Edgar Alan Po

PRIPOVIJETKE

Ova obimna knjiga nazvana po jednoj pripoveci ovog amerikog knjievnika obuhvata bogat izbor njegovih pripovetki, poezije i ogleda. Re je o autoru koji ukleto neumorno putuje po ponorima, piui ne samo udne nego udovine pripovetke ali koje realistiki razreava. U Poovim delima, pored halucinantne razigranosti mate i vatre silovitih reakcija, ima i hladne, cerebralne proraunatosti, osobito u priama novog tipa, iji je on tvorac, a koje su sazdane na logikim operacijama. Sve to je Edgar Alan Po napisao u prozi ili poeziji, samoniklo je i osobitog duha, puno nekih tajni, jasno i mrano, normalno i perverzno.

SADRAJ: Jedan od pesnika ponora - Edgar Alan Po Mecengertajn Rukopis pronaen u boci Ugovoreni sastanak Morela Neki postupci u ivotu jednog pisca u modi Kralj kuga Senka, parabola utanje Ligeja Pad kue Uer Vilijam Vilson ovek gomile Ubistva u ulici Morg U malstremskom vrtlogu Razgovor Monosa i Une Eleonora Ovalni portret Maska crvene smrti Bunar i klatno Izdajniko srce Zlatni jelenak Crna maka Ukradeno pismo Mo rei Nekoliko rei sa mumijom avo perverznosti injenice o sluaju g. Valdemara Sfinga Skoiaba ili osam orangutana u lancima X-iranje teksta Edgar po njegov ivot i njegova dela

Priredila: Isidora Sekuli Prevodili: Isidora Sekuli, Tin Ujevi, Sveta Bulatovi, Vuka Adamovi Borivoje Nedi, Borislav Nedi, Momilo Joji, eljka Kalanja Svetislav Stefanovi, Lidija Nikoli, Dejana Daovi, Vera Stoji

JEDAN OD PESNIKA PONORA - EDGAR ALAN POIma ih prilian broj u svim velikim nacijama, a regrutuju se izmeu najdarovitijih i najinteligentnijih, dodue, uvek sa nekom manje-vie izopaenom naklonou u pravcu intelekta, mate ili morala, ponajee i zdravlja. Nije dobro prevedena kod nas ona poznata francuska koja takve pesnike naziva "prokletim pesnicima". Ako ve ne moemo bez te metafizike kategorizacije, onda bi trebalo rei "ukleti pesnici". Drugo je ljudsko proklinjanje, a drugo rodbinska ili sudbinska ukletost. Nije re o tome da su ljudi, recimo, za Dostojevskim ili Bodlerom ili Poom zavitlali kamen osude i gonjenja; ili izmolili u Boga ili u avola neku kaznu nad krivcima. Nego je re o tome da ti pesnici imaju u biu svom, u talentu svom, u vokaciji svojoj imaju mo izuzetno velikog prostiranja u svim pravcima iskustva i slutnji, imaju intelektualnih radoznalosti koje premaaju oblast petorih ula ovekovih. Slutnje njihove, svesne ili nesvesne, osobita znanja, to je rabota nenormalna. Nemaki pesnik, Prus Georg Hajm (Heym) snaan i mutan talenat, umro je sasvim mlad godine 1911, a u ciklusu pesama je tano opisao i ocenio materijalnu i duhovnu stranu rata iz godine 1914-18. U drugom ciklusu, pesama, stalno, opsesijski se bavio ponorom vode, mora ili jezera, i smrt njegova je bila tano to: propao u zaleeno jezero i, po svedoanstvu radnika u umi, pakleno se muio i otimao i ponora itavih dvadeset minuta, itavu venost. Naen je tek u prolee, sa "gnezdom mladih vodenih pacova u kosi", kako je pevao u pesmi Ofelija... To su pesnici koji ukleti neumorno prolaze kroz svesne, podsvesne i nadsvesne stvarnosti. Stvarnosti? Da, ono u emu neko ivi, ili radi, ili stvara, to je njegova stvarnost. Re je o pesnicima koji na najvii prag svoga stvarnog stepenita dodaju lestvice budnih snova, slutnji, vizija, fantastinih kombinacija igre radi, ili uasa radi. Re je o pesnicima koji ukleto neumorno putuju po ponorima, i to svejedno da li u ponor nanie ili u ponor navie, da li u dubinski podzemni haos i mrak ili u visinske oblasti sublimnih i apsolutnih vrednosti. I pazite svejedno koliko je daleko pesniku dato da prodire u ponore dubinske ili visinske, pazite, svi se slue u isti mah i simbolima i ciframa, i matom i naukom. Dostojevski, to je niz psihoanalitikih laboratorijima, sa imenovanim virusima za svetatvo, za ludilo, za najviu dobrotu, za zloin svestan ili nesvestan. Bodler, katedarski jasnim i kolokvijalnim jezikom pokazuje i dokazuje apstraktnosti. Edgar Po pie ne samo udne nego udovine pripovetke, ali u kojima sve uasne kombinacije najzad realistiki skopava i razreava. A imajte na umu, podsetite se, da je za Dostojevskoga, za Bodlera, za Poa svugde ponor. Evo, mi vas od

svoje strane podseamo na glasovitog pisca Amerianina H. Melvila i njegovu ponorsku hajku za belim kitom u romanu sa preko stotinu glava. Podseamo vas jo na jednoga zemljaka Edgara Poa, na savremenoga amerikog pisca V. Foknera, i na njegove prie i romane udovine, u kojima su spletovi dogaanja u tri vremenske dimenzije, i spletovi beskrajnih reenica zapravo merdevine sa stotinu preaga, pod kojima uvek zija neki ponor. I dodajemo jo od svoje strane da e ovaj na XX vek, nekada posle nas, biti cenjen kao vek ponora: umetnost otila u apsolutno a nauka u udovino. Stratosferci lete u ponor, padobranci padaju u ponor. Evo vam, uostalom, od najkonciznijeg i najjasnijeg meu ukletim pesnicima, od Bodlera, nekoliko stihova: Avaj, sve je ponor: akcija, elja, san, Re... Nanie, navie, svugde, dubina, gubilite, Tiina, prostor uasan, mamljiv ... Popnite se na najvii balkon Milanske katedrale (zato Milanske to Italija ima kristalno prozraan vazduh), uhvatite se dobro obema rukama za debeli zid ograde, zavratite glavu nagore, pa onda priklonite glavu nadole, ugledaete ponor navie i ponor nanie, osetiete kako ponor mami, kako vas neto vue da srljate. A kako tek srljaju pesnici ukleto roeni, pesnici ponora! Edgar Po nam pria o srljanju oveka u uveni Malstremski vrtlog. Pa o propadanju oveka u bezdani bunar, kroz patos tamnice inkvizitorske. Pa o ponornim radoznalostima, o mamljenju prostora, o udovinim doivljajima Gordona Pima. On, Gordon Pim, bar tri puta je prolazio kroz sve uase podzemlja, podvoa, materijalnog haosa. Jedared, u utrobi broda gde se ukrcani i ravo sabijeni tovar kotrljao, i svaki as zatvarao kanalie i izlaze, mogunosti spasa ili kontakta sa palubom, sakrivenoga, potpuno samoga mladia. Drugi put, okaen o donji u vodu pogrueni deo lae. Trei put, u lavirintu u brdu, u koji su Pima sa tada jo ivim drugom zaveli divljaci. "Crni mrak oko nas preseca disanje, dah je dah davljenika, iz vlane zemlje izlazi neto to se sjedinjava u uasnoj misli da smo prognani van svake mogunosti i najblee nade, da se stvarno nalazimo pod uslovima mrtvih, i to je raalo u nama oseanje uasa neizdirljivoga..." No, svima tim uasima dolazilo je na kraju cifarno tano razreenje. Dok najzad, vertikalno nasuprot dubinama, Pim ukleto odluno poe, sam, da nae Juni pol, gde niko jo nije bio, to jest, da ue u visinski ponor tajanstvenoga, spiritualnoga. Probio je, posle muka i iskuenja, u sferu mirne beline, u oblast ili kraljevstvo ogromne jedne bele figure no tu je ogranienoga oveka saekalo ogranienje. U tom ponoru, ili pred ponorima, u neto oveku zabranjeno Pim je, u halucinacijama i nesvesti, verovatno umro; nije smirio svoje radoznalosti niti zavrio svoje beleke. Knjigu o Gordonu Pimu zavrie urednik Pimovih hartija kae nam Edgar Po. Pesnici ponora sabiraju iskustva retka, muna, neovena, svakako natovena. I ivoti trojice ovde pomenutih pesnika bili su uasni. Od njih trojice Edgar Po je najpre iveo i umro. Bodler je poznao delo i duu Edgara Poa, naao u tom pesniku bliskoga roaka, dokument, radost, i to je kazao svetu. A Edgar Po, od prethodnika koji su po podzemnim putevima hodali, verovatno je najbolje znao Dantea. Naravno, Dantea je i u pakao vodila religija, i, u seni pesnika Vergilija, tradicija. Po, moderan, za svoje vreme i suvie, srljao je svugde sam, tano po svojoj formuli, bez religije i bez tradicije. No od Dantea je, verovatno, primio danteovsku vertikalnu arhitekturu, bolje rei, strukturalnu hijerarhiju

odole navie kako u formi, tako u idejama. Spratovi, prstenovi, gradacije, od nieg ka viem, ka najviem. Od ponora do ponora, tri stepena Poova gledanja na svet i na oveka jesu: materija, dua, duh; ili drugim reima: proza, poezija, metafizika; ili jo drukije: intelekt koji hoe istinu, poezija koja hoe lepotu, duh koji hoe moral. Pesnik, vidimo, stavio je poeziju na sredinu i vezao je za ovekovu duu. O poeziji Edgar Po je pisao i teorijski u napisu Princip poezije. Pisao je teorijski i o umetnikoj kompoziciji tumaei svoju pesmu Gavran u napisu Filozofija kompozicije. Tvrdio je Po, pre svega, da pesma mora biti kratka, jer je i poetsko uzbuenje pesnika i uzvieno uzbuenje itaoca stvar apsolutno kratkotrajna; i ve iz fizikih razloga drukije ne moe biti. "Dugake pesme, to je kontradikcija u samim reima." (Caveat...) Moe neko oduiti, ali i tada su samo kratki pasusi poezije, a ostalo je samo popunjavanje. Doista, i antiki pisci, i Grci i Latini, jesu pisali i nauku, i didaktiku, i medicinu, i moral u mnogo stihova, ali to je bilo stila radi, i retorikoga ritma radi, a niko u ona "pametna vremena nije mislio da te duine nudi kao poeziju". Zatim, vezao je Po poeziju za duu, a o dui da li je znao za Platona i za Spinozu ili ne imao je sledeu postavku: Dua hoe lepotu i sublimno uzbuenje; e za lepotom je zapravo e oveka za besmrtnou, ali dua je puna nemoi. Na sredini izmeu materije i spirita, ona uzlee navie, ali i klizi nanie, i zato je ono to ona produkuje, poezija, uvek tuna. Platon, koji se u duu odlino razumevao dijalektikom i mitovima je tumaio Platon je tvrdio da je dua puna melanholije, jer je puna strasti i zabluda, i esto u munom stanju. Mnogo stotina godina kasnije, Spinoza kae: "Kad dua zamisli svoju nemo, crna se onesvesti" U svojoj pesmi Eulatija Edgar Po ovo kae o stanju due: Usamljen sam iveo u svetu jada, i dua mi bee kao voda ustajana, dok mi lepa i umilna Eulalija ne postade edna supruga, to jest, s pomou poezije dua se digla u viu sferu. Naravno, nee li u toj sferi viega sklada proi bez tuge. To je onaj zreli pesimizam antikih pesnika i filozofa koji je realnost, i kojeg mora biti i ima u svakoj jakoj misli i poeziji. Na pesnik Sima Pandurovi kazao je: "Pesme piem samo onda kad sam tuan." Edgar Po, sa nauno dokaznim instinktima u sebi, imao je potrebu da nekako organizuje svoj haosni svet, da dade tekst o dovrenom kosmosu sa svim stanjima, i, na kraju, sa svetlou apsolutnoga kao sa poslednjim akordom. To je bila pesma Heureka, koja nije uspela da ode dalje od mehanikog nastajanja sveta, i nije uspela da objasni apsolutno. Em je pesma ispala dugaka, em se svetlost apsolutnoga nije prosula po njoj. Kao Gordon Pim na Juni pol, Edgar Po je krenuo u oblast koja mu nije bila data, koja mu je bila zabranjena. No, ne mari. ist naunik, biolog, ugledna figura francuske nauke, an Rostan kazao je tu nedavno u predavanju, zagledan u sve udovino to nauka danas rasklijava, kazao je: "Moda smo zali u oblasti koje nam nisu dozvoljene... Moda ima osnovnog inkonapatibiliteta izmeu pozitivne realnosti i aspiracija ovekove due..." Zanimljivo je tu sad veoma da je, moda, vajkadanji Po (umro godine 1849.) bio ve muen problemom modernog naunika Rostana, njegovom naunom skepsom: kako ovek nikako ne moe da integrira svoje vrednosti, svoja znanja i pronalaske, nego mu seanja, zakljuci, ideje, kombinacije iskrsavaju nevezano kad ne treba i gde ne treba, i postaju opasni u nedozvoljenim oblastima. ovek se udi kako su se tu nali... Jedan Poov protagonist ima ovo razmiljanje: "Kad se ovek vraa u ivot poto su ga pre toga ula bila izneverila, njega ekaju dva stadijuma: u prvome, on povraa egzistenciju stanja mentalnog i spiritualnog, a u drugome, povraa egzistenciju stanja fizikoga.

