EKONOMSKE TEME · Radenković-Jocić, Barun /Ekonomske teme, 53 (1): 1-17 3 učine boljim i prihvate kao zajednička pravila za kompanije i druge učesnike na unutrašnjem tržištu

EKONOMSKETEME

Niš,2015.

ISSN0353‐8648

Vol.53(1)

EKONOMSKE TEME

Izdavač: Ekonomski fakultet, Univerzitet u Nišu

Za izdavača: Zoran Aranđelović, PhD, Dean

Glavni i odgovorni urednik: Srđan Marinković, PhD E-mail: [email protected]

Uređivački odbor: Željko Šević, University of Wales, TSD, United Kingdom Eleftherios Thalassinos, University of Piraeus, Department of Maritime Studies, Greece Fikret Čaušević, University of Sarajevo, School of Economics and Business, SEESOX Visiting Fellow Anastasios Karasavvoglou, East Macedonia and Thrace Institute of Technology, Greece Robert Gora, University of Information Technology and Management, Rzeszow, Poland Marta Simoes, GEMF and Faculty of Economics, University of Coimbra, Portugal Antonio Manuel, Portugal, Duarte, Faculty of Economics, University of coimbra, Portugal Robert Vodopivec, University of Maribor, Slovenia Angel Georgiev Angelov, Faculty of Management and Informatics, UNWE, Sofia, Bulgaria Penka Goranova, Tsenov Academy of Economics - Svishtov, Bulgaria Dino Martellato, Faculty of Economics, University "Ca' Foscari" Venezia, Italy Ljubica Kostovska, Faculty of Economics Skopje, Macedonia Tatiana Orekhova, Donetsk National University, Ukraine Alexandru Trifu, University ,,Petre Andrei” of Iasi, Romania Ümit Gökdeniz, Marmara University, Istanbul,Turkey Nikola Knego, Faculty of Economics Zagreb, Croatia Veselin Drašković, Maritime faculty, University of Montenegro Predrag Ivanović, Faculty of Economics Podgorica, Montenegro Saša Drezgić, Faculty of Economics, University of Rijeka, Croatia Jasmina Starc, Fakultet ѕa biznis i menadžment, Novo Mesto, Slovenija Mirjana Petković, Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu, Srbija Ljiljana Maksimović, Ekonomski fakultet, Univerzitet u Kragujevcu, Srbija Predrag Bjelić, Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu, Srbija Marko Malović, Institut ekonomskih nauka Beograd, Srbija/ Univerzitet u Istočnom Sarajevu, BiH Veselin Pješčić, Vice-guverner, Narodna banka Srbije, Srbija Suzana Stefanović, Ekonomski fakultet, Univerzitet u Nišu, Srbija Marina Đorđević, Ekonomski fakultet, Univerzitet u Nišu, Srbija Snežana Radukić, Ekonomski fakultet, Univerzitet u Nišu, Srbija Tatjana Stevanović, Ekonomski fakultet, Univerzitet u Nišu, Srbija

Tehnički urednik: Marina Stanojević

Lektor: Miroslava Đorđević

U finansiranju ovog časopisa učestvuje

MINISTARSTVO PROSVETE, NAUKE I TEHNOLOŠKOG RAZVOJA REPUBLIKE SRBIJE

Od strane Ministarstva časopis je svrstan u kategoriju časopisa vodećeg nacionalnog značaja (M51)

Časopis je indeksiran u sledećim bazama: EBSCO i De Gryter Open.

Adresa Redakcije: Ekonomski fakultet, Univerzitet u Nišu, Trg kralja Aleksandra Ujedinitelja br. 11, Niš Tel. +381 18 528-624, 528-601 E-mail: [email protected] Web: http://eknfak.ni.ac.rs/ekonomske-teme/ Tekući račun Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Nišu: 840-1683666-17 Štampa: Atlantis, Niš Tiraž: 100

SADRŽAJ

1. Dragana Radenković-Jocić, Ivan Barun UTICAJ STATUSNIH PROMENA KOMPANIJA NA NJIHOVU KONKURENTNOST .......................................................... 1-17

2. Violeta Todorović, Milena Jakšić, Lazar Sedlarević REDEFINISANJE ULOGE BANKARSKE REGULATIVE U BANKARSKOM SEKTORU EVROPSKE UNIJE ................................. 19-37

3. Marina Đorđević ZADOVOLJENJE PRINCIPA PRAVIČNOSTI U OPOREZIVANJU POTROŠNJE ................................................................. 39-52

4. Zoran Grubišić, Sandra Kamenković

ANALIZA EFEKATA MERA EKONOMSKE POLITIKE U SRBIJI PREKO MUNDELL-FLEMINGOVOG MODELA ..................... 53-64

5. Vladislav Marjanović STRUKTURNE PROMENE I STRUKTURNA TRANSFORMACIJA U SAVREMENOJ RAZVOJNOJ EKONOMIJI ............................................ 65-84

6. Bobera Dušan, Slobodan Marić, Bojan Leković

PREDUZETNIŠTVO KAO POSLEDICA EKSTERNIH PODSTICAJA I/ILI INTERNIH POBUDA ..................... 85-103

7. Semir Vehapi

ISTRAŽIVANJE MOTIVA POTROŠAČA KOJI UTIČU NA KUPOVINU ORGANSKE HRANE U SRBIJI .............................. 105-121

8. Bojan Rupić, Ljiljana Bonić SPECIFIČNOSTI KONCEPTA FER VREDNOVANJA U FINANSIJSKOM IZVEŠTAVANJU I REVIZIJI ............................. 123-145

EKONOMSKE TEME (2015) 53 (1): 1-17

http://www.eknfak.ni.ac.rs/src/Ekonomske-teme.php

UTICAJ STATUSNIH PROMENA KOMPANIJA NA NJIHOVU KONKURENTNOST

Dragana Radenković-Jocić Univerzitet u Nišu, Ekonomski fakultet, Srbija

[email protected]

Ivan Barun Student doktorskih studija Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu, Srbija

[email protected]

UDK 339.137.2 Pregledni rad

Apstrakt: U ovom radu autori se bave pitanjima i izazovima koji stoje u vezi sa statusnim promenama kompanije i kako one utiču na konkurentnost privrednog društva na tržištu. Statusne promene, u prvom redu spajanja i pripajanja kompanija, predstavljaju model ekonomske aktivnosti kojom vlasnici kapitala i menadžment kompanije teži ka maksimaciji profita. Kako bi se u tom procesu donosile dobre i opravdane odluke, sa ciljem ostvarivanja najboljih interesa kompanije, neophodno je dobro poznavanje propisa iz ove oblasti. Ovim radom se pružaju odgovori na različita pitanja koja će se naći na putu onih koji donose odluke i sprovode proces statusne promene. Imajući u vidu činjenicu da sprovođenje statusne promene često ima internacionalni karakter, zbog toga što su kompanije uključene u statusnu promenu rezidenti različitih država, autori će posebnu pažnju obratiti na legislativu Evropske unije, kao i na važeći zakonodavni okvir Republike Srbije u ovoj oblasti.

Primljeno: 14.12.2014. Prihvaćeno: 27.03.2015.

Ključne reči: statusne promene, kompanije, konkurentnost, spajanje, preuzimanje

1. Uvod

Prema kompanijskom pravu Evropske unije, osnovna sloboda osnivanja preduzeća, i definisanje njihove forme, kao i zakonske osnove za usklađivanje pomenute grane prava, i prava tržišta kapitala na nivou EU, utvrđeni su i definisani Ugovorom o osnivanju EU. Rad je rezultat Projekta 179066 koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije

2 Radenković-Jocić, Barun /Ekonomske teme, 53 (1): 1-17

Postoje različiti aspekti harmonizacije kompanijskog prava EU. Generalno, prvi korak u stvaranju evropskog kompanijskog prava predstavljena je u Ugovoru o osnivanju EZ. Nakon definisanja slobode osnivanja u okviru slobode kretanja lica članovima 43. i 44. (2) (g) pomenutog zakonskog akta, evropski zakonodavci su imali ozbiljan zadatak u vezi usaglašavanja pravnih pravila. Svim direktivama koje su stupile na snagu nakon pomenutog akta, trebalo je da osnova bude pomenuti akt, generalno posmatrano, i član 43, posebno. To je bio jedan od najvažnijih ciljeva Komisije, ne samo u početku funkcionisanja EU, već i u narednim decenijama. Unutrašnje tržište Evropske unije upravo treba razvijati kroz korporativne mobilnosti, uključujući ljude, kapital, robu.

Početni ciljevi zakonodavca EU bili su uspostavljanje unutrašnjeg tržišta za kompanije, kao i ostvarenje integracije tržišta u oblasti kompanijskog prava Unije. Grupa direktiva kompanijskog prava Evropske unije čini minimum osnovnih koraka u cilju definisanja uspostavljanja, aktivnosti i položaja privrednih društava na unutrašnjem tržištu. Proces harmonizacije obuhvatao je brojne direktive, ali cela procedura definitivno se bazirala na sledećim uputstvima: Prvom - zahtevi za objavljivanjem odredjenih podataka vezanih za društva sa ograničenom odgovornošću, Drugom - minimalni zahtevi u vezi kapitala društava ssa ograničenom odgovornošću a koji se osnivaju javnim pozivom, Trećem – odnosi se na procedure za domaće spajanja, Šestom – postupak podele kompanija, Desetom – o prekograničnim spajanjima, Jedanaestom – uspostavljanje filijale (grane) kompanija koje su osnovane u drugoj državi članici, Dvanaestom koja uvodi mogućnost osnivanja jednopersonalnih društava sa ograničenom odgovornošću, i Direktivi o ponudi za preuzimanje akcionarskih društava, kao važnom instrumentu kompanijskog prava Unije i čvrsto povezanom sa pravom tržišta kapitala.

2. Direktive EU u oblasti osnivanja i promena statusa kompanija

Proces usvajanja seta direktiva bio je veoma dugo. Prva od njih je usvojena tokom šezdesetih godina prošlog veka, na primer. Mnoge od navedenih direktiva su doživele izmene ili dopune više puta, u cilju njihovog prilagođavanja novim trendovima u kompanijskom pravu. Ali, generalno govoreći, direktive su, imajući u vidu njihove osnovne ciljeve, zadržale definisane smerove od dana usvajanja.

U cilju poboljšanja pravila u oblasti kompanijskog prava, Evropska komisija je, u julu 2007. godine, predložila novu inicijativu. Dodatno angažovanje podrazumevalo je regulatorne aktivnosti u oblasti računovodstva i revizije. Kao rezultat te delatnosti, takođe u julu 2007. godine, usvojena je takozvana Komunikacija. Komunikacija je, kao pravni akt, istakala dve opcije u cilju pojednostavljenja primena kompanijskih zakona. Nesumnjivo je da su i pravila kompanijskog prava i Kominikacija u skladu sa acquis. Šta je tačno Komisija želela da promeni? Bez obzira koja bi opcija mogla biti izabrana, ideja je da se

Radenković-Jocić, Barun /Ekonomske teme, 53 (1): 1-17 3

učine boljim i prihvate kao zajednička pravila za kompanije i druge učesnike na unutrašnjem tržištu.

Prva opcija odnosila se na promene druge, treće, šeste i dvanaeste direktive, dakle u odnosu na kapital kompanija, domaća spajanja i podele, kao i jednopersonalno društvo. Druga opcija, takođe je podrazumevala već pomenute direktive, ali se odnosila na pojednostavljenje određenih ključnih mera vezanih za specifične odredbe ovih akata (na primer, izveštaji menadžmenta, izveštaji eksperata, zaštite poverilaca)1.

Bilo je ozbiljnih problema i u celom procesu izmena i dopuna Trinaeste direktive. Prvi nacrt nije uspeo da dobije neophodnu većinu u Evropskom parlamentu. Nakon toga, kako bi se ubrzao proces izmena ovog akta, Evropska komisija osnovala je Grupu visokog nivoa eksperata u oblasti kompanijskog prava (ekspertska grupa). Stručna (ekspertska) grupa je preduzela veliki broj aktivnosti, u želji da sagledaju rešenja nacionalnih pravila zemalja članica. Ova grupa je pripremila novi predlog. U ovom periodu, diplomatska i zakonodavna borba bila je veoma intenzivna. Nacionalni korporativni zakoni su pokazali visok nivo međusobnih razlika. Izveštaj Stručnog grupe o zakonima o preuzimanju akcionarskih društava je u velikoj meri očekivan. Ubrzo nakon njegovog predstavljanja, januara 2002. godine, Stručna grupa pokrenula je javnu proceduru konsultacija u vezi drugog zadatka koji je Grupa imala - o širokom spektru pitanja korporativnog prava.

2.1. Preuzimanje kompanija – pravni aspekt

Postoje mišljenja da za preuzimanje kompanija važi drugačiji pristup u Evropi, praktično u kontinentalnoj Evropi, u odnosu na SAD, na drugoj strani (Ferrell, 2003, str. 4). Čini se da je glavni uzrok ovakvih stavova u vlasničkoj strukturi preduzeća u kontinentalnoj Evropi, koji se razlikuje u odnosu na isti kriterijum u američkim i britanskim korporacijama. U evropskim kompanijama vlasništvo je, suštinski posmatrano, koncentrisano. Neka istraživanja pokazuju da se više od 50% kotiranih, nefinansijskih preduzeća u Austriji, Belgiji, Nemačkoj, i istovremeno Italiji, karakterišu jedinstvenim kontrolim blok paketom akcija, koji obezbeđuje većinu glasačkih prava (La Porta i drugi., 2000, str. 58).

Razlika između struktura kompanija je više nego očigledna, najviše zbog toga što u samo 3% korporacija u SAD i Velikoj Britaniji jeste registrovan kontrolni blok akcija koji obezbeđuje većinsko pravo glasa.

Prvi predlog Direktive o ponudi za preuzimanje sačinjen je 2001. godine. Ubrzo nakon toga, 2002. godine, Komisija je trebalo da predstavi svoj drugi predlog. Preciznije, Ekspertska grupa sačinila je predloge u vezi brojnih pitanja,

1 http://ec.europa.eu/internal_market/company/simplification/index_en.htm


kao što su pravične cene, defanzivne mere. Ova Grupa eksperata obratila je posebnu pažnju na razlike između dva pravna sistema - američkog i evropskog. Prema sugestijama koje je Grupa predložila, Evropski parlament uključio je u nacrt Direktive i deo koji se odnosi na uslov pravedne cene, deo koji reguliše postupak prinudne prodaje i prinudne kupovine akcija, kao i odredbe o regulisanju prava zaposlenih da budu informisani o ponudi za preuzimanje.

Ali, postojale su prepreke da se date sugestije u predloženoj formi unesu u sam akt. To je dovelo do sukoba između Komisije i Grupe eksperata. Uprkos nekim nerešenim problemima, formalno glasanje Saveta Evropske unije o Direktivi je dobilo većinu marta 2004. godine. Direktiva je potpisana od strane Saveta i Evropskog parlamenta već 21. aprila 2004. godine.

Razvijanje puta primene Direktive o preuzimanju je veoma složeno. Zbog preklapanja interesa zainteresovanih strana – ključnih učesnika, Evropska unija je pokušala da učini boljim svaki segment. Jedan od nužnih koraka na ovom putu bio je takozvani Zimski izveštaj. Ovaj Izveštaj je pokušavao da obezbedi i predstavi kako bi to mogla da izgleda koncentrisana vlasnička struktura u nekim kompanijama, a istovremeno i ovu situaciju uporedi korporativnu kontrolu kompanija u situaciji kada u ovom subjektu postoji disperzija vlasništva.2

Ali, osnovni problem i pitanje u vezi disperzivnog ili koncentrisanog vlasništva, nisu rešeni. Uopšteno govoreći, pravila korporativnog upravljanja su još uvek na veoma niskom nivou u nekim zemljama. To znači da je teško ili da se ne može pratiti situacija u pogledu organizovanja kontrole vlasnika. S druge strane, u slučaju postojanja disperzovanog vlasništva, otvara se mogućnost za treću stranu koja može da stekne kontrolu nad kompanijom.

Preuzimanje je značajan postupak koji za cilj ima promenu statusa preduzeća. Svi učesnici imaju sopstvene interese u tom procesu. Šta tačno znači preuzimanje? Možda glavni deo preuzimanja predstavlja ponuda, i zbog toga preuzimanja može biti tehnički definisano „kao ponuda za preuzimanje u cilju sticanja kontrole nad kompanijom ponuđenih na javnom tržištu“. 'Kontrola' se postiže kada ponuđač stekne dovoljno akcija kompanije kako bi mogao da imenuje direktore u odboru kompanije (Davies, Hopt, 2004, str. 313).

Kontrolni paket akcija mogao bi da pripada jednom, ili da bude podeljen između jednog ili više kontrolnih akcionara. Poslovna praksa takođe prepoznaje situaciju kada upravni odbor ima važnu ulogu u ovoj preraspodeli. Direktori mogu biti u poziciji da predstavljaju sve akcionare, kao i samu kompaniju.

Posmatrajući predmetne probleme sa različitih aspekata, čini se da ne postoji mesto mogućoj diskusiji jedino o javnoj ponudi za preuzimanje akcija, u

2 Navedeni problemi mogli biti predstavljeni kao interakcija između tehničkih barijera preuzimanja, što znači odbrambenu taktiku koja uključuje ulogu upravljanja, kao i strukturalne barijere, koje se odnose na naglašavanje koncentracije vlasništva.


odnosu na rešenja o drugim pitanjima. Ali, u nekim od prisutnih opcija može se naći mišljenje da se prenos kontrole može postići privatnom prodajom kontrolnog paketa, odnosno bez javne ponude.

Prodaja kontrolnog paketa akcija predstavlja bilateralne pregovore između sticaoca i vlasnika-akcionara. Očigledno, jedan od navedenih učesnika ima ulogu takozvanog blok vlasnika (vlasnika paketa akcija od koga zavisi odlučivanje). ’Privatna’ prodaja kontrolnog paketa biće češća u situaciji kada postoji potpuna ili delimična koncentracija vlasništva i kontrole. Ovaj postupak podrazumeva da sticalac ponudi premiju, koja je prilagođena većinskim akcionarima, kako bi uticala na njihovu odluku da prodaju beneficije koje su imali u odnosu na manjinske akcionare (takozvane privatne prednosti kontrole) (Zingales, Dick, 2004). Iako brojni ekonomisti ne vole ovaj način sticanja akcija, odnosno ne dajući mu prioritet u postupku preuzimanja, njegovo postojanje je dovelo do toga da zakododavci predlože primenu više opštih principa u Direktivi, kao, na primer, jednak tretman akcionara.3

Tabela 1. Prenos kontrolnog učešća

Prodaja kontrolnog paketa Ponuda za preuzimanje (preuzimanje)

Problemi nekoordinacije (bilateralni) Sticalac-akcionari kontrolnog paketa

Problemi koordinacije (multilateralni) Ponuđač-akcionari-manadžement

Među akcionarima

Privatna (zatvorena) ponuda Javna ponuda

Kontrola premija Tržište premija

Nizak nivo transparentnosti Visok nivo transparentnosti

Izvor: The Takeover Bids Directive Assessment Report, 2010

Direktiva sadrži četiri glavne oblasti:

1. pravilo obavezne ponude, 2. pravilo neutralnosti Odbora, 3. pravilo ’probijanja’, i 4. pravila o prinudnom otkupu i prinudnoj prodaji akcija.

Preuzimanje akcionarskog društva podrazumeva složenu proceduru. Ona treba da obezbedi realizaciju interesa svih učesnika. Zbog toga akcionari kao jedan od ključnih aktera imaju važnu ulogu. Zaštita prava akcionara mora biti na prvom mestu u procesu korporativnog upravljanja. Prema tome, Direktiva, s jedne strane definiše načela jake zaštite akcionar, a s druge, obezbeđuje i određeni nivo fleksibilnosti u primeni glavnih delova ovog pravnog akta. Prag

3 Član 3.1(a) Direktive 2004/25315; takođe High Level Group of Company Law Experts on Issues related to Takeover Bids or “Winter Report,” 2002, str. 1


glasačkih prava je u potpunosti u korelaciji sa sticanjem novih akcija. Prekoračenja praga aktivira obavezu pokretanja ponude za preuzimanje svih akcija. Posmatrajući EU uočava se da zakonodavstva država članica definišu pragove. Može se uočiti da su pragovi obično definisani između 30% i 33%, uz izuzetke koji postoje u tri zemlje.

Tabela 2. Obavezna ponuda – pravila pragova

Austrija 30% Irska 30% Belgija 30% Italija 30% Kipar 30% Luksemburg 33% Republika Češka 50% Holandija 30%

Danska 50% Poljska 33% Estonija 50% Portugalija 33% Finska 30% Rumunija 33%

Francuska 30% Slovačka 33% Nemačka 30% Španija 30% Grčka 33% Švedska 30%

Mađarska 33% UK 30%

Izvor: Menjucq, M. (2006), “The European Regime on Takeovers”, ECFR, 2.

2.2. Ekonomski uticaj XIII Direktive

Akcije bi, možda, trebalo da budu u fokusu ključnih aktera u svim akcionarskim društavima, posebno ukoliko su neka od njih zainteresovana za preuzimanje. Pravila utiču na kompanije u kojima postoji nekoliko klasa akcija koje obezbeđuju pravo glasa. Pravo glasa je važno zbog kontrole (Bennedsen, Nilsen, 2004). Postoje analize o preraspodeli glasanja, na jednoj, i prava novčanih tokova, odnosno imovinskih prava, s druge strane u više od 1.000 kompanija sa akcijama dual-klase u deset evropskih zemalja. Istraživanja su pokazala da 3% do 5% preduzeća u kojima vlasnici kontrolišu više od 50% glasačkih prava, ali istovremeno poseduju manje od 25% akcija, što rezultira direktnim gubitkom kontrole u svetlu direkne promene odredbi Direktive. Pored toga, zanimljiva je činjenica da većina ovih kompanija ima sedište u Danskoj, Nemačkoj, Italiji i Švedskoj. Takođe, 11% do 17% kompanija je pod kontrolom akcionara koji ostvaruju manje od 50% glasačkih prava i poseduju manje od 25% akcija, a bili su uz to podložni potencijalnom gubitku kontrole.

U poslovnoj praksi, uobičajeno je da veliki broj navedenih kompanija koje su kotirane na berzi, i u kojima postoje takozvani blok vlasnici, odnosno još je bolje reći, oni koji se organizuju u cilju sticanja kontrole na osnovu vlasništva najvećeg dela kapitala, ali bez odstupanja od principa jedna akcija - jedan glas (Coates, 2003, str. 345). Naravno, može se uočiti da postoji i suprotna teza


(Papadopoulos, 2008). Naime, nepoštovanje principa jedan udeo - jedan glas može da dovede do disperzovanog vlasništva. Međutim, ovo mišljenje je izgubilo svoje značenje u poslovnom svetu.

Kakvi sve benefiti mogu biti rezervisani za kontrolnog akcionara? Pre svega, delimičnom koristi se može smatrati nadoknada na ime troškova koji su uključeni u kontrolu rada upravnih organa (Zingales, Dick, 2004, str. 537-600). Zatim, princip jedna akcija - jedan glas obezbeđuje olakšani put angažovanja institucionalnim akcionarima. Ovaj princip omogućava povećanje nivoa kontrole. To znači da većinski vlasnik može iskoristiti poslovne mogućnosti pod povlašćenim uslovima, poslujući preko svojih filijala (European Corporate Governance Forum, 2007).

Jedan od mogućih ekonomskih problema u postupku izdavanja nove serije akcija, na primer, mogu biti troškovi. To bi moglo da obeshrabri kompanije i utiče na odustajanje od izdavanja novih akcija novim članovima-akcionarima, osim kada su u pitanju većinski akcionari.

Praksa je, takođe, pokazala da bi aktuelni akcionari verovatno primenili isplatljiviju situaciju, odnosno zamenili mehanizam koji im omogućava da poseduju kontrolni paket akcija i izgrade piramidalnu šemu. Takođe, postoji mišljenje da netransparentnost ovih struktura može imati negativan uticaj na tržištu kapitala (Coates, 2003, str. 301).

2.3. Direktive i konkurentnost

Jedan od osnovnih ciljeva Evropske unije u narednim godinama jeste viši nivo konkurentnosti. Rast konkurentnosti je uključena u okvir Agende Evrope 2020. Ovaj dokument je, definitivno jedan od najvažnijih pravnih akata i vodeći je za zemlje članice, kao i za kompanije i ostale učesnike u ekonomskim odnosima. Postoje različiti aspekti konkurentnosti. Takođe, ne postoji opšta definicija konkurentnosti, čak i na nivou pojedinačnih zemalja. Na primer, "OECD definiše konkurentnost kao meru prednosti ili nedostataka jedne zemlje u procesu prodaje svojih proizvoda na inostranim tržištima" (OECD, 2007). S druge strane, fokus ekonomske nauke je na brojnim faktorima koji određuju nivo konkurentnosti. Faktori su ’stvari’ od velikog značaja za svaku ekonomiju. Između dva, kao i među više faktora postoje interakcije, koje bi mogle biti osnova za različita merenja. Tradicionalni indikatori konkurentnosti su zasnovani na razlici između domaćih i jediničnih troškova rada proizvodnja konkurenata i potrošačkih cena (Bennedsen, Nielsen, 2004, str. 259-283).

Faktore treba povezati sa drugim činjenicama, ili možda je bolje reći, indikatorima, kako bi se konkretna situacija definisala na pravi način. Različita značenja, odnosno mišljenja, ukazuju da faktori moraju biti deo korpusa koji nudi odgovor šta je konkurentnost, tačno (Mccaheri, i dr, 2010). Jedan od


načina jeste i onaj koji može doprineti ne samo ekonomiji, već i uticati na druge aspekte života, kao što su obrazovanje, obuku, inovacije, upravljanje i trgovinu. Konkurentnost je važna tema i za Svetski ekonomski forum (SEF). Svake godine ova organizacija predstavlja izveštaj gde se ističe pristup koji istovremeno prati ocenu koja je doneta na odnosvu više faktora grupisanih u 12 stubova za sastavljanje Indeksa globalne konkurentnosti (GCI). Ovaj indeks stavlja naglasak na vezu između konkurentnosti, održivi ekonomski rast i dugoročni prosperitet, pa samim tim predstavlja korisno sredstvo za kreiranje politike. Dostupan od 2004. godine, indeks obuhvata 139 zemalja, uključujući većinu evropskih ekonomija.

Definitivno, konkurentnost je kombinovani koncept. Imajući u vidu učešće konkurentnosti u ekonomskom statusu svake kompanije, Direktiva o Ponudi za preuzimanje akcionarskih društava ima izuzetan značaj za ove subjekte. Primena preuzimanja utiče na konkurentnost kompanija. Može se primetiti njegov uticaj na nivo konkurentnosti i rast evropske privrede, generalno. Postoje ozbiljne veze između preuzimanja i konkurentnosti, koji se mogu videti kroz različite pristupe.

U tabeli koja sledi može se uočiti da su ranije pomenuti stubovi (faktori) podeljeni u osnovne zahteve (prvi red u tabeli), inovacije i sofisticirane faktore, i povećanja efikasnosti (svi ostali faktori).

Tabela 3. Stubovi konkurentnosti obuhvaćeni Indeksom globalne konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma

Institucionalno okruženje

Infrastruktura Makroekonomsko okruženje

Zdravlje i osnovno obrazovanje

Sofisticirani poslovi

Inovacije Visoko obrazovaje i praksa

Efikasno tržište robe

Efikasno tržište rada

Razvoj finansijskog tržišta

Tehnološki razvoj Veličina tržišta

Izvor: CMS (2011), CMS Guide to Mandatory Offers and Squeeze-Outs, CMS

Konkurentnost je povezana sa ekonomskim rastom. Ekonomisti obično ističu da je Agenda Evropa 2020 napravljena u skladu sa osnovnim mogućnostima i principima definisanih od strane Svetskog ekonomskog foruma. Ali, ekonomisti, takođe, ističu da veza između konkurentnosti i rasta ima svoj početak u ekonomskoj teoriji. Upravo zbog prethodnog objašnjenja, konkurentnost bi mogla da se koristi za određivanje stvarnog i potencijalnog ekonomskog rasta.


S druge strane, treba pomenuti Indeks globalne konkurentnosti još jednom. Ovaj indeks je odobrio Zajednički istraživački centar Evropske komisije kao snažnog pokazatelja konkurentnosti.

Takođe, treba imati na umu jednu definiciju konkurentnosti, najpre jer je Svetski ekonomski forum predložio. Konkurentnost određuje produktivnost, što sa druge strane objašnjava stope vraćanja različitih faktora zaposlenih u privredi (CMS, 2011). Globalni indeks konkurentnosti jeste faktor od značaja za izradu liste zemalja ekonomskog prosperiteta. To znači da bi država sa većom konkurentnošću i produktivnosti trebalo biti prosperitetna. Za ekonomiste produktivnost i rast zavise od inovacija i značajnih komponenti konkurentnosti.

Zakonodavstvo Evropske unije sačinilo je neraskidivu vezu između konkurentnosti, ekonomskog rasta, i statusne promene kompanije, preuzimanja prvenstveno. Agenda Evropa 2020 se zasniva na tri prioriteta: pametan rast, održivi rast, i inkluzivni rast.4

Evropska unija ima obrate pažnju na poboljšanje ekonomske faktore. Uticaj preuzimanja na konkurentnosti je veoma važno za svaku ekonomiju. Evropska agenda 2020 shvata obe institucije kao svoj prioritet, što se moglo videti u posebnom zasedanju.

Tabela 4. Povezanost konkurentnosti i preuzimanja

Evropa 2020 Pametan rast

Indeks globalne konkurentnosti Visoko obrazovanje Inovacije Tehnološka spremnost Prefinjeno poslovanje

Održivi rast

Infrastuktura Efikasno tržište proizvoda (robe)

Inkluzivni rast

Zdravstvo i osnovno obrazovanje Efikasno tržište rada Praksa

Druge aktivnosti

Razvoj finansijskih tržišta Veličina tržišta Institucije Makroekonomsko okruženje

Izvor: The Takeover Bids Directive Assessment Report, 2010

Pravni okvir je neophodan segment preuzimanja. Svi učesnici u postupku preuzimanja ne treba da osećaju nesigurnost tokom trajanja procesa javnih

4 Razvoj ekonomije zasnovane na znanju i inovacijama, promovišući više efikasnih resursa, zelenije i konkurentnije, kao i negovanje ekonomije visoke zaposlenosti, ekonomsku, socijalnu i teritorijalnu koheziju.


nabavki koji je neophodan uslov u svim zakonodavstima. Ako zemlja želi da bude konkurentna, ona treba da obezbedi iste uslove za domaće i strane zainteresovane kompanije. Direktiva predstavlja osnovu za efikasno nacionalno zakonodavstvo. To znači da će dobro orijentisane nacionalne politike u oblasti preuzimanja obezbediti svoje pozitivne efekte.

Regulativu o preuzimanju kompanija treba shvatiti kao deo šireg sistema korporativnog upravljanja, koja utiče na produktivnost i konkurentnost. Korporativno upravljanje treba organizovati vrlo dobro, kako bi bio postignut glavni cilj svake kompanije - najbolja moguća pozicija na tržištu. Korporativno upravljanje ima veoma važnu i ozbiljnu ulogu u postupku preuzimanja. Svi ovlašćeni odbori moraju zaštititi interese akcionara, zaposlenih, kao i drugih zainteresovanih strana – ključnih učesnika. Ovo je jedini način da budu konkurentni i istovremeno realizuju sve planirane aktivnosti (OECD, 2001).

Tokom 2001. godine OECD je uveo uredbu o preuzimanju, ali je ova organizacija istovremeno naglasila sve veći značaj prekograničnih spajanja i akvizicije. Očigledno, unutrašnje tržište EU ne može da se razvija bez harmonizacija pravila o preuzimanju kompanija. Od zajedničkih i usaglašenih pravila se očekuje da povećaju efikasnost svake kompanije i tržišta generalno posmatrano. To bi trebalo da obezbedi pozitivan uticaj na konkurentnost. U ovom trenutku ne postoji potpuna harmonizacija propisa o preuzimanju kompanija u Evropi. Grupa visokih stručnjaka preporučila je da Direktivo preuzimanju treba da obezbedi osnovu za nacionalna zakonodavstva u pogledu usvajanja vlastitih pravnih akata. Prema ovako definisanoj politici, države članice mogu da odluče da prenesu ove predloge u nacionalno pravo, ili da to ne čine.

Postoji procena da jednaka pravila mogu imati različite efekte u poslovnoj praksi u zavisnosti od vlasničke strukture koja postoji u svakoj zemlji (Ventoruzzo, 2010, str. 302). Opcione odredbe bi zbog toga mogle biti koristan način zu objašnjenje različitosti koje postoje u nacionalnim pravilima u pogledu upravljačke strukture (Mccaheri, i drugi, 2010).

U 2007. godini, nakon nekoliko godina primene Direktive o ponudi za preuzimanje, Komisija je zaključila da je "broj država članica koje implementiraju Direktivu, koristeći naizgled protekcionistički način, neočekivano veliki" (EC Report 2007).

3. Statusne promene i preuzimanje privrednih društava prema Zakonu o privrednim društvima Republike Srbije

Zakon o privrednim društvima predviđa četiri oblika statusnih promena i to spajanje, pripajanje, podelu i izdvajanje. Za razliku od rešenja predviđenog u Trećoj direktivi, koja pod spajanjem podrazumeva i spajanje sticanjem i


spajanje uz pripajanje kao i spajanje uz osnivanje, naš Zakon pod statusnom promenom spajanja tretira isključivo situaciju u kojoj se dva ili više postojećih privrednih društava spaja u novoosnovanu kompaniju, i tom prilikom se gase bez sprovođenja postupka likvidacije.

Takođe, dok se primena Treće direktive ograničava isključivo na kompanije u formi akcionarskih društava, odredbe o statusnim promenama iz Zakona o privrednim društvima možemo primeniti kako na akcionarska društva tako i na društva ograničene odgovornosti.

Zakon o privrednim društvima Republike Srbije predviđa dva postupka u kojima se statusna promena može sprovesti i to redovni i pojednostavljeni postupak. Redovni postupak se sprovodi kao osnovni i obavezni, bez obzira o kojoj se vrsti statusne promene radi, osim u slučaju da se sprovodi postupak pripajanja privrednog društva u situaciji u kojoj je društvo sticalac kontrolno društvo u odnosu na društvo prenosioca (Sekula, 2007).

Na osnovu iznetog, zaključuje se da će se postupak spajanja privrednih društava sprovesti u redovnom postupku koji se sastoji iz nekoliko faza. Da bi se uopšte ušlo u proceduru, neophodno je da postoji aspiracija kod svih društava učesnika u statusnoj promeni da se pristupi pregovorima, odnosno razmatranju sprovođenja nameravane promene.

U toj, možemo je nazvati pripremonoj fazi statusne promene, direktor ili odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno, mora pripremiti određene akte i dokumenta, na osnovu kojih će skupština društva moći da razmatra donošenje odluke o sprovođenju nameravane promene (Čolić, 1999).

Najpre treba izraditi nacrt ugovora o statusnoj promeni, kao i predlog odluke o izmenama i dopunama osnivačkog akta, odnosno statuta društva sticaoca. Ukoliko statusnom promenom nastaje novo društvo neophodan je predlog osnivačkog akta i statuta, spisak članova društva prenosioca, sa navođenjem nominalne vrednosti njihovih udela, odnosno akcija u društvu prenosiocu, kao i udela, odnosno akcija koje stiču u društvu sticaocu, kao i spisak zaposlenih u društvu prenosiocu čiji se radni odnos nastavlja u društvu sticaocu.

Pored nacrta ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrta plana podele, neophodno je i priložiti finansijske izveštaje sa mišljenjem revizora, sa stanjem na dan koji prethodi danu donošenja odluke skupštine o statusnoj promeni najviše šest meseci, takođe i izveštaj revizora o izvršenoj reviziji statusne promene kao i izveštaj odbora direktora, odnosno izvršnog odbora ako je upravljanje društvom dvodomno, o statusnoj promeni.

Na osnovu navedenih akata i dokumenata direktor ili odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno, uputiće


skupštini društva predlog odluke o statusnoj promeni, koji mora biti usvojen kvalifikovanom većinom članova skupštine.

U sledećoj fazi, nakon donošenja pozitivne odluke o otpočinjanju procesa spajanja kompanija, neophodno je zaključiti ugovor o statusnoj promeni. Ugovor će naročito sadržati poslovna imena i sedišta društava koja učestvuju u spajanju, cilj i uslove pod kojima se vrši spajanje, označenje vrednosti imovine i visine obaveza koje se statusnom promenom prenose na društvo sticaoca, opis i način na koji se vrši taj prenos, podatke o zameni udela, odnosno akcija, a naročito srazmeru zamena udela, odnosno akcija, način preuzimanja udela, odnosno akcija u društvu sticaocu, podatke o posebnim pravima u društvu sticaocu koja stiču članovi društva prenosioca sa posebnim pravima. Ugovor takođe mora sadržati datum kada prestaju poslovne aktivnosti društava prenosioca, kao i datum od koga se transakcije društva prenosioca smatraju, u računovodstvenom smislu, transakcijama obavljenim u ime društva sticaoca. Naročito će ugovor o statusnoj promeni sadržati uslove pod kojima će se nastaviti radni odnos zaposlenih u društvu sticaocu.

Na osnovu ovako sastavljenog i potpisanog ugovora o spajanju, kao poseban dokument će se izraditi takozvani plan podele. Uloga plana podele se ogleda u tome što će se njime detaljnije razraditi sva pitanja i detalji vezani za samu tehniku sprovođenja statusne promene. Plan neće sadržati samo statusno pravne odredbe u vidu načina za zamenu akcija odnosno udela, momenta kada prestaje pravni subjektivitet društva prenosioca i slično, već će sadržati i odgovore na tehnička pitanja kako će se u buduće odvijati proces proizvodnje, pitanja korišćenja zaštićenih prava intelektualne svojine, pitanje statusa zaposlenih, odnos sa poveriocima.

Kao posebnu fazu, Zakon o privrednim društvima predviđa i ''obaveštavanje o sprovođenju statusne promene''. S obzirom da postoje brojne kategorije lica koja su zainteresovana za poslovanje određenog privrednog društva, počev od vlasnika, preko zaposlenih, pa sve do poverilaca i dužnika te kompanije, neophodno je obavestiti javnost o sprovođenju procedure spajanja, kako bi sva zainteresovana lica bila upoznata sa tom činjenicom, jer je to jedini način da im se obezvedi mogućnost adekvatne zaštite interesa.

Aktivnosti koje se nameću privrednim društvima u ovoj fazi sprovođenja spajanja, određene su kao obaveza objavljivanja, obaveza obezbeđivanja uvida u akte i dokumente i obaveza ličnog obaveštavanja poverilaca. Nacrt ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrt plana podele društvo objavljuje na svojoj internet stranici i dostavlja registru privrednih subjekata radi objavljivanja na internet stranici tog registra najkasnije mesec dana pre dana održavanja sednice skupštine na kojoj se donosi odluka o statusnoj promeni. Uz nacrt objavljuje se i obaveštenje članovima društva o vremenu i mestu gde mogu izvršiti uvid u dokumente i akte privrednog društva u procesu sprovođenja statusne promene.


Privredno društvo koje sprovodi spajanje dužno je da svojim članovima u sedištu društva omogući uvid u akta i dokumente koji su vezani za spajanje, kao i u godišnje finansijske izveštaje za poslednje tri godine za svako od društava koje učestvuje u statusnoj promeni, sa mišljenjem revizora ako su bili predmet revizije.

Posebna pravila su predviđena za obaveštavanje povrerilaca privrednog društva uključenog u proces sprovođenja statusne promene. Društvo je dužno da poveriocu koji je poznat društvu, a čija potraživanja iznose najmanje 2.000.000 dinara na dan objave nacrta ugovora, odnosno odluke o statusnoj promeni, uputi i pisano obaveštenje o sprovođenju spajanja, koje sadrži elemente procedure za sprovođenje statusne promene najkasnije 30 dana pre dana održavanja sednice skupštine na kojoj se donosi odluka o statusnoj promeni.

Nakon uspešno okončanih predhodnih radnji, može se pristupiti donošenju konačne odluke o sprovođenju statusne promene od strane skupštine društva. Odlukom o statusnoj promeni skupština naročito odobrava plan podele, ugovor, odnosno nacrt o statusnoj promeni, ako taj ugovor nije zaključen do dana održavanja sednice skupštine.

U slučaju akcionarskog društva odluka o statusnoj promeni društva donosi se tročetvrtinskom većinom glasova prisutnih akcionara, ako statutom nije određena veća većina.

Skupština je dužna da istovremeno sa donošenjem odluke o statusnoj promeni usvoji i osnivački akt društva koje nastaje statusnom promenom, kao i statut tog društva ako je ono akcionarsko društvo.

Ugovor o statusnoj promeni stupa na snagu kada ga odlukom o statusnoj promeni odobre skupštine svih društava koja učestvuju u statusnoj promeni, odnosno danom zaključenja tog ugovora ako je taj datum kasniji, ako ugovorom nije predviđeno da stupa na snagu nekog kasnijeg datuma. Plan podele stupa na snagu kada ga odlukom o statusnoj promeni odobri skupština društva koje sprovodi statusnu promenu, osim ako je tim planom predviđeno da stupa na snagu nekog kasnijeg datuma. Osnivački akt društva koje nastaje statusnom promenom, kao i njegov statut ako je ono akcionarsko društvo, stupa na snagu istovremeno sa stupanjem na snagu ugovora o statusnoj promeni.5

Po donošenju odluke o potvrđivanju spajanja, neophodno je izvršiti registraciju posledica koje nastaju pri realizaciji takvih odluka kod Agencije za privredne registre. Po registraciji, može se pristupiti sprovođenju statusne promene spajanja privrednog društva u praksi.

5 "Regular procedure", (regularna procedura) metod koji se odnosi na statusne promene i regulisan članovima 490-500 Zakona o privrednim društvima Srbije


Zakonom je definisano da je promena statusa spajanja izvedena u skraćenoj proceduri, ako kompanija kontroliše ciljnu kompaniju sa najmanje 90% udela u osnovnom kapitalu društva prenosioca, ili najmanje 90% akcija sa pravom glasa u ciljnoj kompaniji.

Pojednostavljenje postupka odnosi se na činjenicu da nije neophodno da Skupština sticaoca donosi odluku o statusnoj promeni ako se obezbede neophodni uslovi. Da bi se obezbedila realizacija pojednostavljenog postupka, potrebno je da sticalac ispuni obavezu da obelodani sve dokumente relevantne za implementaciju statusnih promena, u skladu sa zakonom, najkasnije mesec dana pre održavanja Skupštine ciljnog društva, u čijoj je nadležnosti donošenje odluke o statusnoj promeni.

Takođe, kao uslov za sprovođenje skraćenog postupka statusne promene Zakonom o privrednim društvima propisana je obaveza sticaoca da obezbedi uvid u akte i dokumente za svoje članove u periodu od mesec dana pre Skupštine ciljnog društva, na kojoj će biti usvojena odluka o statusnoj promeni.

Kao poseban uslov za sprovođenje skraćenog postupka Zakon o privrednim društvima određue da su akcionari društva sticaoca koji poseduju akcije koje predstavljaju najmanje 5% kapitala, neće biti u obavezi da sazovu Skupštinu u cilju usvajanja odluke o statusnoj promeni .

Međutim, ukoliko se ne insistira na navedenim uslovima, postupak je ipak pojednostavljen u smislu da kompanija prenosilac neće biti u obavezi da dostavi Skupštini zahtev, kako bi dobio odobrenje za nacrt ugovora o statusnoj promeni, kao i izveštaj revizora i izveštaj Upravnog odbora ili izvršnog direktora o statusnoj promeni, ukoliko je upravljanje u društvu organizovano kao dvodomno.

Ukoliko sva pitanja koja bi trebalo da se odnose na pojednostavljeni postupak statusnih promena nisu posebno definisana, Zakon o privrednim društvima upućuje na odredbe koje se odnose na implementaciju statusnih promena u regularnoj proceduri.6

Kada je reč o preuzimanju kompanije, zakonodavno telo u Srbiji ratifikovalo je Zakon o preuzimanju još 2006. godine.7 Ovaj zakon se odnosi samo na akcionarska društva, i to ona koja svoje akcije kotiraju na berzi, ili nekotirana akcionarskih društava sa preko 100 akcionara i više od tri miliona evra ukupnog kapitala.

6 "Simplified procedure", (pojednostavljen postupak) je metod koji se odnosi na statusne promene i definisan je članom 501 Zakona o privrednim društvima RS. 7 Zakon o preuzimanju akcionarskih društava Republike Srbije, ("Sl. glasnik RS", br. 46/2006, 107/2009 i 99/2011)


Zakon insistira da ponuda za preuzimanje treba da bude javna, transparentna i u skladu sa zakonom. Lice ima obavezu da sačini javnu ponudu za preuzimanje kada kontrola paket dostigne 25% akcija sa pravom glasa ciljnog društva. Obaveštenje o nameri podnosi se na berzi na kojoj je ciljno društvo kotirano, Centralnom registaru i Komisiji za hartije od vrednosti, kao i ciljnom društvu. Zakon zabranjuje ponude za preuzimanje koje ne tretiraju sve akcionare na isti način. Takođe, Zakon predviđa izuzetke za one javne ponude kada je sticalac stekao akcije ciljnog društva putem nasleđa, u stečajnom postupku, spajanjem kompanija, i tako dalje.

Kada je ponuda za preuzimanje objavljena u skladu sa Zakonom, period njenog važenja je između 21 i 45 dana. Ponuđena cena akcija ciljnog društva ne sme biti niža od ponderisane prosečne cene akcija u poslednja tri meseca pre objavljivanja obaveštenja o nameri, a koja se utvrđuje na osnovu izveštaja trgovanja akcijama na berzi.

Tokom važenja ponude, zainteresovani akcionari mogu prihvatiti i deponovati svoje akcije, koje su predmet preuzimanja, u Centralnom registru. Nakon isteka ponude, kao i roka za plaćanje, koji je u ovom slučaju tri dana od poslednjeg dana važenja ponude, ponuđač je dužan da dostavi i objavi izveštaj o izvršenom preuzimanju, u roku od jednog radnog dana (Radenković-Jocić, Sekulić, 2013, str. 89).

Zakon izričito naglašava pravo svih akcionara da imaju ravnopravni položaj u toku postupka preuzimanja, pravo na zaštitu svojih već stečenih prava i pravo da budu informisani sve vreme trajanja procesa preuzimanja. Takođe, dsfinisana su prava nesaglasnih akcionara u slučaju takozvane prinudne prodaje, koje ima pravo ponuđač koji je preuzimanjem kupio akcije, i stekao 90% akcija sa pravom glasa ciljnog društva.

4. Zaključak

Može se reći da je kreiranje propisa i pravnog okvira jedan od najvažnijih koraka u procesu povećavanja konkurentnosti kompanije. Kroz dug period svog postojanja, Evropska unija se trudila da unapredi svaki segment kompanijskog prava na komunitarnom nivou. Najveći problem u procesu usvajanja komunitarnih izvora prava, u prvom redu direktiva EU, jeste kako obezbediti realizaciju interesa svih zainteresovanih učesnika tog procesa. Važnu ulogu u tom smislu imaju sami akcionari kao jedan od ključnih učesnika. Ali, s druge strane stoji imperativ zaštite njihovih garantovanih prava. Analiza problema statusnih promena u kompanijama u EU pokazuje brojne zanimljive činjenice. Na primer, novoosnovane kompanije imaju bolju ekonomsku poziciju na tržištu, radnici imaju efikasan način zaštite svojih prava iz radnog odnosa, i akcionarima se garantovana prava ni u kom slučaju ne mogu oduzeti.


Među brojnim direktivama, Direktiva koja se odnosi na preuzimanje akcionarskih društava zauzima jedno od najvažnijih mesta u ukupnoj legislativi EU koja definiše statusne promene privrednih društava. S jedne strane, Direktivom je definisan princip snažne zaštite samih akcionara, dok se s druge strane predviđa određena fleksibilnost u samoj njenoj primeni. Kada je u pitanju sticanje novih akcija, predviđa se izvestan prag glasačnik prava koji se na novostečene akcije ima primenjivati. U slučaju da je taj prag prekoračen, odnosno da novi sticalac stiče veći broj akcija od propisanog praga, dužan je da učini ponudu za preuzimanje svih akcija.

Poštovanje važećeg pravnog okvira kojim je regulisano pitanje preuzimanja kompanija se mora sprovesti kako na nivou Unije, tako i u nacionalnim okvirima država članica. Niko od učesnika u procesu preuzimanja ne sme osećati pravnu nesigurnost po pitanju sprovođenja samih propisa od strane nadležnih organa. Ako neka država želi da ima konkurentu privredu, mora obezbediti iste uslove poslovanja za domaće, ali strane zainteresovane kompanije.

Literatura

Bebchuk, L., A. Ferrell (2001) “A New Approach to Regulatory Competition”, Virginia Law Review 87

Bennedsen, M., K. Nielsen (2004) “The impact of a break-through rule on european firms”, European Journal of Law and Economics, 17: 259-283.

Bertrand, M., S. Mullinathan (1998) “Executive Compensation and Incentives: The Impact of Takeover Legislation”, Working Paper, NBER: 6830

CMS (2011) Guide to Mandatory Offers and Squeeze-Outs, CMS. Coates, J. C. (2003) “Ownership, takeovers and eu law: how contestable should eu

corporations be?”, ECGI Law Working Paper, No. 11, 386-405. Čolić, B. (1999) "Povezivanje kompanija, statusne promene, promene pravne forme i

zaštita prava poverilaca i akcionara", Labour Relations and Management, No. 9: 19 Davies, P. (1992) "The regulation of defensive tactics in the united kingdom and the

united states", European takeovers: 210. EC Report 2007 Ferrell, All. (2003) "Why continental European takeover law matters", Discussion

Paper No. 454, Harvard Law School Cambridge, 12/2003: 4 Mayer, F., Rossi (2002) “The Origination and Evolution of Ownership and Control”,

Working Paper Mccahery, J. A., E. P. M. Vermeulen, and T. Law, (2010) “Does the takeover bids

directive need revision?”, Law and Economics Discussion Paper, Tilburg Law and Economics Center (TILEC)

Menjucq, M. (2006) “The European Regime on Takeovers”, ECFR, 2. La Porta R., F. Lopez de Silanes, A. Shleifer, R.W. Vishny (2000) “Investor protection

and corporate governance”, Journal Finance Economy, No.3: 58.


OECD (2001) "The Role of the Judiciary in Corporate Law, Corporate Governance and Economic Goals", Company Law Reform in OECD Countries a Comparative Outlook of Current Trends, OECD Publishing

OECD (2007) “Economic and other impacts of foreign corporate takeovers in OECD countries”, International Investment Perspectives Edition, OECD Publishing

Papadopoulos, T. (2008) “Legal aspects of the breakthrough rule of the european takeover bid directive”, Working Paper, No.3/1: 1-24.

Papadopoulos, T. (2007) “The mandatory provisions of the EU Takeover Bid Directive and their deficiencies”, Law and Financial Markets Review (November): 525-533.

Radenković-Jocić D., Sekulić V. (2013) Korporativno upravljanje, Niš: Ekonomski fakultet.

