ECKERMANN

WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST

WWW.ECKERMANN.ORG.RS

MAJ - JUN 2019.

BROJ 21

Sva prava zadržana © 2006 - 2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture

i informisanja

Pag

e2

Eckermann

Web časopis za književnost

God 3® br. 21 ® maj – jun

Izdavači

Forum za interkulturalni dijalog FID

401/13

Novi Pazar

.

Građanski forum

Kej 37. sandžačke divizije A/19

Novi Pazar

Glavni urednik

Enes Halilović

Odgovorna urednica

Birsena Džanković

Uredništvo

Uroš Ristanović

Tijana Koprivica

Aleksandar Novaković

Danijela Jovanović

Milan Anđelković

Na koricama

„Svjetlost“ Akire Mavrić

ISSN 2466-3220 (Online)

Časopis izlazi šest puta godišnje

Pag

e3

SADRŽAJ

ECKERMANN ...................................................................................................................................... 1

SVJETLO JE OSNOVA ...................................................................................................................... 4

NAJVIŠE NAUČIH OD DELEZA...................................................................................................... 8

ZABORAVITI PA POČETI .............................................................................................................. 18

IZMEĐU MOJIH PRSTIJU ................................................................................................................. 21

DUHOVI STAROG DOMINIONA ..................................................................................................... 24

STARCI ............................................................................................................................................... 28

BAŠTA ................................................................................................................................................ 31

MEDITERRANICA ............................................................................................................................. 34

KAŽEM OSOBA ................................................................................................................................. 39

TIŠINA ................................................................................................................................................ 41

SIGISMUNDOV SVIJET .................................................................................................................... 43

PENZIONER ....................................................................................................................................... 45

(O)BESEBLJIVANJE .......................................................................................................................... 47

POSTUPAK IZGRADNJE UNUTARNJEG SVIJETA ....................................................................... 50

OTAC I PESNIK PO HARLODU BLUMU ........................................................................................ 59

ŠAPONJIN DNEVNIČKI PUTOPIS ................................................................................................... 61

POETSKA TETRALOGIJA ZVONKA KARANOVIĆA ................................................................... 66

SREĆNI SIZIF ..................................................................................................................................... 69

ŠTA SE NALAZI IZA UGLA? ........................................................................................................... 72

ZIDARIJA ............................................................................................................................................ 74

VINSKA PESMA .............................................................................................................................. 119

DO KRAJA NOĆI ............................................................................................................................. 148

ŽANROVI .......................................................................................................................................... 154

HLADNA NOĆ ................................................................................................................................. 160

ECKERMANN .................................................................................................................................. 161

Pag

e4

ECKERMANN PITA Akira Mavrić

SVJETLO JE OSNOVA

.

.

Akira Mavrić rođena 01.02.1975. godine. Diplomirala 1998. godine u Prištini, odsjek

Vajarstvo u klasi prof. Zorana Karaleića. Magistrirala 2000.god. na temu “Intuitivna spoznaja

kroz skulpturu” Od 1992. godine imala samostalne i grupne izložbe u Novom Pazaru, Prištini,

Vrnjačkoj Banji, Varvarinu, Beogradu. Član ULUS-a, SULU-a. Učesnik Bijenala u Gornjem

Milanovcu. Učesnik Trijenala u ULUS-u 27.11.2015.god. Radi kao profesor likovne kulture

u OŠ “Rifat Burdžović Tršo” od 1999. godine.

.

.

Kada započinjemo bavljenje umjetnošću?

.

Čovejk se rađa kao umjetnik, pitanje je trenutka kada će početi da se izrazava u nekom

mediju.

.

.

Čemu služi umjetnost danas?

.

Funkcija umjetnosti se posljednjih 100 godina promijenila.Ona više ne služi društvu već je

postala njegov kritičar. Također se promijenio jezik izražavanja i njeno tumačenje, zato se ne

može porediti sa ranijim epohama.

.

.

Koje su dužnosti umjetnika?

.

Da ostane dosledan čemu se obavezao. Da bude svoj i dar drugačijeg pogleda podijeli sa

drugima.

Pag

e5

.

.

U kakvoj su vezi porijeklo umjetnika i umjetničkog djela?

.

Porijeklo umjetnika vjerovatno utiče na formu izražavanja, nekada više, nekada manje. Ono

određuje i duhovno naslijeđe bez kog nema umjetničkog mišljenja i izražavanja.

.

.

Vaš osjećaj nakon prve napravljene skulpture?

.

Kažu da cijelog života pravimo jednu skulpturu, slikamo jednu sliku. Teško je to opisati.

.

.

Opišite nam put pronalaska skulpture unutar jednog neobrađenog kamena.

.

Kamen u sebi nosi oblik za kojim tragate, sam put je neprevodiv u reči.

.

.

Koliko je vajarstvo lak ili težak put?

.

Zavisi iz koje perspektive se gleda. Posmatraču vjerovatno izgleda kao naporan i veoma težak

fizički rad. Za umjetnika ne postoje kategorije lak ili težak.

.

.

Kakva su ova vremena za vajanje? Da li je bilo lakih vremena za ovu umjetnost i njene

stvaraoce?

.

Skulptura kojom se ja bavim je verovatno teško razumljiva savremnom čovjeku uronjenom u

virtuelnu stvarnost i komercijalnu bihejvorističku manipulaciju, jer zahtijeva vrijeme i mir pa

su vremena teža, sa stanovišta tehnologije izrade skulptura ona su lakša.

.

.

Pag

e6

Kako vaše djelo dobije ime?

.

Nema nekog pravila. Vjerovatno se ime samo kristališe dok oblikujem skulpturu, a neke moje

skulpture i nemaju ime.

.

.

“Ne pravi sebi idola niti kakva lika; nemoj im se klanjati niti im služiti” – druga je

zapovjest objavljena Mojsiju, ili Musa a.s. Možete li sa nama podijeliti dijelove

razgovora/iskustava sa Vašim prijateljima/saradnicima bilo da su jevrejskog ili

kršćanskog porijekla? Da li je spomenuta zapovjest uticala na umjetnički poriv kod

pojedinaca i u kojoj mjeri?

.

Uvijek postoji opasnost da prekršimo neku od zapovesti. To je domen teologije i lične

unutrašnje borbe i ne bih sebi dala pravo da to komentarišem.

.

.

„I narod Musaov, poslije odlaska njegova, prihvati od nakita svoga kip teleta koje je

rikalo. Zar nisu vidjeli da im ono ne govori i da ih Pravim putem ne vodi? Oni ga

prihvatiše i prema sebi se ogriješiše.“ (Al-A’raf, 148) – kur’anski je citat koji nam

između ostalog ukazuje i na to kakvu je nepravdu čovjek u vremenu Musaovom sebi

nanio obožavajući kipa kojeg je sam napravio. Uzevši u obzir Vaša vjerska ubjeđenja,

kakve su su borbe, solilokvijumi u Vama odvijali? Kako ste pomirili te dvije, naizgled,

potpuno oprečne ličnosti?

.

Kao što rekoh opasnost uvek postoji, na nama je da pazimo.

.

.

Kada i kako znamo da put kojim idemo jeste put svjetlosti? Umori li se čovjek na tom

putu? Šta da rade umorni?

.

Vizuelne umjetnosti su umjetnosti svjetla. Svjetlost je njihova osnova. Svjetlost uglavnom

tretiram kao likovni element. Put svjetlosti može da bude i put duhovnog razvoja ali ja je ipak

doživljavam kao primarni likovni element.

.

.

Šta je za Vas sloboda?

Pag

e7

.

Sloboda je vezana za likovnu igru, za oslobadjanje oblika iz kamena. Dostiže se neprestanom

likovnom igrom.

.

.

Mikelanđelo Buonaroti kaže da je dobra slika ona koja liči na skulpturu. Šta je za Vas

dobra slika?

.

Mikelanđelo je koristio jezik renesanse koji meni nije blizak. Kako ćemo prepoznati dobru

sliku zavisi od stepena naše likovne kulture.

.

.

Koju sliku nakon prvog pogleda više niste prizvali u sjećanje, a koja Vam je bila pred

očima danima nakon prvog susreta?

.

Ne znam da odgovorim na ovo pitanje.

.

.

Kako komentarišete Platonovu misao da je veliki pjesnik zapravo najmanje poetičan i

da takav živi poeziju o kojoj se ne može pisati, dok drugi pjesnici pišu ono što nemaju

hrabrosti da žive?

.

Pretenciozno bi bilo da se slažem ili ne slažem sa Platonom.

.

.

Koja je to najveća šteta koju čovjek može sebi nanijeti?

.

Da ne bude ono što jeste.

.

.

.

Razgovarala Birsena Džanković

Pag

e8

Ivan Milenković

NAJVIŠE NAUČIH OD DELEZA …..

……Ivan Milenković (1965), filozof po obrazovanju (i nužnosti), prevodilac po vokaciji,

kritičar po temperamentu, radi na Trećem programu Radio Beograda. Knjigu Pohvala neslozi.

Makijaveli protiv makijavelizma objavio 2018. godine (Fedon, Beograd). Knjigu izabranih

osvrta, prikaza i recenzija Filozofski fragmenti 2011. (Karpos, Loznica). Bavi se savremenom

francuskom i političkom filozofijom. Književne kritike, prikaze i recenzije filozofskih knjiga

objavljuje u nedeljnicima Vreme i NIN, dnevnim listovima Danas i Politika, te na Trećem

programu Radio Beograda. U domaćim, regionalnim i stranim stručnim časopisima objavio

četrdesetak naučnih radova. Preveo desetak knjiga s francuskog jezika, između

ostalog Razliku i ponavljanje Žila Deleza, Politike prijateljstvaŽaka Deride, Spise i

razgovore Mišela Fukoa, Nesaglasnost Žaka Ransijera.

.

.

San iz detinjstva?

.

Majka je umrla. Niko mi to ne kaže, svi se ponašaju normalno, ali znam da nešto kriju od

mene i znam šta kriju. Hoću da viknem „mama”, ali ne mogu. Napinjem se iz sve snage, ali

glas ne izlazi. Cepaju mi se i grlo i pluća od napora, suze liju u potpunoj tišini, usta su mi sleđena, iskrivljena u beskonačnom i bezglasnom kriku, kao na Munkovoj slici. Gušim se.

Najzad, glas počinje da probija. Najpre lagano, krkljavo, a onda prerasta u urlik. Budim se

obliven suzama, drhtim i jecam u majčinom naručju.

.

.

Vaše prve igračke?

.

Lego kocke koje mi je otac doneo iz Francuske i drveni vojnik na drvenom postolju s drvenim

točkićima i uzicom, skalamerija koju mi je majka, 1971. godine, donela iz Lenjingrada.

Toliko sam bio neprijatno iznenađen ruskom igračkom – očekivao sam metalne autiće s

vratima i gepekom koji se otvaraju – da sam to otvoreno pokazao i na majčinom se licu

ocrtalo razočaranje kakvo nikada pre toga nisam video. Danima posle toga napadno sam se,

pred majkom, igrao tim vojnikom i trudio se da pokažem ogromno oduševljenje. I danas

pamtim teskobu koju sam osećao kada bih se približio toj drvenoj igrački,

Pag

e9

.

.

Lopta?

.

Bio sam odličan golman (voleo sam Envera Marića, za njegovu sličicu iz albuma Minhen

74 dao sam sve duplikate koje sam imao) i solidno igrao košarku. Umeli smo beskonačno da

čekamo u gimnazijskom dvorištu, pa čim kiša stane, ili makar oslabi, izleteli bismo na

igralište puno bara i igrali fudbal. Bilo je divno.

.

.

Neobičan predeo?

.

Njujork. Sviđa mi se njujorški reljef. To je moj omiljeni predeo. Prirodu nikada nisam ni

voleo ni razumeo. Tamo žive bube. U Njujorku, pak, žive viršle sa senfom koje se kupuju na

ulici, potom tamo živi šerif Meklaud (nisam mogao da dočekam nove epizode te imbecilne

serije), posle sam saznao da tamo živi i Vudi Alen i svira klarinet u hotelu Karlton nedaleko

od svog stana na 66. spratu u Petoj aveniji (verovatno nijedan podatak o Vudiju Alenu nije

tačan, osim da živi u Njujorku, ali neću da proveravam pošto u mojoj glavi on živi na 66.

spratu nebodera u Petoj aveniji).

.

.

Novalis smatra da je filozofija tuga za zavičajem, težnja da svuda bude kao kod kuće…

opišite nam staze Vašeg detinjstva

.

Najpre moram da primetim da ne delim doživljaj filozofije s uvaženim Novalisom. Niste me

to pitali, ali za mene je filozofija, kako to kaže Žil Delez, bekstvo: od zavičaja, kuće,

otadžbine, roditelja, svega poznatog i utvrđenog i, naravno, pre svega od sebe. Ko ne pobegne

od sebe – najebo je. (Najebo je i onaj ko pobegne od sebe, ali na drugačiji način.) Filozofirati,

utoliko, znači povlačiti linije bekstva. Filozofija je svojevrsna kartografija, plan bekstva,

iscrtane linije bega. Ne dajte se zavarati moralnim značenjima bekstva, ne vezujte ga za

kukavičluk. Beg je aktivnost. Izbeglice su heroji. A od staza pamtim puteljak na zemljanoj

brani pored Morave po kojem sam šetao s deda Acom, a potom, isto s njim, po toj stazici

vozio bicikl. Ponekad smo silazili s brane, brali dudinje i jeli ih na licu mesta. Ako su bile

crne i moje bi lice, u širokom luku oko usta – otprilike do očiju – dobilo boju mastila. Nije mi

bilo jasno kako je deda ostajao tako besprekorno neumazan.

.

.

Da li je reč filozofija budila u Vama čuđenje onda kad niste znali šta je filozofija?

Pag

e10

.

Ne baš. Privlačila me jeste, oduvek, ali čuđenja se ne sećam. Uostalom, ni danas ne znam šta

je filozofija. Zato je i zabavno. To što sam malopre rekao da je filozofija iscrtavanje linija

bekstva… pa, to još uvek ne znači da znam šta je ona.

.

.

Čežnja za filozofijom je iskra u duši koja se, kada se jednom zapali, održava i više ne

gasi, reče Platon, a Vi nam recite kada je ta iskra zasijala u Vama?

.

Prvo, ja ne verujem u dušu. Pojma nemam šta je duša. Da je imam valjda bih je, do sada,

otkrio, ali, eto, nisam. (Možda samo ne umem da tragam, ne bih znao.) Verovatno zbog toga

nikad nisam bio oduševljen Platonom i njegovim svetom ideja. A iskra filozofije, kako vi to

kažete (odnosno Platon), zasjala je u meni kada mi se učinilo – krajnje pogrešno, odmah da

dodam – da se devojke primaju na pametne tipove, pa sam pomislio da ći ih na taj način

privući. Posle, kada sam od filozofije hteo da odustanem jer niti sam njome privlačio devojke

niti sam primetio da sam postao mnogo pametan, bilo je kasno. Dobro, Platon je bar u nečemu

bio u pravu, kad se jednom zeznete da se podate filozofiji izlaza više nema.

.

.

Da li su za predrasude o filozofiji ponajviše krivi profesori filozofije?

.

Nisu. Za predrasude o filozofiji – premda bi zanimljivije bilo da kažete na koje predrasude

mislite – krivi su oni koji predrasude imaju. Oni koji imaju mišljenje o filozofiji a da nisu

pročitali ništa živo. (Mišljenje je, što bi rekao čuveni američki filozof Hari Kalahan, kao dupe,

svako ga ima. Filozofija je nešto drugo.) Oni koji bi da im sve bude servirano na tacni i

potaman, koji bi da ih ništa ne žulja. Filozofija, međutim, ne nudi utehu nego nemir.

Filozofija nije pojednostavljivanje, nego, naprotiv, usložnjavanje. Filozofija komplikuje stvari

upravo na onim mestima na kojima nam se čini da je sve jednostavno i jasno. E pa nije. Ali

lakše je verovati da su stvari proste i razumljive samo tako.

.

.

Kako ocenjujete nastavu filozofije u srednjim školama u Srbiji danas i u vreme kada ste

bili srednjoškolac? Koliko su profesori tada i danas bili motivisani da približe đacima

filozofiju i da đake približe filozofiji?

.

Eh… zavisi od profesora. Naravno da su, u ovom užasu, bedi i besmislu u kojem živimo,

osiromašeni i iscrpljeni profesori demotivisani, ubijeni u pojam, ali kao što je nekada bilo

divnih profesora, tako ih ima i danas. To su, bez razlike, strasni, pametni ljudi. Ako ste već

odabrali filozofiju, ili je, možda, ona odabrala vas, onda se morate potruditi da vas stvarnost

Pag

e11

ne pokrije svojom banalnošću. U suprotnom, zašto ste uopšte studirali filozofiju? Pada mi na

pamet moja mlada koleginica Milica Rašić koja, s vremena na vreme, predaje u niškoj

gimnaziji „Bora Stanković”: učenici je vole kao i ona njih (jer od njih uči). Ili Goran Bašić,

čini mi se da predaje u 13. beogradskoj. Hoću reći: možda će vas dobar profesor „nagovoriti

na filozofiju“, ali, pre svega, filozofija će, ako ste odgovarajućeg štofa, pronaći vas. Bez brige.

.

.

Da li bi jednu partiju šaha trebalo uvesti kao deo prijemnog ispita za filozofiju? I filozofi

teže sistemskoj borbi, pobedi i strategiji, zar ne?

.

Ma ne, kakav šah. Analogije mogu biti zanimljive i, manje ili više, duhovite, ali za filozofiju

neupotrebljive. Kao što je, uosalom, poređenje šaha i filozofije beskorisno za šah. A za čim

teže filozofi… o tome ne znam ništa. Niti me zanima. Neka filozof teži, recimo, slavi, što da

ne, u Francuskoj su filozofi često zvezde. Ili neka teži istini. Svejedno. Ne računaju se težnje,

nego se računaju tekst i ono što, kao filozofi, legitimišući se kao filozofi, rade u javnoj sferi.

Računa se jedino filozofija.

.

.

Smatrate li da je Hajdeger ostao dužan da se detaljno izjasni o svemu što je učinila

partija kojoj je plaćao članarinu?

.

Naravno da je ostao dužan. Matori nacista je bio skučen čovek – što je, uostalom, definicija

svakog fašiste – i, na trenutke, genijalan filozof. Ovaj spoj smrada od čoveka i genijalnosti ne

bi trebalo previše da nas čudi. Pogledajte samo koliko je krpa, u ljudskom, moralnom i

građanskom smislu, među piscima, a da su, istovremeno, bili genijalni: Luj Ferdinan Selin,

Ezra Paund, Vasko Popa… Ne mogu Hajdegera i njegovo post-nacističko ćutanje da operu ni

tako genijalni i duhoviti filozofi poput Žaka Deride koji je Hajdegerovo ćutanje smatrao

činom radikalnog nacizma (premda nemam pojma šta je Derida hteo time kaže, iako je on

verovao da je rekao nešto važno), činom dostojnim poštovanja. Isuviše bi se lako izvukao

Hajdeger, smatrao je Derida, da je sebe posuo pepelom i tako iskamčio nekakav oproštaj,

nekakvo razumevanje. Ovako je, ostajući dosledan, neprestano, svojim ćutanjem iznova

prizivao tumačenje nacizma. No, meni se čini da Hajdegerovo ćutanje upućuje na drugi,

važniji momenat: ko god pristane na fašističku banalnost zapravo je i sam banalan – ko bi,

uopšte, s iole integriteta i pameti, mogao da se primi na Hitlerove nebuloze? – a u

Hajdegerovom slučaju, bojati se, to upućuje na banalnost njegove filozofije. Jer, Hajdeger je

svoju nacističku epizodu pravdao filozofskim razlozima i filozofskim jezikom, a ti razlozi su i

taj jezik – pogledajte samo skandalozni Hajdegerov „Rektorski govor“, tu nakupnu koještarija

i parafilozofskog trućanja – bolno banalni. Zbog toga je sumnja u domete njegovih

najpoznatijih spisa, računajući tu i Biće i vreme, čini mi se, sasvim opravdana. Jer, da li je

čovek koji se primio na fašističke koještarije i gluposti mogao, uopšte, da proizvede veliku

filozofiju? Odgovor se, pak, može dobiti samo posvećenom analizom Hajdegerovih spisa.

.

Pag

e12

.

Šta pitati Deridu?

.

Zašto je ostao sa svojom zakonitom suprugom ako je već toliko voleo Silvian Agasinski? I da

li misli da je pogrešno procenio Silvian nakon što je ona pokušala javno da ga ponizi u svojim

spisima? Ništa ge ne bih pitao o filozofiji. Šta da pitam filozofa čije delo je, za sada,

premašilo sto tomova? Valjda je rekao sve šta je imao da kaže, a na nama je da to čitamo i

tumačimo.

.

.

Ne ulazimo u značaj nego u Vaš utisak – da li su Vam zanimljivija Vitgenštajnova

razmišljanja o jeziku ili o bojama?

.

Veoma. Kad smo već kod Vitgenštajna: čudi me da genijalan filozof kakav je bio Žil Delez,

filozof od koga najviše naučih o filozofiji, nije voleo Vitgenštajna. Čak naprotiv, napisao je da

Vitgenštajn piše gluposti. U redu, ima kod Vitgenštajna gluposti, pogledajte samo

skandaloznu poslednju rečenicu njegove Logičko-filozofske rasprave („O onome o čemu ne

možemo da govorimo o tome moramo da ćutimo“ (!). Koliko god da je logički dosledno

izveden (a nije), ovaj stav je i dalje neviđena glupost. Pa filozofija (i književnost, primetimo

to usput) ne rade ništa drugo nego govore o neizrecivom, izriču ono što se ne može reći.) S

druge strane, rasprava o bojama je zapanjujuća. Zapravo, i rasprava o bojama je rasprava o

jeziku.

.

.

Kako tumačite misao Eugena Finka: Filozofija započinje kao pražnjenje, kao totalna

apstrakcija i kao okret ka skrivenoj neposrednosti svega neposrednog: ka bivstvu.? Da

li taj okret udaljava filozofa od života? Koliko se ta misao sudara sa današnjom

ekonomijom? Da li je današnji ekonomista spreman da stiče kapital kako bi finansirao

radno mesto filozofa na institutu? S ovim u vezi, sećam se stiha Paava Havika: novac bez

filozofije je slep.

.

Uh, čekajte, ovde imate gomilu pitanja. Finkova filozofija početka, ili započinjanja, veoma je

uzbudljiva, ali, lično, nisam sklon toj vrsti filozofiranja. Fenomenologija mi ne leži jer je, u

najkraćem, nastojala da bude apolitična, da pojmove izdvoji iz vremena, da učvrsti ono što

nadilazi istoriju, a takvi mi pokušaji – stari, uostalom, koliko i filozofija sama – nisu

zanimljivi. Bezvremeni pojam je mrtav pojam. Ne mislim da se Finkova filozofija udaljava od

života, dobra filozofija uvek je u samom središtu života, unutar njegovog vrenja, a odmak od

tog vrenja metodski je filozofski gest: moraš da se odmakneš da bi bolje video, da bi zahvatio

celinu. Drugi deo vašeg pitanja konstatuje krizu filozofije i ta je konstatacija tačna, ali nema

mesta strahu da će ova gruba vremena naškoditi filozofiji: filozofija je najbolji lek protiv

gluposti, a glupost je večna.

Pag

e13

.

.

Vraćate li se Platonovom “Kratilu”?

.

Naravno. Tu ima nezaobilazih redova o jeziku. Nemojte da vas zbunjuje što sam rekao da mi

Platon nije omiljeni filozof: bez Platona nema filozofije. Na neki način Platon jestefilozofija.

.

.

Avicena je pisao na arapaskom i na persijskom, da li danas postoje filozofi koji mogu

iznositi filozofske probleme i stavove na dva jezika? Ne govorimo o prevođenju već o

pisanju na nematernjem jeziku?

.

Da, mogu, jer filozofija, iako se služi običnim jezikom, za razliku od književnosti sadrži

izvestan stepen formalizacije, ona u sebi sadrži deo tehničke terminologije, te upravo oko

tehničke strukture može da se plete tekst na drugom jeziku. Lajbnic, Nemac, pisao je na

francuskom, nemačkom i latinskom. Matematika, recimo, kao visokoformalizovani jezik,

dopušta matematičarima da, ako koriste taj jezik, s lakoćom komuniciraju. Udeo formalne

strukture u filozofiji olakšava pisanje na nematernjem jeziku. Transcendentalna apercepcija,

recimo, znači isto na svakom jeziku, a ako se bavite filozofijom vi morate znati šta je to.

Doduše, nema previše filozofa koji uspešno pišu na stranom jeziku. Zahtev da se mora pisati

na engleskom kako bi se dobijali nekakvi bodovi – dopustite mi da se izrazim akademski –

neponovljivo je imbecilan i s filozofijom nema veze, ali s nasiljem gluposti ima. Pre svega,

uprkos svom bogatstvu, engleski se opire filozofskom izrazu, a potom ovo što ljudi danas

smatraju znanjem engleskog veoma je upitno i sumnjivo. Zbog toga smo preplavljeni

apsolutno idiotskim tekstovima (koji bi da budu filozofski, jel’) na engleskom jeziku.

Prevođenje je, međutim, izvorni filozofski gest. U književnosti je, da dodam i to, veoma

teško, gotovo nemoguće pisati na nematernjem jeziku.

.

.

Najveća slabost savremene filozofije

.

Ako pod savremenom filozofijom podrazumevate ono što se na sceni događa u 21. veku, onda

je to odsustvo hrabrih ideja. Ako, pak, pod savremenom filozofijom podrazumevate

poslednjih stotinak godina, onda ne znam šta bih zamerio. Period od šezdesetih godina

prošloga veka, do početka novog milenujuma, dakle tih četrdesetak godina, zlatno je doba

filozofije. Ideje koje su se tada artikulisale svom silinom žive i danas.

.

.

Očekujete li nekog novog debljeg Debeljka?

Pag

e14

.

Pa, ljudska je glupost upravo kolosalna, tako da su atomski rat i perspektive samouništenja

uvek u igri.

.

.

Da li je uticaj slikarstva i muzike na savremenu filozofiju minoran, za razliku od uticaja

poezije, proze i drame?

.

Poststrukturalisti, recimo, kojima se bavim, pod najdirektnijim su, snažnim uticajem svih

vrsta umetnosti. Pogledajte, uostalom, ko je napisao najuzbudljiviju, genijalnu knjigu o

Frensisu Bejkonu? Žil Delez, naravno. Ili Delezova tumačenja slikara i skulptora Kristijana

Renonsia, u neverovatnoj knjizi Nabor. Setite se Fukoovih analiza Velaskeza i Magrita, ili

Deridine knjige Istina u slikarstvu. U čudesnoj svojoj knjizi Sećanja slepca Derida tvrdi, na

sebi svojstven način, da samo slepac može da slika. Jedva da je potrebno pominjati saradnju

Deride i Valerija Adamija.

.

.

U vezi Vaše misli: praktičnost je stav koji već time što je stav, dakle time što se izriče i

što traži opravdanje za sebe, dovodi sebe u pitanje, jer, strogo uzev, praktičnost ne bi

zahtevala nikakvo opravdanje, nikakav govor, već bi, naprosto, delala bez ikakve

potrebe ili želje da opravda sebe. Koliko ste praktični u osnovnim životnim

aktivnostima?

.

Da malo, najpre, pojasnim ovu igru sa praksom i praktičnošću. Kad neko kaže: „mene zanima

samo praksa (ne i teorija)“ on sebi uskače u usta jer da ga zanima „samo praksa“ ne bi

govorio nego bi „samo“ radio i ćutao. Čim zine, čim progovori, čim se posluži jezikom,

praktičar je već na tlu teorije jer jezik je, po svojoj prirodi, refleksivan. Čim se artikuliše u

jeziku praksa nikada nije „samo praksa“, već je teorijski problem zato što

jezik jeste mišljenje. Kada, dakle, neko kaže: „mene zanima samo praksa (ne i teorija)“ on

traži priznanje svog stava, svog držanja, svog izbora, svoje prakse, drugim rečima on traži

opravdanje (zašto bi inače govorio nešto tako očigledno, naime da ga zanima praksa? zašto ne

ćuti i radi?), a čim zatražite opravdanje vi ste, nužno, izašli iz „čiste prakse“ i stupili na teren

apstrakcije, ako hoćete i filozofije. Kada čujete reklamu za neki fakultet na kojem se, kaže

reklama, daje prednost praksi nad teorijom, bežite otud kao đavo od krsta, jer ti ljudi ne znaju

ni šta pričaju ni šta rade. (U stvari, znaju šta rade: uzimaju pare od naivnih i glupih.) Lično,

inače, ne umem ni sijalicu da zavrnem, iako se trudim. Naročiti netalenat ispoljavam u

pravljenu para, zbog čega moja porodica žestoko trpi. Žao mi je supruge (zaslužila je boljeg

muža) i dece (zaslužila su sposobnijeg oca).

.

U vezi Vašeg stava: Na beogradskom Filozofskom fakultetu brižljivo se vodi računa o

tome da se – s ponekim izuzetkom – na Fakultetu ne ukaže filozofija. Jer, filozofija

Pag

e15

dostojna tog imena opasna je stvar. Da li bi Vi preporučili nekom mladom filozofu da

ode iz Srbije i da se filozofijom bavi u inostranstvu?

.

Ne. Samo ga upozoravam da gubi vreme ako upiše filozofiju na beogradskom Filozofskom

fakultetu. Tu pre svega mislim na apsolutnu prevlast nečega što se zove analitička filozofija, a

što do filozofije nikako ne uspeva da dopre. Udaljena od stvarnosti, neposobna da, svojim

jezikom, artikuliše bilo kakav živi problem – jer nastoji da svoju pojmovnu konstrukciju

izvuče izvan vremena, dakle izvan istorije – analitička se filozofija gubi u najneprozirnijim

metafizičkim maglama sve verujući da je doakala metafizici.

.

Sujeta među filozofima?

.

Naravno. U tom pogledu filozofi se, na žalost, ni malo ne razlikuju od bilo kog drugog insana

na ovome svetu.

.

Da li bi radije slušali predavanja Hegelova ili Šopenhauerova?

.

Hegela svakako. Znam zašto me to pitate: rivalstvo Hegela i Šopenhauera bilo je nadaleko

čuveno, a Šopenhauer nije mogao čudom da se načudi kako je moguće da jedan tako slab

govornik koji, uz to, frflja dok govori, neproziran filozof, čovek koji čita popularne romane

poput Anika ide preko Alpa, dok on, Šopenhauer, ne samo što je briljantan govornik,

nego Ilijadu i Odiseju čita na starogrčkom, kako, dakle, neko poput Hegela može da bude

tako privlačan, pa je, da bi ukazao na sopstvenu genijalnost, organizovao predavanja na

fakultetu u isto vreme kada i Hegel. Na predavanje su mu došla dva slušaoca. U sali gde je

Hegel govorio nije bilo slobodnog mesta. Mora da je tipa kakav je bio Šopenhauer, beskrajno

zaljubljenog u sebe, to žestoko pogodilo. No, Hegela bih slušao jer je bio genijalan filozof.

Uzmite bilo koje njegovo delo i pročitajte samo nekoliko stranica: ideje iskaču kao pečurke

posle kiše. (Ako bismo ostali pri slici mogli bismo reći da je Hegel plodna zemlja, a naše

čitanje – kiša. Tumačenja bi, utoliko, uvek sveža i nova, mogle biti rečene pečurke. Dabome

da ćete naleteti i na otrovne pečurke, ali filozofija se uči, upravo kao i branje pečuraka.)

.

.

Karla Sandberg piše da je od profesora koji tumače smisao života tražio odgovor na

pitanje šta je sreća… ali oni su slegali ramenima. Imate li Vi odgovor na pitanje šta je

sreća?

.

Naravno da imam odgovor. Sreća je kad 29. u mesecu imate još dve hiljade dinara u džepu.

.

.

Pag

e16

Niče nas je učio kako je zadatak filozofije da tokom vekova sačuva duhu njegove visine i

time obezbedi večno nastavljanje svega što je veliko, te nam recite šta je ono veliko što

ste Vi sačuvali za budućnost? Gde i u čemu ste dali najviše?

.

Niče je to rekao? Ne liči to na njega, mora da je to rekao mladi Niče, ali verujem vam,

naravno. Nije da sam neambiciozan, niti sam čuven po skromnosti, ali sumnjam da oni koji

pretenduju na večnost i na velika dela proizvode išta vredno pažnje, pa je suzdržanost glede

stvari krupnih, u mom slučaju, svojevrsna metodska preporuka koje pokušavam da se držim:

neprestano čitaj (to je najvažnija delatnost), piši kako znaš i umeš i ne daj se ni korumpirati ni,

naročito, samokorumpirati, pa ako nešto ispadne – odlično. Ako ne – barem si uradio šta si

mogao, a što nisi bio spreman na velika dela – to je tvoj problem. Mogu se nadati da sam, do

sada, proizveo nekoliko zanimljivih tekstova.

.

.

Film kojem se vraćate?

.

“Četiri venčanja i sahrana” Majkla Njuela iz 1994. godine. Kad god Čarls (Hju Grant) kaže

Keri (Endi Mekdaul) da je voli, istopim se od miline. Kad god, pak, Fiona (Kristin Skot

Tomas) kaže Čarlsu da je beznadežno, oduvek i zauvek zaljubljena u njega, dok on o tome,

naravno, nema pojma, razvalim se od tuge.

.

Pesma?

.

“Pepela”, Vasko Popa. I neprestano se vraćam “Izabranim pjesmama Nane Mazutha”

Miljenka Jegovića.

.

Kada ste poslednji put čitali “Jamu” Ivana Gorana Kovačića?

.

Nikada nisam ni prestao da je čitam („Krv je moje svjetlo i moja tama (…) Moje su oči zgasle

na mom dlanu“). Doduše, uz nju nikada neću prestati da čitam Zar je to čovek? Prima

Levija, Ljudsku vrstu Robera Antelma, Zašto se niste ubili Viktora Frankla, Priče sa

Kolime Varlama Šalamova, Ništa lakše od umiranja Elvedina Nezirovića.

.

.

Vaša najveća greška?

Pag

e17

.

Toliko ih je da je besmisleno izdvajati najveću.

.

Vaša najveća nada?

.

Da će moja deca biti (mnogo) srećnija od mene.

.

.

Koliko dugo ste spremni da trpite kamičak u cipeli?

.

Predugo.

.

.

.

.

Razgovarao Enes Halilović

.

Pag

e18

Laš Sobi Kristensen

ZABORAVITI PA POČETI .

.

Lars Saabue Christensen rođen je 21.9.1953. godine u Oslu. Važi za jednog od

najznačajnijih i najproduktivnijih norveških stvaralaca današnjice. Studirao je norveški jezik i

književnost i istoriju umetnosti. Debitovao je u književnosti 1976. godine i od tada objavio je

preko 40 knjiga pesama, romana, zbirki priča i drama. Knjige su mu prevođene na više od

dvadeset jezika, najpoznatiji je kao romanopisac, ali na njegovu poeziju se mora skrenuti

pažnja. Za svoje stvaralaštvo dobio je sve značajne nagrade u Norveškoj. Živi i radi u Oslu.

.

.

Kakvo beše Vaše detinjstvo?

.

Moje detinjstvo, pedesetih i šezdesetih godina u Oslu bilo je bezbedno, bez trzavica i lepo.

Otac mi je bio arhitekta, majka domaćica, a ja tih i povičen, stidljiv, ljubazan i lepo vaspitan.

.

.

Omiljena knjiga u detinjstvu?

.

Moj otac, Danac, imao je veliku biblioteku. Bio sam zanesen Andersenom i Braćom Hardy.

.

.

Čega ste se plašili tada?

.

Plašio sam se smrti, tuča, mraka i satova koji ne pokazuju tačno vreme.

.

.

Pag

e19

A čega se plašite sada?

.

Samo satova koji ne pokazuju tačno vreme.

.

.

Da li ste nekad nehotično ili namerno nagazili puža?

.

Leti, u Nesodenu, poluostrvu u Oslo fjordu, dešavalo se da nehotice nagazim puža. To u

detinjstvu. Sada sistematski gazim puževe golaće u mom dvorištu.

.

.

Sećate li se Vaše prve pesme?

.

Moja prva pesma, bila je inspirasana sajdžijama: Kad istovremeno vidim dva sata/ koja

pokazuju različito vreme/ postajem nesiguran.

.

.

Kada ste sebe doživeli kao pesnika?

.

Kad sam išao u gimnaziju.

.

.

Pesnici koji su uticali na Vas?

.

Knut Hamsun mi je značio mnogo. I Tomas Transtremer.

.

Česlav Miloš kaže da je pesme lepo pisati retko i nerado, da li Vi nerado pišete pesme?

.

Trudim se da pišem bez ambicija. Biti ambiciozam može da bude štetno.

.

.

Pag

e20

U Vašoj pesmi sam našao da Vaša nada postoji sve dok ima priča za pričanje i dok ima

ljudi, a šta je Vaša najveća nada?

.

Moja najveća nada je da će poverenje i pričanje priča preživeti.

.

Postoji li solidarnost među pesnicima u Norveškoj? Druženje? Iskrenost?

.

Da, norveški pisci se uglavnom dobro slažu, posebno kad su u inistranstvu.

.

.

Šta bi Vi pitali Hamsuna?

.

Hamsuna bih pitao kako je razmišljao dok je pisao roman «Glad». A onda o čemu je

razmišljao do kje za Aftenposten pisao nekrolog Hitleru.

.

A Ibzena?

.

Pitao bih ga koliko je, po njegovom mišljenju, važan humor u njegovim komadima.

.

Šta želite da zaboravite?

.

Rado bih zaboravio sve što sam napisao i počeo bih odavde.

.

.

.

.

Pitanja Enes Halilović

Prevod Marko Vuković

Pag

e21

POEZIJA Feti Sasi

IZMEĐU MOJIH PRSTIJU

.

.

Između mojih prstiju

.

Ovo drvo me dobro poznaje

Zna koliko smo kockice igrali

U kafićima na zalasku sunca

I koliko je požara izbilo u znoju sunca

Još uvek je vidim svake noći

Kako sakuplja drva

Da upali vatru između mojih prstiju

Da miris šuma poteči u meni

Onda je pogledam i osmehnem joj se

Poznajem dobro njeno lice

Raste malo po malo

Kao vatra između mojih prstiju

.

.

Ne stojim dugo

.

Obično

Ne stojim dugo na ulicama jezika,

Ali stalno imam doživljaje na obalama reči

Obilazim kao potencijalni poljubac,

Stojim

I ne okrećem se ka prolazniku koji flertuje s oblakom

Viseći iza vrata,

Kucajući satima na vratima pesme,

Pišući reči koje me ne zanimaju

.

Pag

e22

.

Hajde da završim pesmu

.

Večeras …

Obrijaću bradu i spavaću kao svoje prvobitno ja,

Kao prvorođena beba

Zaista, otvoriću kutije za snove da oslobodim decu vetra

Imenovaću zvezdu za svoju prvu ljubavnicu

Posetiću je kao svoju bubnu opnu i vrištaću u njenoj noći

Daj da završim pesmu večeras

Večeras …

Nastaniću se u ključaonici i posmatraću svet kroz

vremenski

pupak

Ophodiću se bolje prema strancima

Jer više ne prepoznajem svoje prste

Još uvek se gušim kao seme cveća

Na prozorima beline pišem šta vetar može doneti

Molim se u gorčini, ako je vetar naleteo na naš razgovor

Zato hajde da završim pesmu

.

.

Baš iznad vaze

.

Razgovaraću sa tobom o nečemu

U mojoj kući

Ne, ne u kuhinji,

A ne nužno ni u bilo kojoj drugoj sobi

Na jednom ekseru okačim svoje snove svake noći

Ali nisam pesnik koji okačuje pesmu na rani

Taj ekser je iznad vaze

Mogu ti takođe reći više stvari

O molitvi odsutnog ako želiš

Ili uzdahu u grlu drveta

Ali ko bi mi poverovao

Kada nateram prste da zakovu ekser u dnevnoj sobi

Zaboravljena rana ispod vaze

.

.

Mala mravica

.

Pag

e23

Kako vreme prolazi nemam nikakvih želja,

Ja sam čovek loše ćudi,

Ne želim ništa.

Ali moje čudne želje ne liče ni na koju drugu,

Na primer, da spavam sa svim ženama univerzuma odjednom

Ili da spavam sa mravicom

Da …. Malom mravicom

Vidim je od jutra ispred njene rupe

Uđem u njenu spavaću sobu; pažljivo sredimo njenu kućicu

Pomognem joj da odnese mrvice u kuhinju

Dovoljno je da je elegantna i da ima mekane pletenice

Da voli poeziju i crvene noći

I uzbuđuje me kad igra ispod moga kreveta i odnosi moje

jadne reči u najbližu pesmu

I spava pod mojim nemogućim snovima

.

.

Pročitaću ti lepu pesmu

.

U ovakvu noć

Pročitaću ti lepu pesmu

Dakle, sada ne gledaj na sat

Zemlja se okreće kao i obično, visi u prostoru

Ne isteruj je iz kuće

To je samo pesma, i nije dovoljna da odvezeš čvor ove noći

Zaglavićemo se sami u konopcu

Da li stvarno misliš da mogu sastaviti lepu pesmu?

Nežnu kao ženu

Zavodljivu kao miris vina

Međutim, moraš me raspeti

Tako…

Da visim među rečima poput odloženog Isusa

Padajući sa tvog konopca za sušenje veša, dok me voda ne protera.

…….Prevela: Danijela Trajković

Pag

e24

Dženifer Ki

DUHOVI STAROG DOMINIONA

.

.

BLU RIDŽ

.

U kući više nema reči.

Sve do jedne, od a do zigot,

čak i Enciklopedije sveta,

(poklon za diplomski negde oko ‘62.),

odavno su odvezene u Karolinu

za penzionerske dane mojih roditelja

koji se neće ostvariti.

Na verandi moj otac leškari

i sanjari o svom detinjstvu

ili ratu, kada su vojnici drobili heroin

svojim rukama i pušili ga.

On je odbio, ali sada nosi flaster

jači nego opijum iza jednog uha.

Izvan prozora na verandi, izbušenih žiškom

i izvezenih paučinom, brda Virdžinije

koračaju u budućnost koju ne možemo videti,

baš kao što ptičja pesma zbori o obdanici

dugo nakon što je nestane. Ljiljani koje je otac

posadio da rascveta leto mog venčanja

otvaraju svoja užasna usta –

prvi baš juče a danas su se još dva

premetnula u trube. Nemoguće je utišati

njihovu užasnu larmu. Zašto moraju da istrajavaju

kada svaki ružičasti jezik samo istu stvar govori?

Što je više otvoren, to će pre i nestati.

.

.

PSALM ZA DUHA

.

Pag

e25

Uskoro te više neću nalaziti

kao rasutu kost i pepeo

u povaljanoj travi gde jeleni noćivaju,

već kao sunčev zrak i blesak što leti

ovim svetom poput pega

na leđima onih koje u polju prebrojavamo.

Predzornom izmaglicom protiču im tela,

a kad se dižu tebe nose u blatu

useke papaka što im prekriva

i u vlazi što kovrdže gležnjeva im gladi.

Na najtananijim nogama nose te

hitro kroz granu i drač.

Nekada si bio polje i sve u njemu

što je raslo dok je nebo, sedefno

u svom nastajanju i nestajanju, klizilo preko.

Sada ti, koji si već putovao

iz jednog sveta u drugi, ponovo putovati moraš

preko nizija na šapama psa, na

papcima jelena, vodičima kroz blato

koje svaki busen pamti. Oni te nose

kroz trsku na ivici vode,

srebrnog jezika što pije obalu gde stoje.

Oni te nose daleko od mojih vapaja.

Detelinom namireni, jeleni kroz leto prolaze,

pa razvejani željom, dugim miljama,

iz jedne u drugu godinu hode.

Nikada se nećeš vratiti,

iako moja krv ime tvoje peva,

a srce, duh kontinenta,

odjekuje slogovima ušivenim u spostvene.

Stajaću u polju tišnom ogrnuta.

