Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfEdvard Olbi

Ko se boji Virdžinije Vulf

Drama u tri čina

Prevod: Ileana Ćosić

Prvi čin: Igra i šala Drugi čin: Valpurgijska noć Treći čin: Egzorcizam

LICA: MARTA, krupna, bučna žena (52), koja izgleda mlada za svoje godine DŽORDŽ, njen suprug (46). Mršav, prosed HANI, (26) sasvim prosečna plavuša NIK, (32) njen suprug prijatnog izgleda, lepo grañen

PRVI ČIN

IGRA I ŠALA

Dnevna soba. Vrata se nalaze u dnu pozomice zdesna. Otvor u obliku luka bez vrata, koji vodi u hol i ostali deo kuće, postavljen je dijagonalno, u dnu bine, levo. Prema nahoñenju, na zid u dnu mogu da se postave prozori. Na zidu, u dnu, nalaze se i apstraktne slike. Uz isti zid prislonjena je sofa. Prema gledaocima, jedna prema drugoj, dijagonalno, postavljene su dve udoblje fotelje. Lampe, mali stolovi, pisaći sto, prema nahoñenju. U sobi se upadljivo ističe dobro opremljen bar. Sa unutrašnje strane ulaznih vrata visi zvono. Tama. Galama oko ulaznih vrata. Čuje se Martin smeh. Ulazna vrata se otvaraju, svetlo se pali. Ulazi Marta, a za njom i Džordž. MARTA: Gospode... DŽORDŽ: Š-š-š-š... MARTA: Bože... DŽORDŽ: Ali zaboga, Marta, sada je dva sata... MARTA: Uh, Džordž! DŽORDŽ: Dobro, izvini, ali... MARTA: Ti nikako da prestaneš s tim tvojim kokodakanjem! DŽORDŽ: Ali zar ne vidiš da je već kasno? MARTA (gleda po sobi. Podražava Bet Devis) Užasan nered! Je li, odakle je ova rečenica: “Ovo je pravi ćumez!”? DŽORDŽ: Otkud ja znam... MARTA: Ma hajde, reci, odakle je? Ti sve znaš. DŽORDŽ: Marta! MARTA: Ali za ime božje, odakle je ta rečenica? DŽORDŽ (umorno) Koja rečenica?

Page 1

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfMARTA: Pa sad sam je baš izgovorila. Upravo sad: “Ovo je pravi ćumez!” Je li, odakle je ta rečenica? DŽORDŽ: Nemam pojma... MARTA: Glupane! To je iz nekog filma sa Bet Devis... iz jednog od onih epskih filmova braće Vorner. DŽORDŽ: Otkud mogu da pamtim sve filmove koje... MARTA: Niko i ne žahteva da pamtiš sve epske filmove braće Vorner... nego samo jedan! Jedan jedini! Na kraju Bet Devis dobija zapaljenje trbušne maramice... U toku celog filma nosi onu užasnu crnu periku, na kraju dobija zapaljenje trbušne maramice, a udata je za Džozefa Kotena ili tako nešto... DŽORDŽ: Valjda tako nekog... MARTA: U redu, tako nekog... i sve vreme hoće da ide u Čikago jer je zaljubljena u onog glumca sa ožiljkom... Ali se razboli, seda ispred svog toaletnog stola... DŽORDŽ: Kakav glumac? Kakav ožiljak? MARTA: Do ñavola, ne mogu da se setim njegovog imena. Kako se ono zvaše film? Hoću da znam kako se zvao film! Ona sedi ispred svog toaletnog stola... onda se razboli od zapaljenja trbušne maramice... pokušava da namaže usta, ali ne uspeva... razmaže ruž po čitavom licu... Na kraju ipak odlučuje da ode u Čikago... i... DŽORDŽ: Čikago! Zove se “Čikago”. MARTA: Šta se zove “Čikago”? DŽORDŽ: Pa, film. Film se zove “Čikago”... MARTA: Uh, pobogu, pa ti nemaš pojma ni o čemu. “Čikago” je čuvena muzička komedija iz tridesetih godina u kojoj je glavnu ulogu igrala Elis Fej. Zar si ti toliko van sveta? DŽORDŽ: To je, znači, nešto iz vremena koje ja dobro pamtim, ali... MARTA: Dosta, prestani o tome. Nego čekaj da se prisetim... Bet Devis se vraća kući posle napornog dana u bakalnici... DŽORDŽ: Ona radi u bakalnici? MARTA: Ona je domaćica; ona kupuje... posle kupovine vraća se kući, ulazi u skromnu dnevnu sobu jedne skromne kuće u kojoj živi sa skromnim Džozefom Kotenom... DŽORDŽ: Jesu li venčani? MARTA (nestrpljivo) Jesu. Venčani su. Oni su muž i žena! Ona uiazi, posmatra oko sebe, spušta kupljene stvari i kaže: “Ovo je pravi ćumez!” DŽORDŽ (posle pauze) A!... MARTA (posle pauze) Ona je nezadovoljna. DŽORDŽ (posle pauze) A, tako. MARTA (posle pauze) E pa, hajde, reci kako se zove film? DŽORDŽ: Zaista ne znam, Marta... MARTA: Misli malo! DŽORDŽ: Umoran sam, draga... kasno je... a osim toga... MARTA: Ne vidim od čega bi bio toliko umoran... Ceo dan nisi baš ništa radio. Nisi održao ni jedno predavanje ili bilo šta drugo... DŽORDŽ: Ali sam umoran... Kad ne bi bilo ovih prokletih orgija koje tvoj otac

Page 2

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije Vulfprireñuje subotom uveče... MARTA: Nešto nije u redu s tobom, Džordž... DŽORDŽ (slomljeno) Možda i nije u redu, ali tako je. MARTA: Ništa nisi radio. Ti nikad ništa i ne radiš. Ti nikada ne uspostaviš kontakt. Samo sediš i pričaš. DŽORDŽ: A šta bi ti htela da ja radim? Hoćeš li da se ponašam kao ti? Misliš li da treba da se kreveljim na svakoga kao što ti to činiš? MARTA (bučno) Ja se ne kreveljim. DŽORDŽ (pomirljivo) U redu... ti se ne kreveljiš. MARTA (uvreñena) Ja se ne kreveljim. DŽORDŽ: U redu, ja sam i rekao da se ti ne kreveljiš. MARTA (dureći se) Daj mi nešto da popijem! DŽORDŽ: Šta? MARTA (još uvek blago) Rekla sam: daj mi nešto da popijem! DŽORDŽ (prilazi pokretnom baru) Mislim da bismo već mogli da se spremamo za spavanje. MARTA: Za spavanje! Ti se šališ. Mi imamo goste. DŽORDŽ (s nevericom) Šta imamo? MARTA: Goste. Goste. DŽORDŽ: Goste? MARTA: Da... goste... ljude... treba da nam doñu. DŽORDŽ: Kada? MARTA: Sada. DŽORDŽ: Pobogu Marta, znaš li ti koliko je sati... Ko to treba da doñe? MARTA: Kako se ono behu zvali? DŽORDŽ: Ko to? MARTA: Kako im ono beše ime? DŽORDŽ: Čije to ime? MARTA: Džordž, ne znam kako se zovu... Sinoć si se upoznao sa njima. Oni su novajlije... On je na katedri za matematiku, ako se ne varam... DŽORDŽ: ... Ko su, u stvari, ti ljudi? MARTA: Ja sam ih sinoć upoznala. DŽORDŽ: Ne sećam se da sam ikoga sinoć upoznao. MARTA: E pa, jesi! Upoznao si! A sada, molim te, daj mi to piće... i prestani da tu stojiš i zevaš u mene. On je na katedri za matematiku, ima oko trideset godina, plav je i... DŽORDŽ: ... i lepo izgleda... MARTA: Da... i lepo izgleda. DŽORDŽ: To je najvažnije. MARTA: ... a žena mu je neko beznačajno stvorenje, ravno kao daska. DŽORDŽ (neodreñeno) A, tako! MARTA: Da li ih se sad sećaš? DŽORDŽ: Da, Marta, mislim da se sećam. Ali zar ih, za ime sveta, stvarno sadaočekuješ? MARTA (inateći se) Zato što je tata rekao da treba da budemo ljubazni prema njima!

Page 3

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfDŽORDŽ: Oh, gospode! MARTA: Zato što je tata rekao da treba da budemo ljubazni prema njima. Hvala. DŽORDŽ: Ali zašto u ovo doba? Sada je dva sata posle ponoći, a osimtoga... MARTA: Zato što je tata rekao da treba da budemo ljubazni premanjima. DŽORDŽ: Dobro. Mogli smo da ih pozovemo jedne nedelje, ili nekog drugog dana. MARTA: Ne mari... Osim toga, sada je već nedelja. Odnosno početaknedelje. MARTA: Samo što nisu stigli. DŽORDŽ: Voleo bih da me ponekad blagovremeno obavestiš o pojedinim stvarima... a ne da mi uvek ovako pljusneš novost u lice. MARTA: Ja ti ne pljuskam novosti u lice. DŽORDŽ: Pljuskaš, i te kako pljuskaš. I to stalno. MARTA (prijateljskim, zaštitničkim tonom) O, Džordž! DŽORDŽ: I to stalno. MARTA: Jadni moj Džordži-Pordži. Prava si pekmeza. (On se duri) Uh, uh, uh...šta to radiš? Pa ti se duriš! Uh, uh! Čekaj da vidim... Pa ti se stvarno duriš? Bašozbiljno? DŽORDŽ (veoma tiho) Ma pusti me, Marta. MARTA: Uh, uh, uh, uh, uh... DŽORDŽ: Nemoj na to da obraćaš pažnju. MARTA: Uh, uh, uh... (DŽORDŽ ne reaguje) Hej! (I dalje ne reaguje) Hej! (DŽORDŽ je gleda pritešnjen) Hej. (Peva) Ko se boji Virdžinije Vulf, Virdžinije Vulf, Virdžinije Vulf... Ha, ha, ha! (DŽORDŽ i dalje ne reaguje) Šta ti je... Zar ovo nije smešno? (Izazivački) Ja mislim da je to bio vrisak... pravi vrisak. A tebi se nije dopalo, a? DŽORDŽ: Nije bilo loše. MARTA: A na prijemu si se iskidao od smeha kad si to čuo. DŽORDŽ: Samo sam se nasmejao. Nisam se iskidao od smeha. Znaš da sam se samo nasmejao... nije bilo loše. MARTA (zagledana u svoje piće) Baš si se iskidao od smeha. DŽORDŽ: Nije bilo loše. MARTA (sa gañenjem) Bio je pravi vrisak! DŽORDŽ (strpljivo) Bilo je vrlo smešno. MARTA (posle kratkog razmišljanja) Odvratan si mi! DŽORDŽ: Šta kažeš? MARTA: Uh... Što si mi odvratan... DŽORDŽ (posle kratkog razmišljanja) Nije lepo od tebe da to kažeš, Marta. MARTA: Šta nije lepo? DŽORDŽ: Nije lepo da to kažeš. MARTA: Volim kad se ljutiš. Čini mi se da mi se to najviše i dopada kod tebe... Ti si jedna velika budala! Čak nemaš ni... nemaš ni... Kako da kažem? DŽORDŽ: Hrabrosti? MARTA: Opet fraziraš! (Pauza. Oboje se smeju) Čuješ, molim te, stavi još leda u moje piće. Nikad mi ne stavljaš led u piće. Kao da teraš inat! DŽORDŽ (uzima njenu čašu) Uvek stavljam led u tvoje piće. A ti ga pojedeš, u

Page 4

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije Vulftome je stvar. Prešlo ti je u naviku da žvaćeš kocke leda... kao da si španski koker. Polomićeš svoje velike zube. MARTA: Zubi su moji. DŽORDŽ: Samo neki od njih, ne svi... MARTA: Ja imam više zuba od tebe. DŽORDŽ: Dva više. MARTA: I to je dosta. DŽORDŽ: Izgleda da jeste. Mislim da je to i veoma pohvalno... imajući na umu tvoje godine. MARTA: Umukni. (Pauza) Nisi ni ti mladunac. DŽORDŽ (skoro dečački zadovoljno, pevajući) Šest godina sam mlañi od tebe...Uvek sam toliko bio mlañi od tebe, i uvek ću toliko biti mlañi od tebe. MARTA (namrgoñeno) Ali... ti ćelaviš... DŽORDŽ: I ti. (Pauza. Oboje se smeju) Srce moje! MARTA: Dušo, hodi ovamo i poljubi tvoju mamicu da sve puca. DŽORDŽ: Zar sada... MARTA: Hoću da me poljubiš da sve puca. DŽORDŽ (zamišljen) Ja ne želim da te poljubim, Marta. Gde su ti ljudi? Gde su ti ljudi koje si pozvala da doñu? MARTA: Ostali su da porazgovaraju sa tatom. Samo što nisu stigli... ostali su da porazgovaraju sa tatom. Zašto ne želiš da me poljubiš? DŽORDŽ (ozbiljno) Draga, ako te poljubim, strašno ću se uzbuditi... sav ću da ustreptim, poželeću da te imam, makar i silom, ovde na tepihu... a mogli bi da naiñu naši gosti... i sama zamisli šta bi tvoj otac rekao na sve to. MARTA: Svinjo! DŽORDŽ nadmeno podražava groktanje svinje. MARTA: Ha, ha, ha, ljubavniče... sipaj mi još jednu čašu. DŽORDŽ (uzima čašu) Što si ti u stanju da se nalivaš! MARTA (podražava dečji govor) Žedna sam! DŽORDŽ: Isuse. MARTA (vrteći se okolo) Slušaj, dušo! Kad je reč o piću, mogu ja tebe da svalim pod koji god hoćeš sto... za mene ne brini... DŽORDŽ: Ti si već dobila nagradu za to pre mnogo godina... i o tebi se pričalo... MARTA: Kunem ti se da bih se razvela od tebe da si tada postojao u mom životu. DŽORDŽ: U redu. Nego, molim te, nastoj da se održiš na nogama... Ti ljudi su naši gosti... Misli nato! MARTA: Čak te i ne primećujem... Već godinama te ne primećujem... DŽORDŽ: Nemoj ništa da prosipaš ili bacaš... MARTA: Htela sam da kažem da si bezbojan, da si obična nula. DŽORDŽ: I nastoj da se ne svlačiš. Nema ničeg odvratnijeg od prizora koji ti predstavljaš posle nekoliko čaša, kad zadigneš suknju preko glave. Znaš ti to vrlo dobro... MARTA: Huljo jedna. DŽORDŽ: ... bolje reći kad zadigneš suknju preko tvojih glava...

Page 5

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfNa vratima se čuje zvono. MARTA: Gosti, gosti. DŽORDŽ (najradije bije ubio) Mnogo im se radujem! MARTA (u istom raspoloženju) Idi i otvori vrata. DŽORDŽ (nepomera se) Idi ti. MARTA: Idi ti. (On se nepomera) Pokazaću ja tebi. DŽORDŽ (simbolično pljune) I ja tebi. Zvono se ponovo čuje. MARTA (viče) Dolazim. (DŽORDŽU, kroz zube) Rekla sam ti da otvoriš vrata! DŽORDŽ (lagano se približava vratima, neprimetno se osmehuje) U redu, ljubavi... kako god ti kažeš. (Zastaje) Samo pazi, nemoj da otpočinješ bezvezne razgovore. MARTA: Bezvezne razgovore? Kakav ti je to izraz? O čemu ti to govoriš? DŽORDŽ: O bezveznim razgovorima. Jednostavno, nemoj da vodiš takve razgovore! MARTA: Ti se izražavaš kao tvoji studenti. Šta time hoćeš da kažeš? Na kakve to bezvezne razgovore misliš? DŽORDŽ: Na bezvezne razgovore o detetu. To je sve! MARTA: Kakvom ti mene smatraš? DŽORDŽ: Smatram te mnogo boljom nego što jesi. MARTA (ljutito) Tako? E, pa lepo. Počeću da govorim o detetu ako to budem zaželela. DŽORDŽ: Ne mešaj dete u ovo. MARTA (preteći) Ono je moje isto toliko koliko i tvoje. Govoriću o njemu ako tozaželim. DŽORDŽ: Ne bih ti savetovao da to učiniš, Marta! MARTA: Lepo od tebe. (Čuje se kucanje na vratima) Napred! (DŽORDŽU) Idi i otvori vrata. DŽORDŽ: Ja sam te upozorio. MARTA: Da, da, svakako. Idi otvori! DŽORDŽ (odlazeći prema vratima) Idem ljubavi... Šta god ti zaželiš, ljubavi. Baš je divno što su pojedini ljudi tako lepo vaspitani, uprkos vremenu u kome živimo! BaŠ je to divno što neki ljudi prosto neće da upadnu u tuñu kuću čak i kad čuju neko neljudsko čudovište kako iznutra urla na njih...! MARTA: Zaveži! U trenutku kad MARTA izgovori poslednje reči, DŽORDŽ širom otvara ulazna vrata. HANI i NIK stoje pred vratima. Kraći tajac, a zatim... DŽORDŽ (upadljivo zadovoijan što je prepoznao HANI i NIKA i stvarno srećan što su do njih doprle MARTINE poslednje reči) A-a-a! MARTA (malo preglasno... da bi nadvisila njegov uzvik) Hi, hi, hi... 'ajde, 'ajde, uñite! HANI i NIK (u duetu) Helou! Evo nas, stigli smo. DŽORDŽ (važno) Mora da ste vi gosti koje očekujemo. MARTA: Ha, ha, ha, ha! Ne obraćajte pažnju na njega. 'Ajde deco, raskomotite se. Skinite kapute i dajte ih tom naduvenku. NIK (ravnodušno) Možda i nije trebalo da doñemo.

Page 6

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfHANI: Stvarno, vrlo je kasno i... MARTA: Kasno! Šalite se? 'Ajde, bacite kapute i ulazite! DŽORDŽ (neodreñeno... odlazeći) Bacite ih bilo gde... na nameštaj, na pod, ovde to neće smetati. NIK (obraća se HANI) Rekao sam ti da nije trebalo da dolazimo. MARTA (odsečno) Rekla sam vam da uñete! Šta čekate? HANI (smeje se, ulazeći sa NIKOM) O, bože! DŽORDŽ (podražava njen smeh) Hi, hi, hi, hi... MARTA (obraća se DŽORDŽU) Slušaj ti, prostačino, da prestaneš. DŽORDŽ (nevino i uvreñeno) Marta! (Obraća se NIKU i HANI) Marta se izražava na veoma specifičan način. MARTA: E pa, deco,... sedite. HANI (seda) Baš je ovde lepo. NIK (mehanički) Da zaista... Vrlo je lepo! MARTA: Hvala. NIK (pokazujući na apstraktnu sliku) Ko je ovo slikao? MARTA: Tu sliku? Slikao je... DŽORDŽ:... jedan brkati Grk, koga je Marta napala jedne noći u... HANI (da bi spasla situaciju) O, ho, ho, ho, ho. NIK: Imau njoj neke... neke... DŽORDŽ: Skrivene žestine? NIK: Neto... nego... DŽORDŽ: O! (Pauza) Onda možda mislite na izvesno bučno-smirujuće svojstvo. NIK (prozire DŽORDŽOVU nameru, ali uporno ostaje hladno učtiv) Ne, ono što sam hteo da kažem je... DŽORDŽ: Da niste hteli da kažete... recimo... smirujuće bučna žestina? HANI: Dragi, zar ne vidiš da gospodin tera šegu s tobom? NIK (hladno) Ja sam potpuno svestan toga. Kratka neprijatna pauza. DŽORDŽ (iskreno) Izvinite. NIK klima glavom, stavljajući tako do znanja da ne zamera. DŽORDŽ: To je, u stvari, slikoviti prikaz stanja u Martinoj glavi. MARTA: Ha, ha, ha, ha. Deco, šta hoćete? Šta pijete, a? NIK: Dušo, šta ćeš ti? HANI: Ne znam, dragi... možda malo brendija. “Nikad ne mešaj piće - pa te glava neće zaboleti”. (Kikoće se) DŽORDŽ: Brendi? Baš brendi? To je bar jednostavno. (Prilazi baru) A vi... a? NIK: Burbon sa ledom, ako nemate ništa protiv. DŽORDŽ (sipajući piće) Protiv? Ne, nemam ništa protiv. Zašto bih imao nešto protiv? A tebi čisti alkohol, Marta. Je l' tako? MARTA: Dabome. “Nikad ne mešaj piće - pa te glava neće zaboleti”. DŽORDŽ: Kad je reč o piću, Martin ukus se potpuno srozao... pojednostavio se u toku dugih godina... i... iskristalisao. Nekada davno, kad sam se udvarao Marti - odnosno, ne mogu da pronañem za to baš pravu reč - ali recimo nekadadavno, kad sam joj se udvarao...

Page 7

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfMARTA (veselo) Prestani, dušo! Hej, ti! Gde je moj čisti alkohol? DŽORDŽ (vraća se baru) Godine su, meñutim, kod Marte razvile smisao za suštinske stvari. Saznanje da je krem za kafu isto što i limunov sok za pitu... a alkohol (donosi MARTI piće) čist i jednostavan. Anñele, izvoli... Za one koji su čisti i jednostavni (podiže svoju čašu), na eks! MARTA (svima) Živeli! (Svi piju) Džordž, ti si prava pesnička priroda... prava Dilen Tomasovska priroda koja me pogaña tačno tamo gde osećam da živim. DŽORDŽ: Baš si vulgarna! Nismo sami! MARTA: Ha, ha, ha! (Obraća se HANI i NIKU. Peva. Diriguje rukom u kojoj drži čašu. HANI joj se pri kraju pridružuje) Ko se boji Virdžinije Vulf, Virdžinije Vulf, Virdžinije Vulf, Ko se boji Virdžiniie Vulf... MARTA i HANI se smeju. NIK se smeši. HANI: Ovo je baš bilo smešno. Je l' da? NIK (upada) Jeste, veoma. MARTA: Mislila sam da ću pući. Stvarno sam mislila da ću pući od smeha. Džordžu se nije svidelo... Džordž smatra da ovo uopšte i nije bilo smešno. DŽORDŽ: Za ime božje, Marta! Opet počlnješ? MARTA: Hoću samo da se postidiš što nemaš smisla za humor, anñele moj, i ništa više. DŽORDŽ (s naglašenim strpljenjem, obraća se HANI i NIKU) Marta smatra da se nisam smejao dovoljno glasno. Marta smatra, kako to ona bezazleno formuliše da... ako ne “pucate od smeha” znači da vam se nije dopalo. U stvari, ako se ne ponašate kao hijena, znači da se ne zabavljate dobro. HANI: Ali, ja sam se vrlo lepo zabavljala... Bio je to sjajan prijem. NIK (pokušava da izrazi oduševljenje) Jeste, neosporno. HANI (MARTI) A vaš otac! On je zaista divan! NIK (ponaša se isto kao malopre) Stvarno je divan! HANI: Verujte. MARTA (ponosno) On je silan čovek, je l’ da? Stvarno je silan! DŽORDŽ (NIKU) I bolje po vas da u to verujete! HANI (iznenañeno gleda u DŽORDŽA) Pa da! On je stvarno divan čovek. DŽORDŽ: Ja i ne pokušavam da ga skidam s pijedestala. On je bog. Svi mi to dobro znamo. MARTA: Ostavi ti moga oca na miru! DŽORDŽ: Hoću ljubavi. (NIKU) Ono što sam hteo da kažem jeste da... u stvari,kad čovek ide na tolike fakultetske prijeme kao ja... MARTA: E vidite, tata na sve misli. NIK (ne mnogo oduševljen) On je veoma značajna ličnost. MARTA: To je neosporno. DŽORDŽ (obraća se NIKU, u poverenju, ali ne šapatom) Mladiću, da ti odam jednu tajnu. Ako predaješ na fakultetu, postoje i lakše stvari nego da se oženišdekanovom kćerkom. Na svetu postoje i lakše stvari. MARTA (glasno, nikome se posebno ne obraća) To bi trebalo da predstavlja jedinstvenu priliku. Za neke ljude to bi predstavljalo životnu šansu!

DŽORDŽ (obraća se NIKU... nestašno namigne) Veruj mi, na ovom svetu ima i Page 8

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije Vulflakših stvari. NIK: Mogu da razumem kako to deluje na pojedine ljude. Izaziva čudno osećanje, možda čak... MARTA: Neki ljudi bi za tu šansu žrtvovali svoju desnu ruku! DŽORDŽ (tiho) Nažalost Marta, u stvarnom životu žrtva se obično odnosi na anatomski deo intimnije prirode. MARTA (besno prezrivo) Pih! HANI (naglo ustaje) Da li biste bili ljubazni da mi pokažete gde se nalazi... (Njen glas se gubi) DŽORDŽ (MARTI, pokazujući na HANI) Marta... NIK (HANI) Nije ti dobro? HANI: Dobro mi je, dragi. Hoću samo da... napuderišem nos. DŽORDŽ (pošto MARTA ne ustaje) Marta, zar nećeš da joj pokažeš gde držimo kozmetiku? MARTA: Šta? A, da! (Ustaje) Izvinite. Hodite ovamo. Hoću i da vam pokažem kuću. HANI: Čini mi se da bih se radije... MARTA: Umili? Svakako... hodite ovamo. (Uzima je za ruku. Obraća se muškarcima) A vi sad malo vodite muške razgovore. HANI (NIKU) Dragi, odmah ću se vratiti. MARTA (DŽORDŽU) Čuješ, Džordž. Nemoj da me sahraniš pred tim čovekom. DŽORDŽ: Ne brini, ne brini. MARTA: Džordž. Ti to stvarno hoćeš. Zato brinem i opominjem te. DŽORDŽ: Ne brini, Marta, ne brini. Hajde, makni se već jednom. MARTA: Ti to stvarno hoćeš. DŽORDŽ: Samo nemoj da se izbrbljaš... o... ti već znaš o čemu. MARTA (iznenañeno, blagonaklono) Govoriću o svemu onome što mi padne na pamet, Džordž! DŽORDŽ: U redu, u redu! Ispari već jednom. MARTA: Govoriću o svemu što mi padne na pamet. (Prosto vuče HANI za sobom) Hajde... DŽORDŽ: Ispari! (Žene izlaze) E pa, za šta ste? NIK: Ne znam... ali, držaću se burbona. DŽORDŽ (uzima NIKOVU čašu, prilazi baru) Jeste li to pili na Monparnasu? NIK: Gde? DŽORDŽ: Monparnasu? NIK: Ne razumem. DŽORDŽ: Nije važno (pruža mu piće)... burbon. NIK: Hvala. DŽORDŽ: To je jedna naša domaća šala, moja i Martina. (Sedaju) Dakle? (Pauza) Dakle, vi ste na katedri za matematiku, je l' tako? NIK: Ne, nisam... DŽORDŽ: Marta mi je tako rekla. Čini mi se da je baŠ tako kazala. (Ne mnogo prijateljski) Šta vas je navelo da se posvetite nastavi? NIK: Eto, prosto... ono isto što je i vas navelo... bar tako mislim. DŽORDŽ: A šta je to?