Izgleda moguno ovo: ako ovek povrati drugi stadijum, pa onda pree i u prvi, navrve mnoge impresije njegove memorije iz nekog beskrajnog prostora, navrve netraene, i ovek se udi otkuda su dole. Nastaje pravo ludilo zbog nekih seanja koja su odjedared stigla meu stvari 'zabranjene'..." U tim reima ima od naunog iskustva i psiholokih eksperimenata, ima metafizike, ima zbunjenosti otuda samo to su neka seanja iz druge oblasti zala meu 'zabranjene stvari', to jest, gde ne treba i kad ne treba. Kakav udan i uzreo izraz Poa pesnika i kalkulatora; da seanje moe iskrsnuti meu "zabranjene stvari".Tano ono to je bilo u glavi naunika biologa kad je prezao od naunih seanja i ideja i zakljuaka koji odjedared iskrsavaju na mestima neadekvatnim, u oblastima zabranjenim... Eto ovek to ne moe da izbegne, jer nema mo integriranja svih svojih znanja, vrednosti, iskustava. a kamoli seanja. Edgar Po nije dugo iveo i nije mnogo napisao. Ali to je napisao, u stihu i u prozi, taj ovek osobitih duhovnih darova, tako je samoniklo, tako lino odreeno, tako osobitoga duha, i puno nekih meutajni, da to delo stoji potpuno usamljeno. Pored jo dve-tri vrlo lepe pesme, najlepa je pesma Gavran, i kod nas prevedena, i vrlo dobro prevedena. Gavran je skoro potpuna ilustracija svega to je Po teorijski zahtevao od poezije. Strukturama gradacija, iako je intelektualna, pokorila se potpuno poeziji. Ritmiki i fonetski, to je tvorevina velike lepote i uzbuuje sublimno. Jezik je kao navlas prost, jer, po Pou, jezik nije kristalizacija u umetnosti, samo stepenovanje, a poezija je magiki uinak. Poetska tuga je opravdana, dokazano opravdana. A visinski ponor nas gleda odgore i divan i straan. Poeziju je Edgar Po uvao kao neki eliksir. A kad bi mu dola opsesija mranih, haotinih nemira, iao je u pripovetku. U svoju specifinu pripovetku, stranu na periferiji i u centru, punu mraka i pretnji, ali kojoj je Po, za razliku, recimo, od T. Hofmana, prilazio mirno, kao sa pisaljkom i lupom u rukama. Intelekt, istina, proza, materija sve je to u haosu, i na samim granicama. U haosu su borbe i nastajanja. Sva tendencija vasione je u tome da se haotini nered pretvara u red i zakon, a ruilako, posle izvesnog procesa, slui ivotu. U haosu, u ponorima su klice nauke i umetnosti; tamo su fantastine sposobnosti genijalnih ljudi; tamo je simbolino i cifarsko i razdvojeno i kombinovano; tamo je graa i tamo su koncepti za realistiko i nadrealistiko; tamo se ponori dozivaju. Po, u prozi, bio je zaista ist materijalist. Njegov haos, u prozi, to je prosto donji sprat gornjeg sprata. Sve se dokazuje, objanjava i vezuje. A kad se stigne pred visinski ponor, koji je "stvar zabranjena", pria se prekida, sa kljuem ili bez kljua, kao, na primer, roman o Gordonu Pimu. Umetnici Poove kategorije skoro svi svoje haose zovu podzemljem. Dostojevski ima onoga u Potpolju, koji bolje vezuje prstenove i ponore nego, recimo, toliko razglaeni Veliki Inkvizitor u romanu o Karamazovima. Bodler, u svojoj genijalno saetoj pesmi Saglasnosti (Korespondencije), dao je spoj haosa sa spiritom kazavi, jednostavno, da ima tekih, opojnih mirisa koji jedni mahom bude i uzbuuju i ulno i duhovno. Onaj protagonist Edgara Poa to je propadao u bunar sastavio je ulno i grobno. "Pao sam onda u dubok zanos, ali opet ne mogu rei da sam izgubio svest. Neu pokuavati da definiem ili opisujem ono malo to mi je ostalo od moi saznavanja ali sve nije bilo izgubljeno. U snu najdubljem, ne, u delirijumu, ne, u umrtvljenju, ne, u smrti, ne, ak ni u grobu sve nije izgubljeno. Inae, otkuda oveku nemir i svest o besmrtnosti..." Doista, beskrajna vera u materiju. Mnogo vie metafiziko nam se ini ono to, u istom smislu, kae savremeni francuski pisac Luj Giju u jednom svom romanu: "Dakle, sve nije izgubljeno. Ima, prvo, sve ono to se zna, naravno; ali ima i sve ono to se ne zna; i to zajedno ini

jednu savreno zaokrugljenu totalnost." Pesnici sa moju velikog prostiranja, pesnici ponora u oba vertikalna pravca, znaju esto mnogo od onoga to se ne zna, i njihove totalnosti bivaju ogromne i mune. Pozitivne osobine njihove i mane, ili ba poroci i vrline, retko su kad u ravnotei; ti pesnici su zato retko normalni, oni zapadaju u izopaenosti lako, oni veruju u izopaenosti. Edgar Po pita nas sve: ,,Ko od vas nije inio sto puta neto ludo i nisko, i naruavao zakon samo zato to zna da je zakon." Ali im u svojoj razravnoteenosti nagnu ka zdravijem, svima je tim pesnicima glavni napor intelekta i volje da zakon povrate, da posrnulo usprave. Postupci njihovi, stoga, vrlo su sloeni i u ivotu i u stvaranju; logika im je najradije okolina. Edgar Po, na primjer, esto jedino po negativnim analogijama definie stvari; sa ulnom i matematikom tanou sabira sve ono to dotina stvar nije, i tako okolino uspostavlja identitet. On ima strast, fantaziranja i strast striktnog dokazivanja, i izmeu dvoga sedi i vreba. as delanja nastupa u asu katastrofalne neke sloenosti; onda u trenu sraunava efekte od kombinacija injenica, nekoga pokreta, nekih sudara, padanja, posuvraenosti. Jedan od dananjih amerikih pisaca po seanju bih rekla da je Hemingvej ima u tekstu sledee: "Namamio je neko, namerno, na brod Kineza; onako maloga i nenoga prebacio ga je sebi preko kolena as meuvremena, as meutajni odjedared, tano sraunat gest koliko posuvratiti Kinezu glavu, sa kojom naglinom i brzinom, i kima je prebijena bez oruja, bez umnoga pokreta, bez piska rtve. Le u more smrt matematiki izvrena..." Da, Amerika, sa svojim jo neispitanim pokrajinama, sa svojim poludivljim i divljim stanovnitvom, ivi raznim evropskim hermetikama i morfologijama, jaka stvar i grozna stvar. U misli i u mati pripovedaa Poa niu munjevite koncepcije. Neka tiranska nunost izazove fantastinu situaciju, i onda su psiholoka i duhovna stanja protagonista a mi bismo rekli i samoga pisca tako kompleksno da se samo ekstremnim i tiranskim intervencijama reavaju. Edgar Po je zato istovremeno i jasan i mraan, i normalan i perverzan, i ovek fizike i metafizike. Zadatak njegov, meutim, ostaje uvek: da razreava stvarnim mogunostima, samo to su te stvarne mogunosti esto vrlo fantastine. Neto magiko, maioniarsko: neverovatno a ubedljivo. Velika elja Edgara Poa umetnika bila je da jednom bar dade potpunu realnost, da objasni svet. To je pokuao sa Heurekom, a ka tome je smerao i sa svojim putopisnim romanom o Avanturama Gordona Pima: provesti Pima kroz sve stepene i spratove, dii ga iz podzemlja u najvii ponor, omoguiti mu da stekne neko iskustvo o apsolutnom, i da onda to i nama kae. Ali, eto, to su bile one zabranjene stvari. U lavirintu u brdu uas je bio apokaliptiki, krv je u Pimu ludila, ali se nalo reenje. Pred ponorom Junog pola uas je postao rafinovan: sve mirno, sve belo, sve uti. ivci su prestali da rade i oseaju; verovatno su gubljenje svesti i dreme srca dovrili roman bez kljua... ovek nije kadar da integrira iskustva, i srlja dok ne usrlja u zabranjenu oblast... Kapljica poezije u knjizi o Gordonu Pimu moda je u tome to je ogranienje ovekovo tuna stvar. Isidora Sekuli

MECENGERTAJNPestis eram vivus moriens tua mors ero. Martin Luther Kuga bejah iv umirui tvoja smrt u biti. Martin Luther Martin Luter Svuda su se, u svim vremenima, prikrivali zlokobnost i uas. Zato, onda, davati datum prii koju nameravam da ispriam? Neu. A, pored toga, postoje i dragi razlozi za prikrivanje. Dovoljno je da se kae da je u Maarskoj, u periodu o kojem govorim, postojalo ustaljeno, mada skriveno, verovanje u doktrine metempsihoze.1 Ne govorim nita o samim uenjima o njihovoj netanosti ili o njihovoj verovatnoi. Tvrdim, meutim, da mnogo nae sumnjiavosti kao to La Brijer kae o naim nesreama vient de nepouvoir tre seuls.2 No neke stvari u sujeverju Maara umnogome naginjahu besmislici. Oni Maari u osnovi su se dosta razlikovali od svojih istonih izvora. Na primer. "Dua" kazao je prethodni iznosim rei jednog pronicljivog i inteligentnog Parianina ne demeure qu'une seulefois dansun corps sensible: au reste un cheval, un chien, un homme mme, n'est que la ressemblance peu tangible de ces animaux.3 Porodice Berlifiding i Mecengertajn behu vekovima u svai. Nikad ranije, dve kue, tako ugledne, ne behu obostrano zagriene tako stranim neprijateljstvom. I, zaista, u vreme ove pripovesti, ispijena i zlokobna stara vetica je primetila da se "vatra i voda pre mogu pomeati nego to e se Berlifiding rukovati sa Mecengertajnom". Izgleda da se poreklo ove mrnje nalazilo u starom proroanstvu "uzvieno ime e pasti, ispunjeno strahom, kada, kao jaha na svom konju, smrtnost Mecengertajna bude trijumfovala nad besmrtnou Berlifidinga". Sigurno da, same za sebe, ove rei imaju malo ili ak nikakvo znaenje. Ali su jo trivijalniji uzroci i to od nedavna doveli do posledica isto tako punih dogaaja. Pored toga, imanja, koja behu meanja, dugo su vrila suparniki uticaj na poslove vlade. A, osim toga, bliski susedi su retko prijatelji a stanovnici zamka Berlifiding su mogli, sa njegovih visokih, izboenih potpornih stubova, gledati pravo u prozore zamka Mecengertajn. A najmanje je, vie nego feudalna velianstvenost, koja je tako sraunato otkrivena, moglo da ublai razdraena oseanja manje starih i manje bogatih Berlifidinga. Nije, on1 2

metempsihoza seljenje due iz jednog tela u drugo telo posle smrti (franc.) dolazi otuda to ne moemo da budemo sami Mercier, u delu L'an deux mille quarte cents guarante, ozbiljno podrava doktrine metempsihoze, a I. D'Israeli kae kako "nema sistema koji je toliko jednostavan i toliko malo odvratan razumu". Pukovnik, Ethan Allen, "Momak sa zelenih brda", takoe je navodno bio ozbiljan pobornik metempsihoze. (Pisac) 3 (franc.) zadrava se samo jedanput u oseajnom telu: uostalom konj, pas, pa i sam ovek, samo blago lie na ove ivotinje.

da, ni udo to su rei proroanstva, ma koliko bile smene, uspele da, sa podsticanjem nasledne zavisti, izazovu i odre u svai dve porodice ve predodreene da se svaaju. Proroanstvo je, izgleda, znailo ako je bilo ta znailo krajnju pobedu ve snanije kue; i, naravno, da ga se slabija i manje uticajna strana seala sa gnevnom mrnjom.