Sekula, N. (2007) "Statusne promene kompanija", Law Practice, 10: 18-21 Ventoruzzo, M. (2010) “Freeze-outs: transcontinental analysis and reform proposals”,

Legal Studies Research Paper, Dickinson School of Law, No.5 Zingales, L., A. Dyck, (2004) “Private benefits of control: an international comparison”,

The Journal of Finance, 59 (2): 537-600.

COMPANY CHANGING STATUS AND ITS LINKING TO COMPETITIVENESS

Abstract: The authors preset the issues and challenges related to the changes in status of a company and its impact on competitiveness. Status changes of companies, mostly mergers and acquisitions of companies, are one of the ways in which capital owners and management direct economic activities with the aim of maximizing profits. In order to make the right and justified decision, in terms of achieving the economic interests of the company, it is essential to know the laws and regulations in this area. This paper should provide answers on various questions which will be presented to decision makers in every company, considering status changes. Bearing in mind that the question of status changes often associated with an international element, the authors will pay special attention on the EU legislation and current legal framework in the Republic of Serbia.

Key words: status changes, companies, competitiveness, mergers, acquisitions

EKONOMSKE TEME (2015) 53 (1): 19-37


REDEFINISANJE ULOGE BANKARSKE REGULATIVE U BANKARSKOM SEKTORU EVROPSKE UNIJE

Violeta Todorović Univerzitet u Kragujevcu, Ekonomski fakultet, Srbija

[email protected]

Milena Jakšić Univerzitet u Kragujevcu, Ekonomski fakultet, Srbija

[email protected]

Lazar Sedlarević Student doktorskih studija, Univerzitet u Kragujevcu, Ekonomski fakultet, Srbija

[email protected]

UDK 336.7 (4-672EU) Pregledni rad

Apstrakt: Tokom poslednje dve decenije došlo je do značajnih promena u strukturi bankarskog sektora na prostoru čitave Evrope. Faktori kao što su globalizacija, integracija i razvoj informacionih tehnologija imali su značajan uticaj na pomenute promene. U uslovima ekonomske integracije Evrope i pomenutih strukturnih promena javlja se potreba za redefinisanjem regulatorne infrastrukture, zbog neadekvatnih institucionalnih rešenja. Problematika pitanja reforme bankarske regulative i formiranja bankarske unije, kao novog stupnja ekonomske integracije Evrope, aktuelizovana je pojavom globalne finansijske krize. Iz tog razloga, rad predstavlja pokušaj sveobuhvatne analize razloga i načina reformi regulative bankarskog sektora. Kritičkim osvrtom na sprovedene reforme bankarskih regulativa na nacionalnom i nadnacionalnom nivou preispitaće se njihova primenljivost u konkretnim problemskim situacijama i predložiti mere za eventualna unapređenja.


Ključne reči: regulisanje bankarskih aktivnosti, reforma regulative; globalna finansijska kriza; bankarska unija

1. Uvod

Banke su finansijske institucije čija je osnovna uloga prikupljanje finansijskih sredstava od suficitarnih privrednih subjekata u formi depozita i plasiranje tako

20 Todorović et al. /Ekonomske teme, 53 (1): 19-37

prikupljenih sredstava deficitarnim privrednim subjektima u vidu kredita. Međutim, kako banke u cilju obavljanja ove funkcije preuzimaju velike rizike, postavlja se pitanje adekvatnosti sistema regulisanja bankarskog poslovanja. Ovo pitanje je, na prostoru Evrope, dodatno usložnjeno pokušajem stvaranja jedinstvenog ekonomskog područja. Naime, ideja o ekonomskoj integraciji Evrope aktuelna je još od Drugog svetskog rata, ali su efekti svetske ekonomske krize u velikoj meri ukazali na negativne strane dostignutog nivoa integracije. Ograničavanje ekonomske integracije Evrope na nivo monetarne unije, u odsustvu fiskalne integracije, prouzrokovalo je probleme u bankarskom sektoru. Jedno od predloženih rešenje postojećih problema ogleda se u formiranju bankarske unije na prostoru Evrope, koja treba da obezbedi sigurnost banaka koje posluju na ovom prostoru. U tom kontekstu od velike je važnosti konkretna organizacija bankarske unije, pošto neadekvatno strukturiran sistem može doprineti stvaranju novih problema.

Stoga će predmet istraživanja u radu biti usmeren na analizu strukturnih i regulatornih promena u bankarskom sektoru na prostoru Evrope uz kritičko sagledavanje strukture bankarske unije. Konkretnije, fokus istraživanja biće na analizi konkretnih regulatornih mera na prostoru Evrope koje se preduzimaju sa ciljem obezbeđenja stabilnosti bankarskog sektora. Uz poštovanje postavljenog predmeta istraživanja, osnovni cilj se sastoji u kritičkom sagledavanju i preispitivanju delotvornosti preduzetih regulatornih mera sa aspekta stabilnosti bankarskog sektora.

Polazeći od definisanog predmeta i postavljenog cilja istraživanja, u radu će biti testirana sledeća hipoteza: regulatorne reforme, preduzimane na prostoru Evrope, konsekventno su doprinosile unapređenju sistema bankarskog regulisanja. Radi testiranja polazne hipoteze, u radu će prvenstveno biti primenjena kvalitativna metodologija, zasnovana na proučavanju i deskriptivnoj analizi opisanog problema. Uvidom u relevantnu literaturu, zasnovanu na teorijskim pretpostavkama i zaključcima autora, biće moguće suprotstaviti stanovišta različitih autora kako bi se izveli generalni zaključci o efektivnosti bankarske unije kao mere rešavanja problema neharmonizovane regulative.

Uzimajući u obzir predmet i cilj istraživanja, kao i definisanu hipotezu, u radu će najpre biti analizirana struktura bankarskog sektora na prostoru Evrope uz isticanje faktora koji su doveli do promena u strukturi. Nakon isticanja promena strukture i promena, pažnja će biti usmerena na analizu regulatornih mera usmerenih na ostvarenje stabilnosti bankarskog sektora. Imajući u vidu aktuelnost svetske ekonomske krize, posebno će biti obrađeno pitanje aktuelnosti bankarske unije u novonastalim okolnostima. Kritičkim pregledom relevantnih pitanja u vezi sa bankarskom unijom biće zaokružena celokupna analiza.

Todorović et al. /Ekonomske teme, 53 (1): 19-37 21

2. Faktori promene strukture bankarskog sektora

Polazeći od strukture finansijskog sistema jedne zemlje, nužno je istaći značaj bankarskih institucija u eksternom finansiranju kompanija. Tako se, budući da osnovu eksternog finansiranja kompanija čine bankarske institucije, finansijski sektor Evropske unije može okarakterisati kao bankocentričan (Allen and Carleti, 2008). Iz tog razloga su promene u strukturi bankarskog sektora u EU tokom prethodnih 20 godina imale dalekosežne posledice na funkcionisanje finansijskih tržišta i privrede u celini. Strukturalne promene su prvenstveno posledica višeg stepena ekonomske integracije država Evropske unije. U tom kontekstu, ubrzavanje integracionih procesa uslovilo je približavanje bivših socijalističkih zemalja razvijenim zemljama Zapadne Evrope. Kako bi postale ravnopravne članice Evropske unije i koristile prednosti visokog stepena integracije, od tranzicionih država se očekivalo da unaprede svoje zakonodavne postavke i harmonizuju ih sa zakonima EU i međunarodnim standardima (Staikouras and Koutsomanoli – Fillipaki, 2006; Allen et al, 2005). Pristupanje pomenutih država Evropskoj uniji predstavljalo je izazov, budući da je od kraha socijalističkih režima do pristupanja ovih država proteklo oko 15 godina. Stoga je pitanje pristupanja ovih država Evropskoj uniji bilo predmet diskusija, budući da pomenuti period prema shvatanjima nekih autora nije dovoljan za uspostavljanje privrednog sistema baziranog na tržišnim principima.

Kao indikator uspešnosti sprovođenja reformi u bankarskim sektorima u tranzicionim državama, može se koristiti EBRD indeks. Vrednosti EBRD indikatora, predstavljene u tabeli 1 ukazuju da su bivše socijalističke države, pristupnice EU u 2004. godini, u velikoj meri unapredile uslove poslovanja bankarskog sektora.

Tabela 1. EBRD indeks 1 (2004)

Država 2004 Država 2004

Češka 3,7 Mađarska 4,0

Еstonija 4,0 Poljska 3,3

Letonija 3,7 Slovačka 3,7

Litvanija 3,3 Slovenija 3,3

Izvor: http://www.ebrd.com/pages/research/economics/data/macro.shtml#ti 1 Metodološka napomena: EBRD indeks ukazuje na efikasnost procesa liberalizacije i institucionalnih reformi u bankarskom sektoru i može uzeti vrednosti na skali od 1 do 4,3. Vrednost 1 ovog indeksa ukazuje da sektor nije pretrpeo značajne promene u odnosu na socijalistički bankarski sistem, izuzev razdvajanja funkcija centralne i komercijalnih banaka. Ukoliko je uspostavljena unutrašnja konvertibilnost valute, a kreditna aktivnost se obavlja na bazi tržišnih principa, onda je vrednost EBRD indeksa blizu 2. Kada je vrednost indeksa blizu 3, ostvaren je značajan napredak u stvaranju uslova za efikasnu prudencionu regulaciju i superviziju, dok vrednost 4,3 ukazuje da ostvarene reforme u potpunosti odgovaraju standardima i normama tržišne ekonomije, reprezentovanih standardima Bazelskog komiteta za bankarsku superviziju.


Vrednosti EBRD indeksa reformi ukazuju da su u trenutku pristupanja Evropskoj uniji uslovi poslovanje bankarskih sektora posmatranih tranzicionih država u velikoj meri bili prilagođeni međunarodnim standardima. Ipak, moguće je napraviti razliku između, s jedne strane bankarskih sektora država pristupnica i članica Evropske unije, s druge strane. Razlog za to leži u činjenici da su ove države kroz tranziciju pratile slične obrasce što je uslovilo velike sličnosti u strukturi njihovih bankarskih sektora.

Tabela 2. Broj banaka u državama EU

Država 2002 2008 2012 Država 2002 2008 2012

1 Austrija 823 803 751 15 Letonija 23 34 29

2 Belgija 111 105 103 16 Litvanija 68 84 94

3 Kipar 408 163 137 17 Malta 15 23 28

4 Češka 84 54 56 18 Holandija 539 302 266

5 Danska 178 171 161 19 Poljska 666 712 695

6 Estonija 7 17 16 20 Portugalija 202 175 152

7 Finska 369 357 313 21 Slovačka 22 26 28

8 Francuska 989 728 639 22 Slovenija 50 25 23

9 Nemačka 2.363 1.989 1.869 23 Španija 359 362 314

10 Grčka 61 66 52 24 Švedska 216 182 176

11 Mađarska 227 204 189 25 Velika Britanija 451 396 373

12 Irska 85 n.a n.a 26 Rumunija 43 45 39

13 Italija 821 818 714 27 Bugarska 34 30 31

14 Luksemburg 184 153 141 EU 9.398 8.024 7.389

Izvor: http://sdw.ecb.europa.eu

Razlike u odnosu na zemlje Zapadne Evrope proizvod su različitog shvatanja uloge banaka u finansijskom sistemu. Naime, i pored visokog stepena bankocentričnosti finansijskih sistema u državama Zapadne Evrope, u finansijskim sistemima tranzicionih država bankocentričnost je izražena u višem stepenu. Danas, nakon decenije zajedničkog razvoja, može se reći da ove promene gotovo ne postoje, što je posledica strukturnih promena u bankarskom sektoru Evropske unije. Kada su u pitanju promene u bankarskom sektoru, u prvom redu se može govoriti o nastavku trendova iz 90-ih godina XX veka, kao što su integracija bankarskih aktivnosti, konsolidacija sektora i povećanje bankarske aktive. Pored pomenutih promena, značajne promene u strukturi


bankarskog sektora uslovila je svetska ekonomska kriza, čiji su konačni efekti u maloj meri uočljivi danas. Bankarski sektora EU danas karakterišu umerena1 koncenracija, rasta aktive i visoka konkurencija. Pri tom, banke se ne suočavaju samo sa konkurencijom od strane drugih banaka, već i sa konkurencijom od strane nebankarskih institucija, koje nude veliki broj različitih usluga. Ipak, implikacije povećane konkurencije ogledaju se u smanjenju broja banaka i povećanju aktive bankarskog sektora, te je moguće govoriti o rastu finansijske snage banaka. U tabeli 2 nalaze se podaci o broju banaka u državama EU u periodu 2002-2012.

Tabela 3. Visina aktive bankarskog sektora država EU (u 000.000 evra)

Država 2002 2008 2012 Država 2002 2008 2012

1 Austrija 554.528 1.060.157 974.264 15 Letonija n.a 32.348 28.555

2 Belgija 775.977 1.276.321 1.085.303 16 Litvanija n.a 26.542 24.405

3 Kipar n.a 118.142 128.127 17 Malta n.a 42.476 53.527

4 Češka 81.272 157.074 191.686 18 Holandija 1.356.397 2.231.514 2.492.764

5 Danska 534.215 1.090.493 1.157.645 19 Poljska n.a 262.591 354.687

6 Estonija n.a 22.105 19.673 20 Portugalija 311.035 482.141 557.078

7 Finska 170.780 396.238 600.304 21 Slovačka n.a 65.509 59.716

8 Francuska 4.161.732 7.710.574 8.075.875 22 Slovenija n.a 49.010 50.788

9 Nemačka 6.408.924 7.892.671 8.226.623 23 Španija 1.395.872 3.409.442 3.581.073

10 Grčka 212.396 464.746 442.214 24 Švedska 487.211 907.530 1.213.374

11 Mađarska n.a 127.962 111.574 25 Velika Britanija

5.875.291 8.727.497 9.559.302

12 Irska 615.932 1.731.538 1.170.002 26 Rumunija n.a 84.541 91.176

13 Italija 2.066.122 3.693.938 4.219.490 27 Bugarska n.a 36.825 45.407

14 Luksemburg 781.342 1.271.786 961.507 EU 25.789.026 43.371.711 45.476.139

Izvor: http://sdw.ecb.europa.eu

Kao što se može uočiti u tabeli 2, trend snažnog smanjenja broja banaka prisutan je tokom čitavog posmatranog perioda. Međutim, pojedini autori tvrde da su uzroci smanjenja broja banaka u periodu pre i nakon smanjenja broja banaka različiti (Allen et. al, 2005). S jedne strane, u državama Zapadne Evrope, smanjenje broja banaka je posledica konsolidacije sektora pre nego bankrotstava banaka. S druge strane, među socijalističkim državama, uočavaju se različite tendencije, gde je moguće uočiti smanjenje broja banaka u Češkoj republici i Mađarskoj usled likvidacije banaka, dok je u ostalim bivšim socijalističkim državama uočeno povećanje broja banaka u predkriznom periodu. Još jedna od uočenih tendencija u ovom periodu jeste povećanje aktive banaka uprkos velikim pritiscima od strane drugih banaka i institucija sa finansijskog tržišta. Postoje različiti stavovi o uzrocima rasta aktive bankarskih institucija (Likainen 2012; Adrian and Shin 2008). S jedne strane, Likainen (2012), smatra da se ovaj trend bazira na tehnološkim inovacijama i


vanbilansnim aktivnostima banaka koje ne zahtevaju prethodni rast depozita.Adrian and Shin 2008, kao faktore brzog rasta aktive banaka ističu niske kratkoročne kamatne stope, budući da one predstavljaju determinantu troškova zaduživanja i samim tim određuju kapacitet banaka kao finansijskih posrednika. Ipak, možda i najznačajniji faktor rasta bankarske aktive jeste povećanje finansijskog leveridža, na osnovu čega je bilo moguće da se uz isti iznos kapitala ostvari ovakav rast aktive. Podaci o visini aktive na nivou bankarskog sektora svake od država EU se nalaze u tabeli 3.

Podaci iz tabele 3 ukazuju na snažan rast active, pri čemu je prosečna godišnja stopa rasta do 2008. godine iznosila približno 10%. Međutim, usled efekata svetske ekonomske krize, dolazi do usporavanja rasta aktive na nivou bankarskog sektora, a u pojedinim država i do smanjenja akive u apsolutnom iznosu.

Generalno, pomenute promene u strukturi bankarskog sektora u EU rezultat su delovanja više različitih faktora, pri čemu su neki od tih faktora okarakterisani kao globalni, budući da su njihovi efekti uočljivi na globalnom nivou. Drugi faktori su predstavljeni kao specifični, jer se zbog svojih karakteristika odnose na promene bankarskog sektora u EU.

Kao faktori se mogu izdvojiti: deregulacija, integracija i tehnološke inovacije. Deregulacija bankarskog poslovanja odnosi se na umanjenje ili potpuno ukidanje zakona koji bankama nameću ograničenja u smislu geografskog područja, tipova proizvoda koje mogu nuditi i visine kamatnih stopa koje mogu naplatiti. Eliminisanje ovih ograničenja doprinosi većoj efikasnosti i povećanju konkurencije u čitavom finansijskom sistemu. Proces deregulacije prvenstveno se ogledao u smanjenju barijera u prekograničnom bankarskom poslovanju, što je bilo konzistentno sa ciljem stvaranja jedinstvenog tržišta finansijskih usluga. Stoga se zaključuje da je proces deregulacije usko povezan sa procesom integracije na prostoru Evrope, koji je prisutan još od Drugog svetskog rata. U oblasti bankarstva, najznačajniji trenutak u smislu njegove integracije predstavlja usvajanje Second Banking Coordination Directive, kojom se uspostavjaju: jedinstvena Evropska dozvola na osnovu koje banke posluju na čitavom području Evropske unije; supervizija matične zemlje, koja postaje odgovorna za nadzor nad domaćim bankama na prostoru EU. I pored svih napora usmerenih ka integraciji finansijskih tržišta, u segmentu bankarskog poslovanja na malo prisutne su barijere. Ovaj segment bankarskog poslovanja je u velikoj meri segmentiran i ograničen nacionalnim okvirima, pri čemu se između država izdvajaju razlike u porezima, zaštiti prava korisnika i strukturi ponude proizvoda (Goddard et al, 2010; 833). U takvom okruženju, lokalne banke imaju pristup detaljnijim podacima pa su u mogućnosti da, u zavisnosti od potreba klijenata, kreiraju ponudu sa kojom strane banke nisu u stanje da se takmiče. Tehnološke inovacije se manifestuju razvojem informaciono komunikacione tehnologije (ICT). Brz razvoj informacione tehnologije doveo je do zaokreta u funkcionisanju banaka, pri


čemu posebno mesto u ovom procesu zauzima razvoj interneta. ICT sa jedne strane omogućava ostvarivanje značajnih ušteda u troškovima i vremenu pruanja usluga. S druge strane, dovodi do povećanja prihoda usled razvoja novih finansijskih proizvoda. Uštede u troškovima prvenstveno se ostvaruju zamenom papirnih instrumenata i radno intenzivnih metoda u procesu prikupljanja informacija, automatizovanim procesima.

Danas je umesto termina bankarstvo primerenije koristiti termin elektronsko bankarstvo, budući da banke bez obzira na veličinu, u okviru svojih tradicionalnih funkcija implementiraju elektronske mehanizme, kanale i instrumente. Zbog različitog finansijskog potencijala, implementacija tehnoloških inovacija može produbiti jaz između malih i velikih banaka. U tom kontekstu, velike banke mogu imati komparativne prednosti u odnosu na male banke. Međutim, male banke, koje nisu u stanju da razvijaju sopstvenu tehnologiju mogu testirati sisteme razvijene od strane velikih banaka, što za rezultat može imati prednost malih banaka u odnosu na velike u pogledu efikasnosti (Casu et al. 2006, 363).

Pomenute promene u strukturi bankarskog sektora zahtevale su promene u načinu njegove regulacije. Izuzetna relevantnost regulatornih mera proizilazi iz značajne uloge bankarskog sektora u finansijskom sistemu, pa je stoga potrebno utvrditi adekvatan regulatorni okvir sa akcentom na daljoj integraciji bankarskih sektora.

3. Regulatorne promene u Evropskom bankarskom sektoru

Bankarsko regulisanje se ogleda u uspostavljanju određenih pravila koja se odnose na očuvanje stabilnosti i minimiziranje bankarskih rizika. Tokom prethodne tri decenije, regulisanje se zasnivalo na ideji da su tržišta generalno visoko efikasna u smislu alokacije sredstava i da se mogu okarakterisati kao samoregulišuća (Schooner and Taylor, 2010, xiii). Ova tvrdnja se bazirala na mišljenju da u odsustvu regulative, banke imaju podsticaj da spreče sopstveno bankrstvo, pa je u regulisanje bilo opravdano samo u slučaju velikih pretnji po stabilnost bankarskog sektora. Međutim, zbog prirode poslovanja, bankarski sektor je u velikoj meri zavistan od poverenja korisnika. Kako je zbog problema u ovkiru jedne banke, usled spregnutosti bankarskog sektora moguć nastanak bankarske panike i sistemske krize, bankarska regulativa je neophodna u kontekstu obezbeđenja sistemske stabilnosti i poverenja klijenata.

Tokom 1970-ih i 1980-ih godina, učinjen je značajan korak ka regulisanju bankarskog poslovanja u okviru tadašnje Evropske ekonomske zajednice, donošenjem dve bankarske direktive (First Banking Directive i Second Banking Directive). Prvom direktivom su istaknute obaveze država domaćina (engl. host country rule), na osnovu kojeg je bankama dozvoljeno poslovanje u stranim državama ukoliko imaju dozvolu nacionalnih regulatora države domaćina.


Drugom bankarskom direktivom utvrđen je princip kontrole matične države (engl. home country rule), prema kojoj odgovornost za nacionalnu banku, bez obzira u kojoj državi posluje, snosi nacionalna regulatorna institucija. U takvom okruženju, banke država EEZ su mogle nuditi svoje proizvode i usluge širom ove ekonomske grupacije, dok je pristup nacionalnih banaka nečlanica EEZ bio ograničen (Gruson i Nikowitz, 1988).

Sprovođenje prudencionih pravila i opreznosni nadzor nad poslovanjem banaka u svakoj zemlji vrši odgovarajuća državna institucija za prudencionu superviziju (Ćirović, 2007, 387). Međutim, finansijska integracija na tlu Evrope uslovila je potrebu prilagođavanja regulatornog okvira i supervizije banaka. Naime, u novom okruženju banke su zahvaljujući jedinstvenim licencama bile u mogućnosti da otvaraju filijale širom EU, što je uz rast obima prekograničnog poslovanja u prvi plan istaklo ograničenje nacionalnih supervizorskih sistema.

Formiranje Evropske monetarne unije (EMU) predstavljalo je naredni stupanj u procesu ekonomske integracije Evrope. U novom ekonomskom i monetarnom okruženju, Evropska centralna banka (ECB) predstavlja centralnu instituciju zaduženu za sprovođenje jedinstvene monetarne politike na prostoru monetarne unije. Pored toga, ECB ima važnu ulogu u regulisanju bankarskih institucija, gde koordinacija njenih aktivnosti sa aktivnostima nacionalnih centralnih banaka ima izuzetan značaja.

Nedovoljna harmonizacija različitih regulatornih okvira, nepotpuna fiskalna integracija država Evropske unije, problemi u funkcionisanju monetarne unije i nedovoljna integracija finansijskih tržišta doprineli su da očekivanja u pogledu ekonomske integracije Evropskog kontinenta ne budu postignuta.Iz tog razloga su akcije usmerene ka unapređenju regulative i neutralisanju efekata neharmonizovane implementacije direktiva i regulativa bile neminovne, a dva značajna dokumenta predstavljaju Akcioni plan finansijskih usluga (Financial Service Action Plan – FSAP) i Lamfalusijeva procedura. FSAP predstavlja inicijativu za formiranjem jedinstvenog tržišta u EU, što je podrazumevalo eliminisanje barijera i uspostavljanje uniformnog regulatornog okvira. Temelj FSAP-a je predstavljala Direktiva o tržištima finansijskih usluga (Markets in Finanacial Instruments Directive – MiFID). U cilju implementacije MiFID (level 1), Evropska komisija je usvojila dva akta, u formi Direktive (Commission Directive 2006/73/EC) i pravila (Commission Regulation No. 1287/2006), (level 2), čime je iskazana namera ostvarenja osnovnih ciljeva FSAP:obezbeđenje pravno regulisanog i celovitog procesa stvaranja jedinstvenog evropskog tržišta; prilagođavanje promenama i inovacijama na finansijskim tržištima i zaštita investitiora od prevara i zloupotreba stvaranjem dubljeg, efikasnijeg i konkurentnijeg tržišta (European Commission 2007).


Nakon implementacije Akcionog plana, usledio je period snažnog razvoja evropskih tržišta kapitala i finansijskih sistema uopšte. S obzirom da dinamična finansijska trišta zahtevaju fleksibilniji sistem odlučivanja i sprovođenja regulatornih odluka i mera, u julu 2000. godine imenovan je Committee of Wise Men, čijim radom je koordinirao Alexandre Lamfalussy. U izveštaju ovog komiteta predstavljen je integrisan pristup rešavanju problema nekonzistentnosti poreskih i zakonskih postavki zemalja članica EU. Taj pristup sadržao je 4 nivoa (Lamfalussy 2001):

Nivo 1 – definisanje procedura za predlaganje direktiva i regulativa.

Nivo 2 – priprema implementacije, pri čemu je u ovom procesu značajna uloga četiri komiteta: Evropski bаnkаrski komitet (European Banking Committee - EBC), Evropski komitet zа HoV (European Securities Committee - EЅC), Evropski komitet zа osigurаnje i penzije (European Insurance and Pensions Committee - EIOPC), Komitet finаnsijskih konglomerаtа (Financial Conglomerates Committee - FCC).

Nivo 3 – harmonizacija regulatornih okvira različitih država na prostoru EU. To se ostvаruje kroz dodаtne konsultаcije sа ekspertskim komitetimа kаo što su: Komitet Evropskih bаnkаrskih supervizorа (Committee of European Banking Supervisors - CEBS), Komitet Evropskih regulаtorа HoV (Committee Of European Securities Regulators - CESR) i Komitet Evropskih supervizorа zа osigurаnje i penzije (Committee of European Insurance and Occupational Pensions Supervisors - CEIOPS).

Nivo 4 – proces implementacije i kontrola implementacije regulativa i direktiva.

Prema ovoj proceduri, evropske institucije, na predlog Komisije, usvajaju okvirnu regulativu, odnosno propise koji su prvenstveno rezultat političkih odluka (level 1). Nakon toga, propisi usvojeni na prvom nivou postaju predmet razmatranja četiri Komiteta koji funkcionišu u okviru drugog nivoa. Posebno je značajna intenzivna saradnja Komisije sa ekspertskim komitetima, čija je uloga u implementaciji evropskih pravnih akata i harmonizaciji supervizorskih praksi na evropskom tržištu finansijskih usluga izuzetno značajna. Konačno, na četvrtom nivou se koordiniranim akcijama utvrđuje konzistentnost primene usvojenih propisa. Najznačajnija i završna faza regulatorne reforme u okviru Lamfalussyeve procedure osnosi se na usvajanje MiFID-a, pored koje su od juna 2006. godine na snazi još tri Lamfalussyeve procedure: Direktiva o prospektima (Prospectus Directive); Direktiva o zloupotrebama na tržištu (Market Abuse Directive) i Direktiva o transparentnosti (Transparency Directive).

Analizirana Lamfalussyeva procedura je u velikoj meri doprinela ubrzanju procesa donošenja propisa u Evropskoj uniji. Naravno, kako implementacija novih propisa i regulativa može imati i pozitivne i negativne efekte, postavlja se


pitanje da li se pridržavanjem Lamfalussyeve procedure doprinosi kvalitetu usvojenih propisa, s obzirom na ubrzano donošenje propisa. U tom kontekstu, ukoliko sistem ne može da odredi granicu između zadataka pojedinih nivoa i ukoliko jasno ne definiše vrstu propisa koji se na konkretnom nivou donosi, postoji strah od ekspanzije nekvalitetnih pravnih akata i njihovog preklapanja.

Kritička procena efekata implementacije Lamfalussyeve reforme u procesu donošenja regulatornih dokumenata, kao najveće pozitivne strane ističe ostvarivanje transparentnosti bankarskog i finansijskog regulisanja i intenziviranje saradnje između ekspertskih komiteta u cilju efikasnije primene donetih regulativa na nacionalnom nivou. Primedbe upućene proceduri donošenja regulative ogledaju se u sledećem: postojanje velikog broja ekspertskih komiteta komplikuje proceduru donošenja odluka u vezi sa regulativama i doprinosi troškovnoj neefikasnosti. Takođe, kako su vremenski rokovi implementacije kratki, u cilju ispunjavanja obaveza, članice često nedosledno primenjuju propise i odredbe.

Nezavisno od reforme finansijske regulative, predstavljene FSAP-om i Lamfalussyevom procedurom, postojala je potreba za reformom supervizorske strukture na prostoru Evrope. Kao osnovni razlozi mogli su se izdvojiti (Speyer and Walter 2007; 4-5):

Efektivnost egzistirajuće finansijske supervizije –struktura finansijske supervizije se mogla okarakterisati kao fragmentisana, budući da je konstituišu različiti nacionalni supervizori, što doprinosi nestabilnosti finansijskog sistema. Stoga, u uslovima u kojima postoje asimetrične informacije, problemi imanentni jednom nacionalnom tržištu se veoma brzo mogu preneti na sva ostala (spill-over efekat).

Efikasnost finansijske supervizije – u neharmonizovanom okruženju dolazi do povećanja broja finansijskih izveštaja koji se podnose različitim institucijama. Na taj način se multinacionalne institucije obavezuju na višestruko izveštavanje, što umanjuje njihovu efikasnost i konkurentnost.

Politička odgovornost – za adekvatno oblikovanje sistema nadnacionalne supervizije značajno pitanje je pitanje političke odgovornosti.

Međunarodna konkurentnost evropskog tržišta – problem finansijske regulative i supervizije jednistvenog finansijskog tržišta može biti rešen samo ukoliko primena regulativa regulativa na nacionalnom nivou bude praćena od strane harmonizovanih institucija u pogledu strukture.

Međutim, i pored intencija predstavnika EU za centralizacijom regulisanja bankarskog poslovanja na višem institucionalnom nivou, to nije bilo moguće zbog nedovoljnog stepena ekonomske integracije, odnosno odsustva fiskalne unije. Slabosti ovog sistema su u potpunosti iskazane pod dejstvom efekata svetske ekonomske krize, pa je formiranje radne grupe Evropske komisije (De Laroise 2011) imalo za zadatak redefinisanje regulatornog okvira čije su se


slabosti ogledale u: odsustvu makroprudencione supervizije; neefikasnom mehanizmu ranog upozoravanja i nedovoljnoj efikasnosti insititucija zaduženih za usaglašavanje regulatornih okvira pojedinačnih država. Analizom efikasnosti i interoperabilnosti različitih nacionalnih okvira regulative, ustanovljena je potreba postojanja dva međuzavisna stuba supervizije, i to:

makroprudencione supervizije, s ciljem kontrole i eliminisanja rizika imanentnih finansijskom sistemu EU zbog obezbeđenja njegovog neometanog funkcionisanja. U tom kontekstu formiran je Evropski odbor za sistemski rizik (European Sistematic Risk Board – ESRB), čija je uloga u procesu identifikacije povećanih rizika od izuzetnog značaja. Iako ima mogućnost izdavanja upozorenja opšteg ili specifičnog tipa, ona nisu pravno obavezujuća, što predstavlja problem sa aspekta efektivnosti sistema;

mikroprudencione supervizije, stuba koji uključuje nаcionаlne supervizorske orgаne i Evropski odbor zа sistemski rizik (engl. European System of Financial Supervision – ESFS). U cilju poboljšanja interoperabilnosti uspostavljen je European Supervision Authority, sa institucijama koje su u oblastima bankarstva, osiguranja i HoV, preuzele ingerencije CEBS, CESR i CEIOPS.Evropska komisija je odabrala model u kojem u okviru ESFS funkcionišu i nacionalni i profesionalni supervizori (Evropskа bаnkаrskа uprаvа (European Banking Autrhority - EBA), Evropskа uprаvа zа osigurаnje i penzione fondove (European Insurance and Ocupational Pension Autrhority - EIOPA) i Evropskа uprаvа zа tržište HoV (European Securities and Market Authority - ESMA).

Slika 1. Dvostruki pristup za nadgledanje evropskih banaka

Izvor: Schoenmaker D., 2012, Banking Supervision and Resolution: The European Dimension, DSF Policy Paper, No. 19, Duisenberg school of finance, p. 7

Ovakav pristup bankarskoj superviziji preporučio je Veron (2011) koji ističe da komplementaran pristup superviziji banaka može doneti prednosti sa aspekta sigurnosti bankarskog poslovanja. U ovako organizovanom sistemu, nacionalni supervizori bili bi zaduženi za superviziju nacionalnih banaka na

Evropska bankarska uprava

EBA banke

EBA banke Nacionalna bankarska supervizija

Evropski nivo

Nacionalni nivo

Intenzivna saradnja


dnevnoj bazi, dok bi EBA bila odgovorna za superviziju EBA banaka i nadzor nacionalnih supervizorski vlasti.

Značajno pitanje reforme regulisanja bankarskog sektora, posebno u uslovima svetske ekonomske krize jeste adekvatnost modela osiguranja depozita. Usled nedostatka poverenja deponenata u bankarski sector, bilo je neophodno sprovesti reformu Direktive o osiguranju depozita iz 1994. godine. Strateški ciljevi reforme modela osiguranja depozita bili su: isticanje transparentnosti sistema osiguranja depozita; porast poverenja deponenata u bankarski sektor kao preduslov sprečavanja nastanka bankarskih kriza. Od velikog značaja za harmonizaciju finansijskih sistema na prostoru Evropske unije jeste razvoj jedinstvenog modela osiguranja depozita, imajući u vidu da su razlike između egzistirajućih sistema bile velike.

Novi model razlikuje četiri potencijalna izvora finansiranja obaveza prema deponentima:

Odgovarajući procenat prikupljenih depozita. Naime, svaka banka je u obavezi da izdvoji 1,5% iznosa prikupljenih depozita, pri čemu ovaj iznos može varirati u zavisnosti od informacija o rizicima koje banka preuzima su svom poslovanju.

Ako prikupljena sredstva nisu dovoljna za isplatu obaveza prema deponentima, od banaka se zahteva izdvajanje dodatnih 0,5% od iznosa prikupljenih depozita.

Eventualna dodatna sredstva mogu biti pribavljena od strane specijalnih institucija. Pritom, potrebno je voditi računa da je limit u pogledu iznosa koji može biti pribavljen na ovaj način 0,5% prikupljenih depozita.

Ukoliko ni na ovaj način nije pribavljen neophodan iznos, postoji mogućnost ugovaranja aranžmana sa drugim finansijskim institucijama.

Osnovu ovakvo koncipiranog modela predstavlja zahtev za transparentnošću bankarskog poslovanja. Kako bi se učestalost intervencija u smislu isplate deponenata svela na minimum, neophodno je obezbediti kooperaciju deponenata i banaka i kreditnih institucija (Mülbert and Wilhelm, 2011). Na taj način može se pospešiti transparentnost u poslovanju, jer u suprotnom banke i druge kreditne institucije mogu izlagati deponente većim rizicima od predstavljenih.

Međutim, i pored pokušaja unificiranja modela osiguranja depozita na prostoru Evrope, razlike su još uvek prisutne i rezultat su različitih institucionalnih okruženja. Pored toga, regulatori u pojedinim državama skloni su akcijama efektivnim samo u konkretnom sistemu, bez osvrta na nadnacionalne posledice. Kiparska bankarska kriza iz 2013. godine otvorila je mnoga pitanja u vezi sa porezima na depozite. Iznos depozita u Kiparskom bankarskom sektoru rastao je velikom brzinom i dostigao je nivo kada više nije bilo moguće garantovati sigurnost. Ideja koju su zastupali predstavnici EU, MMF i ECB


podrazumevala je uvođenje diferenciranih stopa poreza na depozite (9,9% nа iznos preko 100.000 € i 6,75% nа iznos do 100.000 €). Međutim, zbog nastanka bankarske panike i nespremnosti Kiparskih političara, na snazi je obaveza plaćanja poreza na depozite za vlasnike depozita iznosa preko 100.000 €.

4. Bankarska unija na prostoru Evrope

Infrаstrukturа sistema bankarske regulative bаzirаla se nа superviziji, regulаciji i zаštiti nа nаcionаlnom nivou. U tаkvim uslovimа, stimulisаnje nаcionаlnih bаnkаrskih sistemа može rezultirаti povećаnjem troškovа sаnirаnjа bаnаkа. S druge strаne, postojanje jedinstvenog regulаtornog okvira pružilo bi potrebnu pomoć bаnkаrskom sektoru u slučаju visokih sistemskih rizikа, eliminisаlo slаbosti i obezbedilo sigurnost sistemа. Sistemski pristup superviziji banaka doprineo bi unаpređenju identifikаcije i eliminisаnju rizikа, dok bi konzistentnа primenа regulаtornih prаvilа širom EU dovelа do smаnjenjа nаcionаlnih disproporcijа u pogledu nаčinа orgаnizovаnjа sistemа i regulаtive. Stoga je ideja o formiranju bankarske unije na prostoru Evrope naišla na odobravanja, pošto bi se na taj način eliminisali nedostaci u funkcionisanju monetarne unije i ostvarili uslovi za rast kreditne aktivnosti u bankarskom sektoru. Jedno od pitanja koja se nameću tiče se sposobnosti bankarske unije da spreči nastanak krize javnih dugova. U tom kontekstu, jasno je da ona nije mogla sprečiti nastanak, ali je mogla doprineti slabljenju negativnih efekata privredne recesije na performanse bankarskog sektora.

Jedna od uloga centralne banke jeste i uloga kreditora poslednjeg utočišta (engl. the lender of the last resort), što znači da ona u slučaju potrebe pruža pomoć ugroženim bankama. Međutim, ECB insistira na odsustvu ove uloge, za šta postoje 2 razloga (Wyplosz C., 2012, 20):

Prvo, ECB ima pristup ograničenim informacijama o dnevnom stanju banaka. I pored jasnih zahteva za informacijama, one mogu biti modifikovane od strane nacionalnih supervizorskih vlasti. Problem postoji ukoliko se zna da ECB nema pravo da likvidira problemske banke, već može samo da im obezbedi pomoć imajući u vidu ulogu kreditora poslednjeg utočišta. Stoga se može zaključiti da problem supervizorske uloge ECB proizilazi iz nepostojanja mogućnosti potpune kontrole nad problemskim bankama i posedovanja neadekvatnih informacija.

Drugo, nastupajući kao kreditor poslednjeg utočišta ECB može snositi gubitke. U okviru Evrozone, European Treaty predviđa intervencije ECB, ali se postavlja pitanje ko će u uslovima prekograničnog poslovanja banaka snositi gubitke. Ukoliko banka posluje u okviru jedne države, vlada te države bi snosila troškove, ali problem koji se može javiti tiče se visine javnog duga države, pri čemu se kao realna opasnost javlja neispunjavanje predviđenih obaveza usled problema sa visinom javnog duga.


Bаnkаrskа unijа je neophodnа imаjući u vidu probleme u EMU i iskаzаne slаbosti bаnkаrskih sistemа. Pri tom, bankarska unija trebа dа obuhvаti sve tipove bаnаkа, а ne sаmo sistemske ili ugrožene, kаko bi se nа tаj nаčin u velikoj meri doprinelo izjednаčаvаnju uslovа poslovаnjа na prostoru Evrope i eliminisаnju mogućnosti zа regulаtornu аrbitrаžu. Međutim, od velikog značaja za efikasnost čitavog finansijskog sistema jeste način organizacije bankarske unije. U tom kontekstu važno je razumeti da delimično formirana bankarska unija nije efikasna i efektivna sa aspekta stabilnosti bankarskog sektora. Ukoliko se pretpostavi da je bankarska unija formirana u kontekstu jedinstvenog regulatora koji vrši kontrolu poslovanja isključivo velikih banaka, to može prouzrokovati velike probleme u funkcionisanju čitavog sistema. Starajući se isključivo o sigurnosti velikih banaka, ECB može zanemariti potrebe malih banaka za likvidnim sredstvima, što može značajno otežati njihovo poslovanje i prouzrokovati probleme u čitavom sektoru. Ipak, Acharya (2012) ističe da će postizanje potpune bankarske unije verovatno dovesti do realokacije kreditnog rizika, pri čemu će iz portfolija slabih banaka kreditni rizik biti transferisan u portfolije vlada. U takvoj konstelaciji, moguće je ograničiti države u zahtevima da banke preuzimaju visoko rizične, nekolaterizovane HoV, uspostavljanjem zahteva za adekvatnim nivoom kapitala u skladu sa visinom rizika.

Predlog Evropske komisije iz septembrа 2012. godine (European Commission, 2012) odnosio se nа kreirаnje jedinstvenog mehаnizmа supervizije (Single Supervision Mechanism - SSM) i preciznije određene uloge Evropske bаnkаrske vlаsti (EBA). Taj predlog je podrazumevao da ulogu supervizorа preuzme ECB, pri čemu bi se u fokusu supervizorske institucije nаlаzile bаnke koje su već zаtrаžile spoljnu pomoć i bаnke koje se nаlаze u procesu dokаpitаlizаcije. Iаko bi se ECB nаlаzila u centru sistemа, kаo glаvnа supervizorskа institucijа, nаcionаlne centrаlne bаnke bi ostаle nаdležne zа superviziju bаnаkа na nivou pojedinih držаvа. Stogа je, u cilju efikаsnog funkcionisаnjа sistemа, potrebno omogućiti koordinаciju аkcijа ECB i nаcionаlnih centrаlnih bаnаkа.

Neka stanovišta dovode u pitanje opravdanost isticanja ECB kao osnovne institucije koja treba da bude odgovorna za funkcionisanje bankarske unije(Ioannidou 2012, 88). Autor navodi da ECB, pored eventualne funkcije jedinstvenog regulatora i supervizora, ima i druge funkcije, među kojima ističe sprovođenje monetarne politike. U tako koncipiranom sistemu, odluke ECB koje su potrebne, imajući u vidu obezbeđenje osnovnog cilja monetarne politike, mogu biti u koliziji sa funkcijom jedinstvenog regulatora. Goyal et al.(2013) takođe ističu da objedinjavanje funkcija supervizije i vođenja monetarne politike u okviru ECB može voditi sukobu interesa, i stoga predlažu razdvajanje funkcija ECB i obezbeđenje maksimalne transparentnosti u njenom poslovanju. Pored toga, za ostvarivanje аdekvаtnog funkcionisаnja sistemа


supervizije, neophodno je rаzdvojiti odgovornosti i ovlаšćenjа kojа imаju nаcionаlne centrаlne bаnke od odgovornosti i ovlаšćenjа ECB. Zbog bolje interoperаbilnosti ECB potrebno je uspostаviti orgаne nа nivou čitаve Evrope, nа čijem čelu će biti ECB eksperti.

Formirаnje bаnkаrske unije, pored koristi, sа sobom nosi određene troškove, koji se između ostаlog ogledаju i u iznalaženju adekvatnih kadrovskih rešenja. Kаko novа infrаstrukturа zаhtevа kvаlitetne i obučene kаdrove, postаvljа se pitаnje štа će se desiti sа postojećom infrаstrukturom i kаdrovimа. Budući da njeno formiranje podrazumeva generisanje novih institucija, postavlja se pitanje ko treba da snosi troškove osnivanja ovih institucija. U tom kontekstu, imajući u vidu da nova infrаstrukturа zаhtevа kvаlitetne i obučene kаdrove, postavlja se pitanje štа će se desiti sа postojećom infrаstrukturom i kаdrovimа. Ioannidou (2012) smatra da se rešenje ogledа u dаvаnju višeg stepenа ovlаšćenjа nаcionаlnim supervizorimа kаdа su u pitаnju mаle institucije, koje zbog posebnih kаrаkteristikа mogu imаti veliki znаčаj. S druge strаne, zа ostvаrivаnje mаksimаlnih koristi evropski supervizori morаju obezbediti hаrmonizovаn okvir funkcionisаnjа nа nivou EMU. Zа efikаsnost supervizije potrebno je poštovаnje sledećа dvа pristupа:

Pristup zаsnovаn nа primeni Bаzelskih stаndаrdа, za čije je ispunjenje nekad potrebno mnogo vremenа. Stogа se ovаj pristup može okаrаkterisаti kаo dugoročni i usmeren je kа uspostаvljаnju аdekvаtne strukture supervizije.

Prаgmаtični pristup koji omogućаvа brzo reаgovаnje u slučаju potrebe. Uz to, pristup omogućаvа rešаvаnje problemа slаbih bаnаkа i utvrđivаnje setа instrumenаtа neophodnih zа superviziju ovih bаnаkа od strаne ECB.

Potreba za postojanjem jedinstvene regulatorne institucije, jedinstvenog supervizora i adekvatnog sistema osiguranja depozita je očigledna. Međutim, uspostavljanje bankarske unije je velikim delom politička odluka i zavisi od spremnosti nacionalnih vlasti da određeni deo svojih ingerencija prepuste nadnacionalnim institucijama. Naime, nacionalne vlade, u uslovima povećanja prekograničnog poslovanja i globalne mobilnosti kapitala moraju unaprediti uslove poslovanja i prilagoditi nacionalne politike nadnacionalnom okruženju, čime gube samostalnost u odlučivanju (Underhill D. R. G. 2012; 149).

Konačno, bankarska unije na prostoru Evrope može biti od velike važnosti za budućnost evropskih integracija, regulišući odnose između banaka i nacionalnih vlada. Bazirajući se na jedinstvenim pravilima na nadnacionalnom nivou, bankarska unija predstavlja institucionalni okvir u kom će problemi u vezi sa odgovornošću država biti u velikoj meri rešeni (Zettelmeyer et al. 2012, 65). Naravno, problemi u vezi sa ovim rešenjem su prisutni, i u prvom redu je potrebno istaći nevoljno prepuštanje nacionalnih ingerencija nadnacionalnim institucijama. Pored toga, način finansiranja buduće bankarske unije se može


okarakterisati kao mogući problem. Ipak, imajući u vidu sve navedeno, trenutne koristi su daleko veće od eventualnih troškova, pa se bankarska unija nameće kao racionalno rešenje.

5. Zaključak

Obrađena problematika, uz isticanje faktora i načina regulisanja bankarskog sektora otvorila je važna teorijska i praktična pitanja i dileme. Analiziranje ključnih aspekata regulatornih promena u bankarskom sektoru na prostoru Evrope u uslovima kada svaka odluka može biti krucijalna za budućnost jednog vida integracije, ukazuje na aktuelnost, značaj i kompleksnost obrađenog problema.

U radu su analizirane promene u strukturi bankarskog sektora na prostoru Evrope, koje su posledice dejstva nekoliko faktora. U prvom redu, može se govoriti o značajnim promenama u veličini i finansijskom potencijalu čitavog bankarskog sektora, imajući u vidu značajan rast aktive banaka. Budući da je istovremeno došlo do smanjenja broja banaka može se govoriti o značajnom rastu finansijske snage banaka. Kao uzročnici ovih promena mogu se izdvojiti merdžeri i akvizicije u okviru samog sektora koji predstavljaju jednu od dimenzija ekonomskih integracija na prostoru Evrope, značajne tehnološke inovacije, i konačno, efekti svetske ekonomske krize. Rezultirajući efekti ovih faktora ogledaju se u stvaranju potrebe za redefinisanjem uloge bankarske regulative u novonastalom okruženju. Naime, ekonomska integracija Evrope, koja se ogleda u povezivanju različitih privrednih subjekata je uticala na potrebu regulisanja bankarskog poslovanja. Međutim, problemi u pogledu dostizanja željenog nivoa integracije proizveli su potrebe za akcijama usmerenim ka unapređenju regulative i neutralisanju efekata neharmonizovane implementacije direktiva i regulativa. U tom kontekstu, važno je istaći Financial Service Action Plan i Lamfalussyevu proceduru, koji su doprineli transparentnosti bankarskog regulisanja i kooperaciji odgovornih institucija.

I pored prevashodno negativnih efekata svetske ekonomske krize, isticanje problema u oblasti regulative bankarskog poslovanja može se posmatrati u pozitivnom kontekstu. Naime, slabosti sistema su bile očigledne i u uslovima krize je samo potvrđena potreba njegovog restrukturiranja. Ideja o formiranju bankarske unije je aktuelna i predstavlja realno rešenje za unapređenje regulisanja bankarskog sektora. Važno je istaći da je postavka samog sistema predmet kritika, pri čemu se posebno izdvajaju one koje ističu gubitak ingerencija nacionalnih država i efikasnost funkcionisanja ECB kao institucije zadužene za očuvanje stabilnosti sistema.

Upravo je analiza iskustava i efekata primenjenih mera u koncipiranju regulatornog okvira od ključnog značaja za shvatanje potreba u domenu regulative bankarskog poslovanja. Na osnovu toga, utvrđene su prednosti i


nedostaci predloženog rešenja. Izloženi stavovi su razvijani sa ciljem kritičkog osvrta na preduzete regulatorne mere. U izlaganju je konstatovano da su preduzete mere konsekventno unapređivale zatečeni regulatorni sistem i činile ga prilagodljivim novonastalim uslovima, čime je potvrđena polazna hipoteza u radu.

Međutim, ograničenje u radu se odnosi na činjenicu da se u fokusu istraživanja nalazio nadnacionalni prostor, u okviru kojeg postoji više bankarskih sektora sa svojim specifičnostima. Pored toga, u radu nije analiziran uticaj regulatornih reformi sprovedenih od strane globalnih institucija (poput Bazelskog komiteta za bankarsku superviziju). Stoga, buduća istraživanja treba usmeriti na analizu efekata globalnih inicijativa za regulisanjem bankarskog poslovanja (Bazelski sporazumi), koja bi mogla biti upotpunjena adekvatnim empirijskim istraživanjem kapaciteta banaka da obavljaju poslovne aktivnosti bez negativnih reperkusija na stabilnost sistema.

Literatura

Acharya, V. (2012) „Banking union in Europe and other reforms”, in Beck T. (ed) Banking Union for Europe – Risks and chalenges, London: Centre for Economic Policy Research (CEPR)

Adrian, T. and H. Shin (2008) „Financial Intermediaries, Financial Stability and Monetary Policy”, Proceedings of the 2008 Federal Reserve Bank of Kansas City Symposium at Jackson Hole, August

Allen, F., L. Bartiloro, and O. Kowaleski (2005) The Financial System of the EU 25, Wharton School, Pennsylvania: University of Pennsylvania

Allen, F. and E. Carletti (2008) The roles of banks in financial systems. University of Pennsylvania and University of Frankfurt and CFS.

