Ekonomska Analiza-Monetarizam

MONETARIZAM

SADRŽAJ

Struktura monetarizma – monetarističke postavke…………………………….3Postavke novog monetarizma …………………………………………..………13Zaključak…………………………………………………………………………14

2Literatura: “Globalni Finasijski Menadžment”Prof.dr Žarko Ristić, prod.dr Slobodan Komazec, Beograd 2010

Struktura monetarizma – Monetarističke Postavke

Termin „monetarizam“ prvi je kreirao i lansirao Brunner.1 Fend2 je najviše koristio i širio dati izraz. Mejer3 je prvi izložio, obrazložio i definisao strukturu monetarizma, koji su poslednje decenije, dopunjavani i modifikovani od strane monetarista, a osporavani i prenebregavani od strane kejnzijanaca.4 Struktura monetarizma po Mejeru5 komponuju sledeće postavke:

1. Kvantitativna teorija novca (u smislu da monetarni faktori imaju odlučujuće dejstvo na nominalni dohodak);

2. Monetaristički model procesa transmisije;

3. Gledište da je privatni sektor u suštini stabilan;

4. Irelevantnost pojedinačnih pojava za objašnjenje kratkoročnih promena nominalnog dohotka i uverenje da je tržište kapitala fluidno,

5. Stavljanje težišta na opšti nivo cena, a ne na pojedinačne cene;

6. Korišćenje malih, a ne velikih ekonometrijskih modela;

7. Korišćenje iznosa primarnog novca, ili neke slične mere, kao prokazatelja monetarne politike;

8. Korišćenje novčane mase kao najpovoljnijeg cilja monetarne politike;

9. Usvajanje pravila o stopi rasta novčane mase;

10. Negiranje mogućnosti izbora između nezaposlenosti i inflacije, kao i prihvatanje realne Filipsove krive;

1 Karl Brunner, The Role of Moneyand Monetary Policy, Federal Reserve Bank of St. Lois. Review, Vol. 50., jul 1968, str. 8-24.2 David Fend, Monetarism and Fiscalism, Banca Nazionale del Lavoro, Quarterly Review, br. 94., septembar 1970. str. 3-34. i Ein monetaristisches Modell des Geldwirkungsprozesses, Krerdit und Kapital, Vol. 3.1970, str. 361-385.3 Tomas Мауеr, The Structure of Monetarism, Kredit und Kapital 2/75, str. 190-218 i 3/75, str. 293- 316. Die Straktur des Monetarismus, Beihette zu Kredit und Kapital. Die Monetasrismus -kontroverse, duncher und Humblot, 1977. str. 18-59, Monetary Trends in the United States and United Kingdom: A Review Article, Journal of Economic Literature, Decembar 1982., Multipler und Velocity Analysis: AnEvaluation, Journal of Political Есоnоmу, decembar 1964, str. 563-574. i T, Мауеr i dr., Моnеу, Banking and the Есоnоmу, W. N. Norton and Co., N. York 1981., T. Мауеr i dr., Monetarism, W.W. Norton and Co., N. York, 1978., T. Мауеr, J.S. Duesenberry i R.Z. Aliber, Моnеу, Banking and the Есоnоmу, W. W. Norton, London, 1981.4 Opširnije o tome videti: Prikaz radova Brurmera, Meltzera, Tobina, Friedmanna, Patinkina i Davidsona sa „Simpozijuma o Fridmanovom teorijskom okviru” iz 1972. god. (Journal of Political Есоnоmу 5/72). Prikaz radova Modigliani - Andoa, Di Prano-Meltzera i Friedmana na Konferenciji o osporavanju u pogledu brzine opticaja (The American Economic Review, septembar 1965). Prikaz objavljenih radova o Monetarnoj teoriji i privrednog razvoja (Journal of Моnеу, Credit and Banking. maj 1969), Diskusije sa opšte rasprave na seminara o novcu u Sheffieldu iz 1970. god., Zbornik radova sa Konferencije o „Monetary Тhеоrу and Monetary Policy“ u Konstanci iz 1970. god., Zbornik radova sa Konferencije o „Ideology nad Analysis“ u Interlakenu iz 1976. i Zbornik radova sa Konferencije o monetarizmu u Braunu iz 1974. godine.5 Thomas Мауеr, The Stracture of Monetarism, Kredit and Kapital, No. 2, 1975, str. 190-218 i No. 3,1975. str. 293-316. T. Мауеr i dr., The Structure of Monetarism, W. W. Norton and Co., N. York, 1978. i D.


11. Pridavanje relativno većeg značaja inflaciji nego zaposlenosti u poređenju sa ostalim ekonomistima i

12. Neslaganje sa vladinom intervencijom.

Mejer je, u osnovi, razmotrio različite postavke, koje sačiljavaju monetarizam (široko definisan) pokazao da dotične hipoteze čine koherentnu celinu i prezentirao međusobne odnose između različitih monetarističkih postavki u svom dijagramu, poznat u literaturi kao graf Mejerove strukture monetarizma6

Notacija:

1. Kvantitativna teorija novca2. Monetaristički transmisioni mehanizam3. Stabilnost privatnog sektora4. Beznačajnost pojava u pojedinačnim sektorima5. Gledište o nivou cena: opšti nivo cena6. Veličina modela: mali7. Monetarni pokazatelji: primarni novac8. Ciljevi monstarne politike: novčana masa9. Pravilo o stopi rasta novčane mase10. Realna Filipsova kriva11. Zainteresovanost za inflaciju u odnosu na nezaposlenost12. Državna intervencija: neslaganje

Dopunska objašnjenja:a) - problemi merenjab) - kategorije aktive uzete u obzirc) - stabilnost tražnje novcad) - dejstva relativnih cena i zalihae) - nezainteresovanost za podsticaje za trošenjef) - beznačajnost podsticaja trošenja i specifičnosti pojedinih sektorag) - mala zainteresovanost za nestabilnosth) - ukupna tražnja determinisana količinom novcai) - imunost na inflaciju troškovaj) - beznačajnost ponašanja cena u pojedinačnim sektorima privredek) - nezainteresovanost za pojedine sektorel) - rezultati dobijeni pomoću modelam) - pravilo o ekspanziji kao poseban tip cilja monetarne politiken) - odsustvo potrebe da se pomaže pojedinim sektorima

6 Tucker, Mayer’s test of Keynesianism: A Corresction, Journal of Political Есоnоmу, avgust 1965, str. 394-395. Opširnije o tome konsultovati materijale sa Konferencije o monetarizmu na Braun Univerzitetu iz 1974. godine.


o) - mala potreba da se neutrališu fluktuacijep) - sprečavanje nepredviđene inflacijeq) - pridavalje značaja elastičnosti cenar) - prirodna stopa nezaposlenostis) - nemogućnost izbora između nezaposlenosti i inflacijet) - prilagodljiva očekivanja i naglašavanje razlike između realnih i nominalnih veličinau) - realne varijabile koje nisu pod uticajem inflacijev) - nemogućnost izbora između nezaposlenosti i inflacije ublažava potencijalne gubitke izazvane pravilom o stabilnoj stopi rasta novčane masew) - neefikasnost fiskalne politikex) - podaci o sektorima nisu potrebniy) - intervencija u sektorima nije potrebna za makroekonomsku politikuz) - odsustvo intervencije pomoću kamatnih stopa ili obima kredita