*Vilhelm, grof Berlifiding, mada asnog i uzvienog roda, bio je, u vreme ove prie, nemoan i podetinjio starac, ni po emu osobit, sem po prekomernoj i okoreloj linoj odvratnosti prema suparnikoj porodici i po tako strasnoj ljubavi prema konjima i lovu da ga ni telesna slabost, starost, niti, pak, mentalna nesposobnost, nisu mogle spreiti da svakodnevno uestvuje u opasnostima lova. S druge strane, Fridrih, baron Mecengertajn, jo nije bio ni punoletan. Njegov otac, ministar G... umro je mlad. Njegova majka, ledi Meri, ubrzo je pola za njim. Fridrih je u to vreme imao petnaest godina. Petnaest godina nije mnogo u gradu dete jo uvek moe biti dete u svom treem lustrumu:4 ali u divljini u tako velianstvenoj divljini, te tako stare kneevine, petnaest godina imaju daleko dublje znaenje. Lepa ledi Meri! Kako je ona mogla umreti? od tuberkuloze! A to je staza koju moljah da sledim. eleo bih da svi koje volim umru tom smru. Tako slavno (!) otii, u radosnom uskliku mlade krvi sa srcem punim strasti matom punom vatre usred seanja na srenije dane pri kraju godine i biti tako zauvek zakopan u raskonom jesenjem liu! Tako je umrla ledi Meri. Mladi baron, Fridrih, stajao je bez ijednog roaka pored kovega svoje mrtve majke. Poloio je ruku na njeno bezbrino elo. Njegovo neno telo nije ni uzdrhtalo niti se uo uzdah iz njegovih snanih grudi. Bezduan, samovoljan i plah od detinjstva, dostigao je godine o kojima govorim bezoseajnom i nepromiljenom raskalanosti; i odavno se, u potoku svih svetih misli i nenih oseanja, podigla brana. udnim sticajem okolnosti, mladi baron je jo za vreme bolesti svog oca nasledio ogromne posede. Malo je bilo maarskih plemia kojima je bila podarena takva rasko. Njegovi zamkovi behu bezbrojni a po sjaju, lepoti i veliini isticao se "zamak Mecengertajn". Granina linija njegovih poseda nikad nije bila jasno odreena ali je njegov glavni park zahvatao krug od pedeset milja. Poto je vlasnik tako mlad sa tako dobro poznatom naravi, sa tako jedinstvenim bogatstvom nasledio imanje, poela su da krue grozniava nagaanja u vezi s njegovim ponaanjem. I, zaista, u roku od tri dana, ponaanje naslednika, koje je bilo gore i od Herodovog, poprilino je nadmailo oekivanja i njegovih najoduevljenijih potovalaca. Sramne razvratnosti skandalozna verolomstva neuvena zloinstva ubrzo su, od tada pa nadalje, stavila do znanja njegovim preplaenim vazalima da vie nikakva ropska pokornost sa njihove strane i nikakva trunica savesti s njegove, nisu obezbeivale zatitu od nemilosrdnih i krvavih kandi bednog Kaligule. U toku etvrte noi otkriveno je da su tale zamka Berlifiding u plamenu: susedi su jednoduno dodali ovu paljevinu ve gnusnom spisku baronovih zloina i prekraja.4

lustrum (lat.) period od pet godina

No za vreme pometnje izazvane ovim dogaajem, mladi plemi je sam sedeo u ogromnoj i pustoj gornjoj odaji porodine palate Mecengertajn, na izgled utonuo u misli. Bogate, mada izbledele tapiserije, koje su se sumorno njihale na zidovima, predstavljahu senovite i dostojanstvene figure hiljade slavnih predaka. Ovde su papski velikodostojnici i svetenici u bogatim hermelinskim krznima domainski sedeli sa autokratom i suverenom, stavljajui veto na elje kralja, ili naredbom papske vrhovne vlasti obuzdavali buntovni skiptar zakletih neprijatelja. Tamo, mrane, visoke statue Mecengertajnovih prineva njihove miiave figure, kako neustraivo nadiru preko lea palog neprijatelja koje su svojim energinim izrazom uznemiravale i najsmirenije nerve; i ovde su opet, kao labudovi, likovi pohotljivih dama iz prolih dana lebdeli, uz zvuke neke zamiljene melodije, po vijugama neke nestvarne igre. Ali dok je baron sluao, ili se pretvarao da slua, postepeni porast galame u Berlifidingovim talama ili, dok je, moda, razmiljao o nekom novijem nekom odlunijem inu drskosti oi su mu se nesvesno prikovale za figuru ogromnog i neprirodno obojenog konja, koji na tapiseriji bee predstavljen kao da pripada saracenskom pretku suparnike porodice. Sam konj je stajao, kao statua, u prednjem planu slike, nepokretan dok je u pozadini, njegov pobeeni jaha umirao od Mecengertajnovog bodea. Na Fridrihovoj usni se pojavi vraki izraz kad postade svestan pravca u kojem mu se pogled, nehotice, zadrao. A ipak ga nije skrenuo. Daleko od toga nikako nije mogao savladati jedinstvenu, snanu i unitavajuu strepnju koja se, padajui kao mrtvaki pokrov, pojavila u njegovim ulima. Jedva je svoje zbrkane i sanjalake oseaje pomirio sa sigurnou da je budan. to je due gledao, postajao je sve opijeniji maijom i izgledalo je sve manje mogue da e ikad moi skrenuti pogled sa ove opinjujue tapiserije. Sa vrstom prinudnog i oajnog napora skrenuo je panju, ali ne zbog toga to je graja postala jaa, prema blesku rumene svetlosti, koja je sa plamteih tala padala na prozore odaje. Ali to bee samo tren pogled mu se mehaniki vratio zidu. Na njegov krajnji uas i zaprepaenje, glava ogromnog ratnog konja je, u meuvremenu, promenila poloaj. Vrat ivotinje, pre nadvijen, u tuzi, nad mrtvim telom gospodara, bio je sada punom duinom okrenut prema baronu. Oi, maloas nevidljive, sada su dobile, dok su sjale vatrenim i neobinim crvenilom, odluan i ljudski izraz: rairene usne, oigledno razdraenog konja, otkrivale su pogledu njegove mrtvake i odvratne zube. Obuzet uasom, mladi plemi se doteturao do vrata. Kako ih je naglo otvorio, tako je blesak crvene svetlosti potekao u sobu, bacivi njegovu jasno ocrtanu senku prema treptavoj tapiseriji; i najei se primetivi da senka dok je posrtao na pragu zauzima potpuno taan poloaj i precizno ispunjava konturu nemilosrdnog i pobedonosnog ubice Saracena Berlifidinga. Ne bi li olakao duhovnu utuenost, baron je pourio na ist vazduh. Na glavnoj kapiji zamka susreo je trojicu konjuara. Uz mnogo muka i izlaui svoje ivote opasnosti, obuzdavali su neprirodno i grevito ritanje ogromnog i vatreno obojenog konja. iji je to konj? Gde ste ga pokupili? zapitao je mladi, ispitivakim i hrapavim glasom, istovremeno postavi svestan da je tajanstveni ratni konj u odaji sa tapiserijama bio prava kopija besne ivotinje ispred njegovih oiju. On je vae vlasnitvo, sire odgovorio je jedan od konjuara jer nijedan drugi vlasnik ne polae pravo na njega. Uhvatili smo ga, sveg u dimu i zapenuenog od besa, kako bei iz zapaljenih tala zamka Berlifiding. Smatrajui da pripada ergeli stranih konja staroga grofa, poveli smo ga natrag kao begunca. Ali tamo su konjuari poricali bilo

kakvo vlasnitvo nad ovim stvorom to je udno, s obzirom na to da nosi oigledne oiljke koje je zadobio pobegavi za dlaku iz plamena. Slova V.F.B., utisnuta igom, takoe su vrlo jasna na njegovom elu upao je drugi konjuar. Naravno, pretpostavio sam da su to inicijali Vilhelma fon Berlifidinga ali su u zamku svi odluno poricali da bilo ta znaju o konju. Sasvim jedinstveno! rekao je mladi baron zamiljeno, oigledno nesvestan znaenja svojih rei. To je, kao to kaete, izuzetan konj udesan konj! Mada, dobro ste zakljuili, sumnjiave i nepredvidljive naravi. Neka bude moj, dodao je, posle pauze moda jaha, kao to je Fridrih od Mecengertajna, moe da ukroti ak i avola iz Berlifidingovih konjunica. Greite, moj gospodaru konj, kao to smo to spomenuli, nije iz grofovih tala. Da je to bio sluaj, ne bi nam ni palo na pamet da ga dovodimo dok su prisutni plemii iz vae porodice. Tano! zakljuio je suvo baron. U tom trenutku je navrat-nanos dotrao uzbueni pa iz njegove spavae sobe. Proaputao je u gospodarevo uvo priu o udesnom i iznenadnom nestanku malog pareta tapiserije iz odaje koju je lino baron uredio: ulazei istovremeno i u precizne pojedinosti i u okolnosti a sve to, mada je saopteno tihim glasom, nije izmaklo uzbuenoj radoznalosti konjuara. Mladi Fridrih je za vreme ovog saoptavanja izgledao potresen razliitim emocijama. Ubrzo je, ipak, povratio pribranost, i dok je davao odsene naredbe da se ta soba odmah zakljua i da mu se lino preda klju, na njegovom licu se pojavio snaan, opak izraz. Jeste li uli za nesrenu smrt starog lovca Berlifidinga? rekao je baronu jedan od njegovih podanika, dok se, posle neprijatnog doivljaja sa paom, ogroman i tajanstveni ratni konj, koga je taj mladi prisvojio kao svoga, sa dvostrukim i natprirodnim besom, ritao i poskakivao du dugake avenije, to se pruala od tala do zamka Mecengertajn. Ne! rekao je baron, naglo se okrenuvi prema govorniku. Mrtav! Kae? Zaista je to istina, moj gospodaru, i mislim da e plemenitosti vaeg imena to biti dobrodolo obavetenje. Brz osmeh, udnog i nejasnog znaenja, preleteo je preko lepog lica sluaoca. Kako je umro? Bedno je poginuo u plamenu dok je brzopleto pokuavao da spase deo svojih ljubimaca iz lovake ergele! Stvarno! izustio je baron, lagano i promiljeno, kao da je bio impresioniran znaenjem neke uzbuujue ideje. Stvarno ponovio je vazal. Neuveno uzvratio je mladi hladno, i mirno se okrenuo prema zamku.

*Od toga dana se ponaanje raspusnog, mladog barona Fridriha fon Mecengertajna naglo promenilo. Zaista je razoarao sva oekivanja. I dok njegovo ponaanje uopte nije bilo u saglasnosti sa stavovima majki koje htedoe da udaju svoje keri dotle njegove navike i maniri, jo manje nego ranije, nisu imali nikakvih slinosti sa manirima susedne aristokratije. Niko ga nije video van granica njegovog imanja, i u ovom irokom i dru-

tvenom svetu, bee potpuno bez druga osim, moda, tog neprirodnog i estokog riana, koga je od tada neprestano jahao, i koji je imao nekakvo tajanstveno pravo da se naziva njegovim prijateljem. Meutim, ipak su, dugo, s vremena na vreme, dolazili mnogi pozivi jednog dela susedstva: "Hoe li baron, svojim prisustvom, poastvovati nae festivale?" "Hoe li nam se baron pridruiti u lovu na veprove?" "Mecengertajn ne lovi." "Mecengertajn nee prisustvovati" bili su oholi i lakonski odgovori. Gospodstveno plemstvo nije htelo da neprestano podnosi ove uvrede. Takvi pozivi postadoe manje srdani manje esti i vremenom potpuno prestadoe. ak se i ulo da je udovica nesrenog grofa Berlifidinga izrazila nadu "da baron ne eli da bude kod kue, kada bi mogao biti, jer prezire drutvo sebi ravnih: i jae kad ne eli da jae, jer vie voli drutvo konja". Ovo je sigurno bio vrlo smean izliv nasledne razdraenosti; i samo je dokazao kako nae izreke postaju besmislene kada elimo da budemo neobino energini. Ali, i pored toga, milosrdni su, ipak, promenu u ponaanju mladog plemia pripisivali prirodnoj tuzi sina zbog prevremenog gubitka roditelja zaboravljajui, meutim, njegovo uasno i bezobzirno ponaanje za vreme kratkog perioda neposredno posle tog gubitka. Bilo je, zaista, onih koji su predlagali i suvie oholu ideju samosvesti i dostojanstva. Drugi pak, meu kojima se moe pomenuti i porodini lekar, nisu sumnjali da je re o morbidnoj melanholiji i naslednoj bolesti: dok su meu mnotvom bili aktuelni crni nagovetaji jo sumnjivije prirode. Zaista, baronova perverzna privrenost svom kasno steenom ubojnom atu privrenost koja je, izgleda, sa svakim novim primerom okrutne i demonske sklonosti ivotinje sticala novu snagu na kraju je, u oima svih razumnih ljudi, postala mrska i neprirodna strast. U blesku podneva u mrtvom asu noi bolestan ili zdrav po hladnoi ili po buri na meseini ili u senci mladi Mecengertajn je bio kao prikovan za sedlo tog dinovskog konja, ija je neukrotiva smelost tako dobro pristajala duhu njegovog vlasnika. tavie, bilo je okolnosti koje su, povezane sa kasnijim dogaajima, dale maniji jahaa i sposobnosti konja vanzemaljski i zloslutan karakter. Rastojanje koje je rian prelazio u jednom skoku bilo je tano izmereno i prevazilazilo je, sa zapanjujuom razlikom, najsmelija oekivanja najmatovitijih. Osim toga, baron nije imao posebno ime za ivotinju, mada su se sve ostale u njegovoj ogromnoj ergeli razlikovale po karakteristinim imenima. Njegova je tala, takoe, bila postavljena na izvesnom rastojanju od ostalih, sa pogledom na konjuarske i ostale potrebne prostorije, tako da niko, osim lino vlasnika, nije smeo da se bavi oko njega, ili da ak ue u ograeni prostor oko tale. Takoe se primetilo da, mada su tri konjuara koja su uhvatila konja kad je pobegao iz poara u Berlifidingu uspela da zaustave njegov galop pomou uzde od lanca i ome ipak, nijedan od njih nije mogao sa sigurnou tvrditi da je, za vreme te opasne borbe ili u bilo kom periodu posle toga, stvarno poloio ruku na telo te ivotinje. Primeri posebne otroumnosti u ponaanju nekog plemenitog i rasnog ata nisu bili dovoljni da izazovu neku naroitu panju pogotovu ne meu ljudima koji su mogli, svakodnevno zauzeti oko konja i lova, dobro poznavati pametne konje ali su izvesne okolnosti uznemirile i najskeptinije i najflegmatinije meu njima. Govorilo se da je bilo trenutaka kada je duboki i upeatljivi, strahoviti topot ove jedinstvene i tajanstvene ivotinje izazivao uzmicanje zapanjene gomile, koja je stajala u tihom uasu da je bilo trenutaka kada bi se mladi Mecenger-