Reci mi, oče, gde da tražim

kada te čak ni kiša ne može pronaći?

.

.

ZIMSKA KRATKODNEVNICA

.

Nema urednih denjaka da zimski raboš izravnaju.

Umesto toga, pas mog oca, arabeska u belom,

vrluda kroz izmaglicu dve stope naraslu.

Pag

e26

Seter koji uvek svoju metu pokazuje

svog gazdu ne može da nađe. Ubuduće, u predvečerjima

videćemo ono ka čemu smo po tmini plovlili.

U kući, ptičar na tkanini sa zelenom mustrom jedini je

koji lovi. Pikira jarebicu u letu nad zavesama, zidovima,

i čaršafom skupljenim pred očevim stopalima ove godine.

Prerano će biti razvejan daleko odavde

na nekom drugom polju bez mene i bez psa.

Ali ovde u sumraku razgranatom njegov pas traga,

zadovoljan ako podigne bilo koju zaleglu pticu.

On ne vidi odsustvo tamo gde isto još ne postoji,

i zato se prikrada kroz travu kao što je naučen,

dok u očevoj sobi mali zečevi jure,

a fazani iznova i iznova uzleću.

.

.

ODLOŽEN LET U VAŠINGTONU

.

Zastave su ovih dana uvek na pola koplja.

Regrutovani muškarci i žene, umorni

u uniformama boje peska i maltera, za ratove

koje niko ne dobija, navodno se spremaju,

ili tačnije, sede i pilje unutar terminala

Regan Nacionalnog Aerodroma. I naš let kasni

usled srebrnih zastora kiše što zatvaraju

našu obalu. Kišno vreme iz središta zemlje

drži nas ovde. Jedinu senku baca Obelisk,

sunčani sat što otkucava časove do mraka.

Ko zna koliko će naši uski redovi morati da čekaju.

Dete u redu ispred ponavlja svoje beskrajno zašto,

a sunčeva svetlost, u rafalnim bljescima, rikošetira

preko račvastog jezika reke što razdvaja ovaj komad

obale i Kapitol – lični panteon Amerike,

sa svojim mermernim slojevima nasloženim

poput torte da je kongresmeni izrežu i posluže.

Očevi naše zemlje ne mogu se naći;

umesto njih se dečaci sa manžetnama igraju rata,

a igralište im je preko pola sveta daleko.

Vladari svinjetine, značaka na reveru, zakona;

Pater familijasi svojim beltvejskim suprugama

što se šepure u odelima boje ruža za usne;

bogati očevi iz država Pojasa rđe

Pag

e27

i sinovi u finim odelima koji ne kleče

već se školuju pod krstom Svetog Albana na Brdu,

ove godine uvijenu u slatku visteriju

što jedina jeca za one lišene blagoslova, za one

koji se neće kaliti na ovim somotnim igralištima

već će, po razmeštaju sticati mudrost po užasnoj milosti

Boga (koji, kako kažu, mora biti na našoj strani).

Motori napokon tutnje, oživljeni dodavanjem gasa:

stjuardesa žurno zauzima pozornicu

i pantomimizira postupak za poletanje.

Za koji tren ćemo se uzdići iznad utvrđenih šanaca

metroa što se pod zemljom kovitla ili zoo-vrta,

gde mame sa kolicima gledaju orangutane.

Stjuardesa, Tipi Hedren, kose boje meda

i hladna poput alabastera, svoje bekstvo uvežbava.

Ona izvodi piruetu u štiklama; gledamo

kako joj se vrti punđa, kao zarobljeni ciklon.

Kako je preživljavanje u toku leta neusiljeno!

Čak i njena plava ešarpa zaslužuje svoja krila.

Dobacuje nam brzi osmeh, koji nestaje

ispod žute maske. Kako započeti dotok

kiseonika. Ali ja sam se već pogrbila

uz plastičnu krivnu prozora da bih posmatrala

prolećno-zelene bedeme Virdžinije

pre no što izbrojim svaki jedrenjak u Zalivu

koji upisuje vetar na talasima kao brazde,

tragove slova V belinom pisane i ubrzo brisane.

Stjuardesa šeta kroz naše redove da demonstrira

kako se pravilno hvata vazdušni jastuk za svaki slučaj.

Za slučaj da dođe do sletanja u vodu (u tom slučaju

nećemo sleteti) radi vaše bezbednosti, opremljeni smo –

jedno dete počinje da udara svojom flašicom.

Molim za samo minut vaše pažnje narode!

Želi da nam pokaže kako da se spasimo,

ali smo bili opasani toliko prokleto dugo

da nas većina samo zuri, preumorni da dignemo pogled.

.

.

…..Preveo: Nikola Petković

.

Pag

e28

Miroslav Aleksić

STARCI

.

.

.

Taj ples

.

Scena se ponavlja svakog dana.

Otrgnuvši se iz prinčevog zagrljaja,

devojka beži sa bala

da se ne bi otkrila laž:

mišje i ptičje sažaljenje,

vilinska dobronamerna podvala,

zla maćeha i budalaste sestre,

sve to što stvarno čini život,

naizgled nesrećan.

I ono što će se kasnije desiti,

što će postići uz pomoć dokaza,

uz pomoć druge staklene cipele u džepu,

sve to zapravo čini život,

naizgled srećan,

dok nas smrt ne rastavi.

Ali ono za šta zaista živi,

ono što ponekad samo sluti,

jer slutiti još jedino zna,

zbog čega devojčica postaje devojka,

a devojka žena,

to su trenuci onog plesa,

ona vrtoglavica

i ona muzika koja dopire iz orkestra,

sa milion vragolastih barjačića

na notnim linijama,

koje su u stvari žice nebeske harfe,

zategnute do pucanja,

ili ih nema.

.

Pag

e29

.

Napad na Tekomu

.

Ne, nije u pitanju rat.

Ovo je ritualno, tajno i tamno ubistvo,

moj obračun sa njom.

Koliko sam samo uživao u toj lepoti,

u levkovima njenih narandžastih cvetova,

sa pet latica koje se nude kao otrovne usne,

u jedrini njenih tamnozelenih listova,

u bremenitim, punim mahunama

koje će nam rađati nove cvetove.

Bujna i čulna, omamljujuća u letnjim večerima,

rasla je kao vode s proleća,

neumitno, nezaustavljivo,

u dogovoru sa zemljom koja joj je sve dala.

Širila se, osvajala, onako putena, pohotna divljakuša,

privlačnija od svih uparađenih ruža iz susedstva.

Ali, ne veli Rilke uzalud:

„Šta je lepota ako ne sam početak strašnog“.

Lepota ne ume da služi, ona ne ume da ne vlada.

Potkopala se ispod zida, ispod temelja,

provukla se između crepova na krovu,

prožela malter, izdrobila ciglu,

lagano u prah pretvara ono što sam zidao

da sebe ogradim a njoj podastrem oslonac.

Kupio sam sitnozubu testeru, pripremio stari očev pijuk

i žurim da sve okončam dok nije olistala

i opet me zavela lepotom

i lišila one male, nejake spremnosti

da se od nje branim.

Sečem, pucaju žile, kruni se i osipa suva koža,

stenje zemlja dok trnokopom čupam njene duge noge iz tla.

Čujem vriskove tihe osvajačice

koji se gube u daljini, u dubinama mog bića.

Jutros u devet počeo je moj napad na tekomu.

Zbogom lepoto koju proleće nikada više neće okrilatiti!

Jer, nema krila posle ovakvih rastanaka.

.

.

Straževica

.

Prošlo je dvadeset godina

I ne znam ni gde mi je ona soba u kojoj sam ležao,

Pag

e30

Ni gde je onaj telefonski aparat

Koji sam čvrsto stezao u šaci,

Ali znam gde su mi reči koje mi je noćima sestra slala,

Iz stana u ulici Mile Dimić u Rakovici

Kroz kablove dugačke stotinu kilometara:

-Opet tuku Straževicu,

Ovo se ne može izdržati,

Drhti jedro u citoplazmi ćelije,

Svako jedro u svakoj ćeliji,

Kao da bombarduju iz zemlje

Da se dokopaju dana.

Čujem joj uzdah koji se pretvara da ga nije ni bilo

I koji se pokrije po glavi negde ispod grudne kosti

I tako pokriven taj uzdah ćuti,

A ona kleči u kupatilu jer jedino tamo može

Da čuje svoj glas kada mi govori.

Visoko u vazduhu iznad Resnika

Pilot kome kaciga zamenjuje glavu, srce i dušu,

Dok svud po kabini zelene lampice

Trepere kao na božićnom drvcetu,

Povlači ručicu i još jedna bomba

Stremi ka svom cilju.

Tačno ispod aviona, u mojim mislima,

Dole na zemlji je onaj resnički plot

Koji je davno naslikala Nadežda Petrović.

.

.

Starci

.

Bio sam na moru i upoznao starce

Koji nikada nisu bili na najbližem ostrvu,

Ribare koji nisu naučili da plivaju.

Sve tako, krpeći mreže i radujući se ulovu,

Prošao im je život kao film što se završi.

Bio sam u brdima, razgovarao sa starcima,

Koji se nikad nisu popeli na vrh planine,

Koju svakog dana gledaju dok se umivaju pred kućom.

Čuvajući ovce, da ih ne pojedu vukovi,

Osedeli su, pogrbili se i tako čekaju kraj.

Išao sam u neke gradske kvartove,

U koje valjda nikada nisam imao razloga da odem,

Išao sam, tek onako, da bi me taj prostor zapamtio.

Da bi me vreme u tom prostoru ovekovečilo.

Poznajem ljude koji nikada nisu upoznali drugog čoveka,

Koji nikada nisu dozvolili drugome da ih upozna,

Koji nikada nisu svukli svoju kožu ni pred kim,

Koji sede, gledaju u sat, i čekaju da život prođe,

Koji nisu spremni na rizik da nekog zavole

Pag

e31

I koji nikada nisu pročitali pesmu

„Čekaonica“ Miroslava Aleksića.

.

Danijela Trajković

BAŠTA

.

.

Sećanje

.

kroz prozor

jedne meni odnekud poznate kuće

prilepljena uz staklo

posmatram kako sveće pokušavaju

da ugreju neku devojku

dobermani sede oko nje i sviraju violine

gavran u svom svečanom odelu

stoji kraj devojčinih nogu i nešto govori

beli leptiri klizaju se

po satenskoj haljini na njenom stomaku

brod sa stranom zastavom prekriva mesec

vetar se kladi u svoj život

da ga nijedna kost noćas neće izbeći

iz sveća izlaze gole vile

i igraju grozničavo

trudim se da se setim koja je to devojka

kada sam je poslednji put videla

zašto tako leži

tek eto vidim tebe

ulaziš u sobu

vatra želi da iskoči iz ognjišta

dobermani bacaju violine

(kao prekrivene penom za brijanje

njihove njuške liče na ribe na suvom)

prave korak ka tebi i staju

bacaju pogled na devojku

i pretvaraju se u voštane figure

gavran se pobožno udaljava u jedan ugao

leptiri menjaju boju u crvenu

i gube kontrolu nad klizaljkama

lepiš usne na čelo devojke

nameštaš njene pramenove

drhtavim prstima

vadiš crvene leptire

Pag

e32

sakrivene ispod svoje košulje

i pokazuješ ih devojci

ali ona ostaje mirna

hvataš se rukama za kosu

i okrećeš oko sebe

sve dok ne postaneš

veliki par očiju

iznenada

setim se svega

.

.

Bašta

.

miris pokošene trave u bašti

malo me oraspoložio

i ti si juče bio kod frizera

uskoro ideš u svoj rodni kraj

čujem neprestanu svirku insekata

i znam da sam živa

.

.

Med od marakuje

.

nisam te tražila na nijednom putu

ionako smo putevima rano dosadili

na nijednoj livadi gde smo trčali

jer ni ptica više nad njima nema

ni kod seoske česme sa velikim

kamenim koritom punim pijavica

gde smo punili balone i pojili stoku

nisam te tražila

jer ti spavaš s druge strane naše mahale

a meni se tamo ne ide

tražila sam čoveka koga volim

na putevima livadama kod česme

dozivao me odasvud

brao pramenove moje kose

da ih zakopava po dalekim zemljama

kraj piramida kako bi izniklo cveće

u dvorištu svoje majke ispod masline

da bi cvetala tokom čitave godine

Pag

e33

tražila sam ga u kašičici meda

kojim me poslužila rođaka

naše pčele putuju

jer njihov med

ima miris i ukus marakuje

.

.

Petao

.

petao je slep

kad bi sišao u tamnu jamu

i umio na izvoru

progledao bi

a izvor bi se pretvorio u reku

tako veliku da će se uliti u okean

a okean će postati tako velik

da će poplaviti čitav svet

i više neće biti kontinenata

Pag

e34

Tomislav Osmanli

MEDITERRANICA

.

.

Ljubav

.

Jednog dana kada budem otišao

Potražite moju dušu na ovom Trgu,

orkestri amfiteatralnog Grada

što se otvara prema ogromnoj sceni

plavih svetlosti i mitsih sazvežđa;

ovog Grada koji stolećima nastupa na njoj,

i istovremeno živo prati

drevnu dramu

gde kopna kriju zmajeve i zlatna runa,

nade i strasti

i neposustalu ljudsku krv;

ovog Grada koji razume jezike mora

čak i šapate njihovih valova

što donose prastare priče o herojima i o ljubavnicama,

spremnim na bezumne podvige i na smela umiranja,

gde vazduh još uvek razvejava

perje Pegasovog leta;

ovog Grada otvorenog

ka toplim morima

gde ostrva večno sanjaju brodove,

pristaništa kopne za tuđim pričama,

a mornari se uvek iznova zaljubljuju u zvezde.

Jednog dana kada budem otišao,

Potražite moju dušu na ovom Trgu.

Hraniće je golubovi

što južnim vetrovima dolaze

sa dalekih mora

i u kljunovima nose

tople dahove Libije i Egipta

mramorne lepote Kiklada

raznovrsne mirise i jezike

prispele iz dvoglavog i belog Velegrada

zlatnog doma drevnih crnih orlova…

Jednog dana kada budem otišao,

naći ćete me u senkama

Pag

e35

stabala gorkih pomorandži

i kiparisa

što se uzvisuju po starim dvorovima

i pored utihlih zdanja ovog Grada

pospanim šuštanjem najavljuju mediteranski Jug,

nose apolonijsku melanholiju Kiparisa i Kee

Afroditinih carstava na Kipru,

dvorove Minoja

i nose eho iz onog drevnog,

u lavirinte našeg svakodnevnog postojanja.

Jednog dana kada budem otišao,

Naći ćete me među lišćem mandarina

što usred automobilske buke

rastu po ulicama Centra,

u začinskim dahovima Pijace,

kako mirišem sveže oregano

da bi mi se dah ispunio Mediteranom,

a pogled sinjim beskrajem

i Suncem.

Jednog dana kada budem odlazio

Samo pomenite moju ljubav

za ovaj Grad

od nerukotvoreno podignutih hramova

i od stradnih ljudi i svetaca što samilosno

lebde nad njima,

pa će me njegove ptice i vetrovi

priznati

kao svog zaljubljenog

sugrađanina.

Tada ću konačno ostati

u ovom Gradu

da bih se večito,

ponovo zaljubljivao u njega.

.

.

Prestonica

.

Bio je kraj leta kada si

podnevnim vozom

došla meni

na samo jednu noć u Beogradu.

U moju noć dugačku poput miholjskog leta,

zašlog u atare nekog novog sveta

te noći u Mažestiku

i u mom predavanju

Pag

e36

spokojnom,

bez muškoga trijumfa

uteklog svakom hvaljenju

osim tvom ljubljenju

i

milovanju

milovanju,

milovanju…

Slutili smo zbilja

da iza te noći

dolazi jesen novih izobilja

dok smo se na njenom pragu

carski grlili

u mojoj sobi sa predratnim nameštajem,

a pod nama snom diskretnog pravednika

spavao Obilićev venac

i toplo isticala

noć u Knez Mihailovoj,

sredina Sedamdesetih,

jedna nežna mladost,

jedna mlada strast,

jedna srećna zemlja,

jedna topla veza

u jednoj miholjskoj noći.

U toj noći

u tom hotelu

to se nežno leto, čini mi se

istočilo svo…

A ipak

kao da je vreme tada stalo

pamtim tu dugačku noć sa tobom

ne zato što je blizu bio kraj

tog zajedničkog leta

već zato

što smo i te noći

slavili nežno

ljubav, vrh naše tople moći,

Bitlse, naše uzbuđene skopske žurke,

socijalizam,

naše ljubavne žmurke,

sve revolucije sveta,

svoju toplu radost

naše zanose,

svoju ustreptalu mladost…

I svoja tela!

Svoja tela

usplamtela

cela

u hotelskoj sobi u Mažestiku

te večeri našeg večnog leta

Pag

e37

kao da smo sami

na trgu slobode

u prestonici

jedne utopijske zemlje

koja je samo tvoja i samo moja

zauvek…

Majestique!

.

.

Leto `74

.

Jeli ti ikada palo na pamet

da smo ti i ja

smenjivali države, obarali režime…

Kada smo se slobodno grlili u Leprokariji

u Atini je vlast počinjala da se trese,

kada smo se pod vodom milovali

u moru ili pod tušem u mojoj iznajmljenoj sobi

od Grčke pa sve do Kipra planuo je bio

ceo jedan sredozemni rat.

Kada sam iz auta tvojih roditelja

izašao u Solunu,

kroz grad su cvičali tenkovi,

vrilo je od uznemirenih ljudi

i dok su se tamo uzrujavali

alarmima, noćnim zatamnjenjima i opštom mobilizacijom

bio sam sasvim miran: tvoji su dlanovi

mirno vladali mojom situacijom.

A kada smo se vratili u Skoplje

ližući so

letnjih uspomena

po našoj uspaljenoj koži

a topla sloboda novih zagrljaja

nastavila da se i svetom množi,

u zemlji zagrljaja

konačno je pala diktatura.

Znaš li

da smo pre tolikogo godina

ti i ja

stvarali istoriju

kratko se, i strastno,

subverzivno

voleći.

Pag

e38

.

.

Gde živiš

.

-Dobro, šta ti misliš, gde ti živiš, čoveče?

-U jednoj čistoj naivi. Daleko od zagađenja običnog dana, onog kojim ćeš se uprljati čim

otvoriš današnje novine uz prvu jutarnju kafu, kada čuješ prve vesti, kad osetiš prvu zlobu čim

prekoračiš prag svog doma u kom je sve uredno i čisto.

-Kako možeš da izdržiš, živiš li samo kući?

-Rekoh ti, izlazim.

-Napolje idem da bih tražio srodne duše.

-Kao Diogen sa svetiljkom. Teško ih je naći, ali nije da ih nema. A kada ih nađeš, raduješ im

se poput alhemičara koji u olovnim vremenima pronalazi zlato.

-I šta posle toga?

-Družim se. Malo nas je, stvarno, ali smo ipak opstali.

-Usamljen si, dakle?

-U poređenju sa onim kako je nekada bilo, jesam. Nekad nas je bilo tako mnogo, nas koji smo

vreme i život merili unutrašnjom merom. Sada se sve meri ugovorno, količinama. Poverenje

se uzima na kredit. Lojalnost, pod kiriju. Prijateljstvo, pod najam. Altruizam, pod uslovom.

Ljubav se kupuje na kilo. Izvini, ali oni su usamljeniji od nas.

-I?! Ima li leka usamljenosti?

-Ima, nego! U nekom drugom vremenu.

-U kom?

-U prošlom.

-U budućem?

– …

-U budućem, pitam?

-Ako se dogodi ljudskom, ne trgovačkom merom.

-A napolju, može li se?

-Danas, samo kući međ’ svojima.

-Dobro, gde ti živiš? Da l’, pobogu, živiš!…

.

.

.

……..Prepevao sa makedonskog autor

.

Pag

e39

PROZA Snježana P. Lončar

KAŽEM OSOBA

.

.

Kažem Osoba. Nikad Ona ili On. Ili kažem Ono ako je ikako moguće. Kažem Tamo, jer

Tamo je neodredivo i može svukuda biti a da se ne zna gdje to mislim. Da se ogradim. I

zaštitim od možebitnih primisli.

Nikada ne znam kako će ko doživjeti izrečeno, s kim zapravo razgovaram, s kime ne, a

mislim moguće da jesam.

Dakle, pričam oprezno. I razmislim na tren prije nego zaustim. Mada, istina, rijetko riječim.

Jer zbog riječi sam umalo život izgubio nekoć. Od tada ne zaboravljam da sam došljak u

okružju kojem jesam, da ovo nije moje tlo, da sa strana izvora pijem i iz tuđeg čanjka jedem i

gazim tuđina zemlju.

Otkuda sam došao pričali su da je vaseljena jedna i da pripada svima. Da smo svi pod šeširom

onim odozgora isti i da je loše gledati poprijeko kako starinu tako i novaka. No!

Ovdje te riječi niko ne izušćuje. Tako i ja tulim kad neko kaže Zemlja, kad kaže Dom ili kad

natukne Tuđin.

Otkuda sam došao sve je nekako kao…E ne znam kako, ali ovako studeno nije. Što u oku što

u riječi ovdašnjeg bića, izbija studen da mi probi kosti. Tako da sam rad biti sam iako

usamljen i međ njima jesam, pa kako god, sam sam. I nekako mi najbolje gubica zatvorenih,

jer ovdje većma gledaju u usta i samo čekaju riječi, a i oni sami odveć zbore . Jer kako rekoh,

zbog riječi sam umalo život izgubio nekoć.

Zato se skutrim u zidove i pišem. Na svome jeziku koji ovdje zbog negovora jedva da rabim,

jer se Oni stanu smijati mojoj riječi i stanu ispravljati i oponašati sve se smijuljeći, a od tog

mi titraju bademi sa strana čela i od tog mi bijes u trbuhu razgore. Ja nemam potrebu njih

ispravljati, a kamoli oponašati, jer oni jezikom svojim ne tvore ništa da čovjek uči, a kanda je

najubaviji dižu ga vas svakog ostalog jezika i puka te im se Oni prijeko smiju kao oni meni.

Tegobno mi zna počesto biti da me sve u prsima stišće i da mi zraka više neg’ što mogu

udahnuti treba. Onda danima ne izlazim iz sebe, među njima sam vide,a ne znaju da nisam i

samo me čežnja za otkuda sam došao drži još da postojim. Utečem u nadu za Tamo i sav od

nje danima gorim, pa se sve smiri, pa opet do malo ponovo počne i nema tome kraja. Nema

kraja, jer Tamo otkuda sam došao više ne postoji doli pod mojim rebrom lijevim i u zjenici

Pag

e40

moga oka i u mojoj pisanoj- prešućenoj riječi. Zatrti puti, studen ih ubi, ona što meni probi

kosti.

Tako prebivam međ njima s opreznom riječi čest gost sam sebi. No ako bi iskren do konca da

budem, priznat ću jedno: kako prolazi vrijeme dalje ili ja kako odmičem kroz vrijeme,

osjećam sve manje i manje. Isto i za sreću i tugu. Nekako mi sve kako vele ravno. I to sve više

i jače. Slutim dan kad neću osjećati pod šeširom nebeskim ništa, a kako idem kao da u susret

baš takvom danu ovim nogama i koraka ovakva stupam. Neka!

Tja čemu drugome svakako stremiti nemam doli tome danu koji kao spasenje u mislima

gledam. Nije mi življenje radost kad ne mogu reći ime za Ona, On ili Ono. Kad ne mogu

imenom nazvati Tamo da se zna gdje to mislim da je. Kad sam sebi sam, da priznam i to,

jedini, a ne čest kako ono rekoh, gost. Kad je studen zatrla pute ista ona studen što meni kosti

probi čim mi je stopalo na ovoj zemlji utislo drhtav trag i čim sam prozborio prvu riječ i

istom gubicu zatvorio. Neka! Svako svoj dan ima, svakome dođe onih pet minuta. Ter će i

meni jednom da svane.

Pag

e41

Milana Grbić

TIŠINA

.

.

…..Gledala je u vodu, plavu ili zelenu, modru. U kamenje čije su šare poput onih na zmijskoj

koži. Sve je to planina. Sunce, voda od opala. Svakako bi zastala, možda da se umije. Svežina

krepi, plićak ubija. Most se ljulja, baš kako treba. Nije više mogla sve crno i prljavo. Tip u

crvenoj majici ju je dovde stigao, u planinu, gde nema ničega, samo vetar i žubor. Veverica je

klisnula. Dočekaće proleće. Možda. Nešto će je zgrabiti zubima. Krv crvena i crna šiklja.

Veverica iskolačena i smrznuta na snegu. Možda. Pila bi, ruke i zubi bi trnuli od modre vode

što žuri preko kamenja. Crvena majica je išla za njom od grada, nije popuštala. Zato se ovde

beži.

Preplanulo lice uokvireno nebom bez oblaka. Čaša u ruci se cedi, prsti neznatno klize

niz oznojeno staklo. Osmeh ne otkriva zube. Nebo i more se prepliću. Ima zvukova, ona to

zna, ptičijih krikova, talasa, srećnih uzvika. Ispod terase je beli pesak i gomila. On nazdravlja,

oči se smeju, odmereno, suzdržano. Ona pronalazi taj pogled usmeren na objektiv, plavo i

smeđe se susreću, njena kičma kao da zadrhti. Zdravica je večna, njegova ruka podignuta i

savijena u laktu. To Celia, živeli, za srećan put, brindemos por nuestra amistad, o por nuestra

amor, nešto ljubazno, prijateljski, prigodno, uz kasni ručak na terasi na obali Egejskog

mora. Za šta, ona nikad neće saznati, reči su odavno već izgovorene, ili čekaju da aparat

ponovo oslepi. More je simbol nečega velikog, ali predstavlja izvor opasnosti, stari narodi se

nikad nisu kupali u moru. Nekoliko čaša se dodiruje u vazduhu. Posle prve dve neznatno tić, a

zatim čitava zveka stakla. Pivska pena se ljulja s jednog kraja čaše na drugi, nekoliko

svetlosmeđih kapi dodiruje stoljnjak, to je neminovno. Umreti s ovom predstavom životne

radosti na pameti, čvrsto zatvorenih očiju, zašto da ne, to je u redu, čak i poželjno, ali ne, ne

može, jer je onaj crveni stigao, dovde je išao, i sve pomračio. Ponovo oseća zadah,

kanalizacija i nešto užeglo. Parče tkanine u njenim ustima ima ukus krede. Stajalo je negde u

prašini. Lupa glavom o zid od cigle išaran grafitima. Prašnjava krpa postojano skuplja

pljuvačku i urlike. Nije joj jasno kako to da krvari, kad odavno nije nevina.

Štenci nisu ispuštali iz usta tople, nabrekle dojke. Bili su bučni. Pita se zašto cvile kad

su kod majke, na sigurnom. Očeva ruka upire prstom u neko od kučića. To će biti njeno, ali

nije sigurna koje, jer svi leže naslagani jedni uz druge. Arči će joj za dve, tri nedelje stajati u

rukama, mirisati na nešto slatkasto, grickaće joj prste. Gubi se, pokušava da dohvati sećanje,

da pritegne uza sebe misao koja čili.

Samo što tip u crvenom ne odlazi, nego se privija uz nju sve upornije, bol, nemoć. Dok se

trucka niz bolnički hodnik načičkan ljudima govore kako će proći, nema značajnijih povreda,

samo je ugruvana. Smiruju je, tepaju, ali neće proći, jer su njegove ruke još uvek na njoj, i

Pag

e42

njegov ud u njoj, odvratna, velika zmija koja puže sve do cerviksa, probija matericu, razgrće

creva, razara pluća i kroz usta ponovo lenjo žmirka na suncu.

Plitka je planinska rečica, udariće glavu o kamen, zar to nije odlično, ali zar ničega

lepog ne može da se seti, zašto mora da umre s tim bolom, s tom zmijurinom koja joj stvara

užasan pritisak u želucu. Šta ako se nekako sklupča u glavi i tu zaspi? Ne, ne, ne sme tako.

Krv šiklja niz noge koje drhte od straha i bola da ne može jače. Povredio mi je neki

organ. Crveni ide, prati je, ne prestaje. Vožnja gondolom u Veneciji u sumrak, predgrađe

Praga u koje je dospela tako što je pijana sela u pogrešan tramvaj, sneg u aprilu, Moskva,

apsolventska ekskurzija, rastače se, čili, kopni pred mrakom. Život, jedna fotografija, pas i

nekoliko putovanja. Moraće da preskoči ogradu od konopca jer ju je stigao. U daljini se čuje

rezak uzvik, pa pljusak. Zatim tišina.

Pag

e43

Veselin Gatalo

SIGISMUNDOV SVIJET

.

.

.

…..Na krevetu, usred ukusno namještene prozračne sobe, ležao je dječak sa crnom mačkom

na grudima.

…..Zapravo, Zigismund je imao devetnaest godina. I isto toliko godina je pamtio svjetla i

zvuke u toj sobi. Izgledao je kao dječak jer je bio mali i zakržljao usred nepokretnosti.

…..Sigismund , naime, nije mogao hodati. Nije uopšte mogao micati nijednim dijelom tijela.

Čak ni govoriti, bar ne kao što ljudi obično govore. Oči nije mogao pokretati, iako je

krajičkom zjenice vidio prozor, a to mu je bilo jako važno. Samo je treptanjem očnih kapaka

pokazivao da je živ. Ili da mu nešto smeta.

…..Crni mačak se zvao Igor. Uglavnom bi provodio sate ležeći na svilenom platnu pidžame,

na Sigismundovim grudima, predući i žmirkajući zelenim očima.

…..– Možda ne bi bilo loše da uklonimo tog mačka – rekao je jednog dana Stanislas, kućni

ljekar Kellerovih. – Mogao bi nauditi Sigismundu.

…..Na to se Sigismundu povisio krvni tlak i nenormalno ubrzao rad srca, a kapci počeli

nervozno treptati. Instrumenti koji su mjerili njegove tjelesne parametre, tada kao da su bili

poludjeli. Tako da od tada više niko nije spominjao Igorovo udaljavanje od nepokretnog

mladića.

…..Mladićeva majka, Uli Keller, nekad mu je znala čitati priče o princezama i vitezovima.

…..Njen jedinac je volio te priče. Znala je ona to, pojačana cerebralna aktivnost bi se

očitovala na registrima njegovih moždanih talasa. Mada Uli nije trebala mašinu koja bi joj

morala reći da li je njen sin sretan ili nesretan, jer mu je bila majka. A one, majke, znaju te

stvari.

…..A onda se odnekud dovuklo crno mače i uzelo joj pažnju i ljubav njenog sina. Otad više

nije bilo reakcije na priče koje mu je čitala.

…..Uli nije bila ljubomorna. Kako bi mogla biti ljubomorna kad je osjećala da ga to mače čini

sretnijim nego što je bio sretan dok mu je ona držala ruku i čitala…? U redu, bila je

ljubomorna. Ali samo malo.

…..I otac Franz je volio svog jedinca. Rijetkim trenucima kad je bio kod kuće, isključivao bi

svoj mobilni telefon i dugo sjedio pored njegovog kreveta. Pričao bi mu o milionskim

Pag

e44

poslovnim transakcijama, problemima prilagođavanja vremenskim zonama, o udaljenim

zemljama i okrutnom poslovnom svijetu gdje velike ribe jedu male a samo najuspješniji

opstaju.

…..Plakao je i Franz nad sudbinom svoga sina, baš kao i Sigismundova majka. Ali njih dvoje

nikad nisu plakali zajedno, pošto su se rijetko viđali. A rijetko su se viđali zato što se više nisu

voljeli. Ta soba i mladić u njoj su bili jedino što ih je, makar naizgled, činilo mužem i ženom.

…..Izuzevši doktora Stanislasa, samo su još njih dvoje i crni mačak činili Sigismundov svijet.

…..Tako se činilo.

…..A zapravo, znalo se jako malo o njegovom svijetu. Zapravo, nisu znali gotovo ništa.

…..Sigismund je dobro poznavao susjedstvo. Čak cijeli grad Beč. Danju je ležao, a noću, kad

niko nije ulazio u njegovu sobu, šetao je po restoranima, gledao najnovije Spielbergove

filmove u gradskim kinima, posjećivao pozorišta… i nepristojno zavirivao kroz tuđe prozore.

…..Noću je hodao parkovima, gledao divne i grozne stvari koje se u gluho doba odvijaju

tamo.

…..Ponekad bi ukrao poneku vrijednu stvarčicu ili nešto novca iz novčanika bogatih susjeda i

ostavljao na uzglavljima vječito boležljive djece siromašnih ilegalnih emigranata koji su

živjeli u prljavim predgrađima. Kao Robin Hood u pričama koje mu je čitala majka, krao je

bogatima da bi davao siromašnima. Smetalo mu je ponekad to što je bio previše malen i slab

da bi se tukao prodavačima droge i siledžijama koji su zagorčavali život djeci i dobrim

ljudima.

…..Bio je čak i zaljubljen. I to sretno.

…..Volio je malu plavu Hildegard koja je kao sekretarica radila u jednoj od firmi njegovog

oca. Imala je prekrasnu dugu kosu, modre oči i jamice na obrazima. Kao princeza iz bajki

koje mu je majka čitala dok je bio sasvim mali.

…..Nekad bi otkinuo cvijet u parku i odnio joj ga. Nekad bi i jeli i spavali zajedno.

…..Volio je kad bi ga privila na svoje male grudi i milovala mu vrat. Tada bi uživao u njenom

mirisu i dodiru svilenkaste plave kose.

Danju je Sigismund drijemajući planirao gdje će ići i šta će raditi to veće.

Tog dana je njegova majka ostala u stolici za ljuljanje i opet ga pokušavala zainteresovati

za svoje čitanije. A njemu nije bilo do toga.

Htio je večeras izaći ranije i vidjeti da li je mali Husein iz izbjegličkog kampa ozdravio.

Samo da majka ne zatvori prozor prije nego što ode.

…..Samo da Igor i večeras mogne izaći napolje, u grad.

Pag

e45

Ajtana Dreković

PENZIONER

Penzioner

…..Svake nedelje, u 12:04 putujem sa stanice Rosenplatz u obližnji gradić po imenu

Georgsmarienhütte. Dogodilo se jednom da se na stanici pojavio jedan stari Nemac,

penzioner, i ponudio mi vožnju busom uz njegovu mesečnu kartu, jer je vikendom imao pravo

voditi još dve osobe sa sobom. Ušli smo tada u bus, smestio se na sedište do prolaza, ne

ostavivši mi priliku da sednem pored njega i popričam. Nije me nijednom pogledao, nije mi ni

dozvolio da mu bar osmehom ponudim zahvalnost. Čak ni kada je izlazio iz busa, nekoliko

stanica pre mene, nije se pozdravio.

I dalje ga srećem, svake nedelje, na istoj stanici. Redosled je uvek isti: izlazi iz obližnje

pekare, ulazi u bus, čita novine, izlazi i baca ih u prvi kontejner. Ali više se nije dogodilo da

mi ponudi svoju kartu. Kao da je onaj njegov nekadašnji potez bio prevelik iskorak iz njegove

rutine. Ili se tog dana, taj mozda verujući Nemac, dobrim delom hteo iskupiti za neki greh kog

je počinio ili ga se prisetio. A mozda su Nemaci takvi – ljudi koji daju samo jednu priliku.

Jednu šansu.

Ili je u meni gadljivu zahvalnost prozreo. I prezreo.

Ni danas ne mogu da se otrgnem utisku da svaki put kada ga sretnem radim

nešto pogrešno.

.

.

Instrument

.

…..Sredovečni čovek, sa prezrelom patnjom u očima, svakog je jutra sa naporom ustajao i

penjao se liftom do poslednjeg sprata jednog nemačkog staračkog doma, u kojem boravi

poslednjih nekoliko godina, otkada su mu amputirali noge. Već dugo ostavljen i zaboravljen

od porodice, svakog je dana posmatrao sa ograde hodnika kako se duge stepenice uvijaju u

krug oko malog hola na prvom spratu, u kome nije bilo ničeg osim jednog nepomičnog

instrumenta. Dva puta je pokušao da se prebaci preko ograde, ali oba puta ga je sprečilo

osoblje, umirujući ga narednih nekoliko meseci opojnim lekovima.

…..Jednog dana ustao je odlučan da dovrši svoje poslednje životno delo. Ovog puta pažljivo,

dovoljno rano da ne zatekne nikog na hodnicima, umesto liftom, penjao se rukama sa

stepenice na stepenicu, sa sprata na sprat, i stigao do poslednjeg. Odozgo, nečujno, kako je

Pag

e46

poslednjih meseci i živeo, prebacio je umorno telo preko ograde i pao niz bunar praznine,

obavijen dugim kružnim stepenicama, pravo na jedini predmet koji je odozgo uvek gledao i

koji je poslednji put, toga jutra, oglasio njegovo tiho postojanje. Klavir.

…..Govorilo se kasnije medju ljudima kako bi njegov pad na klavir imao više smisla kada,

umesto nogu, ne bi imao ruke. Drugi su govorili: nije moguće tako naglo uskočiti u umetnost,

nemoguće je dočekati se na noge na njoj. Ipak, klavir, koji je odsvirao poslednje zvuke jednog

nečujnog zivota, još uvek stoji na istom mestu, bez ijednog traga skorašnje smrti. Otvoren.

Kao da je u svemu tome bilo nečeg višeg od starčevog pada i smrti. Kao da se Šumanov skok

u mirnu Rajnu još jednom ponovio i ovoga puta, daleko od svoga vremena i sveta, uspeo.

.

.

Prva žena

.

…..Mrak se osvetljava mnogobrojnim očima. Niz Muharemovu livadu klize dve senke

pevajući „Oj, ti, tamna noći!“. U jednoj kući tama skriva poslednju nameru dvoje mladih, u

čijem domu već godinama nema dečijeg glasa:

Sutra, kada se probudimo, pođi u svoju devojačku kuću. Kada ugledaš svoje roditelje,

zaplači kao da se stvarno rastajemo i reci da sam te oterao od sebe i da sam poručio da mi više

ne dolaziš. A kada ti bude teško, strpi se i seti: kroz nekoliko dana uzeću sebi drugu ženu, a

kada mi rodi prvo dete, neće proći ni mesec dana i vratiću je odakle sam je doveo, a tebe ću

uzeti da podižemo dete kao da je naše. Upamti, niko osim nas ne sme znati za to.

…..Podrhtavajući poput dva zvona, ostaše budni do jutra, dok su vani mesečinom usijani

krovovi upućivali na sebe. A kada svanu, devojka pođe svojoj kući s malo stvari u rukama.

Kada je ugledaše, roditelji prosuše kletve niz put kojim je došla.

…..Kroz nekoliko nedelja do njene kuće stiže vest da joj je muž uzeo k sebi drugu ženu.

Devojka se tada uplaši, strah je poče zapljuskivati sa svih strana, u talasima, a ono zvono u

njoj stade sve više treperiti i podrhtavati, dok ne poče da se otima. Tada, slušajući kletve

roditelja, kojima su obasipali njegov put, pretke i budući porod, strpljivost je skoro izdade i

kao u nekoj probuđenosti poskoči i kroz plač poče govoriti nerazumno. Ipak, uspe da se

pribere i tog dana i svih narednih meseci.

…..I prođe godina. Vest o detetu stiže kroz usta radoznalih žena. Ali poziv muža stiže

istovremeno kada i do njenog oca dođe glas o njenom tajnom dogovoru s njim. Zabranjujem

da mu se ikada vratiš! Pogaziš li moju reč, neće biti ni njega ni tebe!

…..Ipak, muž uradi po dogovoru. Kroz mesec dana, pažljivo birajući zamerke koje će izreći,

vrati mladu majku roditeljskoj kući i stade dane provoditi vrebajući oko kuće prve žene. Ali

njen otac je drža zatvorenu, a njega poče goniti kao zver koja mu napada kokoš.

…..A kod kuće je dete bivalo sve uznemirenije i sve ženske ruke nisu mogle zameniti

majčine. Čovek poče sve češće ostajati kod kuće, brinući o detetu koje je iz dana u dan

zahtevalo sve više pažnje, zaboravljajući na davno obećanje. Posle nekoliko meseci vrati

detetu majku, a glasovi u kući počeše se umnožavati iz godine u godinu.

.

Pag

e47

ESEJ

Marijana Jovelić

(O)BESEBLJIVANJE

.

.

.

…..Ženski Hugo Кapet suvereno osvaja nova prostranstva poetike. Ona je tiha vladarka

duhovnom orbis terarrum, sa svojim sugestivno-gospodarećim insignijama oličenim u peru.

Zadivljujuće je odsustvo straha da li će se nekom svideti, te da li će možda napraviti

poguban lapsus calami dok nas zadužuje novim pesničkim blagom. Njana devocija da,

na tabulama rasama često isprofanisano-izmoždenih duša posustalih, bezvoljnih, umrtvljenih

savremenih ljudi, iz poduhvata u poduhvat ispisuje uvek drugačije poetske sadržaje, dostojna

je svake pažnje. Mistički-autarhično i, istodobno, orleanski-revolucionarno, Džankovićeva

bez zapreka, samopouzdano širi svoj lirski Ile-De-France.

….. Fokus na ličnosti i njenoj neposrednoj okolini ona postepeno produbljuje i proširuje tako,

da to nipošto ne nalikuje na pretenciozni egzibicionizam, ali je daleko od puke, bojažljivo-

defanzivne taktike kojoj samo naoko zaliči majstorski-vešto izvedena poetska strategija da

čitaoca vispreno i domišljato, sitnim čarkama „isprovocira“ i navede da bezglavo i gotovo

besvesno uđe i zadre u dubinu nepregledne, pesničke šume. Ne izbegava ona otvorenu,

frontalnu borbu zbog bilo kakve vrste bojazni nego zato, što direktne ringovske sukobe naša

pesnikinja ostavlja za sebe samu, ne libeći se unutarnjih samosuočavanja koja nikada ne

uzimaju obličje sumnjivih ritualnih, bespomoćno-nekonstruktivnih i kukavičkih harakirija.

Njen riskantni introspektivni eksperimentalizam koji vodi preko potrebnoj pesničkoj

individuaciji i integrativnoj emancipaciji, uzvišenu refleksivnost zaogrće u novo, samo njeno

borbeno otkriće ratne veštine: upotrebu intelektualnih uzengija.

…..Autorkina prelepa misaona fuga od realiteta, emanira njenu poetsku auru u kontrateži

konceptualističkim, anti-ekspresivnim, ravnodušno-narativno-detektorskim,

„konstantantskim“ opisivanjima anomalija objektivne stvarnosti na kojima se ne iscrpljuje

akcionost njenog književnog nagnuća koje karakteriše nesumnjiva emocionalna tonalnost.

Elegantni spoj intelekta i osećanja, daje njenom telu gotovo nadljudsku snagu, i ono je

spremno da se potpuno ispravi dok jaše u punom kasu, te da dobije zahvalni, blagorodni

oslonac u sedlu, propeto na uzengije, ne bi li zadalo konačan, fatalni udarac katkad

zapretanom, bezmalo utvarno-fatamorganičkom, a ponekad nametljivo-vidljivom i

nedvosmisleno-egzistentnom oponentu: potrebi za samoispitivanjem i autorevalorizacijom

vlastitog habitusa i sopstva.

…..Džankovićeva je realist samo u domenu antishizoidnosti u recepciji umetnčkog dela.

Pag

e48

Njana knjiga je usvojiva i najskeptičnijem recipijentu sa najtvrdokornijim gledištima na svet i

umetnost. Ona funkcionalni „realizam“ celishodno koristi kao svoj poetski eho, empirijsko-

induktivistički pokus, isceljujući antidiskurzivni bunt protiv oveštalih, jalovo-multiplikovanih,

bezbojno-samodovoljnih, neprimenljivih „umovanja“. Pesnikinja je gotova da upotrebi to

neumoljivo kritičko ogledalo vlastite refleksivnosti, bez strepnje da će da se poseče na oštricu

bespoštedno-istinoljubivog feed backa−a. Životvorni princip kontrasta kojim samouvereno

korača do sopstvenog urbis aeternae, delom služi postizanju ideala nepomućenog duševnog

mira, čuvene stoičke ataraksije, ali i stabilizaciji i konsolidaciji emocijama uzdrmane poetske

ličnosti koja bridi ustreptalošću donetoj u nemilosrdnom procesu mukotrpnog razdvajanja

Dobra od Zla, Svetlosti od Tame, alta od soprana. Ova dihotomija različitih, protivstavljenih

polariteta, samo je privremena i služi određenju i razlučivanju ovih komplementarnih,

organski povezanih pojmova koji neretko alhemijski proizilaze jedan iz drugog, poput crnog

grafita i blistavog dijamanta u bleštavilu zmijski- mudro-presmikavajućih alotropskih

modifikacija.

