EMIL ZOLA – NANA

KNJIGA PRVA

I U devet časova dvorana pozorišta Varijete bila je još prazna. Bilo je svega

nekoliko osoba na balkonu i sedištima kod orkestra, gotovo izgubljenih među foteljama od crvene kadife, u sutonu upola zapaljenih lustera. Senka je mračila veliku crvenu zavesu, nikakav šum nije dopirao s pozornice, rampa je bila ugašena, pultovi svirača spušteni. Samo se gore, na trećoj galeriji, oko velikog kruga na tavanici, po kome naga deca i žene hrljahu u nebo pozelenelo od plina, samo su se odande, čuli smeh i uzvici iz neprekidnog žamora glasova; glave, pod kapicom ili kačketom, ređale su se pod širokim svodom oivičenim pozlatom. S vremena na vreme pojavljivala bi se neka razvodnica sa ulaznicom u ruci, a pred njom gospodin i gospođa koji su sedali, gospodin u crnom odelu, gospođa tanka i povijena, i gledali lenjo po dvorani.

Dva mladića pojaviše se u sedištima orkestra. Stajali su i posmatrali. – Šta sam ti rekao, Hektore – govorio je glasno stariji, visoki mladić sa

crnim brčićima – došli smo suviše rano. Zaista si me mogao pustiti da dovršim cigaru.

Jedna razvodnica prođe. – Oh, gospodine Fošeri – reče ona familijarno. – Neće početi za pola sata. – Zašto onda objavljuju da je početak u devet? – gunđao je Hektor, a

njegovo mršavo lice dobi kiseo izraz. – A Klarisa koja večeras igra, rekla mi je jutros da će početi tačno u devet.

Za trenutak zaćutaše, digoše glave i gledahu uporno u mračne lože. Ali su ih zelene tapete činile još mračnijim, a dole lože u parteru bile su u potpunoj pomrčini. U ložama na balkonu bila je samo jedna debela gospođa, koja se sva rasplinula na kadifenom naslonu. Levo i desno, između dva visoka stuba, lože u proscenijumu ispod draperija sa dugim resama, bile su prazne. Pozlaćena sala, sa jasnozelenim tapetama, gubila se u finoj magli kratkih plamenova velikog kristalnog lustera.

– Jesi li nabavio ložu do pozornice za Lisi? – upita Hektor. – Da, ali sa prilično teškoće – odgovori Fošeri. – Ah, što se nje tiče, ne boj

se, Lisi neće doći rano. On prikri ovlašno zevanje, pa nastavi posle kratkog ćutanja. – Baš si srećan, ti koji još nikad nisi video neku premijeru… Plava Venera

će biti događaj. Već šest meseci govori se o njoj. Dragi moj, kakva muzika! Vraga! Bordenav razume svoj posao i čuvao je to za Izložbu.

Hektor je pobožno slušao; on postavi ovo pitanje: – A poznaješ li Nanu, novu zvezdu koja će igrati Veneru? – Evo ti na! Opet isto! – uzviknu Fošeri odmahujući rukama. – Od jutros

mi dosadiše sa Nanom. Sreo sam više od dvadeset osoba i svaka: ,,A Nana?” –

,,A ko je Nana?” Otkuda ja to znam! Zar ja poznajem sve pariške devojke? Nana je Bordenavov pronalazak. To mora biti nešto naročito.

On ućuta. Ali prazna dvorana i suton u njoj, to crkveno raspoloženje sa pritajenim razgovorima i laganim zatvaranjem vrata, sve mu je to bilo dosadno:

– Ah, ne – reče on odjednom – ovde se stari. Ja idem. Možda ćemo dole naći Bordenava. Od njega ćemo čuti pojedinosti.

Dole, u prostranom tremu sa mermernim podom, gde je kontrola već bila na svome mestu, publika je počela dolaziti. Kroz troja otvorena vrata videlo se kako huči život na bulevarima, koji su bleštali i kipteli od sveta u ovoj lepoj aprilskoj noći. Tutnjava kola naglo je prestajala, vratanca su se s praskom zatvarala, a svet je ulazio u manjim grupama, zadržavao se malo kod kontrole I potom se peo dvojnim stepeništem, gde su se žene zadržavale njišući struk. Po golim zidovima ove sale, koja je zbog oskudne dekoracije iz doba carstva podsećala na galeriju kakvog hrama od kartona, uz drečeću svetlost plina, videle su se ogromne žute plakate sa krupnim slovima: Nana. Gospoda, primamljena, zaustavljala su se da čitaju, drugi su stajali i razgledali, zakrčujući prolaz, dok je kod blagajne jedan dežmekast čovek, širokog obrijanog lica, grubo odgovarao onima koji su poštopoto hteli da dobiju ulaznice.

– Eno Bordenava – reče Fošeri silazeći niz stepenice. Ali ga je direktor već bio opazio. – Ah, krasni ste mi vi! – povika mu izdaleka. – Tako ste mi napisali članak.

Otvorim jutros „Figaro”, ništa! – Čekajte – odgovori Fošeri. – Treba najpre da vidim vašu Nanu, pa da o

njoj pišem. Uostalom ništa nisam obećao. Da bi to presekao, predstavi mu svog rođaka Hektora od Faloaza, mladića

koji je došao da u Parizu dovrši svoje obrazovanje. Direktor odmeri mladića. A Hektor ga je gledao sa divljenjem. To je, dakle, taj Bordenav, taj pronalazač žena, sa kojima je postupao kao sa robijašima, ta glava u kojoj se uvek kuva kakva reklama, čovek koji je vikao, pljuvao, lupao se po butinama, cinik sa duhovitošću žandarma! Hektor pomisli da treba da kaže nešto ljubazno, pa poče sladunjavim glasom:

– Vaše pozorište ... Bordenav ga prekide mirno sirovom reči, kao čovek koji voli samo jasnu

situaciju: – Recite, moj burdelj. Fošeri se osmehnu odobravajući, dok je Faloazu zaostalo u grlu spremljeno

laskanje, i pravio se kao da mu se sviđa reč. Direktor je, međutim, požurio da pozdravi jednog dramskog kritičara čiji su članci imali velikog uticaja. Kad on vrati, Faloaz se pribrao. Bojao se da ne izgleda palančanin ako bi se pokazao suviše pogođen.

– Rekoše mi – poče on opet, želeći da na svaki način kaže nešto – da Nana ima lep glas.

– Ona – povika direktor slegnuvši ramenima. – Kao prava testera.

Mladić se požuri da doda: – Uostalom, odlična glumica. – Nana!... Denjak! Ne zna šta će ni s rukama ni s nogama. Faloaz porumene. On više ništa nije razumeo i promuca: – Ni za šta na svetu ne bih propustio večerašnju premijeru. Znao sam da je

vaše pozorište ... – Recite slobodno: moj burdelj – prekide ga Bordenav hladnom

tvrdoglavošću ubeđenog čoveka. Za to vreme je Fošeri, sasvim hladno, posmatrao žene koje prolazile. On

priteče u pomoć svom rođaku kad ga video je zinuo ne znajući da li treba da se smeje ili ljuti.

– Pa učini po volji Bordenavu, nazovi njegovo pozorište kako on želi kad mu to čini zadovoljstvo... A vi, dragi moj, nemojte nas zavitlavati. Ako vaša Nana ne ume ni da peva da glumi, vi ćete imati fijasko, eto vam. A toga se ja i bojim, uostalom.

– Ja, fijasko! Ja, fijasko – povika direktor a lice mu se zacrvene. – Zar je jednoj ženi potrebno da ume pevati i glumiti? Ah, dečko moj, ti si suviše glup... Nana ima nešto drugo, do vraga! Nešto što zamenjuje sve. Ja sam je onjušio, i to je veoma jako u njoj, ili sam ja običan šmokljan. Videćeš, videćeš, ona ima samo da se pojavi, a cela će sala zinuti od čuda.

Beše podigao uvis svoje krupne ruke, koje su drhtale od uzbuđenja; pa kad mu odlaknu, on spusti glas i progunđa više kao za sebe:

– Ah, ta će daleko! Sto mu gromova! Daleko će otići! Kakva koža, oh! Kakva koža!

Zatim, kako ga je Fošeri ispitivao, on pristade da ispriča neke pojedinosti masnim izrazima, što je vređalo Hektora od Faloaza. Poznavao je Nanu i hteo je da je izvede pred publiku. Upravo je tada tražio glumicu za Veneru. On nije mario da se dugo bavi oko jedne žene, bolje je da se što pre izvede pred publiku, da publika u njoj uživa. Ali, do vraga, u njegovoj rođenoj šatri našlo se jedno zlo koje se pobunilo zbog dolaska ove velike devojke. Roza Minjon, njegova zvezda, dobra glumica i sjajna pevačica, pretila je svakog dana otkazom, besna jer je u Nani predosećala takmaca. Pa kakva bruka zbog plakata! Najzad, on je odlučio da imena obeju glumica štampa slovima iste veličine. Njemu se nije smelo dosađivati. Kad bi koja od njegovih „ženica”, tako ih je on zvao, Simona ili Klarisa, pošla malo uraskorak, znao je gde ih treba udariti nogom. Inače, ne bi se moglo živeti. On je trgovao njima i znao je koliko vrede te ,,devojčure”!

– Gle – reče on prekidajući priču. – Minjon i Stener. Uvek zajedno. Vi znate da se Roza popela Steneru navrh glave, a sad ga njen muž ne pušta ni trenutka, boji se da ne odmagli.

Na uglovima pozorišne zgrade fenjeri su bacali mlaz jake svetlosti na trotoar. Dva mala drveta jasno su se izdvajala na zelenoj svetlosti. Jedan stub se sav beleo od svetlosti da su se izdaleka mogli čitati plakati kao usred dana, a tamo dalje svetlost se probijala kroz mrak bulevara kojim se još kretala masa

ljudi. Mnogi nisu odmah ulazili unutra, zastajkivali su napolju da dovrše cigaru, svetlost rampe činila ih je prozračnim, dok je po pločniku ocrtavala njihove kratke crne senke. Minjon, prava ljudina, plećat, sa četvrtastom glavom vašarskih gimnastičara, krčio je prolaz kroz gomilu, vukući pod ruku bankara Stenera, trbušastog čovečuljka čije je okruglo lice uokviravala proseda brada.

– Eh! – reče Bordenav bankaru – vi ste je juče sreli u mojoj kancelariji. – To je, dakle, bila ona – povika bankar. – Odmah sam pomislio. Samo,

kako sam ja izlazio upravo kad je ona došla, jedva sam mogao da je vidim. Minjoj je slušao oborenih očiju, vrteći nervozno na prstu prsten sa krupnim

dijamantom. Razumeo je da je reč o Nani, ali kako je Bordenav tako opisivao svoju početnicu da su se bankareve oči počele da žagre, on se umeša:

– Ostavite, prijatelju, olupina! Publika će je već dobro ispratiti. Stenere, dragi moj, vi znate da vas moja žena čeka u svojoj garderobi.

Želeo je da ga odvuče, ali Stener ne htede da ostavi Bordenava. Pred njima se otegla povorka pred kontrolom, čula se silna graja u kojoj je odjekivala reč Nana sa svoja dva sjajna sloga, zgodna za pevanje. Ljudi pred plakatima sricali su glasno njeno ime, neki ga izgovarahu onako uz put, sa naglaskom pitanja, dok ga žene, uznemirene i nasmejane, ponavljahu tiho i kao sa iznenađenjem. Niko nije poznavao Nanu. Odakle li je došla ta Nana? I počeše priče i šale koje su se šaputale na uvo. To ime imalo je u sebi nečeg maznog, nečeg odveć intimnog i zgodnog za sva usta. Samo dok ga izgovori, gomila je bila vesela kao dobro dete. Groznica radoznalosti podsticala je gomilu, ona pariška radoznalost, silna kao kakav nastup ludila, svi su hteli da vide Nanu. Jednoj gospođi su pocepali skut od haljine, jedan gospodin je izgubio šešir.

– Ah, vi odveć zahtevate – vikao je Bordenav, koga su dvadesetorica zasula pitanjima. – Sad ćete je videti... Bežim, potreban sam tamo.

Očaran što je raspalio publiku on se izgubio. Minjon je slegao ramenima podsećajući Stenera da ga Roza čeka da mu pokaže svoj kostim iz prvog čina.

– Evo Lisi! Eto silazi iz kola – reče Faloaz Fošeriju. To je zaista bila Lisi Stevar, mala, ružna ženica od oko četrdeset godina,

vrlo dugačkog vrata, mršava i izdužena lica, sa debelim usnama, ali tako živa i tako umiljata da je bila puna draži. Sa njom su išle Karolina Eke i njena majka. Karolina je bila hladna lepotica, njena majka vrlo dostojanstvena i napeta.

– Ti ćeš s nama, zadržala sam mesto za tebe – reče Lisi Fošeriju. – Ah, taman! Da ne vidim ništa! Imam svoju fotelju! Ona mi je milija. Lisi se naljuti. Možda ne sme da se pojavi sa njom? Ali naglo se stiša i

pređe na drugi predmet. – Što mi nisi rekao da poznaješ Nanu? – Nanu! Nikad je nisam video. – Zaista? Meni su se kleli da si njen ljubavnik. Ali im je Minjon, stavljajući prst na usne, davao znak da ćute. I na Lisino

pitanje, šapćući, pokaza im jednog mladića što prolazaše: – Nanin prijatelj.

Svi ga pogledaše. Bio je očaravajući. Fošeri ga poznaje. To je Dagene, koji je sa ženama straćio tri stotine hiljada franaka, a sada senzali na berzi da bi im mogao s vremena na vreme kupiti buket cveća ili ponuditi večeru. Lisi primeti da on ima lepe oči.

– Ah, evo Blanše – povika Lisi. – Ona mi je rekla da si spavao sa Nanom. Blanša od Sivrija, krupna plavuša, lepog, suviše namazanog lica, dolazila je

u društvu nekog vitkog gospodina, savršeno negovanog i vrlo otmenog. – Grof Ksavije od Vandevra – šapnu Fošeri na uvo Faloazu. Grof se rukova sa novinarom, dok se između Lisi i Blanše zapodenu žustro

objašnjenje. Svojim širokim suknjama sa volanima ometale su prolaz, jedna u plavom, druga u ružičastom, a sa njihovih usana letela je reč Nana tako piskavo da su ih svi slušali. Grof od Vandevra odvede Blanšu. No sada se po celom predvorju samo ponavljalo Nanino ime, i to glasno jer je očekivanje pojačalo nestrpljenje. Što već ne počinju? Ljudi su gledali na časovnik, zakasneli su iskakali iz kola pre nego što bi ona stala, grupice su ostavljale pločnik kojim su šetači prolazili sad slobodnim osvetljenim prostorom i, kriveći vratove, gledali u pozorište. Jedan mangup se zaustavi zviždeći pred velikim plakatom na ulazu, pa onda viknu glasom lakrdijaša: „Oho, Nana!” i nastavi put vukući svoje klompave cipele. Smeh obuze sve. Vrlo ugledna gospoda ponoviše: „Nana, oho, Nana!” Svet se gušio, na kontroli nasta svađa, larma je bivala sve jača, Nanino ime se ponavljalo, tražili su Nanu u jednom od onih glupih nastupa surove senzualnosti koja obuzima gomilu.

Ali kroz sivu galamu odjeknu zvonce koje je objavljivalo početak. Čak do bulevara čuše se uzvici: „Zvonilo je, zvonilo je”. Nastade guranje, svaki je hteo da prođe, dok su se činovnici kontrole udvostručili. Minjon, uznemiren, dokopa se najzad Stenera, koji nije otišao da vidi Rozin kostim. Na prvo zvono Faloaz se dokopao Fošerija i jurnuo kroz gomilu da bi čuo uvertiru. Guranje publike naljuti Lisi Stevar. Kakva su to gruba stvorenja koja guraju žene! Ona osta poslednja sa Karolinom Eke i njenom majkom. Predvorje je bilo prazno. Samo tamo dole bulevar je još besprekidno brujao.

– Kao da su ti njihovi komadi uvek zabavni – ponavljala je Lisi penjući se uz stepenice.

U dvorani, stojeći pred svojim foteljama, Fošeri i Faloaz opet su posmatrali. Sada je sala bleštala. Visoki plamenovi plina sipali su sa velikog kristalnog lustera žute i ružičaste zrake, koji su padali sa svoda na parter kao kiša svetlosti. Dok se pod odveć sirovim slikama tavanice sijala pozlata, a bledozeleni ukrasi umanjivali sjaj, prelivala se crvena kadifa sedišta. Naglo upaljena rampa poplavi svetlošću zavesu čije su purpurne draperije podsećale na kakav dvorac iz bajke, a koja je bila u upadljivoj suprotnosti sa oskudno ukrašenim okvirom na kome su pukotine pokazivale malter ispod pozlate. Bilo je već prilično toplo. Muzičari za pultovima udešavali su svoje instrumente, lako ćeretanje flaute, ugašeni uzdasi roga, pevušavi glas violine – sve se to mešalo sa sve većom grajom. Svi su govorili, gurali se i lomili, navaljujući da dođu do svog mesta, a po hodnicima je bilo toliko muvanja da je kroz svaka vrata jurio

nepresušan talas sveta. Svuda unaokolo šuštanje svile, defilovanje sukanja i frizura, prekinuto ovde-onde frakom ili redengotom. Međutim, redovi fotelja su se lagano punili, ovde je padala u oči neka svetla haljina, tamo se nagnula jedna glava sa finim profilom i punđom, kroz koju je blistao sjaj nakita. U jednoj loži krajičak golog ramena beleo se kao svila. Neke gospođe, dostojanstvene, hladile su se lagano lepezama, posmatrajući talas sveta, a mlada gospoda, stojeći kraj svojih sedišta, sa duboko isečenim prslucima i cvetom u rupici od kaputa, prinosili su očima doglede sa rukama u belim rukavicama.

Dva rođaka tražila su poznata im lica. Minjon i Stener bili su zajedno u maloj loži, nalakćeni na kadifu naslona. Činilo se da je Blanša od Sivrija sama u loži do pozornice, u parteru. Ali je Faloaza naročito zanimao Dagene, koji je imao fotelju u orkestru, dva reda ispred njega. Pored njega jedno momče, kome je moglo biti najviše sedamnaest godina, svakako kakav gimnazista, bečio je svoje lepe oči, plave kao u anđela. Fošeri se osmehnu spazivši ga.

– Koja je ona gospođa na balkonu – upita odjednom Faloaz. – Ona što je kraj nje kći u plavom?

On pokaza na jednu gojaznu damu, koja se gušila u mideru, nekadašnju plavušu koja je osedela pa se obojila u žuto, njeno okruglo lice, crveno od boje, nadimalo se od navale detinjastog uzbuđenja.

– To je Gaga – odgovori Fošeri ravnodušno. A kako mu se učini da to ime zapanji njegovog rođaka, on dodade: – Ne poznaješ Gagu? Ona je bila u modi prvih godina vladavine Luja

Filipa. Sada vuče svuda sa sobom svoju kćer. Faloaz i ne pogleda mladu devojku. Njega je uzbudila Gaga, i više nije

odvajao pogled od nje. Nalazio je da je još lepa, ali se ne usudi da to kaže. Međutim, kapelnik je digao palicu, orkestar poče uvertiru. Svet je još

ulazio, nemir i larma bivali su sve veći. Među tom premijerskom publikom, uvek istom, bilo je malih intimnih krugova koji su se sretali uz osmeh. Stalni gosti, sa šeširom na glavi, koji su se ovde osećali kao kod kuće, pozdravljali su se. To je bio Pariz, književni Pariz, Pariz bankarstva i zadovoljstva, mnogo novinara, nekoliko pisaca, berzijanaca i više lakih nego poštenih žena, čudno izmešan svet, sklopljen od svih darova, načet svima porocima, gde se na svakom licu ogledala ista groznica i isti zamor. Fošeri, koga je rođak jednako zapitkivao, pokazivao mu je lože novinara i klubova, imenovao mu dramske kritičare, jednog mršavka, isceđenog lica, sa zlim tankim usnama, pa onda jednog debeljka, dobrodušnog izgleda, skoro naslonjenog na rame svoje susetke, koju je gledao nežno i očinski.

Ali on stade videći da Faloaz pozdravlja osobe iz jedne lože na sredini. On se iznenadi.

– Kako – uzviknu on. – Ti poznaješ grofa Mifa od Bevija? – Oh! Odavno – odgovori Hektor.– Mifaovi imaju imanje blizu našeg.

Često ih posećujem. Grof je sa ženom i tastom, markizom od Šuara.

I iz sujete, zadovoljan što mu se rođak iznenađuje, on se zaustavi na pojedinostima: markiz je bio državni savetnik, grof je tek naimenovan caričinim komornikom. Fošeni je uperio dogled i posmatrao groficu, crnku sa belom kožom, punačku ženu sa lepim crnim očima.

– Predstavi me za vreme odmora – završi on. – Sa grofom sam se već sretao, ali bih voleo da idem na njihove prijeme utorkom.

Snažno „Pst!” dopire sa gornjih galerija. Svira se uvertira, a svet još dolazi. Zakasneli primoravaju čitave redove slušalaca da se dižu, lupaju vrata na ložama, u hodniku krupne prepirke. Razgovor se ne prekida, kao čavrljanje hora brbljivih vrabaca u sumraku. Čitava zbrka, jedni mašu rukama, drugi glavom, jedni hoće da se ugodno nameste, drugi tvrdoglavo stoje da bace još koji pogled na publiku. Uzvici: ,,Sedite, sedite!” dopiru iz mračnih dubina partera. Čitava drhtavica prođe dvoranom: najzad će se videti ta čuvena Nana o kojoj već osam dana govori ceo Pariz.

Razgovor se, međutim, polako i postepeno gubio, samo tek ponegde izbije nov žagor, a usred tih malaksalih razgovora i uzdaha koji izumiru orkestar je ličio na smeh vragolana. Publika, koju je to golicalo, već se smešila. Klaka, u prvom redu partera, besno je lupala rukama. Zavesa se diže.

– Gle – reče Faloaz, koji je još govorio – kod Lisi je neki gospodin. On je gledao ložu do pozornice, desno na balkonu. Karolina i Lisi sedele su

napred, pozadi se videlo dostojanstveno lice Karolinine majke i profil nekog visokog plavokosog mladića besprekornog držanja.

– Gledaj samo – ponovi Faloaz jogunasto. – Tamo je neki gospodin. Fošeri se odluči da upravi dogled na ložu, ali se odmah okrenu. – Ah, tamo je Labordet – promrmlja bezbrižno, kao da prisustvo toga

gospodina mora svakom izgledati potpuno prirodno i bezopasno. Iza njih se čulo: „Mir!” i oni moradoše zaćutati. Sada je sala bila

nepomična, kroz ceo amfiteatar, počevši od orkestra, nizali su se redovi uspravljenih i pažljivih glava. Prvi čin Plave Venere događa se na Olimpu, na Olimpu od kartona, kulise su prikazivale oblake, Jupiterov presto stajao je desno. Na sceni su Irida i Ganimed, oni su uz pomoć nebeskih slugu koji su pevali u horu nameštali sedišta za veće bogova. Klaka iz partera opet udari u odobravanje sasvim sama. Publika se još nije snašla i čekala je. Faloaz je, međutim, pljeskao Klarisi Beni, maloj ženici iz Bordenavove trupe, koja je igrala Iridu, u otvorenoplavoj odeći, s ešarpom od sedam duginih boja oko struka.

– Znaš, ona mora da zadigne košulju da bi metnula ešarpu – reče Fošeriju tako da ga i drugi čuju. – To smo jutros probali... Vidi joj se košulja ispod mišica i na leđima.

Lako drhtanje prođe kroz salu. Pojavi se Roza Minjon kao Dijana. Iako ni stasom ni pojavom nije odgovarala ulozi, mršava i crna, simpatično ružna kao pariški mangup, izgledala je krasno kao ruglo klasične boginje. Svoju ulaznu ariju, sa rečima glupim da se čovek zaplače, u kojima se žali na Marsa što hoće

da je ostavi zbog Venere, pevala je sa sramežljivim uzdržavanjem, tako punim nagoveštene veselosti da se publika zagrejala. Njen muž i Stener, jedan uz drugog, zadovoljno su se smešili. Sva sala prasnu kad se pojavi omiljeni glumac Prilijer u generalskoj uniformi kao Mars, sa džinovskim perom, vukući neku sabljetinu koja mu je dopirala do ramena. On je bio sit Dijane, koja ga je suviše mučila. Onda se Dijana rešava da ga uhodi i da se osveti. Duet se svršavao šaljivom tirolskom arijom, koju je Prilijer otpevao komično visokim tonom naljućenog mačora. Bilo je nečeg glupo zanimljivog u tom omiljenom prvaku, koji je tobože hrabro kolačio oči, što je izazivalo slatko smejanje dama po ložama.

Zatim je publika opet postala hladna, dalje scene bile su joj dosadne. Jedva je stari Bosk, u ulozi glupog Jupitera, sa ogromnom krunom koja mu je skoro spljoštila glavu, raspoložio publiku za trenutak, u sceni svađe sa svojom ženom Junonom zbog kuvaričinog računa. Defile bogova, Neptuna, Plutona, Minerve i ostalih, umalo nije pokvario sve. Publika nije više imala strpljenja, zabrinjavajuće šuškanje i mrmljanje bilo je sve jače, slušaoci su izgubili interesovanje i počeli da posmatraju po sali. Lisi se smejala sa Labordetom, grof od Vandevra izdizao je glavu iznad snažnih Blanšinih ramena, a Fošeri je ispod oka posmatrao Mifaove, grof je bio vrlo ozbiljan kao da ga se to ništa ne tiče, grofica se ovlaš smeškala, zalutalih pogleda, sanjajući. No, odjednom, usred tog neraspoloženja, odjeknu pljesak klake protegnuto kao plotuni. Svi pogledaše na scenu. Da nije Nana? Ta se Nana i suviše čeka.

Međutim, to je bila deputacija smrtnih ljudi koje su Ganimed i Irida uveli. Sve uvaženi građani, sve prevareni muževi, koji su došli da se bogu bogova požale na Veneru što odveć raspaljuje krv i srca nežnih žena. Hor, naivnim i tužnim tonom, sa pauzama punim komičnih priznanja, silno je zanimao publiku. Jedna reč prolete kroz salu: „Hor rogonja, hor rogonja”; reč osta, i vikali su „bis”. Glave horista bile su smešne i sasvim prikladne, naročito glava jednog debeljka sa licem nalik na pun mesec. Međutim, upada Vulkan, sav besan i traži svoju ženu, koja je već tri dana otumarala. Hor poče ponovo, moleći Vulkana, boga rogonja. Vulkana je igrao Fontan, komičar originalnog i prostačkog dara, sa slobodom preterane mašte, u kostimu seoskog kovača, u riđoj vatrenoj perici, golih ruku po kojima su bila tetovirana srca probodena strelom. Jedna žena glasno viknu: „Uh, kako je ružan”, i sve prsnuše u smeh i zapljeskaše.

Scena za ovom činila se beskrajna. Jupiter nikako da skupi veće koje bi rešavalo o žalbi prevarenih muževa. I još nikako nema Nane! Čuvaju, valjda Nanu kad već bude trebalo da se zavesa spusti? Toliko dugo očekivanje već je ljutilo publiku. Žagor je ponovo počeo:

– Ne valja – reče Minjon Steneru, sav srećan. – Sjajno nasedanje, videćete. U tom trenutku razdvojiše se oblaci udno pozornice i pojavi se Venera.

Nana, vrlo visoka, vrlo razvijena za svojih osamnaest godina, u beloj tunici boginje, sa dugom riđom kosom rasutom po plećima, silazila je hladnokrvno prema rampi, smejući se na publiku. Ona otpoče svoju veliku ariju: „Kad Venera noću luta ...”

Kod drugog stiha publika se zagleda. Je li to kakva šala, kakva Bordenavova, opklada. Još se nikad nije čuo ovakav neprirodan glas, ni sa najmanje škole. Njen direktor je imao pravo, ona je pevala kao testera. Na pozornici ne ume da se snađe, ruke izbacuje napred njišući se celim telom, što nije bilo ni pristojno, ni ukusno. Iz partera su se već čuli glasovi: ,,Oh! Oh!” Na galerijama poče zviždanje, dok jedan glas nalik na mladog petla koji menja glas ne viknu ubedljivo iz fotelja orkestra:

– Vrlo šik! Sva sala pogleda. To je bio anđelak, gimnazista sa lepim očima, sad

razrogačenim, lica sva usplamtela pod Nananim uticajem. Kad primeti da ga celo pozorište gleda, on pocrvene od stida što je nehotice govorio glasno. Dagene, njegov sused, posmatrao ga je smešeći se, publika se smejala stišana i niko više nije pomišljao da zviždi. Mlada gospoda u belim rukavicama, takođe oduševljena Naninim telom, oduševiše se i zapljeskaše.

– Tako je! Vrlo dobro! Bravo! A Nana, videći da se publika smeje, pođe se i sama smejati. Veselost se

udvostruči. Ipak je bila zanimljiva ta lepa devojka. Njen osmeh dubio joj je na obrazima dve slatke jamice. Ona je čekala, ne zbunjujući se, familijarno, na ravnoj nozi s publikom, namigujući kao da hoće da joj kaže kako ona zaista nema dara ni za prebijenu paru, ali da to ne mari ništa, jer ima u njoj nečeg drugog. Pa, mahnuvši rukom kapelniku, kao da hoće da mu kaže: „Hajdemo, čiča, dalje!” poče svoj drugi kuplet „U ponoć Venera prolazi”.

Uvek onaj isti kiseli glas, ali sad je on grebao publiku baš tamo gde treba, tako da je gledaoce na mahove prožimala jeza. Ona se neprestano smeškala, što je osvetljavalo njena mala rumena usta i odsjajivalo u njenim velikim jasnoplavim očima. Pri nekim slobodnijim stihovima sladostrasno je prćila nosić šireći ružičaste nozdrve, dok bi joj plamen liznuo uz obraze. Ona se jednako njihala, ne znajući ništa drugo. Publika više nije nalazila da je to ružno, naprotiv. Gospoda uperiše na nju doglede. Završavajući kuplet, glas je sasvim izdade, ona shvati da nikad neće dospeti do kraja. Tada, bez imalo uznemirenja izvi kukove, što pod tankom tunikom ocrta njenu oblinu, i zabacivši glavu, raširi ruke. Svi zapljeskaše. Odjednom, ona se okrete, pokaza svoja leđa po kojima se riđa kosa pružila kao runo. Pljeskanje postade besno.

Kraj prvog čina bio je hladniji. Vulkan je hteo da ošamari Veneru. Bogovi su većali i odlučili da najpre sprovedu istragu na zemlji pre nego što reše žalbu prevarenih muževa, Dijana je u tom trenutku čula kako su Venera i Mars nežno razgovarali i odluči da dobro motri na njih za vreme puta po zemlji. Bila je to i scena u kojoj je Amor, koga je igrala jedna dvanaestogodišnja devojčica, na sva pitanja odgovarao plačljivim glasom: „Da, mama... ne, mama”, čupkajući nos prstom. Jupiter, sa strogošću naljućenog gospodara, zatvorio je Amora u mračnu sobu i zadao mu da dvadeset puta izmenja glagol, voleti. Finale se publici više svidelo jer su ga i hor i orkestar izveli odlično. Ali, kad zavesa pade, uzalud je klaka pokušavala da izazove glumce, svi su žurili prema izlazima.

Gurali su se, gazili jedan drugom obuću, stešnjeni između redova fotelja, saopštavali utiske. Jedna ista reč se ponavljala:

– Budalaština! Neki kritičar govorio je da bi najbolje bilo da se ovim i svrši komad, koji

je, uostalom, bio za sve nezanimljiv: uglavnom se govorilo o Nani. Fošeri i Faloaz izašli su prvi i sretoše se u hodniku sa Stenerom i Minjonom. Davili su se u tom uzanom hodniku, tesnom i niskom kao u kakvom prolazu ugljenokopa, osvetijenom svetlošću plina. Stajali su neko vreme kraj desnog stepeništa, zaštićeni od guranja krajem stepenišne ograde. Publika sa galerije silazila je uz neprekidnu lupu svojih teških cipela, povorka crnih odela prolazila je mimo njih, dok se jedna garderoberka s mukom trudila da od gomile sačuva stolicu na kojoj je naslagala kapute.

– Ama, ja je znam – povika Stener čim opazi Fošerija. – Svakako sam je negde video. Verovatno u Kazinu, odakle su je morali izneti, toliko je bila pijana.

– Ne znam tačno – odgovori novinar. – I meni se čini da sam je negde sreo...

On spusti glas i dodade smešeći se: – Možda kod Trikonke. – Vraga! Na nekom prljavom mestu – izjavi, Minjon, koji je izgledao

očajan. – Odvratno je da publika ovako prima i takva stvorenja. Još malo pa u pozorištima više neće biti poštenih žena. Još ću na kraju morati da zabranim Rozi da igra.

Fošeri nije mogao da uzdrži osmeh. Međutim, još uvek je trajala lupa teške obuće o stepenice, jedan čovečuljak u kačketu govorio je razvlačeći:

– Oh, la, la, kako je punačka! Dobar zalogaj! U hodniku, dva mladića sa kolmovanom kosom, prigodno odevena, svađala

su se. Jedan je stalno ponavljao reči: „Kužno, kužno!” ne obrazlažući. Drugi je opet, odgovarao rečima. „Sjajna! Sjajna!” bez ikakvih objašnjenja.

Faloazu se takođe mnogo svidela, on se jedino usudio da kaže kako bi bilo dobro da školuje glas. Tada Stener, koji ništa nije slušao, kao da se trže iz sna. Uostalom, treba čekati. Možda će se u narednim činovima sve pokvariti. Publika je pokazala dosta predusretljivosti, ali svakako još nije pobeđena. Minjon se kleo da se komad neće moći dovršiti, i kako Fošeri i Faloaz odoše u foaje, on uze Stenera pod ruku, naže mu se nad rame šapćući:

– Dragi moj, videćete u drugom činu kostim moje žene. To je fino. Gore u foajeu tri velika kristalna lustera blistala su punim sjajem. Dva

rođaka oklevahu; kroz staklena vrata, s kraja na kraj, videla se masa glava, koja se kretala kao poneta bujicom u oba pravca. Oni ipak uđoše. Nekoliko grupa ljudi govorilo je na sav glas uz žustre pokrete, drugi su šetali u povorci, obrćući se na petama i škripeći o uglačan parket. Levo i desno, između stubova od šarenog mermera, sedele su gospođe na klupama od crvene kadife, posmatrajući, umornog izgleda, kao malaksale usled toplote, kako kraj njih prolazi povorka

šetača, a iza njih u velikim ogledalima videle su se njihove punđe. U dnu, kod bifea, neki debeljko pio je sirup.

Da bi se osvežio, Fošeri izađe na balkon, Faloaz je najpre posmatrao fotografije glumica, koje su uramljene visile između stubova, ali najzad se odluči da pođe za rođakom. Napolju, na čelu fasade pozorišta, bila je ugašena svetlost. Na balkonu bilo je mračno i sveže, i njima se učini prazan. Sam, u mraku, jedan mladić naslonjen na kamenu ogradu pušio je cigaretu koja se žarila u mraku. Fošeri pozna Dagenea. Rukovaše se.

– Šta radite to – upita ga novinar. – Krijete se po mračnim kutovima, vi koji obično o premijerama ne izlazite iz fotelje.

– Vidite, pušim – odgovori Dagene. Na to Fošeri, da bi ga zbunio: – Pa šta mislite o početnici? U kuloarima se rđavo govori o njoj. – Oh – promrmlja Dagene – ljudi koje ona neće. To je bio sav njegov sud o Naninom talentu. Faloaz se nagnuo i posmatrao

bulevar. Preko puta, prozori jednog hotela i nekog kluba bili su jako osvetljeni, dok je na pločniku masa potrošača zauzela stolove kafane „Madrid”. Iako je već, bilo kasno, svet se gušio, išlo se korak po korak, svet je neprestano izlazio iz Ulice Žofroa, ljudi su čekali po pet minuta da pređu na drugu stranu, tolika se bila otegla povorka kola.

– Kakva živost! Kakva huka – ponavljao je Faloaz, koga je Pariz još čudio. Dugo je zvonilo. Foaje se isprazni. Požuriše po hodnicima. Zavesa je već

bila podignuta kad se ulazilo u grupama, na očito nezadovoljstvo publike koja je sedela. Svako je zauzimao – svoje mesto, pažljiv i uzbuđena lica. Faloaz najpre pogleda Gagu, ali se iznenadi kad kraj nje opazi onog velikog plavog gospodina koji je malopre bio kod Lisi.

– Kako je ime onom gospodinu – upita on. Fošeri ga nije video. – Ah, da! Labordet – odgovori on najzad sa istom nemarnošću. Dekor drugog čina bio je iznenađenje. Scena je predstavljala ,,krompir-bal”

u krčmi „Kod crne kugle” u predgrađu na Belu nedelju, maske su pevale neko kolo prateći refren lupom potpetica. Ta šeretska budalaština, koju niko nije očekivao, toliko raspoloži publiku da uz buran aplauz ponoviše kolo.

Zatim je došla grupa bogova da sprovede istragu, zalutali su, jer ih je dovela Irida, koja se hvalila kako, tobože, poznaje zemlju. I bogovi su se maskirali da ih ne bi poznali. Jupiter se obukao kao kralj Dagober i navukao čakšire naopako, a na glavu stavio krunu od belog lima, Febus se pojavio kao poštanski kočijaš, Minerva kao normandijska dojkinja. Ogromna veselost pozdravi Marsa u nemogućoj uniformi, švajcarskog admirala. Ali urnebesan smeh nastade tek onda kad se pojavi Neptun u plavoj bluzi sa naduvenom dugačkom kapom, sa prilepljenim loknicama na slepoočnice, u nekim prevelikim papučama i pevajući iz basa: ,,Oh! kad je čovek lep, mora pustiti da ga vole!” Začu se nekoliko: ,,O! o!” Žene su malo podigle svoje lepeze. Lisi se u

loži smejala tako glasno da ju je Karolina Eke morala ućutkati udarajući je lepezom.

Od tog trenutka komad je bio spašen i nagoveštavao je veliki uspeh. Taj bogovski karneval, Olimp srozan u blato, ismejana čitava jedna religija, nagrđeno čitavo jedno pesništvo, sve se to publici činilo kao sjajna gozba. Groznica nepoštovanja obuze obrazovanu premijersku publiku, gazilo se po legendi, rušila se antička kultura. Jupiter je bio šmokljan, Mars udaren. Kad se Jupiter namah zaljubio u jednu pralju, i ostao s njom da igra, Simona, koja je prikazivala pralju, udari ga u nos svojom nožicom i nazva ga šaljivo: „Čiča!” To izazva buru smeha. Dok se igralo, Feb je plaćao za Minervu toplo piće, a Neptun je sedeo okružen sa desetak žena, koje su ga hranile kolačima. Aludiralo se, dobacivale skaredne reči, naivne reči dobijale su nova značenja uz uzvike iz partera. Odavno se u pozorištu publika nije uvalila u veću budalaštinu. To ju je odmaralo.

Međutim, usred tih ludorija, radnja se nastavljala. Vulkan, kao fićfiri ć, sav u žutom odelu, žutim rukavicama, sa monoklom, jurio je za Venerom, koja je bila odevena kao piljarica, ubrađena maramom, golovrata, sa krupnim zlatnim nakitom. Nana je bila tako bela i obla, svojim jakim kukovima i otvorenim usnama tako je odgovarala pojavi da odmah ovlada celom salom. Svi zaboraviše na Rozu Minjon, slatku lutkicu sa velikim slamnim šeširom i kratkom haljinom od muslina, koja je divnim glasom pevala Dijanine tugovanke. Ova nova krupna devojka, što se pljeskala po butinama, kokotala kao kokoška, širila je oko sebe miris života, onu žensku svemoć kojom se publika opijala. Od tog drugog čina njoj je bilo sve dozvoljeno, mogla se držati rđavo na sceni, mogla je pevati netačno, zaboraviti nešto, dovoljno je bilo da se samo okrene i nasmeje pa da joj zapljeskaju. Kad bi učinila svoj čuveni pokret kukom, fotelje bi se zapalile, neka bi se toplota pela s galerije na galeriju do samog svoda. Kad ona povede igru, nasta trijumf. Tu je bila kao kod svoje kuće, s pesnicom na kuku, Venera sa oluka, Venera sa ulice. A muzika kao da je bila udešena za njen narodski glas, muzika zurle sa vašara u Sen Kluu, sa piskom klarineta i skokovima pikola.

Još dva mesta ponoviše. Valcer iz uvertire, onaj valcer sa obešenjačkim ritmom poneo je bogove. Junona kao salašarka ukebala je Jupitera sa njegovom praljom i šamarala ga. Dijana je čula kad je Venera zakazala sastanak i požurila je da saopšti Vulkanu i mesto i vreme, a Vulkan se razvika: „Imam svoj plan.” Kraj nije bio jasan. Istraga se završi galopom finala, i Jupiter, sav zaduvan, bez krune, izjavi da su zemaljske ženice sjajne i da je sva krivica do muškaraca.

Zavesa je pala i kroz odobravanje vikalo se snažno: „Svi! svi!” Kad se zavesa ponovo digla, pojavili su se svi umetnici držeći se za ruke. U

sredini Nana i Roza Minjon klanjale su se duboko. Pljeskali su, klaka je klicala. Zatim se sala lagano praznila.

– Treba da pozdravimo groficu Mifa – reče Faloaz. – Da, i mene da predstaviš – odgovori Fošeri – pa ćemo posle sići. Ali je teško bilo dospeti do balkonskih loža. Gore u hodniku svet se gušio.

Da bi prošli kroz gomilu, trebalo se provlačiti pomažući se laktovima. Naslonjen

na zid pod jednom bakarnom lampom u kojoj je goreo plin, debeli kritičar okružen pažljivom gomilicom, govorio je o komadu. Ljudi u prolazu izgovarahu poluglasno njegovo ime. Za vreme predstave smejao se sve vreme, tako se govorilo po kuloarima, međutim, sad je sudio vrlo strogo o ukusu i moralu. Malo dalje, kritičar sa tankim usnama bio je pun blagonaklonosti koja je imala neki neugodan ukus, kao prokislo mleko.

Fošeri je zavirivao u lože kroz okrugle otvore na vratima, ali ga grof od Vandevra zaustavi i upita koga traži. Kad doznade da rođaci žele da posete grofa Mifa, on ih uputi u ložu broj 7, odakle je ovaj upravo izlazio. Potom se naže na uvo novinaru:

– Je l’ te, dragi moj, ova Nana svakako je ona ženska što smo je jedne večeri sreli na uglu Ulice Provans ...

– Gle! Tako je – povika Fošeri. – Lepo sam rekao da je odnekud znam. Faloaz predstavi svog rođaka grofu Mifa od Bevija, koji je bio vrlo

uzdržan. Ali pri pomenu Fošerijevog imena, grofica podiže glavu i reče nekoliko ljubaznih i diskretnih reči novinaru povodom njegovih članaka u „Figaru”. Nalakćena na naslon od kadife ona se upola okrenu i napravi lep pokret ramenima. Razgovarali su o svetskoj izložbi.

– Biće vrlo lepo – reče grof sa zvaničnom ozbiljnošću na četvrtastom i pravilnom licu.

– Danas sam bio na Marsovom polju, vratio sam se očaran. – Vele da neće biti na vreme gotovo – odvaži se Faloaz – ima nekih

neprilika. Grof ga prekide strogim glasom: – Biće gotovo, jer car tako hoće. Fošeri veselo ispriča kako jednog dana umalo nije ostao u akvarijumu koji

se gradio, kad je išao da traži materijal za neki svoj članak. Grofica se smeškala. Na mahove je pogledala u salu dižući ruke sa belim rukavicama do lakata, hladeći se polako lepezom. Dvorana je bila gotovo prazna i dremala, neka gospoda u foteljama raširila su novine, gospođe su spokojno primale kao u svojim kućama. Čuo se samo ugodan žagor, kao u intimnim društvima, pod svetlošću lustera sada ublaženoj zbog fine prašine koja se podigla od silnog pokretanja za vreme odmora. Na vratima su se gurala gospoda i posmatrala dame koje su ostale na svojim mestima. Oni su za trenutak stajali nepomično izduženih vratova, upadljivi u svojim belim prsnicima.

– Očekujemo vas u prvi utorak – reče grofica Faloazu. Ona pozva i Fošerija, koji se poklonio. O komadu nisu govorili, Nanino

ime se nije izgovorilo. Grof je bio tako ledeno dostojanstven da bi čovek rekao da se nalazi u parlamentu. On samo reče, da bi objasnio njihovo prisustvo na predstavi, kako njegov tast voli pozorište. Vrata lože su ostala otvorena i kroz njih se video visok stas starog markiza, koji je izašao da načini gostima mesta. Njegovo lice bilo je meko i belo pod šeširom sa šiorkim obodom, oči su mu uznemireno posmatrale žene koje su prolazile.

Čim ih je grofica pozvala, Fošeri ustade da se oprosti, osećajući da nije u redu da razgovara o komadu. Faloaz je izašao posle njega. U loži grofa od Vandevra opazio je plavog Labordeta kako se ugodno namestio i zabavljao vrlo familijarno sa Blanšom od Sivrija.

– Ah – reče on čim stiže svoga rođaka – pa ovaj Labordet poznaje, dakle, sve žene? Eno ga sad sa Blanšom.

– Pa, razume se da ih sve poznaje – odgovori mirno Fošeri. – Zar ti to ne znaš?

Hodnik je bio malo manje zakrčen. Fošeri je hteo da siđe, kad ga zovnu Lisi Stevar. Ona je bila sasvim u dnu, pred vratima svoje lože. „Unutra je da se čovek skuva”, reče ona. Bila je u hodniku sa Karolinom Eke i njenom majkom i grickala bombone od čokolade. Jedna razvodnica razgovarala je sa njima materinski. Lisi je korila novinara kako je vrlo pažljivo od njega što je posetio sve dame redom, a do nje čak nije došao da je zapita je li žedna! Zatim odmah pređe na drugo.

– Znaš, dragi, meni se Nana veoma sviđa. Želela je da ostane kraj nje za vreme poslednjeg čina, ali se on izvuče uz

obećanje da će je sačekati pri izlazu. Dole, pred pozorištem, Fošeri i Faloaz zapališe cigarete. Pločnik je bio zakrčen, čitava povorka ljudi izašla je napolje da udiše noćnu svežinu usred potmulog hučanja bulevara.

Međutim, Minjon odvuče Stenera u kafanu „Varijete”. Videći Nanin uspeh, stao ju je hvaliti na sav glas, posmatrajući krišom bankara. Znao ga je on. Već dva puta mu je pomogao da prevari Rozu, a posle, kad je hir bio zadovoljen, doveo ga je njoj pokajanog i vernog. U kafani su se mnogobrojni gosti tiskali oko mramornih stolova, neki su pili stojeći, na brzinu, široka ogledala produžavala su u beskraj tu gužvu glava, uveličavajući bezmerno usku salu sa njena tri lustera, klupicama sa moleskinom i crvenim uvojnim stepeništem. Stener sede za sto u prvoj sali koja je gledala na bulevar. Vrata su bila skinuta, možda suviše rano prema sezoni. Fošeri i Faloaz prođoše, bankar ih pozva:

– Hodite da popijemo čašu piva. Ali ga je druga misao mučila, hteo je da se Nani baci buket. On pozva

kelnera, koga je familijarno zvao Ogistom. Minjon, koji je slušao, pogleda ga tako da se ovaj zbuni, te promuca:

– Dva buketa, Ogiste, dajte ih garderoberki, po jedan za obe dame, i u zgodnom trenutku, je l’ te?

Na drugom kraju sale sedela je jedna devojka pred praznom čašom, oslonivši potiljak na ogledalo iza sebe. Moglo joj je biti najviše osamnaest godina, izgledala je kao ukočena od dugog i uzaludnog čekanja. Pod prirodnim loknama njene lepe kose belelo se lice device sa blagim, naivnim, kadifastim očima, imala je haljinu od zelene svile, okrugao šešir sa jako oborenim obodom. Od noćne svežine bila je sva bela.

– Gle! Eno Satene – promrmlja Fošeri opazivši je. Faloaz odmah stade da se raspituje.

– Oh, obična uličarka, ništa više! Ali ona je bila toliki šeret da je novinara zanimalo da s njom razgovara,

stoga podiže glas: – Šta radiš to, Satena? – Hoću da se usmrdim – odgovori devojka mirno i ne mrdnuvši. Sva četvorica zadovoljno prsnuše u smeh. Minjon ih je uveravao da još

imaju vremena, treba bar dvadeset minuta da se namesti dekor za treći čin. No, oba rođaka, pošto su popili pivo, hteli su da se vrate, bilo im je hladno. Minjon, ostavši sam sa Stenerom, nalakti se pa mu reče u oči:

– Dakle! Tako je, otići ćemo k njoj, ja ću vas predstaviti. Ali to ima da ostane među nama. Moja žena ne mora o tome ništa da zna.

Kad su se vratili na svoja mesta, Fošeri i Faloaz primetiše u jednoj loži druge galerije neku lepu ženu, skromno odevenu. Kraj nje je bio jedan po izgledu ozbiljan gospodin, šef nekog odeljenja u Ministarstvu unutrašnjih poslova, koga je Faloaz poznavao, jer ga je viđao kod Mifaovih. Fošeri je verovao da se zvala gospođa Rober: poštena žena, koja je uvek imala samo po jednog ljubavnika, nikad više, i uvek ugledne ljude.

Morali su se okrenuti. Dagene se smešio na njih. Sad kad je Nana uspela, nije se više krio, doživeo je pravi trijumf u kuloarima. Mladi gimnazista, opet, nije se micao sa svog mesta, diveći se Nani. To je to, to je žena, i on je bio sav crven, mahinalno je svlačio i navlačio svoje rukavice, pa kako je njegov sused govorio o Nani, on se odvaži da ga zapita:

– Oprostite, gospodine, da li poznajete ovu damu koja igra?... – Da, nešto malo – progunđa Dagene iznenađen i oklevajući. – Vi onda znate i gde stanuje? Pitanje je bilo tako bezobzirno da je zaželeo da mu odgovori šamarom. – Ne – reče on nabusito i okrete leđa. Plavokosi deran oseti da je bio nepristojan, pocrvene još više i osta

zbunjen. Začuše se tri udarca. Garderoberke su imale pune ruke posla, pretrpane

bundama i ogrtačima usred publike koja se vraćala. Klaka je pljeskala dekoru koji je prikazivao jednu pećinu u Etni, izdubljenu u srebrnom rudokopu, litice su se sijale kao novi taliri, u dnu Vulkanova kovnica, koja je blistala kao sunce na zapadu. Dijana, već od drugog čina, dogovarala se s bogom da on tobože otputuje kako bi Venera i Mars bili slobodni. Tek što je Dijana ostala sama, a Venera dođe. Drhtavica prođe kroz salu. Nana je bila naga, mirna i drska, svesna svemoći svoga tela. Bila je obavljena samo tankim velom: njena obla ramena, njena amazonska bista sa prsima čvrsto uzdignutim kao naperena koplja, njeni široki kukovi koji su se njihali sa nasladom, njene butine debele plavuše, celo njeno telo naziralo se pod tom providnom tkaninom kao kroz belu penu. To je bila Venera koja se rađa iz talasa i kojoj je jedina odeća njena duga kosa. Kad Nana podiže ruke, na svetlosti rampe videle su se zlatne dlačice ispod pazuha. Nije bilo pljeskanja. Niko se nije smejao, lica gospode bila su ozbiljna,

zategnuta, nos ušiljen, usta suva, bez pljuvačke. Kao da je dunuo neki vetar, blag, potmuo, pun pretnje. Odjednom se u tom detetu pojavljivala nemirna žena koja je donosila ludilo svog pola i otkrivala nedostižnost želje. Nana se još smešila, ali oštrini osmehom aždaje koja guta ljude.

– Do vraga! – šapnu Fošeri Faloazu. Za to vreme Mars je dotrčao na sastanak u svojoj perjanici i našao se

između dve boginje. Tu scenu je Prilijer igrao majstorski dok ga je Dijana milovala poslednji put pre nego što će ga izdati Vulkanu, dok ga je Venera mazila razjarena prisustvom svoje suparnice, on se predavao blažen i razmekšao kao pile u sosu. Veliki trio je završavao scenu kad se jedna garderoberka pojavi u loži Lisi Stevar i baci na scenu dva ogromna buketa od belog krina. Zapljeskaše, Nana i Roza Minjon su zahvaljivale dok je Prilijer podigao bukete. Jedan deo publike iz partera okrete se sa osmehom ka loži Stenera i Minjona. Sav crven, bankar je nervozno mrdao bradom kao da ga nešto guši.

Nastavak oduševi publiku. Dijana je otišla besna. Venera, sedeći na jednom sprudu obraslom mahovinom, pozva Marsa kraj sebe. Još se niko nije nikad usudio da prikaže tako strasno zavođenje. Nana je obgrlila Prilijera i privlačila ga k sebi, kad se udno pećine pojavi Fontan, sa strašnom mimikom smešnog gneva i preuveličanom maskom uvređenog muža, koji zatiče ženu na delu. U ruci je držao čuvenu mrežu od gvozdene žice. Za trenutak se zaljulja kao ribar kad hoće da hitne sačme i, nekim srećnim potezom, Venera i Mars su uhvaćeni u mrežu; mreža ih je stegla i učinila nepomičnim u položaju srećnih ljubavnika.

Čuo se žagor kao uzdah koji se suviše zadržavao. Nekolicina zapljeskaše, svi su dogledi bili upereni na Veneru. Malo-pomalo Nana je ovladala publikom i sad je gospodarila svakim čovekom. Strast koja je odisala iz nje kao iz pomahnitale zveri, širila se sve više i ispunjavala salu. U tom trenutku njen najmanji pokret izražavao je želju, ona je izobličavala put jednim pokretom kao da nevidljiva gudala prelaze preko njenih mišića. Malje sa zatiljka odgonio je mlak i bludeći dah koji je dolazio iz usta neke žene. Fošeri je video pred sobom gimnazistu koga je strast podigla sa sedišta. Želeo je da pogleda grofa od Vandevra, vrlo bledog i stisnutih usnica, debelog Stenera, kome se lice krivilo kao da ga je udarila kap, Labordeta, koji je gledao dogledom kao stari džambas kad mu se sviđa dobra kobila, Dagenea, kome su se uši crvenele i mrdale od zadovoljstva. Zatim se okrete za časak i osta zapanjen onim što primeti u loži kod Mifaovih: iza bele i ozbiljne grofice propinjao se grof, zabezeknut, s crvenim pegama na licu, a kraj njega, u senci, stare oči markiza od Šuara ličahu na mačje oči koje su sijale kao fosfor i zlato. Svet se gušio, ispod kose tekao je znoj. Za tri sata, koliko su bili tu, disanje je zagrejalo vazduh mirisom ljudi. Uz svetlucanje plina, prašina se zgušnjavala i zastajala ispod lustera. Cela se sala kretala, drhtala kao u nekoj vrtoglavici, umorna i razdražena, skrhana tom sanjivom željom ponoći, koja se nejasno izražavala u dnu loža. A Nana, pred tom publikom koja je bila van sebe, pred tih hiljadu pet stotina lica skupljenih, posustalih i nervno poremećenih, bila je pobednik sa svojim mermernim telom,

svojim polom dovoljno snažnim da skrši svu to masu a da sama ne bude ni dodirnuta.

Komad se bližio kraju. Na pobedničke Vulkanove uzvike ceo je Olimp prošao pokraj ljubavnika sa uzvicima ,,oh!” od iznenađenja i zajedanja. Jupiter je rekao: ,,Sine, smatram da ste vrlo neozbiljni kad ste nas pozvali da vidimo tako šta”. Zatim se sve obrnulo u korist Venere. Hor rogonja, koji je Irida opet dovela, moli boga bogova da prekine istragu, jer otkako su žene ostale kod kuća, život je po muškarce postao neizdržljiv. Oni više vole da budu varani i mirni. I u tome je poruka komada. Veneru su oslobodili. Vulkan je dobio razvod braka. Mars se pomirio sa Dijanom. Jupiter, da bi imao mira kod kuće, namesti svoju malu pralju u neko sazvežđe. Najzad pustiše Amora iz zatvora, gde je bio sa kokotama umesto da menja glagol voleti. Zavesa se spušta nad apoteozom. Hor rogonja kleči pevajući himnu zahvalnosti Veneri, koja se smeje i raste u svojoj suverenoj nagoti.

Publika je već bila na nogama i izlazila. Izazivali su pisce i umetnike usred grmljavine pljeskanja. Uzvici: „Nana! Nana!” prolamali su se ludački. Sala se još nije ispraznila a počelo se mračiti, rampa je bila ugašena, luster je smanjivao svetlost, duge zavese navlačile su se na proscenijum i sakrivale pozlatu galerija, i ta sala tako topla i hučna, utonu odjednom u težak san, dok se miris plesni i prašine peo uvis. Na rubu lože, čekajući dok masa prođe, grofica Mifa stajala je umotana u krzno i posmatrala mrak.

U kuloarima su se muvale garderoberke, koje su izgubile glavu zbog prezaposlenosti. Fošeri i Faloaz žurili su da posmatraju svet pri izlasku. Duž trema gospoda su pravila lanac, dok su niz oba stepeništa ravnomerno i zbijeno silazile dve beskrajne povorke ljudi. Stener sa Minjonom prvi je promakao. Grof od Vandevra proveo je ispod ruke Blanšu od Sivrija. Gaga i njena kći bile su za trenutak zbunjene, ali se Labordet požurio da im nađe kola i otmeno zatvori vrata za njima. Niko nije video kad je Dagene prošao. Kako je gimnazista, zajapurenih obraza, rešen da čeka pred vratima na koja izlaze glumci, jurio ka prolazu Panorame, čija su vrata bila zatvorena, on se očešao o Satenu, koja je stajala na ivici pločnika, ali, očajan, on je odbi grubo i izgubi se u gomili sa suzama želje i nemoći u očima. Gospoda su palila cigare i odlazila pevušeći „Kad Venera noću luta”. Satena se vratila pred kafanu „Varijete”, u kojoj ju je Ogist častio. Neki debeljko, vrlo zagrejan, odvede je naposletku u mračni bulevar koji se najzad smirio. Svet je, međutim, još izlazio. Faloaz je čekao Klarisu. Fošeri je, međutim, obećao da sačeka Lisi sa Karolinom Eke i njenom majkom. One stigoše, zakrčivši ceo jedan put predvorja, smejući se glasno upravo kad su Mifaovi prolazili sa svojim ledenim izgledom. Bordenav je baš tada gurnuo jedna vratanca i uspeo da dobije od Fošerija formalno obećanje da će napisati članak. Bio je sav znojav, ozaren, kao opijen uspehom.

– Evo sigurnih dve stotine predstava – reče ljubazno Faloaz. – Ceo Pariz proći će kroz vaše pozorište.

A Bordenav, ljuteći se, naglim pokretom podbratka pokaza publiku koja se gušila u tremu, to zbrku suvih usana, zažarenih pogleda, koje je još zagrevala Nana, viknu snažno:

– Reci slobodno: kroz moj burdelj, prokleti tvrdoglavko!

II

Sutradan u deset časova Nana je još spavala. Stanovala je na Bulevaru

Osman, na drugom spratu jedne velike nove kuće koju je sopstvenik izdavao samo samicama da bi mu isušile vlagu. Neki bogati trgovac iz Moskve, koji je došao da provede zimu u Parizu, tu ju je smestio i platio zakup za šest meseci unapred. Stan, velik za nju, nikad nije bio potpuno namešten, i palanački luksuz, stočići i pozlaćene stolice mešali su se sa stvarima kupljenim u starinarnicama, stočići od mahagonija sa svećnjacima od cinka koji podražavahu florentinsku bronzu. Sve je to suviše odavalo devojku koju je njen prvi ozbiljni prijatelj prebrzo ostavio, te je opet spala na sumnjive ljubavnike, težak početak, neuspeli poduhvat ometen nemanjem kredita i sudskim pretnjama.

Nana je spavala potrbuške, obgrlivši golim rukama uzglavlje u koje je zaronila svoje lice bledo od sna. Spavaća soba i oblačionica bila su jedina odeljenja koja je udesio neki tapetar iz okoline. Svetlost se probijala ispod zavese. Video se nameštaj od palisandra, pokriven vezenim damastom sa krupnim plavim cvetovima na sivoj osnovi. U vlazi ove uspavane sobe Nana se naglo prenu iz sna, gotovo iznenađena što oseća prazninu kraj sebe. Ona pogleda na drugo uzglavlje, koje je ležalo pored njenog jastuka, sa još svežim otiskom glave na čipki. Onda, pipajući rukom, pritisnu dugme kraj uzglavlja.

– Otišao je, dakle – upita ona sobaricu koja uđe. – Da, gospođo. Gospodin Pol je otišao pre deset minuta. Kako je gospođa

bila umorna, nije hteo da je budi, ali mi je naredio da gospođi kažem da će doći sutra.

Dok je govorila, sobarica Zoe je otvarala šalone. Svetlost prodre unutra. Zoe je bila izrazito crnomanjasta, zalizane kose, dugog lica, pljosnata nosa, modra i bubuljičava, debelih usana i crnih nemirnih očiju.

– Sutra, sutra – ponavljala je Nana još sanjiva. – Je li to danas... sutra? – Da, gospođo. Gospodin Pol obično dolazi sredom. – Eh, ne! Sećam se – povika mlada žena sedeći na postelji. – Sve se

izmenilo. To sam mu htela jutros reći. Srešće se sa crncem, i imaćemo skandal. – Gospođa me nije obavestila, to nisam mogla znati – mrmljala je Zoe. –

Kad gospođa hoće da promeni dane, treba da me izvesti kako bih znala... Dakle, stari cicija neće više dolaziti utorkom?

Tako su one među sobom, ne šaleći se, zvale cicijom i crncem dva čoveka koja su plaćala, nekog trgovca iz predgrađa Svetog Denisa i nekog Vlaha, tobožnjeg grofa, kome su prihodi bili vrlo neuredni, a iz vrlo sumnjivih izvora. Dagene je za sebe uzeo pojutarja starog cicije. Trgovac je morao rano ići svojoj kući i mladić je iz Zoine kuhinje vrebao njegov odlazak i zauzimao mu mesto, još vruće, do deset časova, kada je i sam odlazio na posao. Nana i on nalazili su da je to vrlo ugodno.

– Utoliko gore – reče ona. – Pisaću mu posle podne... a ako ne primi moje pismo, vi ćete ga sutra sprečiti da uđe.

Zoe se, međutim, šetala po sobi i govorila o velikom sinoćnom uspehu. – Gospođa je pokazala velike sposobnosti, pevala je divno! Ah, sad

gospođa može biti potpuno spokojna. Nana, nalakćena na jastuk, odgovarala je samo klimanjem glave. Košulja

joj se bila smakla, kosa raspletena i zamršena, prosuta po ramenima. – Svakako – odgovorila je ona zamišljeno. – Ali kako dočekati? Danas ću

imati sto neprijatnosti. Eto, da li je vratarka jutros dolazila? Tada obe počeše ozbiljno da razgovaraju. Dugovala je tri kirije, gazda je

pretio popisom. Potom, čitav lom poverilaca, zakupac kola, pralja, krojač, trgovac ugljem i mnogi drugi koji su svaki dan dolazili i čekali ha klupama u predsoblju. Naročito je trgovac ugljem bio strašan, drao se po stepeništu. No najveća Nanina nevolja bio je njen mali sin Luj, koga je rodila u svojoj šesnaestoj godini i koji je bio kod dojkinje u nekom selu blizu Rambujea. Ta žena tražila je tri stotine franaka da vrati Luja. Od svoje poslednje posete detetu, u nastupu materinskog osećanja, Nana je očajavala što ne može da privede u delo nameru koja joj se uvrtela u glavu, da isplati dojkinju i dete namesti kod svoje tetke, gospođe Lera u Batinjolu, kuda bi išla da ga vidi kad god bi htela.

Sobarica je opet navaljivala da gospođa svoje nevolje poveri matorom tvrdici.

– Eh, rekla sam mu sve – viknu Nana. – Odgovorio mi je da i on ima velikih plaćanja. Neće da prebaci hiljadu franaka mesečno... Crnac je u ovom trenutku švorc, mislim da je izgubio na kartama. A siromah Mimi, njemu bi pre trebalo pozajmiti, upropastio ga je poslednji pad na berzi, nije mogao čak ni cveće da mi donese.

To se odnosilo na Dagenea. Onako sanjiva, ona nije imala nikakvih tajni za Zoe. Sobarica naviknuta na takve ispovesti, primala ih je sa simpatijama i poštovanjem. Kako je gospođa već počela da joj govori o svojim poslovima, ona se oslobodi da i sama daje svoje mišljenje. Prvo, ona mnogo voli gospođu, ona je namerno ostavila gospođu Blanšu, a bog zna da je gospođa Blanša sve činila da je zadrži! Mesta ima dovoljno, i ona je veoma poznata, ali ona bi ostala kraj gospođe i u najvećoj oskudici, jer veruje u gospođinu budućnost. I ona najzad izreče svoj savet. Dok smo mladi, pravimo gluposti. Sad treba otvoriti oči, jer muškarcima je samo do zadovoljstva. Oh, a biće ih tek! Gospođa treba samo da kaže jednu reč da stiša svoje poverioce i da pribavi potreban novac.

– Sve to ne vredi tri stotine franaka – odgovori Nana zabadajući prste u guste lokne svoje punđe. – Treba mi tri stotine franaka danas, i to odmah. Tako je glupo ne poznavati nikog koji bi mi dao tri stotine franaka.

Ona se zamisli, poslala bih odmah u Rambuje gospođu Lera, koju je upravo očekivala tog jutra. Njena prkosna ćud kvarila joj je zadovoljstvo od jučerašnjeg uspeha. Pa kad čovek pomisli da među svima tim ljudima koji su joj juče pljeskali nema nijednog da joj da tri stotine franaka. Posle, ne može se novac tek tako primiti. Bože! Kako je nesrećna. Ona se opet seti svog deteta, ono je imalo

tako slatke plave očice i tepalo je „mama” tako smešnim glasom da čovek umre od smeha.

U istom trenutku zazvoni električno zvonce na ulaznim vratima, jasnim drhtavim tonom. Zoe se vrati i promrmlja poverljivo:

– Neka žena. Dvadeset puta je već videla to ženu, samo se pravila da je ne poznaje i da

ne zna kakve veze ima ona sa damama u novčanim neprilikama. – Rekla mi je svoje ime... Gospođa Trikon.

– Trikonka – povika Nana. – Gle! Zaista, na nju sam i zaboravila. Pustite je.

Zoe uvede visoku, postariju gospođu u engleskom kostimu, sa nečim u svom držanju što podseća na plemkinju koja juri zbog svojih parnica. Zoe se izgubi iz sobe bez šuma, sa hitrim pokretom guje. Tako bi ona izlazila čim bi uvela kakvog gospodina u sobu. Uostalom, mogla je i ostati. Trikonka čak i ne sede, ona izmenja s Nanom samo nekoliko reči.

– Imam nešto za vas danas... Hoćete li? – Da. Koliko? – Dvadeset lujeva. – U koliko sati? – U tri. Pristajete? – Da. Trikonka još reče kako je vreme lepo i suvo, kako je dobro prošetati. Ima

da poseti još tri-četiri osobe, i ode, pogledavši najpre u svoju malu beležnicu. Kad osta sama, Nana odahnu. Laka jeza prođe joj ramenima, ona se zavuče u toplu postelju, meko i lenjo kao zimogrožljiva mačka. Postepeno joj se oči sklopiše, ona se smeškala na pomisao kako će sutra lepo obući malog Luja, dremež ju je obuzimao i sa njim grozničav san prošle noći, san o dugačkim aplauzima, koji ju je uljuljkivao u njenom zamoru.

Kada Zoe u jedanaest časova uvede u sobu gospođu Lera, Nana je još spavala, ali se od šuma probudi i odmah reče:

– To si ti... Ti ćeš danas ići u Rambuje. – Zato sam i došla – odgovori tetka. – Ima jedan voz u dvanaest i dvadeset.

Mogu ga uhvatiti. – Ne. Novac ću imati malo kasnije – odgovori mlada žena tegleći se. –

Ručaćemo, pa ćemo posle videti. Zoe donese sobnu haljinu. – Gospođo, došao je frizer. Nana nije htela da pređe u sobu za toaletu i viknu glasno: – Uđite, Fransise. Jedan gospodin, vrlo uljudno odeven, otvori vrata. On pozdravi. Nana je

baš tada izlazila iz postelje, bosonoga. Ne žureći se, pruži ruke da joj Zoe

namakne rukave haljine. A Fransis, sasvim ravnodušno i dostojanstveno, očekivaše i ne okrenuvši se. Kad je ona sela i kad ju je počeo češljati on reče:

– Gospođa možda nije čitala novine. Ima u „Figaru” vrlo lep članak. On je kupio novine. Gospođa Lera natače naočari i poče naglas da čita taj

članak, stojeći kraj prozora. Bilo je nečeg žandarmskog u njenoj pojavi, nos bi joj se ušiljio kad bi pročitala kakav galantan atribut. To je bio Fošerijev članak, napisan posle predstave. Dva dugačka topla stupca sa duhovitom pakošću prema umetnici, sa neodoljivim divljenjem prema ženi.

– Sjajno – ponovi Fransis. Nane se mnogo ticalo što se rugaju njenom glasu! Krasan mi je taj Fošeri,

platiće već on za to. Gospođa Lera, pošto je još jednom pročitala članak, izjavi odsečno da su svi ljudi imali „đavole u listovima nogu” i odbi da objasni to, zadovoljna što ona razume to veselu aluziju. Fransis je već dovršio Naninu frizuru i pokloni se govoreći:

– Pogledaću večernje listove. Zar ne, kao obično, u pet i po? – Donesite mi teglu pomade i od Beosija pola kilograma bombona –

doviknu mu Nana kroz salon kad je već zatvorio vrata. Kad su ostale same, žene se setiše da se nisu poljubile i pojlubiše se u oba

obraza. Članak ih je ugrejao. Nana je dotle još bila sanjiva, a sad je ponovo obuze groznica uspeha. Ah, da! Kakvo li je jutro imala danas Roza Minjon! Kako tetka nije htela da ide sinoć u pozorište, jer nju, kako reče, uvek od uzbuđenja zaboli stomak, Nana uze da joj opisuje veče, opijajući se sama svojom pričom, kao da se ceo Pariz srušio od silnog pljeskanja. Pa tada, prekinuvši priču, odjednom upita, smejući se, ko bi to rekao onda kad je kao devojčica jurila Ulicom zlatne kapljice. Gospođa Lera je odmahivala glavom. „Ne, zaista, to onda niko ne bi rekao.”

I tetka poče ozbiljnim glasom da je naziva svojom kćerkom. Pa zar sad i nije ona njena druga mati kad je prva mati otišla za pokojnim ocem i babom. Nana, raznežena, bila je gotova da zaplače. Ali gospođa Lera ponovi da je prošlost – prošlost, oh, gadna prošlost, na koju ne treba misliti. Odavno ona nije videla svoju sestričinu, jer joj je porodica prebacivala da se upropašćuje zbog male. Kao da je to, tobože, moguće! Ona ne traži od nje da joj se ispoveda, veruje da je ona uvek živela čestito. Njoj je dovoljno da je sad vidi u dobrom stanju i da ona voli svoje dete. Nema na svetu ništa iznad poštenja i rada.

– A sa kim si imala dete? – upita ona odjednom, a oči joj zasijaše od radoznalosti.

Iznenađena Nana zasta za sekundu. – Sa jednim gospodinom – odgovori ona. – Eto – nastavi tetka – a pričaju da ti je ono od nekog zidara, koji te je

tukao... Ispričaćeš mi to jedanput. Ti znaš, ja sam diskretna! Paziću ga kao da je kneževski sin.

Tetka je napustila cvećarski posao i živela je od svoje uštede, šest stotina franaka rente, skupljenih paru po paru. Nana obeća da će joj najmiti lep mali

stan a pored toga davaće joj sto franaka mesečno. Kod te sume tetka se zaboravi, viknu sestričini da ih dobro stegne za gušu kad ih već drži, ona je mislila na muškarce. Obe se još jednom zagrliše, ali Nana, usred radosti, govoreći o svom malom Luju, odjednom se sneveseli setivši se nečeg.

– Oh, kako je to dosadno, moram da izađem u tri sata! – promrmlja ona. – Eto ti bede.

Uto Zoe javi da je ručak na stolu. Pređoše u trpezariju, gde je jedna starija gospođa već sedela za stolom. Ona nije skinula šešir. Nosila je tamnu haljinu neke neodređene boje, nešto između mrkog i zelenog. Nana se ne iznenadi što je vidi, upita je samo zašto nije ušla u sobu.

– Čula sam glasove – odgovori starica. – Mislila sam da ste u društvu. Gospođa Maloar, ozbiljne fizionomije i otmenog ponašanja, služila je Nani

kao stara družbenica, pravila joj je društvo i šetala se s njom. Reklo bi se da je malo uznemiruje prisustvo gospođe Lera, ali kad ču da je ona tetka, pogleda je blago sa bledim osmehom. Nana, pak, koja je govorila da je pregladnela, navali na rotkvice koje je grickala bez hleba. Gospođa Lera zauze zvaničan stav, nije htela rotkvice, jer se od njih dobija sluz. Kada je Zoe donela kotlete, Nana je jedva uzela malo mesa i zadovoljila se da oglođe kost. S vremena na vreme posmatrala je ispod oka šešir svoje stare prijateljice.

– Je li to onaj novi šešir što sam vam ja dala – upita ona najzad. – Da, ja sam ga doterala – promrmlja gospođa Maloar kroz puna usta. Šešir je bio strašan, spljošten s prednje strane i nakićen visokim perom.

Gospođa Maloar je imala strast da udešava svoje šešire, ona je sama najbolje znala šta joj dobro stoji, i za tren oka bi od najboljeg šešira načinila kačket. Nana se umalo ne naljuti, ona joj je taj šešir i kupila upravo stoga da više ne crveni kad s njom izađe. Ona povika:

– Skinite ga bar! – Ne, hvala – odgovori starica dostojanstveno – ništa mi ne smeta, jedem

odlično i sa njim. Posle kotleta bio je još karfiol i ostaci hladnog pileta. Ali Nana se namršti

na svako jelo, dvoumila se, omirisala i ostavljala u tanjir. Obed je završila kuvanim voćem.

Pri slatkišima su dugo ostali. Zoe nije raspremala sto da posluži kafu. Gospođe su samo prosto odmakle svoje tanjire. Govorilo se stalno o sinoćnoj predstavi. Nana je zavijala cigarete i pušila klackajući se zavaljena u stolicu. Zoe je ostala u sobi, naslonjena na bife, opuštenih ruku, i pričala im svoje doživljaje. Po njenom pričanju, bila je kći neke babice iz Bersija, koja je imala neprijatne afere. U početku je služila u nekog zubnog lekara, onda u nekog agent osiguravajućih društava, to joj se nije svidelo i sa nešto gordosti nabroja sve dame kod kojih je bila sobarica. Zoe je o njima govorila tako kao da je sve njihove udese držala u svojoj ruci. Nesumnjivo da bi mnoge od njih grdno stradale da nije bilo nje. Tako, jednog dana, gospođa Blanša bila je sa gospodinom Oktavom, ali evo starog gde se iznenada vraća, šta radi Zoe? Ona

namerno pada prelazeći salon, stari se zbuni, otrča da donese čašu vode iz kuhinje, i gospodin Oktav se izgubi.

– Ah! Sjajna je, još kako – veli Nana slušajući je sa nežnim učešćem i nekom vrstom potčinjenog divljenja.

– Ja sam vam imala puno nezgoda... – počinje gospođa Lera. Pa primakavši se gospođi Maloar, poče da joj se poverava. Obe su pile

konjak sa šećerom. Gospođa Maloar je rado slušala tuđe tajne, ali nikada nije odavala svoje. Za nju se pričalo da živi od neke tajanstvene penzije i stanuje u sobi u koju još niko sem nje nije ušao.

Odjednom Nana povika: – Tetka, ne igraj se noževima, znaš da me to nervira. Ne pazeći na to, gospođa Lera je ukrstila noževe. Mlada žena se branila

zato što je sujeverna. Tako, prosuta so ne znači ništa, petak još manje, ali noževi... to se uvek pokazalo kao tačno, to je jače od nje. Zaista, nešto će joj se neprijatno dogoditi. Nana zevnu, pa dodade sa dubokom dosadom:

– Već dva sata... treba da idem. Kakva gnjavaža. Starice se pogledaše. Sve tri odmahnuše glavom ne govoreći ništa. Zaista,

to nije uvek zanimljivo. Nana se opet zavali, paleći još jednu cigaretu, dok su ostale grizle usne iz diskrecije i pune mudrovanja.

– Dok vas budemo čekale, mi ćemo igrati beziga – reče gospođa Maloar posle kratkog ćutanja. – Gospođa igra beziga?

Svakako da je gospođa Lera igrala beziga i to odlično. Ne moraju zato zvati Zoe, koja je bila iščezla, dovoljan je krajičak stola, i zagrnuše čaršav preko prljavih tanjira. Ali kako je gospođa Maloar ustala da sama izvadi karte iz jedne pregrade bifea, Nana joj reče da bude ljubazna i da joj pre nego što počne igra sastavi jedno pismo. Njoj je bilo dosadno da piše, a nije bila sigurna ni sa pravopisom, dok je stara prijateljica umela da sastavi pisma puna osećanja. Ona otrča da donese hartiju iz svoje sobe. Pismo je bilo za Dagenea. Bočica sa mastilom od tri marjaša i uvlaka sa zarđalim perom behu na nekoj stolici. Gospođa Maloar poče što je bolje umela: „Moj dragi mali”, onda mu je rekla da ne dolazi sutra, „jer nikako ne može biti”, ali „bila daleko ili blizu, svakog trenutka misli na njega.”

– I završiću sa „hiljadu poljubaca” – promrmlja ona. Gospođa Lera je klimanjem glave odobravala svaku rečenicu. Oči su joj plamtele i bila je sva srećna što je umešana u „stvari srca”. Ona htede da unese i malo svoga i s nežnim izrazom progunđa:

– „Hiljadu puta ljubim tvoje lepe oči.” – Tako je „hiljadu puta ljubim tvoje lepe oči” – ponovi Nana, dok se izraz

blaženstva rasplinuo po licima obeju starica. Zazvoniše po Zoe da preda pismo posredniku. Ona je baš govorila sa

pozorišnim momkom, koji je doneo raspored proba, zaboravljen tog jutra. Nana naredi da ga puste unutra i dade mu da pri povratku odnese pismo Dageneu. Onda ga stade zapitkivati. Oh, Gospodin Bordenav je vrlo zadovoljan, uzimaju

se ulaznice za nedelju dana, gospođa ne može ni da sanja koliko je već osoba od jutros tražilo njenu adresu. Kad je momak otišao, Nana reče da će se zadržati van kuće najviše pola sata. Ako je ko poseti, neka Zoe zamoli da pričekaju. Dok je govorila, zvonce na ulazu zazvoni. To je bio poverilac, iznajmljivač kola, on se već posadio na klupu u predsoblju. Taj je mogao do mraka da obrće palčeve, nimalo nije žurio.

„Samo hrabro” – reče u sebi Nana, uštavljena od lenjosti, zevajući i protežući se. – „Trebalo je da sam već tamo.”

A opet se nije ni makla. Posmatrala je igru svoje tetke, koja je objavila sto kečeva. Nalakćena, ona se gubila u misli. Ali skoči kad ču da izbi tri sata.

– Gospode... – omače joj se naglo. Onda je gospođa Maloar, brojeći poene, ohrabri, svojim blagim glasom: – Mala, najbolje je da se odmah okanite svoga posla. – Budi brza – reče gospođa Lera sekući karte. – Poći ću vozom u četiri i po,

a ti treba da si ovde s novcem pre četiri. – Ah, neću razvlačiti – odgunđa Nana. Za deset minuta Zoe joj pomože da obuče haljinu i metne šešir. Njoj je bilo

svejedno kako će izgledati. Taman je htela da izađe, novo zvonce. Ovoga puta to je ugljar! Lepo! Neka pravi društvo iznajmljivaču kola, to će ih razonoditi. Samo, plašeći se svađe, ona izađe kroz kuhinju i umače stepeništem za poslugu. Tuda je često išla, samo što je morala malo da zadigne suknje.

– Sve se oprašta kad je neko dobra majka – reče poslovično gospođa Maloar kad je ostala sa gospođom Lera.

– Ja imam osamdeset kraljeva – odgovori ova sva zaneta igrom. I njih dve zadubiše se u jednu beskrajnu partiju. Sto još nije bio raspremljen. Težak zadah, miris jela i dim cigareta punili su

sobu. Obe dame odmarale su se pijući konjak sa šećerom i kafom. Dvadeset minuta su već igrale pijuckajući kada i po treći put zazvoni. Zoe naglo uđe i gurnu ih kao svoje drugarice.

– Čujete li, opet zvoni... Ne možete tu ostati. Ako dođe mnogo sveta, treba mi ceo apartman... Hajdete, hopa, hopa!

Gospođa Maloar je htela da završi partiju, ali Zoe napravi grimasu kao da hoće da otme karte. Onda se ona odluči da pokupi karte ne kvareći ništa, dok je gospođa Lera prenosila konjak, čaše i šećer. Njih dve smestiše se u kuhinju ukraj stola, između krpa koje su su sušile i legena još punog prljave vode.

– Rekli smo tri stotine četrdeset... a vi? – Igram herca. Kad se Zoe vratila, nađe ih ponovo zadubljene u igru. Posle nekog

vremena, kako je gospođa Lera mešala karte, gospođa Maloar upita: – Ko je to bio? – Ah! niko – odgovori sobarica ravnodušno. – Jedan deran. Htela sam da ga

oteram, ali je tako lep, bez ijedne dlake ispod nosa, sa lepim plavim očima, kao

devojčica, da sam mu najzad rekla nek čeka. Drži ogroman buket, koji nikako neda iz ruke. To je neki balavac koji svakako još ide u školu.

Gospođa Lera ode po bocu s vodom da načini grog, jer joj je konjak sa šećerom isušio grlo. Zoe reče da će i ona popiti jednu čašu. Usta su joj, reče, gorka kao čemer.

– Dakle, vi ste ga smestili... – upita gospođa Maloar. – U onu malu sobicu bez nameštaja. Tu je jedan gospođin kofer i jedan sto.

Tu smeštam mršave mušterije. Ona jako zašećeri svoj grog, kad je zvonce opet prenu. Do sto đavola! Zar

je neće ostaviti da na miru pije. Ako ovako produži, lepo će ići. Ipak otrča da otvori. Kad se vrati, na pogled gospođe Maloar ona odgovori:

– Ništa, samo buket. Sve tri uzeše da piju, zdraveći se klimanjem glave. Još dvaput zazvoni dok

je Zoe raspremala trpezariju odnoseći tanjire na poslužavniku. No sve još nije bilo ozbiljno. Ona revnosno obaveštava gošće u kuhinji, i dvaput ponavlja s prezrenjem:

– Ništa, buket. Ipak, između deljenja karata, gospođe se smeju kad im ona opisuje izgled

poverilaca u predsoblju dok buketi pristižu. Gospođa će naći sve bukete na svom toaletu. Šteta što je sve to vrlo skupo, a ne možeš za njih dobiti ni dva groša. Zaista se mnogo novaca baca uzalud.

– Meni bi bilo dovoljno – reče gospođa Maloar – ono što muškarci u Parizu dnevno potroše za cveće ženama.

– Čisto sumnjam, vi ste skromni – promrmlja gospođa Lera. – Bilo bi dosta i ono što ta žica košta... Moja draga, šezdeset dama.

Bilo je deset minuta do četiri. Zoe se čudi, ne može da razume što se gospođa toliko dugo zadržala. Obično, kad gospođa izađe popodne, to je čas posla. Ali gospođa Maloar izjavi da nismo uvek u stanju da činimo ono što želimo Svakako, ima i smetnji u životu, veli gospođa Lera. Najbolje je čekati, ako je njena sestričina zakasnila, znači da su je poslovi zadržali, zar ne? Uostalom, nisu se mučile, u kuhinji je dobro, pa kako više nije imala herca, gospođa Lera baci kartu.

Opet zvono. Kad se Zoe vrati, bila je sva očarana. – Deco, debeli Stener – reče ona s vrata tihim glasom. – Smestila sam ga u

mali salon. Gospođa Maloar objasni gospođi Lera ko je bankar, jer ona nije poznavala

tu gospodu. Zar hoće da napusti Rozu Minjon? Zoe mahnu glavom, šta ona sve nije znala. Ali opet je morala da otvara vrata.

– No, eto ti nevolje – promrmlja ona u povratku. – Došao crnac! Uzalud mu govorim da je gospođa otišla, on vam se namestio u spavaću sobu. Očekivali smo ga tek večeras.

Bilo je četiri i četvrt, Nane još nema. Šta li to radi? To ne sluti na dobro. Donese još dva buketa. Zoe, kojoj je već dosadno, gleda ima li još kafe. Da,

gospođe bi rado pile kafu, to bi ih razdrmalo. One su gotovo zaspale u stolicama, uzimajući uvek istim pokretom karte sa talona. Četiri i po. Zaista se gospođi nešto dogodilo. Saputale su među sobom.

Odjednom, zaboravljajući se, gospođa Maloar objavi zvonkim glasom: – Imama pet stotina!... Kvart major u adutu! – Ćutite jednom – viknu Zoe ljutito. – Šta će misliti ta gospoda. I u tišini, kroz prigušeno mrmljanje dveju starica koje su se prepirale, ču se

sa sporednog stepeništa šum ubrzanih koraka. To je najzad bila Nana. Još pre nego što je otvorila vrata, čulo se njejno dahtanje. Ona uđe naglo, sva crvena. Mora biti da su joj kopče od suknje negde pukle, jer joj je suknja čistila stepenice, a jedan kraj se zamočio u neku baru, u kakve pomije, na prvom spratu, na kome je služavka strašna aljkavica.

– Ah, evo te! Srećom – reče gospođa Lera, još ljuta zbog onih „pet stotina” gospođe Maloar. – Možeš se pohvaliti da umeš vući ljude za nos.

– Zaista, gospođo, to nije razumno – dodade Zoe. Nana, već nezadovoljna, razbesne se posle ovih prekora, zar je tako

dočekuju posle neprijatnosti koje je imala. – Idite bestraga – dreknu ona. – Mir, gospođo, ima sveta – reče joj sobarica. Tada mlada žena, spustivši glas, promrmlja zadihana: – Zar vi mislite da sam se ja zabavljala. Nikad kraja. Volela bih da vas

vidim na mome mestu. Kipela sam sva, imala sam želju da šamaram. I nigde kola da se vratim. Srećom, to je to blizu. Ipak sam dobro trčala.

– Imaš li novaca – upita tetka. – Pazi, šta sad pita – uzviknu Nana. Ona je sela na stolicu kraj peći, noge su joj se odsekle od trčanja i, jednako

zadihana, izvadi iz nedara smotuljak u kome su bile četiri novčanice po sto franaka. Novčanice su se videle kroz omot koji je ona grubo prstom pocepala da bi se uverila o iznosu. Sve tri žene oko nje posmatrale su stalno taj omot, grubu prljavu hartiju u njenim malim rukama u rukavicama.

Bilo je već kasno, gospođa Lera je mogla tek sutra da ode u Rambuje. Nana stade žustro da se prepire s njom.

– Gospođo, svet čeka – ponovi sobarica. Nana se ponovo naljuti. Neka čeka dok obavi svoje poslove. A tetka je već

pružila ruku za novcem. – Ah, ne! Ne sve – viknu ona. – Tri stotine franaka za dojkinju, pedeset

franaka za tvoj put i trošak, to je tri stotine pedeset. Meni pedeset franaka. Najveća je teškoća bila da se razmeni novac. Nije bilo ni deset franaka u

kući. Nisu se ni obratili na gospođu Maloar, koja je sve slušala sasvim ravnodušno, jer ona pri sebi nije nikada imala više od trideset sentima, koliko joj treba za omnibus. Najzad Zoe izađe da pretraži u svom koferu, i donese sto

franaka u komadima od pet franaka. Izbrojaše ih na kraju stola. Gospođa Lera ode odmah, obećavši da će sutra dovesti malog Luja.

– Velite da ima sveta – upita Nana odmarajući se na stolici. – Da, gospođo, trojica. Zoe spomenu bankara. Nana se naprći. Da taj Stener ne misli da joj može

dosađivati zato što joj je juče bacio buket! – Uostalom – reče ona – sita sam danas. Idite, recite im da se neću vratiti. – Neka gospođa razmisli, gospođa će primiti gospodina bankara – gunđala

je Zoe ne mičući se s mesta, ozbiljna i ljuta što vidi da će njena gospođa učiniti još jednu glupost.

Zatim je govorila o Rumunu, kome u spavaćoj sobi mora biti dosadno. Razjarena, Nana se još više uzjoguni! Nikog, nikog neće da primi! Šta hoće taj nametijivac!

– Izbacite ih sve napolje! Hoću da igram partiju beziga sa gospođom Maloar. To mi je prijatnije...

Zvono je prekide. To prevrši meru. Opet neki gnjavator. Ona zabrani Zoe da otvori vrata. Ali ova, ne slušajući, već je izašla iz kuhinje. Kad se vrati, reče odlučno pružajući dve posetnice:

– Odgovorila sam da će ih gospođa primiti... Gospoda su u salonu. Nana skoči ljutito, ali su na posetnicama stajala imena markiza od Šuara i

grofa Mifa, i to je umiri. Ona se zamisli za trenutak. – Ko su ti – upita najzad. – Da li ih poznajete? – Znam starog – odgovori Zoe pućeći usta tajanstveno. Pa kako ju je njena

gospođa pitala dalje pogledom, dodade prosto: – Videla sam ga negde. To kao da privoli mladu ženu. Ona, žaleći, izađe iz kuhinje, tog mlakog

prostora u kome se moglo ugodno ćaskati uz miris kafe, grejući se pored vatre. Iza nje je ostala gospođa Maloar, koja je sad otvarala pasijans, ona ni sad nije skinula šešir, samo je odvezala trake da bi joj bilo ugodnije, i zabacila ih na leđa.

U sobi za oblačenje Nana je uz pripomoć Zoe navlačila sobnu haljinu i psujući ljude svetila se zbog neprijatnosti kojima je bila izložena. Te su krupne reči žalostile sobaricu, jer je sa bolom videla da se njena gospođa teško odvikavala od svojih ranijih navika. Ona je čak preklinjala gospođu da se stiša.

– Ah! koješta – odgovori prostački – oni su đubreta, oni to vole. Međutim, zauze svoj stav kneginje, kako je ona to govorila. Zoe je zadrža

baš kad je htela da pođe u salon, i odmah uvede u sobu za oblačenje markiza od Šuara i grofa Mifa. To je bilo mnogo bolje.

– Gospodo – reče im mlada žena sa izveštačenom uglađenošću – žalim što ste morali čekati.

Oba gospodina se pokloniše i sedoše. Zbog zastora od vezenog tila u sobi je vladao sumrak. To je bila najelegantnija soba u stanu, u jasnoj boji, sa velikim mermernim stolom za toaletu, velikim ogledalom, šezlongom i foteljama u

plavom satinu. Na toaletnom stolu buketi, ruže, krinovi, zumbuli, izmešani kao u nekoj cvećarskoj radnji, širili su jak i prodoran miris. Skupljena i umotana u sobnu haljinu ovlaš privezanu, Nana je izgledala kao da je iznenađena pri oblačenju, još vlažnog tela, nasmejana, poplašena usred svojih čipaka.

– Gospođo – reče ozbiljno grof Mifa – izvinite što vas uznemiravamo... Mi smo došli za prilog... Gospodin i ja članovi smo odbora za dobročinstvo u ovom kraju.

Markiz od Šuara požuri se da doda ljubaznog izgleda: – Kad smo saznali da u ovoj kući stanuje jedna velika umetnica, uzeli smo

slobodu da vam preporučimo naše siromahe. Talenat nikad nije bez srca. Nana je izigravala skromnost. Odgovarala je klimanjem glave, dok je brzo

prometala kroz glavu svoja razmišljanja. To je stari doveo drugog, oči su mu suviše lupeške. Ipak, treba se čuvati i ovoga drugog, smešno mu nabreknu slepoočnice: bolje da je došao sam. Tako je, vratarka im je rekla moje ime, i onda je svaki naginjao za svoj rođeni račun.

– Zaista, gospodo, niste pogrešili što ste se popeli do mene – reče ona preljubazno.

Zvono opet zazvoni. Nana zadrhta. Još jedna poseta, a ta Zoe neprestano otvara! Ona nastavi:

– Čovek je vrlo srećan kad može da daje. Udno duše joj je to laskalo. – Oh, gospođo – poče markiz – kad biste znali kakva je to beda. Naš kvart

broji više od tri hiljade siromaha, a on se smatra najbogatijim. Vi ne možete predstaviti sebi to bedu: deca bez hleba, bolesne žene bez ikakve pomoći, cepteći od zime.

– Siroti ljudi – reče Nana duboko ganuta. Ona se toliko ražali da joj suze okvasiše lepe oči. U tom trenutku se sagla,

ne pazeći na sebe, njena se haljina otvorila i otkrila vrat, a jedno povijeno koleno ocrtalo je liniju bedra pod tankom haljinom. Lako rumenilo obli žuto markiževo lice. Grof Mifa, koji je hteo nešto da kaže, obori oči. Bilo je suviše toplo u toj sobi, teško i zagušljivo kao u staklenim baštama. Ruže su počele da venu, širio se neki opojni miris.

– Čovek bi voleo da je u takvim prilikama vrlo bogat – dodade Nana. – Najzad, svaki čini koliko može. Verujte, gospodo, da sam znala ...

Umalo ne izusti kakvu glupost u svojoj razneženosti, zato ne dovrši rečenicu. Za časak zasta zbunjena, ne sećajući se gde je stavila svojih pedeset franaka kad se presvlačila. Ona se seti, mora da su kraj stola pod onom oborenom teglicom pomade. Kad se digla, zvonce dugo zazvoni. Divno! Opet neko! Tome nema kraja! Grof i markiz takođe su ustali, markiz je načuljio uši prema vratima, njemu je očigledno bio poznat ovaj način zvonjenja. Obojica su opet postali hladni, jedan jak i širokih leđa, sa svojom bujnom kosom, drugi izdižući svoja mršava ramena nad kojima je lebdela retka, seda kosa.

– Duše mi – reče Nana kad donese deset velikih petofranaka i poče se smejati – hoću da vas opteretim, gospodo. Ovo je za siromahe.

I poče da se dubi slatka jamica na njenoj bradi. Ona je sad bila dobro dete, bez poze, držeći gomilicu srebrnjaka na svom dlanu, kao da bi rekla: „Evo ko hoće?” Grof je bio brži. On pokupi novac, ali jedan komad osta na dlanu i, da bi ga uzeo, morao je dodirnuti i samu kožu mlađe žene, kožu tako toplu i tanku da on oseti jezu. Ona, raspoložena, još uvek se smejala.

– Evo, gospodo – produži ona. – Drugi put, nadam se, daću više. Više nije bilo razloga da ostanu i oni se pokloniše pošavši vratima. Ali baš

kad su hteli da izađu, opet neko zazvoni. Markiz ne mogade sakriti bled osmeh, dok grofa neka senka načini još ozbiljnijim. Nana ih zadrža jedan sekund da bi Zoe uspela da nađe kakav kutić. Nana nije volela susrete u svojoj kući. Samo ovog puta moralo je biti sve dupke puno. Laknu joj kad vide da je salon prazan. Da li ih je Zoe trpala u ormare?

– Do viđenja, gospodo – reče Nana zaustavljajući se na pragu salona. Ona ih ošinu svojim osmehom i bistrim pogledom. Grof Mifa se pokloni,

zbunjen pored sveg svog iskustva, on je želeo što pre vazduha, jer mu se u glavi vrtelo od mirisa one oblačionice, cveća i žene, od mirisa koji ga je gušio. Idući za njim, markiz od Šuara, uveren da ga niko neće videti, osmeli se da namigne na Nanu, unakazi lice, dok mu je jezik lizuckao usne.

Kad se vrati u oblaćionicu, gde je Zoe čekala sa pismima i posetnicama, ona viknu smejući se iz sveg glasa:

– Ove mi hulje odnese mojih pedeset franaka. Nije se ljutila, samo joj je bilo smešno da ljudi njoj uzmu pare. Pa ipak, baš

su svinje, ostavili su je bez marijaša. Kad spazi pisma i posetnice, opet se ozlovolji. Pisma još kojekako, gospoda koja su joj pljeskala izjavljuju joj ljubav; a posetioci mogu da se tornjaju.

Zoe ih je metnula svuda; ona primeti da je stan vrlo zgodan, svaka soba vodi u hodnik. Tako nije bilo kod gospođe Blanše, kod koje se uvek moralo proći kroz salon. Zbog toga je gospođa Blanša imala puno neprijatnosti.

– Sad ih ispratite sve – reče Nana koja je imala svoju misao. – Počnite sa crncem.

– Ah, taj je već odavno otišao – reče Zoe sa osmehom. – Hteo je samo da javi da večeras ne može doći.

Od radosti Nana zapljeska rukama. Neće doći! Kakva sreća! Biće, dakle, slobodna! Njoj laknu, kao da su joj oprostili najstrašniju kaznu. Odmah se seti Dagenea. Siromah mali, njemu je pisala da dođe u četvrtak! Brzo, neka gospođa Maloar napiše drugo pismo! Ali Zoe reče da se i gospođa Maloar, po svom običaju, izgubila bez zbogom. Nana najpre pomisli da pošalje nekog, ali se predomisli. Bila je vrlo umorna. Bilo bi tako dobro da spava celu noć! Misao na takvo uživanje pobedi sve! Jedanput u životu sme sebe time da časti.

– Leći ću čim se vratim iz pozorišta – reče ona – i nemojte me buditi pre dvanaest.

– A sad brzo, ispratite sve ostale – reče ona podignutim glasom. Zoe se nije ni pomakla. Nije smela da daje otvorene savete gospođi; ona je

samo udešavala da se gospođa koristi njenim iskustvom kad bi se zbunila zbog svoje luckaste glavice.

– I gospodina Stenera? – upita ona suvo. – Naravno – odgovori Nana – njega pre svih. Sobarica je čekala ne bi li se gospođa predomislila. Zar gospođi ne bi

laskalo da svojoj suparnici, Rozi Minjon, preotme takvog bogatog gospodina, koji je poznat u svim pozorištima?

– Požurite se, draga moja – ponovi Nana koja je znala šta hoće – recite mu da mi je dosadan.