Casu, B., C. Girardone, and P. Molyneux (2006) Introduction to banking, New Jersey: Prentice Hall

Ćirović, M. (2007) Bankarstvo, Beograd: Naučno društvo Srbije Commission Directive 2006/73/EC of the Commission of the European Communities,

Official Journal of the European Union L 241, 2. September 2006 Commission Regulation No. 1287/2006 of the Commission of the European

Communities, Official Journal of the European Union L 241, 2. September 2006 De Larosiere, J. (2009) „The high-level group on financial supervision in the EU”,

Report, Brussels European Commission, (2007) „FSAP Evaluation - Part I: Process and

implementation”, Brussels European Commission, (2012) „Communication From The Commission To The

European Parliament And The Council A Roadmap Towards A Banking Union”, European Commission, COM(2012) 510 final, Brussels


Goddard, J., P. Molyneux, and O. S. J. Wilson (2010) „Banking in the European union”, in Berger A., P. Molyneux,and O. S. J. Wilson (ed), The Oxford handbook of banking, Oxford university press, pp. 807-843,

Goyal, R., P. K. Brooks., M. Pradhan, T. Tressel., G. Dell’Ariccia., R. Leckow, and C. Pazarbasioglu (2013) „A Banking Union for the Euro Area”, International Monetary Fund

Gruson M. and W. Nikowitz (1988) „The Second Banking Directive of the European Economic Community and Its Importance for Non-EEC Banks”, Fordham International Law Journal, 12 (2): 205-240

Ioannidou, V. (2012) „A first step towards a banking union” in Beck T. (ed), Banking Union for Europe - Risks and Challenges, London: Centre for Economic Policy Research (CEPR), pp. 85-95

Lamfalussy, A. (2000) „Initial report of the Committee of wise men on the regulation of European securities markets”, Brussels

Liikanen, E. (2012) „High-level Expert Group on reforming the structure of the EU banking sector”, Final report, Еuropean Union

Mülbert, P. O. and A. Wilhelm (2011) „Reforms of EU Banking and Securities Regulation after the Financial Crisis”, Banking & Finance Law Review, 26: 187–232

Schoenmaker, D. (2012) „Banking Supervision and Resolution: The European Dimension”, DSF Policy Paper, No. 19, Duisenberg school of finance

Schooner, M. H. and W. M. Taylor (2010) Global bank regulation – principles and policies, Amsterdam: Elsevier Inc.

Speyer, B. and N. Walter (2007) „Towards a new structure for EU financial supervision”, Deutsche Bank Research Paper, Frankfurt Am Main, , pp. 4-5. http://www.dbresearch.com/PROD/DBR_INTERNET_EN-PROD/PROD0000000000214976.pdf

Staikouras, K.C. and A. Koutsomanoli – Fillipaki (2006) „Competition and Concentacion in the New European Banking Landscape”, European Financial Management, 12(3): 443-482

Veron, N. (2011) „Banking Federalism is Key to Eurozone’s Survival”, Emerging Markets – G20 Edition, November 3.

Wyplosz, C. (2012) „Banking union as a crisis-management tool”, in Beck T. (ed) Banking Union for Europe – Risks and chalenges, London: Centre for Economic Policy Research (CEPR)

Zettelmeyer, J., E. Berglöf and de Haas Ralph (2012) „Banking union – the view from emerging Europe”, in Beck T. (ed) Banking Union for Europe – Risks and chalenges, London: Centre for Economic Policy Research (CEPR)

http://sdw.ecb.europa.eu/(21.08.2014) http://www.ebrd.com/pages/research/economics/data/macro.shtml#ti(23.08.2014)


REDEFINING THE ROLE OFBANKING REGULATION IN THE BANKING SECTOR OF EUROPEAN UNION

Abstract: During the last two decades there have been significant changes in the structure of the banking sector at the European level. Factors such as globalization, integration and development of information technologies had a significant impact on these changes. In terms of the economic integration of Europe and structural changes, there is a need to redefine the regulatory infrastructure, due to inadequate institutional arrangements. The problem topics about reform of banking regulation and establishment of a banking union, as a new level of economic integration of Europe, has been put in the focus of interest during the global financial crisis. For this reason, the paper attempts to give a comprehensive analysis of the reasons and ways to reform regulation of the banking sector. Using a critical review of the implemented reforms of banking regulation at the national and supranational level will be reconsidered their applicability in specific problem situations and suggest measures for further improvement.

Key words: regulation of banking activities; regulatory reform; global financial crisis; banking union

EKONOMSKE TEME (2015) 53 (1): 39-52


ZADOVOLJENJE PRINCIPA PRAVIČNOSTI U OPOREZIVANJU POTROŠNJE

Marina Đorđević

Univerzitet u Nišu, Ekonomski fakultet, Srbija [email protected]

UDK 336.226.31 Pregledni rad

Apstrakt: Porezi na potrošnju zauzimaju značajno mesto u poreskim sistemima savremenih država. Njihovom naplatom obezbedi se veliki iznos prihoda za državni budžet. Međutim, i pored njihove velike izdašnosti, oni imaju izraženu regresivnost, što predstavlja njihovu negativnu karakteristiku. Problem regresivnosti podrazumeva da poreski teret poreza na potrošnju teže podnose slojevi stanovništva sa nižim dohotkom, pošto plaćaju porez po istoj stopi, kao i oni koji ostvaruju visoke dohotke. Cilj rada je da ukaže na postojanje problema regresivnosti u nedovoljno razvijenim i razvijenim zemljama i na mogućnosti ublažavanja ovog problema u cilju zadovoljenja principa pravičnosti u oporezivanju.


Ključne reči: porezi na potrošnju, PDV, regresivnost, koeficijent distributivnosti, siromaštvo

Uvod

Porezi na potrošnju ili indirektni porezi predstavljaju jednu od najznačajnijih kategorija prihoda u budžetima savremenih država. Ne postoji poreski sistem u kome nema nekog od oblika poreza na potrošnju. Predmet oporezivanja kod ovih poreza je promet proizvoda i usluga. Za razliku od direktnih poreza, porezi na potrošnju se javljaju u fazi trošenja dohotka, a ne u fazi njegovog stvaranja. Kategorija poreza na potrošnju obuhvata PDV, akcize i carine. Oni obezbeđuju velike prihode budžetu, tj. veoma su izdašni. Njih odlikuje stabilnost i sigurnost prihoda. Zbog ove osobine, indirektni porezi su omiljeni poreski oblik svake države, jer se njihovim prikupljanjem obezbeđuju siguran priliv sredstava u državnu kasu. S druge strane, postoji visok nivo ugodnosti plaćanja ove vrste poreskih oblika, pošto poreski obveznik plaća porez, ali ga ekonomski ne snosi. Poreski teret se prevaljuje na krajnjeg potrošača, koji ne može da ga izbegne, jer je uračunat u cenu proizvoda i usluga.

40 Đorđević /Ekonomske teme, 53 (1): 39-52

Međutim, njihova negativna karakteristika je njihova regresivnost. Ovi porezi srazmerno više opterećuju slojeve stanovništva sa nižim primanjima, pošto imaju iste poreske stope. Primena jedinstvennih poreskih stopa indirektnih poreza dovodi do negacije principa plaćanja prema ekonomskoj snazi. Primena diferenciranih poreskih stopa na različite kategorije proizvoda (prehrambeni proizvodi i proizvodi luksuzne potrošnje) donekle smanjuje regresivne efekte poreza na potrošnju.

Caspersen i Metcalf (1994) su u svojim istraživanjima došli do zaključka da je PDV retko kad proporcionalan ili progresivan. Nultom stopom PDV-a se postiže njegova progresivnost, a ukoliko se smanji njegov regresivni karakter, on može biti politički održiv.

Richard Murphy (2011) smatra da u Velikoj Britaniji 20% najsiromašnijih podnosi najveći poreski teret PDV-a od svih pet grupa stanovništva po nivou dohotka. PDV poresko opterećenje za njih iznosi 12,1% od njihovog dohotka, dok za kategoriju sa najvećim nivoom dohotka ono je samo 5,9%.

U radu će biti analiziran problem pravičnosti u oporezivanju potrošnje koji je izazvan regresivnim karakterom indirektnih poreza. Prvi deo će prikazivati strukturu savremenih poreskih sistema u cilju pozicioniranja poreza na potrošnju. Zatim, u drugom delu rada, biće sagledan značaj poreza na potrošnju u poreskim sistemima savremenih država. Treći deo se odnosi na regresivnost u oporezivanju potrošnje i ukazuje na to da će porezi na potrošnju srazmerno više opteretiti slojeve stanovništva sa najnižim dohodcima. U ovom delu će biti reči o prvim istraživanjim problema regresivnosti i o istraživanju tog problema u Srbiji. Ovde je takođe objašnjen izražen problem regresivnosti našeg poreskog sistema, s obzirom na to da prihodi poreza na potrošnju predstavljaju najznačajniji izvor prihoda budžeta. Na kraju, u poslednjem delu, biće ponuđena moguća rešenja za smanjenje problema regresivnosti i zadovoljenje principa pravičnosti u oporezivnju potrošnje.

Analiza strukture javnih prihoda u savremenim državama

U razlčitim poreskim sistemima, postoji razlika u strukturi poreskih oblika koji su u njima zastupljeni. Međutim, ukoliko uporedimo poreske sisteme različitih zemalja, videćemo da u svima preovladava nekoliko poreskih oblika: PDV, porez na dohodak fizičkih lica, porez na dobit preduzeća, porez na imovinu, akcize i carine. Prihodi od direktnih poreza obezbeđuju oko 70% ukupnh prihoda, dok se od indirektnih obezbedi manji iznos.

U nerazvijenim zemljama, odnos direktnih i indirektnih poreza je veoma razičit. One imaju nedovoljno razvijenu privredu i nizak nivo monetarne i eknomske stabilnosti, pa u poreskoj strukturi ovih zemalja, indirektni porezi zauzimaju značajno mesto. Putem ove vrste poreza, u nedovoljno razvijenim

Đorđević /Ekonomske teme, 53 (1): 39-52 41

zemljama, prikupe se velika sredstva za javnu potrošnju. U ovim zemljama se putem indirektnih poreza obezbedi i do 60% prihoda budžeta.

Tabela 1. Odnos direktnih i indirektnih poreza u zemljama OECD-a, 1965-2010. godina ( % ukunih prihoda)

Prihodi 1965. 1975. 1985. 1995. 2005. 2010. DIREKTNI Porez na dohodak Porez na dobit Doprinosi za socijalno osiguranje Porez na imovinu Porez na platni spisak

26 9

17 8 1

30 8

21

6 1

30 8

22

5 1

27 8

25

6 1

25 11 25

6 1

23 10 24

6 1

INDIREKTNI Opšti porezi na potrošnju Specifični porezi na potrošnju

14

24

15

18

16

16

18

13

19

11

20

13 OSTALI PRIHODI 1 1 2 3 3 3 UKUPNO 100 100 100 100 100 100

Izvor: Revenue statistics OECD 2000-2011, dostupno na: http://www.oecd-ilibrary.org/ taxation/revenue-statistics-2011_rev_stats-2011-en-fr

Tabela 2. Odnos direktnih i indirektnih poreza u Srbiji kao % od ukunih prihoda, 2007-2013. godina

Prihodi 2007. 2008. 2009. 2010. 2011. 2012. 2013. Poreski prihodi 88,9 93,3 92,0 93,0 86,8 87,1 89,1 DIREKTNI Porez na dohodak Porez na dobit Porezi na imovinu

16,1 10,5 4,6 1,0

17,6 11,3 5,3 1,0

19,5 11,6 6,3 1,6

16,7 11,6 3,3 1,8

10,9 5,3

6,8 7,1

5,9 7,3

INDIREKTNI PDV Akcize Carine

72,8 46,5 17,0 9,3

75,7 48,7 17,4 9,6

72,5 48,5 16,7 7,3

76,3 49,6 20,0 6,7

52,9 23,6 6,0

53,5 26,3 5,2

52,6 28,3 4,5

Neporeski prihodi 11,1

6,7

8,0

7,0

12,9

12,6

10,7

UKUPNO 100 100 100 100

Izvor: Bilten javnih finansija Republike Srbije, septembar 2014, Ministarstvo finansija, Dostupno na: http://www.mfin.gov.rs/UserFiles/File/bilten%20javne%20finansije/bilten-121-web(1).pdf, (22.12.2014.) proracunavanja izvršio autor


U Srbiji, odnos direktnih i indirektni poreza je još naglašeniji u korist indirektnih. Od poreza na potrošnju obezbedi se 75%, a od direktnih 15% ukupnih javnih prihoda.

Značaj poreza na potrošnju u poreskom sistemu

Porezi na potrošnju indirektno pogađaju ekonomsku snagu poreskog obveznika, a kao predmet porezivanja imaju potrošnju određenih dobara i usluga. Njihova pojava vezuje se za antičko doba i tada su se pojavili u vidu poreza na promet i akciza. Prilikom oporezivanja teret snosi krajnji potrošač proizvoda i usluga, na taj način što za predmet koji troši ili za uslugu koju prima, plaća cenu u koju je uračunat i porez. Ovi porezi su zastupljeni u svim savremenim poreskim sistemima i javljaju se u dva vida, i to kao: opšti porez na potrošnju i porezi na specifična dobra i usluge (Đurović-Todorović, Đorđević, 2013, p. 12).

Porezi na potrošnju imaju mnoge prednosti, zbog čega su široko zastupljeni u velikom broju zemalja i istovremeno su jedna od najizdašnijih vrsta prihoda. Osim što obezbeđuju velika sredstva za državnu kasu, oni se karakterišu i time što se prilikom njihovog plaćanja poreska vlast rukovodi načelom ugodnosti, tj. kada krajnji potrošač plaća ovaj porez, on ga plaća pod „anestezijom” i nije svestan iznosa poreza koji podnosi. Takođe, ovi porezi imaju depersonalizovаni karakter, jer se njihovom upotrebom porez naplaćuje bez ikakve diskriminacije prema ličnim osobinama poreskog obveznika. Kod poreza na potrošnju ne postoji nikakav otpor plaćanju poreza, jer poreski obveznik ne snosi teret, a potrošač ga nemože izbeći, pošto je uračunat u cenu. Porezi na potrošnju se jednostavno ubiru i kontrolišu, pa su troškovi naplate poreza niski.

Kao glavni nedostatak poreza na potrošnju, navodi se njihova regresivnost, tj. oni srazmerno više opterećuju lica sa manjim dohotkom, što ima za posledicu nepovoljne socijalne efekte. Pri njihovom ubiranju nemože se uvažiti poreska sposobnost poreskog destinarata, zbog depersonalizovanog karaktera ovih poreza. Osim toga, porezi na potrošnju izazivaju inflatorni potencijal prilikom uvođenja ili prilikom promene poreskih stopa.

Činjenica je da su indirektni porezi u negativnom smislu progresivni porezi, koji jače pogađaju siromašne (Auerbach, 2010, p.21). Pošto se plaćaju „pod fiskalnom anestezijom”, to je i nesocijalno, regresivno delovanje poreza na potrošnju veće, ukoliko su veće razlike u materijalnom položaju obveznika i ukoliko su stope poreza veće. Regresivno delovanje poreza na promet je evidentno, iako je njegovo egzaktno kvantifikovanje u praksi veoma teško. U literature su poznati Dejvisov i Kalmusov model merenja regresivnosti poreza na potrošnju. U Dejvisovom modelu se utvđuje koeficijent korelacije ranga između efektivnih poreskih stopa i grupa po nivou raspoloživih sredstava, dok se u Kalmusovom modelu meri indeks regresivnosti poreza u najnižim grupama po nivou raspoloživih sredstava (Garner, 2010, p. 54).


U tabeli koja sledi biće prikazani prihodi koji se prikupe od poreza na potrošnju u zemljama OECD-a u poslednjih osam godina.

Tabela 3. Porezi na potrošnju u BDP-u zemljama OECD-a, 2007-2012. godina

2007. 2008. 2009. 2010. 2011. 2012. Australija 8,0 7,5 7,6 7,4 7,2 - Austrija 11,5 11,6 11,9 11,8 11,8 11,9 Belgija 10,8 10,7 10,8 11,0 10,9 11,3 Kanada 7,7 7,4 7,5 7,5 7,4 7,5 Čile 10,0 10,8 9,6 10,0 10,5 10,6 R.Češka 10,7 11,0 11,2 11,3 11,7 11,9 Danska 16,3 15,5 15,3 15,1 15,2 15,2 Estonija 13,1 11,8 14,4 13,7 13,4 13,7 Finska 12,9 12,9 13,4 13,4 14,3 14,4 Francuska 10,9 10,7 10,6 10,7 10,9 11,0 Nemačka 10,5 10,6 11,1 10,6 10,8 10,7 Grčka 11,9 11,6 10,9 12,3 12,7 12,6 Mađarska 15,2 14,9 15,9 16,2 15,9 17,5 Island 16,4 13,6 12,0 12,4 12,5 12,9 Irska 11,2 10,8 10,0 9,9 9,6 9,9 Izrael 12,8 12,7 12,4 13,0 12,9 12,4 Italija 10,9 10,6 10,6 11,1 11,2 11,3 Japan 5,1 5,1 5,1 5,2 5,3 5,2 Koreja 8,3 8,4 8,2 8,5 8,1 8,4 Luksemburg 9,8 10,4 10,8 10,0 10,0 10,6 Meksiko 9,4 12,4 8,7 9,9 10,7 - Holandija 12,0 11,9 11,7 12,0 11,6 - Novi Zeland 10,9 11,3 11,4 12,3 12,5 12,8 Norveška 12,2 10,9 11,7 11,8 11,3 11,1 Poljska 13,0 13,0 11,7 12,5 12,7 - Portugalija 13,2 13,0 11,6 12,4 12,9 13,1 R.Slovačka 11,3 10,7 10,6 10,3 10,7 9,8 Španija 9,4 8,2 7,2 8,7 8,4 8,7 Švedska 12,6 12,9 13,5 13,4 12,9 12,8 Švajcarska 6,2 6,3 6,3 6,4 6,4 6,1 Turska 11,5 11,0 11,2 12,5 12,6 12,5 V.Britanija 10,4 10,3 9,9 10,7 11,5 11,6 SAD 4,5 4,4 4,3 4,3 4,4 4,4 OECD-prosek 11,0 10,8 10,7 11,0 11,0 -

Izvor:http://www.oecd-ilibrary.org/taxation/taxes-on-goods-andservices_ 20758510-table6


Na osnovu podataka iz tabele može se uočiti da porezi na potrošnju u zemljama OECD-a zauzimaju značajno mesto u prihodima koji se prikupe za pokriće rashoda budžeta. Njihovo učešće u BDP-u u ovim zemljama se kreće oko 11%. U poslednjoj godini, od posmatranih zemalja, najveće učešće se može zapaziti u Mađarskoj (17,1%) i Danskoj (15,2%), a najmanje u Japanu (5,2%) i Švajcarskoj (6,1%).

Ukoliko uporedimo ove podatke sa učešćem indirektnih poreza u BDP-u nedovoljno razvijenih zemalja, videćemo da se putem ovih poreza prikupi mnogo veći iznos prihoda koji se slivaju u državni budžet. Taj iznos je u nekim zemljama i duplo veći od proseka prihod koji se prikupe od poreza na potrošnju u razvijenim zemljama.

Problem regresivnosti u oporezivanju potrošnje

O regresivnosti poreza na potrošnju se govori jos od sredine sedemdesetih godina XX veka. Kao rezultat tih istrazivanja, zemlje su snižavale stope i to pre svega na egzistencijalne proizvode kao što su hrana, voda i lekovi. Smanjenje stopa poreza na promet imalo je za cilj podsticanje potrošnje dobara koja bi pojedinci sa nižim primanjima mogli sebi da priušte (knjige, novine i časopisi, ulaznice za muzeje, pozorišta, sportske događaje) (Blažić, 2010, p. 3). Diferencirane stope mogu ublažiti regresivnost PDV i to je potvrđeno sedamdesetih godina prošlog veka, kada su sprovedena prva empirijska istraživanja. U istraživanju obavljenom u zemljama EU pokazalo se da je PDV manje-više proporcionalan. Kada je kao osnovica uzimana potrošnja, PDV je pokazivao blagu progresju, dok je u slučaju dohodne osnovice blaga progresija bila izražena kod osoba sa nižim dohotkom, a kod osoba sa višim nivoom dohotka PDV bio blago regresivan.

Ukoliko pogledamo tabelu, videćemo koeficijent distributivnosti koji pokazuje odnos između najvišeg I najnižeg nivoa dohotka.

Таbеlа 4. Merenje koeficijenta regresivnosti u Evropi

Kraj sedamdesetih godina XX veka Koeficijent distributivnosti

Finska 1,05

Velika Britanija 0,92

Osamdesete godine XX veka

Danska 0,21

Holandija 0,79

Švedska 0,67

Velika Britanija >0,86

Izvor: Blažić H.,2010, Distributivni učinak PDV-a: usporedna analiza, Ekonomski fakultet, Sveučilište u Rijeci, str. 4


Na osnovu podataka iz tabele može se uočiti da su Finska i Velika Britanija prve države koje su počele da mere regresivnost. Kao što se vidi iz tabele, u Finskoj je zabeležena blaga progresivnost, dok je u Velikoj Britaniji koeficijent nešto ispod jedinice. Rezultati drugog istraživanja pokazuju da se u svim posmatranim zemljama uočava regresivan efekat PDV-a.

PDV je najčešće proporcionalan kada se meri u odnosu na potrošnju, što ukazuje na to da snižena i nulta stopa na egzistencijalne proizvode imaju mali uticaj na ublažavanje regresivnosti. To se može objasniti time da proizvodi kao što su knjige, novine i ulaznice za kulturne i sportske događaje nisu previše zastupljeni u potrošnji pojedinaca sa nižim dohotkom. Pojedinačna istraživanja koja su obavljana u Velikoj Britaniji, Irskoj, Belgiji, SAD, Japanu i drugim zemljama potvrdila su da je PDV veoma regresivan.

Istraživanje problema regresivnosti zaokupilo je pažnju mnogih ekonomista u našoj zemlji. Srbija prati model EU i u svojim analizama se oslanja na istraživanja koja su vršena na nivou Unije.

Ako pogledamo podatke, videćemo da Srbija obezbeđuje manje od 20% ukupnih prihoda od prihoda od direktnih poreza i oko 75% od indirektnih poreza. Procenat prihoda koji se prikupi putem indirektnih poreza je ekstremno visok, što potvrđuje sumnju da poreski sistem Srbije ima regresivni karakter (Ministarstvo finansija, 2009).

Slika 1. Struktura poreskih prihoda u Srbiji, 2007-2010. godina

Ukoliko pogledamo sliku 1, možemo da vidimo mali deo direktnih poreza u ukupnoj strukturi poreskih prihoda. Prihodi od indirektnih poreza rastu iz godine u godinu i postaju sve više i više značajni. Siromašni ostaju siromašni, a bogati su još bogatiji. Direktni porezi koji opterećuju imovinu i dohodak fizičkih i pravnih lica su progresivni i njihov nivo je određen ekonomskom

0

10

20

30

40

50

60

70

80

90

2007 2008 2009 2010

indirect taxes

direct taxes


snagom poreskih obveznika. Kod indirektnih nije tako. Oni teže opterećuju siromašnije slojeve stanovništva. U tom smislu, jaz između siromašnih i bogatih se sve više produbljuje (Djurovic-Todorovic, Djordjevic, 2009).

Sa slike 2 možemo videti da u strukturi indirektnih poreza preovladava PDV, a zatim akcize i carine. Ovi porezi poskupljuju proizvode i povećavaju cene. To će se odraziti na životni standard stanovništva.

Slika 2. Struktura indirektnih poreza u Srbiji, 2007-2010. godina

Iako su poreske stope PDV-a povećane, postoji tendencija od strane

poreskih vlasti za njihovim daljim povećanjem, radije nego za reformom direktnih poreza. Ovaj zaključak ukazuje na činjenicu da regresivnost poreskog sistema Srbije raste.

Istraživanje o regresivnosti PDV-a u Srbiji obavljeno je 2009. godine i obuhvata anketu o potrošnji domaćinstava. Analiziran je uzorak od 4.592 domaćinstva. Istraživanje je bilo detaljno i na osnovu njega može se uvideti koji subjekti podležu standardnoj stopi, sniženoj stopi ili su izuzeti od oporezivanja. Prilikom istraživanja uzeta su u obzir dva ograničenja: prodaja hrane na pijacama je oslobođena plaćanja PDV-a i kupovina novoizgrađenih stanova nije uključena u potrošnju domaćinstava, jer predstavlja investicioni trošak (Arsić, Altiparmakov, 2012, p. 7).

Iz tabele koja sledi može se uočiti blaga progresivnot PDV-a. Efektivne stope PDV-a kreću se od 10% do 13%, što je ispod standardne stope, koja je u to vreme iznosila 18%.

Porezi na potrošnju u Srbiji su veoma izdašan izvor prihoda, ali oni dodatno opterećuju siromašne građane. Svako novo povećanje stope PDV-a i akciza mora da se temelji na detaljnoj analizi ekonomske i socijalne situacije u zemlji.

0

10

20

30

40

50

60

2007 2008 2009 2010

VAT

excise

customs


U Srbiji nešto više od million ljudi živi ispod granice siromaštva i svako novo povećanje poreza ih dodatno opterećuje. Neophodno je da poreske vlasti ne povećavaju stope na indirektne poreze, već da se posvete reformi direktnih poreza i da na taj način obezbede dodatna sredstva budžetu.

Tabela 5. Efektivna stopa PDV-a u Srbiji po nivoima dohotka, (%)

Nivo dohotka Efektivna stopa PDV-a

Najniži 10,8

2 11,5

3 11,5

4 11,8

5 11,8

6 12,2 7 12,2

8 12,3

9 12,6

Najviši 13,0

Izvor: Arsić М., Altiparmakov N., 2012, Poreska pravičnost PDV sistema u Srbiji, Fiskalni savet Republike Srbije, Beograd, str.11

Mogući načini zadovoljenja pravičnosti u oporezivanju potrošnje

Neki od mogućih načina smanjenja regresivnosti poreskog sistema su: oslobađanje od PDV-a, nulta stopa, snižena stopa i poreski kredit.

Oslobođenje od PDV-a smanjuje regresivnost ovog poreskog oblika, pre svega zbog toga što se na ono odnosi na neke javne usluge poput obrazovnih i zdravstvenih usluga. Takođe, osnovne životne namirnice i lekovi mogu biti predmet ovog oslobođenja. Neki od proizvoda su oslobođeni PDV-a, zato što je otežana evidencija o njihovoj potrošnji. Drugom grupom proizvoda, kao što su hrana i zdravstvene usluge, smanjuje se regresivnost PDV-a, jer se smatra da se sa rastom dohotka smanjuje i potrošnja ovih dobara. S druge strane, izdaci za obrazovanje rastu sa porastom dohotka. Oslobađanjem od PDV-a smanjuju se prihodi budžeta, ali se povećava pravičnost u oporezivanju (Acosta, 2011).

Neophodno je prilikom oslobađanja od PDV-a dobro proceniti koji proizvodi treba da budu oslobođeni. Tako, na primer, kada je hrana u pitanju, treba voditi računa da se samo osnovne životne namirnice oslobode plaćanja poreza, a ne i hrana u restoranima ili prehrambeni proizvodi koji se mogu smatrati luksuznim proizvodima. Na taj način, sveže voće i povrće, meso i mleko bi trebalo osloboditi od oporezivanja, pošto se ove namirnice najčešće


koriste u ishrani, pa će se na taj način smanjiti regresivnost PDV-a. Ovaj posao zahteva velike administrativne troškove.

Proizvodi koji ne podležu oporezivanju definišu se zakonom o PDV-u. Često se dešava da zakonodavac oslobađa oporezivanja i proizvode koje izvoze domaći proizvođači u cilju povećanja njihove konkurentnosti. Poresko oslobođenje predstavlja snažan instrument ekonomske politike svake zemlje. Takođe, oslobađanje od plaćanja poreza na osnovne životne namirnice vodi uspostavljanju socijalne ravnoteže, pa se može zaključiti da poresko oslobađanje predstavlja važan segment socijalne politike.

Nulta stopa PDV-a, po mišljenju mnogih teoretičara, predstavlja bolje rešenje nego oslobođenje od poreza. Ona se razlikuje od oslobođenja po tome što je kod nje prisutan povraćaj PDV-a u slučaju izvoza ili prodaje proizvoda. U zemljama EU, nekoliko zemalja i dalje ima nultu stopu PDV-a: Belgija, Velika Britanija, Danska, Irska, Italija, Malta, Finska i Švedska (European Comission, 2013). Do 2013. godine i Hrvatska je imala nultu stopu, pa je ukinula. U skandinavskim zemljama, koje imaju nultu stopu, postoji veoma odgovorna socijalna politika koja pruža svom stanovništvu veoma kvalitetno obrazovanje, zdravstvo i bezbednost. Jedan od načina vođenja odgovorne socijalne politike je i nulta stopa PDV-a na proizvode kao što su: hleb, mleko, knjige, časopisi, ulaznice za kulturne događaje i medicinska pomagala. Nulta stopa pojeftinjuje ove proizvode i to je veoma važno za deo stanovništva sa niskim dohotkom, pošto oni uglavnom kupuju osnovne životne namirnice. Na taj način se može uticati za smanjenje siromaštva, s obzirom na to da veliki broj ljudi živi ispod granice siromaštva.

Evropska unija vodi politiku protiv nulte stope PDV-a. Mnoge zemlje koje su imale nultu stopu pre ulaska u Uniju, morale su da je ukinu i osetile su snažan rast cena koji najviše pogađa najsiromašniji deo stanovništva. Skandinavske zemlje su uspele da se odupru ovoj politici protiv nulte stope, pošto je njihova ekonomska politika usmerena na blagostanje pojedinca i porodice.

Učinak ukidanja nulte stope PDV-a bi se odrazio na rast cena i na smanjenje potrošnje najsiromašnijih slojeva stanovništva. Razlog ovakve regresivne raspodele ukupnog gubitka blagostanja usled ukidanja nulte stope PDV-a, leži u činjenici da je teret gubitka blagostanja nekog domaćinstva obrnuto proporcionalan procentu sa kojim u ukupnoj potrošnji tog domaćinstva učestvuju proizvodi na koje se primenjuje nulta stopa (Švaljek, 2011, p.12).

Snižena stopa PDV-a je jedan od načina smanjenja regresivnosti PDV-a. Mnoge zemlje se opredeljuju za snižene stope, pošto njihovom primenom i dalje ubiru prihode, a istovremeno se vodi računa o najugroženijim slojevima stanovništva. U Evropskoj uniji je Direktivom o približavanju stopa PDV-a odobreno formiranje sniženih stopa. Ovom Direktivom dozvoljena je primena jedne ili najviše dve snižene stope koje ne smeju biti niže od 5%. Ove stope se


odnose na sledeće proizvode: prehrambeni proizvodi, voda, lekovi, medicinska pomagala, knjige i druge publikacije, isporuka dobara i pružanje usluga u poljoprivrdi i drugi proizvodi propisani Direktivom. Snižene stope se mogu primenjivati i na isporuku prirodnog gasa i električne energije, pod uslovom da ne ugrožavaju tržišnu konkurenciju (Jovanović, 2008, p. 106).

Posmatrano sa stanovišta gubitka poreskih prihoda, troškovi primene sniženih stopa PDV-a proporcionalni su proizvodu cene roba i usluga i razlici između standardne i snižene stope PDV-a. Kako bi se ostvarili određeni distributivni i socijalni ciljevi, kreatori ekonomske politike pokušavaju da ublaže regresivnu prirodu PDV-a primenom sniženih stopa na proizvode i usluge za koje se očekuje da će ih kupovati kategorije stanovništva sa najnižim primanjima.

Tabela 6. Snižene stope PDV-a u zemljama EU u 2013. godini Država Super snižena stopa Snižena stopa Belgija - 6/12 Bugarska - 9 Češka Repubika - 15 Danska - - Nemačka - 7 Estonija - 9 Grčka - 6,5/13 Španija 4 10 Francuska 2,1 5,5/7 Hrvatska - 5/10 Irska 4,8 9/13,5 Italija 4 10 Kipar - 5/8 Letonija - 12 Litvanija - 5/9 Luksemburg 3 6/12 Mađarska - 5/18 Malta - 5/7 Holandija - 6 Austrija - 10 Poljska - 5/8 Portugalija - 6/13 Rumunija - 5/9 Slovenija - 9,5 Slovačka Republika - 10 Finska - 10/14 Švedska - 6/12 Velika Britanija - 5

Izvor: European Commision, 2013, VAT Rates Applied in the Member States of the European Union, Financial Report, Bruxells, str. 3


Na osnovu podataka iz tabele možemo uočiti da neke članice koriste stope niže od propisanih, tj. niže od 5%. To su tzv. super snižene stope PDV-a. Super snižene stope koriste Španija, Francuska, Irska, Italija i Luksemburg. One primenjuju ove stope na hranu, lekove, farmaceutske proizvode, knjige, časopise i druge publikacije, ulaznice za razne kulturne i sportske događaje, prevoz putnika, poljoprivredne sirovine i drugo (European Comission, 2013, pp.10-14). Opravdanje za primenu ovih stopa su socijalni razlozi. Roba i usluge na koje se primenjuje super snižena stopa se najčešče koriste u potrošnji i svako povećenje stope bi se negativno odrazilo na rast cena i prodaju tih proizvoda.

Poreski kredit je još jedan način za povećanje pravičnosti u oporezivanju potrošnje. Prilikom primene oslobođenja od PDV-a ili nulte stope, postiže se smanjenje regresivnosti ovog poreza, ali se smanjuje i njegova efektivnost i efikasnost. Koristi od olakšica i nulte stope za bogatije pojedince, koji imaju veći obim potrošnje od siromašnijih, mogu biti korisniji i oni mogu uštedeti više.

Jedna od alternative regresivnom karakteru PDV-a je direktno refundiranje plaćenog PDV-a domaćinstvima sa niskim primanjima. Ovj kredit bi trebalo da obezbedi efektivnu redistribuciju tereta PDV-a sa siromašnih na bogatije poreske obveznike. Najveće refundiranje je obezbeđeno za one koji žive ispod granice siromaštva. U trenutku kada dohodak porodice poraste do te mere do koje su umanjeni regresivi efekti PDV-a, refundiranje prestaje (www.taxpolicycenter.org).

Refundiranje je u našem zakonodavstvu poznato kao poreski kredit. Naš Zakon o porezu na dodatu vrednost (Poreska uprava, 2014) to definiše na sledeći način: Ako je iznos prethodnog poreza veći od iznosa poreske obaveze, obveznik ima pravo na povraćaj razlike. Poreski obveznik može da se opredeli ili za povraćaj razlike ili da mu se razlika prizna kao poreski kredit.

Zaključak

Porezi na potrošnju predstvaljaju jednu od najznačajnijih kategorija poreskih prihoda, s obzirom na to da se karakterišu visokim stepenom izdašnosti. U nedovoljno razvijenim ekonomijama, putem njih se obezbedi više od dve trećine prihoda namenjenih državnoj kasi. U razvijenim zemljama, situacija je nešto drugačija, posto su direktni porezi izdašniji, ali se putem poreza na potrošnju prikupi vise od 35% od ukupnih prihoda.

Bez obzira na visok nivo izdašnosti poreza na potrošnju, neophodno je naglasiti i problem ragresivnosti ovih poreza. Oni se smatraju regresivnim porezima pošto istim poreskim stopama opterećuju slojeve stanovništva sa različitim dohodcima. Na taj način, slabije platežno stanovništvo podnosi srazmerno svom dohotku veći poreski teret.


Na osnovu prethodene analize, može se zaključiti da je problem regresivnosti uočen još sedamdesetih godina prošlog veka i da su mnoge zemlje vršile analize stepena regresivnosti oporezivanja potrošnje. Na bazi tih istraživanja, merenjem koeficijenta distributivnosti, došlo se do zaključka da porezi na potrošnju negativno utiču na ekonomsku snagu poreskih obveznika sa niskim primanjima. Ova kategorija sstanovništva podnosi srazmerno veće poresko opterećenje u odnosu na bogatije slojeve u društvu.

Rešenja za smanjenje regresivnosti i povećanje pravičnosti u oporezivanju potrošnje, pronađeno je u uvođenju nulte stope poreza na potrošnju, snižene stope, davanju poreskog kredita ili raznim vrstama oslobođenja od plaćanja ovih poreza. Svaka država treba da alternativna rešenja problema regresivnosti prilagodi karakteru i mogućnostima svog poreskog sistema i da izabere one koji joj najviše odgovaraju.

Literatura

Arsić М., Altiparmakov N. (2012) Poreska pravičnost PDV sistema u Srbiji. Beograd: Fiskalni savet Republike Srbije.

Auerbach A. J. (2010) A Consumption Tax, The Wall Street Journal Blažić H. (2010) Distributivni učinak PDV-a: usporedna analiza. Sveučilište u Rijeci:

Ekonomski fakultet. Caspersen E., Metcalf G. (1994) “Is a Value Added Tax Progressive? Annual Versus

Lifetime Incidence Measures”, National Tax Journal, 47. The National Bureau of Economic Reacearch; Dostupno na: htpp:/www.nber.org/papers/w4387.pdf

Djurovic-Todorovic J., Djordjevic M. (2009) “Responses of Monetary and Fiscal Policy Makers in Serbia Against The World Economic Crisis”. International Conference: Challenges of the World Economic Crisis, Faculty of Economics Nis, Serbia.

Đurović-Todorović, J., Đorđević, M. (2013) Porezi na potrošnju. Niš: Ekonomski fakultet. Еuropean Commision (2013) VAT Rates Applied in the Member States of the European

Union. Bruxells: Final report. Garner C. A. (2010) Consumption Taxes, Macroeconomic Effects and Policy Issue

Retrieved http://www.oecd-ilibrary.org/taxation/taxes-on-goods-and-services_20758510-table6 http://www.poreskauprava.gov.rs/pravna-lica/pdv/zakon/202/zakon-o-porezu-na-

dodatu-vrednost.html (16.12.2014.) http://www.taxpolicycenter.org/briefing-book/background/issuses/phaseouts.cfm (datum

pristupa 25.10.2013.) Jaime Acosta M., 2011., Tax – Benefit Incidence of Value Added Tax Oн Food And

Medicine To Fund Progressive Social Expenditure, ECINEQ Working Paper Series

Jovanović A. (2008) „Fiskalna harmonizacija u EU“. Ekonomika. Niš: Sven.


Ministarstvo finansija (2014) Bilten javnih finansija Republike Srbije, septembar, Dostupno na: http://www.mfin.gov.rs/UserFiles/File/bilten%20javne%20finansije/ bilten-121-web(1).pdf

Murphy R. (2011) “Why VAT is regressive?” Fair Tax. London. Dostupno na: http://www.taxresearch.org.uk/Documents/VATRegressive.pdf

Revenue statistics OECD (2000-2011) dostupno na: http://www.oecd-ilibrary.org/taxation/ revenue-statistics-2011_rev_stats-2011-en-fr

Švaljek S. (2011) Učinak ukidanja nulte stope PDV –a na nejednakost i siromaštvo. Zagreb: Ekonomski institut.

SATISFYING THE PRINCIPLE OF FAIRNESS IN CONSUMPTION TAX

Abstract: Consumption taxes have an important place in the tax systems of modern states. They provide a large amount of revenue for the state budget. However, they are generous, but they are very regressive. It is a bad characteristic. The regressivity problem of the tax burden implies that the consumption tax is burdensome for the population with lower income. They pay similar tax rate as people with high income. The aim of this paper is to point to the existence of the problem of regressivity in underdeveloped and developed countries. This paper analyses the possibilities of reducing this problem in order to satisfy the principle of fairness in taxation.

Key words: consumption taxes, VAT, regressivity, coefficient distributive, poverty

EKONOMSKE TEME (2015) 53 (1): 53-64


ANALIZA EFEKATA MERA EKONOMSKE POLITIKE U SRBIJI PREKO MUNDELL-FLEMINGOVOG MODELA

Zoran Grubišić

Univerzitet Union, Beogradska Bankarska Akademija, Fakultet za bankarstvo, osiguranje i finansije

[email protected]

Sandra Kamenković

Univerzitet Union, Beogradska Bankarska Akademija, Fakultet za bankarstvo, osiguranje i finansije,

[email protected]

UDK 338.246.2: 336.74 Pregledni rad

Apstrakt: Svetska ekonomska kriza pogodila je čitav svet, uključujući i Srbiju. Zemlje različitog stepena razvijenosti su reagovale različitim merama ekonomske politike, kako monetarne, tako i fiskalne. Ekonomske vlasti Srbije su u odabiru mera imale određene ograničavajuće faktore, imajući u vidu pre svega nedovršen proces tranzicije. Predmet analize ovog rada biće ispitati da li je primenjena monetarna i fiskalna politika u Srbiji adekvatna poziciji u kojoj se Srbija po Mundell-Flemingovom modelu nalazi, kao i koja je početna pozicija za buduće mere ekonomske politike.


Ključne reči: Monetarna politika, fiskalna politika, Mundell-Fleming model

1. Uvod

Pre izbijanja svetske finansijske krize Srbija je imala uravnotežen platni bilans, sa deficitom u tekućem delu platnog bilansa i suficitom u kapitalnom delu platnog bilansa. Suficit u kapitalnom delu uglavnom je bio posledica prihoda od privatizacije. Međutim, nakon izbijanja krize tokom 2008. i 2009. godine dolazi do naglog pada priliva stranog kapitala, koji čak nije bio direktno korelisan sa nivoom kamatne stope. Osnovna posledica ogledala se u velikom deficitu platnog bilansa, jer se sada visoki tekući deficit prema inostranstvu nije mogao pokriti prilivom stranog kapitala. Osim toga, dolazi do pogoršanja praktično

54 Grubišić, Kamenković /Ekonomske teme, 53 (1): 53-64

svih makroekonomskih pokazatelja u Srbiji, kao i odlaganja niza neophodnih reformi koje bi omogućile uštede, pa se situacija dodatno komplikuje. Vlasti su merama ekonomske politike pokušale da umanje posledice, ali stiče se utisak da osim problema koje je izazvala ekonomska kriza, postoji još niz nerešenih problema u ekonomiji Srbije. Iako su u više navrata najavljivane reforme, naročito u domenu fiskalne politike, one su implementirane u krajnje skromnom obimu, što svakako nije dobro, naročito za dalji rast i razvoj ekonomije.

2. Teorijska osnova

Mundell-Flemingov model nazvan je prema Robertu Mundellu i Jamesu Flemingu, a najvažnijim doprinosom ovog modela smatra se uključivanje trgovine i međunarodnih kretanja kapitala u makroekonomske modele zasnovane na kejnzijanskim IS-LM modelima (Fleming, Mundell, 1964). Ovaj model pokazuje ključne makroekonomske varijable, poput BDP-a, stope inflacije, platnog bilansa, deviznih kurseva, kamatne stope i njihovu međusobnu interakciju, kao i uticaj fiskalne i monetarne politike na stanje unutrašnje i eksterne ravnoteže. Kada se govori o Flemingovom doprinosu modelu koji danas nosi naziv Mundell-Flemingov model misli se na njegov rad iz 1962. godine u kome je analizirao posledice odluke o režimu deviznog kursa na efikasnost monetarne i fiskalne politike. U ovom radu, on tvrdi da je ekspanzivna monetarna politika, efikasnija pod fluktuirajućim nego pod fiksnim deviznim kursom i to, kako apsolutno, tako i relativno u odnosu na fiskalnu akciju. S druge strane, prema Flemingu, neizvesno je da li će ekspanzivni efekat fiskalne politike meren rastom budžetskih izdataka ili snižavanjem poreza biti veći ili manji pod fluktuirajućim, odnosno fiksnim deviznim kursom.

S obzirom da zemlje u razvoju i tranziciji još uvek nisu u potpunosti integrisane u međunarodno tržište kapitala, i fiskalna i monetarna politika u režimu fluktuirajućeg deviznog kursa mogu biti poprilično efikasne (Mundell, 1960).

Mundell-Flemingov model sastoji se od tri krive. IS kriva pokazuje ravnotežne tačke na robnom tržištu, odnosno različite kombinacije agregatne proizvodnje i kamatne stope u kojima je agregatna proizvodnja jednaka agregatnoj tražnji. LM kriva pokazuje različite kombinacije nivoa BDP-a i kamatnih stopa kod kojih je novčano tržište u ravnoteži, odnosno gde su ponuda i tražnja za novcem jednake. Kriva platnog bilansa BP pokazuje različite kombinacije kamatnih stopa i BDP-a u situaciji platno bilansne ravnoteže.

Faktori koji utiču na pomeranje IS krive po Mishkinu (2006) su sledeći:

1. Rast individualne potrošnje (C), pomera funkciju agregatne tražnje naviše, što dovodi do povećanja agregatne proizvodnje (Y) i povećanja kamatne stope (i), a grafički se IS kriva pomera nadesno.

Grubišić, Kamenković /Ekonomske teme, 53 (1): 1-20 55

2. Rast planiranih investicija (I), povećava agregatnu tražnju a posledično rastu agregatna proizvodnja (Y) i kamatna stopa (i), dok se grafički IS kriva pomera nadesno.

3. Rast javne potrošnje (G), povećava agregatnu tražnju i posledično rastu agregatna proizvodnja (Y) i kamatna stopa (i), dok se IS kriva pomera nadesno.

4. Rast poreza (T), ne utiče neposredno na agregatnu tražnju, ali smanjuje iznos dohotka koji je na raspolaganju, odnosno smanjuje individualnu potrošnju. Smanjenje individualne potrošnje vodi padu agregatne tražnje, odnosno padu agregatne proizvodnje (Y) i padu kamatne stope (i), a IS kriva se pomera nalevo.

5. Rast neto izvoza (NX) povećava agregatnu tražnju, odnosno povećava agregatnu proizvodnju (Y) i povećava kamatnu stopu (i), a IS kriva se pomera nadesno.

Faktori koji utiču na pomeranje LM krive su sledeći:

1. Rast ponude novca (Ms) pomera LM krivu nadesno, što uz konstantnu proizvodnju dovodi do smanjenja kamatne stope, te je u novoj ravnotežnoj tački proizvodnja (Y) povećana, a kamatna stopa(i) smanjena.

2. Rast tražnje novca (Md), pri konstantnom nivou proizvodnje, pomera krivu LM nalevo, a kamatna stopa raste, pa je u novoj ravnotežnoj tački proivodnja (Y) smanjena, a kamatna stopa (i) povećana.

Faktori koji utiču na pomeranje BP krive su sledeći:

1. Suficit platnog bilansa vodi tome da se presek IS i LM krive nalazi levo od BP krive kojom je iskazan suficit platnog bilansa. Suficit nastaje zbog toga što je nivo BDP-a prenizak i/ili zato što je nivo kamatnih stopa previsok u odnosu na opštu ravnotežu.

2. Deficit platnog bilansa vodi tome da se presek IS i LM krive nalazi desno u odnosu na BP krivu, što znači da je nivo BDP-a previsok i/ili je nivo domaćih kamatnih stopa prenizak u odnosu na ravnotežne veličine, što uzrokuje pojavu platnobilansnog deficita.

Treba naglasiti da su zaključci iz IS-LM modela zatvorene i IS-LM modela otvorene privrede različiti. Kod modela zatvorene privrede, podjednako su efikasne i monetarna i fiskalna politika, a sveukupna efikasnost zavisi od nagiba i elastičnosti IS i LM kriva, pri čemu je BP kriva potpuno horizontalna. U slučaju modela otvorene privrede, fiskalna politika je potpuno neefikasna za razliku od monetarne koja je vrlo efikasna.

3. Monetarna politika u Srbiji tokom 2012. godine

Na kraju 2012. godine, makroekonomski pokazatelji u Srbiji pokazuju tendenciju blagog oporavka. Privredna aktivnost beleži blagi rast, inflacija


stagnira, a spoljni deficit je smanjen. Ipak, dubljom analizom može se uvideti da samo određeni sektori pokazuju oporavak, poput automobilske, naftne i farmaceutske industrije, dok je ostatak privrede i dalje u recesiji. Ukoliko kao parametar oporavka analiziramo stopu nezaposlenosti, njena stopa u Srbiji govori o tome da do oporavka još uvek ne dolazi. Dodatno, okolnosti u ostatku Evrope, odnosno nastavak recesije dodatno otežava mogućnost oporavka privrede u Srbiji. Spoljni i fiskalni deficit su i dalje visoki, a visina javnog i spoljnjeg duga ne isključuje mogućnost izbijanja dužničke krize.

Tabela 1 – Makroekonomski pokazatelji u Srbiji

2007 2008 2009 2010 2011 2012 BDP 5,4% 3,8% -3,5% 1,0% 1,6% -1,5% Inflacija 11,0% 8,6% 6,6% 10,3% 7,0% 12,2% Tekući račun (u % BDP-a)

-17,7% -21,6% -6,6% -6,7% -9,1% -10,7%

Izvor: Narodna banka Srbije

Monetarna politika u Srbiji krajem 2012. godine bila je izuzetno restriktivna, što je dovelo do obaranja inflacije. Ipak, s obzirom na poboljšanje makroekonomske situacije i najavljenu restriktivnost fiskalne politike, restriktivnost monetarne politike bi se mogla umanjiti. Pored toga što je oborena, inflacija od novembra 2012. godine stagnira na istom nivou. Procena je da je uticaj sistemskih faktora, poput fiskalnog deficita i depresijacije kursa iz prve polovine 2012. godine, kao i uticaj jednokratnih faktora poput suše i povećanja poreza, koji su uticali na povećanje inflacije iscrpljen. Očekivano je da u narednim mesecima inflacija bude niska, uz povremene skokove, uzrokovane povećanjem administrativno kontrolisanih cena. Tokom 2012. godine, dinar je u periodu od januara do avgusta doživeo nominalnu i realnu depresijaciju, da bi zatim u periodu od avgusta do oktobra snažno apresirao i, konačno, bio poprilično stabilan u periodu od oktobra do decembra. Apresijacija dinara bila je izazvana restriktivnom monetarnom politikom i prilivom deviza po osnovu zaduživanja države. Posledično, došlo je do obaranja inflacije, ali i do smanjenja cenovne konkurentnosti privrede Srbije. Pozitivna strana apresijacije dinara je činjenica da je država imala manje rashode za kamate, s obzirom da je najveći deo duga Srbije denominovan u stranoj valuti. Rashodi za kamate su u 2012. godini bili za 3,6 milijardi dinara manji od plana iz septembra. Smanjivanje restriktivnosti monetarne politike imalo bi za cilj da se preko umerene depresijacije dinara smanji deficit u tekućem platnom bilansu. Depresijacija bi dugoročno povoljno uticala na rast privredne aktivnosti i zaposlenosti, s tim da bi svakako morala da bude postepena, kako ne bi pokrenula visoku inflaciju ili izazvala visoke gubitke kod dužnika koji imaju dugovanja indeksirana u stranoj valuti. Postepena depresijacija ima za cilj da spreči naglu depresijaciju do koje bi moglo doći usled naglog smanjenja priliva


stranog kapitala. Takođe, planirano povećanje restriktivnosti fiskalne politike, ostavlja prostora za smanjenje restriktivnosti monetarne politike.

