ekološka kriza i korporacijska odgovornost_final

7/27/2019 ekološka kriza i korporacijska odgovornost_final

http://slidepdf.com/reader/full/ekoloska-kriza-i-korporacijska-odgovornostfinal 1/53

Univerzitet u Beogradu

Fakultet organizacionih nauka

Završni rad

tema: Ekološka kriza i korporacijska odgovornost

student:

profesor:



Beograd, 2013

Sadržaj:

Uvod...................................................................................................................................3

1.Koncept održivog razvoja...............................................................................................5

1.1.Pojam održivog razvoja............................................................................................6

1.2.Principi održivog razvoja..........................................................................................8

2.Ekološka kriza kao posledica savremene industrije.....................................................15

2.1.Pojam ekologije.....................................................................................................16

2.2.Uticaj demografije na ekološke probleme..............................................................17

2.2.1.Demografija i neodrživi razvoj ........................................................................21

2.3.Ekološki problemi i ekološka kriza.........................................................................23

2.4.Neophodnost savremene industrije.......................................................................29

3.Pojam korporacijske odgovornosti................................................................................34

3.1.Razvoj društveno odgovornog poslovanja.............................................................35

3.2.Ciljevi društvene odgovornosti...............................................................................37

4.Primer društveno odgovornog poslovanja – Erste Banka............................................42

4.1.Odgovorno raspolaganje resursima ......................................................................44

4.2.Odgovorno upravljanje otpadom............................................................................47

Zaključak..........................................................................................................................51

Literatura..........................................................................................................................52

2



Uvod

Ekologija se bavi proučavanjem međusobnih odnosa između živih bića i spoljašnje

sredine. Zaštita životne sredine predstavlja samo mali ekologije segment. Aktuelnosti

pojma održivog razvoja naročito doprinose izazovi koji dolaze sa ugroženošću životne

sredine. Ekonomski rast sa sobom nosi rizik iscrpljivanja resursa i zagađenosti životne

sredine. Sve je komplikovanija održivost ekonomskog rasta u uslovima iscrpljivanja

čistih prirodnih resursa. Neke od mogućih opasnosti za prirodnu sredinu su: iscrpljivanje

ukupne zalihe prirodnih bogatstava i uticaj na globalno zagrevanje, nagomilavanje

otpada i povećanje zagađenosti okoline, prenaseljenost, koja dovodi do nedovoljnosti

zemljišta i drugih prirodnih resursa; sve veća buka i zračenje u gradovima, kao i

neodgovoran odnos prema životnoj sredini.

Pojam održivog razvoja je usko povezan sa zaštitom životne sredine, ekološkim,ekonomskim i političkim pitanjima. Koncept održivog razvoja predstavlja novu razvojnu

paradigmu, novu strategiju i filozofiju društvenog razvoja. U tom kontekstu, često se

pogrešno pod pojmom ekologija smatra samo zaštita životne sredine.

Globalni problemi koji predstavljaju manifestaciju krize jesu iscrpljenost privrednih

resursa i sa njim povezana energetska kriza, zagađenje i opadanje kvaliteta života u

svakom smislu. Uporedo sa rastućom eksploatacijom i preradom prirodnih resursa

uvećava se količina raznih otpadnih predmeta i materija u prirodnoj sredini. Zbog toga jeneophodno da se u svetskim razmerama radikalnije izmeni sadašnji tempo

eksploatacije prirodnih bogatstava. Takođe je neophodno da se u tom pravcu usmeri

dalji pravac naučno-tehničkog i tehnološkog procesa. Danas se u postindustrijskom

društvu upravo iz tog razloga, razvija tendencija smanjene upotrebe prirodnih izvora, u

3



vidu manjeg učešća sirovinskih i energetskih inputa, a većeg korišćenja faktora kao što

su znanje, informacije i nove tehnologije.

Brojne su aktivnosti državnih i nevladinih organizacija širom sveta, kao i u okviru

preduzeća kroz korporativne standarde društvene odgovornosti, sa namerom rešavanja

problema održanja životne sredine.

4



1. Koncept održivog razvoja

Postoji predrasuda da zaštita čovekove sredine dolazi u sukob sa interesima privrednog

razvoja - rasta društvenog proizvoda, životnog standarda, otvaranja novih radnih mesta.

Na današnjem nivou ekonomske i ekološke nauke, opšte je prihvaćen stav o

neophodnosti integracije ekoloških zahteva u nacionalnu ekonomsku politiku, i u

globalnu razvojnu politiku, kako na nivou pojedinačnih država, tako i na globalnom

međunarodnom nivou.

Praksa najrazvijenijih zemalja, ali i zemalja u razvoju, tokom poslednje decenije

dokazuje suprotno: tradicionalni koncept razvoja orijentisanog na rast proizvodnje i

ujedno rast potrošnje prirodnih resursa došao je do svojih krajnjih granica. Pošto je

vrednost životne sredine dugo je bila potcenjena zapretila je opasnost od ugrožavanja

razvojne perspektive budućih generacija. Takozvani "eksterni troškovi" koje proizvodi

zagađivanje, iscrpljivanje resursa i narušavanje ljudskog zdravlja sve više nadmašuju

koristi koje donosi dalji ekonomski rast. Takav ubrzani tempo privrednog razvoja u

kontinuirano dužem periodu pokazao se kao ‘’neodrživi razvoj’’.

Stoga je ispravna konstatacija da je za budućnost potrebna strategija razvoja koja će

obezbediti povezivanje rasta društvenog proizvoda i korišćenje prirodnih resursa s

jedne strane, a s druge strane je neohodno veće animiranje javnosti, privrede,

pojedinačnih firmi i svih drugih nosilaca privrednog života kako bi usvojili obrasce

ponašanja manje štetne po stanje životne sredine. U najrazvijenijim zemljama se sve

više ulaže u zaštitu okoline, štednju energije i drugih resursa i u razvoj tehnologija

prijateljskih prema okolini (eng. enviromentally friendly). Upravo u tim područjima

otvaraju se i brojna nova radna mesta. Manje razvijene zemlje nemaju izbora, moraju

slediti taj put.

Održivi razvoj treba podsticati fiskalnim merama na lokalnom nivou, koje za cilj imaju

sprečavanje zagađenja i rasipanje prirodnih bogatstava. Tako je na primer, selektivno

oporezivanje, koje modifikuje relativne cene proizvoda u zavisnosti od dejstva na

5



okolinu, u nekim zemljama dalo veoma dobre rezultate i pokazalo se kao efikasna mera

(Finska, Švedska, Švajcarska).

1.1. Pojam održivog razvoja

Održivi razvoj predstavlja skladan odnos ekologije i privrede, kako bi se prirodno

bogatstvo naše planete sačuvalo i za buduće naraštaje. Može se reći da održivi razvoj

predstavlja generalno usmerenje, težnju da se stvori bolji svet, balansirajući socijalne,

ekonomske i faktore zaštite životne sredine. Pre nešto više od deset godina, Svetska

komisija za životnu sredinu i razvoj (World Commision on Environment and

Development), poznata i kao "Bruntlendova komisija" (Brundtland Commision) objavila

je izveštaj pod nazivom „Naša zajednička budućnost (Our Common Future) kojim se

ukazuje na opasnost, po ljude i našu planetu, od politike ekonomskog rasta bez

uzimanja u obzir mogućnosti regeneracije planete Zemlje.

Iako u literaturi, domaćoj i stranoj, koja se bavi održivim razvojem postoji više definicija

šta se to pod ovim pojmom i procesom podrazumeva, izdvojićemo (kao operativnu)

definiciju koja je data u Nacionalnoj strategiji održivog razvoja Republike Srbije. Tako se

održivi razvoj definiše kao dugoročni koncept, koji podrazumeva stalni ekonomski rast

koji, osim ekonomske efikasnosti, tehnološkog napretka, više čistijih tehnologija,

inovativnosti celog društva i društveno odgovornog poslovanja, obezbeđuje smanjenje

siromaštva, dugoročno bolje korišćenje resursa, unapređenje zdravstvenih uslova i

kvaliteta života i smanjenje zagađenja na nivo koji mogu da izdrže činioci životne

sredine, sprečavanje novih zagađenja i očuvanje biodiverziteta.1

Međutim, data definicija održivog razvoja umnogome proširuje originalno shvatanje

održivog razvoja. Najčešće navođena definicija, koja je uspela da izbegne ovakve

zamke, jeste definicija koja je data u knjizi Naša zajednička budućnost (Our Common

Future), nastaloj kao izveštaj Svetske komisije za životnu sredinu i razvoj iz 1987.

godine.

1 Nacionalna strategija održivog razvoja srbije, str. 1

6



Po toj definiciji, održivi razvoj je razvoj koji izlazi u susret potrebama sadašnjice, a da

ne ugrožava sposobnost budućih generacija da zadovolje svoje sopstvene potrebe.2

Ovo možemo prihvatiti kao zvaničnu definiciju održivog razvoja, iako postoje mnoga

različita tumačenja šta je to održivi razvoj i na šta se on zapravo odnosi.

Isti slučaj je i sa principima održivog razvoja, odnosno kriterijuma koji se moraju

ispoštovati i stalno primenjivati u praksi, socijalnoj, ekonomskoj i ekološkoj, kako bi

proces održivog razvoja dobio na efikasnosti.

Ključni aspekti koncepta održivog razvoja su:

- Ekonomska održivost

- Socijalna održivost- Ekološka održivost

Budući da je održivi razvoj zasnovan je na etičkom pristupu on predstavlja izlaz iz

destruktivne i uništavajuće aktivnosti savremene civilizacije, pa se može reći da za

glavni cilj ima preživljavanje. Ovaj koncept treba da obezbedi dalji napredak ljudske

civilizacije, uz umereno trošenje resursa i prostora.

Održivost proizvodnje predstavlja preorijentaciju privrednih grana, naročito industrije, na

proizvodnju predmeta, materijala i opreme za višekratnu upotrebu, što znači da po

isteku roka upotrebe, predmet može ponovo da se upotrebi za istu ili drugu svrhu u

istom obliku, dopunjenom ili popravljenom za neku drugu svrhu ili kao sirovina

(procesom recikliranja/reciklaže).3

Može se reći da je održiv razvoj skladan odnos prirodnih resursa, privrednog razvoja i

ekologije, kako bi se sačuvalo zdravlje sadašnjih generacija,a privredno bogatstvo

planete sačuvalo i za buduće naraštaje putem realizacije tri grupe ciljeva:

2 http://www.un.org/documents/ga/res/42/ares42-187.htm3 N. Petrović, Ekološki menadžement, Fakultet organizacionih nauka, Beograd 2012, str. 139

7



1. Postizanje održivosti u ekonomskom smislu – kontinuiran privredni rast,

bezinflacije i preterane spoljne zaduženosti;

2. Postizanje održivosti na socijalnom planu – eliminacije siromaštva i svih vidova

socijalne patologije;

3. Postizanje održivosti na ekološkom planu – očuvanje prirodnih resursa i životne

sredine.

Kao što je već spomenuto, jedinstvena i opšteprihvaćena definicija pojma održivog

razvoja ne postoji, ali postoji saglasnost o potrebi uvođenja ovog koncepta i svest o

razlozima njegovog nastanka. Jedna od sveobuhvatnih definicija održivog razvoja glasi:

održivi razvoj predstavlja integralni ekonomski, tehnološki, socijalni i kulturni razvoj,usklađen sa potrebama zaštite i unapređenja životne sredine, koji omogućava

sadašnjim i budućim generacijama zadovoljavanje njihovih potreba i poboljšanje

kvaliteta života.

Slika 1. Grafički prikaz održivog razvoja.

1.2. Principi održivog razvoja

Tako tumačenje šta su i koji su principi održivog razvoja, dolazi i od Ujedinjenih nacija.

Rio deklaracija o životnoj sredini i razvoju, često skraćena kao Rio Deklaracija, bio je

kratak dokument koji u 1992 donet na simpozijumu Ujedinjenih nacija „Konferencija o

8



životnoj sredini i razvoju“ (UNCED), neformalno poznatom kao Samit planete Zemlje.

