1

Ekspedicija Gran Paradiso + Mon Blan, 30.8-8.9.2019

Učesnici:

Ivan Mrkid PK Radnički Ivana Kovačid PK Radnički Hajdi Popovid Azabagid PK Azimut Zoran Brankovid PK Soko Oprema: Uže od 60 m za ledničku navezu + standardna oprema za kretanje po snegu (cepin, dereze,

pojas, par prusika i karabinera, šlem). Oprema za izvlačenje iz ledničkih pukotina: gurtna, (ATC Guide,

Reverso, Microtraxion, Ropeman, bilo šta od navedenog). Poželjno par lednih klinova po osobi.

30.8.2019

Sakupljanje učesnika u periodu 15-15:30 i polazak na akciju. Zoran je mene poslednjeg pokupio. U

međuvremenu mi je javio da je gepek ved pun tako da odustajem od nošenja drugog užeta i šatora.

Polazimo oko 15:45 iz Beograda i ne zaobilazimo standardnu gužvu petkom. Za oko 45 minuta izlazimo iz

Beograda i kredamo na put. Zadržavanja na granicama su bila očekivana za ovo doba godine i petak (3-4

sata ukupno na srpsko-hrvatskoj i hrvatsko-slovenačkoj granici). Prognoza za oba vrha koja su u planu je

bila izuzetno povoljna.

31.8.8019

Sledi celonodno putovanje kroz Hrvatsku, Sloveniju i Italiju. Zoran je vozio ceo put1. Uz par kradih i 2 duže

pauze za dremanje (1,5-2h) stižemo na parking (1960 m) podno Gran Paradisa u subotu oko 9h. Parking

je na livadi, jako prostran i ne plada se. Odmah pored je mesto za kampovanje. Prepakujemo stvari i

kredemo na uspon do doma Vittorio Emanuele II (2735 m). Staza do doma je vedim delom izgrađena (ne

samo utabana od prolaska ljudi). Ovu deonicu savladavamo za 2 sata. Dolazimo u dom oko 12 h, sredni

zbog konačne prilike za pravi odmor, a i zbog tempa kojim smo se popeli do doma. Kad smo ovo za 2

sata, sutra stižemo na vrh za 4,5 h max. Barem tako mislimo. Ivanu ved ovde počinju da muče žuljevi.

Nepalke koje nije dugo nosila joj prave ozbiljne probleme na usponu do doma. (Naravnoučenije, kada te

nažulja cipela, stani i saniraj na vreme). Dom sam rezervisao mejlom nekih 10 dana ranije. Spavanje u

zajedničkoj spavaoni sa oko 30-40 mesta je iznosilo 15 evra po čoveku i priznali su nam srpske

planinarske kartice za popust. Ipak, preporuka je tražiti sobu. Imaju petokrevetne u kojima je plafon

normalne visine, a ne 1,5 m kao u spavaoni. Cena je za nijansu viša. U domu ima pijade vode i sam dom

je prilično čist. Kasnije te večeri krede blaga glavobolja koju rešavam brufenom.

1 Izvodljivo ali jako naporno za jednog čoveka. Mnogo je bolje imati 2 vozača u timu. Ili podeliti put na 2 dana.

2

Levo gore,1: parking podno Gran Paradisa sa pogledom na kamp. Vrh se vidi u daljini. Desno gore,2: staza ka domu.

Levo dole,3: Dom Vittorio Emanuele II i desno dole,4: Spavaone za Hobite. Sve slike nadalje bide opisivane istim

redosledom

1.9.2019

Ustajemo oko 4:00 i spremamo se za uspon. Sunce izlazi oko 7:00, odnosno prvu dnevnu svetlost demo

imati oko 6:00. Kredemo u 5:15 na uspon. Vedina grupa je ved krenula i idemo za njima. Po navigaciji

(koristio sam aplikaciju Windy maps na telefonu) postoje nekoliko staza od doma do Gran Paradisa. Na

obaveštenju u domu stoji da se koristi najsevernija. Mada mi svakako pratimo ostale grupe i samo

povremeno proveravam navigaciju. Nakon 2 h pešačenja dolazimo do lednika.