Tabela 2 - Devizne rezerve Narodne banke Srbije u periodu 2007-2012. godina (u milionima EUR)

Godina 2007 2008 2009 2010 2011 2012

Iznos 9.634,0 8.162,0 10.601,9 10.001,6 12.058,2 10.914,7


Tabela 3 - Intervencije Narodne banke Srbije na međubankarskom deviznom tržištu kumulativno (u milionima EUR)

Godina 2011 2012 Kvartal Q1 Q2 Q3 Q4 Q1 Q2 Q3 Q4 Iznos 5 -30 -30 -30 -498 -1288 -1348 -1343


Tabela 4 – Devizni kurs u Srbiji tokom 2012. godine

Datum Srednji kurs NBS 30.12.2011. 104,6409

31.01.2012. 106,0620

29.02.2012. 110,1866

30.03.2012. 111,3643

30.04.2012. 111,8981

31.05.2012. 116,6121

29.06.2012. 115,8203

31.07.2012. 117,7306

31.08.2012. 118,4517

28.09.2012. 115,0320

31.10.2012. 113,2836

30.11.2012. 112,6378

31.12.2012. 113,7183


Krajem godine je nastavljen trend smanjenja deficita u tekućem platnom bilansu, ali je došlo do zaokreta u kapitalnom bilansu u smislu da je došlo do značajnog suficita. Ono što je povoljna okolnost je da je smanjenje deficita u tekućem delu izazvano rastom izvoza, a s druge strane nepovoljna je što je suficit u kapitalnom bilansu ostvaren zaduživanjem države, što je svakako dugoročno neodrživo. Moguća posledica ovakvog scenarija je situacija da


nakon naglog zaustavljanja priliva kapitala dođe do snažne depresijacije dinara i smanjenja deviznih rezervi Narodne banke Srbije, a potom i do rasta inflacije. Takođe, trebalo bi napomenuti da je uprkos smanjenju deficita u tekućem delu platnog bilansa, on i dalje visok, te bi bilo neophodno raditi na njegovom daljem smanjenju. Spoljni dug je krajem 2012. godine dostigao nivo od oko 90% BDP-a, te će troškovi njegovog finansiranja biti izuzetno visoki, pa preti mogućnost platnobilansne krize.

4. Fiskalna politika u Srbiji tokom 2012. godine

Fiskalna politika u Srbiji krajem 2012. godine bila je izuzetno ekspanzivna, ali su očekivanja da će u 2013. godini biti znatno restriktivnija, s obzirom da bi trebalo da nastupi proces fiskalne konsolidacije. Fiskalni deficit na kraju godine dostigao je nivo od 6,6% BDP-a ili 217 milijardi dinara, što je za najmanje 0,5% više u odnosu na iznos planiran u okviru Fiskalne strategije koja je usvojena u novembru. Visok fiskalni deficit posledica je tradicionalno visokih rashoda nakon izbora. On je u četvrtom kvartalu najvećim delom generisan kroz snažan rast rashoda na subvencije i blagi rast kapitalnih rashoda, dok su ostale kategorije javnih rashoda i javni prihodi zabeležili blagi pad. Javni prihodi su u odnosu na plan bili manji za oko 25 milijardi dinara, što se može smatrati velikim odstupanjem, imajući u vidu da je rebalans budžeta pripremljen u septembru, te da je do kraja godine u tom momentu preostalo tri meseca. Od plana su najviše odstupali prihodi od akciza na duvan, neporeski prihodi i PDV. Po pitanju pada javnih rashoda, smanjenje u odnosu na plan je iznosili oko 30 milijardi dinara, a najveći deo povlači manje izvršenje od planiranih rashoda za nabavku roba i usluga. Interesantno je pomenuti rezultate istraživanja koje su sproveli Luković i Grbić (2014), koje analizira vezu između državnih prihoda i rashoda u Srbiji u periodu između 2003. i 2012. godine. Korišćenjem Toda-Yamamoto metoda ustanovljeno je da postoji jednosmerna uzročno posledična veza koja se kreće od državnih rashoda ka državnim prihodima. Preporuka organima vlasti u kontekstu rezultata je da istraju u procesu smanjenja državnih rashoda, jer je to jedini optimalan način smanjenja budžetskog deficita u dugom roku. Efekti fiskalne konsolidacije bi svakako trebali da budu pozitivni, ali za procenu efekata će biti potreban duži vremenski period. Ipak, očekuje se da će fiskalni deficit biti veći od planiranih 3,6% BDP-a i da će dostići nivo od oko 4,5% BDP-a, pa bi moralo doći do novog zaduživanja. Zato su neophodne dodatne mere štednje kako fiskalni deficit ne bi prešao 4% BDP-a. Ono što je Fiskalni savet predlagao je da se usvoje i prate kvartalni ciljevi izvršenja budžeta, kako bi se na vreme preduzele korektivne mere, međutim za sada taj predlog nije usvojen.

Vlada je Fiskalnom strategijom za 2013. godinu predvidela da započne reformu zarada i zaposlenosti u javnom sektoru, da radi na okončanju procesa prestruktuiranja državnih preduzeća, da reformiše javna preduzeća, izradi socijalne karte stanovništva, početi penzijsku reformu.


Tabela 5 – Konsolidovan fiskalni bilans Republike Srbije (u % od BDP-a) u periodu 2007-2012. godina

Godina 2007 2008 2009 2010 2011 2012 % -1,9 -2,58 -4,49 -4,56 -4,98 -6,63

Izvor: Tabelu su sačinili autori na osnovu podataka iz Kvartalnih monitora

Trebalo bi napomenuti da je u periodu pre izbijanja svetske ekonomske krize u velikom broju zemalja fiskalna politika uglavnom bila svedena na automatske stabilizatore, a da su diskrecione fiskalne mere posmatrane sa skepsom (Arestis, 2011). Međutim, izbijanjem ekonomske krize, postalo je jasno da tržište svojim samostalnim delovanjem neće moći da reši nastale ekonomske probleme, te su države posegnule za svojevrsnim strategijama oporavka. Na krizu su prvi odgovor bile monetarne mere za stabilizaciju, koje su povećale likvidnost finansijskog sistema injekcijama sredstava, dok su centralne banke širom sveta snizile referentne kamatne stope (Jevđović, 2013). Međutim, efikasnost monetarne politike limitirana je krajem 2008. godine, kada se osnovna kamatna stopa približila nuli. Sa monetarnom politikom koja je dolaskom do takozvane nulte granice postala neefikasna i ekonomskim sistemom pred kolapsom, fiskalna politika se pokazala kao jedini preostao alat. Uvođeni su stabilizacioni fiskalni paketi koji su podržavali agregatnu tražnju i spasli ekonomiju od dramatičnog pada.

Javni dug je na kraju 2012. godine iznosio 17,7 milijardi dinara (61,3% BDP-a). Rast indirektnog javnog duga, po osnovu izdatih garancija države za zaduživanje javnih preduzeća se nastavlja, što dodatno povećava nivo zaduženosti zemlje, što svakako nije povoljna okolnost. Ako se pretpostavi da će planirani ciljevi u domenu makroekonomskih i fiskalnih kretanja za 2013. godinu biti ostvareni, kao i da se realni devizni kurs neće značajnije menjati, očekuje se da javni dug Srbije na kraju 2013. godine bude na nivou 62-63% BDP-a. Trend rasta javnog duga je neodrživ i izvesno vodi ka krizi, te je neophodno što pre reagovati. Dodatno, treba napomenuti da je Vlada i u zakonskoj obavezi, po osnovu Zakona o budžetskom sistemu, da započne program smanjenja javnog duga kada on premaši granicu od 45% BDP-a. Takođe, kada se učešće javnog duga u BDP-u stalno povećava, investitori brzo zaključuju da se javne finansije zemlje nalaze na neodrživoj putanji i prestaće da pozajmljuju novac, što je svakako uvod u krizu javnog duga.

Tabela 6 – Kretanje javnog duga u Srbiji (u % BDP-a) u periodu 2007-2012. godina

Godina 2007 2008 2009 2010 2011 2012 % 30,9 29,2 34,8 44,6 46,9 59,4

Izvor: Tabelu su sačinili autori na osnovu podataka iz Kvartalnih monitora


5. Mundell-Flemingov model u Srbiji

Mere u domenu monetarne politike mogu se grupisati na sledeći način:

1. Rast referentne kamatne stope, od januara 2012. godine sa 9,50%, na 11,25% u decembru 2012. godine.

2. Kontrolisana depresijacija dinara u periodu od januara do oktobra čime su potrošene devizne rezerve, ali je ostvaren ekspanzivni uticaj na privrednu aktivnost, jer je izvoz postaje isplativiji, a zatim u periodu od avgusta do oktobra snažna apresijacija dinara.

3. Monetarna kontrakcija zbog smanjenja deviznih rezervi u ukupnom saldu za 2012. godinu.

Ukupni efekat monetarne politike je bio restriktivan usled pada ponude novca, prodaje deviza i povlačenja dinara. Restriktivan efekat je jači od efekta kontrolisane depresijacije dinara, koja ima ekspanzivan efekat.

Primerenije mere bi bile dozvoliti veću depresijaciju dinara, jer bi monetarno zatezanje, a time i kočenje tražnje bilo manje. Manji pad tražnje i okretanje od uvoznih ka domaćim proizvodima, usled depresijacije, vodilo bi manjem kočenju privredne aktivnosti i potrošilo bi se manje deviznih rezervi. Nedostatak veće depresijacije bio bi rast dugova, jer su krediti u Srbiji dominantno indeksirani u eurima.

Mere u domenu fiskalne politike bi se mogle sumirati na sledeći način:

1. Porast deficita javne potrošnje na 6,6% BDP-a. 2. Porast javnih rashoda kao ispunjenje predizbornih obećanja, kroz rast

subvencija i rast kapitalnih rashoda. 3. Smanjeni budžetski prihodi po osnovu naplate PDV-a, akciza, carina.

Ukupan efekat fiskalne politike je ekspanzivan, čime se ublažava recesija, ali plate u javnom sektoru i penzije su neodržive u 2013. godini bez dodatnog zaduživanja. Dodatno, za 2013. godinu najavljeno je otpočinjanje procesa fiskalne konsolidacije.

Primerenije mere aktuelnoj situaciji bile bi zamrzavanje, čak i smanjenje plata u javnom sektoru i penzija, obustava zapošljavanja, smanjenje diskrecionih budžetskih odvajanja, smanjenje transfera zdravstvu i smanjenje transfera lokalnim samoupravama.

Kada u privredi postoji stanje neravnoteže, pre svega unutrašnje, ali i spoljašnje, kreatori ekonomske politike reaguju koristeći politike prilagođavanja, pre svega monetarnu i fiskalnu, kako bi privredu vratili u stanje ravnoteže. Međutim, treba napomenuti da postoji i druga opcija, a to je da se ne preduzima nikakva akcija, već da se sačeka, jer će protokom vremena, unutrašnja ravnoteža biti sama uspostavljena. Međutim, troškovi takvog pasivnog prilagođavanja mogu


biti previsoki. Kreatori ekonomske politike retko biraju da ne preduzimaju ništa i čekaju da tržišni mehanizam odgovori na neravnotežu.

Mundell-Flemingov model je jedan od mogućih načina da se sintetički prikažu efekti udara krize na Srbiju, ali i efekti ekonomske politike države.Takođe, dobija se i opis startne pozicije neophodne za razmatranje budućih mera monetarne i fiskalne politike. Treba napomenuti da se radi o približnom ili stilizovanom opisu koji će dati osnovne pravce kretanja (Petrović, 2009).

Srbija je pre udara krize tokom nekoliko godina imala uravnotežen platni bilans koji je bio rezultat visokog deficita tekućeg računa (robe, usluge) i kompenzirajućeg isto tako visokog suficita računa kapitalnih i finansijskih transakcija. Ova pozicija Srbije, odnosno uravnotežen platni bilans prikazan je na slici broj 1, gde platno bilansna kriva (BP) prolazi kroz presek druge dve krive (IS i LM). Treba napomenuti da potreba Srbije za kompenzatornim investicijama, kako bi se finansirao visok deficit tekućeg računa prema inostranstvu, predstavlja višegodišnji problem i u budućem periodu može značajno otežati uspostavljanje eksterne ravnoteže.

Svakako da bi bilo od interesa ispitati nagibe IS i LM krive u polju zatvorene ekonomije, jer bi se time utvrdila elastičnost uticaja instrumenata ekonomske politike (u prvom redu kamatnih stopa prema IS-LM modelu) na uspostavljanje interne ekonomske ravnoteže i ravnotežni nivo privredne aktivnosti. Svakako da ostaje veliki izazov za ekonomsku politiku simultano uspostavljanje interne i eksterne ravnoteže u polju otvorene makroekonomije, što se može pratiti preko Mundell-Flemingovog modela.

Slika 1. Srbija po Mundell-Flemingovom modelu pre udara svetske krize


Slika 2. Efekti monetarne i fiskalne politike na kraju 2012. godine u Srbiji

Monetarno zatezanje, tačnije smanjenje ponude novca dovodi do pomeranja LM krive na levo (LM- LM’), što za posledicu ima smanjenje agregatne tražnje, a preko nje i smanjenje privredne aktivnosti, ali i smanjenje uvoza kao i poboljšanja spoljnotrgovinskog deficita. Nasuprot tome, ekspanzivna fiskalna politika pomera IS krivu na desno i dovodi do povećanja agregatne tražnje, stimulisanja privredne aktivnosti i povećanja uvoza. S druge strane, efekat istiskivanja (engl. crowding-out effect) umanjuje pomeranje krive IS u desno, jer povećanjem kamatnih stopa padaju investicije privatnog sektora. Konačno, depresijacija valute ima ekspanzivni efekat na privrednu aktivnost okrećući tražnju od stranih ka domaćim proizvodima, odnosno pomerajući IS krivu u desno. Ukupni ekspanzivni efekat fiskalne politike i depresijacije obuhvaćen je pomeranjam sa IS na IS’. Depresijacija valute istovremeno utiče i na poboljšanje trgovinskog deficita, a preko njega i platnog bilansa, što na grafikonu prikazuje pomeranje sa BP’ na BP”.

Isprekidane linije prikazuju poziciju u kojoj se privreda Srbije nalazi nakon udara ekonomske krize i odgovora ekonomske politike krajem 2012. godine. Novi presek IS’ i LM’ krivih nalazi se levo od prethodnog, pokazujući da je došlo do pada proizvodnje ili da su efekti monetarne kontrakcije nadmašili efekte ekspanzivne fiskalne politike i depresijacije dinara. Takođe, novi presek IS’ i LM’ približio se BP’ krivoj, što govori o tome da je deficit tekućeg računa prema inostranstvu smanjen. Do ovog smanjenja došlo je usled smanjene tražnje i posledičnog smanjenja uvoza. Konačno, novi presek podrazumeva viši nivo kamatnih stopa.


Dodatno smanjenje platnog deficita i pomeranje BP’ u desno može se očekivati zbog depresijacije dinara, pod uslovima iz Marshal Lernerove teoreme, ali tek nakon određenog perioda (Rose, 1991).

6. Zaključak

Reakcije ekonomskih vlasti na ekonomsku krizu bile su određene mere monetarne i fiskalne politike. U radu je bio cilj analizirati preduzete mere kroz prizmu Mundell-Flemingovog modela, kako bi se s jedne strane ocenila njihova efikasnost, a s druge odredila početna pozicija za buduće mere ekonomske politike. Analiza je pokazala da su određene mere bile efikasne, ali da su određene bile neprilagođene trenutku u kome se privreda Srbije nalazila. Ono što je izvesno je da je fiskalna konsolidacija neminovna, kako bi se smanjio fiskalni deficit i javni dug, za čiji se nivo može reći da je kritičan i da zemlji preti dužnička kriza.

Literatura

Arestis, P. (2011) “Fiscal policy is still an effective instrument of macroeconomic policy“, Panoeconomicus, 58(2): 143-156.

Fleming, M .(1962) Domestic Financial Policies Under Fixed and Under Floating Exchange Rates, IMF Staff Papers, IMF, vol. 9, pp. 369-79.

Fleming, M., Mundell, R. (1964) Official Interventions on the Forward Exchange Market: A Simplified Analysis, IMF Staff Papers, IMF, Vol.11, pp 1-19.

Jevđović,G. (2013) „Suština i aktuelnost Mandel-Flemingovog modela“, Bankarstvo, 42 (2): 90-121.

Luković, S., Grbić, M.(2014) „Testiranje povezanosti državnih prihoda i državnih rashoda u Srbiji“, Ekonomske teme, 52(2):135-145.

Mishkin, F. (2006) Monetary economics, banking and financial markets, Serbian Edition. Belgrade: Data Status.

Mundell, R. (1960) “The Monetary Dinamics of International Adjustment under Fixed and Flexible Exchange Rates“, Quarterly Journal of Economics, 74 (2): 227-257.

National Bank of Serbia, www.nbs.co.rs Petrović, P. (2009) “Efekat svetske finansijske krize na Srbiju i odgovor ekonomske

politike“, Ekonomika preduzeća, 57 (1/2): 43-50. The foundation for the Advancement of Economica (FREN) (2012) Quarterly monitor

of economic trends and policies in Serbia, numbers 28-31, Belgrade, www.fren.org.rs

Rose, A. K. (1991) “The role of exchange rates in a popular model of international trade: Does the ‘Marshall–Lerner’ condition hold?“ Journal of International Economics 30 (3–4): 301–316.


AN ANALYSIS OF THE EFFECTS OF THE ECONOMIC POLICY IN SERBIA BY THE MUNDELL-FLEMING MODEL

Abstract: The global economic crisis has affected the whole world, including Serbia. Countries with different degrees of development reacted with different measures of economic policy, both monetary as well as fiscal. Economic authorities in Serbia have encountered certain limiting factors in the selection of measures, first of all taking into account the unfinished transition process. This paper will examine whether the applied monetary and fiscal policy in Serbia is adequate according to the position which Serbia occupies by the Mundell-Fleming model, as well as to identify the starting position for future economic policy measures.

Keywords: Monetary policy, fiscal policy, Mundell-Fleming model

EKONOMSKE TEME (2015) 53 (1): 65-84


STRUKTURNE PROMENE I STRUKTURNA TRANSFORMACIJA U SAVREMENOJ RAZVOJNOJ EKONOMIJI

Vladislav Marjanović


UDK 330.342 Pregledni rad

Apstrakt: Mnogo je različitih korišćenja koncepata strukture i strukturnih promena u ekonomiji. Najgrublja distinkcija pristupa u vezi sa ovim pitanjima, jeste na pristup razvojne ekonomije i ekonometrijski pristup. U radu će se koristiti pristup koga zastupa razvojna ekonomija, jer se čini da ekonometrijski pristup, isuviše pojednostavljuje analizu strukture i strukturnih promena. Razvojna ekonomija koja se razvijala kroz interakciju teorijskih istraživanja i empirijskih studija se karakteriše kao bavljenje različitim pitanjima strukture i rasta u manje razvijenim (nerazvijenim) zemljama. Analiza privredne strukture se u razvojnoj ekonomiji uglavnom posmatra, kroz mikro- i makro pristup. U radu će se koristi makroekonomski pristup, koji privredni razvoj vidi kao set međuzavisnih dugoročnih procesa strukturne transformacije koji prate rast. Za razliku od neoklasičnog pristupa koji pravi jednostavnu distinkciju privrede na sektore koji proizvode dobra kojima se trguje (i koja su sa visokom supstitucijom) i sektore koji proizvode dobra kojima se ne može trgovati, razvojna ekonomija izučava strukturna prilagođavanja u mnogo kompleksnijem smislu. Za razliku od ostalih ogranaka ekonomije, razvojna ekonomija nema prihvaćenu univerzalnu doktrinu ili paradigmu. Umesto toga ona ima kontinuiranu evoluciju razmišljanja koja stvaraju osnovu za razumevanje procesa savremenog privrednog razvoja.


Ključne reči: privredna struktura, strukturne promene, strukturna transformacija, razvojna ekonomija, sektorske proporcije.

1. Uvod

Privredni razvoj je složen pojam koji, pored privrednog rasta, obuhvata još i promene u strukturi privrede, promene u socijalnoj sferi, tehnologiji. Privredni razvoj je proces koji podrazumeva stvaranje kvalitativno novih osobina jedne

66 Marjanović /Ekonomske teme, 53 (1): 65-84

privrede (pored kvantitativnog rasta elemenata strukture) i upravo dinamički karakter privredne strukture daje kvalitativnu dimenziju tog procesa. Dinamika i promene u privrednoj strukturi ne odnose se samo na elemente privredne strukture, već i na same odnose među elementima. „Promene odnosa među delovima koji postoje u nekoj celini, nazivamo strukturnim promenama“ (Korošić, 1976, str. 8).

Termin „strukturne promene“ se u ekonomiji najčešće koristi da bi objasnio transformaciju u kompoziciji proizvodnje, zaposlenosti, tražnje i trgovine koja se pojavljuje sa razvojem jedne zemlje (Doyle, 1997). I u razvijenim i u nerazvijenim zemljama (industrijalizovanim i onima koje se industrijalizuju), stalno se dešavaju promene u kompoziciji input-a i output-a, pokretane od strane tehnike i tehnologije i želje za postizanjem što veće konkurentske prednosti.

Mnogo je različitih korišćenja koncepata strukture i strukturnih promena u ekonomiji. U radu će se koristiti pristup koga zastupa razvojna ekonomija, jer se čini da ekonometrijski pristup, uz svo njegovo uvažavanje i značaj, isuviše pojednostavljuje analizu strukture i strukturnih promena posmatrajući ih kroz ekonomske modele kao pojednostavljenu verziju privrede.

Najvažnije promene u privrednoj strukturi koje se ističu u literaturi jesu:

1. promene (porast) stopa akumulacije (Rostow, Lewis), 2. promene sektorske kompozicije ekonomskih aktivnosti inicijalno fokusirane

na alokaciju zaposlenosti (Fisher, Clark), a kasnije na proizvodnju i korišćenje faktora (Kuznets, Chenery),

3. promene u lokaciji ekonomskih aktivnosti, 4. ostali aspekti promene privredne strukture (demografski, distribucija

dohotka, itd.) (Syrquin, 1988).

Međusobno povezane procese strukturnih promena koje prate ili su praćene privrednim razvojem, nazivamo strukturnom transformacijom. Suština strukturne transformacije jeste akumulacija fizičkog i humanog kapitala, ali i promene u kompoziciji tražnje, proizvodnje, zaposlenosti i trgovine. „Centralna pojava onoga što nazivamo „strukturnom transformacijom“, jesu takvi široko-ekonomski fenomeni kao što su industrijalizacija, transformacija poljoprivrede, migracije i urbanizacija. Svi ovi procesi uključuju recipročnu interakciju između rastućeg dohotka i promene proporcije ponude i tražnje, a na njih utiču makroekonomske i sektorske politike“ (Chenery, 1988, str. 205). Strukturna transformacija izaziva i neke periferne posledice od kojih ističemo različite socioekonomske procese.

Pored ovakvog užeg tumačenja strukturnih promena i strukturne transformacije, postoje i šira tumačenja koja posmatraju i institucionalne promene (North).

Marjanović /Ekonomske teme, 53 (1): 65-84 67

Očigledan razlog za razmatranje strukturnih promena je taj što su one u centru pažnje razvojne ekonomije i modernog ekonomskog rasta. Bez strukturnih promena se ne može objasniti proces rasta, niti se može razviti valjana i sveobuhvatna teorija privrednog razvoja. U centru pažnje ovog problema je ustvari hipoteza da su strukturne promene i privredni rast čvrsto međusobno povezani. Ekonomisti, uglavnom, prepoznaju ovu međuzavisnost i jasno ističu neophodnost strukturnih promena za dalji ekonomski rast. Za Kuznetsa su recimo neke strukturne promene, ne samo u ekonomiji, već i u nekim socijalnim institucijama, uslov bez koga bi moderan ekonomski rast bio nemoguć. Chenery vidi ekonomski razvoj kao set međusobno povezanih promena u strukturi ekonomije koje su neophodne za njen kontinuirani rast (Syrquin, 1988). Strukturne promene se vrlo često stavljaju u kontekst produktivnosti rada i tehničkog progresa, koji su glavni pokretač privrednog rasta novog doba. Postojanje veze između privredne strukture i rasta produktivnosti jedne zemlje, činjenica je kojoj se poslednjih decenija poklanja izuzetna pažnja. Ideja da privredna struktura i njene promene utiču na rast, stara je koliko i ekonomija sama. Stoga je fleksibilna struktura proizvodnje važan element visoke stope rasta produktivnosti, a to dalje ekonomiji dozvoljava brzu preraspodelu resursa kako bi maksimalno iskoristila prednost promene obrasca tehničkog progresa (Fagerberg, 2000).

Međutim, strukturne promene se ne izučavaju samo zato da bi se teorijski objasnio ekonomski rast i razvoj, već i zbog toga da bi se uočio i njihov praktični značaj. Uostalom, sve teorije se i koncipiraju da bi mogle praktično pomoći u razvoju, rađajući najrazličitije varijante ekonomskih politika. S tim u vezi konstatovaćemo i veliki značaj strukturnih promena i njihovih uticaja na kreiranje različitih razvojnih politika. Tako strukturne promene jako utiču na buduće kreiranje ekonomske politike kao svesnog uticaja države na ostvarivanje određenih razvojnih ciljeva. Ekonomska politika, isto tako, može uticati (pozitivno ili negativno) na promene u privrednoj strukturi, približavajući je ili udaljavajući od njenog „optimuma“.

1. Strukturne promene u ekonomskoj istoriji

Najopštije korišćenje termina „struktura“ u razvojnoj ekonomiji i ekonomskoj istoriji, upućuje na relativan značaj sektora u privredi u smislu proizvodnje i korišćenja proizvodnih faktora. Zbog toga je industrijalizacija i smatrana centralnim procesom strukturnih promena. Međutim, u novijoj istoriji javlja se i proces koga možemo nazvati tercijarizacijom, koji ipak daje pečat savremenim strukturnim promenama.

Ekonomska istorija i razvojna ekonomija se upravo i razlikuju po pitanjima vezanim za strukturne promene, ali i u pristupu proučavanja samih strukturnih promena. Razvojna ekonomija posmatra strukturne promene iz jedne šire


perspektive, kao ekonomski fenomen u širem smislu, koji je veoma povezan sa agregatnim rastom.

Za razliku od ovakvog pristupa ekonomski istoričari strukturne promene posmatraju sa mnogo užeg aspekta, jer pokušavaju da se koncentrišu na specifične pojave i parcijalne promene privredne strukture. Iako su ove parcijalne promene veoma važni elementi sveobuhvatne celine koju zovemo privrednom strukturom, ipak se oni analiziraju kao izolovani fenomeni, pojednostavljajući, na taj način, analizu strukturnih promena. Veliki je paradoks da su istoričari, ipak, zanemarili strukturne promene kao istorijski fenomen i obično su ignorisali ulogu tih promena u privrednom razvoju. Njihova glavna analiza privrednog rasta svodi se na verovanje da je industrijski sektor od primarnog značaja i na taj način su, skoro kompletno, zanemarili ostale faktore. U ovim analizama skoro da i nema govora o strukturnim promenama kao izvoru povećane produktivnosti u pojedinim sektorima.

Jedan od najznačajnijih istorijskih pristupa koji posmatra strukturne promene i strukturnu transformaciju, jeste takozvani stages approach prezentiran od strane Rostowa. Ovaj „faza pristup“ razlikuje, kao što i naziv to govori, nekoliko faza privrednog razvoja od kojih je centralna „faza uzleta“ koju karakterišu dva elementa. Prvi je ubrzani rast akumulacije kapitala (koja se u ovoj fazi skoro duplira), a drugi je takozvani „vodeći sektor“ sa njegovom transformacijom proizvodne strukture. Ovakav pristup je kasnije bio veoma kritikovan zbog očiglednih manjkavosti, iako su faze u široko rasprostranjenoj upotrebi i u današnjim ekonomskim analizama. Glavne kritike ovom pristupu upućuju se na to što je isticao jedinstven put razvoja (apstrahujući endogene mehanizme prelaza između faza), a takođe su „ispušteni“ i neophodni preduslovi za fazu uzleta.

O „neophodnim pretpostavkama za uzlet“ govorio je Gerschenkron i naglasio da je proces industrijalizacije u evropskim zemljama obilovao specifičnostima zavisno o kojoj se konkretnoj ekonomiji radi. Naime, svaka zemlja započinje proces industrijalizacije koji zavisi od njenog stepena zaostalosti, a koji se opet razlikuje od zemlje do zemlje. Karakter industrijalizacije će upravo zavisiti od inicijalnog stepena zaostalosti zemlje. Analiza se sada svodi ne na traženje seta pretpostavki za započinjanje faze uzleta (odnosno industrijalizacije), već na otkrivanje konkretnih puteva prelaska u kojima se pretpostavke razlikuju od slučaja do slučaja. Mogućnost različitih puteva za dostizanje određenog cilja je centralno u pominjanju različitih puteva razvoja. Gerschenkron čak ističe da što je zemlje zaostalija, to je veće učešće specifičnih intitucionalnih faktora, kao što su banke ili država, koje na samom početku industrijalizacije utiču na povećanje ponude kapitala u industrijama koje se tek pojavljuju (Syrquin, 1988).


Kada govorimo o „vodećem sektoru“ kao ključnom elementu faze uzleta, treba reći da on prenosi rast putem svojih veza sa ostalim segmentima u privredi. Termin „vodeći sektor“ ustanovljen i preciziran od strane Hirschmana, suština je takozvanog pristupa „glavnih proizvoda“.1 Ovde su rast i strukturne promene intrepretirane u smislu proizvodnih karakteristika dominantnih prirodnih resursa (the staple), koji se eksploatišu za inostrano tržište. Literatura koja proučava ovu teoriju upućuje na brojne primere brzog rasta baziranog na ubrzanoj eksploataciji prirodnih resursa, ali on ipak neće dovesti do kontinuiranog razvoja ukoliko se paralelno ne dešava proces strukturne transformacije ne samo u privredi, već i u socijalnoj i institucionalnoj sferi.2

Pristup „glavnih proizvoda“ je, takođe, veoma povezan sa međunarodnom tražnjom preko koje proizvedeni višak koji se izvozi utiče na privredni rast.

2. Strukturne promene u razvojnoj ekonomiji

Razvojna ekonomija se razvijala kroz interakciju teorijskih istraživanja i empirijskih studija. Neki od osnovnih teorijskih pristupa vodili su direktno do modela od kojih su neki bili subjekt ekonometrijskih testiranja i poboljšavanja, dok su drugi zbog svoje apstrakcije postali neodgovarajući za dalju kvantitativnu analizu.

Razvojna ekonomija se karakteriše kao bavljenje različitim pitanjima strukture i rasta u manje razvijenim (nerazvijenim) zemljama (Syrquin, 1988). Analiza privredne strukture se u razvojnoj ekonomiji pojavljuje, uglavnom, u dve varijante ili kroz dva pristupa – mikro- i makroekonomski pristup.

Mikroekonomski pristup posmatra funkcionisanje privrede, njenog tržišta, institucija, mehanizama alokacije resursa, kreiranje i distribuciju dohotka. Ovakav pristup je čvrsto vezan za ekonomsku teoriju sa malim naglaskom na ekonomsku istoriju ili dugoročne procese promene privredne strukture.

Makroekonomski pristup, pak, privredni razvoj vidi kao set međuzavisnih dugoročnih procesa strukturne transformacije koje prate rast. Osnovne karakteristike ovog pristupa jesu širi ekonomski fenomeni, kao što su industrijalizacija, urbanizacija, transformacija poljoprivrede, ono što je Kuznets prosto nazvao „modernim ekonomskim rastom“. Ovo je suštinski komparativni pristup koji činjenice i informacije crpe iz istorijske evolucije razvijenih (naprednih) privreda i veza između strukturnih procesa i rasta među zemljama.

Najranija istraživanja razvojne ekonomije (engl. development economics) kao centralnu kategoriju ističu agregatnu tražnju. Ovaj značaj tražnje u razvojnoj ekonomiji posebno je istican i pojačavan u kejnzijanskoj ekonomskoj

1 Staples approach. 2 To su tzv. primeri rasta bez razvoja.


teoriji, koja se zbog toga i naziva ekonomijom tražnje. Ovakva razvojna ekonomija 50-ih godina prepoznaje dve ključne komponente strukturne transformacije – akumulaciju i sektorsku kompoziciju. I jedna i druga utiču na ekonomsku politiku i to, prva na njen agregatni nivo, a druga na neke disagregirane nivoe.

Izvodi se zaključak da ubrzani održivi rast podrazumeva porast stope akumulacije, ali i održivi balans između različitih sektora kako bi se predupredile neravnoteže na tržištu proizvoda ili tržištu faktora.

U otprilike isto vreme javlja se i neoklasična interpretacija privrednog rasta koja ima sasvim drugi ugao posmatranja i za razliku od strukturalističkog isticanja agregatne tražnje, ovde je u centru pažnje agregatna ponuda. Dugoročni rast je po neoklasičarima potpuno nezavistan od stope štednje (akumulacije), a međusektorska neravnoteža se ovde ne dopušta.

Ranija izučavanja i studije privredne strukture govore o skladnim promenama u alokaciji resursa u zavisnosti od rasta dohotka. Značajan doprinos u tom smislu je i Engelov zakon tražnje i univerzalna realokacija radne snage iz poljoprivrede u industriju, a kasnije iz industrije u uslužne sektore.

Posleratne analize tražnje, proizvodnje i korišćenja faktora se pogotovo ističu u izučavanju privredne strukture. Još je Kuznets govorio da studije dugoročnog rasta imaju suštinsku prednost mereći strukturnu transformaciju kao celinu, a ne tretirajući svaki njenu komponentu posebno. Ovakvo sintetičko posmatranje strukturne transformacije kao celine, vodilo je uočavanju jedinstvenih obrazaca rasta tražnje, proizvodnje, trgovine i zaposlenosti. Iako su se Kuznetsovi rezultati pokazali pomalo robustnim u savremenoj ekonometrijskoj analizi, on je ipak dao podstrek širem istraživanju jedinstvenih pojava razvoja koje naziva „stilizovanim činjenicama“ (engl. stylized facts).

Razvojna ekonomija proučava puteve prilagođavanja različitih sektora na promene u tražnji, ponudi faktora i tehnologiji tokom vremena. Njen analitički aparat se sastoji od modela koji mogu da „uhvate“ razlike među sektorima koje su važne za konkretan problem koji se istražuje, ali i najrazličitijih empirijskih istraživanja koja praktično podkrepljuju (ili opovrgavaju) teorijske stavove i predviđanja.

Za razliku od neoklasičnog pristupa koji pravi jednostavnu distinkciju privrede na sektore koji proizvode dobra kojima se trguje (i koja su sa visokom supstitucijom) i sektore koji proizvode dobra kojima se ne može trgovati, razvojna ekonomija pokazuje interes za izučavanjem strukturnih prilagođavanja u mnogo kompleksnijem smislu. Za razliku od ostalih ogranaka ekonomije, razvojna ekonomija nema prihvaćenu univerzalnu doktrinu ili paradigmu. Umesto toga ona ima kontinuiranu evoluciju razmišljanja koja stvaraju osnovu za razumevanje procesa savremenog privrednog razvoja. Tako, na primer, razvojna


ekonomija razlikuje četiri osnovna pristupa privrednom razvoju od kojih se prva tri svrstavaju u grupu klasičnih pristupa razvojne ekonomije (Todaro, 2003).

Prvi, nazvan i modelom linearnih stupnjeva rasta (engl. linear stages of growth model), od kojih posebno ističemo modele Rostowa, kao i Harrod-Domarov model, ističu krucijalnu ulogu štednje i investicija u kreiranju održivog dugoročnog rasta.

Drugi pristup, u osnovi strukturalistički, nalazimo kod modela strukturnih promena (engl. structural change models). Lewisov jednostavan dvosektorski model podvlači značaj analiziranja mnogobrojnih veza između tradicionalne poljoprivrede i moderne industrije, a empirijsko istraživanje Chenerya je pokušaj preciznog dokumentovanja kako se u privredama dešavaju strukturne promene pod uslovima mnogobrojnih parametara koji aktivno učestvuju u tom procesu.

Razmišljanja teoretičara međunarodne zavisnosti, jesu treći važan pristup klasične paradigme, koji upućuje na to da je struktura i funkcionisanje svetske privrede veoma značajna za funkcionisnje konkretnih nacionalnih ekonomija i da odluke razvijenog sveta, itekako, mogu uticati na život miliona ljudi u nerazvijenom svetu.

Četvrti pristup jeste takozvani neoklasični pristup, koji ističe značaj, pre svega, promovisanju efikasne proizvodnje i distribucije kroz odgovarajući sistem cena. Slobodno tržište i otvorena privreda, neophodni su uslovi za brži privredni rast. Ističe se i neefikasnost državnih preduzeća i planske privrede koja je kočnica privrednom rastu.

Svi ovi pristupi imaju svoje pozitivne i negativne strane, ali je sigurno da kroz različite prizme proučavaju fenomen privrednog rasta i hteli mi to da priznamo ili ne, ipak ih možemo posmatrati komplementarnim.3

Ovaj rad će se baviti strukturalističkim poimanjem privrednog rasta, odnosno uticajem strukturne dinamike na privredni rast i razvoj i obrnuto.

3. Empirijska istraživanja strukturne transformacije

Program empirijskog istraživanja strukturne transformacije vodi poreklo od Kuznetsa, a dve osnovne komponente na kojima se bazira jesu dugi rok posmatranja i komparativni okvir. U svom istraživanju on je uočio da komparativna iskustva pojedinih nacionalnih ekonomija variraju u zavisnosti od

3 Klasični pristup fokusira tražnju, a neoklasični ponudu kao dve komponente koje su u ekonomskoj analizi nerazdvojive; štednja i investicije su zaista veoma važan faktor rasta; privredna struktura i njena dinamika utiču na rast, a on je bez valjanog sistema cena, slobodnog tržišta i otvorene ekonomije, u savremenim uslovima nemoguć, bez obzira na snažan uticaj razvijenog dela sveta koji se opet ne može nikako apstrahovati.


njihove veličine, geografske lokacije i istorijskog nasleđa, ali su ona esencijalna za uočavanje zajedničkih karakteristika i modela.

U proučavanju modernog privrednog rasta Kuznets ističe značaj tri grupe faktora: transnacionalne (oni koji su potencijalno zajednički u celom svetu), nacionalne (koji se posmatraju preko interne strukture i modela rasta individualnih nacija) i internacionalne (koji se pojavljuju u proučavanju interakcija među različitim nacionalnim jedinicama) (Kuznets, 1959).

Skoro ista ideja se javlja i kod Cheneryja, koji ističe univerzalne i posebne faktore privrednog rasta. Od univerzalnih faktora najznačajniji su: zajedničko tehnološko znanje, slične ljudske potrebe, pristup istim izvoznim i uvoznim tržištima, akumulacija kapitala uslovljena porastom dohotka i porast znanja (veština) u skladu sa porastom dohotka (Chenery, 1960). Postojanje transnacionalnih (univerzalnih) faktora je baza na osnovu koje se može očekivati sklad u procesu rasta, kao i neka zajednička pravila. Nacionalni (posebni) faktori pak upućuju na neizbežnost nekih razlika. Postojanje transnacionalnih faktora je glavno opravdanje za očekivanu uniformnost među zemljama u dugoročnom modelu transformacije, ali nigde ovakva komparativna analiza ne upućuje da postoji jedinstven put kojim sve ove ekonomije idu (Syrquin, 1988).

Za empirijske pravilnosti koje prate razvoj koristi se termin „stilizovane činjenice“, koji izgleda potiče od Kaldora. On se može primeniti na listu pojava koje je proučavao Kuznets da bi okarakterisao savremen (moderan) privredni rast. „Stilizovane činjenice“ su, mora se priznati, mnogo umereniji termin od „istorijskih zakona“ koje pominju Engel, Hoffmann, Sombart i Wagner, ali i sveobuhvatniji, jer upućuje na šire sistemske fenomene. Ove „činjenice“ su empirijske pravilnosti posmatrane u dovoljnom broju slučajeva, a autori su publikovali najrazličitije spiskove osnovnih „stilizovanih činjenica“. Neke od činjenica su toliko očigledne da se pojavljuju kod gotovo svih autora, a neke su se održale čak i danas, jer su univerzalno primenljive. Druge su, pak, samo karakteristika određene epohe i ne mogu se primeniti u savremenim uslovima.

Ono što je očigledno kada posmatramo „moderan ekonomski rast“, to jest rast posle Drugog svetskog rata, jesu visoke stope rasta BDP i BDP per capita, znatno veće nego u prethodnom periodu. Ubrzanje rasta u razvijenim industrijskim ekonomijama (sa visokim dohotkom) kao i u ekonomijama sa srednjim dohotkom nakon Drugog svetskog rata, pa do ranih 70-ih godina, delom je posledica remećenja osnovnih kontura svetske proizvodnje i trgovine i stvaranja novih. Iz uporednih analiza tog perioda se može videti da zemlje sa srednjim nivoom dohotka rastu brže nego zemlje sa višim ili nižim nivoom dohotka. Vidi se i to da je došlo do suštinske geografske redistribucije svetske


proizvodnje.4 Ovakva situacija je potpuno demantovala zaključke istraživanja iz 30-ih godina koja su isticala da će širenje tehnoloških prednosti među zemljama tokom procesa industrijalizacije smanjivati razlike u njihovim relativnim troškovima i na taj način eliminisati osnovu za spoljnu trgovinu. Naprotiv, spoljna trgovina industrijskih proizvoda je posle Drugog svetskog rata enormno porasla i to najviše u formi intraindustrijske trgovine među industrijskim zemljama, ali i kroz značajno učešće mnogih poluindustrijskih privreda.

Proces privrednog rasta možemo definisati i kao rezultat ekspanzije u proizvodnji, resursima i porastu efikasnosti njihovog korišćenja. Tokom rasta, rast input-a (L i K) se ubrzava, ali najveći doprinos rastu u razvijenim zemljama potiče od ukupne faktorske produktivnosti. Studije koje su se bavile porastom produktivnosti u zemljama u razvoju, pokazuju da proizvodni faktori doprinose rastu mnogo više nego kod razvijenih ekonomija, delimično zahvaljujući tome što je udeo dodate vrednosti rada mnogo veći u bogatim nego u siromašnim zemljama.

Uloga akumulacije je ogromna, pre svega zbog toga što je ona nosilac tehnoloških promena, ali i neophodan faktor za međusektorsku promenu resursa. U tom smislu, poželjna je visoka stopa investicija da bi održavala agregatnu tražnju i smanjivala neiskorišćene kapacitete u privredi.

Visok doprinos rasta produktivnosti povećanju društvenog proizvoda relativno je nov fenomen i u većini zemalja je produktivnost faktora veća od stope rasta društvenog proizvoda. Na sektorskom nivou pak beležimo brži rast ukupne faktorske produktivnosti u industrijskom nego u poljoprivrednom sektoru, iako je taj rast prisutan u svim sektorima.

4. Promene u sektorskim proporcijama

Promena sektorske kompozicije, najznačajnija je pojava strukturne transformacije. Rast društvenog proizvoda je veoma povezan sa rastom i promenama u agregatnoj tražnji, trgovini i korišćenju faktora, a oni su pak povezani sa raspoloživošću prirodnim resursima i ekonomskom politikom.

Ovakva složena interkonekcija ustvari određuje i samu strukturnu transformaciju jedne privrede. Razvoj in-out pristupa stimuliše analizu individualnih aspekata transformacije u multisektorskom okviru, a osnova kvantitativne analize koja se bavi strukturnom transformacijom jesu jednačine:

Y=(C+I+G)+(E-M)=D+T....................................................................(1),

4 U periodu 1950 – 1973. godine, razvijene zemlje beleže opadanje udela proizvodnje sa 72% na 56%, dok „tranzicione“ ekonomije beleže rast učešća na više od 50%.


gde su: Y – bruto društveni proizvod, C – privatna potrošnja, I – investiciona potrošnja, G – potrošnja države, E – izvoz, M – uvoz, D – domaća finalna tražnja, T – neto trgovina.

Na sektorskom nivou važna je jednačina materijalnog bilansa:

Xi=Wi+Di+Ti.........................................................................................(2)

gde su: Xi – bruto output sektora i, Wi – intermedijarna tražnja za output-om sektora i, Di – domaća finalna tražnja za output-om sektora i, Ti – neto trgovina output-om sektora i.5

Iz jednačina se očigledno može izvući tražnja kao najznačajniji detalj. Ono što se moglo zabeležiti kao najopštija promena u tražnji, a koja utiče na samu promenu privredne strukture, jeste opadanje udela hrane u potrošnji (a samim tim i tražnje za njom) i porast udela investicione tražnje. Dolazi dakle do rehabilitacije Engelovog zakona koga posleratne vremenske i međusektorske serije potvrđuju – sa porastom dohotka u procesu strukturne tranzicije, povećava se udeo potražnje za neprehrambenim proizvodima, tj. industrijskim proizvodima i uslugama. Ono što je posebno zanimljivo jeste činjenica da je intermedijarna tražnja veoma velika veličina u gore prikazanoj jednačini i da u većini zemalja prevazilazi procenat od čak 40% ukupnog bruto output-a.

Sa razvojem se, dakle, povećava i potrošnja intermedijarnih dobara, a njihova kompozicija varira tako što relativno korišćenje intermedijarnih primarnih proizvoda tokom privrednog razvoja polako opada, a industrije i usluga raste. Ovo reflektuje evoluciju ka mnogo kompleksnijem sistemu koji zahteva povećanje stepena „fabrikacije“, a tehničke promene i povećanje relativne cene radne snage izaziva mehanizovaniju strukturu proizvodnje i intenzivnije korišćenje input-a sa strane (van konkretnog sektora). Zavisnost industrijskog rasta i modernih usluga postaje sve veća i veća.

U zatvorenoj ekonomiji struktura proizvodnje odgovara strukturi tražnje. Međutim, u savremenim uslovima ne može biti govora o modernoj privredi bez makar i minimalne komunikacije sa eksternim (međunarodnim) okruženjem, a tada već moramo u analizu uvrstiti i nivo i strukturu spoljne trgovine. Udeo trgovine u dohotku veoma je zavistan od veličine nacionalne ekonomije koja se analizira, a relacije su sledeće: mala zemlja ima relativno visok udeo spoljne trgovine (i kapitala koji ulazi sa strane) u bruto društvenom proizvodu, jer je domaće tržište relativno malo, a proizvodna struktura teži povećanoj specijalizaciji; kod velikih zemalja je obrnuto. Kompozicija trgovine i vrsta specijalizacije determinisani su raspoloživošću prirodnih resursa, tradicionalnim faktorskim proporcijama i ekonomskom politikom.

5 Xj=Uj+Vj; Vj=vjXj; V=ΣVj=Y, gde su: Uj – intermedijarni prihod sektora j, Vj – dodata vrednost u sektoru j, vj – racio dodate vrednosti sektora j.


Grafikon 1a: Izvoz primarnih proizvoda

0

2

4

6

8

10

12

14

16

18

20

300 600 1200 2400 4500

Per capita GNP ($)

Удео

у G

DP SP

Standard

SM

L

Grafikon 1b: Izvoz industrijskih proizvoda

0

5

10

15

20

25

300 600 1200 2400 4500

Per capita GNP ($)

Удео

у G

DP SM

L

Standard

SP

Izvor: M. Syrquin, „Patterns of Structural Change“, Handbook of Development Economics, vol. I, Elsevier, 1988, str. 234.

No, bilo da se radi o velikoj ili maloj zemlji, važno je da njene komparativne prednosti u saradnji sa ekonomskom politikom treba da dovedu do takvog modela izvoza čija se struktura pomera sa izvoza primarnih na izvoz sekundarnih proizvoda i usluga. Naravno, reorijentacija izvoza neće biti iste brzine među


zemljama. Ona će opet biti brža u manjim zemljama koje zbog nedostatka prirodnih resursa razvijaju industrijsku proizvodnju (a samim tim i izvoz industrijskih proizvoda) u mnogo ranijim fazama razvoja, za razliku od velikih zemalja čije im obilje resursa dozvoljava mali vremenski zaostatak u reorijentaciji izvoza.

Iz analize koju su radili Chenery i Syrkin još 1986. godine, može se uočiti da su sve zemlje podeljene u četiri grupe6, kao i kretanje i struktura njihovog izvoza tokom razvoja i strukturne transformacije. Kod malih industrijskih zemalja izvoz industrijskih proizvoda prevazilazi izvoz primarnih proizvoda vrlo brzo, još na samom početku tranzicionog perioda, što sa malim zemljama orijentisanim na izvoz primarnih proizvoda, kao i velikim zemljama nije slučaj.

Kad zemlja počinje da izvozi industrijske proizvode, oni u početku potiču iz sektora lake industrije, a mnogo kasnije se počinju izvoziti i proizvodi sektora teške industrije, pogotovo kod malih zemalja koje su siromašne resursima.

Promene u robnoj kompoziciji spoljne trgovine jako ubrzava promene u finalnoj i intermedijarnoj tražnji od primarnih ka industrijskim proizvodima i uslugama. Ovakve promene su ključne u transformaciji i dokazane su na dugoročnom iskustvu skoro svih industrijskih zemalja posle Drugog svetskog rata.7

Grafikon 2a: Učešće sektora u dodatoj vrednosti

0

5

10

15

20

25

30

35

40

45

0 600 1200 2400 4500 9000

Per capita доходак ($)

%

Индустрија

Пољопривреда

Услуге

6 SM – Small manufacturing oriented; L – Large; Standard; SP – Small primary oriented

7 Ovaj udeo se meri kroz jednačinu: )(V

T

V

D

V

Wv

V

V iiii

i


Grafikon 2b: Učešće sektora u zaposlenosti

0

10

20

30

40

50

60

70

0 600 1200 2400 4500 9000

Per capita доходак ($)

%

Индустрија

Пољопривреда

Услуге

Izvor: M. Syrquin, „Patterns of Structural Change“, Handbook of Development Economics, vol. I, Elsevier, 1988, str. 238.

Zaista ne bi trebalo trošiti reči da će promene strukture spoljne trgovine, odnosno inostrane i domaće tražnje uticati i na promenu strukture proizvodnje, a samim tim i kretanje zaposlenosti u pojedinim sektorima.

Promena u robnoj kompoziciji trgovine ubrzava promene u finalnoj i inetrmedijarnoj tražnji (od primarnih ka industrijskim proizvodima i uslugama). Ovakva promena je ključna u transformaciji i dokazana je na dugoročnom iskustvu skoro svih industrijskih zemalja posle Drugog svetskog rata.

Ukoliko bismo želeli da izdvojimo neke zakonitosti iz analiza druge polovine prošlog veka, onda bi najznačajnije bile sledeće:

1. Postoji značajno pomeranje učešća sektora u dodatoj vrednosti i to sa primarne proizvodnje ka industrijskoj i uslugama;

2. Promena domaće tražnje utiče sa nešto manje od polovine na strukturne promene u jednoj nacionalnoj ekonomiji, a neto trgovina sa oko 10%;

3. Opada relativno korišćenje intermedijarnih inputa primarnog sektora, 4. Vidi se jaz između dinamike kretanja zaposlenosti iz poljoprivrede (ka

ostalim sektorima) i rasta produktivnosti koji zaostaje u tom sektoru; 5. Rast zaposlenosti u industriji je mnogo manji od njenog opadanja u

poljoprivredi, tako da je logično pomeranje zaposlenosti iz poljoprivrede dalje u uslužni sektor,

6. Inverzan je odnos dohotka i udela poljoprivrede u dohotku i zaposlenosti;


7. Stopa rasta industrijske proizvodnje je pozitivna, ali opada sa rastom dohotka, tako da u skoro svim industrijskim zemljama beležimo svojevrsnu deindustrijalizaciju tokom vremena;

8. Opadanje udela zaposlenosti u poljoprivredi prati opadanje u njenoj dodatoj vrednosti, ali sa određenim zaostatkom, jer inicijalno veći udeo u zaposlenosti koji prevazilazi udeo u ukupnoj proizvodnji dovodi do toga da produktivnost rada u poljoprivredi opada;

9. U skoro svim slučajevima cene poljoprivrednih i industrijskih proizvoda opadaju tokom vremena,

10. Tokom procesa industrijalizacije kompozicija industrijskog sektora se stalno i značajno menja, odnosno sa rastom dohotka proizvodnja se pomera sa lake na tešku industriju.