…..Dakako, autorka ne teži njihovom konačnom raščlanjivanju, budući da je sama sklona da

seme Dobra pronađe u svakom Zlu, kao i klicu Zla u Dobru, koje uvek panično pleše na ivici,

sklono skliznuću u otaštinjenu, sujetnu samosvest, kao nužni ishod svoje neumerene

prenaglašenosti. U pesmi „Prijedor“, pesnikinja kaže: „Ja bijelim, da nas crno ne zaboravi.

Nikad.“ Autorka perpetuirano metodski sumnja. Ta skepsa nije samosvrhovita i ne vodi

umetničkom i realističnom izolacionizmu. Naprotiv: njen cilj je konstantna samoanaliza,

samopročišćavanje i autoproblematizacija unutarnjih dendritsko-neuritskih, bezmalo

demonski-senzitivnih, ali i visokoosvešćenih sadržaja, koje vode uklanjanju besplodnih,

jalovih, nekorisnih balasta i viškova u procesu dosezanja one prvotne, esencijalne,

nepatvorene istine o sebi i svetu oko nas. Džankovićeva je kadra da nesamoštedljivo uđe u

ring sa samom sobom, te da kroz nemio proces decentracije nanovo dođe do svoje biti lišene

zabluda, predrasuda i sputavajućih paradigmi. U pesmi:“ Ja protiv Ja“, ona kaže: „Dan kao

godina. Ubijam ubijeno. Mrcvarim iznemoglo.“ Njana ćuprija je „tanja od dlake“, a „oštrija

od sablje“, a na „Pozornici“ utrkuju se, kao večiti takmaci, „Pajaci“ i „Lutkar“. U pesmi

„Flomaster“, ista veli: „Što bejaše crv sumnje, to biće grobni crv“. Nadalje, u pesmi pod

nazivom „P.S.“, poetesa kliče: „I ono što kroz prozor izađe, zasigurno će traga ostaviti“.

Pesnikinja ne strepi bojažljivo od tranzitornih gubitaka i privremenih osujećenja kratkoga

daha i na „neduge staze“, budući da stameno i prilježno veruje u čvrstu snagu Večnog i

neprolaznog, koja nagoni na imperativ ispunjenja svakog egzistentnog trenutka smislom,

aristotelovski opominjući da je nada, zacelo, san budnih.

…..Džankovićeva je sklona da se izmesti iz sopstvenog realiteta tako, da ta strastvena i

maestralna dislokacija ne zaliči na puki eskapizam i malodušno bekstvo, a sve u cilju

objektivne spoznaje istine o svetu i vlastitom mikrokosmosu, koja se ne izopačuje i ne

promeće u beskorisnu depersonalizaciju. Dakle, ona kroz konstruktivni proces osobitog

obesebljivanja, kritičkim distanciranjem od sebe same, na način koji je najkorektniji prema

sopstvenom biću i okolnom Univerzumu, na jedan direktivno-dinamički način procene i

akcije, dolazi do spoznaje vlastitog stava i gnoseoloških fenomenoloških apsoluta unutar

koordinatnih sistema u kojima se aktivno-sveprisutna, usredsređeno-samokritična, spremna na

neočekivane udarce, širom otvorenih očiju, kreće. Shodno navedenom, ista kaže: „Кoz maglu

koračam, dok me o čiviluk obješena koža čeka“. U ovom hrabrom, beskompromisnom

pohodu, konsekventno, tinja opasnost od iscrpljivanja i rasipanja „poetskog ludila“, te

lekovito-ubojite ekspresije koja razobručeno prska iz pesnikinjine metaforičko-

konkretizovane, očigledno-zapretane lirske kontemplacije. No autorka „ne bere brigu“:

Naime, stvarnost oko nje pobrinula se da neprekidno aktivno podstiče njenu osebujnu

ekspresivnost kroz gotovo soterski-spasonosan proces represije. Potiskivani imaginativni

sadržaji katkada pomahnitalo iskrsavaju na površinu poetesinog lirskog epiderma, bivajući u

Pag

e49

svojoj suštini jedan krajnje fertilan proces otvaranja i osmišljavanja naoko intovertirano-

sterilnog stvaralačkog circulus vitiosusa, začaranog kruga satkanog od intaktne, stidno-

zabašurene, ali još uvek „vruće“ i potentne zbilje, najpodložnije i najzahvalnije za pesničko

„kovanje“.

…..Autorka znalački i intelektualno-pošteno opovrgava i razobličuje neutemeljene autoritete,

spremna da ih prihvati ukoliko je uvere u svoju zasnovanost i autentičnu verodostojnost.

Budući da je autoritet istorijska i vremenita kategorija, on je u stanju stalne napetosti, te

permanentnog gibanja i procesualnog kretanja. Pomenuta anksioznost titra, najpre, između

autoriteta koji želi trajnu stabilizaciju, a koji bi, postigavši svoj cilj, anihilirao celokupan život

istine, i autoriteta koji se lomljenjem svakog fiksiranja nanovo rađa, a koji bi, kada bi se

kretao bez upravljanja, sve pretvorio u haos. Nakon što, pomoću auotoriteta, dođe do sebe,

pojedinac prerasta okvire autoriteta. Sopstvene unutarnje vrednosti slobode teže da ih autoritet

potvrdi, goneći jednovremeno na otpor. Pesnikinji autoritet ili daje snagu koja okrepljuje i

učvršćuje, ili uz pomoć rezistentne aktivacije daje oslonac koji isključuje svaku proizvoljnost

njenog sopstvenog kreativnog delanja. Džankovićeva potvrđuje pravilo, da upravo

individuum koji sam sebi može pomoći, teži da u svetu postoji autoritet.

…..Džankovićeva nije pesnikinja-faktograf. Ona brižljivo traga za kauzalitetima, kritički

otelotvoravajući atomističku, Leukipovu krilaticu iz 5. veka. pre n.e , da je bitnije iznaći jednu

jedinu uzročnu vezu, nego li dobiti na dlanu čitavo Persijsko kraljevstvo. Jedno od glavnih

uzroka klonuća i posrnuća savremene civilizacije jeste vladavina formalizma i subdozirane,

uvredljivo-nezainteresovane, nehajno-odljuđene „učtivosti“ lišene vlastite esencije i dubine.

Po principu:“ Nolli me tangere, ili pak, Nolli turbare circulos meos“, apatični, emocionalno-

idejno osiromašeni i devastirani „moderni čovek“ današnjice, komunikacijski i suštastveno se

udaljuje od izvornih vrednosti u sebi i društvu. Naša pesnikinja se altruistički priklanja

drugom biću, filantropski inaugurišući „njeno visočanstvo“- komunikaciju. Ova nije uperena

samo prema drugom biću, tj. ekstravertirana, nego i usmerena prema razoktrivanju tajni

zatomljenog, vlastitog „Drugog Ja“, što kroz čarobni simbiotski, sinergistički proces

empatične uzajamnosti samoaktualizovanih Ega i Alter-Ega, dovodi do vaspostavljanja

interakcija između i unutar bića u čitavoj makro i mikro-vaseljeni.

…..Pitanje glasi: Da li Džankovićeva, nakon usmeravanja vlažnog, uzbuđeno-čistog poetskog

daha u dragi kamen, pasivno čeka da se njegovo blistavo staklo zamagli, ili se pak ona ne libi

da njegov istinski kvalitet oproba riskantnim, nebojažljivim, neoklevajuće-rešenim, posve

dendijevski-nonšalantnim, oštrim ugrizom u tvrdu materiju o čijoj kakvoći unapred ne želi da

zna gotovo ništa, spremna na pokoravajuću slast samoiznenađenja? Čitajući je, razdire prelepa

uznemirenost: Gde odlaze naše senke, onda kada nas proguta mrak? Da li one služe da

odmagle zamagljena ogledala, brišući ih svojim tamnim, debelim prstima halapljivih makroa

koji bezuspešno prete da otmu dušu nesnađenog, otuđenog čoveka današnjice koga pesnikinja

ohrabruje ne ističući samo njen evidentni tragizam, nego i spasonosnost lirizma kao modusa

ekstatičko-katarzičkog razotuđenja? Treba znati, da ta ista ogledala podmeću smrtnici, želevši

da njima provere da li, iako odumiru, ipak još uvek dišu.

…..Кada širimo prste obeju šaka, gledajući kroz njih prema izvoru svetlosti, da li je to znak da

postajemo slepi, ili smo spremni da prihvatimo svoje prelepo „spadanje“ na tih famoznih,

objektivističko-brutalnih, samosvesnih deset prstiju na kojima se zasniva teret našeg življenja

i treperenja? Oni ne slute, da na taj način mi i njima ukazujemo čast, da smo gotovi da

gledamo na njih sa uvažavajuće-prosvetljujućom snagom jednog novog promišljanja koje

nužno može da bude ono blagotvorno ishodište samo nakon osvešćene i konkretizovane

egzistencijalne akcije stvaraoca. Iluzija se dešava, naime, kada se tih deset prstiju pomešaju u

svakovrsne, čudnovate poetske oblike naše pesnikinje, ali halucinacija se događa onda, kada

mislimo da se njena refleksivnost ne napaja sa blagodarnih i blagorodnih izvora direktne,

bučno-konkretne iskustvene samospoznaje: Pa zar zbilja tako lako možemo da razlikujemo

Pag

e50

uskovitlani, uzdignuti talas raspomamljene vode, od krila ptice koja leti prkosno-nisko,

vrebajući plen?

.

Elmir Spahić

POSTUPAK IZGRADNJE UNUTARNJEG

SVIJETA

.

.

POSTUPAK IZGRADNJE UNUTARNJEG SVIJETA PRIČOM U CIKLUSU

PRIPOVIJEDAKA O SIMEUNU ĐAKU PETRA KOČIĆA

.

.

…..Ciklus pripovijedaka o Simeunu Đaku broji pet pripovijedaka: Zulum Simeuna

Đaka, Istiniti zulum Simeuna Đaka, Mejdan Simeuna Đaka, Iz starostavne knjige Simeuna

Đaka, Rakijo majko. Riječ je o realističkoj prozi, posmatrajući isključivo trenutni život i

prikazujući najreprezentativnije pojave, ali je ta proza sa mnogo ličnog nadahnuća,

književnoga subjektivizma, što se naziva lirskim realizmom, kako je to prvi put definirao

Jovan Skerlić. Kočić je, baš kao i Simeun, bio đak manastira Gomjenica. Pozitivistički

posmatrano, to je od vrijedan indikator, kao i podatak da je Kočićev otac, od kojeg je,

vjerovatno, slušao predaje o Simeunu, bio iguman istog manastira. Nadalje, Kočić je tvrdio da

su likovi poput Simeuna i Partenije doista postojali. Pored veličanja konzervativnog, pučkog i

dotad prisutnog, osjetno je i to da su ove pripovijetke postavljene na binarnoj ravni. Očigledan

je polaritet starosjedioci – Drugi, tj. oni koji koloniziraju, okupiraju i narušavaju seosku idilu;

ti Drugi su Turci, a pogotovo Austro-Ugari. Prethodno je Kočić pisao pjesme koje su

izražavale njegov gnjev protiv okupacionog režima, da bi, zbog kritika Janka Veselinovića,

prešao na prozno stvaranje. Veselinović je tako tvrdio sljedeće: Ja sve mislim da bi ti u prozi

znao i mnogo bolje izraziti što osjećaš, što te boli, što ti na srcu leži.[1] No, i taj pripovijedni

put imao je prevrat; Kočićeve prve pripovijetke ponajviše su se ticale prirode; bili su to opisi

modrih planina i starih šuma i sl. ali se, ipak, vremenom i mijenjao pa je pažnju počeo

posvećivati čovjeku, tj. bosanskom seljaku. Skerlić je tako pisao da je Kočić imao originalni

talent i da se otkrio kao pjesnik mladosti i zdravlja, životne energije i nacionalne snage.[2]

……Po Barthesu, svaka priča sadrži jedan nukleus, ili sinopsis, u kojem se nalaze svi bitni

elementi svake priče.[3] Sama narativna jezgra, koja sadrži osnovne temelje priče, pomaže u

tome da utvrdimo šta sam iskaz čini pričom. Po tome, dakle, šest komponenti čine osnovne

elemente svake priče: akteri, radnje, vrijeme i prostor, pripovijedač ili narator i smisao priče

ili struktura značenja. U ciklusu pripovijedaka o Simeunu Đaku veoma su zanimljive

naratološke specifičnosti, što je potvrditi i sam nukleus svake priče.

Pag

e51

…..Zulum Simeuna Đaka prva je pripovijetka o Simeunu Đaku. Prisutne su dvije priče;

osnovna priča je o mjestu oko kazana gdje se pomalo pije i priča, a druga priča, ona

umetnuta, jeste ona koju kazuje Simeun; ona se tiče zuluma, tj. nasilništva kojeg je počinio

nad Turcima / Majdancima, u Bronzanom Majdanu. Pripovijetka prezentira neoromantičarsko

evociranje prošlosti o kojoj Simeun kazuje posve elegično i otužno: Ni one stare pjesne, ni

onije’ ljudi, ni onog veselja, ni onog starinskog junaštva.[4] Epski narativ u Simeunovom

ovoru također je itekako uočljiv, a ponekad posjeća i na Marka Kraljevića iz Domanovićeve

satire, pogotovo kad, rigidno i subjektivno, iskazuje vlastiti pohod protiv Turaka: Najprije

čovali čakšire, pa čizme pre’o koljena, onda pripasa’ sabljetinu, po zemlji se vuče, pa natuko’

škrljačinu, pa onda obuko’ kabanicu i sape’ zlatali puca.[5]Pozitivistički posmatrano, Kočić

je bio opsjednut okupacijom Austro-Ugarske zbog trauma koje je doživio (sjetimo se

biografskih podataka i njegovog bunta protiv okupacione vlasti) pa ih je prenio u prozno

djelo. Osnovna priča, dakle, počinje opisom jesenske idile i prostora oko kazana. Nastavak

pripovijetke (umetnuta priča) donosi Simeun – on govori o junaštvu prijatelja Partenije, ali i o

svojim nedaćama. Tako priča o odlasku u borbu protiv Turaka / Majdanaca. Razlog tom

podvigu je, kako on tvrdi, želja za osvetom nakon mnogih nevolja. Zbog nje odlazi u

majdanačko selo gdje spaljuje neprijatelje i ubija Šaćira Pulca, mutvaka i hodžu. Nakon

predstavljene priče, Simeun, kao po matrici, traži čašicu rakije te tako završava umetnuta

priča. Kraj same pripovijetke, tj. osnovne priče, završava glasom nepoznatog seljaka za

kotlom. I on, kao i Simeun, veliča nekadašnje junaštvo. Ova pripovijetka, po

Barthesovom sinopsisu, govori o sljedećim komponentama:

.

1. Akteri: Simeun je, kao kazivač svojih dogodovština, ali i protagonist podviga unutar priče,

glavni aktant pripovijetke. Kao popratni aktanti javljaju se kotlar Mićan i Petrić. Oni su,

zajedno sa Simeunom, aktanti osnovne priče, a u umetnutoj (onu koju donosi Simeun)

javlja se i Panterija, ali i Krajišnici, Cigani, Šaćir Pulac, mutvak i hodža.

2. Radnje: Radnja osnovne priče nije dinamična kao što je to slučaj u umetnutoj priči.

Osnovna se tiče društva koje je smješteno oko kotla, tu je riječ o ustaljenoj raspravi

tamošnjih seljaka – raspravlja se o čudnovatoj moći rakije. No, Simeun tu skoro pa

letargičnu atmosferu oživljava te sve prisutne zabavlja kazivanjem o svojim nedaćama.

On, u toj priči, da bi se osvetio Turcima zbog dosadašnjih nemira, odlazi na Majdan gdje

ih ubija i tako postaje veliki narodni heroj.

3. Vrijeme i prostor: Kad je riječ o vremenu osnovne priče u ovoj pripovijeci, onda vrijedi

istaći da je ona smještena u jesen – kako i piše u uvodnim rečenicama anonimnog

kazivača: Jesen se poodavno odomaćila. Sve je srađeno. Kukuruzi se perušaju, konopolje

nabijaju, a i kotlovi su počeli peći.[6] Prostor je, naravno, u okružju kazana, tu je smješten

i Simeun i ostali aktanti ove pripovijetke. Kad je riječ o umetnutoj priči, onda valja istaći

da je ona daleko od kazana, na Brozdanom Majdanu. Vrijeme te priče je nedjelju-dvije

poslije okupacije: To vam je bilo nekako prve li, druge li – ne znam sad pravo

neđelje…[7]

4. Pripovijedač ili narator: Pripovijetka počinje opisom prostora oko kazana: Jesen se

odavno odomaćila. (…) Iguman je izvadio dozvolu i juče još pred zoru nastavio

kotao.[8] Ta pozicija naratora je depesonificirana. No, kad je riječ o seljacima okupljenim

oko kotla, prvi se očituje kotlar Mićan, ali te informacije dobijamo od Petrića; – Znaš li

zbilja, Petriću, kakav je zulum Simeun počinio u Bronzanom Majdanu? – upita me kotlar

Mićan i sagnu se da sjarne vatru.[9] Tako je pozicija iz koje progovara Petrić

ustvari subjektivna ili unutarnja. On otkriva svoj identitet te glavnu riječ prepušta

Pag

e52

Simeunu. No, kad Simeun progovara, tada već nastupa umetnuta priča. Nadalje, on

dogodovštine s Partenijom, ali i obračune s Turcima vidi kroz svoje iskustvo, druga slika

ne postoji jer je ne otkriva. On taj svijet donosi isključivo kroz svoje gledište, a ono

je unutarnje ili subjektivno. Kraj pripovijetke donosi nepoznati glas koji evocira daleku

prošlost.

5. Smisao ili struktura značenja: Kočić je, vjerovatno, u nama htio probuditi homologiju, tj.

primorati nas na evociranje naših iskustava koja su, možda, skrivena u ovoj pripovijeci, ali

i upoznati nas sa činjenicama samog proznog djela, kao npr. s tim da su Partenija, Simeun

doista postojali?! On je to, bar u nekim zapisima, i želio dokazati; pozivao se na stvarne

dokumente Simeuna Đaka i Partenije. Također, Majdan može značiti i doista stvarno

mjesto koje postoji. Nadalje, pripovijetka se može tumačiti i sa gledišta postkolonijalne

kritike, upravo zbog perioda u kojem taj prostor okupira onaj Drugi, što je često i

dominantna tema u njegovom književnom stvaralaštvu, na šta ukazuju sličnosti njegove

biografije i književnog opusa.

.

…..Za razliku od pripovijetke Zulum Simeuna Đaka, priču u pripovijeci Istiniti zulum

Simeuna Đaka ne kazuje Simeun već kotlar Mićan, ali tematski je identična prethodnoj zbog

priče o još jednom Simeunovom podvigu. I ova pripovijetka ima dvije priče: osnovnu i

umetnutu. Simeun, kao po matrici, sumnja u sve što nije iz naroda i tog običaja te taj izum

ismijava: Nit mi trebaju kakve sprave, ni kaurske lumere. Šta će mi taj rad? I dosad je svijet

brez tog bio, pa je nekako živio…[10] Početak osnovne priče jeste scena kad o švapskom

izumu za kazan govori spomenuti kotlar Mićan. Nadalje, zanimljivo je to da Mićan prije

kazivanja priče pravi opasku te prisutnim oko kotla govori da je ovo, za razliku od

Simeunovog nedavnog kazivanja, doista istinita priča: Ono nam je malo prije prič’o Simeun

kakav je zulum počinio u Majdanu. (…) Ja ću vam sad jedan zulum njegov pripovijedati – ali

pravi, istiniti zulum.[11] Riječ je, naime, o Simeunovom jurišu na bosanskog seljaka Gavru

Bradaru, a motiv za taj čin su sve manje zalihe rakije. Ono za čim žude Partenija i Simeun

ima samo seljak Bradura, pa oni kuju spletku kako bi došli do njima potrebnog kazana. I u

ovoj umetnutoj priči javlja se Partenija – imperativno bitan samom Simeunu, ali i razvoju

same pripovijetke. Ritual Simeunovog epskog odlaska u dvoboj tiče se i ove pripovijetke: Na

glavi mu šubaretina, ima u njoj u duljinu, bože me ne pokaraj, po aršina. Na desno rame

metn’o svoj štuc, a na lijevo Parteninu ostragušu, pa prebacio pre’o sebe višekliju. Za

pripašajem se ispriječile dvije zeke i ‘andžar, ima u njemu aršin. Kad se okrene, škripne

oružlje, a đurčina se oko njeg’ zasalampija. U’vatio ga nekakav merak, pa ‘oda i sijeva

očima.[12] Simeun i Partenija htjeli su prevariti seljaka, tj. iscenirati situaciju u kojoj Simeun,

zbog toga što se odmetnuo od manastira, želi nauditi Parteniji, da bi tako došli do zacrtanog

cilja, tj. kazana. No, Simeun je pretjerao te Partenija jedva ostaje živ. Na kraju su ostali

zagrljeni, uplakani i, uz čašice rakije, i zadovoljni. Nukleus ove pripovijetke predstavlja

sljedeće:

.

1.

1.

1.

1.

1.

1. Akteri: S obzirom na dvije priče, aktanti su

različiti, tj. u osnovnoj priči javljaju se kotlar

Pag

e53

Mićan i Simeun Đak, a u umetnutoj (koju kazuje

Mićan): Simeun, Partenija, Mićan, otac

Sopronija, đak i Gavro Bradar. Oni su, dakle, oni

koju vrše radnje i koji uvjetuju dinamičnost

radnji.

2. Radnje: Radnja osnovne priče jeste u trenucima

kad pored kotla razgovaraju Mićan i Simeun –

dijalog se tiče nestašice rakije. Kad je riječ o

radnji umetnute priče koju kazuje kotlar Mićan,

ona počinje onda kad se on obraća ostalim oko

kazana i kada predočava Simeunov zulum

uvjetovan manjkom njegove iskonske inspiracije

i bitstva – rakije. U toj priči Simeun se pretvara u

odmetnika koji je pobjegao iz manastira i koji je

protiv Panterije. Na taj način želi doći do

Bradara i tako izboriti barem nekoliko čašica

rakije. To mu, nakon pretjeranog sukoba s

Partenijom (koji je izrežiran), polazi za rukom te

dolazi do svog cilja. Završetkom umetnute priče

završava i sama pripovijetka.

3. Vrijeme i prostor: Osnovna priča nastavak je

osnovne priče iz prethodne pripovijetke, što

dokazuje i Mićanova opaska kad govori da priča

koju želi kazati jeste neka vrsta nastavka

prethodne koju je pričao Simeun. Dakle, osnovna

priča smještena je u kasnu jesen u okolini kotla,

umetnuta je za vrijeme posljednjeg ustanka: na

dvije godine pred ovu pošljednju

bunu.[13] Umetnuta se vezuje za Gomjenicu i

imanje seljaka Gavre. Glasovima umetnute priče

završava i osnovna, tj. okvirna priča.

4. Pripovijedač ili narator: Kao što je i spomenuto u

uvodnom dijelu interpretacije ove pripovijetke,

osnovna priča počinje Mićanovim glasom, da bi

se, nakon toga, javio i Simeun. No, on za razliku

od prethodne pripovijetke i umetnute priče, nju

ne kazuje Simeun već to radi kotlar Mićan. Stoga

vrijedi reći to da je pozicija iz koje progovora

Mićan ustvari subjektivna ili unutarnja. On je,

dakle, iskustvo sa Simeunom i Partenijom iznio

kroz svoje gledište. Osnovna priča, sa gledišta

naratologije, donosi drugu perspektivu onog ko

kazuje, tako se, u povremenim opisima prizora

oko kazana, javljaju opisi te sredine: Mićan mu

dodade punu čašu. (…) Simeun se nešto prisjeti,

pa nagnu još jedanput.[14] Takva pozicija

jeste skrivena, tj. depesonificirana – narator

nikad ne predstavlja svoju ličnost, kao da ne

postoji te je tako posve nepoznat.

Pag

e54

5. Smisao priče ili struktura značenja: Pripovijetka

je dosegla univerzalna pitanja, iako je njena

polazna tačka bila provincijska specifičnost.

Kočić to odlično radi te tako, kroz Parteniju i

Simeuna, donosi jedan univerzalni specifikum.

Slikovitim Mićanovim prenošenjem priče, Kočić

i recipijenta unosi u svijet Simeunovog junaštva

te i on zauzima mjesto oko kotla.

..

…..I pripovijetka Mejdan Simeuna Đaka, kao i prethodne dvije, posjeduje dvije priče:

osnovnu i umetnutu. Osnovna počinje deskripcijom mjesta oko kotla gdje narator ne

obznanjuje svoje prisustvo, kao ni ličnost. Prvi glas koji se javlja nakon uvoda jeste glas

majstora Gliše, a on je, ujedno, jedan od novih likova u odnosu na prethodne dvije

pripovijetke. On razgovara sa kotlarom Mićanom o Simeunovom kaluđerstvu, čudnoj naravi i

čudnovatom načinu bitisanja te skupa pokušavaju odgonetnuti njegovu tajnovitost. Glišo

posve paušalno poznaje i kritizira Simeuna, dok Mićan predstavlja nekog ko o njemu zna sve:

.

…..– Ćud je njemu njegova kriva, ćud! On će šjeđeti s tobom, razgovaraće se, bratski će se

ljubiti i grliti, onda će skočiti i podvrisnuti: «Stoj! Budi mene miran» – pa će te na mrtvo ime

isprebijati, ako je jači. (…) A pravo, po duši kad budemo govoriti, mekana je srca i podatne

ruke: zalogaj bi čovjeku iz usta dao. (…) Ali njegova laž, njegove, ‘oću reći, bešjede, nijesu

nikom na šteti.[15]

.

…..Umetnuta priča počinje onda kad Simeun priča o događaju koji je bio prve nedjelje iza

okupacije, tj. nedjelju dana prije njegovog podviga u Bronzanom Majdanu – ispričano u

pripovijeci Zulum Simeuna Đaka. Naime, Simeun priča peripetije u kojoj je, zajedno s

Partenijom, zbog Asan-agine vojske, namjeravao sakriti svu sakralnu imovinu tamošnjeg

manastira. U njihovom društvu bio je i plašljivi Isaija, neko ko je, zbog svoje plašljivosti,

bojažljivosti i kukavičluka, rigidni antipod samom Simeunu. Nakon toga sreće Davida Štrbca

(poznatog iz Kočićeve pripovijetke Jazavac pred sudom) koji mu govori za Asan-begov

planirani pohod na manastir. Simeunov i Asan-begov susret uvjetuje i okršaj u kojem

pobjeđuje Simeun: Kad me ugleda, prepade se silno, poblijedi, obamrije. Oružje mu ispade iz

ruku.[16] Asan-aga, zbog Simeunove kazne da opetuje u penjanju i silaženju s golog konja,

završava tragično. Simeun dočarava prepuknuto srce Asan-age, tj. vlastitu pobjedu, što je

dovoljno za zdravicu seljaka ispred samog kotla. Njegovom opisom tadašnje pobjede

završava umetnuta priča. Osnovna završava zdravicom, Simeunovim glasom i suzama u

njegovim očima. Kad je riječ o likovima, onda bi trebalo reći da se, pored Simeuna, u

osnovnoj priči javljaju: majstor Glišo (posve paušalna osoba), kotlar Mićan (antipod

prethodnom, tj. neko ko Simeuna doživljava drugačije nego Glišo), Sopronija Luburić

Knežopoljac (proiguman od manastira Gomjenica), a u umetnutoj su: Simeun Đak (junak i

pobjednik u okršaju s Drugim, tj. Asan-begom), Partenija (čuveni Simeunov prijatelj u

mnogim dogodovštinama), Asan-beg (Simeunov neprijatelj i predvodnik pohoda na manastir),

Isaija (uplašeni lik i kukavica), Stanko Đaković (guslar i usmeni pjevač), Belmez (jedan od

starosjedioca manastira) i David Štrbac (osoba koja Simeunu govori o Asan-begovoj zloj

namjeri i koja uvjetuje njihov okršaj). U pripovijeci se spominje i banjalučki trbušati Likota.

Pag

e55

Riječ je o mitropolitu Evgeniji Letici koji je, u borbi za crkveno-školsku autonomiju, zastupao

vladino gledište zbog čega ga je kritizirao i sam Kočić.

.

1. Akteri: Osnovna priča prezentira aktante poput gore spomenutih: Simeuna, majstora

Gliše, Sopronija Luburića Knežopoljca i kotlara Mićana. Umetnuta ima mnoštvo aktanata,

oni su: Simeun Đak, Partenija, Asan-beg, Isaija, Stanko Đaković, Belmez i David Štrbac.

Svi oni čine veoma sadržajnu lepezu aktanata ove pripovijetke i tako utječu na samu

dinamiku radnji.

2. Radnje: Sadržajnost osnovne nije toliko dinamičana koliko sadržajnost umetnute priče.

Umetnutu priču Simeun, nakon rasprava o ustaljenim temama, kazuje uz, kako je to bio

slučaj i sa prethodnim kazivanjima, čašice rakije. Sve kreće od bune, tj. od vijesti da

Asan-aga želi porušiti njihov manastir. To uzrokuje Simeunovu volju za odbranom, ali i

napadom, tj. osvetom. I ovdje je, kao i u prethodnim pripovijetkama, prisutan ritual

spremanja za taj herojski čin. Simeunov susret sa Davidom Štrbcem donosi dinamičan

slijed kauzalnosti jer se ubrzo sreće s Asan-begom. Njihov sukob završava Simeunovom

pobjedom i tragikom u vidu agine smrti. Uz sjetu i suzne oči Simeun završava svoju priču

– što je i kraj same pripovijetke.

3. Vrijeme i prostor: S obzirom na to da se ova pripovijetka oslanja na prethodne dvije, onda

se olahko može reći da je vrijeme osnovne priče u kasnu jesen, a isti je i sam prostor, tj.

mjesto oko kazana – kao što je to i napomenuto u samoj pripovijeci. Priča koju donosi

Simeun smještena je u prvu nedjelju poslije okupacije: – To je bilo prve neđelje iza

ukupacije, a upravo na neđelju dana pred onaj moj, ako se počem šjećate, zulum u

Bronzanom Mejdanu, kad sam ono ‘nako po starinski malo preplašio Majdance i pokupio

nešto nameta.)[17] Nastavak radnje umetnute priče tiče se Tominog mosta, odnosno

mejdana. Umetnuta priča, kao i njihov obračun, završava na mejdanu, a osnovna, kako je i

spomenuto, u prostoru oko kotla i Simeunovim suznim očima.

4. Pripovijedač ili narator: Tišina. Samo kotao kvrca i katkad varnica prsne, pa se kao u

ljutini i utrne. Kroz porazbijane crkvene prozore širi se težak, zagušljiv miris od zejtina i

tamjana i miješa se s mlakim rakijavim zadahom, koji se diže povrh uzavrelog

kotla.[18] Tako počinje ova pripovijetka, tj. preko pozicije depesonificiranog subjekta koji

se ne očituje. Kao prvi od aktanata u ovom djelu javlja se majstor Glišo – odmah nakon

uvoda, da bi se, poslije njega, javio i kotlar Mićan. Uslijedila je rasprava o Simeunovim

čudstvima, nakon čega je došao i on sam te počeo kazivati priču o njegovom okršaju s

Asan-begom. Dolaskom Simeuna dolazi i promjena pozicije kazivača te on,

preko subjektivne ili unutarnje pozicije, kazuje o pobjedi nad Turcima. No,

uvodna depesonificirana uloga kazivača javlja se i nakon početnog dijela, tj. ona je

prisutna u većini pripovijetke. Ipak, pripovijetka završava Simeunovim govorom.

5. Smisao priče ili struktura značenja: Ovdje je riječ o još jednom Simeunovom podvigu koji

i nije toliko univerzaliziran kao u prethodnoj pripovijeci. Prezentiran je rigidno kodirani

sukob između domorodaca i onog Drugog, tj. binarni prikaz stanja tadašnje okupacione

Bosne.

.

…..Pripovijetka Iz starostavne knjige Simeuna Đaka umnogome se razlikuje od ostalih

pripovijedaka ciklusa o Simeunu Đaku. Tematski je veoma jednostavna, a tiče se kratkog

teksta starostavne knjige koja ima elemente proročanstva i koja pripada Simeunu. Sam naslov

aludira na oslanjanje, pozivanje i citatnost. Ona će, zbog svoje proročanske note, pomoći

Simeunu u posljednjoj pripovijeci ovog ciklusa – predstavljat će mu izvor nade i izlaza iz

Pag

e56

nevolje. Čitava pripovijetka je pod znacima navoda. Ona prezentira i samu Bosnu: U Bosni, u

srcu i snazi serbskog otečetstva, na ‘iljadu i osam stotina i nekoliko godina poslije Kristova

roždenija, nastaće prevrtanija i druga sudija.[19] No, i kao takva, ona otkriva mnoge

elemente: govori o tome da će Bosnom zavladati dva vladara; Ićinđi i Birinđi, s Birinđijem će

doći i crni ljudi u bijeloj koži i njima će se obradovati i težak i ležak. No, uvidjet će se da su

posve zli te će donijeti i nesreću. Kočić kao da u njima vidi i novu vlast, tj. Austro-Ugarsku.

U prilog tome ide i sljedeća rečenica: Opasnost za vjeru i učevinu. Dignuće se ljudi aršindžije

i račundžije da brane vjeru od prokletog zapada i od otpalog Rima.[20] Ta knjiga najavit će i

neimaštinu u manastiru Gomjenica. knjiga spominje priču o čovjeku zulumćaru i deliji koji

će, opijen rakijom, spasiti zadužbinu Nemanjića.

.

1. Akteri: Iako je cijela pripovijetka pod znacima navoda, i ona ima aktate, a to su vladari

Ićinđi i Birinđi. Oni su predstavnici dvaju naroda i oni prezentiraju zlo, dok najavljeni

spasilac te pokrajine jeste lik zulumćara i pijanice.

2. Radnje: Kočić u ovoj pripovijeci oslikava situaciju u kojoj Birinđi dolazi na vlast i sa

sobom dovodi crne ljude u bijeloj koži. Ićinđi se, nakon završetka vladanja tom

pokrajinom, oprašta od vlasti, ali u silaženju zapinje za zlatni ekser i tako biva spriječen

sići s trona. Kao da je to ustvari slika Turaka koji tron predaju Austro-Ugarskoj. No,

Birinđi izaziva zlo i pometnju u bosanskom selu te provocira nove nesreće. Njima prkosi

najavljeni zulumćar (očito Simeun) koji prezentira narodnost te tako vraća narušeni mir.

Pozivanjem na ovu knjigu Simeun će, u pripovijeci Rakijo majko, spasiti svoju pokrajinu.

3. Vrijeme i prostor: Ni vrijeme ni prostor nisu tako primjetni kao u prethodnim

pripovijetkama. No, ipak je riječ o prostoru Bosne. Vrijeme se tiče hiljadu i osam stotina i

nekoliko godina nakon Kristovog rođenja: U Bosni, u srcu i snazi serbskog otečestva, na

‘iljadu i osam stotina i nekoliko godina poslije Kristova rođenja, nastaće prevrtanija i

druga sudija.[21]

4. Pripovijedač ili narator: Njegova pozicija u ovoj pripovijeci posve je hermetična, ali ona,

kao takva, nosi značajke depesonificiranog naratora jer ne otkriva onog ko izlaže

proročanski tekst.

5. Smisao priče ili struktura značenja: S obzirom na to da je riječ o proročanskom tekstu i o

dijelovima u kojima je riječ o Bosni, onda se može reći da Kočić, preko starostavne knjige

Simeuna đaka, oslikava imaginaciju Bosne kao zemlje. Tako prezentira i

samu hemogoliju, posebice jer se tiče historijskog raskršća.

.

…..Posljednja pripovijetka ovog ciklusa, Rakijo majko, ujedno je i najduža, a posebno se,

zbog pozivanja na starostavnu knjigu Simeuna Đaka, vezuje za prethodnu. Početak osnovne

priče u znaku je opisnog bitisanja u krugu kotla: priča se, kao i dosad, o rakiji, junaštvu i

posljednjoj buni. Simeunov glas nastupa odmah nakon uvodnog opisa, a tiče se njegovog

monologa o rakiji i njenom kultu. Tako se i stvara prilika za njegov govor o rakiji, tj. za

umetnutu priču: priču smješta nedjelju dana poslije čuvene okupacije. Tako se prisjeća

nekadašnje tuge i nekadašnjeg bezizlaza tamošnjeg sela. Tačnije, riječ je o iznenadnoj zarazi

koja je ubijala svu stoku te tako čitavo selo primaklo bezizlazu i nemirima. Simeun je, kako je

i govorio u toj priči, želio prekinuti patnju domorodaca te je, uz nekoliko čašica rakije, došao

na ideju da otvori svoju starostavnu knjigu koja bi mu ponudila izlaz iz beznađa. U knjizi

pronalazi dio u kojem čita da će Bosnu zahvatiti užas i bijeda, ali da će, zahvaljujući

anonimnom spasiocu, biti spašena. Tako Simeun, zahvaljujući tobožnjoj rakiji, dolazi na ideju

Pag

e57

da od kapetana zatraži pravo na pasoše za sebe i svoj narod. Nakon brojnih nedaća s

kapetanom, Simeun ga opija i ubjeđuje da tom narodu izda ferman / naredbu za pasoš.

.

1. Akteri: Osnovna priča predstavlja samo dva aktata: kotlara Mićana i Simeuna Đaka.

Umetnuta ih broji mnogo više, a to su, pored Simeuna: ponovo spomenuti Partenija i

kotlar Mićan, kapetan, Šošljaga, Belmez, Vuk Radanović i Janko Delić.

2. Radnje: Ni osnovna priča ove pripovijetke ne posjeduje preveliku dinamičnost. Naime,

Simeun u toj priči pridikuje kotlaru Mićanu te ga uči bitnim odlikama rakije: – (…) Rakija

svađe i uvijek treba: i na domu i na zboru, i u veselju i u žalosti.[22] Tako nagoviještava

njenu bitnost u priči koju će pričati. Nakon toga društvu oko kazana pripovijeda o svojim

podvizima zarad oživljenja tog naroda. Poslije prisutne nesreće u vidu umiranja grla stoke,

Simeun odlučuje otvoriti svoju starostavnu knjigu i tako pronaći izlaz iz velike nevolje.

Knjiga mu govori da mora izboriti naredbu od kapetana. On odlazi do kapetana gdje traži

naredbu koja će tom narodu omogućiti kretanje u prikupljanju stoke, što znači imperativ u

opstanku tog društva. Simeun opija kapetana i tako oslikava sudbonosnu važnost

fenomena rakije.

3. Vrijeme i prostor: I ova osnovna priča nije prepuna dinamika – ona je skoro u letargičnoj

okolini u kojoj se pripovijeda o dotad ustaljenim temama. Simeun, u vezi s tim, seljacima

okupljenim oko kotla pripovijeda svoje zgode. Vrijeme i prostor osnovne priče su, dakle,

kao u prethodnim pripovijetkama (osim pripovijetke Iz starostavne knjige Simeuna Đaka)

– tiče se prostora oko kotla u vrijeme jeseni. Umetnuta priča govori o mjestu koje je dalje

od kazana, ono je na dijelu koje pripada Austro-Ugarskoj i tiče se prvih godina od njihove

okupacije.

4. Pripovijedač ili narator: Posljednja pripovijetka ovog ciklusa počinje deskripcijom kraja u

kojem se peče rakija. Taj opis posmatran je iz pozicije depesonificiranog naratora: Već se i

peti dan primiče kraju, a kotao kvrca i vri. Govori se o svačem, kao i uvijek kad kotao

peče, a najviše o rakiji, junaštvu i pošljednjoj buni.[23] Simeunova priča ipak je iz

pozicije subjektivnog naratora. On priču o podvizima govori iz lične perspektive koja

ovisi o nivou njegove interpretacije.

5. Smisao priče i struktura ili struktura znanja: S obzirom na način Simeunovog kazivanja

priče, Kočič nam, i u ovoj pripovijeci, prezentira moć pričanja. On nas, nadalje, na

bajkovit način, unosi u svijet oko kotla, ali i u sredinu u kojoj traje dvoboj između

Simeuna i kapetana. Druga razina ovog dijela jeste Simeunova dosjetljivost što ga ne čini

tragičnom pijanicom već razboritim likom koji, iako je opijen čarima čuvene rakije,

prezentira kao nekog iz naroda. On je, poput Davida Štrbca, slika i prilika

temperamentnog naroda. Postavljen i na binarnoj ravni, on nosi barjak onog folkornog i

bori se protiv okupacione vlasti, baš kao i sam autor.

Literatura

Pag

e58

Bal, Mike (2000) Naratologija: teorija priče i pripovijedanja, Narodna knjiga Alfa, Beograd

Begić, Midhat (1987) Umjetnost pripovijedanja, Veselin Masleša – Svjetlost, Sarajevo

Kočić, Petar (1968) Pripovetke, Izdavačko preduzeće Prosveta, Beograd

Rizvić, Muhsin (1986) Tokovi i stvaraoci iz književne Bosne, IGTRO Univerzal, Tuzla

Skerlić, Jovan (1967) Istorija nove srpske književnosti, Prosveta, Beograd

[1] Midhat Begić, Umjetnost pripovijedanja, Veselin Masleša – Svjetlost, Sarajevo, 1987, str.

145.

[2] Jovan Skerlić, Istorija nove srpske književnosti, Prosveta, Beograd, 1967, str. 461-462.

[3] Rolan Bart, Književnost, mitologija, semiologija, Nolit, Beograd, 1971.

[4] Petar Kočić, Pripovetke, Izdavačko preduzeće Prosveta, Beograd, 1968, str. 87-88.

[5] Petar Kočić, Pripovetke, Izdavačko preduzeće Prosveta, Beograd, 1968, str. 89.

[6] Petar Kočić, Pripovetke, Izdavačko preduzeće Prosveta, Beograd, 1968, str. 87.

[7] Petar Kočić, Pripovetke, Izdavačko preduzeće Prosveta, Beograd, 1968, str. 88.

[8] Petar Kočić, Pripovetke, Izdavačko preduzeće Prosveta, Beograd, 1968, str. 87.

[9] Petar Kočić, Pripovetke, Izdavačko preduzeće Prosveta, Beograd, 1968, str. 87.

[10] Petar Kočić, Pripovetke, Izdavačko preduzeće Prosveta, Beograd, 1968, str. 93.

[11] Petar Kočić, Pripovetke, Izdavačko preduzeće Prosveta, Beograd, 1968, str. 94.

[12] Petar Kočić, Pripovetke, Izdavačko preduzeće Prosveta, Beograd, 1968, str. 97.

[13] Petar Kočić, Pripovetke, Izdavačko preduzeće Prosveta, Beograd, 1968, str. 94.

[14] Petar Kočić, Pripovetke, Izdavačko preduzeće Prosveta, Beograd, 1968, str. 93.

[15] Petar Kočić, Pripovetke, Izdavačko preduzeće Prosveta, Beograd, 1968, str. 101.

[16] Petar Kočić, Pripovetke, Izdavačko preduzeće Prosveta, Beograd, 1968, str. 109.

[17] Petar Kočić, Pripovetke, Izdavačko preduzeće Prosveta, Beograd, 1968, str. 103.

[18] Petar Kočić, Pripovetke, Izdavačko preduzeće Prosveta, Beograd, 1968, str. 100.

[19] Petar Kočić, Pripovetke, Izdavačko preduzeće Prosveta, Beograd, 1968, str. 112.

[20] Petar Kočić, Pripovetke, Izdavačko preduzeće Prosveta, Beograd, 1968, str. 112-113.