3

1.Deo uspona ka Gran Paradisu; 2,3: Dolazak do lednika i vrh u sredini slike. 4. Prelaz preko jedne od pukotina

Pravimo dužu pauzu za montiranje opreme i navezivanje. Pravimo razmak od oko 10-11 metara i

kredemo. Višak užeta delimo Zoran i ja. Do podnožja samog vrha staza ide preko lednika. Pukotina ima

dosta i najveda (na stazi) je bila oko pola metra širine. Pored staze ih je bilo mnogo vedih. Stazom dnevno

prođe par stotina ljudi tako da nije teško pratiti prtinu.

4

1,2,3. Nastavak preko lednika i između pukotina. 4. Dolazak do zastoja gde skredemo 30 metara levo paralelno sa

pukotinom, gde je prelazimo i kredemo nagore ka steni.

Na visini od oko 3500-3600 m Zorana počinje da hvata mučnina i usporavamo tempo. Hajdi ima

problema da se prilagodi tempu naveze. Uzimam brufen zbog blage glavobolje i nalivam se vodom.

Tempo nam je dosta sporiji od očekivanog. Pravimo puno kratkih pauza. Pred kraj lednika nailazimo na

veliku pukotinu i zastoj koji obilazimo sa leve strane. Malo penjemo sneg nagiba oko 35-40 stepeni i

dolazimo do stene.

Ranijih godina je na jednom eksponiranim delu ispod samog vrha dolazilo do velikih zastoja. Od ove

godine, na vrh se izlazi stazom sa leve strane, 4-5 metara ispod grebena (žuta linija, na slici). Do vrha su

montirani metalni nogostupi. Silazak je crvenom linijom, preko mesta gde su se stvarali zastoji. Na steni

skidamo rančeve, poneko i dereze i nastavljamo. Hajdi se ovde samoinicijativno razvezuje i nastavlja do

vrha bez užeta. Ostali nastavljamo u navezi. Na eksponiranom delu ima boltova i klinova za provlačenje

užeta (pigtails) tako da boltove (i komplete koje sam nosio) nismo koristili. Međusobno smo se

osiguravali preko polulađarca. Eksponirani deo je širine oko 1,5-2 m. Ima dobrih nogostupa i hvatova i

svako sa imalo penjačkog iskustva može predi ovaj deo bez osiguranja2. Meni je bilo sigurnije da pređem

dok me Zoran osigurava. Izlazimo do statue Madone u 11:15. Sa rančevima smo ostavili i dodatne

slojeve odede tako da se na vrhu kratko zadržavamo, 5-10 minuta.

1. Uputstvo za izlazak na Gran Paradiso. 2,3. Prelazak preko eksponiranog dela. 4. U društvu Madone.

2 Ovo nije preporuka ved observacija. Eksponirano je i potencijalni bi bio fatalan. Svako bi trebalo da ovaj deo prelazi u skladu sa svojim mogudnostima.

5

Kada smo se popeli, na sam vrh je naleteo oblak i zatvorio nam vidik. 5 minuta nakon silaska oblaci su se

sklonili pružili nam lep pogled na okolne Alpe. Silazimo istim putem kojim smo i peli (bili smo sami na

vrhu tako smo mogli da penjemo i silazimo stazom kojom se inače samo silazi). Kupimo rančeve,

vradamo se u navezu i silazimo. U silasku se Hajdi opet žali da ne može da se prilagodi tempu. Problem je

rešen tako što je naveza malo skradena (na oko 7 m međusobnog rastojanja) i Hajdi je išla prva kako bi

diktirala tempo. Silazimo sa lednika, pravimo dužu pauzu i zatim odlazimo do doma na zasluženi odmor i

hranu. Puno hrane3.