A) - nije potrebna diskreciona monetarna politikaB) - manja opasnost od kontrole nadnica i cenaC) - inflaciono dejstvo rashoda javnog sektora finansiranih kreiranjem novcaD) - inflacija povećava prihode javnog sektoraE) - inflaciono finansiranje omogućava dopunske rashodeF) -dominantan položaj novčane mase, a ne kamatne stope i zanemarivanje kanala finansijskog posredovanja

Prezentirana lista postavki monetarizma u ekspoziciji Mejera, teži da monetarizam predstavi u logičnu i koherentnu celinu, kao pogled na svet, bez obzira da li ekonomisti prihvataju ili odbacuju monetarističku doktrinu ili pak dopunjuju, modifikuju i skraćuju validnost postavki monetarizma u najširem smislu. Mejerova lista postavki monetarizama oslanja se na Branerovu (postavke pod br. 1,2,3. i 4) i Fandovu (postavke pod br. 2,7,8. i 9) klasifikaciju7 uz dopunu sa postavkama pod br. 5,6,10,11. i 12, i uz odbacivanje Fandove postavke o uverenosti monetarista u zakašnjavanje dejstva monetarne politike (jer i kejnzijanci smatraju da monetarna politika deluje sa velikim zakašnjenjem) i Brunerove postavke o mogućnosti monetarne vlasti da kontroliše novčanu masu (jer su kejnzijanci davno prihvatili ovo gledište s tendencijom bližeg opredeljenja). Postavka pod br. 10 (realna Filipsova kriva) preuzeta je od Andersena8, a postavke pod br. 8 i 9 uzete su iz polemike između bankarske i kurensi škole. Postavka pod br. 5 je u osnovi Hiksova postavka o složenim dobrima (po Meltzeru), iako Mejer ovom postavkom stavlja težište na opšti nivo cena (koja je tipična u monetarističkim diskusijama o inflaciji i odbacivanju troškovne inflacije). Mejer je, po Džonsonu, izostavio međunarodni aspekt monetarizma9, tj. postavku da u uslovima fiksnih deviznih kurseva novčana masa i nivo cena u jednoj zemlji, ne

7 K. Вrunner, The Monetarist Revolution Monetry Тhеоrу, Weltwirtschaftliches Archiv 1/70, str. 1-30 i D. Fend, Ein monetaristisches Modell des Geldwirkungsprozesses, Kredit und Capital, Vol. 3., 1970. str. 361-385.8 Lionall Andersen, The State of the Monetarist Debate, Federal Reserve Bank of St. Louis, Vol. 56., septembar 1973, str. 5-6, W. H. Anderson, Financing Modern Government: The Political Есоnоmу of Public Sector, Houghton Miflin, Boston, 1973. i L.E. Andersen i J. L. Jordan, Monetary an Fiscal Action: A Test of their Relative Importance in Economic Stabilization, Federal Reserve Bankof St Louis, Review, novembar, 1968. str. 11-24.9 H. G. Johnsen i A. R. Nobay (Red.) Issues in Monetary Economics, Oxford University Press, London, 1974, str. 50 i H.G. Johnson, Further Essays in Monetary Economics, g. Allen und Unwin, London, 1972. str. 16-32.


zavise od njene monetarne politike već od monetarne politike celog sveta. Isto tako, Mejer je, po Fišu, zanemario stvaranje inflatornih predviđanja sa stanovišta hipoteze o racionalnim predviđanjima, jer monetarni impuls proizvodi samo inflatorne, a ne realne efekte10. Mejer je zanemario još jednu postavku monetarizma: uverenost monetarista da je zakašnjenje dejstva monetarne politike veliko i promenljivo - veli Fand11.Majerove postavke monetarizma od 1 do 4 su osnovne, a postavke od 5 do 11 su izvedene - tvrdi Bruner12. Naime, postavke 5 i 6 su samo specijalni aspekti obuhvaćeni postavkom 4, a postavke 7 i 8 (tj. problem pokazatelja ili interpretacija i problem cilja iii strategije) proističu iz osnovnih postavki. Postavka 9 reprezentuje samo specijalni oblik problema strategije, a postavke 10 i 11 predstavljaju u suštini isti problem.

Džejms Tobin13 je smatrao karakterističnim samo postavke 1, 7, 8, 9 i 10, s tim što u okviru postavke 7 pominje novčanu masu, a ne ukupne rezerve. Paul Samuelson navodi kvantitativnu teoriju i pravilo o monetarnoj ekspanziji kao dve osnovne postavke monetarizma, mada pominje i gledište da su nadnice i cene elastične, da su kamatne stope osetljive i na inflaciju i da postoji Filipsova kriva u realnom izrazu i prirodna stopa nezaposlenosti14. Mejerov koncept „strukture monetarizma“ reprezentuje, po Bronfenbreneru15, opširnu analizu prirode međusobne povezanosti dvanaest postavki, koje definišu savremeni monetarizam16. Prve četiri postavke (kvantitativna teorija novca, monetaristički mehanizam transmisije između monetarnih promena i promena dohotka, stabilnost privrednog sektora i beznačajnost distributivne dezagregacije za objašnjenje kratkoročnih makroekonomskih efekata) smatraju se obaveznim postavkama monetarizma, dok ostale postavke (usvajanje pravila o stabilnoj stopi rasta novčane mase, sumnja u Filipsopu krivu i politiku dohotka, osuđivanje inflacionog finansiranja i nepridavanje značaja punoj zaposlenosti idr.) ne moraju da prihvate svi monetarista. Ako se teži jednoj opštoj generalnoj koncepciji ekonomske politike, onda se moramo složiti sa Bronfenbrenerovim označavanjem monetarizma, pa, prema tome, i sa njegovim pomeranjem Mejerove teze 9 (vezivanje rasta novčane mase za pravila, kao konstitutivno pravilo ponašanja monetarističke novčane politike) na prvo mesto kataloga pretpostavki, Mejerove teze 8 (korišćenje novčane mase kao privremenog cilja monetarne politike) na drugu poziciju, Mejerovu tezu 11 (tolerisanje nezaposlenosti kao cena za antiinflacionu politnku) zajedno sa tezom 10 (odbacivanje Filipsove krive kao trade-off indikatora) na treće mesto i Mejerovu tezu 12 (odsutnost državne intervencije) zajedno sa Bronfenbrenerovom dodatnom (trinaestom) tezom (moć centralnih