[21] Petar Kočić, Pripovetke, Izdavačko preduzeće Prosveta, Beograd, 1968, str. 112.

[22] Petar Kočić, Pripovetke, Izdavačko preduzeće Prosveta, Beograd, 1968, str. 115.

[23] Petar Kočić, Pripovetke, Izdavačko preduzeće Prosveta, Beograd, 1968, str. 115.

Pag

e59

.

Milica Ćuković

OTAC I PESNIK PO HARLODU BLUMU

.

.

.

…..Postavke o pesništvu i pesnicima koje je američki teoretičar književnosti i književni

kritičar Harold Blum izložio u svom ranom delu The Anxiety of Influence: A Theory of

Poetry (1973), nikada nisu stekle status koherentne književnoteorijske metode ili

književnokritičkog programa, ali su (p)ostale inventivne poetske metafore, koje su inspirisale

nemali broj umetnika. Prema Blumu, naime, mladi i neafirmisani pesnik („efeb“) teži da

osvoji položaj priznatog, kanonizovanog i važnog, uticajnog pesnika („velikog originala“), pri

čemu ovaj značajni stvaralac ima funkciju „heruvima zaklanjača“ (metafora čiji put

preuzimanja i stvaralačke nadopune izgleda ovako: Bibija, tj. Knjiga Postanja i Knjiga

proroka Jezekilja-Blejk-Jejts-Fraj-Blum), odnosno on sprečava mladog pesnika da pronađe

svoj stil i ostvari se kao umetnik, služeći, istovremeno, mladom pesniku kao nedostižan uzor.

Dakle, odnos prema velikom originalu nužno je ambivalentan., on podrazumeva divljenje i

ugledanje („veliki original“ kao uzor), ali i teret, muku („veliki original“ kao prepreka za

dolazak do sebe), te bismo ga mogli označiti „paradoksalnom ljubavlju“ (termin

psihoanalitičara i Frojdovog „efeba“ Radmile Ziguris). Blumova teorija pesništva snažno je

obeležena frojdovskim modelom psihoanalize, stoga „veliki original“ postaje Otac, dok je

strah od uticaja prevashodno prouzrokovan nužnošću / potrebom za separacijom („strah od

uticaja“ bio bi, dakle, kastracioni strah). Blumov koncept straha od uticaja prepoznat je kao

literarna verzija mehanizma edipalnog kompleksa, kada se mladi pesnici, ako su zaista pravi

(„snažni“, kako ih naziva Blum) svojim prethodnicima isprva dive kao očinskom autoritetu,

da bi ih kasnije osporili i pronašli svoj autentičan izraz. Da bi postao „veliki original“ pesnik

mora, prema Blumu, proći kroz šest revizionih načela: klinamen („pesnički prekršaj“, svesno

pogrešno tumačenje prethodnika), teseru (dopunu ili antitezu), kenozis (odupiranje

ponavljanju prethodnika), demonizaciju (kretanje ka protivuzvišenom kao reakciju na

prethodnikovo uzvišeno), askezis (borbu za suverenost) i apofrades (re-viziju Borhesove

ideje, iz eseja Kafka i njegove preteče, da umetnik sam stvara svoje prethodnike).

Parafrazirajući Frojda, Blum ističe da je odlika pesnika nesvesna želja da budu vlastiti očevi,

što znači da ih je neophodno razumeti u ključu preispisivanja sopstvene prošlosti i

Pag

e60

pribegavanja uzurpaciji, tj. svrgavanju Oca, ili ambivalentnom priklonu / otklonu od njega.

Prelazeći put od „efeba“ do „velikog originala“ stvaralac se oslobađa svog „straha od uticaja“

i iz „senke heruvima zaklanjača“ (iz tuđeg stilsko-jezičkog i tematsko-motivskog kompleksa)

dospeva do svog stila i svojih tema, tj. do sebe i svoje pozicije u istoriji književnosti. Čin

kreativnog oslobođenja od uticaja i dozrevanja do svog stila zapravo je geneza pesničke reči i

pesnikovog opusa, dok je sâmo pesništvo, prema Blumovoj psihoanalitički profilisanoj

metaforici zapravo porodična idila „Pesništvo (njegova idila) je porodična idila. Pesništvo je

čar incesta, ukroćena opiranjem toj čari.“[1]

[1] Na srpskom jeziku, najrelevantnija i najopsežnija liteartura o Haroldu Blumu bila bi

monografija Predraga Brebanovića Antitetički kanon Harolda Blooma (2011), dok je

(p)okušaj primene Blumovog koncepta „straha od uticaja“ na poeziju Miloša Crnjanskog tema

teksta „Blumov koncept straha od uticaja na primeru poezije Miloša Crnjanskog“ Gorane

Raičević (2010).

.

Pag

e61

KRITIKA

Jelena S. Mladenović

ŠAPONJIN DNEVNIČKI PUTOPIS

.

.

Šaponjin dnevnički putopis kao mesto susreta kultura, književnosti i naših savremenika

.

(Nenad Šaponja, A Brisel se dâ prehodati lako, Novi Sad: Sajnos, 2018)

.

Nećemo ništa novo reći ako priču o putopisu započnemo konstataciojom o njegovoj

marginalizovanosti unutar žanrovskog sistema književnosti. Uprkos tome, putopis istrajava

čak i ovom vremenu kada mu turistički konzumerizam opasno preti, budući da putovanje više

nije privilegija i da o svim krajevima sveta saznajemo jednim klikom. Pronalazeći mogućnosti

svoje dalje hibridizacije, putem unošenja elemenata iz drugih žanrova, putopis kroz nove vrste

putnika razmiče granice davno formulisane definicije.

Upravo se jedan takav putopis pojavio prošle godine, i to iz književne radionice već

sasvim priznatog savremenog srpskog pesnika, kojem Tihomir Brajović daje mesto u grupi

transsimbolista, ukazujući na produžetak metafizičke tradicije u savremenoj srpskoj poeziji.

Po prirodi lirik, Šaponja je i izvrstan esejista, kritičar i antologičar, a njegovo pero

spoznajemo sada i na proznom polju i to, kako smo već pomenuli, prilično skrajnutog žanra.

Putopis pruža interesantnu poziciju za onog koji ga piše, jer se iza samog naratora nalazi glas

stvarnog autora, te je i stepen dokumentarnosti uvek viši nego kod fikcionalne proze. On

iznosi svoja lična zapažanja i razmišljanja, ma koliko se trudio da za sebe odabere određenu

Pag

e62

masku specifičnog putnika. Putovanja zbog posla su i te kako karakteristična za doba u kojem

živimo, a Šaponja bira da govori iz pozicije putnika-izdavača, nelegitimisanog borca za

srpsku književnost i kulturu u najširim svetskim krugovima, književnog i kulturnog pregaoca

koji nas približava svetu, kao što i svet, izborom knjiga koje će se prevoditi i objaviti,

približava nama, sa suptilnom namerom da nam ukaže na sve propuste koje činimo u domenu

kulturne politike.

………Ovo nije klasičan putopis. To nam postaje jasno kada pročitamo podnaslov na

koricama – putopisi iz dnevnika – ili se zadržimo na prvoj strani – putopis kao dnevnik. Sve

ove maske koje ukazuju na, po svemu sudeći, hibridni tekst, zapravo kriju jednu vrstu

dokumentarnog dnevnika ili „javnog dnevnika”, kako to Šaponja navodi, pisanog za vreme

službenih putovanja jednog izdavača. Možemo ga zvati i putopisnim dnevnikom, ali je veoma

važno ukazati na nesrazmerno malo prisustva sfere intimnog naspram sfere javnog i

diskutovanja o određenim kulturnopolitičkim pitanjima. Nije reč ni o kakvom ličnom

dnevniku, već upravo o sakupljenim tekstovima, zabeleškama koje je autor pisao

za Danas i Vreme, potom novosadski Dnevnik, ali i za književne časopise, Polja i Eckermann,

te ostajemo pri tome da je njegovu žanrosvku definiciju najbolje dao autor sam ‒ „naručivani

javni dnevnik, maskiran kao putopis” (7). Sem toga, ovakav vid zabeleški može biti osnova

za prikupljanje stvarnosne građe od koje jednog dana može nastati književnost, te za Šaponju

„nema dnevnika u konačnoj formi” (13). Tu negde, na putu prema nekom budućem

književnom delu, nalazi se ova knjiga, puna dokumentarnih beleški i promatranja stanja u

kulturnoj politici kod nas i u zemljama koje je autor obišao. Na samom početku, on se

razračunao sa konceptom turističkih vrsta putovanja, da bi to kasnije potvrdio time što se

uglavnom kretao onim prostorima koja nisu turističke atrakcije.

Iako bi se od pesnika kao pisca putopisa mogla očekivati poetizacija proznog teksta,

Šaponja to ne čini, kao što sa druge strane pokušava da svoj tekst zaštiti od preterane

esejizacije ili dubokog eruditskog promišljanja opštih tema, zadržavajući se na ravni

povremene polemike i fine autoironije. On uzima masku svoje profesije izdavača i opisuje

nam susrete samo sa određenom grupom ljudi koja se takođe bavi književnošću, ali pre svega

poslovima u izdavaštvu i promociji književnosti i kulture. Putuje od rodnog mesta i

prebivališta, Novog Sada, preko Budimpešte, opet do Novog Sada i Subotice, da bi se otisnuo

na putovanja u daleke krajeve poput Buenos Ajresa, Istanbula, Geteborga, Frankfurta, Šarže,

Brisela, Jerusalima, Kočija, da bi svoj hronološki pregled putovanja završio posetom

Zubinom Potoku i Visokim Dečanima, i na kraju Pekingu. Zadržavajući osnovnu

karakteristiku putopisa kao imagološkog projekta, pišući o drugim kulturama, on nam, kroz

komparativnu analizu, daje sliku nas samih, potkrepljenu time kako nas drugi vide.

Težište njegovih razmišljanja jeste na kulturnoj politici zemalja koje obilazi, s

posebnom željom da naglasi postojanje brige za književnost i kulturu kod drugih naroda, a

koja kod nas izostaje. Nama čak nije poznato čak ni zanimanje književnog agenta, onog koji

bi se na smislen i organizovan način bavio promovisanjem književnih dela i približavanjem

naše literature drugim narodima. Mesto toga, ovaj posao kod nas se obavlja prilično stihijski i

više je na nivou pojedinačnog incidenta, što i Šaponja svojim primerom potvrđuje, budući da

osim uskog kruga njegovih prijatelja niko i ne zna čime se on bavi na tim sajmovima knjiga i

sastancima izdavača, i da, zapravo, obavlja misiju izaslanika naše književnosti. Da naša

država ne vidi mnogo smisla u promovisanju sopstvene kulture ide u prilog i slika Srbije kroz

izgled štandova na sajmovima. Oni uvek izgledaju kao da je vreme za nas stalo pre mnogo

godina (120) i kao da se naša zemlja sama trudi da bude što manje vidljiva: „[…] naš štand je

ubedljivo najneinventivniji, najstaromodniji, najbesmisleniji […]” (62), a hrvatski mu je

najveća konkurencija, što doprinosi široj zajedničkoj slici balkanskih naroda. „Nakon decenija

Pag

e63

i decenija učestvovanja, u našoj državi niko još uvek ne zna čemu služi Sajam knjiga u

Frankfurtu. Čak i podrazumevano ime države, Srbija, nigde na štandu vidljivo ne stoji. Naša

država se na sajmu knjiga u Frankfurtu piše kao Ministarstvo kulture, informatičkog društva i

čega sve ne… Ni slučajno, kratko i jasno, Srbija, kao što piše Brazil, Poljska ili Rusija… No,

ne čudim se samo ja. Svake godine me i naši državni službenici sa sajma, kad me sretnu, sa

iskrenim čuđenjem pitaju, otkuda ti ovde…” (63) Tako se formira mnogo jasnija situacija o

našem odnosu prema vlastitoj kulturi: „Skoro uvek kada sam napolju, u inostranstvu,

razmišljam o našem autizmu iznutra. Kao da imamo blokadu izražavanja. A u stvari nam je

sistem ustrojstva takav da blokira sve kreativno.” (53)

Šaponja daje pregled stanja u državama koje posećuje. Iako je nama, na primer, veoma

bliska kultura Buenos Ajresa, kod njih ima izdavača koji se uopšte ne bave diktatima tržišta,

već upravo promovisanjem pravih književnih vrednosti, koji tako uspevaju da preokrenu

tokove mejnstrima. Turska kultura potpuno je van naših stereotipa, što potvrđuje magični

Istanbul: „Naši sagovornici su puni energije i vere u moć literature, govore kao predstavnici

nacije koja ne želi da se pokori globalizaciji, ali ni lokalnom nacionalizmu, koja sebe vidi

duboko u okviru zapadnog sistema vrednosti.” (40) Turska ima impresivno tržište knjiga

uprkos tome što život intelektualaca tamo može biti veoma težak zbog komplikovanog

društvenog sistema i represija. Za Geteborg kao asocijaciju vezuje reč privid, govoreći o

njemu kao o jugu, bez obzira na to što se nalazi na krajnjem severu. Frankfurtski sajam je

uzbudljivo mesto gde se susreće sa ljudima koje je upoznao na ranijim putovanjima. Dalje

upućuje na jasnu tendenciju Šaržea da bude vodeće mesto za promovisanje knjige, a koja je,

takođe, jedno od mesta okupljanja ranije pomenutih poznanika, ali i mesto ponovnog susreta

sa našim predrasudama o strogim zakonima Emirata, koje oni sa zadovoljstvom krše: „Eto, a

mi o Saudijkama, u skladu sa važećim srpskim stereotipom na tu temu, mislimo da postoje

samo kao funkcije iza proreza za oči.” (67) Pominjanje Brisela, koji je dospeo i u naslovnu

sintagmu, u funkciji je i opomene na stanje u našoj socijalnoj politici, budući da je

političarima on nekakva dimna zavesa, mantra, magična reč kojom plaše narod, a za njega tek

jedan u nizu gradova koji se, kao i Novi Sad, može lako premeriti pešačkim maršrutama.

Jerusalim se pojavljuje kao prostor sa dubljim vremenom (75) u kojem se talože raznolike

tradicije, da bi u priči o Kočiju, Indiji, progovorio kao o mestu gde su ljudi veoma tolerantni i

sa najviše lepih emocija za Srbe. Ali, kao ni druga mesta koja obilazi, ni ovo nije turistička

Indija – „Nijednog slona nismo sreli.” (99)

Posebno interesantan je odlazak u Visoke Dečane, ispričan kao i svako putovanje u

stranu zemlju, ali gde se otkrivaju najdublja saznanja o nama samima. Putovanje teče uz

Grigorija Božovića. Čini nam se da se krug nekako zatvorio i da je reč o prostoru koji je za

nas danas, na početku 21. veka, jednako egzotičan, kao što je to bio i za Božovića na početku

20. veka. A upravo je to prostor na kojem smo porasli kao kultura. Slika Srba danas nalik je

slici koju su nekad odatle slali Albanci: „Sada su im porodice daleko manje, ali ovdašnji Srbi

imaju sve više dece, neće da plaćaju struju, a neće ni na automobile da stave kosovske

tablice.” (102) Ograđena Gračanica liči na nekadašnje ograđene albanske kuće. Sećajući se

Petra Koriškog, pa zatim i Danila Drugog, uz ćivot Stefana Dečanskog, jedinog srpskog kralja

koji nikada nije napuštao Kosovo, autor konstatuje: „Čija li je sada ovo zemlja, niko se više ni

ne pita. Šta je ljudska, a šta porodična sreća? A šta trajanje?” (106)

Peking je jedini od pomenutih gradova koje se ne može prehodati, ne samo lako, nego

nikako. Interesantno je to što ga još uvek upoređuje sa tradicionalnom kineskom kućom

napravljenom u Novom Sadu, a zapravo je reč o hipermodernizovanom gradu, daleko od

Zapada. Naše mere sagledavanja uvek leže u nečemu poznatom, često i stereotipnom, pa tek

na tom upoređivanju raste nova slika. Peking je mesto gde je Pavić mnogo više popularan

Pag

e64

nego kod nas, do te mere da najpoznatiji pevači izvode pesme inspirisane Hazarskim

rečnikom. Pekinška priča govori mnogo o tome kako našu književnost vide drugi, i kako je za

daleki istočni svet privlačno ono što je za nas gotovo zaboravljeno. Ne samo Hazarski rečnik,

već i roman Drugo telo, za Kineze je znak prepoznavanja srpske literature. Ovaj grad ostaje

upečatljiv ne samo po slici o Srbima, već i po utisku o izuzetnoj pažnji koju kineski narod

posvećuje dobroj literaturi, tako da su prvi redovi i u njihovim knjižarama ispunjeni knjigama

koje nisu to samo po obliku, koje nisu „prividne”, kao i po ogromnim, za nas nezamislivim

tiražima, od dvesta izdanja i sedamnaest miliona primeraka.

Izuzetno lepi i nenametljivo nadahnuti su i pasaži u kojima Šaponja govori o prirodi

putovanja i putopisa kao zapisa. Kretanje kroz prostor usitinu je najlakše. I svet se premerava

poznatim stazama, u odnosu na putanje poznatih koordinata: „Uveče sa Brankom odlazim u

Belgrano, koji je nekada bio poseban grad, nešto poput Zemuna u odnosu na Beograd.” (32)

Tipična novosadska šetnja izmerila je velike svetske kulturne centre: „(…) nema razlike

između Novog Sada, Buenos Ajresa, Brisela ili ma kog drugog grada. Sve se to dâ prehodati

lako.”(25‒26)

Fizičko kretanje upotpunjuje i kretanje kroz književnost, odnosno sa književnošću,

putovanje kroz domaću i stranu lektiru. Embahade Miloša Crnjanskog su bile jedan od

autorovih omiljenih vodiča za putovanje. Mi sami često biramo književnu lektiru koja nas

vodi na određenim putovanjima. Taj pogled koji pisci imaju je drugačiji, nije turistički, tj. nije

stereotipan. Iskustvo čitanja kod putnika stvara osećaj već ranijeg prisustva na tim mestima, a

upravo ovom knjigom putopisa Šaponja to čini za svog budućeg čitaoca. Književna percepcija

sveta se nalazi na mnogim mestima: „Sada smo smešteni u Tekelijanumu, usred nekadašnje

Racke varoši. Prisećam se boravka Sime Milutinovića Sarajlije u kući oca Jakova Ignjatovića,

iz memoara istoimenog. Tada se kanda odigrala i njegova književna inicijacija. Mada, kuća

im je bila u Budimu, ispod Citadele, u srpskom delu grada koji se zvao Taban. Danas je tu u

blizini spomenik Vuku Karadžiću.” (14–15) On putuje tragom toponima iz romana Petra

Miloševića, a u Frankfurtu upućuje na Dostojevskog i njegovo pisanje Kockara, kojim je

platio kockarske dugove. Hodajući kroz Istanbul, kao da hoda kroz našu literaturu, sećajući se

Andrićeve Proklete avlije, dok je Indiju, opisanu sa možda najviše ličnih utisaka, premerio uz

knjigu Bog malih stvariArundati Roj. Za čitaoca posebno može biti zanimljivo otkrivanje svih

tih knjiga koje su na različite načine prizvane kroz tekst ovog neobičnog dnevnika i putopisa.

Pominju se i mnogi živi, kao i oni sada već preminuli ljudi, bitni kako za našu

književnost i kulturu, tako i za književnost i kulturu zemalja koje je obilazio, kao što su Alis

Manro, Draško Ređep, Vladimir Pištalo, Mori Ponsovi, Branko Anđić, Burhan Sonmez, Džan

Dundar, Mileta Aćimović Ivkov, Vladimir Kecmanović, Dragan Bošković itd. Neki od njih

se, poput kakvih književnih junaka, pojavljuju u različitim poglavljima i tu se briljantno

skiciraju njihovi portreti. Uzmimo za primer Nermin iz Turske: „Nermin je za deset godina,

koliko se bavi poslom literarnog agenta, uspela da u svetu proda više od 1600 naslova turskih

pisaca i postane jedna od najpoznatijih evropskih agenata. Zrači neverovatnom energijom,

poseduje ogromno znanje iz oblasti kojima se bavi, a vlada, bogami, i strahovitom relacionom

inteligencijom.” (39) Ili Aleksandra Jerkova: „A Sašu inače znam od sredine osamdesetih, od

pre tridesetak godina, i sećam ga se kao čuda od deteta u našoj tadašnjoj kritici. Ne treba biti

psihijatar, da odmah proceniš da mu je koeficijent inteligencije viši od 150. Godinama se

pitam, kako li mu je da funkcioniše u ovom svetu koji baš i nije saborazan sa njegovim

potencijalom… ” (110). Uz referisanje na naš politički, kulturni i društveni život, iskrsnuli su

i duhoviti mini-portreti naših ministara kulture: „Očito nije onaj prethodni kome ni antene od

kose nisu pomogle u komunikaciji. Ovaj novi uopšte nema kose. Možda baš to u nečemu

pomogne?!” (53)

Pag

e65

Govoreći o prirodi samog putovanja, autor je uvek nekako podvlačio da pređašnja

iskustva, koja verovatno bar delom vučemo iz celokupnog književnog obrazovanja, čine

svako mesto već u startu nekako bliskim: „I kada se dođe ovde prvi put, ima se utisak da je

čovek tu, svugde i negde, već bio. Osim mentalnih daljina, druge i ne postoje. I ovo mesto se

da prehodati lako. […] Čak i kada se negde ide prvi put, čovek ne može da se negde ne

vraća.” (94, 108). Posebno je interesantno kako se čovek brzo veže za prostor, pa kad u

stranoj zemlji putuje s jednog mesta na drugo, povratak u prvo oseća kao povratak domu:

„Naše mesto – i juče smo bili tu.” (97)

Putovanje ka drugima je uvek putovanje ka sebi i drugačijem poznanju sopstvenog

bića. Šaponja je ovom svojom knjigom, napisanom u mimikrijskoj formi, uspeo da se približi

nama samima, posebno kada je govorio o našem odnosu, ili bolje rečeno nemaru, prema

sopstvenoj književnosti i kulturi. Budući da nijednog trenutka nije izrazio beznadežnost po

pitanju mogućeg poboljšanja, ostaje da ova slika ispliva kao tiha, ali značajna, opomena

svima nama koje je književnost birala da o njoj brinemo.

.

Pag

e66

.

Milenković Milica

POETSKA TETRALOGIJA ZVONKA

KARANOVIĆA

.

(Zvonko Karanović: Iza zapaljene šume, LOM, Beograd, 2018; Zlatno doba, LOM, Beograd,

2015; Kavezi, LOM, Beograd, 2013; Mesečari na izletu, LOM, Beograd, 2012)

.

.

…..Zbirka pesama Iza zapaljene šume Zvonka Karanovića koja je objavljena 2018. godine

predstavlja četvrtu knjigu poetske eksperimentalne tetralogije u kojoj se kao prethodni naslovi

javljaju: Mesečari na izletu (2012), Kavezi (2013) i Zlatno doba (2015). Iz knjige u knjigu,

mada sa većom pauzom između treće i završne, četvrte, pesnik Karanović menja formu,

strukturu i koncept svojih dela: Mesečari na izletu je zbirka pesama u prozi, Kavezi su

svojevrsni poetski roman, Zlatno doba i Iza zapaljene šume knjige u kojima se ili prepliću

pesme i prozni pasaži, ili smenjuju rodne perspektive iz kojih lirski subjekat progovara. Sve

ovo, u prvi mah, čini intrigantnim opus koji se sada pred čitaocima pojavljuje u jednoj

simetričnoj, četvorougaonoj celovitosti, provocirajući dva moguća načina čitanja: prvo

linearno, sekvenciono, zasnovano na hronološkoj određenosti naslova, i drugo, nelinearno, u

kojem bi svaka knjiga zauzela svoje mesto u pažnji čitaoca onoliko koliko odgovara

njegovom literarnom senzibilitetu. Prvo čitanje značilo bi postavljanje svake zbirke u

određeni kontekst cele tetralogije, a drugo, manje zahtevno, značilo bi dekonstrukciju

četvorougla i čitanje zbirki u njihovim hermetičkim kontekstualnim kružnicama bez

uspostavljanja veze sa temama i idejama prethodnih ili potonjih knjiga iz tetre. Izabravši bilo

koji od ova dva načina čitanja, čitalac neće načiniti grešku ni prema sebi ni prema knjigama,

iako je prvo daleko zahtevnije, jer provocira na analitičko-sintetički pristup pročitanom, na

Pag

e67

traganje za motivsko-tematskim i idejnim korespodencijama i diferencijacijama sa ciljem

otkrivanja jedne sveobuhvatne poruke dela.

…..Kada kažemo da svaka knjiga iz ove tetralogije predstavlja svojevrsnu kružnicu, pre svega

mislimo na postupak kojim se pesnik Karanović služi u kompoziciji: sem četvrte zbirke Iza

zapaljene šume, prethodne tri otvaraju se i zatvaraju istim motivsko-tematskim spregama – u

zbirci Mesečari na izletu u pitanju su prva pesma „U hotelskoj sobi” i četrdeset i prva,

poslednja, „Demoni u bordelu”, povezane odnosom lirskog subjekta, majke i striptizete,

telefonskim razgovorom i aurom nadrealnog; u Kavezima to su „Prolog (Oblaci, disko-

igrači)” i „Epilog (Ljudi u automobilima)” povezani razgovorom Žicolikog i Pticolike, u

kojem se ponavlja rečenica o odlasku u berlinski hotel; u Zlatnom dobu biće to „Izlaz” –

„Soba odjeka” i „Ulaz” – „Diva”, izlaz iz stvarnosti i ulazak u Institut gde „Ulaz” na kraju

knjige inicira čitanje unazad, čineći od kraja knjige njen početak; u zbirci Iza zapaljene

šume to je motiv četvrtka u prvoj i poslednjoj pesmi, iako je ova knjiga po pitanju zamišljenog

kruga čitanja najfleksibilnija i ima najstatičniji kraj.

…..Kada su u pitanju pozicije lirskog subjekta i načini na koji su ispisane pesme,

smenjivanjem rodnih perspektiva u zbirci Iza zapaljene šume pesnik čini iskorak iz

prethodnih načina pevanja i dominacije muškog lirskog subjekta, stavljajući sada u istu ravan

muškarca i ženu koji su svakako najravnopravnije stajali jedno uz drugo u Kavezima, mada je

za lirskog subjekta ovih knjiga žena kao takva (bilo da je ona majka, supruga, medicinska

sestra, striptizeta ili Anima) uvek nekakvo udaljeno biće, sa kojim se ne može uspostaviti

jasna veza i konkretan emotivni odnos. Iz minus-prisustva ovakvog odnosa muškarca i žene,

iz neuhvatljivosti onog drugog, iz ponuđenog, ali ne i uzetog, na kraju iz prvog odnosa majke

i sina, narativna psihološka ravan dovešće do toga da u liku muškarca koji ne dolazi u hotel u

kojem ga čekaju dve žene, u zbirci Iza zapaljene šume, pronađemo muškarca, lirskog subjekta

iz prethodne tri knjige. Okrenuta leđa solarnom simbolu i centripetalnoj sili, odbijanje ljubavi

(„ljubav je iluzija”), uvući će subjekat u drugo lice Prirode, njen dualitet, lunarnu silu kao

sponu sa kosmosom, silu opijuma, izazivanja sna i podsvesnih rađanja psihodeličnih

atmosfera: „Bio je sklon maštanju nego radu, opravdanjima nego borbi./ Sanjareći, stvarao je

svetove, ali to mu nije pomagalo da se otrgne osećaju promašenosti./ Činilo mu se da je neko

odozgo, iz svemira, spustio crevo iz koga neprestano izlazi uspavljujući gas.”

(„Izlet”, Mesečari na izletu). Taj gas će u trećoj knjizi Zlatno doba biti motivacija za

smeštanje na psihijatrijsku kliniku (Institut): „Bio je to san, košmar, gušenje, dugotrajno

gušenje/ otimanje vazduha, naizgled ispovest čoveka užasnutog/ pred smrću, sapletenog u

trenutku kada je zamahnuo/ prema dubini, njegov izbezumljen pogled, njegove/ iskolačene

oči dok pada u gluvu tišinu, u mrak.” („Soba odjeka”, Zlatno doba). Ovako iskorišćeni motivi

gasa i gušenja u citiranim stihovima iniciraju prikaz sveta kao gasne komore i

koncentracionog logora što je hipotetičkim rukopisom Zapisi iz srećnog doma (naslov

analogan Zapisima iz mrtvog domaF. M. Dostojevskog) u Kavezima blisko temi ropstva i

slobode. Karanovićeve „persone” oslobađaju sebe time što izlaze iz stvarnog sveta, odlazeći u

prostor koji je granični prostor između stvarnosti i nadrealnog – na primer psihijatrijska

ustanova – kao „beli prostor“, čist materijalni prostor na čijim brisanim obrisima hologramske

projekcije mozga (svesne ili podsvesne) dobijaju svoja puna značenja. Sa druge strane, za

muškarca kao subjekta, potencijalno oslobađanje dolazi i kroz ženu, koja kao Pticolika čini

par (kavez) sa Žicolikim, ili pak na višem nivou u otkrivanju Anime on dostiže posebno

iskustvo identiteta. Analogno ovome, motiv hotela u ovoj poeziji, viđen od strane nekih

kritičara kao mesto slobode, potvrđuje svoje značenje u svakoj od tri knjige u kojima se

pominje; tačnije u Mesečarima na izletu prva pesma potencira hotel kao glavni prostor, takav

je slučaj i sa Kavezima, a u poslednjoj pesmi zbirke Iza zapaljene šume hotel ne ispunjava

svoju svrhu, jer se čovek koga čekaju žene ne pojavljuje.

Pag

e68

…..Vrlo blizak Tomasovom konceptu jungovskog sagledavanja sveta iz Belog hotela,

osećanju svetskog bola („zapaljena šuma”), raspolućenosti ličnosti, arhetipu i simbolima,

inicijaciji (ili bar pokušaju inicijacije) kroz ritual (ples disko-igrača ili striptiz), te sjajnoj

individuaciji koja i kada se dešava u nadrealnim prostorima briše mogućnost postojanja

izgubljenog identiteta, pesnik Zvonko Karanović svoju poeziju tetralogije nudi čitaocima

poput atropinskih kapi za širenje zenica i nov pogled na svet, čiji je odraz ili drugo lice, makar

u ovim knjigama, satkan od plastike, plastelina, želatinaste i lepljive mase, prolaznosti,

usamljenosti, mraka i smrti. Verujući, ipak, u moć Poezije – ona je uz pesnički lik Žaka vrlo

živa i glavna tema ovih knjiga – čitaocima je ostavljena mogućnost posebnog iskustva

uranjanja u drugačiji, inovativan i originalan pesnički svet, koji i stilski, dinamičnim

smenjivanjem poetskog i narativnog izraza u Mesečarima, Kavezima i Iza zapaljene šume, te

odličnom ritmičkom organizacijom stiha u Zlatnom dobu, svedoči o posvećenosti pesnika i

pregnantnom radu na knjigama koje su pred nama kao jedan nov primer

oneobičenog, mogućeg i vrednog u savremenoj srpskoj poeziji.

Pag

e69

Ana Stišović Milovanović

SREĆNI SIZIF

.

.

(Igor Marojević, Tuđine, Laguna, 2018)

.

Igor Marojević je pisac izgrađene poetike i prepoznatljivog stila: teme su savremene,

diskurs je svet realnosti, ali je u svemu napisanom i potreba da se ogoli opšta, univerzalna

istina – onakva, kakvu bi trebalo hrabro otkrivati.

Marojevićeva proza, od prvoobjavljene novele Obmana boga, pa do romana Tuđine,

prati jednu misao, jedan naum: pokušava da objasni savremeno, urbano življenje, da pronikne

u smisao egzistencija obesmišljenih vavilonskom vrevom.

Roman Tuđine je nastavak priče o Beogradu, ali kazane na drugačiji način: u ovom

romanu se junak kreće u dva urbana miljea – crnogorskom, zavičajnom, i beogradskom, koji

tek otkriva i spoznaje. U romanu se pojavljuju i skrajnuti, skriveni, seoski predeli, koji su ne

samo beg od neistomišljenika, već i beg od zaglušujuće buke grada.

Junak Tuđina, tridesetogodišnji Ratomir Jauković je neobičan, introvertan i

nesocijalizovan – tako ga vide ljudi iz okruženja. On ne može biti deo zavičajnih poimanja

vrednosti, ali ni deo beogradskog miljea – ni svojih „zavičajaca” ili pravih Beogradjana,

svejedno. Neprestano sam se osećao mentalno stešnjen i kao da mi je neko preprečio put do

slobodnog prostora koji mi je pripadao i koji očekujem, kaže junak. Autor se poigrava

njegovim imenom, koristeći ga u aptronimnom ključu: u njemu je zaista rat dualnosti, ali sve

bolno teži ka smirenju. On je utišani krik, jauk nad sopstvom, koji će morati da se otme iz

čoveka.

Marojević piše jednostavnim, kolokvijalnim jezikom, koji uspostavlja već otkrivene

mehanizme funkcionisanja jezičkog znaka u srpskoj knjževnosti, naročito u prozi crnog

talasa. Koristi se jezik koji pripada junaku i njegovom okruženju, te jezik postaje i

determinanta likova i doba. To je ogoljen, ne naročito bogat vokabular, jer život na ovim

prostorima nije ni liričan ni raskošan. A ponor sveta odavno je zagledan u ljude.

Pag

e70

Vreme u kojem se odvija radnja romana je takodje pažljivo odabrano, da bi bilo

metafora dubljeg značenja. To je trenutak rastakanja poslednjih komada nekad velike zemlje,

trenutak u kome će se komadići komadića, ostaci ostataka negdašnje velike iluzije urušiti, a

sve ce biti okončano bombama, bačenim na humku bivše kolektivne egzistencije.

Ispod ovog, prvog narativnog nivoa romana, nalazi se alegorijski, dublji smisao. Ne

govori Marojević samo o nestaloj zemlji, već o nestajanju svih tradicionalnih vrednosti: etike,

empatije, ljudskosti.

Svet junakov najpre je načet iskušenjem da bude neko drugi, da bude deo većine,

stada, krda – onako, kako bi to bilo i politički korektno i egzistencijalno pragmatično. Ali, on

ne može protiv sopstva: to nije njegova priča, to nije časno življenje, u koje, uprkos svemu,

istinski veruje.

Ovaj segment romana je paradigma svega što političke ostrašćenosti decenijama

donose Balkanu. Ljudi, dovedeni u egzistencijalni tesnac, imaju pravo samo na poslušnost.

Svaki iskorak u lično, svako kamijevsko „stranstvovanje”, biće kažnjeno izopštenjem. Jer,

ovde se strane ne biraju. Ovde se egzistencije ne biraju. Ovde se živi „zadati zivot”.

U takvom svetu, gde je, kako kaže Kami, „Sizifa nužno zamisliti kao srećnog”, gde

je, dakle, kazna večite uzaludnosti ponovljenih iskustava apsurdno postala i nagrada, junak

pokušava da se otme, pobegne, i da – kao helenski Sizif – prevari smrt. Barem duhovnu,

moralnu.

Borba smrtnika i nebesnika se stolećima okončava jednako. To je večna priča o

Apolonu i Marsiji, o vlasti i podređenima; o onima, koji su „vlastni” nad tudjim životima i

onima koji bi da slobodno delaju. Kada se junak usudio da se rečju, kao Marsija, odupre

samozvanim bogovima, biva kažnjen izgonom, strahom, neizvesnošću. Ratomir Jauković se,

kao Odisej, vratio iz Hada, sa spoznanjem da senke prošlosti ne odustaju od sveta živih.

Ipak, oni koji sebe smatraju božanstvima zemaljskim, nisu uspeli da ga izgnaju iz

samosvojnosti i ljudskosti. U njemu je ostalo snage i pameti, hrabrosti da prepozna i najveću,

najstrahotniju podlost: ljudi oko njega su zapravo preteče antihrista, onog koji negira

smislenost božjeg tvoračkog delanja i božje promisli.

Svet je, objašnjavaju Tuđine, „zlo i opasno mesto”, koje je prigrlilo princip zla. Ljudi

su izgubili veru, nadu, ljubav. Postali su obesmišljene, gole, fizičke egzistencije. Emanacija

zla je njihova ideja da je život slučajnost, tumaranje po tamnom vilajetu; da je život

bezvredna tvar. To negiranje dara iskre božanskog u čoveku, to zatiranje ideje da je bog

stvorio čoveka „po obličju svome”, kao sa-stvaraoca, kao večno ogledalo svoje večnosti,

programska je misao bizarnog Društva siromašnih duhom.

Iako je Kamijeva ideja o apsurdnosti življenja i samoubistvu kao najvišem činu

slobode izbora njihov credo, ove izgubljene duše neće dići ruku na sebe, jer još uvek,

licemerno, zaziru od večnoga ognja, koji čeka samoubice. Oni zato čine sve, što im okruženje

i destruktivno vreme donosi, da bi sto pre okončali fizičku egzistenciju. Sve to znači spoznaje

o razmeđi, o postupku koji ujedno sadrži i vladanje prema merilima Gospoda, ali i njegovo

varanje – naprasno skončanje koje Bog neće prepoznati kao samoubistvo, pa ga zato neće ni

kazniti.

U Društvu siromašnih duhom, organizaciji koja pamfletski promoviše mogućnost da

se osećamo raspoloženo, neometano i slobodno da činimo šta god nam se prohte, sve je

dozvoljeno – jer boga nema, kako bi kazao Dostojevski. Legitimno je, stoga, izneveriti

Pag

e71

bližnje i dobrotvore, učitelje i zaštitnike, kao Juda Iskariotski. I konačno, kao Pontije Pilat,

oprati ruke od greha izdaje načela ljubavi. To nije samo paradigma vremena, epohe, već

apokaliptično naslućivanje „svršetka veka”.

Marojević ovom idejom otvara bezdan pitanja, provokativno tražeći od čitaoca da

krene ka sopstvenom preispitivanju. Odista, koliko je civilizacija postala licemerna, u onom

sto je privid brige o čoveku, za čoveka? Čime se, kako, zašto, svakodnevno ubijamo? Koliko

malih i velikih smrti svakodnevno izazovemo ili preživimo? Na kraju – u čije ime umiremo,

ako ne znamo u čije smo ime živeli?

Nad slikom raskomadane zemlje, izgubljenog smisla, smrti koja se prizivala i koja je

konačno stigla kao pošast milosrdnih bombi „Milosrdnog anđela”, ipak je blesnula iskra i

svetlo spasenja. U mraku, realnom i metafizičkom, dok se zaljuljani svet rastače u ništavilo,

dva ljudska bića su se pronašla. Muškarac i žena, u zagrljaju koji je i dodir bića i susret tela,

oni su postali prve, ili ostali poslednje lučonoše smislenog življenja. Jer, kako bi kazao Kiš,

iskustvo ljubavi se nebrojeno puta, od Adama i Eve, ponavljalo. Ali, svaka ljubav je uvek

prva, bez mogućnosti oslanjanja na iskustva pređašnjih.

Tuđine su opora priča o zlim vremenima, ali sa idejom da dobro nije nestalo. Roman

koji ne daje konačne odgovore. To je povest koja postavlja pitanja. U literaturi, jedino se

takve priče i pamte.

Pag

e72

Marjana Kalinić

ŠTA SE NALAZI IZA UGLA?

.

.

(Tomislav Osmanli, Iza ugla, Albatros plus, Beograd, 2017)

.

.

Spajajući humor sa tugom i izazivajući u čitaocu pregršt različitih emocija i reakcija,

pripovedač poručuje da je sudbinski koncept koji vlada svetom u biti vrlo nepredvidiv i

neodređen. Međutim, ponovni pronalazak uporišta nakon burnog, ratnog vremena, moguć je i

nalazi se odmah tu, neočekivano, u vidu iznenađenja, na samo korak udaljenosti – iza ugla.

…..Domaća čitalačka publika već je imala prilike da se susretne sa delima Tomislava

Osmanlija, makedonskog proznog pisca, dramaturga, scenariste, filmskog i pozorišnog

kritičara, esejiste i novinara. Nakon romana XXI i Zbirke priča: elegije i groteske – apsurdi u

prozi, na srpski jezik je preveden i objavljen najnoviji njegov roman – Iza ugla. Tematika koja

zaokuplja autora pri pisanju ovog proznog ostvarenja raznolika je, te se, između ostalog,

govori o ratovima devedesetih godina prošloga veka i o posledicama koje ove navedene

nedaće izazivaju u životu čoveka.

…..Već na prvim stranicama nailazimo na različite postupke oneobičavanja tradicionalne

romaneskne strukture. Pripovedač nas uvodi u fikcijski svet kroz san jednog od junaka, i to

čini vrlo suptilno, te čitalac isprva ne razabira o čemu je tačno reč ili situaciju poima kao

potpuno fantastičnu. Naime, reč je o snu o gubitku svoje duše i njenog preseljenja u

unutrašnjost, tačnije, naturalistički – u utrobu drugog bića. Da stvar bude interesantnija, osoba

koja sanja živi u devedesetim godinama dvadesetog veka, dok se duša „seli” u antičko doba;

dakle, prožimaju se i mešaju različite vremenske dimenzije, što predstavlja jednu od važnih

odlika ovog romana.

…..U nastavku teksta, stvara se čitav dijapazon različitih događaja i likova. Nailazimo na

antičke filozofe, na naučnike, vojnike, teoretičare književnosti, arhitekte, programere,

konobare, penzionere koji žele da se bave muzikom i tako dalje. Razvijeno je nekoliko tokova

radnje tako što pripovedač o svakom od njih govori nasumice, i to ukratko, u isečcima,

koristeći tehniku montaže. Na taj način čitalac stiče utisak da se događaji organizuju u scene

koje se pred njim smenjuju kao filmski kadrovi. Kompozicija, usled takvih postupaka, postaje

Pag

e73

fragmentarna i struktuirana po principu mozaika. Međutim, događaji su samo naizgled

međusobno neuslovljeni i nepovezani. Likovi se pretežno ne poznaju i ne susreću se, ali je

duh vremena ono što ih na širem planu povezuje i čini da se istovetno osećaju.

…..Pripovedanje u romanu pretežno teče u trećem licu jednine, ali je ispresecano različitim

tipovima diskursa. Na primer, kroz čitav tekst možemo pratiti i-mejl prepisku dvojice likova,

čime se u tekst unose novine na pripovedačkom planu. Takođe, na ovaj način se narušava

linearnost pripovedanja, što omogućava čitaocu da vizuelno mapira poglavlja koja su ovim

postupkom napisana, te da ih čita odvojeno, ako to želi. Narušavanju linearnosti doprinose i

nekolicina grafičkih crteža koji se javljaju u tekstu, poput nacrta geometrijskih uglova i slično.

Radnja obuhvata ogroman raspon vremena i prostora. U tekstu se govori, najpre, o antici,

kada na „scenu” romana stupaju junaci poput Talesa, Anaksimandra i Pitagore. Potom, neki

od antičkih junaka „prelaze” i u vreme devedesetih godina dvadesetog veka, kojima je

pripovedač posvetio najviše pažnje. Pripovedač želi da obuhvati vreme od pre početka nove

ere, do samog kraja dvadesetog veka, ne prelazeći, indikativno, u novi milenijum, već

završavajući roman pred početak 2000. godine. Lokacije na kojima se radnja odvija raznolike

su. Sa jonske antičke grčke obale stupa se na prostor Balkana – u Srbiju, Bosnu i Hercegovinu

i najviše Makedoniju. Skoplje je grad u kome je radnja najviše zastupljena i njegovi

stanovnici imaju odličan uvid u sva aktuelna događanja na Balkanu. Pored scena u romanu

koje su lokalizovane u Rusiji, Turskoj i Rimu, radnja se izmešta i u Sjedinjene Američke

Države, odakle su poreklom neki od vojnika koji su poslati na Balkan da bi ratovali.