Page 9

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfNIK (zvanično) Molim? DŽORDŽ: Šta je to? Mislim šta je to što je mene navelo? NIK (nelagodno se smeje) Vidite, ni ja to ne znam. DŽORDŽ: Rekli ste da su razlozi koji su vas naveli da odaberete taj poziv isti oni koji su naveli i mene. NIK (malo pogoñen) Rekao sam da mi se čini da su isti. DŽORDŽ: A, tako. (Pauza) Dakle... (Pauza) Je l’ vam se sviña ovde? NIK (razgleda sobu) Da... Vrlo je lepo? DŽORDŽ: Mislio sam na univerzitet. NIK: Izvinite, ja sam razumeo da... DŽORDŽ: Vidim kako ste razumeli. (Pauza) Mislio sam na univerzitet. NIK: Meni... meni se dopada... vrlo mi se dopada. (DŽORDŽ bulji u njega) Baš mi se dopada. A vi... vi ste već dugo ovde, zar ne? DŽORDŽ (odsutan, kao da ga nije čuo) Šta kažete? A... da. Otkako sam se oženio... kako joj ono beše ime... da Martom. Još i pre toga. (Pauza) Oduvek. (Za sebe) Smrvljene nade i promašene dobre namere. Dobar, bolji, najbolji, naj-najbolji. (NIKU) Kako vam se dopada ovo poreñenje prideva, mladiću? NIK: Izvinite gospodine, ako smo... DŽORDŽ (oštrim tonom) Niste odgovorili na moje pitanje. NIK: Gospodine... DŽORDŽ: Odbacite taj snishodljivi ton prema meni! Pitao sam vas kako vam sedopada ovo poreñenje prideva: dobar, bolji, najbolji, naj-najbolji. Dakle? NIK (sa izvesnim gañenjem) Zaista ne znam šta da kažem. DŽORDŽ (s lažnom nevericom) Zaista ne znate šta da kažete? NIK (ne može više da izdrži) U redu... šta hoćete da vam kažem? Hoćete li da vam kažem da je to smešno da biste mogli da mi protivurečite i kažete kako je žalosno? Ili možda hoćete da vam kažem daje žalosno da biste mogli da mi kažete kako je smešno. Vrlo dobro znate da možete da igrate ovu igru kako god nañete za shodno! DŽORDŽ (tobož iznenañen) Vrlo dobro, vrlo dobro. NIK (ljući nego malopre) A kad se moja žena vrati, mislim da ćemo... DŽORDŽ (iskreno) Ma hajde, mladiću, Šta ti je, smiri se, smiri... (Pauza) Je l' sad sve u redu? (Pauza) Hoćeš lijoš jednu čašu? Hajde, daj mi čašu. NIK: Nisam još ni ovo popio. Stvarno mislim da kad moja žena siñe... DŽORDŽ: Daj da ti je dopunim. Daj mi čašu. (Uzima je) NIK: Hteo sam da kažem da ste se vi i vaša žena... izgleda... u nekuruku... DŽORDŽ: Izmeñu Marte i mene nije bilo ničega. Marta i ja smo se u stvari vežbali... to je sve... odnosno izvodili smo u šetnju ono malo duha što nam je još ostalo. Nemoj na to da obraćaš pažnju. NIK (kolebljivo) Ali ipak... DŽORDŽ (nagli preokret) A sada, kako bi bilo da sednemo i porazgovaramo, a?

NIK (i dalje hladno) Znate, ja... ne volim da se... mešam... (razmišlja) u tuñe stvari. DŽORDŽ (obraća mu se kao detetu) Lako ćete se navići na mali koledž i ostalo.Male ekskurzije van braka su vam ovde glavna zabava.

Page 10

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfNIK: Gospodine? DŽORDŽ: Rekao sam male ekskurzije van braka su ovde... Ali, ostavimo to. Želeo bih da mi se ne obraćate sa “gospodine” na takav način, sa znakom pitanja na kraju. “Gospodine?” Znam da bi to trebalo da zvuči kao neki znak vašeg poštovanja prema (namigne) starijima od vas... ali... način na koji vi izgovarate to... “gospodine” NIK (uz jedva primetan, ležeran osmejak) Nisam imao namere da vreñam. DŽORDŽ: Koliko vam je godina? NIK: Dvadeset osam. DŽORDŽ: A meni je četrdeset i neka. (Čeka da vidi NIKOVU reakciju, ali reagovanja nema) Zar niste iznenañeni? Odnosno... hteo sam reći: zar ne izgledam stariji? Zar vam zbog ovog sedog oreola ne ličim na pedesetogodišnjaka? Zar vam se ne čini da počinjem da bivam oronuo, da se gubim u dimu od cigareta? A? NIK (gleda oko sebe, tražeći pepeljaru) Meni se čini da... dobro izgledate. DŽORDŽ: Uvek sam bio suvonjav. Kad sam bio vaših godina, bio sam lakši samo dva kilograma. Nemam ni stomaka... Jedino sam se malo proširio oko kukova... ali to je sve čvrsto, nije labušina. Bavim se rukometom. A koliko vi imate kilograma? NIK: Ja... DŽORDŽ: Šezdeset osam do sedamdeset... tako otprilike, a? Bavite li se vi rukometom? NIK: Bavim... odnosno ne! To jest, hteo sam reći, nisam baš tako dobar igrač. DŽORDŽ: E pa, onda ćemo ponekad da igramo zajedno. Marta je sto osam godina stara. A koliko je godina vašoj ženi? NIK (malo iznenañen) Njoj je dvadeset šest. DŽORDŽ: Marta je sjajna žena. Čini mi se da ima oko pedeset kilograma. NIK: Vaša žena ima... pedeset kilograma? DŽORDŽ: Ma, ne, mladiću. Vaša! Mislim na vašu ženu. Moja žena je Marta. NIK: Da... znam. DŽORDŽ: Da ste vi oženjeni Martom, znali biste šta to znači. (Pauza) A isto tako da sam ja oženjen vašom ženom i ja bih znao šta to znači... je l' tako? NIK (posle pauze) Da. DŽORDŽ: Marta kaže da ste na katedri za matematiku, ili tako nešto. NIK (kao da ponavlja po stoti put) Ne... nisam. DŽORDŽ: Marta retko kad pogreši... Možda bi trebalo da budete na katedri za matematiku, ili tako nešto. NIK: Ja sam biolog. Ja sam na katedri za biologiju. DŽORDŽ (posle pauze) A! (Kao da se nečeg prisetio) Da, da! NIK: Molim? DŽORDŽ: Vi ste taj! Dakle, vi ste taj vinovnik svih tih budućih nevolja... Da svi budu isti, pomoću neke promene rasporeda u hromozomima, ili tako nešto? Je l' tako? NIK (smešeći se) Ne sasvim. U hromozomima... DŽORDŽ: Negde sam čitao da fantastični naučni romani nisu uopšte plod mašte... nego da vi tamo hoćete da menjate naše gene, tako da svi ličimo

Page 11

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije Vulfjedan na drugoga. Ali ja to neću! To bi bilo strašno. Hteo sam reći... eto pogledajte mene! Baš bi to bilo sjajno da telo ima četrdeset i neku godinu a da izgleda kao da ima pedeset pet. Nego, niste mi odgovorili na moje pitanje o istoriji. NIK: To što vi govorite o genima... DŽORDŽ: A, to. (Odmahuje rukom) To nekako zbunjuje i... razočarava. Ali i istorija još mnogo više razočarava. Ja sam na katedri za istoriju. NIK: Da... rekli ste mi. DŽORDŽ: Znam da sam vam rekao... i verovatno ću vam to reći još nekoliko puta. Marta mi često govori da sam na katedri za istoriju... a ne njen šef... samo da bi istakla razliku. Ja, znate, nisam šef katedre za istoriju. NIK: Ni ja ne rukovodim katedrom za biologiju. DŽORDŽ: Ali vama je dvadeset jedna godina. NIK: Dvadeset osam! DŽORDŽ: Kad budete imali četrdeset i neku i budete izgledali kao da imate pedeset pet, možda ćete i rukovoditi katedrom za istoriju. NIK: Biologiju. DŽORDŽ: Da, biologiju. Ja sam, u stvari, rukovodio katedrom za istoriju četiri godine, u toku rata, ali zbog toga što su svi bili odsutni. Tada su se svi... vratili... Svi... jer niko nije poginuo. Ovo su za vas španska sela? Zar nije čudno, a? Nijedan jedini čovek iz čitavog mesta nije platio glavom. To je prilično neracionalno. (Razmišlja) Vaša žena je nekako ravna u kukovima... je l’tako? NIK: Šta kažete? DŽORDŽ: Nisam time hteo da kažem da mnogo volim široke kukove... Nisam ja od onih ljudi koji vole žene po meri. Bože sačuvaj! Da sve bude proporcionalno. Jednostavno sam hteo da kažem da je vaša žena ravna u kukovima. NIK: Jeste... takoje. DŽORDŽ (gleda u tavanicu) Šta li rade tamo gore? Čini mi se da su gore. NIK (lažno srdačan) Pa znate vi žene! DŽORDŽ (dugo ga posmatra, tobož s nevericom; zatim se njegova pažnja usmerava na drugu temu) I nijedan od tih pasjih sinova nije poginuo. Pa naravno, niko nije bombardovao Vašington. Ne... to zaista nije fer. Imate li dece? NIK: Ne, ne... još ne. (Pauza) A vi? DŽORDŽ (izazivački) Neću da vam kažem, pogodite sami. NIK: Da pogañam? DŽORDŽ: A vi nemate dece, a? NIK: Još ne. DŽORDŽ: Deca se rañaju. Eto to je moje mišljenje o istoriji. A vi ćete da ih pravite u laboratorijskim epruvetama, jel' tako? Vi biolozi! Pravićete decu. Šta ćemo onda mi da radimo? Šta će biti sa smanjenjem poreza? Da li ste na to pomislili? (NIK, koji ne može ništa pametno da smisli, osmehuje se) Ali, vi ćeteimati decu... u svakom slučaju. Uprkos istoriji. NIK (ograñuje se) Svakako... ali hoćemo malo da pričekamo... dok se ne

Page 12

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije Vulfsredimo. DŽORDŽ: Marta! (Nema odgovora) Do ñavola! (NIKU) Pitali ste me da li poznajem žene... E pa, jedino što o njima ne znam to je o čemu one razgovaraju kad su same. (Neodreñeno) Moram to da saznam jednog dana. MARTIN GLAS: Šta 'oćeš? DŽORDŽ (NIKU) Zar nije ovo divan zvuk! Nego, šta sam ono počeo... Šta mislite, o čemu one stvarno pričaju... Ali, baš me briga! NIK: Valjda o sebi. MARTIN GLAS: Džordž! DŽORDŽ (NIKU) Smatrate li vi da su žene zagonetne? NIK: Pa... i jesu i nisu. DŽORDŽ (znalački klima glavom) Uh, uh! (Odlazi prema holu i skoro naleti na HANI, koja nailazi) Evo, najzad jedna stiže. HANI prilazi NIKU. DŽORDŽ odlazi u hol. HANI (DŽORDŽU) Sad će i ona. (NIKU) Dragi, moraš da vidiš kuću... Ovo je toliko lepa stara kuća. NIK: Hoću, ja... DŽORDŽ: Marta! MARTIN GLAS: Za ime božje, pričekaj malo. HANI (DŽORDŽU) Evo sad će, presvlači se. DŽORDŽ (s nevericom) Šta radi? Presvlači se? HANI: Jeste. DŽORDŽ: Presvlači se? HANI: Presvlači haljinu. DŽORDŽ (s podozrenjem) Zašto? HANI (nervozno se smeje) Pa valjda hoće da joj bude udobnije. DŽORDŽ (preteći gleda prema holu) To sigurno! HANI: Čini mi se... DŽORDŽ: Ma, ne znate vi šta je u stvari! NIK (obraća se HANI) Je l' ti dobro? HANI (ubedljivo, ali dosta izveštačeno) Ma divno, odlično. DŽORDŽ (besan, sam za sebe) Tako dakle, hoće da joj bude udobnije. E pa, lepo, videćemo mi to! HANI (DŽORDŽU, mudro) Do maločas nisam ni znala da imate sina. DŽORDŽ (okreće se, kao udaren u leña) Šta da imam? HANI: Sina! Nisam to znala. NIK: To je ono vaše: “Neću da vam kažem, pogodite sami!”. E pa, mora da je već veliki... HANI: Ima dvadeset jednu godinu... napuniće baš sutra... sutra mu je roñendan. DŽORDŽ (obraća se HANI) Govorila vam je o njemu? HANI (zbunjena) Da... jeste. Odnosno, htela sam reći... DŽORDŽ (hoće da istera na čistinu) Govorila vam je o njemu. HANI (nervozno se smeje) Jeste. DŽORDŽ (čudnim glasom) Kažete - presvlači se? HANI: Da.

Page 13

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfDŽORDŽ: I kazala vam je? HANI (veselo, ali pomalo zbunjeno)... o roñendanu vašeg sina? Da. DŽORDŽ (manje-više za sebe) U redu, Marta... u redu. NIK: Bledi ste, hoćete li... HANI: Stvarno... možda malo brendija... koju kap. DŽORDŽ: U redu, Marta. NIK: Mogu li da se poslužim pićem? DŽORDŽ: Šta? A... da, da... svakako. Samo vi pijte... treba se navikavati. S godinama se i doza povećava. (Obraća se MARTI kao da je u sobi) Zmijo prokleta! HANI (da bi promenila temu) Dragi, koliko je sati? NIK: Pola tri. HANl: Već je strašno kasno... Zaista, treba da idemo kući. DŽORDŽ (neprijatnim glasom, ali toliko obuzet svojim mislima da to jedva primećuje) Da. Možda vam deca plaču kod kuće? NIK (opominje ga) Rekao sam vam da nemamo dece. DŽORDŽ: Ah, da. Izvinite. Nisam vas ni slušao... nisam ni mislio... NIK (blago se obraća HANI) Još malo pa ćemo da krenemo. DŽORDŽ (nastavlja) A ne, još ne. Marta se presvlači... a ona to ne čini zbog mene. Ona se već godinama nije presvukla zbog mene. Kad se Marta presvlači,znači da ćete vi danima ostati ovde. Vama se ukazuje čast, a pored toga ne smete zaboraviti da je Marta kći našeg omiljenog gazde. Ona mu je desna ruka... da, tako bi se moglo reći. NIK: Možda ćete me pogrešno razumeti... ali bih voleo da tako ne govorite pred mojom ženom. HANI: Ma pusti... DŽORDŽ (s nevericom) Stvarno? Da, u pravu ste... ostavimo to Marti... ona voli takve razgovore. MARTA (ulazi) Kakve razgovore? MARTA se presvukla i sada se zapaža da se udobnije oseća i, što je još važnije,požudnije izgleda. DŽORDŽ: A, evo stigla si, mazo. NIK (zbunjen, ustaje) E, pa sada... DŽORDŽ: Šta to treba da znači... svečana haljina koju nosiš nedeljom kad idešu crkvu! HANI (pomalo neiskreno) Baš je divna! MARTA (prikazuje haljinu) Sviña vam se? Baš mi je milo! (DŽORDŽU) Šta trebada znači ona tvoja vika na stepenicama? DŽORDŽ: Osećali smo se tako usamljeni, draga... Nedostajao nam je tvoj glasić kojim tako divno predeŠ, kao mačkica... MARTA (ne reaguje) A sad, skokni do bara i... DŽORDŽ (istim tonom kao i ona) I za tvoju mačkicu napuni jednu dobru čašicu.

MARTA: Tako je. (NIKU) Jeste li se vas dvojica lepo ispričali? Vi muškarci uvek rešavate svetske probleme, je l’ tako? NIK: Znate... ovog puta nismo... mi...

Page 14

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfDŽORDŽ (upada) Ako baš hoćeš da znaš, mi smo, u stvari, pokušali da pretpostavimo o čemu vas dve pričate. HANI se kikoće, MARTA se smeje. MARTA (obraća se HANI) Infantilci... (S veselim pezirom) Ovi muškarci nisu baš nizašta. (DŽORDŽU) Zašto se nisi prikrao i prisluškivao? DŽORDŽ: Ti znaš, Marta, da ja ne bih prisluškivao, ja bih samo virio! NIK (DŽORŽU, izveštačeno srdačno) To je neka zavera. DŽORDŽ: A mi nećemo nikada doznati o čemu je reč. MARTA (NIKU, dok se HANI zadovoljno smeši) Vi ste, verovatno, izuzetno sjajan mladić kad ste položili magistraturu u... koliko ono beše godina... dvanaest? Džordž, čuješ li ti ovo? NIK: U stvari, devetnaest i po! No, žalim, bilo mi je devetnaest. (Obraća se HANI) Hani, nije trbalo da o tome govoriš. To je... HANI: Ali... ja se ponosim tobom... DŽORDŽ (ozbiljno, pomalo tužno) To je veoma... impresivno. MARTA (agresivno) ðavolski si u pravu! DŽORDŽ (cedi kroz zube) Rekao sam da sam impresioniran, Marta. Van sebe sam od zavisti. Šta sad treba da uradim, da puknem? (NIKU) To je veoma impresivno. (HANI) Zaista treba da budete ponosni. HANI (bojažljivo) On je fini čovek. DŽORDŽ (NIKU) Neće me iznenaditi da uskoro vi preuzmete katedru za istoriju. NIK: Mislite - biologiju. DŽORDŽ: Da. Naravno katedru za biologiju. Meni se samo istorija vrti po glavi.(Zauzima pozu, stavlja ruku na srce, podiže glavu, progovara gromkim glasom) “Meni se samo istorija vrti po glavi.” HANI i NIK se prigušeno smeju. MARTA: Ha, ha, ha, ha... DŽORDŽ (sa izvesnim gañenjem) Idem sebi da napunim čašu. MARTA: Džordžu se ne vrti po glavi istorija, njemu se po glavi vrti katedra za istoriju. Njemu se po glavi vrti katedra za istoriju zato što... DŽORDŽ: ... zato što nije šef, već samo na katedri za istoriju. Znamo Marta... mi smo već o tome govorili dok si ti bila gore. Nije potrebno ponavljati. MARTA: U redu, mali moj. (Ostalima) Džordž se tamo zakopao, utonuo u tu baruštinu... i sam se pretvorio u baruštinu... ha, ha, ha... baruštino moja, prava si baruština! DŽORDŽ (čini veliki napor da se savlada... Nastavlja, kao da mu je rekla: DragiDžordž) Marta, treba li ti nešto? MARTA (zabavlja je ova igra) Da, da, svakako. Budi ljubazan, upali mi cigaretu,ako ti to nije teško. DŽORDŽ (razmišlja, zatim polazi) Ipak... postoje granice. Hteo sam reći, čovekmože da proguta samo ono što ga ne ponižava i ne spušta niz društvene lestvice. (NIKU) Šta vi mislite o tome? (Opet MARTI) Čudne su te lestvice... tu čovek prosto ne može da promeni pravac... mislim, opet da se počne penjati kad je već jednom počeo da se spušta. (MARTA mu arogantno šalje poljubac) Držaću te za ruku u mraku, kad se plašiš od vampira, krišom ću ti donositi

Page 15

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije Vulfboce sa džinom posle ponoći, da niko ne vidi... ali neću da ti palim cigarete. Neću, i gotovo. Kratka pauza. MARTA (tiho) Gospode! (NIKU) Ako se ne varam, vi igrate fudbal, a? HANI (pošto NIK ne odgovara jer je utonuo u misli) Dragi... NIK: A, da... da... igrao sam beka... Ali sam, u stvari, više voleo boks. MARTA (oduševljeno) Boks! Džordž, čuješ li? DŽORDŽ (rezignirano) Čujem, Marta, čujem. MARTA (NIKU, s posebnim oduševljenjem) Mora da ste odličan bokser... ne izgleda da ste ikada dobili udarac u lice. HANI (ponosito) Bio je univerzitetski šampion u srednje teškoj kategoriji. NIK (zbunjen) Hani... HANI: Pa bio si! MARTA: Izgleda da vam je još uvek telo dobro očuvano... Jel' tako, a? DŽORDŽ (ljutito) Marta... pristojnost nalaže... MARTA (DŽORDŽU, mada još bulji u NIKA) Umukni! (NIKU) Je l' tako, a? Jeste li dobro očuvali svoje telo? NIK (nimalo zbunjen, kao da je podstiče) Još uvek je dosta dobro. Vodim o tome računa. MARTA (s poluosmehom) Zaista? NIK: A-ha. HANI: Zaista, on ima veoma... mišićavo telo. MARTA (još se osmehuje... kao da govori o nekoj tajni izmeñu nje i NIKA) Stvarno! Baš dobro. NIK (narcisoidno, ali ne neposredno MARTI) Znate... nikad se ne zna (sleže ramenima)... znate... kad već čovek ima takvo telo... MARTA:... Čovek nikad ne zna kada će mu dobro doći. NIK: Hteo sam da kažem... što da ga čovek ne održava kad mu ga je već priroda podarila. MARTA: Potpuno se slažem s vama. Oboje se smeše i oseća se da se izmeñu njih uspostavlja izvestan manje zvaničan odnos. MARTA (ponovo) Potpuno se slažem s vama. DŽORDŽ: Marta, tvoja bestidnost prevazilazi... MARTA: Ovaj ovde, Džordž, ne voli mnogo da se govori o telu... je l’ tako, dušo? (Ne dobija odgovor) Džordž se ne oseća prijatno kad otpočne razgovor omišićima. On vam je od onih kojima se rebra broje... DŽORDŽ (obraća se HANI) Hoćete li da malo prošetamo po bašti? HANI (prekorno) U ovo doba? DŽORDŽ (s nevericom) Vama je ovde zabavno? (Sleže ramenima) U redu. MARTA: Ona crkotina tamo se ne oseća prijatno kad otpočne razgovor o mišićima. Koliko vi imate kilograma? NIK: Oko osamdeset. MARTA: Na granici srednje teške kategorije, a? Nije loše. (Okreće se u krug) 'Ej, Džordž, ispričaj im o boks-meču izmeñu nas dvoje. DŽORDŽ (tresne čašu na sto i izlazi u hol) Gospode! Spasi me napasti!

Page 16

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfMARTA: Džordž, ispričaj im! DŽORDŽ (sa bolesnim izrazom lica) Ispričaj im ti Marta, ti ćeš to bolje umeti! (Izlazi) HANI: Je l' on... potpuno zdrav? MARTA: On, naravno da jeste. Džordž i ja smo održali boks-meč... Gospode, pato je bilo pre dvadeset godina... nekoliko godina posle venčanja. NIK: Boks-meč, izmeñu vas dvoje? HANI: Stvarno? MARTA: A-ha... izmeñu nas dvoje... stvarno. HANI: Sva gorim od radoznalosti, prosto ne mogu da verujem! MARTA: Dakle, kao što rekoh, to se dogodilo pre dvadeset godina, i to ne na ringu ili na nekom sličnom mestu! Shvatate šta hoću da kažem? Bilo je to za vreme rata. Tata je bio na pregledu, znate kako je, čovek se ne sastoji samo od mozga, ima i telo i dužan je da i o njemu vodi računa...

NIK: Da, da. MARTA: Kažu da mozak ne može da funkcioniše ako i telo ne funkcioniše. NIK: Pa, neće biti baš tako. MARTA: Možda to nije baš ono što on govori... ali je približno. Nego, bilo je to za vreme rata i tata je uobrazio da svi ljudi treba da nauče boks... radi samoodbrane. Mislim da je bilo predviñeno da ako se Nemci iskrcaju, ceo fakultet krene da ih presretne i sravni sa zemljom. Čini mi se da je to bio razlog. NIK: Verovatno je bio u pitanju princip. MARTA: Ali tako je bilo, kad vam kažem. I... jedne nedelje tata je pozvao nas nekoliko i navukao svoje bokserske rukavice. Tata je jak čovek, znate i sami. NIK: Da, da... MARTA: Pozvao je Džordža da se boksuje s njim. A-a-a-a... Džordž nije hteo... Nije rekao zašto neće, ali, jednoslavno, nije hleo. Tada mu je tata rekao: “Ma dolazi ovamo, mladiću... kakav si mi ti to zet” i slično... (NIK kiima glavom) I dok su se oni natezali oko toga... prosto ne znam šta mi bi... navukoh bokserske rukavice... nisam ih čak ni vezala, bože sačuvaj... onda sam se privukla Džordžu iza leña i, izmotavanja radi, uzviknula: “Hej, Džordž!”. On se okrenuo, a ja sam zamahnula onako iz šale (NIK: “Uh, uh”) i “pam”, pravo u vilicu. (NIK se smeje) On izgubi ravnotežu, zatetura se i “tras”, ispruži se koliko je dug! (NIK se smeje. HANI ga utišava: Š-š-š, i vrti glavom) To je bilo strašno. Smešno i strašno. (Razmišlja i bolno se osmehuje) Čini mi se daje to uticalo na čitav naš dalji život. Stvarno je tako! U svakom slučaju, to je bar opravdanje. (DŽORDŽ ulazi, držeći ruke na leñima. Niko ga ne primećuje) To on bar navodi kao opravdanje što se utopio u ovoj močvari, što nije uspeo u životu. (DŽORDŽ se približava. HANI ga primeti) A to je bio samo nesrećan potez i ništa više! DŽORDŽ (iza leña drži skrivenu pušku, koju uzima i smireno uperi MARTI u potiljak. HANI vrisne... i ustane, NIK takoñe. U tom trenutku MARTA okreće glavu i ugleda DŽORDŽA. On povlači oroz. Podražava zvuk pucnja i iz cevi izlazicrveni kineski suncobran. HANI ponovo vrisne, sada nešto tiše, više kao znak

Page 17

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije Vulfolakšanja i zbunjenosti) Sad si mrtva! Gotovo, mrtva! NIK (smeje se) Gospode bože! HANI je van sebe. MARTA se takode smeje... skoro puca od smeha. DŽORDŽ se pridružuje opštem smehu i zabuni. Na kraju se sve polako stiša. HANI: Gospode bože! MARTA (veselo) Gde si to pronašao, gade podmukli! NIK (pruža ruku da uzme pušku) Molim vas, dajte mi da vidim! DŽORDŽ mu pruža pušku. HANI: Nikad u životu se nisam ovoliko uplašila! Nikad! DŽORDŽ (pomalo odsutan) Imam je već duže vreme. Sviña vam se? MARTA (kikoće se) Gade jedan! HANI (nastoji da skrene pažnju na sebe) Nikad u životu se nisam ovoliko uplašila... nikad. NIK: Ovo je sjajna stvar! DŽORDŽ (naginje seprema MARTI) Dopalo ti se, a? MARTA: Jeste, nije loše. (Blago) Doñi i poljubi me. DŽORDŽ (pokazuje na NIKA i HANI) Kasnije, srce. (MARTA ostaje pri svome. Ljube se. DŽORDŽ stoji nagnut preko MARTINE stolice. Ona uzima njegovu ruku i stavlja je na svoje grudi. On se otrgne) Oho! To bi ti htela, a? Šta da ispadne na kraju... predstava za goste, a? MARTA (ljuta i uvreñena) Ti... DŽORDŽ (posle izvojevane Pirove pobede) Sve u svoje vreme, Marta, i na pravom mestu. MARTA (epitet se podrazumeva) Ti... DŽORDŽ (NIKU, koji još uvek drži pušku) Čekajte da vam pokažem... Ovako seuvlači... (Zatvara suncobran i uvlači ga u puščanu cev) NIK: Ovo je sjajna naprava. DŽORDŽ (spušta pušku) A sada, pijmo! Svi! (Uzima NIKOVU čašu i prilazi MARTI) MARTA (još ljuta i uvreñena) Ja još nisam završila. HANI (DŽORDŽ pruža ruku da uzme njenu čašu) Baš će mi dobro doći koji gutljaj. (On uzima njenu čašu i prilazi baru) NIK: Je l’ ovo japanski proizvod? DŽORDŽ: Verovatno. HANI (MARTI) Nikada se u životu nisam ovoliko uplašila. A vi? MARTA (stišava bes) Ne sećam se. HANI: Ma nemojte, molim vas! Kladim se da ste se uplašili! DŽORDŽ: Marta, jesi li ti stvarno pomislila da ću te ubiti? MARTA (prezrivo) Ti? Mene da ubiješ? Pa to je smešno. DŽORDŽ: Ipak... možda hoću... jednog dana. MARTA: Sve se bojim! NIK (dok mu DŽORDŽ pruža piće) Gde je toalet? DŽORDŽ: Tamo iz hola... levo. HANI: Nemoj i ti da se pojaviš sa nekom puškom, dragi. NIK (smeje se) Neću, ne brini. MARTA: Mali, treba li ti pomoć?