Ona se trže naglo, sutra će ga možda poželeti. Sa lukavim izrazom na licu, smejući se i namigujući, ona reče:

– Najzad, ako hoću da zaista bude moj, najbolje da mu pokažem vrata. Zoe zasta iznenađena. Pogleda svoju gospođu obuzeta iznenadnim

divljenjem, pa bez oklevanja ode da izbaci Stenera. Nana se strpi za nekoliko trenutaka da bi Zoe imala vremena da „počisti

sobe”, kako ona reče. Teško je i zamisliti sličan juriš. Ona pomoli glavu u salon – bio je prazan. Trpezarija – takođe prazna. I tako produži da šeta iz sobe u sobu, uverena da nema nigde nikog, odjednom natrapa na nekog derana otvarajući vrata jedne sobice. On je spokojno sedeo na velikom koferu, mirna lica, držeći ogroman buket na kolenima.

– Gospode – viknu Nana – ovde ima nekog! Videći je, deran je već skočio, crven kao bulka. Nije znao šta će sa cvećem

i u uzbuđenju premeštao ga je iz ruke u ruku. Njegova mladost, zbunjenost, smešan izraz koji je imao držeći cveće, razmekšaše Nanu, koja prsnu u sladak smeh. Šta, zar i deca? Eto, muškarci i u matroskoj bluzi. Ona se podade tome familijarno, materinski, lupajući se po butinama od smeha i pitajući ga od šale:

– Da nisi došao da ti se obriše nosić, mali? – Da – odgovori deran niskim glasom punim molbe. Taj je odgovor još više

razveseli. Njemu je bilo sedamnaest godina, zvao se Žorž Igon. Sinoć je bio u Varijeteu i danas je došao da je vidi.

– I to je cveće za mene? – Da. – Daj ga ovamo, zvekane! Ali dok je ona uzimala cveće, on joj zgrabi ruke sa svom halapljivošću

svoje mladosti. Morala ga je tući da bi je pustio. Taj balavac nije oklevao. Iako ga je grdila, Nana se zarumene i nasmeši. Ona ga izgura, ali mu dozvoli da opet dođe. On je posrtao i nije mogao da nađe vrata.

Nana se vrati u oblačionicu, gde odmah dođe i Fransis da je očešlja za veče. Ona se tek uveče oblačila. Sedeći pred ogledalom, sagnute glave pod njegovim veštim rukama, bila je ćutljiva i zamišljena, kad Zoe dođe i reče:

– Gospođo, tu je jedan koji neće da ide. – Pa lepo, ostavite ga – odgovori ona mirno. – Jednako dolaze. – Ako, reci im neka čekaju. Kad ogladne, sami će otići. Raspoloženje joj se promenilo. Sad joj je činilo zadovoljstvo da kinji ljude.

Jedna misao joj se dopade, ona se izmače iz Fransisovih ruku i sama zaključa sva vrata, sad neka se skupe koliko hoće, svakako neće provaljivati zidove. Zoe će ulaziti kroz mala vrata koja vode u kuhinju. Električno zvonce nije nikako prestajalo. Svaki pet minuta opet je zvonilo, jasno i oštro, tačno kao dobro ustrojena mašina. A Nana, da bi se zabavljala, uze ih brojati. No ona se naglo seti:

– A moje bombone!? Fransis je takođe zaboravio. Otmenim pokretom svetskog čoveka koji nudi

poklon prijateljici iz džepa od redengota izvadi jednu kesu, ali je ipak u njen račun unosio i te bombone. Nana stavi bombone na kolena i stade ih grickati, okrećući glavu pod ovlašnim pritiskom frizera.

– Do vraga – promrmlja posle kratkog ćutanja. – To je čitava četa! Jedno za drugim, triput je zazvonilo zvonce. Zvonjenje se ubrzavalo. Bilo

ih je skromnih, koji mucaju i drhte zvoneći kao pri prvoj izjavi, bilo ih je smelih, koji odvažnim prstom zvone snažno, bilo je i onih koji se žure i njihovo zvonjenje preseče vazduh kao struja. Zvonilo je kao na uzbunu, što bi rekla Zoe, zvonilo je da probudi celu četvrt grada, čitava povorka ljudi koji su jedan za drugim pritiskali belo dugme od slonove kosti. Onaj nesrećnik Bordenav dao je celom svetu njenu adresu, sva sinoćna sala proći će kroz njeno predsoblje.

– Slušajte, Fransise – reče Nana – imate li pet zlatnika? On se izmače da pogleda frizuru, a zatim mirno reče: – Pet zlatnika, to zavisi... – Ah, čujte – reče ona – ako vam treba jemstvo ... I ne dovrši rečenicu, ona mu širokim pokretom ruke pokaza susedne odaje.

Fransis joj pozajmi pet zlatnika. Zoe je u slobodnim trenucima ulazila da spremi gospođinu toaletu. Trebalo ju je uskoro obući, dok je frizer čekao da doda i poslednji potez frizuri. Zvonjenje je i dalje trajalo, uznemiravalo sobaricu koja je ostavljala gospođu upola odevenu, sa cipelom samo na jednoj nozi. Gubila je glavu pored svega svog iskustva. Pošto je ljude potrpala svuda, iskorišćujući svaki ugao, bila je primorana da ih po trojicu ili četvoricu stavi zajedno, protivno svojim načelima. Ako jedan drugog pojedu, biće bar više mesta. Sigurna iza zaključanih vrata, Nana im se podsmevala, govoreći da im čuje disanje. Mora da krasno izgledaju, otvorenih usta kao male kuce kad čuče na stražnjim nogama. Njen se sinoćni uspeh produžavao ovde, taj čopor ljudi gonio ju je po tragu.

– Samo da mi što ne slome – gunđala je ona. Počela je već da se uznemirava pod toplim dahom koji je prodirao kroz

pukotine. Ali je Zoe uvela Labordeta, i mlada žena uskliknu ohrabrena. On je

hteo da joj govori o nekom računu koji je za nju isplatio kod mirovnog sudije. Ona nije htela da ga sluša i govorila mu je:

– Povešću vas... večeraćemo zajedno... Odatle ćete me vi ispratiti u Varijete. Pojavljujem se na pozornici tek u devet i po.

Dobri Labordet došao je kao naručen. Nikad ništa nije tražio za sebe. On je bio samo prijatelj žena, kojima je činio usluge. Tako je sad, prolazeći predsobljem, uspeo da isprati poverioce. Uostalom, ti čestiti ljudi nisu ni tražili novac, oni su samo hteli da po svaku cenu lično čestitaju gospođi na njenom sinoćnom uspehu i ponude joj svoje dalje usluge.

– Bežimo, bežimo – govorila je Nana, sad potpuno spremna. Zoe opet uđe vičući: – Gospođo, neću više otvarati vrata. Na stepeništu su se već svrstali u red ... – Svrstali u red! – I Fransis, koji je izigravao englesku ravnodušnost, prsnu

u smeh, uređujući češljeve. Nana je uzela Labordeta pod ruku i gurala ga kroz kuhinju. Ona uteče, spašena od ljudi, srećna što je znala da je sad s njim, ma gde bilo, i bez ikakve opasnosti.

– Vi ćete me vratiti kući – upita ga silazeći niz sporedno stepenište. – Tako ću biti sigurna... Zamislite samo da ću spavati sama celu noć, celu noć. Kakva sreća, dragi moj!

III

Grofica Sabina, kako su obično zvali gospođu Mifa de Bevi, za razliku od

grofove majke, koja je umrla prošle godine, primala je svakog utorka u svom domu u Miromenil ulici, na uglu Pantijevr ulice. To je široka četvrtasta zgrada, u kojoj su Mifaovi stanovali već sto godina, sa ulice visoka i mračna fasada podsećala je na manastir sa mnogobrojnim i uvek zatvorenim šalonima, pozadi, u malom vlažnom vrtu izraslo je tanko i visoko drveće tražeći sunca, te su se sa ulice videle grane iznad krova.

Ovog utorka, oko deset časova, jedva da je bilo desetak osoba u salonu. Kad je očekivala samo bliže poznanike, grofica nije otvarala ni mali salon ni trpezariju. Bili bi tako prisniji, razgovarali bi oko kamina. Salon je, pored toga, bio vrlo prostran i visok, četiri prozora gledala su na vrt, odakle se osećala vlaga ove kišne večeri na kraju aprila i pored ogromnih cepanica koje su gorele u kaminu. Tu sunce nikad nije doprlo, danju je neka zelenkasta svetlost jedva osvetljavala sobu, ali i noću, kad se luster i lampe upale, ta je odaja izgledala još ozbiljnije sa teškim nameštajem od abonosa, tapetima i sedištima od žute kadife sa širokim svilenim vezom. Tu se ulazilo u hladno dostojanstvo, u nekadašnje običaje, u prošli vek koji je odisao pobožnošću.

Međutim, prema fotelji u kojoj je grofova majka izdahnula, jednoj četvrtastoj fotelji od čvrstog drveta i grube čohe, sa druge strane kamina, sedela je grofica Sabina u dubokoj naslonjači postavljenoj crvenom svilom, koja je imala u sebi nečeg mekanog kao perina. To je bio jedini moderan deo nameštaja, kutak za maštanje, koji je bio ubačen u ovu strogost i strašno odudarao.

– Dakle – govorila je mlada žena – videćemo persijskog šaha. Govorilo se o kneževima koji će doći u Pariz na Izložbu. Više gospođa bilo

je okupljeno oko kamina. Brat gospođe od Žonkoja bio je u diplomatskoj misiji na Istoku, te je ona davala objašnjenja o dvoru Nazar-Edina.

– Da niste bolesni, draga moja – upita gospođa Šantro, žena jednog industrijalca, videći kako se grofica strese i poblede.

– Ne, ni najmanje – odgovori ova smešeći se. – Malo mi je hladno. Ovaj se salon tako teško zagreva.

Ona pređe tamnim pogledom duž zidova do vrha tavanice. Njena kći Estela, devojče od šesnaest godina, mršava i beznačajna, ustade sa foteljice na kojoj je sedela ćutke i priđe da podigne jedno drvo koje se skotrljalo. Gospođa od Šezela, Sabinina prijateljica iz manastira, mlađa od nje pet godina, povika:

– Oh, i ja bih volela da imam salon kao što je tvoj! Bar imaš gde da primaš. Danas se grade samo teskobni stanovi... Da sam na tvome mestu ...

Ona je govorila lakomisleno, sa živim pokretima, i objašnjavala kako bi ona promenlia tapete, stolice, sve: onda bi davala balove da ceo Pariz priča. Iza

nje, njen muž, sudija, slušao je ozbiljna izgleda. Za nju se pričalo da vara muža javno, ali su joj praštali, pa čak i primali, jer je, govorilo se, luckasta.

– Ah, Leonida – zadovolji se grofica Sabina da promrmlja uz svoj bled osmeh.

Jedan lep pokret ruke dopuni njenu misao. Zaista neće promeniti svoj salon sada, pošto je u njemu živela već sedamnaest godina, on će ostati takav kakvog je htela da ga za svog života sačuva njena svekrva. Zatim se vratiše razgovoru.

– Uveravali su me da će doći pruski kralj i ruski car. – Da, pričaju o sjajnim svetkovinama – reče gospođa od Žonkoja. Bankar Stener, koga je to skoro Leonida od Šezela upoznala sa

domaćinima, znao je ceo Pariz, i sedeći na kanabetu između dva prozora, razgovarao je sa jednim poslanikom, od koga je vešto pokušavao da dokuči vesti o nekoj operaciji na berzi, koju je nanjušio. Grof Mifa, stojeći kraj njih, slušao ih je ćutke, još mračnijeg izgleda nego obično.

Blizu vrata, četiri-pet mladića pravili su drugu grupu, okruživši grofa Ksavija od Vandevra, koji im je poluglasno pričao neku priču, vrlo masnu, nema sumnje, jer su se gušili od smeha. Usred sobe, sasvim sam, sedeo je tromo u fotelji neki debeli oovek, šef odseka u Ministarstvu unutrašnjih poslova, i spavao otvorenih očiju. Kako je izgledalo da neki od mladića ne veruje u Vandevrovu priču, ovaj podiže glas:

– Vi ste suviše skeptik, Fukarmone, sami ćete sebi pokvariti svako uživanje.

Smejući se, on se vrati damama. Poslednji potomak jedne velike porodice, duhovit i raznežen, proždirao je svoje veliko imanje strašnim apetitom koji ništa nije moglo da utoli. Njegove trkačke štale, najčuvenije u Parizu, koštale su ga ludog novca, njegovi gubici u carskom klubu iznosili su svakog meseca zabrinjavajuću sumu zlatnika, njegove ljubavnice jele su mu bezobzirno po koji salaš, po koji hektar njiva ili šuma, dobar komad njegovog ogromnog imanja u Pikardiji.

– Savetujem vam da druge ne nazivate skepticima, vi koji ne verujete ni u šta – reče mu Leonida praveći mu mesta kraj sebe. – Vi uvek kvarite svoja zadovoljstva.

– Sasvim – odgovori on. – Ja i hoću da se drugi koriste mojim iskustvom. Narediše mu da ćuti. To je bilo zazorno za gospodina Venoa. Kako se dame

skloniše u stranu, opaziše u jednom šezlongu starčića od šezdeset godina, rđavih zuba i finog osmejka, on je bio tu kao kod svoje kuće, slušajući sve i ne govoreći ništa. Pokretom ruke objasni da se ne ljuti. Vandevr povrati svoj svečan izraz i nastavi ozbiljno:

– Gospodin Veno zna dobro da ja verujem u ono u šta treba verovati. To bi izjava religioznosti. Čak je i Leonida izgledala zadovoljna. Udno sale

mladići se prestadoše smejati. Salon posta zakopčan, niko se više nije zabavljao. Kroz salon je prošao hladan vetar, usred tišine čuo se samo unjkavi glas bankara

Stenera, koga poslanikova nepoverljivost izbaci iz takta. Grofica Sabina podstače vatru pa opet zapodenu razgovor.

– Prošle godine videla sam u Badenu pruskog kralja. On je još snažan za svoje godine.

– Grof Bizmark biće u njegovom društvu – reče gospođa od Žonkoja. – Poznajete li grofa? Bila sam s njim na ručku kod mog brata. Oh! Davno, još kad je bio poslanik Pruske u Parizu. Eto, nikako ne razumem poslednje uspehe toga čoveka.

– A zašto – zapita gospođa Šantro. – Bože moj! kako da vam kažem... Ne sviđa ml se. Izgleda brutalan i

nevaspitan. A zatim, nalazim da je glup. Svi tada stadoše govoriti o knezu Bizmarku. Mišljenja su bila vrlo

podeljena. Vandevr ga je poznavao i uveravao je da voli da igra i pije. Usred razgovora vrata se otvoriše, Hektor od Faloaza uđe. Fošeri ga je pratio i on odmah priđe grofici klanjajući se:

– Gospođo, setio sam se vašeg ljubaznog poziva, Ona se osmehnu, reče neku ljubaznu reč. Novinar pozdravi grofa, pa se za

trenutak oseti neugodno usred salona u kome je poznavao jedino Stenera. Vandevr se okrenu i priđe da se s njim pozdravi.

Srećan što ga je sreo, Fošeri, osećajući potrebu da govori, odvede ga u stranu i reče mu tihim glasom:

– Znate za sutra? – Do vraga! – U ponoć kod nje. – Znam, znam... idem sa Blanšom. Vandevr htede da se izvuče i vrati damama da da nov podatak u korist g.

Bizmarka, ali ga Fošeri zadrža. – Nikad ne biste pogodili koga me je zamolila da pozovem. Lakim pokretom glave on pokaza na grofa Mifa, koji je tog trenutka

raspravljao o budžetu sa poslanikom i Stenerom. – Nije moguće – reče Vandevr, iznenađen i raspoložen. – Časti mi! Morao sam se zakleti da ću ga dovesti. Došao sam malo i zbog

toga. Obojica se ćutke osmehnuše, a Vandevr, kome se žurilo da se vrati među

gospođe, povika: – Naprotiv, tvrdim da je gospodin Bizmark duhovit. Jednog večera, vidite,

rekao je preda mnom ovu krasnu reč... Faloaz je, međutim, čuo nekoliko reči koje su ova dvojica poluglasno

izmenjala i gledao je Fošerija očekujući objašnjenje, ali bez uspeha. O kome su govorili? Kuda hoće to sutra u ponoć? On se ne maknu više od svog rođaka. Fošeri je seo. Njega je naročito zanimala grofica Sabina. Često je čuo njeno ime. Znao je da se udala u sedamnaestoj godini, da joj je sad valjda trideset četiri, da

je od svoje udaje živela manastirskim životom između muža i svekrve. Neki su pričali da je hladna kao kaluđerica, drugi su je žalili, sećajući se njenog slatkog smeha, lepih vatrenih očiju pre nego što su je zatvorili u taj stari dom. Fošeri ju je posmatrao i dvoumio se. Neki njegov prijatelj koji je nedavno umro u Meksiku, kao kapetan, uoči samog odlaska, jedne večeri, pri kraju obeda, poverio mu je nešto naprasno, kao što se i najopreznijim ljudima ponekad dešava. Fošerijeve su uspomene bile neodređene, te večeri se dobro jelo, i on je sumnjao u to, posmatrajući groficu usred njenog antičkog salona, odevenu u crno i sa onim mirnim osmehom. Lampa više glave osvetljavala je profil punačke crnke, u koje su samo malo mesnate usne odavale nešto od snažne strastvenosti.

– Šta su zapeli s tim Bizmarkom – mrmljao je Faloaz, koji se pravio da mu je dosadno u ovom otmenom krugu. – Ovde je neizdržljivo! Kakva ti je to glupa misao da dođem ovamo!

– Reci mi, ima li grofica ljubavnika? – Ah, ne! ah, ne! dragi moj – promuca on, očigledno zbunjen,

zaboravljajući na svoju pozu. – Gde misliš ti da si? Potom oseti da je njegovo bunjenje bilo neukusno, te doda, zavalivši se u

kanabe: – Do vraga, velim ne, ali više ne znam ništa. Eno onaj mali, onaj

Fukarmon, koji je svakoj vreći zakrpa. Bilo ih je izvesno i jačih od njega. No, šta se to mene tiče. Najzad, sigurno je, ako se baš grofica i zabavlja, ona je u tom slučaju vrlo lukava, jer se o tome nigde ništa ne priča.

Onda, iako ga Fošeri nije ništa više pitao, on mu ispriča sve što je znao o kući Mifa. Usred razgovora gospođa okupljenih oko kamina, njih dvojica govorahu tiho, i čovek bi pomislio, kad ih vidi tako svečano obučene i u rukavicama, da biranim jezikom govore o najozbiljnijem predmetu. Dakle, majka Mifa, koju je Faloaz dobro poznavao, bila je nesnošljiva starica, večito po crkvama, ali pored toga gorda i puna autoriteta kome se svako povinovao. A Mifa, pozni sin jednog generala, koga je Napoleon I imenovao grofom, razume se, umeo se snaći posle udara od 2. decembra. Ni on nije bio veseljak, ali je važio kao pošten i ispravan čovek.

Uvažavanje sveta, kao i njegovo ubeđenje o visokoj dužnosti na dvoru, o svom dostojanstvu i vrlinama učinili su da je držao glavu visoko kao što sveštenik nosi svete darove. Tako ga je vaspitala majka: svaki dan na ispovesti, nikad nestašluka, niti mladosti. On se pridržavao verskih običaja, imao je strašne napade verske krize, slične napadima žute groznice. Najzad, da bi upotpunio svoj opis, Faloaz šapnu jednu reč na uvo svom rođaku.

– Nije moguće – reče ovaj. – Kleli su mi se, časti mi! Imao je još kad se oženio! Fošeri se smejao gledajući grofa, čije je lice, uokvireno zulufima i bez

brkova, izgledalo još čvršće i četvrtastije dok je nabrajao cifre Steneru, koji je protivrečio.

– Vere mi, glava mu i liči na takvog – šaputao je Fošeri. – Divan svadbeni poklon za ženu. Siroto dete. Kako joj je morao biti

dosadan! Ona, kladim se, ne zna ama baš ništa! Baš u tom trenutku oslovi ga grofica Sabina, ali je on nije čuo, toliko mu je

slučaj grofa Mifa bio zanimljiv i neobičan. Ona morade da ponovi svoje pitanje: – Gospodine Fošeri, zar vi niste objavili članak o gospodinu Bizmarku? Vi

ste razgovarali s njim? On se naglo diže i približi grupi gospođa, starajući se da se pribere, našavši

ipak odmah i lako gotov odgovor: – Bogami, gospođo, priznaću vam da sam taj članak napisao prema

njegovim nemačkim biografijama... Nisam nikad video gospodina Bizmarka. Onda osta kraj grofice i, mada je sve vreme razgovarao s njom, produžio je

svoje razmišljanje. Nije izgledalo da ima toliko godina, niko joj ne bi dao više od dvadeset osam, naročito u očima ima nekog mladalačkog žara, ispod plave senke njenih dugih očnih kapaka. Odrasla je kod razdvojenih roditelja i provodila mesec dana kod markiza od Šuara, a mesec kod markize, udala se vrlo mlada, kad joj je mati umrla, na šta ju je, bez sumnje, naterao otac, jer mu je smetala. Strašan čovek, taj markiz. Čudne priče kruže o njemu pored sve njegove preterane pobožnosti. Fošeri upita da li će imati čast da ga pozdravi: izvesno, njen otac će doći, samo kasnije, on ima mnogo posla. Novinar osta ozbiljan, jer je verovao da zna gde markiz provodi svoje večeri. No, on opazi jedan mladež na levom grofičinom obrazu, blizu usta, i iznenadi se. Nana je imala potpuno isti. To je smešno. Na mladežu su se kovrčale dlačice, samo u Nane su bile plave, a u ove crne kao ugljen. Svejedno, ova žena nije imala ljubavnika.

– Uvek sam želela da upoznam kraljicu Avgustu – pričala je ona. – Tvrde da je tako dobra i tako pobožna... Mislite li da će i ona doći sa kraljem?

– Ne verujem, gospođo – odgovori on. Očigledno, ona nije imala ljubavnika. Dovoljno je da je čovek vidi tu kraj

njene ništavne i nadmene kćeri. Ovaj mrtvački salon, koji miriše na crkvu, pokazivao je kakva gvozdena ruka i kakav strog režim zapoveda njome. Ništa od sebe nije unela u ovaj antički dom, crn od vlage. Ali kad on odjednom spazi iza dama u fotelji onog starčića sa kvarnim zubima i finim osmejkom, ubedi se sasvim. Poznavao ga je dobro, to je bio Teofil Veno, bivši advokat i stručnjak za crkevene sporove, povukao se u miran život sa priličnim imanjem, živeo je tajanstveno, priman je svuda, pozdravljan sa velikim poštovanjem, čak su ga se malo bojali, kao da je predstavljao kakvu veliku snagu, neku potajnu silu, koju su osećali u njemu. On se sam držao vrlo snishodljivo, bio je tutor crkve Sv. Magdalene, i primio je položaj kmeta u devetom kvartu, samo da razbije svoju dokolicu. Vraga! Grofica je bila sjajno čuvana. Tu se ništa ne može učiniti.

– U pravu si, ovde je dosadno – reče Fošeri svome rođaku kad se izvukao iz ženskog društva. – Da bežimo!

Ali Stener, koga su grof Mifa i poslanik ostavili, priđe besan, znojav i grdeći poluglasno:

– Do vraga! Neka ćute kad neće ništa da kažu, naći ću ja one koji će govoriti.

Onda, odvlačeći novinara u jedan kut i promenivši ton, reče pobedonosno: – Ha! Dakle, sutra... I ja ću doći, prijaško! – Zar – promrmlja Fošeri iznenađen. – Ne znate... oh, imao sam muke da je nađem kod kuće! A uz to, Minjon

me nije puštao iz očiju. – Pa i Minjonovi će doći. – Da, ona mi je rekla... Najzad me je primila i pozvala. Tačno u ponoć,

posle predstave. Bankar je sijao. Žmirio je očima i dodade, pridajući rečima naročiti značaj: – A vi, dokle ste ... – Šta to – upita Fošeri praveći se da ne razume. – Htela je da mi zahvali zbog članka i došla je k meni. – Da, da... vi ste srećni. Vas nagrađuju... Zbilja ko plaća sutra? Novinar raširi ruke da bi pokazao kako to nikad nije mogao doznati. Uto

Vandevr pokaza Stenera, koji je poznavao g. Bizmarka. Gospođa od Žonkoja bila je skoro ubeđena. Ona zaključi ovim rečima:

– Na mene je učinio rđav utisak, nalazim da mu je izgled zao. Ali rado verujem da ima mnogo duha, jer to objašnjava njegove uspehe.

– Bez sumnje – bledo se osmehnu bankar, inače Jevrejin iz Frankfurta. Faloaz se, pak, osmeli da zapita svog rođaka, priteravši ga u tesnac: – Sutra uveče je večera kod neke žene? Kod koje, reci? Kod koje? Fošeri mu dade znak da ih slušaju. Trebalo je biti pristojan. Uto se vrata otvoriše i uđe neka stara dama u pratnji jednog dečaka, u kome

Fošeri odmah poznade onog gimnazistu koji je na premijeri Plave Venere uzviknuo čuveno „vrlo šik”, o čemu se još pričalo.

Dolazak ove gospođe oživi salon. Grofica Sabina se naglo diže sa naslonjače i pohita joj u susret, uze je za ruke i nazva je svojom dragom gospođom Igon. Videći da njegov rođak radoznalo posmatra taj prizor, Fošeri mu, da bi ga raznežio, objasni stvar u tri reči. Gospođa Igon, udovica jednog beležnika, živela je na imanju svoje porodice u Fondeti, blizu Orleana, ali je u svojoj kući u Parizu, u Rišeljeovoj ulici, zadržala mali stan. Sada je ovde za nekoliko nedelja, dok smesti svog najmlađeg sina, koji se upisao na prvu godinu prava. Ona je bila nekad velika prijateljica markize Šuar i zna Sabinu od rođenja. Grofica je čak kod nje provela nekoliko meseci pre svoje udaje, i stara je gospođa još oslovljavala sa ti.

– Dovela sam ti Žorža – reče gospođa Igon Sabini – mislim da je odrastao.

Mladić, svetlih očiju i duge plave kose, zbog čega je ličio na devojčicu u muškom odelu, pozdravi je ne zbunjujući se i podseti na zajedničku igru loptom pre dve godine u Fondeti.

– Da li je Filip u Parizu – upita grof Mifa. – Ah, ne – odgovori stara gospa. – On je još u garnizonu u Burzu. Ona je sela i govorila ponosito o svom starijem sinu, koji je, otišavši u

vojsku, vrlo naglo dospeo do poručničkog čina. Sve su joj gospođe ukazivale simpatije pune poštovanja. Razgovor ožive, ljubaznije i opreznije. A Fošeri, gledajući to uvaženu gospođu Igon, to materinsko lice ozareno dobroćudnim osmehom pod širokim pramenovima sede kose, uvide da je strahovito smešan što je i jednog trenutka posumnjao u groficu Sabinu.

Međutim, njegovu pažnju privuče velika naslonjača od crvene prošivene svile u kojoj je grofica sedela. On nađe da je fotelja prostog tona i nemirne mašte u ovom počađalom salonu. Zaista, grof nije voleo da se unese ovde taj nameštaj za naslađivanje i lenčarenje. Čovek bi rekao da je to početak i pokušaj neke želje i nekog zadovoljstva. On se opet zaboravi sanjareći i sećajući se neodređeno ispovesti koju je čuo jedne večeri za kafanskim stolom. Želeo je da dođe Mifaovima, gonila ga je na to senzualnost. Pošto je njegov prijatelj ostao zauvek u Meksiku, ko zna? Treba videti. Svakako, to je glupo, ali ga je pomisao mučila, privlačila, njegov porok ga je gonio. Ta fotelja imala je nečeg nepravilnog i lepog u sebi, suviše zavaljen naslon, i to ga je sad zanimalo.

– Pa, hoćemo li – upita ga Faloaz, rešen da na ulici sazna ime te žene kod koje će večerati.

– Omah – odgovori Fošeri. Njemu se nije više žurilo, izgovarao se time što mora da izruči poziv koji

nije lako izvršiti. Gospođe su govorile o odlasku jedne devojke u kaluđerice, o dirljivoj istoriji o kojoj je već tri dana pričao ceo mondenski Pariz. To je bila starija kći baronice od Fužreja, koja je stupila u karmelitski red pod uticajem neodoljive pobožnosti. Gospođa Šantro, neka dalja rođaka Fužrejevih, pričala je da je baronica pala u postelju od silnog plakanja.

– Bila sam tamo, imala sam odlično mesto – reče Leonida – mene je veoma zanimalo.

Gospođa Igon je, opet, žalila sirotu majku. Kakav je to bol za nju da na taj način izgubi svoje dete.

– Prebacuju mi da sam preterano pobožna – reče ona sa mirnom iskrenošću. – Pa ipak nalazim da je strašno surovo od dece da tvrdoglavo izvrše takvo samoubistvo.

– Da, to je strašno – prošaputa grofica i strese se kao da je proze jeza, pa se još jače skupi udno svoje fotelje, kraj vatre.

Gospođe stadoše razgovarati, njihovi glasovi postaše tiši, samo katkad slabi osmeh presecaše ozbiljnost razgovora. Dve lampe na kaminu, pokrivene ružičastom čipkom, slabo su ih osvetljavale; u celom salonu, na većim rastojanjima, bile su još tri lampe, te je prostrani salon bio u prijatnoj senci.

Steneru je bilo dosadno. Pričao je Fošeriju jedan doživljaj te male gospođe od Šezela, koju je on zvao Leonida. Nazva je zlosrećnicom, spustivši glas da ga ne čuju dame. Fošeri ju je gledao u njenoj večernjoj haljini od bledoplave svile, kako smešno sedi na ivici fotelje, tanka i nestašna kao kakav dečak, i bi najzad iznenađen što je uopšte tu. Više se na to pazi kod Karoline Eke, čija majka vodi kuću sa mnogo više ozbiljnosti. Materijal za čitav članak. Čudan je taj pariški svet! Najstroži saloni su popustili pod navalom. Očevidno, onaj ćutljivi Teofil Veno, koji se samo smeška pokazujući svoje kvarne zube, mora da je nasledstvo od pokojne grofice, kao i one starije gospe, gospođa Šantro, gospođa od Žonkoja i četiri-pet staraca što su sedeli po uglovima. Grof Mifa je dovodio visoke činovnike pristojnog držanja koje su ljudi u Tiljerijama voleli, između ostalih, šefa odseka koji je jednako sedeo sam usred sobe izbrijan, ugašenog pogleda, sav utegnut u svoje odelo te nije mogao učiniti nijedan pokret. Gotovo su svi mladići i nekoliko osoba otmenog držanja bili poznanici markiza od Šuara, koji je ušavši u Državni savet, ipak održavao veze sa strankom legitimista. Ostali su Leonida od Šezela, Stener, čitav jedan sumnjiv kružok, od koga je jedino gospođa Igon odudarala ozbiljnošću stare ljubazne žene. Fošeri, nazirući već svoj članak, nazivao ga je kutkom grofice Sabine.

– Jedanput – pričao je Stener dalje – Leonida je dovela svoga tenora u Montoban. Ona je stanovala na dve milje odatle, u zamku Borkej, i svakog dana je dolazila svojim kolima, u koja su bila upregnuta dva konja, da ga vidi u hotelu „Kod zlatnog lava”, gde je bio odseo. Kola su čekala pred vratima. Leonida je ostajala po nekoliko časova, dok se svet skupljao oko kola da gleda konje.

Nasta tišina, nekoliko svečanih trenutaka pod visokom tavanicom. Dva su mladića šaputala, pa i oni zaćutaše, i samo se još čuo pritajen korak grofa Mifa, koji je prolazio kroz sobu. Lampe kao da su pobledele, vatra se gasila, neka stroga senka obavijala je stare prijatelje porodice u njihovim foteljama, koje su im pripadale već četrdeset godina. Kao da su sve zvanice osetile u toj pauzi da se vraća grofova majka sa svojim ledenim, gordim držanjem. Grofica Sabina opet započe:

– Najzad, govori se... da je taj mladić umro i da je siroto dete stoga otišlo u manastir. Vele, uostalom, da gospodin od Fužreja ne bi nikad pristao na taj brak.

– Mnogo štošta vele – reče Leonida besmisleno. Ona se stade smejati, ne želeći da objasni. Sabina, zaražena ovim smehom,

prinese ustima maramicu. To smejanje u ozbiljnosti ove prostrane sobe dobi ton koji iznenadi Fošerija, odjekivao je kao da se razbija kristal. Zaista, ovo je bio početak pukotine. Svi glasovi oživeše, gospođa od Žonkoja se bunila, gospođa Šantro je znala da je bio u projektu neki brak, ali da je na tome i ostalo, čak i muškarci dadoše svoja mišljenja. Za nekoliko trenutaka nasta čitava zbrka različitih mišljenja i raznoliki elementi salona, bonapartisti i legitimisti, pomešani sa skeptičnim mondenima, gotovo se izmešaše. Estela je zazvonila da se podstakne vatra, sluga je nalio lampe, nalik na neko buđenje. Fošeri se smeškao, bilo mu je gotovo ugodno.

– Vraga! Udaju se za Hrista kad ne mogu da se udaju za svoga rođaka – promrmlja kroz zube Vandevr, kome je sav taj razgovor bio dosadan, te priđe Fošeriju. – Dragi moj, da li ste ikad videli da je žena koja je srećna u ljubavi otišla u kaluđerice?

Nije ni čekao odgovor, bio je sit toga, već dodade poluglasno: – Recite mi koliko će nas biti sutra? Biće Minjonovi, Stener, vi, Blanša i

ja... Ko još? – Mislim, Karolina... Simona... Gaga, bez sumnje. Ne zna se nikad tačno,

očekuje se dvadeset, a dođe ih trideset. Vandevr, posmatrajući dame, pređe na drugi predmet: – Ova gospođa od Žonkoja morala je biti lepa pre petnaest godina. Ona

sirota Estela još je više omršavela. Kakva će to biti daska u krvetu! Ali on prekide i vrati se na sutrašnju večeru. – Dosadno je što su uvek iste žene. Trebalo bi novih, hajdete, izmislite nam

jednu. Hm! Evo ideje! Idem da pozovem onog debeljka da dovede onu ženu s kojom je onomad bio u Varijeteu.

On je govorio o šefu odseka, koji je zaspao usred salona. Fošeri je izdaleka s interesovanjem pratio ovo tugaljivo pogađanje. Vandevr je seo kraj debeljka, koji je i dalje bio dostojanstven. Činilo se da obojica neko vreme odmereno raspravljaju o postavljenom pitanju, naime, kakvo osećanje može nagnati mladu devojku u kaluđerice. Potom se grof vrati i reče:

– Nemogućno. Kune se da je ona vrlo razumna i da bi odbila. Međutim, ja bih se kladio da sam je video kod Lore.

– Šta! Zar vi idete kod Lore! – prošapta Fošeri smejući se. – Vi odlazite u takve kuće! Ja sam mislio da to činimo mi sirotinja ...

– Eh, dragi moj, treba sve poznavati. Oni se stadoše smejati, zažarenih pogleda, opisujući podrobno jelovnik u

Ulici mučenika, gde kokote koje su u oskudici kod debele Lore Pijdefer dobijaju obed za tri franka! Čudan ćumez! Svaka damica ljubi se s Lorom u usta. Ali kako grofica Sabina okrete glavu, jer beše čula neke od njihovih reči, oni se zaustaviše, podgurkujući se, veseli, zažareni. Nisu ni primetili blizu sebe Žorža Igona, koji ih je slušao crveneći tako jako da se crvenilo prostrlo od ušiju do njegovog devojačkog vrata. Taj momčić se i noslađivao i stideo. Otkako ga je mati ostavila u salonu, on se jednako vrteo oko gospođe od Šezela, jedine žene koja mu se činila šik. Ali ju je Nana prevazilazila, i još kako!

– Sinoć me je Žorž – pričala je gospođa Igon – odveo u pozorište. Da, u Varijete. Ima svakako deset godina kako nisam tamo stupila nogom. To dete obožava muziku... Mene to nije mnogo zanimalo, ali on je bio sav srećan. Čudne stvari daju danas. Istina, priznajem, mene muzika ne oduševljava.

– Kako, gospođo! Ne volite muziku – povika gospođa od Žonkoja podignuvši oči k nebu. – Zar je moguće da neko ne voli muziku!

Opšti uzvik. Niko ne reče ni reči o komadu koji se daje u Varijeteu, i od koga dobra gospođa Igon nije razumela baš ništa, sve su gospođe u društvu

videle komad, ali nisu htele da govore o njemu. Odmah preneše razgovor na osećanje, na prefinjeno divljenje velikim umetnicama. Gospođa od Žonkoja volela je samo Vebera, gospođa Šantro italijanske muzičare. Čovek bi rekao da je pred kaminom neki crkveni skup, diskretno pojanje u maloj kapeli, toliko su glasovi gospođa postali meki i čežnjivi.

– Slušajte – gunđao je Vendevr odvodeći Fošerija nasred salona – treba ipak da izmislimo neku ženu za sutra. Kako bi bilo da se obratimo Steneru?

– Oh! Stener – reče novinar – kad Stener dobije neku ženu, znači da je niko u Parizu više neće.

Vandevr je, međutim, gledao oko sebe. – Čekajte – reče on. – Neki dan sreo sam Fukarmona sa jednom divnom

plavužom. Reći ću mu da je dovede. On dozva Fukarmona. Brzo izmenjaše nekoliko reći. Obojica su sa puno

opreznosti morali da preskaču šlepove dama kako bi otišli kod trećeg mladića, sa kojim nastaviše razgovor u udubljenju jednog prozora. Ostavši sam, Fošeri se reši da priđe kaminu baš kad je gospođa od Žonkoja pričala kako, čim čuje da svira Veber, odmah vidi jezera, šume, rađanje sunca, polja umivena rosom, ali ga neka ruka kucnu po ramenu, a glas nečiji govoraše mu iza leđa:

– Baš nije lepo. – Šta to – upita on okrećući se i videći Faloaza. – Pa ta večera za sutra. Mogao bi reći da i mene pozovu. Fošeri taman da odgovori, a Vandevr se vrati i reče mu: – Izgleda da to nije Fukarmonova prijateljica, to je sopstvenost gospodina

tamo ... Ona ne može doći. Kakva šteta! Ali sam ipak pozvao Fukarmona. On će pokušati da dovede Lujzu iz Pale-Rojala.

– Gospodine od Vandevra – zapita gospođa Šantro jakim glasom – je l’ te da su u prošlu nedelju izviždali Vagnera?

– Oh, užasno, gospođo – odgovori on približivši se sa iznenadnom učtivošću.

Ali kako ga nisu zadržavali, on se vrati i produži da šapće novinaru: – Još ću da ih pokupim... ti mladi ljudi poznaju zgodne devojčice. Onda on pođe ljubazan i smešeći se, prilazio je svima društvima, mešao se

u grupice, šapnuo svakom ponešto, vraćao se dajući očima i glavom znake sporazumevanja. Kao da je svojim ljubaznim licem davao svima lozinku. Poziv je leteo, zakazivali su sastanke, dok je sentimentalni razgovor gospođa o muzici zaglušivao nervoznu larmu ovog dogovaranja.

– Nemojte mi govoriti o Nemcima – ponavljala je gospođa Šantro. – Pesma je radost, svetlost... Jeste li čuli Patijevu u Berberinu?

– Divna je – mrmljala je Leonida, koja je na svom klaviru lupala samo arije iz opereta.

Grofica Sabina je uto zazvonila. Kad utorkom nije bilo mnogo gostiju, čaj se služio u salonu. Dok je sluga raspremao jedan stočić, grofica je očima pratila

grofa od Vandevra. Ona je imala rasplinut osmejak koji je ovlaš pokazivao njene bele zube. Kako je grof prolazio, ona ga upita:

– Kakvu to zaveru kujete, gospodine od Vandevra? – Ja, gospođo – odgovori on mirno. – Nikakvu. – Vidim da ste u velikom poslu... Hajdete da mi nešto pomognete. Ona mu strpa u ruke jedan album, moleći da ga odnese na pijanino. On

ipak uz put šapnu Fošeriju da će doći Tatan Nene, najlepše grlo u sezoni i Marija Blond, koja tek što se pojavila u pozorištu Foli-Dramatik. Faloaz ga je zaustavljao na svakom koraku, očekujući poziv. On se najzad ponudi. Vandevr ga odmah pozva, samo zatraži od njega da dovede Klarisu, ali kako Faloaz poče, tobože, da se usteže, on ga umiri rečima:

– Ali kad vas ja zovem! To je dovoljno. Faloaz bi ipak želeo da zna ime te žene, ali Vandevra opet pozva grofica da

ga zapita kako Englezi spravljaju čaj. On je često išao u Englesku, jer su mu tamo konji trčali na trkama. Po njegovom mišljenju samo Rusi znaju da zgotove čaj, i on je upozna s njihovim receptom. Zatim, kao da je jednako nešto mislio dok je pričao, prekide govor da upita:

– Ah, zbilja, a markiz? Zar ga nećemo videti večeras? – Oh, da! Otac mi je svečano obećao – odgovori grofica. – Već se brinem,

zadržali su ga poslovi. Vandevr se diskretno osmehnu. Reklo bi se da je i njemu poznato kakve su

prirode bili poslovi markiza od Šuara. On je pomišljao na jednu lepu damu koju je markiz vodio na izlete. Možda bi se i ona mogla pridobiti.

Fošeri je, međutim, mislio da je trenutak zgodan da pozove grofa Mifa. Bilo je već kasno.

– Ozbiljno – upita Vandevr, koji je verovao da je to samo šala. – Najozbiljnije! Ako ne izručim poziv, ona će mi iskopati oči. Njena fiks-

ideja! – Onda ću vam pomoći, dragi moj. Otkucalo je jedanaest. Uz pomoć svoje kćeri grofica je služila čaj. Pošto su

bili gotovo samo prijatelji, šolje i tacne sa sitnim kolačima dodavahu se familijarno. Gospođe su ostale u foteljama oko kamina, srkućući čaj i grickajući kolače prednjim zubima. Sa muzike razgovor je prešao na poslastičare. Bombone su dobre samo u Boasija, sladoled u Katerine; jedino je gospođa Šantro zastupala Latenvija. Razgovor je tekao tromo, salon je dremao od umora. Stener je opet pokušao da iskuša poslanika, koga je pritesnio uza zid na jednom kanabetu. Gospodin Veno, kome su valjda slatkiši i pokvarili zube, jeo je samo suve kolače, komad po komad, praskavo kao miš kad glocka, a šef odseka zabio je nos u šolju, pa ga ne vadi. Ne žureći, grofica je išla od gosta do gosta, ne navaljujući, pitajući više pogledom, pa bi odlazila dalje smešeći se. Zbog jake vatre dobila je rumenu boju, pa je (izgledalo kao da je sestra svoje kćeri, koja je bila suviše suva i nespretna u poređenju s njom. Približavajući se Fošeriju, koji

je razgovarao s njenim mužem i Vandevrom, ona primeti da oni zaćutaše, te produži dalje i dade čaj Žoržu Igonu.

– Jedna dama želi da budete kod nje na večeri – nastavi novinar veselo, obraćajući se grofu Mifa.

Grof je celo veče bio natmuren, sad je izgledao iznenađen. – Koja dama? – Eh! Nana – reče Vandevr da bi ubrzao stvar. Grof se uozbilji. Jedva ako je malo trepnuo, dok mu se po čelu raširi senka

nekog kiselog raspoloženja. – Ja ne poznajem to gospođu – progunđa on. – Taman, bili ste kod nje – primeti Vandevr. – Kako! Bio sam kod nje... Ah, da! Onomad u ime odbora za milosrđe. I

zaboravio sam na to. Ne mari, ne poznajem je i ne mogu prihvatiti poziv. Sav se ukočio da bi pokazao kako mu se ta šala čini neukusna. Čoveku

njegovog reda nije mesto za stolom jedne takve žene. Vandevr se pobuni: reč je o večeri sa umetnicima, talenat opravdava sve. Ne slušajući Fošerijevo pričanje o nekoj večeri gde je škotski princ, kraljičin sin, sedeo kraj neke kafanske pevačice, grof odlučno odbi. Čak mu se omače jedan gest ljutnje, pored sve njegove učtivosti.

Žorž i Faloaz, pijući čaj i stojeći jedan prema drugom, čuli su tih nekoliko reči izgovorenih blizu njih.

– Gle! To je kod Nane – promrmlja Faloaz – trebalo je da se sam setim! Žorž nije rekao ništa, ali je sav goreo, plava mu se kosa rastršila, plave oči

sijale su kao žeravice, toliko ga je porok kroz koji se muvao poslednjih dana ugrejao i uzbudio. Ipak, on će najzad poznati sve o čemu je sanjao.

– Samo, ja ne znam adresu – opet će Faloaz. – Bulevar Osman, između Ulice Arkada i Ulice Paskije, na trećem spratu –

izgovori Žorž kao pesmu. Kako ga Faloaz pogleda začuđeno, on dodade, sav rumen od zabune i

gluposti: – I ja ću biti, pozvala me je jutros. Veliko komešanje nasta u salonu. Vandevr i Fošeri nisu mogli više

navaljivati na grofa. Markiz od Šuara je došao i svi se užurbaše. On je išao polako, klecajući, zastao je nasred sobe bled, žmirkajući kao da je došao iz kakve mračne uličice, pa mu jača svetlost zaseni oči.

– Nisam vam se više nadala, oče – reče grofica. – Bila bih zabrinuta celu noć.

On ju je gledao ne odgovarajući, kao čovek koji ne razume. Nos, suviše velik na njegovom obrijanom licu, izgledao je kao otečen, donja mu se vilica otromboljila. Videći ga tako iznurenog, gospođa Igon se iskreno sažali.

– Suviše radite, trebalo bi da se odmorite... U našim godinama rad treba ostaviti mlađima.

– Rad... da... da... rad... – mucao je on – da, uvek mnogo posla. On ispravi pogrbljeni stas, uobičajenim pokretom ruke dotera svoje sede

vlasi, čiji su retki pramenovi padali iza ušiju. – Šta radite tako kasno? – upita gospođa od Žonkoja. – Ja sam mislila da

ste na primanju kod ministra finansija. Grofica se umeša: – Otac studira neki zakonski projekt. – Da, zakonski projekt – reče on – zakonski projekt, tačno. Zatvorio sam

se. To je nešto oko fabrika. Hteo bih da se uvaži nedeljni odmor. Sramota je što vlada ne istupa odlučno. Crkve su prazne, idemo u propast.

Vandevr je pogledao Fošerija. Obojica su stajala iza markiza i vrebala ga. Kad je Vandevr uspeo da ga odvuče na stranu da mu govori o onoj lepoj dami sa izleta, starac se pravio kao da je vrlo iznenađen. Možda su ga videli sa baronicom Deker, kod koje je ponekad provodio po koji dan u Virofleju. Vandevr, da bi mu se osvetio, upita ga iznenada:

– Ama, gde ste vi to sad bili? Lakat vam je sav od paučine i maltera? – Lakat – gunđao je starac nešto zbunjen. – Gle! Odista! Nešto prljav,

verovatno sam se očešao kod kuće kad sam silazio. Gosti su se već razilazili. Bila je skoro ponoć. Dvojica slugu tiho su

odnosili prazne šolje i tanjire s kolačima. Pred kaminom gospođe su opet napravile manji krug i razgovarale slobodnije u čami posela koje se završavalo. I salon poče da drema, duge senke širile su se po zidovima. Fošeri poče da govori o odlasku. Ipak, stade opet da posmatra groficu. Ona se odmarala od domaćinskog zamora na svom uobičajenom mestu, nema, očiju uperenih u jedan ugarak koji je dogorevao, lica tako bleda i tako odlučna da ga opet obuze sumnja. Pod svetlošću ognjišta crne dlake na njenom mladežu kraj usne bivale su riđe. Potpuno Nanin mladež, čak i boja. On ne mogade a da ne obrati i Vandevru pažnju na to. Svere mi, zaista, nikad on to nije primetio. Obojica počeše da je upoređuju sa Nanom. Nalazili su neku daleku sličnost između brade i usta, ali oči su bile sasvim različite. Posle, Nana je imala izgled dobrodušne devojke, dok se sa groficom ne može biti načisto, čovek bi rekao: mačka koja drema, noktiju uvučenih, samo što joj šapa neprimetno drhti od neke nervozne strepnje.

– Ipak, čovek bi spavao s njom – izjavi Fošeri. Vandevr ju je svlačio pogledom. – Da, ipak – reče. – Ali, znate, ne sviđaju mi se kukovi. Ona nema kukova,

da se kladimo. On zaćuta. Fošeri ga gurnu laktom pokazujući mu Estelu, koja je baš pred

njima sedela na stolici. Počeli su da govore glasno, ne primećujući nju, i ona ih je morala čuti. Međutim, Estela je sedela mirno, ukočeno, sa svojim mršavim vratićem izraslog devojčeta, i nijedna vlas nije zadrhtala na njenoj glavi. Oni se odmakoše nekoliko koraka. Vandevr se kleo da je grofica poštena žena.

U tom trenutku pojačaše se glasovi oko kamina. Gospođa od Žonkoja je govorila:

– Dopuštam vam da je gospodin Bizmark čovek od duha, ali ako smatrate da je genije...

Gospođe su se vratile na svoj prvi razgovor. – Šta! Opet gospodin Bizmark – progunđa Fošeri. – Sad zbilja bežim. – Čekajte – reče Vandevr – da zatražimo od grofa njegovu poslednju reč. Grof Mifa je razgovarao sa svojim tastom i nekolicinom ozbiljnih ljudi.

Vandevr ga odvoji, ponova ga pozva, govoreći da će i on ići na večeru. Čovek može da ide svuda, niko neće videti zla tamo gde jedva ako može biti radoznalosti. Grof je slušao te razloge, oborena pogleda, nema lica. Vandevr oseti u njemu kolebanje, kad se približi markiz od Šuara pitajući očima. Kad i starac sazna o čemu je reč, kad Fošeri pozva i njega, on pogleda krišom svog zeta. Nasta tegoban tajac, ali se obojica ohrabriše, oni bi nesumnjivo primili poziv da Mifa nije primetio kako ih gospodin Veno oštro posmatra. Mali starac nije se više smešio, lice mu je bilo kao zemlja, oči od čelika, jasne i oštre.

– Ne – reče grof odsečno – nema više mesta razgovoru. Tada i markiz odbi još odlučnije. On je govorio o moralu. Visoko društvo

treba da služi za ugled. Fošeri se osmehnu, rukova se sa Vandevrom, nije mogao više da ga čeka, jer je još morao otići do svoje redakcije.

– Dakle, u ponoć, kod Nane? Faloaz takođe pođe. Stener se već oprostio sa groficom. I druga gospoda

pođoše. Svako je ponavljao iste reči: ,,U ponoć, kod Nane”, i odlazio u hodnik da uzme svoj kaput. Žorž je morao poći sa majkom, ali je stajao na pragu i davao svakom tačnu adresu: „Treći sprat, vrata levo.” Pred izlazak Fošeri baci poslednji pogled u salon. Vandevr je sedeo usred gospođa i šalio se sa Leonidom od Šezela. Grof Mifa i markiz od Šuara behu se umešali u razgovor, dok je dobra gospođa Igon padala u san otvorenih očiju. Sakriven ženskim toaletama, g. Veno je opet bio majušan i fino se smeškao. Ponoć je lagano izbijala u prostranom i svečanom salonu.

– Kako, kako – čuo se glas gospođe od Žonkoja. – Vi pretpostavljate da će vam gospodin Bizmark objaviti rat i da će nas tući! Oh, pa to je prevršilo sve!

Zaista, svi su se smejali gospođi Šantro, koja je to rekla, jer je tako čula u Alzasu, gde je njen muž imao jednu fabriku.

– Srećom to je car – odgovori grof Mifa sa svojom zvaničnom ozbiljnošću. To je bila poslednja reč koju je Fošeri čuo. Zatvorio je vrata pogledavši još

jednom groficu Sabinu. Ona je tiho razgovarala sa šefom odseka i pravila se kao da je zanima taj debeljko. Očevidno, on se prevario, tu nema ništa. Šteta!

– Pa šta je? Hoćeš li sići – doviknu mu Faloaz iz predsoblja. Na ulici se rastadoše rekavši još jednom: – Dakle, sutra kod Nane.

IV

Još od jutra Zoe je predala ceo stan direktoru Brebanovog restorana, koji je

došao sa svojim osobljem i momcima. Breban je imao da spremi večeru, posuđe, kristal, čaršave, salvete, cveće, čak i stolice i stoličice. Nana ni u jednom svom ormaru ne bi pronašla dvanaest salveta, a još nije imala vremena da uredi kuću prema novom položaju. Ne želeći da ide u restoran, smatrala je da je bolje da dovede restoran k sebi. To joj se činilo otmenije. Htela je da jednom večerom proslavi svoj glumački uspeh, večerom o kojoj bi se pričalo. Trpezarija je bila suviše mala, pa je direktor uredio sto u salonu, sto postavljen malo zbijeno za dvadeset pet osoba.

– Je li sve gotovo – upita Nana vrativši se u ponoć. – Ne znam – odgovori Zoe osorno, a izgledala je izvan sebe. – Hvala bogu!

Ne tiče me se ništa. Načinili su mi rusvaj po kuhinji i po celom stanu. I još sam morala da se prepirem. Ona dvojica su opet dolazila. Bogami, izbacila sam ih napolje.

Govorila je o onoj dvojici starih gospođinih prijatelja, trgovcu i Rumunu. Nana je već odlučila da raskine s njima, jer je bila sigurna u svoju budućnost, htela je, tako je govorila, da navuče novu kožu.

– Nasrtljive! – progunđa ona. – Ako opet dođu, pripretite im policijskim komesarom.

Ona pozva Dagenea i Žorža koji su zaostali u predsoblju da obese kapute. Obojica su je čekali na izlazu glumaca u Panorama-prolazu, odakle ih je ona dovela kolima. Kako nikog još nije bilo, doviknu im da dođu u oblačionicu dok je Zoe dotera. Žureći se i ne menjajući haljinu, ona je sama uređivala kosu i prikačila belu ružu na punđu i prsa. Oblačionica je bila pretrpana nameštajem iz salona, koji su morali to skloniti: čitava zbirka stočića, kanabeta, fotelja, sa nogama uvis. Bila je gotova, kad joj se haljina zakači za jedan točkić i pocepa. Besno je psovala: tako šta može se samo njoj dogoditi. Ljutito skide haljinu od belog fulara, vrlo jednostavnu, laku i finu da je pod njom nosila samo dugu košulju. Ne našavši drugu po svom ukusu, gotovo plačući, obuče nanovo istu, govoreći da je obučena kao prosjakinja. Dagene i Žorž su čiodama sastavljali poderotinu dok ju je Zoe češljala. Sve troje se žurilo oko nje, naročito mali, klečeći na podu, sa rukama u njenim suknjama. Ona se najzad utiša kad je Dagene ubedi da nema više od dvanaest i četvrt, toliko je bila skratila treći čin Plave Venere gutajući odgovore i kuplete.

– I to je suviše dobro za onu masu glupaka – reče ona. – Jeste li ih videli? Kakve njuške večeras! Zoe, draga moja, vi ćete ovde večeras čekati. Nemojte leći, možete mi biti potrebni. Do vraga! Već je vreme! Evo dolaze!

Ona odjuri. Žorž je klečao, a krajevi njegovog kaputa čistili su pod. Pocrvene kad primeti kako ga Dagene gleda. Oni su se, međutim, sprijateljili.

Doteraše svoje mašne na velikom ogledalu, jedan drugog očistiše četkom, jer su obojica bili beli od Naninog pudera.

– Rekao bi čovek šećer – reče Žorž sa osmehom pohlepnog deteta. Lakej, najmljen za to noć, uvodio je zvanice u mali salon, jednu usku sobu

u kojoj su ostavili samo četiri fotelje kako bi moglo da stane više sveta. Iz susednog velikog salona dopirala je zveka tanjira i srebrnog posuđa, dok je ispod vrata prodirao mlaz jake svetlosti. Kad Nana uđe, u jednoj fotelji već je sedela Klarisa Beni, koju je Faloaz doveo.

– Kako! Ti si prva – reče Nana koja je s njom već bila intimna posle svog uspeha.

– Eh! To je zbog njega – reče Klarisa. – Uvek se boji da ne zakasni. Da sam mislila, ne bih se toliko žurila da skinem periku i šminku.

Mladić je video Nanu prvi put, stade se klanjati i laskati joj, govoreći o svom rođaku, krijući zbunjenost preteranom uglađenošću. Nana ga nije ni slušala, stište mu ruku iako ga nije ni poznavala, pa živo priđe Rozi Minjon. Odjednom, ona zauze svečan stav:

– Ah, draga gospođo, kako je to ljubazno od vas! Koliko mi je bilo stalo da mi vi dođete.

– Meni je osobito prijatno, uveravam vas – reče Roza takođe puna ljubaznosti.

– Izvolite sesti... Želite li što? – Ne, hvala... Ah! Zaboravila sam lepezu u bundi. Stenere, vidite u desnom džepu. Stener i Minjon behu ušli posle Roze. Bankar ode i vrati se odmah sa

lepezom, dok Minjon bratski poljubi Nanu i natera Rozu da je i ona poljubi. Zar ne pripadaju svi istoj porodici, pozorištu!? On zatim namignu da ohrabri Stenera, ali onaj, zbunjen bistrim Rozinim pogledom, zadovolji se samo da Nani poljubi ruku.

U tom trenutku pojavi se grof od Vandevra sa Blanšom od Sivrija. Duboka klanjanja. Nana, sva ceremonijalna, odvede Blanšu do fotelje, a Vandevr, smejući se, ispriča kako se Fošeri dole svađa, jer nadzornik zgrade nije dopustio da uđu kola Lisi Stevar. U predsoblju se već čula Lisi kako nadzornika naziva prljavom njuškom. A kad lakej otvori vrata, ljupka i nasmejana, ona brzo pođe, reče sama svoje ime, uze Nanine ruke, govoreći joj kako ju je od prvog trenutka zavolela i kako u njoj vidi osobiti talenat. Nana je bila gorda u svojoj novoj ulozi domaćice i zahvaljivala je istinski zbunjena. Međutim, otkako je Fošeri došao, kao da je bila rasejana. Čim je mogla da mu se približi, upita ga tiho:

– Hoće li doći? – Ne, nije hteo – odgovori grubo novinar, zapitan ovako iznebuha, mada je

bio pripremio čitavu priču da objasni odbijanje grofa Mifa. Bio je svestan svoje pogreške videći kako je Nana pobledela, i pokuša da

popravi stvar.

– Nije mogao, vodi večeras groficu na bal kod ministra unutrašnjih poslova.

– Dobro – promrmlja Nana sumnjajući u njegovu dobru volju. – Platićeš mi to, mali.

– Eh! Gle sad – odgovori on ljut zbog pretnje. – Ne volim takve porudžbine. Eno ti za to Labordeta.

Okrenuše jedno drugome leđa, bili su se zavadili. Baš tada je Minjon podstrekavao Stenera da priđe Nani. Kad Nana osta sama, on joj tiho reče sa cinizmom dobroćudnog druga koji želi da ugodi svome prijatelju.

– Umire za vama. Samo ga je strah od moje žene. Hoćete li da ga uzmete u zaštitu?

Činilo se da Nana ne razume. Smeškala se gledajući Rozu Minjon, njenog muža i bankara, najzad reče ovome:

– Gospodine Stenere, vi ćete sesti kraj mene. Uto dopre smeh iz predsoblja, šuštanje, vihor veselih i brbljivih glasova,

kao da je neki manastirski internat utekao u to predsoblje. Pojavi se Labordet, vodeći pet žena, „svoj pansion”, prema pakosnoj reči Lisi Stevar. To je bila Gaga, veličanstvena u haljini od plave kadife, u kojoj se gušila, Karolina Eke, kao uvek u crnoj svili. Lea Orn, odevena neukusno po svom običaju, debela Tatan Nene, dobroćudna plavuša sa prsima kao u dojkinje, zbog čega su joj se svi rugali, najzad mala Marija Blond, početnica iz Foli-Dramatika, devojče od petnaest godina, mršava i poročna kao uličar. Sve je to Labordet doveo u jednim kolima, i još su se smejale što su bile stešnjene. Marija Blond sedela im je u krilu. One stegoše zube i pozdraviše se redom kako treba. Gaga se činila naivnom i vrskala je iz preterane pristojnosti. Jedino Tatan Nene, koju su uz put lagali da će kod Nane o večeri služiti šest crnaca, potpuno nagih, bila je uznemirena i tražila da ih vidi. Labordet je nazva ćurkom i zamoli je da ćuti.

– A Bordenav – upita Fošeri. – Oh! Zamislite, očajna sam – viknu Nana. – Ne može doći. – Da – reče Roza Minjon – noga mu se prikleštila u jednoj rupi na

pozornici, strašno ju je uganuo. Da ga čujete samo kako psuje, noga mu je uvezana i mora da je drži ispruženu na stolici.

Svi stadoše žaliti Bordenava. Bez njega nema prave večere. Najzad, moraće se i bez njega. Počeše već o drugim stvarima da razgovaraju kad se razleže jedan krupan glas:

– Kako! Šta! Tako li me sahranjujete! Opšti krik, svi okretoše glave. Na pragu je stajao Bordenav, ogroman i

crven, s ukočenom nogom, oslanjujući se na rame Simone Gabiroš. U to vreme Simona mu je bila prijateljica. Ta ženica, solidnog obrazovanja – svirala je na klaviru i govorila engleski – bila je ljupka plavuša, toliko nežna da se pogibala pod grubom Bordenavovom težinom, pa ipak je bila pokorna i nasmejana. On je zastao nekoliko sekundi, osećajući da su njih dvoje zanimljiv prizor.

– Ha? Treba vas voleti – produži on. – Bojao sam se da mi ne bude dosadno. Idem, rekoh sebi...

Ali on prekide govor da bi opsovao: – Sto mu gromova! Simona je pošla malo brže, i njegova se noga teže oslonila. On je munu.

Ona se i dalje osmehivala i obarala glavu kao pseto koje se plaši da ga ne tuku, i pridržavala ga svom snagom male punačke plavuše. Uostalom posle usklika, svi se užurbaše. Nana i Roza Minjon doguraše jednu fotelju u koju se Bordenav spusti, ostale žene podmetnuše drugu fotelju pod njegovu bolesnu nogu. Naravno, sve ga prisutne glumice poljubiše, a on je gunđao i uzdisao:

– Sto mu gromova! Sto mu gromova! Uostalom, želudac je dobar, videćemo!

Stigoše i ostali gosti, više se nije moglo kretati po sobi. U susednom salonu je prestala lupa posuđa i srebra, samo se čula neka prepirka u kojoj je grmeo glas direktora restorana. Nana je postala nestrpljiva, više nije očekivala nikog, pa se čudila što večera ne počinje. Ona posla Žorža da vidi šta je, kad se iznenadi videći da još dolazi svet, muškarci i žene koje nije poznavala. Malo zbunjena, zapita Bordenava, Minjona, Labordeta. Ni oni ih nisu poznavali. Kad zapita grofa od Vandevra, on se odmah seti da su to oni mladići što ih je on pozvao kod grofa Mifa. Nana mu zahvali. Vrlo dobro, vrlo dobro. Samo, biće prilično stešnjeni. Ona zamoli Labordeta da ode i naredi da se postavi još za sedam. Tek što on ode, a sluga uvede još tri osobe. Ovog puta, to postaje komično. Ne može se opisati, pouzdano. Nana poče da se ljuti da na svoj način govori kako to nije pristojno. Ali kad uđoše još dvoje, Nana se stade smejati. Nek bude! Sešće se kako se može. Svi su stajali, samo su Gaga i Roza Minjon sedele, jer je Bordenav sam zauzeo dve fotelje. Glasovi su žuborili, govorilo se tiho, poče lako zevanje.

– Reci mi, dete moje – upita Bordenav – kako bi bilo da se sedne za sto. Jesmo li svi na okupu?

– Oh, i te kako – odgovori Nana smejući se. Ona prođe pogledom sve, ali se uozbilji, kao začuđena što nekog ne vidi.

Bez sumnje, nema jednog gosta, koga ona nije pominjala. Trebalo je čekati. Posle nekoliko minuta gosti opaziše u svojoj sredini jednog visokog gospodina otmenog izgleda, sa lepom sedom bradom. Najviše je bilo za čuđenje što ga niko nije video kad je ušao. Morao se uvući kroz vrata spavaće sobe, koja su bila odškrinuta. Nasta ćutanje, samo se došaptavalo. Grof od Vandevra svakako je znao ko je taj gospodin, jer su se njih dvojica rukovali, ali on je na sva pitanja žena odgovarao osmehom. Onda Karolina Eke reče poluglasno da je to neki engleski lord, koji prekosutra putuje u London da se venča, ona ga dobro zna, jer je bila njegova. Ta priča prođe kroz salon, samo je Marija Blond, sa svoje strane, tvrdila da je to neki nemački ambasador, i reče da je on prijatelj neke njene prijateljice. Ljudi su ga među sobom ocenili sa nekoliko reči. Po izgledu ozbiljan gospodin. Možda on plaća večeru. Verovatno. Ovo miriše na to. Svejedno! Samo neka večera bude dobra. Najzad, ostali su u nedoumici, već i

zaboravili gospodina sa sedom bradom kad direktor restorana otvori vrata velikog salona i objavi početak večere.

Nana je primila Stenerovu ruku i ne primećujući pokret starca, koji pođe za njom, potpuno sam. Red se, uostalom, nije ni mogao obrazovati. Muškarci i žene uđoše bez reda i slobodno, smejući se sa građanskom dobrodušnošću ovom nedostatku etikecije. Veliki sto pružao se s kraja na kraj prostrane sobe, iz koje je nameštaj bio iznet, pa ipak je bio mali, jer su se tanjiri dodirivali. Četiri svećnjaka, svaki sa deset sveća, osvetljavali su trpezu posutu cvećem s obe strane. To je bio restoranski luksuz, sa porculanom s pozlaćenim ivicama, srebrnim posuđem koje se već izlizalo od silnog pranja, s kristalom koji se mogao kupiti u svakom bazaru. Sve je mirisalo na neočekivano bogatstvo kad još ništa nije na svom mestu. Nije bilo lustera, svećnjaci sa visokim svećama bacali su žutu i bledu svetlost na zdele sa nožicama, kompotijere i poslužavnike, na kojima se simetrično izmenjivalo voće, kolači i kompoti.

– Znate – reče Nana – namestićemo se gde ko želi, to je zanimljivije. Nana je bila usred sofre, s desne strane bio je stari gospodin koga niko nije

znao, levo, pak, Stener. Gosti su se već nameštali, kad iz malog salona dopreše psovke: Bordenav, koga su svi zaboravili, nije nikako mogao da ustane sa fotelje i zvao je onu rđu Simonu, koja je klisnula sa ostalima. Žene otrčaše pune sažaljenja. Bordenava uvedoše Karolina, Klarisa, Tatan Nene, Marija Blond. Veliki je posao bio da se on namesti.

– U začelju,prema Nani – vikali su. – Bordenav u začelju, on će nam predsedavati.

Namestiše ga u začelje, ali je bila potrebna još jedna stolica za njegovu nogu. Dve žene digoše nogu i blago je položiše. On će sesti popreko.

– Sto mu gromova – gunđao je on. – Ipak sam smešten. Mačkice moje, tata se predaje vama.

S desne strane bila mu je Roza Minjon, a s leve Lisi Stevar. One obećaše da će se starati o njemu. Svi se počeše nameštati. Grof od Vandevra bio je između Lisi i Klarise, Fošeri između Roze Minjon i Karoline Eke. Hektor od Faloaza, i pored svih Klarisinih poziva, požuri da se posadi pored Gage. Minjona, koji nije puštao Stenera iz oka, razdvajala je od bankara samo Blanša, a s njegove leve strane sedela je Tatan Nene. Do ove Labordet. Oba kraja stola zauzimali su mladi muškarci i žene, Simona, Lea od Orna, Marija Blond, bez reda, u gomili. To su se Dagene i Žorž sve više zbližavali, gledajući Nanu sa osmehom.

Kako su dve osobe ostale bez mesta, stadoše se šaliti. Muškarci su nudili svoja kolena. Klarisa nije mogla micati rukama i govorila je Vandevru kako se nada da će je on hraniti. Taj Bordenav je zauzeo tri mesta sa svojim stolicama! Pokušali su da se svi smeste. Samo, vikao je Minjon, sedimo kao sardine u kutiji.

– Supa à la Delinjak, pire sa šparglama – vikali su kelneri podnoseći gostima pune zdele.

Bordenav je glasno preporučivao supu, kad se opet ču larma. Protestovali su, ljutili su se. Vrata se otvoriše, tri zakasnela gosta pojaviše se na pragu, jedna

žena i dva muškarca. Ah! pa to je suviše! Nana, ne dižući se, piljila je očima da vidi da li ih bar poznaje. Žena je bila Lujza Violen. Ali gospodu nije nikad videla.

– Draga moja – reče Vandevr – gospodin je marinski oficir, moj prijatelj, gospodin od Fukarmona, koga sam ja pozvao.

Fukarmon pozdravi slobodno i dodade: – A ja sam bio tako slobodan da dovedem i svog prijatelja. – Savršeno, savršeno – reče Nana. – Sedite. Klarisa, pomakni se malo, vi

ste to suviše komotni. Malo dobre volje. Stiskoše se još više. Fukarmon i Lujza dobiše krajičak stola, ali je prijatelj

ostao malo dalje i jeo pružajući ruke preko ramena svojih suseda. Kelneri su kupili duboke tanjire, a posluživahu pohovanu zečetinu sa pečurkama i raviole s parmezanom. Bordenav uzbuni ceo sto govoreći kako je u jednom trenutku mislio da dovede Prilijera, Fontana i starog Boska. Nana uze dostojanstven stav, samo reče da bi ih lepo dočekala. Da je htela da ima večeras svoje kolege, ona bi ih sama pozvala. Ne, ne, ne glumce. Stari Bosk je uvek pijan, Prilijer je suviše naduven, a Fontan! On je nemoguć u društvu zbog dreke i svojih ludorija. Pa onda, vidite, glumci se ne osećaju kod kuće kad se nađu u društvu otmene gospode.

– Da, da, tako je – potvrdi Minjon. Oko stola, gospoda u frakovima i belim kravatama bila su vrlo korektna sa

svojim bledim licima i ponašanjem koje je umor načinio još utančanijim. Stari gospodin imao je fin osmeh, odmerene pokrete, kao da predsedava kakvom diplomatskom kongresu. Vandevr, kao da je bio na večeri kod grofice Mifa, bio je beskrajno uglađen prema svojim susetkama. Nana je pričala svojoj tetki, što se tiče gospode, bolje nije moglo nigde biti, svi plemići i svi bogati, jednom reči: šik gospoda, što se tiče žena, držale su se vrlo dobro. Nene, Blanša, Lea, Lujza došle su umereno dekoltovane, možda je samo Gaga bila odviše dekoltovana, utoliko pre što u njenim godinama ne bi trebalo da se otkriva. Kad su se najzad smestili, počeše sa smehom i šalama. Žorž je misilo kako je on prisustvovao veselijim večerama kod orleanskih gazda. Govorilo se malo, gospoda se nisu uzajamno poznavala i ispitivala su jedni druge, žene su bile mirne, a to je naročito čudilo Žorža. Po njegovom shvatanju bili su suviše pristojni, on je mislio da će se to odmah početi sa ljubakanjem.

Služila su se predjela, rajnska riba à la Šambor i srneća leđa na engleski način. Uto Blanša viknu glasno:

– Draga Lisi, srela sam u nedelju vašeg Olivija... kako je porastao! – Do vraga! Osamnaest mu je godina – odgovori Lisi – to me neće

podmladiti... Otišao je juče u školu. Ona je gordo govorila o svom sinu Oliviju, koji je učio pomorsku

akademiju. Razgovor poče o deci, žene se raznežiše. Nana je govorila o svojoj velikoj radosti, svojoj bebi, malom Luju. On je sada kod njene tetke, koja ga dovodi svakog jutra oko jedanaest. Ona ga uzima sebi u postelju, gde se igra sa

Lulu, njenim kučetom. Da čovek umre od smeha kad ih vidi kako se njih dvoje muvaju pod jorganom. Ne možete zamisliti kako je mali Luj već prepreden.

– Oh! juče sam – pričala je sada Roza Minjon – provela divan dan. Zamislite, otišla sam da uzmem Šarla i Anrija iz pansiona. Trebalo ih je to veće bezuslovno odvesti u pozorište. Skakali su, pljeskali ručicama: „Videćemo mamu kako igra, videćemo mamu!” Oh... larma! Zadovoljstvo!

Minjon se slatko osmehivao, očiju vlažnih od roditeljske nežnosti. – A na predstavi – produži on – bili su smešni, ozbiljni ko velika gospoda,

proždirali su mamu očima i pitali me zašto su mami tako gole noge. Svi prsnuše u smeh. Minjon se topio u očinskoj gordosti. On je obožavao

svoju decu, jedino mu je zanimanje bilo da uveća njihovo imanje, upravljajući strogo, kao verni upravitelj, novcem koji je Roza zarađivala u pozorištu i van njega. Kad se oženio njome, bio je šef orkestra u jednoj kafani gde je ona pevala. Voleli su se strasno. Sad su dobri prijatelji. To je bilo među njima uređeno. Ona je radila što je bolje mogla, svim svojim talentom i svom svojom lepotom, on je zanemario svoju violinu da bi bolje bdeo nad njenim uspehom umetnice i žene. Teško je bilo naći složniji i praktičniji brak.

– Koliko je godina starijem – upita Vandevr. – Anri ima devet godina – odgovori Minjon. – Oh taj vam je već momče. Zatim se šalio sa Stenerom, koji nije voleo decu, i govorio mu je sa mirnom

drskošću da bi on pažljivije harčio svoje imanje kad bi imao dece. Dok je govorio, motrio je na bankara preko ramena da vidi je li već otpočeo sa Nanom. Ali od pre nekoliko minuta ljutili su ga Roza i Fošeri, koji su su više intimno razgovarali. Valjda Roza ne misli da gubi vreme na takve besmislice. U tom slučaju, umeće on da se suprotstavi. I, svojim lepim rukama, sa dijamantom na malom prstu, on je dovršavao file od srnetine.

Razgovor o deci trajao je još. Faloaz, zbunjen Gaginom brzinom, pitao ju je o njenoj kćeri, koju je imao zadovoljstvo da vidi kraj nje u Varijeteu. Lili je dobro, samo, još je derište! On se iznenadi kad ču da je Lili već u devetnaestoj godini. Gaga mu se činila sve veličanstvenija. Kako je on želeo da dozna zašto nije dovela i Lili, ona odgovori kiselo:

– Ah! ne, ne, nikad! Pre tri meseca htela je po svaku cenu da izađe iz pansionata... A ja sam, opet, sanjala da je odmah udam... Ali ona me toliko voli da sam je morala uzeti k sebi... zaista, protiv volje.

Njeni plavi kapci sa kratkim trepavicama žmirkali su neprestano dok je govorila o pansionatu svoje kćeri. Kad ona u njenim godinama nije mogla da uštedi ni pet para, a radila je sa muškarcima, naročito mladićima kojima bi mogla biti baba, onda je svakako pristojan brak mnogo bolji. Ona se nagla nad Faloaza i skoro ga je ugnječila svojim ogromnim golim i nabeljenim ramenom, od čega se Faloaz sav zacrveneo.

– Znate – šaputala je Gaga – ako i ona ovamo pođe, neću biti ja kriva. Mlad svet je neobično čudan.

Oko stola nasta živost. Kelneri su se žurili. Posle predjela dođe red na umokce, pile à la marešal, file sa sosom od rena i guščija džigerica. Direktor, koji je dosad točio mersol, služio je šamberten i leovil. U lakoj larmi pri promeni tanjira, Žorž, koji se sve više čudio, upita Dagenea zar sve ove dame imaju decu. Ovoga je zanimalo to pitanje, te stade da mu priča pojedinosti.

Lisi Stevar je kći jednog podmazivača vagona, engleskog porekla, sada u službi na Severnoj stanici, trideset devet joj je godina, glava konjska, ali dražesna, grudobolna, ali nikad ne umire, ima najviše ukusa među svim ovim gospođama: do sada je imala među prijateljima tri kneza i jednog vojvodu. Karolina Eke, rođena u Bordou, kći nekog malog činovnika koji je umro od sramote, njena je sreća što joj je majka pametna žena koja ju je najpre proklela a zatim se izmirila s njom, posle godinu dana razmišljanja, pošto je htela bar da joj sačuva imanje. Kćeri je dvadeset pet godina, veoma je hladna i smatra se za jednu od najlepših žena u Parizu, koja se može dobiti po utvrđenoj ceni. Majka, puna smisla za red, vodi knjige, strog račun o izdacima i prihodima, upravlja celom kućom iz svog malog stana, koji je dva sprata više i u kome je otvorila krojačnicu rublja i haljina. Blanša od Sivrija, ili po pravom imenu Žaklina Bodi, došla je iz nekog sela blizu Amijena, sjajna osoba, glupa i lažljiva, predstavlja se kao unuka nekog generala i nikad ne priznaje da joj je trideset dve godine. Rusi je neobično vole zbog njene debljine. Zatim u nekoliko reči Dagene opisa i ostale: Klarisa Beni, koju je iz Sent Obena na moru dovela kao sobaricu neka gospođa, a čiji ju je muž izveo na put, Simona Gabiroš, kći jednog trgovca nameštaja iz predgrađa Sent Antoan, vaspitana u odličnom zavodu da bi bila učiteljica, Marija Blond, Lujza Violen, Lea od Orna, sve proizvodi francuske kaldrme, ne govoreći o Tatan Nene, koja je do svoje dvadesete godine čuvala krave u ušljivoj Šampanji. Žorž je slušao, gledajući te dame, zbunjen i razdražen galamom koja mu je parala uši dok su iza njihovih leđa momci ponavljali glasom punim poštovanja:

– Pile, sos marešal... à la ravigot. – Dragi moj – reče mu iskusni Dagene – nemojte uzeti ribu, ona u ovo

kasno doba ne valja ništa, i pijte leovilsko vino, ono manje vara. Pela se neka toplota od svećnjaka, od jela, od stola oko koga se gušilo

trideset osam osoba, kelneri su se zbunjivali i jurišali po tepihu po kome se prosipala mast. Međutim, večera nije zabavljala nikog. Dame su jele pomalo, ostavljajući polovinu u tanjiru. Jedino je Tatan Nene sve jela proždrljivo. U to doba noći postojala je samo nervna glad, ćud izopačenih želudaca. Stari gospodin kraj Nane odbio je sva jela koja su mu nudili, on je uzeo samo kašiku supe i, ćuteći kraj svog tanjira, posmatrao je sve. Krizom se zevalo. Ponekad su se sklapali očni kapci, lica su bila bledožuta, bilo je ubistveno dosadno, kao uvek, kako reče Vandevr. Takve večere, da bi bile zanimljive, ne smeju biti pristojne. Inače, ako hoće da se izigrava vrlina i pristojnost, onda je bolje večerati u otmenom svetu, u kome nije ništa više dosadno. Bez Bordenava, koji se neprestano derao, svi bi pospali. Ta životinja Bordenav ispružio je nogu, pa je

pustio da ga Lisi i Roza služe kao sultana. One su se brinule samo o njemu, gledajući ga, vodeći računa o njegovoj čaši i tanjiru, pa ipak se on žalio.

– A ko će meni iseći mesa, ja ne mogu, jer mi je čitav kilometar daleko. Simona se dizala svakog trenutka, stajala je više njega da mu iseče meso i

hleb. Sve su se žene brinule o njegovom jelu, zvale su poslugu, kljukale ga da se uguši. Simona mu je brisala usta. Roza i Lisi menjale tanjire. On je nalazio da je to lepo i najzad se rešio da se pokaže zadovoljan.

– Vidiš, dete moje, sad si kako treba. Žena i nije stvorena za drugo. Malo su se probudili, razgovor posta opšti. Popili su šerbet sa

mandarinama. Toplo pečenje bio je file s pečurkama, a hladno – ćureće sa želeom. Nani je bilo krivo što su joj gosti neraspoloženi i poče govoriti vrlo glasno.

– Znate li da je škotski princ već zadržao ložu u proscenijumu da vidi Plavu Veneru kad bude došao da poseti Izložbu.

– Nadam se da će svi kneževi doći na našu predstavu – reče Bordenav punih usta.

– U nedelju se očekuje persijski šah – reče Lisi Stevar. Tada Roza Minjon stade pričati o šahovom dragom kamenju. On je nosio

ogrtač sav pokriven dragim kamenjem, pravo čudo, kao sjajna zvezda koja je vredela milione. Sve žene, blede i očiju zažagrenih od pohlepnosti, ispružiše vratove i govorahu o drugim vladaocima koji su očekivani. Sve su sanjale o kakvoj kraljevskoj ćudi, o jednoj noći koja bi bila plaćena čitavim imanjem.

– Recite mi, dragi moj – upita Karolina Eke Vandevra prignuvši mu se – koliko je godina ruskom caru?

– Oh! Taj nema godina – odgovori grof smejući se. – To ne može biti ničega, upozoravam vas.

Nana se načini kao da je uvređena. Reč je izgledala suviše sirova, protestovalo se mrmljanjem. Blanša je opširno pričala o italijanskom kralju, koga je videla u Milanu, nije bio lep, ali je ipak osvajao sve žene, njoj bi krivo kad Fošeri reče da Viktor Emanuel neće doći. Lujza Violen i Lea bile su za austrijskog cara. Odjednom mala Marija Blond reče:

– Pruski kralj je sasvim star čovek! Lanjske godine bila sam u Badenu. Uvek ste ga mogli sresti sa grofom Bizmarkom.

– Gle! Bizmark – prekide Simona – poznajem ga... Krasan čovek! – To sam ja juče rekao – povika Vandevr – ali mi nisu hteli verovati. Pa kao kod grofice Sabine, razgovaralo se dugo o grofu Bizmarku. Vandevr

je ponovio iste fraze. Za jedan trenutak bili su ponovo u salonu kod Mifaovih, samo što su dame bile druge. Tako isto, pređe se na razgovor o muzici. Pa kako Fukarmon pomenu o kaluđerenju o kome je Pariz pričao, Nana je htela po svaku cenu da dozna pojedinosti o gospođi od Fužreja. Oh! Sirota mala, sahranjuje se živa! A šta se može kad je poziv progovorio! Sve žene oko stola bile su ganute. Žoržu je bilo dosadno da ponovo sluša iste stvari i stade ispitivati Dagenea o intimnim Naninim navikama, kada se razgovor, na nesreću, vrati na grofa

Bizmarka. Tatan Nene se prignu Labordetu i zapita ga ko je taj Bizmark, koga ona nije poznavala. A Labordet joj hladno ispriča strašne priče. Taj Bizmark jede presno meso, kad kakvu ženu nađe blizu svoga legala odnese je na leđima, na taj način imao je za svojih četrdeset godina trideset dva deteta.

– U četrdesetoj godini trideset dva deteta – uzviknu Tatan Nene, iznenađena i ubeđena. – Taj mora da je dobro istrošen.

Svi prsnuše u smeh, ona razumede da joj se podsmevaju: – Ala ste ludi! Otkuda ja znam da se vi šalite. Gaga je, međutim, ostala pri Izložbi. Kao i sve ostale žene, ona se radovala

i pripremala. Dobra sezona, sva će unutrašnjost i inostranstvo doći u Pariz. Najzad posle Izložbe, ako poslovi budu išli dobro, možda će moći da se povuče u Živizi, u jednu malu kuću koju je odavno vrebala.

– Šta ćete – govorila je ona Faloazu – ne može se ništa. Kada bi se bar još onako volelo.

Gaga se počela praviti nežna, jer je osetila da se koleno tog mladića priljubilo uz njeno. On je bio sav crven. Mazeći se, ona ga je merila ispod oka. Mali gospodin koji nije bio neotesan, ali ona nije više probirač. Faloaz dobi njenu adresu.

– Pazite – promrmlja Vandevr Klarisi – čini mi se da vam Gaga otima vašeg Hektora.

– Briga me – odgovori glumica. – Taj deran je idiot. Već sam mu triput pokazala vrata. Meni je odvratno kad se derlad zaljubljuju u babe.

Ona prekide da bi lakim znakom pokazala na Blanšu, koja se od početka večere držala koso u jednom nemogućem položaju, kriveći se da bi starom uglednom gospodinu, koji je sedeo nedaleko od nje, pokazala svoja ramena.

– I vas ostavljaju, dragi moj – primeti ona. Vandevr se fino osmehnu sa pokretom ravnodušnosti. Zaista, on bi

najmanje smetao sirotoj Blanši da postigne kakav uspeh. Njega je više interesovao prizor kojim je Stener zabavljao ceo skup. Poznavali su bankara zbog njegovih ljubavnih podviga, taj strašni nemački Jevrejin, taj poslovni čovek, čije su ruke topile milione, postao bi blesav čim bi se zaljubio u koju ženu, a želeo ih je sve. U pozorištu se nije mogla pojaviti nijedna a da je on ne kupi ne pitajući za cenu. Govorilo se o basnoslovnim sumama. U dva maha njegova strašna strast za ženama upropastila ga je. Kao što je Vandevr rekao, žene su svetile moral čisteći njegove kase. Jedna velika operacija sa solarama u Landu povratila mu je moć na berzi, a Minjonovi su već šest nedelja sa punim apetitom lizali njegovu so. Već su se počeli kladiti da Minjonovi neće do kraja pojesti taj kolač. Nana je počela pokazivati svoje bele zube. Opet je sada Stener bio gotov, i to tako strašno da je kraj Nane izgledao kao premlaćen, jeo je bez apetita, otromboljene usne, pegava lica. Nana je imala samo da odredi cenu. Međutim, ona se nije žurila, igrala se njim, duvala mu svoj dah u njegovo dlakavo uvo, zanimalo ju je drhtanje koje se osećalo na njegovom glomaznom

telu. Uvek će biti vremena, ako bi zaista taj mamlaz grof Mifa igrao i dalje nevinog Josifa.

– Leovil ili šamberten – zapita kelner provukavši glavu između Stenera i Nane baš kad je ovaj nešto šaputao mladoj ženi.

– Kako? Šta – promuca on sav izgubljen. – Ma šta bilo, svejedno. Vandevr lagano gurnu laktom Lisi Stevar, strašno pakosnu i zlu ženu kad bi

je neko podbo. Ovoga večera bila je besna zbog Minjona. – Znate li da će on držati sveću – reče ona grofu. – On se nada da obnovi

trik sa malim Žonkijem. Sećate se Žonkija koji je bio sa Rozom, pa se zaljubio u veliku Loru. On mu je podveo Loru, pa ga je posle vezanih ruku vratio Rozi, kao muža kome su dozvolili da načini mali prekršaj. Ali ovog puta neće uspeti. Nana ne vraća što joj pozajme.

– Što to Minjon gleda tako strogo svoju ženu? – upita Vandevr. On se prignu i primeti Rozu koja je bila prekomerno nežna sa Fošerijem.

To mu objasni gnev njegove susetke. On se stade smejati. – Do vraga, da niste ljubomorni? – Ljubomorna – reče ljutito Lisi. – Taman! Ako Roza želi Leona, ustupam

ga rado. Šta on vredi? Jedan buket nedeljno, i kakav! Vidite, dragi prijatelju, sve su te glumice iste. Roza je plakala od besa kad je čitala Leonov članak o Nani, ja to znam. Dakle, razumete, sad ona hoće da zaradi svoj članak. Ali ja ću Leona izbaciti kroz vrata, videćete.

Ona prekide da bi rekla kelneru, koji je stajao pozadi nje sa dve boce: – Leovila. Zatim produži tišim glasom: – Neću da vičem, to nije po mom ukusu. Ona je ipak jedna smrdljivica. Da

sam na mestu njenog muža, lepo bi se ona provela. Oh! To joj neće doneti sreće. Ne zna ona mog Fošerija, to je prljav tip. Taj se lepi za žene da bi napravio karijeru ... Krasan svet!

Vandevr pokuša da je stiša. Bordenav, koga su i Roza i Lisi zanemarile, ljutio se i vikao da ga ostavljaju da umre gladan i žedan. To izazva srećan obrt. Večera se otegla, niko više nije jeo, ostavili su italijanske gljive i paštete s ananasom à la Pompadur. Ali je šampanj, koji su počeli piti odmah posle supe, postepeno oživeo goste nervoznim pijanstvom. Ponašanje je bivalo manje pristojno. Žene su se nalaktile na sto, gospoda, da bi malo odahnula, odmaknuše svoje stolice. Crni frakovi približiše se haljinama svetle boje, gola ramena blistala su kao svila. Bilo je vrlo toplo, visoki svećnjaci bacali su na sto žutu i jaču svetlost. Kad bi se kakva plava glava sagla, vatra dijamantskih minđuša blesnula bi u visokoj frizuri. Veselost je plavila, oči se smejale, pomaljali se beli zubi, svetlost sveća ogledala se u čašama sa šampanjcem. Šalili su se naglas, mahali rukama, pitanja su ostajala bez odgovora, dovikivali su se s kraja na kraj stola. Kelneri su pravili najviše larme, zaboravljajući da nisu u hodnicima svoga restorana, gurali su se služeći sladoled i kolače uz kreštave uzvike.

– Deco – viknu Bordenav – ne zaboravite da sutra igramo. Čuvajte se! Manje šampanjca!

– Ja sam – pričao je Fukarmon – pio sva moguća pića u svih pet delova sveta... oh! Neobična pića, alkohol kadar da vas na mestu sruši. Pa! Nikada mi ništa nije bilo. Ne mogu da se opijem. Pokušao sam, pa ne mogu.

Bio je bled i hladan, zavaljen u stolicu i jednako pio. – Ako – mrmljala je Lujza Violen – prekini, pio si dosta. Bilo bi glupo da

te noćas moram negovati. Pijanstvo je obrazima Lisi Stevar dalo neko tuberkulozno rumenilo, a Roza

Minjon bila je nežna i suznih očiju. Tatan Nene, koja se prejela, smejala se svojoj rođenoj gluposti. Blanša, Karolina, Simona, Marija – govorile su zajedno, pričale svoje doživljaje, svađe s kočijašem, plan za letovanje, složene istorije o otetim i vraćenim ljubavnicima. Jedan mladić blizu Žorža hteo je da zagrli Leu Orn, pa je dobio šamar propraćen rečima punini lepog gneva: „Gle sad! Ostavite me!” Žorž, sasvim pijan i razdražen zbog Nane, ozbiljno je razmišljao o svojoj nameri da se povuče pod sto i da četvoronoške dopuzi do nje i to se šćućuri kraj njenih nogu kao kakvo kučence. Niko ga ne bi video, bio bi vrlo miran. Kako je Dagene na Leinu molbu opomenuo onog mladića da bude miran, Žorž se odjednom ražalosti kao da su njega ukorili, sve je glupo, sve je žalosno, ničeg nema lepog! A Dagene se šalio, nagonio ga da popije punu čašu vode, pitajući ga šta bi radio kad bi se našao sam sa kojom ženom kad su ga tri čaše šampanjca srušile na zemlju.

– Vidite – opet će Fukarmon – u Havani prave rakiju od nekog divljeg ploda, to je kao da gutate vatru. Ja sam ipak jedne večeri popio ceo litar. Ništa mi nije bilo. Još gore, jednog dana, na obalama Koromondela, dali su nam urođenici neku mešavinu bibera i vitriola, ništa mi nije bilo... ne mogu da se opijem.

Od nekog vremena nije mu se sviđao Faloaz, koji je sedeo prema njemu. On se smejao i bacao zajedljive reči. Faloaz, kome se vrtelo u glavi, vrpoljio se mnogo priljubljujući se uz Gagu. Ali ga je nešto uznemirivalo, digli su mu maramicu, tražio ju je tvrdoglavo kao pijan čovek, pitao je svoje susede, saginjao se da gleda pod sedišta. Gaga je pokušala da ga umiri.

– Glupo – odgovori on – u jednom su uglu moji inicijali i grb... To me može kompromitovati.

– Recite, gospodine Falamoaz, Lamafoaz, Malafoaz – vikao je Fukarmon, kome se učinilo vrlo duhovito što tako unakarađuje mladićevo ime.

Faloaz se naljuti. On je mucajući govorio o svojim precima. Pretio je da će Fukarmona bocom gađati u glavu. Grof od Vandevra je morao da se umeša i da ga ubedi kako je Fukarmon upravo smešan. To ga je pokolebalo. Svi su se smejali. On je jeo kao poslušno dete kad mu je rođak, povisivši glas, naredio da jede. Opet ga je Gaga uzela kraj sebe, on je samo još s vremena na vreme bacao podmukle i strašljive poglede tražeći svoju maramicu.

Onda se Fukarmon okomi na Labordeta preko stola. Lujza Violen je pokušavala da ga stiša, jer, reče ona, kad on tako zajeda druge, obično se po nju

zlo svrši. Našao je šalu koja se sastojala u tome što je Labordeta zvao „gospođa”. On je to jednako ponavljao dok je Labordet slegao ramenima odgovarajući uvek:

– Ćutite, prijatelju, to je glupo. Ali kako je Fukarmon stalno produžavao i, bog bi znao zašto, prešao u

vređanje, presta da mu odgovara i obrati se grofu od Vandevra: – Gospodine, ućutkajte svog prijatelja... Neću da se ljutim. On se dosad dvaput tukao na dvoboju. Svi su ga pozdravljali i svi primali.

Svi se pobuniše protiv Fukarmona. Sto se veselio, nalazeći da je on vrlo duhovit, ali zato ipak ne treba pokvariti raspoloženje. Vandevr, kome je lice postalo crveno kao bakar, tražio je od njega da Labordetu vrati njegov pol. Umešali su se i ostali, Minjon, Stener, Bordenav, vičući i zaglušujući njegov glas. Samo stari gospodin kraj Nane, koga su gotovo svi zaboravili, izgledao je važan sa svojim umornim i nemim osmehom, i bledim očima pratio je ovaj lom na kraju večere.

– Mačkice, kako bi bilo da ovde popijemo kafu – pitao je Bordenav. – Ovde je vrlo dobro.

Nana ne odgovori odmah. Od početka večere činilo joj se kao da više nije u svojoj kući. Ovaj svet ju je preplavio i zaglušio pozivajući kelnere, vičući glasno, po svojoj ćudi, kao da su u restoranu. I ona je zaboravila svoju ulogu domaćice, zanimajući se samo debelim Stenerom, koji se gušio kraj nje. Ona ga je slušala, odbijajući još uvek glavom, svojim izazivačkim smehom plave dunde. Sva se zajapurila od šampanjca, usta su joj bila vlažna, oči sjajne, a bankar je sve više nudio na svako đavolasto sleganje njenih ramena, na laka i pohotljiva nabiranja njenog vrata kad bi ona okrenula glavom. On je spazio tu kod uva jedno mestašce kao svila i ludovao je zbog toga. S vremena na vreme Nana bi se setila svojih gostiju, pokušavala da bude ljubazna da bi pokazala kako ona ume primati svet. Pri kraju večere bila je pijana, to ju je žalostilo, šampanjac ju je brzo obarao. Tada je razdraži jedna misao. Gadno je to što joj te žene priređuju svojim ružnim ponašanjem. Oh! Ona je dobro videla, Lisi je namignula i podstakla Fukarmona protiv Labordeta, a Roza, Karolina i ostale raspaljuju drugu gospodu. Larma je bila takva da se nije moglo razgovarati, samo zato da pokažu kako sve mogu dopustiti sebi kad se večera kod Nane. Eh, lepo! Videće. Iako je pijana, ona je ipak najelegantnija i najpristojnija.

– Mačkice – ponovi Bordenav – naredi da se kafa ovde služi. Prijatnije mi je zbog noge.

Ali Nana se grubo diže, šapćući na uvo iznenađenom starom gospodinu i Steneru:

– Tako je, to će me naučiti da i drugi put pozovem ovakvo đubre. Zatim pokaza vrata trpezarije i viknu glasno: – Ko želi kafu, dobiće je tamo. Digoše se i navališe u trpezariju, ne primećujući Naninu jarost. U salonu je

još ostao samo Bordenav, koji je oprezno hodao, oslanjajući se rukama o zid,

grdeći te proklete žene koje su ga ostavile pošto su se site najele i napile. Iza njega momci su već raspremali sto po glavnim naredbama direktora. Oni su se žurili, gurali, odnoseći sve kao u kakvoj čarobnoj igri na pištaljku glavnog scenariste. Gospođe i gospoda posle kafe treba da se vrate u salon.

– Do vraga! Ovde nije tako toplo – reče Gaga stresavši se lako ulazeći u trpezariju.

Prozor na sobi ostao je otvoren. Dve lampe su osvetljavale sto na kome je kafa bila već spremna zajedno sa likerima. Stolica nije bilo, pilo se stojeći, dok se iz druge sobe još čula larma kelnera.

Nana je nestala, ali se niko nije uznemiravao zbog njenog odsustva. Sasvim je išlo i bez nje, svaki se služio sam, otvarajući fioke bifea da pronađe kašičice koje su nedostajale. Obrazovale su se grupe, lica razdvojena za vreme večere prilazila su jedna drugima, menjali su poglede, značajne osmehe, reči koje su objašnjavale situaciju.

– Je li, Ogiste – reče Roza Minjon – gospodin Fošeri bi nam morao ovih dana doći na ručak?

Igrajući se lancem svoga sata, Minjon za sekund oštro odmeri novinara. Roza je bila luda. Kao dobar upravljač neće dozvoliti takvo rasipanje. Za jedan članak, neka bude, ali potom, vrata će biti zatvorena. Ali kako je poznavao ćud svoje žene, a kako mu je i pravilo bilo da joj očinski dopusti i neku glupost kad je trebalo, on odgovori, praveći se ljubazan.

– Na svaki način, biću vrlo srećan... Izvolite sutra, gospodine Fošeri. Lisi Stevar razgovarala je sa Stenerom i Blanšom i čula je ovaj poziv. Ona

podiže glas govoreći bankaru. – Sve su danas pobesnele. Jedna mi je čak ukrala i pseto. Recite mi, dragi

moj, zar sam ja kriva ako je vi ostavljate. Roza okrete glavu. Ona je srkutala kafu i posmatrala oštro Stenera, vrlo

bleda. Sva njena zadržana jarost pređe u oči kao plamen. Ona je bolje videla od Minjona, bilo je glupo ponovo okušati slučaj sa Žonkijem, takve mahinacije ne uspevaju dvaput. Svejedno! Imaće Fošerija. Tim se bavila već od večera; a ako Minjon ne bude zadovoljan, to će ga opametiti.