U svom intervjuu za list „Danas”, koji je objavljen 1. jula 2018. godine, Tomislav Osmanli se

izjašnjava kao „jugonostalgičar” i govori o današnjem, posleratnom dobu, kao o „dobu senki”,

čime uviđamo njegov pesimistički stav prema životu čoveka stasalom na prostoru Balkana za

vreme ratova koji su trajali devedesetih godina. Nije slučajno što se roman završava pred sam

početak novog milenijuma. Ratovi su ostavili dalekosežne posledice na živote ljudi na

Balkanu. Junaci romana negativno reaguju na preterano optimističke stavove prema životu,

često govore o prošlosti, a pojedini čak i menjau identiet, ugušeni životnom kolotečinom, te se

sele u Ženevu i pokušavaju da nađu utočište na spiritualnom planu. Upečatljiva, tužna i vrlo

poetski obojena scena u romanu je ona kada, usled pomračenja Sunca, junak oseća prelazak

svih umrlih duša preko Ženevskog jezera, čime se ukazuje na uzaludnost pogibije ljudi u

pomenutim okolnostima.

Krajnji ishod postavljenih problema i tema u romanu ipak nije pesimistički nastrojen. S tim u

vezi, možemo postaviti pitanje – da li se glavnim junakom može smatrati Pitagora? Da, baš

onaj Pitagora, koji govori o „harmoniji sfera”, o unošenju reda u poredak stvari, u haos, što bi

svaki od junaka trebalo da učini. O prostoru Balkana devedesetih godina prošloga veka se

može govoriti kao o prostoru haosa, kao o celini koju treba harmonizovati. Roman počinje i

završava se govoreći o Pitagori, čime njegov lik dobija povlašćeno mesto u tekstu. Junaci se

često pozivaju na Pitagorino poimanje geometrije. Sa druge strane, na primer, razgovarajući o

obnovi porušenih građevina za vreme ratova u Bosni i Hercegovini, junak-arhitekta iznosi

jedno od načela moderne arhitekture, oblikovano u maksimu: „Čovek je mera svega”, što je

poručio Protagora. Čovek zaista i jeste mera svega, on je taj koji može da obnovi porušene

građevine, kao simbole pređašnjeg, predratnog mira i lepote.

.

.

.

Pag

e74

.

DRAMA

Davor Špišić

ZIDARIJA

Lica

IGOR

LUKA

DARA

HUANITA

UČITELJ

1

Zgurena nedovršena prizemnica. Gole cigle. Strše armature, vreće starog cementa pod

nadstrešnicom…

Ispred kuće, na sanduku sjedi Luka. Čisti cigle. Njegova žena Dara stoji na pragu, drži tanjur

s hranom i gleda muža s ljubavlju.

DARA: Majstore, diši malo. Može pauza?

LUKA: Može, ljubavi, samo još ovu da sredim…

DARA: Neće kuća pobjeći.

LUKA: To ti misliš.

DARA: Vrijeme je da nešto pojedeš. Spremila sam ti kajmaka i paprika.

Pag

e75

LUKA: Nisam gladan.

Na drugoj strani scene su resursi osnovnog obrazovanja: islužene školske klupe, pljesniva

zelena ploča na zidu, karta svijeta žigosana cigaretama. U zadnjoj klupi skupio se Igor,

obješene glave pod kapom.

IGOR (umorno): „Glavu gore, šupčino“. „Luzeru, gdje si tu usranu kapu našao?“ „Pederu, na

otpadu se oblačiš, fuj“… To su mi danas vikali za dobrodošlicu.

Dara sjedne na sanduk pokraj Luke. Nasloni glavu na njegovo rame.

DARA: Hoće biti neke koristi od tih starih cigala?

LUKA: Kako neće, zdrave su ko dren. Sreća da sam jučer prolazio pored te kuće. Zamisli, za

pola dana su je srušili. Eh, kad možeš platit bagere, to ide ko podmazano… Nego, pitam ja

vlasnike: „Šta ćete s ciglama, ljudi?“, a oni: „Ništa, bacit ćemo.“ „Ko je vidio bacat?“ kažem

ja, a oni meni: „Onda nosi, da ih ne vidimo.“

Igor spusti glavu na klupu.

IGOR: Bacili su me na klupu. Udario sam zubima po rubu. Nije bilo puno krvi. Vezali su mi

noge i ruke.

Luka okrene nazubljeni rub čekića i odvali komad maltera s olupane cigle.

LUKA: Gle, nema u njoj ni trunka vlage. Suvlja je od pijeska.

DARA: Onog… meksičkog?

LUKA: Baš takvog.

DARA: Otkud ti znaš kakav je pijesak u Meksiku?

LUKA (isceri se): Ma, lupetam. Nemam pojma. Kao ni ti.

DARA: Tu se varaš. Ja, ipak, malkice imam. Već sam ti jednom rekla da je moja pokojna

baba tamo penziju zaradila. Čuvala je djecu u obitelji jednog bogatog doktora.

LUKA: Zaboravio sam.

DARA: E, vidiš, ja prvo čega se sjećam u životu to su njeni predivni opisi Meksika. Znala mi

je satima pričati o bijelom pijesku Acapulca ili o večernjim serenadama pod balkonima, ili

kako kaktusi cvatu… Bože, tako je lijepo pričala, ni neki pisac ne bi bolje znao. Ljupko

nakrene glavu, onako kao da se prisjeća, popravi punđu, a, vjeruj mi, punđa joj je uvijek bila

urednija nego u neke apotekarke, oči joj zasvjetlucaju, malo stiša glas, misliš sad će

uspavanku zapjevati i počne redati slike… Kažem ti, toliko je to vjerno prenosila, da se meni

činilo kao da sam i ja bila tamo.

IGOR: Rekli su da sam ljigavi žohar i da me treba gaziti dok ne prsnem. Udarali su me

nogama po bolesnom kuku. I dečki i cure. Dugo i bijesno su me udarali, kao vreću… Sve dok

nisam izgubio svijest.

Luka žvaće kruh s kajmakom. Dara reže papriku, zadovoljno se smješka.

DARA: Ipak si bio gladan.

LUKA: Izgleda.

Pag

e76

DARA: Na zraku se uvijek može jesti.

IGOR: Kažu da smrdim i da im je muka sjediti sa mnom u istom razredu.

Luka proguta kruh. Obriše prste o hlače.

DARA: Vidi, prasca! Zašto sam krpu donijela?!

LUKA: Oprosti, ljubavi.

Luka prokopa po ciglama. Izabere jednu. Udari čekićem.

U školi se ukaže novo lice. Učitelj. Apatično zuri u tragove nasilja.

UČITELJ: Djeco, moram konstatirati da je ovo bilo neprimjereno ponašanje. Svakako

neprilično duhu tolerancije koji vlada u našoj školi i zbog kojega opetovano primamo

najlaskavija priznanja resornog ministarstva.

Igor se uspravi u klupi. Skine kapu. Usta su mu krvava.

DARA: Nikada mi nije bilo jasno zašto se uopće vraćala.

LUKA: Ko?

DARA: Moja baka.

LUKA: Pravo je učinila. Šta je trebala, umrijet u tuđini ko sluškinja?

DARA: Meksiko je Meksiko. Sve se tamo lakše podnosi.

UČITELJ: Koristim prigodu, djeco, i upućujem vam najoštriji ukor. Naime, ružna je slika

koju sam zatekao u razredu. Ružna i nadasve nedolična mladom naraštaju. Zamislite situaciju

da su nam banuli kakvi nenadani gosti izdaleka, što bi oni zaključili o nama? Da smo

neotesani divljaci koji ne znaju drugo nego potući se. Sve one maliciozne neprijateljske

objede o našem barbarstvu pale bi na plodno tlo, zar ne? Znam, znam, jutro je, još ste

djelomice sanjivi, nadasve dekoncentrirani, ali to nije razlog da peckate svoga druga. Umjesto

da mu uputite kakvu lijepu riječ, a lijepa riječ, poznato je od davina, sva vrata otvara.

Učitelj priđe zadnjoj klupi u kojoj je Igor. Položi dlan na dječakovo rame.

UČITELJ: Pretpostavljam, Igore, da ti nisi izazivao svoje kolege… Nadam se da ničim nisi

isprovocirao njihove malo burnije reakcije.

Igor šuti.

Huanita stiže kući. Povuče još nekoliko dimova i ugasi cigaretu. Priđe ocu, majci i ciglama.

Dara i Luka se odmah razgale.

DARA: Dobro jutro, dušo!

HUANITA: Dobro jutro.

LUKA: Daj ćaći jednu ogromnu pusu.

Izljube se, pa posjedaju na sanduk. Drže se za ruke.

Učitelj se zabulji u natpis na Igorovoj klupi. Prođe prstom po urezanim slovima.

Pag

e77

UČITELJ (čita): „Igor je septička jama bez dna.“ Djeco, djeco, opet jedan neodgovoran potez

koji će ovdje trajno ostati uklesan na uvid budućim generacijama. Kakvu poruku im šaljemo o

očuvanju okoliša? Katastrofalnu. Uostalom, držim da su vaše procjene jamačno ishitrene. To

što obitelj Radak nema provedenu kanalizacijsku infrastrukturu, to ne znači da je u njih

higijena na niskom nivou. Jesam li u pravu, Igore?

Igor šuti.

Radakovi još ne puštaju jedni druge.

LUKA: Gledaj ti rose naše svježe, ko bi pomislio da je cijelu noć crnčila u onom ćumezu.

HUANITA: Nemoj tako, tata, to je ipak najbolji klub u regiji.

LUKA: Jazbina gangsterska.

DARA: Jesi umorna, mila?

HUANITA: Nisam.

LUKA: Šta kaže gazda, kad ti misli platit tvoju crkavicu?

HUANITA: Platit će.

LUKA: Šest plaća ti duguje, mrcina!

HUANITA: Kupio je nekoliko okolnih parcela i na zemljištu gradi kompleks zatvorenih

bazena. Bazeni će biti izravno povezani s unutrašnjim salama. To mu je trenutno glavna

investicija.

DARA: Baš lijepa vijest. Mislim, tako će privući još više gostiju, onda će i plaće s vremenom

rasti.

HUANITA: I ja se nadam.

LUKA: Nemaš se čemu nadati od te krvopije.

Učitelj stoji pored karte svijeta.

UČITELJ: Evo, na slavu Božju, sve je sređeno u najboljem redu. Sitni nesporazumi su

izglađeni. Sve je to normalno u društvenim zajednicama, stanoviti konflikti učas izbiju, ali

dijalogom se sve postiže. Čak i oni najkrupniji prijepori tako se rješavaju, kamoli sitni dječji

nestašluci… Dakle, možemo zdušno prionuti gradivu. (Kucne olovkom po ostacima Meksika.)

Danas mi je namjera ispitati vaše znanje o Meksiku, zemlji koju rese mnoge sličnosti s

lijepom našom domovinom. Šteta je da ste cigaretama progorili cijeli Meksički zaljev, ali

pretpostavljam da ste memorirali kakvu-takvu vizuru… Iskoristio bih priliku i po tko zna koji

put upozorio na štetnosti pušenja, osobito među vama osnovcima. Pluća u pubertetu još su

uvelike nerazvijena pluća, zapamtite to. Luka ustane. Pala je odluka. Pljesne šakom o dlan.

LUKA: Ovako ćemo, breskvice, od danas više ne ideš tamo. Neka si onaj parazit nađe drugu

robinju. Bolje ti sjedi kod kuće. Gladni nećemo bit.

HUANITA: Ne znam, tata, nisam pametna…

LUKA: Ja znam.

DARA (obgrli Huanitu): Hajde, zlato, spremit ću ti doručak.

Pag

e78

Učitelj se zaustavi pored Igora.

UČITELJ: Nadam se da ti ne pušiš, Igore?

IGOR: Ne.

UČITELJ: To je pohvalno. Jer, zaostao si u razvoju a nikotin bi još samo pogoršao tvoje

hendikepe.

IGOR (muklo): Nisam zaostao.

UČITELJ: Vidi ga, neotesanac jedan! Zar se učitelju smije proturiječiti?

Igor šuti.

Dara i Huanita sjede za stolom u kuhinji. Huanita jede kiselo mlijeko iz zdjelice.

Luka mlati po ciglama.

DARA: Znaš šta je novo? Primili me u kampanju.

HUANITA: Ma, daj?!

DARA: Aha. Vida mi je sinoć javila.

HUANITA: Čestitam.

DARA: Ajme, koju sam ludu sreću imala… Javilo se sedam stotina žena a uzeli jedva nas

trideset.

Učitelj se ukotvio pored zemljopisne karte.

UČITELJ: S provjerom gradiva ćemo od tebe početi, Igore. Uvjeren sam da ti znaš obilje

relevantnih podataka o dalekom i prijateljskom Meksiku…

Luka se počeše čekićem po leđima.

LUKA: Daro, ljubavi, a šta ću ja na noge?!

DARA (Huaniti): Jao, što volim kad on brigu brine… (Viče.) Pa, ne moraš se još pakirati! I

nije tvoje da s tim glavu razbijaš!

LUKA: Pitam samo…!

DARA: Očistila sam ti one sandale, u njima noga najbolje diše!

Igor polako šepa do karte. Oprezno se oslanja na desnu nogu, više ju nekako vuče za lijevom.

HUANITA: A gdje se to tata sprema?

DARA: U Podgoru. Putuje sutra ujutro, s Joškom i Canetom.

HUANITA: Baš na tvoj rođendan?

DARA: Posao ne pita.

HUANITA: Koliko ostaje?

Pag

e79

DARA: Tri dana. Ako sam dobro shvatila, postavljaju mramor na terasu nekom muljatoru, i

ugrađuju mu šank u garažu i još kojekakva čuda… Tisuću kuna na ruke, plus stan i hrana.

HUANITA: Nije loše.

DARA: Znaš njega, sve će pare donijeti kući.

Igor masira bolni kuk.

UČITELJ: No, idemo, gdje ti je mladost? Ili možda nisi spreman?!

Igor progovori tečno, bez zamuckivanja. Njegov glas je prava melodija, oratorski impresivna.

IGOR: Sjedinjene Meksičke Države, španjolski Estados Unidos Mexicanos, ili kraće

Meksiko, su država u Sjevernoj Americi, koja graniči na sjeveru sa Sjedinjenim Američkim

Državama, na jugoistoku sa Gvatemalom, Belizeom i Karipskim morem, na zapadu s Tihim

oceanom, a na istoku s Meksičkim zaljevom. Po ustavnom uređenju, Meksiko

je federalna republika koja se sastoji od trideset jedne savezne države i jednog federalnog

distrikta. S površinom od gotovo dva milijuna kvadratnih kilometara Meksiko je peta država

po veličini u Americi i četrnaesta u svijetu. Po ukupnom broju stanovnika, Meksiko se nalazi

na jedanaestom mjestu najnaseljenijih zemalja svijeta, a po broju izvornih

govornika španjolskog nalazi se na prvom mjestu…

UČITELJ: Savršeno! Jeste li čuli, djeco? Ovako se usvaja gradivo!

Huanita mete pod. Dara rukom čisti mrvice sa stola, tresući ih u kantu za smeće. Luka slaže

cigle pod nadstrešnicu.

Huanita zastane u poslu. Nasloni se na metlu. Promatra majku.

HUANITA: Zašto mrvice čistiš rukom?

DARA: Brže mi je tako.

HUANITA: To je nesreća u kući.

DARA: Otkad ti vjeruješ u to?

HUANITA: Ima nešto u tome.

DARA: Bapske priče.

Igor se polako vrati u zadnju klupu. Skupi ramena kao da se trese u groznici.

HUANITA: Kad je Igor jutros otišao?

DARA: Već u šest, jadničak. Imali su nulti sat.

HUANITA: Fakat nisu normalni. Koji kurac rade od te djece.

DARA: Ne volim kad psuješ.

HUANITA: Ma, dignu mi tlak…

Dara sjedne za stol.

Luka gurne ruku među cigle.

Pag

e80

DARA: I već je rujan… Vrijeme baš leti.

HUANITA: Grozno.

DARA: Nismo se ni okrenuli a nova školska godina je počela. Dok trepneš, opet će biti kraj.

Huanita odloži metlu u kut. Sjedne za stol i zapali cigaretu.

Lukino lice se ozari dok izvlači nešto ispod cigala.

HUANITA: Ipak mi nije svejedno, znaš…

DARA: Znam, srećo.

HUANITA: Još uvijek me zapeče u grlu. Svake jeseni.

DARA: Proći će.

Luka uđe u kuhinju. Nosi nešto. Malo rasklopi dlanove i pokaže im što krije.

LUKA: Pogledajte šta sam našao… Zapeo mališan u ciglama. Mislim da mu je krilce

povrijeđeno.

Odzvonilo je. Učitelj odlazi.

Igor zašepa prema kući.

IGOR: „Briše, jebeni bogalj. Nećeš se izvući, smrade“, začuo sam predsjednika razreda dok

sam bježao… On je njihov vođa. On me uvijek prvi udari.

2

Suton je pozlatio kuću Radakovih. Luka, Dara i Huanita sjede na kauču, nježno isprepletenih

dlanova. Podno njihovih nogu je položena stara kartonska kutija od cipela. Igor leži

potrbuške na podu. Pažljivo ušuškava vunene šalove u kutiji.

IGOR: Jel ti toplo, bebice?

DARA: Čuj, da mu nije toplo? Gospodin je prvo na kvarcanju bio, pod veterinarskom

lampom, nego šta…

LUKA (zaviri u kutiju): Mrvica mala, nemaš ga šta vidjet a drži se ko neki orao.

DARA: …Pa se onda kod nas preždero da mu se sve iz perja puši.

LUKA: Heroj pravi. Nije se nimalo plašio dok mu je doktor namještao krilce. Samo zuri

okicama i ni da pisne.

HUANITA (pucketa prstima iznad kutije): Bleso, bleso…

IGOR: Nije blesav! Ne smiješ mu tako govoriti!

HUANITA: Dobro, neću… To ja onako, od milja.

Pag

e81

DARA (Luki): Sto kuna si ti dao onom kravaru lopovskom. Sto ga munja spržilo, dabogda!

LUKA: Digla si graju kao da sam sto milijuna potrošio. Gladni nećemo bit.

DARA: Pitam se jel taj folirant uopće ima dozvolu za veterinarsku praksu?

LUKA: Morao sam ga odnijeti u ambulantu. Jadničak ne bi preživio bez stručne pomoći.

Igor uzme kutiju u krilo. Nježno gladi ptičicu.

DARA: Il’ bi umro, il’ ne bi. Priroda zna svoje.

LUKA (poljubi je): Uh, što si tvrda.

HUANITA (poljubi majku u drugi obraz): Okrutnica jedna.

DARA: Čim se čovjek petlja u prirodu, odmah nastanu problemi.

Igor priljubi lice uz kutiju. Tiho pjevuši.

LUKA: Dođi, sine, zima je na podu.

IGOR: Nije hladno. Dobro mi je.

Dara ipak prebaci deku preko dječakovih leđa.

DARA: Zlato, da te pitam nešto… Jeste li vi danas imali skraćene sate?

IGOR: Nismo.

DARA: Došao si ranije nego inače.

HUANITA: Brijem da je zbriso.

IGOR: Nisam. Pustio me je učitelj. Bolio me stomak.

LUKA: I mene boli. Cijeli dan.

HUANITA (pogladi oca po trbuhu): To ti je od putne groznice.

DARA (Igoru): Mili, a da ti nisi pojeo nešto pokvareno?

IGOR: Nisam.

DARA: Znam kako je, djeca svašta donose u školu, bombone ili one čipsove, sve je to

nezdravo, sjedne na stomak ko kamen, a matere ne misle dalje od nosa, nego samo im trpaju

kad su rođendani, imendani… Sigurno ste se počastili danas, prejeli se, biće da je to…

IGOR: Ne. Nije bilo rođendana.

LUKA: Sine, nemoj samo reći da ćeš i ti patit od zatvora kao tvoj ćaća?

DARA: Šta, opet te začepilo?

LUKA: Aha.

DARA: Koliko dana?

LUKA: Pet.

Pag

e82

DARA: Jao, nesrećo! Pa, jesi pio ulje?

LUKA: Jesam.

DARA: Vruće?

LUKA: Vruće.

DARA: Lažeš. Sigurno ga nisi zagrijao.

LUKA: Jesam, i bogme sam jezik oprljio.

DARA: I ništa?

LUKA: Ništa.

Igor je obgrlio kutiju i zaspao.

DARA: Čim dođeš dole, traži od gazde malo maslinovog ulja. Obavezno ga moraš popiti

natašte.

HUANITA: Gazdu?

DARA: Ma, gdje spavaš tako pametna?

LUKA: Žao mi je što nisam tu za tvoj rođendan.

DARA: Ne brini, bit će još rođendana…

LUKA: Znam, ali to je već treći koji nisam uz tebe. Ona dva si nikada neću oprostiti.

DARA: Zaboravi, dušo.

LUKA: Sutra poželi nešto lijepo, hoćeš?

DARA: Hoću.

HUANITA: Braco se umorio.

DARA: Neka spava. Poslije ćemo ga odnijeti u krevet.

Sjede njih troje. Upijaju tišinu.

IGOR (zastenje): Mama, ne daj me… Nisam htio…

HUANITA: Bunca.

DARA: Preopterećen je u školi. To je u pitanju. Iznuriše djecu, kao da ih sve za akademike

spremaju.

HUANITA: Đubrad.

Tamo kod školskih klupa pojavi se Učitelj odjeven kao mariachi.

LUKA: Čujete li?

HUANITA: Ne.

LUKA: Neka muzika…

Pag

e83

Učitelj-mariachi se približava. Svira gitaru.

UČITELJ: Zaboravi majčice brige

tužne misli, dušu što boli.

I ponosno digni čelo,

jer te moje srce voli.

Dara kao da je hipnotizirana.

DARA: Bože, otkud sad ta pjesma?

LUKA: Nećeš pred njega, majčice?

DARA (zagrli ga): Lopove, samo pare bacaš!

Dara istrči van.

UČITELJ: Nek oči tvoje brižne

vječno krasi topli sjaj.

Nek je tebi mama Huanita

sad posvećen pozdrav taj.

Huanita poleti za majkom.

Dara na dvorištu zapjeva s Učiteljem.

Luka pažljivo preuzme kutiju iz Igorova zagrljaja i odloži je na pod. Podigne sina u naručje.

LUKA: Idemo i mi na zrak…

Izlazi. Stane pored Huanite.

UČITELJ: U zoru već čula se pjesma

ispred tvoga sunčanog praga.

I selo je došlo sad tebi

mama Huanita draga.

Dara se zaneseno njiše u ritmu serenade. Plače.

UČITELJ: Nek oči tvoje brižne

vječno krasi topli sjaj.

Nek je tebi mama Huanita

sad posvećen pozdrav taj.

Dara oduševljeno zaplješće. Učitelj-mariachi mahne sombrerom, nakloni se i ode.

HUANITA: Nije loš ovaj desperados.

Pag

e84

DARA: Fantastičan! Nebeski dar!

HUANITA (pruži joj maramicu): Obriši se.

DARA (šmrcne): Hvala.

Luka ne mrda s usnulim Igorom u naručju.

HUANITA: Tata, bolje ga nosi unutra dok ti nije ispao.

LUKA: Ih, mogao bi ja s njim ovako i tri maratona istrčat.

DARA: Luka, ne fantaziraj! Dobro ti kaže dijete, idemo.

Ulaze u kuću. Luka spusti Grigora na kauč. Potom čučne i zaviri u kartonsku kutiju.

LUKA: Smješka se fakin.

DARA: Ko je ikad vidio da se ptičurine smiju?!

Huanita iz jednog sanduka izvuče veliki jastuk. Leti perje.

HUANITA: Laku noć.

LUKA: Laku noć, breskvice.

DARA: Lijepo spavaj, ljubavi… Mi ćemo još malo sjediti.

HUANITA: Nemojte dugo. Kasno je.

Huanita legne na jastuk, protegne se. Izvadi baterijsku svjetiljku, uperi snop svjetla u knjigu i

čita.

Dara i Luka privuku stolice jedno prema drugome. Dodiruju se koljenima. Gledaju se.

Igor ustaje s kauča. Uzme komad kruha sa stola.

Huanita ugasi svjetiljku. Luka i Dara jedva se još naziru.

Zato Igora obasja svježe sunce.

IGOR: Svi su već otišli. Od danas je mamica u kampanji. Dva mjeseca će odlaziti u zoru. Ne

volim to, kad ustanem iz kreveta a kuća prazna. Zidovi se odmah ohlade. (Zagrize kruh.) Ne

mogu… Kao da mi neki žilet reže utrobu…

Strpa kruh u istrošenu nezgrapnu torbu, jednu od onih iz radionica nekadašnjih majstora.

IGOR: Mamica će se jako naljutiti, ostavila mi je kruha i paštete, ali ja ni jutros ne mogu

doručkovati. Stomak me počeo boliti čim je budilnik zazvonio. Strašno se bojim da ću

povraćati. Samo da izdržim. Ne smijem povraćati u školi… Jednom mi je pobjeglo, pa su mi

zabili lice u bljuvotinu.

Krene u školu.

Na lijevoj strani došljapka Huanita u gumenim čizmama. Nosi kantu. Sjedne na rub scene.

Skine žute gumene rukavice. Zapali cigaretu.

Pag

e85

HUANITA: Dobro je da sam uhvatila tu zgradu. Blizu mi je, odmah preko puta, prođem kroz

parkić i tu sam. Deset katova, pet ulaza… Svaki ulaz po tristo kuna. Nije loše.

Igor je tužno poguren u klupi. Oko vrata mu, poput utega, visi prastari crni bakelitni telefon.

Guši ga žica. Govori s naporom.

IGOR: Jesi vidio, sad i ti imaš ajfon, majmune guravi, najnoviji model… Daj jedan selfi, bacit

ćemo te na fejs.

Huanita povuče posljednji dim.

HUANITA: Idealno je što su u toj zgradi prilično prostrana stubišta. Mogu se fino

ergonomski namjestiti dok perem stepenice. Leđa me tako manje bole. Ustane. Iz kante uzme

spužvu. Ispire ju i ocijedi.

HUANITA: A što prljaju ljudi, gore od neke stoke… Pogotovo oni na broju tri. Za njihov ulaz

mi treba više od dva sata. Tamo u liftu zna i dreka bit… Gdje su u liftu našli srat, mislim,

stvarno.

Huanita se izgubi.

Žica oko Igorovog vrata zateže se sve jače.

IGOR: Pus-tite me… Molim vas… Gu-šim se…

Pojavljuje se Učitelj. Poslovično pasivan.

UČITELJ: Djeco, djeco, mir! Kakve su to opet neželjene tenzije?

Igor teško diše. Jedva raspetljava žicu. Telefon pada na pod.

UČITELJ: Danas ćemo se pozabaviti rudačom bakra, kojom je, kao što svi znamo, prebogata

naša domovina.

Igor se zgrči i pobljuje se.

UČITELJ: Za ime Boga, Igore! Zar se nisi mogao suzdržati? Molim te da smjesta počistiš

ovaj nered kako bismo što prije mogli nastaviti. Gradivo je obimno i ne smijemo si dopuštati

ovakve ekscese koji nas koče u obrazovnom procesu. Djeco, pet minuta pauze!

Učitelj se izgubi. Igor iskida nekoliko listova papira iz bilježnice. Riba pod.

Dara se vraća iz kampanje. U blatnjavim je gumenim čizmama i dugoj razvučenoj vesti.

DARA: Šećerna repa je blatna, repini rezanci zaudaraju na kilometre, tako da se danima ne

možeš oprati. Kampanja nije za svakoga. Mnoge žene ne izdrže do kraja…

Igor zašepa prema kući.

IGOR: Čekaju me ispred škole. Dečki nose letve, a cure lance…

DARA: Ali, ima neke pravde u svemu tome. Šećer koji od repe nastane, to je pravo nebesko

čudo. Bijel, kristalno savršen i slađi od duše. Ne postoji ništa slično na ovome svijetu. Zato

volim vaditi repu.

Igor se sruši na zemlju. Sklupča se kao fetus. Tijelo mu se trese pod udarcima. Pokušava

rukama pokriti glavu.

Pag

e86

IGOR: Nemojte! Neeeeeeeeeee!

Naposljetku se smiri.

Dotrči Dara i baci se na nepomično Igorovo tijelo. Rukavom mu briše krv s lica, plače…

DARA: Sine, jel me čuješ? Odgovori mi, pogledaj me, molim te… Izdrži, mili, sad će

pomoć… Čekaj, ja ću te kući odnijeti.

Uprti ga nekako na leđa, više ga vuče nego nosi.

DARA: Ne brini, jadno moje, sve će proći, možeš ti to…

Iz kuće istrči Huanita.

HUANITA: Mama, šta je to…?! Je li živ?! Igore!

DARA: Živ je, sve je u redu… Daj, polako, samo da ga unesemo…

Unose Igora u kuću. Polegnu ga na kauč, pokrivaju dekama.

DARA: Isuse, kakve su to životinje bile?

Peru mu lice, ruke, prsa… Stavljaju obloge, omataju mu glavu i tijelo zavojima.

HUANITA: Gdje je bila policija, jebem im mater!

DARA (plače): Da nisam pošla pred njega u školu, umro bi tamo, sam kao siroče. Ugušio bi

se u krvi.

HUANITA: Nemoj više ni misliti o tome. Spašen je.

Luka se pojavi u školi. Nasloni se na klupu. Čeka.

DARA: Stavila sam dosta peršina na obloge. Peršin je blagoslovljen za upale i podljeve. Znaš

da peršin čak i unutarnje krvarenje zaustavlja.

HUANITA: Znam, naučila si me.

Iz sjene izroni Učitelj. Nosi fascikl. Ponudi Luki stolicu.

UČITELJ: Izvolite, gospodine Radak, samo se udobno smjestite.

LUKA: Hvala.

Luka sjedne. Učitelj ostane stajati.

Dara zateže zavoje oko Igorovih grudi. Osluškuje mu disanje.

DARA: Diše, to je najvažnije.

UČITELJ: Ja sam Bartolović. Nadam se da me niste dugo čekali.

LUKA: Nisam.

Dara i Huanita istovremeno se nagnu da poljube Igorovo čelo. Sudare se glavama.

HUANITA: Uh, što tvrdu glavu imaš.

Pag

e87

DARA: Nije ni tvoja od pudinga.

Luka se pridigne na stolici.

LUKA: Vi nećete sjesti? Neugodno mi je…

UČITELJ: Nemojte se ustručavati, samo sjedite s mirom. Ja ne smijem. Lakše mi je kad

stojim. Imam lumbosakralni sindrom.

LUKA (sjedne): Aha.

UČITELJ: Donji pršljenovi.

Učitelj nastavi koračati oko Luke.

Huanita i Dara posjedaju na pod. Brižno prate Igorovo disanje.

UČITELJ: Pohvalno je da ste se promptno odazvali našem pozivu. Komunikacija na relaciji

roditelji-nastavnici iznimno je važna za svaku reformu obrazovnog sustava.

LUKA: Kad mi je žena javila, dojurio sam prvim vlakom. Zbog toga mi je propao posao u

Podgori.

UČITELJ: Dobro je da imamo efikasne željeznice.

LUKA: Ali, nema veze. Bit će poslova, neće nas biti.

Huanita podigne glavu i susretne majčine oči.

HUANITA: I ti si tako ležala. Kao mrtva…

DARA: Nećemo sad o tome. Bilo pa prošlo.

Učitelj trlja dlanove kao da ruke pere. Dlanovi mu suho pucketaju.

LUKA: Sin mi je sad najpreči. Njega moramo spasiti.

UČITELJ: Eh, dječja posla. Djeca se začas sporječkaju. Ne treba oko toga dizati prašinu.

LUKA: Nije prašina. Skoro su mi dijete ubili.

Učitelj se podozrivo zagleda u Luku.

HUANITA: Svaki čas sam provjeravala jel ti srce kuca.

DARA: Žao mi je, srećo. Krvavu godinu dana si uz mene probdjela. A ni poslije ti nije bilo

veselo.

HUANITA: Nisam ni osjetila. Začas je prošlo.

DARA: Ne valja kad djeca peru roditeljske guzice. Bog nije to tako zamislio.

Učitelj otvori fascikl. Vršlja po papirima.

UČITELJ: Da nije siroti Igor sve te rane kod kuće zaradio?

LUKA: Ne griješite dušu, molim vas.

UČITELJ: Meni ovdje piše da ste vi prilično disfunkcionalna obitelj.

Pag

e88

LUKA: Kakva?

UČITELJ: Primjerice, vi osobno ste proveli dvije godine u zatvoru…

LUKA: Pošteno sam odsjedio. Do posljednjeg sata. Bez ijednog slobodnog vikenda.

UČITELJ: Vaša kći je za to vrijeme napustila školu, a taj diskontinuitet u obrazovanju ničim

se ne može…

LUKA: Njegovala je majku.

UČITELJ: Da, zanimljivo… Dakle, meni ovdje lijepo piše da ste vi na izdržavanje zatvorske

kazne upućeni zbog obiteljskog nasilja. Neka svađa sa suprugom je bila u pitanju, ili što?

Ovdje je formulacija prilično nejasna. Vi ćete jamačno znati…

LUKA: Ne dao vam Bog da nešto tako učinite svojim šakama.

Učitelj zaklopi fascikl.

Huanita pomiluje bratov obraz, promijeni mu oblog na čelu. Opet sjedne na pod i obgrli

majčine noge.

HUANITA: Je li te poslije…? Tata, mislim, da li mu se ikad omaklo…?

DARA: Nikad više.

HUANITA: Svaka čast da si mu oprostila. Ja ne bih mogla.

DARA: Mogla bi, srećo. On je najbolji čovjek na svijetu.

Učitelj je spreman za rukovanje.

UČITELJ: Eto, i to je sređeno…

Luka ustane i zbunjeno prihvati ruku.

Dara poljubi Huanitu u tjeme. Udiše miris njene kose.

LUKA: Kako sređeno?

UČITELJ: Kooperativnost svih društvenih čimbenika je najbitnija. Obećajem da ćemo i mi sa

svoje pedagoške strane malo ukoriti one derane. Mladost-ludost, to su jogunasta razdoblja u

životu. Ta, sjetite se samo što smo mi sve u njihovim godinama činili.

Luka izvadi bočicu iz džepa.

LUKA: Vidi mene budale, skoro sam zaboravio… Mali dar za vas. S mora.

UČITELJ: Oho-ho! Da to nije maslinovo ulje?

LUKA: Pravo djevičansko.

UČITELJ: Hvala lijepa, hvala lijepa! Mi ovdje nerado primamo darove, ali ovakav mali znak

pažnje usuđujem se uzeti…

Luka kao da namjerava poći, zatim se predomisli.

LUKA: Jesmo li se mi već negdje sreli?

Pag

e89

UČITELJ: Ne bih rekao.

LUKA: Jesmo, jesmo… Čekajte, imali ste nekakav šešir, pa da, onaj meksikanski sombrero…

Tako je, svirali ste mojoj ženi za rođendan!

UČITELJ: Priznajem, zaskočili ste me… Bavim se time malo iz hobija, malo radi popune

skromnog prosvjetarskog budžeta. Znate li da su učiteljska mjesta desetkovana u našim

osnovnim školama? Samo čekam da mi uruče otkaz kao višku.

LUKA: Strašno.

UČITELJ: Pogubno, moj prijatelju. A, ruku na srce, mi odgajamo cvijeće nacije. Domovinske

temelje upravo mi ugrađujemo. Nego, ako budete kćer udavali, preporučam se… Sviram vrlo

povoljno, cijelu noć, pravim samo dvije pauze, po petnaest minuta. Drugu večeru ne tražim.

3

Kuća Radakovih zaslijepljena televizijskim reflektorima, erupcijama fotografskih bliceva. Na

kauču se stisnuo Igor, s njegove lijeve i desne strane ukipile se Dara i Huanita. Iza kauča stoji

Luka. Kao da poziraju za obiteljski album. Igorova glava je omotana zavojima. Desna mu je

ruka zavijena, visi na trakama gaze, svezanim oko vrata. Lijevom rukom pridržava kutiju s

ptičicom.

LUKA: Ljudi, ne znam ja šta vam je to, taj buding… buling, za koji me pitate. Sin mi se

oporavlja i to je najvažnije. A onoj zločestoj djeci neka Bog pomogne. To je moja poruka.

Nego, najbolje da vam majka kaže…

Luka pomiluje sina po obrazu. Dječak se mazno trlja uz očev dlan, poput mačića.

DARA: Znate, najviše smo se bojali da mu nije jače ozlijeđen kuk. Rođen je, siromah, sa

oštećenjem desnog kuka, ali izgleda da je sve po starom. Imali smo sreće.

Dara primi Igora za ruku i poljubi je.

HUANITA: Ja ću vam reći jedno i briga me za cenzuru: lijekovi su kod nas jebeno skupi! A

moj brat mora ojačati. Predugo izbiva iz škole. Zato sam uzela još jednu zgradu za čišćenje.

Ova ima dvanaest katova i veliku terasu na krovu. Kad završim posao, odem gore, naslonim

se na zid i promatram grad. Čim Igor ozdravi, povest ću ga sa sobom. Nećete vjerovati, ali

gore je zrak skoro planinski. Dobro će mu činiti.

Brat prisloni glavu uz sestrino rame.

DARA: Hajde, sine, reci i ti nešto… Samo čas, da maknem tu ptičurinu, smeta ljudima za

snimanje.

Dara preuzme kutiju s pticom.

Igorova je izjava kratka i razgovjetna. Kao da je cijeli život pred kamerama.

IGOR: Bio sam bijesan na sebe što sam tako malen i nemoćan da im se suprotstavim. Zato

sam najčešće šutio, plakao i trpio. Mislim da im to nikada neću moći čista srca oprostiti.

Dapače, mrzim ih sve, iz dna duše.

LUKA: Ne slušajte ga, šali se moj sin…

Otac se sagne i šapće sinu.

Pag

e90

LUKA: Nemoj, srećo, tako. Bijes nije zdrav. Oboli čovjek, ni kriv ni dužan.

Reflektori se ugase. I blicevi prestanu sijevati.

Učitelj-mariachi vani uštimava gitaru. Osvijetljen je dvjema nasmiješenim bundevama.

DARA: Odoše.

HUANITA: Bit ćemo sutra u svim novinama. I na teveu.

LUKA: Nisam se nadao da će tako naglo pokupiti svoju skalameriju. Htio sam im objasniti,

jako je važno…

DARA: Šta, dušo?

LUKA: Da ću ja jednog dana završiti ovu kuću, je li tako, Daro?

DARA: Hoćeš, ljubavi…

LUKA: Najvažnije je da nam glave ne kisnu. Doći će jednom i kat na red, polako… Sve ću ja

to svojim rukama. A onog dana kad uspijem, sjest ću na stolicu ispred dovršene kuće,

odmarati se i duboko udisati miris nove fasade. Ti ćeš mi, srećo, donijeti kavu, a ja ću gledati

unuke kako rastu. Sve ovo samo su prepreke na tom putu.

Igor spuzne s kauča. Pomiluje pticu u kutiji.

Prosvjetar pod sombrerom sve je glasniji.

UČITELJ: Samo jedan dan života,

još jednu čašu mi dajte sad.

Jer već sutra nisam s vama

jer sutra umrijet ću ja.

Prva ga osjeti Dara.

DARA: Čujete li?

LUKA: Ništa ne čujemo.

DARA: Muzika…

HUANITA: Možda je neki praznik.

LUKA: Ko bi ih sve popamtio.

DARA (zagrli sina): Idemo, vidjet… Luka, pomozi.

Luka i Dara podupiru Igora između sebe. Huanita ih slijedi. Izlaze pred kuću.

Učitelj-mariachi je u elementu.

UČITELJ: Moj život je kratak bio

i prolazan kao san.

Zato želim samo jedno

Pag

e91

da živim još jedan dan.

Luka slobodnom rukom obgrli Huanitu. Stoje tako njih četvero, kao jedno tijelo.

DARA: Susjed udaje kćer.

HUANITA: Krasna vjenčanica!

DARA: Pogledajte gardenije iznad ulaza, kao da će i one zapjevati. Taj vijenac mora da je

koštao čitavo bogatstvo.

Učitelj-mariachi baca svatovsku rižu.

UČITELJ: Samo buket bijelih ruža

nek bude uvijek na grobu mom.

I samo vjetar neka priča

svu tajnu života mog.

Darine oči gore od uzbuđenja.

DARA: Baka mi je pričala da u Meksiku za svadbu cijelo dvorište prekriju bijelim

gardenijama. A kad ples s mladom dođe na red, svi gosti okruže mladence i poredaju se u

znaku srca. Tako mladenci plešu unutar velikog srca koje kuca u ritmu njihove ljubavi. Nije li

to božanstveno?!

IGOR: Ja ne volim gužvu. Kad se budem ženio, moja nevjesta i ja ćemo pobjeći nekud gdje

nas niko neće pronaći.

LUKA: Šališ se, dušo… Zar ja da sina jedinca ženim kao da nema nikog svog?! Slavit ćemo

sedam dana i sedam noći.

HUANITA: Da, sad deset…

Učitelj-mariachi se povlači u pozadinu.

UČITELJ: Jer on bješe tako kratak

i prolazan kao san.

Zato želim samo jedno

da živim još jedan dan.

Luka povede obitelj u kuću.

LUKA: Dosta brbljanja, vodi vas tata na spavanje.

DARA: Dobra ideja. Brzo će jutro.

Vade se jastuci. Počivaju Radakovi. Igor upali baterijsku svjetiljku. Uperi snop svjetla u

knjigu.

DARA: Nemoj dugo, ljubavi. Neće nauka pobjeći.

IGOR: Neću, mamice…

Tišina. Snovi.

Igor ustaje. Osvjetljava si put svjetiljkom. Izlazi iz kuće.

Pag

e92

IGOR: Jedne večeri u školi su me ispolijevali motornim uljem. Berislav i Nino su me čvrsto

držali a Jasenka je sipala ulje po meni. Po kosi, očima, ušima, ustima… skoro sam se ugušio.

Ispred lica su mi mahali plamenovima benzinskih upaljača i urlali da me treba spaliti kao

štakora. Kad sam im dosadio, ostavili su me. Uspio sam pobjeći prije zadnjeg sata. Trčao sam

kroz park, slijep od ulja, svaki čas zastajući da dođem do daha. Odjednom su me zgrabila

neka dvojica u crnim odijelima. Ruke su im mirisale po narančama. Doveli su me do velike

srebrnaste limuzine. Kad su me ugurali unutra, vidio sam čovjeka guste sijede brade i rumenih

obraza, zavaljenog na mekim jastucima. Oči je imao blage i radosne, poput bebe kad se

smješka iz kolijevke… Stisnuo mi je ruku, pružio veliku šalicu vrućeg čaja s mlijekom i

komad čokoladne torte, nasmiješio se i rekao: „Ti si Igor, ako se ne varam?“ Kimnuo sam

glavom, ali nisam mogao ni riječi izgovoriti. Srce mi je udaralo kao ludo, a grlo se stisnulo.

„Ne boj se, dječače. Želim ti pomoći“, nastavio je, a njegov baršunasti baritonski glas je

ugodno zatreperio kao najljepša uspavanka. „No, prvo ćemo ti oprati to grozno ulje, ne možeš

takav pred roditelje.“

Igor se izgubi u daljini, vrludajući svjetlom lampe.

Luka već kucka po jutarnjim ciglama. Ima mraza na njima.

Dara donosi staru poderanu skijašku jaknu. Ogrne muža.

DARA: Gdje ti je pamet da si bez jakne izašao?! Stoput si gori od djeteta.

LUKA: Ovaj džemper grije bolje od nuklearke, šta mi više treba?

DARA: Samo ti ostavi jaknu preko leđa.

LUKA: Pa da imam šta skidat kad me pritjera.

DARA: Crni Luka, kad si zadnji put?

LUKA: Ima sedam dana.

DARA: Jedeš onaj kompot od šljiva?

LUKA: Jedem. Još sam sinoć uzeo i kiselo mlijeko.

DARA: Onda ti mora pomoći.

LUKA: Mora.

On zabije nazubljeni kraj čekića u ciglu i odvali komad maltera.

LUKA: Glup mi je taj izraz…

DARA: Koji?

LUKA: Da „patim od zatvora“. Tako doktor kaže.

DARA: Ma, dobar je. Onako, stručan. Znaju oni najbolje.

LUKA: Neću tako više govoriti.