5. Savremeni privredni rast i strukturne promene

Kada posmatramo privredni rast tokom vremena i sa njim povezanu strukturnu transformaciju, situacija se nije suštinski promenila – i pre par decenija, a i danas, privredni rast iziskuje strukturne promene. Jedina razlika između tradicionalne i nove razvojne ekonomije bila bi u pristupu. Danas je potrebno posmatrati i razlike i specifičnosti razvoja razvijenih (naprednih) i nerazvijenih privreda, jer se taj razvojni jaz između njih očigledno tokom vremena povećao i ne sme se prenebregavati. Osnovne razlike u prirodi rasta između razvijenih i nerazvijenih zemalja su i predmet značajnih rasprava među ekonomistima. Novi pogledi se pomeraju sa tradicionalne perspektive koja ističe akumulaciju kapitala kao ključnu za privredni razvoj, tako da ističu neke nove determinante savremenog razvoja, kao što su produktivnost, ljudski (humani) kapital, inovacije, ekonomska politika.

Rast produktivnosti se u razvijenim zemljama, uglavnom, oslanja na tehničke inovacije i za njih je to osnovni faktor rasta. Za zemlje u razvoju rast i razvoj su mnogo manje zavisni od „pomeranja tehnološke granice“, a mnogo više od „pomeranja proizvodnje ka aktivnostima sa većim nivoom produktivnosti“ (UN Economic and Social Affairs, 2006).

Ovakve strukturne promene kod nerazvijenih zemalja se, uglavnom, postižu usvajanjem i adaptacijom postojećih tehnologija, supstituisanjem uvoza i bržim ulaskom na svetsko tržište i bržom akumulacijom fizičkog i humanog kapitala. Samo mali broj zemalja u razvoju je bio sposoban da stvori optimalan R&D, a samim tim i tehnološke inovacije koje su i dan danas visoko skoncentrisane u razvijenom svetu.

U savremenim uslovima “nove teorije rasta“ prepoznaju gore navedene razlike i sve više posmatraju ulogu eksterne ekonomije u formiranju fizičkog i


humanog kapitala i tehnoloških inovacija. Ove teorije, takođe, aktivno povezuju i dinamičku ekonomiju obima sa learning by doing i institucionalnim faktorima.

Ekonomisti koji prate tradiciju klasičnog ekonomskog promišljanja razvoja, drže do toga da je rast u zemljama u razvoju, ustvari, povezan sa strukturnim promenama koje se mogu nazvati i industrijalizacijom, to jest pomeranje ka visoko industrijalizovanim sektorima, koji će u dinamičkom smislu doprineti privrednom razvoju. Ovo zbog većeg rasta produktivnosti u ovim sektorima, koji proizilazi iz veće ekonomije obima, inovacija i learning by doing. Nezaposlena radna snaga iz ruralnog sektora, ali i neformalnog urbanog sektora omogućava prilično elastičnu ponudu rada, koja dozvoljava da ovaj proces transformacije teče bez značajnih ograničenja koja se mogu dogoditi na strani ponude za radnom snagom.

Iako su ranije empirijske studije pokazale značaj industrijskog razvoja za dugoročan privredni rast, modernizacija poljoprivrede je, takođe, suštinska za dinamičnu transformaciju (i rast).

Onako kako se privrede penju na lestvici privredne razvijenosti, tako i uslužni sektor zauzima sve važnije i važnije mesto. Moderan uslužni sektor je, takođe, izvor produktivnosti, ali je vrlo značajan i u podržavanju same industrijalizacije. Sem toga, međunarodna trgovina uslugama nudi novu mogućnost za razvoj izvoza.

Još je Kaldor tvrdio da produktivnost i rast ubrzavaju jedan drugog. Međutim, uticaj rasta produktivnosti na privredni rast se u literaturi više proučavao nego obrnuti uticaj – uticaj privrednog rasta na rast produktivnosti.

Imajući u vidu savremene uslove privređivanja, to jest situaciju kada u većini zemalja (pogotovo nerazvijenih) resursi nisu potpuno iskorišćeni, ne samo da će brži rast voditi boljoj iskorišćenosti resursa, već će i rast produktivnosti (koji je povezan sa privrednim rastom) ubrzati resurse da se pomeraju iz sektora sa niskom, ka sektorima sa visokom produktivnošću.

Obrnuto, slab privredni rast će voditi povećanoj neiskorišćenosti resursa i negativnim efektima na produktivnost. Međutim, veza između malog privrednog rasta i malog rasta produktivnosti nema svoju osnovu u nedostatku tehničkih promena, već zbog rastuće neiskorišćenosti resursa. Ako resursi nisu iskorišćeni, slaba produktivnost će pre biti posledica nego uzrok slabog privrednog rasta.

Dinamičke strukturne promene, u savremenim uslovima, su više nego samo rast industrije i sa njom povezanih usluga. Ovde se, pre svega, radi o konstantnom generisanju novih aktivnosti i njihovog kapaciteta da apsorbuju višak rada. Jačanje integracionih veza među starim i novim sektorima i što brža integracija novih sektora u domaću privredu su od izuzetnog značaja, što izdvaja i ekonomsku politiku kao važnog aktera u ovom procesu.


Stepen integracije domaće privrede utiče na veličinu domaćeg tržišta, ali i potencijale za izvoz, a samim tim i koristi koje se mogu imati od spoljne trgovine i upliva SDI. Samo onda kada se stvore snažne „domaće veze“, integracija u svetsku privredu može da stvara tehnološki progres i doprineti održivom privrednom rastu.

6. Privredna struktura i inovacije

Dinamika proizvodne strukture u saradnji sa povoljnim makroekonomskim okruženjem, jedna je od najznačajnijih determinanti savremenog privrednog rasta. Sposobnost konstantnog generisanja novih dinamičkih aktivnosti je suština razvojnog procesa. Mogli bismo reći da je rast, ustvari, spoj makro- i mikroekonomske dinamike.

Dinamička promena privredne strukture utiče na sektorsku kompoziciju proizvodnje, intra- i inter-sektorske veze, tržišne strukture, funkcionisanje tržišta faktora i institucije. Strukturna dinamika bi se mogla posmatrati i kao deo makroekonomske dinamike i to kao jedan od najbitnijih. Ona zajedno sa ostalim faktorima, koji utiču na makroekonomsku dinamiku u pozitivnom smeru (na primer, institucije i humani kapital), može dovesti do stabilnog rasta. Investicione performanse i tekući bilans su, uglavnom, rezultat strukturne dinamike.

Dinamika proizvodne strukture se može zamisliti kao interakcija četiri osnovne snage: inovacije, komplementarnost, dinamička ekonomija obima i elastična ponuda faktora (Ocampo, 2002).

U dinamičkom i promenljivom svetu inovacije su uslov da bi neka firma ili sektor mogli da se razvijaju. Firma ili sektor koji ne inovira, teži da nestane. Prema tome, inovacija uključuje „stvaranje“ proizvodnih aktivnosti, preduzeća ili sektora i „destrukciju“ nekih koji već postoje.

U nerazvijenim zemljama inovacije utiču na razvoj novih aktivnosti kao rezultat tehnološke revolucije i rastuću tražnju za nekim uslugama. Inovacije utiču i na povećanje izvozne orijentacije preduzeća koja su služila uvoznoj supstituciji.

Nažalost, s druge strane, inovacije izazivaju i destrukciju nekih postojećih proizvodnih aktivnosti i kapaciteta i eliminaciju nekih osnovnih osobina, koja je rezultat promene u eksternim uslovima („kreativna destrukcija“). Naravno, kreativne snage moraju prevladati ukoliko se želi rast.

Sa inovacijama i njima izazvanim strukturnim promenama veoma je povezano i pitanje investicija, pa tako velike inovacije i velike strukturne promene zahtevaju i velike investicije.


Postojanje mreže različitih ponuđača dobara i usluga, marketing kanala i raznih regulatornih institucija koje obezbeđuju koordinaciju šireći informacije među ekonomskim subjektima, zahteva komplementarnost. Bez međusobnog dopunjavanja privatnih, javnih i mešovitih institucija, kao i različitih delova privredne strukture, rast ne bi bio moguć.

Dinamička ekonomija obima je veoma povezana sa inovacijama, pa kako inovacija sazreva, ona tako povećava dinamiku ekonomije obima. Inovacija mora da prođe kroz fazu učenja i sazrevanja (evolucionističke teorije tehničkih promena) uključujući tu i akumulaciju „neopipljivog“ ljudskog i organizacionog kapitala. Najbolje bi bilo ako su inovacije direktan rezultat proizvodnog iskustva, ali pošto je tehnologija različito dostupna i različito se koristi od firme do firme i od zemlje do zemlje, onda to i nije uvek slučaj. Upravo je mikroekonomska osnova ekonomije obima veza između produktivnosti i akumuliranog proizvodnog iskustva otelotvorenog u inovaciji. Pritisak konkurentnosti garantuje da će se inovacije širiti ili imitirati.

Proces širenja inovacija veoma zavisi od elastičnosti ponude faktora, odnosno sposobnosti da se privuku kapital, rad i prirodni resursi. Od elastičnosti ponude pojedinih faktora zavisiće i pravac inoviranja i karakter inovacija, pa tako i produktivnost i rast u krajnjoj instanci.

Ono što bi nerazvijene zemlje odvojilo od praga nerazvijenosti, jesu takozvane „duboke“ inovacije, koje su plod proizvodnog iskustva i domaćeg R&D. Samo kombinacija dubokih inovacija sa dinamičkom ekonomijom obima i jakom komplemenranošću mogu dovesti do „kreativnog restrukturiranja“ i povećanja apsorpcije rada u dinamičkim aktivnostima sa velikom produktivnošću. Ukoliko se, pak, inovacije kopiraju ili imitiraju i budu „površne“ kakav je, mora se priznati, slučaj kod većine nerazvijenih zemalja, to može dovesti do toga da destruktvne snage počnu dominirati. One će tada povećavati i ubrzavati suprotne (neželjene) efekte, vodeći povećanoj strukturnoj heterogenosti, a višak rada će svoje utočište nalaziti u manje produktivnim aktivnostima. Dalje će se negativni efekti nizati, tako što će opasti investicije, štednja, povećaće se tehnološki leg, institucije će slabiti, dinamika restrukturiranja smanjivati i u krajnjoj instanci će se usporiti rast.

Zaključak

U narednim redovima će se razmatrati neke činjenice koje se tiču savremenog privrednog rasta, a koje su izvedene iz međusektorskih, vremenskih i istorijskih analiza, a neke proizilaze i iz novijih debata o privrednom rastu.

Ono što je očigledno jeste da postoje ogromne nejednakosti u svetskoj privredi, kada je razvoj u pitanju. Ove nejednakosti su uočene prilično rano u istoriji modernog kapitalizma, ali se ovaj jaz u razvijenosti tokom vremena


značajno povećao, što znači da je konvergencija u per capita nacionalnom dohotku prava retkost i uprkos nekim teorijskim tvrdnjama da će to postati pravilo. Iz tih razloga razvoj nije pitanje „prolaska kroz faze“ po nekom univerzalnom modelu koga bi trebalo da prođu sve zemlje i koga su razvijene zemlje već prošle. Ovde je reč o rastu per capita dohotka u uslovima ograničenja nametnutih pozicijom u svetskoj hijerarhiji i internom strukturom zemalja koje se razvijaju.

Rast je više neravnomeran nego ravnomeran tok. On dolazi u strujama, naglo i to je osnovna lekcija istorijskih analiza privrednog rasta. Strukturalistička ekonomija ukazuje na rast kao vrlo dinamičan proces u kome se sektori i firme međusobno sukobljavaju, pa se kao rezultat javlja, s jedne strane propadanje i nestajanje nekih firmi i sektora i pojavljivanje novih, s druge strane. Dakle, reč je o konstantnoj promeni proizvodne strukture i ponavljanju fenomena „kreativne destrukcije“. Ako posmatramo „efekat balona“, onda su strukturne promene proizvod rasta i nemaju snagu koja se može objasniti u smislu „guranja“ stope rasta. Međutim, posmatrajući „efekat strukturne dinamike“, očigledno je da se rešenje ubrzanog rasta nalazi u strukturnim promenama. Sposobnost konstantnog generisanja novih dinamičkih aktivnosti (inovativnih aktivnosti), suština je procesa rasta. Naravno, strukturna transformacija nije automatska i bez troškova, a nesposobnost stvaranja novih privrednih aktivnosti može da ukoči proces razvoja.

Još jedna činjenica bez koje nije moguće proučavati moderan ekonomski rast jeste elastičnost ponude faktora. Zaista ne treba trošiti reči koliko je za dinamičan privredni rast značajno privlačenje faktora proizvodnje – kapitala, a posebno radne snage. Mobilnost radne snage (pogotovo visoko kvalifikovane) je vrlo značajna za proces rasta, to jest kreiranje inovacija koje će uticati na rast. Mobilnost kapitala i rada je značajnija za nerazvijene zemlje, jer od njihove sposobnosti da privuku faktore, zavisiće i stepen njihove inovativnosti kao motora budućeg rasta.

Ukoliko bismo želeli da izdvojimo još neke razvojne zakonitosti iz analiza druge polovine prošlog veka, onda bi najznačajnije bile sledeće.

Postoji značajno pomeranje učešća sektora u dodatoj vrednosti i to sa primarne proizvodnje ka industrijskoj i uslugama, a ujedno i opada relativno korišćenje intermedijarnih inputa primarnog sektora.

Dalje, vidi se jaz između dinamike kretanja zaposlenosti iz poljoprivrede (ka ostalim sektorima) i rasta produktivnosti koji zaostaje u tom sektoru. Rast zaposlenosti u industriji je mnogo manji od njenog opadanja u poljoprivredi, tako da je logično pomeranje zaposlenosti iz poljoprivrede dalje u uslužni sektor. Opadanje udela zaposlenosti u poljoprivredi prati opadanje u njenoj dodatoj vrednosti, ali sa određenim zaostatkom, jer inicijalno veći udeo u


zaposlenosti koji prevazilazi udeo u ukupnoj proizvodnji dovodi do toga da produktivnost rada u poljoprivredi opada.

Stopa rasta industrijske proizvodnje je pozitivna, ali opada sa rastom dohotka, tako da u skoro svim industrijskim zemljama beležimo svojevrsnu deindustrijalizaciju tokom vremena, a u skoro svim slučajevima cene poljoprivrednih i industrijskih proizvoda opadaju tokom vremena.

Literatura

Chenery, H. (1988) “Introduction”, Handbook of Development Economics I: 205-210. Chenery, H. B. (1960) „Patterns of Industrial Growth“, The American Economic

Review, 50 (4): 626-632. Doyle, E. (1997) „Structural Change in Ireland“, Journal of Economic Studies, 24: 58 -

68. Fagerberg, J. (2000) “Technological Progress, Structural Change and Productivity

Growth: A Comparative Study”, Structural Change and Economic Dynamics, 11: 393-418.

Korošić, M. (1976) Cijene i strukturne promjene u privredi, Zagreb: Informator. Kuznets S. (1959) On Comparative Study of Economic Structure and Growth of

Nations, New York: NBER. Ocampo, J. A. (2002) Structural Dynamics and Economic Development, Social

Institutions and Economic Development, Netherlands: Kluwer Academic Publishers. Syrquin, M. (1988) „Patterns of Structural Change“, Handbook of Development

Economics I: 218-220. Todaro, M., Smith, S. (2003) Economic Development, New York: Addison Wesley. UN Economic and Social Affairs (2006) „World Economic and Siocal Survey 2006,

Diverging Growth and Development“, NewYork: UN.

STRUCTURAL CHANGES AND STRUCTURAL TRANSFORMATION IN A MODERN DEVELOPMENT ECONOMY

Abstract: The concepts of structure and structural changes can be applied in many different ways. Relatedly, the roughest distinction is reflected in two approaches: development economics approach and econometric approach. This paper will rely on the development economics, because it seems that the econometric approach oversimplifies the structural analysis and structural changes. Development economics, which evolved through the interaction between theoretical research and empirical studies, deals with many issues related to structure and growth in less developed (developing) countries. In development economics, the economic structure analysis is observed mostly through micro and macro approach. The paper relies on a macroeconomic approach which views the economic development as a set of interrelated long-term processes of structural transformation accompanying


the growth. Unlike the neoclassical approach, which makes a simple distinction of the economy to sectors producing tradable goods (with a high substitution) and sectors producing non-tradable goods, development economics studies structural adjustments of much serious complexity. Unlike other branches of economy, development economics has no universally accepted doctrine or paradigm. Instead, it is based on continuous evaluation of thinking, creating a ground for understanding the processes of modern economic development.

Keywords: economic structure, structural changes, structural transformation, development economy, sectors’ proportions

EKONOMSKE TEME (2015) 53 (1): 85-103


PREDUZETNIŠTVO KAO POSLEDICA EKSTERNIH PODSTICAJA I/ILI INTERNIH POBUDA

Bobera Dušan Univerzitet u Novom Sadu, Ekonomski fakultet Subotica, Srbija

[email protected]

Slobodan Marić Univerzitet u Novom Sadu, Ekonomski fakultet Subotica, Srbija

[email protected]

Bojan Leković

Univerzitet u Novom Sadu, Ekonomski fakultet Subotica, Srbija [email protected]

UDK 005.961: 005.914.3 Originalni naučni rad

Apstrakt: Osnovna svrha ovog rada jeste spoznaja odnosa osnovnih preduzetničkih motiva (engl. nacessity and opportunity) u zavisnosti od opštih društvenih i preduzetničkih prilika po fazama preduzetničkog procesa. U radu su prezentovani rezultati analize odabranih varijabli predhodno pomenutih pojava na bazi podataka iz GEM projekta u 2009 godini za 48 zemalja razvrstanih u tri grupe po fazama ekonomskog razvoja. Za poređenje grupa i utvrđivanje razlika koristila se jednofaktorska analiza varijanse dok su se odnosi i veze između odabranih obeležja stepena razvoja, preduzetničkih aktivnosti i motiva preduzetničkog poduhvata analizirali pomoću Pirsonovog koeficijenta korelacije. Analizom raspoloživih podataka i odabranih obeležja potvrđena je velika zavisnost motiva preduzetničkih poduhvata i uslova okruženja različitog stepena razvijenosti koji determinišu razlike po svim posmatranim obeležjima koji su diretno ili indirektno povezani sa preduzetničkim odlukama.


Ključne reči: preduzetništvo, preduzetnički uslovi, preduzetnički proces, nužno preduzetništvo, preduzetništvo mogućnosti

86 Bobera et al. /Ekonomske teme, 53 (1): 85-103

Uvod

U analizi dostupne literature i vladajućih stavova, u okviru predhodnih i aktuelnih istraživanja, suprostavili smo dva tipa preduzetnika i to preduzetnici koji pokreću poslovanje čije su stavove, namere i aktivnosti iznudile postojeće ekonomske okolnosti, nužni preduzetnici naspram preduzetnika koji prepoznaju tržišne mogućnosti kao potencijal za kreiranje nove vrednosti ili za ostvarenje ličnih ambcija u vidu promene načina živora kao opportunity entrepreneurs. Osnovna razlika između tzv. nužnih i preduzetnika oportunista ogleda se u motivu pokretanja poslovnog poduhvata što se nalazi u osnovi interesovanja ovog rada. Glavna nastojanja su usmerena na analizu preovlađujućeg motiva u pojedinim fazama preduzetničkog procesa u zavisnosti od dostignutog stepena ekonomskog razvoja kao determinante preduzetničkih uslova. U nastavku analize nastoje se utvrditi potencijalne razlike između različitog stepena ekonomske razvojenosti zemalja raspoređene u tri grupe prema unapred poznatoj metodlogiji Svetskog ekonomskog foruma prema odabranim varijablama koje direktno i indirektno ukazuju na motive preduzetničkih poduhvata. Poslednji segment kvantivativne analize odnosi se na ispitivanje odnosa i veza varijabli koje direktno iskazuju motive preduzetničkog poduhvata sa varijablama koje su na indirektan način povezane sa osnovnim motivima preduzetničkog ponašanja.

Centralno istraživačka svrha, kao i osnovna namera ovoga rada nastoji ponuditi odgovor na pitanje, u kojoj meri privredno – sistemske okolnosti u vidu dostignutog stepena ekonomskog razvoja a u skladu sa tim aktuelne specifične preduzetničke okolnosti oblikuju motive preduzetničkog ponašanja, s jedne strane, i preduzetničke prilike kao elemente celokupnog društvenog okruženja, s druge strane.

U radu su postavljeni sledeći istraživački ciljevi:

Identifikovanje razlike između dve vrste preduzetničkih motiva nužnih i oportunističkih;

Uticaj uslova okruženja na preduzetničko ponašanje kao necessity i opportunity preduzetnici;

Identifikovanje dominantnih motiva preduzetničkog ponašanja.

Metodologija istraživanja uključuje upotrebu parametarskih statističkih procedura na bazi karakteristika odabranih varijabli istraživanja i broja slučajeva u uzorku. Kao odabrane statističke tehnike koristiće se ANOVA analiza i Pirsonova korelacija. Primena odabrane metodologije usmerena je na determinisanje karakteristika grupa unutar uzorka (grupe zemalja) potencijalnih razlika I ograničenja sa ciljem dobijanja adekvatnih zaključaka. Osnovna istraživanja bazirana su na izabranim varijablama dostupnih baza podataka GEM projekta i Svetskog ekonomskog foruma. Naučni doprinos ovog

Bobera et al. /Ekonomske teme, 53 (1): 85-103 87

istraživanja ogleda se kroz identifikaciju glavnih motiva preduzetničkog ponašanja u zavisnosti od dostignutog stepena ekonomskog razvoja.

Ostatak rada sastoji se iz četiri celine. Drugi deo rada ukazuje na motive preduzetničkog ponašanja. Treći deo odnosi se na metodologiju i izvore podataka obrađenih u okviru primenjenih statističkih analiza. U ovom delu izabrani indikatori i istraživačke varijable detaljno su prikazane. Četvrti deo predstavlja osvrt na rezultate dobijene putem statističke obrade podataka, dok je poslednji deo rezervisan za zaključna razmatranja autora.

Motivi preduzetničkog ponašanja – pobude pojedinca ili podsticaji okruženja?

Motivi kao odrednice čovekovog ponašanja ili motivacioni faktori kao determinante ponašanja pojedinca su osnovni razlozi zbog čega je neko spreman menjati i usmeravati svoje stavove, nemere i aktivnosti, što u svakom slučaju važi i kada su u pitanju preduzetnici. Ukoliko poreklo motiva ili osnovne izvore motivacionih faktora nastojimo objasniti osnovnom motivacionom teorijom A. Maslowa, (1954) tada dolazimo do odgovora koji se zove nezadovoljene potrebe čeveka. Tako nivo zadovoljenih potreba pojedinac iskazuje kroz svoju spremnost za preduzimanje određenih aktivnosti, ali i kroz celokupno svoje ponašanje kao kopmleksan indikator ostvarenih ciljeva i budućih namera. Opšte prihvaćeni pokazatelj životnog standarda, odnosno kvaliteta života pojedinca, ali i dostignutog stepena ekonomskog razvoja jedne zemlje svakako je prosečan BDP (bruto domaći proizvod) po stanovniku (GDP per capita in US $) izražen u SAD dolarima uvažavajući relativnu vrednost kupovne moći nacionalnih valuta (engl. purchasing power parity basis). Ovaj makroekomski pokazatelj bio je ključna odrednica za grupisanje zemalja u tri faze ekonomskog razvoja po metodologiji WEF-a (engl. World economic forum)1. Upravo ova korekcija omogućava poređenje nacionalnih ekonomija globalnom nivou polazeći od iste osnove. Kvalitet života pojedinca izražen BDP po stanovniku ne predstavlja samo dostignuti određeni nivo materijalne osnove nego je izraz društveno, ekonomskih, političkih i kulturnih uslova koji oblikuju ponašanje pojedinca, determinišu mogućnosti i potrebe a samim tim vrstu i intenzitet uticaja na buduće razvojne tokove u pogledu stečenih sposobnosti za realizaciju određenih aktivnosti, konkretno na području preduzetništva. Zemlje različitog stepena razvoja, mereno i iskazano ovim indikatorom ispoljavaju različite kapacitete za preduzetničko ponašanje u smislu obima i vrste preduzetničkih aktivnosti ali i različitih motiva za preduzimanje istih.

1 Detaljno obrazloženo u GCI (Global Competitiveness Report) 2009 – 2010, (Schwab, 2009)


Levi i Autio (2008) u okviru GEM studije detaljno postavljaju konceptualni okvir preduzetničkog i opšte ekonomskog okruženja uspostavljajući međusobne odnose i veze sa određenim formama preduzetničkih akivnosti, tretirajući okruženje kao osnovne izvore inicijalnih impulsa preduzetničkog ponašanja. Ovaj konceptualni model preduzetničkog okruženja u potpunosti ima uporište i podržan je stavovima klasične austrijske ekonomske škole u svim svojim segmentima. Nesporna je činjenica da je prvi ekonomista koji je preduzetnika povezao sa privrednim tokovima bio Šumpeter, koji se oslobodio preovlađujućeg pristupa komparativne statistike i prepoznao ekonomiju kao samotransformišući sistem sa preduzetnikom kao agenotom promena (Schumpeter, 1934). Šumpeter preduzetnike predstavlja kao inovatere koji stvaraju uslove za sticanje profita kreiranjem privremenih monopola pomoću organizacionih i tehnoloških inovacija. Oni svojim aktivnostima konstantno narušavaju postojeće stanje ravnoteže koje preferiraju postojeći poslovni akteri, primoravajući ih na reakciju ka novonastalim pretnjama. Ovaj proces „kreativne destrukcije“ (Schumpeter, 1947) manifestuje se u poboljšanju produktivnosti a samim tim i većim ekonomskim rastom. Ovaj pristup je unapređen i razvijen dalje od strane Baumola (2002) i Acsa (2004) koji je kao poslednji u nizu razvio novu teoriju rasta sa eksplicitnom ulogom Šumpeterovog preduzetnika kao transformatora znanja u ekonomsko znanje i značajnog učesnika ekonomskog rasta. Kao što smo rekli Šumpeterov preduzetnik narušava stanje ekonomske ravnoteže kroz proces inovacija dok je alternativno posmatranje preduzetništva i ekonomskog rasta došlo od drugog dela austrijksih ekonomista kao što su Ludwig von Mises (1949) i Kirzner (1997) koji ističu ulogu preduzetnika kao pronalazača povoljnih tržišnih uslova navodeći „u svakoj realnoj i životnoj ekonomiji svaki učesnik je uvek preduzetnik“ (Mises, 1949, Kirzner, 1997). Slično Šumpeteru, Leibenstein (1968) identifikuje dve osnovne vrste poslovnih aktivnosti koje učestvuju u ekonomskim tikovima: rutinsko preduzetništvo ili menadžment obuhvataju aktivnosti vezane za koordinaciju i upravljanje postojećim poslovnim sistemima i nove aktivnosti ili nascentno preduzetništvo podrazumevaju aktivnosti neophodne za kreiranje ili premeštanje preduzeća ka tržištima koja do sada nisu postojala ili nisu bila jasno definisana. Draker (1985) takođe deli predhodna stanovišta i ne nastoji da umanji značaj preduzetništva kao meta-ekonomskog događaja. Po njegovom mišljenju, i neke druge forme inovacija trebalo bi posmatrati kao preduzetničke budući da nekad originalni inovator može napraviti određene greške koje mogu biti identifikovane i otklonjene tek sa ulaskom na tržište od strane drugih učesnika. On ovaj tip inovacija naziva „kreativna imitacija”. Drakerov širi pogled na preduzetništvo uveliko je prihvaćen tokom poslednjih 30 godina od većine teoretičara menadžmenta koji je trenutno prepoznat kao kritičan faktor koji determiniše dugoročni strateški uspeh u konkurenciji sa ostalim organizacijama što se ogleda u sposobnosti preduzeća da bude znatno inovativnije, fleksibilnije i sposobno da odgovori na brze tržišne promene.


Postojeći model (Levi i Autio, 2008) nalaže da nove poslovne aktivnosti preduzimaju oni koji veruju da poseduju veštine, znanja i motivaciju za pokretanje poslovnog poduhvata prepoznavanjem neophodnih uslova. Ističe se da početne tehničke poslovne veštine same nisu dovoljne, pojedinci moraju prepoznati mogućnosti pre preduzimanja bilo kakvih aktivnosti. Faktori koji utiču na poslovne aktivnosti u opštem smislu kao što je formalno obrazovanje predstavljeni su u modelu u okviru opštih nacionalnih uslova poslovanja (institucije, infrastruktura, makroekonomska stabilnost, osnovno i visoko obrazovanje, efikasnost i veličina tržišta, dostupnost tehnologije) dok oni faktori koji čine specifičan okvir preduzetničkih aktivnosti kao što je preduzetnički trening predstavljeni su kao preduzetnički konceptualni uslovi (vladina politika, programi, finansiranje, odtvorenost tržišta). Predhodni model ističe opšte preduzetničke uslove koje direktno utiču na generisanje obima i prirode preduzetničkih aktivnosti. Tako privredni ambijent determiniše poslovne prilike za preduzetnike i mala preduzeća koje mogu biti eksploatisane ( Davidson, 1989). Upravo sve to može biti prednost u definisanju privrednih okolnosti malih preduzeća i preduzetničkih poduhvata po raznim dimenzijama koje su posledica subjektivne percepcije vlasnika malih preduzeća i uključuju heterogenost, neprijateljstvo, dinamizam, strukturu potrošača i konkurenciju (Pelham, and Wilson,1995). Dinamizam okruženja karakteriše nestabilnost i kontinuitet promena gde se mogućnosti rasta javljaju kao posledica društvenih, političkih, tehnoloških i ekonomskih promena. Neprijateljsko okruženje je generator opasnosti za preduzeće kroz razvoj konkurencije ili smanjenje tražnje za proizvodima preduzeća, što će značajno smanjiti mogućnosti rasta za malo preduzeće. Heterogenost okruženja podrazumeva njegovu kompleksnost u smislu postojanja različitih tržišnih segmenata sa različitim karakteristikama i potrebama u okviru iste privredne grane. Međutim, heterogena tržišta su mnogo prihvatljivija za mala preduzeća u cilju pronalaženja i razvoja specifičnih tržišnih niša u odnosu na tržišta gde je tražnja homogena. Dinamizam i promene preduzetničkog konteksta omogućavaju preduzetnicima značajne prednosti gde se zbog svoje fleksibilnosti bolje prilagođavaju od velikih poslovnih sistema i tako pretvaraju potencijalne pretnje u poslovne prilike. Preduzetnički poduhvati sa svojim kontinuiranim osnivanjem i propadanjem kreiraju neravnotežu ili stanje disekvilibrijuma u kojem se ona bolje snalaze i tako uspešno konkurišu u nekim situacijama i mnogo većim i snažnijim od njih samih. Prema nekim ekonomistima (Shumpeter) nedostatak preduzetničkih aktivnsti a pre svega inovacija osnovni su uzroci pojave kriznih stanja u privredi. Aktuelna privredna kriza prepoznatljiva kao Globalna ekonomska recesija (2008) kao i svi drugi oblici kriznih uslova mogu predstavljati podsticajne okolnsti za kreiranje i razvoj preduzetničkih poduhvata, jer se u procesu velikih tržišnih oscilacija pojavljuju nove poslovne mogućnosti, u vidu novih tržišta i raspoloživih oslobođenih resursa, koji predstavljaju idealnu šansu za kreiranje, opstanak i razvoj preduzetničkog sektora. Ova kriza svakako je doprinela zatvaranju


mnogih malih preduzeća i neuspehu mnogobrojnih preduzetničkih poduhvata, smanjivanju obima posla, profita i povećanju nezaposlenosti ali uslovi na tržištu rada postaju glavna determinanta preduzetništva, veća stopa nezaposlenosti, kao jedan od indikatora preduzetništva, podsticala je kreiranje novih radnih mesta kroz proces samozapošljavanja i otpočinjanje novih poslovnih poduhvata (Fairlie, 2011). Odnosi između okruženja i preduzetničke strategije sugerišu da se preduzetničko okruženje može prepoznati po karakteristikama kao što su dinamizam, heterogenost i neprijateljstvo koje kao takvo može uticati na preduzetničku percepciju koja za uzvrat može navesti preduzetnike da prilagode određene strategijske orjentacije u pravcu inovativnosti, proaktivnosti i preuzimanju rizika (Tan, 1996). Većina inovacija nastale su u vreme depresija kada su društva otvorenija za promene. Tako preduzetništvo predstavlja vodeći indikator privrednih ciklusa (Šumpeter) iz čega proizilazi da preduzetništvo nije nezavisno od privrednih kretanja (GEM Report 2010). Sa ovim u vezi, neophodno je dovesti tri grupe privredno-sistemskih uslova, predstavljenih u GEM teoretskom modelu preduzetništva, i stepen privredne razvijenosti zemlje i klasifikaciju WEF po globalnom ideksu konkurentnosti, što u velikoj meri menja relativni značaj pojedinih grupa privrednosistemskih uslova, kao i njihov uticaj na preduzetničke aktivnosti (Porter i Schwab, 2008). Prema predhodno navedenim autorima to bi značilo da u zemljama sa najnižim stepenom ekonomskog razvoja čija je privredna aktivnost dominantno orijentisana na eksploataciju prirodnih resursa, neophodno je usmeriti glavni fokus na poboljšanje osnovnih uslova ekonomskog razvoja kao što je stabilnost vlade, infrastruktura, osnovno obrazovanje i zdravstvena zaštita. Činjenice nedvosmisleno ukazuju da preduzetničko obrazovanje svoje prve tragove ima u visoko razvijenim zemljama (WEF, GCR, Innovation – driven countries), gde su prve procene efekata preduzetničkih kurseva opisane od strane Shigeru i Univerzitetu Kobe u Japanu 1938. godine (Slolomon et al., 2002) i Myles na Harvard Business School u1947. godine. (Katz, 2003).

Za početne poduhvate, humani kapital preduzetnika, iskazan u vidu njegovog obrazovanja, iskustva i veština predstavlja veoma značajan inicijalni resurs (Wright et al., 2007). Obrazovanje uvećava spoznajne mogućnosti pojedinca osposobljavajući ga da bolje pronalazi poslovne prilike (Parker, 2006). Shane i Venkataraman (2000) smatraju da sposobnosti pojedinca za pronalaženje poslovnih mogućnosti zavise od posedovanja prvobitnih informacija neophodnih za identifikovanje mogućnosti i neophodnih spoznajnih karakteristika za vrednovanje istih. Prvobitne informacije pre svega predstavljaju iskustvo zasnovano na razumevanju potreba korisnika u datom području. Spoznajne karakteristike podrazumevaju sposobnosti pojedinca da informacije prevodi iz socijalne interakcije u konkretnu poziciju na tržištu, odnosno transformiše informacije u poslovni jezik ponude i tražnje. Spoznaja mogućnosti predstavlja ključni uslov preduzetničkog poduhvata (Corbett, 2005). Šumpeter (1947) dalje obrazlaže razliku između preduzetnika i inventora


time što preduzetnik čini stvari završenim. Kako bi stvari izgledale kao predhodno pomenute, to zahteva posedovanje specijalnog seta veština, kao i nekog ko se prepoznaje po svojoj svestranoj prirodi. Preduzetnici imaju potrebu za poznavanjem ne samo vlastitog tehničkih područja nego i posedovanjem širokog seta veština iz domena poslovnog menadžmenta i vođenja kako bi bili u mogućnosti proceniti i mobilisati resurse za pokretanje i rast novih poduhvata. Uspešno upravljanje i organizacija aktivnostima iz različitih područja zahteva od preduzetnika ulogu sveznalice koji kombinuje oba područja, posebnih i opštih upravljačkih veština (Lazear, 2005). Možemo potvrditi u skladu sa većinom literature iz oblasti preduzetničke pedagogije, da široki set osobina izgrađuje različit aspekt preduzetničkog procesa i posedovanje preduzetničkih osobina predstavlja značajnu determinantu alokacije preduzetničkih napora (Boyd and Vozikis, 1994). Ovaj profil sveznalice čini preduzetnika kao značajnu tražnju za obrazovanjem i treningom odmah posle novih preduzetnika (Levie, 2006). Većina programa obrazovanja, uglavnom kada je u pitanju visoko obrazovanje, nastoje se fokusirati na pojedinačna tehnička područja ili na izgradnju profesionalca iz date oblasti (Bertrand, 1995). Mnogi istraživači iz oblasti preduzetničkog obrazovanja i obuke ukazuju da su visoko specijalizovani obrazovni programi neodgovarajući za obezbeđivanje široke osnove i praktične orijentacije treninga za potrebe obuke preduzetničkih veština. (Aronsson, 2004). Umesto sticanja specijalističkih preduzetničkih veština, programi ubuke usmereni su na povećanje preduzetničkih kapaciteta potrebni za visok nivo praktične orijentacije, što se odnosi na širok set menadžerskih, liderskih i organizaionih veština i sticanjem spoznajnih mogućnosti i situacionog pristupa poslovnom planiranju (Levie, 2006). Dok je većina neophodnih opštih veština uobičajeno stečena tokom formalnih programa u razvoju karijere i to uglavnom zbog različitog aspekta seta preduzetničkih veština, obezbeđenje preduzetničkog treninga i obuke u okviru obrazovnih institucija će uvećati preduzetničke veštine što će svakog pojedinca učiniti preduzetnički efikasnijeg u pronalaženu preduzetničkih mogućnosti.

Mnoge studije koje se bave obrazovanjem u oblasti preduzetništva ukazuju na postojanje razlike između preduzetničkog obrazovanja i treninga u zavisnoti od stepena ekonosmkog razvoja zemlje od čega zavisi, u krajnjoj instanci, uticaj treninga u pokretanju poslovnog poduhvata na preduzetničku svest, stavove, nastojanja i aktivnosti. Tako su mnoge vlade visoko razvijenih zemalja istakle obavezu da preduzetničko obrazovanje identifikuju kao ključni prioritet (Sorgman and Parkison, 2008).

Uvažavajući prvobitno pomenutu teoriju motivacije i dostignuti stepen ekonomskog razvoja zemlje možemo govoriti o različitom stepenu zadovoljenja potreba pojedinca ali isto tako i na potrebe koje nisu zadovoljene, što predstavlja osnovnu pokretačku silu i motiv za realizaciju različitih formi preduzetničkih poduhvata. Uzimajući u obzir motiv za pokretanje


preduzetničkog poduhvata razlikujemo dve osnovne vrste preduzetnika pod nazivom nužni i preduzetnici oportunisti. Podršku konceptu nužnom i oportunističkom preduzetništvu dali su brojni istraživači iz oblasti preduzetništva (Gurtoo& Williams, 2009, Hessels et al., 2008). Značaj i uloga ovog koncepta prepoznata je i od strane Global Entrepreneurship Monitor-a (GEM). Rezultati istraživanja iz oblasti nužnog i oportunističkog preduzetništva uvršteni su u finalnim izveštajima GEM od 2002 godine. Ono što čini različitim ove dve grupe preduzetnika jeste motiv za pokretanje preduzetničkih poduhvata. Nužnim preduzetnicima smatraju se osobe koje su pokrenule preduzetnički poduhvat iz nužnosti dok su za razliku od njih preduzetnici oportunisti vođeni profitabilnom eksploatacijom uočenih šansi. Samim tim uočljivo je da nužni preduzetnici raspolažu manjim ljudskim i finansijskim kapitalom (Caliendo and Kritikos, 2009), što dovodi do razvitka poslovnog poduhvata slabijeg kvaliteta, sa manjim investicionim i ljudskim kapitalom, što utiče i na niži nivo zarade, odnosno profita (Preisendorfer and Vos, 1990). Prethodno iznesene činjenice potvrđuje i istraživanje sprovedeno od strane Block and Wagner (2010) u okviru kojeg su autori potvrdili postavljenu hipotezu da preduzetnici oportunisti, na osnovu prijavljenih većih zarada, u proseku uočavaju profitabilnije šanse za razliku od nužnih preduzetnika. Pored toga, u svome isttraživanju potvrdili su da nužnim preduzetnicima nedostaje ljudskog kapitala, što predstavlja glavni uzrok visoke stope neuspeha pokretanja poslovnih poduhvata. Postoji veliki broj autora koji su poklonili pažnju nužnim i oportunističkim preduzetnicima.

Giacomin et.al (2011) pokušali su da identifikuju uticaj socio-ekonomskih karakteristika preduzetnika na njihov motiv pokretanja preduzetničkog poduhvata. Na osnovu sprovedenog istraživanja na uzorku od 538 preduzetnika Giacomin et.al (2011) ističe kako su preduzetnici prilikom pokretanja poslovnog poduhvata bili vođeni motivom šansi ili nužnosti. Deli (Deli, 2011) je u svom istraživanju analizirala uticaj stope nezaposlenosti na sklonosti manje sposobnih (iznuđeni preduzentici) i visoko produktivnih radnika (šansom vođeni preduzetnici) i njihovu tranziciju ka samozapošljavanju. Rezultati sprovedene studije pokazali su visoku pozitivnu korelaciju između posmatranih pojava, stope nezaposlenosti i tranziciju u samozapošljavanje za iznuđene preduzentile. Robichaud et.al (2010) pokušali su da istraže lične i organizacione karakteristike kanadskih preduzetnika oportunista i preduzetnika iz nužnosti. Rezultati istraživanja ukazali su na lične karakteristike preduzetnika, tako da su iznuđeni preduzetnici prepoznati kao stariji, manje obrazovani, sa nedostatkom poslovnih veština, kao i slabijim prepoznavanjem poslovnih mogućnosti u budućnosti. Block and Sandner (2006) razmatrali su razlike po pitanju dužine opstanka preduzetničkog poduhvata između iznuđenih i šansom vođenih preduzetnika. Na osnovu podataka iz nemačkog socio-ekonomskog panel istraživanja („German Socio-Economic Panel Study (GSOEP))“ utvrdili su da


preduzetnici oportunusti ostaju duže u procesu samozapošljavanja za razliku od nužnih preduzetnika.

Isto tako krizni uslovi imaju dvostruki uticaj na osnivanje novih preduzetničkih poduhvata. S jedne strane, nesumnjiv je negativan uticaj na nužne preduzetnike zbog smanjenja profitabilnosti eksploatacije dobrih ideja (Thompson, 2011). S druge strane, kao posledica pada privredne aktivnosti javlja se povećanje broja nužnih preduzetnika koji usled gubitka posla i nedostatka novih radnih mesta pokreću svoje preduzetničke poduhvate (Blanchflower and Meyer, 1994). Posmatrano sa aspekta uspeha, motivi preduzetničkih aktivnosti doprinose značajnim razlikama. Vlasnici malih preduzeća koji su podstaknuti, uvučeni (engl. pulled) u samozapošljavanje imaju veće šanse za postizanje uspeha nego preduzetnici koji su ugurani (engl. pushed) u vidu poslednje mogućnosti. Tako pozitivna motivacija za pokretanje poslovnog poduhvata utiče pozitivno na učinak, dok pojedinci koji samozapošljavanje posmatraju kao poslednje utočište biće manje uspešni (Van Praag, 1996, Van Praag and Cramer, 2001).

Metodologija

Podaci i posmatrana obeležja

Osnovni izvor podataka analiziranih obeležja (varijabli) u ovom radu predstavljaju rezultati istraživanja GEM projekta u 2009. godini. Kriterijum izbora zemalja u uzorak je bio dostupnost podataka za svaku zemlju po odabranim varijablama, odnosno zemlje učesnice GEM projekta u 2009. godini. Zemlje su grupisane u tri faze ekonomskog razvoja po metodologiji WEF kao što je obrazloženo u GCI (Global Competitiveness Report 2009 – 2010 (Schwab, 2009) i to na zemlje najnižeg stepena razvijenosti, zemlje srednjeg nivoa razvijenosti i grupe najrazvijenijih zemalja. Izvor podataka za obeležje stepena ekonomskog razvoja Međunarodni monetarni fond, (International Monetary Fund), World Economic Outlook Database, October 2010.

Kako bi se udovoljilo istraživačkim namarema odabrana su sledeća obeležja koja će predstavljati posmatrane pojave. Za stepen privredne razvijenosti zemlje koristi se kategorijska varijabla grupe zemalja razvrstane po metogologiji WEF (COUNTRY GROUP GCR REPORT 2009-2010 - 3 CAT) kao i BDP po stanovniku u SAD$ korigovan za relativnu vrednost kupovne moći nacionalnih valuta (GDP per Capita in US$ on PPP Basis). Obim i struktura preduzetničkih aktivnosti po fazama preduzetničkog procesa predstavljena je varijablama Suboan09 (% 18-64 populacije uključeni u formiranje poslovnog poduhvata), Babybu09 (% 18-64 populacije u status vlasnik/menadžer sa poslovanjem kraćim od 3.5 godine), TEA09 (% 18-64 populacije ukupna rana faza preduzetničke aktivnosti) and (% 18-64 populacije u status vlasnik/menadžer sa


poslovanjem dužim od 3.5 godine), dok su motive preduzetničkih poduhvata iskazani direktnim varijablama TEA09opp (% 18-64 populacije TEA and motiv vođen prilikom), TEA09nec (% 18-64 populacije TEA i motiv nužnosti, Indeks opp/nec (indeks motiva prilike I nužnosti), TEA09MT4 (% u okviru TEA, motive: nužnosti/održanje prihoda) i TEA09ido (% 18-64 populacije TEA i unapređenje motiva vođenog prilikama). Za ispitivanje uticaja i analizu preovlađujućih motiva preduzetničkih poduhvata uključena su i obeležja poput neuspeha DISCct09 (broj ispitanika koji su prekinuli poslovanje), Disent09 (% 18-64 populacije, napustili poslovanje u poslednjoj godini ili nisu nastavili), zatim obeležja radnog statusa Tea09WS1 (% 18-64 populacije Predhodno zaposlenih: % uključenih TEA), Tea09WS2 (% 18-64 populacije Predhodno nezaposleni: % uključenih u TEA) kao i stepena obrazovanja u pojedinim fazama preduzetničkog procesa TEA09ed4 (% 18-64 pop ulacije visoko obrazovanje: % uključen u TEA), EB_09ed4 (% 18-64 populacije visoko obrazovanje: % uključen u EB) što može biti od značaja u vidu određenih idnicija preovlađujućeg motiva preduzetničkih poduhvata.

Hipoteze istraživanja

Prvi segment analize raspoloživih podataka za posmatrana obeležja usmeren je na preovlađujući motiv preduzetničkog ponašanja po fazama preduzetničkog procesa u zavisnosti od stepena ekonomske razvijenosti nacionalne ekonomije. Tako iznosimo prvu hipotezu koja glasi:

H1, postoji negativna korelaciona veza između indeksa nužnog/ oportunističkog preduzetništva i obima preduzetničkih aktivnosti po fazama preduzetničkog procesa.

Uvažavajući do sada potvrđenu negativnu vezu između obima preduzetničke aktivnosti i stepena privredne razvijenosti zemlje nameće se izvedena hipoteza:

H1a, u vidu pozitivne korelacije indeksa nužnog/oportunističkog preduzetništva i stepena privredne razvijenosti zemlje mereno BDP po glavi stanovnika izraženog u američkim dolarima.

Drugi segment analize usmeren je na privredno-sistemske uslove okruženja konkretno na stepen povoljnosti specifičnog preduzetničkog konteksta izražen kroz tri faze ekonomskog razvoja po specifikaciji metodologije WEF. Cilj je predstaviti u kojoj meri ekonomsko okruženje različitog stepena razvijenosti oblikuje motive preduzetničkog ponašanja kao i sporedne pojave koje se mogu dovesti direktno ili indirektno sa preduzetničkim podsticajima. U prilog ovoj analizi definišemo hipotezu:

H2, postoji statistički značajna razlika između definisanih grupa zemalja različitog stepena razvijenosti po svim posmatranim varijablama.


Poslednji segment analize bavi se odnosom motiva preduzetničkog poduhvata i odabranih pratećih varijabli koje mogu imati značajnog uticaja na oblikovanje preduzetničkih odluka. Očekivanja u ovom segmentu ispoljena su hipotezom:

H3, postoji pozitivna korelaciona veza između ratio opportunity/necessity entrepreneurship visoko obrazovanih preduzetnika i preduzetnika koji su kao radno aktivni ušli u preduzetnički proces. Suprotno ovom, kao negativne sile opportunity entrepreneurship očekujemo radno neaktivne pojedince, manjeg stepena obrazovanja kao i veću stopu neuspeha.

Analiza rezultata istraživanja i diskusija

Kao rezultat analize koji se odnosi na preovlađujući motiv preduzetničkog ponašanja, predstavljen varijablom indeks motiva vođenog prilikama i motiva nužnosti, po fazama preduzetničkog procesa i prema stepenu privredne razvijenosti, mereno BDP po stanovniku u SAD dolarima dobili smo korelacionu matricu predstavljenu u tabeli 1. Iz analize dobijenih rezultata možemo zaključiti, kada su u pitanju pokazatelji motiva preduzetničkog ponašanja, da je racio pokazatelj daleko sadržajniji i odslikava konkretne relacije prema suprostavljenim varijablama. Očekivano su pokazatelji motiva vođenog prilikama i motiva nužnosti u negativnoj, u ovom slučaju jakoj korelaciji prema stepenu privredne razvijenosti budući da se ukupna preduzetnička aktivnost nalazi u istoj relaciji. Suštinu prirode i jačine veze odslikava racio pokazatelj budući da on predstavlja odnos motiva vođenog prilikama i motiva nužnosti preduzetničkog ponašanja iskazujući koliko puta je motiv vođen prilikama preovađujući. Tako je identifikovana jaka pozitivna korelaciona veza između ratio opp/nec i GDP per Capita in USD (PPP Basis) na čega ukazuje koeficijent Pirsonove korelacije, r= .677 i veoma visokog koeficijenta determinacije od 45% što govori da visoko razvijene zemlje prati visok nivo preduzetništva zasnovanog na prilikama sa veoma niskim nivoom necessity preduzetništva, odnosno u ukupnoj preduzetničkoj aktivnosti preovlađujuće je preduzetništvo zasnovano na prilikama kod visoko razvijenih zemalja.

Posmatrajući odnos pomenutog racia i obima preduzetničkih aktivnosti po fazama preduzetničkog procesa zaključujemo da je veza negativna na nivou slabe i srednje jake sa statističkom značajnosti kod aktivnosti Babybu09 sa vrednostima r= -.291, p=0.045 i neznačajnim koeficijentom determinacije dok za TEA (SU or BB) r= -.314, p=0.029, što podrazumeva da visok obim preduzetničke aktivnosti po svim fazama preduzetničkog procesa prati srednje nizak nivo ratio pokazatelja, odnosno motiv prilika u odnosu na motiv nužnosti je srednje preovlađujuće. Ovom analizom možemo zaključiti da je potvrđena hipoteza H1 i H1a vezana za preovlađujući motiv preduzetničkog ponašanja po


fazama preduzetničkog procesa u zavisnosti od stepena ekonomske razvijenosti nacionalne ekonomije.