– Nećete se valjda tući – reče Vandevr Lisi Stevar. – Ne, ne bojte se. Samo neka bude mirna, ili će dobiti svoje. Pa onda zapovednički pozva Fošerija: – Mali, tvoje su papuče još kod mene. Sutra ću ih poslati tvom vrataru. On htede da se našali, ali se ona udalji dostojanstveno kao kraljica. Klarisa

koja se bila naslonila na zid da mirno popije čašicu višnjevače, slegnu ramenima. Čudna mi čuda, zbog jednog čoveka. Čim se dve žene sa svojim ljubavnicima nađu zajedno, prva im je briga da ih jedna drugoj otimaju. To je pravilo. Zar ona, na primer, da je htela, ne bi mogla da iskopa oči Gagi zbog Hektora. Briga je! Kako je Faloaz baš prolazio, ona se zadovolji da mu dobaci:

– Slušaj, ti voliš postarije! Nisu za tebe zrele, za tebe su gnjile.

Faloaz je izgledao vrlo ljut. Bio je zabrinut. Videći da mu se Klarisa podsmeva, on posumnja u nju.

– Ne lupaj – progunđa on. – Ti si uzela moju maramicu, vrati mi maramicu. – Zar još hoćeš da me gnjaviš sa svojom maramicom – povika ona. – Reci,

glupače, zašto bih ti ja uzela maramicu? – Gle – reče on s nepoverenjem – da je pošalješ mojoj porodici, da me

kompromituješ. Za to vreme je Fukarmon navalio na likere. On se još uvek cerio mereći

Labordeta, koji je pio kafu okružen damama. On je kroz zube cedio rečenice: džambaski sin, neki vele kopile neke grofice bez prihoda, a uvek po dvadeset pet zlatnika u džepu, sluga đevojčura, momak koji još nikad nije bio sa ženom.

– Nikad! nikad – povika on. – No, vidite, moram da ga ošamarim. On iskapi čašicu likera, koji mu nikad ne škodi, ni toliko, reče on i odape

noktom palca o zub. Ali, odjednom, baš kad se uputio ka Labordetu, poblede i sruši se pored bifea kao stvar. Bio je mrtav pijan. Lujza Violen bila je očajna. Lepo je rekla da će se zlo svršiti. Sad ima da ga dvori celu noć. Gaga je razuveri, posmatrajući oficira pogledom iskusne žene i izjavi da to nije ništa, da će taj gospodin spavati bez ikakve neprijatnosti svojih dvanaest do petnaest časova. Odneše Fukarmona.

– Gle! A gde je Nana – upita Vandevr. Da, zbilja, iščezla je kad je napustila sto. Setiše je se i svi su je tražili.

Stener, uznemiren od pre nekoliko trenutaka, upita Vandevra za starog gospodina, koji je takođe nestao. Grof ga razuveri. On je baš sad ispratio starca, to je stranac, čije ime nije nužno reći, vrlo bogat čovek, kome je zadovoljstvo da plaća večere. Već su opet zaboravili na Nanu, kad Vandevr opazi, na vratima Dagenea, koji mu daje znak. U spavaćoj sobi on nađe domaćicu, kako sedi kruta, modrih usana, dok su je Dagene i Žorž, stojeći kraj nje, posmatrali preneraženi.

– Šta vam je – upita on iznenađen. Ona ne odgovori ništa, ne okrete glavu. On ponovi svoje pitanje. – Neću – povika ona – da se sprdaju sa mnom. Tada reče sve što joj je na jezik došlo. Da, da, ona nije glupa, vidi ona sve

dobro. Za vreme večere nisu se ni osvrtali na nju, govorili su strahote da joj pokažu kako je preziru. Čopor smrdljivaca koji joj nisu ni za mali prst. Luda što se toliko mučila, samo da je posle ogovaraju! Ne zna šta je uzdržava da sve to ne izjuri napolje. Bes ju je gušio, glas joj je prelazio u jecanje.

– Slušaj, dete moje, ti si pijana – reče Vandevr, koji poče da joj govori ti. – Treba biti pametan.

Ne, odbi ona unapred, ona će ostati ovde. – Pijana sam, možda. Ali hoću da me poštuju. Već četvrt sata Dagene i Žorž su je uzalud preklinjali da se vrati u salon.

Ona se uzjogunila, neka njeni gosti rade šta hoće, ona ih i suviše prezire da bi se vratila. Nikad! nikad! Neka je na komade iseku, ostaće u spavaćoj sobi.

– Trebalo je da budem obazriva – produži ona. – Sve je to udesila ona gadura Roza. Tako i onu čestitu gospođu, koju sam očekivala večeras, eto i nju je svakako Roza odvratila.

Ona je mislila na gospođu Rober. Vandevr joj je dao časnu reč da je gospođa Rober lično odbila poziv. On je slušao i odgovarao bez smeha, naviknut na slične scene, znajući kako treba postupati sa ženama kad su u takvom stanju. Ali čim bi pokušao da je uhvati za ruke i povede, ona bi se branila s udvojenim besom. Niko je, na primer, ne može razuveriti da Fošeri nije odvratio grofa Mifa da dođe. Taj Fošeri je zmija, zavidljivac, čovek sposoban da se okomi na jednu ženu i da joj razori sreću. Jer ona zna, ona se dopala grofu, mogla ga je dobiti.

– Njega, draga moja, nikad – viknu Vandevr i, zaboravljajući se, prsnu u smeh.

– Zašto ne – upita ona ozbiljna i malo otrežnjena. – Jer on je sav predat crkvi, on bi, kad bi vas samo prstom dodirnuo, odmah

otišao da se ispoveda. Slušajte, draga, dobar savet. Ne pustite da vam izmakne drugi.

Za trenutak ona zaćuta razmišljajući. Zatim ustade i ode da opere oči. Ipak, kad su hteli da je povedu u salu, vikala je besno da neće. Vandevr izađe sa osmehom, ne navaljujući više. Čim je on izašao, ona se razneži, baci se Dageneu oko vrata, govoreći jednako:

– Ah! moj Mimi! Ništa bez tebe!... Volim te! Volim! Kako bi bilo lepo kad bismo mogli uvek živeti zajedno! Bože, kako su žene nesrećne!

Primećujući potom Žorža, koji je sav pocrveneo videvši ih zagrljene, ona i njega zagrli. Mimi ne može biti ljubomoran na jedno dete. Ona je htela da Pol i Žorž budu prijatelji, jer bi to bilo divno da budu tako sve troje zajedno i da se uvek tako mnogo vole. Ali ih uznemiri neka čudna larma, neko je u sobi hrkao. Potražiše i nađoše Bordenava, koji je, pošto je popio kafu, došao to i ugodno se smestio. Spavao je na dvema stolicama, glavu naslonio na postelju, nogu ispružio. Nani se on učini tako smešan, onako otvorenih usta, sa nosem koji se širio pri hrkanju, da prsnu u glasan smeh, izađe iz sobe sa Dageneom i Žoržom, prođe kroz trpezariju i uđe u salu, smejući se sve jače.

– Oh! draga moja – reče ona skoro zagrlivši Rozu – nemate pojma, hodite da vidite.

Sve su dame morale poći za njom. Ona ih je vodila za ruke, skoro milujući ih, vodila ih je silom u takvom zamahu iskrene veselosti da su se sve već smejale sa poverenjem. Četa ode i pošto je nekoliko minuta, zaustavivši dah, stajala oko Bordenava, vrati se smejući se glasno. Kad je jedna od njih naređivala da ćute, čulo se izdaleka Bordenavovo hrkanje.

Bilo je skoro četiri sata. U trpezariji su namestili jedan stočić za kocku, oko koga su seli Vandevr, Stener, Minjon i Labordet, a iza njih su se, stojeći, Lisi i Karolina kladile. Blanša, dremljiva i nezadovoljna ovim večerom, pitala je Vandevra svakih pet minuta, hoće li skoro da idu. U salonu su pokušali da igraju. Dagene je bio za klavirom, svirao je sve što su tražili: valcere, polke, mazurke. Ali je igra bila mlitava, dame su bile umorne, sedele su na kanabetima

i razgovarale među sobom. Odjednom ču se larma, jedna četa od desetak mladića smejala se glasno u predsoblju i gurala na vratima salona, oni su dolazili sa bala kod ministra unutrašnjih poslova, u frakovima i belim kravatama i rozetama nepoznatih odličja. Nana, naljućena takvim ulaskom, pozva momke iz kuhinje i naredi im da te mladiće izbace napolje, klela se da ih nikad nije videla. Fošeri, Labordet, Dagene, svi muškarci izađoše da pribave poštovanje domaćici. Čuše se krupne reči, ruke se ispružiše. U jednom trenutku nastupi opasnost opite tuče. Međutim, jedan mali plavušan bolešljivog izgleda ponavljao je neprestano:

– Zaboga, Nana, onomad kod Petera u velikom crvenom salonu... Setite se! Vi ste nas sve pozvali.

Onomad, kod Petera? Ona se nije mogla setiti. Kog večera, upravo? Kad joj mali plavušan reče da je to bilo u sredu, ona se seti da je u sredu posle pozorišta večerala kod Petera, ali se nikako nije sećala da je koga pozvala.

– Ipak, dete moje, možda si ih pozvala – poče Labordet, kome je već to malo bilo sumnjivo. – Možda si bila malo vesela?

Nana onda prsnu u smeh. Možda, ne seća se više. Najzad, pošto su ta gospoda već tu, neka izvole. Sve se smiri. Mnogi od novodašavših nađoše svoje poznanike u salonu, ceo lom svrši se rukovanjem. Mali plavušan bolešljivog izgleda nosio je jedno od najlepših imena u Francuskoj. Oni još rekoše da se i drugi spremaju da dođu, i, zaista, vrata su se svaki čas otvarala i ulazila su nova gospoda u svečanom odelu i belim rukavicama. Svi su oni dolazili sa bala kod ministra. Fošeri u šali upita da neće i sam ministar doći. Nana, uvređena, odgovori da ministri idu ljudima koji nisu dostojni nje. Ali ona nije htela reći da se nada da će, možda, između ostalih, doći i grof Mifa. Možda se predomislio. I dok je razgovarala s Rozom, pogledala je neprestano na vrata.

Izbilo je pet. Više nisu igrali. Jedino su se kockari zainatili, Labordet je ustupio svoje mesto. Žene su se vratile u salon. Umor od nespavanja pritiskivao ih je pod tamnom svetlošću lampi, od čijih su se užarenih fitilja crvenele kugle. Neka melanholija obuzela je žene i one su osećale potrebu da se ispovedaju. Blanša od Sivrija pričala je o svom dedi generalu, a Klarisa je izmislila neki roman kako ju je zaveo neki vojvoda, koji je bio došao kod njenog strica da lovi divljeg vepra, a obe, okrenuvši leđa, slegale su ramenima i mislile jedna za drugu kako je moguće da neko priča takve lakrdije. Lisi Stevar je otvoreno priznavala svoje poreklo. Ona je rado pričala o svojoj mladosti, kada ju je njen otac, podmazivač kola na Severnim železnicama, nedeljom častio pitama od jabuka.

– Oh da vam pričam – viknu iznenada mala Marija Blond. – Preko puta mene stanuje neki gospodin, Rus, neobično bogat. Juče vam ja dobijem jednu korpicu voća, ali kakvog voća, ogromne breskve, grožđe ovoliko, nešto neobično za ovo doba... A usred korpe šest hiljadarki. Rus... Razume se, vratim sve. Ali srce me je bolelo za onim voćem!

Žene se pogledaše stežući usne. Za svoje doba ta mala Marija Blond suviše je drska. Kao da se takve stvari dešavaju takvima kao što je ona. One su sve bile ljubomorne na Lisi Stevar, besne zbog njena tri kneza. Otkako je Lisi svakog

jutra izlazila na konju u šetnju po Bulonjskoj šumi, što ju je i iznelo na glas, sve su jahale i bile besne na nju.

Već je svitalo. Nana okrete glavu od vrata, gubeći svaku nadu. Bilo je strašno dosadno. Roza Minjon nije htela da peva Papučicu; zgrčena na kanabetu, razgovarala je tiho sa Fošerijem čekajući Minjona, koji je od Vandevra već dobio oko pedeset zlatnika. Jedan debeli gospodin, sa odličjima i ozbiljna izgleda tek što je izrecitovao na alzaškom narečju Avramovu žrtvu, kad se bog kune, on kaže „Tako mi mene!” a Isak odgovara: „Da, tata!” Samo to niko nije razumeo i svi su našli da je stvar glupa. Nisu znali šta bi radili da bi bilo veselo, da bi se noć svršila ludo. Jednog trenutka Labordet je izmislio da Faloazu na uvo optužuje žene, i ovaj se šunjao oko svake, gledajući da koja nema njegovu maramicu. Šampanjca je još bilo u bifeu i mladići uzeše opet da piju. Oni su se dovikivali, podsticali, ali neko tupo pijanstvo i plačljiva glupost neodoljivo je pritiskivala salon. Onda, mali plavušan, onaj što je nosio jedno od najčuvenijih imena u Francuskoj, sav iscrpen izmišljanjima, očajan što ne može da pronađe nešto smešno, smisli ovo: odnese bocu šampanjca i isprazni je u klavir. Svi se iskriviše od smeha.

– Gle – reče sa čuđenjem Tatan Nene opazivši to. – Zašto onaj tip sipa šampanjac u klavir?

– Kako! dete moje, zar ti ne znaš – odgovori Labordet ozbiljno. – Ništa nije bolje za klavir od šampanjca. To mu daje dobar ton.

– Ah – uzviknu Tatan Nene ubeđena. Svi se nasmejaše, a ona se naljuti. Zar je znala? Sve je tako zbunjuje. Očevidno, sve je išlo nagore. Izgledalo je da će noć svršiti gadno. U

jednom uglu Marija Blond svađala se sa Leom i optuživala je da se podaje siromašnim ljudima, došlo je među njima do krupnih reči, naročito oko izgleda njihovog lica. Lisi Stevar, koja je bila ružna, umiri ih, rekavši im da lice ne znači ništa, da je glavno biti lepo skrojen. Malo dalje, na jednom kanabetu, neki ataše poslanstva obgrlio je rukom Simonu oko stasa i hteo da je poljubi u vrat ali ga je Simona, umorna i zlovoljna, odbijala svaki put sa: „Ti si dosadan” i udarala ga lepezom po glavi. Nijedna, uostalom, nije htela da je ko dira. Zar su one ulične? Samo se Gaga ponovo dokopala Faloaza i gotovo ga držala na krilu, a Klarisa, između dva gospođina, tresla se od nervoznog smeha, kao žena koju golicaju. Igra sa klavirom produžavala se istrajno i glupo, tiskali su se, svako je hteo da isprazni svoj ostatak šampanjca. To je bilo bezazleno i prijatno.

– Drži, čiča, još malo... Vraga, ala je ovaj klavir pijanica! Pazi, još jedna... Ne treba ništa izgubiti.

Okrenuvši leđa, Nana nije ništa videla. Ona se najzad odlučila za debelog Stenera, koji je sedeo kraj nje. Utoliko gore! To je krivica grofa Mifa, koji nije hteo. U haljini od belog fulara, lakoj i nabranoj kao košulja, u malom pijanstvu od koga je bila bleda i umornih očiju, nudila se s mirnim izrazom dobre devojke. Lišće sa ruža u kosi i na grudima opalo je, ostale su samo drške. Stener brzo povuče ruku sa njene suknje, ubo se na čiodu koju je Žorž stavio. Poteče nekoliko kapi krvi. Jedna pade na haljinu i okrvavi je.

– Sad je i potpisano – reče Nana ozbiljno. Dan je svitao. Neka neodređena i preterano tužna svetlost prodirala je kroz

prozore. Tada počeše odlaziti, nasta neko neugodno i zlovoljno rastajanje. Karolina Eke, ljuta što je izgubila noć, reče da je vreme da se ide ako ne žele da prisustvuju krasnim stvarima. Roza napući usta kao kompromitovana žena. Tako je to sa tim devojkama, ne umeju da se ponašaju, odvratne su ti čim ih vidiš. Minjon je dobro opelješio Vandevra, porodica ode ne vodeći računa o Steneru, pošto je još jednom pozvala Fošerija za sutra. Lisi odbi da je novinar otprati kući i posla ga odmah njegovoj glumici. Odjednom se Roza okrenu i kroz zube promrmlja: „Glupa guska!” Ali je Minjon, starateljski obazriv kad se žene svađaju, iskusan i nadmoćan, izgura napolje govoreći joj da prekine. Lisi je iza njih veličanstveno sama silazila niz stepenice. Potom je Gaga odvela Faloaza, bolesnog i rasplakanog kao dete. On je zvao Klarisu, koja je odavno umakla sa onom dvojicom. I Simona se izvukla. Ostale su samo Tatan, Lea i Marija, a Labordet se ljubazno primi da ih otprati.

– Meni se sad baš nimalo ne spava – govorila je Nana. – Trebalo bi nešto izmisliti.

Ona je kroz prozore gledala nebo, modro nebo po kome su plovili mrki oblaci. Bilo je šest časova. Prema njoj, na drugoj strani Bulevara Osman, štrčali su vlažni krovovi još zaspalih kuća, dok je ulicom išla grupa čistača i lupala svojim drvenim cipelama. Pred tim žalosnim buđenjem Pariza ona se razneži kao devojčica, oseti potrebu za poljem, idilom, nečim blagim i čistim.

– Oh! Znate li šta – obrati se Steneru – vi ćete me odvesti u Bulonjsku šumu i pićemo mleka.

Puna detinje radosti, ona zapljeska rukama. I ne čekajući na bankarov odgovor, koji je, prirodno, pristao, iako mu to nije bilo pravo jer je očekivao nešto drugo, ona otrča da uzme bundu. U salonu je bio samo Stener sa gomilom mladića, kako su ispraznili u klavir i poslednje kapi šampanjca, dogovarahu se da idu, kad jedan od njih pobedonosno dotrća noseći u ruci poslednju bocu koju je našao u ostavi.

– Čekajte! čekajte – viknu on – boca likera! Njemu je baš potreban liker, to će ga otrezniti... A sad, deco, čistimo se. Mi smo idioti!

U oblačionici Nana je probudila Zoe, koja je spavala na stolici. Plin je goreo. Zoe se strese i pomože gospođi da metne šešir i obuče bundu.

– Najzad, gotovo je. Učinila sam ono što si htela – reče Nana govoreći joj „ti” u oduševljenju i umirena što se najzad na nešto odlučila. – Imala si pravo, bankar ili ko drugi, svejedno.

Sobarica je bila zlovoljna i još ukočena. Gunđala je da se gospođa mogla na to odmah odlučiti. Ušavši s njom u sobu, upita je šta da radi s preostalom dvojicom. Bordenav je još hrkao. Žorž, koji je potajno došao da zagnjuri glavu u njen jastuk, najzad je zaspao sa lakim detinjim dahom. Nana reče neka ih ostavi da spavaju. Ona se opet razneži kad uđe Dagene, on ju je vrebao iz kuhinje i bio je žalostan.

– Hajde sad, Mimi, budi pametan – reče ona zagrlivši ga i ljubeći sa puno umiljavanja. – Ništa se nije izmenilo. Znaj da si ti uvek moj Mimi, koga obožavam. Zar ne? Mora biti ovako... Kunem ti se, biće još lepše. Dođi sutra da se dogovorimo za sate. Brzo, poljubi me kad me voliš. Oh! Jače, još jače!

Ona otrča, nađe Stenera, srećna zbog svoje namere da pije mleko. U praznom stanu grof od Vandevra sedeo je sam sa odlikovanim gospodinom, koji je recitovao Avramovu žrtvu, obojica kao zakovani za kockarski sto, ne znajući više ni gde se nalaze i ne videći da je svanulo, a Blanša se ispružila na jednom kanabetu i pokušavala da zaspi.

– Ah! Blanša će s nama – viknu Nana. – Idemo da pijemo mleko, dušo moja. Hajde, naći ćete Vandevra ovde.

Blanša se lenjo diže. Ovoga puta bankarevo lice poblede od ljutine kad pomisli da će voditi i ovu debelu devojku koja će mu smetati. Ali su ga obe žene već dokopale i govorile:

– Znate, hoćemo da se pred nama pomuze.

V U Varijeteu se davala trideset četvrta predstava Plave Venere. Prvi čin

upravo se svršio. U glumačkom foajeu, Simona, kao mlada pralja, stajala je pred ogledalom između dva stuba, između dvojih vrata koja su vodila u hodnik za garderobu. Budući sama, ispitivala je i prstom doterivala šminku ispod oka, a gasne lampe sa obe strane ogledala grejale su svojom jakom svetlosću.

– Je li došao – upita Prilijer, koji uđe u kostimu švajcarskog admirala, sa velikom sabljom, u čizmetinama i sa ogromnim perom.

– Ko to – upita Simona ne okrećući se i smejući se na ogledalo da vidi svoje usne.

– Princ. – Ne znam, tek sam sišla. Ah! Treba da dođe. Pa on to dolazi svaki dan! Prilijer je prišao kaminu koji je bio prema ogledalu i u kome je gorelo nešto

uglja; dve svetiljke s plinom gorele su snažno. On pogleda na barometar i sat, svaki namešten kraj jedne pozlaćene sirene u ampir stilu, a zatim se ispruži u jednu veliku naslonjaču sa uzglavljem, koja je nekad bila zelena, ali je požutela u toku četiri glumačke generacije; on je tako nepomično sedeo, rasejana pogleda, u ravnodušnom i umornom stavu glumca koji čeka na red da izađe na scenu. Dođe takođe i stari Bosk, vukući noge i kašljući, ogrnut starim žutim kaputom, koji se smaknuo s jednog ramena pa se video zlatan oklop kralja Dagobera. On stavi na klavir svoju krunu ne govoreći ništa, koračao je tromo, zlovoljan, ali sa izgledom dobričine kome ruke počinju da drhte od trovanja alkoholom; duga seda brada davala je njegovom crvenom licu pijanice dostojanstven izgled. Usred ćutanja, dok jedan nov pljusak udari u okna velikog četvrtastog prozora koji se otvori prema dvorištu, on mrzovoljno mahnu rukom.

– Kakvo pogano vreme – progunđa. Simona i Prilijer su ćutali. Četiri-pet slika, pejzaža, jedan portre glumca

Vernea žuteli su se pri svetlosti plina, na jednom stubu bista Potijea, nekadašnje slave Varijetea, gledala je praznim očima. Čuo se neki žagor. To je bio Fontan u svom kostimu iz drugog čina, kao kicoš, sav u žutom i žutim rukavicama.

– Šta je – viknu on mašući rukama – zar ne znate? Danas je moja svečanost.

– Gle – upita Simona, koja mu priđe smeškajući se, kao privučena njegovim velikim nosom i širokim ustima komičara – zar se ti zoveš Ahil?

– Da! Reći ću gospođi Bron da donese gore šampanjca posle drugog čina. Od pre nekoliko trenutaka čulo se izdaleka zvonce. Glas se čas gubio, čas

vraćao, i kad zvono presta, neki glas se čuo kako odjekuje stepeništem i gubi se po hodnicima: „Na scenu za drugi čin... na scenu za drugi čin!” Glas se približavao, jedan izbledeli čovečuljak odškrinu vrata foajea i viknu svom snagom svog kreštavog glasa: „Na scenu za drugi čin!”

– Do vraga! Šampanjca – reče Prilijer ne obazirući se na poziv – dobro ti je!

– Da sam na tvome mestu, ja bih ga poručio iz kafane – reče lagano stari Bosk koji je sedeo na klupi od zelene kadife, naslonivši glavu na zid.

Simona, pak, reče kako treba voditi računa o maloj zaradi gospođe Bron. Ona je pljeskala rukama, zagrejana, gutajući očima Fontana, čija se maska kozje njuške stalno kretala u večitom pokretu očiju, nosa i usta.

– Oh, taj Fontan – mrmljala je ona. – Ništa bez njega, ništa bez njega! Dvoja velika vrata na hodniku koji vodi za kulise bila su otvorena. Duž

žutog zida, jako osvetljenog lampom koja se nije videla, prolazile su brzo siluete kostimiranih ljudi, polunagih žena, zamotanih u šalove, sve osoblje drugog čina, sve mušterije krompir-bala iz krčme „Kod crne kugle”, i s kraja hodnika čula se lupa nogu iz pet drvenih stepenika koji vode na scenu. Kako velika Klarisa protrča tuda, Simona je zovnu, ali ona odgovori da će se odmah vratiti. Zaista, ona se odmah vrati, cvokoćući u tankoj tunici i Iridinoj ešarpi.

– Do đavola – reče ona. – Tako je hladno, a ostavila sam bundu u garderobi!

Stojeći kraj kamina, grejući noge na kojima se triko prelivao živom ružičastom bojom, ona produži:

– Došao princ! – Eh – viknuše ostali radoznalo. – Da, otrčala sam zbog toga, htela sam da vidim. On je u prvoj loži do

pozornice, desno, u istoj kao u četvrtak. Hm! Triput već dolazi za nedelju dana. Ala ima sreće ta Nana! Ja bih se kladila da više neće doći.

Simona otvori usta, ali njene reči zagluši nov glas koji odjeknu kraj foajea, kreštav glas scenariste, koji je na sve strane vikao hodnicima: „Zvonilo je!”

– To je već zanimljivo, triput – reče Simona kad dođe do reči. – Vi znate da on neće da ide k njoj, vodi je u svoj stan. Izgleda da ga to staje poprilično.

– Do vraga! Kad se ide nekome – reče pakosno Prilijer, dižući se da pogleda u ogledalo, kao lep čovek za kim lože luduju.

– Zvonilo je! Zvonilo je – ponavljao je sve dalje glas scenariste, koji je trčao spratovima i stepenicama.

Onda Fontan, koji je znao kako je bilo prvi put između Nane i princa, stade to pričati dvema ženama, koje su se pripile uz njega, smejući se glasno kad bi se sagnuo da ispriča kakvu pojedinost. Stari Bosk nije se osvrnuo, potpuno ravnodušan. Te ga stvari više nisu interesovale. On je milovao jednog debelog riđeg mačora, koji se blaženo sklupčao na klupi, najzad ga dobroćudno uze u ruke kao neki izlapeli kralj. Mačka se naroguši, i pošto je dugo njuškala sedu bradu, svakako joj bi neprijatan miris mastiksa, te se vrati da ponovo drema na klupi. Bosk je i dalje bio ozbiljan i odsutan.

– Ne mari ništa, na tvom mestu ja bih poručio šampanjac iz kafane, bolji je – reče on odjednom Fontanu kad ovaj završi svoju priču.

– Počelo je – čuo se dug i prodoran glas scenariste. – Počelo je! Počelo je!

Glas se čuo neko vreme. Prošao je bat brzih koraka. Kroz naglo otvorena vrata hodnika dopirao je mlaz muzike i dalekog žagora, vrata se zatvoriše, čuo se potmuli udar krila koja se zatvaraju.

Opet teška tišina ovlada glumačkim foajeom, kao da je sala u kojoj gomila pljeska sto milja daleko. Simona i Klarisa opet su razgovarale o Nani. Ta se ne žuri mnogo. I juče je zakasnila na scenu. Ali svi zaćutaše, neka visoka devojka promoli glavu, ali videći da se prevarila, izgubi se u hodniku. To je bila Satena, sa šeširom i ljubičicama. Lepa skitnica, mrmljao je Prilijer, koji ju je već godinu dana viđao u kafani Varijetea. Simona ispriča kako Nana, poznavši u Sateni svoju staru prijateljicu iz pansiona, luduje za njom i sad nagovara Bordenava da je izvede na scenu.

– Oh! Dobro veče – reče Fontan rukujući se sa Minjonom i Fošerijem, koji uđoše.

Čak i stari Bosk pruži prst, dok obe glumice zagrliše Minjona. – Je li dobro posećeno večeras – upita Fošeri. – Oh! Sjajno – odgovori Prilijer. – Treba videti kako gutaju. – Ama, deco – primeti Minjon – biće da je red na vas. Da, odmah. Oni su u četvrtoj pojavi. Samo Bosk se već digao po nagonu

starog glumca koji oseća da mu se približuje „šlagvort”. Upravo scenarista otvori vrata.

– Gospodin Bosk! Gospođica Simona – pozva ih on. Simona živo nabaci ogrtač na ramena i izađe. Bosk, ne žureći se, ode po

svoju krunu i jednim mahom nabi je na čelo, zatim, vukući ogrtač, nesiguran na nogama, ode gunđajući, ljutita izgleda, kao čovek koga uznemiravaju.

– Bili ste vrlo ljubazni u svojoj poslednjoj hronici – obrati se Fontan Fošeriju. – Samo, recite mi, zašto ste kazali da su glumci sujetni?

– Da, mali moj, zašto si to kazao – povika Minjon spuštajući naglo svoje ogromne ručetine na nejaka novinareva ramena, tako da se ovaj zaljuljao.

Prilijer i Klarisa prsnuše u smeh. Od nekog vremena celo se pozorište zabavljalo komedijom koja se odigravala iza kulisa. Minjon, besan zbog ćudi svoje žene i ljut što Fošeri u kuću unosi samo svoje ne baš mnogo vredne članke, izmislio je da se sveti obasipajući ga izlivima prijateljstva; svako veče, kad bi ga sreo na pozornici, obasipao ga je udarcima kao nekim naročitim izrazima prijateljstva i nežnosti, a Fošeri, slab prema ovom kolosu, morao je da trpi smešeći se kiselo da se ne bi zavadio sa Rozinim mužem.

– Ah! Momče, vi vređate Fontana – produži Minjon svoju lakrdiju. – Pazi! Jedan, dva, pravo u grudi.

On se pruži i tako udari mladića da je ovaj probledeo izgubivši dah. Namignuvši, Klarisa pokaza ostalima Rozu Mipjon, koja je bila na pragu foajea. Roza je videla događaj. Priđe pravo novinaru, kao da nije primetila muža, i goloruka, u kostimu bebe, pruži mu čelo, napućena kao dete koje se mazi.

– Dobro veče, bebo – reče Fošeri, koji je poljubi bez ustezanja.

To je bila naknada. Minjon se napravi kao da nije primetio taj poljubac, svi su u pozorištu ljubili njegovu ženu. Ali se osmehnu pogledavši popreko novinara, svakako će ovaj skupo platiti Rozinu hrabrost.

U hodniku se otvoriše i zaklopiše vrata propuštajući do foajea buru koju je izazvalo pljeskanje. Simona se vraćala sa Bcene.

– Oh! Čiča Bosk je bio sjajan – povika ona. – Princ se previjao od smeha, pljeskao je s ostalima kao da su ga platili... Recite, da li poznajete onog visokog gospodina kraj princa u proscenijumu. Lep čovek, vrlo dostojanstven, sa krasnim zaliscima.

– To je grof Mifa – odgovori Fošeri. – Znam da ga je princ, prekjuče kod carice, pozvao za danas na večeru... Svakako ga je potom doveo ovamo.

– Gle! Grof Mifa. Mi poznajemo njegovog tasta, zar ne, Ogiste? – reče Roza obraćajući se Minjonu. – Znaš, onaj markiz Šuar, kod koga sam pevala? I on je u pozorištu. Primetila sam ga udno jedne lože. Ah, taj starac!...

Prilijer, koji je doterao svoja pera, okrenu se da je zovne: – Rozo, hajdemo! Ona pođe za njim trčeći, ne dovršivši rečenicu. U tom trenutku vratarka,

gospođa Bron, prođe pokraj vrata noseći u rukama ogroman buket. Simona upita, šaleći se, da nije to za nju, ali vratarka ćutke pokaza bradom Naninu garderobu udno hodnika. Ah, ta Nana! Zasipaju je cvećem! Kad se gospođa Bron vrati, dade Klarisi jedno pismo, ova prigušeno opsova. Opet taj dosadni Faloaz! Taj čovek baš neće da je ostavi na miru! Kad je čula da je gospodin čeka kod vratarke, ona viknu:

– Recite mu da ću doći posle drugog čina. Hoću da mu prilepim šamar. Fontan je pojurio, vičući: – Gospođo Bron, čujte... gospođo Bron... Donesite za vreme odmora šest

boca šampanjca. Scenarista se već pojavio, zaduvan, gudeći: – Svi na scenu! Gospodine Fontan, žurite, žurite! – Da, da idem, čiča Barijo – odgovori Fontan zadihan. I trčeći za gospođom

Bron, nastavi: – Hej! Čujete, šest boca šampanjca za vreme odmora, U foajeu... Danas je

moja svečanost... ja plaćam. Simona i Klarisa su otišle, a suknje su im snažno šuštale. Sve se uskomeša,

a kad su se vrata foajea muklo zaklopila, čuo se usred tišine nov pljusak kiše u okna. Barijo, bledi starčić, već trideset godina pozorišni momak, približio se familijarno Minjonu pružajući svoju otvorenu burmuticu. To šmrkanje burmuta davalo mu je minut odmora u njegovom večitom trčanju po stepenicama i hodnicima garderoba. Samo još Nana, ali nju nije mnogo briga za kazne, kad hoće da zakasni za ulaz, ona zakasni. On zastade začuđen.

– Gle! Gotova je, evo je. Mora da zna da je princ došao.

Nana se zaista pojavila udno hodnika, odevena kao piljarica, bela lica i ruku, jako narumenjena ispod očiju. Ona ne uđe, već samo klimnu glavom Minjonu i Fošeriju.

– Dobar dan, kako je? Minjon joj steže ruku koju je pružila, i Nana kraljevski produži svoj put.

Iza nje je išla njena oblačilja i doterivala joj u hodu nabore na haljini. Iza oblačilje koračala je Satena, trudeći se da izgleda pristojno, a bilo joj je tegobno, dosadno.

– A Stener? – upita odjednom Minjon. – Gospodin Stener je otputovao juče u Loare – reče Barijo polazeći na

pozornicu. – Mislim da će kupiti jedno poljsko dobro. – Ah, da znam, imanje za Nanu. Minjon se uozbilji. Taj Stener je nekad obećao Rozi kuću! Najzad, ne treba

se svađati ni sa kim, to je samo prilika koja se mora ponovo tražiti. Zanet sanjarenjem, ali uvek gospodar samog sebe, Minjon se šetao od kamina do ogledala. U foajeu su bili samo on i Fošeri. Novinar, umoran, izvaljen u veliku naslonjaču, bio je miran, poluzatvorenih očiju, dok ga je drugi, šetajući se, pogledao. Kad su bili sami, Minjon nije nalazio za vredno da ga muva. Čemu? Kad nikog to ne bi veselilo. Njemu nije bilo do toga da sam uživa u sprdnjama zlovoljnog muža. Fošeri, srećan zbog ovog primirja od nekoliko minuta, ispruživši čežnjivo noge pored vatre, prelazio je pogledom od barometra do časovnika. Minjon se zaustavi pred Potijeovom bistom, gledao je u nju i ne videći je, pa zatim odšeta do prozora koji je gledao na mračno dvorište. Kiša je stala. Nastala je teška tišina, otežana još više velikom toplotom od koksa i plina. U kulisama se nije čuo nikakav šum. Stepenište i hodnici kao da su izumrli. Takva tišina nastaje kada je cela trupa uposlena na pozornici oko kakvog finala, dok prazan foaje drema gušeći se.

– Ah! Stoke – čuo je najednom promukli Bordenavov glas. Tek što je došao, a već je psovao statistkinje koje su zakasnile na scenu

praveći se lude. Kad spazi Minjona i Fošerija, pozva ih da im pokaže nešto: princ hoće da čestita Nani u njenoj garderobi za vreme odmora. Uto uđe reditelj.

– Prišijte kaznu onim rđama, Fernandi i Mariji! – reče goropadno Bardenav.

Zatim, umirujući se i starajući se da uzme dostojanstven izgled, pošto je obrisao lice maramom, dodade: – Idem da dočekam njegovo visočanstvo.

Zavesa pade uz burno i dugo klicanje. Odmah poče gužva na polumračnoj pozornici koju rampa više nije osvetljavala, glumci i statisti žurili su da odu u svoje garderobe, dok je tehničko osoblje žurno odnosilo dekor. Samo su Klarisa i Simona zaostale. Na sceni između njihova dva govora one su se dogovorile da urede jednu stvar. Pošto je dobro razmislila, Klarisa se odlučila da ne vidi Faloaza, koji je više neće ostavljati radi Gage. Simona će sići i lepo mu objasniti da se ne može tek tako prilepiti za jednu ženu. Tako će i biti.

Onda Simona, kao pralja, prebacivši krzno preko ramena, siđe između vlažnih zidova uskim zavojitim stepeništem koje vodi u vratarkinu sobu. Ta soba, koja se nalazila između stepeništa za glumce i stepeništa za upravu, ograđena s obeju strana staklenim pregradama, izgledala je kao kakav ogroman providni fenjer sa dvema plinskim lampama. U jednom ormaru sa pregradama leže pisma i novine, na stolu pored buketa cveća prljavi tanjiri i jedan stari jelek, na kome je vratarka popravljala rupice za dugmeta. Usred ovog nereda prljavog ćumeza, otmena i pristojna gospoda, u crnim odelima i rukavicama, sedela su na slamnim stolicama, strpljiva i pokorna, okrećući živo glave čim bi se gospođa Bron s odgovorima pojavila s pozornice. Baš je predala jednom mladiću pisamce koje on otvori odmah to pri svetlosti lampe i poblede malo kad naiđe na onu klasičnu frazu, koja je nebrojeno puta pročitana na tome mestu! „Nemoguće večeras, mali moj, zauzeta sam.” Faloaz je sedeo na stolici između stola i peći, kao da je rešio da tu provede celo veče, iako je bio uznemiren i povlačio svoje duge noge, jer je čitav nakot mačića jurio oko njega, dok je matora mačka čučala gledajuć i ga oštro svojim žutim očima.

– Gle, to ste vi, gospođice Simona, šta želite – upita vratarka. Simona je zamoli da isprati Faloaza, ali je gospođa Bron nije mogla odmah

zadovoljiti. Ona je pod stepeništem imala neku vrstu dubokog ormana, nekakav bife, gde su dolazili između činova da popiju koju, kako ih je sad bilo pet-šest još u odelu iz drugog čina, svi žedni i užurbani, gospođa Bron je bila zbunjena. Plehana lampica osvetljavala je ovaj ćiler, unutra se video sto pokriven hartijom od staniola i police pune boca. Kad bi se otvorila vrata ovog ćumeza, udario bi jak zadah alkohola pomešan sa smradom pomija u vratarskoj sobi i prirodnim mirisom buketa ostavljenih na stolu.

– Dakle – poče vratarka kad usluži statiste – vi to želite onog crnomanjastog tamo?

– Ali ne, koješta – odgovori Simona. – Onog mršavog tamo kraj peći, onog što mu sad vaša mačka njuši pantalone.

I ona odvede Faloaza u predvorje dok su se ostala gospoda predala sudbini gušeći se, i statisti peli uza stepenice, muvaju ći se i smejući se promuklim glasom pijanica.

Gore na sceni Bordenav se ljutio na tehničko osoblje koje nikako ne uklanja dekor drugog čina. To čine nemarno, da bi kakva motka pala princu na glavu.

– Prihvatajte! Prihvatajte! – vikao je šef dekoratera. Najzad, „zadnji zid” ode uvis, pozornica je bila slobodna.

Minjon je vrebao Fošerija i iskoristio priliku da ga ponovo muva. Zgrabi ga obema rukama derući se:

– Čuvajte se, ova motka umalo vas nije premlatila. I ponese ga drmusajući dok ga ne spusti na zemlju. Fošeri preblede, usne

mu zadrhtale, bio je gotov da se naljuti, dok se Minjon pravio lud udarajući ga, tobože prijateljski, po ramenu da ga premlati, vičući:

– Meni je stalo da ste čitavi. Do vraga! Lepo bih se proveo kad bi vama šta bilo!

Uto se začu šapat: „Princ! Princ!” Svako pogleda na mala vrata što vode u salu. Još su se samo videla okrugla leđa i kasapski vrat Bordenava, koji se pregibao i nadimao u čitavom nizu poniznih poklona. Zatim se pojavi princ, velik, snažan, plavobrad, rumen, s otmenošću solidnog sladokusca, čvrstih udova koji su se jasno ocrtavali ispod savršeno skrojenog redengota. Za njim su išli grof Mifa i markiz od Šuara. Taj kutak pozorišta bio je mračan, grupica se u njemu gubila usred ogromnih pokretnih senki. Da bi se obratio sinu jedne kraljice, budućem kralju, Bordenav je pronašao nekakav glas mečkara, koji je drhtao od lažnog uzbuđenja, On je ponavljao:

– Ako bi visočanstvo htelo da pođe za mnom... Neka vaše visočanstvo izvoli ovuda... Neka vaše visočanstvo pripazi ...

Princ se nije žurio, vrlo zainteresovan, on se, naprotiv, zaustavljao da posmatra rad dekoratera. Upravo su spustili jedan velik svećnjak obešen o jake lance, a sitne plinske lampe na njemu osvetljavale su pozornicu obilatom svetlošću. Naročito se čudio Mifa, koji nikad nije bio iza pozorišnih kulisa, a osećao je neku neugodnost, neku odvratnost pomešanu sa strahom. On podiže oči ka svodu, gde su drugi svećnjaci sa opuštenim lampicama predstavljali razna plava sazvežđa usred haosa od žica raznih veličina, malih mostova i „rikvanda” koji su ličili na ogromno rublje koje se suši.

– Spuštajte – viknu odjednom šef dekoratera. Sam je princ morao opomenuti grofa. Spuštali su platno, nameštali su dekor

za treći čin, pećinu u Etni. Jedni su utvrđivali bočne motke, drugi su ramove zidova pozornice vezivali za te motke jakim užetima. Pri kraju je jedan mehaničar nameštao svećnjak sa mnogim crvenim lampicama da bi se dobila zažarena svetlost Vulkanove kovnice. Čitava zbrka, očevidno neka zabuna, ali u kojoj je svaki pokret bio tačan, za vreme te žurbe šaptač je šetao sitnim koracima da bi ispružio svoje noge.

– Vaše visočanstvo me obasipa milošću – govorio je Bordenav klanjajući se i dalje. – Pozorište nije veliko, ali činimo sve što možemo... Ako bi vaše visočanstvo izvolelo poći za mnom.

Grof Mifa se već uputio hodnikom. Dosta nagao nagib scene iznenadio ga je, a naročito ga je uznemiravalo što je osećao pod nogama veliku elastičnost dasaka; kroz otvorene badže videle su se svetiljke ispod pozornice, čitav podzemni život sa dubokim mrakom, sa ljudskim glasovima i podrumskim dahom. Ali ga jedan događaj zaustavi u hodu. Dve ženice u kostimima za treći čin razgovarale su kod posmatračnice na zavesi. Jedna od njih nagnuta, širila je prstom rupu da bolje vidi, tražeći po sali.

– Ah, vidim ga – reče ona naglo. – Oh! Ta njuška! Bordenav, ljut, jedva se uzdrža da je ne lupi nogom pozadi. Ali princ se

smejao srećan i zadovoljan što je to čuo, milujući pogledom malu ženu koja nije marila za njegovo visočanstvo. Ona se slatko cerekala. Najzad Bordenav uspe da povede princa. Grof Mifa, sav znojav, skide cilindar, osobito mu je smetao taj

zagušljivi i pregrejani vazduh, pun jakog zadaha, zadaha kulisa, plina, lepka dekora, prljavštine mračnih uglova, sumnjivog rublja statista. U hodniku je zadah bio još zagušljiviji, kiselina iz toaleta, miris sapuna iz garderoba davili su čoveka. Prolazeći, grof oseti toplotu i svetlost na temenu i podiže oči ka stepeništu. Odozgo dopirahu glasovi i smeh, lupa vrata koja su se otvarala i zatvarala propuštajući miris žena, pomada i perika. On se ne zaustavi, već ubrza korake, gotovo bežeći, osetivši jezu od ove zažarene rupe sveta koji nije poznavao.

– Hm? Interesantna stvar pozorište – govorio je markiz od Šuara, očaran, kao čovek koji se našao u svojoj sredini.

Bordenav je najzad dospeo do Nanine garderobe udno hodnika. On mirno pritisnu kvaku i, uklanjajući se u stranu, reče:

– Ako vaše visočanstvo izvoli... Čuo se glas iznenađene žene i oni spaziše Nanu, do pojasa nagu, kako uteče

za zavesu, dok je njena oblačilja, koja ju je brisala, još držala ispružene ruke sa ubrusom.

– Oh! To je glupo ući tako – viknu Nana iza zaklona. – Nemojte ući, vidite da je to nemoguće!

Borjenav kao da se naljuti zbog njenog bekstva. – Dođite, mala, to nije ništa – reče on. – Njegovo visočanstvo je ovde.

Hajdete, ne budite dete. Ali kako ona nije htela da se pojavi, još uzbuđena, mada se već smejala, on

dodade glasom pola nadurenim, pola očinskim: – Bože! Ova gospoda znaju kako izgleda žena. Oni vas neće pojesti. – To nije sigurno – reče princ smešeći se. Svi se počeše smejati, možda nešto preterano, da bi mu se dodvorili. Fina

reč, sasvim pariška, kao što primeti Bordenav. Nana ne reče ništa, zavesa se zatrese, ona se odlučila, nesumnjivo. Grof Mifa je, sav crven, ispitivao garderobu. To je bila niska, četvrtasta sobica, s tapetima otvorenokestenjaste boje. Zavesa iste boje na mesinganoj kuki delila je jedan ugao sobe. Dva široka prozora gledala su na dvorište, svega tri metra udaljena od jednog vlažnog zida na koji su u ovo doba noći oba prozora bacala žutu svetlost. Veliko ogledalo bilo je prema toaletnom stolu od belog mermera, prepunom bočica, i kristalnih posuda za mirise, puder i ulje. Grof se približi ogledalu, vide da je sav crven, sa sitnim graškama znoja na čelu, obori pogled i spazi lavor pun sapunjave vode; vlažni sunđeri, stvarčice od slonove kosti kao da mu za časak privukoše pažnju. Ona vrtoglavica koju je osetio pri svojoj prvoj poseti Nani na Bulevaru Osman obuze ga ponovo, i on oseti kako mu noge tonu u meki tepih garderobe, dok su mu oko slepoočnica šištale plinske svetiljke što su gorele kraj toaletnog stočića i ogledala. Bojeći se da ne izgubi svest zbog mirisa žene koju je zatekao toplu i nespremnu u ovoj niskoj sobi, sede na ivicu svilenog divana između prozora, ali se opet brzo diže i stade kraj toaleta, zalutalog pogleda, ne videći ništa više,

sećajući se buketa tuberoza koje su svenule nekada u njegovoj sobi i od kojih umalo nije umro. Kad tuberoza truli, miriše kao čovek.

– Ta požuri se – šapnu Bordenav provukavši glavu iza zavese. Princ je, međutim, učtivo slušao markiza od Šuara, koji je, uzevši sa stočića

zečju šapu, objašnjavao kako se ravna belilo. U jednom uglu, Satena, nevinog lica, merila je ovu gospodu, a oblačilja, gospođa Žil, spremala je triko i tuniku za treći čin. Gospođi Žil se više nisu mogle odrediti godine, sa pergamentskim licem i nepomičnim crtama starih devojaka, za koje niko ne zna kad su bile mlade. Ona se osušila u zagušljivom vazduhu garderoba, usred najslavnijih pariških grla i nogu. Nosila je večito crnu haljinu, a na prsniku, ravnom i bespolnom, čitavu šumu čioda na mestu gde joj je srce.

– Molim gospodu da me izvinu – reče Nana otvarajući zavesu – bila sam vrlo iznenađena.

Svi se okretoše. Ona se uopšte nije bila ničim pokrila, zakopčala je samo kratak platneni mider, koji joj je tek dopola sakrivao prsa. Kad su je oni iznenadili, tek se bila svukla, bacivši naglo svoj kostim piljarice. Pozadi, kroz dugačke kilote ukrašene čipkom virio joj je krajičak košulje. Golih ruku, golih ramena, golih grudi, u svojoj divnoj mladosti pune plavojke, ona je rukom držala zavesu, gotova da je opet navuče na najmanju opasnost.

– Da, bila sam iznenađena, nikad ne bih smela... – mucala je izigravajući zabunu, smešeći se snebivljivo i sa izvesnim rumenilom na licu.

– Ta ostavite, kad se takva svima nama sviđate – povika Bordenav. Ona produži još malo, kao ustežući se, vrpoljeći se kao da je neko golica i

ponavljajući: – Kraljevsko visočanstvo mi ukazuje suviše časti... Molim visočanstvo da

me izvini što ovako primam... – Ja sam neobazriv – reče princ – ali nisam mogao, gospođo, da odolim

želji, hteo sam da vam čestitam... Onda mirno, da bi otišla do svog toaletnog stočića, ona tako u dugačkim

kilotama prođe među gospodom, koja se pomakoše da joj načine prolaz. Jakih kukova, nadutih kilota, isturenih grudi, prođe pozdravljajući ih svojini finim osmehom. Odjednom se napravi da tek sad poznade grofa Mifa i pruži mu prijateljski ruku. Zatim ga stade koriti što nije došao kod nje na večeru. Visočanstvo izvole zadirkivati Mifa, koji je mucao drhćući što je za časak držao njenu malu ruku, svežu od skorog umivanja. Grof je odlično večerao kod princa, koji je bio gurman i vindžija. Obojica su bili malo veseli, ali su se držali dobro. Da bi sakrio zabunu, Mifa jedva reče nešto o vrućini.

– Bože moj! Kako je ovde toplo – reče on. – Kako možete, gospođo, podnositi ovakvu temperaturu?

I razgovor bi krenuo tim putem da se neki hučni glasovi ne začuše pred garderobom. Bordenav pogleda kroz rupu na vratima. To je bio Fontan sa Prilijerom i Boskom. Svaki je držao čašu u ruci i bocu pod miškom. On je lupao, govorio je kako je danas njegov praznik i da on plaća šampanj. Nana je

pogledom pitala princa. Razume se! Visočanstvo ne želi nikom da smeta, naprotiv biće vrlo zadovoljan. Ali i ne čekaju ćidozvolu, Fontan uđe vrskajući:

– Ja ne cicija, ja platiti šampanjac. Odjednom spazi princa, a nije ni znao da je tu. On brzo zasta, uze komičan

i zvaničan izraz, govoreći: – Kralj Dagobe je u hodniku i moli da se sme kucnuti sa kraljevskim

visočanstvom. Princ se osmehnu, nađoše da je to sjajno. Međutim, soba je bila mala da

primi toliki svet. Trebalo se sabiti, Satena i gospođa Žil uza zavesu, gospoda oko polunage Nane. Sva tri glumca bila su još u kostimima iz drugog čina. Prilijer je skinuo admiralski šešir, jer je ogromno pero udaralo u tavanicu, Bosk, u purpurnom ogrtaču i sa limenom krunom, stade čvršće na svoje pijane noge i pozdravi princa kao vladalac koji prima posetu kraljevića susedne moćne monarhije. Čaše su bile pune, nazdraviše:

– U zdravlje vašeg visočanstva – reče stari Bosk kraljevski. – U slavu vojske – doda Prilijer. – U slavu Venere – viknu Fontan. Princ je sa zadovoljstvom podigao svoju čašu. Saslušao je i pozdravio

triput mrmljajući: – Gospođo... admirale... sire ... Popio je naiskap. Grof Mifa i markiz od Šuara učinili su isto. Više se nije

šalilo, to je bio dvor. Ovaj pozorišni svet produžavao je svet stvarnosti u ozbiljnoj farsi uz toplu svetlost plina. Nana je zaboravila da je u kilotama kroz koje viri krajičak košulje i igrala je veliku damu, kraljicu Veneru, otvarajući svoje salone predstavnicima država. Pri svakoj reči ponavljala je „vaše visočanstvo”, klanjala se iskreno i ponašala prema lakrdijašima Bosku i Prilijeru kao prema pravim kraljevima koje prati njihov ministar. I niko se nije smejao čudnoj mešavini jednog istinskog princa, naslednika prestola, koji pije šampanjac jednog glumca, a oseća se vrlo ugodno na ovom karnevalu bogova, maskaradi kraljevstva, usred naroda oblačilja i cura, lakrdijaša i šatradžija. Bordenav, zadovoljan ovom pojavom, računao je koliko bi nabrao para kad bi njegovo visočanstvo pristalo da se tako pojavi u drugom činu Plave Venere.

– Šta velite – viknu on familijarno – da dovedemo ovamo naše devojke. Nana ne pristade. Ona se, međutim, otkravila. Fontan ju je privlačio svojom

komičnom maskom. Češući se o njega i gledajući ga pogledom trudne žene koja bi htela da pojede nešto neukusno, ona ga odjednom oslovi sa „ti”.

– Hajde, sipaj, gade. Fontan nasu i popiše ponavljajući iste zdravice. – U zdravlje njegovog visočanstva! – Za vojsku! – Veneri! Nana gestom naredi da umuknu. Podiže visoko svoju čašu i reče:

– Ne! Ne! U zdravlje Fontana! Danas je njegov praznik! Živeo Fontan! Popiše i treći put, kličući Fontanu. Princ, koji je posmatrao kako mlada

žena guta komičara očima, pozdravi ga. – Gospodine Fontane – reče on vrlo učtivo – dižem čašu za vaš uspeh. Redengot njegovog visočanstva brisao je, međutim, mermer toaletnog

ogledala. Soba je bila kao kakvo tesno kupatilo s isparenjem iz lavora i sunđera, jakim mirisom esencije pomešanim sa kiselim zadahom vina. Princ i grof Mifa, među kojima je Nana bila kao spljoštena, morali su podići ruke da je ne bi pri najmanjem pokretu dodirivali po nogama ili grudima.

Bez kapi znoja i sasvim mirna lica čekala je gospođa Žil, a Satena, pored sveg svog poroka, čudila se gledajući princa i ovu gospodu u svečanom odelu kako se mešaju sa ovim komedijašima kraj jedne gotovo nage žene i mislila kako i otmeni ljudi nisu više suviše čisti.

U hodniku se sve jače čulo zvonce čika-Barijoa. Kad se pojavi na vratima garderobe, on zasta zapanjen videći tri glumca u kostimima drugog čina.

– Gospodo, gospodo – mucao je on – požurite, već je zvonilo u foajeu za publiku.

– Ba! – reče Bordenav spokojno – publika će čekati. Ipak, kako su boce bile prazne, glumci pozdraviše i odoše da se spremaju.

Pošto je Bosk pokvasio bradu šampanjcem, skinuo ju je i kad je nestalo veličanstvene brade, pojavio se odjednom pijanac sa modrim i groznim licem glumca koji se odao alkoholu. Čuli su ga kako na stepenicama veli Fontanu svojim promuklim glasom, govoreći o princu:

– A? Ja sam ga zapanjio. U garderobi su ostali Nana, veličanstvo, grof i markiz. Bordenav je otišao

za Barijoom naredivši mu da ne daje znak za početak dok ne pita gospođu. – Gospodo, vi dozvoljavate – upita Nana, koja poče da doteruje lice i ruke,

jer se morala naročito spremiti za svoju scenu nage žene u trećem činu. Princ sede na divan kraj markiza od Šuara, jedino grof Mifa osta stojeći.

Dve čaše šampanjca u ovoj zagušljivoj atmosferi pojačale su njihovo pijanstvo. Satena, videći da ta gospoda ostaju kraj njene prijateljice, povukla se oprezno iza zavese i posadila na neki kovčeg, bilo joj je dosadno što mora da čeka. Samo je gospođa Žil išla tamo-amo mirno, bez reči i bez pogleda.

– Divno ste otpevali svoj rondo – reče princ. Razgovor poče, ali u kratkim rečenicama ispresecan ćutanjem. Nana nije

mogla uvek da odgovori. Pošto je rukama razmazala pomadu po rukama i licu, prešla je na belilo krajičkom ubrusa. Za trenutak odvrati oči od ogledala i, smešeći se, baci pogled na princa, beleći se i dalje.

– Visočanstvo mi laska. Sa izrazom blaženog zadovoljstva markiz od Šuara pratio je ceo njen

složeni rad. On poče: – Zar orkestar ne bi mogao tiše da vas prati? Zaglušuje vaš glas, a to je

neoprostiv greh.

Ovoga puta Nana se ne okrete. Uzela je zečju šapu, pa je njom polako i pažljivo ujednačavala belilo toliko nagnuta nad ogledalom da joj se napregoše kilote zajedno sa repićem od košulje. Ali je htela da zahvali starcu na komplimentu, pa se pokrene kukovima.

Nasta tajac. Gospođa Žil je primetila poderotinu na desnoj nogavici. Uzela je čiodu iz svoje haljine, klekla na zemlju i radila oko Nanine noge, dok je Nana, kao da je i ne primećuje, stavljala puder na lice, pažljivo izbegavajući da zaspe jagodice. Ali kako princ reče da će joj, ako bi došla u London da peva, cela Engleska pljeskati, ona se ljubazno nasmeja, pa se okrete za sekundu, sa levim obrazom potpuno belim i u oblaku praha. Zatim se opet uozbilji, trebalo je metnuti rumenilo. Približi opet glavu ogledalu, zamoči prst u jednu teglicu i povuče rumenilo ispod oka, pa ga je polako razvlačila sve do slepoočnica. Gospoda su s puno obzira ćutala.

Grof Mifa još nije otvorio usta. On je neodoljivo mislio na svoju mladost. Njegova dečačka soba bila je hladna. Kasnije, kad mu je bilo šesnaest godina, svako veće kad bi poljubio svoju majku, osećao bi čak i u snu led tog poljupca. Jednog dana, u prolazu, video je kroz odškrinuta vrata služavku kako se svlači. To je bila jedina uznemiravajuća uspomena od njegovog monaštva do ženidbe. Kod svoje žene našao je samo doslovnu poslušnost prema bračnim dužnostima; sam on, pak, osećao je neku vrstu bigotne odvratnosti. Rastao je, stario je ne poznajući govor puti, povinujući se strogim pobožnim običajima i uredivši svoj život prema propisima i zakonima. I sad, odjednom, doveli su ga u oblačionicu ove glumice, pred ovu nagu devojku. On, koji nikad nije video groficu Mifa ni kad zakopčava podvezicu, prisustvuje intimnom ženskom udešavanju, u lomu od teglica i lavora, usred ovog jakog i prijatnog mirisa. Sve mu se biće bunilo; postepena prevlast kojom ga je Nana osvajala od nekog vremena plašila ga je i sećala ga na njegove pobožne knjige iz detinjstva, u kojima je reč o đavolima. On je verovao u đavola. Nana je, nekako nejasno, bila đavo, sa tim njenim osmesima, grudima, nogama punim poroka. Ali se zaricao da će ostati jak. On će se umeti odbraniti.

– Dakle, pristajete – govorio je princ, kome je bilo prijatno na divanu. – Dogodine ćete doći u London, primićemo vas tako da se nećete ni vratiti u Francusku. Ah! Dragi moj grofe, vi ne umete da cenite lepe žene. Mi ćemo vam ih uzeti sve.

– To će njemu biti svejedno – progunđa pakosno markiz od Šuara, koji se usudi da bude intiman. – Grof je sušta vrlina.

Čuvši ovu reč o vrlini, Nana ga pogleda tako smešno da grofu ne bi pravo. To ga je snašlo neočekivano i on se naljuti na samog sebe. Zašto se pred ovom ženom stidi što je čist? Baš bi je tukao. Ali Nana, želeći da uzme jednu kičicu, ispusti je, i kako se ona saže da je dohvati, a i on se požuri, njihovo se disanje izmeša, njene rasute vlasi pokriše njegovu ruku. On oseti zadovoljstvo pomešano sa grižom savesti, ono katoličko zadovoljstvo koje iz straha od pakla gura čoveka u greh.

U tom trenutku na vratima se čuo glas čika-Barijoa.

– Gospođo, mogu li da dam znak? Publika je nestrpljiva. – Odmah – odgovori Nana mirno. Ona zamoči kičicu u lončić sa crnilom, pa priljubivši nos uz ogledalo,

zatvarajući levo oko, pređe pažljivo po trepavicama. Mifa ju je posmatrao. Video je u ogledalu nju, njena okrugla ramena i njene grudi u ružičastoj senci. Pored sve volje nije mogao da odvrati pogled od tog lica koje je zatvoreno oko činilo toliko izazivačkim, toliko prepunim žudnje. Kad ona zatvori desno oko i pređe preko njega kičicom, njemu bi jasno da joj pripada sav.

– Gospođo – viknu zadihano scenarista – lupaju nogama, polomiće klupe. Hoću li dati znak!

– Šta me se tiče, dajte – reče Nana nestrpljivo – ako ne budem gotova, čekaće me!

Ona se stiša i dodade uz osmeh, okrenuvši se gospodi: – Zaista, ne može čovek porazgovarati ni jedan minut. Lice i ruke bili su gotovi. Prstom je preko usana prevukla dve široke linije

karmina. Grof Mifa se još više zbunio, zanet, perverzijom pudera i pomada, obuzet raspusnom željom ove nacrtane mladosti, suviše crvenim usnama na suviše belom licu, uvećanih očiju, okruženih crnilom, koje kao da su sagorevale ljubavlju. Nana je, međutim, otišla iza zavese da navuče Venerin triko, pošto je skinula kilote, pa se, ne stideći se, vrati da otkopča mider i pruži ruke gospođi Žil da joj navuče kratke rukave tunike.

– Brzo, pošto se ljute! – gunđala je ona. Princ, žmireći, kao znalac pratio je linije njenih grudi a markiz od Šuara i

nehotice je klimao glavom. Da je ne bi gledao, grof Mifa je posmatrao tepih. Uostalom, Venera je bila spremna, ona je imala samo taj veo na plećima. Gospođa Žil se vrtela oko nje sa bezizraznim izgledom kao u drvenih figura, bistrim ali praznim očima, ona je živo uzimala igle iz svog neiscrpnog prsnika i prikačivala Venerinu tuniku, dodirujući tu punačku nagotu suvim rukama bez ikakva osećanja svoga spola.

– Evo – reče mlada žena pogledavši se još jednom u ogledalu. Bordenav se vratio, uznemiren, saopštavajući da je treći čin počeo. – Pa lepo! Idem – odgovori ona. – Čudna mi čuda! Ja uvek čekam druge. Gospoda izađoše iz garderobe, ali se ne oprostiše. Princ je izjavio želju da

posmatra treći čin iza kulisa. Ostavši sama, Nana pogleda na sve strane začuđeno:

– A gde je ona – zapita. Tražila je Satenu. Kad je nađe iza zavese kako sedi na sanduku, Satena joj

mirno odgovori: – Zaista nisam htela da ti smetam kod tolikih ljudi. I doda da će sad ići, ali je Nana zadrža. Zar je luda? Kad je Bordenav

pristao da je primi! Stvar će se svršiti posle predstave. Satena se ustezala. Suviše je mašina, nije to njen svet. Pa ipak je ostala.

Dok je princ silazio malim drvenim stepenicama, na drugoj strani pozornice podiže se neka čudna graja, prigušene psovke, šamaranje. Čitava gužva koja je zbunjivala glumce što su čekali na svoj izlazak. Od pre nekoliko trenutaka Minjon se ponovo šalio milujući Fošerija na svoj način. Taman je izmislio novu igru, da mu daje zvrčke po nosu braneći ga, tobože, od muva. Razume se, to je glumce osobito zabavljalo. Ali ponet svojim uspehom, Minjon je preterao i raspalio novinaru šamar, ali pravi vruć šamar. Ovog puta se prevario, Fošeri nije mogao pred svetom da primi ovakvu ćušku smejući se. I obojica, prekidajući komediju, modri, puni neskrivene mržnje, dokopaše se za guše. Kotrljali su se po podu iza jedne dekoracije, nazivajući jedan drugoga najpogrdnijim imenima.

– Gospodine Bordenave! Gospodine Bordenave – dotrča da ga zove zbunjeni reditelj.

Bordenav pođe za njim zamolivši princa za dopuštenje. Kad je video na zemlji Fošerija i Minjona, ote mu se ljutita reč. Zaista, baš našli zgodan čas, kad je visočanstvo s druge strane dekora, a i cela sala može da čuje! Da bi nezgoda bila još veća, Roza Minjon stiže zaduvana baš u trenutku kad treba da uđe na scenu. Vulkan joj je dobacio „šlagvort”, ali je Roza stala zapanjena videći kraj svojih nogu muža i ljubavnika kako se valjaju, gušaju, počupane kose i redengota belih od prašine. Oni su joj prečili prolaz, jedan radnik je dokopao Fošerijev šešir baš kad je trebalo da uleti na scenu. Vulkan je izmišljao rečenice da zabavi publiku i ponovo dobaci Rozi reč za ulaz. Roza, nepomična, gledala je neprestano dva borca.

– Ma ne gledaj – šapnu joj besno Bordenav iza leđa. – Idi! Idi jedanput! To se tebe ne tiče! Zakasnila si na ulaz.

On je gurnu, i Roza, preskočivši tela, nađe se na sceni pred publikom, u blesku svetlosti. Ona nije razumela zašto se oni valjaju po podu i tuku. Dršćući, smućene glave, ona priđe rampi sa lepim osmehom Dijane i poče prve taktove svog dueta tako toplim glasom da je publika pozdravi aplauzom. Iza dekora čula je prigušenu borbu one dvojice. Oni su se dokotrljali do samog dekora. Srećom, muzika je zaglušivala njihove udarce o ramove.

– Sto vam gromova – grmeo je očajni Bordenav kad je najzad uspeo da ih razdvoji. – Zar se niste mogli izudarati kod svoje kuće? Vi, uostalom, znate da ja to ne volim... Ti, Minjon, učinićeš mi zadovoljstvo da ostaneš ovde prema dvorištu, a vas, Fošeri, izbaciću napolje ako se mrdnete od strane prema vrtu. Razumete li, dvorište – vrt! Inače ću zabraniti Rozi da vas dovodi.

Kad se vratio princu, ovaj se raspita šta je bilo. – Oh! Gotovo ništa – odgovori on mirno. Nana je stajala uvijena u krzno, čekajući da uđe i razgovarala s tom

gospodom. Kako je grof Mifa pošao da između dva rama baci pogled na scenu, on razumede po rediteljevim znacima da mora koračati polako. Sa svoda se širila topla tišina. Po kulisama, osvetljenim jakim mlazom svetlosti, nekoliko lica je šaptalo, dolazilo i odlazilo na prstima. Plinar je bio na svome mestu, kraj svoje složene tabele sa slavinama; jedan vatrogasac naslonio se na podupirač i,

kriveći glavu, trudio se da vidi, dok je sasvim gore na svojoj klupi sedeo i pazio onaj što diže i spušta zavesu, ravnodušna lica, ne znajući šta se igra, čekajući samo znak zvonceta pa da dohvati užeta.

Usred ovog zagušljivog vazduha, hodanja i šaputanja dopirao je sa scene neobičan glas glumaca, glas koji je zvonio nekako čudno neprirodno. A još dalje, iznad nerazgovetne huke orkestra, osećalo se neko ogromno disanje sale, čiji se dah prostirao svuda, prelazeći u graju, smeh, pljesak. Osećala se publika čak i kad ćuti.

– Negde je nešto otvoreno – reče naglo Nana podižući okovratnik bunde. – Vidite, Barijo, kladila bih se da je neko otvorio prozor. Zaista, ovde se može crći!

Barijo se kleo da je sam sve zatvorio. Možda je neko okno razbijeno. Glumci su se uvek tužili na promaju. Kroz tešku toplinu plina, hladne struje vazduha, živa zgoda za zapaljenje pluća, kao što je govorio Fontan.

– Volela bih da vas vidim dekoltovane – produži Nana ljutito. – Pst – progunđa Bordenav. Na sceni je Roza tako uspešno otpevala jednu frazu dueta da odobravanje

zagluši orkestar. Nana zaćuta uozbiljena. Grof se, međutim, uputio jednim prolazom, kad ga Barijo zaustavi opomenuvši ga da je tamo otvor prema sceni. On spazi dekor s naličja i poprečno, pozadina ramova bila je utvrđena debelim slojem starih plakata, zatim jedan ugao scene, pećinu na Etni izdubljenu u majdanu srebra, sa Vulkanovom kovnicom udno. Spušteni svećnjaći obasjavali su čeličnu mrežu nad dekoracijom. Nasloni sa crvenim svetiljkama, uređenim po izvesnoj sračunatoj suprotnosti, davali su sliku žeravice, a još dalje su se po zemlji vukli gasni sprovodnici da jasno odvoje jedno platno crnih stena. Tamo na jednom blago kosom praktikablu usred svetlosti, slične lampionima na kakvoj javnoj svečanosti, sedela je stara gospođa Druar, koja je igrala Junonu, očiju zasenutih i dremljiva, čekajući svoj ulazak.

Ali opet se nešto desi. Simoni, kojoj je Klarisa pričala neki događaj, ote se uzvik.

– Gle! Trikonka! To je zaista bila Trikonka sa svojim loknama i svojim plemićkim držanjem.

Kad spazi Nanu, priđe pravo njoj. – Ne – odgovori Nana pošto su nešto brzo promrmljale.– Ne danas. Stara gospa osta ozbiljna. Prilijer joj u prolazu pruži ruku. Dve male

statiskinje gledale su je s uzbuđenjem. Izgledalo je da se ona za časak dvoumila. Potom pozva Simonu pokretom, I brzo opet nešto prošaputaše.

– Da – reče Simona najzad. – Kroz pola sata. Baš kad se Simona vraćala u svoju garderobu, opet se pojavi gospođa Bron

sa pismima i predade joj jedno. Bordenav joj tiho ali besno prebaci što je pustila gospođu Trikon baš sada kad je tu princ.

Gospođa Bron, koja je već trideset godina u pozorištu, odgovori ljutito. Šta je ona znala? Trikonka je poslovala sa svima glumcima, dvadeset puta ju je

direktor sreo na bini i nikad ništa nije rekao. Dok je Bordenav gutao krupne psovke, Trikonka, spokojna, oštro je posmatrala princa kao žena koja odmerava pogledom. Fin osmeh ozari njeno žuto lice. Zatim ode lagano između svih žena koje su je gledale s uvažavanjem.

– Odmah, zar ne – reče ona okrenuvši se Simoni. Simoni je bilo kao neprijatno. Pismo je bilo od nekog mladića, kome je

zakazala sastanak za to veče. Ona pruži gospođi Bron nažvrljanu ceduljicu: „Nemogućno, mali, večeras, zauzeta sam.” Ali je bila nespokojna. Možda će je taj deran ipak čekati. Kako nije bila zaposlena u trećem činu, htela je odmah da ode. Ona zamoli Klarisu da ode i vidi. Klarisa je igrala samo u završnoj sceni i siđe odmah, dok se Simona pope u njihovu zajedničku garderobu.

Dole u bifeu gospođe Bron jedan statista, koji je predstavljao Plutona, u haljini crvenoj kao vatra, pio je sam. Mala vratarkina trgovina morala je dobro ići, jer je njen ćumez sav bio vlažan od tragova vinskih čaša. Klarisa zadiže svoju Iridinu tuniku, koja se vukla po prljavim stepenicama, ali se mudro zaustavi i samo promoli glavu kod zavijutka stepeništa, koliko tek da baci pogled unutra. Imala je dobar njuh. Ona budala Faloaz sedeo je još na istoj stolici između stola i peći. Napravio se pred Simonom kao da je otišao, pa se opet vratio na isto mesto. Sobica je još bila puna otmene gospode u crnom odelu i rukavicama, strpljiva i pokorna izraza. Svi su čekali pogledajući se ozbiljno. Po stolu su bili samo prljavi tanjiri, jer je gospođa Bron raznela bukete, samo je jedna pala ruža venula kraj crne mačke koja se sklupčala, dok su mačići u trku jurili između nogu sve ove gospode. Klarisi dođe želja da najuri Faloaza. Taj idiot ne voli životinje, to mu potpuno odgovara. On se sav skupljao zbog mačke da je ne bi dodirnuo.

– Pazi, uješće te – reče Pluton, šaljivčina, koji pođe uz stepenice brišući rukom usta.

Klarisa odusta od namere da napravi Faloazu scenu. Ona spazi kako gospođa Bron dade jednom mladiću Simonino pismo. Mladić priđe svetiljci da ga pročita: „Večeras, mali, nemoguće, zauzeta sam”, pa naviknut, svakako, na te reči, mirno ode. Taj bar zna da se ponaša! Nije kao drugi, koji se uzjogune na tim izdrtim stolicama gospođe Bron, u tom velikom fenjeru, gde se čovek kuva i gde ne miriše zgodno. Valjda se to sviđa ljudima! Klarisa se zgađena pope, pređe pozornicu i lako se pope na treći sprat da obavesti Simonu.

Princ je na pozornici, malo povučen u stranu, razgovarao s Nanom. Nije je ostavljao i poluzatvorenih očiju naslađivao se gledajući u nju. Nana, ne gledajući ga, nasmejana, klimanjem glave reče „da”. Ali grof Mifa odjednom, pod nagonom sveg svog bića, ostavi Bordenava, koji mu je objašnjavao rad sa čekrcima i koturačama, i priđe da im prekine razgovor. Nana podiže oči i osmehnu se na njega, kao što se osmehivala i na njegovo visočanstvo. Ipak je napregnuto slušala očekujući svoj ulazak.

– Mislim da je treći čin najkraći – reče princ, kome je smetalo grofovo prisustvo.

Nana ne odgovori, promenjenog lica, sva predata svom pozivu. Brzim pokretom ramena zbaci sa sebe krzno koje dočeka u ruke gospođa Žil, stojeći stalno iza nje. I, kao pridržavajući obema rukama svoju kosu, ona naga uđe na scenu.

– Pst! Pst – šaputao je Bordenav. Grof i princ stajali su iznenađeni. Kroz najdublju tišinu prođe kao dubok

uzdah daleki žamor mase. Svako veče isti utisak pri ulasku Venere u njenoj nagosti božice. I Mifa htede da vidi. On priljubi oko na rupu. Zbog sjajne svetlosti rampe sala je izgledala mračna i kao ispunjena nekom crvenkastom maglom, i prema tome mračnom tonu Nana se izdvajala bela, zaklanjajući lože od balkona do svoda. On joj je video leđa, napregnuta bedra, raširene ruke, a dole kraj samih njenih nogu nalazila se kao odsečena suflerova glava, glava jednog starčića sa zlehudim i poštenim izgledom. Na pojedinim mestima njene ulazne pesme činilo se kao da joj neka drhtavica polazi od vrata, silazi niz leđa i izumire na ivicama njene tunike. Kad je otpevala poslednju notu usred bure odobravanja, ona se pokloni, kosa joj je dodirivala kukove. Videći je takvu, povijenu, raširenih kukova, kako se natraške približava rupi kroz koju je gledao, grof se ispravi sav bled. Pozornice je nestalo, pred njima je bila poleđina dekora po kojoj su u svim pravcima bile izlepljene stare plakate. Na praktikablu između plinskih cevi ceo Olimp se pridružio gospođi Druar, koja je spavala. Čekali su svršetak čina. Bosk i Fontan sedeli su na zemlji, priljubivši brade uz kolena, Prilijer se teglio zevajući i čekajući izlazak, svi umorni, očiju crvenih i željnih sna.

U tom trenutku Fošeri, koji se šetao tim krajem što gleda na vrt, pošto mu je Bordenav zabranio da šeta dvorištem, naiđe na grofa Mifa i, radi svoje razonode, ponudi se da mu pokaže garderobe. Mifa je usled sve jače razneženosti bio potpuno bez volje i najzad prista da pođe za novinarem, pošto je uzalud tražio očima markiza od Šuara, koga nije bilo to. Ostavljajući kulise, gde je čuo Nanu da peva, osetio je neko olakšanje ali i uznemirenje.

Fošeri se već penjao stepeništem koje se na oba sprata završavalo drvenim zaklonom. To je bilo stepenište kakvo se nalazi po onim sumnjivim kućama koje je grof Mifa posećivao u svojstvu člana dobrotvornog društva, golo i pohabano, žuto obojeno, sa izlizanim stepenicama od mnogih nogu, sa gvozdenom ogradom uglačanom od silnog dodira ruku. Na svakom odmorištu, skoro pri podu, udubljen niski četvrtast prozor. Fenjeri su bili ukovani u zid i nemilice su osvetljavali ovu bedu, prosipajući toplotu koja se pela i gomilala pod uskom spiralom stepeništa.

Na podnožju stepeništa grof je ponovo osetio kako mu na teme pada neki užaren dah, taj puteni miris garderobe u talasu svetlosti i larme. Sad su ga pri svakom prekoračenom stepeniku grejali i mlitavili mirisi pudera i kiseline toaletnih voda. Na prvom spratu dva hodnika su naglo savijala, puna vrata kao u sumnjivim hotelima, obojena žuto, sa velikim belim brojevima, pod od rasklimatanih pločica kao po starim kućama. Grof se odvaži, baci pogled kroz jedna odškrinuta vrata i vide vrlo prljavu sobu, berbernicu iz predgrađa, dve

stolice, ogledalo i stočić sa fiokom, sav mastan od češljeva. Neka znojava ljudina je presvlačila košulju, leđa su mu se pušila. U sličnoj sobi pored ove, neka žena, spremna da izađe navlačila je rukavice, kosa joj je bila raspuštena i vlažna kao da se tek okupala. Fošeri pozva grofa i odoše na drugi sprat, kad jedno gromko „bogamu!” dođe iz desnog hodnika. Matilda, naivna spletkaruša, razbila je svoj lavor i sapunjava voda poteče sve do stepenica. Jedna se garderoba žestoko zalupi. Dve žene u miderima pretrčaše u jednom skoku, neka druga, držeći zubima vrh svoje košulje, pojavi se i pobeže. Čuo se smeh, svađa, pesma koja se tek započe pa odmah umuknu. Duž hodnika kroz pukotine videli su se nagi delovi tela, belina kože, belilo rublja, dve devojke, vrlo vesele, pokazivale su jedna drugoj svoje mladeže, jedna vrlo mlada, skoro dete, beše podigla svoje suknje i krpila je gaćice, a oblačilje, videći strane ljude, navlačile su lagano zavese iz pristojnosti.

To je bila žurba svršetka, veliko pranje belila i rumenila, oblačenje za ulicu usred oblaka pudera, udvostručavanje divljeg zadaha koji je prolazio kroz sva dvokrilna vrata.

Na trećem spratu Mifa se podade pijanstvu, kojega je osvajalo. To je bila garderoba statista, dvadeset žena u jednom prostoru, darmar od sapuna i bočica s mirisom, zajednička soba u kasarni. Prolazeći, čuo je iza jednih vrata neko divljačko umivanje, čitava bura u legenu. Želeći da se popne na poslednji sprat, usudi se da pogleda kroz okruglo okno na vratima jedne sobe, u sobi nikog, svetiljka je osvetljavala samo zaboravljeni noćni sud, a oko njega po podu razbacane suknje i haljine. To je bila poslednja slika koju je video. Gore, na četvrtom spratu, on se gušio. Svi su se mirisi i sva toplota to skupili, žuta tavanica je izgledala kao pečena, svetiljka je davala neku crvenkastu svetlost. Za trenutak prihvaćao se gvozdene ograde, koja mu se učini mlaka kao živo telo; zatvori oči i u jednom udisaju usrka sav spol žena, koji još nije poznavao i koji ga je šibao po licu.

– Hajdete već – viknu Fošeri, koji se za časak negde izgubio – traže vas. Udno hodnika bila je Klarisina i Simonina garderoba, dugačka, ružna soba

pod krovom, sa pocepanim tapetama i pukotinama u zidu. Svetlost je dopirala odozgo kroz dva prozora na krovu. Noću je plin osvetljavao garderobu oblepljenu jevtinim tapetama sa ružičastim cvećem po zelenim letvicama. Jedna pored druge, dve daske su služile za toaletni sto, prevučene voštanim platnom, a ispod njega cinkani bokali bez drške, dve vedrice pune prljave vode, veliki žuti krčazi. Čitav izlog jevtinog bazara, u kom je sve bilo iskrivljeno, prljavo od upotrebe, okrnjeni lavori, češljevi bez zubaca, sav nered koji dve nehatne žene, što se zajedno spremaju, ostavljaju za sobom na jednom mestu kroz koje samo prolaze i čija ih se prljavština ništa ne tiče.

– Ta dođite jednom – reče Fošeri sa intimnošću svojstvenom muškarcima kad su kod žena. – Klarisa hoće da vas poljubi.

Mifa najzad uđe, ali zasta zapanjen kad spazi markiza od Šuara kako sedi na jednoj stolici između dva toaletna stola. Markiz se tu sklonio, raširio noge jer je iz jedne vedrice oticala prljava, sapunjava voda. Tu mu je, očigledno, bilo

ugodno, videlo se da su mu ova mesta poznata, gotovo podmlađen u ovom zadahu kupatila, u ovoj mirnoj bestidnosti žene, koju je taj prljavi kut činio prirodnom i bezmalo većom.

– Hoćeš li ti sa starim – upita Simona Klarisu šapatom. – Nikad – odgovori Klarisa glasno. Oblačilja, neka mlada devojka, vrlo ružna i vrlo familijarna, prsnu u smeh

pomažući Simoni da obuče mantil. Sve tri nešto šaputahu, gurahu se i smejahu na sav glas.

– Pa šta, Klarisa,hajde poljubi gospodina – govorio je Fošeri. – Znaš da mu je džep pun.

Pa okrenuvši se grofu: – Videćete, vrlo je pitoma, poljubiće vas. Klarisa je bila sita muškaraca. Poče žestoko da grdi one gadove što čekaju

dole kod vratarke. Uostalom, njoj se žurilo da siđe, jer će inače zakasniti za izlazak u završnoj sceni. Ali Fošeri joj prepreči izlazak i ona dvaput poljubi Mifa u zaliske govoreći:

– Nije to zbog vas, već da mi se ovaj Fošeri skine s vrata! Ona uteče. Grof se osećao neugodno zbog svog tasta. Krv mu pojuri u lice. U Naninoj

garderobi, usred raskošnih tapeta i ogledala, nije osetio oporo izazivanje sramne bede ove jazbine, pune aljkavosti dveju žena. Međutim, markiz je odjurio za Simonom, koja je žurila, šaptao joj je nešto iza leđa, a ona je samo glavom odbijala. Fošeri je išao za njima smejući se. Grof osta sam sa oblačiljom, koja je prala umivoanike. Pa i on pođe niz stepenice, tromo, da se opet pred njim sklanjaju žene u kratkim suknjama i da se s treskom zatvaraju vrata pri njegovom prolazu. Ali u svoj toj gužvi slobodnih devojaka, kroz sva četiri sprata on je jasno video samo jednog mačora, velikog riđeg mačora, koji je u ovom paklu otrovanom mošusom bežao niz stepenice digavši rep uvis i trljajući leđa o metalne šipke ograde.

– Vidiš – ču se neki promukli glas – mislila sam da će nas večeras ostaviti na miru! Baš su dosadni s tim njihovim izazivanjima.

Bilo je svršeno, zavesa se spustila. Nastala je prava trka uz stepenice koje su odjekivale od uzvika, od divljeg hitanja da se presvuče i ode. Sišavši sa poslednjeg stepenika, Mifa opazi kako Nana i princ idu lagano hodnikom. Mlada žena zasta, pa nasmejana reče tišim glasom:

– Dobro, odmah. Princ se vrati na pozornicu, gde ga je čekao Bordenav. Ostavši sam s

Nanom, popuštajući navali želje i jarosti, Mifa potrča za njom i baš kad je ulazila u svoju garderobu, pritište joj vreo poljubac na vrat, na one male plave dlake koje je imala između ramena. Kao da Nani vraća poljubac što ga je malopre primio gore. Ljutita, Nana već podiže ruku. Kad spazi grofa, osmehnu se.

– Oh! Ala ste me uplašili – reče mirno.

Njen osmeh bio je divan, zbunjen i smeran, kao da je bila i postiđena i, opet, srećna zbog tog poljupca. Ali ne može ni večeras, ni sutra. Treba čekati. Čak i kad bi bila slobodna, hoće da se za njom čezne. Sve je to njen pogled kazivao. Najzad reče:

– Znate, postala sam vlasnica. Da, kupujem jednu kuću blizu Orleana, u kraju u koji vi često odlazite. To mi je rekao beba, mali Žorž Igon, vi ga poznajete? Posetite me tamo.

Grof, kao plašljiv čovek, bio se uplašio od svog surovog postupka, zastideo se zbog onoga što je učinio, pa je pozdravi sa puno ceremonija, obećavajući da će se koristiti njenim pozivom. Zatim ode, koračajući kao u snu.

Ona pođe da nađe princa, kad, prolazeći pored foajea, ču Satenu kako viče: – De prljava starca! Idi bestraga! To se markiz od Šuara okomio na Satenu. Satena je bila presita ovog

otmenog sveta. Nana ju je, istina, predstavila Bordenavu, ali njoj je bilo nemoguće da večito drži jezik za zubima i da joj se ne omakne po koja grublja reč. Sad je htela da se naplati, tim pre što je iza kulisa naišla na jednog starog dragana, onog statistu što igra Plutona, kolačara koji ju je ranije čitavu nedelju dana voleo i tukao. Ona ga je čekala i naljutila se što joj markiz govori tako kao da je i ona slična tim iz pozorišta. Najzad ona zauze ponosit stav i pripreti:

– Videćete vi, sad će doći moj muž! Glumci su umorna izgleda, u svojim gornjim kaputima, odlazili jedan po

jedan. Grupe muškaraca i žena silazile su niz okomito stepenište, skrivajući u mraku bezoblične šešire i izlizane šalove, ružnoću glumaca koji su skinuli šminku. Na pozornici, na kojoj su bili ugašeni svećnjaci, princ je slušao Bordenavove priče.

Princ je čekao Nanu. Kad se ona najzad pojavi, pozornica je bila u mraku, dežurni vatrogasac je završio pregled noseći u ruci fenjer. Da bi visočanstvu uštedeo put kroz Panorama-pasaž, Bordenav je naredio da se otvori hodnik koji od vratarkine sobe vodi u pozorišno predvorje. Tim hodnikom pojuriše glumice, srećne što će moći da umaknu gospodi koja su ih vrebala na izlazu. Gurale su se, skupljajući laktove, bacajući poglede za sobom da tek napolju odahnu. Fontan, Bosk i Prilijer išli su polako, ismevajući izraze otmene gospode koji se šetkaju duž galerije Varijetea, dok curice beže preko bulevara sa izabranicima svog srca. Klarisa je naročito bila lukava. Još je strepela od Faloaza. Zaista, on je još bio tamo sa ostalom gospodom koja su strpljivo čekala na stolicama gospođe Bron. Svi su obesili noseve. Ona se provuče, sakrivši se iza jedne prijateljice. Gospoda su žmirkala, zbunjena ovom zbrkom sukanja koje su promicale niz stepenice, očajna što su toliko čekala, pa da im sve umaknu ne prepoznavši nijednu. Mačići su zaspali na voštanom platnu, priljubljeni uz trbuh svoje majke koja je blaženo raširila noge, dok je matori riđi mačor čučao na drugom kraju stola, ispružio rep i gledao žutim očima kako žene beže.

– Ako vaše visočanstvo izvoli proći ovuda– reče Bordenav na dnu stepeništa pokazujući hodnik.

Tu se još tiskalo nekoliko statista. Princ je išao za Nanom, grof i markiz za njim. Hodnik je bio izgrađen između pozorišta i susednih kuća, kao kakav ćorsokak pokriven kosim krovom sa staklenim otvorima. Niz zidove je curila vlaga. Koraci su odjekivali po popločanoj zemlji kao u suterenu. To je bilo kao na tavanu, tezga na kojoj je vratar čistio dekoracije, naslagane drvene pregrade koje se upotrebljavaju uveče kod ulaza da bi se sprečilo guranje. Nana je morala da podigne suknju prolazeći kraj jedne česme koja je curila i kvasila pločnik. U predvorju se oprostiše. Kad je Bordenav ostao sam, izrazio je svoje mišljenje o princu jednina sleganjem ramena punim prezrive filozofije.

– On je ipak malo ćaknut – reče bez objašnjenja Fošeriju, koga Roza Minjon odvede zajedno sa svojim mužem da ih kod kuće pomiri.

Mifa je ostao sam na trotoaru. Visočanstvo je vrlo mirno odvelo Nanu svojim kolima. Markiz je odjurio za Satenom i statistom, razdražen i zadovoljan što prati ova dva poročna stvora sa nadom na neku naknadu. Mifa, kome je čelo gorelo, hteo je da se vrati peške. U njemu je prestala svaka borba. Talas novog života poplavio je njegove ideje i njegovu četrdesetogodišnju pobožnost. Dok je koračao bulevarima, šum poslednjih kola ponavljao mu je Nanino ime, u svetlosti plinskih fenjera video je nagotu, vitke ruke i bela Nanina ramena. Osećao je kako ga ona osvaja. Svega bi se odrekao, sve prodao da bude njegova ove noći samo jedan sat. Najzad se budila njegova mladost, mladićko nenasito dozrevanje koje je jednim migom sagorelo njegovu katoličku studen i dostojanstvo zrelog čoveka.

VI

Grof Mifa sa ženom i kćerkom stigao je još sinoć u Fondetu, gde ih je

pozvala gospođa Igon, koja je tu živela sama sa svojim sinom Žoržom, da provedu nedelju dana. Usred ogromnog četvrtastog zabrana dizala se zgrada bez ikakva ukrasa, podignuta pri kraju sedamnaestog veka. Bašta je imala sjajnih hladovina, puno basena sa tekućom vodom iz više izvora. Na putu od Pariza za Orlean to je bila kao neka zelena oaza, kao kita drveća, koja je razbijala jednolikost one ravnice sa beskrajnom obrađenom zemljom.

U jedanaest časova, kad je drugo zvono sakupilo sve na doručak, gospođa Igon, sa svojim dobrim materinskim osmehom, poljubi čvrsto Sabinu u oba obraza govoreći:

– Znaš, to je moja navika na selu... Kad te vidim ovde, čini mi se da sam dvadeset godina mlađa. Da li si dobro spavala u svojoj staroj sobi?

Pa ne sačekavši odgovor, okrete se Esteli: – A mala je odspavala sve u jednom mahu? Zagrli me, dete moje. Sedeli su u prostranoj trpezariji, čiji prozori gledahu na park. Ali su zauzeli

samo jedan deo stola i pribili se da bi bili bliže. Vrlo raspoložena, Sabina je pričala uspomene iz mladosti, koje su se ovde probudile: provedene mesece u Fondeti, dugačke šetnje, pad u ribnjak jedne letnje večeri, kako je jednom našla na ormaru neki stari riterski roman, pa ga te zime čitala kraj kamina uz vatru suve loze. Žorž nije video groficu već nekoliko meseci i nalazio je da je smešna, da se nekako promenila u licu, dok je ova motka Estela, naprotiv, izgledala još bleđa, nema i nespretna.

Jeli su obarena jaja i kotlete. Gospođa Igon se žalila kao domaćica, pričala je kako su kasapi postali nepodnošljivi. Ona je sve kupovala u Orleanu, ali joj nekako ne daju ono parče koje poruči. Najzad, ako gosti rđavo jedu, sami su krivi, došli su suviše kasno.

– To nije pametno – reče ona. – Čekam vas još od juna, a sad je sredina septembra. Dakle, vidite, nije lepo.

Pokretom ruke pokaza drveće i livade koji su počeli da žute. Vreme je bilo oblačno, plavkasta magla skrivala je vidik u setnom miru i blagosti.

– Oh! očekujem društvo – produži ona – biće veselije... Prvo, dva gospodina koje je Žorž pozvao, gospodin Fošeri, gospodin Dagene, vi ih poznajete, je l’ te? Zatim, gospodin od Vandevra, koji mi već pet godina obećava da će doći, valjda će ovog puta ispuniti obećanje.

– Ah, da – reče grofica smejući se. – Ako bude samo gospodin od Vandevra! On je suviše zauzet.

– A Filip – upita Mifa.

– Filip je produžio odsustvo – odgovori stara gospa – ali vi svakako više nećete biti u Fondeti kad on dođe.

Poslužiše kafu. Razgovor skrenu na Pariz, neko spomenu Stenera. Kod tog imena gospođa Igon lako uzviknu:

– Zbilja – reče ona – gospodin Stener, nije li to onaj debeli gospodin bankar koga sam jedne večeri videla kod vas? To vam je pokvaren čovek! On je kupio poljsko imanje za neku glumicu, na milju odavde, tamo dole, iza Šua, blizu Gimijera! Sva se okolina zaprepastila... Jeste li znali to, dragi prijatelju?

– Ni slovca – odgovori Mifa. – Dakle, Stener je kupio imanje u okolini! Žorž je zabio nos u šolju čim mu je majka započela ovaj razgovor, ali

podiže glavu i pogleda grofa, jer ga začudi njegov odgovor. Zašto tako bezobzirno laže? Grof, pak, primetivši mladićev pokret, pogleda ga nepoverljivo. Gospođa Igon produži sa pojedinostima: imanje se zove Minjota, treba otići do Šua prema Gimijeru da se pređe most, što produžava put za dva kilometra, inače čovek mora da ukvasi noge, a može se, bogme, i zaglibiti.

– A kako se zove ta glumica – upita grofica. – Ah! Rekli su mi – promrmlja stara gospa. – Žorže, ti si bio to jutros kad

mi je vrtlar pričao. Žorž se napravi kao da se podseća. Mifa je čekao obrčući kašičicu među

prstima. Tada se grofica obrati baš njemu: – Zar nije gospodin Stener bio u poslednje vreme sa onom pevačicom iz

Varijetea, onom Nanom? – Da, jeste, Nana, užas – povika gospođa Igon ljutito. – Očekuju je u

Minjoti. Sve mi je vrtlar pričao. Je li, Žorže, vrtlar je rekao da je čekaju večeras? Grof je lako zadrhtao od iznenađenja, ali Žorž živo odgovori : – Oh! Vrtlar je rekao ne znajući. Baš maločas je kočijaš rekao suprotno, na

Minjoti je ne očekuje, tek prekosutra. On se trudio da izgleda prirodan, a ispod oka je posmatrao kakav će utisak

ostaviti njegove reči na grofa. Ovaj je, opet, okretao prstima kašičicu. Grofičin pogled zalutao je u daleko plavetnilo parka, činilo se da ona više ne prisustvuje razgovoru, prateći neprimetnim osmehom neku tajnu misao, koja joj se iznenada javila dok je Estela, ukrućena na stolici, saslušala celu priču o Nani, a nijedna se crta nije pomakla na njenom bledom devojačkom licu.

– Gospode – progunđa gospođa Igon posle kratkog ćutanja, postavši opet dobroćudna. – Nemam prava što se ljutim. Svako treba da živi. Ako sretnemo tu ženu na putu, nećemo je pozdraviti, pa gotovo.

Dižući se od stola, ona još jednom ukori groficu Sabinu što je ove godine dozvolila da je tako dugo čekaju. Grofica se branila, bacajući za to krivicu na svog muža: dvaput već uoči samog odlaska, kad su putnički kovčezi bili već spremni, on je davao naredbu da se ostane, govoreći o neodložnim poslovima, zatim se odjednom odlučio kad su svi mislili da od puta nema ništa. Tada stara ispriča kako je Žorž dvaput javio za svoj dolazak, pa nije došao, a prekjuče došao iznenada, kad ga ona više nije ni očekivala. Sišli su u baštu. Oba

muškarca išla su sa leve i desne strane gospođa, ćutke su slušala, uvlačeći vrat u ramena.

– Ne mari – reče gospođa Igon poljubivši plavu kosu svoga sina. – Zizi je dobar kad je došao da se zatvori u selu kraj svoje majke. Moj dobri Zizi me ne zaboravlja.

Posle podne ona se uznemiri. Žorž se odmah po ručku požali na glavobolju, i izgledalo je da ga postepeno spopada opaka migrena. Oko četiri časa hteo je da ide da legne, to je bio jedini lek: kad bi spavao do sutra, osećao bi se odlično. Mati je htela da ga lično smesti u postelju. Ali čim ona iziđe, on skoči i zaključa vrata pod izgovorom da ne želi da ga iko uznemirava i doviknu joj maznim glasom: „Laku noć! Do viđenja sutra, majko!” obećavajući da će besprekidno spavati do jutra. On ne leže, već sveža izgleda, usplamtelog pogleda, obuče se ponovo, pa je čekao sedeći nepomično na stolici. Kad je zvonilo za večeru, on je vrebao kad će se Mifa uputiti u salon. Posle deset minuta, uveren da ga niko neće videti, spusti se kroz prozor pomažući se olukom. Njegova soba na prvom spratu bila je na zadnjem delu kuće. On je skočio u jedan šibljik, izišao iz parka i udario trkom preko polja u pravcu Šua, praznog stomaka, ustalasanog srca od uzbuđenja. Noć se spuštala, sitna kiša počela je da pada.

Zbilja je te večeri trebalo da Nana dođe u Minjotu. Otkako joj je Stener maja meseca kupio tu kuću na selu, ona je bila s vremena na vreme toliko obuzeta željom da se nastani na svom imanju da je zbog toga plakala, ali je Bordenav stalno odbijao ma i najmanje odsustvo, odlažući ga do septembra, pod izgovorom da je za vreme Izložbe ne može zameniti nijednom drugom, čak ni za jedno veče. Krajem avgusta, on je govorio o oktobru. Nana, razjarena, viknu da će na Minjoti biti petnaestog septembra, i za inat Bordenavu pozva pred njim čitavu gomilu ljudi. Jedno poslepodne, kad ju je Mifa preklinjao sav u drhtavici, ona, znajući da mu se mudro odupire, obećala da će biti popustljivija, ali tamo na imanju, i pozva ga za petnaesti septembar. Dvanaestog septembra obuze je želja da odmah utekne sama sa Zoe. Možda bi Bordenav, upozoren, uspeo da joj spreči odlazak. Uživala je da ga ostavi na cedilu i da mu samo pošalje izveštaj svoga lekara. Kad je već došla na to misao da prva stigne na Minjotu i tamo bude dva dana sama, a da niko ništa ne zna, ona je terala Zou da što pre spremi kovčege, ugura je u kola, i jednom u njima, sva raznežena, zamoli je za oproštaj i poljubi. Tek se u staničnom restoranu seti da Stenera obavesti pismom. Molila ga je da pričeka do prekosutra ako želi da je nađe svežu i raspoloženu. Pa se odmah seti nečeg drugog i napisa drugo pismo tetki, moleći je da odmah dovede malog Luja. To će malom vrlo prijati! I kako će se oboje igrati pod drvećem! U vagonu od Pariza do Orleana samo je o tome govorila suznih očiju, mešajući cveće, ptičice i svoje dete u jednom munjevitom nastupu materinstva.

Minjota je bila udaljena više od tri milje. Nana izgubi čitav sat da najmi kola, ogromna rastočena kola koja su lagano vozila praveći silnu larmu. Ona se odmah okomi na kočijaša, nekog ćutljivog starčića, i obasu ga pitanjima. Da li je često prolazio pored Minjote? Dakle, to je tamo iza one padine? To mora da ima mnogo drveća, zar ne? A da li se kuća vidi izdaleka? Starčić je odgovarao

gunđajući. Nana je u kolima igrala od nestrpljenja, a Zoe je bila zlovoljna i ukočena, jer joj je bilo krivo što je morala tako užurbano da ode iz Pariza. Konj zasta naglo, mlada žena pomisli da su stigli. Promoli glavu kroz vrata i upita:

– Šta! Jesmo li već to? Umesto svakog odgovora kočijaš samo ošinu konja koji se mučno peo

uzbrdo. Nana je oduševljeno posmatrala ogromnu ravnicu pod sivim nebom punim velikih oblaka.

