"Председнику" скупштине станара, пошто је касапљење настављено, поучен искуством добро сам размислио и сад је све јасно. Моје претходне љубазне речи и апели супруге као да су били упућени зиду који нема осећаја, а не човеку. Пошто је "председнику", чијем избору сам нажалост и ја својим гласом допринео, књижевни српски језик очигледно стран или непознат, уместо уљудног говора и писма можда је требало да се простачки извичем да ме дотични озбиљно схвати, али то није мој стил. Зато убудуће на свако мимоилажење са "председником" на ходнику или ван зграде гледам као да пролазим поред хладне фасаде неке зграде која не разуме људски говор и људске потребе и проблеме. Једино ако у вези мог стана или безбедности зграде треба да се заврне довод воде у вертикалу, "председник" који држи код себе кључ од подрума дужан је у општем, али и у сопственом интересу јер смо га на ту функцију бирали, да омогући да се благовремено отворе врата подрума и приђе вентилима. Ни о чему другом немамо више шта да разговарамо и да трошим још ово мало времена које ми је у животу преостало. Ако после овог буде пресретања, добацивања, али и других, озбиљнијих врста притисака, као што је већ било ранијих година, а који угожавају на ма који начин егзистенцију моје породице и мој животни мир, уверавам да то неће проћи. Дакле одсада "не дирај ме - не дирам те". Давор Црњац