tajn sav skupio i prebledeo zbog brzog i ispitivakog izraza njegovog ljutitog i skoro ljudskog oka. Nije se, meutim, meu svom baronovom svitom naao niko ko bi sumnjao u toplinu te udesne ljubavi, koja je kod mladog plemia postojala prema vatrenim osobinama svog konja skoro niko, izuzev jednog beznaajnog i nakaznog malog paa, koji je bio unakaen u svakom pogledu, i ije je miljenje bilo od najmanje mogue vanosti. On je ako su mu misli uopte vredne pominjanja imao dovoljno drskosti da potvrdi da njegov gospodar nije nikad skoio u sedlo bez neobjanjive i skoro neprimetne jeze i da je nakon svakog povratka sa dugotrajnog i uobiajenog jahanja izraz trijumfalne zlobe iskrivljivao svaki mii na njegovom licu. Jedne olujne noi, probudivi se iz tekog i gueeg sna, Mecengertajn je kao manijak siao iz svoje sobe i, uzjahavi u velikoj urbi, odgalopirao prema lavirintu ume. Dogaaj tako uobiajen da nije privukao niiju panju ali povratak je deo domainstva oekivao sa jakom uznemirenou, poto je nekoliko asova posle baronove odsutnosti poelo krckanje i ljuljanje u samim temeljima ogromnog i velianstvenog utvrenja zamka Mecengertajn, koje je nastalo pod uticajem guste i pomodrele mase nesavladive vatre. Kako su plamen ugledali tek kada je on ve bio toliko napredovao da su svi napori da se spase bilo koji deo zdanja oigledno bili uzaludni, zapanjeni susedi su besposleno, u tiini i apatinom uenju, stajali okolo. Ali je uskoro panju gomile privukao nov i zastraujui prizor, pokazujui da pogled na ljudsku agoniju izaziva u gomili mnogo vee uzbuenje nego najstraviniji prizor nekog predmeta. Ugledali su, du duge avenije starih hrastova, koja je vodila od ume do glavnog ulaza zamka Mecengertajn, ratnog konja koji je, nosei gologlavog jahaa sa odelom u neredu, galopirao estinom koja je prevazilazila samog demona oluje, i koja je u svakom zaprepaenom posmatrau izazivala uzvik "uas". Konjanik, oigledno, nije gospodario ovim ludim trkom. Lice u agoniji i grevita borba njegovog tela pruali su dokaz nadljudskog naprezanja: ali ni zvuk se nije uo, osim usamljenog krika, koji je umakao sa njegovih rascepljenih usana, koje behu, zbog ogromnog straha, potpuno izgriene. U jednom trenu, topot kopita je jasno i prodorno nadjaao urlanje plamena i vritanje vetrova u drugom se, preskaui u jednom skoku ulaznu kapiju i anac, konj visoko uzvinuo uz stepenice palate i nestao sa svojim jahaem usred vihora rasplamtale vatre. Bes oluje se smesta stiao i nastala je mrtva tiina. Beli plamen koji je jo uvek, kao mrtvaki pokrov, obavijao zgradu, gubei se daleko u mirnoj atmosferi, dobio je sjaj neprirodne svetlosti; oblak dima se teko sputao preko utvrenja u obliku jasne i ogromne figure konja. 1832. Preveo: Sveta Bulatovi

RUKOPIS PRONAEN U BOCIQui n'a plus qu'un moment a vivre N'a plus rien dissimuler Onaj kome je preostao samo tren ivota, vie nema ta da skriva. Qinault 5 Atys. Nemam mnogo da kaem o svojoj zemlji i o svojoj porodici. Zlopaenje i duge godine odvojili su me od prve i otuili od druge. Nasleena imovina omoguila mi je obrazovanje vieg reda, a duh sklon razmiljanju pomogao mi je da sredim saznanja vredno sricana u mladosti. Iznad svega, radovi nemakih moralista pruali su mi veliko zadovoljstvo; ne toliko to sam nerazumno oboavao njihovu reitu ludost, koliko zbog lakoe kojom sam, voen navikom da strogo mislim, otkrivao njihove greke. esto sam bivao prekorevan zbog jalovosti mog genija; oskudnost mate uzimana mi je kao zloin, a pironizam mojih shvatanja u svakoj prilici me je skupo kotao. Zaista, bojim se da je snana sklonost natur-filozofiji proela moj duh zabludom veoma uobiajenom za ovo vreme mislim na obiaj da se svi sluajevi, ak i oni koji nemaju nikakve veze sa njom, zasnivaju na naelima te nauke. Uglavnom, niko ne bi tee nego ja dopustio da ga ignes fatui sujeverja odvede sa ozbiljnih podruja istine. Mislim da je umesno to sve ovo unapred iznosim, kako neverovatnu priu koju moram da ispriam ne biste smatrali buncanjem nezrele mate, ve stvarnim iskustvom duha kome je fantaziranje oduvek bilo prazno i mrtvo slovo na papiru. Posle mnogih godina provedenih u obilaenju stranih zemalja, isplovio sam 18.. godine iz Batavije, luke na bogatom i naseljenom ostrvu Java, ka ostrvima Arhipelaga. Iao sam kao putnik nemajui neki drugi podstrek osim naroitog ivanog nemira koji me je gonio kao zloduh. Na predivni brod, teak oko etiri stotine tona i bakrom okovan, bio je sagraen u Bombaju, od tikovine sa Malabara. Bio je natovaren pamukom i uljem sa Lakadivskih ostrva. Ukrcali smo takoe i kokosovo vlakno, palmin sok, topljeno maslo, kokosov orah i nekoliko sanduka opijuma. Zbog nespretnog skladitenja brod se kretao pomalo nesigurno. Poli smo na put tek sa dakom vetra, pa smo vie dana stajali pokraj istone obale Jave, bez ijednog dogaaja koji bi razbio monotoniju nae plovidbe, osim povremenih susreta sa ponekim beznaajnim gusarom sa Arhipelaga prema kome smo se zaputili. Jedne veeri, nagnut preko ograde palube, primetio sam na severozapadu sasvim jedinstven usamljen oblak. Bio je uoljiv, kako zbog boje, tako i zbog toga to je to bio prvi oblak koji smo uopte ugledali od naeg polaska iz Batavije. Posmatrao sam ga usredsreeno sve do zalaska sunca, kada se odjednom rairio i na istok i na zapad, opasujui horizont uskom trakom magle koja je izgledala kao dugaka linija neke niske obale. Malo posle, moju panju je privukla mrko-crvena pojava meseca i neobian izgled mora. Na5

Qinault Philippe (1635-1688) francuski pesnik

njemu su se deavale brze promene, i inilo se da je voda prozirnija nego obino. Mada se dno jasno videlo, uz pomo viska sam utvrdio da je brod na dubini od oko petnaest stopa. Vazduh je odjednom postao nepodnoljivo vreo, prezasien uzvitlanim isparenjima nalik na ona koja se diu sa usijanog gvoa. Kako je padala no, svaki dah vetra je izumro, i bee nemogue zamisliti potpunije zatije. Plamen svee goreo je na krmi bez najmanjeg uoljivog treptaja, a dugako vlakno visilo je izmeu palca i kaiprsta, i nije se moglo zapaziti da i najmanje podrhtava. Poto je, meutim, kapetan izjavio da po njegovoj proceni nema nikakvih znakova opasnosti, i kako smo bili noeni sasvim prema obali, on naredi da se veu jedra i baci sidro. Nikakva straa nije postavljena; posada, sastavljena uglavnom od Malajaca, polegala je svojevoljno po palubi. Sioh pod palubu ve sasvim obuzet slutnjom nekog zla. Naravno, sve to sam opaao utvrivalo me je u predoseanju samuma. Poverio sam kapetanu svoja strahovanja, ali on nije obratio panju na moje rei i okrenuo se, ne udostojivi me odgovora. Ipak, poto mi uznemirenost nije dala da spavam, popeh se oko ponoi na palubu. Tek to spustih stopalo na poslednju preku stubita, trgnu me glasno brujanje, nalik onom koje proizvodi brzo okretanje mlinskog toka, i, pre nego to sam bio u stanju da ustanovim odakle potie, shvatio sam da se brod trese do samog svog sredita. U sledeem trenu divlje penuanje zavitla nas na brodske grede, pa se strovali na nas sa svih strana, i zbrisa sve sa palube od pramca do krme. Uasna snaga udara pokazala se, u velikoj meri, kao spas za brod. Iako potpuno ispunjen vodom i, tavie, polomljenih jarbola, brod se posle samo jedne minute tromo podie iz mora, pa se, posrui nakratko pod navalom oluje, konano ispravi. Nemogue je objasniti kakvim sam udom izbegao propast. Oamuen naletom vode, poto sam se malo povratio, naao sam se ukljeten izmeu krmenog stuba i kormila. Sa velikim naporom se vratih na noge i dok sam unezvereno gledao okolo, u prvi mah mi se uini da smo se nali izmeu silnih valova plime; tako je bio straan, iznad najlue mate, vrtlog gorostasnog, zapenuanog okeana koji nas je progutao. U tom sam zauo glas nekog starog veanina, koji se ukrcao ba u asu kad smo naputali luku. Odgovorio sam mu viui iz sve snage, te mi se on uskoro primae zanosei se. Uskoro otkrismo da smo mi jedini preiveli nesreu. Osim nas samih, sve sa palube bilo je odneseno; kapetan i njegovi momci verovamo su nastradali u snu, jer su kabine bile napunjene vodom. Bez pomoi nismo mogli mnogo da uinimo za sigurnost broda; nai napori su u poetku bili paralisani stalnim oekivanjem da smesta potonemo. Lanac za sidro pukao je, naravno, kao konac, jo pri prvom naletu orkana; inae bismo u trenutku bili potopljeni. More nas je nosilo stravinom brzinom, a voda se prolamala iznad nas. Kostur broda bio je naisto razglavljen i bili smo, skoro u svakom pogledu, znatno oteeni; ali, na nau najveu radost, ustanovili smo da pumpe nisu propale i da nije dolo do nekog velikog pomeranja tereta. Glavna estina udara vetra ve je prela preko nas, tako da smo predviali malu opasnost od siline vetra; ali smo sa uasom iekivali njegovo potpuno smirenje, s razlogom se plaei da bismo ovako skrhani neizbeno propali u stravinom kovitlacu koji bi se stvorio. Ipak, izgledalo je da se ova opravdana zebnja nee uskoro potvrditi. itavih pet dana i noi tokom kojih se na opstanak zasnivao na maloj koliini palminog soka, s tekom mukom dovuenog s pramca olupina broda je letela brzinom koja se ne da proceniti, pred naletima vetra koji su se brzo sustizali i koji su, iako ne uvek tako estoki kao onaj prvi udar, ipak jo uvek bili straniji od svakog nevremena sa kojim sam se ikada pre suoio. Prva etiri dana na kurs, sa neznatnim odstupanjima, bio je jugois-