10 Čini se, ipak, da je teorema akceleracije pre kompatibilna sa empirijskim podacima nego model racionalnih predviđanja.11 Мауеr je zapostavio ovu Fandovu postavku monetarista iz razloga što i kejnzijanci smatraju da monetarna politika deluje sa velikim zakašnjenjem (D. I. Fand, Keyvnesian Monetary Theories, Stabilization Policy and the Recent Inflation, Review Banking and Monetary Economics, oktobar 1969. str. 556-599 i Some Issues in Monetary Economics, Banca Nazionale del Lavoro, Quarterly review, septembar 1969, str. 215-247.12 K. Brunner, The Monetarist Revolution in Monetary Тhеоrу, Weltwirtschalftliches Archiv, 1970. i A. Surey of Selected Issues in Monetary Тhеоrу, Schweizerische Zeitschrift fur Volkswirtschaft und Statistik, 1971. K. Brunner i A. Meltzer. An Aggregative Тhеоrу fora Closed Есоnоmу: Reply- Monetarism: The principles issues, areas of agreement and the work remaining, u J.L. Stein (Ed.), Monetarism, North-Holland, Amsterdam, 1976. str. 17-42 i 150-182.13 J. Tobin, The New Economics One Decade Older, Princeton, N. York, 1971, str. 58-59.14 P. Samuelson, reflections on the Merits and Demerits of Monetarism, u J. Diamond, Issues in Fiscal and Monetary Policy, Illinois, Chicago, 1971. str. 7-21.15 M. Bronfenbrenner i T. Мауеr, Liquidity Functions in the American Есоnоmу, Econometrica, april 1960. str. 810-834.16 U tome se, dakle, sastoji Bronfenbrenerovo verovanje u gledišta Mayer-a o monetarizmu, kao i Landlerovo tumačenje Mayerovog shvatanja monetarizma.


banaka za regulisalje novčane ponude) na četvrtu poziciju hipoteza monetarizma17. Od ukupno dvanaest postavki novog monetarizma Mejera, Bronfenbrener bira četiri: pravilo o stopi rasta novčane rnase (kao putokaz monstarie politike), korišćenje novčane mase, kao cilja monetarne politike (a ne nivo kamatne stope), tolerancija nezaposlenosti (radi dezinflacije cena) uz odbacivanje Filipsove krive, kao pouzdanog kriterijuma za optiranje između inflacije i nezaposlenosti, i mere neposredne kontrole (politike dohodaka i raspodele), i dodaje trinaestu, prilično spornu, postavku, po kojoj federalni rezervni sistem u SAD nema zadatak da reguliše novčanu masu (jer je upravljanje monetaraim stvarima osnovni uzrok velikih padova i uspona privredne aktivnosti u prošlosti i sadašnjosti)18. Doduše, Bronfenbrenerovu novu postavku osporava sa tri aspekta. Naime, ako je M = C + D (M- novčana masa, C depoziti kod banaka) i B = C + R (B - primarni novac, R onda je:

MB

=C+DC+R

=

CM

+ DM

CM

+RM

=1

CM

+RD°DM

=1

CM

+RD (1−

CM )

ℑ= BC+RMD (1− C

M )

gde je R/D - koeficijent rezervi komercijalnih banaka i C/M - koeficijent gotovog novca nefinansijskih sektora prema ukupnoj količini novca19. To sa svoje strane znači da je kontrola primarnog novca od strane Federalne rezerve u SAD nedovoljna za regulisanje novčane mase u uslovima neizmenične smene cikličnih uspona i padova konjunkture (Gurli i Šav). Druga zamerka odnosi se na nemogućnosti ograničavanja antiinflacionog delovanja Federalnog rezervnog sistema posredstvom limitiranja metoda koji indukuje politiku skupog novca (tj. metoda koju impiikuju povećanje kamatnih stopa, pooštravanje kriterijuma kreditne sposobnosti, kreditna ograničenja kompanija koje zavise od uzajmljenih sredstava i pritisak na štedne ustanove usled smaljenja uloge finansijskog posredovanja u procesu povlačenja depozita radi ostvarivanja većih prihoda od kamate). Najzad, u uslovima neregularnih kretanja kratkoročnih kapitala i režima fiksnih deviznih kurseva limitira se moć monetarne vlasti, jer se stvara tendencija međunarodnog izjednačavanja kamatnih stopa. Time se monetarni ekspanzionizam, sa stanovišta smanjenja kratkoročnih stopa, neutrališe odlivom kapitala i vice versa20. Što se tiče transmisionog mehanizma između monetarnih promena i realne privredne sfere, odnosno tzv.

17 M. Bronfenbrenner, op. cit., str. 477.18 Opširnije o ovim aspektima konsultovati: P. A. Samuelson i R. M. Solow, Analitical Aspects of Anti-Inflation Policy, American Economic Policy, maj 1960. i M. Friedman, What Price Guidepost, u G. P.Schultz i R. F. Aliber (Ed). Gaidelines: Informal Controls and the Market Place, University of ChicagoPress, Chicago, 1966. str. 17-39.19 Ph. Cagan, Determinants and Effects of Changes on the Stock of Моnеу, 1987-1960, Columbia University Press, N. York, 1965. str. 12.20 J. Wanniski, The Mundall-Laffer Hypothesis - A New view of the World Есоnоmу, Public Interest, martapril 1975, str. 28. i D. Kemp, A Monetary View of the Balance of Payments, Federal Reserve Bank of St. Louis, Review, april 1975.


crne kutije, Bronfenbrener smatra da svako objašnjelje mora biti zasnovano na Pigouovom i Kejnzovom efektu po kome promene u oblasti novca utiču na realne varijabile preko promene nivoa cena nezavisno i preko dejstava promena nominalnih i realnih kamatnih stopa. Pri tome je od značaja da li se analiza formuliše u odnosu na M ili r pošto se njihova dejstva međusobno razlikuju. U prostoru između Fridman-Sajovog pravila o konstantnoj stopi rasta novčane mase i diskrecionog odlučivanja o politici, koje traži Federalna rezerva, Bronfenbrener ubacuje kompromisnu postavku da se stopa rasta novčane mase (Gm = Gn + Gπ - Gv) utvrđuje za svaku godinu kao procenjena stopa rasta radne snage (Gn) plus procenjena stopa povećanja produktivnosti rada po času (Gπ) minus procenjena brzina opticaja novca (Gv) po realnim kamatnim stopama predviđenim za narednu godinu, uz pretpostavku da se održava stabilnost nivoa cena (Gp =0)21.Po Džonsonovom komentaru Mejerovog monetarizma, Mejer posmatra „monetarne faktore“, u konkretnom smislu ponude novca i stabilne tražnje novca, što monetarizam distancira od klasične kvantitativne teorije kejnzijanskog rivala fiskalizma i tzv. mešavine protivrečnih monetarno-kejnzijanskih postavki22. Klasična kvantitativna teorija je, preko formulacije jednačine razmene, imala za cilj da odvoji teoriju realne ravnoteže od determinisanja nominalnih nadnica i cena i da utvrdi neutralnost novca ili tzv. postulat homogenosti, iako je mehanizam uspostavljalja stanja monetarne neutralnosti i potrebnog perioda za njegovo uspostavljanje ostao nerazjašnjen. Novi mehanizam „željenih gotovinskih sredstava“ Valrasa i kembridžske škole i mehanizam rashoda i dohodaka Viksela i Kejnza doprineli su suštinskim razlikama između monetarističke i kejnzijanske škole, koji istovremeno uključuju ravnotežu tržišta količina i tržišta tokova (Johnson). Razlika je samo u tome što se mehanizam željenih gotovinskih sredstava usredsređuje na neravnotežu izmedu željenih i stvarnih količina (pri čemu se promene tokova slučajno pojavljuju), a mehanizam rashoda i dohodaka na efekte neravnoteže količine kod određivanja relativnih cena i nivoa kamatne stope, koje indukuju neravnotežu između tokova rashoda i dohotka (pri čemu se menjaju tokovi automatski). U stvari, težište interesovanja monetarne teorije prenelo se sa tzv. dugoročnog dokazivanja monetarne neutralnosti na tzv. Kratkoročnije probleme „uslova“ monetarne ravnoteže (Viksel, Robertson, Kejnes, Nauek i tzv. stokholmska škola). Monetarna ravnoteža sada uključuje jednakost između realne štednje iz tekućeg dohotka i realnih investicija, s jedne strane, i jednakost između promene tražnje količine novca i promene ponude količine, s druge strane23. Prema tome, dinamička neutralnost novca sada se može objasniti promenama bilo kojeg faktora, kao što su: tražnja novca, ponuda novca, sklonost ka štednji ili trošenju i sklonost ka investiranju. Raniji monetarni teoretičari promene novčane mase indukovane monetarnom politikom nisu smatrali osnovnim uzrokom monetarnih poremećaja, već su realne i monetarne poremećaje tražnje smatrali glavnim izvorima nestabilnosti24. Ranije monetarna teorija nije inkorporisala teoriju tražnje količine na koju utiču očekivalja. Stoga je mogućnost za promenu tražnje u cilju tezaurisanja bivala izražavana nestabiliošću tražnje novca ili nestabilnošću brzine opticaja, a ne stabiliom funkcijom vrednosti