Rio Deklaracija se sastoji od principa, koji imaju cilj da vode budućem održivom razvoju

širom sveta.

Neki od principa sadržanih u Rio Deklaraciji mogu se smatrati kao “treća generacijeprava” od strane evropskih advokatskih naučnika. Deklaracija o životnoj sredini i razvoju

iz Ria proširuje definiciju održivog razvoja navođenjem 27. principa održivosti: 4

1. Princip - Uloga Ljudi

Ljudska bića su u centru brige za održivi razvoj. Ljudi imaju pravo na zdrav i produktivan

život, u skladu sa prirodom.

2. Princip - Državni suverenitet

U skladu sa poveljom UN-a i principima međunarodnog prava, zemlje imaju suvereno

pravo da eksploatišu svoje sopstvene resurse, poštujući svoju sopstvenu politiku zaštite

životne sredine i razvojnu politiku, a takođe imaju odgovornost da obezbjede da

aktivnosti koje se obavljaju u okviru njihove pravne nadležnosti i kontrole, ne

prouzrokuju štetu za životnu sredinu drugih zemalja ili područja izvan granica

nacionalne pravne nadležnosti.

3. Princip - Pravo na razvoj zemalja

Pravo na razvoj mora biti ostvareno tako, da se u istoj meri zadovolje potrebe razvoja i

zaštite životne sredine i sadašnjih i budućih generacija.

4. Princip - Zaštita životne sredine u procesu razvoja zemalja

Radi postizanja održivog razvoja, zaštita životne sredine mora činiti sastavni deo

procesa razvoja i ne može se razmatrati odvojeno od njega.

5. Princip - Iskorenjivanje siromaštva u svetu

4http://www.bastabalkana.com/2013/08/rio-deklaracija-o-zivotnoj-sredini-i-razvoju-un-deklaracija-iz-rio-de-zaneira-1992/

9

http://www.bastabalkana.com/2013/08/rio-deklaracija-o-zivotnoj-sredini-i-razvoju-un-deklaracija-iz-rio-de-zaneira-1992/






Sve države i svi ljudi moraju sarađivati na bitnim zadacima iskorjenjavanja siromaštva,

što je neophodan zahtev kada se radi o održivom razvoju, da bi se smanjile razlike u

životnom standardu i bolje zadovoljile potrebe većine ljudi u svetu.

6. Princip - Prioritet za najnerazvijenije zemlje

Posebna situacija i potrebe zemalja u razvoju, pre svega najmanje razvijenih i onih čija

je životna sredina najviše ugrožena, moraju imati poseban proiritet. Međunarodne akcije

u oblasti zaštite životne sredine i razvoja treba, takođe, da se odnose na interese i

potrebe svih zemalja.

7. Princip - Saradnja država za zaštitu globalnog ekosistema

Zemlje moraju da sarađuju, u duhu globalnog partnerstva, na očuvanju zaštiti i

obnavljanju zdravlja i celovitosti ekosistema Zemlje. Zbog različitogdoprinosa globalnoj

degradaciji životne sredine, zemlje imaju zajedničku, ali različitu odgovornost. Razvijene

zemlje priznaju svoju odgovornost za održivi razvoj, imajući u vidu kako pritisak njihovog

društva na globalnu životnu sredinu, tako i tehničke i finansijske resurse kojima

raspolažu.

8. Princip - Smanjenje neodrživih modela proizvodnje i potrošnje

Radi postizanja održivog razvoja i višeg kvaliteta života svih ljudi, države treba da

smanje i eliminišu one oblike proizvodnje i potrošnje koji nisu u skladu sa održivim

razvojem, a takođe, da unaprede odgovarajuću demografsku politiku.

9. Princip - Izgradnja kapaciteta za održivi razvoj

Zemlje treba da sarađuju na jačanju postojećih sopstvenih kapaciteta za održivi razvoj

unapređenjem naučne komunikacije kroz razmenu naučnih i tehničkih znanja i putempodsticanja razvoja, prilagođavanja, širenja i transfera tehnologija, uključujući i nove,

kao i inovativne tehnologije.

10.Princip - Učešće javnosti u zaštiti životne sredine

10



Pitanja zaštite životne sredine se najbolje rešavaju uz učešće svih zainteresovanih

građana na odgovarajućem nivou. Na nacionalnom nivou, svaki pojedinac mora imati

odgovarajući pristup informacijama koje se odnose na životnu sredinu, a koje posjeduju

javni organi vlasti, uključujući i informacije o opasnim materijama i o aktivnostima u

njihovoj društvenoj zajednici, a takođe, svaki pojedinac mora imati mogućnost da

učestvuje u procesima odlučivanja.

Zemlje moraju olakšati i podsticati razvijanje svesti uz učešće javnosti, tako što će

obezbediti da informacije budu svima lako dostupne. Mora se obezbediti efikasan

pristup pravnim i administrativnim postupcima, uključujući i nadoknadu štete i pravni lek.

11.Princip - Nacionalno zakonodavstvo i program zaštite životne

Zemlje moraju da donesu efikasne zakone o zaštiti životne sredine. Standardi koji se

odnose na zaštitu životne sredine, ciljevi upravljanja i prioriteti treba da odražavaju

stanje zaštite životne sredine i razvoja na koji se odnose.

Standardi koji se u nekim zemljama primjenjuju mogu za druge zemlje, naročito za

zemlje u razvoju, da budu neodgovarajući i da dovedu do neopravdanih ekonomskih i

društvenih troškova.

12.Načelo - Podsticajni i otvoreni međunarodni ekonomski sistem

Zemlje treba da sarađuju na unapređenju otvorenog međunarodnog ekonomskog

sistema koji bi doveo do ekonomskog rasta i održivog razvoja u svim zemljama, kao i do

boljeg rešavanja problema degradacije životne sredine.

Mere tržišne politike u svrhu zaštite okoline ne treba da budu sredstvo za samovoljnu i

neopravdanu diskriminaciju, ili za prikrivena ograničenja međunarodne trgovine. Treba

izbegavati jednostrane akcije za rešavanje problema zaštite životne sredine van

područja nadležnosti zemlje uvoznika.

Mere za rešavanje prekograničnih i globalnih problema zaštite životne sredine treba, što

je moguće više, da budu zasnovane na međunarodnom konsenzusu.

11



13.Princip - Kompenzacija za žrtve zagađenja i drugih oštećenja životne sredine

Zemlje treba da donesu nacionalne zakone koji se odnose na odgovornost i odštetu

žrtvama zagađenja i na druge štete po životnu sredinu. Zemlje, takođe, treba da

sarađuju bez odlaganja i odlučnije u donošenju budućih međunarodnih propisa koji seodnose na odgovornost i odštetu, kada aktivnosti u okviru njihove pravne nadležnosti ili

kontrole, prouzrokuju dejstva štetna za životnu sredinu u područjima izvan njihove

nadležnosti.

14.Princip - Saradnja država za sprečavanje ekološke štete i transfera

Zemlje treba efikasno da sarađuju na odvraćanju ili sprečavanju premeštanja i transfera

u druge zemlje svih aktivnosti i materija koje prouzrokuju jaku degradaciju životnesredine ili su se pokazale štetnim po zdravlje ljudi.

15.Princip - Princip predostrožnosti

Da bi se životna sredina zaštitila, zemlje moraju, u skladu sa svojim mogućnostima, u

što većoj meri primenjivati preventivne mjere. Ako postoji pretnja od nepovratne štete,

nedostatak potpune naučne izvesnosti ne sme biti razlog za odlaganje mera za

sprečavanje degradacije okoline, pri čemu mere moraju biti efikasne sa gledišta

troškova.

16.Princip - Internacionalizacija troškova okruženja

Nacionalni organi vlasti treba da nastoje da podstiču internacionalizaciju troškova

zaštite životne sredine i korišćenje ekonomskih instrumenata, imajući u vidu pristup po

kome zagađivač treba, u principu, da snosi troškove zagađenja, poštujući interese

javnosti, a bez narušavanja međunarodne trgovine i investiranja.

12



17.Princip - Procene uticaja na životnu sredinu

18.Princip - Ocenjivanje uticaja na životnu sredinu

Kao nacionalni instrument, moraju se preduzeti za određene aktivnosti koje mogu imati

značajan štetan uticaj na okolinu, a o kojima odlučuju nadležni nacionalni organi vlasti.

19.Princip - Obaveštenje o prirodnim katastrofama

Zemlje moraju odmah da obaveste druge zemlje o svojim prirodnim katastrofama ili

drugim opasnostima koje mogu prouzrokovati iznenadna štetna dejstva na životnu

sredinu u tim zemljama. Međunarodna zajednica mora učiniti sve da oštećenim

zemljama pomogne.

20.Princip - Pravovremeno i blagovremeno obaveštavanje

Zemlje moraju unapred i pravovremeno obaveštavati potencijalno ugrožene zemlje o

aktivnostima koje mogu imati značajno štetno prekogranično dejstvo i dostavljati im

odgovarajuće informacije, a takođe se moraju konsultovati sa tim zemljama u ranoj fazi i

uz izraženo poverenje.

21.Princip - Žene imaju vitalnu ulogu

Žene imaju vitalnu ulogu u upravljanju zaštitom životne sredine i razvoju. Stoga, njihovo

potpuno učešće je veoma važno za postizanje održivog razvoja.

22.Princip - Mobilizacija mladih

Kreativnost, ideale i hrabrost omladine celog sveta, treba mobilisati za stvaranje

globalnog partnerstva, radi postizanja održivog razvoja i obezbeđenja bolje budućnosti

za sve.

13



23.Princip - Autohtoni narodi imaju ključnu ulogu

Domoroci, starosedeoci i njihove zajednice, kao i druge lokalne zajednice, imaju vitalnu

ulogu u upravljanju zaštitom životne sredine i u razvoju zbog svojih znanja i

tradicionalnog načina života. Zemlje moraju priznati i pravno podržati njihov identitet,kulturu i interese, a takođe omogućiti njihovo efikasno učešće u postizanju održivog

razvoja.

24.Princip - Zaštiti životnu sredinu i ljude od ugnjetavanja

Moraju se zaštititi: životna sredina, prirodni resursi i ljudi koji su ugnjetavani ili su pod

dominacijom ili okupacijom.

25.Princip - Ratovanje i medjunarodno pravo

Ratovanje je u svakom slučaju destruktivno u odnosu na održivi razvoj. Stoga, države

moraju poštovati međunarodno pravo kojim se obezbeđuje zaštita životne sredine u

vreme oružanih sukoba i saradnje u kasnijem razvoju.

26.Princip - Mir, razvoj i zaštita životne sredine

Mir, razvoj i zaštita životne sredine su uzajamno zavisni i nerazdvojni.

27.Princip - Rešavanje ekoloških sporova

Zemlje moraju sve svoje nesuglasice u pogledu zaštite životne sredine da rešavaju na

miroljubiv način i odgovarajućim sredstvima u skladu sa poveljom UN-a.

28.Princip - Saradnja između država i naroda

Zemlje i ljudi treba da sarađuju, u duhu partnerstva i uz postojanje poverenja, pri

ostvarivanju principa iz ove Deklaracije i u budućem unapređenju međunarodnog prava

u oblasti održivog razvoja.

14



2. Ekološka kriza kao posledica savremene industrije

Odnosi između društva (čoveka) i prirode su očigedno međusobno povezani jer svoj

biološki, kulturni i civilizacijski opstanak društvo temelji na postojanju prirode kaonjihovog egzistencijalnog izvora. Međutim ta činjenica nije bila jasna i razumljiva

mnogima u dosadašnjem razvoju ljudskog društva. Mnogi su prirodu shvatali kao obišno

skladište materijala, predmeta i dobara koje joj treba uzeti a ne kao uslov opstanka.