tok i prema jugu; mora da smo jurili niz obalu Nove Holandije. Petog dana nastupi velika hladnoa, iako je vetar promenio pravac neto vie na sever. Sunce izroni sa bolesno utim sjajem i pope se tek nekoliko stepeni iznad horizonta ne zraei jasnim svetlom. Nisu se mogli uoiti oblaci; pa ipak, vetar je postajao sve jai, duvajui nestalnim i udljivim besom. Oko podne, kako smo priblino mogli da procenimo, nau panju opet privue pojava sunca. To nije bila svetlost u pravom znaenju, ve neko mutno zlokobno sijanje bez odsjaja, kao da su svi zraci sunca bili polarizovani. Neposredno pre no to e potonuti u nabreklo more, ugasi se njegov sredinji plam, kao da ga je neka tajanstvena sila uurbano utrnula. Ostade samo nejasan srebrnast venac, kada se strovali u neizmerni okean. Uzalud smo ekali da svane esti dan taj dan meni jo nije svanuo, a veanin ga ni nee doekati. Od tada pa nadalje bili smo okrueni mrakom crnim kao katran, kroz koji se nije videlo nita na dvadeset koraka od broda. Nastavila je da nas obavija vena no, neublaena fosfornim svetlucanjem na koje smo navikli u tropima. Primetili smo, takoe, iako je nevreme i dalje besnelo nesmanjenom snagom, da se nije vie moglo opaziti uobiajeno zapljuskivanje talasa i njihove pene. Svuda oko nas bio je uas i duboka tama, crna sparna pustinja ebonovine. Sujeverni strah postepeno se uvlaio u duu starog veanina, a moju obuze neko tiho divljenje. Odbacismo svaku brigu o brodu, kao neto sasvim beskorisno, pa, poto smo se privrstili to je mogue bolje za trupac jarbola, gledali smo ogoreno u beskraj okeana. Nismo imali naina da raunamo vreme, niti smo mogli da uobliimo makar kakvu predstavu o svom poloaju. Ipak, bili smo sasvim svesni da smo doprli na jug dalje od ijednog prethodnog moreplovca i grdno se zaudismo to se nismo susreli sa uobiajenim preprekama leda. U meuvremenu, svaki trenutak pretio je da bude poslednji svaki gorostasni talas hrlio je da nas smlavi. Nadolaenje mora prevazilo je sve to sam dotad smatrao moguim, i samo zahvaljujui udu nismo trenutno bili preplavljeni. Moj sapatnik govorio je o lakoi naeg tereta i podseao me je na izvanredne kvalitete naeg broda; ali nisam mogao da ne osetim krajnju beznadenost i samog nadanja, i pripremao sam se turobno za tu smrt koju, mislio sam, nita nee moi da sprei u roku od samo jednog sata; jer, sa svakim vorom koji je brod prelazio, nadolazak crnog zastraujueg mora postajao je sve jeziviji i straviniji. Povremeno smo hvatali vazduh na visini veoj od albatrosove, a onda smo dobijali vrtoglavicu od brzine sputanja u neto kao vodeni pakao, gde je vazduh bio umrtvljen, i nikakav zvuk nije prekidao dreme vodenih nemani. Bili smo na dnu jednog od takvih ponora, kada se kratak krik mog sapatnika strahovito prolomi kroz no: "Gledaj! Gledaj!" vikao je, zagluujui mi ui, "Svemogui Boe! gledaj! gledaj!" Dok je on vikao, postadoh svestan mutnog i nejasnog bleska crvenog svetla koje se slivalo ka dnu ogromnog bezdana gde smo leali, i bacalo nestalne odsjaje na nau palubu. Pogledavi uvis, spazih prizor od koga mi se zaledi krv u ilama. Na uasnoj visini, ba iznad nas i na samoj ivici strmoglavog bezdana, lebdeo je dinovski brod od nekih etiri hiljade tona. Iako uzdignut na vrh talasa stotinu puta veeg od njega, on je svojom znatnom veliinom jo uvek prevazilazio sve postojee brodove linijske ili istono-indijske plovidbe. Njegov golemi trup bio je zagasito crne boje, bez rezbarija uobiajenih za veinu brodova. Samo jedan niz tuanih topova pomaljao se iz otvora na trupu, odraavajui svojim sjajnim povrinama plamen bezbrojnih bojnih svetiljki koje su se ljuljale napred-nazad na katarkama. Ali, najvie nas uasnu i zaprepasti to to se brod probijao pod pritiskom jedara kroz samo grotlo tog natprirodnog mora i tog nesav-

ladivog orkana. Kad smo ga prvi put spazili, video se samo pramac kako polako izranja iz mutnog i stranog vrtloga. Za jedan stravian trenutak, brod zastade na vrtoglavom vrku talasa kao da razmatra svoju sopstvenu uzvienost, onda zadrhta, zanese se i sie. U tom asu, ni sam ne znam kakva iznenadna samouverenost obuze moj duh. Teturajui, da budem to mogu blie krmi, iekivao sam bez straha propast koja e nas sasvim smrviti. Na brod se na posletku okanuo borbe i poeo tonuti pramcem. Udar survane vodene mase pogodio ga je tano u onaj deo njegovog sklopa koji je bio skoro sasvim pod vodom, i neminovno je bilo da me odbaci, neodoljivom silinom, na jedra i katarke stranog broda. Kako padoh, taj brod se zanese, pa, ne uspevi da uhvati vetar, okrenu se; zahvaljujui pometnji koja nastade, izmakoh panji posade. Bez veih tekoa i neprimeen, pronaoh put do glavnog prolaza na palubi, koji je bio delimino otvoren, i saekavi zgodnu priliku, uskoro se sakrih u potpalublju. Teko mogu da objasnim zato sam ba tako postupio. Neki neobjanjiv oseaj strahopotovanja ispunio mi je duu pri prvom pogledu na posadu tog broda i verovatno me je to nateralo da se sakrijem. Nisam bio voljan da se prepustim na veru takvoj vrsti ljudi koji su na prvi letimian pogled budili utisak tolike neobinosti i izazivali sumnju i strah. Zato sam smatrao da je ispravno ako pronaem neko skrovite u potpalublju. To sam i uinio, pomerivi malo jednu pokretnu pregradu, to mi je pruilo zgodan zaklon izmeu velikih brodskih greda. Jedva sam zavrio svoj posao, kad me neki koraci u potpalublju naterae da to utoite i iskoristim. Pored mog zaklona proe ovek iznemoglog i nesigurnog hoda. Nisam mogao da mu vidim lice, ali ipak sam uspeo da steknem nekakav opti utisak o njegovom izgledu. Bio je po svemu sudei veoma star i nemoan. Pod teretom godina kolena su mu klecala, i ceo telesni sklop drhtao je pod tim bremenom. Promuklim i isprekidanim glasom mrmljao je sebi u bradu neke rei na jeziku koji nisam razumevao, preturao neto u uglu po hrpi instrumenata udnog izgleda i propalih navigatorskih karata. Njegov izgled i ponaanje bili su sumanuta meavina zlovolje drugog detinjstva i uzvienog dostojanstva Boga. Konano, on se pope na palubu, i vie ga nisam video. Oseanje, za koje nemam imena, obuzelo mi je duu oseanje koje se opire analizi, kojem su znanja iz davnih vremena neprimerena, i za koje mi, zebem, ni sama budunost nee pruiti klju. Za duhovni sklop kao to je moj, kobno je ovo drugo saznanje. Neu nikad znao sam da neu nikad dokuiti prirodu tih svojih misli. Ipak, nije sasvim udno to su ove moje misli neodreene, jer potiu iz sasvim novih izvora. Novi oseaj neka nova sutina uveali su mi duu. Ve je puno vremena prolo od kad sam prvi put stupio na palubu ovog stranog broda, i zraci moje sudbine, mislim, pribiraju se u svoju iu. Neshvatljivi ljudi! Obuzeti razmiljanjima kakva ja ne mogu da prozrem, prolaze pored mene ne primeujui me. Skrivanje je, s moje strane, bilo ista ludost, jer ti ljudi prosto ne ele da vide. Upravo maloas prooh neposredno ispred oiju jednog oficira; malo pre toga usudio sam se da uem u kapetanovu linu kabinu i uzmem odande pribor kojim sada piem. S vremena na vreme nastavljau ovaj dnevnik. Tano, moda neu nai priliku da ga isporuim svetu, ali neu prestajati da nastojim. U zadnjem asu, rukopis u zatvoriti u bocu i baciti je u more. Jedan dogaaj me je podstakao na nova razmiljanja. Da li su takvi dogaaji tek delovanje neuhvatljivog sluaja? Drznuh se da izaem na palubu pa, ne izazivajui iiju pa-

nju, provukoh se kroz hrpu konopaca i starih jedara i bacih se na dno amca za spaavanje. Mozgajui o neobinosti svoje sudbine, nehotice zamazah nakatranisanom etkom krajeve vrsto savijenog pobonog jedra koje je lealo tu na jednom buretu. To bono jedro sada se vijori na brodu, a nesvesni potezi etkom sloili su se u jednu re: OTKRIE Odskora sam se okrenuo razmiljanjima o sklopu ovog broda. Iako je dobro naoruan, mislim da to nije ratni brod. Njegove katarke, graa i celokupna oprema, sve je protivno takvoj pretpostavci. ta taj brod nije, lako mi je da uoim, ali ta on zaista jeste, bojim se da nije mogue rei. Ne znam kako, ali dok prouavam njegov neobian model i jedinstven oblik jarbola, njegovu ogromnost i mona platna jedara, njegov strogo jednostavan pramac i starinsku krmu, neumitno mi kroz misli i oseanja iskrsavaju poznate i prisne stvari, i to se uvek mea sa nejasnim senkama uspomena, sa neobjanjivim pamenjem nekakvih drevnih hronika o nepoznatim zemljama i davno prohujajim vremenima. Pregledao sam i kostur broda. Sastavljen je od materijala koji mi je sasvim nepoznat. Drvo je posebnog tipa i ostavlja utisak kao da je nepodesno za svrhu kojoj je namenjeno. Imam u vidu njegovu veliku poroznost koja se zapaa nezavisno od crvotonosti kao posledice duge plovidbe po ovim morima i nezavisno od natrulosti koja dolazi sa starou. Moda e ovo moje zapaanje delovati preko mere neobino, ali to drvo je po svemu nalikovalo panskom hrastu, ako zamislimo da je panski hrast nabubrio na jedan sasvim neprirodan nain. Dok itam prethodnu reenicu, izranja iz mog seanja neobina izreka jednog starog, nevremenom prekaljenog nemakog moreplovca: "Istina je" imao je obiaj da kae, kad god bi bila izraena sumnja u istinitost onoga to govori, "istina je kao to je istina da postoji more u kome brod raste u obimu kao ivo telo mornara." Pre jednog sata okuraio sam se i umeao u grupu mornara. Nisu na mene nimalo obraali panju, pa iako sam stao usred njih, izgledali su sasvim nesvesni mog prisustva. Kao i onaj ovek koga sam prvog video u potpalublju, svi su oni nosili ig drevne starosti. Kolena su im klecala od slabosti; ramena su im bila povijena od oronulosti; njihova smeurana koa utala je na vetru; glasovi su im bili promukli, drhtavi i isprekidani; iz oiju im je sjajuckala staraka sluz, a njihova seda kosa grozno je vijorila u oluji. Svuda naokolo po palubi leali su razbacani matematiki instrumenti sasvim starinske i zauujue konstrukcije. Spomenuo sam, pre izvesnog vremena, podizanje bonog jedra. Od tada, drei se vetra, brod nastavlja svojim stranim smerom prema krajnjem jugu, razapevi svako pare jedra, od vrnog kotura do najniih jedrenih motaka, i svaki as okree krst svoga gornjeg jedra ka najgroznijem vodenom paklu koji je ikada mogao da se javi u neijoj mati. Shvativi da je nemogue odrati se na nogama, upravo sam napustio palubu; iako se ini da posada osea samo malu nelagodnost. Izgleda mi kao udo nad udima to ogromna masa broda nije ve progutana odjednom i zauvek. Kao da smo osueni da neprekidno lebdimo na rubu venosti, a da se nikada konano ne sunovratimo u bezdan. Sa talasa, hiljadu puta ogromnijih od svih koje sam ikada video, kliznuli bismo kao strele sa lakoom galeba; a dinovska vodurina uzdizala bi svoju glavu iznad nas kao demon dubine, ali kao demon zauzdan da prosto zastrauje, a ne da unitava. Prinuen sam da ovo esto izbegavanje propasti pripiem jednom prirodnom razlogu. Pretpostavljam da se brod nalazi pod uticajem ili neke snane struje, ili neke estoke podvodne protivstruje. Video sam se sa kapetanom, lice u lice, i to u njegovoj sopstvenoj kabini ali, kao to sam i oekivao, on nije na mene obratio panju. Iako u njegovom izgledu, za povr-

nog posmatraa, nema nieg to bi govorilo da je on neto vie ili manje od oveka; ipak, dok sam ga posmatrao, oseanje neodoljivog strahopotovanja mealo se u meni sa oseanjem uenja. Dok stoji, on je gotovo moje visine; to je otprilike, blizu est stopa. vrste grae i zbijenog telesnog sklopa, on u sebi nema nieg robustnog, niti po iemu drugom upadljivog. Ali, posebnost izraza koji vlada njegovim licem to je snano, divno, potresno svedoanstvo starosti, tako potpuno, tako vrhunsko, da pobuuje u mom duhu neki sasvim neiskaziv oseaj. Njegovo elo, iako sasvim malo naborano, izgleda kao da na sebi nosi peat mirijarda godina. Njegova seda kosa je svedoanstvo prolosti, a njegove jo sivlje oi su proroice budunosti. Po podu kabine bila je rasuta gomila udnih, gvoem uvrenih tabaka, raspadnutih naunih instrumenata i zastarelih, davno zaboravljenih mapa. Glave oslonjene na ruke, on je zaareno i uznemireno piljio u spis za koji smatram da je bio nekakva naredba, a u svakom sluaju nosio je potpis nekog monarha. Mrmljao je sebi u bradu kao to je to inio i onaj mornar koga sam prvog video u potpalublju neke mukle i mrzovoljne slogove meni nepoznatog jezika; pa iako mi govornik bee vrlo blizu, inilo se da njegov glas stie do mojih uiju sa udaljenosti od jedne milje. *Brod i svi na njemu proeti su duhom Eldorada, lanovi posade neujno prolaze tamo-amo kao duhovi davno pokopanih vekova. Njihove oi gledaju udno i nespokojno; a kad njihovi prsti popree moju putanju, u sumanutoj svetlosti bojnih svetiljki, oseam se kao to se nisam oseao nikada pre, iako sam celog veka trgovao antikvitetima i upio u sebe senke sruenih tabova Balbeka, Tadmora i Persepolisa, sve dok i sama moja dua nije postala ruevina. Kad pogledam oko sebe, oseam stid zbog svojih nekadanjih bojazni. Ako sam drhtao pred udarima mora koji su nas dosada pratili, zar neu stati u uasu pred borbom vetra i okeana za koju su rei tornado i samum suvie triave i slabe da je izraze? Sve u neposrednoj blizini mora mrak je veite noi i haos nezapenuane vode; ali, na oko milju od nas mogu se videti, nejasno i u razmacima, dinovski bedemi leda, koji paraju sumorno nebo i lie na zidove svemira. Kao to sam i mislio, brod je bio noen strujom ako bi taj naziv tano odgovarao za plimu koja zavija i urla u belini leda, buei prema jugu brzinom kojom se strmoglavljuje vodopad. Pretpostavljam da je sasvim nemogue sebi predstaviti uas mojih doivljaja; ali, radoznalost da prodrem u misterije ovih stranih predela prerasla je ak i moj oaj, i pomirie me sa najgroznijim oblicima smrti. Oigledno je da jurimo napred ka nekom uzbudljivom saznanju nekoj tajni koja ne sme biti izreena i do koje dopreti znai propast. Moda nas ova struja vodi do samog junog pola. Mora se priznati da je ova, retko sumanuta pretpostavka, u stvari i najverovatnija. Posada prelazi palubu nemirnim i klecavim korakom; ali njihovo dranje izraava vie arku nadu nego ravnoduno oajanje. U meuvremenu, vetar je jo uvek u krmi, i poto su nam rairena ogromna jedra, brod se povremeno bodro uzdie iz mora. O, uas za uasom! iznenada, led se otvara desno i levo, i mi se vrtoglavo kovitlamo u neizmernim koncentrinim krugovima, ukrug i ukrug, zidovima dinovskog amfiteatra, iji se vrhovi gube u tami i daljini. Ali, ostaje mi malo vremena da lupam glavu zbog svoje sudbine! Krugovi se ubrzano smanjuju luaki vrtlog nas hvata i guta i usred rike, huke i grmljavine okeana i oluje, brod se trese i o, Boe! tone!