– Oh! Gledaj samo, Zoe, koliko trave! Je li to život? Bože! Kako je to lepo! – Vidi se da gospođa nije sa sela – reče najzad kiselo sobarica. – Ja dobro

poznajem selo još dok sam bila kod zubara. On je imao kuću u Buživalu... Uz to je još večeras i hladno. Ovde je vlažno.

Prođoše ispod nekog drveća. Nana je udisala miris lišća kao mlad pas. Na jednom zavijutku ona odjednom primeti u granju deo neke kuće. Možda je to? zapita opet kočijaša, koji je jednako poricao odmahivanjem glave. Zatim, silazeći niz drugu kosu, on ispruži bič i reče gunđajući:

– Eno, tamo dole. Ona se podiže i potpuno isturi telo kroz vrata. – Gde je, gde – povika bleda, ne videći još ništa. Najzad, ona opazi kraj zida. Tada poče da skakuće, da viče, sva u zanosu

žene koja je u jakom uzbuđenju. – Zoe, vidim, vidim! Pređi na drugu stranu... Oh! Na krovu je neka terasa

od opeke. A ono tamo je staklara! Ala je to veliko... Oh! Kako sam zadovoljna! Gledaj samo, Zoe, gledaj!

Kola su se zaustavila pred ogradom. Mala vrata se otvoriše i pojavi se vrtlar, visok i suv čovek, držeći kačket u ruci. Nana se seti da treba uzeti ponovo stav gospođe, jer joj se činilo, prema njegovim usnama, da se kočijaš već smeje u sebi. Ona se uzdrža da ne potrči, sasluša brbljivog vrtlara koji se izvinjavao što nije sve još u redu, pošto je tek jutros primio gospođino pismo. Ali i pored napora, jedva se držala zemlje, toliko je brzo išla da ju je Zoe jedva stizala. Na kraju staze zastade da jednim pogledom obuhvati celu kuću. To je bio veliki paviljon u italijanskom stilu, pored jedne manje zgrade, koji je neki bogati Englez podigao pošto je dve godine živeo u Napulju.

– Ja ću pokazati gospođi – reče vrtlar. Ali ona pođe pred njim, govoreći mu da nije potrebno. Ona će sama da

razgleda, tako joj je prijatnije. Ne skidajući šešir, jurnu u sobe, pozivajući Zoe i govoreći joj svoje opaske s kraja nakraj hodnika. Prazna kuća, u kojoj se nije živelo već više meseci, odjekivala je od njenog smeha i uzvika. Najpre predsoblje, malo vlažno, ali šta mari, tu se ne spava. Salon vrlo lep, sa prozorima koji gledaju na livadu, samo crveni nameštaj je užasan, ona će to promeniti. A trpezarija, aha! To je trpezarija! Kakve bi se zabave davale u Parizu kad bi ona tamo imala takvu trpezariju! Kad se pope na prvi sprat, seti se da nije videla kuhinju. Odmah siđe dole kličući, Zoe mora da se divi lepoti slivka i veličini ognjišta, ta tu se može ispeći čitav ovan. Kad se popela gore,

njena soba ju je oduševila: sobu je neki tapetar iz Orleana pokrio kretonom u stilu Luja XVI, nežne ružičaste boje. Tu se može divno spavati, pravo gnezdo za samicu. Zatim nekoliko soba za goste. Savršen tavan, odličan da se smeste kovčezi. Namrgođena, Zoe je jedva vukla noge za gospođom, bacajući ovlaš pogled u svaku sobu. Ona vide kako Nana nestade na vrhu tavanskih stepenica. Ah, ona nema namere da lomi noge. Ali odozgo dopre glas, dalek, zadihan, kao iz kakvog odžaka:

– Zoe! Zoe! Gde si! Ta popni se! Oh! Ti nemaš pojma! Ovo je kao u bajci! Zoe se pope gunđajući. Nađe gospođu na krovu, naslonjenu na ogradu od

opeke, kako gleda dolinu koja se širila u beskraj. Vidik je bio ogroman, samo što ga je skrivala siva magla, strahovit vetar gonio je sitne kišne kapi. Nana je morala obema rukama držati šešir da joj ga vetar ne odnese, a suknje su joj se lepršale s praskanjem, kao barjak.

– Taman posla – viknu Zoe uvlačeći nos pod krov. – Gospođu će odneti vetar. Kakvo vreme!

Gospođa je nije čula. Pognute glave posmatrala je dole svoje imanje. Imalo je sedam do osam jutara ograđenih zidom. Pogled na gradinu zanese je. Ona se sjuri, gurajući i sobaricu niz stepenice i mucajući:

– Puno kupusa! Kakvog kupusa! Krupnog! Pa salate, pa luka, pa svega! Hodi brzo!

Kiša je padala sve jače. Ona otvori suncobran od bele svile i otrča lejama. – Gospođa će se razboleti – vikala je Zoe, koja je mirno ostala pod krovom. Ali gospođa je htela da vidi. Pri svakom novom otkriću, novi uzvici: – Zoe, spanać! Hodi ovamo!... Oh, artišoke!... Ala su smešne. Pa zar

artišoka cveta? Gle... a šta je ovo? To ja ne znam. Hodi Zoe, ti ćeš možda znati. Sobarica se nije ni pomakla. Zaista, gospođa je pobesnela. Kiša je već

padala pljuskom. Mali beli suncobran izgledao je potpuno crn, a kako nije mogao zaštititi gospođu, njena se suknja cedila. To joj ništa nije smetalo, pod pljuskom je pregledala vrt i voćnjak, zaustavila se kraj svakog drveta, naginjala nad svakim rasadom. Onda je otrčala da pogleda u bunar, podigla je stakleni krov da vidi šta ima pod njim, zaboravi se posmatrajući jednu ogromnu bundevu. Bilo joj je potrebno da protrči svima stazama, da odmah uzme sve to o čemu je nekad toliko sanjala kada je u svojim iscepanim radničkim cipelama obijala parišku kaldrmu. Kiša udvoji žestinu, ali ona je nije osećala, žaleći samo što se smrkava. Više nije videla razgovetno, pipala je prstima, da se uveri. Najednom, u polumraku razazna jagode. Tad se probudi njeno detinjstvo:

– Jagode! Jagode! Ima ih, osećam ih! Zoe, jedan tanjir. Hodi, naberi jagoda!

I Nana, čučnuvši u blato, ostavi suncobran, pusti da je bije kiša. Brala je mokrim rukama u lišću jagode. Zoe nije donela tanjir. Digavši se, mlada se žena uplaši. Učini joj se da promače neka senka.

– Neka životinja – dreknu ona. Iznenađena, ona se skameni nasred staze. To je bio čovek, prepoznala ga je.

– Kako! Bebe! Šta ćeš ti to, Bebe? – Eto! draga – odgovori Žorž. – Došao sam. Ona je stajala zapanjena. – Ti si od vrtlara doznao da ću danas doći?... Oh, to dete! Pa ti si skroz

mokar! – Ah! reći ću ti! Kiša me je uhvatila na putu. Nisam hteo da idem preko

Gimijera, već sam preprečio preko Šua i pao sam u jednu đavolsku rupu punu vode.

Začas je Nana zaboravila jagode. Sva je drhtala i sažalila se. Siromah Zizi pao je u jamu s vodom! Odvede ga u kuću govoreći kako će se odmah naložiti vatra.

– Znaš – mrmljao je on zaustavljajući je – krio sam se, jer sam se bojao da ne budem grđen kao u Parizu kad sam hteo da te vidim bez tvog odobrenja.

Ona se stade smejati ne odgovarajući mu, i poljubi ga u čelo. Do tog dana ona ga je smatrala za derana, ne uzimajući ozbiljno njegove izjave, zabavljala se s njim kao s detetom, bez ikakvih posledica. Čitav je posao bio smestiti ga. Ona je htela da se neizostavno naloži vatra u njenoj sobi, to će biti najbolje. Žoržova pojava nije ništa iznenadila Zoe, naviknutu na sve moguće susrete, ali vrtlar kad je doneo drva, skamenio se videvši jednog gospodina sa koga curi voda a kome on nije otvorio vrata. Otpravile ga, jer nije bio potreban. Lampa je osvetljavala sobu, vatra je bacala veliku jasnu svetlost.

– Taj se nikad neće osušiti, nazepšće – reče Nana gledajući kako Žorž drhti. A nigde odela za muškarce. Taman je htela da zove baštovana, kad joj

nešto pade na um. Zoe, koja je u oblačionici raspremala kovčege, donese gospođi da presvuče rublje, košulju, suknju, sobnu haljinu.

– Ma, divota – povika mlada žena. – Zizi može da obuče to: ha? Ne gadiš se od mene? Kad ti se odelo osuši, obuci ga pa odmah beži da te mama ne grdi. Požuri se, ja ću se presvući u oblačionici.

Kad se vrati posle deset minuta u domaćoj haljini, pljesnu rukama od iznenađenja:

– Ah, mali, kako si divan u ženskom ruhu! – On je obukao njenu dekoltovanu noćnu košulju, vezene gaćice i sobnu haljinu, dugu sobnu haljinu od batista, sa čipkama. Ličio je na devojku sa svojim nagim rukama plavog mladića, sa još mokrom plavom kosom koja mu je padala po vratu.

– On je vitak kao i ja – reče Nana obgrlivši mu pojas. – Zoe, vidi, molim te, kako mu stoji! Kao da je za njega krojeno. Samo mu je prsnik širok. Tu nije kao ja! Siromah Zizi!

– Ah, svakako – smešio se Žorž – tu mi nešto nedostaje. Sve troje se nasmejaše. Nana mu zakopča haljinu odozgo do dole da bi

izgledao pristojan. Okretala ga je kao lutku, lupkajući ga i razvlačeći mu suknju. Zapitkivala ga je da li mu je dobro, da li mu je toplo. Koješta! Dobro mu je. Ništa nije tako toplo kao ženska košulja. Kad bi mogao, uvek bi je nosio. On se

uvijao u nju, srećan što je u tom finom rublju koje ugodno miriše, i u kome mu se činilo da oseća malo tople Nanine snage.

Zoe je, međutim, odnela njegovo odelo u kuhinju da se što brže osuši kraj velike vatre od suve loze. Onda se Žorž, opruživši se u naslonjači, odvaži da priča:

– Reci, zar ti danas nećeš večerati? Ja sam mrtav gladan, nisam večerao. Nana se naljuti. Pazi budale, da pobegne od mame praznog stomaka i da

ide da se kvasi u jame s vodom! Ali i njoj je želudac bio prazan. Razume se da će se večerati! Samo, ješće se ono što se nađe. I onda skrpiše na brzu ruku, na stočiću koji su doneli kraj kamina, najsmešniju večeru. Zoe otrča vrtlaru, koji je spremao čorbu sa kupusom za slučaj da gospođa ne večera u Orleanu pre nego što stigne; gospođa je zaboravila da u svome pismu naznači šta da se spremi. Srećom, podrum je bio dobro opremljen. Imali su, dakle, čorbu od kupusa sa parčetom slanine. Potraživši po torbi, Nana je našla puno namirnica koje je iz predostrožnosti gurnula unutra: malo paštete od džigerice, kesu bombona, pomorandže. Jeli su kao ale, s mladićkim apetitom, kao drugovi koji se ne snebivaju. Nana je Žorža zvala „mili”, to joj se činilo intimnije i nežnije. Na kraju večere, da ne bi uznemiravali Zoe, istom kašičicom, jedno za drugim isprazniše teglu sa kompotom, koju su pronašli u jednom ormaru.

– Ah! Mili – reče Nana odgurnuvši stočić – već deset godina nisam ovako dobro večerala.

Ipak, bilo je već kasno i ona je htela da ga pošalje kući bojeći se da nema neprilika. On je, međutim, odgovarao da ima još vremena. Osim toga, odelo se sporo sušilo. Zoe izjavi da će trebati najmanje još jedan sat, pa kako je ona spavala na nogama, umorna od puta, poslaše je da legne. Oni ostadoše sami u gluvoj kući.

Bilo je veoma blago veče. Vatra se pretvorila u žar, gušilo se u velikoj plavoj sobi, u kojoj je Zoe namestila postelju pre nego što je otišla. Nanu obuze silna vrućina i diže se da za trenutak otvori prozor. Ona uzviknu:

– Bože, kako je lepo! Pogledaj, mili! Žorž je došao, pa kako mu je prečaga na prozoru bila niska, on uze Nanu

oko struka i nasloni joj glavu na rame. Vreme se naglo promenilo, nebo se raščistilo, pun mesec je osvetljavao dolinu zlatnim sjajem. Bila je savršena tišina, dolina se širila u ogromnu ravnicu, gde su grupe drveta činile ostrva senke u nepomičnom jezeru svetlosti. Nana se razneži i oseti da postaje dete. Nesumnjivo, sanjala je o ovakvim noćima u jednom vremenu svoga života, koga se više ne seća. Sve što joj se dogodilo otkako je sišla iz kola, ova ogromna ravnica, drveće koje tako miriše, kuća, vrt, sve ju je tako uzbudilo da joj se činilo da je već dvadeset godina kako je otišla iz Pariza. Njen jučerašnji život bio je dalek. Osećala je stvari koje nije razumevala. Žorž ju je, međutim, mazno ljubio u vrat, što je povećavalo njen nemir. Ona ga je neodvažnom rukom odbijala kao dete čija nežnost zamara i ponavljala mu da treba da ide. On nije odbijao, sad će, još malo.

Jedna ptica zapeva, pa ućuta. To je bio crvendać u nekoj zovi pod prozorom.

– Čekaj – prošapta Žorž – plaši se svetlosti, ugasiću lampu. I kad joj ponovo obgrli stas, dodade: – Upalićemo je malo posle. Tada, slušajući crvendaća, dok se mladić priljubio uz nju, Nana se sećala.

Da, ona je sve to slušala u starim romansama. Kako bi ona nekad dala sve za takvu jednu noć s mesečinom, pticu i zaljubljenog mladića. Bože! Plakala bi, tako joj se to činilo lepo i dobro! Zaista, ona je bila rođena da bude poštena. Odgurnu Žorža, koji je bio sve smeliji.

– Ne, ostavi me, neću... Bilo bi ružno... u tvojim godinama. Slušaj, hoću da ostanem tvoja mama.

Zastide se. Pocrvenela je. Ipak, niko je nije mogao videti, iza njih je bila mračna soba, a polje je širilo tišinu i mir svoje usamljenosti. Nikad je nije bilo toliko stid. Postepeno se oseti nemoćna pored sveg stida i otpora. To prerušavanje, ta ženska košulja i haljina, sve je bilo smešno. Kao da ju je zadirkivala kakva prijateljica.

– Oh! To je ružno, ružno... – mucala je ona posle poslednjeg otpora. I ona klonu kao devica na ruke tom detetu usred lepe sjajne noći. Kuća je

spavala. Sutradan u Fondeti, kada je zvono objavilo ručak, trpezarijski sto nije više

bio suviše velik. Prvim kolima došli su zajedno Fošeri i Dagene, a iza njih, prvim narednim vozom, doputovao je grof od Vandevra. Žorž je sišao poslednji, nešto bled, oborenog pogleda. Odgovorio je da mu je sada mnogo bolje, ali da je još malaksao od jakih bolova. Gospođa Igon gledala ga je u oči s uznemirenim osmehom, dovodeći mu u red kosu koju je rđavo očešljao tog jutra, on je kao ustuknuo od tog milovanja. Za stolom se gospođa Igon prijateljski šalila sa Vandevrom, koga, veli, očekuje već pet godina.

– Najzad, evo vas... Kako ste to udesili? Vandevr primi taj šaljiv ton, pa ispriča kako je juče izgubio u klubu

ogromnu svotu. Otputovao je da se smiri u provinciji. – Svere mi, da, ako mi nađete kakvu naslednicu u okolini. Ovde mora biti

krasnih ženica. Stara gospa zahvali takođe Dageneu i Fošeriju što su se ljubazno odazvali

pozivu njenog sina, i istinski se obradova videći kako ulazi markiz od Šuara, koji baš tada stiže kolima.

– Ah! Gle – povika ona – pa ovo je jutros ugovoreni sastanak? Vi ste se to sporazumeli... Tu nečeg ima? Godinama vas nisam mogla okupiti, a sad ste svi tu... Oho! Meni je vrlo milo.

Dodadoše još jedan tanjir. Fošeri je sedeo kraj grofice Sabine, koja ga iznenadi svojom živahnom veselošću, jer se sećao kako je bila dosadna u strogom salonu u Ulici Miromenil. Dagene je sedeo levo od Estele, a izgledalo je da ga uznemirava prisustvo ove visoke, ćutljive devojke, a njeni suvi šiljati

laktovi bili su mu upravo odvratni. Mifa i Šuar pogledaše se podmuklo. Vandevr se i dalje šalio na račun svoje skorašnje ženidbe.

– Kad je reč o ženama – reče najzad gospođa Igon – imam novu susetku koju svi poznajete.

I pomenu Nanu. Vandevr se načini iskreno iznenađen: – Kako! Nanino je imanje blizu vašeg! Fošeri i Dagene se tako isto iznenadiše. Markiz od Šuara jeo je piletinu i

činilo se da ne razume o čemu je reč. Niko se od gospode i ne osmehnu. – Tako je – nastavi stara gospa – čak je ta osoba i stigla noćas u Minjotu,

kao što sam govorila. To sam jutros čula od vrtlara. Sad ni gospoda nisu mogla sakriti svoje stvarno iznenađenje. Svi podigoše

glave. Kako! Nana došla! Ali oni su je očekivali tek za prekosutra. Mislili su da stignu pre nje! Samo je Žorž oborenih očiju umorna izgleda gledao u svoju čašu. Od početka ručka on je spavao otvorenih očiju i sa nejasnim osmehom.

– Da ti još nije teško, Zizi – upita ga majka, koja ga je jednako posmatrala. On zadrhta, odgovori rumeneći da mu je sve bolje, i dalje sa izrazom

izgubljenim i zadovoljnim, kao devojka koja je mnogo igrala. – Šta ti je to na vratu – upita gospođa Igon uplašena. – To je sasvim crveno. On se uznemiri i promuca da ne zna. Nema ništa na vratu. Pa podižući jaku

od košulje, dodade: – Ah, da, ujela me neka buba. Markiz od Šuara iskosa pogleda na to crvenilo na vratu. I Mifa je takođe

pogledao Žorža. Završavali su ručak razgovarajući o predviđenim izletima. Fošeri je bio sve uzbuđeniji zbog osmeha grofice Sabine. Dodajući joj tanjir s voćem, ruke im se dodirnuše, ona ga za sekundu pogleda dubokim tamnim pogledom da se on ponovo seti onog poverenja posle jedne hučne sedeljke. Pa onda, ona više nije bila ista, nešto se još jače ispolji u njoj, njena haljina od sive svile, mlitava u ramenima, dodavala je neku neusiljenost njenoj finoj i nervoznoj otmenosti.

Ustavši od stola, Dagene zasta s Fošerijem da se surovo podsmeva Esteli, „savršenoj motki”. Ipak, uozbilji se kad mu Fošeri reče da je njen miraz četiri stotine hiljada franaka.

– A mati – upita Fošeri. – Hm, vrlo šik! – Oh! Ona! Kad bi htela! Ali slabi su izgledi, dragi prijatelju! – Ko to zna!... Videćemo. Tog dana nije se moglo izaći, kiša je pljuštala. Žorž je požurio da se izgubi

i da dvaput zaključa svoja vrata. Gospoda su izbegavala da se poveravaju međusobno iako je svaki bio svestan da ih je isti razlog sve okupio. Vandevr je mnogo izgubio na kocki, pa je zaista pobegao u polje i računao da mu susedstvo kakve prijateljice prekrati vreme. Fošeri je iskoristio to što mu je u tom trenutku prezauzeta Roza dala odmor i zamislio je da sa Nanom pregovara za drugi članak, ako bi ih selo oboje raznežilo. Dagene se durio na nju otkako je Stener postao domaćin, pa je mislio da obnovi veze i okusi malo slasti ako mu se pruži

prilika. Markiz od Šuara čekao je svoj čas. Ali među svim tim muškarcima koji su pošli tragom Venere, koja još nije dovoljno oprala svoju šminku, najvatreniji je bio Mifa, najviše mučen novim senzacijama želje, straha i jarosti, koje su se borile u njegovom uznemirenom biću. On je imao izričito obećanje, Nana ga je čekala. Zašto je onda otputovala dva dana ranije? Reši se da još iste večeri po obedu ode u Minjotu.

Uveče, kad je grof izašao iz parka, Žorž se prišunja za njim. Pusti ga da ide putem za Gimijer, a on preseče preko Šua i upade kod Nane zadihan, besan i suznih očiju. Ah! On je dobro razumeo, taj starac što ide drumom dolazi na sastanak. Iznenađena ovom ljubomorom i uplašena što stvari uzimaju takav obrt, Nana ga je uzela u naručje i tešila što je bolje umela. Ta on se vara, ne čeka ona nikog, ako taj gospodin dođe, to je bez njenog znanja. Zizi je budala što se toliko jedi ni zbog čega! Klela se u svog sina da voli samo svog Žorža. I ona ga poljubi brišući mu suze.

– Slušaj, videćeš da je sve zbog tebe – nastavi ona kad se on utiša. – Stener je došao, eno ga gore. Znaš, mali moj, da njega ne mogu izbaciti napolje.

– Da, znam, ne govorim o njemu – mrmljao je mali. – Eh, lepo! Dala sam mu najudaljeniju sobu uveravajući ga da sam bolesna.

Tamo rasprema svoj kofer. Niko te nije video, idi sad brzo i sakrij se u mojoj sobi pa me čekaj.

Žorž joj se obisnu o vrat. Dakle, ona ga zaista voli pomalo! Znači, kao juče! Ugasiće lampu i ostaće u mraku do zore. Pa onda, kad ču zvonce, on brzo uteče. Gore u sobi skide cipele da ne bi pravio larmu, zatim sede na pod i sakri se iza zavese, potpuno poslušan.

Nana primi grofa Mifa, još uzbuđena i sa nekim stidom. Obećala je, čak bi i htela da održi reč, jer joj se taj čovek činio ozbiljan. Ali ko je, zaista, mogao da predvidi jučerašnji događaj? Put, kuća koju nije poznavala, taj mali što je upao sav mokar! Pa kako joj je to sve izgledalo lepo, i kako bi bilo divno da tako potraje! Utoliko gore po toga gospodina! Već tri meseca ona ga zavarava izigravajući čestitu ženu da bi ga više raspalila! Pa, lepo! Čekaće još ili neka ide ako mu se ne svidi. Ona će radije sve ostaviti nego prevariti Žorža.

Grof je seo ceremonijalno kao sused koji je došao u posetu. Samo su mu ruke drhtale. Želja, koju je Nanina smišljena taktika raspalila, spremala je ubuduće užasnu pustoš u toj doskora nevinoj i sangviničnoj prirodi. Taj ozbiljni gospodin, taj dvoranin koji je dostojanstveno prolazio salonima Tiljerija, grizao je noću svoj jastuk i očajan jecao, zamišljajući uvek jednu istu senzualnu sliku. Ali ovoga puta bio je rešen da sa tim svrši. Uz put, u velikom miru noći, sanjao je o surovostima, i sad, odmah posle prvih reči, htede da zgrabi Nanu obema rukama.

– Ne, ne, pazite – reče ona jednostavno, ne ljuteći se i s osmehom. On je dohvati, stisnuvši zube, i kako se ona otimala, on bi grub i reče

prostački da hoće da ostane kod nje tu noć. Ona, uvek nasmejana, ali ipak uznemirena, držala ga je za ruke. Govorila mu je „ti” da bi ublažila svoje odbijanje.

– Koješta, dragi moj, budi pametan. Zaista ne mogu. Stener je došao. Ali on je bio lud. Nikada ona nije videla čoveka u takvom stanju. Obuze je

strah, ona mu metnu ruku na usta da zaguši krike koji su mu izmicali iz grudi, pa ga je šapatom molila da ćuti i da je ostavi. Stener je silazio. Najzad, to je glupo! Kad je Stener ušao, on ču kako Nana zavaljena duboko u svoju naslonjaču veli:

– Ja obožavam selo... Ona okrete glavu i prekide: – Dragi moj, to je gospodin grof Mifa, koji je u šetnji primetio kod nas

svetlost i došao da nam poželi dobrodošlicu. Dva čoveka se pozdraviše. Mifa je ćutao i stajao u senci, Stener je izgledao

zlovoljan. Govorili su o Parizu, poslovi su bili slabi, na berzi je bilo gadnih stvari. Posle četvrt časa Mifa se oprosti od njih. Mlada žena ga isprati, on zatraži, ali ne dobi sastanak za iduću noć. Stener gotovo odmah ode u svoju sobu da spava, gunđajući protiv stalnih devojačkih bolova. Najzad, oba su starca bila skinuta s vrata. Kad se mogla popeti gore, Nana nađe Žorža poslušnog iza zavese. Soba je bila mračna. On ju je privukao da sedne kraj njega na pod, uživali su da se valjaju, gušeći smeh poljupcima kad bi bosim nogama udarali o kakav nameštaj. U daljini, gimijerskim putem, grof Mifa je išao polako, gologlav, gladeći svoju vrelu glavu u noćnoj svežini i miru.

Tako je i ostalih dana život bio divan. Nana se u deranovom naručju vratila u svoju petnaestu godinu. Pod uticajem milovanja te mladosti u njoj se ponovo rascvetao cvet ljubavi, u njoj naviknutoj i sitoj muškaraca. Ona bi se sad iznenada stidela, drhtala od uzbuđenja, osećala je potrebu da se smeje i da plače; u njoj je bilo uznemireno devičanstvo koje potresa čežnja od koje se stidi. Nikad nije tako osećala. Selo ju je raznežilo. Još dok je bila dete, dugo je želela da živi u livadi i da ima kozu, jer je jednog dana na padini pariških utvrđenja videla kozu, vezanu za kočić, kako vreči. Sad ju je ovo imanje, ovaj posed koji je njen, toliko ogromno uzbudilo, toliko je to prevazišlo sva njena očekivanja. Ona je osetila nova uzbuđenja devojčeta. Tako, uveče, opijena danom provedenim na čistom vazduhu i mirisnom lišću, kad bi hitala gore u svoju sobu da iza zavese nađe svog Zizija, ličilo joj je na nestašluk gimnazistkinje, o raspustu, na ljubav sa malim rođakom za koga će se udati, drhćući pri najmanjem šumu da ih ne čuju roditelji, uživajući u strasnim dodirima i sladostrasnom strahu prve pogreške.

U tim trenucima Nana je maštala kao sentimentalna devojčica. Posmatrala je mesečinu čitave sate. Jedne noći htela je sa Žoržom da siđe u baštu kad je cela kuća spavala. Šetali su zagrljeni ispod drveća, ležali na travi kupajući se u rosi. Drugi put, u sobi, posle kratkog ćutanja, ona zajeca na mladićevim grudima, mucajući kako ju je strah da će umreti. Često je poluglasno pevala neku romansu koju je naučila od gospođe Lera, punu cveća i ptica, raznežavala se do suza, pa je prekidala da bi strasno zagrlila Žorža i tražila od njega zakletvu da će je večito voleti. Jednom reči, bila je glupa, kao što je i sama priznavala kad bi oboje malo posle sedeli drugarski na ivici postelje, pušili cigarete i bosim nogama lupkali o pod.

Dolazak malog Luja sasvim razneži srce mlade žene. Njeno materinsko osećanje ličilo je na nastup ludila. Nosila je svog sina na sunce da ga gleda kako se bacaka nožicama, valjala se s njim po travi pošto bi ga obukla kao princa. Odmah je htela da on spava kraj nje u susednoj sobi, u kojoj bi gospođa Lera pod jakim dejstvom prirode odmah zahrkala čim bi se izvalila na leđa. Mali Luj nije ništa smetao Ziziju, naprotiv. Ona je govorila da ima dva deteta i mešala ih je u istom nastupu nežnosti. Noću, više od deset puta bi ostavljala Zizija da vidi da li mali Luj lepo spava, a kad bi se vratila, izlila bi na Ziziju ostatak materinske nežnosti, on, pokvarenjak, pustio bi da ga ona uljuljkava kao da uspavljuje bebu. To je bilo tako divno da mu je, oduševljena takvim životom, predlagala da uvek ostanu na selu. Ispratili bi sve, oni bi ostali sami, ona, on i dete. I tako su do zore pravili hiljadu planova i nisu ni čuli gospođu Lera, koja je hrkala stisnutih pesnica, umorna od branja poljskog cveća.

Taj lepi život trajao je gotovo nedelju dana. Grof Mifa je dolazio svake večeri i vraćao se podbula lica i zažarenih ruku. Jedne večeri čak nije bio ni primljen. Stener je morao da ode u Pariz. Rekoše mu da je gospođa bolesna. Nana se svakog dana sve više bunila na pomisao da prevari Žorža, tog nevinog derana, koji joj toliko veruje. Ona bi sebe smatrala najgorom među najgorima. A zatim, to bi joj bilo odvratno. Zoe je ćutke i prezrivo posmatrala ceo događaj i smatrala da je gospođa sve gluplja.

Šestog dana, iznebuha, jedna grupa posetilaca naruši ovu idilu. Nana je bila pozvala čitavu gomilu sveta nadajući se da niko neće doći. I ona je bila zapanjena kad se jedno poslepodne pred vratima Minjote zaustavi prepun omnibus.

– Mi smo – povika Minjon, koji prvi iskoči iz kola i izvede svoja dva sina, Anrija i Šarla.

Zatim izađe Labordet i pružaše ruku neprekidnom nizu žena: Lisi Stevar, Karoline Eke, Tatan Nene, Mariji Blond. Nana se nadala da je to kraj, kad skoči Faloaz da dočeka svojim drhtavim rukama Gagu i njenu kćer Ameliju. Ukupno jedanaest osoba. Smeštanje je zadavalo posla. U Minjoti je bilo pet gostinskih soba, ali u jednoj već behu gospođa Lera i mali Luj. Najveću dadoše Gagi i Faloazu, s tim da Amelija spava u umivaonici, na jednom prostom krevetu. Minjon i njegova dva sina dobiše treću sobu, Labordet četvrtu. Jednu sobu pretvoriše u spavaonicu sa četiri kreveta za Lisi, Karolinu, Tatan i Mariju. Stener će spavati na divanu u salonu. Kad su posle jednog sata svi bili smešteni, Nana, u početku besna, bi oduševljena što izigrava gospodaricu zamka. Žene su joj čestitale na Minjoti, divno imanje, draga moja! Zatim, oni su joj doneli malo pariškog daha, malo ogovaranja iz prošle nedelje, govorile su sve u isti mah, sa smehom, uzvicima, pljeskanjem. A Bordenav? Šta je on rekao zbog njenog bekstva? Ništa. U početku je grdio i pretio da će je policijom vratiti. Najzad ju je zamenio, a zamena, mala Violeta, imala je kao plava Venera vrlo lep uspeh. Ta novost uozbilji Nanu.

Bilo je tek četiri časa. Govorili su o maloj šetnji.

– Ne znate – reče Nana – taman sam počela da vadim krompir kad vi dođoste.

Onda su svi hteli da vade krompir i ne menjajući odeću. Baštovan i njegova dva pomoćnika bili su već u polju na kraju imanja. Gospođe kleknuše na kolena prevrćući po zemlji prstima i vičući kad bi pronašle neki krupan krompir. To ih je mnogo zabavljalo. Tatan Nene je likovala, ona je toliko krompira izvadila u svom detinjstvu da je svima davala savete i nazivala ih glupačama. Gospoda su labavije radila. Minjon sa izgledom dobričine iskoristio je taj boravak na selu da dopuni obrazovanje svojih sinova i govorio im je o Parmantiju.

Večera je bila ludo vesela. Zdralo se. Nana je rukovodila svim sa svojim domostarateljem, kelnerom koji je služio u orleanskih biskupa. Pri kafi su dame pušile. Luda buka veselja prolazila je kroz prozore i gubila se u noćnoj tišini, a seljaci su zastajali kraj ograde, okretali se i gledali osvetljenu kuću.

– Ah! Kakva šteta što odlazite prekosutra – reče Nana. – Najzad, mi ćemo udesiti ipak nešto.

Odlučiše da sutra, u nedelju, idu da vide ruševine stare Šamonske opatije, udaljene oko sedam kilometara. Petoro kola doći će iz Orleana da odvezu društvo posle ručka, a vratiće se u sedam na večeru, u Minjoti. Biće divno.

Te večeri, kao i obično, grof Mifa je došao da zazvoni na vratima, ali ga iznenadiše osvetljeni prozori i smeh. On razumede, poznavši Minjonov glas, i udalji se gnevan zbog ove nove prepreke, doveden do krajnje granice i već rešen na preka sredstva. Pošto je Žorž obično prolazio na mala vrata od kojih je imao ključ, on se mirno pope u Naninu sobu. Samo što je ovog puta morao da čeka i posle ponoći. Ona najzad dođe vrlo pijana i još više materinski raspoložena nego ostalih noći; pijanstvo ju je uvek činilo vrlo zaljubljenom i nasrtljivom. Ona je pošto-poto htela da i on ide u Šamonsku opatiju. On je odbijao, bojeći se da ga ko ne vidi, ako bi ga primetili sa njom u kolima, izbio bi nečuven skandal. Ona briznu u plač s očajanjem žene koju žrtvuju, a on je uteši obećavajući da će i on ići.

– Dakle, ti me ipak voliš – mucala je ona. – Reci mi opet da me voliš... Reci? Slatko moje prase, ako umrem, da li bi ti bilo mnogo žao?

Nanino susedstvo uznemiravalo je kuću u Fondeti. Svakog jutra za vreme obeda gospođa Igon je govorila o toj ženi i preko svoje volje, pričajući šta je čula od baštovana i potpadajući na taj način pod uticaj koji javne žene imaju na čestite građanke. Iako je bila vrlo trpeljiva, bunila se, očajavala i predosećala neku nesreću, koja ju je svako veče plašila, kao da je čula da je u okolini divlja zver utekla iz kakve menažerije. Zbog toga se svađala sa svojim gostima optužujući ih da svi lutaju oko Minjote. Videli su na drumu grofa od Vandevra kako se smeje sa nekom damom duge kose, on se branio i poricao da je to bila Nana, jer je to, u stvari bila Lisi, koja mu je pričala kako je svog trećeg kneza izbacila napolje. Markiz od Šuara izlazio je svakog dana, ali je govorio da ide svome lekaru. Gospođa Igon je bila, međutim, nepravedna prema Fošeriju i Dageneu. Dagene se naročito nije micao iz Fondete, odrekao se namere da obnovi veze s Nanom i sa puno opreznosti i poštovanja udvarao se Esteli. Tako

isto, Fošeri je pravio društvo Mifaovima. Jedan jedini put sreo je na stazi Minjona sa rukama punim cveća kako svoje sinove obučava botanici. Oni su se rukovali i dali jedan drugome vesti o Rozi. Obojica su dobili toga jutra pismo od nje. Ona je zdrava i molila ih je da još neki dan ostanu na čistom vazduhu. Od svih svojih gostiju stara gospa nije napadala jedino grofa Mifa i Žorža: grof, koji je imao važnih poslova u Orleanu, nije mogao trčati za tom devojčurom. A što se tiče Žorža, ona se već počela brinuti zbog sirotog derana, jer je on svako veče dobijao nastupe teške glavobolje, te je još za dana morao da legne u postelju.

Dok je grof bio odsutan svako popodne, Fošeri je postao stalni kavaljer grofice Sabine. Kad bi išli na kraj parka, on bi nosio njen suncobran i poljsku stolicu, zanimao je razbarušenom duhovitošću malog novinara i navodio na onu naprasnu intimnost uobičajenu na letovalištima. Izgledalo je da se ona odmah predala tome, kao u nekoj novoj mladosti, u društvu tog mladića, ne bojeći se da će njegova hučna podrugljivost štetiti njenom dobrom glasu. Ponekad, kad bi bili sami iza kakvog šibljika, oči su im se tražile, zastali bi usred smeha, pogledali bi se ozbiljno mrkim pogledom, kao da su jedno drugo prozreli i razumeli se.

U petak o ručku imali su jednog gosta više. Upravo je stigao gospodin Teofil Veno, koga je gospođa Igon te zime kod Mifaovih pozvala. On je saginjao leđa, pravio se neznatan dobričina, kao i da ne vidi užurbano poštovanje koje su mu ukazivali. Kad je uspeo da zaborave njegovo prisustvo, on je, onako uz grickanje parčeta šećera posle obeda, posmatrao kako Dagene nudi Esteli jagode, slušao kako se grofica slatko smeje jednoj Fošerijevoj anegdoti. Čim bi ga pogledali, on bi se mirno osmehivao. Kad su ustali od stola, on uze grofa pod ruku i ode s njim u park.

Znalo se da je on imao veliki uticaj na grofa, naročito od smrti njegove majke. Čudne su se priče pričale o tom uticaju bivšeg advokata u grofovom domu. Fošeri, kome je njegov dolazak, bez sumnje, smetao, objasni Žoržu i Dageneu izvore njegovog bogatstva, neku staru veliku parnicu koju je vodio za račun jezuita, i po Fošerijevom mišljenju, otada je taj čičica, opasan gospodin i pored sveg svog blagog i tupog izraza, upleten u sve crkvene spletke. Oba mladića stadoše se šaliti, jer se on njima činio glup. Misao o nekom nepoznatom velikom Venou koji radi za kler, izgledala im je komično maštanje. Ali oni zaćutaše kad se grof Mifa vrati, uvek pod ruku sa čičom, vrlo bled i crvenih očiju kao da je plakao.

– Izvesno su razgovarali o paklu – progunđa Fošeri. Grofica Sabina ih je čula, okrete lagano glavu i njihove se oči sretoše onim

dugim pogledom, kojim su se oprezno odmeravali pre nego što bi se upustili u borbu.

Obično bi posle ručka sedeli na terasi u prizemlju, odakle se videla cela dolina. Te nedelje poslepodne vreme je bilo izvanredno tiho. Oko deset sati bojali su se kiše, ali nebo, iako je ostalo oblačno, bilo je kao u nekoj lakoj mlečnoj magli, u nekoj sjajnoj prašini, sve prožeto suncem. Gospođa Igon predloži da siđu kroz mala vrata i da pešice načine malu šetnju prema Gimijeru

do Šua. Ona je volela da pešači i bila je vrlo laka za svojih šezdeset godina. Niko, uostalom, nije ni želeo kola. Tako, pomalo raštrkani, stigoše do drvenog mosta na reci. Fošeri i Dagene išli su napred sa Mifaovima, grof i markiz iza njih sa gospođom Igon, a Vandevr, korektna izraza, ali sa dosadom zbog tolikog hoda, išao je poslednji pušeći cigaru. Veno, pak, čas žureći, čas usporavaju ći korak, išao je od jedne grupe do druge kao da je želeo sve da čuje.

– A siromah Žorž u Orleanu! – ponavljala je gospođa Igon. – Hteo je zbog glavobolje da ode starom doktoru Taverniju, koji više ne pravi posete. Oh, vi još niste bili ustali. Otišao je pre sedam. To će ga ipak malo razonoditi.

Ali ona prekide da bi upitala: – Gle! A što su se oni tamo zaustavili na mostu? Zaista, Fošeri, Dagene i dame stajali su kod mosta oklevajući, kao da ih je

neka prepreka uznemiravala. Put je, međutim, bio slobodan. – Požurite – doviknuo je grof. Oni se ne makoše, gledajući nešto što je dolazilo, a što ostali još nisu mogli

videti. Put je to savijao oivičen gustim zaklonom topola. Međutim, neka prigušena larma bivala je sve jača, zvrjanje točkova izmešano sa smejanjem i pucanjem bičeva. Odjednom, pojaviše se petora kola jedna za drugim, puna da osovine popucaju, iz kojih su drečale bele i ružičaste haljine.

– Šta je to – upita gospođa Igon iznenađena. Zatim, ona oseti, pogodi, ozlojeđena zbog te najezde na njenom drumu. – Oh! Ta žena – progunđa. – Hajdete, hajdete jednom. Nemojte da

izgleda... Ali je već bilo dockan. Petora kola, kojima su Nana i njeno društvo išli do

šamonskih razvalina, naiđoše na mali drveni most. Fošeri, Dagene i obe Mifaove morale su da uzmaknu, a gospođa Igon i ostali da zastanu uparađeni duž druma. Zaista, sjajna povorka! Smeh je prestao u kolima, glave su se okretale radoznalo. Merili su se pogledima u dubokom ćutanju koje je remetilo samo zvrjanje uz kas konja. U prvim kolima sedele su Marija Blond i Tatan Nene, zavaljene kao vojvotkinje, naklobučenih sukanja i s puno prezrenja prema tim poštenim ženama koje idu pešice. Za ovima Gaga, koja je sama zauzimala čitavo sedište, skoro je ugušila pored sebe Faloaza, kome se video jedino njegov zabrinuti nos. Zatim je išla Karolina Eke sa Labordetom, Lisi Stevar sa Minjonom i njegovim sinovima, a na kraju, u otvorenim kolima, pored Stenera, Nana, pred kojom je na pokretnoj klupi sedeo jadni majušni Zizi, koji je svoja kolena upro u njena.

– U poslednjim, je l’ te – mirno upita grofica Fošerija, praveći se da ne poznaje Nanu.

Točak kola gotovo ju je dodirnuo, ali ona se nije ni pomakla. Obe se žene pogledaše dubokim pogledom, onim odmeravanjem koje traje sekundu, ali je potpuno i presudno. Muškarci su se držali dobro. Fošeri i Dagene ostali su hladni i ne pozdraviše nikog. Uplašeni markiz bojao se da mu te žene ne prirede kakvu sprdnju i, otkinuvši stručak trave, vrteo ga je među prstima. Samo je

Vandevr ostao po strani i, mrdnuvši očnim kapcima, pozdravio Lisi Stevar, koja se nasmeši u prolazu.

– Čuvajte se – progunđa g. Veno stojeći iza grofa Mifa. Ovaj je bio uzbuđen i očima je pratio Naninu viziju koja je odmicala.

Njegova žena se lagano okrenula i posmatrala ga. On onda obori pogled zemlji, kao da je hteo da se skloni od trke konja koji su mu odnosili meso i srce. Hteo bi da jaukne od bola, najzad je razumeo videvši Žorža umotanog u Nanine suknje. Dete! Slomilo ga je što mu je pretpostavljeno, jedno derle! Stener mu je bio ravan, ali to dete!

Međutim, gospođa Igon nije odmah poznala Žorža. On bi se, prelazeći most, rado strmoglavio u reku da ga nisu zadržala Nanina kolena. Onda se sav sledi, bled kao krpa, držao se ukočeno, nije gledao nikoga. Možda ga neće videti.

– Ah! Gospode – viknu odjednom stara gospa – pa to je Žorž sa njom! Kola su prohujala kroz to nelagodnost sveta koji se poznaje a ne

pozdravlja. Taj brzi tugaljiv susret kao da je trajao čitavu večnost. A sada su točkovi veselije odnosili kroz žute poljane puna kola devojaka, šibanih vazduhom, krajevi sukanja su lepršali, smeh je opet počeo sa šalom i pogledima bacanim iza sebe na taj pristojni svet koji kisela izgleda stoji kraj druma. Okrenuvši se, Nana ih je mogla videti kako oklevaju, pa se onda vraćaju istim putem ne prešavši most. Gospođa Igon se oslanjala na ruku grofa Mifa, nema i toliko ožalošćena da je niko nije smeo tešiti.

– Je l’ te – doviknu Nana Lisi koja se pomolila iza svojih kola – jeste li videli Fošerija, mila moja? Što je taj napravio lice! Ah, platiće mi on to. Pa Pol! Koliko sam bila dobra prema tom mladiću! Čak ni najmanji znak... Baš su učtivi!

Ona priredi strašnu scenu Steneru, koji je nalazio da su se ta gospoda ponašala kako treba. Dakle, ona ne zaslužuje ni običan pozdrav? Svaka bitanga sme da je vređa? Hvala, i on je tako isto krasan. Divota! Uvek se mora pozdraviti žena.

– A koja je ona visoka – upita Lisi kroz huku kola. – Grofica Mifa – odgovori Stener. – Gle! Pomislila sam – reče Nana. – Lepo, dragi moj, ne vredi joj ništa što

je grofica. – Da, da... baš ništa. Ja imam oko, znajte... Sad ja znam kao da sam ja rodila to vašu groficu. Hoćeš li da se kladimo da je ona ljubavnica one zmije Fošerija. Kažem vam da mu je ljubavnica! To mi žene odmah osetimo.

Stener slegnu ramenima. Još od juče bio je zle volje. Primio je pisma koja su ga primoravala da se sutra vrati u Pariz, a zatim, nije bilo ni najmanje zanimljivo doći u selo da bi spavao na salonskom divančetu.

– Siroto detence – opet će Nana nežno, videći Žorža bledog i ukočenog. – Mislite li da me je mama videla? – promuca on najzad. – Oh, sigurno. Viknula je... To je moja krivica. On nije hteo da ide. Ja sam

ga naterala. Slušaj, Zizi, hoćeš li da ja napišem pismo tvojoj mami? Ona izgleda

tako čestita žena. Reći ću joj da te nikad nisam videla i da te je Stener danas prvi put doveo k meni.

– Ne, ne, ne piši – reče Žorž vrlo uznemireno. – Ja ću sam sve udesiti, najzad, ako mi budu dosađivali, otići ću.

Ali je on ipak ostao zabrinut, premišljajući kako će doveče lagati. Kola su jurila kroz ravnicu, beskrajnim pravim drumom, oivičenim divnim drvećem s obe strane. Vazduh srebrnastosive boje kupao je dolinu. Žene su se još dovikivale kratkim rečenicama iz kola, iza leđa kočijaša, koji su se smejali ovom čudnom svetu.

Karolina Eke vodila je, međutim, dug razgovor sa Labordetom, oboje su se slagali da neće proći ni tri meseca a Nana će prodati svoje poljsko dobro, i Karolina ga je ovlastila da joj ga kupi ispod ruke za bagatelu.U prednjim kolima, suviše zaljubljeni Faloaz, pošto nije mogao da dohvati Gagin ugojeni potiljak, ljubio ju je udno vrata i pored haljine koja je šuštala. Amelija, na klupici pred njima, vikala je, mlatarajući rukama, da prestanu, zgađena što gleda kako joj ljubi mater. U drugim kolima, da bi zbunio Lisi, Minjon je terao svoje sinove da recituju Lafontena. Naročito je Anri bio neiscrpan, on je to vezao kao čigra. Samo je u prvim kolima Mariji Blond bilo dosadno, jer joj je dodijalo da jednako samari glupu Tatan Nene, kojoj je pričala kako mlekare u Parizu proizvode jaja od tutkala i šafrana. To je već daleko, tamo se nikad neće stići? Pitanje se prenosilo iz kola u kola, sve do Nane, koja je, upitavši svoga kočijaša, ustala da vikne:

– Još nekih petnaest minuta... Eno one crkve tamo iza drveća. Pa je onda nastavila: – Vi znate, izgleda, da je sopstvenica zamka Šamon neka iz Napoleonova

doba. Oh! Neka opasna... pričao mi je Žozef koji je to čuo od biskupovih slugu. Lake žene kakvih danas nema... Sad je bogomoljka.

– A kako se zove – upita Lisi. – Gospođa d’Anglar. – Irma d’Anglar, poznajem je – uzviknu Gaga. I duž svih kola proneše se uzvici ugušeni živim kasom konja. Glave se

ispružiše da vide Gagu, Marija Blond i Tatan Nene okrenuše se, kleknuše na sedišta držeći se rukama za koš. Ukrstiše se pitanja uz pakosne primedbe, ublažene prikrivenim divljenjem. Gaga je poznaje. To ih je zanelo osećanjem poštovanja prema toj dalekoj prošlosti.

– Do vraga, bila sam mlada – objasni Gaga. – Ipak se sećam, viđala sam je. Govorili su da je u svojoj kući odvratna. Ali u kolima, imala je šika! A pričale su se o njoj strahovite gadosti i prljavštine. Ne čudi me ništa što ima zamak. Ta bi vam očistila čoveka dok duneš. Ah! Irma d’Anglar još živi. Ah, deco moja, ta mora imati devedeset godina.

Sve se žene uozbiljiše. Devedeset godina! Lisi izjavi da ni jedna od njih ne bi želela taj vek. Nana izjavi da ne voli da ostari. Stizali su, razgovor je bio prekinut pucanjem bičeva, kočijaši su podsticali svoje konje. Lisi, međutim,

promeni razgovor i nagovaraše Nanu da se sutra s njima vrati u Pariz. Izložba se uskoro zatvara i treba da se vrati u Pariz, u kome je sezona prevazišla sva njihova očekivanja. Nana se uzjoguni. Pariz joj je odvratan i neće se tamo tako brzo vratiti.

– Je li, mali, mi ostajemo – reče ona stežući Žorževa kolena i ne vodeći računa o Steneru.

Kola su se naglo zaustavila. Iznenađeno društvo siđe kod jednog pustog mesta, u podnožju brežuljka. Trebalo je da im kočijaš vrhom biča pokaže ruševine stare opatije, koje su se jedva videle iz granja. Nasta opšte razočaranje. Žene nađoše da je sve to glupo: nešto malo ruševina obraslih kupinom i polovina jedne srušene kule. Zaista, nije vredelo zbog toga voziti se dve dobre milje. Kočijaš im pokaza zamak, park je počinjao blizu opatije, valjalo je poći stazom duž zida; dok oni načine tu šetnju, kočijaš će otići i čekati ih na seoskom trgu. Biće divna šetnja. Društvo prista.

– Irma se divno namestila – reče Gaga zastavši pred gvozdenim vratima na uglu parka prema drumu.

Svi su ćutke gledali ogromnu čestu pred vratima. Uskom stazom išli su duž zida, podižući pogled da se dive drveću čije su se ogromne grane spletale u gust zeleni svod. Posle tri minuta dođoše do drugih vrata, kroz koja se videla široka livada po kojoj su dva stoletna duba bacala guste senke. Posle tri minuta opet jedna vrata, od kojih je vodila široka staza sva u hladu kao kakav mračni hodnik, na čijem se kraju sjajna traka sunca sijala kao zvezda. Sprva tiho divljenje pretvorilo se u usklike. Badava su pokušavali da se šegače, sa malo zavisti uz to, ali ih je to nepobitno zapanjilo. Kakva je moć bila u toj Irmi. Vidi se da je odvažna žena! Stalno drveće i besprekidno čitavi plastovi bršljana po zidu, krovovi paviljona, topole iza gustih redova breza i jasika. Pa zar tome nema kraja? Žene su htele da vide najzad dom, umorne od večitog zaobilaženja, videći samo lišće. Obema rukama hvatale su poluge na vratima i priljubljivale lice uz gvožđe. Neko osećanje poštovanja bilo ih je obuzelo, držeći ih na rastojanju od nevidljivog dvorca ovog nepreglednog imanja. Nenaviknute na hodanje, uskoro su se umorile, a zid još jednako traje. Neke su očajavale da li će uopšte stići do kraja i govorile da se vrate natrag. No, ukoliko su više išle, utoliko je pri svakom koraku raslo poštovanje oko ovog mirnog i kraljevski veličanstvenog imanja.

– Najzad, ovo je glupo – reče Karolina stisnuvši zube. Nana je ućutka jednim sleganjem ramena. Ona je od nekog vremena ćutala,

malo bleda, vrlo ozbiljna. Iznenada, na jednoj okuci, kad su već izbijali na seoski trg, ukaza se zamak udno raskošnog dvorišta. Svi se zaustaviše, uzbuđeni veličanstvenošću širokih terasa; fasada je imala dvadeset prozora a razvijala se u tri krila čije su opeke oivičene kamenom. Anri IV stanovao je u ovom istorijskom zamku, u kome se čuvala njegova soba sa posteljom pokrivenom đenovskom kadifom. Uzbuđena, Nana uzdahnu kao dete.

– Grom i pakao – promrmlja ona tiho, više za sebe. Ali naiđe još veće uzbuđenje. Gaga odjednom reče da je ona tamo što stoji

pred crkvom lično Irma. Ona ju je sigurno poznala, uvek uspravna, kučka, pored

sve starosti, uvek isti pogled kad je htela da zauzme stav. Izlazila je sa večernje. Jedno vreme zasta pred crkvenim svodom. Imala je svilenu haljinu boje suvog lišća, vrlo jednostavna ali uzvišena, sa dostojanstvenim izgledom stare markize, koju je poštedeo užas revolucije. U njenoj desnoj ruci sijao se na suncu molitvenik. Laganim korakom prelazila je preko trga, a na petnaest koraka pozadi nje livrejisani lakej. Crkva se praznila, ceo Šamon ju je duboko pozdravljao, jedan starac je poljubi u ruku, neka žena htede da klekne pred nju. Bila je kao moćna vladarka, obasuta poštovanjem i starošću. Ona se pope na terasu i izgubi se.

– Eto, dokle se može stići kad se pazi – reče Minjon uzbuđeno, gledajući svoje sinove kao da im drži lekciju.

Svaki ponešto reče. Labordet nađe da se odlično drži. Marija Blond reče neku gadost, ali se Lisi naljuti i izjavi da starost treba poštovati. Sve se složiše da je ona izvanredna.

Popeše se u kola. Od Šamona do Minjote Nana je ćutala. Dvaput se okrenula da pogleda zamak. Uljuljkana zvrjanjem točkova, nije osećala ni Stenera kraj sebe, niti je videla Žorža pred sobom. Iz mraka je stajalo pred njom priviđenje, gospa je uvek prolazila veličanstveno kao moćna vladarka, obasuta poštovanjem i godinama.

Žorž se uveče vrati u Fondetu na večeru. Nana, sve rasejanija i čudnija, poslala ga je da moli svoju mamu za oproštaj, tako mora biti, rekla je ona strogo, obuzeta naprasno nekim poštovanjem prema porodici. Čak ga je zaklela da ne dolazi posle večere, ona je, pre svega, umorna, a i on će samo ispuniti svoju dužnost ako bude poslušan. Vrlo ogorčen zbog ove pridike Žorž se teška srca i pognute glave pojavi pred majkom. Srećom, njegov brat Filip tek što je stigao. To je bio visok i đavolasti oficir, i sve to skrati scenu koje se Žorž bojao. Gospođa Igon ga samo pogleda suznih očiju, a Filip mu je pripretio obavešten o svemu da će mu izvući uši ako još jednom ode toj ženi. Žoržu je laknulo i potajno je računao kako bi se izvukao sutra u dva sata da se s Nanom dogovori za sastanak.

Pri večeri, međutim, gosti Fondete su se osećali nelagodno. Vandevr je naglasio svoj odlazak. On je hteo da se vrati u Pariz sa Lisi, i nalazio je da je vrlo zabavno što će oteti tu devojku, koju poznaje već deset godina a nikad nije osećao želje prema njoj. Markiz od Šuara zabio je nos u tanjir i mislio na Gaginu kćer. Sećao se da ju je nekad cupkao na kolenima. Kako deca rastu! A ta se mala fino razvila! Grof Mifa, crvena lica, bio je duboko zamišljen. Dugim pogledom posmatrao je Žorža. Po večeri ode u svoju sobu izvinjavajući se malom groznicom. Za njim se požuri g. Veno. Gore u sobi bila je čitava scena. Grof je pao u postelju nervozno plačući, a Veno ga je blagim glasom nazvao bratom i savetovao mu da se moli bogu. Grof ga nije čuo, on se gušio. Odjednom skoči s postelje i promuca:

– Idem... Ne mogu više ... – Lepo – reče starac – ja vas pratim.

Kad su silazili, dve se senke izgubiše u mraku jedne staze. Svake večeri grofica Sabina i Fošeri ostavljali su Dagenea da pomaže Esteli pri spremanju čaja. Grof je išao tako brzo drumom da je starac potrčavao za njim. Sav zadihan, on mu je davao najbolje savete protiv iskušenja puti. Drugi je ćutao i hitao u noć. Pred Minjotom on mu samo reče:

– Ne mogu... Odlazite! – Onda, neka bude volja božja – promrmlja Veno. – Bog uzima sve puteve

da pokaže svoju moć... Vaš greh će biti njegovo oružje. U Minjoti su se za večerom prepirali. Nana je zatekla pismo od Bordenava,

u kome joj je savetovao da se još odmara, kao da mu je malo stalo do nje, malu Violetu izazivali su svake večeri po dvaput. Ali kako ju je Minjon okupio da putuje sutra s njima, ona izjavi da ne traži ničije savete. Za stolom je izgledala ukrućena i smešna. Gospođi Lera omakla se jedna masnija reč, Nana podviknu da ne dopušta nikom, pa čak ni svojoj tetki, da u njenom prisustvu govori takve svinjarije. Bila je svima dosadna svojim osećanjima poštenja, nekim glupim nastupom čestitosti, sa idejom o religioznom vaspitanju maloga Luja i čitavim planom za svoje buduće uljudno ponašanje. Svi su joj se smejali, ali ona je odgovarala ozbiljnim frazama i pokretima uzbuđene građanke, tvrdeći da samo red dovodi do blagostanja, a ona ne želi da umre na slami. Ženama je bilo dosadno i vikale su: „Nana se nemoguće promenila!” A ona, nepomična, i sanjareći zalutalog pogleda, zamišljala je jednu Nanu, vrlo bogatu i vrlo poštovanu.

Otišli su da spavaju, kad se Mifa prijavi. Labordet ga spazi u parku, razumede i primi na sebe da udalji Stenera, pa uze grofa za ruku i, vodeći ga kroz mračni hodnik odvede ga do Nanine sobe. Labordet je za ovakve poslove imao savršenog smisla, vrlo vešt i, reklo bi se, sav očaran da druge usreći. Nana nije bila iznenađena, samo joj je bilo dosadno što Mifa juri za njom. U životu treba biti ozbiljan, zar ne? Glupo je voleti, čemu to? Zatim, grizla ju je savest zbog velike Žoržove mladosti, zaista, to se nije ponašala kako treba. Svere mi! Vratiće se na stari put, uzeće starog.

– Zoe, sutra kad ustaneš, spremi kofere, vraćamo se u Pariz – reče ona sobarici, koja je bila sva srećna da ode sa sela.

Tu noć provela je kraj Mifa ali bez ikakva zadovoljstva.

VII Posle tri meseca, jedne decembarske večeri, grof Mifa se šetao prolazom

Panorama. Veče je bilo vrlo blago, jedan pljusak naterao je u prolaz čitav talas sveta. Bilo je guranja, sporog i mučnog kretanja, stešnjenog između reda dućana. Iz čistih izloga bila je snažna svetlost, bele kristalne kugle, crveni fenjeri, gasne svetiljke, časovnici, obasjane ogromne lepeze, zlato po adiđarnicama, kristalno posuđe kod poslastičara, jasne boje kod modiskinja, sve je to bleštalo kroz čiste izloge i pod svetlošću reflektora, a između meteža dućanskih natpisa jedna ogromna purpurna rukavica podsećala je izdaleka na kakvu krvavu odsečenu ruku zakačenu za žutu manžetnu.

Grof Mifa je polako došao do bulevara, pogledao na sredinu ulice, pa se opet vratio hodajući pokraj dućana. Vlažan i zagrejan vazduh pretvarao se u svetlu paru u ovom uskom prolazu. Po pločama, mokrim od vode koja se cedila sa mnogih kišobrana, koraci su besprekidno odjekivali iako se ni glas nije čuo. Šetači bi ga svaki čas očešali, posmatrali njegovo nemo lice, još bleđe pri svetlosti plina. Da ne bi izazvao radoznalost, grof se zaustavi pred izlogom jedne trgovine hartijom, gde je sa dubokom pažnjom posmatrao izložene pritiskače, staklene kugle u kojima su sijale slike predela ili cveća.

On ništa nije video, mislio je na Nanu. Zašto je opet slagala? Jutros mu je pisala da se večeras ne uznemirava, jer je mali Luj bolestan i ona će provesti noć kod svoje tetke da ga čuva. On je posumnjao i otišao do njene vratarke, od koje je doznao da je gospođa upravo baš tog časa otišla u svoje pozorište. To ga je začudilo, jer ona nije igrala ništa u novom komadu. Čemu ta laž i šta traži ona večeras u Varijeteu?

Jedan ga je prolaznik gurnuo, i grof je sasvim nesvesno ostavio pritiskače i našao se pred izlogom trgovine igračkama i rasejano posmatrao policu čibuka i lulu, koje su sve na istome mestu imale sliku plave laste. Nesumnjivo, Nana se izmenila. Prvo vreme, posle povratka sa sela, on je ludovao za njom, kad bi ga ona ljubila oko lica, po zaliscima, umiljavajući se kao mačka, klela mu se da je on ljubljeno kuče, jedini čovek koga ona voli. Više se nije bojao Žorža, koga je majka zadržala u Fondeti. Ostao je samo debeli Stener, koga je nameravao da zameni, ali nikad nije smeo da s njom povede razgovor o njemu. On je znao da je bankar opet u izvanrednoj novčanoj neprilici, gotovo da bude izgnan s berze, da se grčevito uhvatio za akcionare solara u Landu i gleda da im iscedi i poslednju isplatu. Kad god bi ga našao kod Nane, ona mu je razumno objašnjavala da ga ne može tek tako izbaciti napolje kao psa pošto je toliko novca potrošio zbog nje. Uostalom, za ova poslednja tri meseca on je živeo u tolikoj senzualnoj zanesenosti da sem želja da je ima nije ništa više jasno osećao. Njegovo kasno buđenje čulnosti, kao detinja proždrljivost, nije ostavljalo mesta ni za sujetu ni za ljubomoru. Jedan jedini osećaj ga je pogodio: Nana nije više onako ljubazna, nije ga više ljubila u bradu. To ga je uznemiravalo i pitao se šta ima da mu prebaci, kao što se pita čovek koji ne

poznaje žene. Jednako se vraćao na jutrošnje pismo, na tu mrežu laži da bi postigla toliko prost cilj da ode u svoje pozorište.

Nov talas gomile ponese ga kroz prolaz i on se nađe pred ulazom u jedan restoran gledajući u izlogu očupane ševe i jednog velikog soma.

Najzad dođe sebi. Strese se, podiže oči i spazi da je već blizu devet. Nana će uskoro izaći, on će tražiti istinu. Pođe, sećajući se ranijih večeri kad ju je čekao kraj pozorišnih vrata. Svi su mu dućani bili poznati, poznavao je njihov zadah u vazduhu punom plina, težak zadah ruske kože, miris vanile koji je dolazio iz podruma jedne čokoladarnice, dah mošusa kroz otvorena vrata jedne radnje s mirisima. Zato se nije smeo više zadržavati pred bledim licima prodavačica koje su ga mirno posmatrale kao poznanika. Za trenutak se činilo da proučava red malih okruglih prozora iznad dućana između natpisa, kao da ih sad prvi put vidi. Zatim ponovo dođe do bulevara, gde se zadrža jedan minut. Kiša je padala kao sitna vlažna prašina, ona mu okvasi i ohladi ruke, pa ga to stiša. Sad je mislio na svoju ženu, koja je bila blizu Makona, u zamku svoje prijateljice, gospođe od Šezela, bolesne još od jesenas. Kola su bulevarom išla kroz reku blata, na selu je moralo biti strašno po ovakvom vremenu. Ali odjednom se uznemiri, vrati se opet u zagušljivu toplotu prolaza, koračao je krupnim koracima između šetača, palo mu je na um da će Nana, ako što sumnja, umaći galerijom Monmartr.

Otad grof stade da stražari na samim vratima pozorišta. Nije voleo da čeka u tom delu prolaza, jer se plašio da ga ne prepoznaju. To je bilo na uglu galerije Varijete i galerije Sen Mark, jedan prljavi kut sa mračnim dućančićima, gde se nalažahu jedna obućarnica bez mušterija, stovarište prašljivog nameštaja, jedna čađava i začmala čitaonica, čije su lampe spavale noću u nekakvoj zelenoj svetlosti. Tu nikada nije bilo nikog drugog osim dobro odevene i strpljive gospode, koja su se šunjala kroz gomilu što zakrčava ulaz glumcima, pijanim scenaristima i dronjavim statistima.

Pred pozorištem jedna jedina svetiljka u zarđaloj kugli osvetljavala je vrata. Mifa najpre pomisli da upita gospođu Bron, ali se poboja da će tada Nana umaći preko bulevara. Stade da se šeta, rešen da ostane sve dok ga ne oteraju kad budu zatvorili prolaz. To mu se već desilo dvaput. Pomisao da provede noć sam stezala mu je srce strahom. Kad god bi čupave devojke ili radnici u prljavom odelu izišli pred vrata i merili ga, on bi se povukao pred čitaonicu, gde bi, između dva plakata zalepljena na prozoru, posmatrao istu scenu, nekog čiču, smežuranog i samog, kako sedi za ogromnim stolom, pod svetlošću zelene lampe i zelenim rukama drži i čita neki zeleni list.

Nekoliko minuta pre deset, još jedan gospodin, krupan, lep čovek, prikladno odeven, dođe i stade da se šeta pred pozorištem. Svaki put kad bi se sreli, pogledali bi se ispod oka s nepoverenjem. Grof je dolazio do ugla obeju galerija, na kome se nalazilo veliko ogledalo. Videći u njemu svoje ozbiljno lice i uljudan izgled, osećao je stid pomešan sa strahom.

Izbi deset časova. Mifa najednom pomisli da mu je lako da se uveri je li Nana u svojoj garderobi. Uspe se uz stepenice, prođe kroz mali žuti hodnik i

promače u dvorište kroz jedna vrata, koja su se zatvarala samo polugom. U tom času usko i vlažno dvorište, kao dno kakvog bunara, sa svojim kužnim nužnicima, česmom, štednjakom i starudijom, kojom ga je vratarka zakrčila utonulo je u crnu maglu, ali su dva zida s prozorima bila prepuna svetlosti, dole rekvizitarnica i soba za vatrogasce, levo administracija, desno i na spratovima garderobe glumaca. U ovom bunaru izgledali su kao otvorena vrata peći.

Grof odmah spazi da su osvetljeni prozori njene garderobe, i pošto odahnu srećan, zaboravio se, uzdignutih očiju, u masnom blatu i smradu ove zakućnice stare pariške kućerine. Krupne kapi padale su iz provaljenog oluka, mlaz svetlosti sa prozora gospođe Bron osvetljavao je jedan kraj kaldrme sa lišajem, jedan deo zida izlokan vodom, hrpu đubreta sa starim vedricama i ulubljenim šerpama. Negde je škripala prozorska zapinjača. Grof pobeže.

Nana će svakako izići. On se vrati pred čitaonicu, u učmaloj senci pri svetlosti slaboj kao od kandila, onaj isti starac nije se pomakao zagnjurivši glavu u novine. Sad se šetao malo dalje, prošao je Veliku galeriju, galerijom Varijetea do galerije Fejdo, koja je pusta i hladna utonula u tužnu pomrčinu. Vratio se, prošao ispred pozorišta zašavši u galeriju Sen Mark čak do galerije Monmartra, gde ga je zanimao, kao nekog bakalina, jedan nož za šećer. Pri trećoj šetnji obuze ga strah da mu Nana ne umakne iza leđa, i izgubi svako dostojanstvo. On stade kraj plavog gospodina pred samim pozorištem, izmenjaše poglede bratske poniznosti, sa još majušnim nepoverenjem na mogućno suparništvo. Tehničko osoblje, koje je za vreme odmora izišlo da popuši jednu lulu, guralo ih je, a oni se nisu usudili da se bune. Tri krupne čupave devojčure u prljavim haljinama pojaviše se na pragu grizući jabuke i pljujući semenje. Oni oboriše glave, podnoseći da ih vređaju svojim pogledima i dobacivanjima. Te su ih devojčure prljale nalazeći zabave u tome da se bacaju na njih podgurkujući se.

Upravo tad Nana siđe niz stepenice. Ona sva preblede kad spazi Mifaa. – Ah! To ste vi – promuca ona. Statiskinje, koje su se smejale, prepadoše se kad poznaše nju, stadoše kao

ukopane, ukrućene i ozbiljne kao služavke kad ih gospođa iznenadi u kakvoj pogreški. Veliki plavi gospodin ukloni se u stranu, umiren i ožalošćen u isti mah.

– Pa! Ponudite mi ruku – reče Nana nestrpljivo. Oni odoše polako. Grof je bio pripremio gotova pitanja, ali ne umede ništa

reći, već Nana brzim glasom poče da laže. Bila je kod tetke u osam, pa kako je Luju mnogo bolje, palo joj je na um da dođe za časak u pozorište.

– Nešto važno – upita on. – Da, nov komad – odgovori ona oklevajući. – Hteli su da čuju moje

mišljenje. Bilo mu je jasno da ona laže, ali toplota njene mišice, odveć priljubljene uz

njegovu, oduzimala mu je svu snagu. Nije se više ni srdio ni ljutio zbog dugog čekanja, jedina mu je briga bila da je sad pričuva, kad ju je najzad našao. Sutra će gledati da dozna šta je to tražila večeras u svojoj garderobi.

Nana, u nedoumici, očigledno zauzeta razmišljanjem, kao neko ko se trudi da se pribere i reši na nešto, zaustavi se pred izlogom prodavnice lepeza iza ugla galerije Varijetea.

– Gle – promrmlja ona – kako je lepa ta sedefasta garnitura sa perima. Pa onda ravnodušno: – Dakle, ti hoćeš k meni? – Svakako – začudi se on – kad je tvom detetu bolje. Ona se pokaja zbog svoje laži. Možda Luj može imati nov napad i reče

kako bi trebalo da ponovo ide u Batinjol, ali kad se on ponudi da je otprati, ona odustade. Za trenutak postade jarosna kao žena koja je uhvaćena a mora da bude ljubazna. Najzad se pokori da dobije u vremenu, samo ako bi ga se oslobodila oko ponoći, sve bi bilo još po njenoj volji.

– Zaista, ti si još samac – promrmlja ona – tvoja se žena vraća tek sutra izjutra, je li?

– Da – odgovori Mifa, kome bi neugodno što ona tako familijarno govori o grofici.

Ali ona navali, želela je da zna čas njenog dolaska da bi videla hoće li je on dočekati na stanici. Usporila je korake kao da je izlozi mnogo zanimaju.

– Gle – reče ona zastavši pred jednom zlatarskom radnjom – kakva čudna grivna!

Ona je volela Panorama-prolaz. Još od detinjstva ostala joj je strast za pariškom robom, za lažnim nakitom, pozlaćenim cinkom, hartijom kao imitacijom kože. Kad god bi prolazila, nije mogla lako da se odvoji od izloga, kao nekad kad je kao mala skitnica obijala kaldrmu i blenula pred kakvom kolačarnicom, slušajući orgulje iz susednog dućana, obuzeta jakom željom za jevtinim drangulijama, za stvarčicama od orahove ljuske, za obeliscima i vandomskim stubovima sa termometrom. Ali te večeri je suviše bila zauzeta svojim mislima, pa je gledala ne videći ništa. Dosadno je, najzad, ne biti slobodan. U mukloj pobuni rađala se i luda želja da učini nekakav ispad. Eto šta vredi osvajati ljude! Oglodala je princa i Stenera kao ćudljivo dete, a i sama nije znala kuda se deo novac. Njen stan na Bulevaru Osman čak nije bio ni potpuno namešten, jedino salon, sav u crvenoj svili, bio je vrlo ukrašen i potpun. Sada su je poverioci još više uznemiravali nego pre kad nije imala ni pare, što je bilo naročito čudno, jer je verovala da je vrlo štedljiva. Već mesec dana taj lopov Stener s mukom je nalazio hiljadu franaka kad mu je ona pretila da će ga izbaciti ako ih ne donese. Mifa je, opet, bio idiot, on nije ni znao koliko se daje a nije mogla da se ljuti na njega zbog njegovog cicijašluka. Oh! Kako bi ona rado izjurila sve to napolje da sama sebi po dvadeset puta nije dnevno ponavljala da mora biti razumna! Zoe ju je uvek opominjala na to, a i ona je još uvek sa religioznim osećanjem mislila na kraljevsku viziju u Šamonu. Eto, stoga je išla poslušno s grofom, iako je sva drhtala od jarosti i zaustavljala se od izloga do izloga, usred sve ređih prolaznika. Na ulici se kaldrma sušila. Svež vetar duvao je galerijom goneći vruć vazduh na prozore, plašio obojene fenjere, svetiljke od plina, džinovsku lepezu koja je gorela kao kakav vatromet. Pred vratima

restorana momak je gasio osvetljene kugle, a u praznim, osvetljenim dućanima prodavačice kao da su spavale otvorenih očiju.

– Oh! Ala je ovo slatko – reče Nana kod poslednjeg izloga, vrativši se nekoliko koraka natrag da nežno posmatra jednog hrta od kolača kako je digao šapu pred gnezdom skrivenim u ružama.

Najzad izađoše iz prolaza. Ona nije htela kola. Reče da je vrlo prijatno vreme, naposletku, ne žure se, biće divno da se vrate pešice. Došavši do „Engleske kafane”, reče da bi rado jela ostrige, jer zbog Lujeve bolesti od jutros nije ništa uzela u usta. Mifa nije smeo da se protivi. On još nije javno izlazio s njom, zatražio je separe žureći brzo kroz hodnik. Ona ga je pratila kao žena koja poznaje lokal, pa taman da uđe u jedan sobičak, čija je vrata momak otvorio, kad iz jednog susednog salona odakle se čula larma i smeh, banu naglo neki čovek. To je bio Dagene!

– Gle! Nana – reče on. Grof živo zamače u sobu, a vrata ostaše odškrinuta. Ali dok su se gubila

njegova okrugla leđa, Dagene mignu okom i dodade šaljivim tonom: – Do vraga! Ti ih sad kupiš po Tiljerijama! Nana se osmehnu metnuvši prst na usta da bi ga zamolila da ćuti. Vide da

je on malo zagrejan, a ipak srećna što ga je srela, jer je prema njemu još uvek osećala malo nežnosti iako se pokazao gadom ne pozdravivši je kad je bio u društvu čestitih žena.

– Šta je s tobom – upita ga ona prijateljski. – Spremam se. Vidiš, mislim da se ženim. Nana sažaljivo sleže ramenima. Ali on produži, šaleći se, i reče da nije

nikakav život zaraditi na berzi taman toliko da gospođama kupi buket cveća ako hoće da ostane ispravan čovek. Njegovih trista hiljada franaka trajali su osamnaest meseci. Hoće da bude praktičan, oženiće se velikim mirazom i završiće kao i njegov otac. Nana se još uvek smejala ne verujući. Ona mu pokaza glavom na salon.

– S kim si? – Oh! Čitava četa – reče on zaboravljajući svoje planove u nastupu

pijanstva. – Zamisli, Lea nam priča o svom putu u Egipat. Štoje smešno! Ima to jedna priča o kupanju...

I on ispriča anegdotu. Nana je sa zadovoljstvom slušala i zastajala. Oni se najzad nasloniše na zid hodnika, jedno kraj drugog. Svetiljke su sijale na niskim tavanicama, iz tapeta se osećao neodređen miris kuhinje. Ponekad, kad bi se larma iz salona pojačala, oni bi približili glave. Svakih dvadeset sekundi, kelner koji je nosio poručena jela uznemiravao bi ih, ali oni se, ne prekidajući, priljubiše uza zid, govoreći mirno kao da su kod kuće usred larme gostiju i guranja posluge.

– Gledaj – prošapta mladić pokazujući migom na vrata sobe u koju je ušao Mifa.

Oboje pogledaše. Vrata su neprimetno podrhtavala kao da ih neki dah trese. Najzad se beskrajno lagano zatvoriše bez i najmanje lupe. Njih dvoje se ćutke osmehnuše. Grof mora da je bio strašan, sam tamo unutra.

– Ah. da – upita ona – jesi li čitao Fošerijev članak o meni? – Da, Zlatnu muvu – odgovori Dagene – nisam ti rekao da te ne jedim. – Da me jediš, a zašto? Suviše mu je dugačak članak. Laskalo joj je da „Figaro” donosi članke o njoj. Da joj nije njen frizer

Fransis objasnio, ne bi razumela da se taj članak tiče nje. Dagene je promotri, smejući se podrugljivo. Najzad, kad je ona zadovoljna, svi će biti tako isto.

– Molim – viknu kelner razdvajajući ih i noseći sladoled. Nana pođe u sobu u kojoj je Mifa čekao. – Lepo! Zbogom – reče Dagene. – Idi svome rogonji. Ona se opet zaustavi. – Zašto ga zoveš rogonjom? – Zato što je rogonja, do vraga! Ona se nasloni na zid duboko zainteresovana. – Eh reče – ona prostodušno. – Zar ti ne znaš! Njegova je žena s Fošerijem, draga moja... To je počelo

tamo na selu. Maločas me je Fošeri ostavio kad sam dolazio ovamo, i ja verujem da ima večeras s njom sastanak. Oni su izmislili neko putovanje, čini mi se.

Nana zaneme od uzbuđenja. – Mislila sam – reče ona lupajući se po butinama. – Pogodila sam čim sam

je videla još one večeri na drumu. Zar je moguće da poštena žena vara muža, i to sa onom propalicom Fošerijem. Taj će je naučiti divnim stvarima.

– Oh! – promumla Dagene pakosno. – Neće to njoj biti prvina! Zna ona toliko isto kao i on.

A Nana se razgnevi. – Zaista! Kakav svet! Kako je to sve nisko! – Molim – uzviknu kelner noseći boce i opet ih razdvoji. Dagene je privuče, zadrža joj za časak ruku, pa onda jednim kristalnim

glasom, glasom kao tonovi harmonike, čemu je imao da zahvali za svoj uspeh kod žena, reče:

– Zbogom mila... Ti znaš, ja te uvek volim. Ona se ote, pa nasmejana, dok joj je glas zagušila grmljavina uzvika kroz

vrata salona, reče: – Ludo, to je prošlo! Ne mari ništa. Dođi jednog dana, razgovaraćemo. Zatim, postavši vrlo ozbiljna, reče glasom ozlojeđene građanke: – Ah! On je rogonja... lepo! dragi moj, to je dosadno. Meni su rogonje uvek

bile odvratne. Kad najzad uđe u sobu, spazi Mifaa gde sedi na uskom divanu, predan

svojoj sudbini, bleda lica, nervoznih ruku. On joj ne prebaci ništa. Ona je bila uzbuđena i lomila se između sažaljenja i prezrenja. Siromah taj čovek, koga

žena tako nedostojno vara! Dođe joj da ga zagrli i teši. Ali ipak tako je i pravo, on je pravi idiot sa ženama, to će ga naučiti pameti. Ipak, sažaljenje pobedi. Ona ga ne ostavi kada je pojela ostrige, kao što je nameravala. Ostali su svega četvrt časa u „Engleskoj kafani”, i vratiše se zajedno na Bulevar Osman. Bilo je jedanaest časova, do ponoći će ona naći neko blago sredstvo da ga isprati.

Iz opreznosti, u predsoblju dade Zoi nalog: – Čekaćeš ga, reći ćeš mu da ne pravi larmu, ako ovaj bude još kod mene. – Gde ću ga smestiti, gospođo? – Drži ga u kuhinji. To je najsigurnije. Mifa je već skinuo redengot. Gorela je velika vatra. To je bila ona ista soba

sa nameštajem od palisandra, sa tapetama i stolicama presvučenim damastom sa velikim plavim cvetovima na sivoj osnovi. Nana je već dvaput nameravala da je izmeni, prvi put u crnu kadifu, a drugi put u plavu svilu sa ružičastim šarama, ali čim bi Stener pristao, ona je tražila novac za taj trošak i proharčila ga. Zadovoljila se samo tigrovom kožom pred kaminom i kristalnom lampom na tavanici.

– Meni se ne spava, neću da legnem – reče ona kad su već bili u sobi. Grof posluša kao čovek koji se oseća u zaklonu. Jedina mu je briga bila da

ostane kraj nje. – Kako hoćeš – reče on. Pa ipak on izu cipele pre nego što sede kraj vatre. Nani je bilo zadovoljstvo da se svlači pred ogledalom na ormaru, u kome se

videla cela. Ona je tu skidala čak i košulju, onda bi se sasvim naga dugo posmatrala. To je bila ljubav prema sopstvenom telu, uživanje u finoći svoje kože i linjama svoga struka. Posmatrala se ozbiljna, pažljiva, zaneta svojom ljubavi prema samoj sebi. Često bi je frizer tako zaticao, a ona ne bi ni glave okrenula. Tada bi se Mifa naljutio, a ona iznenadila. Šta mu je. To nije radi drugih, to je radi nje same.

Te večeri, želeći da se bolje vidi, ona upali šest sveća. Taman kad je spustila košulju, zastade zamišljena, jedno joj je pitanje bilo na usnama.

– Ti nisi čitao članak u „Figaru”? List je na stolu. Ona se setila Dageneovog smejanja, pa se u njoj rodila sumnja. Ako ju je

Fošeri nagaravio, osvetiće mu se. – Vele da se to tiče mene – nastavi ona praveći se ravnodu šna. – Hm,

dragi, šta ti misliš? Kad je zbacila košulju, ostade naga i čekaše da Mifa pročita. Mifa je čitao

lagano. Fošerijev članak nosio je naslov Zlatna muva. U njemu se pričala istorija neke devojke, rođene posle četiri ili pet generacija pijanica, pokvarena krv dugim nasleđem bede i pijanstva u njoj se ispoljila u nervnoj poremećenosti njenog pola. Porasla je u predgrađu, na pariškoj kaldrmi, lepa, krupna, savršenog tela, kao biljka koja je porasla na bunjištu, ona se sveti za sve one prosjake i potištene od kojih je postala. U njoj se onaj kvasac koji se rodio u prostom puku popeo da zatruje aristokratiju. Ona je postala oružje prirode, klica razaranja, bez

svoje volje, kvareći i rastapajući Pariz, između svojih snežnih kolena, mućkajući ga kao što žene mućkaju maslo. Na kraju članka bilo je poređenje sa muvom, muvom boje sunca, koja dolazi sa đubreta, muvom koja uzima smrt sa mrcina duž druma, pa zujeći, igrajući i prelivajući se kao biljur, samo što stane, truje ljude po palatama u koje ulazi kroz prozore.

Mifa podiže glavu ukočena pogleda, gledajući vatru. – Pa – upita Nana. On ne odgovori. Načini se kao da hoće ponovo da pročita. Neka jeza prođe

mu niz vrat. Članak je bio napisan bombasto, sa naglim skokovima, preterivanjima u izboru reči i čudnim poređenjima. Ipak je na njega jako uticao i probudio u njemu sve ono što je brižljivo izbegavao poslednjih meseci.

On podiže glavu. Nana je bila sva zauzeta divljenjem samoj sebi. Savila je glavu i pažljivo gledala u ogledalu mali mrki mladež iznad desnog kuka, dodirivala ga je prstom, težila je da se bolje vidi savijajući se sve više i bez sumnje je mislila da je smešan i lep na tome mestu. Zatim je proučavala ostale delove svoga tela, sva zaneta detinjastom poročnom radoznalošću. Uvek ju je iznenađivalo kad se tako posmatra. Imala je izraz začuđen i zadivljen kao devojka kad uvidi da je sazrela. Lagano raširi ruke da bi razvila svoje poprsje pune Venere, izvi struk ispitujući se i s lica i pozadi, zaustavljajući se na profilu svojih grudi, na lakom ovalu svojih kukova. Najzad joj bi ugodno da se njiše levo i desno, raširenih nogu, okrećući struk oko kukova, kao igračica kad izvodi igru trbuha.

Mifa ju je posmatrao. Ulivala mu je strah. Novine su mu ispale iz ruku. U ovom času video ju je jasno. Prezirao je samog sebe. Tako je: za tri meseca razorila mu je život, osećao je da je pokvaren do srži đubretom koje nije ni naslućivao. Sve je u njemu trulilo u tom času. Za trenutak bio je svestan svih posledica i sveg zla. Video je raspad koji je uneo ovaj kvasac. On otrovan, porodica razorena, jedan kut društva koji je pucao i rušio se. Ne mogavši da odvoji oči, gledao ju je uporno, trudeći se da se zgadi na njenu golotinju.

Nana se nije ni makla. Zabačenih ruku za potiljkom, raširenih laktova, zaturene glave. On je video njene poluzatvorene oči, poluotvorena usta, njeno lice ozareno zaljubljenim osmehom, i pozadi, raspletenu plavu kosu, koja joj je pokrivala leđa kao u lavice. Savijena i zategnutih bedara, pokazivala je svoje jake slabine, svoje tvrde dojke kao u kakve amazonke, jake mišiće pod finom svilenom kožom. Fina linija, jedva ustalasana ramenom i kukom, klizila je od lakta do stopala. Mifa je posmatrao taj nežni profil, okrugline koje se pri svetlosti sveća prelivahu kao svila. On se sećao kako se nekada grozio žene, pohotljivog čudovišta u svetim knjigama, koje liči na zver. Nana je imala po celom telu male, riđe malje koje su joj telo pretvarale u kadifu, dok se osećala zver u njenim butinama i kukovima kao u kobile. To je bila zlatna zver, nesvesna kao svaka snaga, a čiji je miris bio dovoljan da truje svet. Mifa je jednako gledao zanet, opčinjen, toliko da, kad je zatvorio oči da više ne gleda, udno mraka zver se opet javi, još veća i strasnija, preterujući u svom stavu. I sad će zver biti to u njegovim očima, u njegovoj puti.

Nana se samo zgrči. Neka jeza slasti kao da je prošla njenim udovima. Vlažnih očiju, skupila se da bi sebe bolje osetila. Ona razdvoji ruke i pusti ih klizeći niz telo do grudi koje skrši u nervoznom stisku. Nabrekla, topeći se u milovanju svog tela, protrlja i levo i desno svoje obraze o svoja ramena, sa umiljavanjem. Njena napućena usta sipala su žudnju po telu. Izduživši usne, poljubi se dugim poljupcem blizu pazuha, smejući se drugoj Nani koja se tako isto ljubila u ogledalu.

Tada Mifa uzdahnu duboko i dugo. To samouživanje dovodilo ga je do očajanja, kao da je oluja odjednom sve odnela iz njega. Dokopa Nanu rukama i u nastupu brutalnosti baci je na tepih.

– Ostavi me – viknu mu ona – povredićeš me! On je bio svestan svog poraza, znao je da je ona glupa, pokvarena, lažljiva,

i želeo ju je iako je bila otrov. – Oh! Kako je to glupo! – reče ona kad je on pusti da se digne. Ipak se smiri. Sad će on otići. Kad je obukla košulju od čipaka, sede na

zemlju kraj vatre. To je bilo njeno omiljeno mesto. Pošto ga je opet pitala za Fošerijev članak, Mifa odgovori nejasno, želeći da izbegne prepirke. Ona se opet zamisli, tražeći načina da udalji grofa. Htela je neki prijateljski put, jer je ona dobra i ne bi htela da ljudima čini zla, tim pre što je ovaj ovde rogonja, a to ju je, na kraju krajeva, tronulo.

– Dakle – reče ona najzad – ti očekuješ svoju ženu sutra rano. Mifa se izvalio u fotelju, učmao i umornih gnjati. On potvrdi glavom. Nana

ga je gledala, ozbiljno, premišljajući nešto u sebi. Sedeći na svojoj butini, u lakoj čipkanoj košulji, uhvatila je obema rukama svoju golu nogu i okretala je tamo-amo.

– Jesi li odavno oženjen – upita ona. – Devetnaest godina – odgovori grof. – Ah!... Je li tvoja žena prijatna? Slažete li se? On ćutaše, pa će nelagodno: – Znaš da sam te molio da ne razgovaramo o tome. – Gle! A zašto ne – povika ona ljuteći se. – Neću, zaista, pojesti tvoju ženu

ako govorim o njoj... Dragi moj, sve su žene iste ... Ali prekide, bojeći se da ne pretera. Samo što uze naduven izraz, jer je o

sebi lepo mislila. Siromah čovek, treba ga štedeti. Uostalom, njoj je pala na um vesela misao i smeškala se posmatrajući ga.

– Je li, nisam ti pričala šta onaj Fošeri govori o tebi. To je zmija! Ne ljutim se na njega, jer njegov članak je istinit, ali je on ipak prava guja.

Smejući se još jače, ostavi svoju nogu pa se dopuza i prisloni grudi na grofova kolena.

– Zamisli, on se kune da si ti imao ono još kad si se oženio. Hm? Jesi li imao? Reci, je li istina?

Ona ga je primoravala pogledom, rukama ga dohvati za ramena i tresla ga je da mu izvuče priznanje.

– Bez sumnje – odgovori on ozbiljno. Ona se ponovo spusti kraj njegovih nogu smejući se kao luda, pljeskajući

ga i mucajući. – Ne, to je predivno! To je samo kod tebe moguće! Ti si čudo! Siroto moje

malo kuće, ala si bio glup! Kad čovek ne zna, strašno je smešno. Oh, što bih ja volela da vidim! Pa kako je bilo? Pričaj mi malo! Molim te, pričaj mi.

Ona ga okupi pitanjima, zapitkivala je sve, tražila pojedinosti. Smejala se gromko da se sva previjala, košulja joj se smakla, a grof je malo-pomalo opisivao svoju prvu bračnu noć. Nije mu više bilo neugodno. Najzad je i njega samog zanimalo da objašnjava pristojnim izrazima kako je „izgubio ono”. On je samo birao izraze. Razuzdana žena stade ga ispitivati i o grofici. Prema njegovom pričanju, ona je bila vanredno skrojena, ali sami led.

– Oh – promrmlja on podmuklo – ti nisi ljubomorna. Nana presta da se smeje. Vrati se na svoje mesto, okrete leđa vratima i

obema rukama prikupi kolena do brade. Ozbiljna, izjavi: – Dragi moj, prvo veče sa ženom ne sme se biti nespretan. – Zašto – upita grof iznenađeno. – Jer... – odgovori ona polako kao kakav stručnjak. Ona je govorila i klimala glavom. Najzad izrazi se jasnije. – Vidiš, ja znam kako to ide. Lepo, mali moj. Žene ne vole da budu glupe.

Ne kažu ništa, jer se stide, razumeš... Ali budi siguran da o tome i dugo misle. Pre ili posle one potraže naknade na drugoj strani. Eto ti!

Izgledalo je da on ne razume. Onda ona stade objašnjavati. Činila je to materinski, učila ga je drugarski, po dobroti srca. Otkako je saznala da ga žena vara, mučila ju je ta tajna i neodoljivo je želela da razgovara s njim o tome.

– Bože! Govorim o nečemu što me se ne tiče. Velim zato što bih htela da svi budu srećni. Razgovaramo, je li? Hajde, odgovorićeš mi iskreno.

Ona prekide da bi se okrenula. Vatra ju je pekla. – Oh! Ala je toplo? Leđa su mi se ispekla. Čekaj da malo ispečem trbuh. To

je dobro kad boli. Kad je okrenula grudi vatri, sedeći prekrštenih nogu, produži: – Je li, ti ne prilaziš svojoj ženi? – Ne, kunem ti se – reče Mifa bojeći se svađe. – I ti misliš da je ona od kamena? On potvrdi oborene glave. – Je li to zato što mene voliš? Reci! Neću se ljutiti. On opet potvrdi. – Lepo – zaključi ona. – Mislila sam. Ah! Siroto moje kuče! Poznaješ moju

tetku Lera? Kad dođe, teraj je da ti ispriča priču o njenom susedu piljaru. Zamisli, taj piljar... Sto mu gromova! Kako je toplo. Moram da se okrenem da malo ispečem levu stranu ...

Okrenuvši bok plamenu, pade joj na um da se šali na svoj račun, srećna što je puna i rumena pri svetlosti žeravice.

– Je li? Ličim na gusku... Oh! Guska na ražnju... Okrećem se. Okrećem ... Pečem se u sopstvenoj masti...

Ona pršte u sladak smeh kad ču žagor i šum dvokrilnih vrata. Začuđen, Mifa je zapita pogledom. Ona se uozbilji i uznemiri. To je svakako Zoina mačka, prokleta životinja koja sve lomi. Dvanaest i po. Šta joj je bilo da radi za sreću ovog rogonje? Sad kad je drugi već to, mora se ovaj oterati, i to brzo.

– Šta si ono pričala – upita ljubazno grof, očaran što je tako ljubazna. – Ah, da! Piljar i njegova žena. Da! Dragi moj, oni se nisu nikad dirnuli.

Ona je bila vrlo oduševljena time... On, magarac, nije to znao. Misleći da je ona od kamena, išao je drugima, uličnim, koje su mu darovale sva čuda. A ona se naplaćivala momcima, malo lukavijim nego što je njen idiot muž. I to tako ide, jer se nisu razumeli. Znam ja to!

Mifa, bledeći, razumeo je najzad na šta ona cilja, hteo je da je ućutka, ali se ona već zahuktala.

– Ne, idi bestraga! Da niste mazgovi, vi biste bili istetako ljubazni prema svojim ženama kao prema nama, a da vaše žene nisu ćurke, one bi se starale da vas sačuvaju bar koliko se mi trudimo da vas otmemo... Sve to zavisi od načina... Eto ti, mili, pa znaj.

– Ne govorite o poštenim ženama – reče on oštro – vi ih ne poznajete. Odjednom se Nana podiže na kolena. – Ne poznajem ih!... Čak nisu ni čiste te vaše poštene žene! Ne, nisu ni

čiste! Čikam te da nađeš jednu koja bi se smela pokazati ovako kao ja... Zaista si smešan sa svojim poštenim ženama! Ne teraj me do kraja, ne goni me da kažem ono zbog čega ću se posle kajati.

Umesto svakog odgovora grof samo nešto opsova. Nana preblede, gledala ga je ćutke nekoliko sekundi, onda reče jasnim glasom:

– Šta bi ti radio kad bi te žena varala? On steže pesnicu preteći. – Lepo! A ako bih te ja varala? – Oh, ti – promrmlja on slegnuvši ramenima. Zaista. Nana nije bila rđava. Od prvih reči odupirala se želji da mu kresne u

brk da je prevaren muž. Više bi volela da ga o tome mirno ispita. Ali, najzad, on joj je dosadio, treba da se svrši.

– Onda, mali – odgovori ona – ja ne znam što se ti lepiš za mene. Već dva sata kako me gnjaviš. Idi potraži svoju ženu, eno je u Fošerijevom zagrljaju. Da, tako je, Ulica Tebu, na uglu Ulice Provans. Vidiš, dajem ti tačnu adresu.

Pa, videći Mifaa kako se diže, povodeći se kao smrtno pogođen bik, dodade likujući:

– Tako je kad se poštene žene mešaju i kradu nam naše ljubavnike. Da, krasne su te poštene žene.

Ali ona ne dovrši. Strahovitim zamahom on je baci na zemlju koliko je duga i htede joj nogom smrskati glavu da je ućutka. Za trenutak je osetila smrtni strah. Njegovo ćutanje koje ga je davilo, borba koja ga je tresla, ražali je do suza. Ona se iskreno pokaja, pa, sklupčavši se kraj vatre da ogreje desnu stranu, pokuša da ga teši.

– Kunem ti se, dragi, mislila sam da znaš. Inače ti zaista ne bih ništa rekla. Možda to i nije istina. Ja ne tvrdim, rekli su mi, svet priča. A šta to dokazuje! Grešiš što se ždereš. Da sam muškarac, briga bi me bilo za žene. Žene, vidiš, i one gore i one dole, sve su jednake: sve su jednake: sve su raspusnice, i svršeno.

Ona je grdila žene da bi mu smanjila udarac, ali on nije ni čuo ni slušao. Onako posrćući, obuo je cipele i navukao redengot. Još jednom projuri kroz sobu, pa u poslednjem mahu, kao da je najzad našao vrata, izjuri napolje. Nani je bilo teško.

– Pa srećan put – reče glasno, iako sama. – On je još učtiv kad mu se govori. A ja se još branim. Dovoljno sam se izvinila, čini mi se. Najzad, bio mi je dosadan. Ipak je osećala nezadovoljstvo i, češući noge rukama, odluči se:

– Ah! Do vraga! Nisam ja kriva što ga žena vara! Pa dobro ispečena sa svake strane, ona se onako topla uvuče u postelju i

zazvoni Zoi da pusti onog drugog, koji je čekao u kuhinji. Mifa je besno jurio. Udario je nov pljusak. On je išao mokrom ulicom. Pogledavši mahinalno u nebo, vide čađave oblake kako beže ispred

meseca. U to doba malo je sveta na Bulevaru Osman. On udari zaleđem Opere, tražeći mrak i govoreći glasno. Ta devojka laže. To je izmislila iz gluposti i surovosti. Trebalo je da joj razmrskam glavu kad mi je bila pod nogama. Najzad, dosta je sramote, nikad je više neću videti, nikad dotaći, ili bih bio krajnja kukavica. On odahnu snažno kao da se oslobodio nekog tereta. Ah! Ta gola nakaza, glupača, koja se peče kao guska i pljuje na sve što je on poštovao četrdeset godina. Mesec se pomolio i bacio belu svetlost na praznu ulicu. Uplaši se i odjednom zajeca, očajan i lud, kao da je pao u neku beskrajnu prazninu.

– Bože, svršeno je, ne postoji više ništa – promuca on. Zakasneli prolaznici hitali su bulevarima. On pokuša da se smiri. Priča te

devojke uvek se ponavljala u njegovom zapaljenom mozgu. Hteo je da razmišlja o činjenicama. Grofica je imala da se vrati u zoru iz zamka gospođe od Šezela. Zaista, ništa joj nije smetalo da se vrati u Pariz još uveče i da provede noć kod tog čoveka. Sad se sećao nekih pojedinosti za vreme njihovog boravka u Fondeti. Jedne večeri zatekao je Sabirni pod drvećem toliko uzbuđenu da nije mogla da odgovori. Taj čovek bio je tu. Zašto onda ne bi sada mogla biti kod njega? Što je više na to mislio, priča je izgledala verovatnija. Najzad je poverovao da je prirodna i neizbežna. Dok je on sedeo u košulji kod jedne javne žene, njegova se žena svlačila u sobi svog ljubavnika, ničeg jednostavnijeg i logičnijeg. Razmišljajući tako, trudio se da ostane hladan. Osećao je da se pad i ludilo puti šire, jačaju i odnose sav njegov svet. Gonile su ga zažarene slike. Vizija gole Nane izaziva viziju nage Sabine. Pri toj slici, koja je spajala njih dve u srodstvo bestidnosti, on posrnu. Jedna kola ga umalo ne pregaziše, neke žene,

izlazeći iz kafane, gurnuše ga laktom i nasmejaše se. Tada, ponovo obliven suzama, pored sveg napora, a ne želeći da plače pred svetom, on jurnu u jednu mračnu i praznu ulicu, Rosinijer ulicu, i tu je duž nemih kuća plakao kao dete.