Page 18

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfNIK: Ne, ne. MARTA (sugestivno) I meni se čini da je tako. Nisu vam potrebne nikakve japanske igračke u obliku puške, a? NIK (osmehuje se MARTl. Zatim se obraća DŽORDŽU pokazujući na sto u blizinihola) Smem li tamo da spustim čašu? DŽORDŽ (pošto NIK izlazi, ne čekajući odgovor) Da... svakako... zašto da ne? Svuda po kući se vuku poluprazne čaše, gde god ih Marta spusti pa onda zaboravi gde ih je ostavila... Čak i u plakaru za rublje, na ivici kade... jednom čak i u zamrzivaču. MARTA: Nije istina. DŽORDŽ: Jeste. MARTA: Nije. DŽORDŽ (pružajući HANI njenu rakiju) Jeste. (Obraćajući se HANI) Zar se ne osećate mamurni od rakije? HANI: Nikad ne mešam piće. A, osim toga, i ne pijem mnogo. DŽORDŽ (pravi grimase iza njenih leña) To je divno... Vaš muž mi je sve ispričao o... hromozomima. MARTA (sa gañenjem) O čemu? DŽORDŽ: O hromozomima, Marta... O genima ili, već, kako se zovu. (Obraćajući se HANI) Baš imate silnog muža! HANI (osećajući da je DŽORDŽ pecka) Je l' vi to ozbiljno? DŽORDŽ: Sasvim ozbiljno. Baš je silan, sa tim njegovim hromozomimai ostalim... MARTA: On je na katedri za matematiku. DŽORDŽ: Ne Marta, on je... biolog. MARTA (povišava ton) On je na katedri za matematiku. HANI (sramežljivo) Ne, za biologiju. MARTA (sumnjičavo) Jeste li sigurni? HANI (smeje se) Trebalo bi da jesam. (Razmišlja) Trebalo bi da jesam. MARTA (namrgoñeno) I ja mislim. Ne znam samo ko je to rekao da je on na katedri za matematiku. DŽORDŽ: Ti, Marta. MARTA (objašnjava razdraženo) Ne mogu ja sve da pamtim. Upoznam petnaest novih nastavnika i njihove ženetine, ovo se naravno ne odnosi na prisutne (HANI se luckasto smeje i klima glavom) i onda, otkud mogu sve da zapamtim. (Pauza) Dakle, tako? On je biolog. Baš dobro. Više je na zemlji negou oblacima. DŽORDŽ: Htela si reći da je biologija manje apstraktna. MARTA: Manje u oblacima. U smislu više poznatog. (Isplazi jezik DŽORDŽU) Nemoj ti da me ispravljaš u govoru. Još bolje je što se bavi biologijom. Ona zadire u srce stvari. (Ulazi NIK) Mali, stigao si u srce stvari! NIK (uzima svoju čašu sa stola) Šta? HANI (smeje se) Oni su mislili da si ti matematičar. NIK: Pa, možda je i trebalo da budem. MARTA: Ostanite tu gde ste, ostanite u srcu stvari. DŽORDŽ: Ta rečenica ti je postala opsesija... baš je ružna.

Page 19

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfMARTA (ignoriše DŽORDŽA, obraća se NIKU) Ostanite gde ste. (Smeje se) Možete i odatle da preuzmete katedru za istoriju isto tako lako kao i bilo sa kogdrugog mesta. Neko će jednog dana i da preuzme katedru za istoriju, ali to svakako ncće biti mali Džordž... to je sigurno. Je l' tako, ništavilo moje... je l' tako, ha? DŽORDŽ: Čini mi se da si se ti, Marta, zazidala do samog vrata. (MARTA se kikoće)... ne... nego do nosa. MARTA (NIKU) Mali, Džordž kaže da ste vi silni. Zašto ste silni? NIK (osmehujući se) Nisam to znao. HANI (malo oporo) Zbog tvojih hromozoma, dragi. NIK: A, zbog toga. MARTA (NIKU) Zašto su hromozomi toliko važni? NIK: Znate, hromozomi su... MARTA: Znam ja šta su hromozomi, mili moj, i volim ih. NIK: E, paonda... DŽORDŽ: Marta ih jede... za doručak... ona ih posipa po svojim žitaricama. (MARTI) Veoma je jednostavno. Marta, ovaj mladić radi na sistemu pomoću kog hromozomi mogu biti izmenjeni... pa dobro, ne baš sasvim sam, verovatnoima jednog ili dvojicu ko zaverenika genetski sastav ćelije sperme promenjen, pregrupisan... po narudžbi, zapravo... za boju kose i očiju, stas, potenciju... zamišljam... glatko telo, lepotu, zdravlje... i um. Najvažnije... um. Sve neuravnoleženosti biće ispravljenc, prosejane... sklonosti ka različitim bolestima ncstaće, dugovečnost zagarantovana. Imaćemo rasu ljudi... začetih iz epruvete... roñenih u inkubatoru... superiornih i božanskih. MARTA (impresionirana) Ma nemoj! HANI: Jao, što je to uzbudljivo! DŽORDŽ: Ali! Postoji jedno ali! Svi će biti isti, ili bar slični. Svi bez razlike. I... siguran sam... svi će težiti da liče na ovog mladića ovde. MARTA: To nije loše! NIK (nestrpljivo) Dobro. I onda? MARTA: I onda? DŽORDŽ: Glazura odozgo će biti dosta dobra... skoro sjajna. Ali, postojaće i druga strana medalje. U datom trenutku zatrebaće i neka vrsta zakona... da bi eksperiment bio uspešan. Izvestan broj epruveta sa spermatozoidima bi prostotrebalo uništiti. (MARTA... Uh, uh, uh, uh..) a... milioni... i milioni bezopasnih operacija na mošnicama bi dovelo do stoprocentnog steriliteta nesavršenih... ružnih, glupih... nepodesnih. NIK (mrzovoljno) Polako, polako. DŽORDŽ: ... tako, imaćemo, u dogledno vrcme, rasu nebeskih ljudi. MARTA: Uh! DŽORDŽ: Pretpostavljam da neće biti mnogo muzike, mnogo slikarstva, ali imaćemo civilizaciju ljudi golobradih, plavih i savršene kilaže. MARTA: Oooo... DŽORDŽ: ... rasa naučnika i matematičara i svaki posvećen radu za još veću slavu supercivilizacije. MARTA: Baš lepo.

Page 20

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfDŽORDŽ: Pojaviće se izvesna... nesloboda, pretpostavljam, kao rezultat ovog eksperimenta... ali različitost više neće biti cilj. Kulture i rase će na kraju nestati i mravi će preuzeti svet. NIK: Jeste li završili? DŽORDŽ (ignoriše ga) I ja sam, prirodno, prilično protiv toga. Islorija, koja je moja oblast zanimanja... istorija, čiji sam ja jedan od najvećih promašaja... MARTA: Ha, ha, ha! DŽORDŽ: ... izgubiće svoju veličanstvenu raznovrsnost i nepredvidljivost. Ja, i sa mnom... iznenañenje, mnogostrukost, neprestano promenljivi tok... istorije,biće uništen. Postojaće red i nepromenljivost... i ja sam nedvosmisleno protiv toga. I neću predati Berlin. MARTA: Još kako ćeš da popustiš, dušo moja. Hoćeš li ti da ga braniš sopstvenom glavom? HANI: Uopšte mi nije jasno zašto sadpominjete Berlin. DŽORDŽ: U zapadnom Berlinu postoji jedan bar u kome su stolice visoke pet stopa, tako da je zemlja... odnosno pod... daleko ispod vas. Neću da popustim kad su u pitanju takve stvari, neću. Čak sam spreman da se zbog toga i borim protiv vas, mladiću, jednom rukom zaklanjajući mošnice da bih se zaštitio od nezgodnih udaraca, a drugom, slobodnom, siguran sam da bih vas na kraju likvidirao. MARTA (ismevajući ga) Bravo! NIK (DŽORDŽU) Ja, znači, treba da predstavljam talas budućnosti. MARTA: Kladim se da to i jesi, mali! HANI (pijano, NIKU) Ne znam zašto sve to činiš, dragi. Nikada ranije mi nisi o tome govorio. NIK (ljutito) Da niste malo preterali? HANI (šokirano) Šta ti je? DŽORDŽ: Nedostatak smisla za humor je najdublji znak zlonamernosti... Kamen nikada nije pokazivao smisao za humor. Čitajte istoriju. Ja bar znam nešto o tome. NIK (DŽORDŽU, pokušavajući da okrene na šalu) Ali i vi se baš mnogo ne razumete u... nauku, je l' tako? DŽORDŽ: Ali se razumem u istoriju. Tačno znam kada mi preti opasnost. MARTA (NIKU, pohotljivo) I znači, svi će ličiti na vas, je l’ tako? NIK: Dabome, ja ću da poslužim kao mašina za tucanje. MARTA: Divno! HANI (rukama pokriva uši) Ali dragi, prestani... Molim te, prestani. NIK (nestrpljivo) Izvini, Hani. To je... HANI: Pa onda, taj način izražavanja... to je... NIK: Izvini. Je l' se više ne ljutiš? HANI (duri se) U redu... ne ljutim se. (Odjednom se nenormalno zakikoće i opet umiri. DŽORDŽU) A gde vam je sin? (Opet se kikoće) DŽORDŽ: Molim? NIK (nepristojno) Pita za vašeg sina. DŽORDŽ: Za moga sina? HANI: Kada će... da doñe, gde je... sada? (Kikoće se)

Page 21

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfDŽORDŽ: A, tako. (Zvanično) Marta, kad dolazi naš sin? MARTA: Ma, pusti. DŽORDŽ: Ne, ne... hoću da znam... ti si prva počela. Marta, Čula si pitanje, kad dolazi naš sin? MARTA: Rekla sam ti, pusti to sad. Žao mi je što sam to uopšte i pominjala. DŽORDŽ: Htela si valjda reći da ti je žao što si njega pominjala. Nego, čuješ! Kad se taj mangup vraća kući? Ako se ne varam, sutra mujeroñendan. MARTA: Neću o tome da govorim! DŽORDŽ (pravi se naivan) Ali Marta... MARTA: Neću o tome da govorim, i tačka! DŽORDŽ: Vidim i ja. (HANI i NIKU) Marta neće o tome da govori, odnosno neće o njemu da govori. Žao joj je što ga je uopšte i pominjala. HANI (idiotski) Kad se taj mangup vraća kući? DŽORDŽ: E pa Marta, kad si već toliko neuviñavna da ga pomeneš... reci sad: kad se taj mangup vraća kući? NIK: Hani, misliš li da bi...? MARTA: Kao što vidite, Džordž o njemu govori s potcenjivanjem jer znate... ima nekih problema s njim. DŽORDŽ: Šta? Taj mangup ima problema? A kakvi su to problemi? MARTA: Ma ne on! I prestani da ga nazivaš mangupom. Ti si taj koji ima problema. DŽORDŽ: Nikad u životu nisam čuo ništa smešnije. HANI: Ni ja. NIK: Hani... MARTA: Džordžov najveći problem u vezi s našim sinom leži u tome što ga negde u dubini duše nagriza sumnja da on nije njegovo dete. Ha, ha, ha... DŽORDŽ: Prava si veštica! MARTA: Mali moj, milion puta sam ti već rekla da nikad ne bih zanela dete ni sa jednim drugim muškarcem osim sa tobom... DŽORDŽ: Ti si baš prava veštica! NIK: Čini mi se da ovo nije pogodan predmet razgovora za... DŽORDŽ: Marta laže. Da znate da laže. Jedino u šta sam siguran na čitavom svetu, ovom trulom, jeste moje očinstvo, udeo mojih hromozoma pri stvaranju moga sina koji ima iste oči i istu kosu kao ja. HANI: Baš mi je milo! MARTA: Održao si vrlo lep govor! DŽORDŽ: Marta to razume bolje od ostalih. MARTA: Ja to razumem bolje od ostalih. I ja sam bila u koledžu kao i svi ostali.

DŽORDŽ: Marta je pohañala koledž, a kao dete je bila u manastiru. MARTA: A bila sam ateista i još uvek sam ateista. DŽORDŽ: Ne ateista, Marta, nego čista paganka. Marta crta plave krugove oko grudi. NIK: Stvarno? MARTA: Ponekad. Hoćete da se uverite? DŽORDŽ: Šta ti je, boga ti.

Page 22

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfMARTA: A šta je tebi... matori. HANI: Otkud je mator? Šta vam je? MARTA: Šta se vi mešate! HANI: Dobro, dobro, neću. Molim malo konjaka! NIK: Čini mi se da si već dosta popila... DŽORDŽ: Ma, pustite, ja mislim da bismo svi mogli da popijemo pojednu. HANI: Ma, pustite! MARTA: Naš sin nema smeñu kosu... ni smeñe oči... Ima zelene oči na mene. DŽORDŽ: Smeñe! MARTA: Zelene. DŽORDŽ: Smeñe, Marta. MARTA: Zelene! Ima najlepše zelene oči na svetu... Sa krupnim crnim zenicama... kao i ja... NIK: Ali čini mi se da su vaše oči smeñe. MARTA: Zelene su. Pri mekoj svetlosti izgledaju smeñe, ali su zelene. Džordž ima vodnjikavo smeñe oči. I tata ima zelene oči. DŽORDŽ: Nema! Tvoj otac ima sitne zakrvavljene oči... kao beli miš. On, u stvari, i jeste beli miš. MARTA: To ti pred njim ne bi smeo da ponoviš, kukavice! DŽORDŽ (HANI i NIKU) Sećate se... one sede grive na glavi i onih malih izbuljenih crvenih očiju... jedan veliki beli miš. MARTA: Džordž mrzi mog oca... ne zbog toga što mu je tata učinio nešto nažao, već zbog svoje sopstvene... DŽORDŽ (klima potvrdno, završava umesto nje) nesposobnosti. MARTA (veselo) Tačno. Pogodio si pravo u cilj. (Posmatra DŽORDŽA kako izlazi) Kuda si ti to pošao? DŽORDŽ: Idem da donesem piće, anñele moj. MARTA: Oh. (Pauza) Pa, idi. DŽORDŽ (izlazi) Hvala. MARTA (kad vidi da je DŽORDŽ otišao) On je dobar kelner. Dobra barska dadilja. Kučkin sin, mrzi mog oca, znali ste to? NIK (pokušava da deluje umirujuće) Ma, hajdete? MARTA (uvreñeno) Vi mislite da se šalim, a? Ja se nikada ne šalim. Nemam smisla za humor. Imam smisla za ismejavanje, ali ne i za humor. HANI: Ni ja. NIK (mlako, neuverljivo) Imaš, Hani... samo pritajen. HANI (ponosno) Hvala ti. MARTA: A znate li zašto on mrzi moga oca? Hoćete li da vam kažem? Hoću, reći ću vam. HANI: Hajde, recite nam! MARTA (zlonamerno, obraćajući se HANI) Neki ljudi se hrane nesrećom drugih.

HANI (uvreñeno) Nije tačno! NIK: Hani... MARTA: U redu! Začepite! Oboje! (Pauza) Evo kako je bilo... Mama je rano umrla, vidite, i ja sam u stvari odrasla uz tatu. (Pauza. Razmišlja)... Išla sam u

Page 23

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije Vulfškolu i tako to, ali sam više ili manje odrasla uz njega. Bože, divila sam se tom čoveku! Obožavala sam ga... Prosto sam ga obožavala. I još uvek ga obožavam. A i on je mene prilično voleo... shvatate? Imali smo divan... odnos... divnu vezu. NIK: Da, da. MARTA: I tata je ustanovio ovaj koledž... odnosno stvorio ga onakvim kakav jesada. U taj koledž on je utkao ceo svoj čivot. On je taj koledž. NIK: A-ha. MARTA: Taj koledž je on. Znaš li kakav je to dar s neba bio kad ga je on preuzeo, a kakav je sada. Raspitaj se malo. NIK: Znam, čitao sam o tome... MARTA: Ćuti i slušaj... (kao naknadna misao)... slatkišu. A onda... kad sam diplomirala, vratila sam se i jedno vreme... bazala naokolo. Nisam bila još udata niti zauzeta. U stvari, bila sam... kao... udata... nedelju dana, na drugoj godini na Mis Maf akademiji za mlade dame... To je ispalo kao neka vrsta studentske romanse a la “Ledi Četerli”. (NIK se smeje) On je kosio travnjak na koledžu, sedeći gore, sasvim go, na velikoj moćnoj kosilici, koseći. Ali tata i MisMaf su se udružili i okončali to... zaista brzo... poništen... jako smešno. Jer, teoretski ne možete da dobijete poništenje ako je došlo do odnosa. Ha! U svakom slučaju, mene su ponovo pretvorili u devicu, ja sam završila školu kod Mis Maf... gde su imali jednog manje baštovana, što je bila prava šteta... i vratila sam se ovamo i jedno vreme... bazala. Bila sam tatina domaćica i vodilasam računa o njemu... I bilo je... lepo. Bilo je vrlo lepo. NIK: Da... da. MARTA: Kako to misliš: da, da? Otkud bi ti to mogao da razumeš? (NIK bespomoćno slegne ramenima) Ljubavniče. (NIK se blago nasmeši) I palo mi jena pamet, otprilike u to vreme, da ću se udati za nekoga s koledža... što i nije izgledalo tako glupo kako je na kraju ispalo. Mislim, tata je imao osećanje za istoriju... za kontinuitet. Zašto ne doñeš ovamo i ne sedneš pored mene? NIK (pokazuje na HANI, koja jedva nešto razume) Mislim da... nebi... trebalo...

MARTA: Kako hoćeš. Osećanje za kontinuitet... istoriju... i on je uvek imao negde u podsvesti to... da treba da odgoji nekoga da preuzme... jednog trenulka, kad se on povuče. Nasleñivanje... shvataš šta hoću da kažem? NIK: Da, shvatam. MARTA: Što je sasvim prirodno. Kad postigneš nešto, želiš to da preneseš dalje, nekome. Tako da sam bila u nekoj vrsti potrage, za... novim muškarcem.Naslednikom trona. (Smeje se) Nije bila tatina ideja da po svaku cenu moram ida se udam za njega. Mislim, ja nisam bila albatros... nisi morao da me uzmeš da bi osvojio nagradu ili bilo šta slično. To je bilo nešto što sam ja držala u podsvesti. A mnoštvo novih muškaraca bilo je oženjeno... razumljivo. NIK: Naravno. MARTA (sa čudnim osmehom) Kao ti, dušice. HANI (kao eho bez svesti) Kao ti, dušice. MARTA (ironično) Ali onda se Džordž pojavio... DŽORDŽ (ulazi, s alkoholom) I onda se Džordž pojavio, s pićem u rukama. Šta

Page 24

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije Vulfto radiš, Marta? MARTA (sasvim mirno) Pričam priču. Sedi... Naučićeš nešto. DŽORDŽ (ostaje da stoji. Spušta alkohol na pokretni bar) U redu. HANI: Vratili ste se! DŽORDŽ: Tačno tako. HANI: Dragi! On se vratio! NIK: Da, vidim... vidim. MARTA: Gde sam ono stala? HANI: Bašmijemilo. NIK: Š-š-š... HANI (podražava ga) Š-Š-š... MARTA: A, da. Onda se pojavio Džordž, koji je bio mlad... inteligentan... kosniat i... nekako privlačan... Da li možete da ga zamislite takvog? DŽORDŽ:... i mlañi od tebe... MARTA:... i mlañi od mene... DŽORDŽ:... Šest godina... MARTA: ... Šest godina... Džordž, meni to nimalo ne smeta da priznam... I eto tako, pojavio se Džorž, svetlooki Džordž, i došao na katedru za istoriju. A znatešta sam ja uradila, ovako luda kakvu me je bog stvorio? Zacopala sam se u njega. HANI (sanjivo) Sjajno! DŽORDŽ: Stvarno se zacopala. Trebalo ju je videti tada. Imala je običaj da noću sedi na travi ispod mog prozora i da me doziva čudnim glasovima, da se prikrada... Nisam mogao da radim. MARTA (smeje se, očigledno vesela) Stvarno sam tada bila zacopana. DŽORDŽ: Marta je veoma romantična u duši. MARTA: Tako je. A pored toga, on je odgovarao kao kandidat. Već sam vam rekla da je tata hteo nekoga da ga... DŽORDŽ: Marta, samo trenutak. MARTA:... zameni jednog dana kada bude... DŽORDŽ (ledeno) Trenutak, Marta... MARTA:... hteo da se povuče. Mislila sam... DŽORDŽ: Marta, umukni! MARTA (besno) Šta hoćeš? DŽORDŽ (preterano strpljivo) Mislio sam da pričaš kako smo vodili ljubav... nisam znao da si počela s drugog kraja. MARTA (prkosno) Pa šta onda! DŽORDŽ: Da sam na tvome mestu ne bih nastavio. MARTA: A, tako... Ne bi! Pa i nemoj! DŽORDŽ: Već si se izbrbljala o... znaš već na šta mislim... MARTA (tupo) Nemam pojma. DŽORDŽ: ... o nečemu do čega ti je stalo kao do zenice oka... o potomku... o našem malom... (otvoreno) o našem sinu. Ako sad počneš i o tome, upozoravam te, Marta, da ću se naljutiti. MARTA (smeje mu se) Je l' ti to ozbiljno? DŽORDŽ: Pazi dobro!

Page 25

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfMARTA (s nevericom) Šta da pazim? DŽORDŽ (veoma smireno) Pazi dobro. NIK: Možda smo već dosta o tome razgovarali...? MARTA: Shvatila sam upozorenje. (Pauza. Obraća se HANI i NIKU) Dakle, na kraju sam se udala za ovoga ovde. Sve je bilo isplanirano. On je trebalo da bude naslednik. Jednog dana da preuzme... najpre katedru za istoriju, a onda, kad se tata povuče, i celokupnu upravu. Već znate kako to ide... Tako je bar trebalo da bude. (DŽORDŽU, koji stoji pored bara, okrenutih leña) Šta je mali, ti počinješ da se ljutiš? (Ponovo) Tako je bar trebalo da bude. Veoma jednostavno. I tata je smatrao da je ideja dobra. Bar u početku. Onda ga je posmatrao godinu-dve. (DŽORDŽU) Ovo te sve više ljuti. (Ostalima) Dakle, posmatrao ga je godinu-dve i... došao do zaključka da uopšte ne dolazi u obzir... da Džordž nema tog “Štofa” u sebi, da nije stvoren za to. DŽORDŽ (okrenutih leña) Dosta. Marta. MARTA (oličenje poroka u svom likovanju) E baš hoću! Znate, Džordžu je nedostajala pokretačka snaga... Nije bio, kako bi se reklo, prodoran. On vam jepravo (vikne DŽORDŽU u leña) ništavilo... oličenje životnog promašaja. Čuje se tresak razbijene boce. Odmah posle reči “neuspeh”, DŽORDŽ razbija bocu o bar i, još okrenutih leña, drži u ruci grlić. Nastaje tišina. Svi su sleñeni. Zatim... DŽORDŽ (gotovo urla) Rekao sam ti da prestaneš, Marta! MARTA (razmišlja kojim tonom da nastavi) Nadam se da je boca bila prazna, Džordž. Ne bi trebalo da bacaš dobro piće... s obzirom na tvoju platu. (DŽORDŽ baca slomljenu bocu na pod i ne pomera se) Mislim na tvoju platu vanrednog profesora. (NIKU i HANI) Htela sam da kažem da ne bi ostavljao nikakav utisak na one koji finansiraju ovaj koledž, ne bi uspeo da dobije sredstva. On nije snažna ličnost, razumete šta hoću da kažem? Možete zamisliti koliko je tata bio razočaran. A ja, eto, vezana za ovo ništavilo... DŽORDŽ (okreće se) Marta... ne nastavljaj priču... MARTA: Ovo ništavilo na katedri za istoriju... DŽORDŽ: Marta, prestani... MARTA (glas joj je u početku jači) ... koje se oženilo dekanovom kćerkom, i od koga se očekivalo da postane neko, a ne da ostane niko i ništa, običan moljac koji samo razmišlja i nije sposoban da stvori bilo šta, neko ko nema vrednosti, neko na koga čovek ne može da bude ponosan... U redu, Džordž! DŽORDŽ (najpre tiho, onda je nadjačava) Rekao sam ti da prestaneš. U redu...u redu... (Peva)Ko se boji Virdžinije Vulf, Virdžinije Vulf, Virdžinije Vulf... Ko se boji Virdžinije Vulf. U svitanje zore! HANI (koja mu se pijano pridružuje) Ko se boji Virdžinije Vulf, Virdžinije Vulf, Virdžinije Vulf... MARTA: Dosta! Kratka pauza. HANI (ustaje, polaziprema holu) Muka mi je... (Izlazi) NIK (polazi za njom) Otkud sad to! (Izlazi) MARTA (ide za njima, okreće se i prezrivo gleda DŽORDŽA) O, bože. MARTA izlazi, DŽORDŽ ostaje sam napozornici.