Beleka. "Rukopis pronaen u boci" izvorno je objavljen 1831. Neku godinu kasnije upoznao sam se sa Merkatorovim mapama, u kojima je okean predstavljen kao silan tok koji se iz etvoro usta uliva u (severni) Polarni zaliv, da bi ga potom progutala utroba zemlje; sam Pol prikazan je kao jedna crna stena, gorostasno ustremljena u visinu. 1833. Prevela Vuka Adamovi

UGOVORENI SASTANAKStay for me there! I will not fail. To meet thee in that hollow vale. (Exequy on the death of his wife, by Henry King, Bishop of Chichester.) ekaj me onde, i veruj u to: doi u k tebi u duboki d. (Pogrebna pesma povodom smrti njegove supruge.) Henri King6 biskup iesterski Tajanstveni i zle kobi ovee! smeten sjajem svoje sopstvene uobrazilje, i saeen ognjevima svoje sopstvene mladosti! Opet te u mati vidim! Jo jednom tvoj se lik ukazao preda mnom! ne oh, ne onakav kakav jesi u hladnoj dolini i senci ve onakav kakav bi trebalo da jesi traei ivot blistavog razmiljanja u onome gradu mutnih snovienja, tvojoj Veneciji koja je Elizijum mora zaljubljenih zvezda, iji iroki prozori sa paladinskih dvoraca gledaju dole sa dubokim i gorkim razumevanjem na tajne njenih nemih voda. Da! Ponavljam to onakav kakav bi trebalo da jesi. Ima izvesno drugih svetova osim ovoga drugih misli osim misli mnotva dragih umovanja osim umovanja sofista. Ko onda da ospori tvoje ponaanje? Ko da te kudi zbog tvojih vidilakih asova, ili da osudi kao traenje ivota ona zanimanja koja bejahu samo prelivanja tvojih veitih delotvornosti? Bilo je to u Veneciji, ispod pokrivenog zasvoenog prelaza koji tamo zovu Ponte di Sospiri,7 gde sam po trei ili etvrti put sreo osobu o kojoj govorim. Zbrkanih seanja dozivam u svoj um okolnosti toga susreta. No ipak pamtim ah! kako bih zaboravio? duboku pono, Most uzdisaja, lepotu ene, i Duh romantike koji je dostojanstveno stupao gore-dole uskim kanalom.

6 7

Henri King (Henry King, 1592-1669) engleski bogoslov i pesnik Ponte di Sospiri (ital.) Most uzdisaja

Bila je no neobine tmine. Veliki sat na Pijaci bio je oglasio peti as italijanske veeri. Trg Kampanile prostirao se nem i pust, a svetlosti u Dudevom dvoru umirale su brzo. Vraao sam se kui sa Pijaete, Velikim Kanalom. Ali kad je moja gondola doplovila prema uu kanala San-Marko, neki enski glas prolomio se odjednom u noi iz njegovog zalaza, u pomamnom, histerinom i dugom vrisku. Trgnuvi se na taj krik, skoio sam na noge: dok je moj gondolijer, ispustivi jedino veslo, izgubio ga nepovratno u kao katran crnoj tmui bili smo ostavljeni noenju matice koja ovde prelazi iz velikog u manji kanal. Kao neki ogroman kondor vranih pera polako smo klizili nadole ka Mostu uzdisaja, kad tisuu buktinja, blesnuvi sa prozora i niza stepenica Dudevog dvora, pretvori odjednom tu duboku tminu u modrikast i natprirodan dan. Jedno dete, skliznuvi iz naruja svoje majke, bilo je palo sa jednog od gornjih prozora visokog zdanja u duboki i mrani kanal. Tihe vode behu se mirno sklopile nad svojom rtvom; i, premda je moja gondola bila jedina na vidiku, mnogi odvani pliva, ve u vodi, uzalud je traio po povrini blago koje se ve nalazilo, avaj! u ponoru. Na irokim crnim mermernim ploama kod ulaza u dvor, nekoliko stepenika nad vodom, stajala je jedna prilika koju niko ko je tada video ne moe nikad zaboraviti. To je bila markiza Afrodita predmet oboavanja cele Venecije najradosnija me radosnim najljupkija onde gde su sve divne no jo uvek mlada supruga starog i spletkarskog Mentonija, i majka onog ubavog eda, njenog prvenca i jedinca, koje je sad duboko ispod tamnih voda mislilo u ojaenosti srca na njena nena milovanja, i iscrpljivalo svoj mali ivot muei se da dozove njeno ime. Stajala je sama. Njena mala, bosa, i srebrnasta stopala bletala su na crnom ogledalu mermera pod njom. Njena kosa, sad jo upola raspletena za noni poinak posle gizdanja za plesnu dvoranu, padala je, usred obilja dijamanata, oko njene klasine glave, u uvojcima kao to su cvetovi mladog zumbula. Neka sneno-bela kao izmaglica svilena tkanina bila je kanda bezmalo jedina odea koja je pokrivala njeno neno telo; ali letnji pononi vazduh bio je vreo, tmuran, i tih, i na kipu podobnom obliju nije se micao ni jedan nabor tog haljetka od same izmaglice koji je padao oko njega kao to teki mermer pada oko Niobe. Pa ipak udno je rei! pogled njenih krupnih sjajnih oiju nije bio usmeren dole u onaj grob u kojem je njena najsvetlija nada leala sahranjena ve bio je prikovan u posve razlinom pravcu! Tamnica stare republike je, ini mi se, najveliajnije zdanje cele Venecije no kako je ta gospoa mogla tako netremice da zuri u nj, kad je ispod nje lealo davei se njeno jedino edo? Onaj mrani, sumorni udubak, isto tako, zjapi upravo prekoputa prozora njene odaje pa ta onda moe biti u njegovim senkama u njegovom graevinarstvu u njegovim u brljan obraslim dostojanstvenim vencima, a da se tome markiza di Mentoni nije ve pre toga tisuu puta divila? Nesmisao! Ko se ne sea da, u prilici kao to je ova, oko, kao razbijeno ogledalo, umnoava slike svoje alosti, i vidi u bezbrojnim dalekim mestima onaj jad koji je blizak. Mnogo stepenika iznad markize, a ispod luka kapije koja vodi kanalu, stajala je, u veernjem odelu, satirska spodoba samoga Mentonija. On se na mahove zabavljao udaranjem u gitaru, i izgledao je do krajnosti ennuye,8 dok je s vremena na vreme davao uputstva za spaavanje svoga deteta. Zabezeknut i preneraen, nisam bio kadar da se maknem iz uspravnog stava koji sam zauzeo u trenutku kad sam uo vrisak, i oima usplahirene8

ennuye (franc.) obuzet dosadom

grupe ljudi morao sam pruati sablasnu i zlokobnu sliku, dok sam, bleda lica i ukoenih udova, plovio nanie pored njih u toj pogrebnikoj gondoli. Svi napori pokazali su se uzaludni. Mnogi najrevnosniji u traganju posustajali su u svojim naporima, i predavali su se tmurnoj alosti. Izgledalo je da ima malo nade za dete; (koliko manje nego za majku!) ali sad, iz unutranjosti mranog udubka koji je ve pomenut kao sastavni deo stare republike tamnice, i nalazio se prekoputa markizinog reetkastog prozora, jedna prilika, umotana u ogrta, kroila je napolje na domak svetlosti, i, zastavi jedan aak na ivici vrtoglavog nagiba, zaronila je glavake u kanal. I kad je, trenutak docnije, kroila na mermerne prilazne ploe i stala pored markize, sa jo ivim detetom koje je disalo na njenim rukama, njen ogrta, oteao od upijene vode, otkopao se, i pavi u naborima oko njenih nogu, otkrio je zadivljenim posmatraima ljupku osobu jednog veoma mladog oveka, ije je glasovito ime tada zvonko brujalo u veem delu Evrope. Ni rei ne izusti spasilac. Ali markiza! Ona e sad primiti svoje dete privie ga ni svoje srce pripie se uz njegovo malo telo, i guie ga svojim milovanjem. Vaj! druge ruke su ga prihvatile od neznanca druge ruke su ga oduzele, i odnele su ga daleko, neprimeeno, u dvor! A markiza! Njena usna njena divna usna dre: suze naviru u njene oi one oi to su, kao Plinijev akantus,9 "blage i bezmalo tene". Da! suze naviru u te oi gle! cela je ena ustreptala do same due, i kip je poeo da ivi! Bledilo mermernog lika, nabujale mermerne grudi, samu istotu mermernih stopala odjednom je ozarila plima nesavladive rumeni; i lak drhtaj treperi po njenom nenom telu, kao to raskoni srebrni ljiljani u travi dru na lako arlijanje napuljskog povetarca. Zato bi oblio rumen tu gospou! Na to pitanje nema odgovora sem to je, ostavivi u nagloj hitnji i uasu materinskog srca, osamljenost svog boudoira,10 zapostavila da svoja majuna stopala zasunji papuama, i potpuno zaboravila da preko svojih mletakih ramena prebaci ovaj al koji im pripada. Kakav je drugi moguan razlog mogao postojati to nju tako obliva rumen? to njene oi tako raspameeno i moleivo gledaju? to su njene grudi tako uskomeane i srce tako snano tue? to njena uzdrhtala ruka tako grevito stee ona ruka koja se, kad je Mentoni uao u dvor, sluajno, spustila na ruku neznanevu. Kakvog je razloga moglo biti za onaj tihi udesno tihi glas nepojamnih rei koje je gospoa urno izustila opratajui se s njim? "Ti si pobedio" kazala je ona, ili me je ubor vode varao "ti si pobedio jedan sat posle izlaska sunca videemo se neka tako bude!" Mete se stiao, svetlosti zgasnue u dvoru, a neznanac, koga sad poznah, stajae sam na kamenoj ploi. Stresao se od nepojmljivog nemira, i osvrtao se okolo traei neku gondolu. Najmanje to sam mogao da uinim bilo je da mu ponudim da se poslui mojom; i on primi tu uslugu. Poto smo kod kapije koja vodi kanalu pribavili jedno veslo, zaplovili smo zajedno ka njegovom obitavalitu, a on se brzo pribrao, i govorio o naem preanjem neznatnom poznanstvu reima na izgled vrlo srdanim. Ima nekih predmeta o kojima uivam da govorim u tanine. Osoba neznaneva dopustite da ga zovem tim imenom, jer on je za ceo svet jo uvek bio neznanac osoba neznaneva je jedan od tih predmeta. Rastom je mogao biti ispod pre negoli iznad srednje visine: premda bilo je trenutaka estoke strasti kada se njegov telesni sastav stvarno irio9