Istorija ljudske civilizacije zabeležila je mnogo kriza kao što su: ratovi, epidemije,

manjak hrane, prirodne katastrofe... Za razliku od ovih kriza koje su uglavnom bile

prostorno ograničene i lokalnog karaktera, čovečanstvo se već više godina unazad

suočava sa krizama globalnog karaktera, koje prete opasnošću kolapsa celokupnog

ekosistema, planete Zemlje. Ovo su razlozi zbog koji ekološke krize zauzimaju

centralno mesto u svim egzisencijalnim krizama savremene civilizacije, obeležavajući

početak 21. veka sa sledećim globalnim problemima:5

• oštećena biosfera i njeni ekosistemi,

• gubitak biodiverziteta,

• zagađenje – degradacija medijuma životne sredine,

• iscrpljene i umanjene količine mnogih izvora, mineralnih i energetskih sirovina,

• globalne promene klime,

• smanjen ozonski omotač u stratosferi,

• ogroman broj stanovnika na Planeti,

• siromaštvo,

5 N. Petrović, Ekološki menadžment, Fakultet organizacionih nauka, Beograd 2012, str 30.

15



• oštećenje ljudskog zdravlja i ugrožavanje života,

• opasnost od genetski modifikovanih organizama i zračenja,

• urbani stres,

• nesavladivo velike količine otpadaka u sva tri agregatna stanja.

Međutim, i ljudi i društva u potpunosti zavise od obnovljivih i neobnovljivih prirodnih

resursa koji u sistemu narušenih odnosa i narušene ravnoteže u ekosistemima stvaraju

opasnost od njihovog potpunog iscrpljivanja i nestajanja.

Ekološki, ekologistički i holistički pristup predstavljaju potpunu promenu u razumevanju

prirode i čovekovog odnosa prema njoj.

2.1. Pojam ekologije

Ekološki način razmišljanja se sreće još u antičkom vremenu, u jonskoj filozofiji prirode,

kod Talesa, Anaksimena, Anaksimandra, Anaksagore, Empedokla, Hipokrata,

Teofrasta, Aristotela, i dr. Međutim Grcima sam termin ekologija nije bio poznat.

Ekologija (gr. oikos - domaćinstvo, dom, kuća, stanište, prebivalište; logos - rasprava,

izučavanje, nauka) je nauka o domaćinstvu, domu ili životnoj okolini. Kao drugi nazivi za

ekologiju su: nauka o životnoj sredini, naučna prirodna istorija, biologija eko-sistema.

Ekologija se bavi proučavanjem sredine u kojoj žive sva bića. Ekologija je nauka o

odnosima živih bića i njihove okoline, odnosno nauka o odnosima organizama i

spoljašnjeg sveta koji ih okružuje, koja u širem smislu obuhvata sve egzistencijalne

uslove.

Neke od definicija ističu da je ekologija nauka koja proučava i objašnjava: strukture i

funkcije u prirodi, biološke sisteme na organizacionom nivou iznad vrste; interakcije koje

uslovljavaju distribuciju i učestalost vrsta, populacija i životnih zajednica; načela koja

upravljaju vremenskim i prostornim modelima koji ujedinjavaju organizme; zajednički

16



život biljaka i životinja i njihovu zavisnost o prirodnim izvorima; harmoniju prirodne

sredine i organizama u njoj; način života i koegzistenciju čovekovog ponašanja sa

florom i faunom, i sl.

Dakle, iz svega sto smo naveli, možemo zaključiti da je ekologija nauka koja proučavainterakcije vrsta u sredini ili okolini. Sredinu čine ekosistem, sociosistem (društvo) i

tehnosistem (tehnologija i tehnostruktura). Ekosistem, prirodu, odnosno prirodnu

sredinu čine mikroorganizmi, hidrosfera (vodeni omotač), atmosfera (vazdušni omotač) i

litosfera (tlo, zemljište), biljke i životinje.

Kao biološka nauka ekologija je prolazila kroz različite faze ili periode razvoja i kao

takva ekologija je postala nauka o ekosistemima, međutim antropogeni uticaj čoveka na

prirodu uključuje i društvo u centar ekoloških razmatranja.

Iako su početna ekološka istraživanja bila više medicinski orijentisana, savremena

ekološka istraživanja više pažnje posvećuju istraživanju uticaja čoveka i ljudskog

društva na prirodu i životnu sredinu.

Ekologiju nije samo nauka, nego i kao pogled na svet, filozofija života, kao i etika i stil

života koji nastoji da afirmiše ljudske vrijednosti, koje su suprostavljene ekonomskim

vrednostima proizvodnje, profita i nehumanog trošenja resursa.

2.2. Uticaj demografije na ekološke probleme

Jedan od temeljnih uzročnika ekoloških problema i ekološke krize je stanovništvo,

odnosno veliki broj ljudi kojima je za život neophodna hrana, piće i energija.

Na pitanja šta će biti sa stanovništvom, prirodnim sirovinama i okolinom do 2.000

godine, studija Global 2000 (SAD) je tada istakla sledeće:

• broj stanovnika će se sa 4.5 povećati na 6.5 milijardi (90% na zemlje u razvoju);

• proizvodnja će se povećati za samo 15%;

• cena hrane će porasti;

17



• površina šuma će se smanjiti za 40% (u odnosu na nešto raniji period);

• nestaće i izumreti 15-20% biljnih i životinjskih vrsta;

• zalihe vode će se smanjiti a kvalitet vode će se pogoršati;

• količina otpada, izduvnih gasova i pesticida će rasti do alarmantnog globalnog

zagađenja i uništavanja nekih ekosistema.

Na početku druge decenije trećeg milenijuma se čovečanstvo našlo pred velikim

izazovima, ekološkim i egzistencijalnim, globalnim problemima kao što je eksplozija

čovečanstva. Prema nekim prognozama, predviđa se da ljudska populacija do 2025.

godine dostigne brojku od 12 milijardi stanovnika. S tim u vezi je povezana i biološkaevolucija koja se odnosi na produženje ljudskog veka koja je posledica naučno-

tehničkog progresa, poboljšanja kvaliteta ishrane, poboljšanja zdravstvenih, higijenskih i

stambenih uslova života, životnog standarda, razvoja medicine.

Ostali značajni problemi se odnose na korišćenje „prljavih tehnologija“; neprestalne

tehnološke promene koje se odnose na stalne inovacije i korišćenje tehnoloških

proizvoda u svim oblastima života, oštećenje biosfere i njenih ekosistema

(prouzrokovano hemijskom industrijom, radioaktivnim zagađivanjem, radomtermoelektrana na ugalj, uništavanjem ekosistema, i dr.), kao i iscrpljivanje prirodnih

resursa i smanjenje količina mineralnih i energetskih sirovina.

Otpad u ogromnim količinama (industrijski, poljoprivredni, radioaktivni i iz

domaćinstava), kao i zagađenje vazduha, zemljišta i vode utiču na uništenje mnogih

vrsta biljnog i životinjskog sveta.

18



Slika 2. Zagađenost prirode optadom iz domaćistava

Porast stanovništva je veliki problem s kojim se čovečanstvo danas suočava, problem

koji sobom nosi i stvara čitav niz drugih problema. Demografska ekspanzija,

demografska eksplozija i porast stanovništva utiču na društveni poredak, međunarodnisistem i prirodu stvarajući usput velike ekološke probleme. Populacioni problemi nisu

samo sociološki problemi, nego su i problemi populacije i ekologije pa su, upravo, zato

po svojoj suštini i po svojoj prirodi – sociološki problemi. Naša planeta upravo liči na

svemirski brod koji je okružen atmosferom, koji je prepunjen putnicima sa njihovim

privrednim, ekonomskim i drugim aktivnostima.

Najznačajnije promene se danas odnose na stalni rast stanovništva, njegovu

organizaciju kroz industrijske oblike proizvodnje i sasvim razumljivo, ekološke posledicekoje nastaju kao rezultat uticaja industrijalizacije i masovne proizvodnje i potrošnje na

ekosistem. Pod uticajem čoveka izumrle su mnoge biljne i životinjske vrste a, pošto se

problemi zagađivanja životne sredine sve više uvećavaju, ove promene bi mogle

dovesti i do nestanka sopstvene vrste. Za razliku od ostalih susednih planeta na Zemlji

zajedno koegzistiraju biljke, životinje, mikroorganizmi i ljudska vrsta.

Ali, upravo zbog velikog demografskog rasta ljudske vrste, kao i njenih proizvodnih i

tehnoloških aktivnosti ostali oblici života su u opasnosti. S obzirom na probleme s

kojima se susreću, demografija, ekologija i sociologija tesno su povezane naučne

discipline: demografija proučava stanovništvo, ekologija životnu sredinu, a sociologija

društvo i društvenu organizaciju pa, prema tome, i to kako i na koji način ljudsko

19



društvo, ili stanovništvo, utiču na druge oblike života i neživo okruženje, i kako oni utiču

na ljude.

Ekološku neravnotežu prouzrokovale su pojave kao što su razvoj novih tehnologija,

urbanizacija i industrijalizacija, ograničenost prirodnih resursa, te demografska i urbana“eksplozija”, odnosno porast gradova i stanovništva u njima.

Još ranije su mnogi ekonomisti i filozofi isticali da se stanovništvo uvećava

geometrijskom progresijom, a sredstva ishrane aritmetičkom, tj. znatno sporije, stoga ta

pojava izaziva višak stanovništva, a manjak hrane, što zbog gladi za posledicu ima

stalne sukobe i ratove. Iako ovaj proces nije zahvatio sve zemlje, ipak je on doveo do

stvaranja velikog jaza između razvijenih i nerazvijenih zemalja.

Ubrzani rast stanovništva otpočeo je sa naučnotehničkim pronalascima,

modernizacijom, industrijalizacijom i urbanizacijom. Tokom najvećeg dela ljudske istorije

na zemlji je živio relativno konstantan broj ljudi od 200-400 miliona; ali je za stotinu

godina stanovništvo poraslo sa oko 1,6 milijardi stanovnika (1900. godine) na više od 6

milijardi 2000. godine.

U manje razvijenim zemljama povećanje stanovništva prevazilazi količine resursa koje

su te zemlje u stanju da stvore da bi ishranile svoje stanovništvo tako da dugoročneprognoze Ujedinjenih nacija ukazuju na to da će svjetsko stanovništvo dostići broj od 10

milijardi ljudi do kraja XXI veka, i u najvećoj meri porast će biti vezan za zemlje u

razvoju.

U manje razvijenim sredinama urbana populacija narasla je pet puta od 1950. godine.

Gotovo 40% svetske urbane populacije 1950. godine živelo je u manje razvijenim

sredinama, a 1990. godine čak 61%. U periodu 1970-1993. godine urbana populacija u

ovim sredinama se povećala za 930 miliona stanovnika. Dok je 1970. godine četvrtina

stanovništva u manje industrijalizovanim sredinama bila urbana, 1993. godine to je

iznosilo 36%, a u 21. vek ulazi preko 50% urbanog stanovništva. Očekuje se da će

2015. godine u gradovima manje razvijenog dela sveta živeti čak 1,6 milijarda ljudi. Do

20



2025. godine u manje razvijenim sredinama biće četiri puta više urbanih stanovnika

nego u razvijenom svetu. Afrička urbana populacija raste po stopi od 5% godišnje, što

znači da je za dupliranje dovoljno svega 12 godina.

Na samom kraju 20. veka urbana populacija u zemljama u razvoju bila je skoro dva putaveća od one u industrijalizovanom svetu. Ova stihijska i neplanska širenja urbanog

područja, koja naseljavaju siromašni slojevi, često su veoma opasna, nesigurna i

nezdrava mesta kojih ima ih u okruženju gotovo svih velikih gradova. U njima je i visok

udeo dece, čak i do polovine stanovništva, koji žive u siromašnim bez higijenske,

zdravstvene i socijalne zaštite.6

2.2.1. Demografija i neodrživi razvoj

Demografski „boom“ je posledica smanjenja stope mortaliteta dece, razvoja agrikulture,

povećanja količine hrane i povećanja zdravstvenog i higijenskog stanja. On odražava

postojeći međunarodni ekonomski poredak kao oblik neodrživosti ekonomskog razvoja,

pokazuje postojanje velikih nejednakosti, koje su prouzrokovane razlikama u postojanju

moći na globalnim nivoima.