2.9.2019

Ponedeljak ujutru, napuštamo dom i silazimo do parkinga. Kratko prepakivanje i kredemo ka Šamoniju

kroz tunel Mont Blanc. Silazak do parkinga je mogao biti urađen i dan ranije, nakon uspona na GP.

Međutim, plan je bio da se ostane duže u domu radi bolje aklimatizacije za penjanje na Mon Blan, što je

bio i cilj cele akcije.

Nakon letnjeg dana u Italiji, na izlazu iz tunela Mont Blanc nas je sačekala jesen u Francuskoj. Silazimo do

Šamonija i nalazimo besplatan parking 200 m severoistočno od železničke stanice, na početku žičara.

Kratko razgledamo i nastavljamo ka Saint Gervais-u, gde nam je bio smeštaj u slededih 5 dana. Nakon

dolaska u smeštaj shvatamo da nam je stanica voza koji vodi ka Nid d'Aigle na 50 m. Neplanirano ali

odlično. Malo razgledamo gradid u kome smo smešteni. Ušuškani između planina na 850 m nadmorske

visine šetamo pored alpskih kudica i ponekog zamka. Ima starih građevina ali sve je čisto i u izvanrednom

stanju.

3.9.2019

Dan za odmor i “malo“ kupovine. Odlazimo do Dekatlona u Passy. Zoran kupuje uže od 30 m kako bismo

Mon Blan peli u 2 naveze (dogovor koji smo napravili u međuvremenu). Kupujemo i gomilu gelova sa

ugljenim hidratima za finalni uspon. Odlazak do Šamonija i detaljnije razgledanje. Za razliku od

prethodnog, današnji dan je vedar i iz svakog dela Šamonija se vidi Mon Blan i okolni vrhovi koji prosto

mame čoveka da ode gore. Povratak u Saint Gervais i pakovanje za sutradan.

3 Na visini se gubi apetit tako da nekada treba jesti i na silu kako bi imali energije za oporavak. A pogotovo ako ponesete hrane za celu četu

6

1. Pogled na planine i zelezničku stanicu ispred zgrade u kojoj smo bili smešteni. 2,3,4. Mon Blan iz Šamonija i malo

poziranja

4.9.2019

Polazak na prvi voz ka Nid d'Aigle koji krede u 8:30 iz La Fayet-a. Mi smo na drugoj stanici i voz stiže oko

9h (i ovde vozovi umeju da kasne). Na stanici nam prilazi rendžer i proverava rezervacije za dom. Nakon

malo više od 1 h vožnje stižemo do Nid d'Aigle i nastavljamo pešaka do doma Tete Rousse. Na stanici Nid

d'Aigle nam opet prilazi rendžer i opet proverava da li imamo rezervacije4. Hajdi i Zoran jure uz planinu.

Ivana i ja smo sporiji. Ivanu i dalje zezaju žuljevi od prvog dana koji su se, u međuvremenu, pretvorili u

rane i opet je brža od mene. Tešim se da je to jer, kao i uvek, ponesem previše hrane. A pored užeta

nosim i košarkašku loptu (kasnije u tekstu du objasniti zašto). Smeštaj smo imali u baznom kompu Tete

Rousse. Od ove godine je zabranjeno kampovanje pored doma, osim u domskim šatorima, ukupnog

kapaciteta oko 40-50 ljudi. Imaju dva tipa šatora, Quechua za 2 osobe i Mountain Hardware za 8-10

osoba. Manji imaju dušeke a vedi krevete. Svaki dušek/krevet ima svoju posteljinu, jastuk i debad. I sve

je, na naše oduševljenje, bilo jako čisto. Ovo zadovoljstvo košta 15 evra po osobi/nod. U domu nam nisu

priznali srpske planinarske kartice ali jesu slovenačke (imali smo slovenačke A članarine zbog osiguranja

koje pružaju u slučaju nezgode)5. Bazni kamp je bio polupopunjen i na sajtu je bilo mesta danas za sutra

za rezervaciju. Za dom Tete Rousse je moglo da se rezerviše mesec dana unapred. Za dom De Gouter,

ukoliko nije rezervisno 3-4 meseca ranije, veda je šansa da se dobije premija na lotou nego nadi smeštaj

za 4 osobe u nedelji pred uspon. Sve rezervacije su bile završene online.

