija, Koper, Lipa - Wien, Ed. Veneti -

Ljubljana, Karantanija, 1990. Keller W., Und die Bibel hat doch Recht, - Dusseldorf, 1958.Koerner K., Reconstruction in historical linguistics, 1985.Kramer, Samuel, The Sumerians, University. of Chicago Press, 1964.Lars Beckman: A Contribution to the Physical Anthropology and Population Genetics

of Sweden (The World Distribution of Human AB0 Blood Types by Peoples), Lund 1959. Lehman W.P. Historical Linguistics,1962Luigi Luca Cavalli-Sforza, Genes, Peoples, and Languages, Penguin, NY 2000.M. Pallottino, The Etruscans, Penguin Books, London, 1955.M. S. Beeler, The Venetic Language, Los Angeles, University of California Press

Berkley. 1949.MacBain, An Etymological Dictionary of the Gaelic Language, Gairm Publications,

1982Mallory J. P,. In Search of the Indo-Europeans: Language, Archeology and Myth.

Thames and Hudson, 1989Marija Gimbutas, The Goddesses and Gods of Old Europe 3500 - 3500 BC, Thames

and Hudson, London 1982. Marija Gimbutas: “Primary and Secondary Homeland of the Indo-Europeans”,

Journal of Indo-European Studies, 1985/1-2Mark Abramovich, Jesus, the Jew from Galilea, Jerusalim 1998. Mark Deavin, New Evidence Of Ancient European Migration to the Orient, National

Vanguard Magazine -- Number 117 (March-April 1997) Martin Bernal , The Afroasiatic Roots of Classical Civilization, Rutgers University

Press, New Brunswick NJ, 1991.Meilet A.; Le slave commun, Paris 1924.Meillet A., Linguistique historique et linguistique generale. P., 1948.Michael Dimitri, The Radiance of Ancient Macedonia, 1992.Miklosich, F., Etymologisches Worterbuch der slawischen Sprachen, Wien, 1886 Milewski N., "Lingua Posnaniensis", 1935Miller W. The Latins in the Levant. A History of frankish Greece in 1204-1566. -

London, 1908.Mommsen T., Die Romische Chronologie bis auf Casar, Berlin 1859, 2 Aufl. Mounin G. Histoire de la linguistique, des origines au XX-e siecle, P., 1970.Myres J. Herodotus. Father of History. - Oxford, 1953.Nicola DiCosmo, Ancient China and its Enemies: the Rise of Nomadic Power in East





Asian History, Cambridge University Press, Cambridge, England, 2002. Osthoff H., Brugmann K. Morphologische Untersuchungen auf dem Gebiete der

indogermanischen Sprachen. I. Leipzig, 1878.Owen G.F. Archaelogy and the Bible. - N.Y., 1961.Parts I and 11. Thomas V. Gamkrelidze and Vjacheslav V. Ivanov; Indo-European

and The Indo-Europeans; Tbilisi State University, 1984.Pavel Diakon, Zgodovina Langobardov, Maribor, Obzorja, 1988. Pedersen H. Hittitisch und die anderen indoeuropaischen Sprachen. Copenhagen,

1938Pedersen H. The discovery of language. Linguistic science in the 19th century.

Bloomington, 1962.Porshnev B. O nachale chelovecheskoj istorii (problemy paleopsihologii)Porzig V. W., Die Gliederung des indogermanischen Sprach gebiets, Heidelberg

1954.Powell, Barry. Classical Myth, second edition. New Jersey: Prentice-Hall, 1998.R.G.A. de Bray, Guide to the Slavonic Languages , London, 1963.Robert F. Pennell; History of Rome from the Earliest times down to 476 ADRoman Zaroff: Germanization of the Land between the Elbe-Saale and the Oder