– Svršeno je – mrmljao je tupo. – Nema više ničeg, ničeg. Plakao je tako silno da se nasloni na jedna vrata pokrivši rukama mokro

lice. Šum nekih koraka otera ga. Bilo ga je stid i strah, zbog čega je bežao ispred ljudi kao kakva noćna skitnica. Kad bi se na pločniku susreo sa poznanicima, starao se da uzme prirodan stav, plašeći se da iz drhtaja ramena ne pročitaju njegovu istoriju. Išao je Ulicom Batlijer do ugla Ulice FoburMonmartr. Blesak osvetljenja iznenadi ga, i on se vrati natrag. Čitav sat je jurio tim krajem birajući najmračnije prolaze. Imao je svakako neki cilj, kome su njegove noge same išle, strpljivo, nekim putem punim zaobilaženja. Najzad, na uglu jedne ulice podiže glavu. Stigao je. To je bio ugao Tebu i Provans ulice. Išao je čitav sat u bolnom bunilu svoje glave do mesta na koje je mogao stići za pet minuta. Seti se da se prošlog meseca jednog jutra popeo do Fošerija da mu zahvali zbog članka o balu u Tiljerijama, u kome je novinar pomenuo i njega. Stan se nalazio na među-spratu sa malim četvrtastim prozorima, koje je upola sakrivala ogromna firma jednog dućana. Levo, na poslednjem prozoru između zavesa jasno se videla svetla pruga. On uperi oči u taj svetli prolom, zanet, kao da nešto očekuje.

Meseca je nestalo na sivom nebu, sa koga je padala hladna kiša. Na crkvi Svete Trojice izbi dva sata. Mifa se nije micao. Da, to je soba, on se sećao, bila je obložena crvenom tkaninom, sa posteljom u stilu Luja XIII. Lampa mora da je desno na kaminu. Bez sumnje su legli jer se ne vidi nikakva senka; svetla pruga se videla nepomična kao u kandilu. Jednako uperena pogleda, kovao je plan: zvonio bi, popeo bi se iako bi vratarka vikala, ramenima bi izvalio vrata, napao bi ih u postelji ne dajući im vremena da razdvoje ruke. Pomisao da nema oružja zaustavi ga, potom odluči da ih zadavi. Premišljao je o svom planu, usavršavao ga, očekujući jednako kakav znak da bi bio izvesniji.

Da se pomolila senka kakave žene, on bi zvonio. Ali ga je sledila misao da se možda vara. Šta bi rekao? Pojaviše se sumnje, njegova žena ne može biti kod tog čoveka, to je užasno i nemoguće. Međutim, još je stajao, padajući malo-pomalo u neku obamrlost i neodlučnost u tom dugom čekanju koje je ukočenost njegovog pogleda hipnotisala.

Nov pljusak. Približavala su se dva stražara, morao je da se odmakne od vrata u koja se sklonio. Kad su se stražari izmakli u Ulici Provans, vrati se mokar i dršćući kao prut. Sjajna pruga bila je još na prozoru. Hteo je već da ode, kad neka senka prođe. To je bilo tako brzo da pomisli da se prevario. Ali odmah zatim pojaviše se druge senke, čitava uzbuna u sobi. On, prikovan na trotoaru, osećao je kao da mu nešto gori u želucu. Čekao je da bi nešto shvatio od svega toga. Pojavljivali su se profili udova, neka ogromna ruka šetala je sa siluetom vedrice. Ništa nije jasno razlikovao; ipak mu se učini da raspoznaje žensku punđu. On je mislio u sebi: reklo bi se, Sabinina frizura, samo je potiljak izgledao suviše razvijen. U tom času nije znao ništa više. Želudac ga je tako pekao od užasne neizvesnosti da se naslonio na vrata da se smiri, cvokoćući kao

prosjak. Onda, kao mimo njegove volje, dok je upirao oči u prozor, jarost mu se pretvori u moralističku viziju. Vide sebe kao poslanika u skupštini kako grmi protiv razvrata i najavljuje katastrofu, prepričavao je Fošerijev članak o otrovnoj muvi, pa je glumio, vikao da društvo sa običajima vizantijskog carstva ne može više da postoji. To mu je godilo. Senke je nestalo. Bez sumnje, ponovo su legli. On je još gledao i čekao.

Izbi tri, izbi četiri časa. Nije mogao da ide. Kad bi pljuštalo, uvlačio bi se u ugao vrata, mokrih nogu. Prolaznika više nije bilo. S vremena na vreme oči su mu se zatvarale zbog toga što je uporno i sa glupavom tvrdoglavošću posmatrao svetlu prugu. Još dvaput su senke sa istim pokretima šetale profil nekog džinovskog lonca, i oba puta nasta mir, samo što je lampa i dalje sipala svoju slabu svetlost. Te su senke povećavale njegovu sumnju. Njemu, uostalom, pade na um nova misao, odlažući svoju akciju, ostalo mu je samo da sačeka ženu pri izlazu. On bi, naravno, poznao Sabinu. Ništa jednostavnije, bez bruke, a izvesno. Ima samo da ostane to. Od svih zbrkanih osećanja koja su ga uzbuđivala, ostala je samo mukla potreba da dozna. Dosada ga je uspavljivala pod tom kapijom; da bi se razonodio, uze da računa koliko mu treba čekati. Sabina treba da bude na stanici oko devet. To je bilo skoro četiri i po časa. Bio je pun strpljenja, ne bi se ni pomakao nalazeći zadovoljstvo da sanja kako će njegovo čekanje u noći biti večito.

Odjednom nestade svetle pruge. Ta vrlo obična stvar posta za njega neočekivana katastrofa, nešto neprijatno i uznemiruju će. Očigledno, ugasili su lampu, jer hoće da spavaju. Sasvim pametno, u to doba noći. Njega to naljuti, jer ga sad taj zamračeni prozor više nije zanimao. Gledao ga je još četvrt časa, zatim ga to zamori, on ostavi vrata i pođe pločnikom. Šetao se do pet časova gore-dole, podižući oči s vremena na vreme. Prozor je ostao mračan. On se pitao da li nije sanjao one senke što su igrale po tim oknima. Ogroman ga je umor pritiskao, neka otupljenost, u kojoj je zaboravljao šta čeka na tom uglu, spotičući se o pločnik, budeći se naglo sa jezom čoveka koji ne zna gde se nalazi. Ništa nije vredelo da čovek o bilo čemu brine. Kad taj svet spava, treba ga ostaviti da spava. Šta se on meša u tuđe poslove? Bilo je vrlo mračno, niko neće ništa ni znati. I želja da se s tim svrši, uništi u njemu sve, čak i radoznalost, osta samo potreba da potraži negde utehu. Hladnoća je bila sve jača, ulica mu je postala nepodnošljiva. Dvaput je odlazio i vraćao se vukući noge, pa se još više udaljavao. Svršeno je, nema ničeg više, on siđe do bulevara i ne vrati se.

Opet sumoran hod ulicama. Koračao je teško duž zidova uvek istim korakom. Koraci su odjekivali. Video je samo svoju senku kako se uvek kreće, čas raste, čas se smanjuje pri svakoj uličnoj svetiljci. To ga je uljuljkivalo i mahinalno zanimalo. Nikad kasnije nije znao kuda je sve prošao, činilo mu se da je satima išao po nekom krugu. Jedna jedina uspomena ostala mu je jasna. Ne znajući kako, našao se pred ogradom Panorama-prolaza priljubljena lica uz gvožđe, držeći poluge obema rukama. Nije ih tresao, hteo je samo da vidi prolaz u izvesnom uzbuđenju koje mu je gušilo srce. Ali nije mogao razaznati ništa, talas mraka obuhvatao je sve puste galerije, vetar iz Ulice Sen Mark duvao mu

je u lice podrumsku vlagu. On se uzjogunio. Zatim, trgavši se, začudi se i upita šta će u to doba, priljubljen uz rešetku toliko jako da mu je gvožđe ušlo u obraze. Onda opet pođe, očajan, pun žalosti, kao prevaren i sam zauvek u svoj toj tmini.

Najzad svanu, ono prljavo svitanje iz zimskih noći, i tako tužno na blatnjavoj pariškoj kaldrmi. Mifa se nađe u širokim novim ulicama oko skele nove Opere. Od silnog pljuska, a izorano mnogim kolima tlo se pretvorilo u blatno jezero. Ne gledajući, on zagazi, hitao je stalno se kližući. Buđenje Pariza, čete čistača i prve grupe radnika unese novo uznemirenje ukoliko je dan osvajao. Gledali su ga iznenađeno. Šešir skroz mokar, zgužvan, prljav. On se skloni uz ogradu, među skele. U njegovom praznom biću bila je još samo jedna misao: da je veliki bednik.

Tada se seti boga. Ta nagla pomisao na božansku pomoć, na natčovečansku utehu iznenadi ga kao čudna i neobična, ona ga podseti na g. Venoa, on vide njegovu malu gojaznu pojavu, njegove kvarne zube. Zaista g. Veno, koji je mesecima očajavao i izbegavao da ga vidi, bio bi srećan kad bi on zakucao na njegova vrata, da plače na njegovim rukama. Nekada mu je bog bio milostiv. Na najmanju tugu, na najmanju prepreku u životu, upao bi u crkvu, klečao, skrušio svoje ništavilo pred najvećom moći i izlazio bi iz crkve okrepljen molitvom, gotov da napusti sva dobra ovog sveta, u jedinoj želji za večnim spasenjem. Sad više ne, sad je tome pribegavao samo onda kad bi ga spopao strah od pakla: obuzela ga je potpuna mlitavost. Nana je pomutila njegovu savest. Pomisao na boga začudila ga je. Zašto nije pomislio na boga odmah, u toj užasnoj krizi, kad se lomilo i rušilo njegovo bedno čoveeanstvo.

Svojim mučnim korakom potražio je crkvu. Nije se umeo snaći, brkao je ulice. Zavivši iza Ulice Šose-d’Anten, primeti na kraju Svete Trojice neki toranj, izgubljen u magli. Bele statue u golom parku izgledale su kao zimogrožljive Venere u mrtvom lišću. Pod svodom zasta da odahne, toliko se bio umorio penjući se uz široki trem. Zatim uđe. Crkva je bila vrlo hladna jer su grejalice bile ugašene još od sinoć, a svodovi bili ispunjeni retkom maglom koja se provlačila kroz prozore. Crkva je bila u mraku. Nigde žive duše, kroz taj sivi mrak čulo se samo lupanje drvenih cipela, to je nekakav crkvenjak vukao noge još mamuran od spavanja. Udarajući se o mnoštvo stolica, on se, prepun suza, sruši na kolena pred ogradom jedne male kapele kraj kropionice. Sklopio je ruke, tražio je molitvu, celo njegovo biće htelo je da se poda jednim dahom. Ali samo su se njegove usne micale, duh je bio odsutan, lutao je dugim ulicama, lutao bez odmora, kao pod bičem neumoljive neminovnosti. Ponavljao je: „Bože moj, pomozi mi, Gospode, molim te, ne daj da propadnem pod udarcima tvojih neprijatelja.” Nikakva odgovora, na pleća mu se spuštahu hladnoća i mrak, daleka lupa drvenih cipela smetala mu je da se moli. Čuo je samo taj šum koji ga je dražio u praznoj crkvi, još nepometenoj i neugrejanoj za jutrenje. Onda, pomažući se stolicom, ispravi se uz pucanje kolena. Boga tu nije bilo. Zašto bi plakao na grudima g. Venoa? Taj čovek mu ne može pomoći.

I mahinalno, on se vrati Nani. Napolju mu suze pođoše na oči, bez gneva na svoju sudbinu, samo iz slabosti i bolesti. Na kraju krajeva, bio je suviše umoran, suviše pokisao i ozebao. Pomisao da se vrati u svoj sumorni dom bila mu je odvratna. Kod Nane vrata još nisu bila otvorena, morao je čekati dok se pojavi vratarka. Penjući se, smeškao se osećajući već prijatnu toplinu toga gnezda, u kome će moći da se ispruži i da spava.

Kad mu Zoe otvori, ona napravi pokret zaprepašćenja i nemira. Gospođa je dobila strašnu migrenu i celu noć nije sklopila oka. Najzad proveriće da li gospođa spava. Ona šmugnu u sobu, a on se skljoka u jednu fotelju u salonu. Odmah potom dođe Nana. Ona je skočila iz postelje, jedva je imala vremena da navuče podsuknju, bosonoga, raspletene kose, zgužvane i pocepane košulje u razuzdanosti jedne ljubavne noći.

– Šta-a? Opet ti! – povika sva rumena. Pritrča sva jarosna da ga sama izbaci napolje. Ali, videći ga tako bednog,

toliko propalog, oseti nešto malo sažaljenja. – Ah! Ti si mi krasan! Siroto kučence! – produži ona nešto blaže. – Šta je

bilo? Ha. Vrebao si ih, mučio si se? Nije odgovarao, ličio je na premlaćenu životinju. Ipak, ona shvati da on još

nema dokaza, i pokuša da ga ohrabri: – Vidiš, prevarila sam se. Tvoja je žena poštena, časti mi. Sad, mali, idi

kući i spavaj. Potrebno ti je. On se ne pomače. – Hajde, odlazi. Ne mogu te čuvati ovde. Valjda ne misliš da ostaneš ovde

u ovo doba? – Da, lezimo – promuca on. Ona se jedva uzdrža. Strpljenje ju je ostavljalo. Da nije poludeo? – Slušaj, odlazi – reče ona po drugi put. – Ne. Ona prasnu ogorčena, uzbuđena. – Pa to je odvratno! Razumej, sita sam te. Idi svojoj ženi koja ti je nabila

rogove ... Da, da... rogove... ja ti to velim... Eto ti na! Ostavi me jedanput. Mifaove oči se napuniše suzama. On sklopi ruke. – Lezimo. Odjednom Nana izgubi glavu i sama gušeći se nervoznim plačem. Najzad,

s njom se sprdaju. Šta se sve to nje tiče! Zaista, ona ga je najopreznije obavestila. A oni hoće da ona plaća tuđe račune. Taman posla! Ona je dobrog srca, ali ne toliko.

– Do đavola! Dosta mi je – dreknu ona lupajući pesnicom po stvarima. – Divno! I ja se toliko mučim, htela sam da budem verna. Oh, dragi moj, sutra da kažem jednu reč, bila bih bogata.

On podiže glavu, iznenađen. On nikad nije ni pomislio na to pitanje novca. Samo neka nagovesti želju, on bi je odmah ispunio. Celo njegovo imanje je njeno.

– Ne, suviše kasno – odgovori ona besno. – Volim ljude koji daju a da se ne traži. Milion samo za jednu noć, pa ću odbiti. Svršeno je, drugog sad imam. Odlazi, ili ne odgovaram više ni za šta. Načiniću nesreću.

I ona pođe k njemu preteći. U tom ogorčenju devojke izvedene iz strpljenja, ubeđene u svoje pravo i svoju nadmoćnost nad tim poštenim svetom koji je tiraniše, naglo se otvoriše vrata i pojavi se Stener. To prevrši meru. Ona strahovito dreknu:

– Krasota! Evo i drugog! Zbunjen vikom, Stener zastade. Nepredviđeno Mifoavo prisustvo bilo mu

je neugodno, jer se bojao objašnjenja koja odlaže već tri meseca. Žmirkajući, on se klatio, zbunjen, izbegavajući da pogleda grofa. Duvao je zajapurena i otromboljena lica kao čovek koji je projurio Pariz da donese dobru vest, a koji pada u katastrofu.

– A ti, šta tražiš – upita Nana suvo, govoreći mu ti da bi se rugala grofu. – Ja... ja... – mucao je on. – Doneo sam vam ono, što znate... – Šta? On je oklevao. Prekjuče mu je rekla da ga više neće primati ako ne donese

hiljadu franaka da isplati račun. Već dva dana je obijao kaldrmu. Najzad, tog jutra popunio je sumu.

– Hiljadu franaka – reče on vadeći iz džepa neki zamatuljak. Nana je bila zaboravila. – Hiljadu franaka – povika ona. – Zar ja tražim milostinju? Evo šta ću

učiniti sa tvojih hiljadu franaka. Uzevši zamotuljak ona mu ga baci u lice. Kao oprezan Jevrejin, on ga s

mukom pokupi. Pogleda tupo mladu ženu. Mifa izmenja s njim očajan pogled, dok ona podboči pesnice o kukove da bi vikala jače.

– Ha! Hoćete li jednom prestati da me vređate. Baš, dragi, volim što si došao sad, jer će bar čišćenje biti potpuno. Hajde, hopa, napolje!

Zatim, kako se oni, kao oduzeti, nisu žurili: – Šta? Velite da činim glupost! Možda! Ali mnogo ste mi dosadni! Sita sam

toga da budem šik! Ako crknem zbog toga, to mi je zadovoljstvo. Htedoše da je utišaju, molili su je. – Jedan, dva... Još ne idete! Lepo! Pazi samo! Ja imam gosta. Jednim pokretom otvori široka vrata spavaće sobe. Onda njih dvojica usred

razmeštene postelje videše Fontana. On se nije nadao da će biti tako izložen, bio je digao noge uvis, razdrljene košulje, valjao se svojim crnim telom usred belih čipaka, kao jarac. Nije se zbunio, naviknut na iznenađenja na pozornici. Pošto je prošlo prvo uzbuđenje, našao je zgodnu grimasu da bi se izvukao iz nezgode, kao stari lisac, naprćivši usta, mršteći nos, obrćući celu svoju njušku. Njegova faunska glava sijala je porokom. Već osam dana Nana je išla u Varijete zbog

Fontana, obuzeta onom perverznom strašću žene prema iskrivljenoj ružnoći komičara.

– Evo – reče ona pokazujući pokretom tragetkinje. Mifa, koji je sve trpeo, zadrhta pred ovom uvredom.

– Kurva – promrmlja on. Nana, koja je već pošla u sobu, vrati se da njena bude poslednja: – Šta, ja! A tvoja žena? Odlazeći, ona zalupi vrata i zaključa ih šumno. Ostavši sami, oba se čoveka

pogledaše ćutke. Zoe uđe. Samo ona ih nije gurala, ona im je govorila razumno. Kao razumna žena, nalazila je da je gospođa preterala. Ali ipak ju je branila: neće to trajati dugo sa tim glumcem. Treba sačekati da taj bes prođe. Njih dvojica izađoše bez reči. Na ulici, uzbuđeni bratstvom, stegoše ćutke jedan drugom ruku, pa se onda rastaše i pođoše svaki na svoju stranu.

Kad je Mifa najzad stigao u svoj dom u Miromenil ulici, njegova žena je upravo stigla. Oboje se sretoše na prostranom stepeništu; iz mračnih zidova izbijala je ledena hladnoća. Podigoše oči i pogledaše se. Grof je bio u svom kaljavom odelu, bled, kao čovek koji je proveo noć u poroku. Grofica, kao slomljena noćnim putovanjem spavala je na nogama poluzatvorenih očiju i neočešljana.

KNJIGA DRUGA

VIII

Bilo je to u Ulici Veron, na Monmartru, u jednom malom stanu na četvrtom

spratu. Nana i Fontan behu pozvali nekoliko prijatelja na bogojavljenski kolač. Pre tri dana uselili su se u novi stan i slavili su naselje.

To se dogodilo iznenada, bez prethodne rešenosti da žive zajedno, u prvoj vatri njihovog medenog meseca. Sutradan posle njenog iznenadnog i lepog ispada, kad je tako odlučno najurila i grofa i bankara, Nana oseti kako se oko nje sve ruši. Jednim pogledom ocenila je svoj položaj: poverioci će upasti u njeno predsoblje, mešaće se u njene ljubavne stvari, govoriće joj kako će morati sve da proda ako ne bude pametna, nastaće prepirka i beskrajne brige da bi sačuvala ono malo nameštaja. I ona je više volela da ostavi sve. Uostalom, stan na Bulevaru Osman dosadio joj je. Izgledao joj je besmislen sa svojim sobama zlatnožute boje. U svom iznenadnom izlivu nežnosti prema Fontanu, sanjala je o jednoj lepoj, maloj i svetloj sobi, vraćajući se svome nekadašnjem idealu cvećarke, kad nije ništa drugo želela do ormar s ogledalom i krevet prekriven plavim ripsom. Za dva dana prodala je ono što je mogla da iznese, razne stvarčice i nakit, i otišla je ponevši desetak hiljada franaka, ne rekavši ni jedne reči nadstojnici kuće, nestala je bez traga. I tako, sada ljudi neće moći da je vuku za suknju. Fontan se pokazao pažljiv. On se nije usprotivio, pustio ju je da radi kako hoće. Štaviše, postupio je kao pravi drug. On je imao blizu sedam hiljada franaka i pristao je da ih doda desetini hiljada mlade žene mada je bio oglašeni tvrdica. Činilo im se da je to jaka podloga za vođenje domaćinstva. I oni su tako počeli, trošeći svaki od svoje ušteđevine koje su sastavili, iznajmivši i namestivši dve sobe u Ulici Veron, i deleći sve kao stari prijatelji. U početku je to zaista bilo divno.

Uveče na Bogojavljenje gospođa Lera stiže prva sa malim Lujem. Kako Fontan nije još došao kući, ona se usudila da joj izrazi svoju bojazan, jer je strahovala videći svoju sestričinu da se odriče bogatstva.

– O, draga tetka, ja ga toliko volim – uzviknu Nana, lepim pokretom stegnuvši ruke na svojim prsima.

Ova reč je proizvela neobično dejstvo na gospođu Lera. Njene se oči okvasiše.

– Da, to je istina – reče ona ubedljivim tonom – ljubav pre svega. I ona je uzvikivala, prijatno iznenađena ljupkošću soba. Nana joj je

pokazala sobu, trpezariju, pa čak i kuhinju. Zaista, to nije bilo prostrano, ali je bilo obojeno i tapete na zidovima promenjene, a sunce je unutra veselo ulazilo.

Tada je gospođa Lera zadržala mladu ženu u sobi dok je Luj ostao u kuhinji, iza kuvarice, da vidi kako se peče kokoš. Ako se usuđivala da joj čini izvesne primedbe, to je zato što ju je Zoe posetila. Zoe je hrabro ostala u kući iz

odanosti prema gospođi. Gospođa će joj platiti kasnije, zbog toga se nije uznemiravala. I u rasulu stana na Bulevaru Osman ona se borila sa poveriocima, povlačeći se dostojanstveno, spašavajući ostatke, odgovarajući da je gospođa na putu i ne dajući nikad njenu odresu. Bojeći se da je neko ne prati, ona se čak lišavala zadovoljstva da poseti gospođu. Međutim, ona je tog jutra dotrčala kod gospođe Lera da joj javi novosti. Juče su se pojavili poverioci, tapetar, ugljar, krojačica rublja, ostavljajući dovoljno vremena, predlažući čak da isplate gospođi veoma veliku sumu ako bi gospođa htela da se vrati u svoj stan i da se vlada kao pametna osoba. Tetka je ponovila Zoine reči. U pitanju je bio, bez sumnje, neki gospodin.

– Nikad – izjavi Nana ogorčeno. – Divni su, zaista, ovi nabavljači! Zar oni misle da ću ja da se prodajem da bih im isplatila račune!... Vidiš, više bih volela da umrem od gladi nego da izneverim Fontana.

– Ja sam im to i odgovorila – reče gospođa Lera – moja sestričina ima suviše srca.

Nana se, međutim, razbesnela doznavši da se prodaje Minjota i da je Labordet kupuje za Karolinu Eke po veoma niskoj ceni. Zbog toga se razljutila na svu to kliku, pravo đubre, i pored njihove otmene poze. Ah, dabome, ona je vredela više nego one sve!

– One mogu lagati koliko hoće – zaključi ona – novac im neće nikada doneti pravu sreću... I onda, vidiš, draga tetka, ja čak više i ne znam da li sav taj svet postoji. Suviše sam srećna.

U tome trenutku ušla je gospođa Maloar, sa čudnim šeširom čiju je formu samo ona mogla da pronađe. Obe su bile radosne što se ponovo vide. Gospođa Maloar reče kako se plaši luksuznog života, sada će ona s vremena na vreme navraćati na partiju karata. Stan su pregledali po drugi put, i, u kuhinji, pred kuvaricom koja je prelivala kokošku, Nana je počela da govori o štednji, o tome kako bi je služavka suviše skupo stajala i kako ona misli da lično upravlja svojim domaćinstvom. Luj je s blaženim izrazom posmatrao pleh sa ražnjem.

Začuše se glasovi. To je bio Fontan sa Baskom i Prilijerom. Sad su mogli da sednu za sto. Čorba je bila već poslužena kada je Nana po treći put pokazala svoj stan.

– Ah, draga deco, kako ste se lepo smestili ovde – ponavijaše Bosk, samo da bi učinio zadovoljstvo drugovima koji su ga častili večerom, jer, u stvari, pitanje „štenare”, kako je govorio, njega se nije ticalo.

U spavaćoj sobi je govorio još ljubaznijim tonom. On je, po običaju, nazivao žene kamilama, i pomisao da čovek može da se zapetlja s jednom od ovih prljavih životinja izazivala je u njemu gađenje za koje je bio sposoban u prezrenju pijanice s kojim je posmatrao svet.

– Ah, lole – produži on trepćući očima – oni su sve to udesili podmuklo... Pa lepo, zaista ste bili u pravu. Divno će to biti, i, bogami, dolazićemo da vas posetimo!

Ali kada je mali Luj ušao jašući na štapu metle, Prilijer reče uz pakostan smeh:

– Gle, vi već imate i bebu? Ovo je ispalo vrlo smešno. Gospođa Lera i gospoda Maloar iskriviše se od

smeha, dok se Nana, daleko od toga da se ljuti, nežno nasmejala, rekavši da to, na žalost, nije tačno, ona je to želela, i zbog sebe i zbog deteta, ali doći će, valjda, ipak jedno. Fontan, koji je u ovom slučaju igrao ulogu tate, uze Luja u naručje, igrajući se i vrskajući.

– To ništa ne smeta, voli on svoga taticu... Zovi me tata, gade jedan. Svi počeše da miluju dete. Bosk, kome je to bilo dosadno, govorio je da

sednu za sto, jer je to jedino pametno. Nana je zatražila dozvolu da stavi Luja pored sebe. Večera je bila vrlo vesela. Međutim, Bosku je mnogo smetala blizina deteta, od koga je morao da brani svoj tanjir. Gospođa Lera mu je takođe bila na smetnji. Ona se pokazala prema njemu nežna i saopštavala mu tiho tajanstvene stvari, priče o veoma otmenoj gospodi koja je još gone, i, u dva maha, on je morao pomaći koleno, jer ga je ona napadala zaljubljenim pogledom. Prilijer je bio nepristojan prema gospođi Maloar, koju nijedanput nije poslužio. On je bio zauzet jedino Nanom, na izgled uvređen što je vidi sa Fontanom. Uostalom, golub i golubica su počeli da postaju dosadni, toliko su se ljubili. Protiv svih pravila, oni su hteli da sednu jedno pored drugoga.

– Šta, do đavola! Jedite sada, imate za to vremena – ponavljaše Bosk punim ustima. – Čekajte dok mi ne odemo.

Ali Nana nije mogla da izdrži. Ona je bila sva ushićena ljubavlju, devičanski rumena, sa smehom i pogledima punim nežnosti. Sa očima uprtim u Fontana, ona ga je obasipala slatkim imenima: moje kuče, moje luče, moje mače, i, kad bi joj on dodao vodu ili so, ona se naginjala, ljubila ga gde je stigla, u oči, nos, uvo, i onda, ako bi je on karao, ona se sa veštom taktikom, poniznošću i poslušnošću istučene mačke, ponovo vraćala, hvatajući ga za ruku da bi je držala i ponovo ljubila. Morala je da dodiruje. Fontan se kočoperio i prepuštao njenom milovanju. Njegov veliki nos drhtao je punom čulnom radošću. Njegova jareća njuška, njegova ružnoća smešnog čudovišta ispoljavale su se u smirenom obožavanju ove divne devojke, tako bele i tako pune. Ponekad bi joj vraćao poljubac kao čovek koji ima sve zadovoljstvo, ali koji hoće da se pokaže ljubazan.

– Ali, najzad, vi postajete nesnosni – viknu Prilijer. – Ej, ti, gubi se odatle! I on otera Fontana i promeni stoni pribor da bi zauzeo njegovo mesto pored

Nane. Nastali su usklici, pljeskanje, grube reči. Fontan je izigravao očajnika sa svojim smešnim držanjem Vulkana koji oplakuje Veneru. Prilijer se odmah pokazao galantan, ali Nana, čiju je nogu on tražio ispod stola, udari ga nogom da bi je ostavio na miru. Ne, zaista, ona ne bi legla s njim. Pre nekoliko meseci u njoj se javio početak ljubavi zbog njegove lepe glave. Ona ga je sada mrzela. Ako je opet uštine praveći se da diže s poda salvetu, baciće mu čašu pravo u lice.

Međutim, veče je dobro prošlo. Prirodno je da se povela reč o Varijeteu. Zar onaj gad od Bordenava neće još da crkne? Njegove prljave bolesti ponovo su se javljale i toliko ga mučile da je postao nepodnošljiv dozlaboga. Uoči toga

dana, za vreme probe, on se neprestano drao na Simonu. E, ovoga umetnici sigurno ne bi oplakivali! Nana reče da će ga, ako je bude tražio radi neke nove uloge, poslati lepo do đavola, uostalom, ona je govorila kako više neće da igra i kako pozorište ne vredi toliko koliko njen dom. Fontan, koji nije imao uloge ni u novom komadu ni u onome koji se već probao, uveličavao je takođe sreću što je potpuno slobodan i što može da provodi večeri sa svojom mačkicom pored vatre. A ostali su uzvikivali, nazivajući ih srećnim, i praveći se da im zavide.

Razdeliše bogojavljenski kolač. Bob koji se nalazio u kolaču dobila je gospođa Lera, i metnu ga u Boskovu čašu. Tada nasta vika: „Kralj pije! Kralj pije!” Nana iskoristi ovaj trenutak veselosti da ponovo zagrli Fontana, ljubeći ga i šapućući mu na uvo. Ali je Prilijer, sa uvređenim smehom lepoga mladića, viknuo da to nije dopušteno. Luj je spavao na dve stolice. Najzad, društvo se raziđe tek oko jedan sat. Kroz stepenište su dovikivali jedni drugima do viđenja.

I, za čitave tri nedelje, život dvoje zaljubljenih bio je zaista prijatan. Nana je mislila da se vraća početku svoje karijere kad joj je njena prva svilena haljina učinila tako veliko zadovoljstvo. Malo je izlazila, uživajući u samoći i jednostavnosti. Jednoga jutra rano, kad je izalazila da kupi ribu na pijaci Larošfuko, zapanjila se našavši se licem u lice sa Fransisom, svojim nekadašnjim frizerom. Bio je, kao obično, vrlo korektno odeven, u finoj košulji, u besprekornom redengotu, i ona se zastidela što je on vidi na ulici, u kućnoj haljini, čupavu i u papučama. Ali on je bio vrlo taktičan i učtiv. Nije joj postavio nijedno pitanje, i pravio se da veruje da je gospođa na putu. Ah, gospođa je mnoge unesrećila kad se rešila da krene na put! To je bio opšti gubitak. Međutim, mlada žena je najzad počela da ga ispituje, obuzeta rađoznalošću koja je učinila da zaboravi na svoju pravu zabunu. Kad ih je gomila gurala, ona ga je odvukla do jednih vrata, gde je stala pred njim, s malom korpom u ruci. Šta se priča o njenom bekstvu? Bože moj, gospođe kojima je išao pričale su te ovo te ono, jednom reči, o tome se mnogo priča, pravi uspeh. A Stener? Gospodin Stener je gotovo propao, i to će se rđavo svršiti ako mu ne pođe za rukom neka nova operacija. A Dagene? O, njemu vrlo dobro ide, i on dovodi u red svoj život. Nana, koju su dražile njene uspomene, otvori usta da ga još ispituje, ali joj je bilo teško da izgovori Mifaovo ime. Tada je Fransis, smešeći se, prvi počeo. Što se tiče gospodina grofa, žalosno je bilo videti ga, toliko je trpeo posle gospođinog odlaska; ličio je na mučenika, viđali su ga svuda gde bi gospođa mogla da bude. Najzad, jednog dana srete ga gospodin Minjon i odvede kući. Čuvši to, Nana se mnogo smejala, ali je njen smeh bio usiljen.

– A, on je sad s Rozom! – reče ona. – Pa lepo, znate, Fransise, marim ja mnogo za to!... Zamislite toga licemera! Navikao čovek da ne posti ni nedelju dana, kleo mi se da posle mene nijednu ženu neće imati.

U stvari, ona je bila besna. – To je moj ostatak – produži ona – i lepa njuška koju je Roza za sebe

našla! Oh, ja razumem, ona je htela da mi se osveti što sam joj otela onu životinju Stenera... Kao da je to neka veština privući čoveka koga sam ja najurila!

– Gospodin Minjon ne priča tako o tome – reče frizer. – Kako on veli, gospodin grof je vas isterao... Da, i to na veoma gadan način, nogom u stražnjicu.

Nana odjednom pobleđe. – Šta... – povika ona – nogom u stražnjicu?... A, to je suviše! Ali, moj mali,

ja sam njega bacila niz stepenice, tog rogonju! Jer treba da znaš da je on rogonja, njegova ga grofica vara s kim stigne, čak i sa onom bitangom Fošerijem... A taj Minjon, koji po ulicama traži mušterije za svoju majmunicu koju niko neće, jer je toliko mršava!... Prljava li sveta! Prljava li sveta!

Ona se gušila. Zatim odahnu. – Ah, dakle, tako oni pričaju... Slušaj, mali moj Fransise, ja odoh da ih

potražim... Hoćeš li da idemo tamo odmah zajedno?... Da, ići ću, i videćemo da li će imati drskosti da opet govore kako su me izbacili nogom u stražnjicu ... Nikad ni od koga nisam trpela batine. I nikad me niko neće tući, jer, vidiš, pojela bih čoveka koji bi me se samo dotakao.

Ona se ipak umirila. Na kraju krajeva, oni mogu da kažu šta hoće, ona ih ceni toliko koliko i blato sa svojih cipela. Uprljala bi se ako bi mislila na te ljude. Ona ima svoju savest. Fransis, oslobodivši se malo, videći je da se predaje tako svome neraspoloženju, u odeći domaćice, usudi se, opraštaju ći se s njom, da je savetuje. Ona greši što sve žrtvuje jednoj trenutnoj strasti, te strasti kvare život. Ona ga je slušala pognute glave dok je on govorio potištenog izraza, kao poznavalac koji pati što vidi da tako lepa devojka propada na taj način.

– To je moja stvar – najzad ona reče. – Ipak vam hvala, dragi moj. Ona mu steže ruku koja je uvek bila malo masna, uprkos njegovoj

besprekornoj spoljašnosti, zatim pođe da kupi ribu. U toku celog dana ova priča o nozi u stražnjicu stalno ju je opsedala. Ona je o tome čak i Fontanu govorila i ponašala se ponovo kao neka snažna žena koja ne bi trpela ni da je neko prstom dirne. Fontan sa visine izjavi da su svi ljudi iz višeg društva pravi gadovi dostojni prezrenja. I Nana ih je od tog trenutka stvarno prezirala.

Upravo te večeri otišli su u pozorište Buf da vide nastup, u ulozi od deset redova, neke male žene koju je Fontan poznavao. Bilo je skoro jedan sat kad su se popeli pešice na Monmartr. U Ulici Šose-d’Anten kupili su jedan kolač od moke, pojeli su ga u postelji zato što je bilo prilično hladno i što nije vredelo truda da nalože vatru u peći. Sedeći u postelji, jedno pored drugog, s pokrivačem preko trbuha, s jastucima iza leđa, oni su večerali razgovarajući o maloj ženi. Nana je smatrala da je ona ružna i bez šika. Fontan, sedeći na ivici postelje, dodavao joj je komade kolača koje je stavio na noćni stočić, između sveće i šibica. Najzad su se posva đali.

– Juh, kako to može da se kaže – vikala je Nana. – Oči su joj kao da su svrdlom napravljene, a kosa kao da je od konoplje.

– Ćuti – ponavljao je Fontan. – Kosa joj je divna, a pogled vatren... – Vi žene, stalno se među sobom žderete!

On je izgledao uvređen.

– No, to je suviše – reče on najzad brutalnim glasom. – Slušaj, ne volim da me ko gnjavi... Spavajmo, ili će se to rđavo svršiti.

I on dunu u sveću. Nana je, besna, produžila: ona ne voli da joj se govori tim tonom, ona je navikla da je svet poštuje. Kako on više nije odgovarao, morala je ućutati. Ali nije mogla da zaspi, već se neprestano prevrtala.

– Boga ti tvoga... hoćeš li se jednom smiriti – viknu on odjednom, skočivši naglo u krevetu.

– Nisam ja kriva što ima mrvica – reče ona suvo. Doista, u postelji je bilo mrvica. Ona mu reče da ih oseća čak ispod butina,

one je svuda bockaju. Jedna jedina mrvica nju toliko peče da mora da se češe dok se ne raskrvavi. Uostalom, kad se jede kolač zar pokrivač ne treba uvek dobro istresti. Fontan je, zadržavajući bes, ponovo upalio sveću. Oboje su ustali, bosih nogu, u košulji, otkrivši krevet, oni su rukama počistili mrvice sa čaršava. On, dršćući od hladnoće, ponovo leže, poslavši je do đavola što mu je preporučila da dobro obriše noge. Najzad i ona leže na svoje mesto, ali čim je legla, ona skoči. Bilo ih je još u krevetu.

– Dabome! Znala sam to – ponavljala je. – Ti si ih doneo na nogama... Ja ne mogu da izdržim, kažem ti, ne mogu!

I ona se spremala da ga opkorači i da skoči na pod. Tada, izvan sebe, hoteći da spava, Fontan joj opali šamar iz sve snage. Šamar beše tako jak da se Nana odjednom našla ponovo opružena s glavom na jastuku. Ostala je ošamućena.

– Oh – reče ona, samo uzdahnuvši duboko kao dete. On joj tada zapreti drugim šamarom, pitajući je da li će opet da izlazi.

Zatim dunu u sveću, leže odlučno na leđa i odmah zahrka. Zagnjurivši lice u jastuk, ona je plakala jecajući. Nisko je bilo od njega što je zloupotrebio svoju snagu. Ali ona se istinski uplašila, toliko je Fontanova smešna maska postala strašna. I ljutnja prođe, kao da ju je šamar smirio. Ona ga je poštovala, pripijajući se uza zid da bi mu ostavila više mesta. Najzad je i zaspala toplih obraza i s očima punih suza, u jednoj slatkoj iznemoglosti i tako umornoj potčinjenosti da nije više osećala mrvice. Ujutru, kad se probudila ona je držala Fontana među svojim golim rukama, čvrsto pripijena uz njegove grudi. Zar ne, on nikad, nikad više neće to učiniti? Ona ga suviše voli.

Tada otpoče novi život. Zbog sitnice, Fontan joj je palio šamare. Ona se na to privikavala i trpela je. Ponekad bi vikala i pretila mu, ali on bi je pritisnuo uza zid govoreći da će je zadaviti, i ona bi se pokorila. Najčešće bi pala na jednu stolicu i jecala tako nekoliko minuta. Zatim bi se sve zaboravilo, vesela, pevajući i smejući se, trčeći po stanu da su joj sve suknje letele. Ali najgore je bilo to što je Fontan sada izostajao preko celog dana i što se nije vraćao nikad pre ponoći; on je išao u kafane, gde je nalazio svoje drugove. Nana je podnosila sve, dršćući i umiljavajući se, strahujući jedino da joj se on više neće vratiti ako bi mu što prebacila. Ali u neke dane, kad nije imala ni gospođu Maloar, ni svoju tetku sa Lujem, bilo joj je užasno dosadno.

Zato, kad je jedne nedelje bila na pijaci Larošfuko i pogađala se za golubove, bila je srećna što je srela Satenu, koja je kupovala vezicu rotkvica. Od večera kad je princ pio Fontanov šampanjac, one su se potpuno izgubile iz vida.

– Kako! To si ti, zar ovde stanuješ – reče Satena, iznenađena što je u ovo vreme vidi u papučama na ulici. – Ah! jadnice moja, zar posao slabo ide!

Nana se namršti i time joj dade znak da ćuti, jer je pored njih bilo drugih žena, u kućnoj haljini, bez rublja, nepočešljane kose. Ujutru čim bi oterale čoveka koji je kod njih proveo noć, sve javne žene ovoga kvarta dolazile su na pijacu da kupuju, neispavanih očiju, vukući stare cipele i papuče, u rđavom raspoloženju i umoru jedne noći pune dosade i neprijatnosti. Iz svake ulice raskršća one su išle ka pijaci, jedne vrlo blede, još mlade, ljupke u svojoj zapuštenosti, druge strašne, stare i naduvene, razgolićenih grudi, ne mareći što ih svet tako vidi van časova njihovog rada; na ulicama se prolaznici okretahu za njima i ni jedna od njih nije ih udostojila osmehom, sve prezaposlene, sa prezrivim držanjem domaćica za koje muškarci više ne postoje. Baš kad je Satena plaćala rotkvice, jedan mladić, neki zakasneli činovnik, dobaci joj u prolazu: „Dobar dan, draga.” Ona se odjednom uspravi i reče s dostojanstvom uvređene kraljice:

– Šta je ovoj svinji najedanput? Zatim joj se učini da ga poznaje. Pre tri dana, oko ponoći, vraćajući se

sama sa bulevara, ona je govorila s njim gotovo pola sata, na uglu Labrijerove ulice, da bi ga nagovorila da pođe s njom. Ali to ju je sad još više naljutilo.

– Baš su prostaci s ovakvim dobacivanjem usred dana – reče ona. – Kad čovek ide svojim poslom, zar ne, treba ga poštovati.

Nana je najzad kupila golubove, mada je sumnjala da su sveži. Tada je Satena htela da joj pokaže svoja vrata, ona je stanovala u blizini, u Larošfukoovoj ulici. I, čim su se našle same, Nana joj ispriča svoju strastvenu ljubav prema Fontanu. Stigavši pred svoju kuću, mala se ukrutila, držeći rotkivce pod miškom, ozarena poslednjim detaljem koji je druga iznosila, lažući sad i ona, zaklinjući se da je ona najurila grofa Mifa udarajući ga snažno u stražnjicu.

– Oh! vrlo šik – ponavljaše Satena – vrlo šik, tako mu i treba! I ništa nije rekao, je li? Prava kukavica! Što nisam bila to da vidim njegovu njušku!... Ti si u pravu, draga moja. Šta te se tiče šta će posle biti! Ja, kad mi se prohte neki muškarac, ja se sita zadovoljim... Slušaj, navrati k meni, obećaj mi. Vrata nalevo. Kucaj triput, jer su mi se mnogi popeli na vrat.

Od toga dana, kad god bi se dosađivala, Nana je navraćala Sateni i bila je uvek sigurna da će je naći, pošto ova nije nikad izlazila pre šest sati. Satena je stanovala u dve sobe, za koje joj je kupio nameštaj neki apotekar da bi je spasao od policije, ali, za nepunu godinu, ona je polomila nameštaj, pokvarila stolice, isprljala zavese, u takvom haosu prljavštine i nereda da se činilo da to stanuje čopor pobesnelih mačaka. Ponekad, kada bi, i sama zgađena na sve to, pokušala da počisti, ostajale su joj u rukama prečage stolica i parčad tapeta, toliko je to bilo zapušteno i prljavo. Tih dana bilo je još prljavije i nije se više moglo ući od

preturenih i pobacanih stvari pored vrata. Zato je ona najzad digla ruke od svega. Pri svetlosti lampe, ormar s ogledalom, zidni sat i ono što je ostalo još od zavesa, izazivalo je kod ljudi još izvestan utisak. Uostalom, već šest meseci gazda joj preti da će je oterati. Za koga bi onda ona čuvala nameštaj? Za njega možda? Taman posla! I kad je ustajala raspoložena, ona je veselo uzvikivala, udarajući snažno nogama u strane ormara koje su pucale.

Nana ju je gotovo uvek nalazila gde leži. Čak u dane kad bi Satena silazila na ulicu da kupi potrebne sitnice, bila je toliko umorna po povratku da bi ponovo zaspala bacivši se na ivicu postelje. Preko dana se vukla po sobi, dremala po stolicama, i ova malaksalost ju je napuštala tek pred veće, kad su se palile lampe na ulicama. Nana se vrlo prijatno osećala kod nje, sedeći besposlena među nenameštenim krevetima, lavorima koji su stajali na podu, suknjama punim blata, od koga su se prljale fotelje. Tada bi otpočelo brbljanje i beskrajna poveravanja, dok ju je Satena, u košulji, uvaljena u postelji, slušala pušeći cigarete. Katkada, one su se častile pelenjačom, poslepodne, u trenucima bola i jada, da bi zaboravile, ne silazeći i ne obukavši čak ni suknju, Satena bi se nagnula preko ograde stepeništa i glasno poručivala piće maloj nadstojničinoj kćerci, devojčici od deset godina, koja je, donoseći pelenjaču, posmatrala gospođine gole noge. Svi su se razgovori svodili na odvratnosti prema muškarcima. Nana je bila strašno dosadna sa svojim Fontanom, ona nije mogla da kaže ni deset reči a da ponovo ne padne u prepričavanje onoga što on govori i šta radi. Ali Satena, dobra devojka, slušala je bez dosade ove večne priče o čekanju na prozoru, o svađama zbog zagorelog gulaša, o izmirenju u krevetu, posle dugog nemog durenja. Iz potrebe da joj o tome govori, Nana je došla dotle da joj je pričala i o svima šamarima koje je dobijala: prošle nedelje ju je udario da joj se oko nadulo, pa i sinoć, zbog njegovih papuča koje nije mogla da nađe, on ju je ošamario tako da se udarila o noćni stočić. Satena se nije čudila, duvajući dim iz svoje cigarete i zastavši samo da kaže kako se ona uvek sagne tako da gospodin promaši svoj cilj. One nisu nikako izlazile iz ovih priča o udarcima, srećne i zanete istim glupim, sto puta ponovljenim delima, prepuštajući se razneženom i toplom umoru nedostojnih udaraca o kojima su pričale. Ta radost da prepričava o Fontanovim udarcima, da ga pokaže u punom svetlu, čak i način na koji on skida cipele, dovodila je Nanu svaki dan kod Satene, utoliko više što je ova počela da saoseća s njom: ona je pripovedala mnogo jače stvari, o jednom poslastičaru koji ju je ostavljao na podu, mrtvu od udaraca, i koga je ona ipak volela. Zatim su došli dani kad je Nana plakala, izjavljujući da se to više ne može izdržati. Satena bi je tada pratila do vrata njene kuće i ostajala po ceo sat na ulici da vidi da li je zlostavlja. I, sutradan, obe žene radovale su se celo poslepodne zbog pomirenja, iako su, međutim, više volele – ne govoreći o tome – dane kad je padao pljusak udaraca, jer ih je to više uzbuđivalo.

One su postale nerazdvojne. Međutim, Satena nije nikada išla kod Nane, pošto je Fontan izjavio da neće da trpi takve žene u svojoj kući. One su izlazile zajedno, i tako je jednoga dana Satena odvela svoju prijateljicu jednoj ženi, upravo onoj gospođi Rober koja je zadavala brigu Nani i u njoj izazvala izvesno

poštovanje otkako je odbila da pođe k njoj na večeru. Gospođa Rober je stanovala u Monijevoj ulici, novoj i tihoj ulici u Evropskom kvartu, u kojoj nije bilo dućana, a u čijim su lepim kućama sa malim tesnim stanovima živele dame. Bilo je pet časova, duž pustih ulica, u aristokratskom miru visokih belih kuća, stajala su mala zatvorena kola trgovaca i ljudi od berze, dok su muškarci išli brzim korakom, gledajući u prozore gde su stajale žene u kućnoj haljini i izgledale kao da čekaju. Nana je najpre odbila da se popne, govoreći da ona ne poznaje tu gospođu. Ali je Satena navaljivala. Žena, valjda, ipak može da povede sa sobom jednu prijateljicu u posetu. Ona hoće jednostavno da učini posetu iz učtivosti; gospođa Rober, koju je uoči toga dana srela u restoranu, bila je prema njoj vrlo ljubazna, tražeći da joj da časnu reč da će je posetiti. I Nana je najzad pristala. Kad su se popele, jedna mala sanjiva služavka reče im da se gospođa nije još vratila, ali ih je ipak uvela u salon i to ih ostavila.

– Juh! baš je lepo – prošapta Satena. Nalazile su se u građanskom stanu ozbiljnog izgleda, prevučenom tamnim

tkaninama, sa uglađenošću jednog pariškog trgovca koji se povukao iz poslova pošto se obogatio. Nana, na koju je ovo uticalo, htede da se našali na gospođin račun. Ali se Satena ljutila, govoreći da jemči za poštenje gospođe Rober. Ona se mogla uvek videti u društvu starijih ozbiljnih ljudi koji su išli s njom ispod ruke. Sad ona ima nekog bivšeg fabrikanta čokolade, ozbiljnog gospodina. Kad joj dolazi u posetu, očaran otmenim izgledom stana, on se uvek prijavljuje i zove je svojim detetom.

– Gle, eto je to – reče Satena pokazujući na fotografiju koja je stajala ispred sata na kaminu.

Nana se za trenutak pažljivo zagleda. Fotografija je predstavljala smeđu ženu, duguljastog lica, usana stegnutih u diskretan osmeh. Čovek bi rekao da je to sasvim otmena dama sa malo više uzdržljivosti.

– Čudnovato – prošapta najzad – ja sam sigurno negde videla ovu glavu, ali ne znam više gde. Ali to nije moglo biti na pristojnom mestu... Oh! ne, dabome, to nije bilo pristojno mesto.

I ona dodade, okrenuvši se svojoj prijateljici: – Dakle, tražila je od tebe obećanje da ćeš je posetiti. Šta hoće od tebe? – Šta hoće od mene? Zaboga, bez sumnje da razgovaramo, da ostanemo

jedan trenutak zajedno... To je učtivost. Nana gledaše u Satenu ukočenim pogledom: zatim pucnu jezikom. Najzad,

šta se to nje tiče. Ali kako gospođa još nije dolazila, ona izjavi da neće više čekati, i one odoše.

Sutradan, kako je Fontan saopštio Nani da neće doći na večeru, ova izađe rano i pođe Sateni da je povede i časti dobrom večerom u nekom restoranu. Izbor restorana bio je veliko pitanje. Satena je predlagala da pođu u neke pivnice, ali je Nana smatrala da su prljave. Najzad, ona je nagovori da pođu kod Lore. To je bio restoran u Ulici mučenika gde je večera stajala tri franka.

Kako im je bilo dosadno da čekaju vreme za večeru i ne znajući šta da rade na ulici, pođoše kod Lore dvadeset minuta ranije. Sva tri salona bila su još prazna. One sedoše za jedan sto, u istom salonu gde se na visokoj klupi za tezgom kočoperila Lora Pjedfer. Ova Lora bila je dama od pedeset godina, neobično ugojena, stegnuta pojasima i miderima. Žene su nailazile jedne za drugima, izdizale se iznad tacni i ljubile Loru u usta sa nežnom familijarnošću, dok se ovo čudovište vlažnih očiju trudilo da, odgovarajući na sve pozdrave, ne izazove nečiju ljubomoru. Služavka koja je posluživala ove dame bila je, naprotiv visoka, mršava žena, istrošena, crnih trepavica i pogleda koji su plamteli podmuklom vatrom. Sva tri salona se brzo napuniše. Bilo je tu oko stotinu mušterija, dama slučajno pomešanih za stolovima; veći deo primicao se četrdesetoj, i one su bile ogromne i ugojene, u naduvenosti od poroka u kojoj su se gubila mekana usta, a u sredini ovih naduvenih nedara i trbuha bilo je nekoliko lepuškastih vitkih devojaka, izgleda još bezazlenog i pored bestidnih pokreta, početnice koje je neka mušterija pronašla u nekom ćumezu i dovela kod Lore, gde se ovaj narod debelih žena, probuđen mirisom njihove mladosti, gurao i udvarao im se kao stari uznemireni momci, plaćajući im slatkiše. Što se tiče muškaraca, bilo ih je malo, deset do petnaest najviše, skromnog držanja pod navalom talasa od sukanja, izuzev četiri mladića koji su se šalili i osećali vrlo prijatno, jer su ovde naročito došli da vide ovaj svet.

– Zar ne – govoraše Satena – njihova kuhinja je vrlo dobra? Nana je zadovoljno klimala glavom. To je bila stara zdrava večera

provincijske gostionice: pašteta zgotovljena sa raznim finim začinima, pilav, pasulj, krem sa vanilom i karamelom. Ove su dame naročito jele pilav, nadimajući se u svojim bluzama i brišući lagano usne. U početku se Nana bojala da ne sretne svoje nekadašnje prijateljice, koje bi joj dosađivale glupim pitanjima, ali ona se umirila jer nije primetila nijedno poznato lice u ovoj veoma izmešanoj gomili, gde su se mogle videti izbledele haljine i bedni šeširi pored bogatih toaleta, združeni istom pokvarenošću. U jednom trenutku ona se zainteresovala za nekog mladića, kratke kovrdžave kose i bezobraznog lica, koji je držao bez daha, spreman da ugodi svima njegovim kaprisima, ceo jedan sto devojaka, koje su pucale od debljine. Ali, kad se mladić nasmejao, njegOva su se prsa nadula.

– Gle, pa to je žensko – uzviknu ona lako. Satena, koja je halapljivo gutala pilav, diže glavu i šapnu joj: – Da, ja je poznajem... Vrlo šik! Svi se o nju otimaju. Nana napući usta gadeći se. Ona to još nije razumevala. Međutim, govorila

je po svome razumnom shvatanju da o ukusima i bojama ne treba raspravljati, jer se nikad ne zna što će se moći voleti jednog dana. Zato je mirno, kao filozof, jela krem, primećujući jasno da je Satena neobično uzbudila susedne stolove svojim velikim plavim i nevinim očima. Naročito je primetila pored nje jednu jaku plavu damu, vrlo ljubaznu, ova je gorela i gurala se tako da je Nana htela da interveniše.

Ali u tom trenutku se iznenadi, videći jednu damu koja je ulazila. Poznala je u njoj gospođu Rober. Ova, sa svojim lepim izrazom smeđeg miša, prijateljskim pokretom glave pozdravi veliku mršavu služavku, zatim se nasloni na tezgu gospođe Lore. I one su jedna drugoj pružile usta u dugi poljubac. Nana je smatrala da je ovo milovanje vrlo čudnovato za tako otmenu damu, utoliko pre što gospođa Rober nije ni najmanje imala smeran izgled, naprotiv. Ona je pogledala po salonu, razgovarajući tiho. Lora je ponovo sela i raširila se veličanstveno, kao kakav stari idol poroka, lica istrošenog i uglačanog poljupcima vernih, i, iznad punih tanjira, ona je vladala nad svojom naduvenom klijentelom debelih žena, nakazna i pored najdebljih, kočopereći se u svom bogatstvu gazdarice kojim je bio nagrađen njen četrdesetogodišnji rad.

Ali gospođa Rober je spazila Satenu. Ona pusti Loru, dotrča i pokaza se vrlo ljupka, govoreći koliko žali što juče nije bila kod kuće, i kako je Satena, očarana, htela na svaki način da joj napravi malo mesta, ona se klela da je večerala i da je navratila samo da je vidi. Dok je govorila, stojeći iza svoje nove prijateljice, ona se naslanjala na njena ramena, smejala se i umiljavala, ponavljajući:

– No, kada ću vas videti? Ako biste bili slobodni... Nana, na žalost, više nije mogla čuti. Ovaj ju je razgovor vređao, i ona je

gorela od želje da ovoj poštenoj ženi kresne u lice njene mane. Ali ugledavši jednu grupu koja je ulazila, ona zaneme. To su bile otmene dame, u svečanim toaletama, sa dijamantima. One su došle da se malo provedu kod Lore, kojoj su sve govorile ti, obuzete perverznim ukusom, vukući na svojoj koži sto hiljada franaka dragog kamenja da bi došle da večeraju ovde, za tri franka po osobi, na ljubomorno čuđenje bednih prljavih devojaka. Kad su ušle, razgovarajući glasno uz zvonki smeh, kao da donose spolja mlaz sunca, Nana je brzo okrenula glavu, vrlo nezadovoljna što vidi među njima Lisi Stevar i Mariju Blond. Za pet minuta koliko su ove dame provele u razgovoru sa Lorom pre nego što su prešle u susedni salon, ona je držala spuštenu glavu, praveći se da je zauzeta valjanjem mrvica od hleba po čaršavu. Zatim, kad je najzad mogla da se okrene, ona se zaprepasti: stolica pored nje bila je prazna. Satena je iščezla.

– Lepo, kud li je pošla – izusti ona sasvim glasno. Snažna plava dama, koja je Satenu obasula sa toliko pažnje, nasmeja se

pakosno, i kako ju je Nana, razdražena ovim smehom, gledala pretećim pogledom, ona reče namerno, razvučenim glasom:

– To nisam sigurno ja, ona druga vam je podvalila. Tada, razumevši da će je ismejavati, Nana ućuta. Čak je ostala još trenutak

sedeći, ne želeći da pokaže svoju ljutnju. U suseđnom salonu čula je uzvike Lisi Stevar koja je častila ceo jedan sto devojčica što su došle sa balova na Monmartru i Sapeli. Bilo je veoma toplo, služavka je nosila naslaganu gomilu prljavih tanjira, miris pilava bio je jak; za to vreme četiri gospodina su već sipala fino vino nekim ženskim parovima, želeći da ih napiju kako bi od njih čuli masne stvari. Nana je sada bila ogorčena što mora da plati večeru za Satenu. Gledaj, molim te, ove gadure, koja se provodi i beži sa prvim koga sretne, a ne

kaže ni hvala! Istina, večera je stajala svega tri franka, ali joj je to ipak teško padalo, jer je postupak bio suviše gadan. Ona, međutim, plati, bacivši svojih šest franaka Lori, koju je sad prezirala više nego blato ispod peta.

U Ulici mučenika Nana oseti da njena mržnja raste još više. Nije, valjda, luda da trči za Satenom, taman posla, za tim đubretom! Ali veče je bilo izgubljeno, i ona se polako uputi ka Monmartru, besna naročito na gospođu Rober. A ova je imala poznatu drskost da izigrava otmenu ženu, da, otmenu, ali u ćošku za smetlište. Sada je ona bila sigurna da ju je srela kod „Leptira”, u jednom smrdljivom ćumezu u Ulici Poasonijer, gde su je mušarci uzimali za franak i po. I ova ženturina je oduševljavala šefove svojim čednim držanjem i odbijala je večere na koje je imala čast da je pozovu, samo da bi izigravala poštenu ženu! Nije nego, ona i poštenje! Ovakve svetice uvek se najviše i provode u prostačkim ćumezima koje niko ne poznaje.

Međutim, razmišljajući o ovim stvarima, Nana je stigla kući. Trgla se kad je unutra ugledala svetlost. Fontan se vratio mrzovoljan, ljut što ga je napustio prijatelj kome je platio večeru. On je hladno saslušao izjašnjenja koja mu je ona, u strahu od batina, davala, prestravljena što ga je zatekla ovde, pošto mu se nije nadala pre jednog sata ujutru, priznala je da je potrošila šest franaka, ali u društvu gospode Maloar. Tada joj on dostojanstveno pruži pismo sa njenom adresom, koje je mirno otvorio. To je bilo pismo od Žorža, koji je bio još zatvoren u Fondeti i koji je nalazio olakšanje i utehe pišući joj svake nedelje strastvena pisma. Nana je silno volela da prima pisma, naročito ljubavne fraze sa zakletvama. Ona ih je svakome čitala. Fontan je poznavao Žoržov stil i cenio ga je. Ali te večeri, ona se toliko bojala svađe da se napravila ravnodušna, ona pređe dosadnim pogledom preko pisma i baci ga, dok je Fontan na jednom oknu prstima dobovao neki vojnički marš, nezadovoljan što mora da legne tako rano, ne znajući kako da provede veče. Zatim se naglo okrete.

– Kako bi bilo da odmah odgovorimo ovom dečaku – upita. Obično je on pisao. Voleo je da se bori sa stilom. I posle, bio bi srećan kad

bi ga Nana, oduševljena kad on glasno pročita pismo, grlila uzvikujući radosno kako samo on ume da nađe takve izraze. To bi ih najzad raspalilo i oni su se obožavali.

– Kako hoćeš – odgovori mu ona. – Ja idem da skuvam čaj, a posle toga ćemo leći.

Fontan se tada namesti za stolom, raširivši ispred sebe pero, mastilo i hartiju. Zatim savi ruke i izduži bradu.

– „Srce moje” – otpoče on glasno. Više od jednog sata radio je marljivo, zadržavajući se katkad na jednoj

rečenici, s glavom među rukama, doterujući, smeškajući se zadovoljno kad bi našao kakav nežan izraz. Nana je ćutke već bila ispila dve šolje čaja. Najzad on pročita pismo, kao što se čita u pozorištu, bezbojnim glasom, praveći gestove. U ovom pismu od pet stranica, govorio je o „slatkim časovima provedenim u Minjoti, o onim časovima čija uspomena ostaje kao retki mirisi”, zaklinjao se

„na večnu vernost ovom proleću ljubavi” i završavao je izjavom da je njena želja „da ponovo otpočnu ovu sreću, ako se sreća može ponovo otpočeti”.

– Znaš – objasni joj on – ja sve to kažem samo iz učtivosti. Kad je to već šala... He! Šta veliš na ovo? Savršeno, zar ne?

On je likovao. Ali Nana, nevešta i bojeći se još, učinila je grešku što mu se nije obisnula oko vrata, uzvikujući kao obično. Samo je rekla da je pismo dobro napisano, i ništa više. To ga je mnogo uvredilo. Ako joj se pismo ne sviđa, ona može da napiše drugo, i, umesto poljubaca koji su obično dolazili posle sličnih ljubavnih fraza, oni su ostali hladni na dva kraja stola. Međutim, ona mu je bila nalila šolju čaja.

– Kakva je ovo svinjarija – viknu on okvasivši usne. – Pa ti si metnula soli unutra!

Nana, na nesreću, sleže ramenima. On se razbesne. – Ah! večeras rđavo ide! I svađa otpoče. Časovnik je pokazivao tek deset sati, i to je došlo zgodno

da se utraći vreme. On se sve više razdraživao, dobacivao Nani u lice, u bujici psovki, sve moguće optužbe, jednu za drugom, ne dopuštajući joj da se brani. Ona je bila prljava, ona je bila glupa, ona se svuda valjala. Najzad, on se okomi na pitanje novca. Zar on troši šest franaka kad večerava u varoši? Njemu večeru plaćaju, inače bi on jeo kod kuće govedinu. I to još zbog one stare podvodačice Maloar, oštrokonđe, koju će on sutra izbaciti napolje! No, lepo! Daleko bi doterali kad bi oboje bacali tako olako po šest franaka na ulicu!

– Pre svega, daj mi račun – viknu on. – Daj novac ovamo da vidim kako stojimo.

Svi instinkti njegove prljave škrtosti izbiše na videlo. Nana, savladana i prestravljena, požuri se da uzme iz pisaćeg stola novac koji im je ostao, i donese ga pred njega. Do sada je ključ stajao na zajedničkoj kasi iz koje su oni slobodno uzimali.

– Kako – reče on pošto je prebrojao – ostalo je jedva sedam hiljada franaka od sedamnaest hiljada, a mi smo zajedno tek tri meseca... To nije moguće.

On skoči, gurnu pisaći sto, donese fioku i poče da je pretražuje pri svetlosti lampe. Ali, zaista, bilo je samo šest hiljada osam stotina i nekoliko franaka. Tada je nastao pravi lom.

– Deset hiljada franaka za tri meseca – drao se on. – Šta si od njih uradila, boga li ti tvoga! Je li, odgovaraj!... Sve to prelazi u džep onog akrepa, tvoje tetke, je li? ili se častiš s muškarcima, to je jasno... Odgovaraj!

– Ah! ako padaš u vatru... – reče Nana. – Račun je lako napraviti... Ti ne računaš nameštaj, i, onda, rublje koje sam morala da kupim. To brzo ide kad se čovek namešta.

Ali, iako je tražio objašnjenja, on nije hteo da ih sluša. – Da, to ide suviše brzo – reče on mirnijim glasom – i, vidiš, mala moja,

dosta mi je ove zajedničke kuhinje... Ti znaš da su ovih sedam hiljada moji. E,

dobro, pošto su kod mene, ja ih zadržavam... Da, kad ne znaš da čuvaš, ja ne želim da me upropastiš. Svakome svoje.

I on dostojanstveno stavi novac u svoj džep. Nana ga gledaše zaprepašćena. A on produži ljubaznim tonom:

– Ti razumeš, ja nisam toliko glup da izdržavam tetke i decu koja nisu moja... Svidelo ti se da potrošiš svoj novac, to je tvoja stvar, ali što se moga tiče, to je svetinja... Kad ispečeš but, platiću polovinu. A uveče ćemo da se obračunavamo, tako!

Ovog puta Nana se razbesne. Ona nije mogla da zadrži uzvik: – Slušaj ti, ti si pojeo mojih deset hiljada franaka... To je prava svinjarija! Ali on više nije hteo da se raspravlja. Preko stola, svom snagom opali joj

šamar govoreći: – De, ponovi! Ona ponovi, uprkos šamaru, a on tada skoči na nju i poče da je udara i

nogama i pesnicama. Uskoro je tako izmlati da se ona, kao obično, najzad svukla i legla plačući. On je bio sav zaduvan. Kad se i on spremao da legne, opazio je na stolu pismo koje je napisao Žoržu. Tada ga brižljivo savi, okrenut prema krevetu, govoreći pretećim glasom:

– Ono je vrlo dobro napisano, ja ću ga lično poneti na poštu, jer ne volim ćefove... I ne stenji više, nerviraš me.

Nana, koja je plakala grcajući tiho, zadrža dah. Kad je on legao, ona se zagrcnu i baci na njegova prsa jecajući. Njihova tuča uvek se tako svršavala, ona je strahovala da ga ne izgubi i osećala je kukavičku potrebu da zna da je njen, uprkos svemu. U dva maha on je odbi ponositim gestom. Ali topli zagrljaj osve žene koja ga preklinjaše, gledajući ga svojim velikim očima verne životinje, raspali u njemu želju. On joj velikodušno oprosti, ali se ipak nije ponizio da se ponudi, on je pustio da ga ona miluje i silom uzme, kao čovek čiji oproštaj vredi da se zasluži. Bio je obuzet nemirom, pobojavši se da se Nana ne pretvara samo da bi dobila natrag ključ od kase. Sveća je bila ugašena kad je on osetio potrebu da pokaže svoju volju.

– Znaš, devojko, kažem ti ozbiljno da ću zadržati novac. Nana, obisnuta oko njegova vrata i gotova da zaspi, nađe umirujuću reč: – De, ne plaši se... Ja ću raditi. Ali od te večeri život među njima postao je sve teži. Preko cele nedelje čuli

su se šamari, pravo otkucavanje časovnika, koji je, izgledalo je, upravljao njihovim životom. Nana je, od silnih batina, postajala mekana kao fino rublje, to joj je davalo nežnu kožu, ružičast i beo ten, to ju je činilo mekanom. Pri dodiru i na pogled tako vedrom da se ona još prolepšala. Zbog toga je Prilijer jurio za njom, posećujući je kad Fontan nije bio kod kuće, gurajući je do ćoškova da je poljubi. Ali ona se otimala, ljuta i rumena od stida, smatrala je da je gadno od njega što hoće da prevari prijatelja. Tada bi joj se Prilijer rugao. Zaista, ona je počela da biva luda! Kako može da se veže za onakvog majmuna? Jer, najzad,

Fontan je pravi majmun, sa svojim velikim nosom koji se klati. Baš gadno lice! I čovek koji je, pored toga, i prebija!

– Moguće, ja ga takvog volim – odgovori ona jednog dana s mirnim izrazom žene koja pokazuje odvratan ukus.

Bosk se zadovoljavao time da dolazi što češće na večeru. On bi slegao ramenima stojeći iza Prilijera, lep dečko, ali neozbiljan. On je više puta prisustvovao domaćim svađama, kad bi Fontan, dok su jeli poslastice, šamarao Nanu, on je produžavao da žvaće ozbiljno, nalazeći da je to sasvim prirodno. Da bi im se odužio za večeru, on se ushićavao njihovom srećom. Sebe je proglašavao za filozofa, bio se svega odrekao, čak i slave. Prilijer i Fontan, ponekad izvaljeni na stolici, zaboravljali su se pored spremljenog stola, pričajući jedan drugom o svojim uspesima do dva časa ujutro, sa svojim teatralnim gestovima i glasom; on je, međutim, udubljen u svoje misli, s vremena na vreme prezrivo uzdisao i mirno ispijao do kraja bocu konjaka. Što preostaje od Talme? Ništa, onda neka ga ostave na miru, to je suviše glupo!

Jedne večeri on nađe Nanu uplakanu. Ona skide reklu da mu pokaže leđa i ruke modre od udaraca. On joj se zagleda u kožu, ne padajući u iskušenje da iskoristi priliku, kao što bi to učinio onaj glupak Prilijer. Zatim joj ozbiljno reče:

– Devojko, tamo gde ima žena, ima i šamara. Mislim da je Napoleon to rekao... Operi se slanom vodom. Slana voda je odlična za to. Dobićeš ih ti još, i nemoj da se žališ dok si čitava... Znaš, slobodan sam da sebe pozovem na večeru, video sam but.

Ali gospođa Lera nije tako filozofirala. Svaki put kad bi joj Nana pokazala novi modri trag od udaraca na beloj koži, ona bi jako vrisnula. To je mrcvarenje njene sestričine, i to ne može duže da traje. Istina, Fontan je oterao gospođu Lera govoreći da neće više da je sretne u kući, i od toga dana, ako bi ona bila to kad se on vraćao, morala je da odlazi kroz kuhinju, što ju je strašno ponižavalo. Zbog toga ona nije prestala da grdi ovoga prostaka. Ona mu je, sa izrazom otmene dame koju niko ne može da uči dobrom vaspitanju, naročito prebacivala da je nevaspitan.

– On, to se odmah vidi – govorila je Nani – on nema nimalo osećanja pristojnosti. Njegova majka mora da je bila prosta, nemoj da ga braniš, to se oseća!... Ja ne govorim zbog sebe, mada osoba mojih godina ima pravo na izvesne obzire... Ali kako ti možeš da izdržiš njegovo rđavo ponašanje, jer, neću da sebi laskam, ja sam te uvek učila da se vladaš kako treba i u svojoj kući primala si najbolje savete. Zar ne, mi smo svi u porodici bili vrlo dobro vaspitani?

Nana je, bez protivljenja, slušala sagnute glave. – I onda – produži tetka – ti si poznavala sam otmen svet... Baš sam sinoć o

tome govorila sa Zoe. Ona, isto tako, ne može da shvati. „Kako to da gospođa”, rekla mi je, „koja je umela da vodi gospodina grofa, čoveka u svakom pogledu tako savršenog” – jer, među nama budi rečeno, izgleda da si od njega pravila budalu – „kako to da gospođa dopušta da je bije taj pajac?”... A ja sam dodala da bi se udarci još mogli i podneti, ali da nikad ne bih trpela nedostatke obzira...

Najzad, on nema ničeg što bi mu išlo u prilog. Ja ne bih htela ni njegovu sliku da vidim u svojoj sobi. I ti se upropaštavaš zbog takve ptičice, da, ti se upropa štavaš, mila moja, ti lipsavaš, pored tolikih drugih, i to bogatijih, i ličnosti iz vlade... Dosta o tome! nije moje da ti o tome govorim. Ali, na prvu njegovu prljavštinu, ja bih ga lepo ostavila sa jednim: „Gospodine, za koga me smatrate?” znaš, onako ponosno, što bi mu odseklo ruke i noge.

Tada Nana briznu u plač mucajući: – Oh! draga tetka, ja ga volim. Istina je bila u tome što je gospođa Lera bila nespokojna, videći kako joj

sestričina s vremena na vreme daje s velikom mukom po nekoliko franaka da bi mogla da plati za izdržavanje malog Luja. Bez sumnje, ona će se žrtvovati, ona će ipak zadržati dete i čekaće bolja vremena. Ali na pomisao da Fontan sprečava nju, dete i njegovu majku da plivaju u bogatstvu, toliko se ljutila da čak nije priznavala da postoji ljubav. Zbog toga je završila ovim ozbiljnim rečima:

– Slušaj, kad ti jednog dana oderu kožu sa trbuha, doći ćeš da kucaš na moja vrata, i ja ću ti otvoriti.

Uskoro je pitanje novca postalo za Nanu velika briga. Sedam hiljada franaka koje je Fontan uzeo, kao da su propali u zemlju, taj novac bio je, nesumnjivo, na sigurnom mestu, i ona se nikada ne bi usudila da se o tome raspituje, jer se ustezala pred ovom ptičicom, kako ga je nazivala gospođa Lera. Ona se bojala da on ne pomisli kako se ona njega drži zbog njegovih tričavih para. On je doista bio obećao da će podmirivati kućne potrebe. Prvih dana on joj je svakog jutra davao tri franka. Ali su se u njemu javljali prohtevi čoveka koji plaća, za svoja tri franka on je hteo sve da ima: i maslaca, i mesa, i rano povrće i rano voće, a ako bi se ona usudila da nešto primeti, ako bi mu rekla da je nemoguće imati celu pijacu za tri franka, on bi planuo, govorio joj je kako nije ni za šta, prava raspikuća, glupava životinja koju trgovci potkradaju, i gotovo uvek pretio da će naći drugi pansion. Zatim, posle mesec dana, on je nekoliko puta zaboravio da ujutru ostavi tri franka na niskom ormaru. Ona se usudila da mu ih zatraži, bojažljivo, na zaobilazan način. Tada su nastajale svađe, on joj je život toliko zagorčavao pod ma kojim izgovorom da ona više nije htela da računa na njega. A kad ne bi ostavio tri franka, a ipak našao obed, bio je veseo kao zeba, pažljiv i ljubazan, ljubio je Nanu i igrao se stolicama. A ona, presrećna, želela je samo da ne nađe ništa na ormaru, iako se mnogo mučila da veže kraj s krajem. Ona mu je čak jednoga dana vratila njegova tri franka, govoreći da joj je ostalo još novca od jučerašnjeg dana. Ali kako joj on uoči toga dana nije dao ništa, ostao je trenutno u nedoumici, bojeći se neke lekcije. Međutim, ona ga je gledala očima punim ljubavi, ljubila ga je u potpunom davanju celog svog bića, i on metnu novac u džep, sa malim grčevitim drhtajem tvrdice koji spašava novac od opasnosti. Od toga dana on se više nije uznemiravao, ne pitajući je nikad odakle joj novac, praveći kiselo lice kad bi našao krompir i smejući se na sav glas kada bi ugledao ćurku ili but, ali ne odričući se ipak svoga običaja da šamara Nanu, čak ni u svojoj sreći, kako se od toga ne bi odvikao.

Nana je, dakle, našla načina da podmiruje sve potrebe. Bilo je dana kada je kuća bila prepuna hrane. Dvaput u nedelji Bosk bi se prejeo. Jedne večeri, kad je gospođa Lera odlazila, besna što vidi na vatri obilatu večeru koju ona neće okusiti, nije mogla da se uzdrži i upita Nanu ko to plaća. Nana, iznenađena, veoma se zbuni i poče da plače.

– Lepo! To su čista posla – reče tetka koja je razumela. Nana se bila pomirila sa sudbinom da bi imala mir u kući. Zatim, kriva je

za to gospođa Trikon, koju je srela u Lavalovoj ulici jednoga dana kad je Fontan izišao besan zbog toga što mu je spremila bakalar. Ona je tada govorila gospođi Trikon, koja se upravo nalazila u teškom položaju, da pristaje. Kako Fontan nikad nije dolazio kući pre šest sati, ona je bila slobodna posle podne, i donosila je četrdeset, šezdeset franaka, nekad i više. Mogla je da zaradi po deset i petnaest zlatnika da je umela da sačuva svoj položaj, ali ona se zadovoljavala i time što je mogla da nešto skuva u loncu. Uveče se sve zaboravljalo kad je Bosk brektao od jela i kad je Fontan, nalakćen na sto, puštao da ga ona ljubi u oči, sa izgledom čoveka koga vole zbog njega samog.

Tada, iako je obožavala svoga dragana, svoje ljubljeno kuče, sa strašću utoliko zaslepljenijom što je sada ona plaćala, Nana ponovo pade u blato u kome je počela. Ona se srozala i dospela na ulicu da bi zaradila pet franaka. Jedne nedelje, na pijaci Larošfuko, izmirila se sa Satenom, pošto ju je prethodno strašno napala, grdeći je zbog gospođe Rober. Ali Satena joj odgovori samo to: kad neko ne voli jednu stvar, to nije razlog da je i drugima ogadi. I Nana, širokog duha, podležući onoj filozofskoj ideji po kojoj čovek nikad ne zna šta će s njim biti, oprosti joj. Štaviše, ona ju je, u probuđenoj radoznalosti, ispitivala o izvesnim pojedinostima poroka, zgranjavajući se što u svojim godinama još nešto novo čuje posle svega onoga što je znala, i ona se smejala i uzvikivala, nalazeći da je to smešno, ali ipak s izvesnim gnušanjem prema svemu tome, pošto je ona, u stvari, bila buržujka u svemu što nije ulazilo u njene navike. Zato je navraćala i jela kod Lore kad je Fontan večeravao u varoši. Ona se tu zabavljala slušajući priče o ljubavima i ljubomorama, kojima su se mnogo uzbuđivale mušterije a da im to nije nimalo smetalo pri jelu. Međutim, ona još nije bila dotle došla, kako je govorila. Debela Lora, sa svojim razneženim materinstvom, pozivala ju je često da provede nekoliko dana u njenoj vili u Anijeru, na poljskom imanju, gde je bilo soba za sedam dama. Ona je odbijala, bojala se. Ali pošto joj se Satena zaklela da se vara, da se gospoda iz Pariza samo zabavljaju raznim igrama, ona je obećala za kasnije, kad bude imala slobodnog vremena.

U ovome trenutku Nana je bila na velikoj muci, i nije joj bilo do šale i zabave. Njoj je bio potreban novac. Kad je Trikonka nije zvala, što se suviše često događalo, ona nije znala šta da radi. Tada je sa Satenom pomamno silazila na parišku kaldrmu u onaj niski razvrat koji se šulja duž blatnjavih uličica, pod mutnom svetlošću plina. Nana se vratila u ćumeze na periferiji, gde je bacila svoje prve prljave suknje, ponovo je ugledala mračne uglove spoljnih bulevara, mesta gde su je ljudi, u njenoj petnaestoj godini, ljubili za vreme dok ju je otac

tražio da bi joj dobro isprašio tur. One su zajedno jurile, obilazile balove i kafane jednog kvarta, pele se uz stepenice mokre od ispljuvaka i prosutog piva, ili su, pak, išle polako, šetale se ulicama i zaustavljale se pred kapijama. Satena, koja je otpočela u Latinskom kvartu povede tamo Nanu, u Bilije i u pivnice na Bulevaru Sen Mišel. Ali raspust se približavao i kvart je mnogo mirisao na bedu. I one su se onda uvek vraćale na velike bulevare. Tamo su imale još najviše izgleda na dobar posao. Od Monmartra do Opservatorije one su vršljale tako po celoj varoši. Kišne večeri, kad su kvarile pete na cipelama, tople večeri, kad su se bluze lepile za kožu, duga stražarenja, beskrajne šetnje, guranje i svađe, i krajnje brutalnosti nekog prolaznika odvedenog u neku prljavu nameštenu sobu i njegovo silaženje niz masne stepenice uz psovke.

Leto se primicalo kraju, jedno burno leto sa vrelim noćima. One su odlazile zajedno posle večere oko devet sati. Na pločnicima u Ulici Bogorodice iz Lorete, dva reda žena koje su išle uz same dućane, zadignutih sukanja, spuštena pogleda i, reklo bi se, mnogo zaposlene, žurilo je ka bulevarima, ne obraćajući pažnju na izloge. To su izgladnele žene iz kvarta Breda silazile u varoš pri prvoj svetlosti gasa. Nana i Satena su prolazile pokraj crkve i skretale uvek Ulicom Le Peltje. Zatim, na stotinu metara od kafane „Ris”, stigavši na mesto manevrisanja, one su spuštale kraj svoje haljine, koji su dotle brižno rukom držale uzdignut, i odmah, uprkos prašine koju su čistile krajem suknje, one su, savijajući se u struku, išle sitnim korakom, usporavajući još hod kad su prolazile ispod mlaza jake svetlosti neke velike kafane. Napućene, sa glasnim smehom, pogledajući za ljudima koji se okretahu, one su bile kao kod svoje kuće. Njihova nabeljena lica, crvene usne i crne trepavice, dobijali su u senci, uzbuđujuću draž orijenta iz jevtinog bazara. Sudarajući se s gomilom, one su ostajale vesele do jedanaest sati dobacujući samo jedno „prljava njuško!” s vremena na vreme, iza leđa smetenjaka koji su im svojim cipelama čupali karner suknje, one su se malim prijateljskim pokretom pozdravljale sa kelnerima, zaustavljale pored nekog stola da razgovaraju sa gospodom i pile polako piće kojim su ih ovi častili, srećne što mogu da sednu i sačekaju dok svet iziđe iz pozorišta. Ali ukoliko je noć odmicala, ako ne bi navratile jedan ili dva puta u Larošfukoovu ulicu, one su se vraćale i njihov je lov postao pohlepniji. Tada bi, ispod nekog drveta, duž zamračenih pločnika koji su se praznili, nastala svirepa pogađanja, psovke i udarci, dok su poštene porodice, otac, majka i kćeri, naviknuti na ove susrete, prolazili mirno, ne žureći se. I onda, pošto bi deset puta prešle put od Opere do Pozorišta Žimnaz, Nana i Satena, dok su ljudi bežali i koračali brže u sve jačoj pomrčini, vraćahu se na pločnik u Ulici Fobur Monmartr. Tu su restorani, pivnice i kobasičarske radnje bili puni sveta do dva časa, i žene su gamizale i uporno stajale na vratima kafane, poslednje osvetljeno i živo mesto noćnog Pariza, poslednja pijaca otvorena za noćne sporazume, gde se o poslovima raspravljalo među grupama, bez ikakvog obzira, od jednog kraja ulice do drugog, kao u kakvom široko otvorenom hodniku neke javne kuće. A kad bi im se desilo da se vraćaju praznih šaka, one su se među sobom svađale. Ulica Bogorodice iz Lorete pružala se mračna i pusta, i videle su se senke žena kako se povlače, to su bile bedne devojke, koje su se kasno vraćale kućama, ogorčene

zbog jedne nezaposlene noći, ali još uporne, prepirući se promuklim glasom sa nekom zalutalom pijanicom, koju su zadržavale na uglu Ulice Breda ili Ulice Fontan.

Međutim, bilo je i neočekivanog ćara, zlatnika zarađenih sa otmenom gospodom koja su išla za njima pošto bi stavila svoj orden u džep. Satena je naročito imala dobar nos. Za vreme vlažnih večeri, kad je okvašeni Pariz isparavao bljutav miris velike prljave ložnice, ona je znala da ovo mlako i mlitavo vreme, ovaj smrad prljavih mesta dovodi ljude do besnila. I ona je vrebala najbolje odevene, videla bi ona to po njihovim bledim očima. To je ličilo na udar putenog ludila koji je prešao preko varoši. Ona se ipak malo plašila, jer su najotmeniji bili najprljaviji. Sva njihova spoljašnja uglađenost gubila se i pokazivala se životinja koja mnogo traži u svojim gnusnim prohtevima, prefinjena u svojoj perverziji. Zato im Satena nije odavala nikakvo poštovanje, ona se podsmevala gledajući dostojanstvenu gospodu u kolima, govoreći da su njihovi kočijaši mnogo bolji zato što poštuju žene i što ih ne ubijaju idejama iz drugog sveta. Padanje otmenih ljudi u gad poroka iznenađivalo je još Nanu, koja je imala predrasuda od kojih ju je Satena oslobađala. Znači primetila bi ona kad je govorila ozbiljno, znači da nema više vrline i poštenja? Svet se komeša od vrha do dna. Zaista, lepo mora izgledati u Parizu od devet časova uveće do tri ujutru, i ona se smejala i govorila, kad bi se moglo pogledati u sve sobe da bi se videle čudne stvari, kako mali svet uživa do sitosti, a i mnoge visoke ličnosti, ovde-onde, nosa zagnjurenog u prljavštinu dublje nego ostali. Ovo je dopunjavalo njeno vaspitanje.

Jedne večeri dolazeći po Satenu, ona prepozna markiza od Šuara, koji je silazio niz stepenice, slomljenih nogu, držeći se za ogradu, vrlo bleda lica. Ona se napravila kao da briše nos. Zatim, kad je došla gore i našla Satenu u strašnoj prljavštini, kuću zapuštenu već nedelju dana, krevet gnusan, razbacane lonce, ona se začudila što ova poznaje markiza. Ah, da, poznaje ga ona još iz vremena kad im je mnogo dosađivao, njoj i njenom poslastičaru, kad su živeli zajedno. On sada navraća s vremena na vreme, strahovito joj dosađuje, njušeći sva nečista mesta, čak i njene papuče.

– Da, draga moja, čak i moje papuče... Oh! stari prljavko! Uvek nešto traži...

Nanu je naročito uznemiravala iskrenost u ovom niskom razvratu. Ona se sećala svojih komedija zadovoljstva, kada je bila žena poznata u svome društvu, dok je gledala oko sebe devojke kako pomalo crkavaju svaki dan. Zatim, Satena joj je ulivala užasan strah od policije. Ona joj je o tome pričala mnoge priče. Nekada je morala da se podaje nekom policijskom agentu, određenom da bdi nad javnim moralom, kako bi je ostavili na miru; u dva maha on je sprečio da joj se da knjižica, i sada je strahovala jer je njen položaj bio jasan ako bi je ponovo uhvatili. Trebalo ju je samo čuti. Agenti, da bi dobili nagradu, hapsili su ih koliko su više mogli, oni su grabili sve, šamarali su one koje su vikale, sigurno da će biti zaštićeni i nagrađeni čak i onda kad bi uhvatili u gomili neku poštenu devojku. Oni bi leti, njih dvanaest do petnaest, vršili na bulevaru hapšenja u

masi, opkolili bi jedan deo i upecali po trideset žena za jedno veče. Samo, Satena je poznavala opasna mesta, čim bi izdaleka ugledala agente, ona je prestravljena bežala kroz gomilu vukući krajeve svoje haljine u strašnom neredu. To je bio strah od zakona, užas od prefekture, tako veliki da su poneke stajale ukočene na vratima kafana pred ovim silovitim udarcem koji je čistio ulicu. Ali Satena se još više plašila potkazivanja, njen poslastičar se pokazao kao pravi skot zapretivši joj da će je izdati pošto ga je napustila; da, ima ljudi koji od takvih marifetluka žive na račun svojih metresa, ne računajući gadne žene koje te tako lako izdajnički predaju u ruke policiji samo ako si lepša od njih. Nana je slušala ovo, obuzeta sve većim strahom. Ona je uvek drhtala pred zakonom, onom nepoznatom silom, onom osvetom ljudi koji mogu da unište a da niko na svetu ne može da je odbrani. Tamnica Sen Lazar izgledala joj je kao neka jama, neka crna raka gde sahranjuju žive žene pošto im odseku kosu. Ona je zaista sebi govorila kako bi joj bilo dovoljno da napusti Fontana pa da nađe zaštitu; Satena joj je uzalud govorila o izvesnim spiskovima žena, sa fotografijama, od kojih agenti mogu tražiti obaveštenja, ali u koje nikad ne smeju da diraju, ona se toga plašila, neprestano je sebe zamišljala kako je guraju, vuku i bacaju sutradan na pregled, i ona lekarska fotelja ispunjavala ju je zebnjom i stidom, nju koja je bezbroj puta skidala svoju košulju pred drugima.

Jedne večeri, krajem septembra, upravo kad se šetala sa Satenom Bulevarom Poasonijer, ova odjednom poče da trči, i kad ju je Nana zapitala, ona joj prošapta:

– Agenti, beži, beži! Tada, usred gužve, nastade luda trka. Suknje su bežale i cepale se. Padali su

udarci i uzvici. Jedna žena pade. Gomila je, smejući se, posmatrala ovaj surovi napad agenata, koji su brzo stezali svoj krug. Međutim, Nana je izgubila iz vida Satenu. Ona se ukočila od straha, i sigurno bi bila uhapšena da je jedan čovek nije uhvatio pod ruku i odveo je ispred besnih agenata. To je bio Prilijer, koji ju je prepoznao. Bez reči on zaokrenu s njom u Ružmon ulicu, koja je bila pusta, gde je mogla da odahne, bila je toliko klonula da ju je on morao pridržavati. Nije mu čak ni zahvalila ...

– Dede, priberi se malo – reče joj najzad... – Hajde k meni. On je stanovao u blizini, u Ulici Beržer. Ona se odmah uspravi. – Ne, neću. Tada on prihvati drsko: – Kad već ideš sa svima... Je li, zašto nećeš? – Zato što neću. Ona je mislila da je time sve rekla. Fontana je suviše volela da bi ga

izneverila s jednim prijateljem. O drugima nije vodila računa pošto nije bilo u pitanju zadovoljstvo nego nužda. Pred ovom glupom tvrdoglavošću Prilijer učini gadost koju čini lep čovek uvređen u svome častoljublju.

– Pa lepo, kako hoćeš – izjavi on. – Samo, ja ne idem na tvoju stranu, draga moja. Izvuci se sama kako znaš.

I on je napusti. Ponovo je obuze strah. Ona se vrati na Monmartr vrlo dugim zaobilaznim putem, idući brzo pored dućana, bledeći od straha čim bi joj se neki muškarac približio.

Sutradan, idući svojoj tetki, još sva potresena pretrpljenim strahom, Nana se našla lice u lice sa Labordetom na kraju jedne male usamljene ulice u Batinjolu. U početku je bilo, neprijatno i njoj i njemu. On, uvek ljubazan, išao je nekim poslom koji je skrivao. Međutim, on se prvi snašao i izjavio je svoju radost zbog ovog susreta. Zaista, svi su još bili zaprepašćeni potpunim zamračenjem Nanine zvezde. Tražili su je, nekadašnji njeni prijatelji su čeznuli. I, najzad, on poče, očinskim tonom, da pridikuje:

– Među nama budi rečeno, draga moja, iskreno ti kažem, to postaje glupo... Može se razumeti trenutna strast. Ali doći dotle da izvlačiš samo šamare!... Kao da hoćeš da dobiješ nagradu za čednost?

Ona ga je slušala zbunjena. Međutim, kad joj je govorio o Rozi koja je likovala što je osvojila grofa Mifa, nekakav plamen blesnu u njenim očima. Ona prošapta:

– Oh! kad bih ja htela ... On joj odmah ponudi svoje posredovanje, kao uslužan prijatelj, ali ona to

odbi. On je tada pokušao sa druge strane. Reče joj da Bordenav sprema nov Fošerijev komad, u kome ima za nju divna uloga.

– Kako! komad gde ima jedna uloga – uzviknu ona zaprepašćeno – ali i on tu učestvuje, a ništa mi nije rekao!

Ona nije spomenula Fontanovo ime. Uostalom, odmah se smirila. Nikad se ona neće vratiti pozorištu. Labordet, bez sumnje nije bio u to ubeđen, jer je navaljivao smešeći se:

– Ti znaš da nemaš čega da se bojiš sa mnom. Pripremiću tvoga Mifaa, ti ćeš se vratiti pozorištu, i dovešću ti ga lepo na lančiću.

– Ne – reče ona odlučno. I ona ga ostavi. Bila je dirnuta svojim heroizmom. Taj gad od čoveka nije

bio od onih koji bi se na taj način žrtvovali, a da to ne rastrubi. Jedno ju je ipak čudilo: Labordet joj je dao upravo iste savete koje i Fransis. Uveče kad se Fontan vratio kući, ona se raspitivala o Fošerijevom komadu. Kako je on već pre dva meseca ušao u Varijete, zašto joj nije govorio o ulozi?

– Kakva uloga – reče on svojim zlim glasom. – Da to nije možda uloga velike dame?... Ta, nije nego, zar ti misliš da imaš talenta? Ali, devojko moja, ta uloga bi te smrvila... Baš si smešna!

Bila je strahovito uzbuđena. On joj se podsmevao celo veče nazivajući je gospođicom Mars. I što ju je više napadao, ona se bolje držala, osećajući gorko uživanje u ovom herojstvu svoje ljubavne strasti, koje ju je činilo veoma velikom i veoma zaljubljenom u njenim očima. Otkako je počela da ide sa drugima da bi njega hranila, ona ga je još više volela, zbog sveg tog umora i svih odvratnosti koje je podnosila. On je postao njen porok, koji je ona plaćala, njena potreba bez koje nije moglo da se prođe, i pored šamara. Videći pred sobom

dobru životinju, on ju je najzad počeo da zloupotrebljava. Ona mu je išla na nerve, i on je bio obuzet nekom svirepom mržnjom tako da više nije vodio računa o njenim interesima. Kad bi mu Bosk činio kakve primedbe, on je vikao razdražen, a da se nije znalo zašto, kako mu nije stalo do nje ni do njenih dobrih večera, i kako će je izbaciti napolje, ako ni za šta drugo a ono zato da pokloni svojih sedam hiljada franaka nekoj drugoj ženi. I to je bio kraj njihove veze.

Jedne večeri, vrativši se kući oko jedanaest sati, Nana nađe zaključana vrata. Ona lupi jedanput, ali ne dobi odgovor, lupi drugi put, ali opet bez odgovora. Međutim, videla je svetlost ispod vrata, a Fontan je unutra slobodno koračao. Opet je počela da lupa, zovući i ljuteći se. Najzad, ču se Fontanov glas, lagan i debeo, i pusti samo jednu reč:

– Tornjaj se! Ona udari obema šakama. – Tornjaj se! Ona udari još jače, da je drvo moglo da pukne. – Marš! I u toku četvrt sata isto đubre joj je bacano u lice, odgovarajući joj kao

podrugljiv odjek na svaki udarac kojim je tresla vrata. Zatim, videći da se ona ne zamara, on naglo otvori, namesti se na pragu, skrštenih ruku, i reče istim glasom, hladnim i brutalnim:

– Sto vam bogova, jeste li svršili?... Šta hoćete?... Hoćete li nas pustiti da spavamo? Vadite, valjda, da imam goste.

Zaista, on nije bio sam, Nana opazi ženicu iz Bufa, koja je već bila u košulji, sa svojom razbarušenom kosom od konoplje i očima kao da su svrdlom napravljene, i koja se smejala usred nameštaja koji je ona platila. Ali Fontan kroči izvan vrata, strašnog izgleda, otvarajući svoje debele prste kao mašice.

– Gubi se ili ću te zadaviti. Tada Nana briznu u grčevit plač. Ona se uplaši i pobeže. Ovog puta nju su

izbacili napolje. Misao na Mifaa dođe joj odjednom, u njenom besnilu, ali, zaista, nije trebalo da joj baš Fontan tako vraća.

Sišavši na trotoar, prva misao joj je bila da pođe da spava sa Satenom ako ova nema nikoga kod sebe. Srela ju je pred njenom kućom, i ona je bila izbačena na ulicu, izbacio ju je gazda, koji je stavio katanac na njena vrata, sasvim bespravno, pošto je ona imala svoj nameštaj, ona je psovala i govorila kako će ići da se žali u policiju. Međutim, kako je ponoć otkucavala, trebalo je misliti da se nađe postelja. I Satena, smatrajući da je pametno ne uvoditi policiju u svoje lične stvari, odvede najzad Nanu u Lavalovu ulicu, kod neke gospođe koja je držala mali hotel sa nameštenim sobama. Dali su im, na prvom spratu, jednu tesnu sobu, čiji je prozor gledao u dvorište. Satena je ponavljala:

– Ja bih rado pošla gospođi Rober. Tamo se uvek nađe mesto za mene... Ali s tobom nije moguće... Ona postaje smešna od ljubomore. Pre neko veče me je tukla.

Kad su se zaključale, Nana, koja se još nije smirila, briznu u plač i ispriča joj bezbroj puta Fontanovu niskost. Satena ju je slušala ljubazno, tešila je, ljuteći se jače od nje i napadajući muškarce.

– Oh, svinje, oh, svinje!... Vidiš ne treba više imati posla s tim svinjama. Zatim je pomogla Nani pri svlačenju, postupajući sa njom kao uslužna i

poslušna ženica. Ona je ponavljala umiljavajući se. – Lezimo brzo, mače moje. Biće nam prijatnije... Ah! kako možeš biti

glupa da se toliko ljutiš! Kažem ti da su to prostaci! Ne misli više na njih... Ja te mnogo volim. Ne plači više, učini to za tvoju milu malu.

I, u postelji, ona odmah obgrli Nanu svojim rukama da bi je umirila. Ona više nije htela da čuje Fontanovo ime, svaki put kad bi ono dolazilo na usne njene prijateljice, ona ga je zaustavljala jednim poljupcem, sa ljupkim gnevnim pućenjem, raspletene kose, detinjaste lepote i gušeći se od razneženosti. Tada, malo-pomalo, u ovom tako slatkom zagrljaju, Nana obrisa suze. Ona je bila dirnuta i odgovorila je Sateni istim milovanjem. Kad su otkucala dva sata, sveća je još gorela, one su se lako i prigušeno smejale govoreći ljubavne reči.

Ali u hotelu se diže iznenadna buka i Satena ustade, polunaga, osluškujući. – Policija – reče ona prebledevši. – Ah sto mu gromova! nemamo sreće!...

Obrale smo bostan! Stotinu puta ona je pričala o pretresima koje su agenti vršili po hotelima. I

upravo te večeri, sklanjajući se u Lavalovoj ulici, ni jedna ni druga nije na to mislila. Čuvši za policiju, Nana izgubi glavu. Skoči iz postelje, pretrča preko sobe i otvori prozor sa unezverenim pogledom jedne lude koja ide da se strmoglavi. Ali, na sreću, malo dvorište bilo je zatvoreno staklom, jedna rešetka od žice bila je tu, na istom spratu. Tada ona, bez premišljanja, preskoči preko naslona i izgubi se u mraku, u košulji koja je lepršala, dok joj je butine šibao noćni vazduh.