4 Ovo se ponavlja po tredi i pred sam dom Tete Rousse. Ne kretati na Mon Blan bez rezervacije u nekom od

domova. Ne znam kakve su kazne i drago mi je da je tako 5 Ne bih nikom preporučio odlazak na ovakav uspon bez planinarskog osiguranja. Usluge spašavanja i lečenja umeju da budu papreno skupe.

7

1. Karte i rezervacije za Nid d'Aigle (38 evra povratna). 2. Bazni kamp i pogled na kuloar Smrti i dom De Gouter-

u na vrhu grebena. 3. Bazni kamp. 4. Odmor u jednom od šatora.

Dan prelep. Odmaramo u baznom kampu, jedemo, hidriramo se (za 6 evra po flaši od 1,5 L) i slušamo

odrone u kuloaru koji nas podsedaju šta nas nodas čeka. Povremeno se čuje i odlamanje seraka sa

lednika Bionnassay iznad koga se nalazi dom i bazni kamp. Pripremam gelove, proteinske barove, vodu i

termos sa jako zašederenim čajem za sutrašnji uspon. Plan je bio i da prošetamo do kuloara kako bismo

upoznali teren koji treba nodas da pređemo. Ali, isprečila se lenjost. Koja je mogla skupo da nas košta. Za

sutrašnji dan je najavljen pad temperature uz pogoršanje vremena popodne tako da odlučujemo da

krenemo što ranije, tj u 12. Sa nama u šatoru su 3 Nemca koji isto planiraju tada da krenu. Super,

čekamo da krenu i idemo za njima. Spavanje oko 19:30 i ko koliko sna uhvati.

5.9.2019

Ustajanje u 11:20 i priprema za uspon. Nemci spavaju kao topovi. Nod hladna i bez mesečine. U 12:30

kredemo kao prva grupa na planini. Pred kuloar se, po navigaciji, spajaju 2 staze. Jedna iz Tete Roussa

(zeleno, na slici) i druga koja ide od Nid d'Aigle i obilazi dom (žuto). Druga staza mi je obeležena crvenom

u aplikaciji (što označava proverenu stazu) i sečemo nalevo ka njoj preko malog lednika. Na ledniku se

teško kredemo i u trenutku kad dolazimo do staze (ili gde staza treba da bude, po navigaciji) čujemo jaku

tutnjavinu kamenja pravo iznad nas. Okredemo čeonke na gore (sreda pa smo Ivana i ja kupili nove, jače

pre uspona) i na trenutak vidim pokret blago udesno. Vičem da se beži ulevo, par sekundi trčimo i vidim

da se Ivana ispred mene baca na lednik. Bacam se i ja pored nje i hvatam prvi kamen koji mi je bio pod

rukom i postavljam iznad šlema kao štit. Čujem tutnjavinu okolo koja traje još par sekundi i staje.

8

Ustajemo, vidim da su Zoran i Hajdi desetak metara levo od nas. Nisu se bacali, nastavili su da trče dok

odron nije stao6. Svi ustajemo, i osim par ogrebotina i moje pocepane jakne, svi smo dobro.

Zeleno: staza iz Tete Rousse kuda je trebalo idi. Žuto:staza iz Nid´d Agile koja obilazi Tete Rousse. Crveno: kuda smo

mi išli. X: mesto gde nas je zamalo pogodio odron

Iza nas i desno vidimo 3 lampe od Nemaca koji su krenuli pola sata posle nas. Kredemo ka njima i

nalazimo stazu koja ide grebenom do Kuloara Smrti. Dolazimo do Kuloara i vidimo da je sajla nekih 5

metara ispod staze tako da nam nije ni od kakve koristi. Kuloar prelazimo jedan po jedan (ostalo troje

osvetljava stazu i osluškuju kuloar dok jedan prelazi). Za razliku od susednog kuloara, ovaj je bio miran.