Po mišljenju kartezijanskog dualizma se čovek, zbog svog razuma, tretira kao da je

iznad prirode, da je priroda nešto eksterno i drugo u odnosu na ljudsku vrstu i da joj jepodređena. Najvažnije ekološke posledice su upravo nastale kao posledica takvog

novovekovnog načina mišljenja o potpunoj separaciji društva (čoveka) i prirode, i

supremaciji društva (čoveka) nad prirodom.7

U svetu se nove internacionalne nejednakosti javljaju kao novi oblici socijalnih

nejednakosti koji sobom nose rizike jer nastaju upravo tamo gde se preklapaju klasni i

rizični položaji: u podnožju fabričkih dimnjaka, pored rafinerija, hemijskih fabrika i

industrijskih postrojenja. Rizične industrije su izmeštene u zemlje niskih zarada.

Korporativna poljoprivreda koristi pesticide, fungicide i herbicide kako bi uvećala

6 Lj. Pušić, Održivi grad: ka jednoj sociologiji okruženja, „Slobodan Mašić“, Beograd, 2001, str. 93-95.

7 Lj. Despotović, Ekološka paradigma: prilozi zasnivanju političke ekologije, „Stylos“, Novi Sad, 2002, str.127-128.

21



proizvodnju hrane i ostvarila enormne profite. Zato su hrana, voda, pa i vazduh,

zagađeni tim otrovima i kao takvi ulaze u eko-sistem i njegove lance ishrane.

Na međunarodnom nivou se beda podudara sa nedostatkom svesti o rizicima. U Šri

Lanki se DDT posipao golim rukama, a u 1993. godini na ostrvu Trinidad je registrovano120 smrtnih slučajeva od kontakta sa pesticidima.

„Zelena revolucija“, potpomognuta od strane visokorazvijenih zapadnih industrijskih

zemalja je povećala proizvodnju hrane za 30-40%, ali uz korišćenje više stotina hiljada

tona pesticida na poljima pamuka, pirinča, duvana i voća u Aziji i Latinskoj Americi.

Tako, „u konkurenciji između vidljive opasnosti od gladi i nevidljive opasnosti od smrti

od otrovnih supstanci“, upravo „pobeđuje evidentna borba protiv materijalne bede.“ Ta

„borba protiv gladi i za autonomiju pravi štit iza kojeg rizici koji se ionako ne mogu

opaziti potiskuju, minimizuju i time umnožavaju šire i konačno preko lanca ishrane

vraćaju bogatim industrijskim zemljama.“8

Nejednakosti i neodrživi razvoj su u korelaciji. Proizvodnja i kapital se prenose ka

mestima gde su radna snaga i resursi jeftiniji i gde su ekološki zakoni blaži. U tim

sredinama se povećanje profita zasniva na jeftinoj radnoj snazi i na nepostojanju

kontrolisanja izliva štetnih materija. Zato se proizvodnja seli prema sredinama gde su

radna snaga i sirovine jeftinije, a vlade popustljivije kada su u pitanju ekološki zakoni.

U ovom smislu se prepliću ekološki problemi istovremeno kao globalni i lokalni

problemi. I dok visokorazvijene zemlje na svom području kontrolišu stepen ekološkog

zagađenja, zemlje u razvoju spremno dočekuju one koji im zagađuju prirodnu sredinu

tako što im izlivaju otrovne i štetne materije u ekosisteme i povećavaju emisiju gasova

„staklene bašte“.

Mnogi su problemi u svetu danas povezani sa nejednakostima. U siromašnim zemljama

ljudi traže bilo kakav posao kako bi imali nekakav prihod da bi se prehranili, a njihove

vlade teško uspevaju da spreče izbijanje snažnih unutrašnjih sukoba. Čak i pored

činjenice da se proizvodnja i kapital premeštaju gde je jeftinija radna snaga i sirovine, i8 U. Bek, Rizično društvo: u susret novoj moderni, Filip Višnjić, Beograd, 2001, str. 62-63.

22



gde je povoljnija politička klima, ipak su nejednakosti sve veće. Bogati se u bogatim

zemljama postaju sve više bogate, a siromašni u siromašnijim zemljama – bivaju sve

siromašniji. Pored nejednakosti, tu su i drugi problemi povezani sa nejednakostima –

ratovi, revolucije, terorizam.

Postojeći svetski procesi su nespojivi sa održivim razvojem i ljudskim sposobnostima da

gradi održivu budućnost jer današnje stanje u svijetu je stanje „globalnog aparthejda“.

Ako, pored ostalog, 20% ljudi u svetu raspolaže sa 80% prihoda, a 80% sa svega 20%,

jasno je da takav odnos nejednakosti i razlike u finansijskoj moći, nije dobar i siguran za

održanje mira i zato dugoročno ugrožava održivost.9

2.3. Ekološki problemi i ekološka kriza

Čovekovu istoriju su pratili mnogobrojni problemi i krize, ratovi, epidemije, prirodne

katastrofe, nedostatak hrane, i slično. Ali, za razliku od ovih kriza i problema koji su

pretežno bili ograničeni na lokalni ili regionalni nivo, danas se suočavamo sa globalnim

problemima i krizama koje mogu da unište život na Zemlji.

Jedna od tih kriza odnosi se i na ekološku krizu. Ekološka kriza i problemi koji su s njom

u vezi su proizvod načina proizvodnje koji je poremetio harmoniju, sklad i ravnotežu sa

prirodom. U nastojanju da ostvari bolji i veći životni standard, čovek je sve više

iscrpljivao i uništavao prirodne resurse, uništavao biljne i životinjske vrste, ugrožavao

eko-sisteme, smanjivao prostore obradivih površina, zagađivao životnu sredinu i

ugrožavao ljudsko zdravlje.

Sa ekološke tačke gledišta, umesto da je čuvar biosfere, čovek je zloupotrebio

društvenu odgovornost i postao najveća štetočina Planete, uništavajući sve elemente

eko-sistema i pretpostavke opstanka za mnoga bića, pa i za samoga sebe. Umesto

čuvara pretvorio se u dželata.

Videli smo da je, s jedne strane posmatrano, industrijalizacija omogućila povećanje

nivoa životnog standarda, ali da je, sa druge strane posmatrano, negativno uticala na

9 I. Kovačević , Moderni pogled na svet i ekološka kriza, Banja Luka 2012, str. 133

23



kvalitet životne sredine i zdravlje ljudi jer je dovela do ekoloških problema i ekološke

krize.

Kada govorimo o ovoj krizi u sferi ekologije, možemo je posmatrati na nivou planete, tj.

kao krizu planetarizacije. Planetarizacija ili globalizacija, koja se odvija i u okviruglobalne zajednice, ne može se ostvarivati na nivou čovečanstva podeljenog na nacije,

imperije, rase.

Pored naziva ,,ekonomska kriza“ sve je više u upotrebi i naziv ,,ekološko-društvena

kriza“, što znači da je ekološka kriza zapravo kriza čoveka i društva, njihovog života i

reprodukcije. Uništavanje prirodnih resursa dovodi u pitanje osnovnu supstancu ljudskih

života jer priroda nije ništa drugo nego čovekovo „anorgansko telo“.

Razloge i uzroke ekološke krize nikako ne treba tražiti u jednoj determinanti, već u

kompleksu uzroka kao što su:

• teorijski – antropocentrizam i materijalistička koncepcija čoveka kao vladara nad

prirodom; tretiranje prirode kao objekta iskorišćavanja,

• kartezijanski dualizam (čovek je subjekt, a svet objekat kojim čovek kao subjekt

upravlja, vlada i manipuliše);

• naučno-tehnološki - razvoj prirodnih nauka, pronalasci, indrustrijalizacija,

urbanizacija, saobraćaj; shvatanje nauke kao objektivnog znanja (koje se ne

brine za svoj cilj i smisao i kao takvo lako postoje instumentalno sredstvo

manipulativne moći i vlasti);

• društveni – stanovništvo; demografska eksplozija stanovništva;

• ekonomski - industrijska proizvodnja, način proizvodnje utemeljen na

ekonomskoj logici profita i dobiti; kejnzijanski model privrednog razvoja koji bi se

mogao svesti na stav: ekspanzija privrednog razvoja, puna zaposlenost i

24



povećanje kupovne moći i potrošnja što bi, opet, omogućilo daljnje povećanje

privrednog razvoja;

• kulturni – zapadno-evropska kultura, vrednosti i način života; čovekov egoizam i

neetički način razmišljanja po principu „posle mene potop“; hedonizam,dokoličarski i potrošački mentalitet; reklama i mediji koji su povezani sa

reklamom.

Ekološka kriza nije samo posledica ekonomske logike nekontrolisane proizvodnje

profitabilnih proizvoda, nego i posledica postojanja institucija koje podržavaju takav

razvoj, kao i vrednosti, ideologije i stila života koji podržavaju ili podupiru takav razvoj.

Ekološka kriza je opsežna i katastrofalna i ispoljava na dva načina, kao: ekološkiproblem – čovekovog uticaja na ekosisteme, i kao ekološka katastrofa – čovekovih

uticaja koji su doveli do ugrožavanja i razaranja ekosistema.

Dakle, ekološkim problemima i ekološkoj krizi doprineli su mnogobrojni faktori

vrednosnog, filozofskog, naučnotehnološkog karaktera. Jedan od tih se odnosi na

pogrešan stav o prirodi kao neiscrpnom izvoru sredstava za zadovoljavanje ljudskih

potreba.

Dva su pogrešna gledišta koja su zadobila položaj mita kada je u pitanju odnos prema

prirodi: mit o neiscrpnosti prirode i mit o bezgraničnoj sposobnosti regeneracije i

neuništivosti prirode. Oba mita su pogrešna i zato ih treba odbaciti jer nismo mi

„gospodari“ prirode, nego njeni „podstanari“. Takođe i s tim mitovima treba odbaciti i

koncept o ekonomskom i društvenom razvoju koji mora ustupiti mesto holističkom

konceptu koji se odnosi na probleme prirodne sredine i čovekove okoline.

Hiljadama godina su ljudi bili u ubeđenju i verovanju da su zemlja, mora i atmosferaneuništivi. Danas se ne veruje u takvo gledište koje se pokazalo potpuno pogrešnim.

Negde sredinom XIX vijeka čovek konačno stiče nadmoć nad prirodom, ali je to bila

čovekova Pirova pobeda koja je nastala “priznavanjem moći kao osnovnog i

najcenjenijeg odnosa među ljudima” (Horkahajmer-Adorno). Prevlast racionalizma i

25



prosvetiteljske vere u čovekov razum, dovela je do formiranja čovekove nadmoći nad

prirodom, njenog razaranja, degradacije i zagađivanja. Racionalizam je postao

“masovni ubica” (Klavel).

Kada je u pitanju odnos prema materiji, odnosno odnos prema shvatanju materije,ekologija se nalazi i u kontrastavu prema materijalizmu pa, stoga, i prema marksizmu.

U osnovi mehanističkog pogleda na svet nalazi se težnja za apsolutnim vladanjem nad

prirodom koja je posledica dominacije „racionalnog“ i „instrumentalnog“ odnosa prema

prirodi kao pukom objektu delovanja nauke i tehnologije.

Njegovu suštinu čini ubeđenje da se u osnovi svakog napretka, odnosno progresa,

nalazi model kvantitativnog rasta i razvoja koji podrazumeva neprestalno gomilanjematerijalnih predmeta čije će uvećanje dovesti do uređenijeg i stabilnijeg sveta. Od

dvanaestog do devetnaestog veka smatralo se da je priroda beskonačno data na

neograničenu upotrebu čoveku i da se povećanjem čovekove moći nad prirodom

smanjuje „ne civilizovanost“ prirode.