Plinije (roen 23 n.e.) obino nazivan Stariji, rimski prirodnjak; akantus biljka bodljikara ili maja apa. 10 boudoir (franc.) gospoin salon

i uterivao u la to tvrenje. Laka, bezmalo tanuna simetrija njegovog tela obeavala je vie one spremne delotvornosti koju je ispoljio kod Mosta uzdisaja, nego one herkulovske snage po kojoj je bio poznat i umeo da gospodari njome bez napora u prilikama opasnije nude. Sa ustima i bradom nekog boanstva udesnim, udnim, krupnim, bistrim oima, ija se tama prelivala od kestenjaste do sjajne i kao gagat crne i obiljem kovrdave crne kose, iz koje je na mahove zrailo neobino visoko elo, sve od svetlosti i slonovae takve behu njegove crte, da ih klasino pravilnijih nisam video, osim, moda, mermernih crta cara Komoda.11 Ipak, njegovo je lice bilo jedno od onih koje je svako video jednom u svome ivotu, i potom ga nikad vie nije video. Ono nije imalo neke osobenosti nije imalo nekog utvrenog preovladujueg izraza koji bi se urezao u pamenje; to je bio lik koji se vidi i trenutno zaboravi ali zaboravi se sa prisenkom neprestane elje da se opet dozove u seanje. Ne zato to duh svake nagle strasti, ni u jednoj prilici, nije bacao svoj jasni odblesak na ogledalo toga lica ve zato to ogledalo, ba kao ogledalo, nije zadravalo traga o strasti, kad je strast minula. Opratajui se od njega te noi naeg doivljaja, on me je zamolio, na nain vrlo usrdan, da ga posetim veoma rano sledeeg jutra. Shodno tome, uskoro po izlasku sunca naao sam se pred njegovim palazzom,12 jednim od onih ogromnih zdanja sumornog mada fantastinog sjaja koja se uzdiu nad Velikim Kanalom u blizini Rialta. Uz iroke zavojite stepenice sa mozaicima beh poveden ka jednoj dvorani iji neuporedivi sjaj sinu kroz otvorena vrata sa takvim bleskom, da obnevideh i osetih vrtoglavicu od te raskonosti. Znao sam da je moj poznanik bogat. Govorilo se o njegovoj imovini reima koje sam se usuivao da nazovem smeno preteranim. Ali dok sam zurio okolo, nisam mogao da nateram sebe da verujem da bi bogatstvo ma kojeg podanika u Evropi moglo da pribavi taj vladarski sjaj koji je bletao i buktao svud okolo. Iako je, kao to kaem, sunce ve bilo izalo, odaja je jo uvek bila sjajno osvetljena. Po toj okolnosti, kao i po izgledu iscrpljenosti na licu moga prijatelja, sudim da on nije legao u postelju itave prethodne noi. Graevinarstvo i ukraenost dvorane oevidno su bili smiljeni da zasene i iznenade. Malo panje bilo je poklonjeno dekoru onog to se struno naziva skladnost, ili svojstvenosti narodnosti. Pogled je lutao s predmeta na predmet, ne zaustavljajui se ni na jednom ni na groteskama grkih slikara, ni na skulpturama iz najboljih italijanskih dana, ni na ogromnim rezbarijama neukog Egipta. Raskone draperije u svakom delu sobe podrhtavale su uz treperenje tihe setne muzike, ije se poreklo nije dalo otkriti. ula su guili neki pomeani i opreni mirisi, koji su isparavali iz udesnih uvojitih kadionica, zajedno sa nebrojenim plamsavim i treperavim jezicima smaragdne i ljubiaste vatre. Zraci novoroenog sunca rasipali su se po svemu, kroz prozore nainjene od po jednog okna rujno obojenog stakla. Odsijavajui ovde-onde, u tisuu odblesaka, sa zavesa koje su padale sa svojih venaca kao vodopadi istopljenog srebra, zraci prirodnog sjaja stapali su se najzad, na mahove, sa vetakom svetlou, i padali su uskomeani u priguenim mlazevima po raskonom ilimu kao od eenog zlata. Ha! ha! ha! ha! ha! ha! smejao se vlasnik, pokazujui mi gde da sednem kad uoh u sobu, a sam se svom duinom baci na jednu sofu. Vidim ree on, opaajui da

11

Rimski car Komod sin Marka Aurelija, vladao je od 180. do 192. n. e., veliki tiranin koji je sramotio presto 12 palazzo (ital.) palata, dvorac

ne mogu odmah da se priviknem na bienseance13 tako udne dobrodolice vidim da se divite mome stanu mojim kipovima mojim slikama mojoj originalnosti poimanja graevinarstva i kunog nametaja potpuno ste opijeni, zar ne, mojom divotnou? Ali oprostite mi, moj dragi gospodine (ovde njegov glas dobi prizvuk sute srdanosti), oprostite mi to se ovako nemilosrdno smejem. Izgledali ste tako iskreno zadivljeni. Sem toga, neke su stvari tako savreno apsurdne da ovek mora da se smeje ili da umre. Umreti smejui se zacelo je najslavnija od svih slavnih smrti. Ser Tomas Mor krasan je ovek bio ser Tomas Mor ser Tomas Mor je umro smejui se, seate se. Isto tako, u Besmislenostima Ravizija Tekstora ima dug spisak lica iji se ivot okonao na isti velelepan nain. Znate li vi, meutim nastavi on zamiljeno da u Sparti (koja je sad Paleohori), u Sparti, velim, zapadno od citadele, usred haosa jedva vidljivih ruevina, nalazi se jedna vrsta cokle na kojoj se jo mogu razabrati slova LASM. Ona su bez sumnje deo rei GELASMA14. U Sparti, pak, bilo je hiljadu hramova i svetilita posveenih hiljadama razliitih boanstava. Koliko je to preko mere udesno to je oltar Smeha nadiveo sve druge! No u sadanjem sluaju nastavi on, sa neobinom promenom u glasu i ponaanju ja nemam prava da budem veseo na va raun. Vi ste s razlogom mogli da se zadivite. Evropa ne moe pokazati nita ovako krasno kao to je ovo, moj mali kraljevski kabinet. Moje druge odaje nisu nipoto sline ovoj; sve same ultra15 pomodarske neukusnosti. Ovo je bolje nego moda zar ne? No ovo mora samo da se vidi pa da postane pomama to jest, za one koji mogu da podnesu izdatak po cenu celokupne svoje oevine. Ja sam se uvao, meutim, svakog takvog obesveenja. Sa jednim jedinim izuzetkom vi ste jedino ljudsko bie, sem mene i mog valeta,16 koje je imalo pristup u tajanstva ovih carskih podruja, otkada su ona bila ureena ovako kao to ih vidite. Poklonih se u znak priznanja; jer neodoljivo oseanje sjaja i mirisa, i muzike, zajedno sa neoekivanom nastranou njegovog optenja i ponaanja, omeli su me da izrazim, reima, moje zadovoljstvo zbog onog to sam mogao da protumaim kao kompliment. Evo nastavi on, ustajui i drei me pod ruku dok je hodao po odaji evo slika od Grka do imabuea,17 i od imabuea do dana dananjeg. Mnoge su odabrane, kao to vidite, sa malo podleganja mnenjima posveenih. Sve su one, meutim, prikladna tapiserija za dvoranu kao to je ova. Evo, isto tako, nekih chefs d'oeuvre18 neznanih velikih a evo i nezavrenih skica ljudi, slavnih u svoje vreme, ija su sama imena, zahvaljujui visprenosti akademija, ostavljena mku i meni. Kako vam se dopada ree on, okrenuvi se naglo dok je govorio kako vam se dopada ova Madonna della Pieta? To je Gvidovo19 vlastito! rekoh ja sa svim arom moje prirode, jer bejah pomno motrio njenu nenadmanu ljupkost. To je Gvidovo vlastito! kako ste mogli doi do nje? ona je bez sumnje u slikarstvu ono to je Venera u vajarstvu. Ah! ree on zamiljeno. Venera divna Venera Venera Medii? ona sa malom glavom i zlaanom kosom? Deo leve ruke (ovde on tako spusti glas da se jedva uo) i cela desna su restaurisana, i u koketeriji te desne ruke poiva, ini mi se, kvintesencija13 14

bienseame (franc.) pristojnost, uljudnost gelaxma (gr.) poet. smejanje 15 ultra (lat.) preko mere, preterano 16 valet (franc:) sluga, sobar 17 ordano imabue (Cimabue) florentinski slikar s kraja trinaestog veka 18 chefs d'oeuvre (franc.) remek-delo 19 Gvido Reni (Reni Guido, 1575-1642) italijanski slikar

svekolike izvetaenosti. Meni dajte Kanovu!20 Apolon, isto tako! kopija je o tome nema sumnje i ja, slepa luda da bi li luda, to ne mogu da uvidim to hvaljeno nadahnue Apolona! Ja ne mogu alite me! ne mogu da ne pretpostavim Antinoja. Je li to Sokrat rekao da je kipar naao svoj kip u gromadi mermera? Onda Mikelanelo nije bio nimalo originalan u svome distihu: Non ha l'ottimo artista alcun concetto Che un marmo solo in se non circonscriva.21 Primeeno je, ili treba da se primeti, da smo u ponaanju pravog gospodina uvek svesni neega po emu se ono razlikuje od dranja prostaka, a da pri tom nismo odmah kadri da odredimo u emu se tano sastoji ta razlika. Doputajui da se ta opaska moe u punoj snazi primeniti na spoljanje dranje moga poznanika, osetio sam, tog znaajnog jutra, da je ona jo vema primenljiva u njegovoj moralnoj prirodi i karakteru. I ne umem bolje da odredim tu osobenost duha, koja ga je tako bitno izdvajala od svih drugih ljudskih bia, nego ako je nazovem navikom uredsreenog i neprekidnog miljenja, koja je proimala ak i njegove najbeznaajnije radnje nametala mu se u trenucima vragolanja i upletala se u same bleske njegove veselosti kao guje koje plaze iz oiju iskeenih maski na vencima hramova u Persepolju. Nisam mogao, meutim, a da vie puta ne zapazim, u pomeanom tonu lakomislenosti i sveane ozbiljnosti sa kojim je raspredao o stvarima od male vanosti, izvestan prizvuk nemira jedan stepen nervoznog ara u rei i postupku neku nemirnu razdraljivost u ophoenju koja mi je uvek izgledala neobjanjiva, a u ponekoj prilici ak me ispunjavala nespokojstvom. Isto tako, zastajui esto usred neke reenice iji je poetak oevidno bio zaboravio, izgledao je da najpomnije oslukuje, kao da je ili u oekivanju neke trenutne posete, ili pak uje umove koji zacelo postoje samo u njegovoj uobrazilji. Za vreme jednog od tih snatrenja ili stanki oevidne zamiljenosti, okrenuvi jednu stranicu divne tragedije Orfej (prve domae italijanske tragedije), od pesnika i uenjaka Policijana,22 koja je leala blizu mene na sofi, naao sam jedan odlomak pri kraju treeg ina odlomak koji najvema potresa srce odlomak koji iako obojen skarednou, nijedan mukarac ne moe proitati bez ustreptalosti novog uvstva nijedna ena bez uzdaha. Cela stranica bila je pokapana sveim suzama, i, na suprotnom umetnutom listu, bili su sledei engleski stihovi, napisani rukopisom tako razlinim od osobenih pismena moga poznanika, da sam ga jedva poznao kao njegov vlastiti. Sve si mi bila, ljubavi, Sve to mi dua ite, Moj zelen otok, ljubavi, I esma, i svetite; Svud vijenci voa, cvjetne hvoje, I sve to bee moje. Prelijepi snu, ne traje vie! O, zvijezde nade, to ste sjale, Sad oblaci vas skrie! Glas Budueg mi vie: "Dalje!" Ali moj duh se, lebde, njie Nad tamnim morem prole sree20 21

Antonio Kanova (Canova Antonio, 1757-1822) italijanski skulptor (ital.) Ni najbolji umetnik nema toliko mate, koliko sam komad mermera obuhvata sobom. 22 Anelo Policijano (Poliziano Angelo, 1454-1494) italijanski pesnik i humanist

Uasnut, nijem, sve tie. Jer jao! Jao, u meni ivota svjetlo trne "Nikad, ve nikad za te," (kao da valove crne sluam to apuu kleti) "Spaljeno stablo ne cvate, Orao ranjen ne leti." Svi sati su mi poput zore, A no ko sanja ista, Gde tvoje tamne oi gore, I gdje ti korak blista: U kojem plesu sad se vije, Kraj kojih voda Italije? Prokleto bilo ono doba: Od ljubavi su odveli te. Za tui leaj tad su zloba I crni zloin odeli te, Od naih magla i od mene, Gdje srebro tunih vrba vene.23 to su ti stihovi bili napisani na engleskom jeziku za koji nisam verovao da njihov pisac vlada njime dalo mi je malo povoda za iznenaenje. Ja sam bio isuvie svestan obimnosti njegovog znanja, kao i udnog zadovoljstva koje je nalazio u tome da ih prikriva od opaanja, da bi me slino otkrie zaudilo; ali oznaka mesta, moram priznati, nemalo me je zaprepastila. Bilo je prvobitno zapisano London, pa je potom paljivo precrtano ne, meutim, tako uspeno da bi skrilo tu re od ispitivakog oka. Velim, to me je nemalo zaprepastilo; jer dobro se seam da sam, u jednom ranijem razgovoru, naroito upitao mog prijatelja da li se kojom prilikom u Londonu video sa markizom di Mentoni (koja je nekoliko godina pre svoje udadbe boravila u tom gradu), i da sam iz njegovog odgovora razumeo, ako se ne varam, da on nikad nije posetio glavni grad Velike Britanije. Mogao bih isto tako ovde da pomenem da sam vie no jednom uo (naravno, ne poklanjajui vere glasu koji je povlaio za sobom tolike mnoge neverovatnosti) da je ovek o kojem govorim ne samo roenjem nego i po vaspitanju Englez. Ima jedna uljana slika ree on, ne znajui da sam primetio tragediju ima jo jedna uljana slika koju niste videli. I povukavi ustranu jedan zastor, on otkri portret markize Afrodite u punoj veliini. Ljudska vetina nije mogla da uini vie da bi naslikala njenu nadljudsku lepotu. Ona ista eterina prilika koja je stajala preda mnom prethodne noi na stepenicama Dudevog dvora, stajae opet preda mnom. Ali u izrazu lica, koje je celo zrailo od osmeha, jo uvek se skrivalo (nepojmljiva anomalija!) ono udljivo senenje sete koje se uvek pokazuje nerazdvojno od savrene lepote. Svoju desnu ruku drala je savijenu na grudima. Levom je pokazivala nanie ka jednoj udesno uoblienoj vazi. Jedno malo, vilinsko stopalo, jedino vidljivo, tek je doticalo zemlju i, jedva razabirljiv u blistavoj atmosferi koja se inila kao da okruuje i pohranjuje njenu ljupkost, lebdeo je par najnenije zamiljenih23