DARA: Meni ne smeta. Glavno je da se ti riješiš nevolje.

Ona pođe u kuću.

Pag

e93

LUKA: Lako za moju probavu, nego, šta ćemo s Igorom?!

Huanita je među školskim klupama. Skuplja otpatke u koš.

HUANITA: Fuj, šta ova deriščad navuče za vrijeme nastave. Gori su od strvinara. Srećom,

imam jak želudac.

Dara se vrati mužu.

DARA: O čemu ti?

Luka prtlja po džepu. Izvadi vizitku, maše njome kao da je kužna.

LUKA: Ne sviđa mi se ovo. S kojim pravom se taj parajlija miješa u naš život? Tebi je, vidim,

potpuno svejedno…

DARA: Nema u tome ništa loše. Znaš i sam da nam je svaka potpora dobro došla. Jedno nam

je dijete moralo napustiti školu, hoćeš da i drugo na ulici završi?

LUKA: Vidiš ove šake, dok je njih ja se ničega ne bojim. Gladni nećemo bit. Meni tuđe pare

ne trebaju.

Dara se podboči ispred Luke.

DARA: Ne budalesaj.

Huanita briše prašinu po razredu.

HUANITA: Dobila sam posao u Igorovoj nekadašnjoj osnovnoj školi. On je sad gimnazijalac.

Vrijeme neviđeno leti.

Pomno briše zadnju klupu.

HUANITA: Ovdje je sjedio, sreća sekina.

DARA: To se zove bespovratna stipendija. U cijelom svijetu su mecene normalna pojava.

Plemeniti ljudi ulažu u nadarene.

LUKA: Mi nismo u svijetu. Kod nas nema ništa džabe. Pazi šta ti kažem, tu će se izleći neka

zmija otrovnica.

DARA: Čovjek samo želi pomoći.

LUKA: I ko je on uopće?! Ništa ne znamo o njemu.

Huanita iznosi koševe sa smećem i nestane.

Dara uzme vizitku od Luke.

DARA: Čitaj, sve ti ovdje piše: „Dobar tek“ de-de, tvrtka za medije i trgovinu… Rudolf

Križanić, predsjednik uprave.

LUKA: Ma nemoj, i taj muljator je baš slučajno nabasao na Igora?! Tek tako, s neba pa u

rebra.

DARA: Joj, vidi ga što je tvrdoglav! Kad ti nikad ne slušaš šta se po kući govori, pričalo nam

je dijete sve po redu… Taj gospodin Križanić u svom vlasništvu ima televiziju, najgledaniju u

cijeloj regiji, ima i nekoliko dnevnih novina, i još svakakvih čudesa na onom internetu… E,

Pag

e94

pa ako se sjećaš, televizija je bila tu kod nas. Gledao čovjek reportažu, čitao o tome, i, kako

nema kameno srce, očito se zainteresirao za Igorov slučaj.

LUKA: Nije on slučaj, znaš.

DARA: Kako god. Meni je ipak najvažnije da mi se dijete školuje.

LUKA: Možda imaš pravo. Nikad se ne zna kako bi završio s ovakvom bijedom od oca.

DARA: Sad mi je dosta! Pusti te cigle!

On prestane s radom. Dara ga obgrli oko ramena i povuče ga da ustane.

DARA: Da te više nikad nisam čula da tako govoriš. Ni u ludilu.

LUKA: Ali…

Ona pritisne svoje usne na njegove. I time prekine svaku raspravu.

Huanita je u blizini. Puši i promatra ih. Ugasi cigaretu.

HUANITA: Hej, leptirići, dišite malo!

LUKA: Breskvice, nismo te ni čuli.

HUANITA: Mislim, u vašim godinama, koja strast…

DARA: Oprosti, mila, nešto smo se zanijeli.

HUANITA: Zezam se, ljudi, uživala sam dok sam vas gledala. Je li ostala koja pusa i za

mene?

LUKA: Naravno, breskvice!

Dara i Luka ljube Huanitu u obraze.

Dara se prva odvoji iz trojnog zagrljaja. Zabrinuto prođe jagodicama prstiju duž Huanitinog

dlana.

DARA: Uh, ogrubjeli su ti dlanovi.

HUANITA: Nisu.

DARA: Dođi da ih namažemo.

HUANITA: Ne treba, čuvaj kremu. Koristim zaštitne rukavice.

Luka sjedne na sanduk i opet se prihvati cigala.

DARA: Nije to dovoljno. Ruke su najosjetljivije, osjetljivije i od lica.

HUANITA: Ma daj, nisam to znala.

LUKA: Ipak, ne možeš sve raditi u njima. U rukavicama.

DARA: Luka, ne miješaj se!

Pag

e95

LUKA: Dok sam jutros istovarao cigle, priznajem, navukao sam one debele, zidarske

rukavice. Ali, kad jednom krene filigranski rad, goli prsti su najbolji. Inače, nemaš pravi

osjećaj. Ako zahvatiš previše maltera, cigla začas pukne i napraviš više štete nego koristi.

Dok on mudruje, žene uđu u kuću.

Dara izvadi kremu iz ladice stola. Huanita pruža ruke da ih majka nahrani. Luka udara

čekićem.

Evo preporođenog Igora. Nema više zavoja na njemu. Nekako je očvrsnuo. Nosi nabrekli

ruksak.

IGOR: Hej, ćale!

LUKA: Živio, mili!

Igor položi ruku na očev potiljak.

IGOR: Gori ti vrat, tatice… Izgleda da imaš temperaturu.

LUKA: Nemam. To mi je od cigala. Sagorijeva se energija.

IGOR: Moraš smanjiti malo.

LUKA: Smanjit ću na onom svijetu.

IGOR: Nemoj se s tim ni zezat, molim te.

LUKA: Dogovoreno, sine.

IGOR: Hoćemo na ručak?

LUKA: Ajde ti. Sad ću i ja, samo još ovu da sredim.

Dara je osjetila sina i već je na pragu. Huanita postavlja tanjure na stol.

DARA: Ljubavi, stigao si!

Uvodi sina u kuću. Mrsi mu kosu.

DARA: Kosica ti je porasla.

IGOR: Nije. Drukčije sam se počešljao.

Huanita smjesta ostavi tanjure, priđe bratu i skine mu ruksak.

HUANITA: Buenos dias, gringo… Daj da ti pomognem… (Ispusti ruksak na pod.) Jebote,

kakvo to kamenje nosiš?!

DARA (povuče i ona): Knjige, eto šta nosi. Natovarili su djecu gore nego da su mazge…

IGOR: Pusti, mama, ja ću.

Luka i dalje mlati po ciglama.

Dara nespretno povuče ruksak iz kojeg ispadne vrećica nabijena bijelim prahom.

DARA: Šta je ovo, srećo? Neko brašno?

Pag

e96

Igor brže ubacuje vrećicu u ruksak.

IGOR: Da.

DARA: Izgleda fine kvalitete.

HUANITA: Stvarno brašno?

IGOR: Brašno.

HUANITA: Da nećeš u pekare?

IGOR: Neću. Raznosim uzorke za gospodina Križanića. On u svojoj korporaciji ima i

pekarsku industriju. To mi je dodatni honorar.

DARA: Pa to je baš lijepo, vrednica mamina… (Poljubi ga u čelo.) Kako on sebi džeparac

privređuje.

Igor odnese ruksak u kut. Odatle uzme kutiju s ptičicom. Maše iznad kutije.

IGOR: Bebo, peruško… Spava, blaženik mali.

Dara zapanjeno zuri u sina.

DARA: Čekaj, sine, stani! Jesam li ja to dobro vidjela? De, prođi još par koraka prema

meni…

IGOR: Zašto?

Pođe ususret majci.

DARA: Pa, ti, ti si… Huanita, gle, on ne šepa. On hoda ko veliki. Jao meni, utjehe moje…

Luka, brzo, trči!

Huanita se ekstatično baci pred bratove noge. Obgrli ga.

Luka nahrupi u kuću.

DARA: Gdje si, Luka?! On, on… dijete naše, noga mu je ozdravila… Ne šepa više, zlato

naše…

Luka zagrli sina, zajeca…

LUKA: Kako, sine, šta se dogodilo? Znao sam, znao sam, čudo!

Igor poput kralja stoji usred kola ljubavi.

IGOR: Nikakvo čudo, stvar je prilično jednostavna. Gospodin Križanić ima odlične

stručnjake. Sve su mi to masažama riješili. Prvo podvodnim kurama u bazenima, pa u nekom

čudnom pijesku. Bio sam ukopan u njemu do pojasa. Nisam takav pijesak nikada vidio.

Mekaniji od paperja ovog našeg ptiča.

DARA: Meksički stoposto. Nema boljeg.

IGOR: Za to vrijeme, cijeli zbor prelijepih djevojaka zlatastih uvojaka pjevao je gregorijanske

korale. Gospodin Križanić veli da glazba sve liječi.

Dara ljubi Igorov desni kuk. Huanita mu cjeliva ruke. Luka si rukavom briše suze.

Pag

e97

DARA: Bože, hvala ti što si nam poslao tog dobrotvora. Kao da je sam anđeo Gabrijel sišao

među nas.

LUKA: Aaaa, to moramo zaliti!

Donese bocu i četiri čašice. Toči rakiju.

LUKA: Tako, idemo do dna!

IGOR: Ali, tata, ja ne pijem.

LUKA: Koješta, sad si gimnazijalac, a ovo je poseban dan u našem životu, sudnji dan…

DARA: Kakav sudnji dan? Jezik pregrizo!

LUKA: Zvekni slobodno, postao si muško.

Tata, mama i sestra podignu čašice, nazdravljajući Igoru. Stoje ukočeni u toj pozi. Stenju od

sreće. Igor polako ispija.

4.

Zora. Luka sjedi na podu, naslonjen na nogu stola. Kucka čekićem po drvenoj kutiji.

Dotjeruje rubove brusnim papirom.

LUKA: Vidiš, sad će to biti druga priča… Dojadilo mi, brate, da ti mijenjam kutije. Sve

odmah prokljucaš pa od tebe bude smeća na sve strane.

Uzme kartonsku kutiju s pticom i nakrene ju iznad drvene kutije.

LUKA: Idemo, selidba… Dobra je nova kutija, šta kažeš? Jelovina, bogme, nije mačji

kašalj… Čekaj, samo malo, da ti bolje naredim te šalove. (Iz stare kutije izvadi šalove,

ušuškava ih po novoj kutiji.) Jesi vidio, ni car nema takav komfor.

Huanita riba školske klupe.

HUANITA: Kako je samo zabrijao moj knez Igor! Jebeni igrač, završio je studij godinu dana

prije roka. I to na Harvardu! Diplomirao je pravo. S najboljim ocjenama. I ne samo to, nego je

ušao u top-deset studenata Sjedinjenih Američkih Država. Ponos sekin marljivi…

Luka dotjeruje posljednje finese u kutiji.

LUKA: Šta si objesio nos? Da nisi i ti pod stresom? Kažu da je selidba među najgorim

stresovima za ljude. Ne znam kako je s vama pticama.

Huanita s jedne klupe podigne uramljenu fotografiju. Pažljivo ju protrlja krpom, poljubi i

zanosno pritisne na grudi.

HUANITA: Igorova bivša osnovna škola odlučila je odati mu posebnu počast. Njegova slika

visjet će na počasnom mjestu.

Dara oblači radnu kutu i gumene čizme. Priđe zaposlenom Luki.

Pag

e98

DARA: Dobro jutro, dragi.

LUKA: Jutro, ljubavi.

Huanita se popne na stolicu. Vješa Igorovu fotografiju iznad školske ploče.

Dara sjedne na stolicu pored Luke. Povezuje kosu maramom.

LUKA: Ne volim kad sakrivaš kosu.

DARA: Praktičnije je tako.

LUKA: Već ideš?

DARA: Moram.

LUKA: Prokleta kampanja. Kad prije, majku mu.

DARA: Vrijeme leti.

LUKA: Neviđeno.

Huanita se malo zanese na stolici. Siđe.

Luka pažljivo odloži kutiju s ptičicom.

LUKA: Zaspao je. Što taj može spavat, čudo jedno.

HUANITA: Vrti mi se u glavi… Razvalio me jet lag.

DARA: Sva sam nekako usporena jutros.

LUKA: Avion je vražja stvar. Mislio sam da ćeš uzeti slobodan dan. Ipak si toliki let

prevalila, do Amerike i natrag.

HUANITA: Šališ se, danas je prvi dan kampanje, moramo sve do jedne biti na prozivci.

Gazde samo čekaju neku grešku.

On se podigne na koljena, položi joj dlanove na krilo.

LUKA: Pa šta, neka te najure. Gladni nećemo bit.

Huanita iznosi smeće iz razreda.

DARA: Nisi nas čuo noćas kad smo došle?

LUKA: Nisam.

DARA: Može ti biti žao da nisi išao.

LUKA: Nije mi žao.

DARA: Bilo je fantastično! Nemam riječi kojima bih ti opisala. Tako svečano i otmjeno, a sve

s mjerom i ukusom. Naš Igor je bio najzgodniji u onoj pelerini. Falio si nam…

Luka divlje skoči.

LUKA: Dosta! Neće meni tuđin plaćati da idem sinu za diplomu!

Pag

e99

DARA: Bože, Luka, baš si na kraj srca… Pa, gospodin Križanić je to drage volje učinio, iz

čistog čovjekoljublja. Znaš kako je, sam je na svijetu, nije se nikada ženio, bez djece, ni

kučeta ni mačeta… Dok smo se tamo slikali, uživao je u Igoru kao da mu je rođeni otac…

LUKA: Nož mi zabijaš, samo vrti…

DARA: Oprosti. Nisam tako mislila.

Ona ustane sa stolice. Navuče vestu preko kute.

DARA: Idem, već kasnim…

LUKA: Stani, jebemu mater!

Grubo ju zgrabi.

LUKA: Nikud ti ne ideš!

Je li pomahnitao? Ne znaš hoće li je sastaviti sa zidom.

DARA: Pusti me, nemoj da požalimo.

LUKA: Molim te, sačekaj malo, da ti objasnim…

Zagrli je. Poljubi u čelo.

LUKA: Nisam htio vikati, ljubavi… Ne znam šta mi je bilo. Mrak mi je pao, a sve od panike.

Užasno se bojim za našeg sina. Joško i Cane su mi otvorili oči. Objasnili su mi otkud silne

pare tom Križaniću, kažu da je to javna tajna, da cijela zemlja zna…

DARA: Bolje neka gledaju svoja posla.

LUKA: Izgleda da se ta baraba petlja oko droge, oružja, kažu da ima i lanac kupleraja… A

niko mu ništa ne može. Podmazo sve živo. Od sudova i policije do Vlade i Sabora.

DARA: Najlakše je čovjeka oblatit, tek tako bez dokaza. Nego znam ja šta je, zlobnici mu

zavide pa izmišljaju.

LUKA: Hoćeš da nam sin završi u zatvoru?

DARA: Ma, neće. Koji crni zatvor? Nisi ti još upoznao Križanića… Lice mu je kao iz bajke,

ja dobroćudnije oči nisam vidjela.

LUKA: Baš ti hvala.

DARA: Ne duri se. Svi mi imamo neke mrlje u očima. On ništa, kunem ti se. Samo čisto

svjetlo.

LUKA: Ne znam…

DARA: Vjeruj mi. Uostalom, dijete nam se preporodilo. To je najvažnije. Šta mu mi još

možemo pružiti?

LUKA: Dali smo mu život.

DARA: Istroši se to.

Dara poljubi muža i požuri u kampanju.

Pag

e10

0

Učitelj se uzmuvao po školi. Gura klupe, sastavlja ih u veliki stol. Užurbano po njemu sortira

pakete nabijene brašnom, kokom ili čime već…

Igor izroni u prvom planu. Prinčevski elegantan u crnom smokingu i bijeloj košulji. Bliješti

biserna dugmad. Gleda u publiku.

IGOR: Još uvijek sam šokiran. Pitate me za komentar, a meni je srce noćas umrlo. Gospodin

Križanić mi je bio kao drugi otac. Shvatite me, ne mogu vam ništa više reći. Poštujte moju

tugu, molim vas. Uskoro ćete dobiti službeno priopćenje…

Igor se izgubi.

Dara i Huanita gledaju televiziju s kauča. Lica su im napeta kao da prate najuzbudljiviji film.

Luka sjedi za stolom, čisti alat. Nabusito se distancirao od televizijskih zbivanja.

DARA: Luka, da pojačamo malo?

LUKA: Ne treba.

DARA: Nemaš pojma šta propuštaš.

LUKA: Ništa.

HUANITA: Ali, tata, cijeli Dnevnik govore samo o tome.

LUKA: Prestat će kad dođe prognoza.

HUANITA: Gle, mamice, eno Igora! Drži govor pored lijesa.

DARA: Kako je lijep, kako je elegantan… Heroj naš.

HUANITA: Crno mu tako dobro pristaje. Ikona stila!

DARA: Još uvijek ne mogu sebi doći, sva se naježim od ganuća kad pomislim kako je

plemenit čovjek taj Križanić bio. Cijelo bogatstvo je našem Igoru ostavio, potpunom strancu

kad uzmeš…

HUANITA: Sad je Igić bez brige. Pun ko tanker. Ne može toliku lovu spizdit ni za tri života.

DARA: Ne psuj…

HUANITA: Kad me euforija pere.

DARA: Luka, zašto si tvrdoglav? Ovo moraš vidjeti… Evo kucnuo je čas! Spuštaju ga u

grobnicu.

LUKA: Nemojte da mi prognoza prođe zbog tih njihovih preseravanja!

DARA: Neće, to je na istom programu…

HUANITA: Dođi, tatice, pjeva mu počasni zbor rudara. Nose zlatne šljemove i bijele kožne

rukavice.

DARA: Jako skromna grobnica, s obzirom na pokojnikov rang… Samo bijela mramorna

ploča i njegovo ime.

LUKA: Bijela ploča pokrila prljave ruke.

Pag

e10

1

DARA: Dragi, nisi fer. Stvarno ga pretjeruješ. I baš bi se mogao malo svladati u ovom

tužnom času.

Učitelj opet trudbenički djeluje. Sad ga je zapalo da od školskih klupa gradi bedeme oko

raskošne rezidencije. Raspoređuje barokne naslonjače i slike, donosi krzna, svilene jastuke,

odmotava perzijske tepihe… Nakon svog tog udarničenja ukoči se u stavu mirno. Kad se

pojavi Igor, ceremonijalno mu se klanja, plješće, otvara šampanjac…

Dara i Huanita češljaju jedna drugu.

DARA: Sad će on, svaki čas… Bože, sva treperim. Ovako nisam bila uzbuđena od onog dana

kad me tvoj otac prvi puta pozvao na spoj. Išli smo na šampite i koktu…

HUANITA: Kako izgledam?

DARA: Izvrsno, mila! A ja?

HUANITA: Bolje od mene.

Dara šminka kćer.

DARA: Prava je šteta na te tvoje usne stavljati i mrvu ruža.

HUANITA: Samo šminkaj.

DARA: Dobro je da se najavio. Zamisli blamaže da nam je slučajno upao dok radimo po kući.

HUANITA: Zatekao bi dvije vještice.

DARA: Baš. U ovoj prokletoj kući…

HUANITA: Mama!

DARA: …Ima toliko prašine da se čudim kako još nismo svi pocrkali. Možemo mi prste

ogulit svaki dan, kad tu nema kraja ciglama, šljunku, cementu… Jao, da na gradilištu živimo,

ne bi ovako bilo.

HUANITA: Proći će jednog dana. I onda ćemo uživati.

DARA: Eh, valjda…

Sanjare.

DARA: Znači, ako sam te dobro shvatila, Igor želi s nama nešto ozbiljno razgovarati?

HUANITA: Da, tako je rekao.

DARA: A tvog oca nema. Baš sad je morao po neke daske, ni prije ni kasnije. Dabar jedan

tvrdoglavi.

Igor napušta rezidenciju. Nosi duguljastu kutiju umotanu u raskošni svjetlucavi papir. Leđa

mu čuva Učitelj. U odijelu je, s jedva prikrivenom kratkom cijevi ispod pazuha.

Naravno, Dara nepogrešivo osjeti sina. Istrči mu ususret.

DARA: Sine!

IGOR: Mamice!

Pag

e10

2

Grle se, ljube. Huanita se pojavi na pragu.

HUANITA: Polako, mama, daj mu da diše…

Huanita priđe bratu. Poljubi ga u obraz.

HUANITA: Opako dobar parfem, gringo.

IGOR: Slučajno sam pogodio.

HUANITA: Vrijedi barem kao ova naša skalamerija.

IGOR: Ne pretjeruj.

Učitelj je na oprezu.

DARA: Idemo, dosta priče, idemo u kuću… Stojiš tu vani ko neki prosjak. Povedi i prijatelja

da se malo okrijepi. Baš lijepo da imaš društvo, pa, naravno, ti si uvijek društven bio…

Učitelj ne mrda. Kao pas čeka Igorov mig.

IGOR: To mi je poslovni partner. Bit će mu dobro vani.

DARA: U redu, u redu, ti znaš najbolje…

Uđu u kuću, a Igor predaje kutiju sestri.

Učitelj sjedne na sanduk.

IGOR: Brzo, odmotaj.

HUANITA: Za mene? Ali, zašto si se trošio? Čime sam ja to zaslužila?

Ona stavi kutiju na stol. Nestrpljivim rukama odmotava papir, skine poklopac i zavrišti.

HUANITA: Mama, gle! Ne mogu vjerovat!

Iz kutije izvlači otmjeni ružičasti sako i suknju, cipele s visokim štiklama, iste boje. I ogrlicu

od crnih bisera.

DARA: Božanstveno je, sine, kao zora kad se rađa!

Huanita odloži stvari na stolicu i baci se Igoru oko vrata.

HUANITA: Ti si genije! Ovo je ludilo!

Igor se jedva izvlači iz Huanitinog zagrljaja.

IGOR: Polako, bit će vremena i za ushićenje. Drago mi je da ti se sviđa…

HUANITA: Prva liga, jebote!

IGOR: Jednostavnije mi je ako nemaš prigovora na dress code. Naime, to bi trebala biti tvoja

radna uniforma.

HUANITA: Uniforma? Ne kužim?

IGOR: Naravno, ako budeš pristala. Ja te neću ni na što prisiljavati.

Pag

e10

3

HUANITA: Gringo, o čemu ti?

IGOR: Treba mi tajnica pod hitno. I to osoba u koju mogu imati bezgranično povjerenje.

HUANITA: Mama, jel čuješ?!

Padne na koljena ispred Igora. U ekstazi je.

HUANITA: Ne znam, kako ću? Ti stvarno mene hoćeš, baš mene pored tolikih zvijezda?

Mama, jel ovo istina, jel ja sanjam?

DARA (zagrli ju): Istina je, srećice, ne bi braco tebi lagao.

IGOR (podigne sestru): Ustani, molim te, ne budi djetinjasta… Dakle, trebam li tvoje

euforično ponašanje shvatiti kao pristanak?

HUANITA: Da, da, da!!

IGOR: Mudro si postupila.

DARA: Nebesa sipaju milost po svima nama.

Igor ozbiljno pogleda Daru.

IGOR: Mama, htio bih da i vi preselite k meni. Ti i tata.

HUANITA: Super, još uopće ne mogu vjerovat!

DARA: Pusti sad to, sine…

IGOR: Ozbiljno mislim.

DARA: Nego, jesi li ti meni gladan? Sad ću ja začas.

Ona žustro vadi pribor za jelo i briše ga krpom.

IGOR: Ovo više nema nikakvog smisla. Kakav je to život u ovo malo jada?

DARA: To je naš dom. Drugog nemamo.

IGOR: Sprdnja a ne dom!

DARA: Nemoj tako, dušice.

IGOR: Kad me ne slušaš, govorim to za vaše dobro.

HUANITA: Mama, pa nije nam Igor neprijatelj.

IGOR: Prodajte plac, dok još možete nešto dobiti za njega, i lijepo dođite u moju kuću. Imam

pedeset soba, znaš koja je to palača! Ne moramo se mjesecima ni sresti…

DARA: Ne znam, sunce, ne ide to tako preko noći.

IGOR: Ide, mamice, vidjet ćeš.

DARA: Znaš kakav je Luka nakrivo nasađen…

IGOR: Ja ću s njim razgovarati.

Pag

e10

4

Luka dovlači kolica nakrcana daskama. Diže buku kao da prolazi konvoj šlepera.

DARA: Izgleda da je stigao.

Učitelj blaženo drijema na sanduku. San mu razbije Lukino tandrkanje, skoči i potegne

pištolj.

UČITELJ: Koji kurac?!

LUKA: Šta radiš ti na mom sanduku?!

Nagonski zgrabi dasku i nasrne na Učitelja.

LUKA: Ti ćeš na mene pištoljem! Gubi se iz mog dvorišta, bitango jedna!

Igor je, srećom, na pragu. Autoritativno podigne ruku.

IGOR: Mir, dečki!

Priđe Učitelju.

IGOR: Smiri živce, Bartoloviću, da ih ne bi ja smirivao. Ajde, makni se tamo u kraj dvorišta, i

da te ne čujem više.

UČITELJ: Može, gazda. Idem, gazda.

Huanita oblači kostim. Dara joj pomaže.

LUKA (naceri se Učitelju): Vidi vraga, pa to je učo! Sad sam te prepoznao. Avanzirao si,

golube, a? Ne tamburaš više po svatovima? Pa da, bolje se isplati honorarno likvidirat ljude,

nego šta! Tu nema krize.

IGOR: Tata, molim te, ne smiješ tako…

LUKA: Usrećila se prosvjeta, majku mu.

UČITELJ: Nisam više u prosvjeti.

IGOR: Bartoloviću, začepi. Gubi se.

UČITELJ: Evo, gazda, zanijemio sam. Ako šta treba, tu sam. Na straži.

Učitelj se odmakne od njih dvojice, ali sako mu ostaje raskopčan, pištolj se svjetluca.

Luka razvrstava daske.

IGOR: Lijep dan.

LUKA: Za posrat se.

IGOR: Jesi vrijedan? Puno radiš?

LUKA: Pomalo.

IGOR: Dobre daske?

LUKA: Odlične.

Pag

e10

5

IGOR: Jednom davno si mi pokazao kako se razlikuju dobre od trulih. Ali, bojim se da sam

sve zaboravio.

LUKA: Sjetit ćeš se, kad ti zatreba.

IGOR: Nadam se.

LUKA: Nema ništa crva u njima. Biće prave za šalovanje. Sva sreća, Cane mi je na vrijeme

javio za tog čovjeka… Jadniku propala pilana i sad rasprodaje građu za sitne pare. Dok

jednom ne smrkne, drugom ne svane.

Luka sjedne na sanduk.

LUKA: Sjedni.

IGOR: Neka, volim te gledati.

LUKA: Šta ima kod tebe?

IGOR: Posla do grla.

LUKA: Pazi da bruh ne dobiješ.

IGOR: Znam da ne odobravaš ovo što ja radim…

LUKA: Zabole me. Punoljetan si.

IGOR: Tata, hoćeš li me nešto poslušati?

LUKA: Ovisi…

IGOR: Ne možete više ovako živjeti.

LUKA: Kako?

IGOR: Svaki dan ste stariji, nećeš imati snage završiti kuću.

LUKA: Završit ću je, makar isti dan krepo.

IGOR: Zato je najrazumnije rješenje za sve da odmah preselite u moju kuću, a ovaj krš da

prodate i lijepo kod mene živite ko ljudi.

Luka ustane.

Huanita je dovršila oblačenje. Šepuri se po kuhinji, uživa. Dara obigrava oko nje i krši ruke

od divljenja.

LUKA: Mi jesmo ljudi, ako nisi primijetio.

IGOR: Dobro, krivo sam se izrazio… Nemoj me sad hvatati za svaku riječ, nego slušaj šta ti

govorim!

LUKA: Zapamti jedno: ovo nije krš, nego moja jedina imovina i ne pada mi na pamet da ju

prodajem. Gladni nećemo bit! I što se tiče preseljenja, zaboravi. Ja u leglu kriminala neću

živjet, jesi me čuo, a ti ako možeš pregrist govno, svaka čast.

IGOR: Tata, pretjeruješ… Nasjedaš kojekakvim tračevima. Umjesto da brineš o mami, ti

sebično tjeraš po svom…

Pag

e10

6

LUKA (pukne): Dosta više! Ti ćeš meni popovat, balavac jedan!

IGOR: Bolje da si je onda ubio…

Luka mu razvali šamarčinu. Igor zatetura. Briše krv s usana.

Učitelj se hitro približi.

UČITELJ: Gazda, jel ima nekih problema?

IGOR: Umukni. Marš!

UČITELJ: Dobro, pitam samo…

Učitelj se nevoljko povuče na distancu.

Luka stoji spuštenih ruku. Bijes kao da ga je izgrizao do kosti.

IGOR: Znaš, ja kao da sam se ponovo rodio. Prvi put u mom mizernom životu ljudi trče za

mnom, padaju u transu na koljena, ljube mi ruke, otvaraju mi vrata, šalju darove, obaraju

pogled pred mojim očima… Boje me se, tata, mene bogalja kojega je cipelarilo svako govno u

školi. Sad drhte i na sam spomen mog imena. Ja više nemam noćne more. Shvaćaš da prvi put

u životu mirno spavam, i to je kao melem na mojoj duši. Nisam kriv zbog toga što sam

napokon jebeno spokojan…

LUKA: Mora bit drugog načina.

IGOR: Nema ga.

Huanita istrči iz kuće. Dara ju slijedi.

HUANITA: Tata, gle, kako mi stoji?

LUKA: Dobro, ali… otkud ta roba, kćeri? To mora da puno košta.

HUANITA: Igor mi je kupio.

DARA (pljesne rukama): Zamisli, dobila je ponudu za stalni posao. Radit će kao tajnica kod

brata, zar to nije divno?!

LUKA: Bog bogova.

HUANITA: A da posao ne bi trpio, odmah ću se i preseliti. Tako je najpraktičnije, bit ću

stalno uz Igora.

Luka raskrili ruke pred Huanitom.

LUKA: Samo daj, pljuni i ti na mene. Gdje hoćeš? U lice, na ruke, u usta? Evo, biraj.

HUANITA: Šta to govoriš? Ne idem ja sama, idemo svi zajedno. I vi ćete odmah za mnom.

To je riješeno.

LUKA: Šta je, kurac, riješeno?

HUANITA: Mama, reci mu… Igore, daj ti…

IGOR: Ja sam pokušao, ne vrijedi. Dižem ruke.

Pag

e10

7

LUKA: Ajmo sad, razlaz. Imam posla.

IGOR: Idem po ptičicu. Da vam ne smeta.

HUANITA: Ne smeta ona nama.

Igor nestane u kući.

LUKA: I ptičurina se profinila. I za nju je ovaj krš ispod časti.

Učitelj priđe. Prebacuje se u meksički film.

UČITELJ: Samo jedan dan života,

još jednu čašu mi dajte sad.

Jer već sutra nisam s vama

jer sutra umrijet ću ja.

Dara sklopi oči i uživa. Luka zgranuto zuri u pjevača. Huanita nestrpljivo cupka u svom

glamuroznom kostimu.

Vraća se Igor, nosi kutiju s pticom. Odsječnim pokretom ruke daje znak Učitelju da umukne.

IGOR: Šta je, Bartoloviću?! Kakva je ovo deračina?!

UČITELJ: Ne zamjerite, šefe, htio sam vas iznenaditi… Znam da vaša majka voli lijepu

narodnu pjesmu, pa sam mislio…

IGOR: Začepi! Marš tamo i čekaj me.

UČITELJ: Dobro, gazda…

Učitelj se povuče. Igor zagrli Daru. Huanita ju poljubi a Luku pomiluje po glavi. On baš i ne

trza.

IGOR: Idemo.

DARA: Hajdete, djeco. Pazite na sebe…

Igor i Huanita odlaze. Učitelj kaska za njima.

LUKA: Prodat ću ja njegovo dupe, šmrkljavac jedan, samo da mu je nešto palamudit. Šta nije

za filozofa učio…

DARA: Brine se, dijete.

LUKA: Najvažnije je da nam glave ne kisnu, jel tako, mila?

DARA: Je, srećo…

LUKA: Doći će jednom i kat na red, polako, ništa ne pada s neba… Sve ću ja to svojim

rukama. A jednoga dana sjest ću na stolicu ispred dovršene kuće i gledati unuke kako rastu u

njoj. Sve ovo samo su prepreke na tom putu.

Uzme dasku i udarcem noge raskoli je napola. Ječe daske neko vrijeme.

Pag

e10

8

5.

Dara sprijeda stoji na sceni. Zamotana je u besramno skupu bundu. Puna je zlatnog nakita.

Drži bocu šampanjca.

DARA: Žurim kući, sad bi svaki čas trebali objaviti prve izlazne rezultate. Otišla sam mom

Igoru poželjeti sreću. Tako je smiren, heroj naš nepokolebljivi, čudo jedno, kao da se ne radi o

sudbini države. Ruke su mu bile sigurne i čvrste dok me je grlio. Ni jednog drhtaja. Rekao mi

je: „Majko, neka bude Božja volja. Bit će kako mora biti. Ja sam spokojan.“ A kako je samo

lijep na plakatima. Ono njegovo čelo ponosno još se više ustremilo u nebo, a oči, blage i

odlučne, imaš osjećaj da se cijeli narod kupa u njima kao u ljekovitom izvoru… Nije što je

moje dijete, ali stvarno, da ga svaka majka poželi za zeta. Idem, moram pohitati. Luka je

sigurno već nervozan što me nema. On nije ni izašao na izbore. Kaže da mu je život prekratak

da bi ga trošio na gluposti. Dobri moj Luka, ne misli on ništa loše, ali slijep je kod zdravih

očiju.

U Igorovoj palači atmosfera je radna i svečana. Na golemim tv-ekranima vrte se prizori s

birališta i partijskih štabova, cure brojke s postocima glasova… Huanita užurbano šeće,

energično kuckaju njene štikle, prebire nešto po tabletu. Igor mirno prati rezultate. Gol je do

pasa, bos, u crnim elegantnim hlačama. Učitelj kleči i pedikira gazdine nožne prste. Kutija s

pticom je tu negdje, na počasnom mjestu, na hrpi svilenih jastuka.

Učitelj namaže uljem Igorovo stopalo i pobožno ga poljubi.

UČITELJ: Evo, šefe, s jednim smo gotovi.

IGOR: Brže.

UČITELJ: Nije lako, znate… Ni balerine nemaju ovako nježna stopala, moram to delikatno…

IGOR: Ostat ćeš bez jezika, Bartoloviću! I obriši se, kretenu, sav si mastan od ulja.

Dara uđe u kuću. Objesi bundu na vješalicu. Vješalica je pretrpana basnoslovnim bundama.

Luka s kauča gleda televiziju. Iza njega se uzdiže gomila zapakiranih LED televizora, perilica

i hladnjaka, kutija s mikrovalkama, mikserima, pekačima, usisavačima, blenderima…

DARA: Kakvi su to delfini? Ne gledaš izbore?

LUKA: Ne.

DARA: Bože, svašta!

Ona se ugura do njega, zgrabi daljinski i mijenja kanale.

DARA: Budućnost domovine se noćas rješava, dijete nam se bori kao Krist na križu, a on

ribetine gleda!

LUKA: Sisavce.

DARA: Jako bitno!

Napokon je ulovila program koji joj odgovara.

Pag

e10

9

DARA: Aha, tu smo, Igorova televizija ipak to najbolje prati, nije što je naš, ali to je živa

istina. Imaju i komentatore u studiju i one kao žive ljude izdaleka, projekcije… Gle, evo ga,

reporter raste usred studija! Zaboravila sam kako se to točno kaže, divno je!

LUKA: Vrati na delfine.

DARA: Eno, sad crtaju saborske fotelje u raznim bojama… Čekaj, izgleda da Igor vodi,

utjeha naša.

LUKA: Naravno da vodi, pa njegovi batinaši broje glasove. Po cijeloj zemlji su raspoređeni.

Neš ti uspjeha.

DARA: Opet bulazniš. Bolje da si otpakirao te silne televizore što nam je dijete poslalo. Da

uživamo ko ljudi.

LUKA: Meni novi televizor ne treba.

DARA: Oči sam izgubila na ovoj starudiji.

LUKA: A to što praktički živimo u skladištu bijele tehnike, to ti ne smeta? Kog nas đavla više

zatrpava s tim?

DARA: Dijete misli najbolje.

LUKA: Jednog dana ću uzet sjekiru i sve porazbijat. Hoću, bogami, samo kad meni prekipi.

Huanita uspoređuje trenutni rejting na različitim ekranima.

Učitelj se sav unio u pedikuru.

UČITELJ: Sjećate se, gazda, ovako ste napeti bili i u školi kad ste pisali testove kod mene, iz

zemljopisa.

IGOR: Nisam napet, volino! A tvoje njuške se ne sjećam. Ja nisam išao u tvoj razred. Da

budem precizniji: nisi mi ništa predavao.

UČITELJ: Oprostite, biće da mi se nešto pobrkalo. Ne zamjerite mi.

IGOR: Nadam se da se to kod tebe ne ispoljavaju prve klice Alzheimera. Trebao bi otići na

preventivne pretrage.

LUKA: Najbolje da se i ti preseliš sinu, pa će bit mir bogovski.

DARA: Dobro znaš da bez tebe ne idem.

LUKA: Onda ne gnjavi.

DARA: Ali, trebali smo ga barem pustiti da nam izgradi novu kuću. Znaš kako bi se veselio…

Luka uzrujano đipi s kauča.

LUKA: Šta sam ja, bogalj? Meni niko neće kuću gradit!

Huanita trijumfalno vrisne.

HUANITA: Sto četrdeset! Imamo sto četrdeset mandata!

IGOR (gurne Učitelja nogom): Makni se!

Pag

e11

0

Igor skoči s fotelje i poleti prema ekranima. Huanita mu se objesi oko vrata dok on metodički

pregledava situaciju na svim kanalima.

TV-KOMENTATOR (off): „Senzacionalnih stotinu i četrdeset saborskih mandata hametice je

osvojila stranka mladog lava Igora Radaka, što je nezapamćen uspjeh…“

Dara skače pred televizorom.

DARA: Luka, pobijedio je! Naše nebo, naše sve…!

LUKA: Čista namještaljka.

DARA: Rodila majka junaka! Da otvorim šampanjac?!

LUKA: Ja neću. Ti kako hoćeš.

Huanita obasipa brata poljupcima.

HUANITA: Čestitam, gringo… Jesmo ih zgazili, svaka čast!

IGOR: Hvala, hvala… Nego, nemoj me više tako zvati, može?

HUANITA: Da, naravno, okej…

Učitelj priđe. Na pladnju nosi bocu šampanjca i čaše.

UČITELJ: Kakva pobjeda, gazda! Ne znam kako bih vam izrazio svoje divljenje, nemam

riječi…

HUANITA: Da mi to zalijemo.

Huanita uzme čašu i pruži je bratu. Učitelj i ona kucaju se s Igorom. Nazdravljaju, piju…

Kuća Radakovih opet je zaslijepljena televizijskim reflektorima i fotografskim blicevima. Kao

da je dan. Dara sva treperi, briše suze radosnice. Luka namrgođeno blene u kamere.

DARA: Pitate majku kako se osjeća? Kao da mi srce na oči izlazi. U njemu je sad toliko sreće

da ja ne znam hoću li to moći podnijeti… Moj dečko preuzima kormilo ove napaćene zemlje,

znate li šta to znači? Sunce se ponovo rađa, za sve nas, za svakog težaka i radnika, svakog

ratara i ribara na pučini… Oprostite, ne mogu se suzdržati… (Zajeca.)

LUKA: Mene bolje nemojte ništa pitati. Jer, ako vam ja počnem lajat, imat će sudovi i policija

posla… Nego, ovu sprdnju od izbora treba poništiti još noćas. Molim? Ne, nisam u šoku,

nemate vi pojma šta su pravi šokovi, balavi ste još… Idemo uživo? (Naceri se.) A ja mislio

umrtvo…

DARA: Dobro je, Luka, nije sad ni vrijeme ni mjesto…

Igor iskapi čašu. Huanita i Učitelj željno iščekuju prvi potez mandatara.

IGOR: Predomislio sam se, ipak neću za sebe uzeti premijersko mjesto.

HUANITA: Nego?

IGOR: Bartolović je upravo idealan za taj posao.

UČITELJ: Ja? Šalite se, gazda?

Pag

e11

1

HUANITA: Zajebavaš se?

IGOR: Ne.

UČITELJ: Ali, zašto, šefe? Otkud ja? Tako iznebuha! Nemam ja tih kvaliteta kojima vi

raspolažete. Vi ste osvojili glasove birača i zna se da je manadatar onaj koji…

IGOR: Bartoloviću, umukni! Tako sam odlučio i kraj rasprave. Uostalom, nije pedagoški da

pred cijelom nacijom odbijaš ovako visoku zadaću. To je ravno veleizdaji.

UČITELJ: Kako ću jadan… Ne govorim ni jezike. Nisam baš ni neki liderski tip.

IGOR: Mlad si, naučit ćeš. Budućnost je pred tobom.

Dara je nekako obuzdala Luku da se ne istrčava pred kamerama.

DARA (u kameru): Evo, možemo nastaviti… Oprostite, sve je došlo tako naglo pa smo malo

uzbuđeni. Mi smo skromni ljudi, nismo navikli na javnost. Trebat će nam puno vremena da se

uvjerimo kako ovo nije san.

Igor kimne Huaniti.

IGOR: No, što čekaš? Čestitaj novom premijeru.

Huanita pruži ruku preznojenom Učitelju.

HUANITA: Čestitam. Ovo je fakat strelovita karijera.

UČITELJ: Uh, hvala, hvala…

Dara se mudro nasmiješi novinarima.

DARA: Premda, ako malo bolje razmislimo, ne bi nas trebala čuditi Igorova popularnost u

narodu. Nije to njemu s neba palo.

LUKA: Ništa s neba ne pada.

DARA: Znate, uvijek su ga voljeli, mog malog dečka… Još u osnovnoj školi je redovito biran

za najpopularnijeg đaka, za najdražeg susjeda u klupi, za prvog recitatora i najboljeg

sportaša…

U međuvremenu, Igor kadrovira.

IGOR: Idemo sad provesti detaljnu konstrukciju po resorima. Molim vas da me koncentrirano

pratite, jer, kvalitetan sastav Vlade je imperativ svake uređene i prosperitetne države.

HUANITA: Brijem da već imaš sva rješenja u rukavu.

UČITELJ: Ako treba da ginemo, šefe, tu smo.

IGOR: Dakle, za sebe sam predvidio mjesto potpredsjednika Vlade… Imat ćemo samo jednog

potpredsjednika, to je više nego dovoljno.

Šeretski se nasmiješi Učitelju i uzme ga pod ruku.

IGOR: Naravno, prije imenovanja, moram provjeriti ima li premijer možda neko drugo

kadrovsko rješenje za svoju desnu ruku? Spreman sam saslušati svaki konstruktivan prijedlog.

Pag

e11

2

UČITELJ: Ali, ne, ne, ne… Bit će mi čast, gazda, ja ću u tim poslovima ionako samo

smetati…

IGOR: Opet se kolebaš, nije pedagoški.

Učitelj se žestoko raspali šakom po prsima.

UČITELJ: Prisežem, neću više! Čvrst sam, siguran, drčan, nepokolebljiv… Mi ćemo biti

dobitna kombinacija. Nas dva, šefe.

IGOR: Ti si sad meni šef, Bartoloviću! Daj se koncentriraj.

Dara se povjerljivo nagne prema kamerama.

DARA: Priznat ću vam, u povjerenju, da sam ponekad znala i rastjerati njegove prijatelje.

Morala sam, inače ne bi to nikad kući otišlo… Djeca su ga u buljucima pratila nakon škole.

To je bila graja po ulicama, ljudi su izlazili na prozore misleći da je neki državni praznik.

Elem, ja sam Igoru i njegovim prijateljima spremala brda malih trokutastih sendviča i cijedila

im sokove od svježih naranči i grejpa, a oni su se igrali, učili, pjevali, radili životinjice od

ukrasnog papira… Sve dok Igor ne bi sretan zaspao.