Da bi se istakao uticaj i snaga privredno sistemskog okruženja po pitanju oblikovanja preduzetničkih motiva, koncipiran je drugi segment analize i kao rezultat utvrđivanja razlika između definisanih grupa zemalja za odabrana obeležja pomoću jednofaktorske analize varijanse predstavljena je tabela 2. Pregledom rezultata statističke značajnosti posmatranih obeležja može se uočiti da je izražen značajan uticaj uslova okruženja tri grupe zemalja različitih faza razvoja na odabrana obeležja sem u poslednja dva i to EB_09ed4 (% 18-64 populacije visoko obrazovanje: % uključen u EB).

Kod obeležja TEA i motiv vođen prilikama utvrđena je statistički značajna razlika na nivou p<0.05 između tri grupe zemalja F(2, 367.706)=15.043, p=.000. Stvarna razlika između srednjih vrednosti grupa je na nivou srednje izražena pomoću pokazatelja eta kvadrat iznosi 0.4. Naknadna komparacija pomoću vrednosti Tukey HSD testa ukazuju da se grupa zemalja imenovana kao Ekonomije zasnovane na efikasnosti značajno se ne razlikuje od Ekonomija zasnovanim na inovacijama u podsticanju preduzetništva zasnovanog na prilikama.

Tabela 1 . Korelacija motiva preduzetničkih poduhvata i preduzetničkih uslova i faza pred. procesa

TEA i motiv prilike

TEA i motiv nužnosti

Indeks

BDP po stanovniku u SAD $ Pearson Correlation -,472** -,634** ,677**

Sig. (2-tailed) ,001 ,000 ,000

N 48 48 48

Suboan09 Pearson Correlation ,928** ,740** -,268

Sig. (2-tailed) ,000 ,000 ,066

N 48 48 48

Babybu09 Pearson Correlation ,821** ,893** -,291*

Sig. (2-tailed) ,000 ,000 ,045

N 48 48 48

TEA09 Pearson Correlation ,964** ,905** -,314*

Sig. (2-tailed) ,000 ,000 ,029

N 48 48 48

Estabbu09 Pearson Correlation ,583** ,713** -,230

Sig. (2-tailed) ,000 ,000 ,116

N 48 48 48

**.Korelacija je značajna za nivo 0.01

*. Korelacija je značajna za nivo 0.05.

Izvor: Kalkulacija autora


Kod obeležja TEA i motiv nužnosti (entr because of no better choice for work) utvrđena je statistički značajna razlika na nivou p<0.05 između tri grupe zemalja sa vrednostima F(2, 142.471)=71.235, p=.000. Stvarna razlika između srednjih vrednosti grupa je na nivou srednje značajnosti izražene pomoću pokazatelja eta kvadrata koji iznosi 0.36. Naknadna komparacija pomoću vrednosti Tukey HSD testa ukazuju da se grupa zemalja imenovana kao Ekonomije zadnovane na eksploataciji prirodnih resursa značajno se ne razlikuje od Ekonomija zasnovanih na efikasnosti u podsticanju preduzetništva iz nužnosti.

Kod obeležja indeks motiva vođenog prilikama i motiva nužnosti utvrđena je statistički značajna razlika na nivou p<0.05 između tri grupe zemalja F(2, 178.747)=89.374, p=.000. Stvarna razlika između srednjih vrednosti grupa je na nivou srednje izražena pomoću pokazatelja eta kvadrat iznosi 0.41. Naknadna komparacija pomoću vrednosti Tukey HSD testa ukazuju da se grupa zemalja imenovana kao Ekonomije zasnovane na eksploataciji prirodnih resursa značajno ne razlikuje od Ekonomija zasnovanih na efikasnosti u odnosu na motiva vođenog prilikama i motiva nužnosti.

Kod obeležja napuštanja poslovanja u poslednjoj godini utvrđena je statistički značajna razlika na nivou p<0.05 između tri grupe zemalja F(2, 108.827)=54.414, p=.001. Stvarna razlika između srednjih vrednosti grupa je na nivou male značajnosti izražena pomoću pokazatelja eta kvadrat iznosi 0.25. Naknadna komparacija pomoću vrednosti Tukey HSD testa ukazuju da se grupa zemalja imenovana kao Ekonomije zasnovane na efikasnosti značajno ne razlikuje od Ekonomija zasnovanih na inovativnosti u neuspehu preduzetničkih poduhvata. .

Kod obeležja Working: % involved in TEA utvrđena je statistički značajna razlika na nivou p<0.05 između tri grupe zemalja F(2, 1959.977)=979.989, p=.000. Stvarna razlika između srednjih vrednosti grupa je na nivou srednje značajnosti izražena pomoću pokazatelja eta kvadrat iznosi 0.46. Naknadna komparacija pomoću vrednosti Tukey HSD testa ukazuju da se sve tri grupe zemalja značajno razlikuju po ovom obeležju te da uslovi okruženja značajno determinišu uključenost predhodno radno aktivnih lica u Early Stage Entrepreneurial Activity.

Kod obeležja Predhodno nezaposlen: % uključenosti u TEA utvrđena je statistički značajna razlika na nivou p<0.05 između tri grupe zemalja F(2, 178.533)=89.266, p=.001. Stvarna razlika između srednjih vrednosti grupa je na nivou male značajnosti izražena pomoću pokazatelja eta kvadrat iznosi 0.26. Naknadna komparacija pomoću vrednosti Tukey HSD testa ukazuju da se grupa zemalja imenovana kao Ekonomije zasnovane na efikasnosti značajno ne razlikuje od Innovation Driven Economies kada je u pitanju uključenost predhodno nazaposlenih lica u TEA (rana faza preduzetničke aktivnosti).


Na kraju ovog dela analize možemo zaključiti da se u većinskom delu potvrđuje hipoteza H2 kada je u pitanju moć okruženja po pitanju uticaja na odabrana obeležja koja su u direktnoj ili indirektnoj vezi sa motivima preduzetničkog ponašanja.

Tabela 2. ANOVA odabranih obeležja za definisane grupe zemalja

Zbir kvadrata razlika Vrednost kvadrata Frekvencija

Značaj-nost

TEA i motiv prilike Između grupa 367,706 2 183,853 15,043 ,000

U okviru grupa 549,998 45 12,222

Ukupno 917,704 47

TEA i motiv nužnosti Između grupa 142,471 2 71,235 12,870 ,000

U okviru grupa 249,067 45 5,535

Ukupno 391,537 47

Indeks prilika/nužnost Između grupa 178,747 2 89,374 15,539 ,000

U okviru grupa 258,826 45 5,752

Ukupno 437,573 47

Motiv nužnosti: održanje prihoda

Između grupa 2362,049 2 1181,024 15,243 ,000

U okviru grupa 3486,547 45 77,479

Ukupno 5848,596 47

TEA i motiv prilika zasnovan na unapređenju

Između grupa 2565,286 2 1282,643 11,111 ,000

U okviru grupa 5194,934 45 115,443

Ukupno 7760,221 47

Napuštanje poslovanja u poslednjoj godini

Između grupa 108,827 2 54,414 7,687 ,001

U okviru grupa 318,522 45 7,078

Ukupno 427,349 47

Predhodno zaposleni: % uključenosti u TEA

Između grupa 1959,977 2 979,989 19,238 ,000

U okviru grupa 2292,253 45 50,939

Ukupno 4252,230 47

Predhodno ne zaposleni: % uključenosti u TEA

Između grupa 178,533 2 89,266 7,947 ,001

U okviru grupa 505,445 45 11,232

Ukupno 683,978 47

Visoko obrazovani uključeni u TEA

Između grupa 403,718 2 201,859 3,008 ,068

U okviru grupa 1610,486 24 67,104

Ukupno 2014,205 26

Visoko obrazovani: uključeni u EB

Između grupa 28,225 2 14,112 ,260 ,773

U okviru grupa 1248,104 23 54,265

Ukupno 1276,329 25



Tabela 3. Korelacia

Prekid poslovanjeNapuštanje poslovanja

Predhodno zaposleni

u TEA

Predhodno nezaposleni u TEA

Visoko obrazovani

TEA

Visoko obrazovani

u EB

TEA i motiv prilike

Pearson Correlation ,358* ,694** ,932** ,778** ,494** ,149

Sig. (2-tailed) ,012 ,000 ,000 ,000 ,009 ,467

N 48 48 48 48 27 26

TEA i motiv nužnosti

Pearson Correlation ,507** ,836** ,902** ,561** ,328 -,025

Sig. (2-tailed) ,000 ,000 ,000 ,000 ,095 ,904

N 48 48 48 48 27 26

Indeks prilika/nužnost

Pearson Correlation -,219 -,315* -,365* -,192 -,025 ,094

Sig. (2-tailed) ,134 ,029 ,011 ,192 ,902 ,648

N 48 48 48 48 27 26

**. Korelacija je značajna za nivo 0.01

*. Korelacija je značajna za nivo 0.05


Rezultati poslednjeg segmenta analize prikazani u tabeli 3 odnose se na vezu između pokazatelja motiva preduzetničkog poduhvata sa posebnim osvrtom na ratio motiva vođenog prilikama i motiva nužnosti i odabranih obeležja koji se nalaze u posrednim odnosima. U centru pažnje ove analize nalazi se ratio motiva vođenog prilikama i motiva nužnosti koji predstavlja realan odnos, ističući prirodu i jačinu veze prema posmatranim varijablama. Iz rezultata korelacione matrice može se primetiti pozitivna slaba korelacija bez statističke značajnosti između preovlađujućeg preduzetništva zasnovanog na prilikama i procentualnog učešća visoko obrazovanih preduzetnika (Graduate experience: % involved in EB) u poslednjoj fazi preduzetničkog procesa na šta ukazuje r= .094, p=0.648 i neznačajnim koeficijentom determinacije. Posmatrajući odnos pomenutog racia i ostalih odabranih obeležja poput napuštanja poslovanja u predhodnoj godini, prekid poslovanj, zaposleni uključeni u TEA indeks, nezaposleni uključeni u TEA indeks, diplomirani % uključenih u TEA indeks prisutna je negativna korelaciona veza različite jačine i značajnosti. Srednja jačina negativne korelacije na nivou statističke značajnosti bez značajnog koeficijenta determinacije prisutna je između preovlađujućeg preduzetništva zasnovanog na prilikama i poslovnog neuspeha sa r= -.315, p=0.029. Takođe srednja jačina negativne korelacije na nivou statističke značajnosti bez značajnog koeficijenta determinacije prisutna je između preovlađujućeg preduzetništva zasnovanog na prilikama i lica koja su bila zaposlena po


uključivanju u preduzetnički poduhvat sa r= -.365, p=0.011, što ukazuje da je opportunity motiv značajnim delom posledica predhodnog poslovnog iskustva.

Zaključak

U zaključku želimo istaći da analiza raspoloživih podataka, posmatrana obeležja i odabrana metodologija potvrđuju, većinskim delom, očekivanja ispoljena kroz istraživačka pitanja i postavljene hipoteze ukazujući na prirodu odnosa dve osnovne vrste motiva preduzetničkih poduhvata, motiva vođenog prilikama i motiva nužnosti kao i veliku ulogu poslovnog ambijenta u oblikovanju preduzetničkih namera.

Analizu preovlađujućeg motiva u pojedinim fazama preduzetničkog procesa u zavisnosti od dostignutog stepena ekonomskog razvoja kao determinante preduzetničkih uslova, kao i identifikovanje potencijalnih razlike između različitog stepena ekonomske razvojenosti zemalja raspoređene u tri grupe prema unapred poznatoj metodlogiji i prema odabranim varijablama koje direktno i indirektno ukazuju na motive preduzetničkih poduhvata nedvosmisleno upućuje na mogući zaključak.

To podrazumeva da su u okviru ovog rada ostvareni sledeći rezultati:

Korelaciona analiza potvrđuje hipotezu H1 i logičku povezanost u vidu negativne korelacione veze između varijable racio motiva vođenog prilikama i motiva nužnosti i obima preduzetničkih aktivnosti u zavisnosti od faze preduzetničkog procesa;

Takođe hipoteza H1a je potvrđena u smislu pozitivne korelacije pomenutog racia i stepena ekonomskog razvoja zemalja merenog BDP po stanovniku;

Na bazi ANOVA analize hipoteza H3 je prihvaćena. To podrazumeva da postoji statistički značajna razlika između definisanih grupa zemalja i odabranih obeležja;

Korelacionom analizom se takođe potvrđuje hipoteza H3, budući da postoji pozitivna korelaciona veza između motiva preduzetničkih ponašanja i obima preduzetničke aktivnosti.

Generalni zaključak, ujedno i odgovor na postavljenu temu ovog rada, eksplicitno ističe dominantnu dvojaku ulogu društveno ekonomskih uslova u generisanju podsticaja za preduzetničke poduhvate. Privredno – sistemski uslovi determinišu sposobnosti pojedinca u vidu znanja, iskustva i veština za prepoznavanje poslovne prilike (engl. opportunity entrepreneurship) sa jedne strane, ali i okolnosti sa brojnim negativnim silama u kojima pojedinac nema mogućnost izbora osim samozapošljavanja (engl. necessity entrepreneurship).


Literatura

Acs, Z. J., Audretsch, D. B., Braunerhjelm, P. B., & Carlsson, B. (2004) The Missing Link: The Knowledge Filter and Entrepreneurship in Endogenous Growth (No. 4783). CEPR Discussion Papers

Baumol, W.J. (2003) On Austrian analysis of entrepreneurship and my own, Austiran Economics and Entrepreneurial Studies, Vol 6, pp. 57-66m Amsterdam: Elsevier Science

Bertrand, Y., (1995) Contemporary theories and practice in education. (Madison, WI: Atwood Publishing)

Birch, D. (1987) “Job Creation in America”, New York, Free Press Block, J. Sandner, P., (2006) Necessity and Opportunity Entrepreneurs and their Duration in

Self- employment: Evidence from German Micro Data, Journal of Industry, Competition and Trade (2009), 9(2): 117-337

Block, Jörn H., and Marcus Wagner (2010) “Necessity and opportunity entrepreneurs in Germany: Characteristics and earnings differentials.” Schmalenbach Business Review, April:154-174

Boyd, N. G., & Vozikis, G. S. (1994) The influence of self-efficacy on the development of entrepreneurial intentions and actions. Entrepreneurship Theory and Practice, 18: 63-63

Caliendo, Marco, and Alexander S. Kritikos (2009) “'I want to, but I also need to': Start-ups resulting from opportunity and necessity” IZA DP No. 4661

Corbett, A. C. (2005) Experiential learning within the process of opportunity identification and exploitation. Entrepreneurship Theory and Practice, 29(4), 473-491

Davidsson, P. (1989) Continued entrepreneurship and small firm growth. Stockholm School of Economics, The Economic Research Institute

Deli, F., (2011) Opportunity and Necessity Entrepreneurship: Local Unemployment and the Small Firm Effect, Journal of Management Policy and Practice vol. 12(4): 38-57

Drucker, P.F. (1985) Innovation & Entrepreneurship: Practice and Principles. Harper & Row, New York

Fairlie, R., W. (2011) Entrepreneurship, Economic Conditions and Great Recession, University of California, Santa Cruz

Giacomin, O., Janssen, F., Guyot, J., Lohest, O. (2011) Opportunity and/or necessity entrepreneurship? The impact of the socio-economic characteristics of entrepreneurs, MPRA Paper No. 29506

Gurtoo, A. & Williams, C.C. (2009) Entrepreneurship and the informal sector: Some lessons from India, Entrepreneurship and Innovation, 10(1): 1-8

Hessels, J., van Gelderen, M. & Thurik, R. (2008) Entrepreneurial aspirations, motivations, and their drivers, Small Business Economics, 31(3): 323-339.

Katz, J. A. (2003) The chronology and intellectual trajectory of American entrepreneurship education: 1876–1999. Journal of business venturing, 18(2): 283-300

Kirzner, I. M. (1997) Entrepreneurial discovery and the competitive market process: An Austrian approach. Journal of economic Literature, 35(1)

Lazear, E., P., (2005) Entrepreneurship. Journal of Labor Economics, 23(4): 649-680.


Leibenstein, H. (1968) “Entrepreneurship and Development,” American Economic Review, 58(2): 72-83

Levie, J. (2006) From business plans to business shaping: Reflections on an experiential new venture creation class. WP040/2006. London, UK: National Council for Graduate Entrepreneurship

Levie, J., Autio, E., (2008) A theoretical grounding and test of the Gem model, Small Business Economics, 31 (3): 235-263

Maslow A. H. (1954) Motivation and Personality. Harper and Brothers, New York Parker, S. C. (2006) Entrepreneurship, self-employment and the labour market.Oxford

handbook of entrepreneurship, 435-460 Pelham, A. M., & Wilson, D. T. (1995) A longitudinal study of the impact of market

structure, firm structure, strategy, and market orientation culture on dimensions of small-firm performance. Journal of the academy of marketing science, 24(1): 27-43

Porter, M. E., & Schwab, K. (2009) The Global Competitiveness Report 2008–2009. In World Economic Forum.

Preisendörfer P. and T. Voss (1990) “Organizational mortality of small firms: The effects of entrepreneurial age and human capital.” Organizational Studies, 11:107-129

Robichaud, LeBrasseur and Nagarajan (2010) “Necessity and Opportunity-driven Entrepreneurs in Canada: An Investigation into their Characteristics and an Appraisal of the Role of Gender”, Journal of Applied Business and Economics.

Schumpeter, J.A. (1934) The Theory of Economic Development. Cambridge, MA: Harvard University Press

Schwab, K. (2009) Global Competitiveness Report 2009-2010. World Economic Forum. Geneva, Switzerland. ttp://www.weforum.org/pdf/GCR09/GCR20092010 fullreport.pdf

Slolomon, G., et al. (2002) The State of Entrepreneurship Education in the United States: A Nationwide Survey and Analysis, International Journal of Entrepreneurial Education, 1(1): 1-22

Sorgman, M. and Prakison, K. (2008) The Future is now: Preparing K-12 Teachers and Students for an Entrepreneurial Society, Journal of Entrepreneurhip Education 11, 75-86

Tan, J. (1996): “Regulatory Environment and Strategic Orientation in Transitional Economy”, Entrepreneurship Theory and Practice

Thompson, P. (2011) Necessity and Opportunity Entrepreneurs through the Business Cycle, CIRPÉE-Ivey Conference on Macroeconomics and Entrepreneurship, Montreal, May 6-7

Van Praag, C. M. and J. S. Cramer (2001) An Estimated Equilibrium Model of Business Formation and Labor Demand by Entrepreneurs, Economica 269, 45-62

Van Praag, C. M., (1996) Determinants of Successful Entrepreneurship, Amsterdam: Thesis Publishers

Von Mises, L., & Greaves, B. B. (1949) Human action. Liberty Fund, pp. 59-62 Wright, M., Hmieleski, K. M., Siegel, D. S., & Ensley, M. D. (2007) The role of human

capital in technological entrepreneurship. Entrepreneurship Theory and Practice, 31(6): 791-806


ENTREPRENEURSHIP AS A CONSEQUENCE OF EXTERNAL STIMULI AND/OR INTERNAL INCENTIVES

Abstract: The basic goal of this work is the cognition of fundamental entrepreneurial motives (necessity and opportunity) depending on general social and entrepreneurial opportunities according to the stages of entrepreneurial process. The work presents the results of the analysis of selected variables previously cited appearances based on data from the GEM project in 2009 for 48 countries classified into three groups according to the stages of economic development. To compare groups and establish differences, one-factor analysis of variance was used, while relationships and connections between selected features of development degrees, entrepreneurial activities and motives of entrepreneurial projects were analyzed by the Pearson correlation coefficient. The analysis of available data and selected features confirmed a great dependence of motives of entrepreneurial projects and conditions of the environment of different development degrees that determine differences to all observed features directly or indirectly connected with entrepreneurial decisions.

Keywords: entrepreneurship, entrepreneurial process, entrepreneurial conditions, necessity entrepreneurship, opportunity entrepreneurship

EKONOMSKE TEME (2015) 53 (1): 105-121


ISTRAŽIVANJE MOTIVA POTROŠAČA KOJI UTIČU NA KUPOVINU ORGANSKE HRANE U SRBIJI

Semir Vehapi

Državni univerzitet u Novom Pazaru, Srbija [email protected]

UDK 336.1(497.11) Originalni naučni rad

Apstrakt: Tržište organske hrane u Srbiji je u početnoj fazi razvoja i može se smatrati tržištem u nastajanju. Dubljim razumevanjem motivacije potrošača moguće je kroz adekvatan marketing pristup obezbediti veću potrošnju organske hrane po glavi stanovnika i brži razvoj nacionalnog tržišta. U ovom radu predstavljen je deo najvažnijih nalaza do kojih je autor došao na osnovu sprovedenog kvantitativnog istraživanja potrošača u Srbiji. Istraženi su i analizirani glavni razlozi i prepreke za kupovinu organske hrane, kao i spremnost kupaca da plate višu cenu za organske prehrambene proizvode u odnosu na alternativne proizvode iz konvencionalne proizvodnje. Predstavljeni rezultati podržavaju teorijsko znanje stečeno iz brojnih istraživanja prethodno sprovedenih u različitim zemljama. Polazeći od dobijenih rezultata istraživanja, u zaključku su date preporuke za implementaciju uspešnih strategija instrumenata marketing miksa.

Primljeno: 06.02.2015. Prihvaćeno: 03.04.2015. Ključne reči: organska hrana, motivacija, potrošači, tržište, Srbija

1. Uvod

Potrošnja hrane je važan i neizbežan deo svakodnevne potrošnje, ali i oblast koja je veoma značajna za ekološku održivost. Procenjuje se da je približno jedna trećina ukupnih uticaja domaćinstava na životnu sredinu povezana sa konzumiranjem hrane i pića (Thøgersen, 2010, str. 172). Intenzivna poljoprivreda konvencionalnog tipa zagađuje životnu sredinu, a kao posledica toga javlja se i zagađenje poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Zbog toga potrošači sve više vode brigu o svojoj ishrani, zdravlju i uticaju na životnu sredinu, te zahtevaju proizvode koji su proizvedeni u skladu sa njihovim uverenjima i životnim stilom.

106 Vehapi /Ekonomske teme, 53 (1): 105-121

Postoji nekoliko efikasnih načina da se poveća održivost potrošnje hrane ali je svakako najvažniji izbor organske umesto konvencionalne hrane. „Ne postoji zajednička pravna definicija organske hrane i termin organsko je označen kao procesni zahtev, a ne proizvodni zahtev” (Zakowska-Biemans, 2011, str. 124). Organska hrana je rezultat primene zakonski regulisanih metoda organske proizvodnje u svim fazama proizvodnje, što isključuje korišćenje veštačkih đubriva, pesticida, regulatora rasta, aditiva i genetski modifikovanih organizama (GMO).

Jedan od trendova koji se pojavio u poslednjoj deceniji je rastući interes za organskim proizvodima. Tražnja za organskom hranom raste po visokim stopama što je imalo za posledicu da se vrednost internacionalne prodaje organske hrane i pića približi 64 biliona dolara u 2012. godini. Iste godine per capita potrošnja ovih proizvoda iznosila je 9,8 dolara, pri čemu je najveća potrošnja ostvarena u Švajcarskoj, Danskoj i Luksemburgu. S obzirom da je tražnja kriterijum za usmeravanje proizvodnje, ukupno poljoprivredno zemljište pod organskom proizvodnjom dostiglo je 37,5 miliona hektara (ha), uključujući i površine u konverziji. Ako se uzmu u obzir i nepoljoprivredne površine koje čine više od 31 miliona ha, ukupno 69 miliona ha može se smatrati organskim zemljištem. Na ovim površinama deluje više od 1,9 miliona proizvođača, pri čemu se najveći broj nalazi u razvijenim zemljama i zemljama u razvoju (Willer & Lernoud, 2014).

Dok je tržište organske hrane u Srbiji nerazvijeno, broj proizvođača ovih proizvoda rapidno raste. Tokom 2012. godine bilo je 1.073 proizvođača rasprostranjenih na oko 6.340 ha organskog poljoprivrednog zemljišta. Poljoprivredno zemljište pod organskom proizvodnjom čini 0,1% ukupnog poljoprivrednog zemljišta Srbije. Ovaj nivo je u skladu sa aktuelnim nivoom potrošnje organske hrane. Sveukupni promet organskog prehrambenog sektora u Srbiji je procenjen na 40 miliona dolara. Prosečni godišnji rashodi za organsku hranu su 5 dolara po glavi stanovnika, što je mnogo manje u odnosu na razvijene evropske zemlje (Willer & Lernoud, 2014). Glavni razlozi još uvek niske potrošnje organske hrane u Srbiji su nedovoljna informisanost potrošača, mala i jednolična ponuda organskih prehrambenih proizvoda, slabo razvijeni kanali distribucije, kao i nizak lični dohodak stanovništva.

Razumevanje motivacije potrošača pri kupovini organske hrane je od presudnog značaja za implementaciju uspešnih marekting strategija, pre svega strategije komunikacije, i posledično brži razvoj tržišta organske hrane. Razlozi i prepreke koje potrošači navode kao opredeljujuće za potrošnju nekog proizvoda omogućuju da se dublje analiziraju potrebe i motivi potrošača. Stoga će u fokusu ovog rada biti utvrđivanje motiva i percipiranih barijera za kupovinu organske hrane. Iako je veliki broj stranih autora istraživao motivacione faktore koji uslovljavaju ili sprečavaju kupovinu organskih prehrambenih proizvoda, takvih istraživanja u Srbiji bilo je veoma malo.

Vehapi /Ekonomske teme, 53 (1): 105-121 107

Shodno tome, težnja autora je da se analiziraju i predoče glavni razlozi i prepreke za potrošnju organske hrane u Srbiji. Rad daje pregled literature koja je okosnica najvažnijih rezultata stranih i domaćih autora u vezi sa motivacijom potrošača na tržištu organske hrane. U trećem delu rada dati su osnovni cilj i hipoteze istraživanja kao i tehnike istraživanja. Sledeći deo prezentuje istraživačke rezultate koji se odnose na motive potrošača i njihovu spremnost da plate premijumsku cenu za organske prehrambene proizvode na tržištu Srbije. Na kraju rada data su zaključna razmatranja i preporuke za razvoj uspešnih strategija instrumenata marketing miksa.

2. Pregled literature

Istraživanje motiva ljudskog ponašanja, naročito podsvesnih i skrivenih motiva ima poseban značaj u teoriji ponašanja potrošača (Maričić, 2011, str. 437). Brojni su istraživači koji su sproveli motivaciona istraživanja na tržištu organskih prehrambenih proizvoda, naročito u zemljama u kojima je ovo tržište razvijeno. Motivacija za kupovinu organske hrane je uglavnom vođena brigom za zdravlje, brigom za životnu sredinu, senzornim svojstvima, bezbednošću hrane i etičkim razlozima. Organski proizvodi percipirani su kao proizvodi koji imaju prednost u pogledu pozitivnog uticaja na zdravlje ljudi u odnosu na neorganske alternative (Torjusen et al., 1999; Magnuson et al., 2001; Lea i Worshey, 2005; Radman, 2005; Renko i Bošnjak, 2009; Zakowska-Biemans, 2011; Truong et al., 2012). Percipiranje organske hrane kao zdravstveno korisnije u odnosu na konvencionalnu hranu je prediktor učestalije kupovine (Brčić-Stipčević i Petljak, 2011). Mnoge studije identifikuju zdravlje kao glavni motiv za kupovinu organskih prehrambenih proizvoda pokazujući da većina potrošača kupuje ove proizvode iz zdravstvenih razloga (Tregear et al., 1994; Hutchins i Greenhalgh, 1997; Schifferstein i Oude Ophuis, 1998; Squires et al., 2001; Chinnici et al., 2002; Makatouni, 2002; Padel i Foster, 2005; Magistris i Gracia 2008; Marques Vieira et al., 2013). Zdravlje je obuhvaćeno tako da uključuje lično i porodično zdravlje, pri čemu Padel i Foster (2005) ukazuju da je individualno zdravlje snažniji motivator za kupovinu organskih proizvoda od porodičnog zdravlja. Međutim, organska proizvodnja ne čuva samo zdravlje potrošača, već ona štiti i zdravlje proizvođača (Miller i Spoolman, 2008). Još jedan motiv koji je usko povezan sa zdravljem a koji može biti vodeći razlog kupovine organske hrane je odsustvo zagađivača i hemikalija (Ekelund, 1990; Aertsens et al., 2011; Soil Association 2012). Pored zdravlja, doprinos očuvanju životne sredine je često visoko rangiran motiv za kupovinu organske hrane (Davies, et al., 1995; Torjusen et al., 1999; Von Alvensleben, 1998; Aguirre, 2001; Aertsens et al., 2011; Marques Vieira et al., 2013; Pearson et al., 2013). Budući da organska proizvodnja isključuje korišćenje hemikalija i pesticida, potrošači percipiraju organsku hranu kao ekološki „prijateljsku“ (Wilkins i Hillers, 1994).


Tri važna faktora koja takođe mogu uticati na odluku da se kupi organska hrana su bezbednost, kvalitet i ukus (Truong et al., 2012). Pojava različitih bolesti kao što je bolest Ludih krava i Salmonela uticali su da se poveća zabrinutost potrošača oko hrane proizvedene konvencionalnim metodama. Brojni potrošači veruju da je organska hrana bezbednija od konvencionalnih alternativa (Wang et al., 1997; Zakowska-Biemans, 2011). Stoga, bezbednost može biti primarni motiv za kupovinu ove vrste hrane (Soler et al., 2002; Zakowska-Biemans, 2009; Vlahović et al., 2011). Bezbednost je naročito važna za potrošače mesa (ODonovan i McCarty, 2002). Kvalitet i ukus mogu predstavljati značajan motiv za konzumiranje organskih prehrambenih proizvoda (Schifferstein i Oude Ophuis, 1998; Magnuson et al., 2001; Driouech et al., 2013; Vlahović et al., 2011). Proizvodno baziran kvalitet se često opisuje kao viši sadržaj vitamina i nutritijenata u organskoj hrani (Zagata, 2012), ali i kao izgled proizvoda (Thompson i Kidwel, 1998). Organska hrana ima veću nutritivnu vrednost u poređenju sa konvencionalnom hranom (Del Amor, 2007; Amodio et al., 2007). Iako potrošači smatraju organske proizvode dobrog kvaliteta i ukusa, često su nezadovoljni izgledom proizvoda (Radman, 2005). To znači da izgled može značajno uticati na kupovinu ovih proizvoda (Kuhar i Juvančič, 2010). Kada je reč o ukusu, Znaor (1996, str. 387) ističe da organski proizvodi daju daleko boje rezultate nego konvencionalni proizvodi, te su oni jedino prikladni za spremanje specijaliteta. Kihilberg i Risvik (2007) u svojoj studiji otkrivaju da većina potrošača smatra prerađenu organsku hranu (hleb) ukusnijom od alternativnih proizvoda iz konvencionalne proizvodnje i prerade.

Među etičkim motivima važnim za kupovinu organske hrane izdvajaju se dobrobit životinja i podrška lokalnim farmerima i lokalnoj zajednici (Fotopoulos and Krystallis, 2002; Aarset et al, 2004; Sangkumchaliang et al, 2012). Organska poljoprivreda stvara uslove za prirodan život životinja, što podrazumeva mogućnost ispoljavanja prirodnog ponašanja, hranu prilagođenu psihologiji životinja i okruženje koje je slično prirodnom životinjskom biotopu. Organska proizvodnja bazirana na znanju i korišćenju lokalnih resursa omogućuje malim farmerima da se bave ovom vrstom proizvodnje. Na taj način utiče na povećanje zaposlenosti i podstiče poljoprivrednike da ostanu u poljoprivredi i investiraju u ruralne oblasti.

U objašnjavanju motiva za potrošnju organske hrane potrebno je naglasiti i prisustvo regionalnih razlika koje se ogledaju u sledećem (Bonny, 2006, str. 11):

Briga za sopstveno zdravlje je primarni motiv sa 51% ukupne motivacije na globalnom nivou, i najčešće je navođen argument među stanovnicima Azije, Severne Amerike, i zemalja Latinske Amerike;

Briga za zdravlje dece čini 17% ukupne motivacije, ali ima najveću frekvenciju u Indoneziji, Meksiku, Brazilu i Turskoj;


Ekološki motivi (u proseku 15% motivacije) su najvažniji na Filipinima, u Švedskoj, Hong Kongu, Norveškoj, Južnoj Africi, Tajlandu, Francuskoj i drugim evropskim zemljama;

Dobrobit životinja koji čini 7% razloga na svetskoj skali ima najviši rang u Austriji, Nemačkoj, Švedskoj i Švajcarskoj.

Glavne prepreke za kupovinu organske hrane su visoka cena, ograničena dostupnost, satisfakcija sa konvencionalnom hranom i nedostatak poverenja u organske proizvode. Brojne studije ukazuju da je cena glavna prepreka za veću potrošnju organske hrane (Tregear et al, 1994; Zanoli and Naspeti, 2002; Leifert and Bourlakis, 2004; Padel and Foster, 2005; Brčić-Stipčević and Petljak, 2011; ODoherty Jensen et al. 2011; Soil Association, 2012). Analiza motiva zbog kojih potrošači ne kupuju organske prehrambene proizvode potvrđuje da je cena primarni motiv u mnogim zemljama (tabela 1). Međutim, studije iz različitih delova sveta otkrivaju da su određene grupe potrošača spremne da plate premijumske cene za organske prehrambene proizvode (Ekelund, 1990; Goldman and Clancy, 1991; Aguirre, 2011; Wolf, 2002, ODonovan and McCarty, 2002; Aryal et al, 2009; Vlahović et al; 2011). Spremnost da se plati viša cena za organsku hranu zavisi od vrste proizvoda, frekvencije kupovine, kao i socio-demografskih karkteristika potrošača. Urena et al. (2008) naglašavaju da su regularni potrošači i osobe muškog pola spremne da plate višu cenu za ove proizvode. Hutchinson i Greenhalgh (1997) otkrivaju da su potrošači spremni da plate 20-30% više za organsko meso u odnosu na druge kategorije organske hrane. Analizom različitih studija, Wier i Carlverley (2002) dokazuju da samo 5-20% potrošača kupuju organsku hranu ako su premijumske cene veće od 30%, dok premijumske cene između 10-30% privlače 10-50% potrošača. To znači da je tražnja za organskom hranom cenovno elastična (Gavruchenko et al, 2003), i da bi veći pad cena doprineo značajnom porastu tražnje za organskim namirnicama.

Nedostatak dostupnosti je često navođen kao glavna barijera pri kupovini organske hrane (Davies et al, 1995; Soler et al, 2002; Lea and Worshey, 2005; Zakowska-Biemans, 2007; Renko and Bošnjak, 2009). Organska hrana je još uvek prisutna u ograničenim količinama i nije lako dostupna potrošačima (Zanoli and Jukić, 2005). To znači da je dostupnost značajno povezana sa namerom kupovine ovih proizvoda (Kuhar and Juvačić, 2006; Marques Vieira et al, 2013). Postoje potrošači koji ne kupuju organsku hranu jer su zadovoljni konvencionalnom hranom (Roddy et al, 1994; Magnusson et al, 2001). Jolly i ostali (1989) sugerišu da je glavni razlog zbog kojeg neki potrošači ne kupuju organsku hranu povezan sa njihovom percepcijom da nije bolja od konvencionalnih alternativa. Nepoverenje potrošača u organske proizvode povezano je sa njihovim skepticizmom oko sertifikacionih tela i organskih oznaka. Naime, mnogi potrošači još uvek imaju problem da prepoznaju organske proizvode, ili ne veruju da je proizvod proizveden organskim


metodama, navodeći da su to glavne barijere koje ih odvraćaju od kupovine organske hrane (Zakowska-Biemans, 2011; Vlahović et al, 2011; ODoherty Jensen et al. 2011). Harmonizacijom regulativa organske proizvodnje i uvođenjem jedinstvene oznake za organske proizvode unutar Evropske unije (EU), dat je značajan doprinos za prevazilaženje problema u pogledu nedostatka poverenja u ove proizvode.

Tabela 1. Motivi zbog kojih se ne kupuju organski prehrambeni proizvodi u odabranim zemljama

Izvor: Brčić-Stipčević, et. al., (2010); Vlahović et al., (2011); and Dimitri and Oberholtzer, (2005);

3. Metodologija istraživanja i istraživačka pitanja

Imajući u vidu sve do sada navedeno i činjenicu da per capita potrošnja organske hrane u Srbiji znatno zaostaje u odnosu na prosečnu per capita potrošnju u Evropi, cilj koji je postavljen u istraživanju sprovedenom u Srbiji bio je da se otkriju najvažniji razlozi i prepreke koji utiču na kupovinu organske hrane. U realizaciji ovako postavljenog cilja istraživanja pošli smo od sledećih grupa istraživačkih pitanja:

Zemlja Motivi zbog kojih se ne kupuju organski prehrambeni proizvodi

Austrija cena, navika, nepoverenje i manjak motivacije, slaba dostupnost proizvoda, nezadovoljavajući asortiman proizvoda

Švajcarska cena, niska percepcija razlike između organske i konvencionalne proizvodnje, nepoverenje u organske standarde

Nemačka cena, slaba dostupnost proizvoda, kupovne navike, nedoumice oko kvaliteta organskih proizvoda, manjak interesa, ukus

Finska cenovno osetljivi potrošači pod uticajem su nepouzdanog kvaliteta

Italija dostupnost, nepoverenje u standard, kvalitet organskih proizvoda, cena (redovni potrošači)

Velika Britanija povezani sa proizvodom (cena, izgled, dostupnost kvaliteta, raznolikost, ukus), informacije o proizvodu (netransparentnost, poverenje, ostale informacije)

Hrvatska cena i nedovoljne infomacije o organskoj hrani

Srbija cena i neverovanje proizvođačima

SAD cena i dostupnost organskih proizvoda


1) Koji su razlozi za kupovinu organske hrane u Srbiji? Može li se zdravlje smatrati primarnim motivom za kupovinu organske hrane? Koji su drugi važni motivi?

2) Koji su glavni razlozi za odustajanje od kupovine ili ograničenu kupovinu organske hrane u Srbiji? Može li se cena smatrati barijerom koja odvraća potrošače od kupovine ili sprečava veću kupovinu organske hrane? Koje su druge važne prepreke?

3) Da li i koliko su potrošači u Srbiji spremni da plate za organske prehrambene proizvode? Može li se tražnja za organskom hranom u Srbiji smatrati cenovno elastičnom?

Odgovori na navedena pitanja mogu biti iskorišćeni radi kreiranja uspešnijih strategija instrumenata marketing miksa, pre svega strategije promocije i cenovne strategije. To bi u konačnom ishodu trebalo da proizvede dvostruki pozitivni efekat: (1) kroz iznalaženje efikasnijih načina komunikacije sa potrošačima doprinelo bi se edukaciji potrošača i promovisanju veće potrošnje organske hrane u Srbiji; i (2) prilagođavanjem instrumenata marketing miksa zahtevima aktuelne tražnje, stvorili bi se uslovi za veću konkurentnost i bolju pozicioniranost proizvođača organske hrane.

U istraživanju motiva potrošača mogu se primeniti, kako kvantitativna tako, i kvalitativna istraživanja (Ognjanov et al, 2010). Studija predstavljena u ovom radu zasnovana je na nalazima dobijenim u kvantitativnom istraživanju, primenom tehnike anketiranja. Kao instrument korišćen je strukturirani upitnik koji je obuhvatio listu pitanja, uglavnom zatvorenog tipa.1 Pored toga, korišćene su skala tehnike. Za otkrivanje razloga i prepreka za kupovinu organske hrane korišćena je skala rangiranja, dok je spremnost da se plati za organsku hranu utvrđena pomoću pitanja sa višestrukim izborom.

Istraživanje je sprovedeno na prigodnom uzorku koji je obuhvatio 212 ispitanika izabranih iz pet većih gradova Srbije: Beograda, Novog Sada, Niša, Kragujevca i Novog Pazara. U određivanju uzorka vodilo se računa da broj jedinica koje su odabrane iz svakog grada bude približno proporcionalan broju stanovnika obuhvaćenih gradova.Uprkos činjenici da je ovo relativno mali uzorak za potpunu reprezentativnost uzorka, može se smatrati da su dobijeni odgovori dovoljno indikativni i mogu da ukažu na važne faktore tražnje i potrošnje organske hrane. Za realizaciju cilja istraživanja praktikovana je kombinacija e-mail ankete i lične ankete, pri čemu je lično ispitivanje sprovedeno na raznim mestima počev od srednjih škola, fakulteta pa do prodajnih mesta. Oko tri nedelje je dato za anketiranje, od 08.05. do 03.06.2014. godine, nakon čega je anketa zatvorena. Analiza podataka je izvršena korišćenjem statističkog paketa za društvene nauke (SPPS – Statistical Package for Social Sciences), a rezultati predstavljeni u ovom radu dobijeni su

1 Ovo istraživanje je deo šireg istraživanja stavova potrošača organske hrane u Srbiji


korišćenjem deskriptivne statistike. U nastavku je diskutovana otkrivena hijerarhija motiva za kupovinu i ograničavanje ili odustajanje od kupovine organske hrane, kao i spremnost potrošača da plate za ovu kategoriju proizvoda. Takođe, dobijeni rezultati su razmatrani i kroz upoređivanje sa rezultatima ranije sprovedenih istraživanja potrošača organske hrane na tržištu Srbije, kako bi se ukazalo na moguće promene u ponašanju potrošača.

4. Rezultati i diskusija

4.1. Motivi za kupovinu organske hrane u Srbiji

Da bi se identifikovali najvažniji motivi za kupovinu organske hrane, pred respondentima je postavljen zahtev da rangiraju prema značaju sledećih deset motiva: zdravlje, zaštita životne sredine, bezbednost, kvalitet, ukus, svežina, odsustvo pesticida i GMO, dobrobit životinja, ušteda resursa za naredne generacije i podrška lokalnim/malim poljoprivrednicima. Pitanje je bilo adresirano potrošačima koji su se izjasnili da su upoznati sa terminom „organska hrana” i da kupuju ove proizvode (n=174).

Rezultati istraživanja pokazuju da je zdravlje najznačajniji motiv za kupovinu organske hrane u Srbiji. Čak 81,6% potrošača prilikom rangiranja je označilo zdravlje kao vodeći motiv. Najčešće navođeni motivi na drugom i trećem mestu su kvalitet (25,9%) i bezbednost (23%). Prema klasifikaciji proizvodnih atributa koju daju Grunert et al. (2000), zdravlje i bezbednost spadaju u kredibilne (credence) atribute, dok su određene dimenzije kvaliteta (npr. ukus) označene iskustvenim atributima. To znači da kredibilni i iskustveni atributi imaju najveći uticaj na nameru kupovine organske hrane među potrošačima u Srbiji. S druge strane, najmanje važnim motivima najveći procenat potrošača smatra dobrobit životinja (26,4%), uštedu resursa za naredne generacije (38,5%) i podršku lokalnim/malim poljoprivrednicima (43,1%). Ono što je interesantno i što ne odgovara rezultatima dobijenim u većini evropskih zemalja jeste nalaz da je zaštita životne sredine zauzela nisko mesto (7. mesto) na hijerarhijskoj lestvici motiva (tabela 2). To može biti jedino posledica nedovoljno razvijene ekološke svesti potrošača na ovom tržištu. Ipak, ovi rezultati se podudaraju sa rezultatima dobijenim u ranijim istraživanjima sprovedenim na tržištu Srbije. Vlahović et al. (2010, 2011) nalaze da su zdravstvena bezbednost i kvalitet osnovni motivi za kupovinu organskih poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Ognjanov et al. (2010) u svojoj studiji, takođe, dokazuju da su zdravlje i ukus najvažniji motivi za potrošnju voća u Srbiji.2

2 Ovim istraživanjem pokrivene su različite kategorije voća odnosno hrane, kao što su konvencionalna, tradicionalna i organska hrana)


Tabela 2. Deskriptivni indikatori rangiranja motiva za kupovinu organske hrane

Rang n Modus %

1. 174 Zdravlje 81,6

2. 174 Kvalitet 25,9

3. 174 Bezbednost 23,0

4. 174 Kvalitet 24,7

5. 174 Ukus 22,4

6. 174 Svežina 18,4

7. 174 Zaštita životne sredine 24,1

8 174 Blagostanje životinja 26,4

9. 174 Ušteda resursa za naredne generacije

38,5

10. 174 Podrška lokalnim/malim poljoprivrednicima

43,1

Izvor:7 Podaci koje je autor dobio sopstvenim terenskim istraživanjem

4.2. Razlozi za odustajanje od kupovine ili ograničenu kupovinu organske hrane u Srbiji

Za otkrivanje najvažnijih barijera pri kupovini organske hrane, respondenti su imali zadatak da prema značaju rangiraju sledećih sedam barijera: cena, nedostupnost, manje privlačan izgled, nepoverenje u organske oznake, siromašna ponuda, nedovoljna informisanost i promocija i nezainteresovanost. Ovo pitanje je bilo upućeno svim respondentima upoznatim sa organskim proizvodima, kako kupcima, tako i ispitanicima koji ne kupuju organsku hranu (n=203).

Rezultati istraživanja prikazani u tabeli 3 otkrivaju da je cena osnovna prepreka za kupovinu organske hrane. Skoro jedna trećina potrošača (30%) u svojim odgovorima je predstavila hijerarhiju barijera na čijem se vrhu našla cena. Cena organske hrane većine srpskih proizvođača je u proseku do 30% viša u odnosu na alternativne proizvode iz konvencionalne proizvodnje, ali očigledno još uvek visoka za mnoge potrošače na nacionalnom tržištu. Prema najvećoj učestalosti (modusu) sledeće rangirane barijere su nedostupnost i siromašna ponuda organskih prehrambenih proizvoda. Naime, 23,2% potrošača smatra da je nedostupnost sekundarni motiv uz 21,2% potrošača koji navode siromašnu ponudu kao tercijarni motiv za odustajanje od kupovine ili ograničenu kupovinu organske hrane. To samo potvrđuje činjenicu da su u Srbiji nedovoljno razvijeni kanali distribucije i da ne postoji dovoljno širok asortiman, količina proizvoda i stalnost u ponudi. Velikoprodaja, supermarketi i


hipermarketi imaju najveće učešće u strukturi ukupnih kanala distribucije uz znatno manje učešće ostalih kanala. Najzastupljenije kategorije organske hrane u proizvodnom asortimanu proizvođača iz Srbije su žitarice, sveže povrće i sveže i sušeno voće, uz istovremeno veoma malu zastupljenost prerađenih proizvoda organskog porekla. Nasuprot glavnim preprekama, manje privlačan izgled organske hrane (26%) i nezainteresovanost potrošača (49,3%) su najčešće navođeni kao najmanje značajni razlozi koji ograničavaju ili sprečavaju kupovinu ovih proizvoda. Važan nalaz predstavlja i činjenica da potrošači u Srbiji ne pridaju velik značaj izgledu proizvoda kao kriterijumu odlučivanja u kupovini prehrambenih proizvoda. Dobijeni rezultati se delimično podudaraju sa rezultatima ranije sprovedenih istraživanja na ovom nacionalnom tržištu. Vlahović et al. (2010, 2011) sugerišu da je nepoverenje u organske prehrambene proizvode primarni motiv, dok je cena sekundarni motiv za odustajanje od kupovine datih proizvoda. Ognjanov et al. (2010) dolaze do saznanja da su vremenska ograničenja i cene presudna prepreka za veću potrošnju voća.

Tabela 3. Deskriptivni indikatori prepreka za kupovinu organske hrane

Rang N Modus %

1. 203 Cena 30,0

2. 203 Nedostupnost 23,2

3. 203 Siromašna ponuda 21,2

4. 203 Siromašna ponuda 20,7

5. 203 Nepoverenje u organske oznake

22,2

6. 203 Manje privlačan izgled 26,6

7. 203 Nezainteresovanost 49,3

Izvor: Podaci koje je autor dobio sopstvenim terenskim istraživanjem

4.3. Spremnost potrošača da plate za organsku hranu u Srbiji

U okviru ovog istraživačkog pitanja respondentima je ponuđeno više cenovnih opcija organske hrane, pri čemu su one postepeno rangirane po visini, od identične do duplo veće u poređenju sa konvencionalnom hranom. Od respondenata je pri tom zatraženo da izaberu maksimalnu cenu koju su spremni da plate kako bi se utvrdilo da li tražnja opada sa porastom cene. Uslov za učešće u ovom pitanju je da su respondenti upoznati i kupuju organske prehrambene proizvode (n=174).

Uprkos činjenici da je prosečni lični dohodak u Srbiji daleko niži u odnosu na prosečni lični dohodak u EU, visok procenat potrošača (89,1%) je spreman


da plati višu cenu za organske prehrambene proizvode u odnosu na istovrsne proizvode konvencionalnog porekla. Međutim, procenat kupaca opada sa povećanjem cene organske hrane. Prema rezultatima istraživanja, 63% kupaca je spremno da plati do 20% višu cenu, zatim 30,9% kupaca platilo bi od 25-50% višu cenu, dok je samo 3,6% onih koji bi platili od 80-100% višu cenu organskih prehrambenih proizvoda u odnosu na konvencionalne alternative (slika 1). To znači da je tražnja za organskom hranom u Srbiji cenovno elastična. Rezultati prethodnih istraživanja sprovedenih u Srbiji su u skladu sa dobijenim nalazima u ovom istraživanju. Naime, prema ranijim rezultatima najveći procenat potrošača (36%) je spreman da plati do 20% višu cenu, dok je zanemarljivo mali broj potrošača (2%) spreman da plati 50% više za proizvode iz organske poljoprivredne proizvodnje (Vlahović et al, 2010). Ključni razlog za tako visoko osetljivost potrošača na cenu organskih proizvoda jeste nizak životni standard, ali i nedovoljna informisanost o stvarnom značaju proizvoda dobijenih organskim metodama.

Slika 1. Simulacija cenovne elastičnosti tražnje za organskom hranom u Srbiji

0

10

20

30

40

50

60

70

Do 20% viša 25-50% viša 80-100% viša

Pro

cena

t kup

aca

Cena organske hrane u poređenju sa konvencionalnom hranom

Izvor: Podaci koje je autor dobio sopstvenim terenskim istraživanjem

Zaključak i preporuke

Na osnovu sprovedenog kvantitativnog istraživanja u Srbiji može se zaključiti da je zdravlje najznačajniji motiv za kupovinu organske hrane. Takav rezultat je u skladu sa nalazima brojnih istraživanja ranije sprovedenih u različitim zemljama, uključujući Srbiju, i ide u prilog celokupnom teorijskom znanju da je zdravlje važan motivacioni faktor u potrošnji organske hrane. Uz


zdravlje, kvalitet i bezbednost se nameću kao važni motivi za kupovinu organskih proizvoda. Budući da su potrošači u Srbiji uglavnom motivisani zdravstvenim i hedonističkim aspektima, istraživanje otkriva da je visok nivo sigurnosti i hedonizma bitna karakteristika ovih potrošača. Ono što još karakteriše potrošače na ovom tržištu je nedovoljno prisustvo etičkih i ekoloških motiva pri kupovini organske hrane, a što ih razlikuje od potrošača u razvijenim zemljama.