Page 26

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije Vulf

Zavesa

DRUGI ČIN

VALPURGIJSKA NOĆ

DŽORDŽ je sam. Ulazi NIK. NIK (posle pauze) Sad joj je valjda bolje. (Ne dobija odgovor) Ona zaista ne bi trebalo... da pije. (Ne dobija odgovor) Ona je tako nežna. (Ne dobija odgovor) Kako biste vi rekli, ravna kao daska. (DŽORDŽ se neodreñeno smeši) Meni je zaista veoma neprijatno. DŽORDŽ (tiho) Gde je Marta? NIK: Kuva kafu... u kuhinji... Znate, njoj začas pozli. DŽORDŽ (zamišljeno) Marti? Ona nije bila bolesna celog života, osim ako se neračuna vreme koje je provela u oporavilištima... NIK (i on tiho) Ne Marta. Mislio sam na moju ženu. Mojoj ženi lako pozli. DŽORDŽ (pomalo tužno) A da, znam. NIK (svečanim glasom) Ona nikad nije bila ni u kakvom oporavilištu. DŽORDŽ: Vaša žena? NIK: Ne, vaša. DŽORDŽ: A, moja žena! Ne. Nije. Ali ja bih to učinio da sam na njenom mestu.

NIK: Da... shvatam. DŽORDŽ: Čak ste i videli kako to izgleda. NIK: Pokušavam da se ne... DŽORDŽ (smeje se, besan) Da se ne mešate, to ste hteli da kažete je l' tako!? NIK: Da... Tako je. DŽORDŽ: Pretpostavio sam. NIK: Smatram to... ponižavajućim. DŽORDŽ (sarkastično) Oh, je l' tako? NIK: Da. Zaista. Veoma. DŽORDŽ (imitira ga) Da. Zaista. Veoma. (Zatim glasno, ali samom sebi) TO JE ODVRATNO. NIK: Slušajte! Nisam ništa imao... DŽORDŽ: ODVRATNO! (Tiho, ali veoma naglašeno) Misliš li da mi se dopada dame to... šta god to bilo... ismeva pred... (Maše rukom gestom prezrivog odbijanja) TOBOM? Misliš da mi je stalo? NIK (hladno, neprijateljski) Pa, ne... Ne smatram da ti je uopšte stalo. DŽORDŽ: Oh, ti ne smatraš, a? NIK (neprijateljski) Ne... uopšte ne smatram. DŽORDŽ (nipodaštavajući) Tvoje sažaljenje me razoružava... tvoje... tvoje saosećanje mi tera suze na oči! Velike slane, nenaučničke suze! NIK (veoma prezrivo) Jednostavno ne shvatam zašto osećaš da moraš druge ljude da... DŽORDŽ: Ja?

Page 27

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfNIK: Ako ti i tvoja... žena... hoćete da se rastrgnete kao... DŽORDŽ: Ja! Zašto jahoću? NIK:... životinje, ne vidim zašto to ne uradite kad nema... DŽORDŽ (smeje se, besno) Ti mali, uobraženi, nabeñeni... NIK (s naglašenom pretnjom) ZAČEPI! (Tišina) Pazite se! DŽORDŽ:... naučniče. NIK: Nikad nisam udario starijeg čoveka. DŽORDŽ (razmišlja o tome) Oh. (Pauza) Ti udaraš samo mlañe od sebe... decu... žene... ptice. (Vidi da NIKA to ne zabavlja) Pa, sasvim si u pravu, naravno. Nije baš najlepši prizor... Gledati par sredovečnih Ijudi kako se istresaju jedno na drugo, crveni u licu i pijani. NIK: Oh, vas dvoje ste prilično dobri. Impresivni. DŽORDŽ: A impresivne stvari te impresioniraju, zar ne? Ti se... lako daš impresionirati... neka vrsta pragmatičnog idealizma. NIK: (prigušenog osmeha) Ne, stvar je u tome da nekada mogu da se divim nečemu čemu se inače ne divim. Da se razumemo, bičevanje i nije jedna od mojih omiljenih zabava, ali... DŽORDŽ: ... Ali možeš da se diviš dobrom bičevaocu... pravom profesionalcu. NIK: A-ha... da. DŽORDŽ: Tvoja žena baš često povraća, a? NIK: Nisam to rekao... Rekao sam da joj pozli veoma lako. DŽORDŽ: Oh, kad si rekao pozli pomislio sam... NIK: Pa, dobro, istina je... Ona... ona zaista često povraća. Jednom kad počne... praktično nema načina da se zaustavi... Može tako satima... Ne sve vreme, ali... vrlo redovno. DŽORDŽ: Možeš da naviješ sat po njoj, a? NIK: Otprilike. DŽORDŽ: Piće? NIK: Naravno. (Bez emocije, osim blagog gañenja, dok DŽORDŽ nosi svoju čašu do bara) Oženio sam se njom jer je ostala u drugom stanju. DŽORDŽ (pauza) Oh? (Pauza) Ali rekli ste da nemate dece... Kad sam vas pitao, rekli ste... NIK: Nije bila... u stvari. Bila je to histerična trudnoća. Naduvala se, a zatim seizduvala. DŽORDŽ: I dok je bila naduvana, ti si se njome oženio. NIK: A onda se izduvala. Obojica se smeju ipomalo su iznenañeni što to rade. DŽORDŽ: Uh... Burbon je odličan. NIK: Uh... Da, burbon. DŽORDŽ (za barom, nepomičan) Kad sam još bio u gimnaziji, imao sam običaj da pre odlaska kući na raspust, sa nekolicinom drugova idem u Njujork u jednujazbinu u kojoj se točio džin i slušao džez. To je bilo u vreme prohibicije. Jednom se meñu nama nalazio i jedan petnaestogodišnjak, mladić koji je nekoliko godina ranije slučajno ubio svoju majku iz puške. Sasvim slučajno, čak i bez ikakve podsvesne motivacije, u to sam siguran, potpuno siguran. Te večeri mladić je bio sa nama. Svaki od nas je poručio neko piće, a kad je došao

Page 28

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije Vulfred na njega, on je rekao: “Ja ću berdžin, molim, berdžin i vodu”. Svi smo počeli da se smejemo... bio je plav i imao je lice anñela, i svi smo se smejali. I onda je još ljudi čulo i smeh je jačao-sve više ljudi i sve više smeha, i niko se nije smejao glasnije od nas, i niko meñu nama glasnije od mladića koji je ubio svoju majku. I uskoro, svi u jazbini su znali zbog čega se smejemo, i svi su počeli da naručuju berdžin i da se smeju dok su ga naručivali. I uskoro, naravno, smeh se stišao ali dugo nije potpuno prestao jer bi uvek za ovim ili onim stolom neko naručio berdžin i novi napad smeha bi počeo. Pili smo slobodno te noći, a uprava nam je kupila šampanjac. I naravno, patili smo sledećeg dana, svaki od nas, nasamo, na svom vozu, daleko od Njujorka, svakiod nas sa pravim mamurlukom... ali to je, bez obzira, bio najveći dan moje... mladosti. Izgovarajući poslednju reč, pruža NIKU piće. NIK: Hvala. A šta se desilo sa dečakom koji je... ubio svoju majku? DŽORDŽ: Neću da kažem. NIK: Ne morate. DŽORDŽ: Sledećeg leta, vozio je kola. Vozačka dozvola mu je bila u džepu, a otac je sedeo na sedištu pored njega. Da ne bi zgazio bodljikavo prase, počeoje da krivuda i naleteo pravo na drvo. NIK: Nije valjda! DŽORDŽ: Naravno, nije poginuo. A kad se osvestio i bio potpuno van opasnosti, u bolnici su mu saopštili da mu je otac poginuo. Tada je počeo da sesmeje, nije mogao da se zaustavi, sve dok mu nisu dali injekciju u ruku. Onda se ošamutio i prestao da se smeje. Kasnije su ga poslali u ludnicu. To je bilo pre trideset godina. NIK: Je l’još uvek tamo? DŽORDŽ: Jeste. Pričali su mi da u toku svih trideset godina nije izgovorio ni jednu jedinu reč. Marta! Marta! NIK: Rekao sam vam, kuva kafu. DŽORDŽ: Najtužnije kod ljudije... odnosno jedna od najtužnijih stvari kod ljudi je način na koji stare. Znate li kako to izgleda kod nenormalnih osoba? Mislim kod onih mirnih? NIK: Ne znam. DŽORDŽ: Oni ne stare. Odnosno, nije da ne stare na uobičajeni način. Ostaju nekako netaknuti. NIK: Nemoguće. Ovo mi zvuči kao preporuka. DŽORDŽ: Marta ne pati od lažne trudnoće. NIK: Mojoj ženi se to jednom desilo. DŽORDŽ: Marta uopšte ne može da zatrudni. NIK: Da... sada svakako ne. Imate li još dece? Imate li kćer ili još nekog sina? DŽORDŽ: Imamo li šta? NIK: Imate li... hteo sam reći, imate li samo jedno dete... tog jednog sina? DŽORDŽ: Da, samo tog jednog sina. NIK: Pa baš lepo. DŽORDŽ: Jeste, on nam je velika uteha, i igračka. NIK:Štakažete?

Page 29

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfDŽORDŽ: Igračka. Ne znate šta to znači: I-g-r-ač-K-a. NIK: Čuo sam. Hteo sam reći da ne razumem šta time želite da kažete. DŽORDŽ: To uopšte niste rekli. NIK: To se, u stvari, podrazumevalo. Za ime božje? DŽORDŽ: Postajete drski. NIK: Izvinite. DŽORDŽ: Ja sam, u stvari, hteo da kažem da je naš sin zenica naša tri oka, jerje Marta kiklop... ipak je naš sin naša igračka, a vi postajete osorni. NIK: Izvinite! Kasno je, umoran sam. Pijem od sinoć, žena mi povraća, a bilo jei prilično bučno, tako da... DŽORDŽ: ... je prirodno što ste postali osorni. Ma, ne mari! Svi koji ovde doñu,postaju na kraju osorni. To je neizbežno. Zato se ne sekirajte. NIK (osorno) Ja se ne sekiram! DŽORDŽ: Osorni ste. NIK: Jesam. DŽORDŽ: Hteo bih nešto da vam razjasnim... dok su žene odsutne... Hteo bih da vam razjasnim ono što je Marta rekla. NIK: Ja nisam od tih koji donose zaključke. Stvarno nije potrebno, osim ako vi... DŽORDŽ: Da, želim. Znam da nemate nameru da se mešate... znam da hoćeteda očuvate svoju slobodu naučnika u odnosu, na primer, u nedostatku boljeg izraza, u odnosu na život... i slično. Ja, meñutim, želim da vam kažem, insistiram... NIK (kiselo se osmehuje) Ja sam gost. Izvolite, to je vaše pravo domaćina. DŽORDŽ (podrugljivo) Hvala. Prosto me obuzima neka unutarnja vatra. NIK: Ako nameravate da... MARTIN GLAS: 'Ej, vi tamo! NIK: Ako nameravate da počnete sve ispočetka... DŽORDŽ: Slušajte! Glasovi iz šume. NIK: Šta? DŽORDŽ: Životinjski glasovi. MARTA (promoli glavu) 'Ej, vi tamo! NIK:O, tostevi! DŽORDŽ: Evo naše dadilje. MARTA: Prestani. (NIKU) Mi smo gore... pijemo kafu... Brzo ćemo se vratiti. NIK (ne ustaje) Treba li nešto da uradim? MARTA: Ništa. Samo sedite i slušajte Džordžovu verziju. Umrite od dosade! DŽORDŽ: Čudovište! MARTA: Svinjo! DŽORDŽ: Stoko! MARTA: ðubre! DŽORDŽ: Droljo! MARTA (prezrivo) Ha, ha, ha. Samo se vas dvojica lepo zabavljajte... Mi ćemo se brzo vratiti. (Odlazeći) Džordž, raspremi ovaj nered. (Odlazi) DŽORDŽ (obraća se praznom hodniku) Neću, Marta. Neću više da raspremam nered. Godinama pokušavam da raspremim nered i ne uspevam.

Page 30

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfNIK: Stvarno? DŽORDŽ: Šta stvarno? NIK: Pa, mislim, to što već godinama raspremate nered. DŽORDŽ (posle duge pauze... posmatra ga) Usklañivanje, savitljivost, prilagoñavanje... to je red kojim se ide, je l' tako? NIK: Nemojte vi mene da trpate u isti koš sa vama! DŽORDŽ (posle pauze) Molim? (Pauza) A ne, ni govora. Kod vas je sve jednostavnije... vi ste se oženilijer vam je žena bila već sva otečena... a ja, onako nespretan i staromodan... NIK: Vi ga malo preteraste. DŽORDŽ: Nimalo! Kladim se i da je zvecnulo malo miraza, “Keš” lova! NIK (uvreñeno, onda odlučno, posle kraće pauze) Pa, sad, nije da nije. DŽORDŽ: Dakle tako! (Veselo) Sjajno! Eto, vidite, bio sam u pravu, pogodio sam! NIK: Samo... delimično... DŽORDŽ: Odličan strelac! Najpre dobro osmotri metu, pa tek ondagaña! NIK: Osim toga... DŽORDŽ: Šta, uz mirazje išlo i još nešto? NIK: Jeste. DŽORDŽ: U vidu naknade? NIK: Da. DŽORDŽ: Uvek tako biva. (Zapaža da NIK loše reaguje) Nisam imao namere da budem... zajedljiv. Uvek postoji naknada u nekom vidu... na primer, kod Marte i mene... površno posmatrajući... NIK: Hani i ja smo gotovo odrasli zajedno. DŽORDŽ: ... liči na neko veliko natezanje... mislim, površno posmatrajući... NIK: Mi se znamo još bog zna od kada, valjda još kad nam je bilo šest godina, tako nešto. DŽORDŽ: ... ali ako se stvari izbliza posmatraju, na samom početku, kad sam prvi put došao... NIK (prilično nervozno) Izvinite! DŽORDŽ: Šta? Ne, ne, ja se izvinjavam. NIK: Molim, molim. DŽORDŽ: Nastavite... NIK: Ne, samo izvolite. DŽORDŽ: Ali molim vas, vi ste gost. Nastavite. NIK: Sada se nekako blesavo osećam... DŽORDŽ: Samo vi nastavite! (Pauza) Ali, ako je vamabilo šest, njoj je onda bilo četiri godine. NIK: Možda je meni bilo osam, a njoj šest... Igrali smo se doktora i pacijenta. DŽORDŽ: To je odličan početak za suprotne polove. NIK (smeje se) Da, da. DŽORDŽ: Još tada ste bili naučnik, a? NIK (smeje se) Izgleda. osim toga, i naše porodice, a i mi smo to oduvek smatrali gotovom stvari. I tako smo... DŽORDŽ (pauza) Šta ste?

Page 31

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfNIK: I tako smo se venčali. DŽORDŽ: Kad vam je bilo osam godina? NIK: Ma, ne! Mnogo kasnije! DŽORDŽ: I meni je to izgledalo čudno. NIK: Ne mogu da kažem da je meñu nama buktala neka strast, čak ni u početku... mislim na početku našeg braka. DŽORDŽ: Da, da. Nije bilo iznenañenja. Nikakvih epohalnih otkrića posle one igre doktora i pacijenta, to hoćete da kažete? NIK (dvoumi se) Ne... e... e. DŽORDŽ: U svakom slučaju, sve vam se svodi na isto... uprkos onome što pričaju o Kineskinjama. NIK: Šta to pričaju? DŽORDŽ: Najpre se malo osvežite. (Uzima NIKOVU čašu) NIK: Hvala. Posle izvesne količine izgleda da alkohol više ne deluje na vas. DŽORDŽ: U stvari, nije da ne deluje... sve postaje nekako sporije... čovek kao da se zaglibi... osim ako niste snalažljivi... kao, na primer, vaša žena... da otpočnete sve ispočetka. NIK: Ovde na istoku zemlje svi mnogo piju. (Razmišlja) Svi mnogo piju i na srednjem zapadu. DŽORDŽ: Mi ovde mnogo pijemo, i čini mi se da ćemo nastaviti da povećavamo dozu... ako ostanemo živi. Trebalo bi da smo Arapi ili Italijani. Arapi ne piju, a Italijani se ne opijaju mnogo, osim na crkvene praznike. Trebalo bi da živimo na Kritu, ili tako negde. NIK (sarkastično, kao da hoće da prekine šalu) I, tada bismo bili Krićani, a ne Amerikanci! DŽORDŽ (malo iznenañen) Tako je. (Pruža NIKU čašu) Pričajte mi o parama vaše žene. NIK (odjednom podozrivo) Zašto? DŽORDŽ: Ako nećete, ne morate. NIK: Zašto me to pitate? (Osorno) Šta vas se to tiče? DŽORDŽ: Mislio sam da bi moglo da bude zanimljivo. NIK: Niste to mislili. DŽORDŽ (tupo) U redu... Želeo sam da mi pričate o parama vaše žene jer... jer me fascinira metod... pragmatičkog usklañivanja kod novih generacija. NIK: Vi opet počinjete. DŽORDŽ: Ja? Ni govora. Nego, znate, i Marta ima para. Hteo sam reći, njen otac već godinama pljačka ovo mesto i... NIK: Ma ne pljačka. DŽORDŽ: Ne pljačka? NIK: Bože sačuvaj. DŽORDŽ (sleže ramenima) Pa dobro... Martin otac već godinama ne pljačka ovo mesto i Marta uopšte nema para. O.K.? NIK: Pričali smo o parama moje žene... ne vaŠe. DŽORDŽ: O.K... Pričaj. NIK: Neću. (Pauza) Moj tast... je bio božji čovek i pri tom veoma bogat. DŽORDŽ: Koja vera?

Page 32

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfNIK: Njemu... mom tastu... javio se Bog kad je imao otprilike šest godina i on je počeo da propoveda i da krštava ljude. I spasavao je ljude, i putovao je mnogo unaokolo, i postao je prilično popularan... ne kao neki od njih, ali prilično slavan... I kad je umro, imao je gomilu para. DŽORDŽ:Božjihpara. NIK: Ne, njegovih sopstvenih. DŽORDŽ: A šta se desilo sa božjim parama? NIK: Božje pare je potrošio... a svoje sačuvao. Gradio je bolnice i slao humanitarne brodove, uveo je udaljene kuće u parohiju i izveo ljude napolje, na sunce i sagradio je tri crkve ili šta god da su bile, a dve od njih su izgorele...I uglavnom, završio je kao prilično bogat. DŽORDŽ (pošto je razmislio) Pa, mislim da je to veoma lepo. NIK: Jeste. (Pauza. Smejulji se) I tako, moja žena ima nešto para. DŽORDŽ: Ali ne božjih para. NIK: Ne. Njenih. DŽORDŽ: Pa, mislim da je to veoma lepo. (NIK se smejulji) Marta ima para jer je druga žena Martinog oca... ne Martina majka, već nakon smrti Martine majke... bila veoma stara bradavičava gospoña, koja je bila veoma bogata. NIK: Bilaje veštica. DŽORDŽ: Bila je dobra veštica, koja se udala za belog miša... (NIK počinje da se smejulji) sa sitnim crvenim očima... i mora biti da joj je on izgrickao bradavice, ili tako nešto, jer je gotovo odmah zatim nestala u oblaku dima. PUF! NIK:PUF! DŽORDŽ: PUF! I sve što je ostalo, pored malo lekova protiv bradavica, bio je veliki debeli testament... Veliki kolač, sa parčetom za gradsku upravu Nove Kartagine, parčetom za koledž, parčetom za Martinog tatu, i tek toliko i za Martu. NIK (odsutno) Možda... možda su moj tast i bradavičava veštica mogli da se spoje, zato što je i on bio miš. DŽORDŽ (navodi ga da nastavi) Stvarno? NIK: Ma, kad vam kažem... on je bio crkveni miš. (Oboje se smeju, ali nekako tužno. Postepeno prestaju, zaćute) Vaša žena nije pomenula maćehu. DŽORDŽ (razmišlja) Možda ovo i nije istina. NIK (mršti se) A možda i jeste. DŽORDŽ: Možda jeste, a možda i nije. Čini mi se da je vaša priča mnogo lepša... O vašoj otečenoj ženici, o tastu koji je bio pop... NIK: Nije on bio pop, on je bio božji čovek. DŽORDŽ: A, tako. NIK: A moja žena nije bila otečena... ona se samo nadula. DŽORDŽ: Da, da. NIK (smeje se) Volim da se pojmovi raščiste. DŽORDŽ: Tako je, tako je! Izvinite. NIK: Molim, molim. DŽORDŽ: Vi shvatate, naravno, da sam vas ja navodio da mi sve ovo ispričate ne zato što sam zainteresovan za vaš život, već jedino zato što vi predstavljate

Page 33

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije Vulfneposrednu i ozbiljnu pretnju mojoj materijalnoj egzistenciji i želim da se osiguram argumentima protiv vas. NIK (i dalje zabavljen) Svakako... svakako... DŽORDŽ: Mislim... upozorio sam vas... upozoreni ste. NIK: Upozoren. (Smeje se) Takvi podli tipovi me najviše plaše. Vi nesposobni kučkini sinovi... vi ste najgori. DŽORDŽ: Da... jesmo. Prst u tvom čelično plavom oku. Koleno na tvojim Čvrstim zlatnim jajima. Mi smo najgori. NIK:Takoje. DŽORDŽ: Pa, drago mi je da mi ne veruješ... znam da je istorija natvojoj strani. NIK: A, ne. Istorija je na vašoj strani... Biologija je na mojoj. Istorija, biologija.

DŽORDŽ: Shvatam razliku. NIK: Ali se ne ponašate u skladu s njom. DŽORDŽ: Ne? Mislio sam da smo odlučili da najpre preuzmete katedru za istoriju, pre nego što preuzmete sve ostalo. Što bi se reklo... korak po korak. NIK (proteže se, pravi se važan, igra igru) Ne... ja nisam tako mislio... hteo sam da se svuda uvučem, da se malo poigram, da otkrijem sve slabe tačke, daih pojačam, ali da na podupiračima stoji moje ime. Hteo sam da postanem činjenica, a onda da se pretvorim u... u... pomozite mi da nañem pravu reč... DŽORDŽ: Neminovnost. NIK: Tačno. U neminovnost. Da preuzmem nekoliko kurseva od starijih, da organizujem nešto na svoju ruku, da obradim nekoliko zgodnihsupruga... DŽORDŽ: A, tako! Možete da preuzmete sve kurseve i da okupite oko sebe svuelitnu omladinu, ali, dok ne obradite odreñene supruge, niste postigli ono pravo. Put ka srcu jednog čoveka vodi preko bokova njegove supruge. To dobro upamtite! NIK (nastavlja igru) Znam ja to, znam. DŽORDŽ: Ovdašnje žene su vam prave drolje. Kao one kamenjarke u Južnoj Americi. Znate li šta rade kamenjarke u Južnoj Americi, u Riu, na primer? Šištekao guske. Stoje na ulici i šište, kao krdo gusaka. NIK: Jato. DŽORDŽ: Šta? NIK: Jato gusaka. Ne krdo. Jato. DŽORDŽ: U redu, kad baš hoćete da se izražavate striktno zoološki. Dakle, stoje i šište kao krdo gusaka. A to čine i sve supruge ovde u Novoj Kartagini. Sve ih dobro obraditi, znači siguran put ka uspehu. NIK (još ne prekida igru) U pravu ste. DŽORDŽ: Dabome da sam u pravu. NIK: Kladim se da je vaša žena najkrupnija guska u jatu! Otac joj je dekan, itd., itd... DŽORDŽ: Tako mi istorijske neminovnosti, jeste! NIK: Sjajno! (Trlja ruke) Znači, sad treba da je sateram u neki ćošak i jurišam!Napred marš! DŽORDŽ: To bi bilo najbolje!

Page 34

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfNIK (za trenutak posmatra DŽORDŽA. Izraz njegovog lica pokazuje da mu se pomalo zgadilo) Imam utisak da se vi nimalo ne šalite. DŽORDŽ (blagonaklono) Lažeš, mali... Tebi se čini da ti to ozbiljno misliš, pa si se strašno uplašio. NIK (prasne) Ja se uplašio? DŽORDŽ (smireno) Da, ti. NIK: Šalite se. DŽORDŽ (očinski) Voleo bi' da je tako... Nego, daću ti nekoliko dobrih saveta, ako ih želiš. NIK: Dobre savete! Od vas? Ma idite, molim vas! (Počinje da se smeje)

DŽORDŽ: Još nisi naučio pravila igre. Uzmi onoliko koliko ti se pruža... A sada, slušaj me dobro! NIK: Hajde, počnite već jednom! DŽORDŽ: To ti je odličan savet! NIK: Gospode! DŽORDŽ: Ovo je živi pesak i ti ćeš upasti u njega... NIK: Ma šta kažete? DŽORDŽ: I progutaće te pre nego što shvatiš gde si upao. (NIK se podrugljivo smeje) Tvoji principi su odvratni, a ti lično si nitkov. Ipak, hoću da ti pružim slamčicu koja može da te spase. Čuješ li šta govorim? NIK (još se smeje) Čujem, čujem. Prilično ste grlati. DŽORDŽ: Dobro, dobro. NIK: Šta čekate? DŽORDŽ (ćuti, a zatim odmereno) U redu. Hoćeš da se zavitlavaš? Dobro, dobro. Istorijski ispada da će ipak sve nekako dobro da se završi. NIK: Tako je, tako je. Samo ti gledaj svoja posla stari, ne brini se ti za mene. DŽORDŽ (posle pauze) Pokušao sam da ti se približim da... NIK (prezrivo) Da uspostavite kontakt? DŽORDŽ: Da. NIK: Da stupite u vezu... DŽORDŽ: Da, baš tako. NIK: To je prosto dirljivo... To je zaista plemenito. Da, to je prava reč. (Blagonaklono) Ostavite me na miru! DŽORDŽ (posle kratke pauze) Šta reče? NIK (preteći) Čuli ste! DŽORDŽ (NIKU, ali nekako odsutno) Čovek se muči da izgradi civilizaciju... društvo zasnovano na principima... trudi se da otkrije smisao u prirodnim zakonima, neki moral u neprirodnom neredu svoga uma... stvaraju se poredak i umetnost, a na kraju uviña da je to jedno te isto... Dovodi stvari do njihovih najtužnijih tačaka... do tačaka gde je mogućno nešto izgubiti. A onda, odjednom, kroz čitavu muziku, kroz sve razumne zvuke ove ljudske grañevine zaori se glas Boga Božjeg. Kakav je to zvuk? Šta oglašava ta fanfara? Ostavite me na miru! Mislim da u svemu ovome ima neke istine... posle svega ovog tvog... NIK (kratka pauza, zatim aplauz) Ha, ha, ha! Bravo, bravo! (I dalje se smeje)

Page 35

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije Vulf

Ulazi MARTA vodeći HANI, koja je iznemogla, ali se hrabro osmehuje MARTI. HANI: Hvala vam, hvala. MARTA: Evo nas! Malo smo još iznureni, ali se držimo na nogama! DŽORDŽ: Gospode! NIK: Štaje! A, Hani. Zdravo! Je li ti bolje? HANI: Nešto bolje... dragi... bolje da sednem. NIK: Naravno. Hodi, sedi pored mene! HANI: Hvala, dragi. DŽORDŽ (tiho) Dirljivo, zaista dirljivo. MARTA (DŽORDŽU) Šta je, zar nećeš da se izviniš? DŽORDŽ (žmirka) Za šta da se izvinim? MARTA: Što je ovoj mladoj dami pripala muka. DŽORDŽ: Zar sam ja za to kriv? MARTA: Kako da nisi. DŽORDŽ: Nisam, ni. govora. HANI: Pustite, molim vas. MARTA (DŽORDŽU) Pa ko je onda kriv? Ovaj lepotan ovde? Misliš da je on kriv što je njegovoj ženi pripala muka? DŽORDŽ (značajno) I meni je pripala muka! MARTA: To je nešto sasvim drugo! HANI: De, de, pustite... molim vas. Meni ponekad pripadne muka tek onako, bez ikakvog razloga. DŽORDŽ: Zaista? NIK: Hani, ti si tako nežna. HANI (ponosito) Uvek sam bila takva. DŽORDŽ: Nežna kao Big Ben. NIK (preteći) Pazite šta govorite! HANI: Doktori kažu da mi ništa ne fali... mislim organski... NIK: Naravno. HANI: Baš pred venčanje nešto sam se razbolela... slepo crevo... ili su bar tako mislili... a, u stvari... u stvari (smeje se) to je bila samo panika...