Prevod pesme Nikica Petrak.

krila. Moj pogled pade sa slike na priliku moga prijatelja, i snane rei apmanove24 tragedije Bisi d 'Amboa zatreperie mi nagonski na usnama: Ustao je. Tu, k'o rimski kip, on e stajati dok u mermer ne pretvori ga smrt.25 Hajte! ree on najzad, prilazei stolu od raskono emajliranog i masivnog srebra, na kojem stajahu nekoliko aa od fantastino obojenog stakla, zajedno sa dvema etrurskim vazama, uoblienim prema istom izvanrednom uzoru one u prednjem planu portreta, i napunjenim neim to miljah da je johanis-berger.26 Hajte! ree on naglo pijmo! Rano je, ali pijmo. Zaista je rano nastavi on zamiljeno, kad odaja odjeknu od udara zlatnog ekia kojim je jedan heruvim oglasio prvi sat suneva izlaska zaista je rano, ali ta je s tim? Pijmo! Nalijmo rtvu livenicu onom sveaninom suncu koje bi ove gizdave svetiljke i kandila tako rado da ugue! I, nateravi me da mu nazdravim punom kupom, on brzo iskapi jednu za drugom nekoliko aa vina. Sanjati! nastavi on, dajui opet povran prizvuk razgovoru, dok je prema arkoj svetlosti kandila drao jednu od raskonih vaza, sanjati, bila je moja svrha ivota. Zato sam uobliio za se, kao to vidite, cvetnjak snova. Jesam li mogao podii neto bolji u srcu Venecije? Dodue, vi vidite oko sebe arenilo graevinarskih ukrasa. ednost Jonije vreaju prepotopski nacrti, a sfinge Egipta opruene su na ilimu od zlata. Pa ipak, utisak je nesaglasan samo za bojaljive. Prikladnosti mesta, a naroito vremena, bauci su koji strae ljudski rod da se zanese velianstvenim. Jednom sam i sm bio dekorist,27 ali ta sublimacija ludosti izgubila je ar za moju duu. Sve ovo sad je tim podesnije za moju svrhu. Kao plamen iz ovih arabesknih kandila, moj duh se previja u ognju, i delirijum ovog prizora prilagoava me za radosnija vienja one zemlje stvarnih snova kuda sada brzo odlazim. Ovde on naglo zasta, obori glavu na grudi, i izgledae da oslukuje neki um koji ja ne mogah uti. Najzad, uspravivi se telom, on pogleda gore i izusti stihove biskupa iesterskog: ekaj me onde, i veruj u to: doi u k tebi u dubok d. Sledeeg trenutka, priznajui snagu vina, on se svom duinom baci na sofu. Sada se ue uurbani koraci na stepenicama, a ubrzo potom snano kucanje na vratima. Pohitao sam da predupredim jo jedno uznemirenje, kad jedan pa Mentonijevog doma hrupi u sobu, i promuca, glasom koji se guio od uzbuenja, nepovezane rei, "Moja gospoa! moja gospoa! otrovana! otrovana! Oh lepa oh lepa Afrodita!" Smeten, pohrlih ka sofi da prenem spavaa da shvati ovu zaprepasnu vest. Ali njegovi udovi behu ukoeni njegove usne sivoplave njegove donedavno blistave oi uprte u smrt. Posrui prioh opet stolu ruka mi pade na jednu napuklu i pocrnelu kupu i svest o celokupnoj i stranoj istini sinu mi odjednom u dui. 1834. Preveo Borivoje Nedi24 25

Dord apman (Chapman George, 1557-1634) engleski pesnik i dramski pisac Navedeni stihovi su iz V, 4. ove tragedije, gde su oni u prvom licu, a ne u treem, kao to ih Po kazuje. 26 johanisberger vrsta izvrsnog belog vina, nazvanog po Johanisburgu, selu i zamku na Rajni. 27 dekorist je Poova re, i oznaava oveka koji je isuvie sklon ukraavanju u umetnosti i knjievnosti.

MORELAAuto cuq' auto meq' auton, mouoeidez, aiei on. Isto samo po sebi i kroz sebe, jedino i veito. Platon, Simpozium 211, XXIX Oseanje duboke ali veoma udne naklonosti gajio sam prema svojoj prijateljici Moreli. Sluajem baen u njeno drutvo pre mnogo godina, moja je dua, od prvog naeg sastanka, planula ognjem koji nikad dotle nije poznavala; ali taj oganj nije bio oganj ljubavi. Postepeno uverenje da ne mogu nikako da razjasnim neobino njegovo znaenje, niti da savladam njegovu neodreenu snagu postajalo je sve gore i tee. Ali mi smo se nali; sudbina nas je spojila pred oltarom; a ja nikad niti sam govorio o strasti, niti mislio o ljubavi. Ona je, meutim, izbegavala drutvo, i priljubivi se uz mene inila me srenim. Srea je diviti se; srea je sanjariti. Morelino znanje bilo je temeljno. Svega mi, njeni darovi nisu bili obini; njena duevna snaga bila je ogromna. Oseao sam to, i u mnogim stvarima postao njen uenik. Uskoro sam doekao da stavi ispred mene gomilu onih mistikih spisa, valjda zbog svog vaspitanja u Presburgu, koji se obino smatraju samo kao ostatak ranije nemake knjievnosti. To joj je, nisam mogao da razumem zato, bilo omiljeno i stalno tivo, a vremenom postade i moje, moda po onom prostom ali snanom uticaju navike i primera. U svemu tome, ako se ne varam, moj um nije imao mnogo udela. Moja naela, ako nisam zaboravio sam sebe, nisu ni najmanje bila izmenjena mojim idealom, niti se makar i senka misticizma od onog to sam itao mogla nai bilo u mojim delima, bilo u mojim mislima, sem ako me sasvim pogreno ne razumete. Uveren u to, predao sam se sav svojoj eni da me vodi i poao sam bez ikakvog snebivanja, spokojnog srca, krivudavim stazama njene nauke. I tada, tada, kada sam duboko zamiljen nad tajanstvenim listovima osetio kako se u meni pali neki zabranjeni duh, Morela bi poloila svoju hladnu ruku na moju, i iz pepela te mrtve mudrosti i nauke ispredala bi neke tamne, udne rei, ije se neobino znaenje zapeatilo u mojoj svesti. Onda bih asovima ostajao uz nju; sluao muziku njenog glasa, sve dok, polako, melodija ne bi postala uasna a tamna senka mi pala na duu; pobledeo bih, srce bi mi se zgrozilo od tih, isto nadzemaljskih tonova. I tako, srea bi napreac ustupila mesto uasu, najvea lepota bi se pretvorila u najveu gnusobu, kao to je Hinon28 postala Gehena.29 Nije potrebno tano odreivati pravi karakter istraivanja, koja su, proizlazei iz pomenutih knjiga, bila veoma dugo skoro jedini predmet razgovora izmeu Morele i mene. Ko je izuavao ono to se moe nazvati teolokim moralom shvatie nas lako, a ko nije izuavao, u svakom sluaju teko da e nas razumeti. Strasni panteizam Fihteov; modificirana palingenezija30 Pitagorejaca; i, iznad svega, uenje elingovo o identitetu, to behu obino glavne take raspravljanja, koje su davale najveu ar umnoj Moreli. Taj identitet, koji se smatra kao lini, g. Lok je, mislim, tano definisao tvrdei da se sastoji u "istovetnosti jednog umnog bia". A kako pod linou28 29

Hinon dolina kod Jerusalima gde su Jevreji prinosili svoju decu na rtvu bogu Molohu. Gehena pakao 30 palingenezija uenje o ponovnom roenju

podrazumevamo umno bie koje ima svesti, i poto postoji svesnost koja uvek prati miljenje, to je ba ono to ini sve nas onim to mi zovemo mi, razlikujui time sebe od drugih bia koja misle, dajui sebi svoje lino postojanje. Ali principium individuationis,31 saznanje onog postojanja, koje se smru ili gubi ili ne gubi za svagda, bilo je za mene oduvek pitanje od najivljeg interesa, ne toliko zbog krajnjih zakljuaka koji iznenauju i zadivljuju um, koliko zbog strasnog i uzbudljivog naina s kojim je Morela o tome govorila. Ali, ipak, dolo je vreme kada me tajanstvenost u ponaanju moje ene titala kao maija. Nisam vie mogao da izdrim dodir njenih bledih prstiju, niti tihi zvuk njenog melodinog govora, ni blesak njenih tunih oiju. I ona je sve to znala ali mi nije prebacivala; izgledalo je da je svesna svoje slabosti ili moje ludosti, i sa osmehom nazivala je to Sudbinom. Izgleda da je bila takoe svesna uzroka, meni nepoznatog, postupnom hlaenju moje ljubavi; ali se nije odala ni jednim jedinim znakom, niti je o tome govorila. Pa, ipak, ona je bila ena, i venula je iz dana u dan. Crvene pege izbie na njenom obrazu, a plave ile na bledom elu odskoie, i u jednom trenutku moje se bie topilo od saaljenja, ali u iduem trenutku susreo bih se sa sjajem njenih umnih oiju, i dua bi mi se razbolevala i svest bi mi se pomutila kao nekom koji bi gledao dole u kakvu stranu bezdan. Treba li onda da kaem da sam prieljkivao sa ozbiljnom i arkom eljom as Moreline smrti? Da, prieljkivao sam; i izdrao mnogo dana, mnogo nedelja i tekih meseci, dok mi izmueni ivci ne zagospodarie razumom; postao sam besan zbog odlaganja i krvnikim srcem, proklinjao dane, asove i gorke trenutke koji su, izgledalo je, bivali sve dui i dui to se njen neni ivot vie gasio, kao senke pri smiraju dana. Ali jedne jesenje veeri kada su vetrovi poivali mirno na nebu, Morela me pozva svojoj postelji. Bila je gusta magla nad celom zemljom, i topla para nad vodama, i duga je bila sigurno pala sa nebeskog svoda sred raskonog oktobarskog lisnatog granja. Ovo je dan nad danima ree ona kada sam joj se pribliio dan nad svim danima da se ili ivi ili umire. Lep dan za sinove zemlje i ivota ah, a jo lepi za keri neba i smrti. Poljubih je u elo, a ona nastavi: Ja umirem, ali u iveti. Morela! Nije bilo dana kada si me voleo... ali oboavae kad umre onu koje si se grozio za ivota. Morela! Jo jednom ti kaem, ja umirem. Ali u meni je zaloga one ljubavi ah, tako male koju si oseao prema meni, prema Moreli. I kad moja dua ode, dete e iveti tvoje dete i moje, Morelino. Ali tvoji dani bie dani tuge, one tuge koja je postojanija od svih oseanja, kao to je kiparis trajniji od svakog drveta. Jer, asovi tvoje sree su minuli, a radost se ne bere dva puta u ivotu, kao rue to dvaput cvetaju. Nee onda igrati vie ulogu oveka iz Teosa,32 nego e, ne poznavi slasti slave ni vina, nositi po zemlji svuda svoj mrtvaki pokrovac, kao to ine muslimani u Meki. Morela! viknuh Morela, otkuda ti to zna? Ali ona okrete svoje lice ka jastuku, lak drhtaj pree njenim udovima, i tako je umirala, a ja vie ne uh njen glas.31 32

prinripium individnationis (lat.) naelo individuacije Teos grad u Maloj Aziji, mesto roenja Anakreonta

Ali, kao to je prorekla, njeno dete, koje je umirui rodila, i koje nije disalo dok mu mati nije izdahnula, njeno dete, erica, ivelo je. Izrasla je velika uzrastom i umom, i bila je savrena slika one koja je umrla, a ja sam je voleo plamenom ljubavlju, veom no to bih verovao da je mogue oseati prema ma kom biu na zemlji. Ali, nebo ove iste ljubavi potamni, a potitenost, strava i tuga prekrie ga oblacima. Rekao sam da je dete izraslo neobino uzrastom i umom. Neobino, zaista neobino, bilo je njeno telesno napredovanje, ali uasne, ah, uasne i pune uznemirenja bejahu misli to su se rojile u meni, dok sam pratio razvitak njenog duhovnog bia. A zar je moglo biti drukije, kada sam iz dana u dan otkrivao u mislima deteta snagu i osobine odrasle ene? Kada su lekcije iskustva padale sa detinjih usana? Kad su znanje i strasti zrelog doba svakog asa sevali iz njenih velikih i umnih oij