21 M. Bronfenbrenner, Monetary Rules: A New Look, Journal of Lecture Economic, oktobar 1965.22 Po ovim gledištima (hibridom), ponuda novca od strane privatnog sektora je savršeno elastična natražnju, pri čemu monetarne vlasti, da bi kontrolisale kamatne stope, čine ponudu novca elastičnom patražnju.23 Мауеr je, stoga, u pravu što Patinkinovu monetarnu teoriju ne svrstava u monetarističku školu mišljenja jer se Patinkinovi stavovi se odnose na sprovođenje kratkoročne stabilnosti kao cilja već na dugoročnu monetarnu neutralnost.24 R. A.: Nobay i H. Johnson, Monetarism: A Historic Theoretic Perspective, Journal of EconomicLiterature, juni 1977, str. 470-485. i G. S. Tavalas i J. Aschheim, On Monetarism and Ideology, Banca Nazionale del Lavoro, Quarterly Review, juni 1979. str. 167-186.


očekivanih nezavisnih varijabila. Kejnzijanci su, uzimajući odnos multiplikatora i skionosti ka potrošnji za povezivanje promena ukupnih izdataka sa promenama investicija, koje se mogu kontrolisati delovanjem monetarne politike na kamatnu stopu, iskoristili trenutak da dotadašnjamonetarna rezonovanja i verovanja podvrgnu podrugljivom ismejavanju. Međutim, monetaristička škola, odstupajući od neoklasične kvantitativne teorije, uvodi pravilo o stabilnoj - stopi rasta novčane mase za postizanje stabilnosti cena (eliminišući diskrecionu monetarnu politiku) i, kao reakcija na kejnzijanstvo, eksplicitno ugrađuje u funkciju tražnje novca očekivane stope promena nivoa cena, kao determinante relativnog prinosa od novca, koja čini osnovu za razlikovanje realnih i nominalnih kamatnih stopa i promena realne i nominalne količine gotovinskih sredstava (Džonson)25. U okvira B. Fridmanovog26 shvatanja teorije i empiricizma Mejerove taksionomije i „nepostojeće“ rasprave o monetarizmu, ovaj autor tvrdi da je u Mejerovoj ekspoziciji monetarizma prenebregnuta razlika između empirijskih I teorijskih hipoteza, pri čemu je sadržaj monetarizma sveden na nekoliko empirijskih hipoteza, odnosno na pouke, koje se odnose na praktična pitalja. No, i empirijska pitanja (upoređivanje varijansi i elastičnosti, razlika između efekata prvog i efekta n-tog reda idr.) nisu do kraja raspravljena u nadmetanjima monetarista i fiskalista. Sa teorijskog aspekta, rasprava je, do svemu sudeći, dostigla status nepostojeće debate. Uostalom, ni Mejerov skup od dvanaest teza u osnovi se ne zasniva na teorijskom modelu.Kvantitativna teorija novca (preovladavanje uticaja monetarnih faktora na nominalni dohodak), kao prva teza monetarizma u Mejerovoj ekspoziciji, je empirijsko pitanje, koje ne isključuje uticaje nemonetarnih faktora (već ih podređuje monetarnim faktorima). Stabilnost privrednog sektora je, isto tako, empiričko pitanje (Mejerova teza 3) mada su Klover, Leijonhufvund, Tobin i Kagan razmatrali ovo pitanje sa teorijskog stanovišta nezavisno od potrebe njegovog povezivanja samonetanizmom27.

Verovanje u promenljivo tržište kapitala i osporavanje značaja alokativnog elementa u suštini su empirijska pitanja, koja izdvajaju efekte prvog reda od sekundarnih efekata. Mejer je identifikovao monetaristički pristup kao razmatranje potrošnje determinisane neto viškom tražnje jedine vrste aktive (realna sredstva), iako Fridman pokazuje da neto višak tražnje drugih vrsta aktive (proizvodni kapital, zalihe, zgrade, trajna potrošna dobra) teorijski može biti veoma značajan. Koncentrisanje na opšti nivo cena (umesto na cene pojedinačnih sektora) i korišćenje malih (a ne velikih) ekonometrijskih modela - Mejerova teza 5 i 6 proističe iz empirijskog odbacivanja značaja alokativnog elementa. Korišćenje kreditnog potencijala kao instramenta monetarne politike i korišćenje količine novca kao međucilja reprezentuje samo metode monetarne politike pod uslovom poznavanja vrednosti parametara28 (iako B. M. Fridman smatra da pitanje pokazatelja nije od značaja za monetarnu politiku, ukoliko pokazatelj nije identičan sa

25 H. Johnson, Моnеу, Balance of Payments Theory, and the International Monetary Problem, Princeton, 1977. str. 108-117. i Inflation and the Monetarist Controversy, North-Holland, Amsterdam, 1972.26 B. M. Fridman, Crowding Out of Crowding In Economic Consequences of Finansing Government Deficits, Brookings Papers on Economic Activity, Mo. 3,1978.27 Robert W. Clower, The Keynesian Counter - Revolution: A Theoretical Appraisal, u Hahn –Brechling (Ed.), The Тhеоrу of Interest Rates, Mcmillan, London, 1965. Axsel Leijonhulvud, On Kejmesian Economics and the Economics of Keynes, Oxford University Press, London, 1968.28 W. Poole, Optimal Choice of Monetary Policy Instruments in a Simple Stohastic Macro Model, Quartely Journal of Economics, maj 1970. str. 197-216 i J. Pierce i T. Thomson, Some Issues in Controlling the Моnеу Stock, Federal Reserve Bank of Boston, 1972.