Ekologija je ukazivala na pogrešnost takvog ubeđenja: priroda nije neograničena i njena

upotreba je ograničena. Odnosno, njena upotreba je ograničena potrebom održavanja

ravnoteže u datom prostoru i vremenu, i zato su i pozitivni rezultati u odnosu čovek-priroda ograničeni samo ako se ne narušava, već održava ravnoteža u prirodi.

Kao neobnovljivi resurs nafta (materija) koju trošimo i koju ćemo potrošiti u procesu

sagorevanja prelazi u neke plinove, ali da li će od njih ponovo nastati nafta, za to

nemam čvrstog dokaza. U odnosu prema prirodi, dugo vremena je vladalo mišljenje da

su bogatstva Prirode nepregledna i nepresušna.

Takav stav je podsticao razvoj u ekonomskom i materijalnom smislu. Potrošnja i luksuzsu bili cilj naročito bogatih zemalja i ljudi koji su bezobzirno težili sve većem

materijalnom bogaćenju. Nije postojala namera niti želja da se tome stane na put da bi

se zaštitili resursi i očuvao kvalitet životne sredine.

26



Ekonomski rast i eksploatacija su opredeljenje razvijenih zemalja. Ostale zemlje samo

žele da ih dostignu. Jednostavno, zavladao je potrošački mentalitet, koji utiče na

iscrpljivanje prirodnih resursa i zagađivanje životne sredine. Govorilo se i smatralo, da

nema razvoja dok iz fabričkog dimnjaka nešto ne puši. Danas se zato bavimo lečenjem

posledica takvog razmišljanja i razvoja.

Euforija 60-70- tih godina je slavila privredna čuda, naučna i tehnološka dostignuća i

razvijala optimističke prognoze o „boljem životu“ zasnovanom na korišćenju „neiscrpnih

prirodnih resursa“ i svemoći industrijskog naučno-tehnološkog napretka. Takva

neshvatljiva euforija je istovremeno i insistirala na poboljšanom kejnzijanskom modelu

privrednog razvoja (ekspanzija privrednog razvoja uz punu zaposlenost koji

omogućavaju i stimulišu dalju ekspanziju privrednog razvoja).10

Ali, ubrzo je ta euforija i nestala - nestali su i njeni ideali: potrošnja, društvo obilja i

država blagostanja (welfare state), koji bi garantovali socijalnu bezbednost i smanjenje

socijalnih razlika.

Sasvim opravdana zabrinutost „propadanjem i zagađivanjem okoline nije se javila po

prvi put tek krajem šezdesetih godina, niti je to što se toga tiče jedini odgovor našeg

stoleća. Zagađenje vazduha, zagađenje vode, kvarenje hrane i drugi problemi okoline

već odavno postoje kao javna pitanja, još od starih vremena kada su predstave o

bolestima okoline bile daleko prihvaćenije no danas. Sva su ta pitanja ponovo izbila na

površinu s industrijskom revolucijom - periodom koji je bio obeležen nicanjem gradova,

rastom sistema fabrika kao i zagađenjem vazduha i vodenih tokova bez presedana.

Danas se situacija drastično menja i to brzinom koja predskazuje katastrofu čitavog

živog sveta. Ono što se jasno ne shvata u mnogim javnim diskusijama o današnjoj

ekološkoj krizi jeste to da se promenila sama priroda problema, da je propadanje

okoline direktno povezano s propadanjem postojeće socijalne strukture.

10 M. Pantelić i dr., Ekologija i zaštita životne sredine, Čačak, 2001, str. 116.

27



Nije u pitanju jednostavno određena nesavesnost ili dati spektar otrovnih materija, već

sama struktura moderne poljoprivrede, industrije i grada. Iz tog sledi da propadanje

okoline i ekološka katastrofa ne mogu biti otklonjene jedino umnožavanjem programa

poput kontrole zagađenosti, koji se odnose na izvore a ne na sisteme.

Priroda predstavlja objektivnu realnost koja postoji i nezavisno od čoveka. Priroda je

okvir čovekovog delovanja i života i zato menjajući i prisvajajući prirodu svojim

potrebama on mora voditi računa o zakonitostima koje u prirodi postoje.

Tradicionalne političke ideologije su samo “transparentni izraz“ delovanja političkih

partija i nikada nisu smatrale ozbiljnim odnos između ljudske vrste i prirode i zato je za

njih tipična pretpostavka da su ljudska bića gospodari prirodnog sveta, pa stoga

smatraju da je priroda samo nešto malo više od ekonomskog resursa. Polazeći od

takvog pogrešnog ubeđenja, globalni ekološki uticaji i problemi su vezani za

međukontinenetalnu razmenu flore, faune i bakterija, kao i za intenzivnu eksploataciju

prirodnih resursa, pre svega šuma, od strane evropskih kolonizatora. Međutim, tek od

polovine XX veka može se u punom smislu reči govoriti o globalnoj ekološkoj

međupovezanosti koja, pre svega po posledicama, prevazilazi lokalnu dimenziju. Njeni

direktni uzroci su u industralizaciji i naglom porastu stanovništva, a takođe, i u

potpunom iskorišćavanju rezervi Zemlje, preteranom iskorišćavanju energije i sirovina,razaranju životne sredine.

Ukoliko čovečanstvo bude podržavalo ovaj način i stil života, a nema izgleda da će

razviti drugačiju filozofi u života, u budućnosti će se ekološki problemi još više i snažnije

uvećavati. Razvijena društva imaju manji postotak svetskog stanovništva, ali proizvode

veće ekološke probleme; njihovo stanovništvo znatno više troši nego stanovništvo

nerazvijenih zemalja i zato i predstavljaju glavnog uzočnika narušavanja ekosistema.

Procesi globalizacije ekonomije i proizvodnje još više pojačavaju ove probleme jer bogati sele tehnologije u nerazvijene zemlje u kojima su jeftini radna snaga, sirovine i

prirodni resursi, a ekološki propisi i zakoni nisu na nivou koji bi nužno zahtevao vođenje

brige o ekologiji.

28



Takođe, i mediji potpomažu ovaj proces jer propagiraju „udoban život“ i reklamirajući

proizvode stalno stimulišu potražnju za robom. Tako se povećava potrošnja roba koje

doprinose zagađenju prirode. Ljudi u toj meri mogu da naruše ravnotežu na planeti da bi

na kraju mogli da dovedu do sopstvenog uništenja. Na planeti trenutno ima previše ljudi,

a njihov broj i dalje raste, ali, na svu sreću, po opadajućoj stopi. Međutim, čak i ako se

rast populacije zaustavi, nastavkom industrijalizacije u siromašnim zemljama svi ljudi će

više trošiti. To će dovesti do povećanja ekološke krize koja će, bez sumnje, nastupiti u

narednih nekoliko stotina godina.

Ekološki problemi su društveno određeni problemi i njihovo rešavanje je društveno

determinisano. Razaranje prirode i okoline je posredovano socijalnim faktorima, pa se

zato, i ekološka kriza tretira socijalnim faktorom i ekološka rešenja se jedino mogu naći

u socijalnim rešenjima. Ekološka alternativa jedino je moguća u okviru socijalne

alternative.

2.4. Neophodnost savremene industrije

Ekološka ravnoteža predstavlja ravnotežu između žive i nežive prirode. Remećenjem te

ravnoteže dolazi do ekološke krize. Ona se veoma brzo širi. S jedne strane,

industrijalizacija omogućava poboljšanje životnog standarda velikog broja ljudi na

Zemlji, ali s druge strane, negativno utiče na kvalitet životne sredine i zdravlje čoveka.Čovek je konačno shvatio da je pitanje dalje strategije opstanka drugačiji odnos prema

životnoj sredini.

U suštini, ekološka kriza je nerazdvojivi deo velikih civilizacijskih zbivanja. Pre svega,

duboka kriza jednog načina proizvodnje, modela potrošnje i privrednog rasta, uz

istovremeno gubljenje osnovnih ljudskih vrednosti. Takav život poremetio je ravnotežu

između čoveka i prirode, a to se može popraviti samo temeljnim socio-kulturnim

alternativama u načinu prizvodnje i potrošnje.

29



Zbog sve većeg interesovanja za zaštitu okruženja, za očuvanje resursa, zbog porasti

ekološke svesti, javila se potreba za upravljanjem riversnim tokovima proizvoda, tj.

tokovima od tržišta do kompanije. Naglasak je na ponovnom korišćenju, pakovanju ili

odlaganju korišćenih proizvoda. Povećana konkurencija i želje kompanija da što više

udovolje zahtevima kupaca su povećali značaj povratnog toka proizvoda. Činjenica je

da svaka kompanija koja zanemaruje riversnu logistiku u suštini smanjuje profit.

Zabrinutost javnog mnjenja za ekologiju, rezultirala je zakonodavstvom koje zahteva

recikliranje proizvoda do određenog procenta, pošto ih, direktno ili inirektno, odbace

krajnji korisnici. Riversna logistika se razlikuje od upravljanja otpadom, pošto se

upravljanje otpadom uglavnom odnosi na efektivno i efikasno prikupljanje i preradu

otpada (proizvoda koji se ne mogu više koristiti).

Srž problema je definicija otpada, pošto se problematika u vezi sa otpadom često

reguliše zakonima (na primer, zakon nekada zabranjuje uvoz otpada). Rivresna

logistika se usredsređuje na povraćaj proizvoda koji poseduju izvesnu vrednost i na

procesuiranje tih proizvoda gde rezultat procesuiranja ulazi u novi lanac snabdevanja(tj. ne završava uvek kao otpad). Program riversne logistike može doneti direktne

dobitke kompanijama kroz: smanjenje upotrebe sirovina, povećanje vrednosti vraćenih

proizvoda (na bazi njihovog procesuiranja) i smanjenje troškova odlaganja otpada.

30



U literaturi o reversnoj logistici često je ukazivano na ključne razloge zbog kojih se

kompanije angažuju u procesu riversne logistike.

Slika 3. Tri osnova razloga za uključenje kompanija u procesu riverne logistike 11

Smanjenje otpada kroz redukciju ili reciklažu ima veoma važan doprinos u očuvanje i

zaštite životne sredine. Ponovna upotreba proizvoda npr. od plastike omogućava

produžen „životni ciklus”, što je ekološki i ekonomski vrlo isplativo. Pošto odsluži svoj

život u raznim aplikacijama, plastika se može iskoristiti i tako ponovo doprineti

potrebama održivog razvoja i istovremeno omogućiti visok nivo zaštite životne sredine

Evropska nedelja za smanjenje otpada je kampanja koja se održava od 19. do 27.

novembra i obeležava se akcijama širom Evrope. Istoimeni projekat Volonterskog

centra Vojvodine, koji se održava u Novom Sadu, jedini je registrovani projekat u Srbiji

koji podržava ovu kampanju. Fokus projekta su antireklamne nalepnice. 12

11http://www.yu-build.rs/index.php/200901145011/Industrija/Riversna-logistika-%E2%80%93neophodnost-savremene-industrije.htm

12 http://www.virtualnigrad.com/Evropska_nedelja_za_smanjenje_otpada-159-15287

31

http://www.yu-build.rs/index.php/200901145011/Industrija/Riversna-logistika-%E2%80%93%20neophodnost-savremene-industrije.htm


http://www.virtualnigrad.com/Evropska_nedelja_za_smanjenje_otpada-159-15287






Ovaj domaći projekat je započet u oktobru, kada se obaljalo prikupljanje reklamnog

materijala koji se ubacuje u sandučiće ili šalje na adresu domaćinstava. Prikupljanje će

se ponoviti, ali sa istaknutim nalepnicama No junk mail, da bi se nakon toga uporedili

rezultati.

Aktivnosti tokom same Evropske nedelje za smanjenje otpada, u prva tri dana, bile su

ankete o potrošačkim navikama Novosađana i deljenje nalepnica i platnenih torbi u

kampusu UNS, na Spensu i na Futoškoj pijaci, dok se za petak planira projekcija

dokumentarnog filma Taste the Waste, nemačkog reditelja Valentina Thruna, kao i

prateća izložba.