IGOR: Ja ću još pokrivati i dva resora: ministarstva unutarnjih poslova i ministarstva

financija. Imam viziju što manje, efikasnije i fleksibilnije Vlade. Znam, bit će mi naporno, bit

će puno iskušenja, ali ne bježim od toga. Žrtve se moraju podnijeti. Svi se moramo žrtvovati

bez ostatka i skrivenih kalkulacija. Nije sad vrijeme za egoizam i plandovanje na lovorikama.

UČITELJ: Tako je!

Igor gipko podigne kažiprst i usmjeri ga na Huanitu. Ono, sraz otmjenosti, šarma i autoriteta.

IGOR: Ministrica obrane…

HUANITA: Jesi ti popiz…?

Presječe on taj njen ispad čelikom iz očiju.

IGOR: Ima nekih nejasnoća?

HUANITA: Oprosti… Nastavi.

IGOR: Dalje… tebi idu i prosvjeta i kultura. Uz to ćeš preuzeti i mjesto predstojnice moga

kabineta.

HUANITA: Okej.

IGOR: Dakle, još nismo pokrili zdravstvo, socijalnu skrb i vanjske poslove. Bartoloviću, to

ćemo povjeriti tvojim vrijednim rukama.

UČITELJ: Ali, šefe…

IGOR: Tako ćeš uz premijersku poziciju imati prilike što više biti s narodom i skrbiti o

njihovim najosjetljivijim potrebama.

UČITELJ: Čekajte, šefe, počašćen sam, naravno, ali ja ništa ne znam o medicini. To je ipak

preosjetljivo područje, mislim, zdravlje naroda, jel tako…

Pag

e11

3

IGOR: Glupost, najlakše je eskivirati obaveze, praviti se blesav i ostati imun na izazove naše

mlade demokracije… Ali, dogovorili smo se da kolebljivcima nema mjesta u našem timu. Jesi

predavao zemljopis? Jesi. Pa, to ti je isto kao anatomija. Brda, doline, škrape, rijeke,

minerali…

UČITELJ: Dobro, možda ja jesam malo ograničen i nemam tako kristalnu viziju kao vi.

IGOR: No, dakle, i to smo riješili. Imamo Vladu, dame i gospodo! Bacimo se na posao.

On uzme kutiju s pticom i vrati se u svoju fotelju. Učitelj automatski klekne uz njegove noge i

nastavi s pedikiranjem.

IGOR: Mali, spavaš? Hej, knedlice…

Huanita uzme košaru s namirnicama te pođe prema roditeljskom domu.

Luka sjedi na stolici i previja se, svaki čas mučno zastenje. Lice mu je nezdrave purpurne

boje. Dara zabrinuto obigrava oko njega.

LUKA: Aaaaa, imam osjećaj da ću se raspast. Kao da mi je žeravica u stomaku.

DARA: Crni Luka, koji ti je ovo dan?

LUKA: Sedmi.

DARA: Bog je za sedam dana svijet stvorio…

LUKA: Kakva je to blesava usporedba?

DARA: Mislim, možda je to neki znak, sedam dana patnje… Možda ti sad krene. Jedno

vrijeme je bio mir. Ja više stvarno ne znam šta ću s tvojim zatvorom…

LUKA: Rekli smo da ga… Uuuuuh, mater mu, što peče… Da moj problem nećemo tako

zvati.

Učitelj je završio s pedikurom. Poljubi noge Igoru, izgubi se na tren i odmah se vrati,

gurajući prosti vojnički željezni krevet. Igor se ogrne šinjelom i legne. Učitelj se sklupča

podno kreveta.

Huanita puši ispred kuće. Ogleda se po dvorištu i uspomenama.

DARA: Nije mi jasno. Stavila sam deset cijelih feferona u chili i još sam mljevene ljute

paprike umiješala u meso… Tri tanjura si pojeo, ne znam… Inače ljudi od ljutine najbrže

prorade.

LUKA: Muke paklene a za ništa.

Huanita ugasi cigaretu i uđe u kuću. Lukine ljute muke odmah prođu.

LUKA: Breskvice!

Huanita zagrli oca. I Dara već pruža svoj obraz na poljubac. Kad se jedni drugih nagrliše,

sjednu za stol. Huanita vadi namirnice iz košare.

HUANITA: Evo, malo da zamezite… Kavijar od kaspijske jesetre ove sezone je

fenomenalan! Ne da sam se navukla, nego…

Pag

e11

4

LUKA: Sad to sve lijepo vrati u košaru.

HUANITA: Opet?

LUKA: Opet.

Dara slegne ramenima.

DARA: Nema tu pomoći, kćeri moja…

HUANITA: Tata, stvarno si gori od djeteta.

Huanita zlovoljno vraća stvari.

DARA: Hoću kavu pristavit?

HUANITA: Daj, sjedni na miru… Neću ja dugo.

LUKA: Samo jurcaš, breskvice.

HUANITA: Da mi nije brat rođeni još bih u većoj ludnici bila. Ovako me nekad malo i

poštedi. Znate šta znači tri ministarstva i posao šefice kabineta, to vam je šljaka dan i noć.

Dvadeset četiri sata. Bez radnog vremena, ni nedjelje ni praznika. Ali, ne žalim se. Zemlja je

stvarno procvala.

LUKA: Pazi da ne uvene.

DARA: Zamisli ti, godinu dana je prošlo kako je Igor podmetnuo svoja leđa za dobro svih

nas. Leti vrijeme neviđeno.

HUANITA: Meni kažeš, ne mogu se sastati s vremenom.

LUKA: I šta kaže prvi pendrek, dokad misli varat narod?

DARA: Evo ga na, čim je prestao stenjat, odmah mu se jezik razvezao! Šta ti je opet dijete

krivo? O kakvom varanju pričaš?

LUKA: Ništa, bolje da šutim.

U palači Igor oblači odijelo. Učitelj u celofan umotava motornu pilu i veže ju velikom

mašnom.

HUANITA (Luki): Nisi fer… Mogao si barem onaj bager zadržati kad ti ga je poslao.

LUKA: Vidiš ove ruke? Dok je njih čitavih, Luka bagera ne treba.

HUANITA: Da samo znaš koliko sam ga puta noću uhvatila da plače. Sobe odjekuju

njegovim jecajima. Nije mu lako.

LUKA: Manje će pišat.

DARA: Ubogo moje janje. Breme cijelog svijeta je na njemu a otac mu pobenavio.

LUKA: Pa nek se vrati kući. Ja mu ne branim. Ali naviklo se to na parade. Kad guzica jednom

u zlato sjedne, više ne ustaje.

Igor prilazi rodnoj kući. Učitelj je uprtio motorku. Ulaze u kuću.

Pag

e11

5

DARA (prileti sinu): Ljubavi!

IGOR (poljubi ju): Mamice…

Luka i dalje sjedi za stolom.

Dara se klanja Učitelju koji ne ispušta motorku.

DARA: Pa to je i gospodin premijer, kakva čast, kakva čast! Luka, jel vidiš ko je nama došao!

LUKA: Vidim, nisam ćorav.

DARA (ljubi sina): Zašto nisi javio?! Hoćeš da mi srce pukne od sreće?

HUANITA: Iznenađenje!

DARA: Ti, zločesta jedna, ti si znala…

LUKA: Mogao je i preko televizije javit. To mu ne bi trebao biti neki problem, jel da?

DARA (Luki): De, nemoj ga sad…

Dara se usprtlja oko sina.

DARA: Sjedni, dušice, gdje ti je najbolje… Joj, malo je prljavo… Oprosti, nije to kao kod

vas…

IGOR: Dobro je, mamice, polako, ne uzbuđuj se…

DARA (Učitelju): Gospodine premijeru, dajte molim vas, nemojte se skanjivati… Mi smo

priprost narod ali srca nam kucaju za domovinu…

UČITELJ: Neka, mogu ja stajati.

Radakovi posjedaju za stol. Učitelj i dalje stoji s motorkom u naručju, samo čeka gazdin znak.

LUKA: Jel ti još znaš gdje mi stanujemo?

IGOR: Znam, tatice, zezaš ti mene…

HUANITA: Ne stigne.

LUKA: A ti si mu i odvjetnica?

IGOR: Donio sam ti nešto.

Kimne Učitelju. Ovaj svečano priđe s pilom.

IGOR: Njemačka roba. Reže kamen, željezo, drvo… Ima garanciju čak na dvadeset godina.

HUANITA: Seka našla na internetu.

DARA: Fantastično! Dragi, pa to je spas za tebe!

LUKA: Hvala, ali ne zanima me. Slobodno to šalji natrag Švabama. Mislim, ako ne treba

tvojim mesarima. Alata nikad dosta, jelda, a posla preko glave.

HUANITA: Ma, uzbuđen je tata, pa se malo folira.

Pag

e11

6

DARA: Kad se malo pribere, naravno da će isprobati tvoju čudesnu rezalicu.

IGOR (Učitelju): Spusti to, idiote.

Tajac zavlada. Učitelj položi motorku na gomilu bijele tehnike i malih kućanskih aparata.

Igor se nagne prema ocu i toplo mu stisne dlanove.

IGOR: Tata, ja više nemam snage…

LUKA: Opa, dojadila ti politika!

IGOR (povuče se): Ne govorim o poslu. Osjećam da mi se mnogi smiju iza leđa.

LUKA: Pa šta, koliki su se meni smijali. I živ sam i zdrav.

IGOR: Sramota je, čovječe, ljudi već pričaju da se rođenog oca stidim.

LUKA: A ti se vrati k nama. I stvar je sređena.

IGOR: Ne mogu.

LUKA: E, pa ni ja ne mogu primirisat u ono tvoje leglo zla.

Igor uzrujano odgurne stolicu.

IGOR: Ponašaš se gore od nekog balavca! Kljucaš mami srce i nećeš prestati dok ga cijelog

ne poždereš!

LUKA: Marš, ti ćeš meni prodike držat! Tamo su ti vrata.

DARA: Sine, molim te, pusti ga… Tvrda glava, tu se ništa ne može.

Luka ustane od stola. Prekriži ruke na prsima.

LUKA: Idem, nemam ja vremena za zajebancije.

Igor ga zgrabi za prsa.

IGOR: Čekaj, pizda mu materina! Naređujem ti da…

LUKA (pljune na njega): Marš, jado šepava! Kome ćeš ti naređivat?

DARA: Isuse!

HUANITA: Tata, nemoj!

U tom trenutku stari zatetura i padne na stolicu. Glava mu poleti unatrag.

DARA: Luka!

IGOR I HUANITA: Tata!

LUKA (ječi): Boli…

Igor i Huanita polegnu oca na pod. Raskopčaju mu košulju. Dara pograbi bokal s vodom i

pljuska ga po licu.

Učitelj priđe.

Pag

e11

7

UČITELJ (Igoru): Šefe, jel sve u redu?

DARA: Luka, ne plaši me, reci nešto… Jel me čuješ?

IGOR (Huaniti): Zovi hitnu, brzo!

Huanita drhtavim prstima tipka po telefonu.

LUKA: Van… zraka…

DARA: Dušo, gdje te boli, reci…

HUANITA (telefonira): Brzo, moj tata… Srušio se… Ne znam, odjednom… Za prsa, da…

Nije dječja šala, kunem se! Požurite!

LUKA (hropće): Pred… kuću… da vidim…

Igor prisloni uho očevim usnama.

IGOR: Šta pred kuću? Ne razumijem te…

LUKA: Nosi me van…

IGOR: Ne smiješ se naprezati… Moraš mirno ležati, sad će hitna.

LUKA (grčevito ga stisne): Molim te… van…

HUANITA: Da ga ipak iznesemo, možda treba zraka?

IGOR: Bartoloviću, pomozi!

UČITELJ: Odmah, gazda!

IGOR: Drži ga za noge… (Huaniti) Zovi ih opet!

Huanita prtlja po telefonu.

Učitelj podigne Lukine noge, Igor ga obzirno obuhvati oko prsa. Iznose ga pred kuću.

HUANITA: Zauzeto.

Ona i Dara požure za Igorom.

IGOR: Pažljivo…

Spuštaju Luku na zemlju. Oslone ga na sanduk. Dara mu briše znoj sa čela.

DARA: Sad će, ljubavi, sad će oni… Sve će biti u redu.

HUANITA: Drži se, tata, samo još malo… Nije tebi ništa, to su ove promjene vremena.

Igor izvadi mobitel iz džepa, energično tipka.

IGOR: Šta se dereš, Petrušiću, znam da si ti… Začepi i slušaj me pažljivo. Za pet sekundi

hoću da su sve ceste u ovom jebenom gradu blokirane. Osim za hitnu pomoć, nema prometa

ni za koga. Do daljnjeg. Boli me kurac što nemaš ljudi! Jesi me razumio?! E, tako.

Klekne uz oca. Poljubi ga u čelo.

Pag

e11

8

IGOR: Tatice… nemoj se šaliti. Zezaš ti mene opet, nije ti neki štos… Molim te, pogledaj

me… Evo, kunem se, vratit ću se kući.

Igor nestrpljivo skoči na noge. Nasrne na Učitelja.

IGOR: Zovi jebenu hitnu, smjesta!

Učitelj zove svojim mobitelom.

UČITELJ: Halo, halo! (Zbunjeno pogleda u Igora.) Kažu da je pretplatnik privremeno

nedostupan.

IGOR: Jesi ti normalan, kretenu! Resor ti se raspada u majčinu! Moj otac umire a ti se

zajebavaš. Gubi se tamo i ne vraćaj se bez njih. Smjenjuj, strijeljaj, ne zanima me! Marš!

Učitelj pokunjeno odlazi, pokušavajući dobiti vezu.

UČITELJ: Halo, hitna pomoć?! Halo…!

Igor klekne uz oca. Nježno ga uzme u naručje. Dara i Huanita kleče pored njih, plaču.

LUKA: Srećo, vratio si se… Zauvijek?

IGOR: Jesam, tatice…

LUKA: Hoćemo sutra po cigle? Nas dva, zajedno… Javili mi ljudi…

IGOR: Hoćemo, samo miruj. Sad će stići pomoć…

Učitelj se vraća.

UČITELJ: Neće, gazda. Štrajkaju.

IGOR: Vojsku ću ja na njih! Jebaću im majku!

Učitelj počne pjevati. Dara zaklopi mužu oči.

UČITELJ: Samo jedan dan života,

još jednu čašu mi dajte sad.

Jer već sutra nisam s vama

jer sutra umrijet ću ja.

Pag

e11

9

Nikola Fišeković

VINSKA PESMA

.

.

...1848. Aleksandar Dima Sin objavio je svoj jedini roman Dama s kamelijama, jednu od

najpoznatijih ljubavnih priča u svetskoj književnosti…

.

.

…6.marta 1853. u Teatru La Feniče u Veneciji prvi put je izvedena čuvena opera Travijata

koju je komponovao Đuzepe Verdi inspirisan tragičnom ljubavlju Dame s kamelijama

(Margerite Gotje) prema mladom Armanu Divalu…

.

.

…9.septembra 1999. skoro sto pedeset godina od prvog izvođenja jedne od najlepših opera

čuvenog Verdija, sve novine su objavile vest da je Veronika Mores odigrala naslovnu ulogu

Travijate u Kraljevskom teatru Real u Madridu…

.

.

… tri godine kasnije VERONIKA MORES je primila u svom apartmanu u ulici Eduardo Dato

SEBASTIJANA BONIRA, mladića nešto mlađeg od sebe…

.

.

Prostrana dnevna soba salonskog stana je ukusno opremljena starim i vrednim nameštajem

kojeg nema mnogo. U levom delu sobe su fotelja i sofa sa stočićem i jedna nahtkasna na kojoj

je lampa. Pored je stari klavir i polica sa knjigama. U drugom delu salona je drveni

trpezarijski sto sa stolicama. Na zidu je uramljena Veronikina fotografija iz opere

“Travijata”, pored nje je još nekoliko uramljenih manjih fotografija i umetničkih slika.

Upadljivi su svetli obrisi na zidu koji odaju utisak da je nekoliko većih slika skinuto sa zida

kao i da su police praznije nego što bi se očekivalo u tako uređenoj sobi. Bočno od

trpezarijskog stola je veliko zidno ogledalo ispred kog stoji Veronika obučena u dugu crvenu

haljinu i stavlja ogrlicu oko vrata. Gleda svoj odraz u ogledalu i deluje zadovoljno. Okrene se

od ogledala i pređe pogledom po sobi kao da proverava da li je sve u redu pa priđe fotelji

preko čijeg naslona je prebačen svileni gajtan. Uzima ga, prstima se poigravajući sa njime, a

Pag

e12

0

zatim njime priveže draperiju na prozoru. Zadovoljna je kako sve izgleda pa seda na sofu i

pali cigaretu. Pogleda na nahtkasnu kraj sofe, otvori fioku, zadovoljno se nasmeši, a potom je

zatvori. Prekršta noge kao da “vežba” u kojoj pozi lepše izgleda.

.

.

.

(OFF)ULAZNO ZVONO

Veronika se trgne. Brzo ugasi cigaretu i izađe iz sobe. Veronika se ubrzo vraća a za njom

ulazi Sebastijan u crnom kaputu.

VERONIKA

Izvolite, gospodine. Molim vas skinite kaput. Predomislila sam se. Ne bih izlazila večeras.

Večera je pripremljena ovde. (Sebastijan skida kaput, Veronika ga prihvati i okači na čiviluk)

VERONIKA

Nadam se, da se ne ljutite što kvarim dogovor.

SEBASTIJAN

Nema potrebe da se izvinjavate, neka bude onako kako vi želite.

VERONIKA

Mislim da će nam biti prijatnije ovde. (Sebastijan stoji na sred sobe i diskretno razgleda stan.)

SEBASTIJAN

Kako vam odgovara. Već dugo želim da ovo uradim sa vama. (Veronika mu rukom pokaže da

sedne na sofu)

VERONIKA

U tom slčaju ćete, nadam se, lepo pisati o meni. (Veronika odlazi do trpezarijskog stola, iz

kible uzima flašu šampanjca i dve čaše)

VERONIKA

Sigurno već imate neku ideju… Na primer za naslov?

SEBASTIJAN

Ništa konkretno još nisam smislio, ali siguran sam da ćete me lako inspirisati. Na kraju

krajeva tek smo započeli naš posao. (Veronika mu dodaje piće)

SEBASTIIJAN

Izgledate lepo.

VERONIKA

Pag

e12

1

Hvala. Obučena sam za večernji izlazak, ali ću ipak paradirati samo po svom stanu. Lično ću

vam poslužiti večeru. Nadam se da neće neki veštački nokat završiti u vašem tanjiru.

SEBASTIJAN

Veštački?

VERONIKA

Samo nokti, često ih lomim, a volim duge nokte ali samo crvene. (Sebastijan je pogleda.

Odmeri je celu tako da i ona to primeti)

SEBASTIJAN

Baš volite crvenu boju.

VERONIKA

Danas sam se isprobavajući haljine usudila da probam i ovu. I taman! Više od godinu dana se

nisam usudila da je probam od kada sam je jedva navukla do pola. Mrzela sam ogledalo, a evo

sad mi je opet taman.

SEBASTIJAN

Zaista ne mogu da poverujem da ste toliko bili…

VERONIKA

(prekine ga) Da sam bila debela. (Sebastijan otvara torbu i nešto traži)

VERONIKA

A kada smo već kod toga, nikako ne pominjete u tekstu to da sam se bila jako ugojila i

izobličila. U javnosti me nisu viđali takvu, pa što da pišete o tome, zaboga pa nisam se skidala

sa droge i alkohola pa da je gojenje neizbežna stvar. Samo sam sahranila muža. A udovica

ima pravo da lepo izgleda, zar ne?

SEBASTIJAN

Znate, interesuje me nešto. Zašto ste baš menipristali da date intervju?

VERONIKA

Bilo mi je dosadno.

SEBASTIIJAN

To nije pravi odgovor, ne verujem da ste ranije mogli znati da sam zabavan.

VERONIKA

Baš ste bili uporni.

SEBASTIIJAN

Slobodno možete da kažete dosadan.

VERONIKA

Pag

e12

2

Ne, uporna i dosadna osoba nije isto. Navikla sam da vaše poruke na sekretarici slušam skoro

svakog dana u poslednjih šest meseci. (Sebastijan vadi diktafon i proverava bateriju)

VERONIKA

Ne uključujte ga, još uvek nisam spremna.

SEBASTIJAN

U redu, kako vi kažete.

VERONIKA

A zašto ste vi odabrali baš mene za intervju? Već tri godine me nema ni na sceni ni u

medijima.

SEBSTIJAN

Baš zato. U novinama vas nema jer vi nećete da budete u njima, to pouzdano znam. Tako

kažu moje kolege kojima imam razloga da verujem, pretpostavljam da je istotako i što se tiče

opere.

VERONIKA

A vi bi ste hteli ekskluzivnu životnu priču žene koja tek ove godine puni dvadeset devet

godina i da konačno na taj način svečano završimo sa njenim životom. To što više ne pevam

ne znači da sam mrtva, već naprotiv.

SEBASTIJAN

Taman posla. Ako želite možemo prekinuti intervju. Ionako ga neću objaviti bez vaše volje, ni

jednu jedinu reč ako ne budete hteli da ga autorizujete.

VERONIKA

(otpije šampanjac) Izvinite, molim vas izvinite, jako ste pažljivi. Od drugih sam naučila da

budem surova ali zaista nisam takva.

SEBASTIJAN

I niste surovi, samo delujete zbunjeno i uplašeno.

VERONIKA

Oprostite, zaista sam zbunjena. Retko imam goste u stanu. Od kada mi je muž umro skoro da

nisam nikoga osim studenata ovde primala. A i dok je bio živ gosti su nam uglavnom bili

njegovi prijatelji i naši studenti. Da, jedino su nam studenti bili zajedniˇcki gosti.

SEBASTIJAN

Još uvek predajete na akademiji?

VERONIKA

Ne. Estabanovom smrću izgubila sam mesto asistenta. Došli su novi profesori sa svojim

asistentima, nije bilo mesta za mene. (Veronika ustaje nervozno i seda na stolicu pored

klavira)

Pag

e12

3

SEBSTIJAN

Sigurno dajete privatne časove?

VERONIKA

Ne, to me više ne interesuje. (Veronika prstom lupi dva puta po dirki klavira i zagleda se u

uramljenu fotografiju na klaviru na kojoj su ona i Estaban)

SEBASTIJAN

Teško ste podneli Estabanovu smrt?

VERONIKA

Nije to bio samo susret sa smrću. Nisam izgubila samo čoveka kojeg sam volela, izgubila sam

sve što sam imala.

SEBASTIJAN

Nije moglo sve da ode sa Estabanovom smrću.

VERONIKA

Ipak je otišlo.

SEBASTIJAN

Zar tako mlada žena sme da kaže da je sve izgubila?

VERONIKA

Znate o čemu govorim. Tek posle njegove smrti sam shvatila da su me svi gledali zbog njega i

kroz njega. Dok je bio strah i trepet svi su padali na kolena preda mnom. Prekasno sam to

shvatila. Počela sam da sumnjam i u svoj talenat.

SEBASTIJAN

Ali bili ste jedna od najboljih pevačica.

VERONIKA

Bila…

Upravo tako. Estaban mi je puno zanačio. Sve sam naučila zahvaljujići njemu. On me je

napravio operskom pevačicom. On me je naučio sve pa čak i da volim. Tako sam valjda ja

mislila, a u očima drugih to izgleda (MORE)

VERONIKA

(cont’d) sasvim drugačije- mala kurtizana koja naplaćuje usluge slavom i popularnošću.

Znate, i sama sada verujem u to. Jasno mi je što me nema, mnogo sam nepravde nanela

drugima, nesvesno, bila sam jako mlada, učinio mi je da poverujem iluziji da sam moćna.

(Veronika doliva piće)

VERONIKA

Pag

e12

4

Izvinite što vas gnjavim ovom pričom ne morate da slušate ionako neće ući u intervju…

Znate, sve je ovo besmislica. Još juče sam odlučila da vam ipak ne dam intervju. Zaista mi je

žao što ste gubili vreme sa mnom.

SEBASTIJAN

(zatečeno) Ne razumem… Sve smo se dogovorili…

VERONIKA

Spakujte to, ali molim vas ne ljutite se. Stvarno ne mogu da govorim za novine. Ništa lično,

volela bih da ostanete na večeri. (Sebastijan vraća diktafon u džep)

SEBASTIJAN

Hvala. Ostaću na večeri, nema mi drugog izbora. Možda vas i ubedim da progovorite za

novine.

VERONIKA

Sumnjam. (smešeći se)

SEBASTIJAN

(Sebastijan nervozno ustaje i prilazi zidu sa fotografijama, razgleda ih a pogled mu se zadrži

na fotografiji Veronike sa premijere Travijate) Prelepi ste na ovoj fotografiji.

VERONIKA

To je fotografija sa premijere Travijate.

SEBASTIJAN

Deveti septembar devedesetdevete u dvadest časova. Kraljevski teatar Real.

VERONIKA

Eh, novinari. Dobar novinar uvek barata svimpodacima, i to ste iščupali negde.

SEBASTIJAN

Ne, sećam se. Gledao sam premijeru.

VERONIKA

Zaista? Sećate se čak i datuma. Toliko ste bili fascinirani da ste i datum zabeležili.

SEBASTIJAN

A možda sam upamtio zbog nečeg drugog bitnijeg što mi se desilo u tom danu.

VERONIKA

(pogleda ga ispod oka) Mora da ste se zaljubili devetog septembra devedesetdevete.

SEBASTIJAN

Skoro da ste u pavu. Može biti da sam se zaljubio.

Pag

e12

5

VERONIKA

Sigurno je bilo žestoko čim ste sve upamtili. Je l’ to traje još uvek, a je li? (Veronika im

doliva piće)

SEBASTIJAN

Nikad je više nisam video.

VERONIKA

Niste ni pokušali da je pronađete?

SEBASTIJAN

Kada nešto izgubite jednom teško je opet pronaći. Kao lep san, probudite se i ne možete ničeg

da se setite, a samo pamtite osećaj da je bilo fantastično.

VERONIKA

O, Sebastijane kako smo mi različiti, ja nikada ne bih propustila priliku da bar potražim.

Možda bih i celog života tražila, sve dok ne umrem.

SEBASTIJAN

Verovatno nikada niste ništa izgubili čim tako detinjasto govorite.

VERONIKA

Ne budite tako sigurni. Ne poznajete me. Sve što sam izgubila, a nije otišlo u grob, pronašla

sam.

SEBASTIJAN

Vi ste baš uporni?

VERONIKA

Uvek. Čak i kada sam izgubila prsten u moru kada sam imala trinaest godina. Neprekidno sam

dolazila naisto mesto na plaži, preturala kamenčić po kamenčić i petog jutra ga pronašla.

Imam ga i sad. (mahne rukom i pokaže ga)

SEBASTIJAN

Divan je, imali ste razloga da tražite.

VERONIKA

Da, dobila sam ga od oca kada sam ga poslednji put videla. A šta je to prekrasno Sebastijan

izgubio devetog septembra devedesetdevete?

SEBASTIJAN

Ne verujem vam da ste baš uvek pronašli sve što ste izgubili. Na primer slučajno otkinuto

dugme sigurno niste mogli da nađete.

VERONIKA

Pag

e12

6

Zašto sve banalizujete. A sad mi recite šta ste vi to, odnosno koga izgubili devetog septembra

devedesetdevete, a niste ni pokušali da nađete. Ljude ne odnosi voda sa plaže kao prstenje,

niti se zavuku u pukotine kao dugme kad se otkotrlja.

SEBASTIJAN

A možda sam nešto pronašao tog dana, pa ga zato pamtim?

VERONIKA

Zaboga, pa vi ste neozbiljni. Više nisam sigurna da li ste nekog izgubili ili nešto pronašli

devetogseptembra devedesetdevete.

SEBASTIJAN

Najtačniji odgovor je i jedno i drugo.

VERONIKA

Vi se šalite, a ja vas shvatam ozbiljno. Niste čak ni duhoviti.

SEBASTIJAN

I ne pokušavam da budem duhovit. Jednu osobu sam tog dana sigurno zauvek izgubio, ali sam

ovo našao. (Sebastijan vadi iz džepa sakoa ženski novčanik i stavlja ga na sto)

VERONIKA

Šta je to? (iznenađeno)

SEBASTIJAN

Novčanik. Vaš novčanik.

VERONIKA

Nemoguće. To nije moje.

SEBASTIJAN

Jeste. Sigurno je vaš. Otvorite ga slobodno i uverite se.

VERONIKA

(Veronika uzima novčanik, razgleda ga, krene da ga otvori, ali ga naglo spusti) (uplašeno i

izbezumljeno) Ko ste vi? Vi niste novinar. Odakle vam ovo? Kako se usuđujete? Odakle vam

ovaj novčanik?

SEBASTIJAN

Znao sam da ne volite da gubite pa sam ga doneo.

VERONIKA

Ali nisam ga tražila. Vi ste ludi. Šta hoćete? (Sebastijan krene ka Veroniki)

SEBASTIJAN

Smirite se. Nisam očekivao da ćete se toliko uzbuditi.

Pag

e12

7

VERONIKA

Ne prilazite! Ko ste vi?

SEBASTIJAN

Izvinite. Zaista sam novinar. (vadi karticu iz džepa)

SEBASTIIJAN

Evo moje legitimacije.

VERONIKA

Niste mi odgovorili odakle vam moj novčanik.

SEBASTIJAN

Našao sam ga…. Vi ste ga izgubili, a ja sam ga našao šestog septembra devedesetdevete.

VERONIKA

Lažete. Izgubila sam ga petog septembra devedesetdevete.

SEBASTIJAN

Verovatno ste ga izgubili petog ali ja sam ga našao šestog septembra pre podne. Vraćao sam

se sa ispita. Imam overen ispit u indeksu sa tim datumom. Novčanik je bio prašnjav i sasvim

je logično da je dugo stajao između žardinjera u Servantesovoj ulici.

VERONIKA

Između žardinjera u Servantesovoj? O, Bože, dakle tu je ispao. Obišla sam ceo grad sto puta,

sve ulice kojima sam prošla od kada sam izašla iz banke, a skroz sam zaboravila da sam ušla u

Servantesovu boˇcno uz pozorište da bih pogledala tog jutra postavljeni bilbord za Travijatu.

SEBASTIJAN

Upravo sam ga tu i našao.

VERONIKA

Skoro nemoguće. Celo popodne, veče, noć, jutro da ga niko drugi nije primetio. Te noći

nisam spavala.

SEBASTIJAN

Ni ja. Bio sam nervozan pred ispit.

VERONIKA

Ispričajte kako ste ga našli.

SEBASTIJAN

Kažem vam, vraćao sam se sa ispita. Obično nikada ne idem Servantesovom, ali tog

dana…ma otkud znam, nemam logičnog objašnjenja, prošao sam tuda. I ja koji nikada ništa

nisam našao dok sam prelazio na drugu stranu ulice primetio sam nešto što nisam odmah

Pag

e12

8

prepoznao.Tek kada sam se skroz približio shvatio sam da je novčanik. Čudno, ali sam zaista

oklevao da li da ga uzmem ili ne.

VERONIKA

I onda… ?

SEBASTIJAN

Osećao sam se kao lopov. Okrenuo sam se oko sebe ali nije bilo nikoga u mojoj blizini. Niko

nije video šta sam uradio. Stegao sam ga uz fasciklu koju sam nosio u ruci i otvorio ga tek

kada je moj cimer izašao iz naše smrdljive sobe u Studentskom domu.

VERONIKA

Pričajte sve.

SEBASTIJAN

Toliko keša je delovalo nestvarno u rukama studenta koji je štedeo svaki dinar da bi mogao da

se školuje i preživi.

VERONIKA

Sav novac je bio u novčaniku?

SEBASTIJAN

Deset hiljada dolara.

VERONIKA

Da, bilo je toliko. (Veronika na iskap popije piće)

SEBASTIJAN

I u pregratku novčanika vaš pasoš…sigurno ste promenili mišljenje o meni, ali pokušajte ako

ikako možete da me razumete… Ja sam…

VERONIKA Ne, ne, samo nastavite. Želim da znam šta ste uradili s novcem.

SEBASTIJAN

Stid me je, nikada nikome nisam pričao o ovome, ali sada moram iako ćete tek shvatiti koliki

sam kreten zapravo bio.

VERONIKA

Pričajte pobogu.

SEBASTIJAN

U pasošu sam video sve podatke dovoljne da mogu da vratim novac. Iz govornice sa

portirnice studentskog doma sam nazvao informacije da na osnovu adrese iimena saznam vaš

broj telefona i da vas odmah obavestim da sam našao novčanik. Ali mi je operater rekao da

broj nije dostupan za informacije.

VERONIKA

Pag

e12

9

Šta ste posle uradili?

SEBASTIJAN

Vratio sam se u sobu i sakrio novac u ormarić, jer sam očekivao da će se Benjino ubrzo

vratiti.

VERONIKA

Ko je Benjino?

SEBASTIJAN

Moj cimer.

VERONIKA

Niste mu rekli?

SEBASTIJAN

Ne, nikada mu nisam ispričao za to iako je dugo pokušavao da sazna bilo šta o našoj vezi.

VERONIKA

(zbunjeno) O našoj vezi?

SEBASTIJAN

Polako, ispričaću vam sve redom… Benjino se zaista vratio brzo kao što sam i pretpostavljao.

Doneo je u sobu hrpu novina kao i uvek. On studira umetnost i opsednut je umetničkim

događanjima, između ostalog doneo je i vodič kroz pozorište. Bio sam nervozan i uzeo da

prelistavam vodič kada sam na samom početku novina video najavu za premijeru Travijate.

Ime iz pasoša se poklapalo sa naslovnom ulogom kao i slika sa pasoša sa slikom u novinama.

VERONIKA

Niste me ranije prepoznali?

SEBASTIJAN

Ne. Nikada ranije za vas nisam čuo niti vas video. Nisam voleo operu.

VERONIKA

I šta se desilo kada ste otkrili čiji je novčanik kod vas?

SEBASTIJAN

Ispitujete me kao da prepričavam neki film ili kao da pričam o nekom drugom a ne o vama.

VERONIKA

Pričajte molim vas.

SEBASTIJAN

Ne znam kako sam reaogavao, ali znam da me je Benjino pitao: Šta buljiš toliko u Veroniku

Mores? Pitao sam ga je l’ zna nešto o njoj i sve ostalo mi je ispričao.

Pag

e13

0

VERONIKA

Šta vam je ispričao?

SEBASTIJAN

Ko ste, šta ste, o vašim predstavama pošto je bio upućen u pozorišne događaje i rekao

VERONIKA

Pitala sam vas da mi kažete sve što je rekao o meni.

SEBASTIJAN

Dobro, rekao mi je da ste udati za matorog bogatog profesora, da ne znate šta ćete sa novcem,

da vas niko ne voli ali da vas on gura svuda, da je i premijera Travijate njegov ćef koji mora

da se ispuni. Na kraju je dodao da ste zaista puno lepi i da često razmišlja o vama dok

masturbira.

VERONIKA

Prekinite!

SEBASTIJAN

Izvinite, nisam želeo da vas uvredim.

VERONIKA

Ne, ja sam to sama tražila. Sipajte nam još šampanjca i nastavite. (Sebastijan im doliva

šampanjac)

SEBASTIJAN

Te noći nisam mogao da zaspim. Sačekao sam da Benjino zahrče, upalio lampu i uzeo vodič i

dugo gledao sliku u novinama, premijera je bila za tri dana. Razmišljao sam o vama, o novcu,

o vašem novcu koji je bio u mom ormariću. Razmišljao sam šta da uradim. Da barem u

novčaniku nije bilo pasoša, da sam imao sreće kada sam našao toliki novac da ne znam čiji je.

Ovako, sve sam znao o vama, gde živite, čime se bavite, ko vam je muž, koliko ste bogati i

kako prelepo izgledate. Nisam mogao da zaspim. Obukao sam se i uputio se na vašu adresu.

Ušao sam u noćni prevoz ,a onda pustim ulicama kroz park stigao do Posuela i do vaše kuće.

Dugo sam stajao ispred kapije. Nikada se nisam osećao toliko bedno kao tada, čak ni sada

kada vam o tome pričam. Mrzeo sam vas i u tom trenutku sam odlučio da ne vratim novac.

VERONIKA

Pričajte, pričajte odavno se nisam ovako zabavljala. Ne ljutim se, samo mi ispričajte kako ste

taj novac potrošili. Ni jedan cent ne preskočite inače ću se naljutiti.

SEBASTIJAN

Kao što rekoh- mrzeo sam vas. Mrzeo sam vaše bogatsvo, a još više svoju bedu. Bilo je dosta

načina u šta sam mogao da uložim novac. Da živim godinu dana u boljem stanu, da letujem,

da kupim dosta garderobe…ali ne. Svitalo je a ja sam još uvek budan ležao u krevetu i

konaˇcno imao plan.

VERONIKA

Pag

e13

1

Kakav plan?

SEBASTIJAN

Želeo sam da živim kao bogataš bar tri dana. Popodne sam se vratio u stan sa kartama za

premijeruTravijate.

VERONIKA

(smeje se) Ne mogu da verujem.

SEBASTIJAN

(teatralno) Bacio sam dve karte ispred Benjinija koji nije mogao da veruje šta vidi: “Odakle ti

karte?”. Veronika Mores mi je liˇcno poslala, mi smo super prijatelji, ludački je zaljubljena u

mene i rekla je da će prerezati vene ako ne odem na njenu premijeru, nađi sebi društvo a mene

čeka Veronika.

VERONIKA

(smeje se) Ha, rezanje vena.

SEBASTIJAN

I trista dolara za džeparac sam mu dao… Pamtite?

VERONIKA

Da, da sve pamtim samo ti pričaj, trista dolara za džeparac, četiri karte za pemijeru…a s kim

si ti išao? Izvini što sam prestala da ti persiram, ali ako smo takvi drugovi mislim da i ti mene

možeš da zoveš Veronika…Dakle, s kim si bio na premijeri?

SEBASTIJAN

Ok, Veronika. Idemo redom. Pošto mi je Veronikaplatila da dođem da je gledam morala je i

da mi kupi garderobu. (Veronika se smeje, krene da dolije još šampanjca ali shvati da je flaša

prazna)

VERONIKA

Šta sam ti kupila?… (Veronika izlazi iz sobe)

VERONIKA (OFF)

Odavno se nisam ovako smejala. (Veronika se vraća sa punom flašom šampanjca i pruža je

Sebastijanu)

VERONIKA

Sipaj mi još šampanjca.

SEBASTIJAN

Napićeš se.

VERONIKA

Ne brini, dobro podnosim alkohol… Ovo je skroz ludo. (Sebastijan otvara flašu i sipa piće)

Pag

e13

2

SEBASTIJAN

Sutradan sam angažovao prijateljicu za šoping.Objasnio sam joj ukratko isto što i Benjiniju-

Veronika Mores časti! Odvedi me u najskuplju prodavnicu.

VERONIKA

Gde, gde, gde ste otišli?

SEBASTIJAN Guči.

VERONIKA

Guči! Guči! Tamo bih te i ja odvela.

SEBASTIJAN

U sve sam poverovao. Jedva sam čekao premijeru. Jedva sam čekao deveti septembar

devedesetdevete, dvadeset časova, Kraljevski teatar, Travijata.

VERONIKA

Crno Guči odelo?

SEBASTIJAN

Crno Guči odelo. Košulja Fere.

VERONIKA

Fereeeeeee!

SEBASTIJAN

Luj Viton cipele.

VERONIKA

Bravoooooo!

SEBASTIJAN

Sve za moju prijateljicu i dobrotvorku VeronikuMores. Živeli!

VERONIKA

Ne mogu da verujem, ti si se više radovao premijeri nego ja. Pričaj dalje.

SEBASTIJAN

Hotel Velington. Rezervacija najskupljeg apartmanaza deveti i deseti septembar.

VERONIKA

Opa! Šampanjca! Živeli!

SEBASTIJAN (

Pag

e13

3

pevuši) Hajd pijmo nek čaša se blista u ruci…. (Veronika mu se pridruži pa se zavrte kao da

plešu)

VERONIKA

Je l’ bila lepa? (Sebastijan se naglo zaustavi i uozbilji)

SEBASTIJAN

Nisam imao devojku, nisam bio zaljubljen…sada ću da pocrvenim. Poslovna pratnja, ali

najskuplja. Nikada ranije nisam imao prostitutku ali me je palilo da mi moja bogatašica te

noći plati seks.

VERONIKA

Ti si stvarno uvrnut. Je l’ bila lepa?

SEBASTIJAN

Prelepa, zgodna, obrazovana,vešta…uživala je uoperi. Vrhunac perverzije je bio da slušam i

gledam Veroniku Mores na sceni dok u loži mazim koleno prostitutke koju sam platio njenim

novcem.

VERONIKA

Šta je bilo sa ostatkom novca?

SEBASTIJAN

To je to. Sve je potrošeno za tri dana…a da zaboravio sam i buket cvćca za Veroniku Mores.

VERONIKA

(oduševljeno) Kupio si mi i cveće?

SEBASTIJAN

Naravno, kamelije za divu sa porukom “Nikada neću zaboraviti tri dana..

VERONIKA

(izraz lica joj se uozbilji) …ako budeš čitala ovo znaćemo oboje da je kraj”. To si bio ti?

SEBASTIJAN

Zar je moguće da se sećaš te poruke?

VERONIKA

(kroz osmeh) Hiljadu puta sam je pročitala.

SEBASTIJAN

Znao sam da ćeš se sigurno pitati od koga je. Ubrzo sam zaboravio na sve. Ostao je samo

osećaj kao posle lepog sna. Skoro da sam potpuno zaboravio. Benjino me je nekoliko puta

pitao šta se desilo oko premijere ali boga pitaj kako sam ja tada reagovao. Nikad me više nije

pitao o tome, čak i kada mi je rekao da je umro tvoj muž.

Pag

e13

4

VERONIKA

Dva dana posle premijere Estaban je doživeo moždani udar. Dugo se oporavljao. Posle tri

meseca smo otputovali u banju gde se oporavljao od hemipareze. Godinu dana kasnije kada je

izgledalo da mu je stanje sasvim dovedeno u normalu pao je za ručkom i umro.

SEBASTIJAN

Žao mi je.

VERONIKA

Sve vreme bolesti sam provela uz njega pazeći ga kao dete. Sve uloge sam vratila iako je

govorio da to ne činim, znala sam da mu je to značilo.

SEBASTIJAN

Kada sam saznao za njegovu smrt priznajem da sam razmišljao često o tebi. Često sam

dolazio do Posuela, do tvoje kapije, razmišljao sam da ti pozvonim.

VERONIKA

Bolje što nisi, nikoga nisam primala. Njegova smrt je samo napravila mesta da se proširi

depresija koja me je davno obuzela.

SEBASTIJAN

Misliš još pre njegove bolesti?

VERONIKA

A ranije. Sam bog zna kako sam živa danas. Tablete za smirenje koje su mi preporučili lekari

kada je umro postali su moje glavno jelo, dezert uz šampanjac. Užasno sam se promenila i

fizički, unakažavala se, valjda sam htela da umrem, a nisam imala hrabrosti da sebi oduzmem

život… valjda sam osudila sebe na mučenje.

SEBASTIJAN

Drago mi je da te vidim lepu kao što sam te upamtio. Uspela si da se izvučeš.

VERONIKA

Uspela. Vraga uspela.

SEBASTIJAN

Mnogo si volela Estabana?

VERONIKA

Da…ne. Zapravo mnogo sam ga volela, ali ne toliko da sada ne mogu da ga mrzim. Sada ga

mrzim.

SEBASTIJAN

Ne razumem.

VERONIKA

Pag

e13

5

On je postojao, volela sam ga, imala sam život. Sada njega nema sada ga mrzim i ja sada ne

živim. Ne postojim sem kao egzotična tema za zaludnog novinara, što ti u stvari možda i nisi,

ali svakako me raduje tvoja priča. Čudna je i smešna, bezobrazna, ali istinita, zanimljiva

i….ako si stvarno novinar hajde da radimo intervju. Uključi to sranje, daću ti priču, istinitu,

dobićeš naslovnu stranu.

SEBASTIJAN

Znao sam da ćeš pristati.