– Ostani ovde – ponavljala je Satena uplašeno – nastradaćeš. Zatim, kad je čula lupanje na vratima, ona, kao dobra devojka, gurnu

otvoren prozor i baci odelo svoje prijateljice udno jednog ormara. Već se bila pomirila sa sudbinom govoreći u sebi da, na kraju krajeva ako joj dadu knjižicu, neće više trpeti ovaj glupi strah. Izigravala je ženu kojoj se strahovito spava, zatim poče da zeva i da pregovara, i najzad otvori vrata na koja uđe jedna ljudina prljave brade i reče joj:

– Pokažite ruke... vaše ruke nisu izbodene, vi ne radite. Hajde, obucite se. – Ali ja nisam krojačica, ja sam peglerka – izjavi Satena drsko. Uostalom, ona posluša i obuče se, znajući da ovde nema raspravljanja. U

hotelu su se čuli uzvici, jedna devojka se hvatala grčevito za vrata, opirući se da ide: neka druga, koja je ležala sa ljubavnikom i za koju je on jemčio, ponašala se kao uvređena poštena žena, govoreći da će povesti parnicu protiv prefekta policije. Gotovo čitav sat čulo se lupanje teških cipela na stepenicama, drmanje vrata pod udarcem pesnice, oštre svađe koje su se svršavali grčevitim plačem, šuštanje sukanja po podu i zidovima, ovo naglo buđenje i uplašeni odlazak

jednog stada žena, koje su surovo pohvatala tri agenta, pod nadzorom nekog malog plavog komesara, vrlo uglađenog. Zatim, u hotelu nasta ponovo velika tišina.

Niko je nije izdao, Nana je bila spašena. Pipajući u mraku, ona se vrati u sobu, dršćući od hladnoće, mrtva od straha. Njene bose noge krvarile su, izranavljene na rešetki. Dugo je ostala sedeći na ivici kreveta, neprestano osluškujući. Pred jutro, ona ipak zaspa. Ali, kad se probudila, oko osam časova, ona pobeže iz hotela i otrča svojoj tetki. Kada ju je gospođa Lera, koja je baš tada pila belu kafu sa Zoe, spazila u ovo vreme, prljavu i preneražena lica, odmah je razumela.

– No? Gotovo je – uzviknu ona. – Lepo sam ti rekla da će ti jednog dana odrati kožu s trbuha... Hajde, uđi, kod mene ćeš biti uvek dobro primljena.

Zoe je ustala, šapućući familijarnim tonom punim poštovanja: – Najzad, gospođa nam se vratila... Ja sam očekivala gospođu. Ali gospođa Lera je htela da Nana odmah poljubi Luja zato što je za ovo

dete, govorila je ona, povratak njegove majke značio sreću. Luj je još spavao, bolešljiv i malokrvan. I kad se Nana nagnula nad njegovo bledo i škrofulozno lice, sve njene brige poslednjih meseci ponovo je stegnuše za grlo i stadoše je gušiti.

– Oh! jadni moj mali, jadni moj mali – promuca ona u poslednjem napadu grčevitog jecanja.

IX U pozorištu Varijete vršila se proba komada Mala vojvotkinja. Rasporedna

proba prvog čina bila je gotova i trebalo je da se otpočne sa drugim činom. Na pozorišnoj rampi, sedeći u starim foteljama, Fošeri i Bordenav su raspravljali, dok je šaptač, čiča Kosar, mali grbavko, sedeći na slamnoj stolici, prelistavao rukopis sa olovkom u ustima.

– Pa dobro! Šta se čeka – viknu odjednom Bordenav udarajući besno u daske krajem svog debelog štapa. – Barijo, zašto se ne počinje?

– Zbog gospodina Boska, nestao je – odgovori Barijo, koji je vršio dužnost pomoćnog reditelja.

Tada nasta metež. Svi su zvali Boska. Bordenav je psovao. – Sto mu bogova, uvek isto. Uzalud se zvoni, oni su uvek tamo gde ne

treba! I onda gunđaju kad ih zadržavam posle četiri sata. Ali Bosk dođe miran i spokojan. – No! Šta je? Šta me tražite? Ah, na mene je red! Trebalo mi je to reći...

Dobro! Simona govori: „Evo gosti dolaze”, i ja ulazim... Gde treba da uđem? – Pa sigurno na vrata – izjavi Fošeri razdražen. – Da, ali gde su vrata? Ovoga puta Bordenav napade Barijoa, ponovo psujući i lomeći daske

udarcima štapa. – Sto mu bogova, rekao sam da se metne tamo jedna stolica da predstavlja

vrata. Svaki dan stvari treba ponovo stavljati na svoje mesto. Barijo? Gde je Barijo? Još jedan! Oni svi beže!

Međutim, Barijo lično namesti stolicu, nem i pokunjen pod ovom olujom. I proba otpoče. Simona, sa šeširom, ogrnuta krznom, u ulozi služavke koja dovodi u red nameštaj, zastade i reče:

– Znate, nije mi toplo, držaću ruke u mufu. Zatim, izmenjenim glasom, ona dočeka Boska s lakim uzvikom: – „Gle, to je gospodin grof. Vi ste prvi, gospodine grofe, i gospođa će biti

vrlo zadovoljna.” Bosk je imao pantalone prljave od blata, veliki žuti kaput, sa ogromnim

šalom ovijenim oko vrata. Sa rukama u džepovima i starim šeširom na glavi, on reče tupim glasom, ne igrajući, vukući se:

– „Ne uznemiravajte svoju gospođu, Izabela, hoću da je iznenadim.” Proba je nastavljena. Bordenav, namršten, sav upao u fotelju, slušao je

umorna izgleda. Fošeri, nervozan, menjao je mesto i svakoga časa hteo je da prekine probu, ali se uzdržavao. Ali, iza sebe, u mračnoj i praznoj sali, on začu šaputanje.

– Je li ona to – upita on nagnuvši se nad Bordenavom.

Ovaj potvrdi pokretom glave. Pre nego što primi ulogu Žeraldine, koju joj je on nudio, Nana je htela da vidi komad, jer je oklevala da igra ulogu kokote. Ona je sanjala o ulozi poštene žene. Krila se u jednoj mračnoj loži sa Labordetom, koji se zauzimao za nju kod Bordenava. Fošeri ju je tražio pogledom i produžio da prati probu.

Jedino je prednji deo pozornice bio osvetljen. Jedna pomoćna cev, na koju je izbijao plamen plina uzet od glavne cevi sa rampe, čiji je reflektor bacao svu svetlost na prvi plan pozornice, izgledala je kao neko veliko, otvoreno žuto oko u polutami, koje je gorelo sumorno i neodređeno. Pored tanke cevi Kosar je uzdizao rukopis da bi dobro video, sav pod bleskom svetlosti koja je isticala konture njegove grbe. Zatim, Bordenav i Fošeri već su se gubili. To je bila, u sredini velikog prostora, i to samo na nekoliko metara, neka slabost fenjera, postavljenog na stub jedne stanice, u kojoj su glumci imali izgled čudnovatih i smešnih vizija, sa svojim senkama koje su igrale iza njih. Ostali deo pozornice ispunjavao se dimom, sličan razrušenom gradilištu, raspuknutoj lađi crkve, pretrpanoj lestvicama, gredama, dekorom čije su izbledele boje podsećale na gomilu ruševina, a gore, na pozadini zavese koje su visile ličile su na dronjke okačene na grede nekog prostranog dućana gde se prodaju krpe. Sasvim gore, jasan sunčev zrak, padajući s jednog prozora, probijao je, kao zlatna šipka, mrak u svodu.

Međutim, udno pozornice, razgovarali su glumci čekajući na svoj red. Malo-pomalo, oni su počeli govoriti glasno.

– Čujete li vi! Hoćete li da umuknete – zaurla Bordenav skočivši besno sa fotelje. – Da ne čujem nijednu neč... Idite napolje ako vam se priča, mi ostali radimo... Barijo, ako se bude još govorilo, svi će biti kažnjeni!

Oni su ućutali jedan trenutak. Bili su skupljeni u malu grupu, sedeći na klupi i prostim stolicama, u uglu bašte koja je predstavljala prvi večernji dekor, gotov da se namesti. Fontan i Pniilijer slušali su Rozu Minjon, kojoj je direktor pozorišta Foli-Dramatik učinio sjajne ponude. Ali jedan glas viknu:

– Vojvotkinja!... Sen Firmen!... Dede, vojvotkinja i Sen Firmen! Tek na drugi poziv Prllijer se seti da je on Sen Firmen. Roza, koja je igrala

vojvotkinju Jelenu, već ga je čekala da uđu zajedno. Lagano, vukući noge po praznim i šupljim daskama, stari Bosk vraćao se da sedne. Tada mu Klarisa ponudi polovinu klupe.

– Šta mu je te se tako dere – upita ona govoreći o Bordenavu. – Krasno će to biti za koji trenutak. Sad više ne može da se spremi jedan komad a da se ne nervira.

Bosk slegnu ramenima. On je bio iznad svih oluja. Fontan je mrmljao: – Nanjušio je da će da nasedne s komadom... koji mi izgleda nešto idiotski. Zatim, obrativši se Klarisi, vrati se na priču o Rozi. – Veruješ li ti u one ponude pozorišta Foli-Dramatik?... Trista franaka za

veče, i to za stotinu predstava. A zašto ne i jednu poljsku kuću uz to?... Ako bi

dali trista franaka njegovoj ženi, Minjon bi ostavio našega Bordenava, i to smesta!

Klarisa je verovala u trista franaka. Ovaj Fontan uvek ogovara svoje drugove! Ali Simona ih prekide. Ona je drhtala od hladnoće. Svi, zakopčani i sa šalom oko vrata, pogledali su gore zrak sunca koji je svetleo i nije hteo da siđe u sumornu hladnoću pozornice. Napolju je bio mraz i vedro novembarske nebo.

– A ovde nema vatre – reče Simona. – Kako je to gadno od ove cicije!... Htela bih da idem, ovde ću se razboleti.

– Mir – viknu ponovo Bordenav gromkim glasom. Tada, za nekoliko minuta, čulo se samo nejasno recitovanje glumaca. Oni

su jedva pokazivali pokrete. Govorili su bezbojnim glasom da se ne bi umorili. Međutim, kad bi hteli da istaknu neku nameru, oni su upućivali poglede u salu. Ispred njih bila je rupa koja zjapi i u kojoj je treperila neka neodređena senka, kao fina prašina, zatvorena na visokom tavanu bez prozora. Ugašena sala, osvetljena samo slabom svetlošću sa pozornice, imala je jedan san, jednu melanholičnu i uzbudljivu povučenost. Na tavanici je neprovidna noć obavijala slike. Od vrha do dna prednjeg dela pozornice, sa desne ili leve strane, padali su ogromni komadi sivog platna da zaštite tapet, zatim su bile navlake na nameštaju, a trake platna bile su prebačene preko somota na naslonima, opisujući galerije dvostrukim pokrivačima, prljajući pomrčinu svojim belim tonom. U opštoj bezbojnosti razaznavala su se samo mračnija udubljenja u ložama, koja su ocrtavala kostur spratova, sa mrljama fotelja čija je crvena boja prelazila u crno. Luster, sasvim spušten, ispunjavao je orkestar svojim privescima, izazivao je pomisao na neku seobu, na odlazak publike na put sa koga se neće vratiti.

Roza, u ulozi male vojvotkinje zalutale kod jedne devojke, upravo se primicala rampi u ovom trenutku. Ona diže ruke i divno napući usta na ovu praznu i mračnu salu, tužnu kao kuća u žalosti.

– Bože moj, smešnog li sveta – reče ona otežući rečenicu, sigurna u njen utisak.

Udno lože, gde je bila sakrivena, Nana je, umotana velikim šalom, slušala komad, gutajući Rozu očima. Ona se okrete Labordetu i upita ga tiho:

– Ti si siguran da će on doći? – Potpuno siguran. On će, bez sumnje, doći sa Minjonom da bi imao neki

izgovor... Čim se on pojavi, ti se popni u Matildinu garderobu, gde ću ti ga ja dovesti.

Oni su govorili o grofu Mifa. To je bio sastanak koji je Labordet pripremio na neutralnom terenu. On je imao ozbiljan razgovor sa Bordenavom, koji je zbog dva uzastopna neuspeha bio doveden u vrlo mučan položaj. Zbog toga se požurio da pozajmi svoje pozorište i ponudi Nani jednu ulogu, u želji da pridobije grofovu naklonost sanjajući o zajmu.

– A šta misliš o ulozi Žeraldine – prihvati Labordet.

Ali Nana, nepomična, ne odgovori. Posle prvog čina, u kome je pisac iznosio kako vojvoda od Borivaža vara svoju ženu sa plavom Žeraldinom, jednom operskom zvezdom, u drugom činu se videla vojvotkinja Jelena kako dolazi glumici, jedne maskenbalske večeri, da bi doznala kojom čarobnom moći ove dame osvajaju i zadržavaju njihove muževe. Jedan rođak, lepi Oskar od Sen Firmena, doveo ju je u nadi da će je navesti na greh. I kao prvu lekciju, na njeno veliko iznenađenje, ona je čula kako se Žeraldina kočijaški svađa sa grofom, koji je izgledao pokoran i omađijan, videvši to, ona je uzviknula: ,,E pa lepo! ako tako treba govoriti sa ljudima!” Žeraldina je imala samo ovu pojavu u činu. Što se tiče vojvotkinje, ona je uskoro bila kažnjena zbog svoje radoznalosti, jedan stari kicoš, baron od Tardivoa, smatrao ju je za kokotu i vatreno joj se udvarao; za to vreme na drugoj strani, na jednoj stolici, Borivaž se mirio sa Žeraldinom ljubeći je. Kako uloga Žeraldine nije bila dodeljena, čiča Kosar se bio digao da je pročita, i on je protiv svoje volje igrao ulogu u naručju Boska. Bili su upravo na ovoj pojavi, proba se razvlačila dosadnim tonom, kad Fošeri odjednom skoči sa fotelje. Dotle se uzdržavao, ali su ga nervi izdali.

– To nije tako – viknu on. Glumci se zaustaviše, spuštenih ruku. Fontan, napućen, koji je izgledao kao

da mu ni do čega nije stalo, upita: – Šta? Šta to nije tako? – Svi pogrešno igraju! Ali svi – prihvati Fošeri, koji, praveći pokrete i

hodajući krupnim koracima tamo-amo po pozornici, otpoče sam da izvodi scenu. – Vi, Fontane, shvatite dobro zanos Tardivoa, treba da se nagnete ovako, da uhvatite vojvotkinju... A ti, Roza, tada brzo prođi, ovako, ali ne suviše rano, tek kad čuješ poljubac ...

On zastade i viknu Kosaru, objašnjavajući vatreno: – Žeraldina, dajte poljubac... Jako! da se dobro čuje! Čiča Kosar, okrenuvši se Bosku, snažno zapucka ustima. – Dobro je, to je poljubac – reče Fošeri pobedonosno. – Još jedan

poljubac... Vidiš li, Roza, imao sam vremena da prođem i da pustim lak uzvik: „Ah! Ona ga je poljubila.” Ali zato je potrebno da se Tardivo ponovo digne... Razumete li, Fontane, vi se ponovo dižete... Dede, pokušajte to, i zajedno.

Glumci su ponovili scenu, ali je Fontan pokazao takvu zlu volju da nikako nije išlo. U dva maha Fošeri je morao da se vrati na svoja uputstva, predstavljajući svaki put sa više žestine. Svi su ga slušali sumornog izgleda, gledali su se jedan trenutak kao da je tražio od njih da idu na glavi, zatim su nespretno pokušavali, odmah se zaustavljali, ukočeni kao lutke otkinute od konca.

– Ne, to je suviše teško za mene, ja ne razumem – reče najzad Fontan svojim drskim glasom.

Bordenav je dotle ćutao. Bio je uvaljen u fotelji, i pri slaboj svetlosti plina video mu se još samo vrh šešira spušten na oči, dok mu je štap podupirao trbuh, i moglo se pomisliti da spava. On se iznenada uspravi.

– Dragi moj, to je glupo – izjavi on Fošeriju mirno. – Kako! Glupo – uzviknu pisac jako pobledevši. – Glupi ste vi, moj dragi

gospodine! Bordenav poče da se ljuti. On je ponovio reč glupo, tražio je nešto još jače i

našao reči blesavo i kretenasto. Svet bi zviždao, i čin se ne bi ni svršio. I kako ga je Fošeri razdražen, ne ljuteći se, uostalom, zbog ovih krupnih reči koje su padale između njih prilikom svakog novog komada, otvoreno nazivao stokom, Bordenav prevrši svaku meru. Vitlao je svojim štapom i duvao kao vo, vičući:

– Sto vam bogova, ostavite me na miru... Četvrt sata je izgubljeno na glupostima... Da, na glupostima. To nema zdravog razuma... a ipak je to tako jednostavno! Ti, Fontane, ti se ne krećeš. A ti, Roza, ti imaš da učiniš ovaj mali pokret, vidiš li, i ništa više, i ti silaziš... Dede, idite, ovoga puta. Dajte poljubac, Kosare.

Tada nastade pometnja. Scena nije išla bolje. Sada je Bordenav predstavljao, lupkao kao slon, dok se Fošeri podsmevao sležući ramenima iz sažaljenja. Zatim je Fontan hteo da se umeša, pa i sam Bosk se usudio da daje savete. Premorena, Roza je najzad sela na stolicu koja je označavala vrata. Nije se više znalo na čemu su. I kao vrhunac svega toga, Simona, verujući da je čula svoju repliku uđe suviše rano usred ovoga nereda, što je Bordenava toliko razbesnelo da je strašno zavitlao štapom i udario snažno po stražnjici. On je često na probama udarao žene sa kojima je spavao. Ona pobeže, gonjena njegovim besnim uzvikom:

– Drži što si dobila, i, sto mu gromova, zatvaram baraku ako me još budete gnjavali!

Fošeri je upravo bio natukao šešir na glavu kao da hoće da napusti pozornicu, ali je ostao udno pozornice i vratio se kad je video da je Bordenav ponovo seo, sav u znoju. I on ponovo sede u drugu fotelju. Ostali su tako trenutak jedan pored drugog, ne mičući se, dok je teška tišina padala na dvoranu. Glumci su čekali blizu dva minuta. Svi su izgledali iznemogli kao posle nekog veoma napornog posla.

– No, produžimo – reče najzad Bordenav svojim običnim glasom, savršeno mirnim.

– Da, produžimo – ponovi Fošeri – scenu ćemo sutra doterati. Oni se ispružiše i proba se nastavi sa dosadom i ravnodušnošću. Za vreme

svađe između direktora i pisca, Fontan i ostali mirno su sedeli na klupi i stolicama. Na njihovoj strani čuo se prigušen smeh, gunđanje i surove reči. Ali kad dođe Simona sa udarcem štapa u stražnjicu, glasom isprekidanim suzama, oni to tragično shvatiše, govoreći kako bi na njenom mestu zadavili onu svinju. Ona je brisala oči odobravajući glavom, svršeno je, ona ga ostavlja, utoliko pre što joj je sinoć Stener ponudio da je lansira. Klarisa se iznenadi, jer bankar nije imao više ni prebijene pare, ali Prilijer poče da se smeje, i podseti na podvalu ovog prokletog Jevrejina kad se javno pokazao sa Rozom da bi udesio na berzi svoje poslove u solarama Landa. Upravo se bavio novim planom, tunelom ispod Bosfora. Simona je slušala, veoma zainteresovana. Što se tiče Klarise, ona već

nedelju dana nije mogla da se smiri. Da li ova životinja Faloaz, koga je ona najurila, bacivši ga u poštovano Gagino naručje, neće naslediti svog vrlog bogatog ujaka! Svršeno je s njom, ona je uvek morala da stanuje u jevtinim stanovima. Zatim, ovaj prljavi Bordenav dao joj je opet bednu ulogu od pedeset redova, kao da nije mogla da igra Žeraldinu! Ona je sanjala o ovoj ulozi, ona se nadala da će je Nana odbiti.

– No, a šta velite za mene – reče Prilijer napućeno – ja nemam ni dvesta redova. Hteo sam da vratim ulogu... Sramota je što mi se daje da igram onog Sen Firmena, jer ću sigurno propasti u toj ulozi. A o stilu da i ne govorimo, deco! Videćete, to će doživeti neuspeh.

Ali Simona, koja je razgovarala sa čiča-Barijoom, priđe im i reče zadihano: – Znate li da je Nana u dvorani? – Gde to – upita živo Klarisa podigavši se da vidi. Vest se odmah prenese. Svi su se naginjali. Proba je trenutno izgledala kao

prekinuta. Ali Bordenav se trgnu, vičući: – Šta je? Šta se desilo? Svršavajte čin... A vi dole ćutite, to je

nepodnošljivo! Nana je iz lože pažljivo pratila komad. Labordet je u dva maha hteo da

govori, ali ona ga je nestrpljivo gurnula laktom da bi ga ućutkala. Svršavali su drugi čin, kad se dve senke pojaviše udno pozorišta. Kako su išle na vrhovima prstiju, izbegavajući šum, Nana prepozna Minjona i grofa Mifa, koji su se približavali Bordenavu i ćutke ga pozdravili.

– Ah, eto ih – prošapta ona s uzdahom olakšanja. Roza Minjon izgovorila je poslednju reč. Tad Bordenav reče da treba

ponoviti ovaj drugi čin pre nego što se pređe na treći, i, napustivši probu, on dočeka grofa s izrazom preterane učtivosti, dok se Fošeri pravio da se sav predao svojim glumcima, okupljenim oko njega! Minjon je zviždao, sa rukama iza leđa, ne odvajajući oka od svoje žene, koja je izgledala nervozna.

– No, idemo li gore – upita Labordet Nanu. – Ostaviću te u loži, a ja ću sići da ga dovedem.

Nana odmah napusti ložu. Morala je da ide pipajući hodnikom između orkestra i prvog reda fotelja. Ali je Bordenav prepozna kad je prolazila u mraku i sustiže je na kraju hodnika koji je prolazio iza pozornice, jednog tesnog hodnika gde je plin goreo i danju i noću. I to, da bi odmah rešio stvar, on poče da se oduševljava ulogom kokote.

– No, šta veliš? Kakva uloga! Kao da je stvorena za tebe... Dođi sutra na probu.

Nana osta hladna. Ona je htela da vidi treći čin. – Oh! divan je treći!... Vojvotkinja vara muža kod kuće, što ovome

dosađuje i on se popravlja. Zatim dolazi jedna vrlo smešna zabuna. Tardivo stiže i misleći da je kod neke igračice...

– I Žeraldina je to – prekide ga Nana.

– Žeraldina – ponovi Bordenav ustežući se malo. – Ona ima jednu scenu, ne dugačku, ali veoma uspelu... kao da je stvorena za tebe, kažem ti! Pristaješ li?

Ona ga je nepomično gledala, i najzad odgovori: – Videćemo to odmah. I ona sustiže Labordeta, koji ju je čekao na stepeništu. Celo ju je pozorište

prepoznalo. Šaputalo se, Prilijer je bio ljut zbog ovog povratka, a Klarisa u velikoj brizi za ulogu. Što se tiče Fontana, on se pravio ravnodušan, hladan, jer nije bilo u redu da napada ženu koju je nekada voleo, u stvari, u svojoj nekadašnjoj strasti pretvorenoj u mržnju, on nikako nije mogao da joj oprosti njeno požrtvovanje, njenu lepotu i onaj život udvoje koji mu je bio dosadio usled pokvarenosti njegovih životinjskih ukusa.

Međutim, kad se Labordet vratio i približio grofu, Roza Minjon koju je Nanino prisustvo držalo na oprezu, razumela je odjednom. Mifa joj je bio strašno dosadan, ali na pomisao da bi mogla biti tako napuštena, bila je van sebe. Ona prekide ćutanje, što je inače činila u ovakvim slučajevima pred mužem, i reče mu bez ikakva obzira:

– Vidiš li šta se zbiva... Bogami, ako otpočne kao sa Stenerom, oči ću joj iskopati!

Minjon, miran i dostojanstven, sleže ramenima kao čovek koji sve vidi. – Ćuti – prošapta on. – Molim te da ćutiš! On je znao sad na čemu je. Bio je oterao njenog Mifaa, i osećao je da je

ovaj spreman da na jedan Nanin znak sve učini. Nemoguće je voditi borbu protiv takvih strasti. I zato, kao dobar poznavalac ljudi, mislio je samo kako da iz svega toga izvuče najveću korist. Trebalo je videti, i on je čekao.

– Rozo, na pozornicu! – povika Bordenav – ponavlja se drugi čin. – No, idi – prihvati Minjon. – Prepusti to meni. Zatim, zadržavši ipak svoj podrugljiv izraz, njemu se svidelo da pred

Fošerijem pohvali njegov komad. Njegov komad je vrlo jak, samo, zašto je njegova otmena gospođa toliko poštena? To nije prirodno. I on se podsmevao, pitajući ko je bio model za vojvodu od Borivaža, Žeraldininog preživelog ljubavnika. Fošeri, daleko od ljutnje, osmehnu se. Ali je Bordenav, pogledavši ka grofu Mifa, izgledao nezadovoljan, što je iznenadilo Minjona, koji se ponovo uozbilji.

– Počnimo, sto mu bogova – drao se direktor. – Dede, Barijo!... Šta! Bosk nije tu! Ovaj je najzad počeo da se sprda sa mnom!

Međutim, Bosk je mirno dolazio. Proba je ponovo otpočela baš kad je Labordet odveo grofa. Ovaj je drhtao pri pomisli da će ponovo videti Nanu. Posle prekida njihovih odnosa, on je osetio veliku prazninu, i u svojoj besposlici pustio se da ga vode kod Roze, verujući da će patiti zbog poremećaja svojih navika. Uostalom, u svojoj vrtoglavici i preneraženosti, on nije hteo ni za šta da zna, braneći sebi da traži Nanu i izbegavajući svako objašnjenje sa groficom. Njemu je izgledalo da ovaj zaborav duguje dostojanstvu. Ali u njemu se vršila neka potmula radnja. Nana ga je polako ponovo osvajala uspomenama, niskošću

svoje puti, osećanjima novim, isključivim, razneženim, gotovo očinskim. Bio je zaboravio onu odvratnu scenu, nije više video Fontana, nije više čuo Nanu kako ga tera napolje dobacujući mu u lice preljubu njegove žene. Sve su to bile reči koje su iščezavale, dok je u srcu osećao jak pritisak, čija je slast, sve jača, stezala do ugušenja. Ponekad je bio toliko naivan da je optuživao sam sebe, zamišljajući kako ga ona ne bi ostavila da je on nju stvarno voleo. Njegova je muka postala nepodnošljiva, i on je bio vrlo nesrećan. To je bilo kao bol jedne stare rane, ne više ona slepa i neposredna želja koja se zadovoljavala svim, već neka ljubomorna strast prema ovoj ženi, potreba za njom jedinom, za njenom kosom, njenim ustima, njenim telom koje ga je mučilo. Kad bi se setio zvuka njenoga glasa, hvatala ga je drhtavica u svim udovima. On ju je želeo sa prohtevima tvrdice i neograničenom nežnošću. I ova ljubav bila ga je tako bolno osvojila da se on pri prvim Labordetovim rečima kojima je udešavao sastanak bacio njemu u naručje, jednim neodoljivim pokretom, zastidevši se zatim te zaboravnosti, tako smešne u čoveka njegova položaja. Ali Labordet je umeo sve da vidi. On je dao još jedan dokaz svoga takta, ostavljajući grofa pored stepeništa s ovim jednostavnim rečima, koje je lako došapnuo:

– Drugi sprat, hodnik desno, vrata su samo gurnuta. Mifa je bio sam u ovome mirnom kutku kuće. Kad je prolazio pored

glumačke zbornice, video je kroz otvorena vrata oronulu prostranu sobu, koja kao da se stidela svojih mrlja i istrošenosti usred bela dana. Ali kad je izašao iz pomrčine i buke na pozornici, začudila ga je bela svetlost i duboka tišina ovoga stepeništa koje je video jedne večeri zadimljeno plinom i kojim je odjekivao trk žena kroz spratove. Osećalo se da su lože puste, hodnici prazni, nigde žive duše, nigde šuma, dok je kroz četvrtaste prozore, povrh samog stepeništa, ulazilo bledo novembarske sunce, bacajući žute snopove zraka u kojima je igrala prašina, u mrtvoj tišini koja je padala odozgo. On se osećao srećan u ovom miru i u ovom tajcu; popeo se polako, trudeći se da odahne, srce mu je jako lupalo, obuzimao ga je strah da se ne ponaša kao dete, sa uzdasima i suzama. Tada, kada je bio na prvom spratu, nasloni se na zid, siguran da ga niko ne vidi, i, sa maramicom na ustima, gledao je u iskrivljeno stepenište, u gvozdenu ogradu izlizanu od trljanja rukama, u ogrebane zidove, svu ovu bedu javne kuće, koja se ovako bezobzirno pokazuje u času bledog popodneva, kad devojke spavaju. Stigavši na drugi sprat, morao je da prekorači jednu debelu riđu mačku koja je ležala sklupčana na stepeniku. Upola zatvorenih očiju, ova mačka je sama čuvala kuću, dremljiva u zatvorenim i rashlađenim mirisima koje su žene to ostavljale svake večeri.

U desnom hodniku vrata sobice bila su doista samo gurnuta. Nana je čekala. Sobica ove male Matilde, prljave naivke, bila je vrlo prljava, u neredu okrnjenih lonaca, masnog umivaonika i stolice umrljane crvenim, kao da je slama poprskana krvlju. Tapete na zidovima i tavanici bile su do vrha poprskane kapljama sapunjave vode. To je toliko zaudaralo, miris lavande je već bio nekako kiseo, da je Nana otvorila prozor. I ona je ostala trenutak naslonjena, udišući i naginjući se da vidi dole gospođu Bron, koju je čula kako mete

popločano pozelenelo dvorište utonulo u senku. Jedna senica okačena za roletnu izvodila je kolorature. Nisu se čula kola na bulevaru ni u susednim ulicama, tu je vladao palanački mir, jedan široki prostor gde je sunce spavalo. Pogledavši gore, ona je videla male zgrade i svetle prozore prizemnih hodnika, zatim, iza toga, preko puta nje, visoke kuće u Vivijen ulici, čije su se zadnje fasade uzdizale, neme i kao da su prazne. Na spratovima su se videle terase; neki fotograf bio je namestio na krovu veliki kavez od plavog stakla. To je izgledalo vrlo veselo. Nana je zaboravila na sebe kad joj se učinilo da je neko zakucao. Okrenula se i viknula:

– Uđite! Ugledavši grofa, ona zatvori prozor. Nije bilo toplo, i ova radoznala

gospođa Bron nije morala da čuje. Oboje se ozbiljno pogledaše. Kako je on stajao ukočen i kao zadavljen, ona poče da se smeje i reče:

– No, došao si, glupače moj! Njegovo uzbuđenje bilo je tako jako da je izgledao kao sleđen. On ju je

nazvao gospođom, i smatrao se srećnim što je ponovo vidi. Tada, da bi što pre prešla na stvar, ona se pokazala još prisnije.

– Hajde, nemoj da se praviš važan. Pošto si hteo da me vidiš, nećemo valjda da se sada gledamo kao pas i mačka... Oboje smo krivi. Što se mene tiče, ja ti opraštam!

I oni su se sporazumeli da o tome više ne govore. On je odobravao glavom. Smirivao se, ali još nije mogao ništa da kaže od svega što mu je naviralo na usta. Iznenađena ovom hladnoćom, ona baci sve na kocku.

– Hajde, budi pametan – prihvati ona s malim osmehom. – Sad kad smo se izmirili, pružimo jedno drugome ruku i ostanimo dobri prijatelji.

– Kako, dobri prijatelji? – prošapta on uznemireno. – Da, to je možda glupo, ali ja sam držala do tvoga poštovanja... Sada smo

se objasnili i, ako se sretnemo, nećemo bar izgledati kao dve budale. Jednim pokretom on htede da je prekine. – Dozvoli da završim... Nijedan čovek, razumeš li, ne može da mi prebaci

nikakvu svinjariju... I vidiš, krivo mi je bilo da ti budeš prvi... Svaki ima svoju čast, dragi moj.

– Ali nije to u pitanju – viknu on žestoko. – Sedi i slušaj me. I kao da se bojao da ona ne ode, on je gurnu da sedne na jednu stolicu.

Hodao je u sve većem uzbuđenju. Mala soba, zatvorena i sva u suncu, imala je neku toplu nežnost, neku mlitavu tišinu, koju nikakav šum spolja nije remetio. U trenucima ćutanja čulo se samo oštro pevanje senice, slično treperenju daleke frule.

– Slušaj – reče on stavši ispred nje – došao sam da te uzmem natrag... Da, ja hoću da ponovo otpočnem. Ti to dobro znaš, i, onda, zašto mi tako govoriš?... Odgovaraj. Pristaješ li?

Ona je sagnula glavu i grebla noktom po crvenoj slami koja je pod njom krvarila. I, videći ga vrlo uznemirenog, ona se nije žurila. Najzad diže svoje lice koje je postalo ozbiljno, svoje lepe oči u koje je uspela da unese tugu.

– Oh! nemoguće, mali moj. Nikad se više neću ponovo prilepiti za tebe. – Zašto – promuca on, dok mu je preko lica prelazio grč neizrecive patnje. – Zašto?... pa, zato, što... To je nemoguće, eto! Neću! On ju je nekoliko trenutaka vatreno gledao, zatim, kao da su mu se noge odsekle, stropoštao

se na pod. Ona je s dosadnim izrazom samo dodala: – No, ne izigravaj dete! Ali on je već izigravao dete. Pavši pred njene noge, uhvatio ju je oko

struka, čvrsto ju je stezao zagnjurivši lice između njenih kolena. Kad ju je tako osetio, kad ju je ponovo našao s njenim kao kadifa mekim udovima pod tankom tkaninom haljine, grčevito se strese, drhtao je kao u groznici, prestravljen, pripijajući se sve jače uz njene noge, kao da je hteo da uđe u nju. Stara stolica je škripala. Jecaji požude gušili su se pod niskom tavanicom, u vazduhu ukiseljenom od starih mirisa.

– Pa dobro! A posle – govorila je Nana puštajući ga da radi šta hoće. – Sve ti to ništa ne pomaže. Pošto je to nemoguće... Bože moj, kako si još mlad!

On se umirio. Ali je ostao na podu i nije je puštao govoreći isprekidanim glasom:

– Slušaj barem šta ću ti ponuditi... Već sam video jednu palatu u blizini parka Monso. Ispuniću svaku tvoju želju. Da bih te imao ja jedini, daću sve svoje bogatstvo... Da! to bi bio jedini uslov: da budeš samo moja, razumeš li? I ako bi htela da pristaneš na to, oh! Hteo bih tada da budeš najlepša, najbogatija, imala bi kola, dijamante, toalete...

Nana je na svaku ponudu pokretom glave ponosno odgovarala da neće. Zatim, kako je nastavljao, kako je govorio da će za nju uložiti novac, ne znajući više šta da metne pred njene noge, učinilo se da je ona izgubila strpljenje.

– No, jesi li svršio s tim pipanjem... Ja sam dobra devojka i mogu ti to dopustit jedan trenutak, kad toliko navaljuješ, ali već je dosta, zar ne?... Pusti me da ustanem. Zamaraš me.

Ona se oslobodi. Kad je ustala, reče: – Ne, ne ne... ja neću. Tada se i on diže s mukom, i, iznemogao, pade na stolicu, naslonjen na

naslon, sakrivši lice rukama. Sada je Nana hodala. Jednog trenutka ona pogleda u uprljane tapete, u masni umivaonik, u ovu prljavu rupu koja se kupala u bledom suncu. Zatim se zaustavi ispred grofa i reče mu mirno i odlučno:

– To je smešno, bogati ljudi zamišljaju da mogu sve dobiti za svoj novac... E, pa lepo! a ako ja neću?... Marim za tvoje poklone. Kad bi mi ponudio ceo Pariz, opet bih ti rekla da neću, i uvek neću... Vidiš li, ovde nije nimalo čisto. Pa lepo! za mene bi ovo bilo vrlo prijatno kad bi mi se dopalo da ovde živini s tobom, dok u tvojim palatama može da se crkne ako u njima nema srca. Ah!

novac, dragi moj, kad bi znao koliko mi je stalo do njega! Vidiš li, pljujem na novac!

I ona napravi odvratan izraz lica. Zatim postade sentimentalna i dodade melanholičnim tonom:

– Ja znam nešto što vredi više od novca... Ah, kad bi mi neko dao što želim...

On polako diže glavu, u njegovim očima blesnu zračak nade. – Oh, ti mi ne možeš dati – prihvati ona – to ne zavisi od tebe, i zbog toga ti

o tome govorim... Najzad to su samo razgovori... Htela bih da imam ulogu poštene žene u njihovom komadu.

– Kakve poštene žene – prošapta on iznenađeno. – Pa, ulogu njihove vojvotkinje Jelene! Oni veruju da ću im ja igrati

Žeraldinu, taman posla! I to koliku ulogu, jednu scenu, pa bar da je u... Uostalom, nije reč o tome. Dosta mi je kokota. Uvek igram kokote, reklo bi se, zaista, jer ja nisam slepa, izgleda da me smatraju rđavo vaspitanom... Ali, dragi moj, oni se grdno varaju! Kad ja hoću da budem otmena, onda sam šik!... Evo, pogledaj samo malo.

I ona se povuče do prozora, zatim se vrati isprsivši se i odmeravajući korake, obazrivo kao debela kokoška koja okleva da uprlja noge. On ju je pratio očima još punim suza, začuđen ovim naglim prizorom komedije koji je prolazio kroz njegov bol. Ona se šetala jedan trenutak da bi se dobro pokazala u svoj svojoj igri, sa finim osmesima, trepćući očima, njišući suknjom, i, stavši ponovo ispred njega, reče:

– Dakle? To je tako, ja verujem! – Oh, sasvim tako – promuca on gušeći se i dalje mutna pogleda. – Pa kad ti kažem da dobro igram poštenu ženu! Ja sam pokušala kod kuće,

i nijedna nema onaj moj fini izgled vojvotkinje koja ne mari za muškarce, da li si primetio, kad sam prošla ispred tebe, gledajući te ispod oka? To se nosi u krvi... I onda, ja hoću da igram poštenu ženu, samo na to mislim i nesrećna sam zbog toga, hoću to ulogu, razumeš li?

Ona se uozbilji, njen glas je postao opor, i bila je toliko uzbuđena da je uistinu patila zbog svoje glupe želje. Mifa, još pod udarom njenog odbijanja, čekao je ne razumevajući.

Nastalo je ćutanje. Ni let muve nije remetio mir prazne kuće. – Ti ne znaš – prihvati ona odlučno – ali ćeš udesiti da mi se da ta uloga. On je ostao iznenađen. Zatim reče uz očajan pokret: – Ali to je nemoguće! Ti si sama rekla da to ne zavisi od mene. Ona ga prekide slegnuvši ramenima. – Ti ćeš sad sići dole i reći Bordenavu da tražim to ulogu... Ta nemoj biti

toliko naivan! Bordenavu je potreban novac. Pa lepo! Ti ćeš mu ga pozajmiti, pošto ga imaš toliko da možeš i kroz prozore da ga bacaš.

I kako se on još otimao, ona se naljuti.

– Dobro, razumem: ti se bojiš da ne naljutiš Rozu... Nisam ti o njoj govorila kad si plakao na podu, imala bih i suviše da kažem o njoj... Da, kad se čovek zakleo jednoj ženi da će je uvek voleti, on ne uzima sutradan prvu koja naiđe! Oh! to je rana, sećam se!... Uostalom, dragi moj, to Minjonovo đubre nema ničeg prijatnog. Zar nije trebalo, pre nego što si počeo da igraš budalu na mojim kolenima da raskineš sa tim prljavim svetom!

On je uzvikivao i najzad mogao da kaže nekoliko reči: – Eh, marim ja za Rozu, napustiću je odmah. Nana je izgledala zadovoljna zbog ovoga. Ona nastavi: – Onda, šta te sprečava? Bordenav je gospodar... Ti ćeš mi reći da je to i

Fošeri, posle Bordenava... Spustila je glas, dodirnula je nezgodnu tačku pitanja... Mifa je ćutao,

oborenih očiju. Namerno nije hteo ništa da govori o odnosima između Fošerija i grofice, umirivši se naposletku, i nadajući se da se prevario za vreme one strašne noći provedene pred vratima u Ulici Tebu. Ali je osećao ljutnju.

– Pa dobro! Šta, Fošeri nije đavo! – ponavljala je Nana ispitujući teren, želeći da sazna kako stoje stvari između muža i ljubavnika. – Izaći ćemo lako nakraj sa Fošerijem. U stvari, uveravam te, on je dobar dečko... No? Svršeno, reći ćeš mu da je to za mene.

Pomisao na takav korak uzbuni grofa. – Ne, ne, nikada – viknu on. Ona je sačekala. Htela je da mu kaže: „Fošeri nema šta da ti odbije”, ali je

osetila da bi taj razlog bio prilično smeo. Samo se malo nasmešila, i ovaj osmeh, koji je bio čudan, kazivao je to skrivenu misao. Mifa, podigavši oči k njoj, ponovo ih obori zbunjen i bled.

– Ah! ti nisi ljubazan – prošapta ona najzad. – Ne mogu – reče on, u smrtnim mukama. – Sve što hoćeš, samo ne to,

ljubavi moja, molim te! Ona sad nije više gubila vreme na razgovor. Svojim malim rukama izvrnu

mu glavu, zatim, naginjući se pritisnu svoja usta na njegova u dugom poljupcu. On je sav zadrhtao pod njom, izbezumljen, zatvorenih očiju. Ona ga tada uspravi.

– Odlazi – reče ona jednostavno. On pođe i uputi se vratima. Ali kad je izlazio, ona ga ponovo zagrli,

skrušeno i umiljavajući se, uzdignute glave, dodirujući njegov prsluk svojom bradom, kao mačka.

– Gde je palata – upita ona veoma tiho, zbunjena i nasmešena kao dete koje se vraća poslasticama koje nije htelo. – U Ulici Vilije. – I kola ima? – Da. – Čipke? Dijamante?

– Da. – Oh, kako si dobar, mače moje! Znaš, ono malopre, to je bilo iz

ljubomore... I ovog puta, kunem ti se, neće biti kao prvi put, pošto sad razumeš šta treba jednoj ženi. Ti daješ sve, zar ne? Onda mi niko nije potreban... Evo! ovo je sad samo za tebe! Ovo, i ovo, i još ovo!

Kad ga je izgurala napolje, pošto ga je obasula kišom poljubaca po rukama i licu, ona odahnu. Bože, kako zaudara soba ove neuredne Matilde! Tamo je bilo prijatno, ona mirna toplota provansalskih soba na zimskom suncu. Ali to se zaista oseća jak zadah pokvarene vode od lavande i drugih nečistih stvari. Ona otvori prozor, ponovo se na nj nalakti, posmatrajući prozore prizemnih hodnika da bi prekratila čekanje.

Mifa je silazio stepenicama klateći se, dok mu je u glavi zujalo. Šta da radi? Na koji način da se uplete u ovu stvar koja se njega ne tiče? Došavši na pozornicu, čuo je neku svađu. Svršavalo se sa drugim činom, i Prilijer se žestio zato što je Fošeri hteo da mu skrati jedan odgovor.

– Skratite onda sve – vikao je – to više volim!... Kako! nemam ni dvesta redova i još hoće da mi skraćuje!... Ne, dosta mi je već, vraćam ulogu.

On izvadi iz džepa malu zgužvanu svesku, poče da je okreće grozničavim rukama, kao da hoće da je baci Kosaru na kolena. Njegovo bledo lice grčilo se pod uvređenom taštinom, usne su mu bile utanjene, oči zažarene, jer nije mogao da sakrije svoje unutrašnje uzbuđenje. On, Prilijer, idol publike, da igra ulogu od dve stotine redova!

– Zašto mi ne date da nosim pisma na poslužavniku? – prihvati on ogorčeno.

– Dede, Prilijeru, budite mirni – reče Bordenav, koji ga je štedeo zbog njegovog uticaja na lože. – Ne počinjite sa svojim pričama... Naći ćemo vam nešto efektno. Zar ne Fošeri, dodaćete nešto radi efekta... U trećem činu mogla bi se čak produžiti jedna scena.

– Kad je tako, onda mi dajte poslednju reč pre spuštanja zavese... To sam valjda zaslužio.

Činilo se kao da Fošeri svojim ćutanjem pristaje na to, i Prilijer ponovo stavi ulogu u džep, još potresen i nezadovoljan. Bosk i Fontan, za vreme ovog objašnjavanja, izgledali su potpuno ravnodušni: neka se svako brine o svojim stvarima, to se njih ne tiče, i ne mare za to. Svi se glumci okupiše oko Fošerija, očekujući da ih on pohvali, dok je Minjon slušao poslednje Prilijerove žalbe, ne gubeći iz vida grofa Mifa, na čiji je povratak vrebao.

Vrativši se ponovo u ovaj mrak, grof se zaustavi udno pozornice, ustručavajući se da upada u ovu svađu. Ali ga Bordenav spazi i pnitrča mu.

– Uh, bože, čudna li sveta – prošapta on. – Vi ne možete zamisliti, gospodine grofe, kakvu muku mučim s ovim ljudima. Ne znate koji je od njih uobraženiji; a osim toga, podvaladžije, prave rđe, uvek u prljavim svađama, bili bi ushićeni kad bih ja slomio vrat... Oprostite, uzrujavam se.

On ućuta, nasta tišina. Mifa je tražio zgodan prelaz, ali kako nije našao ništa da kaže, on najzad reče odlučno, da bi se što pre otarasio:

– Nana hoće ulogu vojvotkinje. Bordenav se naglo trgnu, viknuvši: – Ama, to je ludost! Zatim, kad je pogledao grofa, ovaj mu se učini toliko bled i uzrujan da se

on odmah umirio. – Do vraga – reče on jednostavno. I tišina se opet produži. Njemu, u stvari, to nije bilo krivo. Ova debela

Nana u ulozi vojvotkinje, to bi možda bilo smešno. Uostalom, on bi na taj način grofa čvrsto privezao uza se. Zato se brzo odlučio. On se okrenuo i povikao:

– Fošeri! Grof je jednim pokretom hteo da ga zaustavi. Fošeri nije čuo. Fontan ga je

pritesnio i on je morao da sluša objašnjenja o načinu na koji je glumac shvatao Tardivoa. Fontan je u njemu gledao Marseljca, sa južnjačkim akcentom, i on je podražavao taj akcent. On je čitave govore nizao tim akcentom i pitao da li je to tako. Izgledalo je da samo iznosi ideje, u koje je on sam sumnjao. Ali kako ga je Fošeri hladno slušao i činio mu primedbe, on se odmah uvredio. Vrlo dobro! Pošto ne može da shvati duh uloge, bilo bi bolje za svakoga da je uopšte ne igra.

– Fošeri – viknu ponovo Bordenav. Tada mladić pobeže, srećan što je umakao glumcu, koga je ovo naglo

bežanje uvredilo. – Hajdemo odavde – prihvati Bordenav. – Hodite, gospodo. Da bi se sklonio od radoznalih ušiju, on ih odvede u magacin za pribor, iza

pozornice. Minjon iznenađeno pogleda za njima. Oni su sišli niz nekoliko stepenika i ušli u jednu četvrtastu sobu čija su dva prozora gledala u dvorište. Svetlost slaba, kao u podrumu, ulazila je kroz prljava okna i bila pod niskom tavanicom. Tu u policama, koje su zakrčile sobu, nalazila se starudija svakovrsnih predmeta, kao raspakovane stvari nekog preprodavca u Ulici de Lap, koji likvidira, neka bezimena mešavina tanjira, pehara od pozlaćenog kartona, starih crvenih kišobrana, krčaga, satova svih stilova, poslužavnika i mastionica, pušaka i prskalica, sve je to bilo pod slojem prašine od jednog palca, okrnjeno, polomljeno, natrpano. I nepodnošljiv zadah gvožđurije, krpa, vlažnog kartona dopirao je iz ovih gomila, gde su se ostaci odigranih komada gomilali već pedeset godina.

– Uđite – ponavljao je Bordenav. – Bar ćemo biti sami. Grof, veoma zbunjen, učini nekoliko koraka da bi pustio direktora da on

sam iznese predlog. Fošeri se čudio. – Pa šta – upita on. – Evo – reče najzad Bordenav. – Došla nam je jedna ideja... Samo, nemojte

se iščuđavati. To je vrlo ozbiljno... Šta mislite o Nani u ulozi vojvotkinje? Pisac se zgranu, zatim planu: – Ah! ne, to je šala, je l’ te?... To bi bilo suviše smešno.

– Pa lepo! to već nije tako rđavo kad se publika smeje!... Razmislite, dragi moj... Ideja se mnogo dopada gospodinu grofu.

Mifa, da bi se nečim zabavio, uze sa jedne prašnjave police neki predmet koji mu nije bio poznat. To je bila čašica za jaja, čiji je stalak bio popravljen gipsom. On ga je zadržao, ne primetivši to, i približio im se promrmljavši:

– Da, da, to bi bilo vrlo dobro. Fošeri se okrenu prema njemu sa naglim pokretom nestrpljenja. Grof nema

što da se meša u njegov komad. I on reče jasno: – Nikada!... Nana kao kokota, koliko god hoćete, ali kao otmena dama, to

nikako! – Vi se varate, uveravam vas – prihvati Mifa koji se hrabrio. – Ona mi je

upravo maločas pokazala kako ume da igra poštenu ženu ... – Gde to – upita Fošeri sve više iznenađen. – Gore, u jednoj sobi... Znate li da je pogodila. Oh! kakva otmenost. A

naročito njen pogled... znate, ovako otprilike... I, sa čašicom za jaja u ruci, on htede da podražava Nanu, zaboravljajući se

u svojoj vatrenoj želji, da bi ubedio ovu gospodu. Fošeri ga je gledao zapanjen. On je razumeo i nije se više ljutio. Grof koji je osetio njegov pogled u kome je bilo podsmeha i sažaljenja, zaustavi se lako porumenivši.

– Bože moj, to je moguće – prošapta Fošeri ljubazno. – Ona bi možda dobro izgledala... Samo, uloga je data. Ne možemo da je oduzmemo Rozi.

– Oh, ako je samo to u pitanju – reče Bordenav – ja ću to već udesiti. Ali tada, videći ih obojicu protiv sebe, shvativši da Bordenav ima neki

sakriveni interes, mladić, da ne bi izgledao slab, usprotivi se još žešće u nameri da prekine razgovor.

– A, nipošto, ne! Čak ako bi uloga i bila slobodna nikada joj je ne bih dao... No, je li vam jasno? Ostavite me na miru... Ja ne želim da upropastim svoj komad.

Nasta mučna tišina. Bordenav, smatrajući da je izlišan, udalji se. Grof je stajao pognute glave. On je s naporom diže, i reče izmenjenim glasom:

– Dragi moj, a ako bih vam to tražio kao uslugu? – Ne mogu, ne mogu – ponavljao je Fošeri otimajući se. Grofov glas posta grublji: – Molim vas... Ja to hoću! I on ga pogleda netremice. Pred ovim mračnim pogledom, u kome je

pročitao pretnju, mladić odjednom popusti, mucajući nerazgovetne reči: – Najzad, radite kako znate, briga me za to... Ah! to je zloupotreba.

Videćete, videćete ... Zabuna je tada postala još veća. Fošeri se naslonio na jednu policu,

udarajući nervozno nogama. Činilo se da Mifa pažljivo ispituje čašicu za jaja koju je stalno obrtao.

– To je čašica za jaja – približi se Bordenav i reče uslužno.

– Gle, pravo imate, to je čašica za jaja – ponovi grof. – Izvinite, puni ste prašine – produži direktor stavivši predmet na policu. –

Znate, ako bi trebalo brisati prašinu svakog dana, ne bi se nikad svršilo... Zbog toga nije tako čisto. Šta mislite, kakav nered!... A ipak, verujte mi, ako hoćete, to još nešto vredi. Pogledajte, molim vas, sve ovo.

On povede grofa pored polica, u zelenkastoj svetiosti koja je dopirala iz dvorišta, imenujući mu sve te predmete, želeći da ga zainteresuje za svoj inventar skupljača krpa, kako je on govorio smejući se. Zatim, kad su se vratili do Fošerija, reče lakim tonom:

– Slušajte, pošto smo svi saglasni, hajde da svršimo ovaj posao... Upravo, evo Minjona.

Već nekoliko trenutaka Minjon je šetao po hodniku. Na prve reči Bordenava, koji je govorio o izmeni njihova ugovora, on planu, to je sramno, hoće da upropaste budućnost njegove žene, on će da se parniči. Međutim, Bordenav je veoma mirno iznosio razloge, uloga mu ne izgleda dostojna Roze, on više voli da je štedi za jednu operetu koja će doći na repertoar posle Male vojvotkinje. Ali, kako je muž neprestano vikao, on iznenada predloži da se ugovor poništi, govoreći o ponudama koje je pevačica dobila od Foli-Dramatika. Tada, zbunivši se za trenutak, ne poričući ove ponude, Minjon izjavi da mu nije nimalo stalo do novca, njegova je žena angažovana da igra vojvotkinju Jelenu i ona će je igrati, pa makar on, Minjon, morao zbog toga da izgubi svu svoju imovinu, to je pitanje dostojanstva, časti. Upućena ovim pravcem, prepirka je bila beskrajna. Direktor se vraćao uvek na ovo izlaganje: pošto pozorište Foli-Dramatik nudi Rozi tri stotine franaka za veće za stotinu predstava, dok od njega prima samo sto pedeset, to znači petnaest hiljada franaka dobitka za nju kad je pušta da ide. Muž, tako isto, nije popuštao u pitanju umetnosti: šta će svet reći ako vidi da se njegovoj ženi oduzima uloga? Da nije dorasla za ulogu i da su je morali zameniti, zbog toga ona trpi znatnu štetu, umanjuje svoj ugled umetnice. Ne, ne, nikada! Slava pre bogatstva! I, odjednom, on predloži poravnanje: Roza, prema svom ugovoru, ima da plati deset hiljada franaka odštete ako se povuče, pa lepo! neka mu se da deset hiljada franaka i ona će ići u Foli-Dramatik. Bordenav osta zapanjen, dok je Minjon, koji nije skidao oči sa grofa, čekao mirno.

– Onda će se sve urediti – prošapta Mifa utešen – može da bude sporazuma. – Ah! ne, šta pričate! To bi bilo suviše glupo – viknu Bordenav, u kome su

se probudili nagoni poslovnog čoveka. – Deset hiljada franaka da pustim Rozu! Svet bi mi se rugao!

Ali grof mu je mnogim pokretima glave naređivao da pristane. On je još oklevao. Najzad, gunđajući i žaleći deset hiljada franaka, mada ne izlaze iz njegova džepa, on prihvati surovo:

– Naposletku, neka bude. Barem ću se rešiti vas. Od pre četvrt sata Fontan je slušao iz dvorišta. Bio je vrlo radoznao i sišao

je da zauzme to mesto. Kad je sve razumeo, popeo se gore i uživao je izvestivši o tome Rozu. Rekao joj je da se zbog nje diže velika larma i da je propala. Roza

potrča odmah u magacin za pribor. Svi ućutaše. Ona pogleda u četiri čoveka. Mifa sagnu glavu, Fošeri odgovori slegnuvši očajno ramenima na njen upitni pogled. Što se tiče Minjona, on je sa Bordenavom raspravljao o sadržaju ugovora.

– Šta je – upita ona oštro. – Ništa – reče njen muž. – Bordenav daje deset hiljada franaka da dobije

natrag tvoju ulogu. Ona je drhtala, vrlo bleda, stisnutih šaka. U jednom trenutku ona ga odmeri

od glave do pete, u burnom ogorčenju celog svog bića, ona koja je obično poslušno popuštala kad su u pitanju poslovi, ostavljajući njemu potpisivanje ugovora sa njenim direktorima i njenim ljubavnicima. I ona je našla samo ovaj uzvik, kojim ga ošinu po licu kao bičem:

– Slušaj, prava si kukavica! Zatim pobeže. Minjon, zaprepašćen, potrča za njom. Šta je njoj? Je li

poludela? On joj je poluglasno objašnjavao da deset hiljada franaka s jedne strane i petnaest hiljada franaka s druge strane čine dvadeset pet hiljada. Sjajan posao! Na svaki način, Mifa je napušta; i to je lep uspeh što mu je izvučeno ovo paslednje pero iz njegova krila. Ali Roza je bila besna i nije odgovarala. Tada je Minjon sa prezrenjem ostavi njenom ženskom inatu. On reče Bordenavu, koji se vraćao sa Fošerijem i grofom:

– Potpisaćemo sutra ujutru. Donesite novac. Nana, koju je Labordet izvestio, upravo je silazila pobedonosno. Ona je

izigravala poštenu ženu otmenog držanja da bi zadivila svoje društvo i pokazala ovim glupacima da nijedna, kad ona to hoće, ne može da ima njen šik. Ali umalo što nije nastradala. Roza spazivši je, bacila se na nju, gušeći se, mucajući:

– A ti, naći ću ja tebe opet... Treba da se ovo svrši između nas, razumeš li? Nana, zaboravljajući se pred ovim iznenadnim napadom, htede da se

podboči i da je nazove opajdarom. Ona se uzdržala, preuveličavajući meki ton svog glasa, sa pokretom markize koja je stala nogom na koru od pomorandže.

– No? Šta je – reče ona. – Vi ste ludi, draga moja! Zatim je nastavila sa svojim ljupkostima, dok je Roza odlazila, a za njom

Minjon koji je više nije poznavao. Klarisa, oduševljena, dobila je od Bordenava ulogu Žeraldine. Fošeri vrlo natmuren, tapkao je, ne mogavši da se odluči da ostavi pozorište, njegov komad je propao, i on je tražio kako da ga povrati. Ali Nana mu priđe i uhvati ga za ruke, privuče ga sasvim k sebi, pitajući ga da li nalazi da je ona tako strašna. Ona mu neće upropastiti komad, i ona ga nasmeja, i uveri ga da bi bilo glupo da se ljuti na nju, s obzirom na njegov položaj u porodici Mifa. Ako ne bude dobro pamtila, uzeće šaptača, napuniće se kuća, uostalom, on se vara što se nje tiče, i videće s kakvim će zanosom ona igrati. Tada su se sporazumeli da pisac nešto izmeni ulogu vojvotkinje da bi se više dalo Prilijeru. Ovaj je bio očaran. U ovoj radosti, koju je Nana prirodno donosila sa sobom, jedino je Fontan ostao hladan. Stojeći u sredini žutog zraka plina, on

se isticao ocrtavajući oštru ivicu svoga jarećeg profila, praveći se da je zauzeo nemarno držanje. Nana mu se mirno približi i pruži mu ruku.

– Kako si? – Dobro, a kako ti? – Hvala, vrlo dobro. To je bilo sve. Izgledalo je kao da su se rastali sinoć, na vratima pozorišta.

Međutim, glumci su čekali, ali Bordenav im je rekao da se neće probati treći čin. Stari Bosk, ovoga puta slučajno tačan, ode gunđajući i ljuteći se što ih zadržavaju bez potrebe i što zbog toga gube čitavo poslepodne. Svi odoše. Dole, na ulici, oni su treptali, zaslepljeni silnom svetlošću, zgranuti, kao ljudi koji su proveli tri sata na dnu nekog podruma, svađajući se, u neprekidnoj zategnutosti živaca. Grof, slomljenih udova i prazne glave, pope se u kola s Nanom, dok je Labordet odveo Fošerija tešeći ga.

Posle mesec dana prva predstava Male vojvotkinje bila je za Nanu pravi slom. Ona se tu pokazala užasno slaba, uobražavajući da igra više komediju, što je kod publike izazvalo veselost. Svet se toliko zabavljao da niko nije zviždao. Sedeći u jednoj loži blizu pozornice, Roza Minjon je dočekivala oštrim smehom svoju suparnicu kad god bi se ova pojavila, raspaljujući tako celu salu. To je bila njena prva osveta. Zato, kad je uveče Nana ostala sama sa grofom, koji je bio vrlo zlovoljan, ona mu je besno kazala:

– Kakva bagra! To je sve iz ljubomore... Oh! kad bi znali koliko ja marim. Zar su mi oni sada potrebni!... Vidiš, kladim se u sto zlatnika da ću sve one koji su se smejali, dovesti ovde da ližu prašinu preda mnom!... Da, pokazaću ja tvome Parizu šta je otmena dama!

X Tako je Nana postala otmena dama, rentijerka gluposti i prljavštine

mužjaka iz visokog društva. To je bilo iznenadno i konačno uvođenje u društvo, uzdizanje u slavi laskanja, u javnom ludovanju novca i raskalašnim smelostima lepote. Ona je napokon zavladala. Njene su slike izlagane u izlozima, o njoj se pisalo u novinama. Kad bi u kolima prolazila bulevarima, gomila se okretala za njom i zvala je imenom, s uzbuđenjem naroda koji pozdravlja svoju vladarku, dok se ona, ispružena u lepršavoj toaleti, prijateljski i veselo smešila pod mnoštvom svojih plavih kovrdža u kojima su se gubili plavi kolutovi oko njenih očiju i crvenilo usana. I čudo je kako je ova debela devojka, tako nespretna na pozornici, tako smešna kad je htela da izigrava poštenu ženu, igrala u varoši ulogu očaravajuće žene, bez ikakvog napora. To je bila gipkost zmije, vešto razgolićavanje ali kao nehotično, sa divnom elegancijom, neka nervozna otmenost rasne mačke, aristokratija poroka, ponosna i buntovnička, koja gazi Pariz kao svemoćna gospodarica. Ona je davala ton, a otmene dame ugledale su se na nju.

Nanina kuća nalazila se u Ulici Vilije, na uglu Ulice Kardine, u onom luksuznom kvartu koji je počeo da se razvija u sredini praznog zemljišta nekadašnje ravnice Monso. Ovu kuću sazidao je jedan mladi slikar, opijen prvim uspehom, koji je morao da je proda čim se malter osušio; bila je u stilu renesanse, sa izgledom palate sa fantastičnim unutrašnjim rasporedom i modernim udobnostima u okviru malo tražene originalnosti. Grof Mifa je kupio kuću sa celokupnim nameštajem, prepunu sitnica, vrlo lepih orijentalnih tepiha, starih kredenaca, velikih fotelja u stilu Luja XIII, i Nana je tako pala u riznicu umetničkog nameštaja veoma finog izbora, u darmar epoha. Ali kako joj atelje, koji je zauzimao središte kuće, nije bio potreban, ona je napravila nov raspored na spratovima, ostavivši u prizemlju staklenu baštu, veliki salon i trpezariju, i namestivši na prvom spratu mali salon pored svoje spavaće sobe i sobe za toaletu. Ona je zadivljavala arhitektu idejama koje mu je davala, prilagodivši se odjednom prefinjenostima raskoši kao devojka pariške kaldrme koja instinktivno nosi u sebi sve elegancije. Najzad, ona kuću nije suviše pokvarila, čak je uspela da jače istakne bogatstvo nameštaja, izuzev nekoliko tragova drečećeg sjaja, u kome se raspoznavala nekadašnja cvećarka koja je sanjala pred izlozima pasaža.

U dvorištu, pod velikom nadstrešnicom, jedan tepih pružao se uz peron, još od predsoblja osećao se miris ljubičice, neki mlaki vazduh zatvoren u debelim tapetama. Jedan veliki prozor sa žutim i ružičastim oknima, bledožute boje, osvetljavao je široko stepenište. Dole, jedan crnac, isklesan u drvetu, pružao je srebrni poslužavnik pun posetnica, četiri žene od belog mramora, golih grudi, uzdizale su velike svećnjake, dotle su bronze i kineske vaze pune cveća, divani prekriveni starim persijskim čilimovima, fotelje sa vezovima, služile za nameštaj u tremu, ukrašavale stepenište, i od prvoga sprata stvarale kao neko

predsoblje, gde su se uvek vukli muški kaputi i šeširi. U tepisima i ćilimovima gubio se svaki šum, i svuda je vladala tišina, da čovek pomisli kako ulazi u neku kapelu prožetu pobožnim drhtajem, čija je tišina iza zatvorenih vrata sakrivala izvesnu tajnu.

Nana je otvarala svoj veliki i bogati salon u stilu Luja XVI samo prilikom svečanih prijema, kad joj je dolazio svet iz Tiljerija ili strane ličnosti. Obično je silazila za vreme obeda i osećala se nelagodno kad je ručala sama u trpezariji, vrlo visokoj, ukrašenoj goblenima, sa veličanstvenim kredencom kome su razne stare fajanse i divno srebrno posuđe davali veseo ton. Posle jela brzo se vraćala u svoja odeljenja na prvom spratu, sobu, kabinet i mali salon. Već je dvaput udešavaia svoju sobu, prvi put satenom boje slezova cveta, drugi put stavljajući čipke na plavu svilu, i nije bila zadovoljna, nalazila je da je to neukusno, i neprestano tražila novo, ne mogavši ništa naći. Za njen punjeni krevet, nizak kao sofa, potrošeno je dvadeset hiljada franaka. Nameštaj je bio od belog i plavog laka, inkrustiran srebrom; svuda su se prostirale kože belog medveda, tako da su pokrivale ceo čilim, to je bila ćud, prefinjenost žene koja nije mogla a da ne sedne na pod da bi skinula čarape. Pored spavaće sobe, u malom salonu, videla se zanimljiva mešavina stvari izvanredne umetnosti, od tapeta bledoružičaste svile, protkane zlatnim žicama, odvajalo se mnoštvo predmeta iz svih zemalja i svih stilova, italijanskih umetničkih zbirki, španskih i portugalskih kovčega, kineskih pagoda, jedan japanski paravan neobične dragocenosti, zatim fajansa, bronza, izvezena svila, tapiserija sitno izrađena, dok su fotelje, široke kao kreveti, i kanabeta, duboka kao postelje, davali izgled tromosti i razneženosti u sanjivoj atmosferi harema. Ova soba sačuvala je ton starog zlata koje je prelazilo u zeleno i crveno, a da ništa nije suviše isticalo devojku izuzev sedišta puna slasti; jedino su dve male statue od divnog porculana, jedna žena u košulji, koja se bište, i druga potpuno naga, koja ide na rukama, uzdignutih nogu, bile dovoljne da ukaljaju salon mrljom prvobitnog greha. I kroz jedna, gotovo uvek otvorena vrata, videlo se kupatilo, sve od mermera i stakla, sa belom kadom, srebrnim bokalima i umivaonicima i garniturama od kristala i slonove kosti. Jedna zatvorena zavesa propuštala je malu belu svetlost koja je izgledala kao da spava, kao da je zagrejana mirisom ljubičica, onim uzbuđujućim mirisom Nane kojim je bila ispunjena cela kuća, čak i dvorište.

Najteži posao bio je oko nameštanja kuće. Nana je doista imala svoju Zoe, njoj potpuno odanu devojku koja je već mesecima mirno očekivala ovaj nagli sjajni preokret, sigurna u svoje predosećanje. Sada se Zoe ponosila i likovala kao domaćica kuće, izvlačeći svoj ćar, ali služeći gospodi što je poštenije mogla. Ali jedna sobarica nije više bila dovoljna. Trebalo je uzeti upravitelja trpezarije, kočijaša, nadstojnika kuće, kuvaricu. Osim toga, trebalo je udesiti i štalu. Tada je Labordet bio od velike koristi, jer je svršavao sve poslove koji su dosađivali grofu. On je udesio kupovinu konja, on se pogađao sa kolarima: on je upravljao ukusima i izborom mlade žene, koju su sretali kao nabavljača s njim ispod ruke. Labordet je doveo čak i poslugu, Šarla, visokog momka, kočijaša, koji je dotle služio u vojvode od Korbreza, Žilijena, mladog upravitelja trpezarije, vrlo grguravog i nasmešenog, i jedan bračni par, žena, Viktorina, bila je kuvarica, a

njen muž Fransoa, nadstojnik kuće i lakej. On je nosio kratke pantalone, bio je napuderisan, u Naninoj livreji otvorenoplave boje sa srebrnim širitom, i primao posetioce u predsoblju. Njegovo držanje bilo je kneževsko.

Već drugog meseca kuća je bila nameštena. Troškovi su iznosili preko trista hiljada franaka. U štalama je bilo osam konja i u prostorijama za kola petoro kola, od kojih jedan landauer ukrašen srebrom, za koji se neko vreme zainteresovao ceo Pariz. U sredini ovog bogatstva Nana se smestila i napravila svoje gnezdo. Ona je napustila požarište odmah posle treće predstave Male vojvotkinje, ostavivši Bordenava da se bori pod pretnjom bankrotstva, i pored grofovog novca. Ipak, zadržala je u srcu izvesnu gorčinu zbog svog neuspeha. To se vezivalo za iskustvo koje je stekla sa Fontanom, prljavštinu za koju je sve ljude smatrala odgovornim. Zbog toga ona je sada govorila kako je kadra da se odupre svakom iskušenju ljubavnih avantura. Ali misao na osvetu nije se zadržala u njenom ptičijem mozgu. Ono što je ostalo izvan časova ljutnje, bio je u njoj uvek probuđen prohtev za troškovima, prirodno preziranje čoveka koji plaća, neprekidna ćud rasipnice koja se ponosila propašću svojih ljubavnika.

Pre svega, Nana je jasno utvrdila program svojih odnosa sa grofom. On joj je davao dvanaest hiljada franaka mesečno, ne računajući poklone, i u naknadu za to tražio je samo bezuslovnu vernost. Ona mu se zaklela na vernost, ali je tražila obzire, neograničenu slobodu u svojoj ulozi domaćice i puno poštovanje svoje volje. Tako je svakog dana primala svoje prijatelje, on ju je posećivao samo u određeno vreme, jednom reči, morao je da ima u nju slepo poverenje. I kad bi oklevao, obuzet nekim ljubomornim nemirom, ona se pravila dostojanstvena, preteći mu da će mu sve vratiti, ili se klela glavom maloga Luja. To je trebalo da mu budo dovoljno. Nema ljubavi tamo gde nema poštovanja. Na kraju prvoga meseca Mifa ju je poštovao.

Ali ona je htela još više, i postigla je. Uskoro je počela da vrši nad njim uticaj dobre devojke. Kad bi dolazio mrzovoljan, ona ga je razveseljavala, zatim, pošto bi ga ispovedila, davala mu je savete. Malo-pomalo, počela je da se brine o nespokojstvu u njegovoj kući, o njegovoj ženi, o njegovoj kćeri, o njegovim poslovima srca i novca, pokazujući se veoma razumna i sa punim smislom pravičnosti i poštenja. Jednom samo pustila je da njome zavlada strast, onoga dana kad joj se poverio da će Dagene, bez sumnje, zatražiti ruku njegove kćerke Estele. Otkako se grof ponovo pojavio, Dagene je smatrao da je pametno da prekine s Nanom i da je nazove javnom ženom, zaklinjući se da će svoga budućeg tasta istrgnuti iz kandži ovoga stvora. Zbog toga je ona na lep način uredila svoga nekadašnjeg Mimija: to je ženskaroš koji je proćerdao svoje imanje sa pokvarenim ženama, njemu nedostaje svako moralno osećanje, on ne traži da mu se daje novac, ali se koristi tuđim novcem, plaćajući samo s vremena na vreme jedan buket ili večeru, i, kako je izgledalo da grof izvinjava ove slabosti, ona mu izjavi otvoreno da je živela sa Dageneom, dajući mu o tome odvratne pojedinosti. Mifa je prebledeo, i o mladiću se više nije govorilo. To će ga naučiti da ne bude neblagodaran.

Međutim, kuća nije bila još potpuno nameštena kada je Nana, jedne večeri, pošto se ponovo grofu najsvečanije zaklela na vernost, zadržala grofa Ksavija od Vandevra, koji joj se već petnaest dana revnosno udvarao, posećujući je i donoseći joj cveće. I ona je popustila, ne iz trenutne strasti, nego više da bi sebi dokazala kako je slobodna. Zatim je došlo i pitanje interesa kad joj je Vandevr, sutradan, pomogao da plati jedan račun, o kome nije htela da govori onome drugome. Ona bi mu izvlačila osam do deset hiljada franaka mesečno, to bi joj bio vrlo koristan džeparac. On je tada traćio, svoje imanje obuzet nekom groznicom. Njegovi konji i Lisi pojeli su mu tri farme, a Nana se spremala da u jednom zalogaju proguta njegov poslednji zamak blizu Amijena, kao da mu se žurilo da sve zbriše, pa i same ruševine stare kule koju je sazidao jedan Vandevr pod Filipom-Avgustom, jer je, obuzet besom rušenja, nalazio da je lepo da i poslednje zlatnike svoga grba ostavi u rukama ove devojke koja je bila želja celog Pariza. I on je prihvatio uslove koje mu je Nana postavila, ljubavne sastanke u određene dane, potpunu slobodu, jedino što nije bio toliko strastveno naivan da traži od nje zakletve. Mifa nije ništa posumnjao. Što se tiče Vandevra, on je zacelo sve znao, ali nije nikad učinio ni najmanju aluziju, pravio se da ništa ne zna, sa svojim finim osmehom skeptičara koji ne traži što je nemoguće samo ako ima svoje stalne posete i ako Pariz to zna.

Od toga trenutka Nana je uspela da stvarno namesti kuću. Posluga je bila potpuna, u štali, u domaćinstvu i u gospođinoj sobi. Zoe je vodila celokupnu organizaciju, otklanjala je na svakom koraku najnepredviđenije komplikacije, sve je išlo kao u pozorištu i bilo je uređeno kao kakva velika administracija, sve je to funkcionisalo tako tačno da prvih meseci nije bilo ni sukoba ni poremećaja. Samo, gospođa je zadavala Zoi mnogo muke svojom nesmotrenošću, samovoljom i ludim prkosom. Zato je sobarica malo-pomalo popuštala u revnosti, pošto je, uostalom, primetila da ona najbolje prolazi za vreme nereda, kad bi trebalo popraviti neku glupost koju je gospođa učinila. Tada su padali pokloni, ona je lovila zlatnike u mutnoj vodi.

Jednog jutra, dok je Mifa bio još u sobi, Zoe uvede jednog vrlo uplašenog gospodina u kupaonicu, gde se Nana presvlačila.

– Gle! Zizi – reče mlada žena iznenađeno. Zaista, to je bio Žorž. Ali, videći je u košulji, sa zlatnom kosom na nagim

ramenima, on joj se bacio oko vrata, obuhvatio je i počeo svuda da je ljubi. Ona se otimala, preplašena, i prigušeno mucala:

– Pusti me, on je tu! To je glupo... A vi, Zoe, jeste li poludeli? Odvedite ga i zadržite dole, gledaću da siđem.

Zoe ga je izgurala iz kupaonice. Kad je Nana sišla dole, u trpezariju, ona ih je oboje dobro izgrdila. Zoi to nije bilo prijatno, i ona se povukla uvređena, rekavši da je htela da učini gospođi zadovoljstvo. Žorž je posmatrao Nanu sa toliko srećnim izrazom što je ponovo vidi da su se njegove lepe oči napunile suzama. Sada su rđavi dani prošli, njegova je majka verovala da se opametio i dopustila mu je da napusti Fondetu, zato, kad je prispeo na stanicu, odmah je uzeo kola da bi što pre zagrlio svoju draganu. Govorio je da će ubudu će živeti

pored nje, kao pre, kad ju je čekao bosonog u sobi u Minjoti. I, dok je ovo pričao, približavao je svoje prste, osećajući neodoljivu potrebu da je dodirne posle ove svirepe godine njihovog rastanka. Uhvatio ju je za ruke i provlačio prste ispod širokih rukava njene sobne haljine sve do ramena.

– Voliš li još uvek svoju bebu – upita on detinjim glasom. – Dabome da je volim – odgovori Nana, koja se naglim pokretom izvuče iz

njegova zagrljaja. – Ali ti padaš kao s neba... Znaš, mali moj, ja nisam slobodna, treba da budemo pametni.

Žorž, koji je sišao sa kola zaslepljen dugom željom, najzad zadovoljenom, nije čak ni video mesto gde je ušao. Tada je pogledao i bio svestan promene oko sebe. Video je bogatu trpezariju, sa visokom ukrašenom tavanicom, goblene, kredenac koji je blistao od srebrnog posuđa.

– Ah, da – reče žalosno. Ona mu je rekla da ne sme nikad da dolazi ujutro. Posle podne, ako hoće,

između četiri i šest sati, kad ona prima posete. Zatim, kako ju je on posmatrao moleći i pitajući pogledom, ne tražeći ništa, ona ga poljubi u čelo, pokazujući se vrlo dobra prema njemu.

– Budi dobar, učiniću sve što budem mogla – prošapta ona. Ali to joj više nije pričinjavalo zadovoljstvo. Ona je smatrala da je Žorž

dobar i umiljat, i htela je da joj bude dobar drug i ništa više. Međutim, kad je kasnije dolazio u četiri sata svakoga dana, izgledao je tako nesrećan da je ona često opet popuštala, krila ga u ormarima, i neprekidno mu dozvoljavala da kupi mrvice njene lepote. On više nije napuštao kuću, odomaćio se kao malo pseto Bižu, jer su i jedan i drugi stalno bili u suknji gospodarice, dobijajući nešto malo od nje, čak i onda kad je ona bila s nekim drugim, ućarivši katkad malo šećera i nežnosti u vreme usamljenosti i dosade.

Gospođa Igon je, bez sumnje, saznala da je mali ponovo pao u naručje ove pokvarene žene, jer je dotrčala u Pariz da traži pomoć od svoga drugog sina, poručnika Filipa, koji je tada bio u garnizonu u Vensanu. Žorž, koji se skrivao od svog starijeg brata, pao je u očajanje, bojeći se da on ne učini kakvu glupost. I kako u nervoznom izlivu svoje nežnosti nije više ništa mogao da taji, uskoro je zanimao Nanu samo svojim starijim bratom, snažnim momkom koji je bio spreman na sve.

– Znaš – objašnjavao je on – mama neće doći tebi, ali može da pošalje mog brata... Dabome, ona će poslati Filipa po mene.

Nana je prvi put bila vrlo uvređena. Ona reče suvo: – No, to bih htela da vidim! Iako je poručnik, Fransoa će ga izbaciti

napolje, i to smesta! I onda, kako se mali uvek vraćao na svoga brata, ona je najzad počela da

misli na Filipa. Posle nedelju dana, ona ga je poznavala od glave do pete, bio je vrlo visok, veoma jak, veseo, malo grub, a osim toga, i neke intimne pojedinosti, maljav po rukama i s jednim znakom na ramenu, tako da je jednoga dana, opsednuta slikom čoveka koga je trebalo izbaciti napolje, uzviknula:

– Je li, Zizi, tvoj brat još ne dolazi... Mora da je kukavica! Sutradan, kad je Žorž bio sam s Nanom, Fransoa dođe gore i upita da li će

gospođa primiti poručnika Filipa Igona. Žorž preblede i prošapta: – To sam i očekivao, mama mi je jutros o tome govorila. I on je preklinjao mladu ženu da mu odgovori kako ga ne može primiti. Ali

ona je već bila ustala oduševljena, govoreći : – A zašto? On bi pomislio da ga se bojim. No, biće smeha... Fransoa,

ostavite gospodina četvrt sata u salonu, i onda mi ga dovedite. Ona nije ponovo sela, već je hodala grozničavo, idući od ogledala na

kaminu do venecijanskog ogledala koje je bilo obešeno iznad jednog italijanskog sandučeta, i ona bi se svaki put pogledala i pokušala da se nasmeši, dok je Žorž, sedeći bez snage na kanabetu, drhtao pri pomisli na scenu koja se sprema. Šetajući se, ona je govorila u kratkim rečenicama:

– Dečko će se smiriti kad bude čekao četvrt sata... I onda, ako misli da dolazi jednoj sumnjivoj devojci, salon će ga začuditi... Da, da, pogledaj dobro sve, moj dragi. Videćeš da to nije lažno, i naučićeš se da poštuješ domaćicu. Za ljude postoji još samo poštovanje... No, je li prošlo četvrt sata? Ne, tek deset minuta. Oh! imamo vremena.

Ona nije mogla da miruje. Kad je prošlo četvrt sata, ona posla Žorža u sobu, zahtevajući od njega da se zakune da neće slušati na vratima, jer bi to bilo nepristojno ako bi ga neko od posluge video. Kad je prelazio u sobu, Zizi se usudi da joj kaže prigušenim glasom:

– Znaš, on je moj brat... – Ne plaši se – reče ona dostojanstveno – ako bude učtiv, biću i ja učtiva. Fransoa uvede Filipa Igona, koji je bio u redengotu. Žorž je najpre prešao

preko sobe na prstima, da bi poslušao mladu ženu. Ali glasovi su ga zadržali, i on je oklevao tako obuzet strepnjom da su mu noge klecale. Zamišljao je katastrofu, šamare, nešto strašno što će ga zauvek odvojiti od Nane. Zato nije mogao da se uzdrži i on pođe da osluškuje iza vrata. Vrlo je slabo mogao da čuje pošto su debela vrata zadržavala glasove. Ipak su do njega doprle neke Filipove reči, ozbiljne i stroge rečenice, u kojima su bile naglašene reči: dete, porodica, čast. Strepeći zbog onog što će njegova dragana odgovoriti, srce mu je jako lupalo i zaglušivalo ga nekim nejasnim zujanjem. Ona će mu sigurno dobaciti reč „prostačino” ili „tornjaj mi se ispred očiju, ja sam u svojoj kući”. Ali iz sobe nije ništa dopiralo, čak ni disanje, izgledalo je kao da je Nana mrtva. Glas njegovog brata postao je uskoro mekši. On više ništa nije razumevao kada ga je zaprepastilo neko čudnovato roptanje. Nana je jecala. U jednom trenutku on je bio obuzet suprotnim osećanjima, hteo je da iskoči iz sobe i napadne Filipa. Ali upravo u tom času Zoe uđe u sobu i on se udalji od vrata postiđen.

Ona je mirno spremala rublje u ormaru, dotle je on, nem i nepomičan, ostao pored prozora, naslonivši čelo na okno, mučen neizvesnošću. Posle kratkog ćutanja ona ga upita:

– Je li to vaš brat kod gospođe?

– Da – odgovori dečak prigušenim glasom. Ponovo nasta ćutanje. – I to vam zadaje brigu, zar ne, gospodine Žorž? – Da – odgovori on opet, teško i bolno. Zoe se nije žurila, ona je sređivala čipke i rekla polako: – Nemate razloga... Gospođa će to urediti. I to je bilo sve, oni nisu više govorili. Ali ona nije izlazila iz sobe. Još

dobrih četvrt sata ona se zadržala poslom u sobi, ne primećujući kako raste razdraženost dečaka koji je bledeo od uzdržavanja i sumnje. On je neprestano pogledao ispod oka na vrata salona. Šta oni mogu da rade tako dugo? Nana možda još plače. Onaj grubijan mora da ju je izudarao. Zato je on, kad je Zoe najzad izišla, odmah pritrčao vratima i opet prislonio uvo. I on ostade uplašen, izgubljene glave, jer je čuo iznenadni polet veselosti, nežne glasove koji su šaputali, prigušeni smeh žene koju golicaju. Gotovo odmah zatim Nana je otpratila Filipa do stepenica, gde su se oprostili srdačnim i prijateljskim rečima.

Kada se Žorž usudio da uđe u salon, mlada žena stajala je pred ogledalom i posmatrala se.

– Dakle – upita on zgranuto. – Šta dakle – reče ona ne okrećući se. Zatim reče nemarno: – Šta si mi ti pričao? Pa tvoj brat je vrlo učtiv mladić. – Znači da je stvar uređena? – Dabome da je uređena... No, šta ti pada na pamet? Mislio si valjda da

ćemo se potući. Žorž još nije razumevao. On promuca: – Učinilo mi se da čujem... Ti nisi plakala? – Ko? ja plakala – viknu ona pogledavši ga oštro. – Ti sanjaš! A zbog čega

da plačem? Ali sada se dečak zbunio kad je ona stala da ga grdi zbog toga što nije

poslušao i što je stajao iza vrata da je špijunira. Kako se ona srdila na njega, on joj priđe pokorno i umiljato, želeći da sazna.

– Dakle, moj brat? ... – Tvoj brat je odmah video gde je... Znaš, on je mogao da me smatra za

propalu devojku, i u tom slučaju, njegova intervencija mogla bi se objasniti, uzevši u obzir tvoje godine i čast tvoje porodice! Ah! razumem ja ta osećanja... Ali jedan pogled bio mu je dovoljan, i on se ponašao kao otmen čovek ... Zato se ne uzbuđuj više, sve je svršeno, on će umiriti tvoju mamu.

I ona produži sa smehom: – Uostalom, ti ćeš videti svoga brata ovde... Pozvala sam ga i on će opet

doći. – Ah! on će opet doći – reče mali prebledevši.

On nije ništa dodao, i o Filipu nisu više govorili. Ona se oblačila da izađe i on ju je posmatrao velikim tužnim očima. Bez sumnje, on je bio zadovoljan što se sve dobro svršilo, jer bi više voleo da umre nego da sa njom raskine veze, ali u njegovoj duši bila je potmula strepnja, duboki bol, koji nije poznavao i o kome se nije usudio da govori. On nikad nije saznao na koji je način Filip umirio njihovu majku. Posle tri dana ona se vratila u Fondetu, zadovoljna. Iste večeri kod Nane, kad je Fransoa prijavio poručnika, sav je pretrnuo. Ovaj je bio veseo, šalio se, i nazvao ga derištem kome je on išao na ruku u jednom nestašluku bez posledica. Slušao je stegnutog srca, ne usuđujući se da mrdne, stideći se kao devojčica pri svakoj reči. On je malo drugovao sa Filipom koji je bio deset godina stariji, bojao ga se kao oca od koga se kriju ljubavne tajne. Zbog toga je osećao stid pun nelagodnosti, videći ga tako slobodnog pored Nane, sa njegovim glasnim smehom prepuštenog zadovoljstvu, sa njegovim kršnim zdravljem. Međutim, kako je njegov brat uskoro počeo da pravi posete svakoga dana, Žorž se najzad malo-pomalo privikao. Nana je blistala od zadovoljstva. To je bilo poslednje useljenje u punom darmaru galantnog života, drsko proslavljanje naselja u kući koja se gušila od ljudi i nameštaja.

Jedno poslepodne, kad su braća Igon bili kod nje, grof Mifa naiđe izvan svojih utvrđenih časova. Ali kad mu je Zoe odgovorila da se gospođa nalazi u društvu prijatelja, on se povukao ne želeći da uđe, praveći se obazriv kao otmen čovek.

Kad je uveče opet došao, Nana ga je dočekala sa hladnom ljutnjom uvređene žene.

– Gospodine – rekla mu je – ja vam nisam dala nikakva povoda da me vređate... Slušajte me! kad sam kod kuće, molim vas da ulazite kao i svi ostali.

Grof je ostao otvorenih usta. – Ali, draga moja... – pokuša on da objasni. – Zato valjda što sam imala posetu! Da, bilo je ljudi. Šta mislite vi da ja

radim s tim ljudima?... Sa tim ponašanjem diskretnog ljubavnika vi me suviše kompromitujete, a ja to neću.

On je teško dobio oproštaj. U stvari, bio je ushićen. Praveći mu ovakve scene, ona ga je držala u ruci. Već odavno mu je nametnula Žorža, derana koji je zabavlja, govorila je. Primorala ga je da večera sa Filipom, i grof se pokazao vrlo ljubazan; kad su ustali od stola, on je mladića odveo u stranu, pitajući ga za njegovu majku. I otada su braća Igon, Vandevr i Mifa slobodno dolazili u kuću, gde su jedan drugome stiskali ruku kao prijatelji. Ovako je bilo zgodnije. Jedino je Mifa bio još obazriv i nije dolazio suviše često, zadržavajući ceremonijalni ton stranca u poseti. Uveče, dok je Nana, sedeći na podu na medveđim kožama, skidala čarape, on je govorio prijateljski o ovoj gospodi, naročito o Filipu koji je bio oličenje poštenja.

– Zaista, oni su vrlo dobri – govorila je Nana sedeći na podu i menjajući košulju. – Samo, znaš, oni vide ko sam ja... Da padne samo jedna reč, ja bih sve najurila!

Međutim, u svojoj raskoši, okružena udvaranjem, Nana se strahovito dosađivala. Ona je imala muškarca u svako doba noći, a novac u fiokama njenog umivaonika bio je pomešan sa češljevima i četkama, ali to je više nije zadovoljavalo, osećala je neku prazninu u sebi od koje je zevala. Njen život vukao se u besposlici, svodeći se uvek na iste monotone časove. Sutrašnjica nije za nju postojala, ona je živela kao ptica, sigurna da će jesti i gotova da legne na prvu granu na koju naiđe. U ovoj izvesnosti da joj ništa neće nedostajati, ona je ostajala nepomična preko celog dana, ne praveći nikakav napor, uspavana udno ove besposlice i manastirske potčinjenosti, zatvorena u svom zanatu lake devojke. Kako je izlazila samo kolima, počela je da gubi sposobnost da hoda. Vraćala se ukusima ulične devojke, ljubila je Bižu od jutra do večeri, prekraćujući vreme u glupim zadovoljstvima, u jedinom očekivanju muškarca, koga je podnosila sa izrazom ljubazne dosade, i usred ove napuštenosti same sebe, brinula se još samo o svojoj lepoti, neprestano se pregledala, prala i mirisala po celom telu, gorda što može u svakom trenutku i ma pred kime da se pokaže naga, ne stideći se.

Ujutru je ustajala u deset časova. Bižu, škotski čupavi ptičar, budio ju je ližući joj lice, i tada se ona čitavih pet minuta igrala s njim, prebacivala kuće preko

svojih ruku i bedara, što je vređalo grofa Mifa. Bižu je bio prvo malo biće na koje je on bio ljubomoran. Nije pristojno da jedna životinja uvlači na taj način svoj nos ispod pokrivača. Potom je Nana prelazila u kupatilo gde se kupala. Oko jedanaest sati Fransis je dolazio da joj očešlja kosu, ostavljajući komplikovanu frizuru za poslepodne. Za vreme ručka nije volela da jede sama i zato je kod nje gotovo uvek bila gospođa Maloar, koja je dolazila ujutru, ne zna se odakle, sa svojim čudnim šeširima, i vraćala se uveče u onu tajnu svoga života, zbog čega se, uostalom, niko nije uznemiravao. Ali najteži trenutak za nju bilo je vreme od dva do tri sata, između ručka i toalete. Ona je obično predlagala svojoj staroj prijateljici partiju karata, ponekad je čitala „Figaro”, gde je nalazila razonode čitajući razne vesti, naročito iz pozorišnog sveta, a dešavalo joj se čak da otvori i neku knjigu, jer se ona hvalila kako razume književnost. Toaletom se bavila do blizu pet sati. Tek tada se budila iz svoje sanjivosti, izlazila kolima ili primala u posetu čitavu gomilu ljudi, večerala često u varoši, išla na spavanje vrlo kasno, da bi se sutradan probudila s istim umorom i otpočela uvek slične dane.

Njena velika razonoda bila je odlazak u Batinjol, da vidi svog malog Luja. Katkada po čitavih petnaest dana ne bi na to mislila, zatim bi je iznenada obuzela nežna strast i odlazila je pešice, ozarena blagošću i nežnošću dobre majke, donoseći poklone, duvana za tetku, pomorandže i biskvite za dete, ali je, pak, dolazila u svojim kočijama, vraćajući se sa šetnje iz Bulonjske šume, u toaletama čija je raskoš uzbuđivala usamljenu ulicu. Otkako je njena sestričina počela da živi na visokoj nozi, gospođa Lera je pucala od taštine. Retko je dolazila u Ulicu Vilije, govoreći kako to nije njeno mesto, ali ona je likovala u svojoj ulici, srećna kad bi mlada žena došla u haljinama od četiri ili pet hiljada

franaka, zauzeta celog sutrašnjeg dana pokazivanjem poklona i iznošenjem cifara koje su zaprepašćivale susetke. Najčešće je Nana posvećivala nedelje svojoj porodici, i ako bi je Mifa pozvao u te dane, ona je odbijala s osmehom male domaćice, to nije moguće, jer večerava kod tetke ili ide da poseti maloga. Osim toga, siroti mali Luj bio je uvek bolestan. Prohodao je u trećoj godini, to je bilo već momče. Ali je imao neke čireve na potiljku, i sada mu se počeo da skuplja gnoj u ušima, te je postojala opasnost da ne počnu trunuti kosti lobanje. Kad bi ga videla tako bledog, malokrvnog, otromboljene kože sa žutim mrljama, ona je postajala ozbiljna i čudila se. Šta li je moglo biti tome ljubljenom detetu da tako propada? Ona, njegova mati, osećala se tako dobro!

U dane kada se nije bavila detetom, Nana je ponovo padala u hučnu monotoniju svoga života, šetnje u Bulonjsku šumu, premijere u pozorištu, večere u „Zlatnoj kući” ili u „Engleskoj kafani”, zatim sva javna mesta, sve predstave gde se gomila gura, Mabil, revije, trke. I pored svega toga ona nije mogla da se izvuče iz ove praznine glupe besposlice, od koje kao da je osećala grčeve u stomaku. Uprkos stalnih zaljubljivanja koja je nosila u srcu, ona se protezala od dosade čim bi ostala sama, praveći pokrete preteranog umora. Samoća ju je odmah žalostila, jer je u njoj opet nailazila na prazninu i dosadu. Ona, koja je po svome zanatu i prirodi bila vrlo vesela, postajala je tada tužna, rezimirajući svoj život u ovome uzviku koji se neprestano javljao između dva zevanja:

– Oh! kako su mi ljudi dosadni! Jedno poslepodne, vraćajući se sa nekog koncerta, Nana primeti na trotoaru

u Monmartr ulici jednu ženu koja je brzo koračala, iskrivljenih cipela, prljave suknje i sa šeširom pokvarenim od kiše. Odjednom, ona je prepoznade.

– Stani, Šarl – viknu ona kočijašu. I ona poče da zove: – Satena! Satena! Prolaznici su okretali glave i cela je ulica pogledala. Satena se približila. – Popni se, devojko moja – reče Nana mirno, ne mareći za svet. Ona ju je uzela i odvela, nju, tako odvratnu, u svojim kočijama svetloplave

boje, pored svoje svilene haljine golubije boje, dok se svet na ulici osmehivao zbog visokog dostojanstva kočijaša.

Nana je sada imala jednu strast koja ju je svu obuzela. Satena je bila njen porok. Ona je sada bila nameštena u gospodskoj kući, u Aveniji Vilije, umivena, lepo doterana, i čitava tri dana je pričala o Sen Lazaru, o kuburi sa milosrdnim sestrama, i o onim prostacima u policiji koji su joj dali knjižicu. Nana se ljutila, tešila je i zaklinjala se da će je osloboditi toga pa makar morala lično da pođe kod ministra. Dotle se ne mora žuriti, niko je neće uznemiravati u njenoj kući, razume se. I one su provodile poslepodne puno nežnosti, umiljatih reči i poljubaca prekinutih smehom. To je bila ona mala igra prekinuta dolaskom agenata, u Lavalovoj ulici, koja se sada obnavljala u šaljivom tonu. Zatim, jedne večeri, stvar je postala ozbiljna. Nana, kojoj se kod Lore toliko zgadilo, sad je razumela, i zbog toga je bila uzrujana, besna, utoliko više što je upravo četvrtog jutra Satena pobegla. Niko nije video kada je izašla. Izgubila se u svojoj novoj

haljini, obuzeta neodoljivom potrebom za slobodom, čeznući za svojim pločnikom.

Toga dana Nana je digla u kući takvu galamu da je sva posluga bila pokunjena, ne usuđujući se da progovori nijedne reči. Nana umalo što nije udarila Fransoa zato što joj nije preprečio put. Ipak se trudila da se uzdrži, i nazivala je Satenu prljavom devojcurom, ovo će je opametiti da ne kupi više ovakvo đubre iz blata. Posle podne gospođa se zatvorila u svoju sobu i Zoe je čula kako plače. Uveče iznenada zatraži kola i naredi da je vode kod Lore. Setila se da će naći Satenu na večeri u Ulici mučenika. Ona nije išla tamo da je dovede, nego da joj opali šamar. I, doista, Satena je večerala za jednim malim stolom sa gospođom Rober. Spazivši Nanu, ona poče da se smeje. Ova je bila pogođena u srce, ali nije napravdla scenu, već, naprotiv, pokazala se vrlo blaga i umiljata. Platila je šampanjac, napila pet-šest stolova, zatim, kad je gospođa Rober otišla u toalet, ona odvuče Satenu. Tek kad su bile u kolima, ona je Satenu ujela i pripretila joj da će je drugi put ubiti.

Otada se stalno ponavljalo isto. Više puta u ogorčenju i besu prevarene žene, Nana je jurila ovu grešnicu, koja je bežala nošena nekom iznenadnom strašću, i kojoj je bilo dosadno u bogatoj kući. Govorila je da će išamarati gospođu Rober; jednoga dana, ona je čak pomišljala na dvoboj, jedna od njih bila je suvišna. Sada, kad je išla na večeru kod Lore, ona je stavljala svoje dijamante, vodeći katkad sa sobom Lujzu Violen, Mariju Blond, Tatan Nene, sve u sjaju; i u zadahu zagorele masti koji se osećao u tri sobe, pod žućkastom svetlošću plina, sve su dame mešale svoju raskoš sa sirotinjom oko sebe, srećne što mogu da zadive devojčice iz susedstva, koje su hvatale kad su ustajale od stola. U te dane Lora je utegnuta i ozarena ljubila sve redom, izdašna u svojoj materinskoj nežnosti više nego obično. Satena je, međutim, usred svih ovih priča bila mirna, sa svojim plavim očima i čistim detinjim licem, ujedana, tučena i vučena između ove dve žene, ona je samo govorila kako je to smešno kako bi one mnogo bolje uradile da se sporazumevaju između sebe. Ništa im nije koristilo što su je šamarale, i pored svoje dobre volje da bude dobra prema svakome, ona se nije mogla prepoloviti. Naposletku je Nana ipak pobedila, pošto je toliko obasula Satenu nežnošću i poklonima. Da bi se osvetila, gospođa Rober je napisala ljubavnicima svoje suparnice gadna anonimna pisma.

U poslednje vreme grof Mifa je izgledao zabrinut. Jednog jutra, vrlo uzbuđen, dao je Nani jedno anonimno pismo u kome je još u prvim redovima pročitala da je optužuju da vara grofa sa Vandevrom i braćom Igon.

– To je laž! to je laž! – viknu ona energično, tonom neobične iskrenosti. – Možeš li da se zakuneš – upita Mifa, malo umiren. – Oh! čime god hoćeš... Evo! životom moga deteta. Ali pismo je bilo dugačko. Zatim, to su bili na prostački način opisani njeni

odnosi sa Satenom. Kad je pročitala, ona se osmehnula. – Sad znam odakle to potiče – reče ona jednostavno. I kako je Mifa tražio od nje da to dematnuje, ona prihvati mirno: – To, moje luće, nisu tvoja posla... Šta se to tebe tiče?