Nastavljamo grebenom ka starom De Gouter-u. Ima dosta sajli i poneka markacija. Malo nakon prve

sajle staza skrede nalevo ka kuloaru i u slededem trenutku shvatam da sam na sitnom siparu/pesku

nagiba 40 stepeni dok je ispod mene kuloar. Ni pod nogama ni pod rukama nema sigurnog hvata.

Nastavljam nagore i desno (umesto da se vratim i nađem pravi put). Čujem Ivanu kako govori: „Ovo nije

staza, iznad kuloara smo, bežimo odavde“. Nakon 7-8 metara tog sitnog sipara izlazimo na stenu i

uspevamo da nađemo pravu stazu. Dok smo na stazi, svo kamenje i hvatovi su čvrsti. Metar-dva pored,

sve postaje krušljivo. A staza ima slepih creva. Tako da, čim se uleti u krušljivo, ide se nazad i traži drugi

6 KRATKA ANALIZA: Prva greška je bila što nismo dan ranije obišli početak staze ka kuloaru. Onda bi znali najkradi

put i ne bi došli u podnožje kuloara pored Kuloara smrti odakle nam je krenuo odron. Svakako nismo očekivali odron u to vreme (nodu bi trebalo da zaledi i da ima mnogo manje odrona) i na tom mestu (računali smo da je samo Kuloar smrti opasan, ne i ostali kuloari pored)

9

put (naučeno na teži način). Nemci su ved daleko ispred nas. Brži su a i ne lutaju. Nastavljamo penjanje i

nakon nekih pola sata sustiže nas vodič sa klijentom koje propuštamo i pratimo dvestotinak metara ali

nam odmiču. Neko vreme idemo sami i sada ved uspešno pratimo stazu. Sustižu nas grupe vodiča sa

klijentima. Usput sredemo jednog od Nemaca koji je krenuo nazad. Nije se osedao dobro i odlučio da se

vrati. Vidimo da se približavamo kraju grebena i kod starog doma izlazimo oko 3:15. Što i nije loša brzina,

s obzirom koliko smo lutali. Pravimo pauzu od 15-20 min za okrepu i montiramo dereze (vidimo da i

ostali vodiči sa klijentima rade isto) i užetom osiguranom stazom stižemo do novog De Gouter-a.

Ulazimo u prostoriju sa opremom i tu pravimo pauzu od 45 minuta (realno, pauza kod starog De Gouter-

a je bila višak). Tek tad nas je popustio adrenalin i počeo da sustiže umor. Zoran se misli da li da uopšte

nastavi, opet ima problema sa mučninom. Nalivamo se vodom, čajem i gelovima (oni vodni iz Dekatlona

su baš odvratni), i ponešto pokušavamo da pojedemo. Delimo se u 2 naveze i kredemo u 4:35 iz doma.

Staza od De Gouter-a je utabana i sada nema lutanja. Hvatam ujednačen tempo i Ivana prati u navezi.

Zoran i Hajdi zastajkuju i počinju da zaostaju. U 6:30 izlazimo na Dome de Gouter na oko 4300 i

spuštamo se ka skloništu Vallot.

1.Soba sa opremom u De Gouter-u; kako se osedamo, dobro i izgledamo. 2. Izlazak na Dome De Gouter i

početak spuštanja ka Vallot skloništu. 3. Pauza u Vallot skloništu (čisto je i ne smrdi). 4. Nastavak penjanja i

pogled ka Vallot-u kada je svanulo.

Iza nas, na brdu vidim 2 svetla od čeonki koja nisu krenula dalje. Pretpostavljam da su to Zoran i Hajdi i

da su odustali (kasnije se ispostavilo kao tačno). U sklonište stižemo oko 7 i pravimo pauzu od pola sata.