DŽORDŽ i NIK razmenjuju poglede. MARTA (DŽORDŽU) Daj mi nešto da popijem. (DŽORDŽ prilazi baru) Svima pripadne muka od Džordža... Dok nam je sin bio još sasvim mali, stalno je... DŽORDŽ: Marta, prestani... MARTA: Stalno je povraćao zbog Džordža. DŽORDŽ: Rekao sam ti da prestaneš. MARTA: To je dotle išlo da kad god bi Džordž ušao u sobu, on bi odmah počeo da povraća i... DŽORDŽ: Pravi razlog što je naš sin stalno povraćao, draga ženice, bio je taj što nije mogao da podnosi da mu stalno nešto gudiš, da upadaš u njegovu sobu sa lepršavim kimonom oko sebe i da mu neprestano drobiš grleći ga i gušeći svojim dahom koji je bazdeo na alkohol. MARTA: Ma nemoj! Zbog tebe je bežao od kuće, i to dva puta u toku jednog

Page 36

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije Vulfmeseca. (Obraća se gostima) Dva puta u toku jednog meseca! Šest puta u toku jedne godine. DŽORDŽ: (gostima) Naš sin je bežao od kuće jer mu se Marta prosto pela na glavu. MARTA: Nikada mu se nisam pela na glavu! DŽORDŽ (pružajući MARTI piće) Imao je običaj da doñe kod mene kad se vratim kući i da kaže: “Mama mi ne da mira”. Baš tako: “Mama mi ne da mira”.

MARTA: Lažljivče! DŽORDŽ (sleže ramenima) To ti kažeš! Nikad ga nisi ostavljala na miru. To je bilo strašno! Nepodnošljivo! NIK: Zašto sad o tome govorite? HANI (prekorno) Dragi... MARTA (NIKU) Hvala, mili, na umesnom pitanju. DŽORDŽ (svima) Ja nisam želeo da govorim o tome... bio bih savršeno srećan da to uopšle i ne pominjem. Ja nikad prvi ne započinjem razgovor na tu temu. MARTA: Započinješ. DŽORDŽ: Možda kad smo sami. MARTA: Mi i jesmo sami. DŽORDŽ: Ne, dušo, imamo goste. MARTA (požudno gleda NIKA) Tako je, tako je, u pravu si. HANI: Mogu li da dobijem malo rakije? Baš bi mi prijala. NIK: Jesi li u to sigurna? HANI: Jesam, dragi. DŽORDŽ (prilazi baru) Naravno, odmah! NIK: Hani, mislim da ne bi... HANI (mazno) Osećaću se sigurnijom. Sad se osećam prilično nesigurnom. DŽORDŽ: Pa i ne možete da se osećate sigurno posle pola boce... treba uzeti celu dozu. HANI: Da. (MARTI) Mnogo volim brendi... bez sve šale. MARTA (rasejano) Utoliko bolje po vas. NIK: Ako misliš da je zaista pametno... HANI (prilično osorno) Ja najbolje znam šta mi prija, dragi. NIK (prilično osorno) Svakako, svakako. HANI (DŽORDŽ joj pruža brendi) Fino. Baš vam hvala! DŽORDŽ (zamišljeno) I ja sam riekada pio brendi. MARTA (u poverenju) Nekada je pio i čist džin... da bi se odvažio da napiše knjigu! DŽORDŽ (strogo) Umukni, Marta! MARTA (stavlja ruku na usta, kao devojčica) Uh, uh... NIK (nešto muje sinulo u glavi) Šta rekoste? DŽORDŽ (zataškava) Ništa, ništa. MARTA: Vas dvojica ste razgovarali dok smo mi bile odsutne i Džordž vam je ispričao svoju verziju, jel' tako? Skoro da vas je rasplakao. NIK: Pa i nije... DŽORDŽ: Nas dvojica smo, u stvari, tancovali.

Page 37

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfMARTA: Stvarno? Baš lepo! HANI: Ja obožavam da igram okretne igre. NIK: Nije on na to mislio, Hani. HANI: Nisam ni ja. Dva odrasla čoveka - pa da igraju... sačuvaj bože! MARTA: Hteli ste reći da vam nije pričao kako je mogao da postane veliki čovek samo da nije bilo mog oca? Da mu zbog moga oca njegovi visoki moralniprincipi nisu dozvoljavali čak ni da pokuša da se uzdigne. Je l' vam to ispričao? NIK: Nije... MARTA: I nije vam pričao kako je hteo da štampa neku knjigu i da mu moj otac nije dozvolio. NIK: Knjigu? Ni govora! DŽORDŽ: Marta, molim te! NIK (podbada je) Pomenuli ste da je pio džin da bi napisao knjigu. Kakvu knjigu? DŽORDŽ (molećivo) Najobičniju knjigu. MARTA (ismeva ga) Najobičiiiju knjigu. DŽORDŽ: Marta, molim te! MARTA (razočarano) Znači, nije vam ispričao celu tužnu priču. Šta je to s tobom, Džordž, zar si digao ruke od svega? DŽORDŽ (ozbiljan i smiren) Ne, nisam. Samo moram da otkrijem neki novi način da se borim protiv tebe, Marta. Možda ću da primenim gerilsku taktiku... možda subverziju... još se nisam odlučio. MARTA: U redu! Smisli nešto pa me onda obavesti! DŽORDŽ (veselo) Važi, ljubavi! HANI: Zašto ne igramo? Ja obožavam da igram! NIK: Hani... HANI: Zašto da ne. Baš mi se igra. NIK: Hani... HANI: Hoću, baš mi se igra! DŽORDŽ: U redu... igraćemo... HANI (med i mleko. MARTI) Baš mi je milo... obožavam da igram... a vi? MARTA (gleda u NIKA) Ideja nije loša. HANI: Ja igram kao vihor. MARTA (bez komentara) Je l'? DŽORDŽ (bira ploču) Martina slika je jednom bila objavljena u novinama... otprilike pre dvadeset pet godina. Osvojila je drugu nagradu na nekom sedmodnevnom takmičenju: napetih mišića, sva napregnuta, čvrsto drži svog partnera... MARTA: Pusti ploču i umukni! DŽORDŽ: Kako ti kažeš, ljubavi! (Svima) Kako ćemo da se rasporedimo? Kao mešoviti dubl? MARTA: Valjda ne misliš da ću s tobom da igram? DŽORDŽ (razmišlja) N-e-e-e... o... ni u kom slučaju, pošto je on tu... A sigurnone ni u ovoj sobi... HANI: Meni nije važno s kim ću da igram... Mogu i bez partnera. NIK: Hani...

Page 38

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfHANI: Ja igram kao vihor. DŽORDŽ: Dobro, deco, sporazumite se, panapred... Počinje muzika. Sedma Betovenova. HANI (igra sama; pevuši melodiju) Hi, h, h, h... čarobno! NIK: Hani... MARTA: Džordž, promeni ploču. HANI: H, h, h, h... MARTA: Promeni ploču, Džordž! DŽORDŽ (pravi se da ne čuje) Šta kažeš, Marta? NIK: Hani... MARTA (pošto DŽORDŽ pojačava) Promeni ploču, Džordž! DŽORDŽ: Molim? MARTA (ustaje preteći. Brzim koracima prilazi DŽORDŽU) Sad ćeš ti da vidiš svoga boga! DŽORDŽ (isključuje ploču. Smireno) Šta si to rekla, ljubavi? MARTA: Ti pasji... HANI (kruto) Prestalo je! Ko je isključio? NIK: Hani... HANI (NIKU) Prestani već jednom! Šta Hani? DŽORDŽ: Meni se činilo da je muzika baš odgovarala. MARTA: Činilo ti se, je l'? HANI: Uvek se izdireš na mene kad se lepo zabavljam. NIK (pokušava da ostane učtiv) Izvini, Hani. HANI: Ostavi me na miru. DŽORDŽ: Zašto ti ne staviš ploču, Marta? (Udaljava se od gramofona iprepuštaga MARTI) MARTA preuzima stvar u svoje ruke. HANI: Volim da igram, a ti mi ne daš. NIK: Ja baš volim kad ti igraš. HANI: Ostavi me na miru. (Seda, uzima piće) DŽORDŽ: Marta će da pusti omiljenu ploču “Prolećni žubor”. (Seda pored HANI) Zdravo, mala! HANI (kikoće se) Bravo! DŽORDŽ (podrugljivo se smeje) Ha, ha, ha, ha! 'Ajde, Marta, puštaj ploču... Šta čekaš? MARTA (posluje oko gramofona) U pravu si. DŽORDŽ (obraća se HANI) Anñelče, hoćeš li da igraš sa mnom? NIK: Šta ste to rekli mojoj ženi? DŽORDŽ (podrugljivo) Gle ti njega! HANI (duri se) Neću! Kad ne mogu izražajno da igram, onda neću ni da igram. Sedeću ovde i... (Sleže ramenima, pije) MARTA (pušta ploću, usporeni džez) Tako, a sad napred. (Zgrabi NIKA) NIK: Važi! Haj! MARTA: Haj! (Igraju polako, priljubljeni) HANI (duri se) A mi ćemo da sedimo i da gledamo. DŽORDŽ: Tako je!

Page 39

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfMARTA (NIKU) Jak si. Dobro stežeš. NIK: A-ha! MARTA: Ja to volim. NIK: Vidim. HANI: Slažu se u igri kao da su već ranije igrali. DŽORDŽ: To je poznata melodija... Oboje je dobro znaju... To je veoma poznata melodija. MARTA: Ne budi plašljiv. NIK: I... nisam. DŽORDŽ (obraća se HANI) To je vrlo stara melodija... HANI: Je l'? NIK i MARTA se odvajaju i igraju jedno sjedne a drugo s druge strane DŽORDŽA i HANI. Okrenuti su jedno prema drugome. Stopala im se jedva miču, a tela uvijaju kao da su priljubljeni jedno uz drugo. MARTA: Sviñaju mi se tvoji pokreti. NIK: I meni vaši. DŽORDŽ (obraća se HANI) Sviñaju im se uzajamni pokreti. HANI (odsutno) Baš lepo. MARTA (NIKU) Čudi me da ti Džordž nije ispričao svoju verziju. DŽORDŽ (obraća se HANI) Baš su slatki! NIK: Nije. MARTA: To me iznenañuje. NTK: Stvarno? MARTA: Da, jer on to obično čini kad mu se pruži prilika. NIK: A šta vi znate o tome? MARTA: To je, u stvari, veoma tužna priča. DŽORDŽ: Marta, ti si vrlo obdarena za negativne stvari. NIK: Zaista? MARTA: Prosto da se čovek rasplače. DŽORDŽ: Obdarena si za gadosti. NIK: Stvarno? DŽORDŽ: Nemojte da jc vučete za jezik. MARTA: Zašto mene da vuče? NIK: I onda... Oni prilaze jedno drugom uvijajući se, a zatim se povlače. DŽORDŽ: Upozoravam vas da je ne vučete za jezik. MARTA: On te upozorava da me ne vučeš za jezik! NIK: Čuo sam ga... nastavite. MARTA (kao da recituje) Džordž je bio veoma ambiciozan dečak. Uprkos jednom nemilom dogañaju u njegovoj prošlosti. DŽORDŽ (smireno opominje) Marta! MARTA: I o tome je hteo da napiše roman, o svojoj mladosti, da svima pukne srce od žalosti... Pazi, rimuje se... DŽORDŽ: Marta, pazi šta radiš! NIK: Stvarno, rimuje se. Nastavite, nastavite.

Page 40

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfMARTA: Onda je tata pregledao njegov roman. DŽORDŽ: Marta, dobro pazi šta govoriš, jer ako ti ja zapušim usta... MARTA: I zgranulo ga je ono što je pročitao. NIK: Istina? MARTA: Cela istina. To je bio roman o jednom nevaljalom dečaku... DŽORDŽ (ustaje) Ja to neću da dozvolim. NIK (DŽORDŽU) Ma, prestanite već jednom! MARTA: Ha, ha, o nevaljalom dečaku... koji je ubio svoju majku i usmrtio oca. DŽORDŽ: Marta, prekini! MARTA: Onda je moj tata rekao: “Slušaj, ne mogu da dozvolim da ovako neštoobjaviš”... DŽORDŽ (pritrči gramofonu, istrgne ploču) Dosta. Igranje je završeno. A sada možeš da nastaviš! NIK: Prosto ne znam kako da okarakterišem vaš postupak! HANI (razdragano) Ovo je uragan, pravi uragan! MARTA (jasno i glasno) Onda mu je tata rekao: “Slušaj ti, ne misliš" valjda da ću da dozvolim da štampaš ove bljuvotine? Ne bar dok sam ja živ, ne sve dok ovde predaješ... Ako objaviš tu knjigu, dobićeš nogu u leña”. DŽORDŽ: Obuzdaj se! MARTA: Ha, ha, ha. NIK (smejući se) Obuzdajte se! HANI: Ovo je pravi uragan, tornado! MARTA: Sjajna ideja! Nastavnik jedne ugledne ustanove kao što je ova, u gradu Nova Kartagina, objavljuje tako nešto! Mladiću, ako poštuješ svoj položaj ovde, ti ćeš, tikvane jedan uobraženi, da povučeš taj rukopis... DŽORDŽ: Neću da dozvolim da me izvrgavaš ruglu! NIK: Ali, zaboga, niko vas ne izvrgava ruglu. (Smeje se) HANI se smeje zajedno s njim, a i sama ne zna zašto to čini. DŽORDŽ: Neću to da dozvolim! Sve troje mu se smeju. DŽORDŽ (besno) Igra je završena! MARTA (nastavlja) Zamislite tako nešto! Knjiga o dečaku koji ubija oca i majku i to prikazuje kao puku slučajnost! HANI (razdragano) Puka slučajnost! NIK (priseća se) Čekajte, stanite! MARTA (normalnim glasom) A znaš li šta je veliki, hrabri Džordž odgovorio mome ocu? DŽORDŽ: Prestani, prestani već jednom! NIK: Samo trenutak! MARTA: Džordž je rekao...: “Ali tata... (ha, ha, ha) ali to uopšte i nije roman. (Izmenjenim glasom) Nije roman? (Podražava DŽORDŽA) Ne, gospodine, to uopšte i nije roman... DŽORDŽ (prilazi joj) Sada ćeš valjda da umukneš! NIK (oseća opasnost) O-ho! MARTA: Baš neću. Sebi ruke, gade jedan! (Povlači se malo unazad... Ponovo podražava DŽORDŽOV glas) Ne, gospodine, to uopšte i nije roman, to je cela

Page 41

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije Vulfistina... To se zaista dogodilo... meni lično! DŽORDŽ (napada je) Ubiću te! (Hvata je za gušu. Nastaje gušanje) NIK: Stanite! (Rastavlja ih) Stanite, pobogu! HANI (neobuzdano) Ovo je uragan nad uraganima! DŽORDŽ, MARTA i NIK se tuku, viču... MARTA: To se dogodilo baš meni, meni lično! DŽORDŽ: Ti, kučko! NIK: Prestanite, za ime božje, prestanite! HANI: Uragan, uragan! Sve troje sejoš gušaju. DŽORDŽOVE ruke su na MARTINOM vratu. NIK ga napada i odvlači, sruči ga na pod. DŽORDŽ je na podu, a NIK iznad njega. MARTA stoji sa strane, rukom se držeći za vrat. NIK: Dosta je bilo! HANI (razočaranim glasom) 'Ajde još malo! DŽORDŽ (dovuče se do stolice. Povreñen je, ali više ga boli moralno poniženje nego fizička povreda. Posmatraju ga... Pauza) U redu, u redu... a sada ćemo sesvi smiriti... bićemo vrlo mirni... MARTA (tiho, neprimetno trese glavom) Ubico, u-b-i-c-o! NIK (blago, MARTI) Dosta je bilo. Kratka pauza. Svi menjaju mesta, obazrivo, kao rvači posle borbe. DŽORDŽ (došao je sebi, ali je još nervozan) E pa, ova igra ponižavanja domaćina je završena. Šta ćemo sad, a? (MARTA i NIK se nervozno smeju) Hajde da smislimo nešto! NIK: Znate šta... DŽORDŽ: Znate šta. (Ismeva ga) Znate šta... (Vrlo obazrivo) Hajde, recite. Trebalo bi da preñemo na neke druge igre. NIK: Slažem se. DŽORDŽ: Čekajte da vidimo šta još možemo da uradimo? Postoje i druge igre. Sad bismo mogli da preñemo na domaćicu? Kako vam se to sviña? (NIKU) Hoćemo li sad da otpočnemo tu igru, a? NIK (pomalo uplašeno) Ma, smirite se. MARTA se tiho smeje. DŽORDŽ: Ali to ostavljamo za kasnije... da je priteramo u neki ćošak, a? HANI (neobuzdano) Preñimo na domaćicu! NIK (obraćajući se HANI, oštro) Ti da ćutiš, jesi li čula! HANI ućuti, čašu drži polupodignutu. DŽORDŽ: Nećete sad da preñete na tu igru, a? Ostavljate je za kasnije? Pa šla ćemo sad da radimo? Treba da igramo nešto? MARTA (smireno) Da se igramo davljenika. DŽORDŽ (odsečno, ali za sebe) Ja nisam davljenik. HANI (NIKU, negodujući) Naredio si mi da ćutim! NIK (nestrpljivo) Izvini! HANI (kroz zube) Izvinjavaš se samo forme radi. NIK (obraćajući se HANI, još nestrpljivije) Izvini. DŽORDŽ (pljesne rukama, glasno) Setio sam se! Znate šta ćemo sad da igramo! Pošto smo završili igru ponižavanja domaćina, a još nećemo da

Page 42

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije Vulfpreñemo na domaćicu, onda da se pozabavimo gostima. Kako vam se to sviña?

MARTA (okreće se, prilično zgañena) Gospode! Džordž! DŽORDŽ: Ti, brbljušo! HANI: Ja nisam za tu igru. NIK: Ni ja, čini mi se da je bilo dosta igre... DŽORDŽ: A ne, ne! Bože sačuvaj! Odigrali smo samo jednu igru... sad ćemo daotpočnemo drugu. Ne možete da odete posle prve igre. NIK: Mislim da bi možda... DŽORDŽ (strogo) Tišina. (Svi slušaju) A sad, kako ćemo da igramo igru o gostima? MARTA: Pobogu, Džordž... DŽORDŽ: Ćuti! (MARTA sleže ramenima) Kako da počnemo, kako?... E, pa lepo! Marta vam je na svoj indiskretan način... u stvari ne baš sasvim indiskretan jer je Marta, u stvari, u duši naivna... ali, bilo kako bilo, ona vam jesve ispričala o mom prvom romanu, jel' tako ili nije? Dakle, Marta vam je ispričala o mom prvom romanu, koji je, u stvari, knjiga mojih uspomena. Bilo bi mi milije da nije, ali kad već jeste... Ima, medutim, nešto što nije uradila... Nije vam ispričala o mom drugom romanu. (MARTA ga gleda ljubopitljivo, zbunjenim pogledom) Ti o tome ništa i ne znaš, je l’ da Marta? Mislim, ništa ne znaš o mom drugom romanu, je l' tako ili nije? MARTA (iskreno) Tako je. DŽORDŽ: E, pa, lepo. (Počinje tihim glasom, a zatim sve glasnije i osornije) Toje, u stvari, alegorija - ali može da se čita i kao obična proza... U pitanju je jedan mladi bračni par koji je došao sa srednjeg zapada. On je plav, ima oko trideset godina, naučnik je i predavač, a žena mu liči na miša i stalno se naliva rakijom... a... MARTA: Džordž, za ime boga! DŽORDŽ: I... i ovaj mali miš je imao oca koji je bio sveti čovek... koji je mnogo putovao Hristaradi, prikupljao vernike i slično. HANI (zbunjeno) Pa to je poznata stvar. NIK (drhtavim glasom) Ne terajte šegu! DŽORDŽ: I onda je jednog dana umro, mislim na oca toga mišića, pa su ga otvorili i iz njega je počeo da ispada novac... Isusov novac, Marijin novac... svešto je pokrao! HANI (sanjivo, zbunjeno) Već sam čula tu priču. NIK (veoma glasno, da bi je probudio) Hani... DŽORDŽ: To je samo na početku knjige. Dakle, taj lepotan i njegova žena, gospa su došli... i... MARTA: Baš si duhovit, Džordž. DŽORDŽ: Hvala... i nastanili se u jednom gradu koji je sličan ovoj našoj Novoj Kartagini. NIK (preteći) Čini mi se da bi bilo bolje da prekinete priču, gospodine... DŽORDŽ:Manemoj! NIK (manje siguran) Ja, ja... zaista mislim da... HANI: Ja mnogo volim porodične drame... one su strašno zanimljive.

Page 43

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfDŽORDŽ: Imate pravo. Nego da se vratim na moju priču. Plavokosi lepotan je imao ludu sreću jer je na njegovoj vizitkarti umesto imena stajalo “istorijska neizbežnost”. NIK: Nije potrebno danastavljate priču... HANI (zbunjena, trudi se da shvati o čemuje reč) Pusti ga da nastavi. DŽORDŽ: I hoću. Dakle, ta vizitkarta je bila deo njegovog prtljaga, u koji se ubrajao i njegov mišić... NIK: Ja neću više to da slušam! HANI: A zašto? DŽORDŽ: U tome leži zec. I niko nije mogao da razume zašto taj plavokosi lepotan nosi tog miša u svom prtljagu, on, nekadašnji šampion u plivanju. Čovek se pita zašto je sebi na vrat natovario tu bedu... NIK: To nije lepo od vas... DŽORDŽ: Ja i ne tvrdim da je lepo. Dakle, kao što sam već rekao, njegov mišićse toliko obilato nalivao rakijom da je polovinu vremena provodio u toaletu... HANI (pogaña) Znam o kome je reč... DŽORDŽ: Stvarno... pored ostalog, ona je imala i dosta para... svetih para prikupljenih od zlatnih zuba nevemika, u neku ruku pragmatično uveličavanje velikog sna... i ona je... HANI (uplašeno) Ova priča mi se ne dopada. NIK (neočekivano, molećivim glasom) Prestanite, molim vas. MARTA: Džordž, možda bi bilo bolje da prestaneš. DŽORDŽ: I ona je... stop? Ha, ha, ha. NIK: Prestanite, molim vas. DŽORDŽ: Lepo me zamoli, mali. MARTA: Džordž... DŽORDŽ: E, sad prelazim na poglavlje kako su se venčali. NIK: Nemojte! DŽORDŽ (pobedonosno) Šta nemojte? NIK (gotovo ječi) Još pitate! DŽORDŽ: Dakle, prelazimo na poglavlje kako su se venčali. Evo kako. Mišica sejednog dana sva nadula, otišla kod plavokosog lepotana, isturila stomak i rekla: “Pogledaj kako izgledam”. HANI (bleda kao krpa, ustaje) Ovo mi se... ne dopada. DŽORDŽ: Pogledaj kako izgledam. Sva sam naduvena. Gospode bože, tada joj je rekao plavokosi lepotan... HANI (kao iz daljine) I tako su se venčali... DŽORDŽ: I tako su se venčali... HANI: I onda... DŽORDŽ: I onda... HANI (histerično) I šta onda, šta? NIK: Prestanite, prestanite! DŽ0RDŽ (kao malom detetu) Onda je otok spao... kao rukom odnesen... Puf, i gotovo... NIK (nemoćno) Gospode bože... HANI:... otok je spao...

Page 44

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfDŽORDŽ (blago) Puf, i gotovo... NIK: Hani, nisam imao nameru, časna reč, nisam. HANI: Ti... ti si mu to ispričao. NIK: Hani, ja stvarno nisam imao nameru... HANI (užasnuto) Ti si im to kazao! Ti! Uh, uh, uh, kako si samo mogao! NIK: Hani, ja stvarao nisam imao nameru... HANI (hvata se za stomak) Jao, bože! NIK: Hani, mila moja, izvini! Ja stvarno nisam imao nameru... DŽORDŽ (neočekivano, sa izvesnim prezirom) Eto, to je igra o gostima. HANI: Mukamije... DŽORDŽ: Nije ni čudo! NIK: Hani... HANI (histerično) Ostavi me na miru... muka mi je... (Istrčava iz sobe) MARTA (pogledom prati HANI, odmahuje glavom) Jadna mala. Ovo joj stvarno nije bilo potrebno. DŽORDŽ (sleže ramenima) To ti je život. NIK (polako vrti glavom) Nije trebalo da ovo ispričate. Stvarno nije trebalo. DŽORDŽ (smireno) Mrzim pretvaranje. NIK: Ovo je bilo svirepo... podlo... DŽORDŽ: Preboleće onato... NIK:... i ubistveno. DŽORDŽ: Prebrodiće ona to. NIK: Ubistveno za mene! DŽORDŽ (iznenañeno) Za vas? NIK: Da, za mene. DŽORDŽ: Za vas? NIK: Da, za mene. DŽORDŽ: Izvrsno! Divno! Kako ćete vi opet sve da vratite na svoje mesto. Sakupite polomljene komade... Osvrnite se oko sebe i postupite onako kako je najbolje... opet stanite na svoje noge.

MARTA (smireno, NIKU) Idite i vidite šta vam je sa ženom. DŽORDŽ: Stvarno... idite, pokupite komade i izmislite neku novu strategiju. NIK (DŽORDŽU, koji polazi prema holu) Kajaćete se vi zbog ovoga. DŽORDŽ: Verovatno. Ja se uvek kajem. NIK: Hteo sam reći da ću vas ja naterati da se pokajete zbog ovoga. DŽORDŽ (blago) Razumljivo, akutna nezgoda. NIK: Tući ću vas vašim sopstvenim adutima... govoriću vašim jezikom... biću onakav kakvim me vi predstavljate. DŽORDŽ: Pa vi ste već takvi kakvi jeste, samo još niste svesni toga. NIK (sav se trese u sebi) Ne, ne... ne sasvim. Ali ću da postanem takav, gospodine... pokazaću vam nešto pa ćete celog života žaliti što ste to videli. DŽORDŽ: Hajde, idite i sredite nered. NIK (smireno, ali sa žestinom) Čekajte pa ćete videti, gospodine. (Izlazi. Pauza. DŽORDŽ se osmehuje MARTI) MARTA: Odlično, Džordž.