Nana nije odricala, i on se zbog toga ljutio. Ona tada slegnu ramenima: gde on živi? To se svuda radi, i ona mu pomenu svoje prijateljice i zakle mu se da to rade i dame iz otmenog društva. Jednom reči, po njenom mišljenju, nema ničeg običnijeg i prirodnijeg od toga. Ono što nije istina, nije istina, maločas, on je mogao videti kako se naljutila kad je pročitala ime Vandevr i braće Igon. Oh! što se toga tiče, on bi imao razloga da je udavi. Ali zašto bi ga lagala o nečemu što nema posledica? I ona je ponavljala:

– Bože moj, pa šta se to tebe tiče? Zatim, kako se scena produžavala, ona prekide grubim glasom: – Uostalom, dragi moj, ako ti se ne sviđa, vrlo je prosto... Vrata su

otvorena... Eto! treba me uzeti onakvu kakva sam. On sagnu glavu. U stvari, on se osećao srećnim zbog zakletvi mlade žene.

Videći svoju moć, ona poče da ga ne štedi više. I otada je Satena bila smeštena u kući, otvoreno, na istoj nozi sa ovom gospodom. Vandevru nisu bila potrebna anonimna pisma da bi razumeo, on se šalio i tražio je svađu sa Satenom zbog ljubomore, dok su Žorž i Filip postupali s njom drugarski, prijateljski se rukovali i dobacivali joj masne šale.

Nana je doživela avanturu jedno veče kad je, ostavljena od ove nevaljalice, otišla na večeru u Ulicu mučenika, ne mogavši da je uhvati. Kako je jela sama, odjednom se pojavi Dagene, mada se bio smirio, dolazio je katkada, obuzet potrebom za porokom nadajući se da ga niko neće videti na ovome mestu pariškog prljavog života. Zbog toga je izgledalo da ga je Nanino prisustvo u početku malo zbunilo. Ali on nije bio od onih ljudi koji se povlače. Priđe joj smešeći se, i upita da li mu gospođa dozvoljava da večera za njenim stolom. Videći ga da se šali, Nana se uozbilji i odgovori mu suvo:

– Sedite gde hoćete, gospodine, mi smo na javnom mestu. Otpočet ovim tonom, razgovor je bio smešan. Ali na kraju večere, Nana,

kojoj je bivalo dosadno, i želeči da pobedi, nasloni laktove na sto, zatim produži razgovor intimnijim tonom:

– No, a kako ide stvar sa tvojom ženidbom, mali moj? – Ne baš sjajno – priznade Dagene. Doista, baš kad se spremao da pred grofom i groficom zatraži ruku njihove

kćeri, on je kod grofa osetio toliku hladnoću da je smatrao za pametno da se uzdrži. Činilo mu se da je to promašena stvar. Nana ga je gledala netremice svojim sjajnim očima, podbočivši se, sa ironičnim osmehom na usnama.

– Da, ja sam devojčura – prihvati ona polako – da, treba iščupati budućeg tasta iz mojih kandži... No, zaista, nalazim da si veoma glup, ti koji važiš kao pametan dečko! Šta? ti ideš da me ogovaraš kod čoveka koji me obožava i koji mi sve priča!... Slušaj, mali moj, ti ćeš se oženiti ako to ja budem htela.

Već nekoliko trenutaka on je to zaista osećao.Smišljao je čitav plan o potčinjavanju i poslušnosti. Međutim, on se neprestano šalio, ne želeći da stvar uzme ozbiljan obrt, i, navukavši svoje rukavice, on joj u strogoj formi zatraži ruku gospođice Estele od Bevija. Ona najzad poče da se smeje, kao zagolicana.

Oh! ovaj Mimi! nije bilo moguće ljutiti se na njega. Veliki uspesi Dagenea kod ovih dama poticali su od mekote njegova glasa, glasa muzičke čistoće i gipkosti, zbog koga je od ovog ženskog sveta dobio nadimak „somotska usta”. Sve su one podlegale zvonkom milovanju njegovog glasa kojim ih je obavijao. Poznavajući ovu svoju snagu, on ju je uspavao beskrajnim ljuljuškanjem reči, pričajući joj beznačajne priče. Kad su ustali od stola, ona je bila sva rumena, dršćući pored njega, ponovo osvojena. Kako je bilo vrlo lepo vreme, ona je poslala svoja kola, otpratila ga je pešice sve do njegove kuće, i, naravno, popela se s njim u njegov stan. Posle dva sata, ona mu reče, oblačeći se:

– Dakle, Mimi, tebi je stalo do ove ženidbe? – Dabome – promrmlja on – to je još najbolje što mogu da učinim... Ti znaš

da više ne ležim na parama. Ona ga pozva da joj zakopča cipele. I posle kratkog ćutanja reče: – Bože moj! ja ću ti vrlo rado pomoći... Ja ću te preporučiti... Devojka je

mršava kao pritka. Ali, kad ste već svi time zadovoljni... Oh! vidiš kako sam ljubazna, ja ću to brzo svršiti.

Zatim poče da se smeje, još nagih nedara: – Samo, šta ćeš da mi daš za to? On je obuhvati, ljubeći joj ramena, oduševljen i blagodaran. Ona, veoma

vesela i sva ustreptala, otimala se i prevrtala nauznak. – Oh! ja znam – viknula je, razdražena ovom igrom. – Slušaj šta tražim za

svoje posredništvo... Na dan venčanja daćeš mi poklon svoje nevinosti... Pre tvoje žene, razumeš li!

– Tako je! bravo – reče on smejući se jače od nje. Ovaj pazar ih je veoma zabavljao i smatrali su stvar vrlo dobrom. Upravo sutradan kod Nane je bila priređena večera, uostalom, to je bila

obična večera, četvrtkom, na kojoj su bili Mifa, Vandevr, braća Igon i Satena. Grof je došao rano. Njemu je bila potrebna suma od osamdeset hiljada franaka da bi mlada žena mogla da se otarasi od dva ili tri potraživanja i da bi joj kupio jedan nakit od safira za kojim je ludo čeznula. Kako je on već uveliko načeo svoje bogatstvo, tražio je jednog zajmodavca, ne usuđujući se još da proda jedno imanje. Po Naninom savetu, on se obratio Labordetu, ali ovaj, nalazeći da je suma pozamašna, hteo je da o tome govori s frizerom Fransisom, koji se vrlo rado pokazivao uslužan prema svojim klijentkinjama. Grof je slučaj prepustio ovoj gospodi, sa izričitom željom da on u to ne izgleda umešan, oba su uzela na sebe obavezu da će u svom buđelaru držati menicu od sto hiljada franaka koju će on potpisati, i oni su se izvinjavali zbog ovih dvadeset hiljada franaka interesa, grdeći nevaljale zelenaše kojima su morali da se obrate i da ih mole. Kada se Mifa prijavio, Fransis je dovršavao Naninu frizuru. Labordet se takođe nalazio u kabinetu, sa svojom bezopasnom i prijateljskom familijarnošću. Ugledavši grofa, on diskretno stavi debeo svežanj novčanica između pudera i pomada, i menica je bila potpisana na mramornoj ploči toaletnog stočića. Nana je htela da zadrži Labordeta na večeri, on je odbio jer je trebalo da vodi po Parizu jednog

bogatog stranca. Međutim, Mifa ga je odveo u stranu i zamolio da ode brzo kod juvelira Bekara da mu donese nakit od safira, kojim je hteo još iste večeri da iznenadi mladu ženu, i Labordet je rado pristao da svrši taj posao. Posle pola sata Žilijen je tajanstveno predao grofu nakit.

Za vreme večere Nana je bila nervozna. Kad je ugledala osamdeset hiljada franaka, ona se uzbudila. I kad čovek pomisli da će sav ovaj novac preći u džep nabavljača? Zbog toga joj se gadilo. Još za vreme supe u ovoj divnoj trpezariji, osvetljenoj odbleskom srebrnog i kristalnog posuđa, ona je postala sentimentalna, veličajući sreću u siromaštvu. Gospoda su bila u fraku, ona je imala izvezenu haljinu od belog satina, dok je Satena, skromnije obučena, u haljini od crne svile, imala oko vrata samo ‘jedno zlatno srce’ poklon od svoje dobre prijateljice. Iza zvanica Žilijen i Fransoa su posluživali uz pomoć Zoe, sve troje vrlo dostojanstveni.

– Dabome da sam se više zabavljala kad nisam imala ni prebijene pare – ponavljala je Nana.

Bila je namestila grofa Mifa desno od sebe, a Vandevra levo, ali slabo je obraćala na njih pažnju, zauzeta Satenom, koja je sedela prema njoj između Filipa i Žorža.

– Zar ne, mače moje? – govorila je ona često – koliko smo se smejale u ono vreme kad smo išle u pansion stare Žos, u Ulici Polonso!

Posluživali su pečenje. Obe žene vraćale su se u svoje uspomene. Silno su brbljale i osećale neodoljivu potrebu da preturaju po blatu svoje mladosti, i to se dešavalo uvek u prisustvu muškaraca, kao da su popuštale pred besom da im nametnu đubrište u kome su one odrasle. Gospoda su bledela i nelagodno se osećala. Braća Igon su se trudila da se smeju, dok je Vandevr, nervozno uvijao bradu, a Mifa postajao još ozbiljniji.

– Sećaš li se Viktora – upita Nana. – To je bilo pokvareno dete, koje je vodilo devojčice u podrume!

– Sasvim – odgovori Satena. – Sećam se vrlo dobro tvog velikog dvorišta. Bila je to jedna nadstojnica kuće, sa metlom ...

– Stara Boš, umrla je. – I kao da još vidim vaš dućan. Tvoja je majka bila debela žena. Jedno veče

dok smo se igrale, tvoj otac je došao kući vrlo nakresan! – U tom trenutku Vandevr pokuša da skrene razgovor na drugu stranu, prekidajući ih u oživljavanju njihovih uspomena.

– Slušajte, draga moja, ja bih rado jeo trife. One su odlične. Jeo sam ih juče kod vojvode od Korbreza, ali nisu ni izdaleka kao vaše.

– Žilijen, trife – reče oporo Nana. Zatim, produžujući razgovor, reče: – Ah! dabome, tata nije bio nimalo razuman... Zato je nastalo survavanje...

Da si ti to videla, prava beda i nevolja!... Mogu da ti kažem da sam se mnogo napatila, i čudo kako sam iznela živu glavu i nisam propala kao tata i mama.

Tada se Mifa, koji se u dosadi igrao jednim nožem, usudi da se i on umeša. – To što nam pričate nije nimalo veselo.

– A? šta, nije veselo, kažete – viknu ona ošinuvši ga pogledom. – Razume se da nije veselo!... Trebalo je imati hleba, dragi moj... Oh! znate, ja sam dobra devojka, i iznosim stvari onakve kakve su. Mama je bila pralja, tata se opijao, i od toga je umro. Eto! ako vam se to ne dopada, ako se stidite moje porodice!...

Svi su protestovali. Koješta, kako može to da pomisli! Oni poštuju, njenu porodicu! Ali ona produži:

– Ako se vi stidite moje porodice, lepo! ostavite me, jer ja nisam od onih žena koje se odriču svoga oca i svoje majke... Treba me uzimati s njima, razumejte to!

Oni su je uzimali, primali su i tatu i mamu, prošlost, sve što hoće. Pogleda spuštena na sto, sva četiri muškarca sada su bili mali, dok ih je ona držala pod svojim nekadašnjim prljavim papučama iz Ulice Gut-d’or sa žestinom svoje svemoći. Ona još nije htela da popusti: mogu ljudi da joj darivaju bogatstvo, da joj zidaju palate, ona će uvek žaliti za onim vremenom kad je grickala jabuke. Šta je, najzad, taj tričavi novac! Koliko da čovek njime plaća nabavljače. Zatim se njen napad završio sentimentalnom željom za jednostavnim životom, punim iskrenosti, okruženim opštom dobrotom.

Ali u tom trenutku ona ugleda Žilijena koji je spuštenih ruku čekao. – No, šta je? Poslužite šampanjac – reče ona. – Šta vam je te me tako

gledate kao guska? Za vreme scene posluga nije dala glasa od sebe, praveći se da ne čuje,

držeći se sve dostojanstvenije ukoliko se gospođa više istrčavala. Žilijen ćuteći poče da sipa šampanjac. Na nesreću, Fransoa, koji je posluživao voće, nagnu suviše činiju, te se jabuke, kruške i grožđe prosuše na sto.

– Smetenjak jedan – viknu Nana. Sluga htede da objasni kako voće nije bilo dobro namešteno i kako ga je

Zoe, uzimajući pomorandže, pomerila. – Onda – reče Nana – Zoe je ćurka. – Ali gospođo... – promrmlja sobarica uvređena. Odjednom gospođa ustade i reče odsečnim glasom, sa gestom kraljevskog

autoriteta: – Dosta, zar ne?... Iziđite svi!... Niste nam više potrebni. Posle ovoga ona se smirila i odmah je postala blaga i vrlo umiljata.

Prilikom deserta raspoloženje je bilo prekrasno i gospoda su se veselila što se sama poslužuju. Satena je, ljušteći krušku, došla da je pojede iza svoje dragane, naslonjena na njena ramena, šapćući joj u uvo nešto zbog čega su se mnogo smejale; ona je zatim htela da podeli poslednji zalogaj kruške i pruži joj ga između svojih zuba, obadve su se grickale za usne, dovršavajući voće u jednom poljupcu. Tada su gospoda na komičan način protestovala. Filip im dobaci da treba da se stide. Vandevr upita da li treba da izađu. A Žorž je uhvatio Satenu oko struka i vratio je na njeno mesto.

– Baš ste glupi – reče Nana – zašto nagonite ovu sirotu devojčicu da se stidi... Pusti ih, devojko moja, neka se šale. To su naše stvarčice.

I, okrenuvši se grofu Mifa, koji je ozbiljno gledao: – Zar ne, dragi prijatelju? – Da, zaista – promrmlja on odobravajući lakim pokretom glave. Niko više nije protestovao. Pored ove gospode, ovih velikih imena, ovih

starih poštenja, dve su se žene, sedeći jedna prema drugoj, nežno pogledale, nameštale i vladale, zloupotrebljavajući mirno svoj pol i otvoreno prezirući muškarca. One su zapljeskale rukama.

Popeli su se gore u mali salon da piju kafu. Dve lampe osvetljavale su blagom svetlošću ružičaste tapete i razne stvarčice sa sjajem laka i starog zlata. U ovo doba noći, usred raznih kovčežića, bronza i porculana, igrala se diskretna svetlost paleći neke šare od srebra ili u slonovoj kosti, ističući sjaj nekog izvajanog štapića, ili prelivajući se u mekanom odblesku po nekoj površini ukrašenoj šarama. Žeravica od poslepodnevne vatre već se gasila, u sobi je bilo vrlo toplo, neka malaksala toplota pod zavesama na prozorima i vratima. I u ovoj sobi prepunoj Naninog intimnog života, gde su ležale njene rukavice, maramice ili neka otvorena knjiga, sve je to podsećalo na njeno raskomoćeno prisustvo, sa njenim mirisom ljubičice, njenim neredom dobre devojke, dajući divni efekat među ovim bogatstvom, dok su fotelje, široke kao postelje, i kanabeta duboka kao alkovi pozivali na zaboravnu sanjivost časa, na vesele nežnosti prošaptane u mračnim kutovima.

Satena je pošla da se ispruži pored kamina, udno jednog kanabeta. Zapalila je cigaretu. Vandevr joj priđe i, šale radi, poče da joj pravi strahovito ljubomornu scenu, preteći joj da će joj poslati sekundante ako još bude odvraćala Nanu od njenih dužnosti. Toj igri pristupili su Filip i Žorž zadirkuju ći je i štipajući je tako jako da je ona najzad uzviknula:

– Draga, kaži im da me ostave na miru. Opet me diraju. – Pustite je – reče Nana ozbiljno. – Ne dozvoljavam da je uznemiravate, vi

to dobro znate... A ti, mače moje, šta se guraš uvek između njih kad su tako nepristojni?

Satena, sva rumena u licu, plazeći im jezik, pođe u kupaonicu kroz čija se širom otvorena vrata videla bleda boja mramora, osvetljena mlečnom svetlošću jedne lopte od depolitiranog stakla u kojoj je goreo plin. Nana je tada otpočela razgovor sa ovom gospodom, kao domaćica puna draži. U toku dana ona je pročitala jedan roman, o kojem se tada mnogo govorilo, istoriju neke devojke; ona se bunila i govorila da je to sve lažno, pokazujući, uostalom, odvratnost punu ljutnje prema ovoj vrsti gnusne književnosti koja uobražava da slika prirodu; kao da se može sve pokazati! kao da jedan roman ne treba da bude napisan zato da se provede jedan prijatan sat! Što se tiče knjiga i drama, Nana je imala utvrđeno mišljenje: tražila je dela puna nežnosti i plemenitosti, stvari o kojima može da sanja i koje joj uzdižu dušu. Zatim, kako je razgovor skrenuo na nemire koji su uzrujavali Pariz, na buntovničke članke i početke pobune posle poziva na oružje, koji su bili upućivani narodu svako veče na javnim zborovima, ona je planula protiv republikanaca. Šta traže ovi prljavi ljudi koji se nikad ne peru? Zar nismo srećni, i zar imperator nije učinio sve za narod? Pravi je gad

ovaj narod! Ona ga poznaje i ona o njemu može da govori. I zaboravljajući da je maločas za stolom tražila da se poštuje njen mali svet iz Ulice Gut-d’or, ona je sada napadala svoje, sa gađenjem i strahom žene koja je isplivala. Upravo to poslepodne ona je pročitala u „Figaru” izveštaj sa nekog javnog zbora, koji je bio toliko komičan da se tome još smejala zbog reči iz argoa i prljave glave jedne pijanice koju su najurili.

– Oh, te pijanice – reče ona odvratnim tonom. – Zar ne vidite da bi njihova republika bila nesrećna za svakoga... Ah! neka nam bog pozivi našeg cara što je moguće duže!

– Bog će vas čuti, draga moja – odgovori ozbiljno Mifa. – Što se tiče cara, budimo bez brige.

On je voleo da vidi kod nje ispoljavanje ovih dobrih osećanja. Oni su se slagali u politici. Vandevr i kapetan Igon takođe nisu prestajali da se šale na račun ovih „bitangi”, drekavaca koji su bežali čim bi ugledali bajonet. Žorž je te večeri bio bled i sumorna izgleda.

– Šta je ovoj bebi – upita Nana primetivši njegovo neraspoloženje. – Nije mi ništa, slušam – prošapta on. Ali on je patio. Kad su ustali od stola, on je čuo Filipa kako se šali sa

mladom ženom, i sada je Filip sedeo pored nje, a ne on. Grudi su mu se nadimale i htele da puknu, a on nije znao zašto. Nije mogao da podnese da ih vidi jedno pored drugoga, tako ružne misli stezale su mu grlo da se stideo u svojoj strepnji. On, koji se smejao Sateni, koji je trpeo Stenera, zatim grofa Mifa, pa onda sve ostale, bunio se i besneo na pomisao da bi jednog dana Filip mogao dirnuti ovu ženu.

– Drži! uzmi Bižu – reče ona da ga uteši, dodajući mu kuče uspavano u njenom skutu.

I Žorž ponovo postade veseo, držeći nešto njeno, ovu životinju svu toplu od njenih kolena.

Razgovor se sad vodio o znatnom gubitku koji je Vandevr imao prošle noći u „Carskom serklu”. Mifa nije bio igrač i čudio se. Ali Vandevr sa osmehom učini aluziju na svoju blisku propast, o kojoj je Pariz već govorio: malo je važan način smrti, glavno je lepo umreti. U poslednje vreme Nana je primetila kod njega nervozu, zabrinutost na licu i drhtavu svetlost u njegovim očima. On je sučuvao visoko aristokratsko dostojanstvo, finu eleganciju svoje oslabljene rase, i u izvesnim trenucima to je bio samo kratki zanos koji se okreće pod ovom lobanjom ispražnjenom kockom i ženama. On ju je plašio jedne noći, ležeći pored nje, pričajući joj neku strašnu priču, nameravao je da se zatvori u svoju štalu i da izgori zajedno sa svojim konjima kada bude sve potrošio. Jedinu svoju nadu, u ovom času, polagao je na jednoga konja, Lizinjana, koga je spremao za nagradu Pariza. On je živeo od ovog konja koji je nosio njegov poljuljani kredit. Kad god bi Nana od njega nešto tražila, on je to odlagao za mesec juni, ako Lizinjan pobedi.

– Koješta – reče Nana šaleći se – on može da gubi, pošto će ih sve očerupati na trkama.

On samo odgovori jedva primetnim misterioznim osmehom. Zatim reče ležerno:

– Zbilja, bio sam slobodan da dam vaše ime mome autsajderu, jednoj ždrebici... Nana, Nana, Nana, to lepo zvuči. Vi se ne ljutite?

– Da li se ljutim, a zašto – reče ona, u stvari ushićena. Razgovor se produžio, govorili su o izvršenju jedne smrtne kazne, koju je

mlada žena jako želela da vidi, kad se Satena pojavi na vratima pozivajući je molećivim glasom. Ona odmah ustade i ostavi ovu gospodu izvaljenu u foteljama, koja su mirno dovršavala svoju cigaru raspravljajući o ozbiljnom pitanju, o delu odgovornosti ubice obolelog od hroničnog alkoholizma. U kupaonici, sedeći na jednoj stolici, Zoe se gušila u suzama, dok je Satena uzalud pokušavala da je uteši.

– Šta je – upita Nana iznenađeno. – Oh, draga, govori s njom – reče Satena. – Evo već dvadeset minuta kako

se trudim da je urazumim... Ona plače zato što si je nazvala ćurkom. – Da, gospođo... to mi je vrlo teško... da, vrlo, teško ... – promuca Zoe

gušeći se ponovo u suzama. Odjednom, ovaj prizor razneži mladu ženu. Ona je našla utešnih reči. I

kako se Zoe još nije smirila, ona čučnu ispred nje, uhvati je oko pasa pokretom nežne familijarnosti.

– Ali, mala budalo, ja sam rekla ćurka kao što bih rekla nešto drugo. Zar ja znam! Bila sam ljuta... Pogrešila sam, umiri se.

– Ja koja toliko volim gospođu... – promuea Zoe. – Posle svega što sam učinila za gospođu ...

Tada Nana zagrli sobaricu. Zatim, želeći da pokaže kako nije ljuta, ona joj pokloni haljinu koju je triput obukla. Njihove svađe svršavale su se uvek poklonima. Zoe je brisala oči svojom maramicom. Ona ponese haljinu preko ruke, i reče još da su svi u kuhinji žalosni, da Žilijen i Fransoa nisu mogli da jedu pošto im je gospođina ljutnja pokvarila apetit. I gospođa im posla jedan zlatnik u znak izmirenja. Ona nije mogla da podnese žalost oko sebe i zbog toga je mnogo patila.

Nana se vraćala u salon, srećna što je izgladila ovu svađu koja ju je potajno uznemiravala zbog sutrašnjeg dana, kad joj Satena priđe i poče nešto da joj šapuće u uvo. Ona se žalila, pretila da će otići ako je ovi ljudi budu opet dirali, i zatraži od svoje ljubljene da ih sve najuri. To će im biti pouka. Zatim bilo bi tako lepo da ostanu same, zajedno! Nana, ponovo zabrinuta, klela se da to nije moguće! Tada se Satena obrecnu kao razjareno dete koje nameće svoj autoritet:

– Ja hoću, razumeš li!... Odmah ih oteraj ili ja idem! Ona uđe u salon i opruži se udno jednog divana, po strani, blizu prozora,

ćuteći i ne mičući se, sa svojim velikim očima uprtim u Nanu, čekajući. Ova su se gospoda složila protiv novih teorija kriminalistike; sa ovim lepim

pronalaskom o neodgovornosti u izvesnim patološkim slučajevima nije više bilo zločinaca, bilo je samo bolesnika. Mlada žena, koja je odobravala glavom,

tražila je na koji će način otpustiti grofa. Ostali će otići, ali on će sigurno biti tvrdoglav. Doista, kad je Filip ustao da pođe, Žorž je takođe odmah ustao, jedina njegova briga je da ne ostavi brata iza sebe. Vandevr je ostao još nekoliko minuta, on je ispitivao teren, očekujući da će možda neki posao primorati grofa Mifa da mu ustupi mesto, zatim, kad je video da se ovaj otvoreno namestio da ovde prenoći, on nije insistirao, već se povukao kao taktičan čovek. Ali, kad se uputio vratima, on spazi Satenu i njen nepomičan pogled, i, kako je, bez sumnje, razumeo, on joj raspoložen priđe da se rukuje s njom.

– Je li, ne ljutiš se – prošapta on. – Oprosti mi... Ti si najlepša, časna reč! Satena nije htela da odgovori. Ona nije skidala pogled sa Nane i grofa koji

su ostali sami. Mifa se oslobodio, približio se Nani, uhvatio je za prste i počeo da ih ljubi. Tada, da bi skrenuli razgovor na drugu stranu, ona upita da li je bolje njegovoj kćeri Esteli. Uoči toga dana on joj se žalio kako mu je ovo dete tužno; on nije mogao da provede jedan srećan dan kod svoje kuće, sa ženom koja je uvek van kuće i sa kćerkom ispunjenom ledenim ćutanjem. Nana mu je u porodičnim stvarima uvek davala dobre savete. I tad je Mifa, odmorenog tela i duha, ponovo počeo sa svojim žalbama.

– Kako bi bilo da je udaš – reče ona setivši se datog obećanja. I ona se usudila da mu govori o Dageneu, i to odmah. Na ovo ime grof se

usprotivio. Nikad, posle onoga što mu je ona rekla! Ona učini kao da se začudila, zatim prsnu u smeh, i, zagrlivši ga, reče mu: – Oh, zar je moguće da si toliko ljubomoran!... Opameti se malo. Ocrnili su

me kod tebe i ja sam bila besna... Danas, bilo bi mi vrlo žao ... Ali kad je preko grofovog ramena srela Satenin pogled, ona se uznemirila,

pustila ga je i nastavila ozbiljno: – Dragi prijatelju, do tog braka mora doći, ja neću da sprečavam sreću tvoje

kćerke... Ovaj mladić je vrlo otmen, i boljega ne bi mogao naći. I ona poče da hvali Dagenea. Grof ju je ponovo uhvatio za ruke, on nije

više govorio da ne pristaje, već da će videti, da će o tome razgovarati. Zatim, kad joj je rekao da idu da legnu, ona spusti glas i nađe neki izgovor. Nemoguće, ona je neraspoložena, i, ako je malo voli, on neće navaljivati. Međutim, on je bio uporan i odbijao je da pođe, ona je popuštala, kad se ponovo srete sa Sateninim pogledom. Tada postade nepopustljiva. Ne, to nije moguće! Grof, veoma uzbuđen i bolesnog izgleda, bio je ustao i tražio svoj šešir. Ali na vratima se seti nakita od safira, čiju je kutiju osetio u džepu; hteo je da ga sakrije udno kreveta da ga ona nađe svojim nogama kad prva legne, to je bilo iznenađenje velikog deteta, o kome je razmišljao od početka večere i, u svom uzbuđenju i u svom bolu što je tako odbijen, on joj naglo pruži kutiju sa nakitom.

– Šta je ovo – upita ona. – Gle! safiri... Ah! da, to je onaj nakit. Kako si ljubazan!... Je li, dragane, ti veruješ da je onaj isti? U izlogu je izgledao lepši.

To je bilo sve čime mu je zahvalila, i ona ga pusti da pođe. On je spazio Satenu kako opružena ćuti i čeka. On tad pogleda obe žene i pokorno izađe, ne

navaljujući više. Još vrata od predsoblja nisu bila zatvorena a Satena uhvati Nanu oko struka i poče da igra i peva. Zatim potrča ka prozoru:

– Da vidimo kako će na ulici oboriti nos! U senci zavesa obe se žene nalaktiše na gvozdenu rampu prozora.

Otkucavalo je jedan sat. Pustom Ulicom Vilije produžavao se dvostruki red lampi u ovoj vlažnoj martovskoj noći sa jakim vetrom i kišom. Prazno zemljište je ovde-onde ličilo na mračne rupe, kuće u skelama uzdizale su se pod tamnim nebom. I one prsnuše u ludi smeh videći okrugla leđa grofa Mifa, koji je odmicao mokrom ulicom sa tužnim odbleskom svoje senke kroz ovu ledenu i praznu ravnicu novoga Pariza. Ali Nana ućutka Satenu:

– Pazi, evo policajaca! One su tada ugušile svoj smeh, gledajući sa prigušenim strahom na drugoj

strani ulice dve crne figure koje su išle odmerenim korakom. Nana je u svojoj raskoši, u svom kraljevstvu žene kojoj se svi pokoravaju, osećala užas prema policiji, ne voleći da čuje da se govori o njoj kao god ni o smrti. Bilo joj je nelagodno kad bi neki policajac pogledao na njenu kuću. Sa tim ljudima treba biti uvek na oprezu. Oni bi vrlo lako mogli da ih smatraju za javne žene ako bi čuli njihov smeh u ovo doba noći. Satena se pribila uz Nanu i drhtala. Međutim, one su ostale na prozoru, zainteresovane približavanjem jednog fenjera koji se klatio sredinom ulice punom lokvi. To je bila jedna starica koja je skupljala otpatke preturajući po jarkovima. Satena ju je prepoznala.

– Gle – reče ona – kraljica Pomare sa žezlom od vrbe! I dok ju je vetar šibao po licu vodenom prašinom ona je pripovedala svojoj

ljubljenoj istoriju kraljice Pomare. Ona nekad je ona bila divna devojka, o čijoj je lepoti govorio ceo Pariz, a pored toga vrlo zla i drska; muškarce je vodila kao životinje, visoke ličnosti plakale su na njenim stepenicama! Ona se sad opijala, žene iz naroda davale su joj, kako bi se malo nasmejale, da pije gorku rakiju, a mangupi su je gađali kamenicama. Jednom reči, pravo srozavanje kraljice koja je pala u blato! Nana je slušala sva hladna.

– Sad ćeš da vidiš – dodade Satena. Ona zazviždi kao muškarac. Starica koja je išla ispod prozora, podiže glavu

i pokaza se pri žutoj svetlosti fenjera. Pod dronjcima, umotano pocepanim šalom, ukaza se lice, pomodrelo i puno ožiljaka, sa krezubim ustima i upaljenim modricama oko očiju. I pred ovom strašnom starošću devojke udavljene u vinu, u Nani iznenada ožive jedna uspomena, udno pomrčine ugledala je viziju Šamona, one Irme d’Anglar, nekadašnje javne žene, obasute častima, koja se penje na trem svoga zamka u selu koje je metanisalo pred njom. Tada, dok je Satena još zviždala, smejući se starici koja je nije videla:

– Dosta, evo policajaca – šapnu ona promenjenim glasom. – Uđimo brzo unutra, mače moje.

Vraćali su se odmereni koraci. One zatvoriše prozor. Povukavši se unutra, dršćući od hladnoće, mokre kose, Nana je ostala trenutak zaneta pred svojim salonom, kao da je zaboravila gde se nalazi i ušla u neko nepoznato mesto. I to se ponovo našla u tako toplom i tako mirisnom vazduhu da je od toga osetila

iznenađenje puno sreće. Nagomilano bogatstvo, starinski nameštaj, tapeti od svile i zlata, slonove kosti, bronze, spavali su u ružičastoj svetlosti lampi, dok se u celoj kući širio osećaj pun velike raskoši, u svečanosti salona za prijem, u udobnom prostranstvu trpezarije, u smirenosti širokog stepeništa, i u mekoti ćilimova i sedišta. To je bilo kao neko iznenadno proširivanje nje same, njenih potreba za vlašću i uživanjem, njene želje da se sve ima da bi sve uništila. Ona nikada nije osetila tako duboku snagu svoga pola. Lagano pogleda oko sebe i reče sa izrazom ozbiljne filozofije:

– Hajde! čovek je ipak u pravu da uživa dok je mlad! Ali Satena je već bila na medveđim kožama u spavaćoj sobi, valjala se i

zvala je: – Hodi! Hodi! Nana se svuče u kupaonici. Da bi bila gotova što pre, ona je obema rukama

uhvatila svoju gustu plavu kosu i tresla je iznad srebrnog umivaonika, dok je kiša dugih ukosnica padala zvečeći po čistome metalu.

XI Te nedelje, pod burnim nebom pravih junskih vrućina, priređena je trka za

veliku nagradu Pariza u Bulonjskoj šumi. Ujutru, sunce se diglo u mrkloj prašini. Ali oko jedanaest sati, u trenutku kad su kočije stizale na trkalište u Lonšanu, vetar sa juga rasterao je oblake, siva para nestajala je u dugim pocepanim pramenovima, sve više otvarajući nebo s kraja na kraj horizonta. I sve je naglo zasijalo pod zracima sunca koji su padali između dva oblaka. Ledina se malo-pomalo ispunila gužvom kočija, konjanika i pešaka, trkalište je bilo još prazno, sa ložom za sudiju, stub koji obeležava cilj, motke sa tablama, koje pokazuju brojeve, zatim, s druge strane, u sredini, iza ograde pezaža pet simetričnih tribina, sa redovima galerija od cigala i drvene građe. A iza toga gubila se prostrana ravnica u podnevnoj svetlosti, oivičena malim drvećem i zatvorena sa zapadne strane pošumljenim brežuljcima Sen Klua i Sirena, kojima je dominirao strogi profil Mon Valerijana.

Nana, zanesena, kao da je prva nagrada trebalo da reši pitanje njenog bogatstva, htela je da se postavi uz ogradu, pored stuba koji obeležava cilj. Ona je došla vrlo rano, među prvima, u svojim srebrnastim kočijama sa četiri divna konja, poklon od grofa Mifa. Kad se pojavila na ulazu, sa dva jahača koji su bili na konjima s leve strane, i sa dva lakeja koji su nepomično sedeli na zadnjem sedištu kočija, među gomilom je nastalo guranje kao pri prolazu kakve kraljice. Nosila je boje Vandevrove štale, plavo i belo, u neobičnoj toaleti: kratka bluza i tunika od plave svile pripijeno uz telo, i zadignuta iza pasa u jedan ogroman puf, što je vrlo smelo isticalo njene butine u ovo vreme kada je vladala moda širokih naduvenih sukanja, zatim, haljina od belog satina, rukavi od belog satina, ešarpa od belog satina preko grudi, a sve to ukrašeno srebrnim vezom koji je sunce osvetljavalo. Uz to, da bi više ličila na džokeja, ona je gordo metnula plavu kapu sa belim peroM na punđu, čiji su žuti pramenovi padali do sredine leđa kao ogroman rep od riđe dlake.

Otkucavalo je podne. Trebalo je čekati više od tri sata do početka trke za prvu nagradu. Kad su njene kočije stale uz ogradu, Nana se namestila ugodno, kao kod svoje kuće. Iz nekog kaprica povela je Bižu i Luja. Kuče je ležalo na njenoj suknji i drhtalo od hladnoće uprkos vrućini, dok je dete, nalickano u vrpcama i čipkama, imalo sitno slabunjavo lice, nemo, pobledelo od svežeg vazduha. Međutim, mlada žena, ne obraćajući pažnju na susede, razgovarala je vrlo glasno sa Žoržom i Filipom, koji su sedeli ispred nje, na drugoj klupi, među tako velikom gomilom buketa od belih ruža i plavih spomenaka da im se videla samo glava.

– I onda, kad mi je dosadilo, ja sam mu pokazala vrata... I evo već dva dana kako se duri.

Ona je govorila o grofu Mifa, samo je mladićima prećutala pravi uzrok ove prve svađe. Jedne večeri našao je u njenoj sobi muški šešir, jedna glupa trenutna strast, prolaznik koga je iz dosade dovela.

– Vi ne znate koliko je smešan – nastavi ona zabavljajući se pojedinostima koje je iznosila. – U stvari, to je pravi licemer... On se moli bogu svako veče. Verujte mi. On misli da ja ništa ne primećujem zato što ležem prva u postelju, ne želeći da mu smetam, ali ja ga gledam ispod oka, slušam ga kako mrmlja i vidim ga lepo kako se krsti kad se okrene da me opkorači i legne udno kreveta...

– Gle, baš je smešno – prošapta Filip. – Znači pre i posle? Ona se slatko nasmeja. – Da, upravo tako, pre i posle. Pre nego što ću da zaspim, čujem ga ponovo

kako nešto mrmlja... Ali ono što postaje dosadno to je da se mi više ne možemo svađati a da on ne počne da govori o popovima. Što se mene tiče, ja sam uvek bila pobožna. Da, bez sumnje, smejte se koliko hoćete, ja ću ipak verovati u ono što verujem... Samo, veliki je gnjavator, jeca i govori o svojoj griži savesti. Tako, na primer, prekjuče, posle naše svađe, dobio je takav živčani napad da sam se mnogo uplašila ...

Ali ona zastade i reče: – Pogledajte, eno Minjonovi dolaze. Gle! doveli su i decu... Juh, kako su

neukusno obučeni ovi mali! Minjonovi su bili u kočijama ozbiljnih boja, u bogatoj raskoši jednog

skorojevića. Roza, u svilenoj haljini sive boje, ukrašenoj širokim naborima i crvenim čvorićima, smešila se, srećna zbog radosti Anrija i Šarla, koji su sedeli na prednjem sedištu, zagnjureni u svoje suviše široke đačke tunike. Ali, kad su kočije stale pored ograde i kad je spazila Nanu, ponosnu u sredini njenih buketa i njena četiri konja, i livreju njene posluge, ona stegnu usne i okrete glavu. Minjon, naprotiv, svežeg lica i vesela pogleda pozdravi Nanu rukom. On se iz principa nije mešao u svađe između žena.

– Zbilja – prihvati Nana – poznajete li vi nekog čičicu, vrlo čistog, sa pokvarenim zubima?... Nekog gospodina Venoa... Jutros me je posetio.

– Gospodin Veno – reče Žorž zgranut. – Nije moguće! Pa to je jedan jezuita.

– Tačno, ja sam to namirisala. Oh! ne možete da zamislite o čemu smo razgovarali! Baš je bilo smešno!... Govorio mi je o grofu, o njegovom nesrećnom braku, moleći me da povratim sreću jednoj porodici... Uostalom, bio je vrlo učtiv, vrlo ljubazan... Tada sam mu odgovorila da je to i moja želja i dala sam mu obećanje da ću izmiriti grofa sa njegovom ženom... Znate, ja se ne šalim, bila bih ushićena da ih vidim sve srećne! A osim toga, to bi mi donelo olakšanje, jer zaista ima dana kad mi je užasno dosadan.

Njen umor od poslednjih meseci izbio je u ovom kriku iz njenog srca. Pored toga, činilo se da je grof u velikoj novčanoj neprilici, bio je vrlo zabrinut; menica koju je potpisao Labordetu bila je u opasnosti da ne bude isplaćena.

– Eno, grofica je tamo dole – reče Žorž koji je prelazio pogledom preko tribina.

– Gde to – uzviknu Nana. – Bože, ovo dete sve vidi!... Držite moj suncobran. Filipe.

Ali Žorž je naglim pokretom pretekao svoga brata, očaran što drži suncobran od plave svile sa srebrnom kićankom. Nana je gledala kroz svoj ogromni dogled.

– Ah! da, vidim je – reče najzad. – Na desnoj tribini, blizu stuba, zar ne? Ona je u haljini boje slezova cveta, a njena kćerka u beloj pored nje... Gle! Dagene im prilazi da ih pozdravi.

Tada je Filip spomenuo blisku ženidbu Dagenea sa ovom mršavom Estelom. To je bila gotova stvar, zaručnici su već bili oglašeni. Grofica se u početku opirala, ali je grof, kako se govori, nametnuo svoju volju. Nana se osmehivala.

– Znam, znam – prošaptala je. – Utoliko bolje za Pola. To je krasan dečko, on to zaslužuje.

I nagnuvši se prema Luju: – Zabavljaš se, je li?... Kakvo li je ovo ozbiljno lice! Dete je bez ijednog osmeha posmatralo sav ovaj svet, izraza veoma stara,

kao da je puno žalosnih misli o onome što vidi. Bižu, oteran iz skuta mlade žene, pribio se uz dete, drhćući.

Međutim, trkalište se punilo. Kočije i kola neprestano su pristizali kroz Kapiju kaskade, u gustom beskrajnom redu. Bilo je i velikih omnibusa, kao što je „Paulina” koja je krenula sa Italijanskog bulevara, vozeći svojih pedeset putnika, i stala u red desno od tribina; zatim svi mogući tipovi kola, kao dog-kar, viktorije, sjajni landaueri, pomešani sa bednim fijakerima koje su vukle rage; zatim for-inhendi sa četiri konja, i melkoči sa vlasnicima na kočijaševom sedištu, dok su unutra ostale sluge da čuvaju korpe sa šampanjcem, i onda još „pauci”, čiji su ogromni točkovi zasenjivali sjajem čelika, i laki tandemi, fini kao neko parče od časovnika, koji su jurili usred zvuka praporaca. Ovde-onde, prolazio je neki konjanik, ili je talas pešaka jurio uplašeno kroz ekipaže. Daleko kotrljanje kola koje je dopiralo iz aleja Bulonjske šume gubilo se odjednom na travi, u potmulom šuštanju; sada se čuo samo žagor gomile koja je rasla, uzvici, dozivanja, pucketanja bičem, koja su proletala vazduhom. I kad se sunce ponovo pojavilo iza jednog oblaka koji je vetar terao, zlatni zraci su se prosuli, osvetljavajući konjske opreme i lakovana sedla, paleći toalete, dok su kočijaši, visoki na svojim sedištima, u ovoj prašini od svetlosti, blistali sa velikim bičevima.

Labordet je sišao sa kočija, gde su mu Gaga, Klarisa i Blanša od Sivrija ustupile jedno mesto. Kako se žurio da pređe preko trkališta i uđe iza pezaža, Nana ga pozva po Žoržu. Zatim, kad je stigao:

– Koliko je moja cena – upita ona smejući se.

Htela je da govori o Nani ždrebici, onoj Nani koja je sramotno dopustila da je tuku prilikom dodeljivanja Dijanine nagrade, i koja čak prošlog aprila i maja nije mogla ni da se plasira, trčeći za nagradu De Kar i La Grand Pul de Prodi, koje je dobio Lizinjan, drugi konj iz Vandevrove štale. I odmah je Lizinjan postao veliki favorit, već uoči toga dana uzimali su ga obično za dva protiv jedan.

– Uvek pedeset – odgovori Labordet. – Do đavola! ne vredim mnogo – prihvati Nana, koju je zabavljala ova šala.

– Kad je tako, onda neću sebe da uzmem... Ne, nijedan zlatnik ne stavljam na sebe.

Labordet, koji se mnogo žurio, pođe ali ona ga pozva natrag. Htela je da joj da jedan savet. On, koji je imao veza među trenerima i džokejima, imao je naročitih obaveštenja o štalama. Njegove prognoze ostvarile su se već bezbroj puta. On je bio kralj tipstera, kako su ga zvali.

– Je l’ te, koje konje treba da uzmem – ponavljala je mlada žena. – Pošto je Englez?

– Spirit, po tri... Valerio II po tri takođe... Zatim, svi ostali, Kozinus dvadeset pet, Azar četrdeset, Bum trideset. Pišnet trideset pet, Franžipan deset...

– Ne, neću da se kladim na Engleza. Ja sam patriotkinja... E, možda Valerio II? Vojvoda od Korbreza je maločas bio sav ozaren u licu... Ne, neću, posle svega. Pedeset zlatnika na Lizinjana, šta veliš na to?

Labordet ju je gledao s neobičnim izrazom. Ona se nagnu i upita ga tihim glasom, jer je znala da mu je Vandevr stavio u dužnost da kupuje za njega kod bukmekera da bi se lakše kladio. Ako je nešto saznao, mogao bi to da kaže. Ali, ne dajući nikakvo objašnjenje, Labordet je nagovori da se osloni na ono što sam bude nanjušio. On će staviti njenih pedeset zlatnika kako bude našao za shodno i ona se neće pokajati.

– Na sve konje koje budeš hteo – povika ona veselo, pustivši ga da pođe – ali nikako na Nanu, to je raga!

I u kočijama nastade ludi smeh. Mladićima je reč izgledala vrlo smešna, dok je Luj, ne razumevajući ništa, gledao bledim očima svoju majku, čiji su ga jaki glasovi čudili. Labordet, uostalom, još nije mogao da umakne. Roza Minjon mu je dala znak i on je sad pored nje ispisivao u svoj beležnik cifre, njene naloge. Zatim su ga pozvale Klarisa i Gaga, da im promeni njihove opklade, one su bile čule nešto u gomili, nisu više htele Valerija II i uzimale su Lizinjana, on je hladnokrvno beležio. Najzad pobeže i izgubi se s druge strane trkališta, između dve tribine.

Kola su neprestano pristizala. Bilo ih je već pet redova, koji su se sve više širili duž ograde u nepreglednoj gomili, svoj išaranoj svetlim mrljama od belih konja. Zatim, dalje, video se nered drugih kola, usamljenih kao da su se nasukala na travi, nekakvu mešavinu točkova, zaprega u svim pravcima, jednih pored drugih, ukoso, popreko, jednih prema drugima. Na ledini na mestima koja su ostala slobodna, kasali su konjanici, ljudi su se pešice, u grupama, stalno pomicali napred. Iznad ovog vašarskog polja, u pomešanom šarenilu gomile,

uzdizalo se sivo platno šatora gde su bili bifei. Ali naročita gurnjava sveta i mahanje šešira bilo je oko bukmekera, koji su stajali u otvorenim kolima, gestikulirajući kao zubari sa svojim kursnim listama zalepljenim na visokim daskama.

– Baš je glupo što čovek ne zna na kojeg se konja kladi – govorila je Nana. – Treba samo da reskiram nekoliko zlatnika.

Ustala je da bi izabrala jednog bukmekera koji dobro izgleda. Međutim, ona je zaboravila svoju želju spazivši mnoštvo svojih poznanica. Osim Minjonovih, Gage, Klarise i Blanše, videla je to, desno, levo, pozadi i u sredini gomile kola koja su sad potpuno zatvarala njen landauer, Tatan Nene u društvu Marije Blond u jednoj viktoriji, Karolinu Eke sa majkom i dva gospodina u karucama, Lujzu Violen samu, koja je lično terala jedna mala kola sa pletenim košem, ukrašena vrpcama sa narandžastim i zelenim bojama Mešenove štale, Leu od Orna na jednom visokom sedištu melkoča, gde je jedna grupa mladića pravila veliku buku. Dalje, u karucama na osam federa aristokratskog izgleda, Lisi Stevar, u vrlo jednostavnoj haljini od crne svile, pravila se otmena pored jednog visokog mladića u uniformi marinskih kadeta. Ali Nana je bila zaprepašćena kada je videla Simonu u jednom tandemu koji je terao Stener, sa lakejom pozadi, koji je sedeo nepomično skrštenih ruku; ona je bila zanosna i divna, sva u belom satinu, sa žutim prugama, pokrivena dijamantima od pasa do šešira, dok je bankar sa ogromnim bičem terao dva konja, malog alata zlaćane boje, sitnog kasa, i velikog mrkog dorata, stepera, koji je kasao dižući visoko noge.

– Bre, bre – reče Nana – zar je ovaj lopov Stener još jedanput opljačkao Berzu!... Juh! pogledajte Simonu kako je šik! No, to je suviše, osvanuće i njemu crni petak!

Međutim, ona se sa njima pozdravila izdaleka. Mahala je rukom, smešila se, okretala se i nikoga nije zaboravljala, da bi je svi videli. I nastavila je razgovor.

– Pa to Lili vuče za sobom svoga sina! Lepo izgleda u uniformi... Eto zašto se ona pravi otmena! Znate li da se ona boji njega i da se izdaje za glumicu ... Siroti mladić, izgleda da on i ne sluti.

– A – promrmlja Filip smejući se – kad bude htela, ona će mu naći u provinciji dobru partiju.

Nana je ćutala. Upravo je u najgušćoj grupi ekipaža spazila Trikonku. Stigavši u jednom fijakeru, iz koga nije mogla ništa da vidi, ona se mirno popela na kočijaševo sedište. I uspravivši svoj visoki stas, sa plemenitim izrazom lica i dugačkim uvojcima kose koji su joj padali sa obe strane, dominirala je gomilom, i činilo se kao da vlada nad tim narodom žena. Sve su joj se osmehivale diskretno. Ona, nadmoćnija, pravila se da ih ne poznaje. Ona nije došla to da radi, ona je tražila trke iz zadovoljstva, kao strastvena igračica, naročito kad su u pitanju konji.

– Gle! pazi onoga idiota Faloaza – reče Žorž odjednom.

Svi su se čudili. Nana nije više poznavala svoga Faloaza. Otkako je primio nasledstvo, postao je neobično šik: sa okovratnikom povijenim sa strane, u odelu od tkanine nežne boje, koje se pripijalo uz njegova mršava ramena, sa razdeljkom na sredini, on je izigravao neku umornost, mekani glas, i služio se rečima iz argoa i rečenicama koje nije hteo da dovrši.

– Ali on vrlo lepo izgleda – izjavi Nana očarana. Gaga i Klarisa bile su pozvale Faloaza, potrčavši mu u susret, trudeći se da

ga ponovo otmu. Ali on ih je odmah ostavio, uz nekakvo vrckanje u kome je bilo šale i prezira. Nana ga je zasenila, dotrčao je k njoj i stao je na stepenik kočija, i kada je ona počela da ga zadirkuje zbog Gage, on promrmlja:

– Ah, ne, sa starom gardom je svršeno! Ne govorite mi više o tome! I onda, znate, vi ste sada moja Žilijeta...

I on je stavio ruku na srce. Nana se mnogo smejala zbog ove tako nagle izjave, to pod vedrim nebom. Ali ona dodade:

– Slušajte, nije reč o tome... Zbog vas sam zaboravila da imam da se kladim... Žorž, vidiš li onog bukmekera, crvenog debeljka, s kudravom kosom? On ima glavu pokvarenog dripca koji mi se dopada... Idi da mu uzmeš... No, šta bismo mogli da mu uzmemo?

– Što se mene tiče, ja nisam patriota, oh, ne – mucao je Faloaz – ja dajem sve za Engleze... Biće sjajno ako Englez dobije! Francuzi nek idu u Šajo!

Nana je bila ljuta. Tada su počeli da raspravljaju o vrednosti konja. Faloaz, da bi izgledao dobro obavešten, smatrao ih je sve kljusinama. Franžipan, barona Verdije, veliki dorat, imao bi uspeha da ga nisu za vreme treninga suviše umorili. Što se tiče Valerija II, iz Korbrezove štale, on još nije spreman, u mesecu aprilu bio je bolestan. O! to se krilo, ali on je bio siguran u to, na časnu reč! I on se najzad izjasnio za Azara, jednog konja iz Mešenove štale, koji je imao najviše mana i koga niko nije hteo. Azar je bio u divnoj formi i veoma pokretan! Ova će životinja iznenaditi sve.

– Ne – reče Nana. – Stavicu deset zlatnika na Lizinjana i pet na Buma. Faloaz odjednom prasnu: – Ali, draga moja, Bum je ispod svake kritike! Ne uzimajte to! I sam Gask

napušta svoga konja... A onda vaš Lizinjan, nikad! To su priče! Svi su oni suviše kratkih nogu!

On se gušio. Filip primeti da je Lizinjan ipak dobio nagradu De Kar i La Grand Pul de Prodi. Ali mu Faloaz odgovori da to ne dokazuje ništa, i da se, naprotiv, treba čuvati. Uostalom, Greham je sad jahao Lizinjana; onda, neka ga ostave na miru! Grehama tera baksuz i nikad nije stizao.

Diskusija koja se vodila u Naninom landaueru kao da se proširila s jednog kraja trkališta na drugi. Kreštavi glasovi su se dizali, strast za igrom raspirivala se raspaljujući lica i kvareći gestove; dotle su bukmekeri, stojeći na svojim kolima, objavljivali svoje kursne liste i pomamno ispisivali cifre. Oko njih se iskupio samo sitni svet kladilaca, dok su velike opklade padale iza ograde pezaža; tu se ispoljavala pohlepnost malih kesa koje reskiraju pet franaka, sve

žudnje za moguću dobit od nekoliko zlatnika. Ukratko, glavna bitka vodila se između Spirita i Lizinjana. Englezi, koji su se lepo raspoznavali, šetali su se između pojedinih grupa, kao kod svoje kuće, zažarenog lica, slaveći već unapred pobedu. Brama, konj lorda Ridinga, dobio je prvu nagradu prošle godine: to je bio poraz zbog koga su srca još krvarila. Ove godine biće pravi slom ako Francuska bude ponovo tučena. Zbog toga su se sve dame strasno interesovale iz nacionalnog ponosa. Vandevrova štala postala je brana naše časti, zato su gurali Lizinjana, branili ga, aklamirali. Gaga, Blanuša, Karolina i druge kladile su se na Lizinjana. Lisi Stevar se uzdržala zbog svoga sina; ali proneo se glas da je Roza Minjon dala nalog Labordetu za dve stotine zlatnika. Samo je Trikonka, sedeći pored svoga kočijaša, čekala poslednji minut. Veoma hladnokrvna usred ovih svađa, uzdižući se iznad sve veće galame i buke u kojoj su se stalno ponavljala imena konja u živom govoru Parižana, pomešanim sa grlenim uzvicima Engleza, ona je, veličanstvenog izgleda, slušala i beležila.

– A Nana? – upita Žorž. – Nju niko ne traži? Uistinu, nju niko nije tražio; nisu je čak ni spominjali. Autsajder iz

Vandevrove štale gubio se u popularnosti Lizinjana. Ali Faloaz diže ruke uvis govoreći:

– Imam jednu inspiraciju... Stavljam jedan zlatnik na Nanu. – Bravo! ja stavljam dva zlatnika – reče Žorž. – A ja tri – dodade Filip. I oni su se peli, dalje, udvarajući se šaljivo, bacajući cifre, kao da su se

otimali o Nanu na licitaciji. Faloaz je govorio da će je prekriti zlatom. Uostalom, svak je morao da stavlja, oni će namamiti kladioce. Ali kad su mladići pojurili da vrše propagandu, Nana im doviknu:

– Znate, ja nju nikako neću! Ni za šta na svetu... Žorže, deset zlatnika na Lizinjana i pet na Valerija II.

Oni su, međutim, bili pošli. Razveseljena, ona ih je gledala kako se provlače između točkova kako se naginju pod glavama konja i jure po celoj livadi čim bi nekoga prepoznali u kolima, oni su mu pritrčavali i preporučivali Nanu. I grohotan smeh razlegao se iznad gomile kad bi se oni katkad okrenuli trijumfujući, pokazujući brojeve prstom, dok je mlada žena, stojeći u svojim kolima, mahala suncobranom. Oni su ipak imali vrlo malo uspeha. Nekolicina ljudi dali su se ubediti; Stener, na primer, koga je Nanina blizina uzbuđivala, reskirao je tri zlatnika. Ali su žene apsolutno odbijale. Hvala lepo, to bi bio siguran gubitak! A, posle, nisu želele da rade za uspeh jedne devojčure koja ih je sve smrvila sa svoja četiri bela konja, sa svojim jahačima i lakejima i svojim izgledom da guta svet. Gaga i Klarisa, vrlo uvređene, upitale su Faloaza da li im se on ruga. Kad je Žorž smelo prišao Minjonovim kolima, Roza je ljutito okrenula glavu, ne odgovarajući. Treba biti pravo đubre pa dopustiti da se svoje ime da jednom konju! Minjon je, naprotiv, poslušao mladiće, govoreći da žene uvek donose sreću.

– Šta je – upita Nana kad su se mladići vratili posle duge posete bukmekeru.

– Vi ste na četrdeset – reče Faloaz. – Kako, na četrdeset – viknu ona zaprepašćena. – A bila sam na pedeset...

Šta se to dešava ? U tom trenutku Labordet se opet pojavi. Staza se zatvarala i zvono je

glasno objavljivalo početak prve trke. U opštem žagoru ona ga je upitala za razlog ovoga naglog porasta kursne liste. Ali on joj je uvijeno odgovorio, bez sumnje su se javile nove tražnje. Ona je morala da se zadovolji ovim objašnjenjem. Uostalom, Labordet joj je zabrinuto objavio da će Vandevr doći ako bude mogao da pobegne.

Trka je bila završena, kad se jedan oblak provalio iznad trkališta. Sunce je iščezlo i olovna svetlost pomračila je gomilu. Vetar se digao i počeo je naglo da pada pljusak, sa ogromnim kapima i mlazevima vode. Nastala je pometnja, uzvici, šale, psovke, bežanje pešaka koji su trčali i sklanjali se pod šatore bifea. U kolima su se žene trudile da se zaštite, držeći obema rukama svoj suncobrane, dok su preplašeni lakeji trčali pod koševe kola. Ali pljusak je već prestao i sunce je ponovo zasjalo u prašini kiše koja je još letela. Jedna plava pukotina otvarala se iza oblaka koji se gubio iznad Bulonjske šume. Sada kao da se nebo veselilo uz osmeh umirenih žena, dok je zlatni sunčev veo, u frktanju konja, neredu i vrenju ove pokisle gomile koja se stresala, padao po travnoj ledini svoj prelivenoj kristalnim kapljicama.

– Ah, siroti Luj – reče Nana. – Jesi li mnogo pokisao, milo moje? Mali je, ćuteći, pustio da mu obriše ruke. Mlada žena je uzela svoju

maramicu, zatim je obrisala Bižua, koji je jače drhtao. Na njenoj haljini od belog satina ostalo je nekoliko mrlja, ali ona nije za to marila. Buketi, osveženi kišom, sijali su se kao sneg, i ona je jedan od njih udisala, sva srećna, vlažeći svoje usne kao u rosi.

Međutim, ovaj pljusak naglo je ispunio tribine. Nana je gledala kroz dvogled. Na ovom odstojanju raspoznavala se samo zbijena pomešana masa, natrpana na stepenicama i sedištima, tamna pozadina koju su osvetljavale blede mrlje lica. Sunce je klizilo sa ivice krova i spuštalo na gomilu snop svetlosti u kojem su toalete izgledale izbledele. Nana se naročito podsmevala damama koje je pljusak oterao sa stolica poređanih na pesku, u podnožju tribina. Kako je ulaz u ogradu pezaža bio strogo zabranjen javnim ženama, Nana je pravila primedbe pune ogorčenja na račun ovih otmenih dama, koje su joj izgledale neukusno obučene i smešnih glava.

Gomilom prođe žagor, carica je ulazila u malu centralnu tribinu, u jedan paviljon oblika malog drvenog letnjikovca, čiji je široki balkon bio ukrašen crvenim foteljama.

– Gle, pa to je on – reče Žorž. – Nisam znao da ima službu ove nedelje. Kruto i svečano lice grofa Mifa pojavilo se iza carice. Tada mladići počeše

da se šale, žaleći što Satena nije tu da pođe da ga pljesne po trbuhu. Ali Nana dogledom vide u carskoj tribini glavu princa od Škotske.

– Gle, Šarl – viknu ona.

Činilo joj se da se ugojio. Za osamnaest meseci on se dosta raširio. I tada je dala pojedinosti: oh! to je solidno građen momak.

Oko nje, u kolima ovih dama, šaputalo se da ju je grof napustio. To je bila čitava priča. U Tiljerijama je ponašanje komornika, otkada se javno pojavljivao, izazvalo pravi skandal. I onda, da bi sačuvao svoj položaj, on je prekinuo. Faloaz je mladoj ženi sve ovo otvoreno prepričao, nudeći joj se ponovo i nazivajući je „svojom Žilijetom”. Ali ona se slatko nasmejala i rekla:

– To je glupo... Vi njega ne poznajete, dovoljno bi bilo da kažem pst, pa da on sve ostavi.

Ona je već nekoliko trenutaka posmatrala groficu Sabinu i Estelu. Dagene se još nalazio pored ovih dama. Fošeri, koji je upravo dolazio, uznemiravao je svet da bi njih pozdravio, on je takođe ostao tu, pored njih, zadovoljno se smešeći. Tada, pokazajući tribine, ona nastavi prezrivim glasom:

– I onda, znate, ovaj svet meni više ne imponuje!... I suviše ga dobro poznajem. Treba to videti bez maske!... Nema više poštovanja! Svršeno je s njim! Prljavština dole, prljavština gore, to je uvek prljavština... Eto zašto neću da mi niko dosađuje.

I njen se pokret širio, pokazajući konjušare koji su dovodili konje na stazu, sve do vladarke koja je razgovarala sa Šarlom, jednim princem, ali ipak prostakom.

– Bravo, Nana... vrlo šik, Nana – povika Faloaz oduševljeno. Udarci zvona gubili su se u vetru, trke su se nastavljale. Baš je tad završena

trka za nagradu Ispahan, koju je dobio konj Berlengo, iz Menšenove štale. Nana dozva Labordeta i upita šta je bilo sa njenih sto zlatnika, on poče da se smeje i ne htede da joj kaže imena njenih konja, da ne bi pokvario sreću, govorio je. Njen novac dobro je plasiran, ona će to uskoro videti. I kad mu je ona priznala svoje opklade, deset zlatnika na Lizinjana i pet na Valerija II, on slegnu ramenima, kao da je hteo reći da žene ipak prave gluposti. To ju je začudilo, i nije više mogla da razume.

U tom trenutku ledina je oživljavala sve više. Svet poče da jede pod vedrim nebom, očekujući trku za prvu nagradu. Jelo se, još više pilo, svuda, na travi, na uzdignutim sedištima, u kolima, fijakerima, karucama. Izneseno je svakovrsno hladno meso i korpe sa šampanjcem, koje su lakeji vadili iz sanduka. Uz slab prasak izletali su zapušači koje je nosio vetar, čulo se dobacivanje šala, zvuk razbijenih čaša unosio je kao naprsle tonove u ovu nervoznu veselost. Gaga i Klarisa imale su sa Blanšom ozbiljan obed, jedući sendviče na stolnjaku stavljenom preko kolena. Lujza Violen sišla je sa svojih kola i prošla pored Karoline Eke; kraj njihovih nogu, u travi, neka gospoda su namestila bife, gde su Tatan, Marija, Simona i druge dolazile da piju; blizu njih, na vrhu melkoča Lee od Orna, praznila je boce cela jedna grupa, napijajući se na suncu, izazivački i u pozi iznad gomile sveta. Ali uskoro je svet počeo da se tiska oko Naninog landauera. Stojeći uspravno u kolima, ona je punila čaše šampanjcem ljudima koji su je pozdravljali. Jedan od lakeja, Fransoa, dodavao je bocu, dok je Faloaz, trudeći se da viče dripačkim glasom, pravio vašarsku reklamu:

– Bliže, gospodo... To je džabe... svak će dobiti. – Umuknite, dragi moj – reče najzad Nana. – Mi ličimo na komedijaše. Bio joj je vrlo smešan, i ona se mnogo zabavljala. U jednom trenutku pade

joj na pamet da po Žoržu pošalje čašu šampanjca Rozi Minjon, koja se pravila da ne pije. Anriju i Šarlu bilo je strašno dosadno, deca su htela da piju šampanjca. Ali Žorž ispi čašu bojeći se kakve svađe. Tada se Nana seti Luja, koga je zaboravila iza sebe. Možda je bio žedan i ona ga primora da popije nekoliko kapi vina, što je kod deteta izazvalo strahovit kašalj.

– Približite se, približite se, gospodo... – ponavljao je Faloaz. – To nije za dva sua, to nije za jedan su... Mi to dajemo.

Ali ga Nana jednim uzvikom prekide: – Ah, eno Bordenava!... Zovite ga, oh, potrčite, molim vas! To je uistinu bio Bordenav, koji se šetao sa rukama iza leđa, sa šeširom koji

se crveneo na suncu i redengotu masnom i izbledelom na šavovima, Bordenav sa koga je bankrotstvo skinulo sjaj, ali koji je ipak besno izlagao svoju bedu među ovim otmenim svetom, sa otvorenošću čoveka koji je uvek spreman da siluje sreću.

– Do vraga! Kakav šik – reče on kad mu je Nana prijateljski pružila ruku. Zatim, kad je ispraznio čašu šampanjca, reče tonom dubokog žaljenja: – Ah! da sam žena!... Ali, sto mu bogova! šta mari! Hoćeš li da se vratiš u

pozorište? Imam jednu ideju! Uzeću pod zakup pozorište La Gete, i mi ćemo oboje zadiviti ceo Pariz... No? treba to da učiniš za mene.

I on je ostao, gunđajući, ipak srećan što je opet vidi, jer, govorio je, ova prokleta Nana unosila mu je melem u srce samim tim što živi pored njega. To je bila njegova kći, prava njegova krv.

Krug je rastao. Sada je Faloaz sipao, a Filip i Žorž su hvatali prijatelje. U laganom tiskanju približio se malo-pomalo svet sa čitave livade. Nana je dobacivala svakome osmeh ili šalu. Grupe koje su pile približavale su se, sav rasturen šampanjac išao je k njoj, i uskoro je bila samo jedna gomila, samo huka oko njenog landauera; a ona je vladala među čašama koje su se pružale, sa svojom lepršavom žutom kosom i kao sneg belim licem koje je sunce kupalo. Tada, kao vrhunac svega, da bi pukle od besa ostale žene koje je strahovito ljutio njen trijumf, ona diže punu čašu u svojoj nekadašnjoj pozi pobedonosne Venere. Ali neko ju je dodirnuo pozadi, i iznenadila se kad se okrenula i spazila Minjona na sedištu. Ona je iščezla za jedan trenutak i sela pored njega jer je on došao da joj saopšti nešto ozbiljno. Minjon je svuda govorio da je njegova žena smešna što se ljuti na Nanu, on je smatrao da je to glupo i beskorisno.

– Evo, draga moja – prošapta on. – Čuvaj se i nemoj mnogo ljutiti Rozu ... Znaš, više volim da te izvestim... Da, ona ima jedno oružje, i kako ti nikad nije oprostila onaj događaj sa Malom vojvotkinjom...

– Jedno oružje – reče Nana – šta me se to tiče! – Slušaj, to je jedno pismo koje je, izgleda, našla u Fošerijevom džepu,

pismo koje je grofica Mifa napisala onoj mrcini Fošeriju. I, dabome, to je sve

jasno, sve je u celosti izvesno... Onda, Roza hoće da pošalje pismo grofu da bi se osvetila i njemu i tebi.

– Šta se to mene tiče – ponovi Nana. – Smešno je to... Ah! svršeno je sa Fošerijem. Pa lepo! utoliko bolje, ona me je nervirala. Biće smeha.

– Ali ne, ja to neću – prihvati Minjon. – To bi bio lep skandal! A posle, mi nemamo ništa od toga...

I on zastade, bojeći se da ne kaže suviše. Ona mu je rekla da ne želi da spašava jednu poštenu ženu. Ali, kad je on počeo da navaljuje, ona ga pogleda upornim pogledom. On se, bez sumnje, bojao da se Fošeri ponovo ne uvuče u njegov brak ako bi prekinuo sa groficom, a to je ono što je Roza htela pored osvete, jer je ona prema novinaru još gajila nežnost. I Nana se zamisli, sećajući se posete g. Venoa; dok se Minjon trudio da je ubedi, ona je u sebi stvarala plan.

– Uzmimo da Roza pošalje pismo, zar ne? Nastaje buka. Ti si u skandal umešana, i svet govori da si ti uzrok svemu... Pre svega, grof se razvodi sa svojom ženom ...

– A zašto to – reče ona – naprotiv... Sada je ona zastala. Nije bilo potrebno da misli tako glasno. Najzad, da bi

ga se oslobodila, ona se napravila kao da se slaže s njegovim pogledima; i kad joj je on savetovao da popusti kod Roze, na primer, da joj učini malu posetu na trkalištu, pred svima, ona je odgovorila da će videti, da će razmisliti.

Nana je čula neku buku i ustala je. Stazom su dolazili konji, jureći kao vetrom gonjeni. To je bila trka za nagradu Grada Pariza, koju je dobio Kornemiz. Sada je trebalo da se trči glavna trka, za prvu nagradu; groznica je rasla, uznemirenost je ovladala gomilom koja je tapkala i talasala se u neodoljivoj potrebi da ubrza minute. I, u ovom poslednjem času jedno iznenađenje uplašilo je kladioce, a to je bio stalni porast kotiranja Nane, autsajdera iz Vandevrove štale. Gospoda su se u svakom trenutku vraćala s novim kotiranjem: Nana je bila na trideset, Nana je bila na dvadeset pet, zatim na dvadeset, a posle na petnaest. Niko nije shvatao. Zdrebica koja je tučena na svim trkalištima, ždrebica koju toga jutra nijedan kladilac nije hteo ni za pedeset! Šta treba da znači ova nagla pomama? Jedni su se rugali, govoreći kako će se lepo očerupati svi oni glupaci koji igraju u ovoj farsi. Drugi, koji su bili ozbiljniji, uznemiravali su se i predosećali su u tome nešto podozrivo. Možda je bila u pitanju neka podvala. Aludiralo se na krađe, na koje se na trkama gledalo kroz prste: ali ovoga puta veliko ime Vandevr odbijalo je svaku optužbu, i skeptici su naposletku preovladali, predskazujući da će Nana sigurno stići poslednja.

– Ko jaše Nanu – upita Faloaz. Baš u tom trenutku prava Nana se ponovo pojavila, i tada su ova gospoda

dala ovome pitanju nepristojan smisao, prsnuvši u grohotan smeh. Nana je pozdravljala.

– Prajs – odgovori ona.

I diskusija poče ponovo. Prajs je bio zvezda u Engleskoj, nepoznata u Francuskoj. Zašto je Vandevr doveo ovog džokeja kad je Greham obično jahao Nanu? Uostalom, čudili su se što je on Lizinjana poverio ovom Grehamu koji nikad ne stiže, kako je govorio Faloaz? Ali sve ove primedbe gubile su se u šalama, u poricanju, u darmaru i neobičnoj mešavini mišljenja. Nastavilo se sa ispražnjavanjem šampanjskih boca da bi se prekratilo vreme. Tada se čulo neko šaputanje i grupe su se razmakle. To je bio Vandevr. Nana se napravila kao da je ljuta.

– No! Lepo je od vas što dolazite u ovo vreme!... A ja jedva čekam da vidim ogradu pezaža.

– Onda, dođite – reče on – imam još vremena. Prošetaćete se malo. Upravo imam jednu ulaznicu za damu.

I on je povede ispod ruke, a ona je bila srećna zbog ljubomornih pogleda kojim su je Lisi, Karolina i druge pratile. Iza nje, braća Igon i Faloaz, koji su ostali u landaueru, produžili su da se časte njenim šampanjcem. Ona im je doviknula da će se odmah vratiti.

Ali Vandevr spazi Labordeta i dozva ga, i oni su izmenjali nekoliko kratkih reči:

– Vi ste sve pokupili? – Da. – Za koliko? – Hiljadu pet stotina zlatnika, svuda pomalo. Kako je Nana iz radoznalosti naćulila uši, oni su ućutali. Vandevr, vrlo

nervozan, imao je oči upaljene nekim malim plamenom, koji ju je plašio one noći kad joj je govorio da će se zapaliti u štali sa svojim konjima. Prelazeći preko staze, ona spusti glas i poče s njim razgovor na ti.

– Slušaj, molim te, objasni mi... Zašto se tvoja ždrebica kotira sve više? Prava galama!

On zadrhta i izusti: – Ah, oni pričaju... Kakva bagra, ovi kladioci. Kad imam jednog favorita,

svi se bacaju na njega, a meni ništa ne ostaje. A onda, kad se traži neki autsajder, oni laju i viču kao da im čovek dere kožu.

– Znaš, trebalo bi mi reći da znam, ja sam se kladila – prihvati ona. – Da li ima

kakvih izgleda na uspeh? On iznenada, bez razloga, planu ljutito. – Šta, ostavi me na miru... Svi konji imaju izgleda na uspeh. Kvota raste,

dabome, zato što se kupuje. A ko? Nemam pojma... Slušaj, više volim da te ostavim ako misliš da mi dosađuješ svojim idiotskim pitanjima.

Ovaj ton nije bio ni u njegovom temperamentu ni u njegovim navikama. Ona je bila više iznenađena nego uvređena. Uostalom, on se zastideo, i kad ga je ona suvo i odsečno zamolila da bude učtiv, on joj se izvinio. Od izvesnog vremena kod njega se tako javljala nagla promena raspoloženja. U galantnom i

mondenskom Parizu svima je bilo poznato da on toga dana igra svoju poslednju igru. Ako njegovi konji ne dobiju, ako mu oni odnesu i znatne sume kojima se na njih opkladio, to će biti slom i pad; kula njegovog kredita, otmena spoljašnjost koju je sačuvao njegov život potkopan odozdo kao da je ispražnjen od razvrata i duga, survaće se u padu koji će odjeknuti. I Nana je bila, to je tako isto svak znao, ljudožderka koja je i ovoga dovršila, došavši poslednja u ovo poljuljano bogatstvo, čisteći mesto. Pripovedalo se o njenim ludim prohtevima, o zlatu bačenom u vetar, o jednom izletu u Baden, gde mu nije ostavila ni toliko da plati hotel, o šaci dijamanata bačenih u vatru, jedne večeri kad je bila pijana, da vidi da li gore kao ugalj. Malo pomalo, sa svojim krupnim udovima, sa svojim dripačkim smehom stanovnika iz predgrađa, ona se nametnula ovome tako osiromašenom i tako nežnom sinu stare rase. U ovom času on je rizikovao sve , tako obuzet svojim sklonostima za glupošću i prljavštinom da je izgubio čak i snagu svoga skepticizma. Osam dana pre toga, ona je izmamila od njega obećanje da će joj kupiti zamak na normandijskoj obali, između Havra i Truvila; i on je zalagao svoju poslednju čast da održi reč. Samo, ona ga je nervirala, i on bi je tukao, toliko je osećao da je glupa.

Čuvar ih je propustio da uđu u ogradu pezaža, ne usuđujući se da zaustavi ovu ženu koja je išla pod ruku sa grofom. Nana, sva srećna što je najzad stupila nogom na zabranjenu zemlju, pazila je na svoje držanje i polako išla pored dama koje su sedele u podnožju tribina. Na deset redova stolica videla se gomila toaleta, čije su se žive boje mešale u veselosti čistog i svežeg vazduha; stolice su se odmicale, familijarni krugovi su se formirali onako kako bi se slučajno sretali, kao pod drvećem u parku kad se puste deca koja trče od jedne do druge grupe, i gore, na stepenicama tribina, nagomilao se svet, svetle tkanine su se slivale u nežnoj senci koju je bacao drveni krov. Nana je piljila u lica ovih gospođa. Ona se napravila kao da netremice posmatra groficu Sabinu. Zatim, kad je prolazila ispred carske tribine i videla grofa Mifa, koji je, zvanično ukočen, stajao blizu carice, ona se raspoloži.

– Oh, kako glupo izgleda – reče ona glasno Vandevru. Ona je htela da sve pregleda. Ovaj deo parka, sa livadama i gustim

drvećem, nije joj izgledao tako čudnovat. Prodavac sladoleda namestio je veliki bife blizu rešetki. Pod jednom poljskom kućicom u obliku pečurke, pokrivenom slamom, ljudi su u gomili mlatarali rukama i vikali, to je bio ring, mesto gde se sakupljaju kladioci radi kotiranja. U blizini su se nalazile prazne štale; razočarana, ona je unutra spazila samo konja jednog žandarma. Zatim, tu je bio padok, ograđena staza od sto metara, u krugu, na kojoj je jedan konjušar vodao Valerija II, sa kapuljačom. I eto! mnogo ljudi na šljunku aleja, sa svojom kartom narandžaste boje u rupici od kaputa, neprekidna šetnja sveta u otvorenim galerijama tribina, što ju je trenutno interesovalo; ali zaista! ne vredi se ljutiti zato što vas ne puštaju unutra.

Dagene i Fošeri prođoše i pozdraviše je. Ona im dade znak i oni su se morali približiti. Ogovarala je sav svet u pezažu. Zatim, zastajući:

– Gle markiz od Šuara, kako siromah stari! Mora da se mnogo troši ovaj čiča! Zar je još besan?

Tada Dagene ispriča poslednji starčev podvig, koji se desio pre dva dana i za koji još niko nije znao. Pošto se vrteo oko Gage nekoliko meseci, kupio je od nje njenu ćerku Ameliju za trideset hiljada franaka, kako se govorilo.

– No, lepo, to su čista posla – viknu Nana revoltirana. – Sad imajte kćerke!... Ali sad mi dolazi na pamet! To mora da je Lili, na livadi u kolima s jednom damom. Zato sam ja prepoznala ovo lice... Mora da ju je stari izveo.

Vandevr nije slušao, bio je nestrpljiv i želeo je da se oslobodi. Ali pošto je Fošeri odlazeći rekao: ako nije videla bukmekere, nije videla ništa, grof je morao da je odvede, mada mu je to očigledno bilo mrsko. I Nana je odmah bila zadovoljna; to je odista bilo interesantno.

Jedan okrugli paviljon nalazio se između livada oivičenih mladim kestenovima, i to, u širokom krugu, zaklonjen lišćem nežne zelene boje; gusti red bukmekera čekao je kladioce, kao na vašaru. Da bi bili više od gomile, oni su se dizali na drvene klupe, lepili su svoje kursne liste na stabla, pored sebe, dok su, budno pazeći zapisivali opklade na jedan gest, na jedan mig oka, tako brzo da se radoznali svet čudio ne razumevajući ništa. To je bila prava pometnja, cifre koje su se vikale, graja kojom su primane sve neočekivane promene kvote. S vremena na vreme, udvostručavajući galamu, izveštači su se pojavljivali trčeći, zaustavljali se na ulazu u paviljon i snažno vikali, objavljujući jedan polazak, jedan dolazak, koji je dizao dugu larmu u ovoj groznici igre koja se izvodila na suncu.

– Zbilja su čudni – prošapta Nana kojoj je to bilo zanimljivo. – Svi su uzrujani... Gle, onaj veliki tamo, ne bih volela da ga sretnem sama u šumi.

Ali Vandevr joj pokaza jednog bukmekera, nekog trgovačkog pomoćnika, koji je za dve godine zaradio tri miliona. Bio je niskog rasta, nežan i plav, i bio je poštovan, njemu su se obraćali sa osmehom, ljudi su zastajali da bi ga videli.

Najzad, kad su ostavljali paviljon, Vandevr je dao laki znak glavom bukmekeru, koji se tada usudio da ga pozove. To je bio jedan od njegovih bivših kočijaša, ogroman, širokih ramena, lica vrlo crvenog. Sada, kad je pokušavao sreću na trkama, sa novcem sumnjivog porekla, grof se trudio da mu pomogne, poveravajući mu svoje tajne opklade, smatrajući ga uvek kao slugu od koga čovek ne skriva. Uprkos ovoj protekciji, ovaj čovek je izgubio jednu za drugom velike sume, tako da je i on toga dana igrao svoju poslednju kartu, očiju veoma krvavih, kao da mu preti udar kaplje.

– No! Marešale – upita sasvim tiho Vandevr – za koliko ste dali? – Za pet hiljada zlatnika, gospodine grofe – odgovori bukmeker takođe

spustivši glas. – Lepo, zar ne? Priznaću vam da sam spustio kvotu, stavio sam je na tri.

Vandevr je izgledao vrlo neraspoložen. – Ne, ne, ja to neću,vratite je odmah na dva. Neću više ništa da vam kažem,

Marešale.

– Oh, sada to nije važno za gospodina grofa – prihvati drugi sa poniznim osmehom saučesnika.

– Trebalo je da privučem svet da bih dao vaše dve hiljade zlatnika. Tada ga Vandevr ućutka. Ali, kad se on udaljio, Marešal, setivši se, zažali

što ga nije pitao o porastu njegove ždrebice. On je propao ako ždrebica bude imala uspeha, on koji ju je maločas dao za dvesta zlatnika na pedeset.

Nana koja nije nimalo razumela reči koje je grof prošaptao, nije ipak smela da traži nova objašnjenja. On joj je izgledao još nervozniji, i iznenada ju je poverio Labordetu, koga su našli pred salom pezaža.

– Vi ćete je odvesti natrag – reče. – Ja imam posla... Do viđenja. I on uđe u salu, jednu tesnu sobu niske tavanice, koja je bila zakrčena

velikom vagom. Ličila je na sobu za prtljag na nekoj stanici u predgrađu. Nana je i ovde doživela veliko razočaranje, jer je zamišljala da je to nešto veoma prostrano, neka monumentalna mašina za merenje konja. Kako! Zar to mere samo džokeje! Onda nije imalo smisla praviti tolike smetnje sa njihovim pezažom! Na vagi, jedan džokej idiotskog izgleda, sa konjskom opremom na kolenima, čekao je dok neki debeli čovek u redengotu ne utvrdi njegovu težinu; dotle je konjušar pred vratima držao konja Kozinusa, oko koga je stajala gomila i ćuteći posmatrala.

Išli su da zatvore stazu. Labordet je navaljivao da idu, ali on se vratio natrag da joj pokaže jednog malog čoveka, koji je po strani razgovarao sa Vandevrom.

– Gledaj, to je Prajs – reče on. – Ah, da, onaj koji me jaše – prošaputa ona u smehu. On joj se učini vrlo ružan. Svi su joj džokeji izgledali kreteni, bez sumnje,

govorila je, zato što im ne daju da rastu. Ovaj je bio čovek četrdesetih godina, ličio je na neko isušeno staro dete, sa dugim mršavim licem, izdubljenim borama, neosetljivim i bezizraznim. Telo mu je bilo tako čvorugavo, tako skupljeno da je njegov plavi dres s belim rukavima izgledao kao bačen na komad drveta.

– Ne, zaista – prihvati ona odlazeći – ovaj me ne bi usrećio. Gungula je još ispunjavala stazu, čija je mokra i izgažena trava pocrnela.

Ispod dve table koje pokazuju brojeve, i koje su stajale vrlo visoko na gvozdenom stubu, gomila se tiskala, dižući glavu i dočekivala je sa uzvicima svaki broj konja koji se na tabli okretao pomoću jedne električne žice spojene sa salom za pezaž. Gospoda su na programu beležila red stizanja; na vest da je Pišnetu vlasnik povukao iz trke, svet je digao veliku larmu. Nana je prešla preko staze, uhvativši Labordeta ispod ruke. Zvono, obešeno na visokoj motki, zvonilo je neprestano, opominjući da se isprazni staza.

– Ah, deco moja – reče ona penjući se u svoj landauer – njihova ograda pezaža, pa to je podvala.

Nanu su dočekali sa uzvicima i tapšali rukama oko nje: „Bravo! Nana... Nana nam je vraćena!...” Ala su glupi! Zar je smatraju za kukavicu? Ona se

vraćala u pravo vreme. Pazite! Počinje. Na šampanjac se zaboravilo, prestali su da piju.

Ali Nana se iznenadila našavši Gagu u svojim kolima, gde drži Bižu i Luja na kolenima; Gaga se rešila da se približi Faloazu, mada je govorila da je htela da zagrli dete. Ona je obožavala decu.

– Zbilja, a šta je sa Lili – upita Nana. – Je li to ona tamo u kolima onog starog?... Maločas sam čula nešto lepo o njoj.

Gaga je napravila žalostan izraz lica. – Draga moja, razbolela sam se od toga – reče ona bolno. – Juče sam

morala ostati u postelji, toliko sam plakala, i danas sam mislila da neću doći... Ti znaš kakvo je bilo moje mišljenje? Ja nisam htela, i bila sam je poslala u manastir da se vaspita, da bi se dobro udala. A pored toga, ozbiljni saveti, stalni nadzor... Ali, eto, draga moja, ona je to htela. Oh! napravila je scenu, plakala je i govorila mi neprijatne reči, tako da sam je ošamarila. Bilo joj je suviše dosadno i htela je da pređe kod njega... I onda, kad mi je kazala: „Na kraju krajeva, ti nemaš prava da me u tome sprečavaš”, ja sam joj rekla: „Ti si bednica, ti nas sramotiš, odlazi!” I to se svršilo, ja sam pristala da se to udesi... Ali je s time moja poslednja nada propala, ja koja sam sanjala o tako lepim stvarima!

One su čule glasove neke svađe i ustale su. To je Žorž branio Vandevra od nekakvih glasova koji su se širili među pojedinim grupama.

– Zašto se govori da on napušta svog konja – vikao je mladić. – Juče je u salonu za trke uzeo Lizinjana za hiljadu zlatnika.

– Da, i ja sam bio tu – potvrdi Filip. – I nije metnuo ni jedan zlatnik na Nanu... Ako je Nana sada na deset, to nije njegova stvar. Smešno je prebacivati ljudima toliko računa. Zar bi to bilo u njegovom interesu?

Labordet je mirno slušao i, slegnuvši ramenima, dodao: – Pustite ih neka govore... Grof se malopre opet opkladio sa barem pet

stotina zlatnika na Lizinjana, i ako je tražio oko stotinu zlatnika na Nanu, to je zato što uvek mora da izgleda da vlasnik veruje u svoje konje.

– I dosta, šta se nas tiče – uzviknu Faloaz mašući rukama. – Spirit će pobediti... Propade Francuska! Bravo Engleska!

Dugo drhtanje pređe gomilom, dok je novi zvuk zvona najavljivao dolazak konja na stazu. Tada, da bi bolje videla, Nana se pope na jedno sedište svoga landauera, gazeći nogama bukete, spomenke i ruže. Jednim kružnim pogledom obuhvatila je ogromni horizont. U ovom poslednjem času groznice videla je najpre praznu stazu zatvorenu sivim ogradama, gde su bili postrojeni stražari, po jedan uz svaki drugi stub, i prostor od blatnjave trave, ispred nje, postajao je sve zeleniji i u daljini je izgledao kao čilim od mekanog somota. Zatim, u sredini, spuštajući pogled, ona je videla livadu na kojoj je vrvela masa, uzdižući se na noge i hvatajući se čvrsto za kola, uzburkana i gurana pod udarom strasti, konje koji su rzali, šatorska platna koja su pucketala, konjanike koji su jurili na svojim konjima između pešaka, i pešake koji su trčali da se naslone na ogradu; s druge strane, kad se okrenula prema tribinama, lica su postajala mala, glave su

izgledale samo kao neko šarenilo kojim su ispunjene aleje, stepenice i terase, gde se gomila crnih profila prekidala na nebu. I još dalje, oko trkališta, ona je videla ravnicu. Iza mlina pokrivenog bršljanom, s desne strane, spuštale su se livade ispresecane velikim senkama; preko puta, sve do Sene koja teče ispod brežuljaka, ukrštale su se ulice iz parka, gde su čekali nepomični redovi ekipaža, zatim, ka Bulonjskoj šumi, s leve strane, predeo se ponovo širio, otvarajući vidik ka dalekom plavetnilu Medona preko koga se pružala aleja pavlonija, čiji su ružičasti cvetovi bez ijednog lista pravili ćilim od živog laka. Svet je neprestano pristizao, kao da je neki ogromni mravinjak dolazio otuda, uskom stazom koja je vodila kroz polja, dok je, veoma daleko, od Pariza, publika koja nije plaćala, kao stado koje se smestilo u šumu, pravila jednu pokretnu liniju od tamnih tačaka pod drvećem, u visini Bulonjske šume.

Odjednom, neka veselost zagreja ovih sto hiljada duša koje su prekrile polje kao nemirni insekti pod prostranim nebom. Sunce, koje se sakrilo pre četvrt časa, ponovo se pojavilo i raširilo u jezeru svetlosti. I sve je ponovo oživelo u sjaju; bezbrojni ženski suncobrani iznad gomile ličili su na zlatne štitove. Pljeskalo se suncu, smeh ga je pozdravljao, ruke su se pružale da otklone oblake.

Međutim, jedan policijski pisar išao je sam sredinom staze. Malo dalje, ka levoj strani, pojavio se neki čovek sa crvenom zastavicom u ruci.

– To je starter, onaj koji daje znak za polazak, baron od Marijaka – odgovorio je Labordet na Nanino pitanje.

Oko mlade žene, među muškarcima koji su se tiskali čak i na stepenicama njenih kola, čuli su se uzvici, nastavljao se razgovor bez veze, rečima bačenim pod neposrednim prijemom utisaka. Filip i Žorž, Bordenav, Faloaz, nisu mogli da ćute.

– Ta, ne gurajte se!... Pustite me da vidim... Ah! eno sudija ulazi u svoju ložu... Kažete da je to gospodin od Suvinjija?... Zaista, treba imati dobre oči da bi se mogla videti dužina glave kroz ovakvu spravu!... Umuknite jednom, diže se barjačić... Pazite, evo ih... Kozinus ide prvi.

Barjačić žute i crvene boje lepršao je u vazduhu na vrhu visoke motke. Konji su dolazili jedan po jedan, vodili su ih konjušari, sa džokejima na sedlu otromboljenih ruku. Posle Kozinusa pojavili su se Azar i Bum. Zatim je nastao žagor kada se pojavio Spirit, divni mrk dorat, čije su opore boje, limunova i crna, imale nešto od britanske snuždenosti. Valerio II postigao je uspeh čim je ušao, mali, vrlo živ, u nežnozelenoj i ružičastoj boji. Oba Vandevrova konja nisu još izlazila. Najzad, iza Franžipana, pojaviše se plave i bele boje. Ali Lizinjan, veoma smeđi dorat, besprekornog oblika, bio je gotovo zaboravljen zbog iznenađenja koje je prouzrokovala Nana. Niko je nije video takvu, sunce je bacalo na alatastu ždrebicu žućkastu boju riđe devojke. Ona se sijala na svetlosti kao novi zlatnik dubokih prsa, glave i vrata lakog, u nervoznom i finom pokretu svoje duge kičme.

– Gle! ona ima moju kosu – viknu Nana ushićena. – Slušajte, znate da se ponosim njom!

Preskakali su preko landauera, Bordenav umalo što nije zgazio Luja, koga je majka zaboravila. On ga uze, gunđajući očinski, i diže ga na rame mrmljajući:

– Ovaj siroti švrća treba takođe da vidi. čekaj, pokazaću ti mamu... E, pogledaj tamo, đi-đi.

A kako mu je Bižu grebao noge, on i njega podiže, dok je Nana, sva srećna što ova životinja nosi njeno ime, pogledala na druge žene da vidi izraz njihovih lica. Sve su one kiptele od besa. U ovom trenutku Trikonka, stojeći dotle nepomična na svom fijakeru, poče mahati rukama, dajući naloge jednom bukmekeru iznad gomile. Njen njuh je progovorio, ona je uzimala Nanu.

Faloaz je, međutim, pravio nepodnošljivu larmu. On se zacopao u Franžipana.

– Imam neko predosećanje – ponavljao je on. – Pogledajte samo Franžipana. Kakvo držanje? Šta mislite? Uzimam Franžipana sa osam. Ko ga ima?

– Budite mirni – reče mu najzad Labordet. – Vi ćete se pokajati. – Franžipan je mrcina – izjavi Filip. – On je već sav mokar... Videćete ga

sad u probnom galopu. Konji skrenuše nadesno i prođoše u probnom galopu prošavši ispred

tribina. Tada je masu ponovo obuzela strast, svi su govorili u isto vreme. – Lizinjan ima dugu kičmu, ali je dobro spreman... Znate, ni pare ne dajem

na Valerija II, nervozan je, kasa uzdignute glave, to je rđav znak... Gle, Bjurn jaše Spirita... Kažem vam da nema ramena. Imati dobro građeno rame, u tome je sve... Ne, zaista, Spirit je suviše miran... Slušajte, video sam Nanu posle trke za La Grand Pul de Prodi, svu mokru, sa dlakom bez sjaja, sa slabinama koje podrhtavaju tako jako da se činilo da će crknuti. Kladim se u dvadeset zlatnika da se neće ni plasirati!... Dosta je već! Onaj tamo dosadio mi je sa svojim Franžipanom! Nema više vremena, evo polaze.

Faloaz se, gotovo plačući koprcao da pronađe jednog bukmekera. Morali su da ga umire razlozima. Svi su ispružili vrat. Ali prvi polazak nije bio dobar, starter, koji se video u daljini kao crna tačka, nije spustio svoju crvenu zastavu. Konji su se vratili pošto su malo progalopirali. Bila su još dva pogrešna polaska. Najzad, sakupivši konje, starter ih pusti s takvom veštinom da su se čuli uzvici divljenja.

– Sjajno!... Ne, to je slučaj!... Svejedno, gotovo je! Vika se ugušila u uznemirenosti koja je stezala sva prsa. Sada su opklade

prestale, na ogromnoj stazi igrala se poslednja igra. U početku je zavladala tišina, kao da su svi zadržali dah.

Svet je uzdizao glavu, lica su bila bleda i podrhtavala su. Na polasku su Azar i Kozinus uspeli da izbiju na čelo, Valerio II pratio ih je izbliza, dok su ostali dolazili u zbrkanoj gomili. Kada su prošli ispred tribina, zemlja je tutnjala pod njima, jurili su brzo kao oluja; grupa se već izdužila na jedno četrnaest dužina. Franžipan je bio poslednji, Nana se nalazila malo iza Lizinjana i Spirita.

– Pazi kako se Englez lepo snalazi – promrmlja Labordet.

U landaueru su padale reči i uzvici. Svi su se uzdizali i pogledom pratili bleštave boje džokeja koji su jurili na suncu, Na usponu se Valerio II probio na čelo. Kozinus i Azar gubili su teren, dok su Lizinjan i Spirit, trčeći u istoj dužini, imali stalno Nanu iza sebe.

– Zaboga! Englez je dobio, to se vidi – reče Bordenav. – Lizinjan se zamara, a Valerio II ne može da drži.

– No! biće bruka ako Englez dobije! – uzviknu Filip u izlivu patriotskog bola.

Osećanje zebnje počelo je da guši sav ovaj nagomilani svet. Još jedan poraz! Neobično žarke želje, gotovo religiozne, budile su se za Lizinjana, dok su vređali Spirita sa njegovim džokejom. Među gomilom rasturenom po travi jedna reč dizala je čitave grupe, koje su pomamno trčale. Konjanici su jurili livadom u besnom trku. Nana, koja se polako okretala oko sebe, videla je pred svojim nogama ovo ustalasano polje životinja i ljudi, ovo more glava, uzburkano i kao zaneto oko staze vihorom trke, horizont na kome su se munjevito ocrtavale figure džokeja. Ona ih je pratila pogledom; iza njihovih leđa videla je kako odmiču sapi pod brzinom izduženih nogu, koje su se gubile i izgledale tanke kao kosa. Oni su sada bili sasvim udno i trčali su iz profila, veoma mali i sitni na dalekim obroncima Bulonjske šume. Zatim su naglo iščezli iza jednog velikog šumarka, zasađenog usred trkališta.

– Ostav’te – povika Žorž ne gubeći nadu. – Još nije svršeno... Englez je dodirnut.

Faloaz, koga je ponovo obuzelo nacionalno prezrenje, postao je skandalozan, aklamirajući Spirita. Bravo! Tako i treba! Francuskoj je potrebna ova lekcija! Spirit prvi, a Franžipan drugi! To će biti neprijatno njegovim Francuzima! Labordet, kome je već bio strašno dosadio, zapreti mu najozbiljnije da će ga izbaciti iz kola.

– Da vidimo koliko će im trebati minuta – reče mirno Bordenav, koji izvadi svoj sat, držeći još Luja.

Konji su se pojavljivali iza šumarka, jedan po jedan. Nastalo je zaprepašćenje među gomilom i veliki žagor. Valerio II držao se još na čelu, ali njega je sustigao Spirit, a Lizinjan je iza ovoga popustio, dok je neki drugi konj zauzeo njegovo mesto. U početku niko ništa nije razumeo, mešali su dresove. Zatim se čuše uzvici.

– Pa to je Nana!... Dakle, molim vas, Nana! Kažem vam da Lizinjan nije ni mrdnuo... Ah! da, to je Nana. Ona se lepo raspoznaje po svojoj zlatnoj boji... Gledajte je sada! Sva je u ognju... Bravo! Nana!... Pazi, molim te, kučke!... Ali šta! To ne znači ništa. Ona izigrava Lizinjana.

Za nekoliko sekundi svi su tako mislili. Ali je ždrebica, u neprekidnom naporu, polako sve više napredovala. Tada je nastalo ogromno uzbuđenje. Poslednji konji nisu više nikoga interesovali. Poslednja borba vodila se između Spirita, Nane, Lizinjana i Valerija II. Svet je pominjao samo njihova imena, utvrđivao njihovo napredovanje ili njihovu klonulost u rečenicama prošaptanim bez veze. Nana, koja se popela na kočijaševo sedište, uzdignuto još više, bila je

prebledela, obuzeta nekim drhtanjem i tako zaneta da nije mogla progovoriti. Labordet, koji je bio pored nje, nasmešio se.

– E? Englez se muči – reče radosno Filip. – Bogami, nije mu lako. – U svakom slučaju Lizinjan je gotov – viknu Faloaz. – Valerio II dolazi...

Gledajte! evo ih sve četvoro u jednom redu. Ista reč izlazila je iz svih usta. – Kakva brzina, deco moja!... Silna brzina, sto mu muka! Sada su konji, svi u redu, stizali s lica, kao munja. Osećalo se njihovo

približavanje i njihov daleki dah koji je u svakoj sekundi rastao. Sva je gomila silovito jurnula ka ogradi. Iz svih grla orila se vika, sve bliže i bliže, kao huka mora koje udara u bregove. To je bila poslednja surovost jedne veličanstvene igre, sto hiljada gledalaca pod istom fiks-idejom gorelo je istom strašću iza ovih životinja, čija je trka odnosila milione. Svet se gurao, gazio, stisnutih pesnica, otvorenih usta, svako za sebe, jer je svako šibao svoga konja glasom i pokretom. I sav ovaj narod u redengotu imao je samo jedan krik koji je postajao sve jasniji:

– Evo ih, evo ih!... Evo ih! Ali Nana je stalno zadobijala teren, sada je ona vodila sa Spiritom za dva

do tri vrata ispred Valerija II. Tutnjava je rasla. Dok su oni pristizali, pljuštale su uvrede iz landauera:

– Ua, Lizinjan, kukavico, kljusino!... Bravo, Englez! Guraj, guraj samo!... A ovaj Valerio, baš je sramota!... Ah! strvina!... Propade mojih deset zlatnika! ... Nema ništa bez Nane! Bravo, Nana! Bravo!

I Nana je na sedištu, i ne znajući to, počela da se ljulja bedrima i kukovima, kao da je ona sama trčala. Ona je gurala svojim trbuhom, činilo joj se da to pomaže ždrebici. Pri svakom pokretu ona je umorno uzdisala, govoreći mučnim i tihim glasom:

– Teraj... teraj... teraj... Tada se videlo nešto divno. Prajs se ustremio i uzdignutim bičem šibao

Nanu svojom gvozdenom mišicom. Ovo staro isušeno dete, ovo dugačko lice, nestrpljivo i bezizrazno, bacalo je plamen. I u poletu smelosti i pobedonosne volje on je ždrebici davao od svoje srčanosti, on je nju nosio svu oblivenu penom i zakrvavljenih očiju. Grupa konja preletela je u tutnjavi groma, prekidajući dah, čisteći vazduh dok je sudija hladnokrvno gledao u metu i čekao. Zatim je odjeknulo urnebesno klicanje. U poslednjem naporu, Prajs je dospeo s Nanom do mete, tukući Spirita za dužinu glave.