Potrošači koji ne kupuju organske prehrambene proizvode ili ih kupuju veoma retko i u ograničenim količinama to čine zbog više cene ovih proizvoda u odnosu na istovrsne proizvode iz konvencionalne proizvodnje. Prepoznavanje cene kao glavne prepreke za kupovinu je u skladu sa nalazima prezentovanim u teorijskom delu razmatranja. U Srbiji su organski prehrambeni proizvodi jeftiniji u, odnosu na iste u tržišno razvijenim zemljama, ali istovremeno još uvek skupi za potrošače na ovom tržištu s obzirom na njihovu slabu kupovnu moć. Spremnost potrošača da plate za organsku hranu opada paralelno sa povećanjem njene cene. To znači da je osnovna karakteristika tržišta organske hrane u Srbiji visoka cenovna elastičnost tražnje. Osim cene, nedostupnost i siromašna ponuda su značajne barijere pri kupovini ove vrste hrane. Ograničena dostupnost i siromašna ponuda su rezultat nezrelog karaktera tržišta u Srbiji. Nacionalno tržište organske hrane je u početnoj fazi razvoja i može se smatrati tržištem u nastajanju. Na takvom tržištu ponašanje potrošača u pogledu motivacije nije se promenilo u proteklih nekoliko godina na šta ukazuje podudarnost rezultata ovog istraživanja sa rezultatima ranije sprovedenih istraživanja u Srbiji.

Razumevanje motiva potrošača za izbor hrane je esencijalno za kreiranje uspešnih marketing strategija. Prethodno opisani rezultati istraživanja mogu se upotrebiti u cilju razvoja efikasnih strategija instrumenata marketing miksa i posledično bržeg razvoja nacionalnog tržišta organske hrane. Najpre, donosioci odluka u javnom sektoru treba da budu zainteresovani za pokretanje edukativnih kampanja kroz koje će se stanovništvu objasniti način dobijanja i označavanja organske hrane i stvarni značaj ovih proizvoda za održivi razvoj. Jedino na taj način će stanovništvo biti u stanju da uoči stvarnu razliku između organske hrane i ostalih prehrambenih kategorija, pre svega zdrave hrane, i imaće realnu sliku dobijene vrednosti za koju plaća višu cenu. S druge strane, i profitni sektor može pomoći kroz pokretanje opsežnih oglasnih kampanja kojima se promoviše konzumiranje organskih prehrambenih proizvoda. S obzirom na značajno prisustvo sigurnosnih i hedonističkih motiva, ove kampanje bi trebalo da potenciraju zdravstveni aspekt, nutritivnu vrednost i prijatan ukus organske hrane prilikom konzumiranja. Međutim, konzumiranje ovih proizvoda može se promovisati i upotrebom etičkih i ekoloških apela, kroz isticanje odgovornosti za dobrobit životinja, ljudi i životne sredine. Na taj način doprinelo bi se


stvaranju osećaja kod potrošača da konzumiranjem organskih proizvoda postaju odgovorni građani i dobre komšije.

Budući da je cena najznačajnija prepreka za kupovinu organske hrane, cenovnu strategiju treba razvijati u pravcu smanjenja cene ovih proizvoda. To svakako zahteva bolju organizaciju lanca snabdevanja od proizvođača do potrošača. Da bi proizvodna strategija omogućila realizaciju strategije nižih cena od profitnog sektora se očekuje da poveća obim i asortiman organskih prehrambenih proizvoda, pre svega uvođenjem prerađenih i tradicionalnih proizvoda. Veći obim proizvoda po osnovu efekata ekonomije obima smanjio bi troškove proizvodnje organske hrane, dok bi širi asortiman rešio problem siromašne ponude na nacionalnom tržištu. Strategiju distribucije treba kreirati na način da se organska hrana učini dostupnom na različitim mestima. Rešenje unutar ove strategije treba tražiti u razvoju HORECA kanala, koji uključuje snabdevanje hotela, restorana i kafića. Na ovaj način organska hrana bi postala pristupačnija potencijalnim konzumentima i onda kada nisu u svojim domovima.

Literatura

Aarset, B., Beckman, S., Bigne, E., Beveridge, M., Bjorndal, T., Bunting, J., McDonagh, P., Mariojouls, C., Muir, J., Prothero, A., Reisch, L., Smith, A., Tveteras, R. and Young, J. (2004) “The European consumers understanding and perceptions of the “organic” food regime: the case of aquaculture”, British Food Journal, 106 (2): 93-105.

Aertsens, J., Mondelaers, K., Verbeke, W., Buysse, J. and Huylenbroeck G.V. (2011) “The influence of subjective and objective knowledge on attitude, motivations and consumption of organic food“, British Food Journal, 113(11): 1353-1378.

Aguirre, G.J.A. (2001) “Marketing and consumption of organic products in Costa Rica”, Working Paper, No. 5, The School for Field Studies, Centre for Sustainable Development, Atenas, Costa Rica.

Amodio, M.L., Colleli, G., Hosey, J.K. and Kader, A.A. (2007) “A comparative study of composition and postharvest performance of organically and conventionally grown kiwifruit”, Journal of Science of Food and Agricultural, 87 (7): 1228-1236.

Aryal, K.P., Chaundhary, P., Pandit, S. and Sharm, G. (2009) “Consumers’ Willingness to Pay for Organic Products: A case from Kathmandu Valley”, Journal of Agriculture and Environment, June 10: 15-26.

Bonny, S. (2006) “Organic Farming in Europe: Situation and Prospects”, Notre Europe, Paris, France, November, http://www.notre-europe.eu/media/bonny_agribio-en.pdf?pdf=ok Pristupljeno 14. Januara 2014.

Brčić-Stipčević, V., Petljak, K. and Guszak, I (2010) “Što utiče na kupnju ekoloških prehrambenih proizvoda?”, in Katalinić, B. (ed.), Vallis Aurea – focus on Regional Development, Požega (Croatia): Polytechnic of Požega, Croatia & DAAM International Vienna, Austria, pp. 149-155.

Brčić-Stipčević, V. and Petljak, K. (2011) “Research on organic food purchase in Croatia”, Tržište, 23 (2): 189-207.


Chinnici, G., D'Amico, M. and Pecorino, B. (2002) “A multivariate statistical analysis on the consumers of organic products”, British Food Journal, 104 (3/4/5): 187-199.

Davies, A., Titterington, A. and Cochrane, C. (1995) “Who buys organic food? A profile of the purchase of organic food in Nothern Ireland“, British Food Journal, 97 (10): 17-23.

Del Amor, F.M. (2007) “Yield and fruit quality sesponse of sweet pepper to organic and mineral fertilization”, Renewable Agriculture and Food Systems, 22 (3): 233-238.

Dimitri, C. and Oberholtzer, L. (2005) “Market-led Versus Government-Facilitated Growth: Development of the U.S. and EU Organic Agricultural Sectors, Electronic Outlook Report, WRS-05-05, Economic Research Service, USDA, August.

Driouech, N., Capone, R., Dernini S.., Berjan, S., El Bilali, H., Radović, M., Despotović, A., Panin, B. (2013) “Consumer perceptions of agro-food products with ethical values in Serbia: an exploratory study”, International Journal of Nutrition and Food Sciences, 2 (3): 153-159.

Ekelund, L. (1990) “Vegetable consumption and consumer attitudes towards organically grown vegetables – the case of Sweden”, Acta Horticulturae, 259: 163-172.

Fotopoulos, C. and Krystallis, A. (2002) “Organic product avoidance: reason for rejaction and potential buyers identification in a countrywide survey”, British Food Journal, 104 (3/4/5): 233-260.

Gavruchenko, T., Baltas, G., Chatzitheodoridis, F. and Hadjidakis, S. (2003) “Comparative marketing strategies for organic olive oil: the case of Greece and Holland”, In : Nikolaidis A., Baourakis G., Isikli E., Yercan M., (eds.), The market for organic products in the Mediterranean region, Chania: CIHEAM, pp. 247-255.

Goldman, B.J. and Clancy, K.L. (1991) “A survey of organic produce purchases and related attitudes of food cooperative shoppers”, American Journal of Alternative Agriculture, 6 (2): 89-96.

Grankvist, G. and Biel, A. (2001) “The importance of beliefs and purchase criteria in the choice of eco-labelled food products“, Journal of Environmental Psychology, 21 (4): 405-410.

Grunert, K.G., Bech-Larsen, T. and Bredahl, L. (2000) “Three issues in consumer quality perception and acceptance of dairy products”, International Dairy Journal, 10 (8): 575-584.

Hutchins, R.K. and Greenhalgh, L.A. (1997) “Organic confusion: sustaining competitive advantage”, British Food Journal, 99 (9): 336-338.

Jolly, D.A., Schutz, G.H., Diaz-Knauf, K.V. and Johal, J. (1989) “Organic foods: Consumer attitudes and use”, Food Technology, 43 (11): 60-65.

Kihilberg, I. and Risvik, E. (2007) “Consumers of organic foods – value segments and liking of bread”, Food Quality and Preference, 18 (3): 471-481.

Kuhar, A. and Juvančič, L. (2006) “What determines integrated and organic fruit and vegetable consumption in Slovenia?”, Jahrbuch der Osterreichischen Gesellschaft fur Agrarokonomie, 15 (1): 23-33.

Kuhar, A. and Juvačič, L. (2010) “What determines purchasing behavior for organic and integrated fruits and vegetables?”, Bulgarian Journal of Agricultural Science, 16 (2): 111-122.

Lea, E. and Worsley, T. (2005) “Austrlians organic food beliefs, demographics and values“, British Food Journal, 107 (11): 855-869.

Leifert, C., Bourlakis, M., (2004), “Recent Developments in the EU Organic Food Market”, Acorn Conference, 26th March, Cornwall near Charlottetown, Canada,


http://www.organicagcentre.ca/docs/carlo%20liefert%20organic%20food%20markets.pdf Pristupljeno 14. Oktobra 2013.

Magistris, T. and Gracia, A. (2008) “The decision to buy organic food products in Southern Italy”, British Food Journal, 110 (9): 929-947.

Magnusson, M.K., Arvola, A., Koivisto Hursti, U., Aberg, L. and Sjoden, P.O. (2001) “Attitudes towards organic foods among Swedish consumers”, British Food Journal, 103 (3): 209-226.

Makatouni, A. (2002) “What motivates consumers to buy organic food in the UK?”, British Food Journal, 104 (3/4/5): 354-352.

Maričić, B. (2011) Ponašanje potrošača, Beograd: Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta.

Marques Vieira, L., Dutra de Barcellos, M., Hoppe, A. and Bitencourt da Silva, S. (2013) “An analysis of value in an organic food supply chain”, British Food Journal, 115 (10): 1454-1472.

Miller, G.T., Spoolman, S. (2008) Environment Science: Problems: Concepts and Solutions, 12th ed., Stamford: Cengage Learning.

ODonovan, P. and McCarty, M. (2002) “Irish consumer preference for organic meat”, British Food Journal, 104 (3/4/5): 353-370.

ODoherty Jensen, K., Denver, S. and Zanoli, R. (2011), “Actual and potential development of consumer demand on the organic food market in Europe”, NJAS – Wageningen Journal Sciences, 58 (3-4): 79-84.

Ognjanov, G., Stojanović, Ž. i Filipović, J. (2010) “Kvalitativno istraživanje razloga, prepreka i stereotipa vezanih za potrošnju i potrošače voća u Srbiji”, Marketing, 41 (3): 141-150.

Padel, S. and Foster, C. (2005) “Exploring the gap between attitudes and behavior: understanding why consumers buy or do not buy organic food”, British Food Journal, 107 (8): 606-625.

Pearson, D., Henryks, J., Sultan, P. and Anisimova, T. (2013) “Organic food: Exploring purchase frequency to explain consumer behavior”, Journal of Organic Systems, 8 (2): 50-63.

Renko, S. i Bošnjak, K. (2009) “Aktuelno stanje i perspektive razvoja tržišta ekološke hrane u Hrvatskoj”, Ekonomski pregled, 60 (7-8): 369-395.

Roddy, G., Cowan, C. and Hutchinson, G. (1994) “Organic food: a description of the Irish market”, British Food Journal, 96 (4): 3-10.

Sangkumchaliang, P. and Huang, W.C. (2012) “Consumers Perceptions and Attitudes of Organic Food Products in Nothern Thailand”, International Food and Agribusiness Management Review, 15 (1): 87-102.

Schifferstein, H. and Oude Ophuis, P. (1998) “Health-related determinants of organic food consumption in Netherlands”, Food Quality and Preference, 9 (3): 119-133.

Soil Association, (2012): “Organic Market Report 2012”, Bristol (UK): Soil Association.

Soler, F. and Gil, J.M. (2002), “Consumers acceptability of organic food in Spain: results from an experimental auction market“, British Food Journal, 104 (8): 670-687.

Squires, L., Jurić, B. and Cirnwell, T. (2001) “Level of market development and intensity of organic food consumption: cross-cultural study of Danish and New Zealand consumers”, Journal of Consumer Marketing, 18 (5): 392-409.


Thompson, G. and Kidwell, J. (1998), “Explaining the Choice of Organic Produce: Cosmetic Defects, Prices, and Consumer Preferences”, American Journal of Agricultural Economics, 80 (2): 277-287.

Thøgersen, J. (2010) “Country Differences in Sustainable Consumption: The Case of Organic Food”, Journal of Macromarketing, 30 (2): 171-185.

Torjusen, H., Nyberg, A. and Wandel, M. (1999) “Organic food: consumers perceptions and dietary choices, SIFO-Report, No. 5-1999, National Institute for Consumer Research, Lysaker, Norway.

Tregear, A., Dent, J.B. and McGregor, M.J. (1994) “The demand for organically grown produce”, British Food Journal, 94 (4): 21-25.

Truong, T., Yap, M. and Ineson, E. (2012) “Potential Vietnamese consumers perceptions of organic foods”, British Food Journal,114 (4): 529-543.

Urena, F., Bernabeu, R. and Olmeda, M. (2008) “Women, men and organic food: differences in their attitudes and willingness to pay: A Spanish case study”, International Study of Consumer Studies, 32 (1): 18-26.

Von Alvensleben, R. (1998) “Ecological aspect of food demand: the case of organic food in Germany“, AIR-CAT 4th Plenary Meeting: Health, Ecological and Safety Aspects in Food Choice, 4 (1): 68-79.

Vlahović, B., Tomić, D. i Popović, V. (2010) “Stanje i perspektive potrošnje proizvoda organske poljoprivrede”, u: Forum o organskoj proizvodnji, (IV), Selenča: http://organiccentar.rs/sites/default/files/radovi_sa_foruma/STANJE%20I%20PERSPEKTIVE%20POTRO%C5%A0NJE%20PROIZVODA%20ORGANSKE%20POLJOPRIVREDE.pdf Pristupljeno 20. Septembra 2013.

Vlahović, B., Puškarić, A. and Jeločnik, M. (2011) “Consumer attitude to Organic Food Consumption in Serbia”, Petroleum Gas University of Ploiesti Bulletin, 18 (1): 45-52.

Wier, M. and Calverley, C. (2002): “Market potential for organic foods in Europe”, British Food Journal, 104 (1): 45-62.

Wilkins, J.L. and Hillers, V.N. (1994) “Influences of pesticide residue and environmental concerns on organic food cooperative members and non-members in Washington state”; Journal of Nutrition Education, 26 (1): 26-33.

Willer, H., Lernoud, J. (Eds.) (2014), “The World of Organic Agriculture: Statistics and Emerging Trends 2014”, FiBL-IFOAM Report, Research Institute of Organic Agriculture (FiBL), Frick, and International Federation of Organic Agriculture Movements (IFOAM), Bonn, February.

Wang, Q., Halbrendt, C. and Webb, S. (1997) “Consumer demand for organic food in China: Evidence from survey data“, In: Lockertz (ed.), Agricultural production and Nutrition, Boston (Massachusetts): Tufts University, pp. 187-194.

Wolf, M.M. (2002) “An analysis of the impact of price on consumer interest in organic grapes and a profile of organic purchasers”, American Agricultural Economics Association Annual Meeting, Long Beach, 28-31 July, California, http://ageconsearch.umn.edu/bitstream/19663/1/sp02wo02.pdf Pristupljeno 18. Oktobra 2014..

Zakowska-Biemans, S. (2007) “Consumers and consumption of organic food in Central and Eastern European new member states of the European Union”, 3th QLIF Congress: Improving Sustainability in Organic and Low Input Food Production Systems, 20-23 March, University of Hohenheim, Germany, http://orgprints.org/9806/1/zakowska-2007-ConsumerEasternEurope.pdf Pristupljeno 23. Oktobra 2014.


Zakowska-Biemans, S. (2009) “Factors underlying consumption of organic food in the opinion of Polish consumers”, Agonomy Research, 7 (2 special issue): 768-774.

Zakowska-Biemans, (2011), “Polish consumer food choices and beliefs about organic food”, British Food Journal, 113 (1): 122-137.

Zanoli, R. and Naspeti, S. (2002) “Consumer Motivations in the Purchase of Organic Food”, British Food Journal, 104 (8): 643-653.

Zanoli, R. and Jukic, N. (2005) “Marketing study on organic and other selected special quality products from Croatia”, Final Publishable Report, http://www.fao.org/docs/ eims/upload/229929/2005_12_doc01.pdf Pristupljeno 20. Februara 2014.

Znaor, D. (1996) Ekološka poljoprivreda, Zagreb: Nakladni zavod.

A STUDY OF THE CONSUMER MOTIVES WHICH INFLUENCE THE PURCHASE OF ORGANIC FOOD IN SERBIA

Abstract: The organic food market in Serbia is in its initial phase of development and can be considered a developing market. A deeper understanding of consumer motivation is possible through an adequate marketing approach which will provide increased organic food purchasing per capita and the quicker development of the national market. This paper presents a selection of the most important findings which the author obtained from a quantitative study carried out in Serbia. We studied and analyzed the main reasons why people purchase organic food and the obstacles to buying these products, as well as the willingness of consumers to pay a higher price for organic products in comparison to the alternative products obtained from conventional food production systems. The presented results support the theoretical conclusions acquired from numerous previous studies carried out in various countries. Starting from the obtained research results, the conclusion offers a recommendation for the implementation of successful strategies of the marketing mix instruments.

Key words: organic food, motivation, consumers, the market, Serbia

EKONOMSKE TEME (2015) 53 (1): 123-145


SPECIFIČNOSTI KONCEPTA FER VREDNOVANJA U FINANSIJSKOM IZVEŠTAVANJU I REVIZIJI

Bojan Rupić

Kapital revizija doo Novi Sad [email protected]

Ljiljana Bonić


UDK 657.375 657.6 Pregledni rad

Apstrakt: U savremenim uslovima poslovanja investitori postaju najvažniji korisnik finansijskih izveštaja, a u cilju zadovoljenja njihovih informacionih potreba dolazi do formiranja mešovite osnove finansijskog izveštavanja koja sadrži elemente koncepta istorijskog troška i koncepta fer vrednosti, sa sve većim zaokretom ka konceptu fer vrednosti. Primarni zadatak računovodstva fer vrednosti postaje iskazivanje fer vrednosti neto imovine na dan izveštavanja, pri čemu finansijski rezultat poslovanja predstavlja promenu fer vrednosti neto imovine između dva izveštajna perioda. U našoj zemlji propisana je obavezna primena „punih“ MSFI za velika, odnosno MSFI za mala i srednja pravna lica, čime računovodstvo fer vrednosti postaje sastavni deo finansijskih izveštaja domaćih poslovnih subjekata. Ipak, računovodstvo fer vrednosti nije primeren koncept za našu zemlju koju odlikuju plitko i nerazvijeno finansijsko tržište, privredna društva čiji su vlasnici u najvećem broju slučajeva istovremeno i upravljači, i nizak stepen ekonomskog i tehničko-tehnološkog razvoja. Revizija finansijskih izveštaja u uslovima upotrebe koncepta fer vrednosti postaje znatno zahtevnija i složenija u odnosu na reviziju finansijskih izveštaja zasnovanih na računovodstvu istorijskog troška.


Ključne reči: koncept fer vrednosti, MRS/MSFI, MSFI 13: Odmeravanje fer vrednosti, revizija finansijskih izveštaja

1. Uvod

Poslovanje privrednih subjekata u uslovima sve izraženije ograničenosti resursa i oštre konkurencije, ima za posledicu dramatično povećanje potrebe za

124 Rupić, Bonić /Ekonomske teme, 53 (1): 123-145

pouzdanim informacijama. Jedan od najbitnijih izvora informacija o poslovanju privrednih subjekata jesu finansijski izveštaji i njihov značaj konstantno raste za korisnike informacija. U savremenim uslovima poslovanja došlo je do povećanja broja korisnika finansijskih izveštaja i njihovih zahteva. Zaštita interesa poverilaca više nije primarna, s obzirom da investitori postaju najvažniji korisnik finansijskih izveštaja, a kao najjača interesna grupa, značajno utiču na formu i sadržinu finansijskih izveštaja. Radi obezbeđenja interesa investitora došlo je do preispitivanja važećih pravila za priznavanje i procenjivanje elemenata finansijskih izveštaja. To je dovelo do nastanka i primene mešovite osnove finansijskog izveštavanja koja sadrži elemente dva koncepta: istorijskog troška i fer vrednosti, sa tendencijom sve učestalije upotrebe koncepta fer vrednosti.

Prema nekim autorima, među kojima naročito dominiraju stručnjaci iz Sjedinjenih Američkih Država, nalazimo se usred najveće revolucije u računovodstvu i finansijskom izveštavanju još od kako je Luka Pačioli otkrio sistem dvojnog knjigovodstva 1494. godine (King, 2006, str. 12). Sve do nedavno, računovodstvo se isključivo baziralo na istorijskom trošku. U proteklih trideset godina, Odbor za računovodstvene standarde (FASB) iz SAD i Odbor za međunarodne računovodstvene standarde (IASB), se kreću od računovodstva zasnovanog na istorijskom trošku ka računovodstvu fer vrednosti (“Fair Value Accounting“). Od 2009. godine primena fer vrednosti u računovodstvu u SAD postala je standardna metoda (SFAS 157: Merenje fer vrednosti) za sva javna i privatna preduzeća, a od 2011. godine postala je standardna metoda prema MSFI 13: Odmeravanje fer vrednosti. Sve do usvajanja ovog standarda, zahtevi za merenjem fer vrednosti bili su raspršeni kroz mnoge MRS/MSFI, vrlo često nisu iskazivali jasno ni način, a ni svrhu merenja fer vrednosti, dok su uputstva o primeni odredbi tih standarda bila vrlo ograničena. Zato su ciljevi ovog rada razmatranje specifičnosti računovodstva fer vrednosti i ukazivanje na novost koju donosi MSFI 13, a odnosi se na uvođenje „hijerarhije fer vrednosti“ u tri nivoa, sve u cilju povećanja doslednosti i uporedivosti utvrđivanja fer vrednosti.

Takođe, jedan od ciljeva rada je i ukazivanje na nedostatake koncepta fer vrednosti. Kao dva glavna nedostatka koncepta fer vrednosti u domaćoj i stranoj stručnoj literaturi navode se procikličnost, koja ima svoje ishodište u bilansu uspeha i finansijskom rezultatu, i nelikvidnost učesnika na tržištu kapitala uslovljena vrednovanjem imovine ili obaveza po fer vrednosti.

Poseban cilj rada je kritički osvrt na primenu koncepta fer vrednosti u finansijskom izveštavanju i specifičnosti revizije finansijskih izveštaja vrednovanih po fer vrednosti u Srbiji. S obzirom da zakonska računovodstvena regulativa u Srbiji već godinama unazad propisuje obaveznu primenu MRS/MSFI, primena koncepta fer vrednosti u finansijskom izveštavanju prisutna je i u našoj zemlji. To postavlja sve veće izazove pred računovodstvenu

Rupić, Bonić /Ekonomske teme, 53 (1): 123-145 125

i revizorsku profesiju u Srbiji. Računovođe se, pored potrebe dodatne edukacije i stalnog stručnog usavršavanja, nalaze pred sve većim pritiscima vlasnika i investitora da se služe metodama „kreativnog računovodstva“. Odmeravanje sredstava i obaveza po fer vrednosti stvara prostor rukovodstvu entiteta za računovodstvene manipulacije i kriminalne radnje u finansijskim izveštajima.

Konačno, poslednji, ali ne i manje značajan cilj rada je razmatranje izazova sa kojima se suočavaju revizori u reviziji finansijskih izveštaja vrednovanih po fer vrednosti. Najveći izazov za revizore jeste verifikacija odmeravanja fer vrednosti. Revizori imaju efikasne procedure za proveru tačnosti transakcija i salda koji se vrednuju po nabavnoj vrednosti, ali ovi postupci nisu od velike koristi prilikom odmeravanja fer vrednosti. Postavlja se pitanje da li su revizori globalno posmatrano, a posebno revizori u Republici Srbiji, tehnički spremni za izazove koje donosi vrednovanje po fer vrednosti?

Jedan od načina prevazilaženja tehničke kompleksnosti izvršenih procenjivanja fer vrednosti, koja zahtevaju posedovanje specijalističkih znanja iz određene oblasti, jeste angažovanje eksternog specijaliste. Međutim, u ovom slučaju revizor treba da postupi u skladu sa smernicama Međunarodnog standarda revizije 620 Korišćenje rezultata rada stručnjaka, odnosno da koristi rezultate stručnjaka za određenu oblast. Kada planira da koristi rezultate rada stručnjaka, revizor treba da oceni profesionalnu kompetentnost stručnjaka kako bi mogao da se osloni na njegove nalaze. Drugim rečima, revizor ostaje odgovoran za ocenu ispravnosti izvršene procene, pa je iz tog razloga, neminovno da revizori steknu znanja i veštine koje poseduju i procenitelji.

2. Karakteristike računovodstvenog vrednovanja i obelodanjivanja po fer vrednosti prema MRS/MSFI

Koncept fer vrednosti razvijen je u anglosaksonskom svetu. Naime, anglosaksonska teorija i praksa zastupaju stav da su fer vrednosti objektivne, prave vrednosti, te da predstavlјaju najpogodniju osnovu za finansijsko izveštavanje. Budući da je računovodstveni sistem determinisan obeležjima finansijskog sistema, a da je anglosaksonski finansijski sistem zasnovan na tržištu kapitala, prihvatanje i primena koncepta fer vrednosti u anglosaksonskoj praksi ima doslednu logiku i puno opravdanje (Knežević, Pavlović, 2008, str. 8). Nasuprot anglosaksonskom računovodstvenom modelu donedavno je stajao kontinentalno-evropski računovodstveni model. Finansijske sisteme zemalјa kontinentalne Evrope dugo je obeležavala relativna nerazvijenost tržišta kapitala, pri čemu se finansiranje pretežno vršilo bankarskim kreditima. U ovakvim sistemima koje odlikuju „bliski poslovni odnosi između preduzeća i banaka, što se praktično realizuje kroz dugoročnu, na ugovornim odnosima zasnovanu poslovnu saradnju, klјučni finansijski transaktori su banke, dok je tržište kapitala od sekundarnog značaja. Glavni kreditori (banke) često su i


najznačajniji akcionari koji imaju svoje predstavnike u upravnim odborima kompanija. Usled toga, vlasništvo je koncentrisano kod manjeg broja većih akcionara, a uobičajena su i značajnija unakrsna ulaganja“ (Knežević, Pavlović, 2008, str. 9).

Kontinentalno računovodstvo je oduvek zaziralo od iskazivanja nerealizovanog dobitka, pre svega zbog pogubnosti raspodele nerealizovanih dobitaka. Međutim, globalizacija finansijskog tržišta, kao i sve veći značaj tržišta kapitala i rastuća disperzija vlasništva u zemlјama kontinentalne Evrope, približili su finansijski sistem kontinentalnih zemalјa anglosaksonskom finansijskom sistemu, što je dovelo do usklađivanja evropskih direktiva sa anglosaksonskim računovodstvenim modelom, putem harmonizacije direktiva sa MRS/MSFI. U skladu sa navedenim, prihvaćen je koncept fer vrednosti i u EU. Pored harmonizovanja direktiva sa anglosaksonskim računovodstvenim modelom, započet je i proces prihvatanja neposredne primene MRS/MSFI u EU, pa i u Srbiji.

Više Međunarodnih standarda finansijskog izveštavanja navodi fer vrednovanje kao obavezan ili dopušten postupak vrednovanja imovine i obaveza, ali su glavni zahtevi iskristalisani u MSFI 13: Odmeravanje fer vrednosti. Ovaj standard obuhvata postupke koje je neophodno sprovesti prilikom merenja i obelodanjivanja fer vrednosti i navodi da je krajnji cilj fer vrednovanja da se proceni cena po kojoj bi bila realizovana redovna transakcija prodaje imovine ili prenosa obaveze između učesnika na tržištu na datum odmeravanja po tekućim tržišnim uslovima (tj. izlazna cena na datum odmeravanja iz perspektive učesnika na tržištu koji poseduje imovinu ili ima obavezu).

Upravo u ovom smislu, paragrafom 9 navedenog standarda, fer vrednost je definisana kao „cena koja bi bila dobijena za prodaju imovine, ili plaćena za prenos obaveze u redovnoj transakciji između učesnika na tržištu na datum odmeravanja“ (www.mfin.gov.rs).

Još kompletnija definicija data je u paragrafu 24 istog standarda u kojem se navodi da je fer vrednost „cena koja bi bila naplaćena za prodaju imovine, odnosno plaćena za prenos obaveze u redovnoj transakciji na primarnom (ili najpovolјnijem) tržištu na datum odmeravanja, po tekućim tržišnim uslovima (tj. izlazna cena), nezavisno od toga da li je ta cena direktno uočlјiva ili procenjena upotrebom druge tehnike procene“ (www.mfin.gov.rs).

Iako se najčešće primena fer vrednosti koristi prilikom vrednovanja finansijskih instrumenata, MSFI takođe dozvolјavaju ili čak zahtevaju vrednovanje po fer vrednosti mnogih nenovčanih sredstava, uklјučujući nekretnine, postrojenja i opremu, investicione nekretnine, biološka sredstva, sredstva koja se drže za prodaju (Chorafas, 2000, str. 241).


Primena računovodstva fer vrednosti uslovila je i promenu forme, sadržaja i broja finansijskih izveštaja, tako da su poslovni subjekti u Republici Srbiji koji primenjuju MSFI u obavezi da sastavljaju sledeće finansijske izveštaje: bilans stanja, bilans uspeha, izveštaj o ostalom rezultatu, izveštaj o promenama na kapitalu, izveštaj o tokovima gotovine i Napomene uz finansijske izveštaje (Zakon o računovodstvu, 2013). Prema izmenjenom MRS 1: Prezentacija finansijskih izveštaja, zahteva se da se u bilansu uspeha ili u posebnom izveštaju iskažu dobici ili gubici nastali usled promena fer vrednosti finansijskih sredstava raspoloživih za prodaju, promena fer vrednosti nematerijalnih ulaganja, nekretnina, postrojenja i opreme za koje je odabran metod naknadnog vrednovanja putem revalorizacije, aktuarski dobici ili gubici po osnovu planova definisanih primanja, kao i kursne razlike nastale po osnovu učešća u kapitalu entiteta u inostranstvu. U našoj zemlji, odabrano je rešenje da se navedene pozicije iskažu u posebnom izveštaju koji nosi naziv Izveštaj o ostalom rezultatu i koji će biti prvi put sastavljen u okviru finansijskih izveštaja za 2014. godinu.

Rezultat iskazan u bilansu uspeha u novim okolnostima prikazuje promenu visine fer vrednosti neto imovine iskazane u bilansu stanja, što je posledica činjenice da ukupan rezultat izveštajnog perioda obuhvata pored realizovanog rezultata, i dobitke i gubitke nastale po osnovu promene fer vrednosti sredstava i obaveza koje se nalaze u portfelju posmatranog privrednog subjekta na dan izveštavanja. Dakle, za računovodstvo fer vrednosti je karakteristično da se „rezultat dobija jednostavno kao promena fer vrednosti imovine i obaveza iskazanih u bilansu stanja“ (Škarić-Jovanović, 2009, str. 422). Ovo je uslovilo da „bilans stanja ima prioritet u godišnjim finansijskim izveštajima i da bilans uspeha ima sporednu ulogu“ (Stojilković, 2011, str. 94).

Postavlјa se pitanje da li je fer vrednost korak unapred? Uvođenje fer vrednosti u računovodstvenu regulativu je snažno podržano od strane poslovnih banaka, investicionih fondova i drugih finansijskih institucija, s obzirom da im omogućava iskazivanje nerealizovanih prihoda i dobitaka, kada cene njihove finansijske i druge aktive, koje se iskazuju po fer vrednosti, rastu. Na ovaj način, omogućena je isplata bonusa menadžmentu i dividendi akcionarima sada, a na teret budućih pretpostavlјenih priliva koji će biti ostvareni samo ukoliko tržište prizna fer cene po kojima je imovina iskazana u finansijskim izveštajima. Tako koncept fer vrednosti uzrokuje nerealizovane dobitke koji anticipiraju potrošnju i rast cena akcija i drugih hartija od vrednosti na finansijskim tržištima, u odsutnosti neadekvatne procene rizika određenih finansijskih instrumenata, što dovodi do ulaganja u takve instrumente u cilјu brze zarade, dok njihove cene na berzi rastu. Nerealizovani dobitak koji je raspodelјen, usled činjenice da izostaju očekivani novi dobici po osnovu procene po fer vrednosti, može biti isplaćen samo iz tuđih izvora (zaduživanjem) što dovodi do


nelikvidnosti tih privrednih društava i kasnijeg pada cena njihovih akcija na berzi, čime se stvara gubitak kod onih koji te akcije imaju u svom portfelјu.

„U vezi sa pitanjem da li je fer vrednost jedan od uzročnika finansijske krize, interesantan odgovor dali su revizori jedne od vodećih revizorskih firmi u svetu u smislu da standardi (GAAP i MSFI), nisu, doduše, krizu prouzrokovali, ali su je sigurno osnažili” (Ćirović, 2008, str. 9). Verovatno pod uticajem svetske finansijske krize, Međunarodna federacija računovođa – IFAC, je krajem 2008. godine izvršila istraživanje uticaja fer vrednosti na finansijsku krizu (IFAC, 2008, str. 30). Rezultati ovog istraživanja su pokazali da je definicija, koja fer vrednosti prepoznaje kao iznos za koji se sredstvo može razmeniti ili obaveza izmiriti između upoznatih, volјnih strana u okviru nezavisne transakcije, najasna i neprecizna, s obzirom na činjenicu da se radi o pretpostavlјenoj vrednosti koja nije potvrđena na tržištu, tj. u pitanju je sadašnja vrednost za koju se očekuje da će biti ostvarena u budućnosti na dan realizacije. Postavlјa se pitanje da li postoji buduća vrednost koju možemo danas sa sigurnošću utvrditi? Šta se dešava ukoliko tržište u budućnosti prizna samo 50% vrednosti prihoda utvrđenog na bazi fer vrednosti, a iz dobiti se isplate porezi i dividende?

U najvećem broju slučajeva, fer vrednost je tržišna vrednost sredstva na dan procene, ali kod nekih sredstava se kao fer vrednost koristi specifična vrednost, koju čini sadašnja vrednost tokova gotovine koje privredni subjekt očekuje da će ostvariti kontinuiranom upotrebom nekog sredstva i njegovim otuđenjem na kraju njegovog korisnog veka, ili koje očekuje da će ostvariti prilikom izmirivanja obaveze. Za stalnu imovinu koja se meri po specifičnoj fer vrednosti „promenlјive veličine su samo pretpostavke, a pretpostavke su obično predodređene cilјevima koji se odražavaju na kvalitet finansijskih izveštaja“ (Ćirović , 2008, str. 9).

U našoj i stranoj stručnoj javnosti i dalјe preovlađuje stav o prednosti fer vrednosti u odnosu na nabavnu vrednost prilikom procenjivanja i iskazivanja vrednosti osnovnih sredstava u finansijskim izveštajima privrednih subjekata. Ovo se najjasnije vidi iz stava velikog broja ovlašćenih revizora u našoj zemlјi, posebno revizora Državne revizorske institucije, koji odbijaju da izraze pozitivno mišlјenje o finansijskim izveštajima klijenta, ukoliko poslovni subjekt ne primenjuje model fer vrednosti prilikom vrednovanja osnovnih sredstava, ili ukoliko ima osnovna sredstva u upotrebi čija je knjigovodstvena vrednost pre vremena otpisana, tj. jednaka nuli. Ovakav stav se čini realnim s obzirom da finansijski izveštaji ne prikazuju realan finansijski rezultat i finansijski položaj ako su u njima iskazana osnovna sredstva po manjoj vrednosti od tržišne. Ukoliko se privredni subjekt svojom računovodstvenom politikom odluči da nekretnine, postrojenja i opremu procenjuje po nabavnoj vrednosti i da ih brže amortizuje u odnosu na njihov mogući vek korišćenja, imaće veće troškove amortizacije u kraćem periodu. U tom periodu, u aktivi će osnovno sredstvo biti


iskazano po nižoj sadašnjoj vrednosti, a u bilansu uspeha, biće iskazan manji dobitak. U ovom slučaju, u bilansu stanja biće sadržane latentne rezerve u visini veće amortizacije, koje predstavlјaju realna finansijska sredstva privrednog subjekta. S obzirom da procenjivanje po nabavnoj vrednosti predstavlјa jedan od dopuštenih metoda procenjivanja prema MRS 16 Nekretine, postrojenja i oprema, kao i da subjekt samostalno odlučuje o vremenu korišćenja i povraćaja uloženih likvidnih sredstava u nabavku tog sredstva, procena po nabavnoj vrednosti i potreba za bržim povraćajem uloženih sredstava putem amortizacije, zadovolјavaju kriterijume ispravnog bilansiranja i utvrđivanja finansijskog položaja subjekta koji su sadržani u odgovarajućim MRS.

U slučaju da se privredni subjekt opredeli za procenjivanje osnovnih sredstava primenom modela fer vrednosti, onda nakon početnog priznavanja osnovnih sredstava po nabavnoj vrednosti vrši njihovo procenjivanje po fer vrednosti, ako se ta vrednost može pouzdano utvrditi. Fer vrednost zemlјišta i građevinskih objekata obično se utvrđuje procenom, koju vrše stručno osposoblјeni procenjitelji, na osnovu tržišnih dokaza. Revalorizaciju treba sprovoditi redovno kako bi se obezbedilo da se knjigovodstvena vrednost bitno ne razlikuje od vrednosti do koje bi se došlo korišćenjem fer vrednosti na datum bilansa. Model revalorizacije osnovnih sredstava podrazumeva povećanje sadašnje vrednosti osnovnog sredstva u aktivi i revalorizacionih rezervi u okviru kapitala u pasivi, kao i obračun veće poreske amortizacije u odnosu na amortizaciju obračunatu na nabavnu vrednost osnovnog sredstva. Na prvi pogled, pomenuti efekti ostavlјaju utisak da metod revalorizacije doprinosi očuvanju fizičkog kapitala u skladu sa konceptom održanja kapitala, s obzirom da se za iznos revalorizacije povećavaju revalorizacione rezerve i kapital, a da veći troškovi amortizacije umanjuju dobit za raspodelu, što dovodi do povećanja likvidnosti kroz smanjenje odliva likvidnih sredstava.

Međutim, pomenuti zaklјučci o prednosti primene metoda fer vrednosti u odnosu na metod nabavne vrednosti su pogrešni jer se pomenuti efekti gube kada se ima u vidu to da se više obračunata amortizacija zbog primene fer vrednosti ne priznaje kao trošak u poreskom bilansu (u našoj zemlјi), što znači da je iznos poreske obaveze koju obveznik plaća isti, bez obzira na to da li vrši revalorizaciju osnovnih sredstava.

S druge strane, razlika između knjigovodstvene vrednosti revalorizovanog sredstva i njegove poreske osnovice se u skladu sa MRS 12 Porezi na dobitak, tretira kao privremena razlika i ona dovodi do odložene poreske obaveze ili odloženog poreskog sredstva. Revalorizacione rezerve mogu se sukcesivno prenositi u neraspoređenu dobit, srazmerno uvećanom iznosu amortizacije, tako da je neraspoređena dobit u bilansu stanja ista kao i da nije vršena revalorizacija, odnosno biće ista, kao i da je sredstvo procenjivano po nabavnoj vrednosti. Na osnovu prethodnog, može se zaklјučiti da, kada se u poreske svrhe ne priznaje efekat povećanja amortizacije nastao usled procene sredstava


po fer vrednosti, što je slučaj sa našim poreskim propisima, onda na duži rok ti efekti ne utiču na visinu neraspoređene dobiti i na finansijski položaj privrednog subjekta, što znači da imaju neutralno dejstvo na privredni subjekt, pa ih je zbog toga suvišno utvrđivati.

Kada su u pitanju investicione nekretnine, ako je privredni subjekt odabrao model revalorizacije, onda se promene fer vrednosti investicionih nekretnina iskazuju u bilansu uspeha. Na taj način se u periodu rasta cena nekretnina ostvaruju značajni dobici. Međutim, s obzirom da ovi dobici nisu praćeni odgovarajućim novčanim tokovima i da se na te dobitke plaća porez, ako se vrši i raspodela dobiti ostvarene po tom osnovu, onda dolazi do značajnog pogoršanja finansijskog položaja. U obrnutom slučaju, kada dolazi do pada cena nekretnina, iskazuju se gubici po osnovu obezvređenja koji se ne priznaju u poreskom bilansu, pa se na taj način plaća veći iznos poreza na dobit.

Svedoci smo da se Odbor za međunarodne računovodstvene standarde kreće ka većoj upotrebi fer vrednosti prilikom vrednovanja elemenata finansijskih izveštaja. Međutim, prilikom primene računovodstva fer vrednosti javlјaju se i određene poteškoće. Likvidnost tržišta kapitala širom sveta varira. Trgovinske aktivnosti na pojedinim tržištima i trgovina pojedinim finansijskim instrumentima može biti toliko niska da prikuplјene tržišne informacije nisu dovolјne. U prikuplјanju informacija o fer vrednosti, alternativni izvori informacija neophodni za merenje su simulacija hipotetičkih tržišta ili matematičko modelovanje. Pouzdanost ovakvih merenja je diskutabilna. Razlike u pouzdanosti tržišnih informacija i razlike u metodama vrednovanja će „verovatno dovesti do neželјenih razlika u procenjivanju i drugim procenama. Na ovaj način umanjiće se mogućnost poređenja sa finansijskim izveštajima koji su pripremlјeni u skladu sa Međunarodnim standardima finansijskog izveštavanja” (www.reuters.com/article). Efikasna tržišta sa niskim transakcionim troškovima su retka i postojanje nesavršenosti tržišta slabi argumente koji se koriste da podrže relevantnost pomenutih vrednovanja. Za one koji primenjuju vrednovanje na bazi istorijskog troška, prepoznavanje procenjenih dobitaka i gubitaka koji su bazirani na tržišnim informacijama može biti koncept koji je veoma komplikovan za shvatanje.

S obzirom na činjenicu da nekretnine, postrojenja i oprema predstavlјaju značajnu stavku imovine u gotovo svim poslovnim subjektima, posledice procenjivanja imovine po fer vrednosti verovatno možemo najbolјe sagledati na ovoj grupi sredstava. Argumenti koji idu u prilog proceni osnovnih sredstava po fer vrednosti su:

1. pobolјšanje imovinskog i finansijskog položaja privrednog subjekta - do kojeg dolazi ako su efekti procene u finansijskim izveštajima pozitivni, što za posledicu ima povećanje aktive i pasive bilansa stanja jer se povećava vrednost nekretnina, postrojenja i opreme, odnosno povećavaju se revalorizacione rezerve, pa samim tim i kapital.


2. smanjenje stepena zaduženosti privrednog subjekta - ukoliko je efekat procene pozitivan, dolazi do formiranja revalorizacionih rezervi, odnosno dolazi do povećanja ukupnog kapitala. To znači da se pobolјšava odnos kapitala u odnosu na obaveze i na taj način se smanjuje stepen zaduženosti privrednog subjekta, jer je veći nivo finansiranja iz sopstvenih izvora u odnosu na pozajmlјene izvore.

3. mogućnost korišćenja realizovanih revalorizacionih rezervi i smanjenje oporezive dobiti prilikom prodaje osnovnog sredstva.

Razlozi koji ne idu u prilog procene nekretnina, postrojenja i opreme po fer vrednosti su:

1. veći troškovi računovodstvene amortizacije i manji dobitak u bilansu uspeha - u narednim obračunskim periodima usled procene uvećane vrednosti nekretnina, postrojenja i opreme, veća je osnovica za amortizaciju i veći su troškovi amortizacije, a manji je neto dobitak u bilansu uspeha. Ovo za posledicu ima iskazivanje nižeg finansijskog rezultata;

2. vrednovanje sredstava po fer vrednosti ne utiče na novčane tokove i ne popravlјa likvidnost i solventnost privrednog subjekta, s obzirom da ne dolazi ni do kakvih novčanih priliva i odliva, odnosno procena nekretnina, postrojenja i opreme nema nikakav uticaj na izveštaj o tokovima gotovine.

3. izražena je nemogućnost korišćenja nerealizovanih revalorizacionih rezervi - revalorizacione rezerve formirane procenom se ne mogu koristiti pre otuđenja osnovnih sredstava. Dakle, tek kada se „sredstvo proda, rashoduje, pokloni, razmeni ili na neki drugi način otuđi, pripadajući iznos revalorizacionih rezervi se može preneti na neraspoređenu dobit“ (Negovanović, 2007, str. 186). Samo izuzetno, jedan deo revalorizacionih rezervi se može preneti na neraspoređenu dobit i to deo koji predstavlјa razliku amortizacije obračunate na revalorizovanu i amortizacije obračunate na nabavnu vrednost.

4. procenom osnovnih sredstava po fer vrednosti ne može se povećati iznos poreske amortizacije i po tom osnovu platiti manji iznos poreza na dobit. Kod investicionih nekretnina, procenom po fer vrednosti se uvećavaju i vrednost ukupne imovine i prihodi.

5. naknadno vrednovanje po fer vrednosti je u koliziji sa najmanje dva računovodstvena načela, načelom opreznosti i načelom realizacije, jer načelo opreznosti zahteva da se imovina u bilansu stanja iskazuje po nižoj vrednosti, a obaveze u pasivi po višoj vrednosti, a u slučaju sprovođenja procene po fer vrednosti, sredstva su iskazana po višoj, a ne nižoj vrednosti (Savić, 2014, str. 35). Što se tiče načela realizacije, prilikom knjigovodstvenog evidentiranja povećanja vrednosti investicionih nekretnina koje za rezultat ima povećanje prihoda, vrši se prevremeno priznavanje dobitaka koji još uvek nisu potvrđeni na tržištu. U ovakvim slučajevima, procena po fer vrednosti nije u saglasnosti sa načelom realizacije.


6. vrednovanje po fer vrednosti nekretnina, postrojenja i opreme može dovesti do mešavine primene različitih vrednosti u finansijskim izveštajima, jer se može desiti da više pozicija u finansijskim izveštajima bude vrednovano po različitim vrednostima, pa na ovaj način upotrebna vrednost finansijskih izveštaja u znatnoj meri opada.

7. u našoj zemlјi ne postoji zvanje ovlašćeni profesionalni procenitelj i nije obavezna primena Međunarodnih standarda procenjivanja, što dovodi u pitanje objektivnost izvršenih procena po fer vrednosti.

U oktobru 2007. godine izvršeno je istraživanje pod nazivom „Primena MSFI u EU i Direktiva o fer vrednosti – Izveštaj za evropsku komisiju”, čiji je predmet bila primena MSFI u finansijskim izveštajima kompanija iz zemalјa članica Evropske unije (www.icaew.com/ecifrsstudy). Od 2005. godine, u okviru EU, obavezu sastavlјanja finansijskih izveštaja u skladu sa MSFI, imaju kompanije čijim se hartijama od vrednosti trguje na berzi. U delu istraživanja koje se bavi finansijskim izveštavanjem po fer vrednosti učestvovalo je dve stotine najvećih kompanija iz zemalјa članica EU, čijim se hartijama od vrednosti trguje na berzi i koje primenjuju MSFI. Rezultati istraživanja su zapanjili mnoge stručnjake. Konkretni rezultati su sledeći: od 200 posmatranih kompanija, 191 kompanija primenjuje troškovni model za vrednovanje nekretnina, postrojenja i opreme (95,5%), osam kompanija (4%) primenjuje model revalorizacije, odnosno vrednovanje po poštenoj vrednosti, dok jedna kompanija nema sopstvene nekretnine, postrojenja i opremu (što iznosi 0,5%). Što se tiče investicionih nekretnina, 119 kompanija (59,5%) ne poseduje investicione nekretnine, 58 primenjuje troškovni model (29%), a samo 23 kompanije vrednuje investicione nekretnine po modelu fer vrednosti (što je tačno 11,5%) (www.icaew.com/ecifrsstudy). Interesantno je da se uopšte ne praktikuje procena postrojenja i opreme po fer vrednosti.

Na osnovu prethodnih rezultata se jasno zapaža da je metod nabavne vrednost još uvek dominantan u odnosu na model fer vrednosti. Na osnovu svega prethodnog se može zaklјučiti da naknadno vrednovanje nekretnina, postrojenja i opreme po načelu istorijskog troška, u praktičnoj primeni ima i dalјe veliku prednost u odnosu na vrednovanje po fer vrednosti, uprkos preporukama MSFI i određenog dela svetske stručne računovodstvene javnosti. Ako se poštuje načelo istorijskog troška, imovina koja se stiče kupovinom na tržištu se vrednuje u visini njene nabavne vrednosti, a imovina koja je rezultat proizvodnog procesa se vrednuje u visini troškova koji su bili neophodni za njenu proizvodnju. Međutim, tržišna vrednost imovine ne mora i u velikom broju slučajeva i nije jednaka vrednosti koja se nalazi u bilansu, što za posledicu ima smanjenje iskazne moći podataka koje pruža računovodstvo, a samim tim dolazi i do umanjenja kvaliteta finansijskih izveštaja. Uprkos prethodnim činjenicama, princip istorijskog troška nije napušten, naprotiv, a razlog je pre


svega u objektivnosti ovih podataka, jer su i nabavna vrednost i cena koštanja realne činjenice koje su potkreplјene odgovarajućom dokumentacijom.

3. Efekti primene MSFI 13: Odmeravanje fer vrednosti na finansijsko izveštavanje u Republici Srbiji

MSFI 13: Odmeravanje fer vrednosti, će se u Srbiji primenjivati počev od finansijskih izveštaja za 2014. godinu, s obzirom da je prevod ovog standarda objavljen u martu 2014. godine na sajtu Ministarstva finansija Republike Srbije.

Fer vrednovanje treba shvatiti kao „proces koji se izvodi nad kompleksom činjenica da bi se došlo do cifara koje reprezentuju vrednosti“ (Milojević, 2014, str. 7). Fer vrednost je jedan od osnovnih koncepata Međunarodnih standarda finansijskog izveštavanja, koji se javlјa u brojnim standardima.