instrumentom koji određuje centralna banka)29. Pravilo konstantnog rasta novčane mase reprezentuje optimalnu monetarnu politiku ako i samo ako je varijansa određenog parametra neodređena30. Verovanje u odsustvo alternative između inflacije i nezaposlenosti predstavlja empirijsku hipotezu koja se odnosi na iluziju nominalne nadnice poput stavova Relrba, Rpesltapa i Todta o Filipsovoj krivoj31. Konačno, veća zabrinutost zbog inflacije nego zbog nezaposlenosti i averzija na državnu intervenciju kao lične Mejerove preferencije (B. Friedman), održavaju empirijske zaključke o tome da se privreda brzo vraća u ravnotežu pune zaposlenosti posle poremećaja koji utiču na opadanje privredne aktivnosti. U okvira svojih pogleda na monetarističku, kejnzijansku i kvantitativnu teoriju novca, A. Meltzer32 smatra da se postavke Tomasa Mejera, koje čine monetarizam u formi uspele kontrarevolucije u razvoju ekonomskog misaonog sistema su u dosadašnjim raspravama prihvatane, modifikovane, kombinovane i relativizirane (M. Bronfenbrener, K. Braner, Ph. Kagan, B.M. Friedman, H. G. Džonson i D. Laidler)33, osporavanje (J. Tobin, F. Modigliani, P. Samuelson, R. Gordon i A. Ando)34 i dopunjavane (postavkama koje se odnose na devizne kurseve, stanje platnog bilansa, determinisanje količine novca i stope inflacije u otvorenoj privredi)35. U tom pravcu, i Tobin (koji analizira uslove „istiskivanja“ privatnih izdataka usled finansiranja duga) i Štajn (koji ističe da kejnzijanac sada može biti i monetarista), i Kagan i Bronfenbrerer (koji razmatraju pravilo o stabilnoj stopi rasta novčane mase) i B. Fridman (koji napominje da monetarizam karakteriše skup empiričkih postavki), i Bruner, Džonson i Laidler (koji navode primere empirijskih neslaganja u pogledu dejstva politike) se uglavnom saglašavaju da razlike u mišljenju postoje još samo u pogledu empirijskih pitanja (ali ne i u pogledu analitičkih pitanja) i da mnoge postavke monetarizma prihvataju mnogi nemonetaristi36. No, ukoliko se mišljenja o monetarnoj politici nekada i razlikuju, ona su uglavnom rezultat različitih procena vrednosti parametara u

29 B. M. Friedman, Tasgets, Instruments, and Indicators of Monetary Policy, Journal of Monetary Economics, oktobar 1975. str. 443-473.30 W. C. Brainard, Uncertainty and the Effectiveness of Policy, American Economic Review, maj 1967, str. 411-425.31 M. Friedman, The Role of Monetary Policy, American Economic Review, mart 1968, str. 1-17, E. S. Phelps, Phillips Curves, Expectations of Inflation, and Optimal Unemployment Over Time, Economica, avgust 1967, str. 254-281 i J. Tobin, Inflation and Unemployment, American Economic Review, mart 1972, str. 1-1832 A. H. Meltzer, The Demand for Money: The Evidence from The Time Series, Journal of Political Economy, juni 1963, str. 219-246., K. Brunner i A. H. Meltzer, Money, Debt and Economy Activity, Journal of Political Economy, Vol. 80. 1972, str. 951-977., A. Meltzer, Money, Intermedion and Growth, Journal of Economic Literature, mart 1969.33 D. Laidler, Monetarism: An Interpretation and on Assessment, Economic Journal, Vol. 91. 1981, str. 1-28, R. Lucas, Rules, Discretion and the Role of the Economic Advisor, u S. Fischer, Rational Expectations and Economic Policy, Chicago University Press, Chicago, 1980.34 A. Robinson, Keynes and his Cambridge Colleagues, u D. Patinkin i J. C. Leith (Ed.), Keynes, Cambridge and the General Тhеоrу, 1978, str. 25-38. i D. Patinkin i J. C. Leith (Ed.), Keynes, Cambridge and the General Тhеоrу, University of Toronto Press, Toronto, 1978.35 Jerome L. Stein, A keynesian Can be a Monetarist, u J. L. Stein (Ed.), Monetarism, North-Holand, Amsterdam, 1976, str. 253-272. James Tobin - William Buiter, Long-Run Effectes of Fiscal and Monetary Policy on Aggregate Demand, u J. L. Stein (Ed.), Monetarism, North-Holland, Amsterdam, 1976, str. 296., Bewamin M. Friedman, The theoretical Non-Debate About Monetarism, Kredit und Kapital 9/77, str. 347-367., A. Maltzer, Keynes General Тhеоrу; A Different Perspective, Econmic Literature, mart 1981, str. 34-36., R.J. Gordon, Makroekonomics Rostain, Liffle Brovra, 1978., J.L. Stein, Monetarist, Keynesian and New Classical Economics, Basil Blackwell, Oxford, 1982., R. Lukas, Expectations and the Neutrality of Моnеу, Journal of Economic Тhеоrу, april 1972, str. 103-124., J. Hicks, The Crisis in Keynesian Economics, Basil Blackwell, Oxford, 1979, L.R. Klein, The Keynesian Revolution, Macmillan, London, 1968., A. Leijonhufvud, On Keynesian Economic and the Economics of Keynes, Oxford University Press, Oxford 1970. i P. Minford i dr., Is Monetarism Enought, TheInstitut on Economic Affairs, London, 1980.36 T. Humphrey, Role of Non-Chicago Economists in the Evolution of the Quantity Тhеоrу in America: 1930-1950, Southern Economics Journal, juli 1971, str. 12-18. i On the Monetary Economics of Chicagoans and Non-Chicagoans: Reply, Southern Economic Jurnal, januar 1973, str. 460 463.