Cilj projekta VCV je ukazivanje na neodržive potrošačke navike koje dovode do

ogromne količine otpada. Pored toga, cilj je i predlaganje rešenja kojim građani mogu

da doprinesu smanjenju otpada, jer i najmanje promene u potrošačkim navikama mogu

doprineti zdravijoj životnoj sredini. Akcenat je na antireklamnim nalepnicama, jer je

prekomerna količina besplatnog oglasnog materijala prepoznata kao veoma neodrživ

mehanizam oglašavanja.

32



Količina otpada se tokom prethodnih decenija uvišestručila usled mnogih parametara.

Na nivou Novog Sada, prosečna količina generisanog otpada iznosi 1.17 kg/stan/dan,

što govori da se godišnje na teritoriji Novog Sada generiše 133.390 t otpada. Papir,

zajedno sa kartonom, čini čak 18.7% te količine.

Napori EU i nacionalnih vlada usmerene su ka smanjenju količine deponovanog otpada

kroz povećanje udela reciklaže u sistemu upravljanja otpadom, ponovne upotrebe

materijala ili produženja životnog ciklusa proizvoda. Međutim, u skladu sa

opšteprihvadenom hijerarhijom upravljanja otpadom, svi ovi koraci nisu najbolje

raspoloživo rešenje. Na vrhu hijerarhije nalazi se prevencija, jer ne zahteva prisustvo

mehanizacije, stručnosti i energije, a tome mogu doprineti i građani, kroz promenu

svojih navika.

33



3. Pojam korporacijske odgovornosti

Pojam korporativne društvene odgovornosti

potiče od engeskog izraza corporate social

responsibility – CSR, koji se uopšteno odnosi

na posvećenost firmi prema etičnom ponašanju

i doprinosu ekonomskom razvoju, prikazujući

pritom poštovanje prema ljudima, zajednici,

društvu i okolini. Dakle, korporativna društvena

odgovornost predstavlja posvećenost firme da

doprinese održivosti privrednog razvoja sarađujući sa zaposlenima, njihovimporodicama, lokalnom zajednicom i društvom uopšte u cilju poboljšanja kvaliteta

njihovog života.

Biti društveno odgovorna firma ne znači samo puko ispunjavanje zakonskih obaveza,

već ići dalje i ulagati još više u ljudski kapital, okruženje i odnose sa svim stejkholderima

tj. sa zaposlenima, akcionarima, kupcima, dobavljačima, konkurentima, lokalnom

zajednicom, vladom i nevladinim organizacijama.

Jedan od načina da firme pridobiju veliki broj korisnika i kupaca je rešavanje problema

zajednice i uključivanje u nju. Sve uspešne svetske korporacije, već decenijama

sprovode koncept korporativne društvene odgovornosti. Korporacije ulažu novčana

sredstva kako bi pomogle da se reše pojedini problemi u društvenoj zajednici, a ta

pomoć je najčešće usmerena u školstvo, zdravstvo, kulturu, sport, umetnost, zaštitu

čovekove okoline i prirodne sredine.

Povećano interesovanje korporacija za ulogu u društvu je promovisano od stranepovećane osetljivosti i svesnosti o etičkim problemima i ekološkim problemima sredine.

Problemi zagađenja životne sredine, neprikladnog tretmana radnika, neugodan položaj

potrošača i sl. su pojave za čije se suzbijanje razvijaju i državne i međunacionalne

regulative.

34



Uspostavljaju se i standardi i zakoni koji investitore i menadžere teraju da vode računa

o korporacijskoj društvenoj odgovornosti i sprovođenju korporativne politike u tom

pravcu. S druge strane potrošači postaju sve više senzitivni na performanse firmi na

polju društvene odgovornosti, posebno onih firmi čije proizvode i usluge koriste. Ovi

trendovi na strani zakonske regulative i ponašanja potrošača stvaraju pritisak na

korporacije i nalažu im da funkcionišu na ekonomskim, društvenim i ekološki

opravdanim i prihvatljivim strategijama.

Iako u literaturi ne postoji saglasnost o smeru povezanosti korporativne društvene

odgovornosti i finansijskog učinka firmi, najveći broj istraživanja ukazuje na postojanje

pozitivne korelacije tj. da profit i korporativna društvena odgovornost ne moraju da budu

u suprotnosti. Ukoliko i investitori i finansijski analitičari uzimaju u obzir ekološki i

društveni učinak firmi, onda korporativna društvena odgovornost omogućava takvim

firmama i bolji pristup kapitalu.

3.1. Razvoj društveno odgovornog poslovanja

Društvena odgovornost preduzeća razvila se i proširila u poslednjih desetak godina.

Više je činilaca koji su do toga doveli: globalizacija, razvoj informacionih tehnologija,

bolje obrazovani potrošači i osveštenije stanovništvo, rast potražnje za socijalno

osetljivim investicijama. Nezanemarljiv uticaj na proširenost društvene odgovornostiimala je činjenica da su tržišni lideri u mnogim zemljama zagovarali upravo ovakav

način korporativnog ponašanja, te da se društveno odgovorno ponašanje preduzeća

pokazalo zaista korisnim za preduzeća u gotovo svim aspektima poslovanja, uključujući

i finansijsku uspešnost i dugoročnu održivost.

Treba napomenuti da 73% najvećih britanskih preduzeća posluje po načelima

društveno odgovornog ponašanja. Međutim, velike korporacije nisu jedine koje

prihvataju praksu društvene odgovornosti, već i mala i srednja preduzeća jer velika

preduzeća od svojih dobavljača zahtevaju da se ponašaju po istim načelima.

Ovom oblašću se u Srbiji trenutno ozbiljno bavi svega oko 100-200 preduzeća, u većini

slučajeva to vode odeljenja za marketing ili odnose s javnošću. Velike kompanije

35



uglavnom pokreću kompleksne dugoročne projekte, dok se domaća preduzeća

pretežno vezuju za sponzorstva, donacije i davanja kroz projekte koji su direktno ili

indirektno vezani za njihovo poslovanje.

Danas postoji velika želja za pozitivnim i proaktivnim uticajem kako bi se zaustavilouništavanje prirode i čovekove okoline, raslojavanje zajednica, transfer bogatstva prema

gornjem sloju, marginalizovanje pojedinaca, zajednica i kultura, erozija duhovnih

vrednosti i jačanje osećaja izgubljenosti i bespomoćnosti. Korporativna društvena

odgovornost uči ljude da povezuju stvari van svoga posla s onim što rade. Tako čovek u

radnom procesu postaje su odgovoran za stanje u zajednici, okolini, kulturi itd.

Društvena odgovornost donosi preduzećima brojne prednosi ukoliko se ostvaruje napravi način. Ona ne predstavlja puko rasipanje resursa ili besplodnu investiciju zarad

nekakve političke korektnosti. U zemljama razvijene tržišne ekonomije, društvena

odgovornost u sve većoj meri postaje faktor prilikom odlučivanja i opredeljivanja

potrošača za određeni proizvod, čime društveno odgovorna preduzeća stiču prednost u

odnosu na konkurenciju.

Zemlje u tranziciji, i preduzeća koja dolaze iz njih, ukoliko žele da posluju sa uspehom

moraće da prihvate sve zahteve globalnog tržišta, od kojih jedan sve više postaje –društvena odgovornost.

Nijedan biznis, veliki ili mali, nije odeljen od društva u kome posluje. Uspeh ili neuspeh

jednog umnogome je određen uspehom ili neuspehom onog drugog. Ljudi su istinski

zainteresovani za to na koji se način preduzeće ophodi prema njima, životnoj sredini i

društvu uopšte. Ipak, nije dovoljno samo formalno objaviti svoju posvećenost, jer prazne

reči bude sumnjičavost. Potrebno je prezentovati svoju predanost i pokazati da je ona

stvarna i da donosi stvarne rezultate. To znači identifikovanje onih postupaka i akcija

koje mogu doneti dobrobit osnovnoj delatnosti preduzeća i društvu u celini – i

komuniciranje o njima.

36



Razlozi za uvođenje DOP-a su etički (moralni standardi); održivost (ima smisla kad

primena mera ima ekonomsko opravdanje – smanjenje potrošnje energije ili manje

otpada, ali teže je opravdno u drugim slučajevima - transparentnost korupcija); dozvola

za rad (predstavlja suočavanje sa pitanjima bitnim za deoničare, podstiče dijalog sa

javnošću, zakonodavcem, aktivnistima i dr.).

3.2. Ciljevi društvene odgovornosti

Za dobro poslovanje preduzeća treba prodreti u želje i očekivanja potrošača, državnih

institucija, konkurencija i društva u celini. Na tom putu preduzeće u okviru društvene

odgovornosti marketinga nailazi na probleme kao što su: zaštita potrošača (primer za to

su aktivisti koji su doprineli izglasavanju nekoliko zakona za zaštitu potrošača), odnosi u

zajednici (pojedine društvene zajednice očekuju od preduzeća doprinos prosperitetu irazvoju zajednice u novcu, proizvodu i ljudima), „zeleni marketing“ (poseban način

odlučivanja o cenama, promociji i distribuciji proizvoda koji nisu štetni za okolinu) i sl.

Strategije koje pomažu pri rešavanju problema društvene odgovornosti u marketingu

možemo podeliti na četiiri vrste: stretegija reakcije, strategija odbrane, prilagođavanja i

aktivna strategija.

Služeći se prvom strategijom odbrane preduzeće koristi različite zakonske smicalice i

traženje podrške od granskih sindikata kao i lobiranje. Strategija prilagođavanja

podrazumeva uključivanje odgovoronosti preduzeća za svoje postupke u svoje

poslovanje. Aktivnom strategijom preduzeće pretpostavlja odgovornost za svoje

postupke i reaguje na optužbe bez spoljnog pritiska ili pretnji vladinih intervencija.

Društvena odgovornost je obaveza preduzeća da poveća svoj pozitivan a smanji svoj

negativan uticaj na društvo. On se svodi na ukupne posledice marketinških odluka na

društvo.

Ciljevi poslovanja društveno odgovornog preduzeća:

1. profitno orijentisan,

2. sa orijentacijom na ostvarivanje širih, društvenih ciljeva.

37



Preduzeće koje se vodi društvenom odgovornošću brine ne samo o privrednim

(profitnim) već i o društvenim ciljevima i intresima. Ono na taj način lakše ostvaruje

profitne ciljeve:

1. povećanje prodaje,

2. privlačenje korisnika,

3. smanjenje troškova,

4. motiviše radnu snagu i čini je odanijom preduzeću,

5. bolji ugled preduzeća,

6. privlačenje investitora i poslovnih partnera,

7. ima podršku vlasti, lokalne zajednice, medija i dr.

Društveno odgovorno preduzeće se bolje pozicionira za ostvarivanje dugoročnog

finansijskog uspeha. To, svakako, povećava prodaju i, naravno, profit. Odgovorno

ponašanje, poput prodaje proizvoda koji nisu testirani na životinjama ili onih koji nisu

proizvedeni dečjim radom, poboljšava imidž preduzeća, što s jedne strane dovodi do

smanjenja broja sudskih sporova, manje opasnosti za okolinu i sl., a s druge smanjenja

ukupnih troškova organizacije i povećanja prihoda.

Na osnovu podataka projekta Baze dobre prakse društveno odgovornog poslovanja

ispitivanjem 53 kompanije iz Srbije došlo se do sledećih zaključaka: u pogledu

društvenog angažovanja, najveći broj ispitanih kompanija je u periodu 2005. - 2007.g.

bilo angažovano na polju stipendiranja mladih i pružanju podrške nauci i obrazovanju, ili

je učestvovalo u inicijativama humanitarnog ili donatorskog karaktera (preko 80 %). To

su istovremeno oblasti za koje je najveći broj kompanija bio strateški opredeljen,

odnosno oblasti kojima se poklanjala najveća pažnja unutar kompanije.