Voda u rancu je počela da ledi pa ispijam koliko mogu a ostatak mešam sa vrudim čajem u termosu.

Nastavljamo dalje uspon. Od Vallot-a postaje prilično hladnije, pogotovo kada se uđe u hladovinu. -10-

12oC, subjektivni osedaj je oko -20oC. Stavljam balaklavu i goretex navlake na rukavice. Odavde su nagibi

jači i ide se grebenom. Hvatam ritam (udah-izdah-udah korak) i polako penjem. I to polako je bilo

10

prebrzo, na šta me prvo upozorava sopstveni puls a kasnije i Ivana traži da usporim jer je imala krizu na

jednom od strmijih delova.

1,2,3. Nastavak penjanja od Vallot-a i 4. Greben par stotina metara od vrha.

Napredujemo uz kratke pauze za gelove i vodu/čaj/hidrostar. U 10:00 izlazimo na vrh. Vreme kakvo se

samo poželeti može. Nigde nikoga, a ispod nas samo oblaci i vrhovi koji se probijaju kroz njih. Pravimo

slike sa zastavma kluba i mojom košarkaškom loptom (ipak je Svetsko prvenstvo u košarci bilo u toku).

Tražimo Materhorn koji se sakrio negde u oblacima.

11

1,2,3. Slikanje sa zastavama kluba 4. Slika za moje basketaše i naše košarkaše na Svetskom prvenstvu u Kini

1 i 4. Pa gde je taj Materhorn?. 2. Pogled na Šamoni u dolini. 3. Ostalo je rezervi snage i za osmehe i radovanje

Zadržavamo se 20 minuta na vrhu i kredemo u silazak. Sada smo ved dosta opušteniji, mada oprezno

silazimo niz grebene. Sunce je visoko i toplije je nego u zoru. Koristimo kratke pauze sa hidriranje i

slikanje.

12

1,2. Staza ka vrhu iz drugog ugla. 3. Oproštaj od Mon Blana. 4. Opet predah u De Gouter-u

Nakon 2 sata stižemo u De Gouter gde odmaramo 15-20 minuta. Za razliku od jutros, sada je pusto.

Razgovaramo sa jednim vodičem i komentarišemo kako je bilo teško nadi pravi put između Tete Rousse i

De Gouter-a. Vodič nam kaže da samo pratimo veliko kamenje onde gde nema sajli (zlata vredan savet).

Pakujem uže i dereze i deo preko snega do starog De Gouter-a prelazim držedi se za fiksno uže. Tete

Rousse se ne vidi od oblaka. Kredemo oprezno u silazak. Markacije mi postaju mnogo vidljivije i češde

nego nodas. U isto vreme, gomila ljudi se penje ka De Gouter-u tako da nalaženje staze ovog puta nije

problem. Takođe, i savet koji smo dobili pomaže. Povremeno se čuju odroni na 30-40 metara desno on

nas. Kod Kuloara je vidljivost pala na oko 15 m. Prelazimo, prvo Ivana, onda ja i minut kasnije elegantno

se sakrivam iza stene dok ne prođe odron koji traje 4-5 minuta.

13

1,2. Silasci. 3. Staza preko Kuloara 4. „Ja du malo da prilegnem a mogla bi i ti. Ne moraš baš sve da snimiš,

pogotovo dok kamenice proledu na 10 metara od nas“

Silazimo sa grebena po gustoj magli dok počenje susnežica. Gubimo stazu na 15 minuta (ovaj deo je

kamenit tako da i nema staze) ali uz pomod navigacije dolazimo do šatora oko 15:30. Odmor, hrana,

voda i pokušaj da se odmorimo i zagrejemo.

14

1,2. Radosti nema kraja, pogotovo uz supu i pršutu. 3. Pokušaj zagrevanja. 4. Sat vremena nakon dolaska u šator.