Page 45

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfDŽORDŽ: Hvala, Marta. MARTA: Stvarno si bio izvrstan. DŽORDŽ: Milo mi je što ti se dopalo. MARTA: Htela sam reći... Dobro si to izveo. DŽORDŽ: A-ha. MARTA: Već dugo nisi bio ovako sjajan. DŽORDŽ: Ti me inspirišeš, mala moja. MARTA: Ovo je bio lov na pigmeje! DŽORDŽ: Pigmeje? MARTA: Baš si skot! DŽORDŽ: Ja? MARTA: Da, ti. DŽORDŽ: Šta je sad, promenila si stil. Nećeš više pigmeje... hoćeš divove? MARTA: Odvratan si. DŽORDŽ: A ti nisi. Ti sama izmišljaš sopstvena pravila. Tebi je dozvoljeno da rušiš sve što ti padne na pamet, da vreñaš ceo svet ako ti se to prohte. Ali kad neko drugi to pokuša... onda stvar nije u redu! MARTA: Bedniče... DŽORDŽ (ismevaje) Mila moja, pa ja sam to sve činio samo zbog tebe. Dušo, mislio sam da ti se to dopada, da je po tvom ukusu... Krv, pokolj i ostalo. Mislio sam da ćeš strašno da se uzbudiš i dotrčiš meni u naručje. MARTA: Ti si stvarno blesav. DŽORDŽ: Ma nemoj! Je l’ ti to stvarno misliš? MARTA: Ne da mislim, nego sam ubeñena. DŽORDŽ (jedva savlañuje bes) A ti možeš da sediš u toj tvojoj stolici, da se nalivaš džinom i da me srozavaš u blato... čitave noći... To je onda na svom mestu... MARTA: Ali, ti to prihvataš i trpiš. DŽORDŽ: Nije tačno da prihvatam. MARTA: Jeste. Zato si me i uzeo za ženu! Tišina. DŽORDŽ (smireno) To je najpodlija laž koju sam ikada čuo. MARTA: Zar još nisi shvatio suštinu tvog problema? DŽORDŽ (vrti glavom) Marta... MARTA: Moje ruke su se zamorile od udaraca. DŽORDŽ (gleda je s nevericom) Ti si luda. MARTA: Već dvadeset tri godine! DŽORDŽ: Ti se zavaravaš, Marta. MARTA. To nije ono što sam želela da bude! DŽORDŽ: Mislio sam da si bar zadovoljna samom sobom. Nisam znao da... MARTA (obuzima je bes) Zadovoljna sam samom sobom. DŽORDŽ: Ne, ne... ti nisi pri čistoj svesti. MARTA (ustaje, viče) Ko nije pri čistoj svesti... DŽORDŽ: Dobro, dobro... nemoj da preterujel MARTA (opet viče) Pokazaću ja tebi ko nije pri čistoj svesti... DŽORDŽ (drmusa je) Prestani! (Gura je da sedne) Dosta!

Page 46

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfMARTA (smirenijim glasom) Pokazaću ja tebi ko nije pri čistoj svesti! (Smirenije) Danas ti je borbeni dan? E, pa lepo! Ja ću da te dotučem... ali ću najpre da ti pokažem... DŽORDŽ: Ti i onaj tamo... hoćete da me dotučete? MARTA: Šteta što nisi poginuo u onom automobilu, bedo jedna! DŽORDŽ (preti prstom) Zažaliceš ti što si pominjala našeg sina! MARTA (prezrivo) Ti... DŽORDŽ: Ja sam te opomenuo. MARTA: Ne misliš valjda da ja tvoje opomene uzimam ozbiljno! DŽORDŽ: Opomenuo sam te da ne preteruješ... MARTA: Tek sam počela. DŽORDŽ (smireno) Prilično sam otupeo... Nije to od alkohola, a možda delimično i jeste. Uspavljivanje moždanih ćelija u toku svih ovih godina. Čak sam i dovoljno otupeo da bih sada mogao da ti dokazujem svoju muškost. Niti te slušam niti te čujem. Jedino tako uspevam da te svarim. Ti, meñutim, okrećeš list. U toku poslednjih dvesta godina, ili već koliko, živim s tobom u ovoj kući. Svega mi je bilo preko glave. Ne marim za tvoje prljave avanture javno, odnosno marim, ali sam se pomirio s tim... Sad si promenila taktiku pa izvodiš varijacije na sopstvene izopačenosti, i kao rezultat... MARTA: Gluposti! DŽORDŽ: To ti drugom pričaj. MARTA: Gluposti! DŽORDŽ: Možeš da nastaviš koliko ti je volja. A kad završiš... MARTA: Džordž, jesi li ikada slušao sebe? Jesi li ikada slušao sebe kad govoriš?Toliko si dosadan, nejasan, kao i ta tvoja glupa predavanja. DŽORDŽ: Slušaj, Marta, mnogo me brineš... Tvoje duševno stanje je... MARTA: Mili moj, ne brini se ti za moje duševno stanje! DŽORDŽ: Moraću da te odvedem na prinudno lečenje. MARTA: Šta kažeš? DŽORDŽ (smireno i jasno) Na prinudno lečenje. MARTA (počinje da se smeje) Ti si veličanstven! DŽORDŽ: Moram nekako da te urazumim. MARTA: Zar dvadeset tri godine nisu bile dovoljne za to? DŽORDŽ: Hoćeš li da razgovaramo kao ljudi? MARTA: Znaš šta se dogodilo, Džordž? Hoćeš li da čuješ šta se zaista dogodilo?Najzad sam shvatila. Sve se može urediti. Čovek navodi hiljade razloga... Na primer... to je život... neka sve ide do ñavola... sutra ću možda umreti... sutra ćeš ti možda umreti i sve tako. Ali ipak, jednog dana, ili jedne noći, nešto se godi. I tebi sine... nešto se lomi i ništa više nije važno. Mili, ne mogu više da tegledam... stvarno ne mogu. DŽORDŽ: Nije valjda dotle došlo, Marta? MARTA. Pokušala sam, stvarao jesam, ali ne ide. DŽORDŽ (uplašeno) Ti si čudovište... Pravo čudovište. MARTA: Ja sam suviše bučna, suviše vulgarna, ja sam gospodar u kući jer nekomora to da bude... ali nisam čudovište. To nisam. DŽORDŽ: Ti si upuštena, samovoljna, pokvarena, pijana...

Page 47

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfMARTA: Dosta! Ja više ne želim da ti se približim... čak i ne pokušavam. Moždasam to i želela, ali samo jedan trenutak. Pomislila sam da bismo mogli da prekinemo ovu odvratnu igru. To, meñutim, pripada prošlosti. Sad ne želim čakni da pokušam. DŽORDŽ: Jedanput mesečno, Marta. Bar jedanput mesečno postani ona dobrodušna devojka koja donosi proleće. Ja sam te takvom zamišljao mnogo češće nego što sam sebi hteo da priznam. Ali sad ti više ne verujem. Čini mi seda više nismo u stanju da se vratimo jedno drugome. MARTA (ponovo ratoborno) Možda si i u pravu, bedo jedna. Kako čovek može da se nekome vrati kad je taj neko ništavilo. A to ništavilo si ti! Čaša se prelila sinoć na prijemu kod tate. (Prezrivo, ali se iza toga kriju bes i nedoumica) Sedela sam na tom prijemu i posmatrala te. Posmatrala sam tebe, a i mlañe ljude oko tebe, ljude koje životni put nekuda vodi. Ti nisi bio meñu njima. Tadase čaša prelila. Najzad! Ne mogu više da ćutim, neću više da se uzdržavam. Eksplozija će biti najjača od onih koje si ikada u životu čuo. DŽORDŽ (vrlo razgovetno) Samo pokušaj. Tući ću te tvojim sopstvenim adutima. MARTA: Je li to pretnja, Džordž? DŽORDŽ: Jeste, Marta. MARTA (simbolično ga pljuje) Dobićeš ti svoje! DŽORDŽ: Pazi šta radiš, Marta... Iseckaću te na komade. MARTA: Nemaš ti za to ni dovoljno hrabrosti ni dovoljno muškosti. DŽORDŽ: Znači, rat do poslednje kapi krvi. MARTA: Do poslednje kapi krvi. Tišina. Svako od njih oseća olakšanje, ushićenje. Ulazi NIK. NIK (trlja ruke) Ona se sada odmara. DŽORDŽ (zabavlja ga NIKOV ton) Stvarno? NIK: Mislim da jeste. Izvinite, molim vas... MARTA: Ma nemojte da se izvinjavate! DŽORDŽ: Ovde se stalno dešavaju slične stvari. NIK: Uskoro će joj biti sasvim dobro. MARTA: Je l’ leži? Jeste li je odveli gore i pomogli joj da legne na krevet? NIK (sipa piće) Ne, nisam. Nisam znao da li smem da je smestim u krevet... Eno je u kupatilu. Leži na podu. DŽORDŽ (odmerava ga) To baš nije preporučljivo. NIK: Ona tako voli. Kaže da joj je tako prijatno. DŽORDŽ: Ipak... MARTA (prekida ga) Ako tako voli, zašto da ne. (NIKU, ozbiljno) Možda bi joj bilo prijatnije u kadi? NIK (takoñe ozbiljno) Ne! Kaže da više voli na podu. Sklonila je čak i prostirku ispred kade i leži na golim pločicama. Ona to često čini, ozbiljno vam kažem. MARTA (pauza) Stvarno? NIK: Ona mnogo pati od glavobolje i zato uvek leži na podu. (DŽORDŽU) Imateli malo leda? DŽORDŽ: Molim? NIK: Imate li malo leda?

Page 48

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfDŽORDŽ (kao da nikada nije čuo tu reč) Leda? NIK: Da, leda. MARTA: Leda. DŽORDŽ (kao da je odjednom shvatio) A, leda! MARTA: Tikvane. DŽORDŽ (ne pomera se) Kako da ne... Evo, odmah! MARTA: Hajde, kreni već jednom (pući se na NIKA) jer mi želimo da budemo sami. DŽORDŽ (odlazi prema posudi za led) To me nimalo ne čudi, Marta, baš nimalo. MARTA (tobož uvreñeno) Stvarno te ne čudi? DŽORDŽ: Stvarno me nimalo ne čudi. MARTA (besno) Nimalo? DŽORDŽ (takode besno) Nimalo! (Ponovo smireno) Od tebe čovek može svaštada očekuje. (Uzima posudu za led) NIK (da zataška stvar) Znate, ona je vrlo nežna i... DŽORDŽ:... ravna kao daska. NIK (priseća se) Tačno, tačno. DŽORDŽ (sa vrata, neljubazno) I zato nemate dece? (Izlazi) NIK (i dalje se obraća DŽORDŽU, iako on odlazi) Ne znam da li to ima neke veze sa... sa... MARTA: Pa ako i ima, vrlo važno! NIK: Molim? (Marta mu šalje poljubac. On je još zabrinut zbog Džordžove primedbe) Šta ste rekli? Izvinite, ja... MARTA: Rekla sam... (šalje mu još jedan poljubac). NIK (oseća se neprijatno) A... da. MARTA: Nego, zavodniče, daj mi jednu cigaretu. (NIK tražipo džepovima i pruža joj) Hvala. (NIK joj pali cigaretu. Dok to čini, ona ga rukom hvata negde izmeñu butina i rukom miluje) Uh, uh, uh, uh... (On je prilično zbunjen i ne reaguje. Ona se osmehuje, i dalje ga miluje) E pa, sad bi bio red da me poljubiš... Hajde, šta čekaš? NIK (nervozno) Znate šta? Stvarno ne bi trebalo... MARTA: Hajde, mali, šta čekaš! Jedan prijateljski poljubac. NIK (još zbunjen) Znate... MARTA: Neće ti otpasti usta, mali. NIK: Nisam ja baš tako mali... MARTA: Slažem se. Hajde, šta čekaš... NIK (popušta) A šta ako se on vrati i... MARTA (sve vreme mu miluje butinu) Ko? Džordž? Ne brini za njega. Osim toga, kako može da se ljuti zbog jednog prijateljskog poljupca, i to u okviru fakulteta! (Oboje se tiho smeju. NIK je pomalo nervozan) Svi mi ovde živimo kao jedna porodica... Tata to uvek naglašava... Tata želi da se mi svi dobro poznajemo... zato je i priredio onaj prijem sinoć. Hajde... Hajde da se malo bolje upoznamo! NIK: Nemojte da mislite da ja to ne želim... verujte, ja... MARTA: Ti si naučnik, jel' tako? Hajde, onda, izvrši jedan eksperiment... Jedan

Page 49

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije Vulfmali eksperiment... sa starom Martom. NIK (popušta) Ne baš tako starom... MARTA: U pravu si, ne baš tako starom, ali veoma iskusnom... veoma... NIK: U to ne sumnjam... MARTA (postepeno se priljubljuju) To će i za tebe da bude prijatna promena. NIK: Neosporno. MARTA: A onda ovako osvežen možeš da se vratiš svojoj ženici. NIK (sasvim blizu, skoro šapatom) Ona ne bi bila u stanju da oseti razliku. MARTA: Niko neće biti u stanju da oseti razliku. Sasvim su priljubljeni. Ono štoje u početku ličilo na šalu, sad se pretvorilo u zbilju jer MARTA vodi igru u tom pravcu. Nema ničeg burnog, već je sve pretvoreno u lagano spajanje. MARTA je još manje-više na svojoj stolici, a on je skoro potpuno na njenoj. Ulazi DŽORDŽ. Zastaje, posmatra ih za trenutak, smeši se, zatim se tiho smeje, klima glavom, okreće i izlazi a da ga oni nisu ni primetili. NIK, koji je već držao ruku na MARTINIM grudima sad joj već raskopčava haljinu. MARTA (obuzdava ga) Polako, polako! Stani malo, nemoj toliko da žuriš! NIK (još zatvorenih očiju) Želim te... MARTA (odgurne ga) Kasnije, mili, kasnije... NIK: Rekao sam ti... ja sam biolog. MARTA (teši ga) Znam. Vidim i sama. Kasnije, važi? Iza scene se čuje DŽORDŽ kako peva: “Ko se boji Virdžinije Vulf”. MARTA i NIKse rastavljaju. Nik briše usta, MARTA popravlja haljinu. Ubrzo posle toga ulazi DŽORDŽ noseći led. DŽORDŽ:... vuka još, vuka još... Stiže led! NIK: Baš lepo! DŽORDŽ (odvratan, glumi oduševljenje) Ta-a-ko! (Obraća se MARTI, prosto prede) Marta, golubice moja, prosto blistaš... MARTA (kao iz topa) Hvala. DŽORDŽ (vrlo veselo) A sada kad sam don'o led... MARTA:... doneo led... DŽORDŽ: Don'o, Marta. To je sasvim pravilno... možda je samo malo zastarelo... kao i ti. MARTA (podozrivo) Zašto si toliko veseo? DŽORDŽ (ignoriše primedbu) Ta-ako! Don'o sam led. A sad, šta će ko da pije? Hoćeš ti jednu čašu, Marta? MARTA (odvažno) Hoću, zašto da ne. DŽORDŽ (uzima njenu čašu) Imaš pravo, zašto da ne. (Razgleda čašu) Marta! Pa ti si izgrizla staklo! MARTA: Nisam! DŽORDŽ (NIKU, koji je pored bara) Vidim da sami sebi sipate. Fino, fino... Sad ću i ja da napojim Martu i biće sve u redu. MARTA (podozrivo) U kakvom redu? DŽORDŽ: Naravno! (Pruža MARTI piće) Izvoli. MARTA (i dalje obazrivo) Hvala. DŽORDŽ: A sada i sebe da uslužim. Sad sam ja na redu.

Page 50

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfMARTA: Ne dragi, ti nikada nisi na redu. DŽORDŽ (veoma veselo) Ne bih se baš složio s tobom, Marta. MARTA: Ti napreduješ rakovim korakom... a to nikuda ne vodi... (razmišlja) sem možda u... grob. DŽORDŽ (uzima piće) Zadrži tu misao za sebe, Marta. Kad je o meni reč, ja ću sad da sednem, s vašim dopuštenjem... sešću i čitaću knjigu. (Odlazi prema stolici koja je okrenuta ka ulaznim vratima) MARTA: Šta ćeš da radiš? DŽORDŽ: Čitaću knjigu. Čitaću. Jesi li me dobro čula? (Uzima knjigu) MARTA (ustaje) Otkud ti je to sad palo na pamet? Šta ti je? DŽORDŽ (veoma smireno) Nije mi ništa. Hoću da čitam knjigu. To je sve! MARTA (besno) Imamo goste! DŽORDŽ (preterano strpljivo) Znam, draga. (Gleda na sat) Ali sad je već prošločetiri ujutru, a to je moje uobičajeno vreme kad čitam. (Odmahuje rukom) Ti gledaj svoja posla... a ja ću ovde mirno da sedim. MARTA: Ti čitaš popodne! Ti čitaš u četiri popodne... Nikad ne čitaš u četiri ujutru! Niko živi ne čita u četiri ujutru! DŽORDŽ (obuzet knjigom) De, de, polako. MARTA (s nevericom, NIKU) On će sada da čita knjigu... Pasji sin će sad da čitaknjigu! NIK (osmehuje se) Tako izgleda! (Prilazi MARTI, obgrli je oko struka. To DŽORDŽ naravno, ne može da vidi) MARTA (ima ideju) Mi možemo da se zabavljamo za svoj groš, je l’ tako? NIK: Tako je. MARTA: Džordž, mi ćemo da se zabavljamo za svoj groš. DŽORDŽ (pogleda) Fino... fmo... MARTA: Možda ti se to neće svideti. DŽORDŽ (ne gleda) Ne, ne. Samo napred! Zabavljaj gosta! MARTA: I ja ću da se zabavljam. DŽORDŽ: Dobro, dobro. MARTA: Ha, ha, ha, silan si ti, Džordž! DŽORDŽ: A-ha. MARTA: I ja sam silna, Džordž! DŽORDŽ: Jesi, Marta. NIK uzima MARTINU ruku i privlači je sebi. Zastanu na trenutak, a onda se poljube. MARTA (posle kratkog poljupca) Je l’ znaš šta sad radim, Džordž? DŽORDŽ: Ne znam šta sad radiš, Marta. MARTA: Zabavljam se i zabavljam naše goste. U stvari, ljubim se s jednim od naših gostiju. DŽORDŽ (tobož kao da oseća olakšanje, zauzet svojim mislima, ne gleda) Fino,a s kojim? MARTA (jetko) Ala si ti smešan! (Otrgne se od NIKA. Stane tako da DŽORDŽ mora da je vidi. Ravnoteža joj nije baš najbolja, tako da naleti na vrata i pokrene zvono. Zvono zazvoni) DŽORDŽ: Neko zvoni.

Page 51

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfMARTA: Nema veze. Rekla sam ti da se ljubim sa jednim od naših gostiju. DŽORDŽ: U redu, u redu, nastavi, samo nastavi. MARTA (pauza; ne zna šta da radi) Slažeš se? Nemaš ništa protiv? DŽORDŽ: Slažem se. To će ti dobro činiti. MARTA (zažmiri, glas joj postaje grublji) Sad mi je jasno dokle si stigao, bedobedna... DŽORDŽ: Do strane... sto i... MARTA: Prestani! (Udara zvono. Ono zvoni) Prokleto zvono! DŽORDŽ: Ostavi zvono na miru. Zašto ne nastaviš da se Ijubiš, a mene ostavišna miru? Hoću da čitam. MARTA: Bedniče... Pokazaću ja tebi! DŽORDŽ (okreće se da bi je pogledao u oči. Obraća joj se tonom iz koga izbija mržnja) Pokaži mu Marta. Tako nešto nije doživeo. (Okreće se NIKU) Vi tako nešto niste doživeli. Je l' da da niste? Nikad u životu. NIK (okreće se; gleda ga s prezirom) Ne osećam ni trunku poštovanja prema vama. DŽORDŽ: A ni prema samom sebi... (Pokazuje na MARTU) Uzmite ovu vreću, prebacite je preko ramena i... NIK: Vi ste odvratni. DŽORDŽ (s nevericom) Ja odvratan zato što... ćete vi i Marta...! (Podsmeva imse) MARTA (DŽORDŽU) Boga li ti tvoga! (NIKU) Idite i pričekajte me,... Važi? Pričekaj me u kuhinji. (NIK se ne pomera. MARTA mu prilazi i obgrli ga) Hajde mili... molim te. Pričekaj me... u kuhinji... i budi dobar. (NIK je ljubi. Gleda u DŽORDŽA, koji imje opet okrenuo leña, a potom izlazi. MARTA se okreće DŽORDŽU) Slušaj, ti... DŽORDŽ: Radije bih čitao, ako nemaš ništa protiv. MARTA (skoro plače od besa) Imam nešto protiv. A sada, slušaj šta ti govorim!Prestani da igraš ovu igru, jer ću i ja da otpocnem svoju. Boga mi, otići ću za njim u kuhinju, odvešcu ga gore i onda ću... DŽORDŽ (okreće se prema njoj, glasno i prezrivo) Šta ćeš onda, Marta? MARTA (posmatra ga za trenutak, vrti glavom, postepeno se povlači) U redu, uredu. Ti to hoćeš. E pa lepo, uslišiću ti želju. DŽORDŽ (blago, tužno) Za ime sveta, Marta, ako ti je toliko stalo do tog čoveka... imaj ga, ali kaži otvoreno, nemoj da mi zamazuješ oči. MARTA (bespomoćno) Zažalićeš dan i čas kada si me naveo da se udam za tebe. (Sa vrata koja vode u hol) Zažalićeš dan i čas kada si se odlučio da doñešna ovaj univerzitet. Zažalićeš što postojiš. Izlazi. Tišina. DŽORDŽ mirno sedi, gledajući pravo ispred sebe. Osluškuje, ali se ništa ne čuje. Naizgled rniran, vraća se svojoj knjizi. Na trenutak čita, onda podigne pogled, razmišlja. DŽORDŽ: “Zapad, opterećen sakatim savezima i sputan suviše krutim principima da bi mogao da se uključi u tok dogañaja, veoma je verovatno da će... pretrpeti neuspeh.” DŽORDŽ se smeje, kratko i bolno, a zatim ustaje, držeći knjigu u ruci. Stoji mirno, a onda počinje da izbija sav bes koji se u njemu nagomilao. Trese se. Gleda u knjigu u ruci, uz uzvik koji je pola mumlanje a pola urlik. Zavitla knjigu

Page 52

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije Vulfprema zvonu. Čuje se tresak i besno zvonjenje. Kratka pauza. Ulazi HANI. HANI (sva izgužvana, pospana, slaba i bolesna, pomalo posrće kao da nije na zemlji) Čula sam zvonce. Neko zvoni. DŽORDŽ: Gospode! HANI: Nisam mogla da spavam... zbog zvona. Cin-cin, cin-cin... probudilo me. Koliko je sati? DŽORDŽ (van sebe) Ostavite me na miru. HANI (zbunjena i uplašena) Spavala sam, onda je počelo da zvoni... Cin-cin, cin-cin... DŽORDŽ: Bam, bam! HANI: Spavala sam i sanjala... nešto... i onda sam čula zvuke. Nisam znala šta se dogaña. DŽORDŽ (još više za sebe) To je bio zvuk tela... HANI: Nisam htela da se probudim, ali zvuk nije prestajao... DŽORDŽ: Idite i nastavite da spavate... HANI: I onda sam se uplašila! DŽORDŽ (tiho, obraćajući se MARTI kao da je ona u sobi) Nećeš jeftino proći, kunem ti se! HANI: A i bilo mi je tako hladno. Vetar je bio... vetar je bio tako hladan! A ja sam negde ležala... pokrivači su negde skliznuli... ja nisam ni htela više da se pokrivam... DŽORDŽ: Vala nećeš, Marta! HANI: ... onda su zvona počela da zvone... i neko je došao...! DŽORDŽ: Niko nije došao. HANI (uplašeno) Nisam ni htela da neko doñe... ja sam bila... gola...! DŽORDŽ: Vi i ne znate šta se dogaña. Nemate pojma. HANI (još kao u bunilu) Neću da neko... neću! DŽORDŽ: Vi i ne znate šta se ovde dogañalo dok vam je bila muka. Nemate pojma. HANI: Ne... neću... ne treba rni niko... odlazite... (Počinje da plače) Neću da rañam... decu... neću decu. Plašim se. Ne mogu da podnesem bol... Molim vas!

DŽORDŽ (klima glavom, pun sažaljenja) Nisam to znao. HANI (naglo se trgne iz bunila) Šta? Šta to niste znali? DŽORDŽ: Trebalo je da se setim... sve to... glavobolja... muka... HANI (uplašena) O čemu vi to govorite? DŽORDŽ (krajnje neprijatan) Da li on zna za to? Da li taj žutokljunac za koga ste se udali zna o tome, a? HANI: O čemu? Nemojte mi se približavati! DŽORDŽ: Ne plaši se, mala... Gospode, ala bi to bila sjajna šala! Ali, ne brini, mala. Nego, kako vi to sve izvodite, a da žutokljunac i ne primeti? Pomoću pilula? Mora da imate čitavu zalihu tih pilula! HANI: Muka mi je. DŽORDŽ: Nećete valjda opet da povraćate ili opet da legnete na hladne pločice. Kolena podignutih do brade i s prstom u ustima...? HANI (upaničnom strahu) Gde je on?