Osnovni cilј donošenja MSFI 13 jeste preciziranje načina utvđivanja fer vrednosti. Naime, do donošenja MSFI 13, nije bio definisan jedinstven set pravila za utvrđivanje fer vrednosti, već je svaki standard propisivao svoja pravila, koja su u pojedinim slučajevima bila nedosledna. MSFI 13 ne donosi suštinske promene u načinu utvrđivanja fer vrednosti međutim, ovaj standard načelno objašnjava proces utvrđivanja fer vrednosti i daje opšta pravila, znatno detalјnije nego što je do sada bio slučaj. Uz navedena preciziranja, MSFI 13 uvodi i neke nove koncepte, npr. ranije je bilo definisano da se fer vrednost utvrđuje na tržištu, dok je sada pojam tržišta detalјno obrazložen i uvedeni su pojmovi glavnog i najpovolјnijeg tržišta na kojima se utvrđuje fer vrednost, uz detalјno objašnjenje njihovih karakteristika. Takođe, precizno su definisani i učesnici u transakciji i njihove karakteristike.

MSFI 13 se koristi u slučajevima kada neki drugi MSFI zahteva ili dopušta odmeravanje fer vrednosti ili obelodanjivanja o odmeravanjima fer vrednosti. Jedan od klјučnih zahteva MSFI 13 je da, ukoliko neki drugi MSFI zahteva ili dozvolјava entitetu početno odmeravanje sredstva ili obaveze po fer vrednosti, a cena transakcije se razlikuje od fer vrednosti, entitet treba da prizna proizašli dobitak ili gubitak u bilansu stanja, osim ukoliko nije drugačije naznačeno u tom MSFI.

Navedeni standard zahteva od pravnog lica koje odmerava (procenjuje) fer vrednost da utvrdi:

pojedinačno sredstvo ili obavezu koja je predmet procenjivanja, pretpostavku “najveće i najbolje“ upotrebe te imovine (za nefinansijsku

imovinu), primarno ili najpovoljnije tržište za posmatrano sredstvo ili obavezu, izbor najadekvatnije metode procene sa aspekta raspoloživih ulaznih

pretpostavki (inputa) i definisanje nivoa u hijerarhiji fer vrednosti u koji su korišćeni inputi razvrstani.


S obzirom da se fer vrednost utvrđuje za određeno sredstvo ili obavezu, prilikom utvrđivanja fer vrednosti entitet treba da razmotri karakteristike imovine ili obaveze na datum odmeravanja, kao što su npr. stanje i lokacija sredstva i ograničenja (ukoliko postoje) u vezi sa prodajom ili upotrebom sredstva. Sredstvo ili obaveza, vrednovani po fer vrednosti, mogu da predstavlјaju samostalno sredstvo ili obavezu, ili grupu sredstava, grupu obaveza ili grupu sredstava i obaveza (npr. jedinica koja generiše gotovinu).

U slučaju sticanja imovine ili preuzimanja obaveza u transakciji razmene za tu imovinu ili obaveze, cena transakcije je cena koja se plaća za sticanje imovine ili koja se dobija za preuzimanje obaveze, tj. ulazna cena. Suprotno tome, fer vrednost imovine ili obaveze je cena koja bi se dobila za prodaju imovine ili platila za prenos obaveze – izlazna cena. U većini slučajeva, cena transakcije jednaka je fer vrednosti – npr. transakcija kupovine imovine obavlјa se na tržištu na kojem će imovina biti prodata. Odmeravanje fer vrednosti pretpostavlјa da se transakcija prodaje sredstva ili prenosa obaveze obavlјa na glavnom tržištu za sredstvo ili obavezu, ili u odsustvu glavnog tržišta, na najpovolјnijem tržištu za sredstvo ili obavezu. Tržište na kojem bi entitet obično stupio u transakciju prodaje sredstva ili prenosa obaveze, smatra se glavnim tržištem, ili, u nedostatku glavnog tržišta, najpovolјnijim tržištem (koje će doneti najveće prihode, a najmanje troškove), osim ako postoje dokazi da nije tako. Ako postoji glavno tržište za sredstvo ili obavezu, odmeravanje fer vrednosti treba da predstavlјa cenu na tom tržištu, bez obzira da li je cena direktno uočlјiva ili je procenjena nekom od tehnika procene, čak i ako je cena na drugom tržištu potencijalno povolјnija na datum odmeravanja.

Entitet treba da odmeri fer vrednost sredstva ili obaveze putem pretpostavki koje bi učesnici na tržištu primenjivali pri određivanju cene sredstva ili obaveze, pod pretpostavkom da učesnici na tržištu postupaju u njihovom najbolјem ekonomskom interesu.

Cena korišćenja za odmeravanje fer vrednosti ili obaveze ne treba da bude korigovana za troškove transakcije, s obzirom da ovi troškovi nisu karakteristični za samo sredstvo odnosno obavezu, već za samu transakciju i razlikuju se u zavisnosti od načina na koji entitet stupa u transakciju sredstva ili obaveze. S druge strane, ukoliko je lokacija karakteristična za sredstvo, cena treba da bude korigovana za troškove transporta koji su nastali usled transporta sredstva sa njegove tekuće lokacije do tržišta.

Odmeravanje fer vrednosti nefinansijskih sredstava podrazumeva razmatranje mogućnosti učesnika na tržištu da generišu ekonomske koristi najvećom i najbolјom upotrebom srestava, ili putem prodaje sredstva nekom drugom učesniku na tržištu koji bi ostvario najveću i najbolјu upotrebu tog sredstva. Najveća i najbolјa upotreba nefinansijskog sredstva podrazumeva upotrebu sredstva koja je fizički moguća, pravno dozvolјena i finansijski


izvodlјiva i određuje se iz perpektive učesnika na tržištu, čak i ako entitet namerava drugačiju upotrebu. Međutim, trenutna upotreba nefinansijskog sredstva od strane entiteta se smatra najvećom i najbolјom upotrebom, osim ukoliko tržište ili neki drugi faktori ne ukazuju da bi drugačija upotreba među učesnicima na tržištu maksimizirala vrednost sredstva.

Standard predviđa da entitet treba da primenjuje tehnike procene koje su odgovarajuće u datim okolnostima i za koje ima dovolјno raspoloživih podataka za odmeravanje fer vrednosti, uz maksimalnu primenu relevantnih uočlјivih inputa i minimalnu upotrebu neuočlјivih inputa. Cilј primene tehnike procene je procena cene po kojoj bi se obavila redovna transakcija prodaje sredstva ili prenosa obaveze između učesnika na tržištu na datum odmeravanja pod aktuelnim uslovima na tržištu. Tri najčešće tehnike procene koje se primenjuju su (www.mfin.gov.rs):

1. tržišni pristup (cene i druge relevantne informacije nastale na osnovu tržišnih transakcija, koje uklјučuju identična ili slična (uporediva) sredstva, obaveze ili grupu sredstava i obaveza);

2. troškovni pristup (zasnovan na izdatku tržišnog učesnika, koji je u ulozi kupca, za sticanje ili izgradnju zamene sredstva uporedive vrednosti, korigovan u smislu zastarelosti);

3. prihodni pristup (svodi buduće iznose na tekući iznos i na taj način povezuje buduće iznose - tokove gotovine ili vrednosti, sa sadašnjim iznosom, putem diskontne stope. U ovom slučaju odmeravanje fer vrednosti odražava aktuelna očekivanja tržišta o tim budućim iznosima).

U pojedinim slučajevima kao što je, na primer, procenjivanje sredstva ili obaveze pomoću kotiranih cena na aktivnom tržištu za identično sredstvo ili obavezu, adekvatna je jedna tehnika procene. U drugim slučajevima odgovara više tehnika procene, a tipičan primer je slučaj procene jedinice koja generiše gotovinu. U slučaju da se koristi više tehnika za odmeravanje fer vrednosti, rezultate treba proceniti uzimanjem u obzir argumentovanosti raspona vrednosti koje ti rezultati pokazuju. Odmeravanje fer vrednosti je tačka u tom rasponu koja najbolјe predstavlјa fer vrednost u datim okolnostima. Tehnike procene koje se koriste za odmeravanje fer vrednosti treba da se primenjuju dosledno. Međutim, promena tehnike procene ili njene primene (na primer, promena u ponderisanju, kada se primenjuje više tehnika procene ili promena u podešavanju koje se primenjuje na tehniku procene) je adekvatna ukoliko za rezultat ima odmeravanje koje jednako ili bolјe predstavlјa fer vrednost u datim okolnostima, na primer, u slučajevima razvoja novih tržišta, ukoliko postanu dostupne nove informacije, kada ranije korišćene informacije više nisu dostupne, kada su tehnike procene unapređene ili se menjaju uslovi na tržištu. Revidiranja koja su rezultat promene tehnike procene ili njene primene treba tretirati kao promene računovodstvene procene u skladu sa MRS 8, a ne kao promene računovodstvene politike.


MSFI 13 po prvi put uvodi hijerarhiju fer vrednosti koja u tri nivoa svrstava informacije (inpute) za tehnike procene koje se koriste prilikom odmeravanja fer vrednosti. Pomenuta hijerarhija daje prioritet kotiranim cenama na aktivnim tržištima za identična sredstva ili obaveze (inputi prvog nivoa), a najmanji prioritet neuočlјivim inputima (inputi trećeg nivoa).

Inputima prvog nivoa u našoj zemlji mogu se smatrati kotirane cene za akcije i obveznice sa listinga i “prime market“-a Beogradske berze, kotirane cene poljoprivrednih proizvoda sa Produktne berze u Novom Sadu, medijski javno dostupne cene nekretnina, kataloška procena motornih vozila Auto moto saveza Srbije (Negovanović, 2014, str. 182)...

U pojedinim slučajevima, inputi za odmeravanje fer vrednosti sredstava ili obaveza mogu se razvrstati u kategorije u okviru različitih nivoa hijerarhije fer vrednosti. U tim slučajevim, odmeravanje fer vrednosti kategorizovano je u celini na istom nivou hijerarhije fer vrednosti, kao i input najnižeg nivoa koji je značajan za celokupno odmeravanje. Procena značaja određenog inputa za celokupno odmeravanje zahteva prosuđivanje. Raspoloživost relevantnih inputa i njihova relevantna subjektivnost mogu da utiču na izbor odgovarajućih tehnika procene. Međutim, hijerarhija fer vrednosti daje prioritet inputima za tehnike procene, a ne tehnikama procene koje se koriste za odmeravanje fer vrednosti.

Ukoliko uočlјivi input zahteva korigovanje primenom neuočlјivog inputa i ta korekcija rezultira odmeravanjem značajno više ili niže fer vrednosti, rezultirajuće odmeravanje bilo bi kategorizovano u okviru trećeg nivoa hijerarhije fer vrednosti. Na primer, ukoliko bi učesnik na tržištu uzeo u obzir uticaj ograničenja na prodaju imovine prilikom procenjivanja cene imovine, entitet bi korigovao kotiranu cenu kao odraz uticaja tog ograničenja. Ukoliko je kotirana cena input drugog nivoa, a korekcija je neučlјivi input značajan za celokupno odmeravanje, odmeravanje bi bilo kategorizovano u okviru trećeg nivoa hijerarhije fer vrednosti.

Inputi drugog nivoa su osim kotiranih cena u okviru prvog nivoa, inputi koji su uočlјivi za sredstvo ili obavezu, bilo direktno ili indirektno. Inputi drugog nivoa uključuju kotirane cene za slična sredstva ili obaveze na aktivnom tržištu, kotirane cene za identičnu ili sličnu imovinu ili obaveze na tržištima koja nisu aktivna, inputi potkrepljeni tržištem. Primer inputa drugog nivoa u našoj zemlji jeste tržišna cena akcije kompanije koja se nalazi na multilateralnoj trgovačkoj platformi (MTP).

Inputi trećeg nivoa su neuočlјivi inputi za sredstvo ili obavezu, koji treba da se primene na odmeravanje fer vrednosti ukoliko relevantni uočlјivi inputi nisu dostupni. Međutim, cilј odmeravanja fer vrednosti ostaje isti, a to je izlazna cena na datum odmeravanja iz perspektive učesnika na tržištu koji drži sredstvo ili duguje obavezu. Iz tog razloga, neuočlјivi inputi treba da odražavaju pretpostavke kojima bi se služili učesnici na tržištu prilikom određivanja cene


za sredstvo ili obavezu, uklјučujući i pretpostavke o riziku. Pretpostavke o riziku uklјučuju rizik karakterističan za određenu tehniku procene koja se primenjuje kod odmeravanja fer vrednosti, kao i rizik karakterističan za inpute tehnika procene. MSFI 13 predviđa da entitet treba da razvije neuočlјive inpute primenom najbolјih raspoloživih informacija u datim uslovima, što može da obuhvati sopstvene podatke entiteta. Kao primer inputa trećeg nivoa u našim uslovima može se navesti procena fer vrednosti udela za koji ne postoji aktivno tržište, niti objavljene kotirane cene za slične subjekte koji su bili predmet prodaje, pa je primena prinosne metode zasnovane na sadašnjoj vrednosti budućih novčanih tokova koje projektuje rukovodstvo, jedini logičan izbor.

Kada su u pitanju obelodanjivanja informacija vezanih za sredstva i obaveze koje se vrednuju po fer vrednosti, MSFI 13 vrlo detaljno i taksativno propisuje koje sve informacije entitet treba da obelodani u Napomenama uz finansijske izveštaje, za svaku klasu sredstava i obaveza odmerenih po fer vrednosti. Entitet treba da prezentuje kvantitativna obelodanjivanja koja zahteva ovaj MSFI u tabelarnom formatu, osim ukoliko je adekvatniji drugačiji format (Petrović, 2013, str. 25).

4. Specifičnosti revizije finansijskih izveštaja u uslovima primene koncepta fer vrednosti u Republici Srbiji

„S obzirom na to da su informacije iz finansijskih izveštaja preduslov aktivnosti finansijskog tržišta neophodno je da budu revidirani od strane nezavisne revizije, kako bi se sprečili pogrešni signali investitorima i predupredili negativni efekti „kreativnih“ bilansnih informacija. U tom smislu značajna je uloga institucije revizije“ (Stojilković, Bonić, 2009, str. 146).

Pravni okvir u okviru koga deluju revizori u Republici Srbiji predstavlja Zakon o reviziji koji upućuje na profesionalnu regulativu koju predstavljaju Međunarodni standardi revizije (ISA - International Standards on Auditing). Konkretno, revizijskim postupcima koji se primenjuju prilikom revizije računovodstvenih procena fer vrednosti klijenta, neposredno se bavi Međunarodni standard revizije 540 Revizija računovodstvenih procena, uključujući i procene fer vrednosti, i odgovarajuća obelodanjivanja.

Načelno posmatrano, revizija fer vrednosti predstavlja “logičan nastavak procedura koje se uobičajeno koriste za reviziju drugih tipova računovodstvenih procena. kao što su rezervisanja za troškove u garantnom roku ili ispravka nenaplativih potraživanja“ (Kumarasiri , Fisher , 2011, str. 69).

Ovaj standard je u primeni pre nego što je donesen MSFI 13: Odmeravanje fer vrednosti, i odnosi se i na računovodstvene procene. Za računovodstvenim procenama se poseže u situacijama u kojima se neke pozicije finansijskih izveštaja ne mogu meriti. Računovodstvena procena podrazumeva „procenu


iznosa neke stavke finansijskih izveštaja u odsustvu preciznog načina merenja”(SRRS, 2011, str. 34). Kao posledica neizvesnosti, koje su sastavni deo poslovnih aktivnosti, veliki broj pozicija u finansijskim izveštajima nije moguće tačno izmeriti, već one mogu samo da se procene. Korišćenje razumnih procena je bitan deo pripreme finansijskih izveštaja i ne ugrožava njihovu pouzdanost. Procena podrazumeva prosuđivanje zasnovano na poslednjim dostupnim, pouzdanim informacijama. Za računovodstvene procene je odgovorno rukovodstvo privrednog subjekta i one se utvrđuju pravilnikom o računovodstvu i računovodstvenim politikama.

Cilj fer vrednosti je da se utvrdi „cena po kojoj bi bila realizovana redovna transakcija prodaje ili prenosa obaveze između učesnika na tržištu na datum odmeravanja po tekućim tržišnim uslovima (tj. izlazna cena na datum odmeravanja iz perspektive učesnika na tržištu koji poseduje imovinu ili ima obavezu)“ (www.mfin.gov.rs). Kao cilj MSR 540, navodi se da revizor treba da pribavi dovoljno adekvatnih revizijskih dokaza da su računovodstvene procene razumne, uključujući i računovodstvene procene fer vrednosti u finansijskim izveštajima, i odgovarajuća obelodanjivanja adekvatna (SRRS, 2011, str. 456).

MSR 540 sastoji se iz sledećih segmenata:

1. procedure za procenu rizika i odgovarajuće aktivnosti, 2. identifikovanje i procena rizika materijalne greške, 3. postupci revizije kao odgovor na procenjeni rizik materijalne greške, 4. dalji postupci suštinskog ispitivanja kao odgovor na značajne rizike, 5. ocena razumnosti računovodstvenih procena i definisanje pogrešnih iskaza 6. obelodanjivanja računovodstvenih procena, 7. pokazatelji moguće pristrasnosti rukovodstva, 8. pisane izjave rukovodstva, 9. dokumentacija odnosno dokumentovanje (SRRS, 2011, str. 453).

Za neke računovodstvene procene karakterističan je relativno visok stepen neizvesnosti, naročito kada su zasnovane na značajnim pretpostavkama, a kao primer, između ostalih, navode se i računovodstvene procene fer vrednosti finansijskih derivata kojima se ne trguje javno, kao i računovodstvene procene fer vrednosti zasnovane na specijalizovanom modelu razvijenom od strane klijenta ili procene koje se zasnivaju na pretpostavkama koje se ne mogu proveriti na tržištu.

1. Procedure za procenu rizika i odgovarajuće aktivnosti

Kako bi revizor identifikovao i procenio rizik materijalne greške i na osnovu toga planirao prirodu, vreme i obim postupaka revizije, neophodno je, pre svega, razumevanje aktivnosti kontrole koje je menadžment klijenta uspostavio prilikom vrednovanja po fer vrednosti. Kada izvodi postupke za procenu rizika kako bi razumeo klijenta i njegovo okruženje, uključujući i


sistem internih kontrola klijenta, revizor u cilju obezbeđenja osnove za identifikovanje i procenu rizika nastanka materijalne greške prilikom fer vrednovanja, treba da razume:

zahteve utvrđenog okvira za finansijsko izveštavanje koji je relevantan za fer vrednovanje, uključujući i odgovarajuća obelodanjivanja;

kako rukovodstvo identifikuje transakcije, događaje i uslove značajne za priznavanje, merenje i obelodanjivanje vrednosti u finansijskim izveštajima;

kako rukovodstvo utvrđuje modele i metode vrednovanja fer vrednosti, relevantne kontrole, da li je rukovodstvo koristilo usluge stručnjaka, pretpostavke na kojima su zasnovane računovodstvene procene fer vrednovanja, da li je bilo ili je trebalo da bude promena u odnosu na prethodni period u metodama za formiranje računovodstvenih procena i ako je bilo, zašto, da li je rukovodstvo procenilo efekte neizvesnosti procene (SRRS, 2011, str. 457).

U određenim slučajevima, utvrđeni okvir finansijskog izveštavanja propisuje metod merenja računovodstvene procene (npr. poseban model vrednovanja računovodstvene procene fer vrednosti). Međutim, u većini slučajeva okvir finansijskog izveštavanja ne propisuje metod merenja, niti određuje alternativne metode vrednovanja. Rizik postojanja materijalne greške je veći u slučajevima kada rukovodstvo koristi interno razvijen model vrednovanja računovodstvene procene ili se razlikuje od metoda koji se uobičajeno koristi u određenoj delatnosti ili okruženju.

Revizor može razmatrati razumevanje relevantnih kontrola, uključujući npr. iskustvo i stručnost lica koja kreiraju računovodstvene procene, i kontrole vezane za:

način na koji rukovodstvo određuje potpunost, relevantnost i tačnost podataka na osnovu kojih se formiraju računovodstvene procene;

pregled i odobrenje računovodstvenih procena, uključujući i pregled i odobrenje pretpostavki korišćenih kod vrednovanja procene, od strane menadžmenta određenog nivoa;

razdvajanje dužnosti između lica koja sprovode osnovne transakcije i lica koja su odgovorna za računovodstvene procene (SRRS, 2011, str. 468).

2. Identifikovanje i procena rizika materijalne greške

Revizor treba da proceni stepen neizvesnosti kojem je fer vrednovanje podložno. Kao primer računovodstvenih procena sa visokom neizvesnošću navode se računovodstvene procene fer vrednosti za čije merenje je korišćen specijalizovani model razvijen od strane entiteta.


3. Postupci revizije kao odgovor na procenjeni rizik materijalne greške

Na bazi procenjenih rizika materijalne greške, revizor treba da odredi da li je rukovodstvo primenilo zahteve relevantne za računovodstvene procene fer vrednosti, iz okvira za finansijsko izveštavanje, i da li su metode merenja računovodstvenih procena fer vrednosti adekvatne, da li se konzistentno primenjuju, da li je bilo promena u računovodstvenim procenama i metodama njihovog vrednovanja u odnosu na prethodni period, i ako jeste, da li su promene odgovarajuće u novim okolnostima (npr. pojava aktivnog tržišta za određenu klasu sredstava ili obaveza može ukazati da korišćenje diskontovanih novčanih tokova više nije prikladan metod procene fer vrednosti posmatrane klase sredstava ili obaveza). Revizor treba da razmotri i da li se zahtevaju specijalizovane veštine ili znanje, za merenje jednog ili više aspekata računovodstvenih procena, kako bi prikupio dovoljno adekvatnih revizijskih dokaza.

Kada je u pitanju kompleksan postupak procene koji zahteva posedovanje specijalističkih znanja iz određene oblasti, revizor treba da postupi u skladu sa smernicama Međunarodnog standarda revizije 620 Korišćenje rezultata rada stručnjaka, odnosno da koristi rezultate stručnjaka za određenu oblast. Kada planira da koristi rezultate rada stručnjaka, revizor treba da oceni profesionalnu kompetentnost stručnjaka, koja se ogleda u posedovanju profesionalnog sertifikata, licence ili članstva u odgovarajućoj profesionalnoj organizaciji, kao i iskustva i ugleda u oblasti za koju revizor traži revizijski dokaz. Takođe, potrebno je i da revizor oceni objektivnost stručnjaka kako bi mogao da se osloni na njegove nalaze.

4. Dalji postupci suštinskog ispitivanja kao odgovor na značajne rizike

Revizor posebnu pažnju treba da obrati na neizvesnost procene i kriterijume njenog merenja i priznavanja.

5. Procenjivanje razumnosti računovodstvenih procena i definisanje grešaka

Revizor treba da proceni, na bazi revizijskih dokaza, da li su računovodstvene procene fer vrednosti u finansijskim izveštajima razumne u odnosu na utvrđeni okvir finansijskog izveštavanja ili su pogrešne. „Što je učešće fer vrednosti dobijenih različitim tehnikama procene u računovodstvu fer vrednosti određenog preduzeća veće, utoliko je pouzdanost prezentovanih informacija niža, jer su široke mogućnosti manipulacije“ (Škarić-Jovanović, 2009, str. 424).

6. Obelodanjivanja računovodstvenih procena

Revizor treba da prikupi dovoljno revizijskih dokaza o tome da li su obelodanjivanja računovodstvenih procena fer vrednosti, u finansijskim


izveštajima, u saglasnosti sa zahtevima utvrđenog okvira za finansijsko izveštavanje. Obelodanjivanje fer vrednosti je definisano u MSFI 13: Odmeravanje fer vrednosti, pri čemu se insistira da entitet obelodani tehnike procene i inpute (pretpostavke) koji su korišćeni u vrednovanju fer vrednosti, kao i da za sredstva i obaveze za koje se koriste značajni nevidljivi inputi (nivo 3) prikaže efekte odmeravanja na finansijski rezultat.

7. Pokazatelji moguće pristrasnosti menadžmenta

Kao primeri pokazatelja pristrasnosti menadžmenta navode se: promene u računovodstvenim procenama ili metodu njihovog vrednovanja, kada je menadžment na bazi subjektivne procene zaključio da je došlo do promena u okolnostima; korišćenje pretpostavki računovodstvenih procena fer vrednosti entiteta u slučaju njihove nekonzistentnosti sa pretpostavkama na odgovarajućem tržištu; izbor iznosa procene koji može ukazivati na optimističan ili pesimističan model i sl.

8. Pisane izjave rukovodstva

Revizor treba da pribavi izjave rukovodstva o tome da li rukovodstvo veruje da su značajne pretpostavke korišćene u vrednovanju računovodstvenih procena, razumne.

9. Dokumentacija

Revizor treba da uključi u svoje radne papire osnove za revizorske zaključke o razumnosti računovodstvenih procena i njihovom obelodanjivanju koje povećava značajne rizike, i pokazatelje moguće pristrasnosti rukovodstva, ukoliko postoje (SRRS, 2011, str. 461).

U istraživanjima koja su sprovedena u drugim zemljama u razvoju i čiji je cilj bio da identifikuju i ispitaju pitanja i izazove sa kojima se revizori u zemljama u razvoju suočavaju, došlo se do sledećih zaključaka. U najvećem broju slučajeva revizori podržavaju koncept fer vrednosti u finansijskom izveštavanju ali konstatuju da postoje određena računovodstvena i revizorska pitanja u vezi sa primenom ovog koncepta.

Ekonomije zemalja u razvoju, uključujući i Srbiju, odlikuje veoma mali broj praktičara (procenitelja nepokretnosti, aktuara i drugih specijalista) koji poseduju neophodna znanja i veštine kako bi primenili odgovarajuće tehnike procene fer vrednosti i Međunarodne standarde procenjivanja, nerazvijena i neaktivna finansijska tržišta, i situacija u kojoj troškovi povezani sa sprovođenjem procena fer vrednosti i njihovim obelodanjivanjem često prevazilaze koristi od pribavljenih informacija (Kumarasiri, Fisher, 2011, str. 68). Kao rezultat navedene studije navodi se da revizori smatraju da računovodstvo fer vrednosti predstavlja mnogo veći izazov za obavljanje


revizije u odnosu na računovodstvo zasnovano na istorijskom trošku. Revizori koji su učestvovali u istraživanju, kao glavne probleme navode nedostatak znanja i veština revizora vezanih za procene fer vrednosti, postojanje neaktivnih tržišta za sredstva i obaveze koje su predmet procene, poteškoće u vezi varijacija tehnika za odmeravanje fer vrednosti u različitim privrednim granama, i primena budućih događaja i pretpostavki u modelima procene fer vrednosti (Kumarasiri, Fisher, 2011, str. 82).

U našoj zemlji, bitniju ulogu bi trebalo da preuzme revizorsko profesionalno telo - Komora ovlašćenih revizora, koja bi trebalo da identifikuje glavne probleme sa kojima se revizori susreću prilikom revizije u uslovima primene računovodstva fer vrednosti, i da revizorima obezbedi više stručnog usavršavanja o odmeravanju sredstava i obaveza po fer vrednosti.

5. Zaključak

Finansijsko izveštavanje na tržištu kapitala prevashodno treba da obezbedi zadoljenje potreba investitora za informacijama radi donošenja investicionih odluka, a sve u cilju maksimizacije profita. „Kreiranje visoke stope profita iz kvartala u kvartal postavlja se kao imperativ rukovodstvima savremenih korporacija, ne samo u SAD, već i u svetu“ (Stojilković, 2010, str. 170).

U odnosu na evropsku računovodstvenu doktrinu koja insistira na principu istorijskog troška i priznavanju samo dobitaka koji su ostvareni na tržištu, MSFI daju veću mogućnost za primenu računovodstva zasnovanog na fer vrednosti. Poslednjih nekoliko godina, u stručnim krugovima, vodi se rasprava o računovodstvu fer vrednosti koje postaje predmet sve većih kritika i osporavanja. Iako je kao osnovni razlog uvođenja koncepta fer vrednosti u računovodstvenu teoriju i praksu istaknuta veća objektivnost finansijskih izveštaja, odnosno prikazivanje kvalitetnijih informacija u njima, iskustvo je pokazalo da primena fer vrednosti otvara prostor za manipulacije u finansijskom izveštavanju i tzv. „kreativno računovodstvo“. Uprkos tome, savremenu računovodstvenu teoriju i praksu odlikuje sve veća upotreba računovodstva fer vrednosti, koja podrazumeva sve veću subjektivnost u vrednovanju sredstava i obaveza. Međutim, prevelika subjektivnost može izazvati potpuno suprotan efekat.

Primena računovodstva fer vrednosti u našoj zemlji uslovila je i promenu forme, sadržaja i broja finansijskih izveštaja, pri čemu novinu predstavlja izveštaj o ostalom rezultatu u kome se prikazuju stavke prihoda i rashoda koje nisu priznate u bilansu uspeha već se priznaju u okviru kapitala.

Sve do 2013. godine, problematikom odmeravanja fer vrednosti su se bavili pojedinačni standardi finansijskog izveštavanja koji su propisivali obavezno ili dopušteno vrednovanje po fer vrednosti. Kako bi smanjili negativne efekte,


kreatori računovodstvenih standarda su usvojili novi MSFI 13 Odmeravanje fer vrednosti, koji pruža smernice u vezi sa utvrđivanjem fer vrednosti imovine i obaveza poslovnih subjekata i definiše smernice u vezi sa obelodanjivanjem potrebnih informacija, a sve u cilju što realnijeg finansijskog izveštavanja.

Primena metode fer vrednosti u velikoj meri je doprinela kreiranju uvećanih finansijskih rezultata, veštački uvećane dobiti i dividende u finansijskim izveštajima poslovnih subjekata koji su ovu metodu nepravilno primenili ili je do toga došlo usled inherentnih ograničenja u primeni ove metode u različitim tržišnim uslovima (bum tržiša ili kriza na tržištu).

Ovo za posledicu ima vrlo kompleksnu i izazovnu situaciju u kojoj se revizor nalazi, jer se očekuje da i u novim okolnostima, izrazi adekvatno mišlјenje. Za reviziju računovodstvenih procena, uklјučujući procenu fer vrednosti, karakteristično je postojanje visokog inherentnog rizika, s obzirom da vrednovanje po fer vrednosti nastaje kao rezultat prosuđivanja. Sve češća upotreba tehnika procenjivanja fer vrednosti (“mark-to-model“) zahteva da revizori poseduju znanja i iz ovih oblasti. Kao jedan od načina prevazilaženja problema verifikacije procena koje su tehnički kompleksne, navodi se korišćenje rezultata stručnjaka za određenu oblast. Međutim, navedeno ne oslobađa revizora odgovornosti za ocenu pravilnosti izvršene procene, pa je dodatna edukacija revizora neminovnost. Veću inicijativu bi trebalo da pokaže revizorsko profesionalno telo - Komora ovlašćenih revizora, koja bi trebalo da uoči probleme sa kojima se revizori suočavaju i blagovremeno reaguje.

Na osnovu svega navedenog može se zaključiti da je revizija finansijskih izveštaja u okolnostima koje karakteriše sve veća upotreba računovodstva fer vrednosti, znatno zahtevnija i složenija u odnosu na reviziju finansijskih izveštaja zasnovanih na računovodstvu istorijskog troška.

Literatura

Chorafas, D. N. (2000) Reliable financial reporting and internal control, New York: John Wiley & Sons Inc.

Ćirović, R. (2008) „Svetska finansijska kriza i kriza koncepta fer vrednosti“, Privredni savetnik, 25: 8-15.

King M. A. (2006), Fair value for financial reporting: Meeting the New FASB Requirements, New Jersey: John Wiley & Sons Inc.

Knežević, G. i Pavlović, V. (2008) „Uticaj finansijskog sistema na izveštavanje o finansijskim instrumentima“, Računovodstvo, 9-10: 7-28.

Knežević, G. (2014) „Relevantnost izveštavanja o ukupnom rezultatu za investitore“, 45. Simpozijum Računovodstvo i menadžment privatnog i javnog sektora, Zlatibor, Beograd: Savez računovođa i revizora Srbije, pp. 344-364.

Kumarasiri, J. and Fisher, R. (2011) „Auditor’s Perceptions of Fair-Value Accounting: Developing Country Evidence“, International Journal of Auditing, 15: 66-87


Milojević, M. M. (2014) „Uloge entiteta i revizora u fer vrednovanju“, Revizor, 66: 7-28. Negovanović, M. (2007) „Procena osnovnih sredstava po fer vrednosti – da ili ne?“,

Privredni savetnik, 22,23: 183-190. Negovanović, M. (2014) „MSFI 13 – Odmeravanje fer vrednosti“, Privredni savetnik,

21,22: 176-183. Petrović, P. (2013) „MSFI 13: Odmeravanje fer vrednosti“, Računovodstvena praksa,

19: 5-26. Savić, B. (2014) „Računovodstveni konzervativizam prepreka ili podsticaj visoko-

kvalitetnom finansijskom izveštavanju“, 45. Simpozijum Računovodstvo i menadžment privatnog i javnog sektora, Zlatibor, Beograd: Savez računovođa i revizora Srbije, pp. 33-54.

Stojilković, M. (2010) „Fair Value Accounting – The beginning of the End“, Facta Universitatis, Series:Economics and Organization, 7 (2): 163-177.

Stojilković, M. (2011) „Towards a criticism of Fair Value Accounting“, Facta Universitatis, Series: Economics and Organization, 8 (1): 91-109.

Stojilković, M. i Bonić, Lj. (2009) „Revizija i kvalitet finansijskog izveštavanja – dometi i perspektive razvoja“, 40. Simpozijum 40 godina računovodstva i poslovnih finansija – dometi i perspektive, Zlatibor, Beograd: Savez računovođa i revizora Srbije, pp. 146-179.

Škarić-Jovanović, K. (2009) „Finansijska kriza – povod za preispitivanje osnova vrednovanja u finansijskim izveštajima“, 40. Simpozijum 40 godina računovodstva i poslovnih finansija – dometi i perspektive, Zlatibor, Beograd: Savez računovođa i revizora Srbije, pp. 414-432.

IFAC (2008) „Financial Reporting Supply Chain – Current Perspective and Directions“, New York

SRRS (2011) Međunarodni standardi i saopštenja revizije, kontrole kvaliteta, pregleda, ostalih uveravanja i srodnih usluga, prevod sa engleskog, Beograd: Savez računovođa i revizora Srbije

www.icaew.com/ecifrsstudy (pristupljeno 28. oktobra 2012) www.mfin.gov.rs/UserFiles/File/MRS/2014/IFRS/IFRS%2013.pdf (pristupljeno 11.

novembra 2014) www.reuters.com/article (pristupljeno 1. septembra 2013) Zakon o računovodstvu (Službeni glasnik RS, br. 62/2013) Zakon o reviziji (Službeni glasnik RS, br. 62/2013)


THE FAIR VALUE CONCEPT SPECIFICS IN FINANCIAL REPORTING AND AUDITING

Abstract: Investors have become the most important users of financial statements in modern business conditions, and mixed base of financial reporting has been established in order to meet their information needs and it includes elements of the concept of historical cost and the fair value concept, with an increasing shift towards fair value concept. The primary task of fair value accounting becomes the expression of the fair value of the net assets at the reporting date, while the financial results represents the change in fair value of net assets between the two reporting periods. In our country the application of the "full IFRS" is mandatory for large enterprises and the application of IFRS for SMEs is mandatory for small and medium-sized entities, thus fair value accounting becomes an integral part of the financial statements of domestic companies. However, fair value accounting is not suitable concept for our country characterized by shallow and underdeveloped financial market, companies whose owners are the company managers at the same time, and low level of economic and technological development. A financial statement audit in terms of use of fair value concept becomes much more demanding and complex than the audit of the financial statements based on historical cost accounting.

Key words: fair value concept, IAS / IFRS, IFRS 13: Fair Value Measurament, financial statement audit

Uputstvo za pripremu radova naučnog časopisa

EKONOMSKE TEME

U časopisu objavljujemo originalne (istraživačke) naučne radove, prethodna saopštenja (originalne naučne radove punog formata, ali manjeg obima ili preliminarnog karaktera), pregledne radove, ali i prikaze knjiga. Ekonomske teme je časopis sa ekonomskom tematikom, meñutim, autori koji istražuju u drugim disciplinama iz polja društvenih nauka, pišu na inovativan način o temama koje mogu interesovati naše čitaoce, takoñe, mogu slati svoje rukopise. Naučni časopis Ekonomske teme je dvojezična publikacija koja izlazi četiri puta godišnje. Autori dostavljaju rukopise na srpskom ili engleskom jeziku, a nakon obaveštenja o uspešno okončanom procesu recenzije, dužni su da dostave verzije rada na oba jezika.

1. Autorska prava

Rukopis koji se predaje uredništvu časopisa ne sme biti prethodno objavljen u datom obliku, sa manjim razlikama u pogledu sadržine, niti razmatran za objavljivanje u drugim časopisima. Nakon što je rad odabran za objavljivanje, autori moraju dati pisanu izjavu o originalnosti rukopisa u kojoj, takoñe, navode da časopisu predaju autorska prava.

Ukoliko vaš rukopis sadrži delove radova zaštićenih autorskim pravima (uključujući i internet sadržaje) kao što su ilustracije, tabele, grafički sadržaji ili citati teksta (duži od 150 slovnih znakova), molimo vas da prethodno pribavite pisanu dozvolu od vlasnika autorskih prava (obično izdavač). U cilju prevencije pojave plagijata časopis koristi podršku sistema za proveru preklapanja teksta.

2. Postupak recenziranja i objavljivanje

Svoje rukopise šaljite na adresu elektronske pošte [email protected]. Svi primljeni rukopisi moraju imati dve bezuslovno pozitivne anonimne recenzije da bi bili objavljeni. Konačnu odluku o svakom pristiglom rukopisu donosi glavni i odgovorni urednik. Na nama je da obezbedimo uredan proces recenziranja pristiglih radova. Trudimo se da redosled pristiglih radova odreñuje dinamiku objavljivanja. Svakom autoru omogućuje se da objavi jedan rad u svakom godištu časopisa (izuzetno dva).

3. Struktura rukopisa

3.1 Obavezni i neobavezni elementi

Rukopis obavezno sadrži naslov rada, imena i prezimena autora, podatke o institucijama kod kojih su autori zaposleni (tzv. afilijacija), detalji za kontakt (redovna poštanska adresa i adresa elektronske pošte), apstrakt, spisak pet ključnih reči, uvod, glavni deo teksta, zaključak i spisak referenci. Rukopis može, ali ne mora, sadržati i zahvalnicu, dodatke, opis korišćenih podataka, matematičke dokaze i slično.

Naslov rukopisa treba biti kratak (ne više od 10 reči) i jasan. Naslov može biti praćen i jednim podnaslovom, u kom slučaju se podnaslov odvaja crticom ili korišćenjem interpunkcijskog znaka dve tačke. Formatirati naslov na sledeći način: BOLD , velika slova, 12 pt.

Nakon imena i prezimena autora slede podaci o afilijaciji (univerzitet, fakultet/departman), naučna titula, akademsko zvanje, poštanska i adresa elektronske pošte.

Apstrakt (sažetak) ne bi trebalo da bude duži od dve stotine reči. Apstrakt treba da sadrži naznake o svrsi, primenjenoj metodologiji ili pristupu, glavnim nalazima i eventualno ograničenja samog istraživanja. Ne uključujte pozive na literaturu ili neuobičajene skraćenice u apstrakt. Pet ključnih reči treba navesti neposredno nakon apstrakta.

U časopisu objavljujemo rukopise obima od pet do deset hiljada reči. Neophodna su sledeća tehnička podešavanja: Margine: Page Setup - Margins - top, bottom - 5cm, left, right - 4cm, header, footer - 4.3cm; Paper size: A4; Font: Times New Roman (latinica) - 11pt. Prored: Paragraph - Indents and spacing: Indentation: Left, Right 0; Special: First line 0.6; Spacing: Before 6pt, After 0pt; Line spacing: Single. Kurzivom (italic) treba naglašavati reči i fraze unutar teksta, ali ne i čitave paragrafe. Kurziv treba koristiti da bi se naglasile reči i fraze koje se preuzimaju iz drugih jezika (npr. latinskog). Zadebljana slova (bold) se mogu koristiti isključivo za naslov i odreñene podnaslove. Uvek koristite fusnote umesto endnota, ali nikada fusnote kao zamenu za spisak referenci. Tabele i dijagrami moraju se dati u kvalitetu pogodnom za jasnu reprodukciju, a možemo ih vratiti autoru na ponovnu izradu ukoliko kvalitet ne zadovoljava.

3.2 Podnaslovi

Svi podnaslovi moraju biti numerisani arapskim brojevima, po redosledu pojavljivanja. Izbegavajte korišćenje više od tri nivoa podnaslova. Slede instrukcije za formatiranje:

Podnaslov prvog nivoa: bold, mala slova, 11 pt. Podnaslov drugog nivoa: kurziv bold, mala slova, 11 pt. Podnaslov trećeg nivoa: kurziv, mala slova, 11 pt.

3.3 Pozivi na literaturu u tekstu (referenciranje i citiranje)

U časopisu primenjujemo tzv. Harvard stil (sistem) referenciranja. Molimo vas da kada se pozivate na publikaciju koja ima dva autora obavezno navedete prezimena jednog i drugog autora, dok ako ih ima više od dva navedete prezime prvonavedenog autora i nakon toga skraćenicu et al. Po potrebi iza tačke sledi i zarez.

Kada se prezime autora pominje u tekstu, neposredno nakon prezimena mora da sledi godina objavljivanja publikacije, data u malim zagradama:

Primer: … po Fisheru (1933) ….

U ostalim slučajevima prezime i godina stoje u zagradama: Primer: (Fisher, 1933)

Broj stranice obavezno treba navesti ukoliko citirate odreñeni tekst (izvorni tekst mora biti dat kao i u originalu, tj. in extenso), ili kada se ne osvrćete na glavni zaključak, već na konkretnu ideju ili tvrdnju (npr. Fisher, 1933, p. 58). Citat se mora jasno izdvojiti od ostalog teksta upotrebom znaka navoda na početku i kraju citata.

3.4 Spisak referenci

3.4.1 Kompletnost

Pozivi na literaturu (citati) u tekstu rada moraju se u potpunosti poklapati sa spiskom referenci. Reference u spisku treba poreñati abecednim redom (po prezimenu prvog autora) i ne numerisati.

3.4.2 Opšte napomene o stilu navoñenja referenci u spisku

Ako se isti autor(i) navodi dva ili više puta, prvo treba navesti stariju publikaciju. Ako se isti autor(i) navodi više puta sa radovima objavljenim u istoj godini, uz godinu objavljivanja treba kao sufiks navesti (a, b i tako redom), dodavanjem iza godine, na primer (2010a). Zapazite da se reference objavljene u istoj godini od istih autora reñaju po abecednom redu imajući u vidu naslov rada. Spisak referenci treba tako formatirati da se drugi red kod svakog unosa uvuče pet karaktera. Cenićemo ako su u spisku referenci imena i prezimena autora data u celini, ali ćemo prihvatiti i ukoliko se umesto imena autora unese samo inicijal.

3.4.3 Poseban stil za odreñene tipove referenci

Knjiga sa navedenim autorima: Model: Prezime, inicijali. (godina) naslov knjige, mesto izdanja: izdavač.

Primer: O’Hara, M. (2004) Market microstructure theory, Cambridge: Blackwell Publishers.

Knjiga sa navedenim autorima i rednim brojem izdanja: Model: Prezime, inicijali. (godina) naslov knjige, broj izdanja, mesto izdanja: izdavač.

Primer: O’Hara, M. (1998) Market microstructure theory, 2nd ed., New York: John Wiley & Sons.

Zbornik radova sa navedenim urednicima: Model: Prezime, inicijali. (eds.) (godina) naslov knjige, mesto izdanja: izdavač.

Primer: Bisignano, J. and W. Hunter (eds.) (2000) Global financial crises: Lessons from recent events, Boston: Kluwer Academic Publishers.

Savremeno izdanje starije knjige: Model: Prezime, inicijali. (originalna godina objavljivanja) godina savremenog izdanja, naslov knjige, mesto izdanja: izdavač.

Primer: Keynes, J. M. (1936) 1973, The general theory of employment, interest and money, London: The Royal Economic Society.

Rad (odeljak) u zborniku radova ili drugoj kolektiv noj publikaciji: Model: Prezime, inicijali. (godina) “naslov odeljka”, prezime i inicijal urednika (ed.), naslov publikacije, mesto izdanja: izdavač, stranice.

Primer: McKinnon, R. (2000) “Limiting moral hazard and reducing risk in international capital flows: The choice of an exchange rate regime”, in Bisignano J. and W. Hunter (eds.), Global financial crises: Lessons from recent events, Boston: Kluwer Academic Publishers, pp. 159–176.

Napomena: Ako publikacija ima dva ili više urednika, umesto (ed.) navesti (eds.).

Knjiga (publikacija) u kojoj je institucija naveden a kao autor: Model: Institucija (godina) “naslov”, mesto izdanja: izdavač.

Primer: OECD (2013) “OECD Economic Surveys: China 2013”, Paris: OECD Publishing.

Rad u časopisu, sa jednim autorom: Model: Prezime, inicijali. (godina) “naslov rada”, naziv časopisa, redni broj godišta (broj sveske): stranice.

Primer: Haggard, S. (1985) „The politics of adjustment: Lessons from the IMF’s Extended Fund Facility“, International Organization, 39 (3): 505–534.

Rad u časopisu, sa dva autora: Model: Prezime prvog autora, inicijal. and inicijal drugog autora. prezime drugog autora (godina) “naslov rada”, naziv časopisa, redni broj godišta (broj sveske): stranice.

Primer: Frenkel, A. J. and R. M. Levich (1975) “Covered interest arbitrage: Unexploited profits?”, Journal of Political Economy, 83 (2): 325–338.

Rad u časopisu, sa više od dva autora, i primer navoñenje više radova istih autora: Primer: Josifidis, K., J. Allegret, and E. Beker Pucar (2009) “Monetary and exchange rate regimes changes: The cases of Poland, Czech Republic, Slovakia and Republic of Serbia”, Panoeconomicus, 56 (2): 199–226.

________ (2011) “Inflation targeting and exchange rate regime in Serbia and selected transition economies”, Eastern European Economics, 49 (4): 88–105.

Rad u časopisu, još uvek neobjavljen (npr. u štampi): Model: Prezime, inicijali. (forthcoming) “naslov rada”, naziv časopisa.

Primer: Marinković, S. and O. Radović (forthcoming) “Bank net interest margin related to risk, ownership and size: An exploratory study of the Serbian banking industry”, Economic Research.

Rad u časopisu, sa DOI: Model: Prezime, inicijali. (godina) “naslov rada”, naziv časopisa, doi: adresa

Primer: Fungáčová, Z. and T. Poghosyan (2011) “Determinants of bank interest margins in Russia: Does bank ownership matter?” Economic Systems, doi: 10.1016/j.ecosys.2010.10.007

Radna dokumenta/Dokumenta za diskusiju: Model: Prezime, inicijali (godina), “naslov rada”, naziv radnog dokumenta, broj, izdavač, mesto izdanja, mesec izdanja.

Primer: Gordon, J. R. (2012) “Is U.S. economic growth over? Faltering innovation confronts the six headwinds”, NBER Working Paper, No. 18315, National Bureau of Economic Research, Cambridge, MA, August.

Napomena: Molimo vas da uočite razliku izmeñu ovih i dokumenata dostupnih na internetu. Radna, tj. dokumenta za diskusiju ne moraju biti isključivo dostupna na internetu, niti uopšte dostupna na internetu. Ovo su periodične, obično redom numerisane publikacije izvesnih institucija.

Članak u novinama sa navedenim autorom: Primer: Krugman, P. (2011) “Killing the Euro”, The New York Times, 1 December.

Članak u novinama bez navedenog autora: Primer: Financial Times (2012) “Siemens to pay €170m to Greece over alleged bribery of officials”, 9 March.

Neobjavljen materijal: Primer: Arsić, M., Z. Mladenović, A. Nojković, and P. Petrović (2005) “Makroekonometrijsko modeliranje privrede Srbije: Teorijske osnove i rezultati”, CES MECON, mimeo.

Dokumenta ili baze podataka sa interneta, privatne ili zvanične internet stranice: Primer: Jelašić, R. (2010) Ključne determinante kretanja cena u Srbiji: Empirijski pregled devet godina tranzicije, http://www.nbs.rs/internet/latinica/15/konferencije_guvernera/prilozi/20100309_kopaonik.pdf. Accessed 15 August 2012.

Publikacije objavljene na drugim jezicima ili pisane nelatiničnim pismima: Napomena: Naslov publikacije ili rada na drugim jezicima, ali u latiničnom pismu, kada se navodi u verziji časopisa Ekonomske teme koja izlazi na engleskom jeziku treba ostaviti na izvornom jeziku. Ako je pak naslov izvorno zapisan nelatiničnim pismom može se navesti izvornim ili latiničnim pismom, pri čemu autor može, ali ne mora, navesti i prevod naslova na engleski jezik.

Primer 1: Schmidt, G., J. Allouche, P. Bardelli, and R. Beaujolin-Bellet (2012) “Restructurations d’enterprises”, Revue française de gestion, 38 (220): 73–74.

Primer 2: Капелюшников, Р. (2013) „Сколъко стоит человеческий капитал России?“ (Russia's human capital: What is it worth?) Вопросы Экономики, 2, 24–46.

Indirektni izvori: Napomena: Ovakav način citiranja je prihvatljiv isključivo ako niste u stanju uz normalnu istrajnost doći do primarnog izvora. Ako je to slučaj, primarni izvor uvek prvo navodite, a u nastavku, u zagradama i indirektan izvor.

Primer: Israel, G. and B. Ingrau (1990) The invisible hand, Cambridge: MIT Press. (quoted in Minsky, P. Hyman (1995) “Financial factors in the economics of capitalism”, Journal of Financial Services Research, 9, 197–208).

Naslov i podnaslov: Napomena: Kod nekih knjiga, reñe i kod radova u časopisima, pojavljuje se naslov iza kojeg sledi podnaslov. Ako je opravdano, podnaslov se takoñe može navesti, izdvojen od naslova znakom dve tačke, čak i ako na koricama ili naslovnoj strani rada ovakva interpunkcija nije upotrebljena. Prva reč u podnaslovu uvek treba biti napisana velikim slovom.

Primer: Harris, Larry (2003) Trading and exchanges: Market microstructure for practitioners, Oxford: Oxford University Press.

4. Lektura

Pre objavljivanja autorima šaljemo lektorisan tekst za eventualnim korekcijama, koji nakon provere autori treba da vrate uredništvu u roku od deset radnih dana.

5. Finansijski detalji i pravo na besplatan primerak

Svakom autoru šalje se po jedan primerak sveske u kojoj je rad objavljen. Časopis autorima ne naplaćuje naknadu za recenziranje niti objavljivanje radova, ali takoñe i ne honorariše radove.

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 33(497.11) EKONOMSKE teme / glavni i odgovorni urednik Srñan Marinković. - God. 28, br. 1 (1990)- . - Niš : Ekonomski fakultet Univerziteta u Nišu, 1990- (Niš : Atlantis). - 24cm Tromesečno. - Je nastavak: Zbornik radova - Univerzitet u Nišu. Ekonomski fakultet = ISSN 0351-1367 ISSN 0353-8648 = Ekonomske teme COBISS.SR-ID 17960194