VERONIKA

Valjda si do sada shvatio da mogu opet da prekinem. Zato budi pažljiv. Pređimo za sto.

(Veronika odlazi do kuhinje. Sebastijan seda za sto i uključuje diktafon. Posmatra postavljeni

sto.)

(OFF)ZVONO TELEFONA

(OFF)TELEFONSKA SEKRETARICA, VERONIKIN GLAS

Molim vas ostavite poruku…

(OFF) MUŠKI GLAS

Dobro veče gospođo Mores. Paulo iz antikvarnice je. Klijent je prezadovoljan vašom slikom

koju sam mu juče prodao. Razmislite još jednom o prodaji klavira, spreman je da plati cenu

koja je mnogo veća od realne. Nadam se da ćete se uskoro javiti.

(OFF)ZVUK PREKIDANJA VEZE

(Sebastijan se nervozno igra priborom. Veronika se vraća noseći veliku tacnu sa dosta leda na

kojoj su servirane ostrige. Spušta ih na sto. Sebastijan im doliva piće)

VERONIKA

Obožavam školjke. (Veronika vešto uzima školjku, cedi limun. Sebastijan pomno prati šta ona

radi i ponavlja, očigledno je da prvi put jede nešto takvo)

VERONIKA

Ne može bez školjki. Estaban me je navukao na školjke i kavijar. (Veronika uživa u

školjkama, uzima jednu po jednu prstima, jede ih polako gledajući u Sebastijana kao da ga

zavodi)

VERONIKA

Od kavijara, školjki i šampanjca sam se gojila, objavi i to. Obožavam ih. I ti očigledno?

SEBASTIJAN

Ne.

VERONIKA

Ali jedeš?

SEBASTIJAN

Pag

e13

6

Ne jedem zato što ih volim, nego zato što sam gladan. (Veronika spusti školjku na tanjir i

zasmeje se.)

VERONIKA

(kroz smeh) Ni ja ih ne volim. Nikad ih nisam ni volela. Estaban me je ubedio da ih jedem.

Tako valjda treba da se hrani primadona, zrncima kavijara. (imitira Estabana) I nikako ne

uzimaj kavijar escajgom. Čak ni srebrnim! Tako poprimi metalni ukus. (pa nastavi normalnim

glasom) Ja u stvari najviše na svetu volim da jedem picu. Hoćeš da nam poručim? Znam koje

su najbolje.

SEBASTIJAN

(smešeći se) Stvarno nema potrebe.

VERONIKA

Najviše sam ih pojela hodajući, na brzaka, da me Estaban ne vidi. A od kada je on umro

mislim da svaki dostavljač zna žmureći da nađe moj stan.

SEBASTIIJAN

Znači, pica je tvoj porok.

VERONIKA

Kada sam pre šest meseci prestala da jedem da bih povratila figuru najteže mi je palo da se

odreknem pice. Najviše volim sa ljutim kobasicama…Pila sam sedative da bih mogla da

obuzdam nervozu i spavala po petnaest sati dnevno, tako sam se topila. To je bio jedini način

da smršam. Preko dana voda sa tri kapi limuna, a od ponoći lekovi. Kakav jelovnik jedne

primadone… A kakav je osećaj platiti seks?

SEBASTIJAN

Ne znam, to nisam bio ja. Igrao sam se nekog drugog života. Kada sam plaćao osećaj je bio

isti kao kada sam plaćao Gučijevo odelo. Sve je to bila igra… Samo tada. Nikada više nisam

platio seks.

VERONIKA

Dobro plaćanje, a kakav je bio seks?

SEBASTIJAN

Nezaboravan. Osećao sam se moćnim, bio sam moćan.

VERONIKA

Zaboga, zašto muškarci misle da moraju da budu moćni?

SEBASTIJAN

Zato što žene traže bar iluziju da su muškarci sa kojima su moćni. (Sebastijan se muči sa

školjkom)

VERONIKA

Pag

e13

7

A jesi li se ikada još osećao moćnim?

SEBASTIJAN

Teško je osećati se moćnim u sobi studentskog doma.

VERONIKA

Novac?

SEBASTIJAN

Novac.

VERONIKA

Jebeni novac.

SEBASTIJAN

Da, jeben, naročito ako ga imaš. Ti si izgubila deset hiljada dolara i zaboravila za dva dana, a

ja sam ih našao i sećaću se toga do kraja života… Čak se i ne ljutiš na mene!

VERONIKA

Kako je bilo kada si se probudio iz sna?

SEBASTIJAN

Zavoleo sam operu, a sve ostalo sam morao da zaboravim.

VERONIKA

Ti si zavoleo operu, a ja sam je zamrzela. Ti si bio prvi, a ja poslednji put u operi.

SEBASTIJAN

Zašto poslednji?

VERONIKA

Zašto?

SEBASTIJAN

Tvoj talenat ne sme da bude zapostavljen i ne može da bude zaboravljen…

VERONIKA

(prekine ga) Talenat. Šta ti znaš o tome? Jednom si bio u operi i daješ sebi za pravo da sudiš.

Možda sam bila talentovana, možda sam svoj talenat dobro prodala, možda za dobre pare, za

moć. Ðavolu sam ga dala. Prodato! Imala sam ga i više nemam – jasno? Prodato za pet minuta

slave. (Veronika nervozno ustaje od stola)

VERONIKA

Nemam više samopouzdanja da dam običan intervju a kamoli da stanem na scenu. Nemam

više iz čega da pevam. I šta mi treba ovo uopšte. Što sam te pustila da se igraš sa mnom.

Pag

e13

8

Navikla sam se na svoju muku, a ova haljina i ova večera, Bože što je ovo smešno. Zašto si

uopšte došao? Lepo si se proveo pre nekoliko godina i…

SEBASTIJAN

Došao sam da te pitam čemu je taj novac bio namenjen?

VERONIKA

Ne budi smešan. Griža savesti? Ne brini nije mi trebalo za lek.

SEBASTIJAN

Izvini opet. Nisam želeo da te povredim.

VERONIKA

Ne povređuješ me. Više niko ne može da me povredi. Umro je moj Pigmalion.

SEBASTIJAN

Imaš samo 28 godina i ne možeš na silu umreti zato što si izgubila onog koga si volela.

VERONIKA

Volela… šta sam znala. Imala sam 17 godina kada sam se zaljubila a on 45. nije bilo teško da

me opčini takva moć. Učio me je, otkrivao svet. Krili smo našu vezu, jer sam bila maloletna i

student. Samim tim je bilo još strasnije. Obasipao me je pažnjom, ljubavlju i to mi je bilo

dovoljno, bila sam srećna. Mislila sam da se to nikada neće promeniti. Kada smo se venčali

bio je to manji skandal nego što smo očekivali i sve je bilo još bolje, još jače. Imao je sve više

poverenja u mene. Postala sam njegov asistent. Sve više vremena smo provodili zajedno.

Znao je kako dišem.

SEBASTIJAN

Sigurno je bio i ljubomoran?

VERONIKA

Ne, nije imao razloga. Bio je, kažem opet, toliko moćan. Svi su se klanjali i ulagivali pred

njim. Napravio je takav zid oko mene da nije smeo niko da mi priđe čak i da je želeo.

SEBASTIJAN

Kada je počelo da ti smeta?

VERONIKA

Nije mi smetalo, počinjala sam sve više da li čim na njega a da nisam ni primećivala. Davala

sam sebi mnoga prava i povređivala ljude oko sebe. A on mi je sve dopuštao kao roditelji deci

za koju vide da ih u potpunosti slede. Jedino lepo je bilo što smo imali divne studente koje

sam neizmerno volela: Izabel Torino, Alehandra Moha, Rafael Lopez, Olivije Salkedo.

SEBASTIJAN

Svi su bili tvoji studenti?

VERONIKA

Pag

e13

9

Da, a samo nekoliko godina mlađi od mene.

SEBASTIJAN

Sve sam ih slušao.

VERONIKA

(smeje se) Pa ti si stvarno zavoleo operu.

SEBSTIJAN

U to te sve vreme uveravam. Izabel Torino, Rafael Lopez, Alehandra Moha su zaista

inzvanredni pevači, često sam ih gledao sve osim ovog poslednjeg, kako si rekla da se zove…

VERONIKA

Olivije Salkedo?

SEBASTIJAN

Da. Za njega nisam čuo.

VERONIKA

Bio je najtalentovaniji od svih studenata, Estaban ga je obožavao i ja naravno.

SEBASTIJAN

Šta je sa njim sada?

VERONIKA

Olivije je divno pevao. Zaista je bio najbolji od svih. Imao je 22 godine kada sam ga

upoznala. Od prvog časa sam znala da će postati velika zvezda.

SEBASTIJAN

Ali ga nikada nisam video na sceni?

VERONIKA

Sigurno zato što nikada nisi bio u Metropolitenu.

SEBASTIJAN

Kako sam glup. Ako ikada odem u Njujork posetiću ga. Voleo bih da ga čujem kad već tako

govoriš o njemu.

VERONIKA

Imam neke naše zajedničke snimke ovde u stanu, ali ih retko slušam.

SEBASTIJAN

Često si pevala sa njim?

VERONIKA

Pag

e14

0

Jednom nedeljno je vežbao sa mnom. Utorkom. Skoro godinu dana smo se viđali samo

utorkom. Uvežbavali smo ono što je na času učio od Estabana. Vrlo brzo je napredovao.

Najviše sam se radovala časovima sa njim. Bio je lepo vaspitan sa manirima koje je bilo

gotovo nemoguće očekivati od njegovih vršnjaka, a bio je tako prirodan. Njegove bademaste

oči bi oborile svakog i pre nego što bi se začuo njegov tenor. Oblačio se dosta ekscentrično,

skroz drugačije od drugih studenata. Delovao je pomalo uobraženo.

SEBASTIJAN

Zanimljiv tip, dopadao ti se?

VERONIKA

Naravno, takav čovek bi se dopao svakom. Koliko je bio iskren na sceni u melodiji i

osećanjima koja je interpretirao toliko je bio introvertan van scene. Nisi mogao dopreti do

njega. Estaban je bio ubeđen da je gej, kasnije sam primetila da svi skoro javno govoro o

tome. Bila sam besna kada su tako govorili o njemu, tešila sam sebe da to govori iz svih čista

zavist, da nisu mogli da mu pronađu drugu manu do te. Ali konačno sam i ja to prihvatila.

Postao mi je najbolji drug. Neko mojih godina ko me razume. Bio je veoma duhovit,

zabavljao me je. Jedina mlada osoba u mom okruženju sa kojom mi je bilo lepo. Obožavala

sam ga. Mislim da je i on kao i ostali pre mene shvatio da sam zaljubljena u njega.

SEBASTIJAN

Zaljubila si se u Olivijea?

VERONIKA

Da, zaljubila sam se u tog čudnog mladića.

SEBASTIJAN

Da li je nepristojno da se i dalje interesujem šta se sa vama događalo, a iskreno govoreći vrlo

me interesuje.

VERONIKA

Podsećaš me na njega.

SEBASTIJAN

Ali ja nisam…

VERONIKA

Nisam rekla da me podsećaš na pedera. Rekla sam da me podsećaš na mladića u kojeg sam

bila zaljubljena. Šta misliš što sam te uopšte primila ovde? Da ti dam intervju? Misliš zato?

Misliš da nisam znala ko je (MORE)

VERONIKA

(cont’d) Sebastijan Bonira pre nego što sam te pustila da uđeš ovde.

SEBASTIJAN

(Veronika prilazi polici sa knjigama, uzima jedan roman i baca ga na sto pred Sebastijana)

(zbunjeno) Šta je to?

Pag

e14

1

VERONIKA

Pročitala sam tvoj roman.

SEBASTIJAN

Kakva je ovo igra?

VERONIKA

Igra? Da, igra, došao si ovde da se igraš po svojim pravilima, ali izgleda da je kod mene

džoker.

SEBASTIJAN Ništa ne razumem. O čemu ti govoriš? (Veronika uzima roman sa stola)

VERONIKA

Prekini! “Vinska pesma” je roman koji si ti napisao, zar ne?

SEBASTIJAN

Da, ja sam napisao roman “Vinska pesma”. (Veronika prelistava roman)

VERONIKA

Pročitala sam tvoj roman. Privukao me je naslov “Vinska pesma”. Očekivala sam sasvim

drugačiju tematiku, ali ovo je bilo izvanredno. Prepoznala sam se. Bila sam sigurna da si

opisivao mene kao glavnu junakinju Mariju. Znala sam da je pisac, u stvari ti, stvarno

zaljubljen u mene i čekala te da dođeš. (Veronika uznemireno korača po sobi)

VERONIKA

Pisao si koliko me voliš, a ne možeš da mi priđeš zbog muža. Znala sam da ćeš da dođeš kad

tad i čekala. Toliko si želeo da pojebeš Mariju u romanu, a nisi imao priliku. Mogao si o tome

samo da maštaš i hvataš se sa kurvom u loži. A onda si odlazio u hotel na seansu ponižavanja.

Izgleda da si mi malopre prećutao da je prostitutka iz Velingtona bila i vrhunska domino

dama.

(Veronika iznenada otvara fioku nathasne iz koje uzima pištolj)

VERONIKA

Pištolj. Vaša igra sa pištoljem. To mi je omiljeni deo u romanu, Sebastijane. Svršila bih svaki

put kada bih ga pročitala… (Veronika spušta roman ispred Stevana)

VERONIKA

Napiši mi posvetu. (Sebastijanu je sve neprijatnije, uzmiče)

VERONIKA

Hajde stavi ruke iza stolice.

SEBASTIIJAN

(se nasmeši, nehote´ci je ponizi) Ne želim sada to.

VERONIKA

Pag

e14

2

(grublje) Stavi ruke iza leđa.

SEBASTIJAN

Preteruješ.

VERONIKA

Ućuti. Mislio si da nisam pročitala roman, pa si večeras sve lepše ispričao. I naravno u

romanu si preskočio da napišeš da si lopov, da si se bahatio mojim novcem, već si

srceparajuće pisao kako oduvek voliš operu i kako si se uvek zaljubljivao u operske pevačice.

U pravu sam, došao si da napiješ i kresneš Veroniku, a onda to i objaviš. (Sebastijan pruža

ruku ka Veroniki i polako krene da ustane)

SEBASTIJAN

Veronika preteruješ, molim te stani.

VERONIKA

Ne šalim se. Sedi. Pun je. (Veronika repetira pištolj)

VERONIKA

Bila sam kukavica da ga uperim u sebe. Ne mrdaj. Znam da nisi peder. Stavi ruke iza stolice.

SEBASTIIJAN

Veronika, molim te…

VERONIKA

(prodere se) Stavi ruke iza stolice! Isto kao kad si bio sa kurvom u hotelu. (Veronika priđe

prozoru. Jednom rukom lako odveže svileni gajtan sa draperije i njime veže Sebastijana za

stolicu)

VERONIKA

Nije ni Olivije bio peder. Ti si voleo da gledaš operu i da svršavaš. (Veronika “igra” ispred

Sebastijana, pokazuje nogu kroz šlic haljine)

VERONIKA

Želiš ovo telo? Da li si se i sada uzbudio? (prelazi mu pištoljem između nogu sve do usana,

gurne mu pištolj u usta)

VERONIKA

Da li te i dalje uzbuđuje ova igra. Imaš kratak siže za novi roman. Je l’ drkaš dok opisuješ

ovakve scene? Ima´ceš bestseler samo ako preživiš. (Veronika se odmiče, sipa im piće, pevuši

Vinsku pesmu, prinosi njegovim usnama čašu, šampanjac curi niz njegovu bradu, ona liže

svaku kap. Iznenada mu udari jak šamar pa mu sedne u krilo)

VERONIKA

Olivije mmm, Olivije. Olivije je voleo da sedi i gleda svoju profesorku, bio je nepomičan baš

kao i ti sada, ali sa erekcijom i bio je lepši od tebe. Sedeo je i gledao profesorku kako se skida,

Pag

e14

3

polako kao prava kurva. Znala sam da nije peder i da me ludački želi baš kao i ja njega. I

prišao mi je. Ljubila sam svaki deo te nežne, zategnute kože, skroz drugačiji osećaj nego sa

starcem kao što je Estaban. Olivije je podivljao, pokidao ostatak mog veša, uhvatio me

jednom rukom za vrat i za bradu, okrenuo me i tu na klaviru ….. Prvi put sam doživela

orgazam u svom životu. (Veronika ustaje i uzima šaku leda sa tacne. Prinosi led uz svoje lice,

klizi ledom niz vrat i doliva šampanjac)

SEBASTIJAN

Nastavi molim te. (Veronika opet uperi pištolj)

VERONIKA

Još uvek ne mogu da shvatim šta te stvarno pali. Priča? Situacija? Želiš li da se skinem ili da

ti pucam u koleno?

SEBASTIJAN

Pričaj mi, pričaj mi.

VERONIKA

Tvoj roman je vulgaran, vrlo vulgaran, ali to me je palilo. Čitala sam ga svakog dana dok sam

sa polumrtvim Estabanom obilazila banje. Sve te reči koje si govorio Mariji u romanu

odzvanjale su u meni kao Olivijeove. Zamišljala sam njegovu čvrstu guzu dok me miluje i

govori mi “Volim te”. (gurne mu cev pištolja usta)

VERONIKA

(smeje se) Napalio si se?

SEBASTIIJAN

Bio sam pod utiskom svega što mi se desilo od kada sam našao novac koji si izgubila. Kada

sam napisao priču koju si pročitala oslobodio sam se napetosti koju sam nosio. Bio je to divan

događaj koji me je inspirisao da napišem veoma loš roman koji je prodat samo u nekoliko

primeraka. I stvarno ne želim da pišem nastavak.

VERONIKA

Zašto si onda došao posle toliko vremena? Da me zezaš? Trebalo je da izmisliš pseudonim.

SEBASTIJAN

Već sam ti rekao. Istina je da sam došao da te pitam čemu je taj novac bio namenjen. Intervju

je bio način da ti se približim.

VERONIKA

Drzak si kao što je znao da bude i Olivije, ponosan si čak i vezan za stolicu, kao i on kada

posle seksa stoji go pored klavira i peva.

SEBASTIJAN

Odveži me, molim te.

VERONIKA

Pag

e14

4

Neću.

SEBASTIJAN

Ne razumem, neću ti nauditi.

VERONIKA

O, zašto si dolazio nesrećniče. Nedostaje mi moj Olivije. Nisi ni svestan koliko mi nedostaje.

SEBASTIJAN

Što nisi više sa njim? (Veronika uzima diktafon)

VERONIKA

Iscurela ti traka. (Veronika vadi traku, odlazi do fioke, vadi neku kasetu koju je našla, stavi je

u diktafon, ali ga ne uključuje)

VERONIKA

Imali smo seks svakog utorka. U učionici na klaviru. Samo utorkom.

SEBASTIJAN

A Estaban?

VERONIKA

Pravo pitanje, sve je znao iako sam mislila da ne može ni da pretpostavi. Bila sam glupa,

počeo me je gubiti, ali Estaban ne gubi nikada ništa. Toliko me je dobro poznavao, toliko je

bio svestan da sam zaljubljena, znao je kakva sam i da ču ga sigurno ostaviti.

SEBASTIJAN

Šta je učinio da te sačuva?

VERONIKA

Obnavljala se Travijata koju nismo igrali prethodne sezone. Podrazumevalo se da ću ja igrati

naslovnu ulogu, umesto starog partnera trebalo je da debituje Olivije. Našoj sreći nije bilo

kraja. Tih dana Estaban je morao poslovno da otputuje u Milano. Olivije je došao ovde, bio je

drugačiji nego ikada pre. Prvi put smo spavali u krevetu, mazili se ne žureći, pričali i polivali

se šampanjcem. (polije Sebastijana punom čašom)

VERONIKA

Nije metak, šta se trzaš, to je penušavo vino. Ni jedan minut od ta tri dana nismo proveli

odvojeno. Kada je stigao Estaban nas je sve okupio u svečanoj sali za prijem na Akademiji.

Skoro svi profesori i studenti su bili tu. Estaban je imao radosne vesti za sve nas. Uspeo je da

sredi stipendije za sve studente koji su to zasluživali. Vriska od sreće je bila neopisiva,

usavršavaće se u Milanu, a najbolji među najboljima, Olivije, putuje kroz nedelju dana na

audiciju u Njujork. Ne mora više da dolazi na probe za Travijatu, vraća se stari pevač a

Olivije putuje. Bio je sjajan pevač ali Estaban je morao dobro da se potrudi i energetski i

materijalno da svoj problem pošalje na drugi kontinent.

SEBASTIJAN

Pag

e14

5

Estaban ga je znači poslao u Njujork?

VERONIKA

Nikada neću zaboraviti način na koji je to saopštio pred svima, obično bi mi pre nasamo

ispričao ko je prošao, a ovoga puta nisam ni znala šta je spremao. Pogled kojim je pratio

Olivijea i mene dok je saopštavao vesti govorio je: Neću te izgubiti! Nikada! Ja ne gubim.

Dopustio nam je da se još jednom vidimo. Naravno, u utorak, moj termin. Frajerski sa

njegove strane nema šta.

SEBASTIJAN

Dozvolio vam je da se rastanete?

VERONIKA

Da, dopustio nam je da se rastanemo kao ljudi, ali neću te naslađivati pričom. I tada sam

odlućila- devetog septembra neće biti premijere Travijate. To sam rekla i Olivijeu. Imam

ušteđevinu, rezervisaću kartu, uzeti gotovinu i umesto na premijeru devetog septembra u

ponoć sleteću u Njujork. Kada na internetu bude pročitao da je premijera otkazana da me sa

buketom kamelija čeka na aerodromu. (uzima nož sa stola, prilazi Sebastijanu, prereže gajtan)

VERONIKA

Dalje pizdo znaš. Kamelije sam dobila u Madridskom Pozorištu umesto na aerodromu Džon

F. Kenedi,mislila sam da su od njega a bile su od tebe.

SEBASTIJAN

Čista slučajnost.

VERONIKA

Izvini, ali stvarno neću moći da ti oprostim što si mi slučajno uništio život. Stvarno sam želela

da te večeri zajedno sa Violetom Valeri umrem na sceni. Mislila sam da ne glumim umiranje.

I nisam glumila. Stvarno sam umrla. Sve je umuklo, sve je bilo tišina, a onda sam aplauzom

dočekana u paklu. (uperi pištolj u Sebastijana)

VERONIKA

Skidaj se. Gledao si premijeru. Skidaj se. Hoću da se dodiruješ kao što ti je kurva to radila u

loži dok sam ja pevala. Šta je, ne palim te više? (uzima roman sa stola, otvara ga i čita)

VERONIKA

“A onda sam sakriven u mraku pozorišta privukao njenu ruku na svoje međunožje, gledao

sam ogoljenu Mariju pod svetlošću reflektora, skrivena u loži dama kraj mene znala je šta

treba da radi. Uživao sam… (zavrće haljinu)

SEBASTIJAN

Prekini, molim te. Ne mogu to da slušam.

VERONIKA T

ako si ti napisao. Tako si osećao. Šta je, ne pali te stvaran život? Došao si ovde da odvučeš

Veroniku u krevet a on neće da se digne. U pravu sam- zato si došao?

Pag

e14

6

SEBASTIJAN

Ne, ti si zbog toga želela da ja dođem ovde. Ti si želela da budeš kurva iz mog romana.

VERONIKA

Ućuti! Ubiću te!

SEBASTIJAN

Da, zaljubio sam se u tebe te noći devetog septembra, maštao sam stalno o tebi, čak sam i

roman napisao, ali nisam zato došao.

VERONIKA

Ne laži me, a što si onda dolazio?

SEBASTIJAN

U unutašnjem džepu mog sakoa imaš papir na kome sve piše.

VERONIKA

Ne šali se više samnom!

SEBASTIJAN

Ne šalim se. Uzmi i pročitaj. (Veronika privlači sako i traži jednom rukom papir, pištolj sve

vreme drži oprezno uperenog u Sebastijana, otvara hartiju, čita u sebi, polako se smeje,

užasno se smeje, spušta pištolj)

VERONIKA

Došao si da mi posle svega kažeš da…

SEBASTIJAN

Da, zato sam došao.

VERONIKA

Ne mogu da verujem… siguran si da je ovo tačno?

SEBASTIJAN

Tri puta sam se testirao i sva tri puta su pozitivna. Prvi put sam se testirao pre šest meseci i

tada sam te pozvao. Interesovalo me je čemu su bile namenjene pare kojima sam platio

prostitutku od koje sam dobio sidu. Da li mi sada veruješ?

VERONIKA

Ti si majstor da upropastiš tri života odjednom.

SEBASTIJAN

Ti si izgubila novčanik.

VERONIKA

Pag

e14

7

Ja sam ga izgubila. Obuci gaće. Ti si ga našao.

SEBASTIJAN

Zašto nisi otputovala za Olivijeom posle premijere?

VERONIKA

Nisam mogla da ostavim bespomoćnog Estabana kao što sam morala da ostavim bolesnog oca

kada sam bila dete. Mislila sam da ću njemu pomoći da se spasi. Iako mu to nikada nisam

rekla sigurna sam da je oduvek znao da me podseća na oca i da je u tome bila njegova prava

moć.

SEBASTIJAN

A posle njegove smrti?

VERONIKA

Bilo je kasno, Olivije je već imao novu vezu Njujorku, to sam saznala iz novina. A i Estaban

se pobrinuo da testamentom ništa ne ostane meni osim ovog stana. (MORE)

VERONIKA

(cont’d) Naravno, znao je da neću dobijati nove uloge. Uzmi šampanjac. (Veronika uključuje

diktafon)

VERONIKA

Uf, polomila sam nokat.

(OFF)

Sa diktafona se čuju prvi taktovi Vinske pesme i ženski vokal: Sad pijmo nek čaša se blista u

ruci, u srcu nek plamti od vina žar…

VERONIKA

To sam ja.

(OFF)

Muški vokal: Ko voli da pije nek živi taj, u pesmi on vino nek slavi…

SEBASTIJAN

Ovo je Olivije? (Veronika klimne glavom, otpije šampanjac)

VERONIKA

Ostani noćas, dugo sam sama, a ne mogu da zaspim …

(OFF)

Muzika postaje sve glasnija: Sad pijmo nek čaša se blista u ruci, u srcu nek plamti od vina žar

uz vino i pesmu nek čuju se zvuci jer ono od boga je dar! (Veronika puca u diktafon i strasno

poljubi Sebastijana. KRAJ

Pag

e14

8

ZA ANTOLOGIJU

Tomislav Marinković

DO KRAJA NOĆI

.

.

Jednostavnost

.

Poštujem jednostavnost gljiva.

Trpljenje samoće i tiho

Starenje ispod lišća.

Tek koliko je pošteno, vezivanje

Za zemlju ili trulež.

I onaj skromni nauk,

Vredan opisivanja i žudnje:

Da se od života

Ne prisvoji više

Nego što se mora,

I ne prekine

Istanjeni konac časti.

I nešto, možda još važnije,

Što nekad prizove slast,

Ponekad grčeve u stomaku.

Kao uporno bubanje lekcije,

ponavljanje prostog pravila:

Da se opreznosti odgovori

Na jedan, lakomislenosti

Na drugi način.

.

.

Letnji učinci

.

U slane gradove primorja kad sam odlazio,

zbilja, ne beše to nikad jedno od onih putovanja

Pag

e14

9

Sa letnjim učinkom što izdaleka je vidljiv

I bolno oslikan na preplanuloj koži.

Sad su te slike ćutljive i blede,

I potrebuju čvršći okvir od sećanja

I letnje nesanice…

A ovde, među zasadom mladog bilja,

Koža odoleva kipućim naporima žege

I ne buni se što je sve podeđeno

Da zemlji su učinci najpotrebniji,

I da je posve razložno njeno oslanjanje na telo.

A posle, oslobođeno od drevnog zanosa

I nataložene znojne soli,

To telo može da se šepuri

U svom zamoru, u senci bresta,

I da se u slavu nečeg prolaznog

Istegne i bućne u uzburkanu stvarnost.

.

.

Karika

.

U lancu zbivanja nađe se mesta

I za kakav nevažan detalj;

Za tanki nevezak na rasplućenoj javi,

Za talas nedužni koji po trošnom

Bespuću luta.

I onaj cvrčak, što sinoć omaškom

Preko terase dospe u sobu,

Da sirenama turpija i buši

Zamuklu stvarnost, beše li

Najtanji konac što me

Sa svetom spaja?

Iznese li kakvu presudnu tačnost:

Život meren iznova i ponovo rasklopljen

Na delove, na puku gomilu sekundi…

Ili me podiže da i ja budem karika

U izbegličkom lancu, bezdomni dronjak.

Zavežljaj što se skita kroz mrak

I traži neki skrovitiji kutak,

Drugu otadžbinu za sebe i dane u rasejanju.

.

Pag

e15

0

.

Samo, samo to

.

Od slike vremena, za korak brže su

Slike koje promiču dvorištem.

Brže i od pomisli o svakodnevnoj, maloj

Pobedi prolaznosti nad tek svršenim poslovima.

Čak ih ni usporeni hod mačke kroz travu

Ne zaustavlja u napredovanju

Ka smiraju dana, dok zaklonjene iza

Stabala, senke spremaju udobna konačišta.

Kao dim cigare, izmiču sećanja.

Smenuju se i plove kao oblačići preko neba.

Hladan vetrić počinje da ljude

Podseća na blizinu soba i bliskost sna.

Tako malo ostaje vremena za ono što

Čovek zapravo želi, ali se ne usuđuje da bude:

Činovnik i vidar sopstvenih misli, u osami.

U tami, činovnik i vidar sopstvenih misli.

Do kraj ove noći

Do kraja svih noći.

.

.

Vagon u travi

.

Na mestu gde dugo nema tragova

opšte sreće: katranisanih pragova

i oštrog trenja metala o metal

(što je najavljivalo sjaj i izglačane dane),

ostavljen da trune pored utonulih šina,

vagon je još uvek vagon – za razliku

od bolesnika, što od iscrpljenosti

i ležanja postane neko drugi.

Zamišljam – u noćima kao što je

ova, u njega svrate duhovi

mašinovođe i konduktera,

da nastave s kartanjem i svađom,

dok siluete zamišljenih putnika

mirno sede utisnute u neprozirni vazduh,

Pag

e15

1

kao da razmišljanje o proticanju

vremena i poslovima živih nema kraja.

S časa na čas, odozgo s puta,

farovi automobila ušunjaju se u tamu

kroz zamagljeno oko prozora

i, samo na čas, osvetljen vagon

opet je onaj stari žižak u mraku.

Tada mi se učini da u odsjaju stakla

vidim sebe, kako putujem kroz svoju mladost

da bih stigao do ovog mesta,

gde se od mene već toliko suvišnog odvojilo

da je pravo olakšanje biti sveden na svoju senku,

koja ne samo da oponaša kretnje, već i oličava

moje telo ostalo u prošlosti.

.

.

Kraj avgusta

.

Kroz razređeni vazduh,

već se nazire kraj avgusta.

Dani su blizanački slični,

kao tegle na polici

povezane prozirnim celofanom.

Prolaze bezvoljno i

citiraju jedan drugog.

Drveće na suncu,

usredsređeno na rast,

krovovi i antene zagledani u beskraj,

senke povučene u tihu anonimnost.

Okean časova počinje da se mršti.

Važeći oblici estetike

biće zamenjeni nekim drugim.

Stiglo je, poverljivo šapuće vetrić,

nežno čudovište noć.

I pticama što su se čudno

umirile na granama jasno je:

dan se završio i neće ga ni

najizoštrenije slike oživeti.

Ni uspomene koje sklopljenih

očiju vidm, ni pulsiranje sveta,

dok pokušavam da zaspim.

Pag

e15

2

Pitanja

.

Novinarka lokalnog lista

diktira večno pitanje:

„Gde nalazite teme za svoje pesme?“

Od zimskog i letnjeg tkanja

su pesme moje,

pokušavam da se izvučem.

Ali sa govornice u senci,

moja duša mi dobacuje:

Od neupotrebljivih iskustava…

Od okeana u čaši pored

bolničke postelje,

i od mrvica strasti…

Od priče o postiđenoj ljubavi

koja posle svakog zatrčavanja u prazno

bespomoćno širi ruke…

.

.

Kapljice

.

Slavina u kuhinji

budi se rano i kaplje…

Moja ruka seća se

igle u veni i kapljica

koje su klizile u telo

u potrazi za životom.

Na ivici srca, još traje ona noć.

Bolest i ravnodušna bolnička soba.

Tečnost u bočici

otpražnjenoj do pola,

što i san i sudbinu

odlaže za kasnije.

.

Svetovi

.

Naselja jednolična,

Puteve što kroz njih prolaze

(Kao arterije koje se račvaju,

A onda slivaju u mrežu krvotoka)

Vidim jasno, pogled ih

Nemo upija.

Pag

e15

3

Vidimo reku i deo obale

na drugoj strani, čamce

Usmerene ka vrbama koje se njišu.

I dimnjake i smeđe nebo,

Stvari u pokretu zahvaćene vremenom.

I druge očiglednosti, tako bliske.

Svaki pokret, svaki treptaj.

Ali, još mnogi svetovi ostaju nevidljivi,

A jedan od njih je naš: dok između

Obala plutamo, želeći da dotaknemo

Sopstveno postojanje, život svoj,

I prozirniji i udaljeniji od drugih.

.

.

Belo

.

Kroz zaleđeno oko zime,

Moj pogled na svet klizi

Ka nekoj krajnjoj tački.

Preliva se, kao usnuli talas,

Preko obale metafizičkog sutra.

Dok belo preko belog pada,

A zavejani predmeti gube značenja,

Ja sam rečima tek blaga uzbrdica

Na putu do jasnosti.

Ipak, moje će postojanje, u vidu

Toplog daha, otopiti kružni pedalj

Na zamrznutom prozoru.

Simbol nečeg možda kratkotrajnog,

Ili večnog, ili samo simbol

Koji se prima a da se ne pita čega.

.

.

Izbor sačinila Danijela Jovanović

Pag

e15

4

Đorđe Matić

ŽANROVI

.

.

Incident

.

………...(parafraza, po C. Cullenu)

.

Jednom, davno, dok krih se u starom Rimu

Srca puna, mada bježah od rata sjene

Vidjeh Rimljanina

Kako gleda pravo u mene.

A bio sam mlad

i sâm gledao u ljude pravo

Nasmiješih mu se, ali on ispruži

prst ka meni, i vikne mi: sciavo.

Vidio sam poslije cijeli Rim

Od rujna pa do siječnja

Od svih stvari što su mi se desile tamo

To je jedino čega se sjećam.

.

.

Hoří, má panenko

.

kutija šibica, savršen predmet

mali fabrički kvadar

arsenal mini-minâ u kojem je potencijal

sakriven, spreman da ga jednom zapališ

i da gori

mala kartonska barka

isplovi na guranje

iz pravokutne spilje

naslagani galeoti – koji će prvi platiti glavom? –

da brzo izgori pripaljujući

drinu bez filtera

prošvercanu pod sankcijama

avionom u Amsterdam

u crnoj najlonskoj torbi nečije sirotinjske majke

Pag

e15

5

šibica je da pripali plosnatu cigaru

s blijedim utisnutim slovima pri vrhu papira

pripali pa iz nje da pokulja gust dim

u kružnicama i šarama

dimna kartografija izgubljenog svijeta

cigareta se puši

da se uz nju misli

nekad

i nekad o tom svijetu

cigareta služi

i da joj ne daš da kao taj, da kao stari svijet dogori

nego da je ugasiš, naglo

na kožu nadlanice, zapešća

kad se nečega, svega, sjetiš

cvrlji koža i peče, gore dlake

i boli, i neka

i mičeš pogled zamućen

da padne opet na kutiju šibica

savršen predmet

.

.

Brodsky

.

A New Year’s resolution

.

Deset (i više!) godina reaktivnog omalovažavanja

s uvjerenošću pravičnoga

(tko mi dade titulu, tko me ovlastio?),

uznapredovalog verbalnog strijeljanja.

Između toga,

nevidljivo gurao naprijed

i krpio svoje između dva mjesta,

uza inaćenja, guranja i odbijanja

svađe, vraćanja i vrâčanja

koje je ovaj jaki, sigurni svijet lako podnio

(izdržao je on i teže, i jače od mene),

čekao dobronamjerno,

kao strpljiva majka nezrelo dijete,

da me prođe.

Ima uvijek u pobunjenog i istine i života,

ali šta kad nas je nas

tvrdoglavi Bog tamošnji takve dao,

da se zanesemo

Pag

e15

6

pa ne stajemo, ni kad bi trebalo.

Nakon svega,

stečeno brojim na dlanu kao nekad sitnu paru

skromni nauk:

da data nam brzina

još nije uvid,

da i oduhovljenje hoće rad,

i da pazim

da od uvjerenosti ne bude

prekasno za ispravljanje

.

.

A ja, na drugom putu

.

jedna pjeva na BBC-u,

vidi je, ista Ronnie Spector,

isti ton,

okrenem se da ti kažem,

ti bi to odmah mogla pohvatati.

Pa drugi put, također:

vidi ovoga Mondrijana, crte i linije

sijeku platno pod pravim kutom,

to je ta ovdašnja praktična inteligencija.

Nema sumnje, platno je ova zemlja

kad se gleda iz aviona.

Pa gorljivo:

je li to vidio tek kad je onda poletio za Ameriku,

šta misliš, je li znao

da je već prije toga uhvatio ovu nisku zemlju kao nitko…

– pitam, i okrenem se nadesno, u muzeju,

bijelom bijelom zidu, nikome do sebe.

Vidio sam neki dan tipa još mladog

tek s kojom modioznom sijedom, onako kako voliš

vozio je bicikl odrješito i s humorom,

sami šarm i jasan osmijeh,

otraga na dječjem sjedalu djevojčica od četiri-pet godina.

Mislio sam, bez šale da je baš tvoj tip, po tvojoj mjeri.

I opet – nikome.

A mijenjam se polako, dok tako govorim u prazno.

Vremena bar imam

primjećivati mijene

to ionako mogu samo ovakvi

koji vremena imaju previše.

Pag

e15

7

razgovaram s tobom

ja, negdašnji prvak našeg privatnog glumišta

što usavršava stil

i namjesto dugogodišnjeg dramskog proznog monologa,

maestralno izvedenih predstava,

molijerovski odigranih laži i višeslojnog farbanja

(falila mi samo još muška šminka,

bijeli puder, lažni madež olovke na obrazu,

crveno izvučene usne, naprahana perika i svileni rubac pod nosom)

namjesto predstave u dugim, neprestanim činovima –

napokon rečenice sad

sve bolje i preciznije,

kao stihovi, umalo.

Prvi put preklapa se izvedeno i stvarno,

izrečeno i mišljeno.

Prvi put riječi ne traže ništa osim da iskažem, sebe valjda (tko god to bio).

Prvi put ne zavode (ni ne znajući da to rade),

ne igraju se onako neodgovorno i nedopušteno,

ne lažu.

To je novo sve. I sve kasno.

Pa ne stajem,

ne znam stati

nego dalje dorađujem i brusim,

slušam muziku riječi, razvijam sredstva,

mijenjam žanrove,

retoriziram kao stari Rimljanin,

u tragičkom antičkom stihonu

visokom i niskom

i balkansko epski uopće,

ima i lirike najnježnije,

i američke svedenosti,

kalvinizma i skromnosti, dirljive (makar sâm to rekao),

litota i cezura kao iz country & western pjesama,

i arturmilerovskog monologa,

vodim sve s čak dva različita, suprotstavljena glasa,

igram obje uloge u paru

privatni virtuoz i stilist

I tako, napokon, na sasvim drugom putu

a i dalje samo glumac koji je zaslužio

prve dobre stihove

govoriti dvorani bez publike.

.

.

Pag

e15

8

Književni žanrovi

.

Vodeći se za jednom

engleskom frazom,

po kojoj ženu zovu prozom

a ljubavnicu poezijom,

okrećući, kao uvijek po sreći, sve to

izašlo je obrnuto.

Prva je, izgleda, bila poezija –

epska, jer je brate trajala, lunga via

što i kod Homera,

osim velikih gesta, preciznih stopa i mjera

erosa i herojstva i žrtvovanja,

ima i čišćenja štitova i kuvanja jela

i ženskog zakeranja.

Lirska, jer tko će prepričati onakve priče.

Bliska, moja, što zauvijek dijelom izmiče.

No ta druga, da ne lažem –

Proza, baš, i to, da dokraja kažem,

od vrste u plastičnim neprozirnim omotima,

što se uživa u mračnim prolazima

i traje samo dok je pod rukama.

Stvara omamljenost,

gađenje i vraćanje na mjesto zločina,

snabdjevanje nikad dovoljnim dozama,

kao i svaka stvarna i dosadna ovisnost.

Ni jak ni slab, ni jeban ni lud

Mastroianni koji bi da je Clint Eastwood,

za lažne početne snove

u jedan tren uništio godine i nemjerljiv trud

nejaki Nemorino koji bi da je Duca od Mantove,

nepovjerljivac u ljubav, neznalica u intimnosti,

zapetljava se dok ne može više i nastavlja se gristi.

I prekida, naglo. Napušta sve

ili je, odbačen, kako nego i od one i od ove.

Hvataju ga, mnogo kasnije, čudne senzacije

i da prizna ne smije :

da je kao opsesivac kojem je ponavljanje

iste radnje

zadovoljstvo i muke

kao kad se pred svima

dugo trlja prljav papir među prstima,

a u isto vrijeme htio bi oprati ruke.

Jest o literaturi, ali tu nije bilo metafore:

koliko puta ribaš prste, voda uporno i nemilosrdno ore

Pag

e15

9

koža popuca, opet vidiš da nije dosta dok hraniš se otrovnom hranom,

staješ pod tuš – nikome nije prošlo samo od pranja ruku –

pa ribanje, četkama i spužvom tvrdom spireš muku

kad završiš čudiš se nad puknutom kožom i sitnom ranom

njušiš po sebi poslije kao po stranom.

Sve je s tebe spalo

i ono poslije i ono prije

pa ipak provjeravaš da nije šta ostalo.

Nije.

I to prođe.

Samo tu i tamo,

prevariš se kad ti dođe

i nesvjesno pomirišeš

sitnu parcelu kože na ruci

savijeno koljeno dok sjediš,

vlastito rame

trom i nepokretan nasukan u negdašnjoj sigurnoj luci

da vidiš je li možda ipak još išta tamo za me –

i da još jednom prizove popodneva i mrak

na tajnoj adresi, gdje se svaki put nanovo palo

tamo gdje se igralo va banque

sa svime što se imalo.

«Ali, ja sam imao pravo na to», vičeš iznutra,

«imao sam pravo!».

Ma kako da ne, ma bravo!,

Kad već bio si jučer, nemoj biti i sutra

smiješan, sentimentalan, bivši razmaženi nezadovoljnik,

– kažem, proza! – muška Madame Bovary, neželjen ženik.

Kao Flaubertu na vlastiti prozni lik,

diže ti se

želudac,

na samoga sebe, na konac

vlastitu samoljubnu kreaciju

ostavljenu u procijepu

a zapravo dosadnu i nelijepu

pekmez od kompleksa, slatko od snova

zmešanciju između stvarnosti i književnih žanrova.

.

.

Izbor sačinila Danijela Jovanović

Pag

e16

0

Vilijam Karlos Vilijams

HLADNA NOĆ

.

.

Hladna noć

.

Hladno je. Beli mesec

je visoko među svojim rasutim zvezdama –

kao gole butine

žene policijskog narednika – među

njenih petoro dece…

Nema odgovora. Blede senke leže na

zaleđenoj travi. Jedan odgovor:

Ponoć je, mirno je

i hladno je…!

Bele butine neba! Novi

odgovor iz dubina mog muškog stomaka: u aprilu…

U aprilu ću ponovo videti – u aprilu!

Oble i savršene butine

žene policijskog narednika

savršene i posle rađanja toliko beba.

Oj!

Pag

e16

1

ECKERMANN

WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST

Autorka: Akira Mavrić

WWW.ECKERMANN.ORG.RS

MAJ - JUN 2019.

BROJ 21 Sva prava zadržana © 2006- 2019. Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture

i informisanja

Pag

e16

2