Page 53

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfDŽORDŽ: Ko: on? Ovde nema nikoga, mala moja. HANI: Hoću mog muža! Hoću nešto da popijem! DŽORDŽ: U tom slučaju nekako odbauljajte do bara i sipajte sebi piće! (Iza pozornice se čuje glasan MARTIN smeh i lomljava sudova. Viče) Sjajno, samo nastavite! HANI: Hoću nešto... DŽORDŽ: Znate li šta se tamo dešava, frajlice? A? Čujete li vi ono tamo? HANI: Nemam pojma! DŽORDŽ: Tamo je jedan par ljudi. (Opet se čuje MARTIN smeh) Oni su tamo, ukuhinji... na ljuskama od luka i prostirci od kafe... Kako da kažem... U neku ruku uzalud pokušavaju da ih ponese talas budućnosti. HANI (van sebe) Ne... ne... razumem vas. DŽORDŽ (odvratno ushićen) To je vrlo jednostavno. Kad ljudi nisu zadovoljni stvarima onakvim kakve one jesu, onda se odluče na jednu od sledećih mogućnosti: ili se predaju razmišljanju o prošlosti, kao što sam ja učinio, ili se trude da izmene budućnost. A kad čovek hoće nešto da menja, onda se stalno sapliće i udara o nešto - tras, tras, tras. HANI: Prestanite! DŽORDŽ: A vi, slinavice jedna... vi nećete decu, nećete, a? HANI: Ostavite vi mene na miru. No... ko je to zvonio? DŽORDŽ: Molim? HANI: Zašto se čulo zvono? Ko je zvonio? DŽORDŽ: Vi to ne želite da znate, vi to i ne volite da slušate, je l' tako? HANI (drhti) Neću da vas slušam... hoću da znam ko je zvonio. DŽORDŽ: Vaš muž je sa... a vi hoćete da znate ko je zvonio? HANI: Ko je to zvonio? Neko je zvonio! DŽORDŽ (zine, kao da muje sinula ideja) Neko... je... HANI: Zvonio! DŽORDŽ: Jeste, jeste, nekoje zvonio... HANI: Čulo se zvono... DŽORDŽ (misli mu i dalje teku) Zvono je zazvonilo i neko je biopredvratima... HANI: Ko? DŽORDŽ (smislio je) Neko je zvonio... neko ko... smislio sam Marta. smislio sam! Neko ko je doneo poruku, a poruka se odnosila na našeg sina... našeg sina! (Gotovo šapatom) Zvono je zazvonilo, stigla je poruka, poruka o našem sinu... poruka je glasila da je... naš... sin... mrtav! HANI (bolno) Nije valjda! DŽORDŽ (nešto je naumio) Naš sin je... mrtav. A Marta nema pojma o tome... ja joj još nisam rekao... HANI: Ju, ju, ju! DŽORDŽ (polako, ubedljivo) Naš sin je mrtav, a Marta još ništa ne zna. HANI: Gospode bože, nije valjda mrtav. DŽORDŽ (obraćajući se HANI, lagano i odmereno) Vi joj to nećete reći. HANI (uplakano) Vaš sin je mrtav? DŽORDŽ: Ja ću joj to saopštiti... kad doñe vreme. Saopštiću joj ja, lično. HANI (skrhano) Pašću u nesvest.

Page 54

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfDŽORDŽ (okreće se od nje, blago) Stvarno, baš lepo. (Ponovo se čuje MARTIN smeh) Čujete li vi ovo? HANI: Umreću. DŽORDŽ (za sebe) Dobro, dobro, samo vi nastavite. (Tiho, tako da MARTA ne može da čuje) Marta, Marta! Imam jednu strašnu vest za tebe... (Na usnama mu se pojavljuje čudan poluosmeh) O našem sinu. Mrtav je. Čuješ li me, Marta? Naš dečko je mrtav. (Počinje da se smeje, tiho. Smeh mu se meša sa plačem)

Zavesa

TREĆI ČIN

EGZORCIZAM

MARTA (iza pozornice, prilično glasno) Hej vi tamo, hej! (Ulazi. Govori sama sasobom) Gde je ovaj narod? (Očigledno je da se ne dosañuje) Džordž! (Gleda oko sebe) Džordž! (Tišina) Džordž! Šta to radiš, kriješ se, a? (Tišina) Džordž! (Tišina) Do ñavola! (Prilazi baru, sipa piće i zabavlja se izvodeći sledeću predstavu) Ostavljena. Napuštena. Ostavljena na hladnoći, kao stara mačka. Ha, ha, ha! Hoćeš li nešto da popiješ, Marta? Hvala Džorž, to je vrlo Ijubazno od tebe. To je sitnica, Marta. Ja bih za tebe učinio ne znam šta. Stvarno, Džordž? I ja za tebe. Stvarno Marta? Kunem ti se, Džordž! Marta, nisam umeo da te shvatim! Ni ja tebe, Džordž! Gde je ovaj narod? Priterajte domaćicu u ugao! (Smeje se, skljoka se u fotelju. Smiruje se, gleda poraženo i tiho govori)Slaba šansa (još tiše) slaba... (Podražava dečji govor) Tatice! Tatice! Marta je ostavljena... prepuštena je njenim sopstvenim porocima u (gleda na sat)... toliko i toliko sati, ostavljena svome tati. Tata, imaš li ti zaista crvene mišje oči? Čekaj da vidim. A-ha, imaš, imaš! Imaš crvene oči jer stalno plačeš, je l' tako, tata? Ti stalno plačeš. Hej, vi! Iziñite iz svojih skloništa! (Pauza) I ja ću neprestano da plačem, tatice, neprestano. Ali u sebi, tako da to niko ne primeti. I Džordž neprestano plače. Oboje neprestano plačemo, a onda suze stavimo u frižider da se zamrznu. (Smeje se) A kad se slede, stavljamo ih u piće. (Smeje se još jače, ali to nije običan smeh. Posle pauze) Ovamo, onamo i- sve se zaboravi. Imam brisače na očima jer sam se za tebe udala... (Smeje se. Led u njenoj čaši zvecka) Klink (opet) klink. (Smeje se, nekoliko puta ponavlja zveckanje leda u čaši. Dok to čini, ulazi NIK. Staje na vrata i posmatra je. Najzad ulazi) NIK: Gospode bože, i vi ste poludeli. MARTA: Klink! NIK: Rekao sam da ste i vi poludeli. MARTA (razmišlja) Možda, možda. NIK: Svi su poludeli. Sišao sam dole i - znate šta se dogodilo? MARTA: Šta? NIK: Moja žena zagrlila bocu brendija i namiguje mi, namiguje... MARTA (tužno) Zar ti ranije nikada nije namigivala? Baš sramota...

Page 55

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfNIK: Eno je, opet leži na podu, i to na golim pločicama, sva sklupčana, i pokušava da skine etiketu sa boce brendija. MARTA:... znači, nećemo moći da dobijemo kauciju... NIK: A kad sam je upitao Šta to radi, rekla mi je: š-š-š...! Niko ne zna da sam ovde. A kad sam sišao, vi ovde uzvikujete: klink, klink... Za ime božje! MARTA: Klink! NIK: Svi ste poludeli! MARTA: Tačno. Tužno, ali istinito. NIK: Gde vam je muž? MARTA: Ispario. Puf! NIK: Svi ste vi ludi. MARTA (izmotava se) To mi uvek činimo kad nam se životno breme učini suviše teškim za naša nejaka pleća. (Ponovo normalnim glasom) Smiri se. Spusti se u fotelju. Tebi je bolje nego ikome. NIK (umorno) Izgleda da jeste. MARTA (stavlja led u usta) I ti si sigurno nekad izgubio bitku na nekom polju. NIK (žmirka) Molim? MARTA (suviše glasno) Rekla sam, i ti si sigurno nekad izgubio bitku na nekom... NIK (takoñe suviše glasno) Žao mi je što sam vas razočarao. MARTA: Nisam na to mislila, glupane! NIK: Treba da probamo jednom kad nismo prethodno pili deset sati neprekidno, i možda ćete onda... MARTA: Nisam mislila na tvoju potenciju. Mislila sam na tvoju predstavu. NIK (blago) A, tako. MARTA (takoñe blago) Kad je reč o tvojoj potenciji, sve je u redu. Odlična je. (Diže obrve) Apsolutno odlična. Tako nešto nisam već dugo srela. Ali mili, i ti siizgubljen slučaj. NIK: Za vas su svi izgubljeni slučajevi! Vaš muž, ja... MARTA (neposredno njemu) Svi ste vi izgubljeni slučajevi. Ja sam Majka Zemlja, a vi ste izgubljeni slučajevi. Sama sam sebi odvratna. Život mi prolazi u besciljnim neverstvima... (bolno se smeje) tobožnjim neverstvima. Priteraj domaćicu u ćošak! Smešno, a? Gomila dremljivih impotentnih šupljoglavaca. Marta širi zenice, a šupljoglavci se cere i prevrću svojim lepim očima. Onda se još više cere, onda se Marta vrcka, a šupljoglavci prilaze baru da prikupe malo hrabrosti. Tamo prikupe malo hrabrosti pa se vrate staroj Marti. Onda im ona malo igra, to ih raspali... mislim mentalno... zato opet prilaze baru, prikupe malo više kuraži. Za to vreme njihove žene i dragane se dure i dižu noseve do plafona... A šupljoglavci onda počnu da piju sodu, a jadna Marta sedi zadignutesuknje preko glave i... samo što se ne uguši... čovek prosto ne može ni da zamisli koliko je zagušljivo kad se glava pokrije suknjom i čeka na šupljoglavca; najzad, prikupe hrabrost, ali na tome se sve svršava! Ponekad senaiñe i na nekog dobrog muškarca, još kako... (Vedro) Ali, znate kako to izgleda u civilizovanom svetu. (Opet za sebe) Svi ti sjajni šupljoglavi momci, u stvari, su jadni. (NIKU, najozbiljnije) Samo me je jedan čovek u životu učinio srećnom... Shvataš? Samo jedan!

Page 56

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfNIK: Kako ono beše... onaj što je kosio travu, je l’ taj? MARTA: Ne. Njega sam zaboravila. Ali kad pomislim na sebe i njega, to mi liči na neki trans. Ne, nisam mislila na njega. Mislila sam na Džordža. Prirodno. (NIK ne odgovara) Na Džordža, moga muža. NIK (podrugljivo) Šalite se! MARTA: Ne, ne, ne šalim se. NIK: Mora da se šalite. On? MARTA: On. NIK (šaljivo) Da, da, svakako. MARTA: Ti mi ne veruješ? NIK (ruga se) Ma, verujem vam. MARTA: Ti sudiš na osnovu ličnog iskustva. NIK (podrugljivo) Ali, zaboga... MARTA: Da, Džordž, koji je ovde negde u mraku... Džordž, koji je dobar premameni, a ja ga grdim; Džordž, koji me razume, a koga ja odbacujem; koji ume da se nasmeje, a ja se trudim da ugušim taj smeh; koji me grli noću i greje me, a ja ga ujedam do krvi; Džordž, koji je u stanju da shvati igre koje igramo onog trenutka kad ja izmenim pravila; Džordž, koji hoće da me usreći, a ja to neću. U stvari, hoću. Džordž i Marta, tužno, vrlo tužno. NIK (ponavlja, ali još ne veruje) Tužno. MARTA:... a ja mu neću oprostiti što je stao; što je prihvatio kad sam mu rekla: “Sad... dosta.” Džordž, koji je učinio odvratnu, bolnu, uvredljivu grešku što me voli i zbog toga mora da bude kažnjen. Džordž i Marta. Tužno, baš tužno. NIK (zbunjen) Tužno. MARTA: Džordž, koji toleriše ono što se ne može tolerisati, koji je ljubazan, štoje, u stvari, surovo, koji toliko razume da to prevazilazi moć ljudskog razumevanja. NIK: Džordž i Marta. Tužno, baš tužno. MARTA: Jednog dana... odnosno jedne noći, jedne glupe pijane noći ja ću se zaboraviti i onda ću mu ili slomiti kičmu ili ga izgubiti zauvek... ništa bolje i ne zaslužujem. NIK: Ne bih rekao da mu je kičma netaknuta. MARTA (smeje mu se) Misliš? E, mali moj! Ne znaš ti ništa dalje od tog tvog mikrofona... NIK: Mikroskopa. MARTA: ... da... da... i ništa ne vidiš, baš ništa. Sve vidiš, samo ne ono pravo. Vidiš žabe i slično, ali ne vidiš šta se dešava oko tebe. Shvataš? NIK: Znam kad je čoveku slomljena kičma. Toliko vidim. MARTA: Neće biti. NIK: U pravu ste. MARTA: Ti i tebi slični tako malo znate. A ovamo mislite da možete da upravljate svetom... NIK: Ma, pustite... MARTA: Misliš da je čoveku slomljena kičma jer se ponaša kao klovn i hoda poguren. Nije valjda da je to sve što znaš?

Page 57

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfNIK: Ma, pustite to sad... MARTA: Vidi, vidi, pastuv se pomamio, nije više jalov! Ha, ha, ha... NIK (blago, ranjeno) Vi ste ta koja se pomamljuje. MARTA (pobedonosno) A, tako! NIK: Uvek i na svakom mestu. MARTA: U redu. Idem po pušku. Ha, ha, ha, ha... NIK (u čudu) Besciljno ubistvo... bez svrhe. MARTA: Tu smo, jadno malo ništavilo. (Zvono na vratima) Idi i otvori vrata. NIK (u čudu) Molim? MARTA. Rekla sam: “Otvori vrata”. Nisi valjda gluv? NIK (hoće da raščisti) Vi hoćete... da ja... otvorim vrata? MARTA: Dabome, tikvane. Otvori vrata. Mora da postoji nešto što si u stanju dobro da uradiš. Ili si, možda, i za to suviše pijan? Hoćeš valjda da podigneš rezu? NIK: Nema potrebe... (Ponovo zvono) MARTA (viče) Otvori. (Blaže) Mogao bi da budeš momak za kućne poslove, bar neko vreme. Možeš odmah da stupiš u službu. NIK: Slušajte vi, nisam ja vaš sluga. MARTA (veselo) Jesi, jesi! Ti si ambiciozan dečko, je l' tako? Nisi me jurio po kuhinji i uz stepenice valjda zato što te je obuzela strast? Mislio si pomalo i na svoju karijeru, je l' tako? E pa, ovo ti prilike da se malo popneš na rang-listi kandidata za napredovanje. NIK: Vi izgleda ne umete da se zaustavite! (Ponovo zvono) MARTA (smireno i sigurno) Ne umem, mali moj, ne umem. Idi i otvori vrata. (NIK se ustručava) Slušaj dečko, kad si već zabadao nos tamo gde ti nije mesto, nećeš da se izvučeš kad tebi padne na pamet. Trpi i slušaj! NIK: Ovo je glupo, besciljno, razuzdano... MARTA: De, de. Uradi ono što ti govorim. Pokaži staroj Marti da si u stanju bar nešto da uradiš. Ajde, 'ajde! NIK (razmišlja, popušta, polazi prema vratima. Ponovo zvono) Evo, evo, dolazim. MARTA (pljeska rukama) Ha, ha, ha. Divno, sjajno. (Peva) Ja sam pravi žigolo, Ko god me vidi, jasno mu je to... NIK: Prestanite! MARTA (smeje se) Izvini, mali moj! Ajde sad, otvori vrata. NIK (sa velikim bolom) Isuse! NIK širom otvara vrata i jedna ruka protura veliki buket zevalica. Scena je za trenutak nepomična. NIK napreže oči da vidi ko je iza buketa. MARTA: Divno! DŽORDŽ (pojavljuje se na ulazu, zevalicama pokriva lice, govori izmenjenim glasom) Cveće... cveće, za mrtvaca. MARTA: Ha, ha, ha... DŽORDŽ (ulazi u sobu, spušta cveće. Ugleda NIKA, lice mu se razvedri, širi ruke) Sine! Najzad si došao kući na svoj roñendan, najzad! NIK (povlači se unazad) Ne približavajte mi se! MARTA: Ha, ha, ha, ha. Šta ti je, pa ovo je naš sluga.

Page 58

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfDŽORDŽ: Sluga? Zar to nije naš sin Džim? Naše roñeno dete? MARTA (smeje se) Pa vidiš da nije. Ako jeste, onda se vrlo čudno ponaša. DŽORDŽ (kao ludak) Da, da, u pravu si! Uh, uh, uh! (Izigrava zbunjenost) Marta, ja sam... eto... doneo ovo cveće... jer ja... ovaj... znaš... uh, do ñavola.

MARTA: Nezaboravak! Ruzmarin! Pa to je cveće iz mog svadbenog buketa! NIK (polazi) Mislim da nećete da mi zamerite, ja bih... MARTA: Ne. Ostani tu gde si. Daj mom mužiću nešto da popije. NIK: Ne mislite valjda da ću još i da vas služim? DŽORDŽ: Nemoj, Marta, pusti ga, to bi bilo suviše. On je tvoj sluga, mila, anemoj. NIK: Nisam ja ničiji sluga. DŽORDŽ i MARTA: Ma nemoj! (Zapevaju u duetu) Ja nisam ničiji sluga... (Oboje se smeju) NIK: Pokvare... DŽORDŽ (upada) ... na deca. To si hteo da kažeš? Pokvarena deca sa svojim tužnim igrama skakuću kroz život, itd., itd... Jesam li pogodio? NIK: Otprilike. DŽORDŽ: Baš mi je žao. MARTA: Ma, pusti ga! Taj se dobro nacugao. DŽORDŽ: Stvarno? (Pruža buket NIKU) Evo, stavi ovo u džin. (NIK uzima buket, gleda ga i baca na pod pred noge) MARTA (pravi se da joj je žao) Uh, uh... DŽORDŽ: Baš svirepo... prema Martinim zevalicama. MARTA: A, to su zevalice! DŽORDŽ: A-ha. A ja sam izašao i brao ih za Martu po mesečini. Za Martu i za našeg sina, za njegov roñendan. MARTA: Nema više mesečine. Iz spavaće sobe sam videla mesec kad je zašao. DŽORDŽ (tobož veselo) Iz spavaće sobe! (Normalnim tonom) Ipak, ima mesečine. MARTA (suviše strpljivo, smeši se) Ne može da bude. DŽORDŽ: Ima, kad ti kažem! MARTA: Nema, mesec je zašao. DŽORDŽ: Nije, eno ga na nebu. MARTA (napreže se da ostane pristojna) Bojim se da nisi u pravu. DŽORDŽ (veoma veselo) Jesam, jesam, u pravu sam. MARTA (kroz zube) Gde ti, do ñavola, vidiš mesečinu! DŽORDŽ: Draga moja Marta... pa nisam valjda brao zevalice po mrklom mraku. Ne bih valjda išao da se po pomrčini saplićem po tatinoj staklenoj bašti.

MARTA: Bi. To je tebi svojstveno. DŽORDŽ: Marta, ja nikada ne berem cveće po mraku. Nikad nisam pljačkao staklenu baštu kad me nije obasjavala nebeska svetlost! MARTA (odlučno) Mesečine nema jer je mesec zašao. DŽORDŽ (rezonuje) Možda je to učinio iz stidljivosti; zašao... pa se opet pojavio.

Page 59

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfMARTA: Mesec ne može opet da se pojavi tek tako. Kad zañe -zañe. DŽORDŽ (pomalo odvratno) Šta ti znaš! Kad mesec zañe, posle se opet pojavi.

MARTA: Tikvane! DŽORDŽ: Glupača, prava si glupača. MARTA: Pazi ti koga nazivaš glupačom! DŽORDŽ: Jednom... kad sam plovio lañom pored Majorke i sedeo na palubi sa jednim dopisnikom koji je govorio o Ruzveltu, Mesec je baš bio zašao... onda hop... i opet se pojavio. Baš tako. MARTA: Nije istina, lažeš. DŽORDŽ: Za tebe je sve laž. (NIKU) Je l' se i vama tako čini? NIK: Do ñavola, meni nije jasno kad lažete a kad govorite istinu. MARTA: Tačno. DŽORDŽ: I ne treba da vam bude jasno. MARTA:Takoje. DŽORDŽ: U svakom slučaju, plovio sam lañom pored Majorke. MARTA: Nikad nisi plovio pored Majorke. DŽORDŽ: Marta... MARTA: Nikada nisi ni privirio u Sredozemno more. DŽORDŽ: Jesam! Mama i tata su me poslali na taj put. To je bio poklon za položen diplomski ispit. MARTA: Gluposti. NIK: Je l’ se to desilo pošto ste ih ubili? DŽORDŽ i MARTA se okreću i posmatraju ga. Nastaje kratka, neprijatna pauza.

DŽORDŽ (izazivački) Možda. MARTA: A možda i nije. NIK: Isuse! DŽORDŽ (saginje se, podiže buket zevalica, istresa ga ispred NIKOVOG lica kao dajepajalica i malo uzmakne) Ha, ha, ha! NIK: Idite do ñavola. DŽORDŽ (NIKU) Istina i zavaravanje, ko je u stanju da ih razlikuje, a? MARTA: Nikad nisi bio na Sredozemnom moru... zavaravanje ili istina, to ostaječinjenica. DŽORDŽ: A kako sam onda dospeo do Jegejskog mora, a? MARTA. Kopnom. NIK: Dabome. DŽORDŽ: Ti, lakejčiću, nemoj da joj držiš stranu. NIK: Nisam ja lakejčić. DŽORDŽ: Slušaj ti, vidim ja u čemu je stvar. Ti se ponašaš kao najobičniji lakejčić. NIK: Ja nisam nikakav lakejčić. DŽORDŽ: Nisi? Onda znači da ovde nešto nije u redu. Ovde neko ne igra otvorenim kartama. Hajde, Marta, reci, ko ovde laže. Reci! NIK (posle pauze, MARTI, tiho i molećivo) Recite mu da ja nisam lakejčić. MARTA (posle pauze, tiho, spuštajući glavu) Ne, vi niste lakejčić.

Page 60

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfDŽORDŽ (sa velikim olakšanjem, punim tuge) Neka vam bude. MARTA (molećivo) Istina i zavaravanje... Džordž, ja ih ne razlikujem. DŽORDŽ: Stvarno? Ali moramo da nastavimo kao da ih razlikuješ. MARTA: Amin! NIK (nežno, MARTI) Hvala vam. MARTA: Ostavite... DŽORDŽ (uzima jedan cvet i baca ga prema MARTI) Hvataj! MARTA: Džordž, pusti... DŽORDŽ (baca drugi) Hvataj! NIK: Ma, pustite to sad. DŽORDŽ: Ćuti ti, golobradi. NIK: Nisam ja golobrad. DŽORDŽ (baca jednu stabljiku NIKU) Onda si lakejčić. Biraj! Šta si, hajde reci? Odluči se. Ili jedno ili drugo... (Baca još jedan cvet) Hvataj! Ideš mi na nerve. MARTA: Šta ti je, Džordž? DŽORDŽ (baca još jedan cvet prema njoj) Hvataj! U stvari, ne ide mi na nerve... sasvim mi je svejedno, ili jedno ili drugo. MARTA. Prestani da me gañaš! DŽORDŽ (opet baca) Hvataj! NIK (MARTI) Hoćete li da ga urazumim? MARTA: Ostavi ga na miru. DŽORDŽ: Ti si lakejčić, mali moj, možeš da bereš ono što ostane iza mene. Iako si golobrad, možeš valjda da braniš svoj posed. Hajde, odluči se... ili jedno ili drugo. NIK: Zaime... MARTA (pomalo uplašena) Istina i zavaravanje, Džordž. Zar ti je uopšte stalo...do toga. DŽORDŽ (ništa ne baca) Hvataj! (Pauza) Jesi li zadovoljna odgovorom, mala? MARTA (tužno) Jesam. DŽORDŽ: A sad, zasuci rukave, gospo i spremi se. Sad ćemo da odigramo još jednu igru, koja se zove „odgoj deteta”. NIK (skoro nečujno) Jao, sad još i to! MARTA: Džordž... DŽORDŽ: Neću nikakvo izmotavanje. (NIKU) Tebi nije ni do kakvog skandala, mladiću, je l’ tako? Nije ti do toga da upropašćuješ tuñe poduhvate? Stalo ti je do toga da zadržiš svoje časove? E pa, onda, sedi. (NIK seda. MARTI) A ti, lepojko, ti voliš igru i zabavu? Otkako te znam, uvek si bila takva, je l' to istina ili nije? MARTA (tiho, popušta) U redu, Džordž, u redu. DŽORDŽ (pošto je oboje ukrotio) Ta... a... ako... ta... a... ako. (Gleda oko sebe) Ali nisu svi prisutni. (NIKU) Nema vaše ženice. NIK: Znate šta, onaje imala tešku noć. Ostavite je na miru. DŽORDŽ: Ali ne možemo da počnemo ako svi nisu prisutni. Ne može drugačije.Moramo da dovedemo i vašu ženicu. (Viče prema holu) Mala, mala! NIK (dok se MARTA nervozno smeje) Dosta s tim! DŽORDŽ (okreće se prema NIKU) E pa, onda, odlepi zadnjicu i dovedi malu.

Page 61

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije Vulf(NIK se ne pomera) Hajde, budi poslušan kuca, idi i donesi nam malu. (NIK ustaje, zaasti da nešto kaže, predomisli se i izlazi) Još jedna igra. MARTA (poštoje NIK izašao) N? dopada mi se to što smeraš. DŽORDŽ (iznenañujuće nežan) Znaš li kakva je to igra? MARTA (patetično) Ne znam, ali mi se ne dopada. DŽORDŽ: Možda će ti se dopasti. MARTA: Neće. DŽORDŽ: Da znaš, Marta, igra je sjajna. MARTA (molećivo) Ostavi igre. DŽORDŽ (pobedonosno) Samo još jednu. Još jednu, a onda ćemo na spavanje.Svako neka skupi svoje prnje i - kući. A nas dvoje ćemo da se popnemo uz naše izlizane stepenice. MARTA (samo što ne zaplače) Nemoj, Džordž, nemoj. DŽORDŽ (teši je) Samo ovu, mala moja. MARTA: Nemoj, Džordž, molim te! DŽORDŽ: Biće brzo gotova. MARTA: Nemoj, Džordž. DŽORDŽ: Hoćeš uz stepenice sa tvojim Džordžijem? MARTA (pospana kao dete) Ostavi igre, Džordž... molim te. Neću igre. Dosta mi je. DŽORDŽ: Nije, videćeš, divna igra. Mnogo će ti se dopasti. MARTA: Igre su odvratne... baš odvratne. A sad još i ova. DŽORDŽ (miluje je po kosi) Dopašće ti se, mala moja. MARTA: Neće, Džordž. DŽORDŽ: Ti ćeš držati sve konce u rukama. MARTA (nežno, hoće da ga dodirne) Molim te, Džordž, nemoj. Ja...

DŽORDŽ (blagonaklono je udari po ruci) Ne dodiruj me! Neka ti šape ostanu čiste za žutokljunce! (MARTA vrisne uplašeno, ali dosta tiho. Hvata je za kosu, vuče joj glavu) A sad me dobro slušaj, Marta. Imala si na raspolaganju celo veče i celu noć, i sad ne možeš tek tako da prekineš. Nastavljamo. Biće to prava pozorišna igra. Samo malo pažnje... (Lako je udari slobodnom rukom) Više živosti, mala moja! (Ponavlja udarac) MARTA (otima se) Prestani! DŽORDŽ (opet je udara) Priberi se. (Opet) Hoću da čvrsto stojiš na nogama, jer nameravam da ti zadam udarac koji će da te obori. (Opet je udara) MARTA vrisne. On se odmakne i oslobodi je. Ona ustaje. MARTA: U redu, Džordž, šta hoćeš? DŽORDŽ: Ravnopravnog protivnika, to je sve. MARTA: U redu, imaćeš ga! DŽORDŽ: Hoću da se izbezumiš od besa... MARTA: Već sam izbezumljena! DŽORDŽ: Više... više... MARTA: Ne brini! DŽORDŽ: Utoliko bolje za tebe. A sada će da nastane borba na život i smrt! MARTA: Napred marš!

