EDVARD KOCBEK

(1904. - 1981.)

DIJALEKTIKA

Neimar kuću razgrađuje,lekar smrt približavaa zapovednik vatrogasne četepotajni je vođa palikuća,veli mudra dijalektika,a Sveto pismo slično kaže:ko je gore biće dole,a ko poslednji prvi biće.

U suseda puška nabijena,pod posteljom skriven mikrofon,i kćer je obaveštajac.No suseda kap udari,u mikrofonu nestalo struje,a kći ode da se ispovedi.Svako se ovnu o trbuh veša,dok se iskrada iz Polifemove pećine.

Iz cirkuske šatre čujemneskladnu noćnu muziku,mesečari hodaju po visokom užetui mlataraju nesigurnim rukama,ispod njih prijatelji viču,da ih do kraja probude,jer ko je gore, mora dole,a ko spava, neka spi još čvršće.

1

ŠTAP

Šta da učinim sa svojim štapomkad me je počeo prestizati?Da ga bacim u pastirsku vatruili ga darujem šepavcu na putuili onima što tragaju za obećanom zemljom?Ili da ga podignem uvis,da njime utišam naroda bukuili da ga podmetnem svome bratu,da u mraku prebije nogu?Ili da ga bacim u moreda spase davljenika,ili ga zasadim u poljuda bude strašilo na vetru?Da ga obesim u hramu hodočasnika,da svetinje umnoži,ili da ga zakopam u šumida ga žbiri ne nađu?Ili da ga dam neukom ocu,da njime sina ukroti,ili da ga ostavim rosi,da opet zazeleni?Ili da ga predam horovođi,da mu glasove uskladi,ili da ga dam zanesenom dečaku,da mu šator podupre?Ili da njime izvor otkrijem,da se pustinja napoji,ili da njime hleb dočaramiz šešira na mađioničarskom odru?Ništa od svega toga neću učiniti,jer sve je to smelo i ludo,slomiću ga preko kolenai baciti u duboki ponor,da njegovi teški rovašipad moj izmere.

2

DRUGA STRANA

Čovek stoji na ljuljašcinedeljnog popodneva,podiže se iznad težei opet u nju pada.Visina ga baca u dubinua dubina ga u visinu gura,omama ga ruši u omamu novu,omama me vuče za njim.Približavam mu se sa slašćui već mu pomažem,pratim vrtoglavu igrui otvaram tajastvena vrata,i već sam u njemu,zajedno s njim se zalećem,skupa skačemo u dubinui skupa padamo u visinu,sve veći je zamah,sve širi raspon,već se zenitu bližimo.I dok dodirujemo krov svetai za kraljevski trenutakzanemimo u mrtvoj tački,stojeći na glavi,strmo i izazivački,ni mišić da uzdrhti,ničemu se više ne predajemo,drhteći od pomamne strastine možemo više odustati.Još smelije jurišamo uvisi još besomučnije se obrušavamo.I već oko sebe krug opisujemo,i ne znamo više gde je zenit a gde uporište,sve je počelo da se vrti oko nas,sunce i mesec i zvezde,uto i muzika iz prapočetkaguši je orkan iz prasvršetka.

3

SEMAFOR

Hučna reka s besnim splavovima,nad njom crveni znak,zagledali smo se u njega,na drugoj obali drugi lovci,zadihani od istog gonjenja,zabuljili se u trbuhe i džepove,na obe strane uzdrhtali bes,takav je zakon ovoga rejona,radi se o tome ko će koga.

Zavlada nezadrživa sumnja,luda pohlepa desetak sekundi,anatomske vežbe, glavna proba razbojnika,prva spontana revolucija,pipamo bokove, grudi i tajne,privid i prisluh tiskaju ses drugim obmanama čula i teško dišu,zlato, mirisi, tamnička zapovest,za desetak sekundi sam pijan i trezan.

Znak je crven, uzdrmano tlo,zajapureno ćutanje, govor iz trbuha,ruke do zemlje kao u orangutana,natpisi suludi, restauracija samo još racija,moje pismo bez zareza i tačaka,nastavlja se proterivanje iz raja,Gordijev čvor mi steže vrat,okliznuću se na zmijinju slinui uznemireno tražim šefa protokola,pojavio se zeleni znak.

Ništa nas više ne može zaustaviti,svako mora do kraja svog grabeža,onaj što nosi osvećenu hostiju,onaj što ga guraju u crvenim kolicima,onaj što nosi pokradenu blagajnu,i onaj što se raspada umesto države,onaj što širi sektu analfabeta,i onaj što pobacuje decu,onaj što zube ima od biskupskog prstena,i onaj što će morati dva puta da umre.

4

REČI UMIRU

Ne mogu da zaspim,oko mene nastajevelika nesreća,reči koje sam negdaizgovorio i odaslao u svet,najednom se vraćaju posustale,bolesne, smrtno uznemirene,traže utočište od propasti,lepršaju, krilima mašu, cvrkuću,pijuču otegnuto, obleću me,beže od strošenosti i zaborava,od staklastih očiju mrtvaca,od laserskog zraka, što odbijarazmišljanje i posrednika,nastaje kružno plamsanje izraza,širi se pomamna žurba, rečimucaju, previjaju se u grčevima,ne umeju više domu gde susvake noći konačile,udaraju krilima iznad mene,dok ležim u tami prazan i nem,prepoznajem ih pitome, divljevesele i tužne, zasanjane,preplašene, neznane, izdajničke,očajne, nestašne, ljubavne,junačke, pobožne, sve maternje,sve moje, očeve, svo moje biće,moje uspomene, moje slutnje,moje proročanstvo, moje umiranje,već ih je puna soba,spuštaju se na predmete, nikuda ne mogu,opterećuju me, preklinju, umiru,jecaju i ponavljaju,sve duplje okaljane,sva gnezda razorena,svi vidici zatvoreni,sva usta nema,katastrofa se u mene seli,nikuda ih ne mogu vratiti,ničim utešiti,ni ruke ne mogu da ispružimni usta da otvorim,

5

reč očajanje ne mogu da pomilujem, ništa nemogu da kažem rečima uteha, izbavljenje,reči igračka i milost me guše,na oči mi se spuštaju one nesrećne,koje sam zanemarivao ili ih nikada izgovorio nisam,ali mi se jedna od njih ugnezdilasred uzdrhtalih usana,nikad je još nisam video u rečniku.

6