Fokusiranost na mlade i obrazovanje nije nimalo iznenađujuća, budući da na ovaj način

kompanije imaju mogućnost da regrutuju kvalitetan kadar – gotovo sve aktivnosti iz

oblasti stipendiranja i obuke odnose se na obrazovne profile potrebne kompaniji, dok

38



samo u nekolicini slučajeva stipendisti nemaju nikakve obaveze prema kompaniji ili se

aktivnosti odnose na pomoć obrazovanju mladih iz lokalne zajednice.

Pored toga, u oko dve trećine slučajeva kompanije su bile angažovane na poljima

kulture i umetnosti, sporta i zdravlja i bezbednosti, dok su ostale oblasti zastupljene uproseku u jednoj trećini slučajeva. Posmatrano kroz prizmu polja angažovanja,

dominacija donatorskog pristupa zapaža se u gotovo svim oblastima. Značajan izuzetak

predstavlja zaštite životne sredine (u „eksternom“ smislu), gde dominiraju projekti i

dugoročnije inicijative, što svakako svedoči o tome da je to jedna od oblasti za koje je

poslovni sektor u ovom trenutku zainteresovan i u kojoj je potencijal za strateško

delovanje najveći.

Ako o društveno odgovornom poslovanju govorimo sa aspekta osetljivih grupa, ovo

istraživanje je pokazalo da su društveno odgovorne aktivnosti među najvećim

kompanijama u Srbiji prvenstveno usmerene na decu (sa invaliditetom, bez roditeljskog

staranja ili sa Kosova i Metohije) i mlade (u okviru podrške obrazovanju). U znatno

manjoj meri aktivnosti su se odnosile na osobe sa invaliditetom, žene ili Rome. Gotovo

zanemarljiv broj aktivnosti odnosio se na socijalno nezbrinute, dok se stare osobe kao

korisnici praktično uopšte ne pojavljuju.

Većina ovih aktivnosti su prvenstveno filantropskog karaktera i veliku većinu

predstavljaju donacije namenjene organizacijama i ustanovama koje se bave staranjem.

U gotovo polovini ispitanih kompanija, donacije su bile namenjene širokom krugu

korisnika, dok u nekoliko slučajeva kompanije nastupaju kao veliki donatori koji

donacijama pomažu znatan broj organizacija (to je naročito izraženo u velikim državnim

preduzećima). U znatno manjem broju slučajeva može se govoriti o projektima sa

konkretnim ciljnim grupama i jasno definisanim ciljevima; ukoliko izuzmemo programe

stipendiranja mladih, kao korisnici ovih projekata pojavljuju se žene i deca bezroditeljskog staranja (u manjoj meri Romi i osobe sa invaliditetom).

Od ukupnog broja ispitanih kompanija (53), najveći broj kompanija je u periodu od 2005.

do 2007. godine bilo angažovano na polju stipendiranja mladih i pružanju podrške nauci

39



i obrazovanju (46), ili je učestvovalo u inicijativama humanitarnog ili donatorskog

karaktera (44). U nešto manjoj meri su kompanije bile angažovane na poljima kulture i

umetnosti (36), sporta (33) i zdravlja i bezbednosti (31). Ostale oblasti zastupljene su u

proseku u nešto više od jedne trećine slučajeva. Izuzetak je volontersko angažovanje

zaposlenih, što je relativno nova i malo poznata praksa u Srbiji, koja se sreće u svega

dva slučaja i to u kompanijama koje predstavljaju ogranke multinacionalnih

korporacija.13

Država Srbija će nagrađivati i podržavati model društveno odgovornog ponašanja svih

kompanija, uključujući i sektor malih i srednjih preduzeća, ali i velikih kompanija.

Nijedan biznis nije odvojen od društva. Kompanije nisu dužne da daju novac, ali talas

društveno odgovornog ponašanja je vidljiv i u Srbiji. Za 59 odsto preduzeća u Srbiji,

kako pokazuju istraživanja, poreske stimulacije su najvažnije da bi se kompanija

društveno odgovorno ponašala.

U Srbiji su trenutno na snazi poreske stimulacije u vidu izuzimanja od plaćanja poreza

ako kompanija donira 3,5 odsto prihoda na izdatke za zdravstvenu ili zaštitu životne

sredine, ili 1,5 odsto prihoda u svrhu kulture.

Najvažnije je rešiti pitanje da li Srbija ima moderan okvir koji bi stimulisao korporativno

društveno odgovorno ponašanje i to da li je ono prisutno samo u centru, odnosno

Beogradu ili i u unutrašnjosti, da li se doniraju samo republički ili lokalno značajni

projekti.

Kompanije nisu obavezne da daju novac u filantropske svrhe, ali da je to u logici posla.

Kao najveći problem je veliki broj administrativnih procedura koje su ili teško ili nikako

sprovodive.

13 www.prsp.sr.gov.rs

40



Duvanska industrija Niš, koju je kupio Philip Morisss, poseduje u regionu južne i

jugoistočne Srbije 500 hektara poljoprivrednog zemljišta. Plan je bio da se na 250

hektara uposle porodice bez ikakve imovine koje bi se bavile poljoprivredom. One bi

dobile kuću i okućnicu i tri hektara zemlje, od čega bi jedan hektar bio namenjen uzgoju

duvana koji bi duvanska industrija otkupljivala. Međutim, ni posle dve godine, nisu

uspeli da ostvare taj projekat zato što je bilo teško dobiti dozvole za gradnju jer su

kapaciteti lokalne samouprave slabi.

41



4. Primer društveno odgovornog poslovanja – Erste Banka

Erste Bank a.d. Novi Sad je članica Erste Grupe,

finansijske institucije sa tradicijom dugom više od190 godina, za koju od samog početka društveno

odgovorno poslovanje predstavlja sastavni deo

korporativne filozofije i dugoročne poslovne

strategije. Ovde društveno odgovorno poslovanje

predstavlja strateški okvir za upravljanje

kompanijom, zasnovan na ulaganju u dugoročne i

stabilne odnose sa svim ključnim stejkholderima:

zaposlenima, klijentima i sugrađanima u lokalnim

zajednicama u kojima poslujemo, i na opredeljenju da aktivno doprinosimo

razvoju i dobrobiti društva čiji smo neodvojivi deo.

Iskustvo je pokazalo da, u doba globalnih integracija, nije moguće primenjivati

uobičajene načine poslovanja: lokalne krize veoma brzo postaju globalne, a ekonomski

problemi su usko povezani sa ekološkim i socijalnim; posledica toga je da poslovni,

javni i neprofitni sektor više ne mogu delovati odvojeno jedan od drugog, da bi na njihadekvatno reagovali. Društveno odgovorno poslovanje je pristup koji omogućava da se,

delujući u partnerstvu sa drugim sektorima, uspešnije suočimo sa izazovima koje nam

postavlja takvo tržište. To je koncept koji podstiče da inovativnost, održivi razvoj,

odgovorno upravljanje rizikom i smanjenje troškova, postižući tako bolje poslovne

rezultate za klijente i kompaniju, ali i za zajednice u kojima radimo.

Poslednja Strategija društveno odgovornog poslovanja Erste Bank a.d. Novi Sad

usvojena je za period od 2012. do 2014. godine, a izrađena je na sledećim principima:

Povezanost sa poslovanjem – Strategija društveno odgovornog poslovanja Erste Banke

postavljena je na principu povezanosti sa poslovanjem i usmerenosti na one oblasti u

42



kojima Banka ima najveći uticaj u svakom od “stubova” društveno odgovornog

poslovanja.

Uravnoteženost – Ovaj princip odnosi se na podjednaku zastupljenost društveno

odgovornih praksi u svim oblastima poslovanja Banke, kao u svim oblastimapredviđenim Strategijom. Primena ovog principa je neophodna kako bi se odgovorilo na

razumna očekivanja širokog kruga stejkholdera.

Holistički pristup – Parcijalno bavljenje određenim temama može dati rezultate i

predstavljati dobru osnovu za nadogradnju aktivnosti, ali je neophodno da postavljeni

strateški pravci i sama praksa budu neprestano prožeti težnjom za holističkim

pristupom, odnosno pristupanjem temi u svim njenim aspektima, uz merenje i

izveštavanje o rezultatima.

Integrativni pristup – Ova Strategija postavljena je tako da se oslanja na već postojeće

mehanizme i izgrađene sisteme upravljanja i poslovanja u Banci, kao i na mehanizme i

rezultate postignute uspešnom primenom Strategije društveno odgovornog poslovanja u

periodu 2009 – 2011. godine.

Oblasti kroz koje se Strategija društveno odgovornog poslovanja Erste Banke sprovodi

su:

1. Korporativno upravljanje

2. Odgovornost prema klijentima

3. Odgovornost u radnom okruženju

4. Odgovornost prema lokalnim zajednicama

5. Odgovornost prema životnoj sredini

Posebnu karakteristiku angažovanja Erste Banke predstavljaju napori koji se ulažu u

promovisanje koncepta društveno odgovornog poslovanja u Srbiji, kako na sopstvenom

primeru tako i kroz intenzivnu saradnju sa partnerima iz javnog i neprofitnog sektora. U

43



skladu sa tom politikom, naša Banka je postala članica inicijativa koje zastupaju

društveno odgovorno poslovanje u Srbiji, poput Globalnog dogovora Ujedinjenih nacija

za Srbiju i Foruma poslovnih lidera Srbije.

Izveštavanje o društvenoj odgovornosti je sastavni deo šireg procesa kom smodugoročno posvećeni – stalnog unapređenja Strategije društveno odgovornog

poslovanja i društveno odgovornih praksi, u skladu sa potrebama ciljnih i interesnih

grupa i pojedinaca, tj. svih stejkholdera, i zahtevima tržišta i društvenog okruženja. Od

2008. godine redovno se objavljuju godišnji izveštaji o društvenoj odgovornosti. Cilj je

da se mnogobrojnim stejkholderima na jasan i transparentan način predstave aktivnosti

i inicijative koje su realizovane u toku jedne godine, kao i da se najave predstojeći

planovi i programi.

4.1. Odgovorno raspolaganje resursima

Tema u fokusu za oblast Odgovornost prema životnoj sredini odabrana je na osnovu

najznačajnijeg uticaja koji poslovanje Banke ima na životu sredinu. Takođe, ova tema u

fokusu predstavlja nadogradnju nedavno započetih merenja uticaja na životu sredinu

koja je Banka uvela u okviru projekta „ECOprofit” realizovanog tokom 2011. godine.

Poštovanjem ekoloških principa Erste Banka je i u 2012. godini ostvarila značajna

smanjenja uticaja na životnu sredinu. Erste Banka je jedna od prvih deset kompanija i

jedina banka koja je pristupila projektu „ECOprofit”, kojim se promoviše primena

principa koji omogućavaju profitabilnije i ekonomičnije poslovanje, uz istovremenu

uštedu novca i smanjenje negativnog uticaja na životnu sredinu.

Međunarodni projekat „ECOprofit” pokrenut je pre dve decenije u Gracu, sa ciljem

smanjenja količine otpada i emisije štetnih materija, kao i primene ekoloških standarda

u njihovom tretmanu. U Srbiji, program je pokrenula Gradska uprava za zaštitu životnesredine Novog Sada u saradnji sa Austrijskom agencijom za razvoj i Konzorcijumom

„Denkštat” iz Beča. Kao rezultat projekta, u 2011. godini, deset novosadskih kompanija

koje su se priključile projektu uštedelo je 209.652 evra.

44



Tabela 1. Ukupni troškovi žaštite životne sredine za 2012. godinu 14

Erste Banka već niz godina sprovodi interne programe sa ciljem uštede energije i

smanjenja uticaja na prirodno okruženje. Time se ostvaruje dvostruka korist, jer

odgovorno ponašanje prema životnoj sredini istovremeno doprinosi boljem poslovnom

rezultatu. „Učešće u projektu ECOprofit omogućilo nam je da proširimo već postojeće

ekološke inicijative, kao i da napravimo precizan presek potrošnje struje, gasa, goriva i

vode i utvrdimo količinu otpada koji Banka proizvodi.