Page 62

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfDŽORDŽ: Iznenadićeš se. Zauzmi stav, spremi se. MARTA (korača, pomalo izgleda kao da će da se bori) Spremna sam. Ulaze NIK i HANI. NIK pridržava HANI, koja još drži bocu sa brendijem i čašu. NIK (nesrećan) Stigli smo. HANI (veselo) Hop, hop, hop! NIK: Ti si pravi zeka, Hani. (Ona se smeje i seda) HANI: Hani je zeka. DŽORDŽ (obraća se HANI) E pa, kako je, zeko? HANI: Zeka pio mleka. (Smeje se) NIK: Gospode! DŽORDŽ: Zeka pio mleka? Sjajno! MARTA: Hajde, Džordž, šta Čekaš! DŽORDŽ (MARTI) Hani zeka, pio mleka. (HANI vrišti od smeha) NIK: Gospode bože... DŽORDŽ (pljesne rukama) U redu! Počinjemo! Poslednja igra! Zauzmite mesta.(NIK seda) Sedi Marta, ovo je uglañena igra. MARTA (steže pesnice, seda) Hajde, počni već jednom. DŽORDŽ: Tako! A sad, dečice, poslednja igra! HANI (DŽORDŽU) Ja se ničega ne sećam. Zdravo, dragi. DŽORDŽ: Šta, šta? MARTA: Za ime božje, već je skoro svanulo. HANI (nastavlja) Ja se ničega ne sećam, a i vi se ničega ne sećate. Zdravo, dragi. DŽORDŽ: Šta, šta? HANI (počinje da biva oštra) Čuli ste već. Ništa, zdravo dragi. DŽORDŽ (obraća se HANI, podseća je na NIKA) Zar ne vidite da vam je muž ovde? HANI (veoma dostojanstveno) To svakako vidim. DŽORDŽ (blizu HANINOG uva) Ne možete da se setite samo nekih stvari... je l'tako? HANI (jedva obuzdava smeh. Zatim mirno i upečatljivo, DŽORDŽU) Ne sećam se, ničega se ne sećam... (NIKU, veselo) Zdravo, dragi. DŽORDŽ (NIKU) Šta čekate? Urazumite već jednom ovu vašu ženicu, ovog zečića ovde. NIK (blago, zbunjen) Zdravo, Hani. DŽORDŽ: Dakle, ovo postaje sve lepše... (nevezano) ovo je... baš bilo... sjajno... veče... kad se sve uzme u obzir... sedeli smo i upoznali se, pa se ondazabavljali i igrali igre... valjali po podu... na primer... HANI:... i pločicama... DŽORDŽ:... i pločicama, pahvatali zelenkade... HANI:... i ?juštili etikete... DŽORDŽ: Šta ljuštili? MARTA: Etikete. Ljuštili etikete. HANI (izvinjava se, podiže bocu sa rakijom) Ja ljuštim etikete. DŽORDŽ: Svi mi ljuštimo etikete, dušo. Nekad se skinu tri sloja kože, onda doñu na red mišići, pa organi... i najzad kosti. Znate šta onda treba uraditi?

Page 63

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfHANI (veoma zainteresovano) Ne! DŽORDŽ: Kad doñete do kostiju, još nije kraj. Ima nešto i u kostima... srž... e,do toga treba doći... (Čudno se osmehuje MARTI) HANI: Aha, da. Shvatam. DŽORDŽ: Srž. Ali kosti su prilično elastične, naročito kod mladih. Uzmimo, na primer, našeg sina... HANI (čudno) Koga? DŽORDŽ: Našeg sina... Martinog i mog dečka. NIK (prilazi baru) Nemate ništa protiv da... DŽORDŽ: Ne, ne, samo izvolite. MARTA: Džordž. DŽORDŽ (preterano ljubazno) Da, Marta? MARTA: Šta ti to izvodiš? DŽORDŽ: Govorim o našem sinu, ljubavi. MARTA: Nemoj da govoriš o njemu. DŽORDŽ: E baš je Marta čudna! Sakupili smo se uoči dečakovog dolaska, uoči njegovog dvadeset prvog roñendana, uoči njegovog punoletstva... a Marta zahteva da ne govorim o njemu. MARTA:Nemoj! DŽORDŽ: Ali ja hoću, Marta! Veoma je važno da govorimo o njemu. Ovaj svet ovde ne zna mnogo o našem potomku, a trebalo bi. (Zgrabi NIKA) Hej, vi, vi! Vi hoćete da se igrate igre “odgoj deteta”, je l’ tako? NIK (prilično neučtivo) Je l' se vi to meni obraćate? DŽORDŽ: Da. (Daje mu uputstvo) Vi hoćete da čujete nešto o našem dečaku. NIK (pauza, zatim kratko) Da, da... DŽORDŽ (obraća se HANI) A vi, mila moja? I vi hoćete da čujete nešto o njemu, je l' tako? HANI (pravi se da ne razume) O kome? DŽORDŽ: O Martinom i mom sinu? HANI (nervozno) A, vi imate dete? MARTA i NIK se nelagodno smeju. DŽORDŽ: Da, stvarno, imamo li? Hoćeš li ti da govoriš o njemu, Marta. Ilija, a?

MARTA (kroz osmeh koji znači podsmeh) Ostavi, Džordž. DŽORDŽ: U ree... du. A sada, da vidimo. On je divno dete, stvarno, uprkos svom životu u kući. Hteo sam reći, drugo bi dete postalo nervozno usred ovoliko Martine vike i ovakvog ponašanja, spavanja do četiri popodne, stalnog vrzmanja oko njega, pokušaja da provali vrata da ga kupa u desetoj godini, dovlačenja nepoznatih ljudi u kuću... MARTA (ustaje) Samo nastavi! DŽORDŽ (tobož zabrinut) Marta! MARTA: Ovo je prevršilo svaku meru! DŽORDŽ: Hoćeš li ti da preuzmeš stvar u svoje ruke? HANI (NIKU) Zašto neko hoće nekoga da kupa kad taj neko ima šesnaest godina? NIK (lupi čašom o sto) Hani, pobogu!

Page 64

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfHANI (šapatom) A zašto? DŽORDŽ: Jer je to i njeno dete. MARTA: U redu! (Gotovo bolno recituje) Našeg sina, hoćeš našeg sina? E, pa dobićeš ga! DŽORDŽ: Marta, hoćeš li nešto da popiješ? MARTA (patetično) Hoću. NIK (MARTI, ljubazno) Ne morate da nam to pričate... ako ne želite. DŽORDŽ: Ko to kaže? Je l' vi odreñujete pravila igre? NIK (posle pauze, procedi kroz zube) Ne odreñujem. DŽORDŽ: Tako je. Daleko ćete vi dogurati. Dakle, Marta, recitaciju... MARTA (kao izdaleka) Šta, Džordž? DŽORDŽ (podseća je) Naš sin... MARTA: U redu. Naš sin. Roñen je jedne septembarske noći koja se nije mnogorazlikovala od ove, na sutrašnji datum, pre dvadeset jedne godine. DŽORDŽ: Eto vidite? Šta sam vam rekao? MARTA: Poroñaj je bio lak. DŽORDŽ: Nije Marta, mučila si se, još kako si se mučila. MARTA: Poroñaj je bio lak... kad sam se psihički uživela u taj čin... DŽORDŽ: E, to je već nešto drugo. MARTA: Poroñaj je bio lak kad sam se uživela u taj čin, a pored toga bila sam i mlada. DŽORDŽ: I ja sam bio mlad. (Tiho se smeje, za sebe) MARTA: Ja sam bila mlada, a dete je bilo zdravo, rumeno, jakih zglobova... DŽORDŽ: Marta sve misli da ga je videla pri roñenju. MARTA: ...čvrstih zglobova, sa divnom crnom kosom, koja je kasnije sasvim poplavela i postala žuta kao lan. DŽORDŽ: Bio je to zdrav dečak. MARTA: Ja sam toliko želela to dete... samo da znate koliko sam ga želela. DŽORDŽ (podbada je) Sina ili kćerku? MARTA: Dete! (Tiše) Dete. I dobila sam ga. DŽORDŽ: Dobili smo dete. MARTA (veoma tužno) Naše dete. Onda smo ga odgajili... (Smeje se kratko i gorko) Da, odgajili smo ga... DŽORDŽ: Imao je divnog mecu i kolevku iz Austrije... nije imao dojkinju. MARTA: Imao je mece, zlatne ribice i plavi krevetac... za koji se hvatao ručicama u snu... kad je već bio stariji. DŽORDŽ: Htela si reći u besanim noćima... MARTA: U snu... on je bio nemirno dete. DŽORDŽ (vrti glavom s nevericom) A sve one amajlije što smo držali ispod kreveta... samo da bi spavao... i luk i strelu. Čemu je sve to služilo? MARTA: Da mu rastera strah. DŽORDŽ: Ah, da, da mu rastera strah. MARTA (nastavlja) Pa izlasci nedeljom. I izleti brodićem, pa banane za celu posadu, pa pomorandže, grožñe... to je toliko voleo. A oči su mu bile zelene, duboke, bronzanih krugova oko zenica... tako neobično zelene oči. DŽORDŽ: I plave, i zelene i smeñe...

Page 65

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfMARTA: Mnogo je voleo sunce... mogao je da pocrni pre svih i najduže da sačuva bronzanu boju. A na suncu, kosa mu je postajala kao runo... DŽORDŽ (kao eho) Kao runo... MARTA: Divan, divan dečko. DŽORDŽ: Absolve, Domine, animas omnium fidelium defunctorum ab omm' vinculo delictorum. MARTA: A onda škola, letovanje, plivanje, pa sankanje... DŽORDŽ: El gratia tua illis succurrente, mereantur evadere judicium ultionis. MARTA (smeje se, govori sama sebi) ...Jednom je slomio ruku... Ispalo je tako smešno... odnosno nije smešno jer ga je bolelo... Ipak, bilo je smešno... kad jeprvi put ugledao kravu koja je pasla spuštene glave... a onda je digla glavu i počela da muče... on se uplašio, sapleo, pao i slomio ruku. Imao je tek tri godine. (Smeje se tužno) Jagnješce moje. DŽORDŽ: Et lucis aeternae beatitudine perfrui. MARTA: Džordžje plakao! Osećao se bespomoćnim i plakao je. A ja sam nosila naše jagnješce preko polja, a Džordž je cmizdrio pored mene. DŽORDŽ: In Paradisum deducant te Angeli. MARTA. A kad je malo porastao... kad je porastao, postao je toliko mudar... uvek je bio u sredini izmeñu nas dvoje (širi ruke)... a mi smo ga držali za ruke.Trudili smo se da mu pružimo podršku, nežnost, mudrost, ljubav. Te njegove ruke su nam nekako pružale zaštitu, štitile nas od Džordžove... slabosti... mojasnaga je tada rasla... da bi njega zaštitila... i sve nas. DŽORDŽ: In memoria aeterna erit justus: ab auditione mala non timebit. MARTA: Bilo je to veoma pametno dete, veoma pametno. NIK (DŽORDŽU) Šta je to? Šta to radite? DŽORDŽ: Š-š-š-š... HANI: Š-š-š-š... NIK (sleže ramenima) Dobro, dobro. MARTA: Toliko lep, toliko pametan. DŽORDŽ (tiho se smeje) Sve istine su relativne. MARTA. Ja sam vrlo objektivna: divan, pametan, savršen. DŽORDŽ: Tako govori svaka majka. HANI (neočekivano, gotovo plačnim glasom) Ja hoću dete. NIK: Hani! HANI (žešće) Hoću dete! DŽORDŽ: Budite principijelni! HANI (plače) Hoću dete, hoću bebu! MARTA (Čeka da ona završi, u stvari ne obraća paznju na nju) Naravno, takvo stanje stvari, takva savršenost... nije mogla večno da traje. Bar ne zbog Džordžovog prisustva. DŽORDŽ (ostalima) Čujete li sad ovo? Znao sam ja da će da okrene list. HANI: Ćutite! DŽORDŽ (tobož uplašen) Izvini, mamice... NIK: Zar ne možete da ćutite? DŽORDŽ (tobož blagosilja NIKA) Dominus vobiscum. MARTA: Zbog Džordžovog prisustva. Davljenik vuče za sobom i one oko sebe.

Page 66

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfDžordž je pokušao, ali ja sam se toliko borila... samo da znate... DŽORDŽ (zadovoljno se smeje) O-ho! MARTA: Oni loši ne mogu da podnose one bolje od sebe. Slabići puni mana uvek se bune protiv snage, dobrote i nevinosti. To je i Džordž pokušao. DŽORDŽ: Kako sam ja to pokušao, Marta? Molim te, reci, kako? MARTA. Kako si šta...? Dosta... I tako je naš sin porastao... sad je veliki. U školi je, u stvari na studijama. Dobro mu je, sve je dobro ispalo. DŽORDŽ (podsmešljivo) Hajde još malo, Marta! MARTA: Ne, to je sve. HANI (blago) Hoću i ja da imam sina. DŽORDŽ: Samo trenutak! Dušo, ne možeš da prekineš u pola priče. Kad nešto počneš da pričaš, a ti to ispričaj do kraja! MARTA: Neću! DŽORDŽ: U redu, onda ću ja. Vidite, Marta prekida baš kad stvari počinju da ne idu tako glatko. Marta je stvorenje koje niko ne može da razume. Ne samo da ima muža koji je ništavilo nego još ima i dete od tog ništavila... zato se izrodio još jedan problem... alkohol... nikad joj nije dosta. MARTA (bezvoljno) Prestani, Džordž. DŽORDŽ: A povrh svega toga, jadna moja devojčica, povrh svega toga, ima oca koga baš briga da li je ona živa ili mrtva i ne tiče ga se šta je s njom... mislimpovrh toga što ima sina. Njen sin je morao neprestano s njom da se borijer nije želeo da bude pretvoren u oružje protiv sopstvenog oca, niti da joj služikao kundak pomoću koga bi sprovodila svoju volju. MARTA (ustaje) Laži, sve same laži! DŽORDŽ: Laži. U redu. Sin nije hteo da se odrekne svog oca, uvek mu se obraćao za savet, za razna obaveštenja, za čistu roditeljsku ljubav - znaš ti dobro šta ja pod tim podrazumevam, Marta! Sin koji nije mogao da podnosi aljkavu i nevaspitanu ženu koja je sebe nazivala njegovom majkom. Majka! Ha, ha, ha. MARTA (hladno) U redu. Sin koji se toliko stideo svog oca da me je jednom čaki pitao da li je možda istina, a to je verovatno čuo od nekih svirepih dečaka, da on i nije naše dete. On nije mogao da podnosi ništavilo u koje se pretvorio njegov otac. DŽORDŽ: Laži, sve same laži! MARTA: Laži! Nikad nije doveo nijednu devojku... DŽORDŽ:... jer se stideo svoje majke... MARTA:... jer se stideo oca! Zato samo meni piše pisma! DŽORDŽ: To ti misliš! Piše i meni, na kancelariju! MARTA: Lažljivče! DŽORDŽ: Imam čitavu hrpu njegovih pisama! MARTA: Nemaš ti nikakva pisma! DŽORDŽ: A ti ih imaš? MARTA: Nema on nikakva pisma. Sin... sin koji letuje daleko od svoje porodice... uvek nañe neki izgovor... jer ne može da podnosi senku čoveka kojise šunja oko kuće... DŽORDŽ: Sin letuje daleko od svoje porodice... tačno... jer za njega nema

Page 67

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije Vulfmesta u kući punoj praznih boca, laži, nepoznatih Ijudi... u kojoj jedna stara veštica... MARTA: Lažljivče! DŽORDŽ: Ja lažljivac? MARTA: Sin, koga sam odgajila kako sam najbolje mogla, braneći ga od poroka, slabosti i sitnih osveta... DŽORDŽ: Sin, koji u dubini svoje duše žali što je uopšte roñen... (Sledeće dve replike govore zajedno, u glas) MARTA: Pokušala sam, o bože pokušala sam; jedino što sam pokušala da iznesem čisto i neukaljano kroz slivnik ovog braka; kroz bolesne noći i patetične, prazne dane, kroz poruge i smeh... O, bože, kakav smeh. A onda padovi, jedan za drugim svaki pukušaj ništavniji i bedniji od prethodnog. Kroz sve to sam nastojala da zaštitim samo jedno, da ga izdignem iznad blata i prljavštine ovog propalog braka... da očuvam tu jedinu svetlost u beznadežnoj tami... našeg sina. DŽORDŽ: Libera me, Domine, de morte aeterna, in die illa tremenda: Quando caeli movendi sunt et terra: Dum veneris judicare saeculum per ignem. Tremens factus sum ego, et timeo, dum discussio venerit, atque ventura ira. Quando caeli movendi sunt et terra. Dies illa, dies irae, calamitatis et miseriae;dies magna et amara valde. Dum veneris judicare saeculum per ignem. Requiem aeternam dona eis, Domine: et lux perpetua luceat eis. Libera me Domine de morte aeterna in die illa tremenda: quando caeli movendi sunt et terra; Dum veneris judicare saeculum per ignem. HANI: Prestanite, prestanite! DŽORDŽ: Kyrie eleison. Christe, eleison. Kyrie eleison. HANI: Pobogu, prestanite! DŽORDŽ: Zašto, dušo? Ne dopada ti se? HANI (histerično) Ne... smete... to... da... radite! DŽORDŽ (trijumfalno) Ko kaže! HANI: Ja! DŽORDŽ: Reci nam zašto, dušo. HANI: Neću! NIK: Je l' igri kraj? HANI: Da! Jeste. DŽORDŽ: Ho-ho! Ni izdaleka. (MARTI) Imamo i malo iznenañenja za tebe, Marta. Odnosi se na tvog sinčića Džimija. MARTA: Prestani, Džordž. DŽORDŽ: Da prestanem. NIK: Ostavite je na miru. DŽORDŽ: Ja režiram ovu predstavu! Dušo, žao mi je, ali imam loše vesti da ti saopštim... loše vesti za nas uopšte. Odnosno tužne vesti. HANI počinje da plače sa glavom u rukama. MARTA (uplašeno, sumnjičavo) Kakve vesti? DŽORDŽ: Ovaj... znaš Marta, dok ti nisi bila ovde... odnosno dok vas dvoje... niste bili ovde, hteo sam reći dok ste vas dvoje bili bog zna gde, a morali ste negde biti... Znači, dok ste vas dvoje bili van sebe neko vreme van sobe... ja i

Page 68

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije Vulfova dama smo ovde sedeli i ćaskali... i tako dok smo ćaskali... zvonce je zazvonilo. HANI:... zapištalo kao sirena! DŽORDŽ: U redu, zapištalo kao sirena... i... teško mi je da ti kažem. Marta... MARTA: Reci! HANI: Nemojte, molimvas. MARTA: Reci! DŽORDŽ: Znaš bio je to... jedan mladić od sedamdeset godina... MARTA: I? DŽORDŽ: ... doneo je telegram... za nas... i ja sad treba da ti kažem šta je u njemu pisalo. MARTA: Zašto ga nisu saopštili telefonom? Zašto ga šalju, zašto nisu telefonirali? DŽORDŽ: Znaš kako je Marta, neke telegrame moraju da uruče. Neke telegrame ne mogu da saopšte telefonom. MARTA: Šta hoćeš time da kažeš? DŽORDŽ: Marta... nemam dovoljno snage da ti kažem... HANI: I nemojte! DŽORDŽ: Hoćete li vi to da učinite umesto mene? HANI: Ne, ne, ne... DŽORDŽ: Dobro. Znaš, Marta... Bojim se da naš sin neće doći kući za svoj roñendan. MARTA: Naravno da hoće. DŽORDŽ: Neće, Marta. MARTA: Hoće, kad ti ja kažem! DŽORDŽ: Ne može! MARTA: Doći će, kad ti ja kažem! DŽORDŽ: Marta. Naš sinje... mrtav. Poginuo je juče... predveče. Na drumu, sa vozačkom dozvolom u džepu... skrenuo je da ne bi pregazio bodljikavo prase i naleteo pravo na... MARTA: Ne smeš... ne smeš to da činiš! DŽORDŽ: Pravo na... drvo... MARTA: Ne smeš to da činiš! NIK: Gospode! DŽORDŽ: Mislio sam da treba da znaš. NIK: Gospode, nije valjda! MARTA: Ne, ne smeš to da činiš! Ne smeš sam da odlučuješ! Neću to da dozvolim. DŽORDŽ: Ja ću morati da odem oko podne... MARTA: Neću da dozvoiim da ti o ovome odlučuješ! DŽORDŽ: ... jer treba izvršlti identifikaciju leša i obaviti još neke formalnosti. MARTA: Ne smeš to da učiniš! Neću to da dozvolim, životinjo! Pusti mi ruke! DŽORDŽ: Ne razumem te, Marta. Pa ja nisam ništa učinio. Priberi se. Naš sin je mrtav. Možeš li ti to da shvatiš? MARTA: Ne možeš ti o tome da odlučuješ! NIK: Ali, gospoño! Gospoño, on tu ništa nije odlučivao. On nema s tim nikakve

Page 69

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije Vulfveze, nema on tu moć da... MARTA: PUSTI ME! DŽORDŽ: Slušaj Marta! Slušaj pažljivo. Dobili smo telegram; dogodila se automobilska nesreća, i on je poginuo. PUF! Samo tako! I, kako ti se to dopada? MARTA (urlik koji se pretvara ujecaj) NEEEEEEEEeeeeeeee. DŽORDŽ (NIKU) Pusti je! (MARTA pada na pod u sedeći položaj) Sad će joj biti dobro. MARTA (patetično) Ne; ne, on nije mrtav, on nije mrtav. DŽORDŽ: Mrtav je. Kyrie, eleison. Christe, eleison. Kyrie, eleison. MARTA: Ne možeš. Ne smeš da odlučuješ o tome. HANI: Ne, bože sačuvaj! DŽORDŽ: Tako je, Marta. Nisam ja bog. Ne odlučujem ja o životu i smrti, je l' tako? MARTA: Ne smeš da ga ubiješ! On ne sme da umre! HANI: Ali, gospoño... MARTA: Ne smeš! DŽORDŽ: Marta, stigao je telegram. MARTA: Pokaži ga!? Pokaži mi telegram! DŽORDŽ: Pojeo sam ga. MARTA: Pojeo si ga? DŽORDŽ: Pojeo... sam... ga. MARTA dugo zuri u njega, zatim mupljune u lice. DŽORDŽ (sa osmehom na licu) Baš lepo od tebe, Marta. NIK: Vrlo se lepo ponašate prema njoj u ovakvom trenutku! Zbijate ovakve odvratne šale! DŽORDŽ: Jesam li pojeo telegram ili nisam? HANI: Jeste, jeste, jeste, pojeli ste ga. Ja sam vas gledala... Gledala sam vas dok ste gutali. DŽORDŽ:... kao svako dobro dete. HANI: Jeste, jeste, jeste. MARTA (DŽORDŽU, hladno) Osvetiću ti se za ovo. DŽORDŽ: Poznata su ti pravila igre, Marta! Za ime božje, valjda su ti poznata! MARTA: Nisu! NIK: O čemu vi govorite? DŽORDŽ: Ja mogu da ga ubijem, ako hoću, Marta. MARTA: Ali on je naše dete. DŽORDŽ: Oh, da, i ti si ga nosila i bio je to lep poroñaj... MARTA: Ali on je naše dete. DŽORDŽ: I ja sam ga ubio! MARTA: Nisi! DŽORDŽ: Jesam. NIK: Čini mi se da sad vidim o čemu je reč. DŽORDŽ: Stvarno? NIK: Tako mi boga, vidim o čemu je reč. DŽORDŽ: Utoliko bolje za vas.

Page 70

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfNIK (agresivno) Gospode bože, vidim o čemu je reč! MARTA (s velikom tugom i osećanjem gubitka) Nemaš pravo... uopšte nemaš pravo to da učiniš. DŽORDŽ (nežno) Imam, Marta. Nikada nismo pričali o tome; to je sve. Mogao sam da ga ubijem bilo kad. MARTA: Ali zašto? Zašto? DŽORDŽ: Prekršila si naše pravilo, dušo. Pomenula si ga... pomenula si ga nekome sa strane. MARTA (plačno) Nisam. Nikada. DŽORDŽ: O da, jesi. MARTA: Kome? Kome? HANI (plače) Meni. Pomenuli ste ga meni. MARTA: Zaboravila sam. Ponekad... no u... kasno... kad svi spavaju... zaboravim i zaželim da govorim... o njemu... ali se uzdržim... Uzdržim se... a toliko puta sam žarko želela... Džordž, ti si me naveo da se ovo desi. Ja sam ga pomenula... u redu. Ali ti nisi morao da teraš do kraja... Nisi morao da ga... ubiješ. DŽORDŽ: Requiescat in pace. HANI: Amin. MARTA: Nisi morao da ga ubiješ, Džordž. DŽORDŽ: Reauiem aeternam dona eis, Domine. HANI: Et lux perpetua luceat eis. MARTA: Nisi morao. Duga pauza. DŽORDŽ: Samo što nije svanulo. Čini mi se da je prijem završen. NIK: Zar niste mogli...? MARTA (ovoga puta nagoveštavajući saučesništvo) Nismo. DŽORDŽ: Nismo. A sad, deco, kući na spavanje. Trebalo je već odavno da legnete. NIK: Hani? HANI: Idem. DŽORDŽ (MARTA sada sedi na podu pored stolice) Vreme je da krenete. NIK: Da. HANI: Da. NIK: Želeo bih... DŽORDŽ: Laku noć. NIK (pauza) Laku noć. NIK i HANI izlaze; DŽORDŽ zatvara vrata za njima. Gleda po sobi. Uzdiše. Kupičašu ili dve, nosi ih do bara. Ceo završni deo komada veoma nežno, veoma polako. DŽORDŽ: Marta, želiš li nešto? MARTA: Ne... ništa. DŽORDŽ: U redu. Vreme je za spavanje. MARTA: Da. DŽORDŽ: Jesi li umorna? MARTA: Jesam.

Page 71

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije VulfDŽORDŽ: I ja. Sutra je nedelja, ceo dan. MARTA: A-ha. Zar si... zar si baš... morao? DŽORDŽ: Morao sam. MARTA: Baš... Baš si morao? DŽORDŽ: Baš sam morao. MARTA: Nisam sigurna. DŽORDŽ: Bilo je... vreme. MARTA: Je l' da? DŽORDŽ: Da. MARTA: Hladno mi je. DŽORDŽ: Kasno je. MARTA: Da. DŽORDŽ: Biće bolje ovako. MARTA: Ne... znam. DŽORDŽ: Hoće. MARTA: Nisam... nisam sigurna. DŽORDŽ: Nisi! MARTA: Sad smo... sami. DŽORDŽ: Da. MARTA: Ne znam, možda bismo mogli... DŽORDŽ: Ne, Marta. MARTA: Da. Ne. DŽORDŽ: Jesi O.K.? MARTA: Da. Ne. DŽORDŽ (nežno stavlja ruku na njeno rame; na njegovu ruku. On joj peva, veoma nežno ona spušta glavu) Ko se boji Virdžinije Vulf, Virdžinije Vulf, Virdžinije Vulf. MARTA: Ja... Džordž. DŽORDŽ: Ko se boji Virdžinije Vulf? MARTA: Ja, ja... Džordž.

Zavesa

Page 72