jednačinama (modelima) i ekonomskih efekata vladine politike, mada Tobin tvrdi da se preporuke monetarista u domenu vođenja monetarne politike manje baziraju na teorijskim i empirijskim zaključcima nego na različitim ocenama vrednosti37. Meltzer se, svakako, protivi ovim mišljenjima, pošto zapostavljaju empirička i analitička pitanja u polemici monetarista i fiskalista.Monetarizam, smatra Meltzer, nije ni ponovo otkrivanje kvantitativne jednačine niti oživljavanje nekadašnje kvantitativne teorije. Mejerovo poređenje kvantitativne i kejnzijanske teorije pokazuje da između kvantitativne teorije i monetarizma postoji veza (Brunner i Johnson) ili tradicija, (M. Friedman) iako je reč o relativno „različitim“ teorijama (Meltzer). Izuzetak je, svakako, Kagan, koji smatra da monetarizam unekoliko predstavlja povratak na „neku vrstu“ kvantitativne teorije zasnovane na principima 20-tih godina. U monetarističko-fiskalističkoj polemici,520 rešenje problema, koji se odnose na politiku stabilizacije, ne zavisi samo od nagiba krivih IS-LM u kejnzijanskoj i neokejnzijanskoj teoriji i od tačnosti tradicionalnog tumačenja kvantitativne i neokvantitativne teorije, već i od razlika između kvantitativne, kejnzijanske i monetarističke teorije prilagođavanja ekonomske aktivnosti i cena nominalnim i realnim poremećajima, tumačenja nezaposlenosti, gledanja na javni sektor,izbora između nezaposlenosti i inflacije i jednačina državnog budžeta u modelima38. U okviru teorijskog aspekta rasprave o monetarizmu, Erliher, u osvrtu na datu raspravu, da Mejer u teorijskoj kontroverzi oštro istupa protiv pokušaja da se monetarizam nominuje kao „ideološka doktrina“ koja iznalazi tehničke razloge za jedan „unfettered capitalism“ i protiv podmetanja ideološki zasnovane preference za intervenciju države fiskalizmom39. Ali, monetarističko uverenje u regulativne snage tržišta i kejnzijansko ubeđenje u nužnost društvene korekture nepovoljnih ekonomskih kretanja u osnovi ocrtavaju njihove polarizovane stavove u razvoju ekonomske misli (Erliher). Svakako, svaki pokušaj sistematizovanja oprečnih stavova monetarista i fiskalista nije u skladu sa pokušajem Mejera40 da prebrodi šematsku podelu u škole i nesrećnu podelu ekonomista41, i da pokaže kako nisu u pitanju antagonističke pozicije koje se uzajamno isključuju, već suprotnosti koje su motivisane različitim konceptima o empirijskim činjenicama (Erliher). Mejer, nadalje, pokušava da pokaže kako je kvantitativna teorija, u stvari, jedina origenerna i primarna teza, postavka monetarističke doktrine i da ostale teze, koje nisu, ipak, prezentanta sa ciljem konstrukcije relatitzno zatvorenog teorijskog sistema, svaki monetarista da bi bio monetarista, ne mora da prihvati (jer može da zadrži uobičajenu kejnzijansku poziciju) i svaki kejnzijanac da bi ostao kejnzijanac, ne mora da odbaci (jer može da primi uobičajenu monetarističku poziciju). Ova dva teorijska sistema, dakle, ne isključuju jedna drugu, već divergiraju sa stanovišta dugoročne analize i konvergiraju sa stanovišta kratkoročne analize. Doduše,divergirajuće teze, sa gledišta monetarne teorije, uslovljene su, pre svega, različitim pretpostavkama u empirijskim faktorima,

37 J. Tobin, Is Friedman a Monetarist?, u „Monetarism“ (J. Stein), North-Holland, Amsterdam, 1976, str. 336.38 K. Brunner i A. H. Meltzer, Some Further Investigations of Demand and Supply Functions of Моnеу, Journal of Finance, No. 2, 1964. str. 240 283., E.G. Corrigan, The Measurement and importance of Fiscal Changes, Federal Reserve Bank of New York, Monthly Review, juni 1970. str. 113-145, i F. De Leeuw i E. M. Gramlich, The Channels of Monetary Policy: A. Further Report on the Federal Reserve - MIT Econometric Model, Federal Reserve Bulletin, juni 1969, str. 472-491.39 A. S. Blinder i R. Solow, Does Fiscal Policy Matter. Journal of Public Economics, No. 2, 1973, str. 319-337., K. Brunner i A. Meltzer, Debt and Economic Activity, Journal of Political Есоnоmу, Vol. 80, 1972, str. 951-977 i An Aggregative Тhеоrу for a Closed Есоnоmу, u J.L. Stein (Ed.), Monetarism, North-Holland, Amsterdam, 1976, str. 69-103. C. Christ, A. Simple Macroeconomics Model with a Government Budget Restaint, Journal of Political Есоnоmу, Vol. 76, 1968. str. 52-67., J.L. Stein, Unemployment, Inflation and Monetarism, American Economic Review, Vol. 64. 1974. str. 861-889. i J. Tobin, i W. Buitter, Long-Run Effects of Fiscal and Monetary Policy on Aggregate Demand, u J.L. Stein (Ed.), Monetarism, op. cit, str. 273-309.40 T.Mayer, op. cit., str. 307.41 T. Мауеr. op. cit., str. 191. i 310.


koje nisu odlučujuće u odnosu na teorijski značaj različtih pretpostavki o vrednostima parametara u modelima i različitih rezultata empirijskih istraživanja, koji u perspektivi treba da doprinesu premošćavanju razlika izrneđu monetarista i fiskalista u smislu jedne „theoretical nondebate“ (Bevamin Friedman)42.Mejer je, svojim katalogom teza, pokušao samo da izloži strukturu monetarizma i da monetarističke postavke konfrontira sa odgovarajućim stavovima kejnzijanaca. Mejer dakle, nije imao nameru da monetarizam predstavi u vidu teorijski zatvorenog sistema niti da kejnzijansku teoriju prikaže na identičan način43, tj. u vidu kataloga postavki fiskalizma (koji već reprezentuje i teorijski i empirijski i logički zatvoreni sistem), već da poređa pojedinačne monetarističke teze jednu pored druge i da negativno označi kejnzijanske pozicije bez formulisanja ključne teze fiskalizma analogne kvantitativnoj teoriji (Erliher)44. Stoga, Bronfenbrener smatra da su shvatanja manje-više podjednako razbacana u jednom spektru, koji se proteže od čistih fiskalista do čistih monetarista sa tendencijom nezaposedanja krajnjih tačaka, te da se pri takvoj raspodeli osnovna klasifikacija ekonomista čini beskorisnom. Sa stanovišta spomenutih teorijskih pitanja, adekvatnije je govoriti o kontroverzi između pozicija neokvantitativne teorije i pozicije teorija dohotka ili kejnzijanske pozicije, dok je sa stanovišta divergirajućih ekonomskih koncepata pravilnije govoriti o razlikama između monetarističke i fiskalističke pozicije. Neokvantitativni koncept monetarne politike, veli Naubauer u tezi o nemogućnosti monetarističke politike, pati od besmislica, koje su imanentne teorije, ali, koje, na žalost nisu odstranjene ni nakon višegodišnjih žučnih rasprava monetarista i kejnzijanaca. Fatalna nesigurnost ispoljava se, naročito, pri definisanju novčane mase, budući da ostaje nejasno šta je efikasni agens: kategorija finansijska aktiva, kao kontrapart realnoj aktivi, ili likvidnost privatnog sektora. Teorija ponude novca u verziji neokvantitativne teorije ne može učiniti verovatnim da centralna banka može u dovoljnoj meri da pouzdano kontroliše novčanu masu; jer, iznos primarnog novca (zavisno od definicije), kao neophodna i dovoljna instrumentalna varijabila, ili nije instrumentalna varijabila (nije egzogena), ili nije u odnosu dejstva sa novčanom masom. U zapadnoj Nemačkoj, koncept iznosa primarnog novca, u neokvantitativnoj verziji, nije relevantan niti js multiplikator dovoljno konstantan (a nije ni moguće kontrolisati njegove promene za neokvantitativno orijentisanu monetarnu politiku). Uska klauzalna veza između promena novčane mase i društvenenog proizvoda u zapadnoj Nemačkoj nije mogla biti dokazana. A, ukoliko monetarna politika nema zadovoljavajuću kontrolu novčane mase, utoliko zastupani transmisioni mehanizam (M - Y) pada na ispitu, tim pre, ako su kolebanja brzine opticaja novca velika koje se ne mogu kontrolisati. Stoga, Naubauer sumnja da teorija prilagođavanja strukture imovine opisuje transmisioni mehanizam45.Politika centralne banke u zapadnoj Nemačkoj pažnju mora da usmeri na ekspanziju bankarskih kredita, jer se pomoću politike likvidnosti, odnosno kamatne politike, može kontrolisati kreditna ekspanzija i izdaci za robu, koji su, finansirani iz kredita. To proističe iz razloga neverovanja u