Rivers (Colonisation or Assimilation?), 1995.Rudolf Thurneysen; Handbuch des Alt-Irischen, 1909.Sapir E., Language, 1921.Saussure F., Cours de linguistique generaleŠavli J., Bor M., Unsere Vorfahren die Veneter, Wien, 1988.Schafarik P. Slawische Alterthümer, Erster Band, Leipzig, 1844.Schleicher A. Compendium der vergleichenden Grammatik der indogermanischen

Sprachen, Weimar, 1876.Schmidt J., Die Verwandtschaftverhältnisse des indogermanischen Sprachen, Weimar

1872.Schmidt, Joel. Larousse Greek and Roman Mythology. Ed. Seth Benardete. New

York: McGraw-Hill Book Company, 1980. Schütz J., Die geographische Terminologie des Serbokroatischen, Berlin, 1957.Seligman, C. G., The Roman Orient and the Far East, Antiquity, Mar., 1937Shevelov G.Y., Prehistory of slavic, Heidelberg, 1964.Sîmmerfelt A., Loi phonetique 1928Slawski F., Zarys dialektologii poludniowoslowianskiej, Warszawa, 1962.Snorri Sturlson; Heimskringla or The Chronicle of the Kings of NorwayŠtefan Šmálik: Boží ľud na cestách, Bratislava, LÚČ 1997. Swadesh M., Perspectives and problems of American comparative linguistics. -

Word, 1954The history of Herodotus. - London, 1858.Theophilus G. Pinches: The Religion of Babylonia and Assyria; Archibald





Constable & Co. Ltd. 1906.Thomas Bulfinch; Bulfinch's MythologyThomas H. Huxley; On Some Fossil Remains of ManThomas Henry Huxley; The Evolution of Theology: An Anthropological StudyTomas D’Arcy McGee, A Popular History of IrelandV. Gordon Childe, New Light on the Most Ancient East, Kegan Paul, London, 1935V. Gordon Childe, The Aryans, London 1926.Viktor Krupa, Jozef Genzor: Jazyky sveta (V priestore a čase), Bratislava, VEDA

1996. Vladimír Mináč: Odkiaľ a kam Slováci?, Bratislava, Remedium 1993. Wells, H. G., Outline of History, Doubleday, New York, 1919.Whitley Stokes A Medieval Tract on Latin Declension, with Examples explained in

Latin and the Lorica of Gildas, with the Gloss thereon and Glosses from the Book of Armagh (Irish Archeological and Celtic Society, Dublin, 1860); Goidelica. Old and early-middle-Irish glosses, prose and verse (Calcutta, 1866).

Whitney W.D. Language and the study of language. N.Y., 1867.Whitney W.D. The life and growth of language. N.Y., 1875.Whorf, Benjamin Lee, "Science and Linguistics," Technology Review, 1940.Whorf, Benjamin Lee, Language, Thought, and Reality, The Technological Press of

M.I.T., Wiley, New York, 1956.William H. Calvin and Derek Bickerton, Lingua ex Machina (MIT Press, 2000). William Smith, A Smaller History of GreeceWissowa, G., Paulys Realencyclopadie der classischen Altertumswissenschaft,

Stuttgart, 1909.

CIP – Katalogizacija u publikacijiНароднa библиотека Србије, Београд





811.163.41, 373.612ВУКОТИЋ, ДушанСрпска зора бела : развезивање вавилонског језичког чвора / Душан Вукотић.- Београд : Сури Орао, 2004 (Београд : Златни пресек). - 391 стр. : илустр. ; 20цм. -(Библиотека Сурбелан ; књ. 1)

Тираж 500. - Стр.390-391: Кратко слово осрпској зори белој / Јован И. Деретић. -Библиографија: стр. 377-385.

ISBN 86-905719-0-6

а) Српски језик – Етимологија б) Срби – ПореклоCOBBISS.SR-ID 115749644

Copyright © Сури Орао 2004. All Rights Resereved





Documents

Dusan Vukotic Srpska Zora Bela