To znači da sada možemo da izmerimo ostvarene uštede i ocenimo rezultate naših

ekoloških napora”, kaže Dragana Arsić, direktorka Sektora upravljanja imovinom Erste

Banke.

14 http://www.erstebank.rs/rs/

45

http://www.erstebank.rs/rs/




Takođe, konstruktivne radionice sa konsultantima iz kompanije „Denkštat” izrodile su niz

dobrih i praktičnih ideja od kojih se neke već primenjuju u svakodnevnom poslovanju.

„Postoje razni načini da se ostvari veliki broj malih ušteda.

Na primer, kada je reč o voznom parku Banke, bolje naduvane gume automatskidovode do racionalnijeg korišćenja goriva. Kada se sve te male uštede saberu, rezultat

je značajan”, dodaje Dragana Arsić.

Zahvaljujući projektima optimizacije potrošnje energije, Banka je u 2012. godini uštedela

850.000 kWh/a energije. Inicijative pokrenute 2012. sa ciljem smanjenja negativnih

uticaja na životnu sredinu odnosile su se, pre svega, na smanjenje emisije gasova

staklene bašte i upravljanje otpadom. Pored toga što pri uređenju filijala primenjuje

standarde koji podržavaju brigu o zaštiti životne sredine, Banka je u nekim od svojih

filijala unapredila sistem grejanja, prelaskom sa sistema grejanja na struju na druge

sisteme grejanja, a u centralama u Beogradu i Novom Sadu izvršeno je programiranje

rada „fan coil” kao i ostalih sistema klimatizacije u skladu s radnim vremenom

zaposlenih.

Posle izrade Politike zaštite životne sredine i socijalnog

okruženja i Procedure za upravljanje otpadom, započeta

je implementacija sistema prikupljanja i odvajanja otpada.

Značajni rezultati postignuti su i nakon interne edukativne

kampanje za zaposlene, koji su imali priliku da predlože

načine na koje Banka može dodatno da ostvari uštedu

energije i smanji proizvodnju otpada.

Zahvaljujući projektu „ECOprofit”, Erste Banka je napravila svoje prve korake ka

uvođenju u Sistem upravljanja životnom sredinom, kao poseban sistem, a obrazovala je

i svoje prve ekološke menadžere i značajno unapredila sistem prikupljanja podataka o

realnoj potrošnji energenata.

46



4.2. Odgovorno upravljanje otpadom

Sa razvojem civilizacije, društvo se suočava sa sve većim problemom generisanja

velikih količina otpada koji zagađuje vazduh, vodu i zemljište. Samo u Velikoj Britaniji

se, na primer, godišnje baci oko 70 miliona tona otpada, što iznosi više od tone po glavistanovnika.

Slika 4. Životni ciklus ambalaže15

U tom kontekstu, reciklaža, kao proces pretvaranja otpada u

sirovine od kojih mogu nastati novi proizvodi, ima u

savremenom društvu širi ekološki, ekonomski i socijalni značaj.

Ona može pozitivno da utiče na podizanje ekološke svesti ljudi,

pomaže u sprečavanju zagađenja životne sredine i štedi

prirodne resurse. Za izradu proizvoda od recikliranih sastojaka

često se troši manja količina energije nego za izradu istog

proizvoda od sirovina, a reciklažom se smanjuje i količina

otpada koji se šalje na deponije i ublažava problem odlaganjaotpada i stvaranja divljih deponija.

15http://www.yu-build.rs/index.php/200901145011/Industrija/Riversna-logistika-–-neophodnost-savremene-industrije.htm

47

http://www.yu-build.rs/index.php/200901145011/Industrija/Riversna-logistika-%E2%80%93-neophodnost-savremene-industrije.htm






Širom sveta podaci o raciklaži u velikoj meri variraju od

zemlje do zemlje. U Japanu se reciklira 80–90% otpada, u

zemljama Evropske unije 30–40%, dok Austrija reciklira toliku

količinu otpada da samo 3% ostaje na deponijama. U Srbiji

se, međutim, 97% otpada nalazi na deponijama, što je

najmanje ekonomična i ekološki opravdana opcija za

upravljanje otpadom. Neadekvatno upravljanje otpadom u

Srbiji jedan je od najvećih problema sa aspekta zaštite

životne sredine i isključivo je rezultat neadekvatnog stava

društva prema ovoj temi.

Svest o odgovornom odnosu prema životnoj sredini u Srbiji još nije dovoljno razvijena,

iako je mnogo inicijativa pokrenuto sa ciljem podsticanja relevantnih subjekata i šire

javnosti da se uključe u ekološke kampanje. Dodatni problem za uspešnu

implementaciju praksi recikliranja u Srbiji predstavlja i nedostatak odgovarajuće

infrastrukture, iako već postoji određen broj malih i srednjih preduzeća koja se bave

sakupljanjem i preradom otpada.

Kada se uzmu u obzir uticaji koje poslovanje Erste Banke

ima na životnu sredinu, moglo bi se reći da Erste Banka nijeveliki zagađivač. Uprkos tome, već godinama unazad u

skladu sa svetskim trendovima pratimo i merimo svoje

uticaje, sa ciljem da ih što preciznije identifikujemo i iz

godine u godinu umanjujemo i usklađujemo svoje

poslovanje sa aktuelnim standardima kada je reč o zaštiti

životne sredine. Erste Banka je jedna od prvih deset

kompanija i jedina banka koja je 2011. godine pristupila

projektu „ECOprofit” sa ciljem da sistematizuje dosadašnje

aktivnosti i rezultate u oblasti zaštite životne sredine i dodatno unapredi svoje prakse.

48



Opredeljenje Erste Banke je da životnu sredinu pozicionira

među strateške prioritete Banke dobilo je i formalni oblik u

novoj Strategiji društveno odgovornog poslovanja usvojenoj

2012, kada su definisani i primarni ciljevi u ovoj oblasti, kao i

njihove prateće aktivnosti, kojima će Banka biti posvećena u

narednom periodu.

Pored toga što doprinosi održivosti finansiranjem projekata

energetske efikasnosti, jedna od prioritetnih tema kojoj je ova

banka posvećena jeste i podizanje svesti zaposlenih o značaju

zaštite životne sredine. Jedna od takvih inicijativa je i akcija sortiranje otpada „Erste

reciklira” pokrenuta 2012. godine sa ciljem smanjenja negativnog uticaja na životnu

sredinu i podizanja svesti o značaju reciklaže. Ovom akcijom je postojeći sistem

prikupljanja i reciklaže kancelarijske hartije, praznih kaseta za tonere, elektronskog

otpada i PVC folija proširen na PET i staklenu ambalažu.

Prva faza projekta obuhvatila je tri poslovna objekta Banke, dva u Novom Sadu i jedan

u Beogradu, i podrazumeva da je svaka kancelarija, u navedenim poslovnim objektima,

opremljena kutijom za prikupljanje kancelarijske hartije, dok se i u hodnicima objekata

uz svaki aparat za štampanje i skeniranje, takođe, nalazi po jedna. U kuhinjamaposlovnih objekata postavljene su dve velike kante i to jedna za PET ambalažu, a druga

za ostali otpad. Kante za prikupljanje staklene ambalaže, za početak su postavljene u

kuhinjama Izvršnog odbora Banke.

Sledeća faza projekta, koja će se realizovati u toku 2013. godine, podrazumeva

opremanje kantama kompletne prodajne mreže Banke. Zaposlenima je i putem internog

časopisa Puls skrenuta pažnja na značaj recikliranja i način kako mogu to da urade,

prateći oznake na kantama i odlaganjem otpada u kantu namenjenu za njega.Zahvaljujući posvećenosti i timskom radu svih zaposlenih u Banci, tokom 2012. godine

reciklirano je 30.603 kg različitog otpada i to:

· 26.690 kg papira

49



· 2.970 kg elektronskog otpada

· 853 kg toner kaseta

· 90 kg PET

· 350 m2 štampane PVC folije.

Ovom inicijativom Erste Banka promovisala je odgovorno ponašanje prema prirodnom

okruženju kao deo korporativne kulture, motivišući svoje zaposlene da zajednički malim

koracima doprinesu očuvanju životnog okruženja.

50



Zaključak

Napredak čoveka i porast stanovništva su se pojavili kao uzočnici ekološke krize i

razaranja prirode, pa sam tim su i doveli u pitanje opstanak i čoveka i njegove okoline.

Dosadašnji istorijski napredak zapravo predstavlja uništavanje prirode čiji smo i sami

deo.

Ekološki problemi su uočeni kada se priroda zbog sopstvene nemogućnosti

samoregeneracije i samopročišćenja od posledica čovekovog delovanja, negativno

odrazila na celokupan život na zemlji. Danas je više nego ikad ranije ugrožena

povezanost čoveka i prirode i taj se odnos mora promeniti.

Glavni problem u ekosistemu ne predstavljaju neke apstraktne osobe, nego konkretni

ljudi „vi i ja, uz sva ostala ljudska bića“. Jer, sa porastom obima stanovništva rastu i

industrijska proizvodnja i poljoprivreda kako bismo se mogli ishraniti. Sa rastom

proizvodnje rastu i potrošnja i potrebe za „udobnim životom“ što za posledicu ima sve

veću proizvodnju, potrošnju, stvaranje smeća i sveopšte zagađenje. Što se više stvara

smeća, to se više narušavaju ekološki procesi i ugrožavama priroda u njenom

ekološkom procesu obnavljanja vode, vazduha i zemljišta.

51



Literatura

1. Bek U., Rizično društvo: u susret novoj moderni, Filip Višnjić, Beograd,

2001.

2. Despotović Lj., Ekologija kao kritika modernosti, Futura publikacije, Novi

Sad, 1983.

3. Despotović Lj., Ekološka paradigma, Stilos, Novi Sad, 2002.

4. De Žarden R. Dž., Ekološka etika – uvod u ekološku filozofiju, Službeni

Glasnik, Beograd, 2006.

5. Đukanović M., Životna sredina i održivi razvoj, Elit, Beograd, 1996.

6. Kolomejceva-Jovanović L., Principi održivog razvoja u rešavanju globalnih

ekoloških poblema, Ecologica, Beograd, 2011.7. Kovačević B., Knežević M., Ekologija i ekološka kriza, Narodna i

univerzitetska biblioteka Republike Srpske, Banja Luka, 2009.

8. Mihailović D., Ristić S, Psihofiziološke posledice industrijske buke, FON,

Beograd, 2011.

9. Petrović N., Ekološki menadžment, FON, Beograd, 2012.

10. Levi – Jakšić M, Marinković S., Menadžment održivog razvoja, FON,

Beograd, 2012.11. Kotler F., Korporativna društvena odgovornost, Hesperia, 2007.

12. Kovačević I. , Moderni pogled na svet i ekološka kriza, Banja Luka 2012.

13. Pušić Lj. Održivi grad: ka jednoj sociologiji okruženja, „Slobodan Mašić“,

Beograd, 2001.

14. Pantelić M. i dr., Ekologija i zaštita životne sredine, Čačak, 2001.

Internet izvori:

• http://www.un.org/documents/ga/res/42/ares42-187.htm

52

http://www.un.org/documents/ga/res/42/ares42-187.htm

http://www.un.org/documents/ga/res/42/ares42-187.htm



• http://www.bastabalkana.com/2013/08/rio-deklaracija-o-zivotnoj-sredini-i-razvoju-

un-deklaracija-iz-rio-de-zaneira-1992/

• http://www.yu-build.rs/index.php/200901145011/Industrija/Riversna-logistika-

%E2%80%93 neophodnost-savremene-industrije.htm

• http://www.virtualnigrad.com/Evropska_nedelja_za_smanjenje_otpada-159-

15287

• www.prsp.sr.gov.rs

• http://www.erstebank.rs/rs/







http://www.prsp.sr.gov.rs/









http://www.prsp.sr.gov.rs/


Documents

ekološka kriza i korporacijska odgovornost_final