42 B. Friedman, Optimal Expectations and the Extreme Information Assumptions of Rational Expectations Macromodels, Journal of Monetary Economics, januar 1979.

43 Jedino je Friedmanova (Bewamin) provera Mayerovih teza reprezentuje poređenja dva teoretska sistema, koja su simultano i divergirajuća i konvergirajuća.44 M. Borchert, Geld und Kredit, Verlag W. Kohlhammer, Stuttgart, 1982, J. Denizet, Monnaie et financement dans les annees 80, Dunod, Paris, 1982., A. Chaineau, Mecanismes et politique monetaires, P.U.F., Paris 1981., M. Aglietta i A. Orlean, La violence de la mormaie, P.U.F., Paris, 1982.45 R. B. McKenzie, Тhе Limits of Economic Science, Klumer, Boston, 1982. i M.K. Bunkina i V. V. Motvlev, Protivorečja i konflikt savremenog kapitalističkog hozjajstva, Moskva, M. sl. 1982.


mogućnost kontrolisanja novčane mase i poverenja u mnogo moćnije dejstvo monetarne i kreditne politike u poređenju sa dejstvom koje proističe iz promena ukupne količine gotovog novca. Finansiranje investicija u odnosu na finansiranje željenog držanja novca u obliku gotovine znatno ranije zapada u usko grlo, ali supsidijarna politika strukture kamata, koja jeorijentisana na korišćenje likvidnosti nebankarskog sektora (i koji utiče na novčanu masu) pokazuje tada svu svoju efikasnost i korisnost - zaključuje Neubauer46. Po Meltzeru, dva su međusobna povezana pitanja ostala u pozadini monetarističke i fiskalističke polemike, i to:

1. karakter i značenje nezaposlenosti i 2. institucionalni okviri.

Naime, kejnzijanci su tvrdili da je svaka ciklična nezaposlenost „nevoljna“ i da predstavlja smanjenje proizvodnje za društvenu zajednicu i smanjenje dohotka nezaposlenima. Kejnzijanci, po pravilu, zanemaruju razliku između dohotka i tekućih primanja koja se nalaze u osnovi modela vremenske preferencije (Brunner i Meltzer). Monetaristi, suprotno od kejnzijanaca, prave razliku između tekućih primanja i dohotka, i zabeleženu nezaposlenost u periodu blagih ciklusa ocenjuju, uglavnom, posledicom fluktuiranja primanja. ciklična nezaposlenost, po monetaristima utiče na promenu tokova stalnog ili predviđenog dohotka i potrošnje, pod uslovom da fluktuacije primanja dovedu do ponovne ocene prosečnih primanja ili fluktuacija primanja u strukturi zanimanja i u celokupnoj privredi47. S druge strane, institucionalni okviri, po prirodi stvari, povećavaju ili smanjuju rizik. Društvena politika, menjajući odnos između rizika i prinosa i smanjujući fluktuacije kolebanja, u osnovi modifikuje predviđeni nivo dohotka i varijabilnost tokova dohotka i podruštvljavanje ili socijalizuje rizik48. Empirijsko i analitičko pitanje, tj. pravilo o stabilnoj stopi rasta novčane mase, odnosno diskreciona monetarna politika, nameće se kao pitanje do koje mere makro politika deluje na smanjenje fluktuacije i rizika bez umanjivanja prinosa, i kakve su implikacije teorije koje sadrži racionalna očekivanja za politiku (Lukas, Peskot, Felps i Tejlor)49. Na kraju, najvažnije postavke novog monetarizma možemo sumirati I prezentirati u sledećih nekoliko tačaka:

1. Novac je jednakovredni oblik aktive čija je vrednost jednaka inverznoj vrednosti opšteg nivoa cena (1/P) pri čemu je kamatna stopa cena kredita.

2. Opšti nivo cena može se promeniti u kratkom roku usled čega je potrebno praviti razliku između nominalnih i realnih vrednosti.

46 I. Pentzlin, Das Geld, Ullstein. Berlin - FrajiMurt/M. 1982.47 K. Brunner i A. Meltzer, An Aggregative Тhеоrу for a Closed Есоnоmу, u J.L. Stein (Ed.), Monetarism, North-Holland, Amsterdam, str. 69-103.48 K. Brunner, A. Survey of Selected issues in Monetary Тhеоrу, Schweizerische Zeitschrift fur Volkswirtschaft und Statistik, No. 1, 1971, str. 1-46. i K. Brunner A. Meltzer (Ed.), The Economics of Price and Wage Controls, Amsterdam, 1976.49 Should Control Theory be Used for Economic Stabilization, Carnegie - Rochester Conference Series, Journal of Monetary Economics, dodatak, No. 7, 1977, str. 13-38., R. Lucas i T. Sargent (Ed.), Rational Expectations and Econometric Practice, Minneapolis, 1981., R. Lukas, Studies in Business – Cycle theory, Cambridge - London, MGT Press, 1981. i T.J. Sargent, Makroekonomic Theory, Academic Press, N. York, 1979.


3. Promena u količini novca u opticaju direktno utiče na rashode i prihode (pa, prema tome, i na nacionalni dohodak), a ekonomski subjekti prilagođavaju strukturu aktive svoje imovine željenoj strukturi (neposredan transmisioni mehanizam).

4. Ponuda novca je u najvećoj meri nezavisna od njegove tražnje i nastupa kao egzogena promenljiva, mada promena u ponudi novca može u kratkom roku prouzrokovati promenu brzine opticaja novca u istom smeru.

5. Tražnja realne količine novca (Md/P) je stabilna funkcija ograničenog broja promenljnvih, tako da je brzina opticaja stabilna funkcija određenih promenljivih.

6. Određivanje kretanja opticajne brzine novca je u potpunosti moguće, kao i određivanje promena u nominalnom nacionalnom dohotku uz date promene količine novca u opticaju.