Hajdi i Zorana nema, kao i njihovih stvari. Dobro je da su otišli, samo bi se smrzli da su ostali. Šaljemo

poruke najbližima sa smo dobro i odlazimo u dom. U domu je bilo 2 mesta tako da se prebacujemo tamo

(27 evra po osobi). Dugačak i naporan dan se konačno završava. I odlazak po stvari do šatora mi je teško

pao. U 20:00 zakucali.

6.9.2019

U 5:00 me bude alarmi Poljaka/Čeha koji treba da krenu na aklimatizaciju. Više ni ne mogu da zaspim. U

sobi su svi budni osim Ivane koja tiho hrče. Cimeri odlaze oko 6:00, mi ustajemo oko 6:30 i pravimo

gomilu slika na terasi ispred doma. Oblaci su ispod, vedro nebo i izlazak Sunca iznad. Kredemo u silazak,

jako sporo preko par eksponiranih delova. Zatim ubrzavamo i uz malo sky-runninga stižemo na prvi voz

za St Gervais.

„Aj ti snimi sobu i terasu a ja du kao da spavam“. 2. Pogled sa stene iza Tete Roussa. 3. Silazak uz pogled ka

Aiguille du Midi. 4. Malo sky running-a

15

Popeli vrhove i uživali u ovakovom jutru. Možda je planina htela da nam se izvini zbog onog odrona. Ako je

tako, prihvatamo. Pozdrav do slededeg viđenja

Sledi dolazak u smeštaj, prepričavanje doživljaja, još jedan odlazak do Šamonija po suvenire, pakovanje i

dugo očekivana cicvara za večeru.

Odlučujemo da odlazak kudi podelimo u 2 dana i nalazimo smeštaj u motelu u Kopru (motel Port,

preporučujem).

7.9.2019

Oko 8:30 kredemo iz St Gervais-a, nakratko razmatramo da li da odemo i na Monte Rosu (što ipak

ostavljamo za slededu godinu). Posedujemo Decathlon u Trstu jer poneti novac ne sme da se vrati u

Srbiju i stižemo u Koper oko 17 h. Šetnja, pivo pored obale i spavanje (kažu mi da sam najglasnije hrkao

te nodi, ja to nisam čuo tako da im ne verujem).

8.9.2019

Dolazak u Srbiju na drugo poluvreme utakmice Srbija-Španija i degustaciju Kalvadosa koji sam doneo iz

Šamonija. Pa dobro, Kalvados je bio odličan.

16

Dodatak 1:

Troškovi puta i smeštaja:

Gorivo + putarine = 520 evra ukupno ili 130 po osobi

Putarine (u jednom pravcu): Srbija: 3,5 evra; Hrvatska: 21 evro; Slovenija: vinjeta za 7 dana je 15 evra

(kupovali istu i u povratku); Italija: 65-70 evra; Tunel Mont Blanc: 57 evra je povratna karta koja važi 7

dana. Gorivo ne kupovati u Italiji jer je najskuplje.

Smeštaj u domu Vittorio Emanuele II: 30 evra po osobi (2 nodenja)

Smeštaj u St Gervais-u: 53 evra po osobi (za 5 nodenja). Smeštaj smo pronašli preko Airbnb-a.

Povratna karta za voz do Nid d'Aigle je 38 evra.

Smeštaj Bazni kamp Tete Rousse je 15 evra (cena sa popustom)

Smeštaj u domu Tete Rousse je 27 evra (cena sa popustom) + 24 evra za 4 flaše vode (na vodi nismo

štedeli).

Smeštaj motel Port u Kopru: 17 evra/nod.

Cena za Ivanu i mene je iznosila oko 335 evra po osobi. U ovu cenu se može (ali i ne mora) uračunati A

članarina Planinske zveze Slovenije koja iznosi 60 evra. Članarina pruža osiguranje za celu kalendarsku

godinu.

Dodatak 2:

Sliku sačuvao od zaborava i obradio Ivan Hrnjiček

U Beogradu,

oktobar 2019

Slike je (uglavnom) napravila Ivana Kovačid

Tekst sastavio i par slika napravio, Ivan Mrkid