7. Promena stope rasta količine novca u opticaju je važan faktor, koji kratkoročno utiče na stopu rasta realnog nacionalnog dohotka, a dugoročno na rast opšteg nivoa cena, pri čemu dugoročnu stopu rasta realnog nacionalnog dohotka određuju realni faktori.

8. Ekonomija (privreda) je inherentno stabilna sa prihvatljivom stopom nezaposlenosti pod uslovom da je stabilan rast količine novca u opticaju (preduslov), a ukoliko dođe do poremećaja privreda se može brzo prilagoditi iznalaženjem dugoročnog monetarnog nivoa, i

9. Agregati su samo značajni, dok su alokacioni faktori beznačajni, kao I zbivanja u pojedinačnim sektorima50, a dejstvo na nacionalni dohodak je uvek isto, bez obzira ko dobija dodatnu količinu novca i u koje namene odlaze dodatni državni rashodi, i, stoga, su mali ekonometrijski modeli pogodniji51.

Zaključak

Monaterizam dominira od 1970-ih godina, dok su do tada dominirali kejnzijanci, ali je došlo do „monetarističke kontrarevolucije“. Monetaristi su iskoristili uzlaznu inflaciju da napadnu kejnzijance. Zalagali su se za državnu deregulaciju, jer su smatrali da vlada nije sposobna da reguliše privredu.

Monetaristička sekvenca je: realna nadnica zaposlenost proizvodnja

Monetaristi osporavaju tvrđenje kejnzijanaca da je moguće na dugi rok uvećati proizvodnju, ako se poveća količina novca. Nadnice su fleksibilne i određuje ih tržište.

50 Uporedi: Vane H.R. i J.T. Thompson, Monetarism: Тhеоrу, Evidence and Policy, Oxford, Martin Robertson, 1980, R.J. Gordon (Ur.), Milton’s Friedman Monetary Framework, Chicago, The University of Chicago Press 1974, i G. Clayton, J. C. Gilbert i R. Sedqwick, Monetary Тhеоrу and Monetary Policy in the 1970’s. I^ondon, Oxford University Press, 1971.51 K. Lahiri, The Econometrics of Inflationary Expectations, Nort-Holland, 1981.


Karakteristike monetarizma su:

1. kvantitativna teorija novca2. Filipsova kriva upotpunjena očekivanjima 3. monetarni pristup platnom bilansu 4. protivljenje aktivističkoj ekonomskoj politici5. stabilna funkcija tražnje za novcem 6. efektiranje promena novčane mase isključivo na nominalne, a ne realne agregate 7. stabilan privatni sektor i racionalna predviđanja i očekivanja privrednih subjekata

Obeležja monetarizma:

1.kvantitativna teorija novca2. Filipsova kriva upotpunjena očekivanjima3. monetaristički pristup platnom bilansu4. protivljenje aktivističkoj politici

Opšti stavovi monetarizma

1. privatni sektor je stabilan-privredni sistem se automatski vraća u stanje pune zaposlenosti nakon poremećaja, a nezaposlenost na prirodni nivo2. na nivou pune zaposlenosti moguće su različite stope privrednog rasta, a rezultat je različita inflacija 3.promena stope monetarnog rasta prvo menja stopu realnog ekonomskog rasta. Na dugi rok ti efekti nestaju i jedino ostaje povećanje stope inflacije.4. odbacuje se aktivistička politika upravljanja tražnjom i preferiraju se na dugi rok monetarna pravila ili unapred definisani ciljevi

Teoreme na kojima pociva savremeni monetarizam:

1. teorema o akceleraciji – uvecavanje ili umanjivanje novcane mase trenutno utice na realne agregate, da bi se na kraju sve svelo na promene cena iskljucivo;2. teorema o privremenosti monetarnih impulsa – monetarnim impulsima se ne mogu dugorocno izazvati realni efekti;3. endogena ocekivanja – imaju dimenziju “doze zaborava” i otvaraju mogucnost greske, pa su realni efekti na kraatak rok ipak moguci;4. teorema o istiskivanju – u zavisnosti od nacina finansiranja drzavnog budzeta (obveznicama ili novim novcem) privatni sektor moze biti istisnut sa trzista kapitala;

Nobelovac F. Modiljani je ukazao da je osnovna razlika između monetarizma i kejnzijanizma u tome što kejnzijanci veruju da novac malo utiče na agregatnu tražnju i jedino su važni državni izdaci, dok monetaristi ističu da je jedino novac važan. Po Modiljaniju ne-monetaristi prihvataju


da je tržišna privreda podložna fluktuacijama agregatne proizvodnje, nezaposlenosti i cena, što se mora, može i treba ispraviti, dok monetaristi smatraju da nema potrebe da se privreda stabilizuje sve dok ponuda novca sledi jednostavno predvidivo pravilo. ’70ih godina XX veka usled ekonomske krize dolazi do napuštanja kejnzijanskog fiskalnog regulisanja tražnje u korist monetarističkog regulisanja ponude novca, odbacivanja intervencionizma u korist tržišnog liberalizma, napuštanja socijalne politike i „države blagostanja“ u korist napada na sindikate i organizovanog tržišta rada. Pretpostavka monetarizma je da je inflacija monetarni fenomen koji na osnovama kvantitativne teorije novca pokazuje mogućnost izbora između inflacije i nezaposlenosti: sa rastom novčane mase dolazi do rasta inflacije, usporava se rast društvenog proizvoda, povećava nezaposlenost. Monetarizam odbija da postoji dugoročni izbor između inflacije i nezaposlenosti. Razlike kejnzijanizma i monetarizma:

1. kejnzijanci su regulisali tražnju za kapitalom pomoću kamate, a monetaristi regulišu ponudu kapitala pomoću ponude novca.

2. kejnzijanci državnom intervencijom regulišu tražnju, monetaristi veruju u slobodnu konkurenciju

3. kejnzijancima je prioritet tražnja za investicijama koja treba da uveća zaposlenost i proizvodnju; monetaristi tvrde da usled državnog intervencionizma postoji budžetski deficit koji dovodi do povećanja tražnje za novcem, povećanja ponude novca, rasta tražnje na tržištu roba i rasta cene.

4. kod kejnzijanaca tražnja za novcem nije stabilna, jer se menja sa promenom apsolutnog dohodka, dok je kod monetarista ona stabilna u dugom roku i zavisi od permanentnog dohodka

5. kejnzijanci su istovremeno nastojali da obezbede i stabilnost cena i povećanje zaposlenosti i proizvodnje, dok monetaristi ističu konfliktnost ciljeva i osnovni cilj im je stabilnost cena

6. kejnzijanci su prihvatili Filipsovu krivu kao mogućnost izbora između inflacije i nezaposlenosti, dok su monetaristi istakli prirodnu stopu nezaposlenosti po kojoj svako spuštanje ispod tog nivoa pothranjuje inflaciju. Zbog toga ne postoji dugoročni izbor između između inflacije i nezaposlenosti i mora se prihvatiti nezaposlenost na prirodnom nivou.


Documents

Ekonomska Analiza-Monetarizam