Vika je rasla kao plima. Nana! Nana! Nana! Krik je tutnjao i rastao kao silna bura, ispunjavajući malo-pomalo horizont od dubine Bulonjske šume do Mon Valerijena, od livade u Lonšanu do bulonjske ravnice. Na trkalištu je bilo oduševljenje. Živela Nana! Živela Francuska! Dole Engleska! Žene su vitlale svojim suncobranima, muškarci su skakali i okretali vičući, drugi su se nervozno smejali i bacali šešire. A na drugoj strani staze, ograda od pezaža odgovarala je kao odjek, na tribinama se svet pokretao od uzbuđenja, i jasno se moglo raspoznati samo kao neko drhtanje vazduha, kao nevidljiv plamen nekog požara

iznad ove žive gomile malih poremećenih lica, savijenih ruku i sa crvenim tačkama očiju i otvorenih usta. Vika nije prestajala, ona je rasla i ponovo se vraćala iz dubine dalekih aleja, preko mase naroda koja je stajala, pod drvećem; širila se i dopirala u uzbuđenju do carske tribine, u kojoj je i carica aplaudirala. „Nana! Nana! Nana!” krik se izdizao u slavi sunca, čiji su zlatni zraci uvećavali zanos masa.

Tada je Nana, stojeći na sedištu svoga landauera, pomislila da nju pozdravljaju. Ostala je nepomična jedan trenutak zaprepašćena svojim uspehom, gledajući stazu preplavljenu tako gustim talasom da se nije videla trava pokrivena morem crnih šešira. Zatim, kad se sav ovaj svet uklonio, odmičući uz živu ogradu sve do izlaza, pozdravljajući ponovo Nanu, koja je odlazila s Prajsom, slomljenim, bezizraznim i kao praznim, ona se snažno udarala po butinama, zaboravljajući na sve, trijumfujući u kratkim rečenicama:

– Ah, sto mu gromova, to sam ipak ja... Ah! sto mu gromova, kakva sreća! I, ne znajući kako da izrazi radost kojom je bila silno obuzeta, ona zgrabi i

poljubi Luja, koga je Bordenav još držao na svome ramenu. – Tri minuta i četrdeset sekundi – reče ovaj stavivši sat u džep. Nana je neprestano slušala svoje ime, koje je odjekivalo celom ravnicom.

To je njen narod njoj klicao, dok je ona stajala uspravno na suncu, dominirajući iznad svega, sa kosom zvezdanog sjaja i haljinom belom i plavom kao nebo. Labordet je dotrčao da joj javi da je dobila dve hiljade zlatnika, jer je on bio stavio njenih pedeset zlatnika na Nanu po četrdeset. Ali ovaj je novac nije toliko uzbudio koliko ova neočekivana pobeda, čiji je sjaj od nje načinio kraljicu Pariza. Sve su ove dame gubile. Roza Minjon je u nastupu besa slomila svoj suncobran, Karolina Eke, i Klarisa, i Simona, pa i sama Lisi Stevar, i pored svoga sina, potajno su psovale, ogorčene zbog sreće ove debele devojke, dok je Trikonka, koja se bila prekrstila pri polasku i dolasku konja, uzdizala iznad njih svoj visoki stas, ushićena zbog svog dobrog njuha, grdeći Nanu kao iskusna gospa.

Međutim, tiskanje ljudi oko landauera još je raslo. Gomila je ludački klicala. Žorž je već promukao i nastavljao je da sam viče glasom koji se prolamao. Kako više nije bilo šampanjca, Filip je otišao u bife sa lakejima da ga donese. Nanini udvarači sve više su pristizali, njen trijumf je privlačio one koji su zakašnjavali; pokret koji je od njenih kola načinio centar trkališta završio se u apoteozi, kraljica Venera stajala je usred ludila svojih podanika. Bardenav koji je bio iza nje, tiho je psovao u očinskoj razneženosti. I Stener je ponovo osvojen, on je napustio Simonu i uspeo se na papuču. Kad je stigao šampanjac i kad je Nana uzdigla svoju napunjenu čašu, nastalo je klicanje i uzvici: „Nana! Nana! Nana!” – ponavljali su se tako snažno da je začuđena publika tražila pogledom ždrebicu, i nije se više znalo da li ime žene ili životinje ispunjava sva srca.

Minjon je, međutim, dotrčao praćen strašnim Rozinim pogledima. Ova prokleta devojka učinila je da potpuno izgubi glavu i hteo je da je poljubi. I kada ju je očinski poljubio u oba obraza, rekao je:

– Najviše me zabrinjava to što će sada Roza sigurno poslati pismo... Ona je sva besna.

– Utoliko bolje! To mi ide u račun – reče Nana. Ali, videći ga zaprepašćenog, ona se brzo popravi: – Eh? Ne, šta sam kazala?... Zaista ne znam više šta govorim!... Pijana sam. I pijana, zaista, pijana od radosti, pijana od sunca, ona je, držeći neprestano

uzdigunu čašu, sama sebi klicala. – Za Nanu! Za Nanu – vikala je ona usred udvostručene buke, smeha i

uzvika koji su malo-pomalo zahvatili celo trkalište. Trke su se završile, trčala se još trka za nagradu Voblan. Kola su odlazila

jedna za drugima. Međutim, usred prepirke čulo se stalno Vandevrovo ime. Sada je bilo jasno: Vandevr je već dve godine spremao ovaj udar, odredivši Grehama da zadrži Nanu, a Lizinjana je izveo samo zato da bi bolje maskirao ždrebicu. Oni koji su gubili ljutili su se, dok su oni koji su dobijali, slegali ramenima. Naposletku, zaista zar to nije dopušteno! Vlasnik je u pravu da upravlja svojom štalom po svom ličnom nahođenju. Tako su i mnogi drugi radili! Najviše je bilo onih koji su smatrali da je Vandevr malo preterao što je preko svojih prijatelja pokupio sve što je mogao da uzme na Nani, čime se da objasniti nagli porast kotiranja. Govorilo se o dve hiljade zlatnika, po trideset prosečno, što čini milion dvesta hiljada franaka, cifra čija zamašnost uliva poštovanje i opravdava sve.

Ali drugi veoma ozbiljni glasovi, šapatom su dolazili iz ograde pezaža. Ljudi koji su otuda dolazili utvrđivali su pojedinosti, glasovi su se dizali i glasno se pričalo o strašnom skandalu. Ovaj siroti Vandevr je propao, on je svoje divno delo upropastio jednom plitkom glupošću, idiotskom krađom, naredivši Marešalu, jednom sumnjivom bukmekeru, da za njegov račun da dve hiljade zlatnika protiv Lizinjana, samo da bi povratio hiljadu i nekoliko zlatnika koje je uložio u javnim opkladama, to je dokazivalo da postoji jedna pukotina, usred poslednjeg krckanja njegovog bogatstva. Bukmeker, obavešten da favorit neće dobiti, realizovao je oko šezdeset hiljada franaka na ovome konju. Samo, Labordet, u nedostatku tačnih i detaljnih uputstava, pošao je upravo da mu uzme dve stotine zlatnika na Nanu, koju je bukmeker i dalje davao po pedeset, i ne sluteći pravu igru. Očerupan za sto hiljada franaka na ždrebici, a u gubitku za četrdeset hiljada, Marešal, koji je osetio kako se sve pod njim ruši, videvši Labordeta i grofa gde razgovaraju zajedno posle trke, ispred sale pezaža odjednom je shvatio sve, i u besu bivšeg kočijaša, u surovosti pokradenog čoveka, on je javno napravio strahovitu scenu, pričajući slučaj užasnim rečima i buneći svet. Dodavalo se još da će se sastati žiri za trke.

Nana, kojoj su Filip i Žorž ovo tiho saopštavali, odgovarala je kratko, ne prestajući da se smeje i da pije. Najzad, to je moguće, ona se sećala izvesnih pojedinosti, i onda, taj Marešal i liči na propalicu. Ipak, ona je još sumnjala, kad se pojavi Labordet. Bio je vrlo bled.

– No, šta je – upita ga ona tiho. – Propao je – odgovori on kratko.

I slegnuo je ramenima. Ovaj je Vandevr pravo dete! Ona je dosadno odmahnula rukom.

Uveče, kod Mabila, Nana je postigla ogroman uspeh. Kada se pojavila oko deset časova, larma je već bila velika. Ovo klasično veče ludosti okupljalo je svu galantnu mladež, otmeni svet se razbacivao u grubosti i gluposti lakeja, gazeći se pod vencima plinskih lapmi; frakovi, neverovatne toalete, žene koje su došle razgolićene, u starim haljinama koje mogu da se isprljaju, okretali su se, urlali su, gonjeni velikim pijanstvom. Na trideset koraka nije se više mogao čuti orkestar. Niko nije igrao. Besmislene reči ponavljale su se bez razloga i kružile od jedne grupe do druge. Svi su se uzaludno upinjali da budu smešni. Sedam žena, zatvorenih u garderobi, plakale su da ih oslobode. Jedan mali luk koji su našli i stavili na licitaciju doterao je do dva zlatnika. Baš tada je stigla Nana, još u svojoj toaleti sa trke, plavoj i beloj. Poklonili su joj luk uz sveopšte odobravanje, zgrabili su je i protiv njene volje, i tri gospodina su je trijumfalno ponela u baštu preko uništene rudine i pregaženog zelenila, kako se orkestar bio isprečio, svet ga je na juriš zauzeo, razbivši stolice i pultove. Popustljiva policija u sve to unosila je malo reda.

Tek u utorak Nana je došla k sebi od uzbuđenja koje ju je obuzelo posle njene pobede. Ujutru je razgovarala sa gospođom Lera, koja je došla da je izvesti da se mali Luj razboleo od svežeg vazduha za vreme trke. Jedan događaj, o kome je govorio ceo Pariz, mnogo ju je interesovao. Vandevr, koji je isključen iz trke i osuđen iste večeri u Carskom serkalu, sutradan je zapalio svoju štalu i izgoreo sa konjima.

– Govorio je on meni o tome – ponavljala je mlada žena. – Taj čovek je pravi ludak!... Kakav sam strah imala sinoć kad su mi to pričali! Znaš, on je lepo mogao da me ubije jedne noći. I onda, zar nije trebalo da me izvesti o svom konju? Bar bih se obogatila!... On je rekao Labordetu da bih ja obavestila svoga frizera i mnoge druge ljude kad bih znala o čemu je reč. Kako je to učtivo!... Ah, ne, zaista, ne mogu mnogo da ga žalim.

Posle ovih reči ona je postala besna. Labordet je upravo ušao, on je uredio svoje opklade i doneo joj oko četrdeset hiljada franaka. To je još više uvećavalo njeno neraspoloženje, jer je mislila da je trebalo da dobije milion. Labordet, koji se pravio nevin u celoj ovoj stvari, otvoreno je napustio Vandevra. Svršeno je sa ovim starim porodicama, one su umirale na glup način.

– Ah, ne, nije to glupo kad se čovek tako zapali u štali – reče Nana. – Ja smatram da je on junački svršio... Oh! Znaš, neću da branim njegov slučaj sa Marešalom. To je glupo. Kad samo pomislim da je Blanša imala toliko drskosti da sve to svali na moja leđa! Ja sam odgovorila: „Da li sam mu ja rekla da krade?” Zar ne? Možemo tražiti od čoveka novac a ne terati ga na zločin... Da mi je kazao: „Nemam više ništa”, ja bih mu odgovorila: „Dobro, rastanimo se.” I dalje od toga ne bi išlo.

– Bez sumnje – reče tetka ozbiljno. – Kad su ljudi tvrdoglavi, utoliko gore po njih!

– Ali ona mala svečanost na kraju bila je vrlo šik! – prihvati Nana. – Izgleda da je to bilo strašno, da se čovek naježi... On je odstranio svakoga i zatvorio se unutra, sa petroleumom... Trebalo je samo videti kako to gori! Zamislite jednu veliku štalu, gotovo svu od drveta, punu slame i sena!... Plamenovi su se dizali visoko kao kule... Najlepše je bilo to što konji nisu hteli da izgore. Čulo se kako se ritaju i naleću besno na vrata, vrišteći kao ljudska bića. Da, ljudima se ježila koža od užasa.

Labordet je lako udahnuo kao u nekoj neverici. On nije verovao u Vandevrovu smrt. Neko se kleo da ga je video kako je pobegao kroz prozor. On je doista zapalio štalu u nastupu duševne poremećenosti. Samo, čim je nastala vrućina, on se otreznio. Čovek koji je bio tako glup sa ženama, tako isceđen, nije mogao da umre tako hrabro.

Nana ga je slušala razočarana. Rekla je samo ovo: – Oh, nesrećnik! To je bilo tako lepo!

XII Oko jedan sat ujutro, u velikom krevetu prekrivenom venecijanskim

vezom, Nana i grof još nisu zaspali. On se te večeri vratio posle tri dana durenja. Soba, slabo osvetljena jednom lampom, dremala je, topla i sva vlažna od nekog mirisa ljubavi, sa nejasnim bledilom svoga nameštaja od belog laka, obloženog srebrom. Spuštena zavesa obavijala je krevet gustom senkom. Čuo se jedan uzdah, zatim jedan poljubac naruši tišinu, i Nana, gurnuvši pokrivač, osta trenutak sedeći na ivici kreveta, nagih nogu. Grof, sa glavom svaljenom na jastuku, ostao je u mraku.

– Dragi, veruješ li u boga – upita ona posle kratkog razmišljanja, ozbiljna lica, obuzeta nekim religioznim užasom kad je izišla iz naručja svoga ljubavnika.

Već od jutra ona se žalila na neku slabost, i sve ove glupe misli, kako je ona govorila, misli o smrti i paklu mučile su je podmuklo. Dešavalo joj se katkad da je provodila noći pune dečjeg straha u kome ju je, bednu, strašna uobrazilja mučila kao mora. I ona prihvati:

– Je li, misliš li da ću ići na nebo? Ona je zadrhtala, a grof, iznenađen ovim neobičnim pitanjem u ovakvom

trenutku, osećao je kako se u njemu budi griža savesti katolika. Nanina košulja skliznula je sa ramena, i ona je raspletene kose pala ničice jecajući i grčevito se držeći.

– Plašim se smrti... Plašim se smrti... Naprezao je svu svoju snagu da se pribere. I on se plašio da ne popusti pod

nastupom ludila ove žene, pripijene uz njegovo telo, u zaraznom strahu od nečeg nevidljivog, i on je stao da je uverava kako se ona vrlo dobro oseća i kako je dovoljno samo da se dobro vlada da bi jednog dana zaslužila oproštaj. Ali ona je odmahivala glavom, bez sumnje, ona nikome nije činila zla, štaviše, ona je nosila uvek medaljon sa slikom Bogorodice na crvenoj vrpci koji mu je pokazala između svojih nedara; samo, unapred je odlučeno da sve one neudate žene koje se sastaju s muškarcima idu u pakao. Ona se sećala ostataka svog znanja iz katihizisa. Ah! Kad bi se to tačno znalo! Ali, eto, ništa se ne zna i niko otuda ne donosi vesti, i, zaista, bilo bi glupo ustezati se, ako bi popovi govorili gluposti. Ona je ipak pobožna ljubila medaljon, topao od njenog tela, kao da je htela da otera od sebe smrt, čija ju je pomisao ispunjavala ledenim užasom.

Trebalo je da je Mifa prati u kupaonicu, ona se plašila da to ostane i minut sama, iako su vrata ostala otvorena. Kad je on ponovo legao, ona je još švrljala po sobi, pregledajući kutove, dršćući pri najmanjem šumu. Zaustavila se pred jednim ogledalom i zaboravila se kao nekad, gledajući svoju nagotu. Ali, kad je videla svoja nedra, svoje kukove i butine, njen strah je postao još veći. Najzad je počela da pipa kosti po svome licu, dugo, obema rukama.

– Čovek je ružan kad je mrtav – reče ona polako. Stezala je obraze, otvarajući široko oči, i udubljivala vilicu da vidi kako bi

izgledala. Ovako unakažena, ona se okrete grofu. – Pogledaj, glava će mi biti sasvim mala. On se tada naljuti. – Ti si luda, lezi. On je u svojoj uobrazilji video u grobu njen kostur posle jednog stoleća

spavanja; njegove se ruke sklopiše i on poče da šapće molitvu. Od pre izvesnog vremena njega je religija ponovo osvojila, njegove religiozne krize postajale su svaki dan sve žešće i one su ga ostavljale sasvim utučenog. Grčevito je lomio prste i ponavljao neprestano samo ove reči: „Bože moj... Bože moj... Bože moj!” To je bio krik njegove nemoći, krik njegovog greha, protiv koga nije mogao ništa, uprkos sigurnosti u svoje prokletstvo. Kad se vratila, našla ga je pod pokrivačem, unezverena pogleda, nokte je zario u svoja prsa, a oči su mu gledale uvis kao da traže nebo. Tada je ona ponovo počela da plače, oboje su se zagrlili, cvokoćući zubima ne znajući zašto, obuzeti istom glupom napasti, samo, ovog puta, to je bilo sasvim idiotski, kako je Nana izjavila kad je prestala da se plaši. Obuzeta nekom sumnjom, ona je grofa pažljivo ispitivala: može biti da je Roza Minjon poslala svoje famozno pismo. Ali to nije bila istina, to je bila posledica njenog straha i ništa drugo, jer njemu nije bilo poznato da ga ona vara.

Dva dana posle ponovnog nestanka, Mifa se pojavio ujutru, u vreme kad nikad nije dolazio. Bio je sav pomodreo, krvavih očiju, još potresen velikom unutrašnjom borbom. Ali Zoe, koja je takođe bila uplašena, nije primetila njegovu uznemirenost. Ona mu je potrčala u susret i povikala:

– Oh, gospodine, gde ste zaboga! Gospođa umalo što nije umrla sinoć. On joj zatraži podrobnija objašnjenja. – To je nešto neverovatno... Pobačaj, gospodine! Nana je bila trudna već tri meseca. Ona je dugo verovala da je slaba, kao i

doktor Butarel. Ali kad joj je on otvoreno rekao šta je, ona se toliko uznemirala da je učinila sve što je mogla kako bi sakrila trudnoću. Njen nervozan strah, njene crne misli bile su donekle posledica ovog događaja, čiju je tajnu čuvala sa stidom devojke majke prisiljene da skriva svoj položaj. To joj se činilo kao smešan nesrećan slučaj, nešto što je unižava i što bi je izvrglo šali. E? gadna šala! nema sreće, zaista! Trebalo je da se opeče baš onda kad je mislila da je svršeno. I ona se neprestano išćuđavala, kao da joj se poremetio pol, to, dakle, pravi decu, čak i onda kad se više neće i kad se upotrebljava za druge stvari. Priroda ju je dovodila do očajanja, ovo ozbiljno materinstvo koje se dizalo usred njenog zadovoljstva, ovaj novi život dat usred svih smrti koje je sejala oko sebe. Zar ne bi trebalo da čovek sobom raspolaže po svojoj volji, bez sve te glavobolje? I onda, otkuda to dete? Ona to nije mogla čak ni reći. Ah! bože! bilo bi sjajno kad bi onome koji ga je napravio palo na pamet da ga zadrži za sebe, jer niko ga nije tražio, ono je smetalo svakome, i sigurno ne bi imalo mnogo sreće u životu. Međutim, Zoe je pričala o nesreći.

– Gospođu su uhvatili grčevi oko četiri sata. Kad sam pošla u kupaonicu da vidim šta tamo radi, pošto se nije vraćala, našla sam je ispruženu na podu, bez svesti. Da, gospodine, na podu, u lokvi krvi, kao da ju je neko ubio... I tada mi je bilo jasno, zar ne? Bila sam besna, jer je gospođa ipak mogla da mi poveri svoju nesreću... To se upravo nalazio gospodin Žorž. On mi je pomagao da je podignem, i čim je čuo za pobačaj, i njemu je odmah pozlilo... Zaista, od juče se jednako ljutim!

Stvarno, kuća je bila uzrujana. Sva posluga jurila je kroz sobe i stepenište. Žorž je proveo noć u fotelji u salonu. On je lično juče javio ovu vest gospođinim prijateljima, uveče kad gospođa obično prima. On je veoma bled pričao stvar sa izrazom zaprepašćenja i uzbuđenja. Stener, Faloaz, Filip i drugi bili su tu. Pri prvim rečima oni su se čudili, nije moguće! to mora da je šala! Zatim su se uozbiljili i gledali u sobna vrata, zabrinutog izgleda, klimajući glavom i smatrajući da to nije smešno. Desetak muškaraca razgovarali su tiho ispred kamina do ponoći, svi prijatelji, svi mučeni istom mišlju očinstva. Izgledalo je kao da se između sebe izvinjavaju sa uzbuđenjem i smetenim izrazima. Zatim su slegali ramenima, to ih se nije ticalo, to je njena stvar; no divna je Nana! Čovek ne bi nikad očekivao ovakvu šalu od nje! I otišli su jedan po jedan, tiho, na prstima, kao iz sobe mrtvaca, gde čovek ne može više da se smeje.

– Pođite ipak gore, gospodine – reče Zoe grofu. – Gospođa se mnogo bolje oseća, i ona će vas primiti... Očekujem doktora koji je obećao da će ovog jutra doći.

Sobarica je nagovorila Žorža da pođe kući da spava. Gore, u salonu, ostala je samo Satena, ležeći na divanu i pušila je cigaretu gledajući uvis. Otkako se desila nesreća, ona je, usred preplašenosti cele kuće, pokazivala hladnokrvan bes, sležući ramenima, sa svirepim rečima. Tada, kad je Zoe prošla pored nje, ponavljajući gospodinu kako je sirota gospođa mnogo propatila:

– Tako joj i treba, to će je naučiti pameti – izusti ona kratko. Oni su se okretali iznenađeni. Satena se nije pomakla, gledala je stalno u

tavanicu stežući nervozno cigaretu ustima. – No, vi ste zaista dobri – reče Zoe. Ali Satena se uzdiže i sede, pogleda besno grofa, dobacivši mu ponovo u

lice: – Tako joj i treba, to će je naučiti pameti! I ona ponovo leže, dunuvši tanak dim, kao da je nezainteresovana i rešena

da se ni u šta ne meša. Ne, to je suviše glupo! Zoe je, međutim, uvela grofa u sobu, gde se osećao miris etera usred blage

tišine koju su jedva narušavale svojom potmulom tutnjavom retke kočije u Ulici Vilije. Nana je, vrlo bleda, bila zavaljena na jastuk; nije spavala, i oči su joj bile otvorene i zamišljene. Kad je spazila grofa, nasmešila se ne pomaknuvši se.

– Ah, mače moje – prošapta ona laganim glasom – zaista sam verovala da te neću nikad više videti.

Zatim, kad se on nagnu da je poljubi u kosu, ona se razneži i poče da mu govori o detetu, iskreno, kao da mu je on otac.

– Nisam smela da ti kažem... Osećala sam se tako srećna! Oh! sanjala sam o tome, želela sam da bude dostojno tebe. I, eto, sad nema više ničega ... Najzad, ovako je možda bolje. Neću da ti stvaram neprilike u životu.

On, iznenađen ovim očinstvom, mucao je nerazgovetne reči. Uzeo je stolicu i seo pored kreveta, sa rukom naslonjenom na pokrivač. Tada je mlada žena primetila njegovo uzrujano lice, njegove krvave oči, grozničavo drhtanje njegovih usana.

– Šta ti je – upita ona. – Zar si i ti bolestan? – Nisam – reče on mučno. Ona ga pronicljivo pogleda. Zatim dade znak Zoi, koja se zadržavala

nameštanjem bočica, i ova izađe. Kad su ostali sami, ona ga privuče i ponovi: – Šta ti je, dragane?... Oči su ti prepune suza, ja to dobro vidim... Dede,

govori, došao si da mi nešto kažeš. – Ne, ne, kunem ti se – promuca on. Ali, ugušen od bola, a uz to raznežen ovom bolesničkom sobom, u kojoj se

iznenada našao, on briznu u plač i zagnjuri glavu u čaršave da bi ugušio eksploziju svoga bola. Nana je razumela. Razume se, Roza Minjon se rešila da pošalje pismo. Pusti ga trenutak da plače, i on se tako jako tresao da se i ona tresla u krevetu. Najzad izusti s akcentom materinskog saosećanja:

– Ti si imao neprijatnosti kod kuće? On potvrdi glavom. Ona opet zaćuta, zatim vrlo tiho reče: – Onda, ti znaš sve? On potvrdi glavom. I teška tišina ponovo zavlada u bolesničkoj sobi. Uoči

toga dana, vrativši se kući sa soarea kod carice, on je primio pismo koje je Sabina napisala svome ljubavniku. Posle grozno provedene noći, probdevene u smišljanju osvete, izišao je tog jutra da bi se odupro iskušenju da ubije svoju ženu. Izišavši iz kuće, bio je obuzet milinom lepog junskog jutra, oterao je od sebe svoje misli i došao Nani, kao što je uvek njoj dolazio u strašnim časovima svoga života. I tek ovde on se predavao svojoj bedi, sa kukavičkom radošću da bude utešen.

– Dede, umiri se – prihvati mlada žena nežno. – Ja to znam već odavno. Ali ja ti svakako ne bih prva otvorila oči. Sećaš li se, prošle godine si nešto sumnjao, i onda su se stvari zagladile blagodareći mojoj razboritosti, najzad, tebi su nedostajali dokazi... A danas, ako imaš dokaz, to je teško, razumem ja to. Treba ipak biti pametan. Čovek se ne sramoti zbog toga ...

On nije više plakao. Uzdržavao se od stida, mada je odavno želeo da joj otkrije najintimnije pojedinosti u svome braku. Ona je morala da ga ohrabri. Zaboga, ona je žena i ona može sve čuti. I kad je on izustio prigušenim glasom:

– Ti si bolesna. Zašto da se umaraš!... Glupo je što sam došao. Ja odoh. – Ali ne – reče ona živahno. – Ostani. Možda ću ti dati dobar savet. Samo

ne dozvoljavaj da mnogo govorim, lekar je to zabranio.

On je najzad ustao i koračao je po sobi. Ona mu tada postavi pitanje: – A šta ćeš sad da radiš? – Pa, zaboga, išamaraću tog čoveka. Ona je napućila usta u znak negodovanja. – To nije pametno... A tvoja žena? – Povešću brakorazvodnu parnicu, imam dokaz. – Nimalo sjajno, dragi moj. To je čak glupo... Znaš, neću ti nikad dozvoliti

da to učiniš. I ona mu je, polako i slabim glasom, objasnila da ne treba da pravi skandal

ni dvobojem ni parnicom. Za nedelju dana bio bi predmet novinskog preklapanja; on se igra celim svojim životom, svojim mirom, svojim visokim položajem na dvoru, čašću svoga imena, i zašto sve to? Zato da bi ga svet ismejavao.

– Šta mari – povika on – bar ću se osvetiti. – Mače moje, kad se čovek u takvom slučaju ne osveti odmah, on se ne

sveti nikada. On je stao, mucajući. Zaista, on nije kukavica, ali oseća da je ona u pravu,

neka slabost rasla je u njemu, nešto oslabljeno i stidljivo, što ga je umekšalo u nastupu ljutnje. Uostalom, ona mu zadaje nov udar sa otvorenom rešenošću da mu sve kaže.

– A hoćeš li da ti kažem šta ti najviše smeta, dragi moj?... To što i ti varaš svoju ženu. E! Ti ne spavaš van kuće zato da se zabavljaš sitnicama. Tvoja žena mora da sumnja u to. I, onda, šta možeš da joj prebaciš? Ona će ti odgovoriti da si joj ti dao primer, a time će ti zapušiti usta... Eto, dragi, zato si ti ovde, umesto da odeš tamo da ubiješ oboje.

Mifa je pao na stolicu utučen grubošću ovih reči. Ona je ućutala da bi odahnula, zatim reče poluglasno.

– Oh, slomljena sam... Pomozi mi da se malo podignem. Stalno klizim, i glava mi je suviše umorna.

Kad joj je on pomogao, ona je uzdahnula osećajući se bolje. I tada je ponovo spomenula brakorazvodnu parnicu, rekavši da bi to proizvelo krasan utisak. Zar on ne vidi kako grofičin advokat zabavlja ceo Pariz pričajući priče o Nani? Sve bi se to pomenulo, njen neuspeh u pozorištu Varijete, njena kuća, njen život. Ah, to nikako! Njoj nije stalo do tolike reklame! Rđave žene bi je ogovarale svojim zlim jezicima; ali ona je, pre svega, htela njegovu sreću. Ona ga je privukla sebi i držala, naslonivši njegovu glavu pored svoje, zagrlivši ga jednom rukom oko vrata, i onda mu tiho šapnu:

– Slušaj, mače moje, treba da se izmiriš sa svojom ženom. On se usprotivio. Nikada! Njegovo srce je pucalo, to je bilo suviše

sramotno. Ona je ipak nežno navaljivala. – Treba da se pomiriš sa svojom ženom... Nećeš valjda da slušaš kako se

svuda priča da sam te ja odvratila od domaćeg ognjišta? To bi mi donelo rđav

glas, i šta bi svet o meni mislio?... Samo, zakuni se da ćeš me uvek voleti, jer kad već budeš išao sa drugom ...

Ona se gušila u suzama. On ju je prekinuo poljupcima, ponavljajući: – Ti si luda, to je nemoguće! – Ne, ne – prihvati ona – tako treba da bude. Naposletku, ona ti je žena. To

nije isto kao da bi me varao s prvom ženom na koju naiđeš. I ona je tako produžila da mu govori, dajući mu najbolje savete. Čak je

spomenula boga. Njemu se učinilo kao da sluša gospodina Venoa, kad mu je ovaj starac držao pridiku da ga otrgne od greha. Ona, međutim, nije govorila o raskidu, već je savetovala popustljivost, podelu čoveka između njegove žene i njegove ljubavnice, život pun mira i spokojstva, i bez neprijatnosti ni za koga, nešto što bi ličilo na srećan san u neizbežnoj prljavštini života. To neće izmeniti njihov život, on će ostati njeno najmilije mače, jedino što će morati da je ređe posećuje i što će grofici poklanjati noći koje ne bude proveo pored nje. Ona se mnogo umorila i završila je šapatom:

– Najzad, biću svesna da sam učinila dobro delo... Ti ćeš me više voleti. Nastalo je ćutanje. Ona je zaklopila oči, prebledevši opet na jastuku. On je

iščekivao pod izgovorom da je ne zamara. Posle dužeg ćutanja, ona otvori oči i prošapta:

– A novac? Gde ćeš uzeti novac ako se naljutiš... Labordet je došao juče zbog menice... A ja oskudevam u svemu, nemam više šta da obučem.

Ona je ponovo zatvorila oči i izgledala je kao mrtva. Senka teške strepnje prešla je preko grofovog lica. U nesreći koja ga je snašla on je zaboravio svoje novčane neprilike iz kojih nije znao kako da se izvuče. Usprkos izričitom obećanju, menica od sto hiljada franaka, koja je jedanput bila produžena, puštena je u promet. Labordet, praveći se očajan, bacao je svu krivicu na Fransisa, i govorio je da mu je ovo poslednjt put da se kompromituje u nekom poslu sa čovekom tako slabo vaspitanim. Trebalo je platiti, jer grof nikad ne bi pustio da se kompromituje njegov potpis. Osim toga, pored novih Naninih prohteva, u njegovoj kući vladao je nered zbog preteranih troškova. Po svom povratku iz Fondete, grofica je iznenada ispoljila sklonost ka raskoši, želju za mondenskim uživanjem, a to je sve proždiralo njihovo bogatstvo. Počelo se govoriti o njenim opasnim prohtevima, o sasvim novom vođenju kuće, o pet stotina hiljada franaka straćenih oko prepravljanja stare kuće u Miromenil ulici, o preteranim toaletama i ogromnim iščezlim sumama, propalim, a nikad se nije pobrinula da svom mužu polaže račune o tome. Mifa se dvaput usudio da joj učini primedbu želeći da nešto sazna, ali ona ga je smešeći se pogledala sa tako neobičnim izrazom da on nije više smeo da je pita, iz straha od njenog suviše jasnog odgovora. Ako je pristao po Naninom nagovoru da uzme Dagenea za zeta, to je učinio naročito zato da bi mogao da svede Estelin miraz na dvesta hiljada franaka, s tim da se za ostatak sporazume s mladićem, koji je bio srećan zbog ovog neočekivanog venčanja.

Međutim, već nedelju dana, pritešnjem ovom neposrednom potrebom da nađe Labordetovih sto hiljada franaka, Mifa je našao jedno sredstvo pred kojim

je uzmicao, a to je bila prodaja Borda, divnog imanja, procenjenog na pola miliona franaka, koje je jedan stric pre kratkog vremena ostavio u nasledstvo grofici. Samo, za to je bio potreban grofičin potpis, koja tako isto, po bračnom ugovoru, nije mogla da otuđi imanje bez grofova pristanka. Najzad, uoči toga dana, on je rešio da o tome potpisu govori sa svojom ženom. I sve se srušilo, nikada do tog časa on ne bi prihvatio takav sporazum. Ova je pomisao još dublje zarivala strašni udarac preljube. On je dobro shvatio šta Nana traži, jer, u sve većoj napuštenosti, koja ga je gonila da sa njom deli sve brige, on joj se žalio na svoj položaj i poverio joj je svoju veliku brigu zbog ovoga grofičinog potpisa.

Nana, međutim, nije navaljivala. Ona nije još otvarala oči. Videći je tako bledu, on se uplaši i dade joj da uzme malo etera. Ona uzdahnu i upita ga, ne spominjući Dagenea.

– Kad će biti venčanje? – Ugovor se potpisuje u utorak, kroz pet dana – odgovori on. Tada još uvek zatvorenih očiju, kao da govori u noći svojih misli: – Najzad, mače moje, vidi šta imaš da radiš... Što se mene tiče, hoću da

svako bude zadovoljan. On je umiri, uhvativši je za ruku. Da, videće, glavno je da se ona odmori. I

on se nije više bunio, ova bolesnička soba, tako mlaka i uspavana, sa mirisom etera, najzad ga je smirila, jer mu je toliko bio potreban mir. Sva njegova muškost, pobesnela zbog uvrede, gubila se pored toplote ovoga kreveta, kraj ove bolesne žene koju je on negovao, u buđenju njegove ljubavne groznice i sećanju na njihove slasti. Naginjao se nad nju i stezao je u svom zagrljaju, a ona se puštala, nepomična lica, dok joj je na usnama igrao jedva primetan pobednički osmeh.

U tom trenutku pojavio se doktor Butarel. – No? Kako je ovom dragom detetu – reče on familijarno grofu, koga je

smatrao kao muža. – Vraga, naterali smo je da govori! Doktor je bio lep čovek, još mlad, i imao je mnogo pacijenata među

galantnim svetom. Bio je vrlo veseo, smejao se kao drug sa ovim gospođama, ali sa njima nije održavao nikakve intimne veze; on je veoma skupo i sa najvećom tačnošću naplaćivao svoje vizite. Uostalom, on se odazivao i najmanjem pozivu. Nana ga je zvala dva ili tri puta nedeljno, u neprestanom strahu od smrti, poveravajući mu sa strepnjom kakvu sitnu bolest koju je on lečio zabavaljajući je raznim Rekla-kazala i ljubavnim avanturama. Sve gospođe su ga obožavale. Ali ovog puta sitna bolest bila je ozbiljna.

Mifa se povukao vrlo uzbuđen. Sada je osećao samo neku razneženost videći svoju sirotu Nanu tako slabu. Kad je izlazio, ona mu dade znak da se vrati, pruži mu čelo da je poljubi, i onda reče, tihim glasom, tonom šaljive pretnje:

– Ti znaš šta sam ti dopustila... Vrati se svojoj ženi ili je među nama svršeno, naljutiću se!

Grofica Sabina htela je da ugovor bude potpisan jednog utorka, da bi tom prilikom svečano otvorila svoju obnovljenu kuću, u kojoj su se slike i boje vrlo sporo sušile. Pet stotina pozivnica bilo je poslato raznim prijateljima i poznanicima iz otmenog društva. Još toga jutra tapetari su prikucavali tapete, i, kad je trebalo upaliti lustere, oko devet sati, arhitekt je u pratnji grofice koja se oduševljavala, izdavao poslednja naređenja.

To je bila jedna od onih prolećnih svečanosti tako nežne draži. Tople junske večeri omogućile su da se otvore dvoja vrata velikog salona i da se bal produži sve do peska u vrtu. Kad su stigli prvi gosti, koje su grof i grofica dočekali na vratima, bili su zasenjeni. Trebalo se setiti nekadašnjeg salona, kojim je prolazila hladna uspomena grofice Mifa, one starinske sobe ispunjene pobožnom strašću, sa njenim masivnim nameštajem od mahagonija u ampir stilu, tapeta od žutog somota, zelenkaste tavanice mokre od vlage. Sada, na samome ulazu, u tremu, mozaik prevučen zlatom prelivao se ispod visokih svećnjaka, dok se ograda mramornog stepeništa isticala svojim finim rezbarijama. Zatim se ulazilo u blistavi salon, pokriven somotom iz Đenove, na čijoj je tavanici bila široka dekoracija od Bušea, koju je arhitekt platio sto hiljada franaka prilikom prodaje zamka Dampjer. Lusteri i zidni svećnjaci od kristala bacali su sjajnu svetlost na raskošna ogledala i skupoceni nameštaj. Izgledalo je kao da se Sabinina fotelja, ovo jedino sedište od crvene svile, čija mekota nikada nije bila u tonu, umnožila i proširila toliko da je ispunila celu kuću nekom sladostrasnom lenjošću, nekom oštrom nasladom koja je gorela žestinom poznih vatara.

Bal je već počeo. Orkestar, koji je bio u bašti, ispred jednog otvorenog prozora, svirao je valcer, čiji se nežni ritam umekšao i nestajao u otvorenom vazduhu. Vrt se širio u providnu senku, osvetljen lampionima, sa šatorom od purpura razapetim na ivici jedne rudine, u kome je bio namešten bife. Raskalašni valcer Plave Venere, pun nepristojnog smeha, prodirao je u staru kuću zvučnim talasom i nekom drhtavicom koja je zagrevala zidove. Činilo se kao da je nekakav vetar puti došao sa ulice i pomeo ceo jedan mrtvi vek gordog doma, ponevši sa sobom prošlost grofova Mifa, vek časti i uspavan pod svodovima.

Međutim, blizu kamina, na svome uobičajenom mestu, stari prijatelji grofove majke okupili su se kao otuđeni i zapanjeni. Oni su obrazovali grupu usred gomile koja je malo-pomalo rasla. Gospođa od Žonkoja, koja nije mogla više da prepozna sobe, prešla je preko trpezarije. Gospođa Šantro začuđeno je posmatrala vrt koji joj se činio ogroman. I uskoro su u ovome kutu, tihim glasom, počele da padaju sve moguće gorke primedbe.

– Slušajte – šaptala je gospođa Šantro – zamislite da se grofica vrati... kako bi izgledala kad bi se našla usred ovog sveta. I sve ovo zlato i ova galama... To je skandalozno!

– Sabina je luda – odgovori gospođa od Žonkoja. – Jeste li je videli na vratima! Pogledajte, vidi se odavde... Stavila je sve svoje dijamante.

One su ustale za trenutak da posmatraju groficu i grofa. Sabina je bila u divnoj beloj toaleti, trijumfovala je u svojoj lepoti, vesela, sa nečim zanosnim u

svome stalnom osmehu. Pored nje stajao je Mifa, ostareo, malo bled, smešeći se takođe, mirno i dostojanstveno.

– Kad čovek pomisli da je on bio gospodar – prihvati gospođa Šantro – i da nijedna klupica ne bi tu ušla bez njegove dozvole!... Ah, lepo! ona je to izmenila i on se sada nalazi u njenoj kući... Sećate li se kad ona nije htela da popravi svoj salon. A sada je popravila celu kuću.

Ali one su ućutale, jer je ušla gospođa od Šezela u društvu mlade gospođe, sva ushićena, odobravajući s lakim usklicima:

– Oh! divno... sjajno... to se zove ukus! I ona im dobaci glasno: – Šta sam vam rekla! Nema ničeg boljeg od ovih trošnih kuća kad ih čovek

dotera kako treba... To dobija naročiti šik! Zar ne, daje utisak velikog stoleća... Najzad, ona sad može da prima.

Dve stare gospođe ponovo su sele, razgovarajući tiho o venčanju kome su se mnogi čudili. Estela je prošla pored njih, u haljini od ružičaste svile, uvek mršava i nerazvijena, sa nemim izrazom device. Ona je prihvatila Dagenea mirno; nije pokazivala ni radost ni žalost, bila je isto tako hladna i bleda kao u zimske večeri kad je stavljala cepanice u vatru. Sva ova svečanost, priređena za nju, ova blistava svetlost, ovo cveće, ova muzika, ostavljali su je bez uzbuđenja.

– To je pustolov – govorila je gospođa od Žonkoja. – Ja ga nikad nisam videla.

– Pazite, evo ga – prošapta gospođa Šantro. Dagene, koji je spazio gospođu Igon sa njenim sinovima, pohitao je da joj

ponudi ruku; smejao se i ukazivao joj toliko pažnje i nežnosti kao da je i ona donekle sarađivala na njegovoj iznenadnoj sreći.

– Zahvaljujem vam – reče ona sednuvši pored kamina. – Vidite li, ovo je moje staro mesto.

– Vi ga poznajete – upita gospođa od Žonkoja kad je Dagene otišao. – Svakako, krasan mladić. Žorž ga mnogo voli... To je vrlo ugledna

porodica. Dobra gospođa ga je branila od nekog potajnog neprijateljstva koje je

osećala. Njegov otac, koga je mnogo cenio Luj-Filip, zauzimao je do svoje smrti položaj prefekta. On se, može biti, malo istrošio. Govori se da je propao. U svakom slučaju, jedan od njegovih stričeva, vlasnik velikog imanja, treba da mu ostavi sve svoje dobro. Ali su ove gospođe odmahivale glavom, dok je gospođa Igon, osećajući se i sama nelagodno, stalno govorila o poštenju njegove porodice. Ona je bila vrlo umorna i žalila se na svoje noge. Od pre mesec dana stanovala je u svojoj kući u Rišeljeovoj ulici, zbog mnogih poslova, kako je govorila. Tužna senka prekrivala je njen materinski osmeh.

– Svejedno – zaključi gospođa Šantro. – Estela je mogla da pretenduje na nešto mnogo bolje.

U ovom trenutku muzika je počela da svira kadril. Svet se tiskao na obe strane salona da bi ostavio slobodno mesto igru. Svetle haljine su prolazile i

mešale se sa crnim frakovima, dok je velika svetlost, padajući na ustalasano more glava, isticala blesak skupocenog nakita, podrhtavanje beloga perja, jorgovana i ruža. Bilo je već toplo, pod živahnim notama orkestra, jaki miris dopirao je iz lakih providnih tkanina, iz ove mešavine tila, satina i svile u kojoj su bledela bela ramena. Kroz otvorena vrata, na kraju susednih soba, videli su se redovi žena koje su sedele, sa diskretnim bleskom svog osmeha, svetlih očiju i malo napućenih usta na koja je padao dah lepeza. Zvanice su neprestano stizale, i njih je sluga glasno najavljivao, dok su se gospoda, provlačeći se kroz grupe, polako trudila da negde smeste zbunjene dame koje su vodili ispod ruke, i uzdizala se na prste tražeći u daljini neku slobodnu fotelju. Kuća se punila, suknje su se množile sa tihim šuštanjem i bilo je kutova gde je gomila čipaka, mašni i pufova zakrčivala prolaz, dok su dame, naviknute na ove bleštave gungule, bile uzdržane uz svu svoju draž. Međutim, u vrtu, pod ružičastom svetlošću lampiona, odmicali su parovi, bežeći od zagušljivosti velikog salona, senke haljina promicale su brzo duž zelene livade, kao u ritmu muzike kadrila, koja je iza drveća dobijala neku daleku mekotu.

Stener je to sreo Fukarmona i Faloaza koji su ispred bifea pili šampanjac. – To je bezobrazno koliko je šik – govorio je Faloaz posmatrajući purpurni

šator, razapet na pozlaćenim kopljima. – Čovek bi pomislio da je na vašaru medenih kolača!

On je sada neprestano terao neku šalu, u pozi mladića koji je preterao u svemu i koji više ništa ne smatra za vredno da bude uzeto ozbiljno.

– Onaj siroti Vandevr bio bi iznenađen kad bi se vratio – prošaputa Fukarmon. – Sećate li se kad je umirao od dosade, tamo ispred kamina? Do vraga! Tada se nije trebalo smejati!

– Vandevr, ostav’te molim vas, promašen čovek – prihvati prezrivo Faloaz. – Taj se ljuto prevario ako je mislio da će nas zadiviti svojim pečenjem u štali. O tome više niko ne govori. Vandevr je svršio svoje, propao, sahranjen! Pređimo na drugoga.

Zatim, kad se Stener sa njima rukovao: – Znate, Nana je upravo sad stigla. Oh! da ste samo videli kad je ušla!

Nešto neverovatno!... Ona je najpre poljubila groficu. Zatim kad su se deca približila ona ih je blagoslovila, govoreći Dageneu: „Slušaj, Pole, ako je budeš varao, imaćeš posla sa mnom...” Kako! zar vi to niste videli! Oh! kakav šik! Kakav uspeh!

Druga dvojica su zinula, slušajući ga. Najzad su počeli da se smeju. On je, međutim, bio oduševljen i smatrao se vrlo duhovitim.

– No, vi ste poverovali, da se to desilo... Dabome, pošto je Nana udesila ovaj brak. Uostalom, ona je član porodice.

Braća Igon su prilazili i Filip mu je rekao da ćuti. Tada je između muškaraca otpočeo razgovor o venčanju. Žorž se naljutio na Faloaza koji je sve pričao. Nana je grofu lepo prikačila jednog od svojih bivših za zeta; samo, laž je da je ona još prošle noći spavala sa Dageneom. Fukarmon je slegnuo ramenima. Da li se uopšte može znati kad Nana s kim spava? Ali Žorž ljutito odgovori: „Ja,

gospodine, to znam!” i to ih je sve raspoložilo. Najzad, kako kaže Stener, to su neka čudna posla.

Malo-pomalo bife se sve više punio. Oni su ustupali mesto drugima, ali se nisu razišli. Faloaz je posmatrao žene bezobrazno, kao da je mislio da je u Mabilu. Udno jedne aleje društvo se iznenadilo spazivši gospodina Venoa u ozbiljnom govoru sa Dageneom, na čiji su račun počeli veselo da smeju, govoreći kako ga onaj ispoveda i daje mu savete za prvu bračnu noć. Zatim su došli pred jedna vrata od salona gde je polka odnosila parove, u ljuljanju koje je pravilo kao neku brazdu između ljudi što su stajali okolo. Pod dahom koji je dolazio spolja, sveće su gorele vrlo visoko. Kad bi prošla neka haljina, sa lakim šuštanjem po taktu, ona je malim dahom vetra osvežavala užarenu toplotu koja je padala sa lustera.

– Vraga! Verovatno im nije hladno unutra – prošapta Faloaz. Oni su žmirkali, došavši iz tajanstvenih senki vrata u ovu svetlost; spazili

su markiza od Šuara, usamljenog, koji se svojim visokim stasom uzdizao iznad nagih ramena koja su ga okružavala. Lice mu je bilo bledo i vrlo ozbiljno, držanje ponosno i dostojanstveno, pod njegovom retkom sedom kosom. Ljut zbog ponašanja grofa Mifa, on je pre kratkog vremena javno raskinuo s njim svaku vezu, pravio se da njegova noga neće više kročiti u ovu kuću. Što je sad pristao da se ovde pojavi te večeri, učinio je na molbu svoje unuke, čiji je brak, uostalom, osuđivao, grdeći rasulo do kojeg su dovedeni vodeći staleži zbog sramnog popuštanja modernom razvratu.

– Ah, to je kraj – govorila je pored kamina gospođa od Žonkoja na uvo gospođi Šantro. – Ona je devojka omađijala ovog nesrećnika... Mi koje smo ga poznavale kao dobrog vernika i tako plemenitog čoveka!

– Izgleda da propada – produži gospođa Šantro. – Moj muž je imao u rukama jednu menicu... On sada živi u onoj kući u Ulici Vilije. Ceo Pariz o tome priča... Bože moj, ja ne izvinjavam Sabinu, priznaćete ipak da joj on daje mnogo razloga da se žali! Pa sad, ako i rasipa novac...

– Ona ne baca sama novac – prekide je druga. – Najzad, udvoje, ići će brže... To vam je davljenje u blatu, draga moja.

Jedan mekani glas prekinuo ih je. To je bio gospodin Veno, on je seo iza njih, kao da je želeo da se izgubi, i naginjući se, šapnuo im je:

– Zašto da se očajava? Bog se javlja kad sve izgleda izgubljeno. On je mirno prisustvovao rasulu ove kuće kojom je nekada upravljao.

Otkako je otišao u Fondetu, on je pustio da ludilo raste, potpuno svestan svoje nemoći. Na sve je bio pristao, na grofovu besnu strast prema Nani, na Fošerijevo prisustvo pored grofice, pa čak i na brak Estele i Dagenea. Šta mari sve to! I on se pokazivao popustljiviji, tajanstveniji, spremajući se da osvoji mladi bračni par, kao što je učinio sa starim, znajući dobro da velika poremećenja vode velikoj pobožnosti. Proviđenje će imati svoj čas.

– Naš prijatelj – produži on tiho – uvek je zagrejan najboljim verskim osećanjima... On mi je o tome dao najjasnije dokaze.

– Pa lepo – reče gospođa od Žonkoja – on bi, pre svega, morao da se pomiri sa svojom ženom.

– Bez sumnje... Ja se sigurno nadam da će do tog izmirenja uskoro doći. Tada dve stare dame počeše da ga ispituju. Ali on je opet postao smeran,

govoreći da treba pustiti nebo da ono radi. Sva njegova želja da približi grofa i groficu jeste u tome da se izbegne javni skandal. Vera tolerira mnoge slabosti kada se čuvaju obziri.

– Najzad – prihvati gospođa od Žonkoja – trebalo je sprečiti udaju s ovim pustolovom ...

Čičica je bio duboko iznenađen. – Vi se varate, gospodin Dagene je veoma darovit mlad čovek... Ja

poznajem njegove ideje. On nastoji da se zaborave greške mladosti. Estela će ga pridobiti, budite u to sigurni.

– Oh! Estela – prošapta prezrivo gospođa Šantro – verujem da je ova draga devojčica nesposobna da pokaže svoju volju. Ona je toliko beznačajna.

Ovo mišljenje izazva osmeh gospodina Venoa. Uostalom, on se nije izjasnio o mladoj nevesti. Sklopivši oči, kao da se to ne tiče, on se ponovo izgubi iza sukanja, povukavši se u svoj ugao. Gospođa Igon, u svojoj rasejanoj zamorenosti, čula je nekoliko reči. Ona se umeša i zaključi svojim izrazom trpeljivosti, obraćajući se markizu od Šuara, koji ju je pozdravio:

– Ove su gospođe suviše stroge. Život je tako zao za svakoga... Zar ne, prijatelju, moramo opraštati mnogo ljudima ako hoćemo da i sami budemo dostojni oproštaja?

Markiz je ostao nekoliko trenutaka u nedoumici, bojeći se neke aluzije. Ali je dobra gospođa imala tako tužan osmeh da se on odmah trgnu, rekavši:

– Ne, za izvesne greške nema oproštaja... Takva popustljivost tera društvo u provaliju.

Bal je još više oživeo. Novi kadril lako je zaljuljao pod u salonu, kao da je stara kuća popuštala od igre ovog razdraganog sveta. S vremena na vreme, u izmešanom bledilu glava odvajalo se neko žensko lice, zaneto igrom, svetlih očiju, poluotvorenih usta, sa svetlošću lustera na beloj koži. Gospođa od Žonkoja rekla je da ovde nema razuma. Prava je ludost bila nagomilati pet stotina osoba u apartman u koji može da stane jedva dvesta. Zašto se onda ne potpisuje bračni ugovor na Trgu Karusel? To je posledica novih običaja i naravi, govorila je gospođa Šantro, nekada su se takve svečanosti obavljale u krugu porodice, danas su potrebne gužve u koje je ulica slobodno ulazila, prava gungula bez koje bi soare izgledalo hladno. Danas se javno izlaže raskoš, uvodi se u kuću najluksuzniji svet Pariza, i ništa nije prirodnije nego kad takva mešavina podriva domaće ognjište. Ove dame su se žalile što ne poznaju više od pedeset osoba. Otkuda dolazi sve ovo? Devojke su, dekoltovane, pokazivale svoja ramena. Jedna žena imala je zlatan nož uvučen u punđu, a bila je obučena u vez od crnog bisera, kao da ima pancir-košulju. Neku drugu su pratili osmehom, toliko je bila neobična smelost njene pripijene suknje. Sva raskoš

ovog svršetka zime bila je ovde, svet zadovoljstva sa svojim popustljivostima, ono što jedna domaćica pokupi među svojim jednodnevnim vezama, društvo u kome su se mešala velika imena i velike sramote, u istoj žeđi za uživanjem. Toplota je rasla, kadril je razvijao ritmičnu simetričnost svojih figura usred prepunih salona.

– Grofica je vrlo šik – prihvati Faloaz na vratima vrta – ona je za deset godina mlađa od svoje kćerke... Zbilja, Fukarmone, reci nam: Vandevr se kladio da ona nema butine.

Ova cinična poza dosadila je ovoj gospodi. Fukarmon samo odgovori: – Dragi moj, pitajte to svog rođaka. Evo, upravo dolazi. – Gle! Sjajna ideja – povika Faloaz. – Kladim se u deset zlatnika da ima

butine. Fošeri je zaista dolazio. Kao stalni posetilac kuće on je prošao kroz

trpezariju da bi izbegao navalu pred vratima. Njega je u početku zime Roza ponovo osvojila i on je sada delio svoju ljubav između pevačice i grofice, vrlo umoran, ne znajući kako da napusti jednu od njih. Sabina je laskala njegovoj taštini, ali ga je Roza više zabavljala. Uostalom, to je od ove poslednje bila prava strast, nežnost bračne vernosti koja je veoma žalostila Minjona.

– Slušaj, jedno obaveštenje – ponovi Faloaz stežući ruku svoga rođaka. – Vidiš onu damu u beloj svili?

Otkako je zbog svog nasledstva postao drzak, naročito mu se dopadalo da se šali sa Fošerijem, pošto je imao da zadovolji jednu staru pizmu, da se ovome osveti zbog nekadašnjeg ismejavanja kad je došao iz provincije.

– Da, ona dama sa čipkama. Novinar se podizao, ne razumevajući još ništa. – Grofica – reče najzad. – Tačno, dobri moj... Opkladio sam se u deset zlatnika. Ima li ona butine? I on poče da se smeje, očaran što je ipak napakostio Fošeriju, koji ga je

nekad toliko zadivljavao kad ga je pitao da li grofica ima ljubavnika. Ali Fošeri, ne čudeći se ni najmanje, gledao ga je netremice.

– Baš si idiot – izusti on najzad, slegnuvši ramenima. Zatim se rukovao s gospodom, dok Faloaz, sasvim zbunjen, nije bio više

siguran da je rekao nešto smešno. Otpočeli su razgovor. Od onog dana kad su bile trke, bankar i Fukarmon postali su članovi društva koje je posećivalo kuću u Ulici Vilije. Nana se osećala mnogo bolje, i grof je svako veče dolazio da se raspituje za njeno zdravlje. Međutim, Fošeri, koji je slušao, izgledao je zabrinut. Toga jutra, Roza mu je u jednoj svađi otvoreno priznala da je poslala pismo, sad može da se pojavi kod svoje otmene dame, biće dobro primljen. Posle dugog oklevanja, on je ipak došao, iz hrabrosti. Ali se pod njegovim prividnim mirom krila uzrujanost zbog blesave Faloazove šale.

– Šta vam je – upita ga Filip. – Izgledate bolesni. – Ja? Ni najmanje... Radio sam, zato dolazim tako kasno.

Zatim, sa onim nepoznatim heroizmom koji raspliće svakidašnje tragedije života, on hladno reče:

– Eto, nisam još pozdravio domaćine... Treba biti učtiv. On se čak našalio, okrenuvši se prema Faloazu: – Zar ne, idiote? I on prođe kroz gomilu. Sluga nije više objavljivao imena gostiju.

Međutim, grof i grofica razgovarali su još pored vrata, zadržani gospođama koje su ulazile. On im najzad priđe, dok su se gospoda, koja su ostala na peronu vrata, uzdizala da vide tu sliku. Mora da je Nana nešto izbrbljala.

– Grof ga nije spazio – prošapta Žorž. – Pazite, on se okreće... Aha! Gotovo je!

Orkestar je ponovo zasvirao valcer iz Plave Venere. Fošeri je najpre pozdravio groficu koja se stalno smešila, vedra i ushićena. On je zatim ostao jedan trenutak nepomičan iza grofovdh leđa, očekujući vrlo miran. Grof je te noći zadržao svoju ponosnu ozbiljnost i zvanično držanje velikodostojnika. Kad je najzad spustio pogled na novinara, on je još više istakao svoje veličanstveno držanje. Nekoliko trenutaka dva čoveka su se gledala. Zatim je Fošeri prvi pružio ruku, koju je Mifa prihvatio. Njihove su se ruke držale, grofica Sabina se smešila ispred njih, spuštenih očiju, dok je valcer neprestano odvijao svoj ritam, raskalašno podrugljivo.

– Pa to ide samo od sebe – reče Stener. – Zar su im se ruke prilepile? – upita Fukarmon, iznenađen njihovim dugim

stezanjem. Zbog jedne neodoljive uspomene bledo Fošerijevo lice dobi ružičastu boju.

On se setio pozorišta i magacina za pribor, sa zelenkastom svetlošću i starudijama pokrivenim prašinom; tu je bio Mifa, koji je držao u ruci čašu za jaja i koji je zloupotrebljavao svoje sumnje. Sada Mifa nije više sumnjao, to je bio poslednji stub dostojanstva, koji se rušio. Fošeri, oslobodivši se straha, videći slobodnu veselost grofice, bio je obuzet željom da se smeje, jer mu je sve to izgledalo komično.

– Ah! ovog puta, to je zaista ona! – viknu Faloaz koji nije hteo da ne kaže neku šalu kad je smatrao da je dobra. – Vidite li tamo Nanu kako ulazi?

– Ta umukni jednom, idiote – prošapta Filip. – Ali kad vam kažem!... Svira joj se njen valcer, zaboga! I onda, i ona treba

da uđe u ovo izmirenje, do vraga!... Šta? Zar je ne vidite? Ona ih je pritisnula sve troje na svoje grudi, mog rođaka, moju rođaku i njenog muža, nazivajući ih svojim mačićima. Mene ove porodične scene uzbuđuju.

Estela se približavala. Fošeri ju je pozdravio i čestitao joj, dok ga je ona, ukočena u svojoj ružičastoj haljini, gledala začuđeno kao ćutljivo dete, bacajući brze poglede na oca i majku. Dagene se takođe toplo rukovao sa novinarom. Oni su sačinjavali veselu grupu, a iza njih provlačio se gospodin Veno, prateći ih pogledom punim pobožne blagosti, srećan što vidi ova poslednja odricanja koja su spremala puteve proviđenja.

Valcer je neprestano svirao, parovi su se ljuljali u sladostrasnoj Veselosti. To je bila jača repriza zadovoljstva koje je kao plima zapljuskivalo staru kuću. Orkestar je pojačavao treperave zvuke flauta i prigušene uzdahe violina; ispod somota iz Đenove, zlata i slika, lusteri su puštali jaku toplotu, kao sunčeva prašina; gomila zvanica, koju su ogledala umnožavala, izgledala je kao da se proširuje sa uvećanim šapatom svojih glasova. Obilazeći salon, parovi koji su prolazili držeći se oko struka, između osmeha žena koje su sedele, pojačavali su podrhtavanje podova. U vrtu je svetlost mletačkih lampiona padala kao u dalekim odblescima požara na tamne senke šetača koji su tražili malo vazduha udno aleja. I ovo podrhtavanje zidova i ovaj crveni oblak bili su kao poslednji plamen u kome je pucala starinska čast goreći na četiri ugla kuće. Bojažljiva veselost, koja se tek sada javljala, i koju je Fošeri jedne aprilske večeri čuo kako zvuči zvukom kristala koji se lomi, bila se malo-pomalo ohrabrila, pomamno dospevši do ovog stanja bleštave svečanosti. Pukotina je sada rasla, kuća je od nje pucala, i to je nagoveštavalo bliski slom. Kod pijanica iz pregrađa, strašna beda, kredenac bez hleba i luda žeđ za alkoholom, koja prodaje čak i vunu iz dušeka, upropašćavaju pokvarene porodice. Ovde, na ruševinama ovog bogatstva, nagomilanog i zapaljenog odjedanput, valcer je svirao posmrtni marš jednoj staroj rasi, dok je Nana, nevidljiva, nadneta nad balom sa svojim gipkim udovima, rastvarala ovaj svet i prožimala ga fermentom svoga mirisa koji je lebdeo u toplom vazduhu, u raskalašnom ritmu muzike.

Uveče, onoga dana kad je obavljeno venčanje u crkvi, grof Mifa je ušao u sobu svoje žene, u koju nije ušao dve godine. Grofica se, iznenađena, trgla, ali je na njenim usnama još lebdeo zanosni osmejak. On je bio vrlo zbunjen i počeo je da muca, i ona ga je tada malo ukorila. Uostalom, ni on ni ona nisu smeli otvoreno da se izjasne. Vera je zahtevala od njih ovaj uzajamni oproštaj, oni su se prećutno sporazumeli da svako od njih zadrži svoju slobodu. Pre nego što su pošli da spavaju, kako je izgledalo da se grofica koleba, oni počeše da govore o poslovima. On je prvi spomenuo da se proda imanje Bord. Ona je na to odmah pristala. Novac im je bio vrlo potreban i oni će ga podeliti. Ovo je dovelo do izmirenja. Mifa je u svojoj griži savesti osetio pravo olakšanje.

Upravo tog dana, dok je Nana dremala, oko dva sata, Zoe se usudila da zakuca na vrata njene sobe. Zavese su bile spuštene i topli dah je ulazio kroz prozor u mirnu svežinu polumraka. Mlada žena je upravo ustala, još malo umorna. Ona otvori oči i upita:

– Ko je? Zoe je htela da odgovori, ali je Dagene na silu ušao i sam se prijavio. Ona

se nasloni na jastuk i reče, otpustivši sobaricu: – Kako, ti? Na dan svoje svadbe?... Šta se desilo? Iznenađen pomrčinom, on je ostao na sredini sobe. Ipak se malo-pomalo

privikao i pošao je napred, u fraku sa belom kravatom i belim rukavicama. On je ponavljao:

– Pa da, to sam ja... Zar se ne sećaš?

Ne, ona se nije ničega sećala. On je morao da joj se ponudi otvoreno, šaleći se.

– Eto, donosim ti tvoj procenat... poklon svoje nevinosti. Kako se nalazila na ivici kreveta, ona ga uhvati svojim rukama, obuzeta

grohotnim smehom tako da je gotovo ala, toliko joj se to od njega dopalo. – Ah, baš je smešan ovaj Mimi!... On je ipak na to misio! A ja sam bila

sasvim zaboravila! Dakle, ti si pobegao iz crkve? Zaista, mirišeš na tamjan... Hajde, poljubi me! oh! Jače, jače, moj Mimi! to je možda poslednji put.

U tamnoj sobi, gde se još osećao slabi miris etera, njihov smeh se stišao. Velika toplota nadimala je zavese na prozorima, dok su se sa ulice čuli dečji glasovi. Oni su se zatim šalili kratko vreme, jer se on žurio. Dagene je otputovao sa svojom ženom odmah posle venčanja.

XIII Krajem septembra, grof Mifa, koji je morao da večera kod Nane, došao je u

sumrak da je izvesti kako je dobio iznenada naređenje da ide u Tiljerije. Kuća nije bila još osvetljena, posluga se na sav glas smejala u svojoj trpezariji, on se polako popeo stepenicama gde su prozori svetleli u toploj senci. Kad je dospeo gore, vrata salona nisu napravila nikakav šum. Ružičasta svetlost gubila se na tavanici sobe, crveni tapeti, duboki divani, lakovani nameštaj, ova zbrka tkanina, bronze i fajanse, spavali su već u tišini i polumraku u kome su se gubli kutovi, bez ijednog preliva slonove kosti, bez ijednog odbleska zlata. I to, u toj pomrčini, na belini jedne velike raširene suknje, koja se jedino mogla raspoznati, on je spazio Nanu, zavaljenu, u Žoržovom naručju. Svako odricanje bilo je nemogućno. On je prigušeno kriknuo i zinuo od zaprepašćenja.

Nana je jednim skokom ustala i gurnula ga u sobu da bi malome omogućila da pobegne.

– Uđi – prošaputa mu ona izgubljena – reći ću ti.... Bila je ogorčena zbog ovog iznenađenja. Nikada se nije tako podavala u

svojoj kući, u ovom salonu sa otvorenim vratima. Popustila je posle jedne svađe sa Žoržom koji je bio besan od ljubomore na Filipa; on se obisnuo oko njenog vrata i jecao tako jako da ga je pustila da radi šta hoće, ne znajući kako da ga umiri, u stvari, obuzeta sažaljenjem. I kad je jedanput napravila glupost da se toliko zaboravi s jednim deranom koji joj čak nije više mogao da donese ni buket ljubičica, pošto je njegova majka toliko pazila na njega, upravo je naišao grof i uhvatio ih. Baš nema sreće! Eto šta je dobila zato što se pokazala dobra devojka!

Međutim, u sobi u koju je gurnula grofa vladala je potpuna pomrčina. Ona je tada, pipajući besno zazvonila i zatražila lampu. Žilijen je takođe bio za to kriv! Da je u salonu bila lampa, ništa se od svega toga ne bi desilo. Ovaj glupavi mrak u salonu potpuno ju je uzbudio.

– Molim te, mače moje, budi razuman... – reče mu ona kad je Zoe donela sveću.

Grof je sedeo sa rukama na kolenima i gledao u pod, kao da je otupeo od onoga što je maločas video. Nije mogao da uzvikne od gneva, dršćući kao da je obuzet nekim užasom od koga se smrznuo. Ovaj nemi bol dirnuo je mladu ženu koja je pokušala da ga uteši.

– Pa, eto, da, skrivila sam... Priznajem, ovo što sam učinila vrlo je rđavo... Vidiš, žao mi je što sam pogrešila. To me mnogo boli, jer se ti ljutiš... Dede, budi i ti dobar prema meni, i oprosti mi.

Čučnula je pored njegovih nogu tražeći njegov pogled, izrazom pokorne nežnosti, da vidi da li se mnogo ljuti na nju, zatim, kada se malo pribrao i

duboko uzdahnuo, ona poče da se još više umiljava i kaza mu poslednji razlog, sa ozbiljnom dobrotom:

– Vidiš, dragi, treba da razumeš... Ja to ne mogu odbiti svojim siromašnim prijateljima.

Grof je popustio. Samo je zahtevao da otpusti Žorža. Ali je sada sahranio sve iluzije i nije više verovao u zakletvu vernosti. Sutradan, Nana će ga opet prevariti, i on je pristao da se dalje muči, posedujući je, jedino gonjen nekom niskom potrebom, strahom od života na pomisao da živi bez nje.

U ovo vreme svoga života Nana je osvetlila Pariz udvostručenim sjajem. Još više je porasla na horizontu poroka, vladala je gradom javnom drskošću svoje raskoši, svojim prezirom novca, u kome su se javno topila bogatstva. U njenoj kući sevalo je kao u kovačnici. Njene želje su neprestano plamtele, jedan mali dah njenih usana menjao je zlato u sitni prah koji je vetar raznosio svakoga časa. Nikada se nije video toliki bes rasipanja. Činilo se kao da je kuća sazidana na ponoru u koji su propadali ljudi sa svojim imanjima, svojim telom pa čak i sa svojim imenom, ne ostavljajući nimalo prašine. Ova devojka, sa ukusom ženke papagaja, koja gricka rotkvice, ušećerene bademe i jedući malo mesa, trošila je za hranu pet hiljada franaka mesečno. U sobi za poslugu vladalo je neobuzdano rasipanje, divlje trošenje, u kome su nestajala burad vina i gde su se pravili računi uvećani od više ruku naizmenično. Viktorina i Fransoa vladali su kao gospodari u kuhinji, gde su pozivali goste, ne računajući masu rođaka koje su hranili šaljući im kući hladna jela i masnu čorbu; Žilijen je od nabavljača tražio proviziju, staklari nisu popravili nijedno okno od trideset sua da on nije dodavao dvadeset za sebe. Šarl je jeo zob za konje, udvostručujući nabavke i preprodajući kroz zadnja vrata ono što je ulazilo na glavna. Usred ove opšte pljačke, koja je ličila na pustošenje varoši osvojene na juriš, Zoe je na vešt način umela da sačuva spoljašnost, prikrivajući krađe ostalih da bi s njima lakše pomešala i sačuvala svoje. Ali ono što je upropašćavalo bilo je još gore, hrana koja je ostajala od jučerašnjeg dana bacana je, plin je tako jako goreo da bi zidovi mogli da pucaju, zatim su dolazile razne aljkavosti, pakosti, nesrećni slučajevi i sve što može da ubrza propast jedne kuće koju proždiru tolika usta. Gore, kod gospođe, rasulo je uzelo još više maha: haljine od deset hiljada franaka, koje je obukla dvaput, prodavala je Zoe, nakit je nestajao, kao da je izmrvljen na dnu fioka, razne beskorisne kupovine po poslednjoj modi sutradan su zaboravljane po uglovima i letele na ulicu. Ona nije mogla da vidi nešto vrlo skupo a da to ne zaželi, i tako je oko nje neprestano vladao lom od cveća i dragocenih stvarčica, i ona je bila utoliko srećnija ukoliko je njen trenutni prohtev skuplje stajao. Ništa joj nije moglo ostati u ruci, ona je sve lomila, puštala je da sve uvene, sve se prljalo između njenih malih belih prstiju, bezimeni ostaci raznih stvari razbacanih svuda, razni iskrivljeni komadi i prljave krpe išli su za njom i pokazivali kuda je prošla. Zatim, usred ove zbrke njenog džeparca, padale su velike isplate računa: dvadeset hiljada franaka modistkinji, trideset hiljada krojačici rublja, dvanaest hiljada obućaru; njena štala gutala je pedeset hiljada, za šest meseci njen račun popeo se na sto dvadeset hiljada franaka. Mada nije

uvećavala kućne izdatke, koje je Labordet procenio na četiri stotine hiljada franaka prosečno, ona je te godine dostigla jedan milion, čudeći se i sama ovoj cifri i ne znajući da kaže u šta je mogla da utroši to sumu. Ljudi koji su se gomilali jedni na druge, zlato koje je punim pregrštima skupljala, nisu mogli da ispune rupu koja se neprestano dubila ispod njene kuće, u rušenju njene raskoši.

Nana je, međutim, gajila u duši poslednji prohtev. Obuzeta još jedanput idejom da preinači svoju sobu, ona je verovala da je našla: sobu od ružičastog somota prišivenog srebrom, prevučenu sve do tavanice u obliku šatora, ukrašenu gajtanima i zlatnom čipkom. Njoj se činilo da to mora da ima bogat i nežan izgled, i da služi kao divna pozadina njenoj svetloj koži riđe devojke. Ali soba je, uostalom, bila nameštena jedino da služi kao okvir za njen krevet, koji je trebalo da bude neko čudo neviđenog sjaja i raskoši. Nana je sanjala o krevetu kakav nije postojao, krevetu koji bi ličio na presto ili na oltar, gde bi Pariz dolazio da obožava njenu nenadmašnu nagotu. On bi morao da bude sav od izrezanog zlata i srebra, kao jedan veliki dragulj, sa zlatnim ružama razbacanim na srebrnim rešetkama, na uzglavlju, grupa amora između cveća naginjala bi se sa osmehom, vrebajući slasti u senci zavesa. Ona se obratila Labordetu, koji joj je doveo dva zlatara. Već su se pravili crteži. Krevet bi stajao pedeset hiljada franaka, i Mifa je trebalo da joj ga pokloni za Novu godinu.

Mladu ženu je čudilo to što joj je, u ovoj zlatnoj reci, čija joj je voda tekla između udova, stalno nedostajalo novaca. U izvesne dane ona se nalazila na velikoj muci zbog bagatelne sume od nekoliko zlatnika. Trebalo joj je da ih pozajmljuje od Zoe ili da ih sama traži gde je mogla. Ali pre nego što bi se rešila na krajnji korak, ona je pokušavala sreću kod svojih prijatelja, izvlačeći im iz džepova sve što su imali, sve do groša, kao od šale. Pre tri meseca tako je ispraznila naročito Filipove džepove. On više nije dolazio a da u momentima krize nije ostavljao svoj novčanik. Ona se uskoro ohrabrila i tražila mu je zajam od dvesta-trista franaka, nikada više, za menice i hitne isplate, i Filip, koji je u julu postavljen za kapetana blagajnika, donosio je sutradan novac, izvinjavajući se što nije bogat, jer je dobra mama Igon postupala sada sa svojim sinovima neobično strogo. Ovi mali zajmovi, često ponavljani, posle tri meseca popeli su se na desetak hiljada franaka. Kapetan se smejao uvek lepim zvonkim smehom. Međutim, on je mršavio i katkad bio rasejan, sa izrazom patnje na licu. Ali jedan Nanin pogled njega je obezoružavao kao u nekom čulnom zanosu. Ona mu se jako umiljavala, opijajući ga poljupcima u svakom pogodnom trenutku, podajući mu se iznenada u strastvenom zaboravu, tako da je odmah hitao u njen stan čim bi mu to dopuštala služba.

Jedno veče, pošto je Nana rekla da se zove i Tereza i da njen imendan pada 15. oktobra, sva su joj gospoda poslala poklone. Kapetan Igon doneo joj je takođe poklon, jednu starinsku bombonijeru od finog saksonskog porculana, oivičenu zlatom. Našao ju je samu, u kupaonici posle kupanja, samo u velikom ogrtaču od belog i crvenog flanela; sa interesovanjem je pregledala poklone izložene na jednom stolu. Već je razbila jednu bočicu od tvrdog kristala, pokušavajući da je otvori.

– Oh, ti si suviše dobar – reče. – Šta je ovo? Pokaži mi, da vidim... Baš si dete što trošiš novac za ovakve sitnice!

Ona ga je korila zato što nije bio bogat, ali je, u stvari, ipak bila vrlo zadovoljna videći da sve troši na nju, a to je bio jedini dokaz ljubavi koji je nju mogao dirnuti. Međutim, ona je stalno nešto pipala oko kutije od porculana, htela je da vidi kako je to napravljeno, otvarajući i zatvarajući je.

– Pazi – prošapta on – to se lako lomi. Ali ona slegnu ramenima. Zar on misli da su njene ruke kao u nosača! I,

odjednom, šarka joj osta u ruci, a poklopac pade i razbi se. Ona je zaprepašćeno pogledala u komade porculana i rekla.

– Oh, razbila se! Zatim je počela da se smeje. Komadi koji su ležali na podu izgledali su joj

smešni. To je bila neka nervozna veselost, glupi i zli smeh deteta koje se zabavlja rušenjem. Filip se trenutno naljutio, nesrećnica nije znala koliko muka njega staje ova stvarčica. Kad je videla da je on uzrujan, pokušala je da se uzdrži.

– Nisam, valjda, ja kriva... Bila je naprsla. Ove starudije su slabe... Pa kakav mi je ovo poklopac! Jesi li video kako se skotrljao?

I ona ponovo prsnu u grohotan smeh. Ali kada je spazila da su se mladićeve oči okvasile, urpkos njegovog napora da to sakrije, ona ga nežno obgrli.

– Ne budi glup! Ja te ipak volim. Kad se ništa ne bi razbijalo, trgovci ne bi više prodavali. Sve je ovo napravljeno zato da se razbije... Pogledaj, ova lepeza nije čak ni zalepljena.

I ona dohvati jednu lepezu, poče da vuče za krajeve i svila se pocepa na dvoje. Činilo se da ju je to razdražilo. Da bi pokazala kako joj nije stalo do ostalih poklona, kad je već upropastila njegov, ona je sa uživanjem počela sve da lomi, bacajući predmete i dokazujući kako nema nijednog solidnog, uništivši ih sve redom. Neka svetlost joj se palila u praznim očima i malo povrnute usne pokazivale su njene bele zube. Zatim, kad su se svi pokloni pretvorili u parčad, sva crvena u licu, počela je ponovo da se smeje i stala je da udara po stolu raširenim rukama, vrskajuči glasom devojčice:

– Svršeno, nema više! nema više! Tada se Filip, obuzet ovim zanosom, razveseli i, zabacivši je, poljubi u

grudi. Ona mu se predavala, držeći se čvrsto za njegova ramena, tako srećna da se nije sećala da se odavno toliko zabavljala. I, ne puštajući ga, reče mu nežno:

– Slušaj, dragane, trebalo bi da mi doneseš sutra deset zlatnika... Jedna neprijatnost, račun moga pekara koji mi ne da mira.

On je prebledeo, poljubio ju je još jednom u čelo i rekao jednostavno: – Potrudiću se. Zavladala je tišina. Ona se oblačila. On je naslonio čelo na prozor. Posle

jednog minuta primače se i reče laganim glasom: – Nana, trebalo bi da se udaš za mene.

Odjednom, ova je misao toliko razveselila mladu ženu da nije mogla da veže svoju suknju.

– Ali, siroti moj mali, pa ti si bolestan!... Nudiš li mi ruku zato što ti tražim deset zlatnika?... Nikada! Ja te suviše volim. No, to bi bila prava ludost!

Pošto je Zoe ušla da joj obuje cipele, oni o tome nisu više govorili. Sobarica je odmah ispod oka pogledala polupane poklone na stolu. Ona upita treba li da pokupi ove stvari, a kad joj je gospođa rekla da ih baci ona ih je sve ponela u zadignutoj suknji. U kuhinji su sastavljali gospođine ostatke i delili ih među sobom.

Toga dana Žorž se, uprkos Naninoj zabrani, uvukao u kuću. Fransoa ga je lepo video kad je prošao. Posluga je počela da se smeje zbog gospođinih neprijatnosti. On se ušunjao do malog salona, gde se zaustavi čuvši glas svoga brata, i, stavši kao ukopan iza vrata, čuo je celu scenu, poljupce, ponudu za venčanje. Obuzet ledenim strahom, otišao je kao ošamućen, sa osećanjem velike praznine u glavi. Tek kad je stigao u svoju sobu, u Rišeljeovoj ulici, iznad stana svoje majke, njegovo srce je počelo da se cepa od strašnog jecanja. Sada više nije mogao da sumnja. Odvratna slika pojavljivala se uvek pred njegovim očima. Nana u Filipovom naručju, i to mu je izgledalo kao rodoskrnavljenje. Kad je mislio da se umirio, sećanje se vraćalo i on se u ponovnom napadu ljubomornog besa bacao na krevet, grizući čaršave, vičući gnusne reči koje su ga još više zaluđivale. U takvom stanju proveo je ostatak dana. Da bi ostao zatvoren, potužio se na glavobolju. Ali je noć bila još strašnija, tresla ga je groznica u neprekidnom mučnom razapinjanju. Da je njegov brat stanovao u kući, on bi pošao da ga ubije jednim udarcem noža. Kad se razdanilo, pokušao je da hladno razmišlja. Treba da umre, baciće se kroz prozor kad bude prolazio neki omnibus. Međutim, oko deset sati je izašao, jurio je po celom Parizu, šunjao se oko mostova, i u poslednjem trenutku osetio neodoljivu potrebu da ponovo vidi Nanu. Možda bi ga ona pasla jednom svojom reči. Kad su otkucavala tri sata, ušao je u kuću u Ulici Vilije.

Oko podne strašna vest je pogodila gospođu Igon. Filip je još prošle večeri bio zatvoren, optužen da je proneverio dvadeset hiljada franaka iz kase svoga puka. Već tri meseca vršio je utaju malih suma u nadi da će ih vratiti i prikrivao manjak lažnim priznanicama, i ova mu je prevara uvek polazila za rukom blagodareći nemarnosti kontrolnog odbora. Stara gospođa bila je poražena ovim zločinom svoga deteta i njen prvi korak gneva bio je upućen protiv Nane; ona je znala za Filipovu vezu, i njena žalost bila je posledica ove nesreće koja ju je zadržala u Parizu jer se bojala katastrofe, ali ona nije nikad strahovala od tolike

sramote, i sada je sebe smatrala za sukrivca zato što mu nije davala novaca. Pala je u fotelju kao da su joj se noge presekle i osećala se beskorisnom i nesposobnom da ma šta preduzme, kao da je prikovana tu da umre. Ali iznenada, pomisao na Žorža uteši je, Žorž joj je ostao, i on bi mogao nešto da učini, da ih spase možda. Tada, ne tražeći pomoć ni od koga, želeći da sve stvari sahrani u porodici, ona se s mukom popela na sprat, misleći stalno na to kako joj ostaje još jedna ljubav. Ali gore je našla praznu sobu. Nadstojnik joj je rekao da

je gospodin Žorž rano izašao. Nova nesreća kao da je provejavala ovom sobom; postelja sa zgužvanim čaršavima pričala je o pravom mučenju, jedna stolica bačena na pod između delova odela izgledala je mrtva. Žorž je verovatno bio kod one žene. I gospođa Igon, isušenih očiju i sa povraćenom snagom u nogama, siđe. Htela je svoje sinove, i otišla je da ih traži natrag.

Nana je već od jutra imala neprijatnosti. Najpre se javio njen pekar, već oko deset sati, sa računom u ruci, sitnicom od sto trideset tri franka za hleb, koji ona nije mogla da isplati uprkos kraljevskom načinu života u svojoj kući. On je dolazio već bezbroj puta, besan što je bio zamenjen drugim pekarom onoga dana kad je otkazao kredit; posluga mu je išla naruku. Fransoa mu je govorio da mu gospođa neće nikad platiti ako ne napravi strašnu scenu. Šarl je govorio da će se i on popeti gore da prečisti neki stari račun za slamu, dok je Viktorina savetovala da sačeka dok ne dođe neki gospodin i da tako izvuče svoj novac upadajući kod gospođe usred razgovora. Kuhinja se strasno interesovala, svi su nabavljači bili obavešteni, to je bilo pravo ogorčenje koje je trajalo tri-četiri sata, u kome je gospođa bila razgolićena do kože i dobro prorešetana, žestinom lenje služinčadi koja je plivala u blagostanju. Samo se činilo da Žilijen, upravitelj kuće, brani gospođu: ona je ipak sjajna žena, a kad su mu ostali prebacivali da on s njom spava, smejao se sa uobraženim izrazom, što je kuvaricu dovodilo do besa, jer je ona želela da bude muškarac da bi mogla da pljune u stražnjicu tih žena, toliko ih se gadila. Fransoa je iz pakosti doveo pekara u predsoblje, ne rekavši to gospođi. Kad je ona sišla da ruča, našla se odjednom pred njim. Ona uze račun i reče mu da se vrati oko tri sata. On tada ode, psujući gadno i zaklinjući se da će biti tačan i da će se sam naplatiti bilo kako.

Nana je vrlo rđavo ručala, ljuta zbog ove scene. Ovog puta trebalo je da se oslobodi ovog čoveka. Deset puta je ostavljala na stranu novac, ali novac se uvek trošio, jednog dana za cveće, drugog kao prilog za nekog starog žandarma. Uostalom, ona je računala na Filipa, i čak se čudila što još ne dolazi sa svojih dvesta franaka. To je bila prava nevolja; pre dva dana je ponovo opremila Satenu pravom devojačkom spremom, potrošivši na nju blizu hiljadu dvesta franaka za haljine i rublje, i njoj nije ostao više ni jedan zlatnik.

Oko dva sata, kad je Nana počela da se uznemirava, pojavi se Labordet, noseći nacrte za postelju. To je unelo promenu i iznenadnu radost koja je doprinela da na sve zaboravi. Tapšala je rukama i igrala. Zatim je sa velikom radoznalošću, nagnuvši se nad jedan sto u salonu, pregledala nacrte koje je Labordet objašnjavao:

– Vidiš, ovo je lađa, u sredini kita rascvetanih ruža, onda venac od cveća i pupoljaka, lišće će biti od zelenog zlata, a ruže od crvenog zlata... A ovo je glavni deo uzglavlja, kolo amora na srebrnoj mreži.

Ali Nana ga prekide sva ushićena. – Oh, kako je smešan ovaj mali sa ugla, sa stražnjicom uvis... Zar ne?

Gledaj kako se obešenjački smeje! Pazi, svi imaju bezobrazne oči!... Znaš, dragi moj, ja nikad ne bih smela da pravim gluposti pred njima!

Ona je osećala neobično zadovoljstvo u svojoj gordosti. Zlatari su rekli da nijedna kraljica ne leži u ovakvom krevetu. Samo, ukazala se komplikacija. Labordet joj je pokazao dva nacrta za deo gde su noge, prvi koji je ponavljao motiv lađe, drugi koji je predstavljao ceo jedan siže: Noć uvijenu u svoj veo i Fauna koji otkriva njenu raskošnu nagotu. On je dodao, ako ona izabere siže, zlatari će napraviti da Noć liči na nju. Od ove ideje, malo preteranog ukusa, ona preblede od zadovoljstva. Videla je sebe u maloj srebrnoj statui i simbolu mlakih slasti senke.

– Razume se, ti bi pozirala samo za glavu i ramena – reče Labordet. Ona ga mirno pogleda. – Zašto?... Kad je već reč o umetničkom delu, malo mi je stalo do vajara

koji me radi! I, razume se, ona je izabrala siže. Ali on je prekide. – Čekaj... To staje šest hiljada franaka više. – No, to mi je sasvim svejedno – ponovi ona prsnuvši u smeh. – Zar moja

mala njuška nema kesu! Ona je sada tako zvala grofa Mifa u svom intimnom društvu, i ova gospoda

nisu je više pitala za njega drukčije do: „Jesi li videla sinoć svoju malu njušku?... Gle! mislio sam da ću ovde naći njuškicu.” Ovoliku familijarnost ona ipak nije sebi dopuštala u njegovom prisustvu.

Labordet je savijao nacrte, dajući joj poslednja obaveštenja: zlatari su se obavezali da će predati krevet kroz dva meseca, oko 25. decembra, već iduće nedelje doći će jedan vajar da napravi skicu za Noć. Kad ga je ispraćala, Nana se setila pekara, i iznenada mu reče:

– Slušaj, da li bi imao deset zlatnika? Labordetov princip, kojim se ponosio, bio je da nikad ne pozajmljuje novac

ženama. On je uvek jednako odgovarao: – Nemam, devojko moja, ni marjaša... Ali hoćeš li da pođem do tvoje

njuškice? Odbila je, rekavši da to nije potrebno, jer je pre dva dana izvukla od grofa

pet hiljada franaka. Ipak je zažalila što je bila toliko pažljiva. Posle Labordeta pojavio se pekar, iako je bilo tek dva i po sata, i seo grubo na jednu klupu u predsoblju, psujući glasno. Mlada žena slušala ga je sa prvog sprata. Ona je prebledela, i naročito ju je bolelo kad je čula kako do nje dopire prigušena radost posluge. U kuhinja su pucali od smeha, kočijaš je gledao iz dvorišta, Fransoa je bez razloga prolazio preko predsoblja, zatim se žurio da donese novosti, pošto se prijateljski iskezio na pekara. Gospođu su ismejavali, kao da su se i zidovi smejali, a ona se osećala usamljena u ovom preziru služinčadi koja je vrebala na nju prskajući je blatom prljave šale. Njoj je palo na pamet da pozajmi od Zoe sto trideset tri franka, ali je od toga odustala, jer joj je već nešto dugovala, a bila je suviše ponosna i nije smela rizikovati da je ova odbije. Toliko je bila uzbuđena da je ušla u svoju sobu govoreći sasvim glasno:

– E, moja devojko, šta računaš na druge... Tvoje telo ti pripada, i bolje je da se njime služiš nego da trpiš uvredu.

I pozvavši Zoe, ona poče da se grozničavo oblači da bi što pre otišla Trikonki. To je bio njen poslednji izvor u časovima velike nevolje. Nju su mnogo tražili i stara ju je dama uvek dozivala, a ona je odbijala ili je pristajala, prema svojim potrebama, u danima, koji su bivali sve češći, kad su se javljale pukotine u njenom kraljevskom načinu života, bila sigurna da će tamo naći dvadeset pet zlatnika, što su je čekali. Išla je Trikonki bez snebivanja, jer je na to bila navikla, kao što siromašni ljudi idu u založnu banku. Ali, izlazeći iz sobe, sudari se sa Žoržom koji je stajao usred salona. Nije videla njegovo voštano bledilo, mutni sjaj njegovih raširenih očiju. Uzdahnula je od olakšanja.

– Ah, tebe šalje brat! – Ne – reče mali prebledevši jače. Ona tada napravi očajnički pokret. Šta je hteo? Zašto joj preprečava put?

Njoj se veoma žuri. Zatim ga upita: – Imaš li novaca? – Nemam. – Baš sam glupa! Nikad marjaša, čak ni šest sua za omnibus... Mama neće

... Kakvi su to ljudi! I ona htede da pobegne, ali je on zadrža, jer je hteo da joj nešto kaže. Ona

pohita, rekavši mu ponovo kako nema vremena, kada je jedna njegova reč zaustavi.

– Slušaj, ja znam da ćeš se udati za moga brata. To joj se zaista učinilo i suviše smešno. Ona se spusti na stolicu i prsnu u

smeh. – Da – nastavi mali – a ja to neću... Sa mnom treba da se venčaš... Zbog

toga sam došao. – He? Kako kažeš? Zar i ti! – viknu ona – zar je to porodična bolest?...

Bože sačuvaj! Nikada! Kakav je to ukus! Zar sam ja od vas tražila kakvu prljavštinu?... Neću ni jednog ni drugog, nikada.

Žoržovo lice se razvedri. Da se nije slučajno prevario? On prihvati: – Onda, zakuni se da ne spavaš s mojim bratom. – Ah, ti mi dosađuješ, na kraju krajeva – reče Nana koja je ustala obuzeta

nestrpljenjem. – To može da bude smešno jedan minut, ali kad ti kažem da mi se žuri!... Ja spavam s tvojim bratom ako mi to čini zadovoljstvo. Zar me ti izdržavaš, zar ti plaćaš ovde da mi tražiš račune?... Da, ja spavam s tvojim bratom.

Zgrabio ju je za ruku i stezao je čvrsto, mucajući: – Ne govori to... Ne govori to ... Jednim udarcem ona se oslobodi njegovog stezanja.

– Gle, ovaj me sad tuče! Pazi derana!... Mali moj, gubi se, i to smesta... Ja sam te držala iz simpatije. Dabome! Šta se toliko čudiš!... Nisi se, valjda, nadao da ću ti biti mama do smrti. Imam ja boljeg posla, a ne da vaspitavam balavce.

Slušao ju je bez ijedne reči protivljenja, obuzet mukom od koje se ukočio. Svaka njena reč pogađala ga je u srce tako teško da je osećao kao da će umreti. I ne primetivši njegov bol, ona je nastavila, srećna što može na njemu da iskali sve neprijatnosti koje je tog jutra pretrpala.

– Kao i tvoj brat, ona lepa mustra!... Obećao mi je dvesta franaka. O, jest! mogu da ga čekam... Stalo je meni mnogo do njegovog novca! Ni pomadu ne bih mogla da platim... Ali ostavlja me u takvoj neprilici!... Eto, hoćeš li da ti kažem? Zbog tvoga brata izlazim da zaradim dvadeset pet zlatnika s drugim čovekom.

Tada, van sebe, on stade na vrata i prepreči joj put, zatim poče da plače i da je preklinje, sklapajući ruke i mucajući:

– Oh, ne, oh, ne! – Ali ja hoću – reče ona. – Imaš li novaca? Ne, on nije imao novaca. Dao bi svoj život da dođe do novca. Nikada se

nije osetio tako bednim, tako izlišnim, tako malim dečkom. Celo njegovo biće, tresući se u suzama, izražavalo je tako veliki bol da je ona najzad to spazila i raznežila se. Nežno ga je gurnula u stranu.

– Slušaj, mače moje, pusti me da prođem, moram... Budi razuman. Ti si mali, i to je bilo prijatno nedelju dana, ali ja moram da mislim na svoje poslove. Razmisli malo... Tvoj brat je dobar čovek. S njim bi još išlo... Oh! učini mi zadovoljstvo, nije potrebno da mu sve ovo pričaš. Nije mu potrebno da zna kuda idem. Kad sam ljuta, uvek pričam više nego što treba.

Ona se smejala, zatim ga uhvati i poljubi u čelo, – Zbogom, mali, sad je svršeno, zaista svršeno, razumeš li... Moram da

bežim. I ona ga ostavi. Stajao je nasred salona. Poslednje reči brujale su u

njegovim ušima kao udarci zvona, svršeno je, zaista je svršeno, njemu se činilo kao da se zemlja otvara pod njegovim nogama. U njegovom praznom mozgu, čovek koji je čekao Nanu iščezao je; ostao je jedino Filip, stalno, u zagrljaju nagih ruku mlade žene. Ona nije odricala, ona ga je volela, pošto je htela da ga poštedi bola zbog nekog neverstva. Svršeno je, zaista svršeno. Duboko je uzdahnuo, pogledao oko sebe, kao da ga je gušio neki težak teret. Uspomene su se nizale jedna za drugom, vesele noći u Minjoti, časovi milovanja kada se on smatrao za njeno dete, zatim ukradene ljubavne slasti u ovoj istoj sobi. I nikad, nikad više! On je bio suviše mali, on nije dovoljno brzo rastao, njega je zamenjivao Filip, zato što je imao bradu. Znači, to je bio kraj, on ne može više da živi. Njegov porok bio je obavljen neizmernom nežnošću, nekim čulnim obožavanjem u kome se podavalo celo njegovo biće. Zatim, kako da zaboravi kad će njegov brat tu ostati? Njegov brat, deo njegove krvi, jedno drugo ja, čije ga je zadovoljstvo ispunjavalo besnom ljubomorom. To je bio kraj, on je hteo da umre.

Sva su vrata ostala otvorena u bezglavosti i galami slugu koji su videli gospođu kad je izašla pešice. Dole, na klupi u predsoblju, pekar se smejao sa Šarlom i Fransoaom. Kad je Zoe trčeći prelazila preko salona, iznenadi se videvši Žorža i upita ga da li čeka gospođu. Da, on ju je čekao, jer je zaboravio da joj preda jedan odgovor. Kada je ostao sam, počeo je da traži. Ne našavši ništa drugo, uzeo je u kabinetu za toaletu vrlo oštre makaze kojima je Nana uvek volela da se služi pri doterivanju, podrezajući kožicu na noktima i obrezujući dlake. On je čitav sat strpljivo čekao, držeći makaze nervoznim prstima, sa rukom u džepu.

– Evo gospođe – vrativši se reče Zoe, koja je verovatno vrebala na nju kroz prozor.

U kući je nastalo trčanje, smeh je prestao, vrata se zatvorile. Žorž je čuo Nanu kad je kratkim glasom isplaćivala pekara, zatim se ona pope gore.

– Kako! Ti si još ovde – reče ona spazivši ga. – Ah, mi ćemo se posvađati, moj mali!

Ona se uputi u svoju sobu i on je pošao za njom. – Nano, hoćeš li se udati za mene? Ali ona slegnu ramenima.To je bilo već i suviše glupo, i ona mu više nije

odgovarala. Pomislila je da mu zatvori vrata ispred nosa. – Nano, hoćeš li se udati za mene? Ona zalupi vratima. Jednom rukom on ih ponovo otvori, dok je drugu ruku

izvukao iz džepa držeći makaze. I, jednostavno, jakim zamahom, on ih zari u svoje grudi.

Međutim, Nana je bila svesna neke nesreće pa se okrenula. Kada je videla da se udario, ona se naljuti.

– Bože, što je glup! Bože, što je glup! I to mojim makazama!... Hoćeš li jednom prestati, zli derane!... Ah, bože moj! ah, bože moj!

Hvatao ju je strah. Mali, koji je posle prvog udarca pao na kolena, udari se još jednom i ispruži na tepihu, isprečivši se na pragu sobe. Ona tada potpuno izgubi glavu, vičući iz sve snage, nije se usudila da prekorači preko ovog tela koje joj je zatvaralo izlaz i sprečavalo je da potrči i zatraži pomoć.

– Zoe! Zoe, ta gde si?... Kaži mu da prestane... Pa to je najzad glupo, ovakvo dete!... Evo sad se ubija, i to u mojoj kući! Zamislite!

Ona se plašila od njega. Bio je jako prebledeo, a oči zatvorene. Primetila je jedva malo krvi, čija se mrlja gubila pod prslukom. Upravo se rešila da pređe preko tela, kad se naglo povuče pred jednom slikom. Prema njoj, kroz širom otvorena vrata, ulazila je stara gospođa. Ona je, preneražena, prepoznala gospođu Igon, ne mogući sebi da objasni ovo prisustvo. Neprestano je uzmicala, imala je još rukavice na rukama i šešir na glavi. Nju je spopao takav užas da je stala da se brani mucajući:

– Gospođo, nisam ja kriva, kunem vam se... On je hteo da se venča sa mnom, ja sam rekla da neću, i on se ubio.

Gospođa Igon se približi lagano, odevena u crno, bledog lica, sede kose. U kolima nije mislila na Žorža, Filipova greška toliko ju je celu obuzela. Možda će ova žena moći dati sudijama objašnjenja koja će ih dirnuti, i njoj je palo na pamet da je moli da da iskaz u prilog njenog sina. Dole su kućna vrata bila otvorena, i ona se sa svojim slabim nogama još ustručavala na stepenicama, kada je iznenada čula uplašeno dozivanje i uputila se tamo. Zatim, kad se popela gore, spazila je jednog čoveka na podu, sa košuljom umrljanom crvenim pegama. To je bio Žorž, to je bilo njeno drugo dete.

Nana je ponavljala glupim glasom: – On je hteo da se venča sa mnom, ja sam rekla da neću i on se ubio. Bez ijednog krika, gospođa Igon se sagnu. Da, to je bio drugi, to je bio

Žorž. Jedan je bio obeščašćen, drugi ubijen. U srozavanju celog njenog života ovo je nije iznenadilo. Kleknuvši na tepih, nesvesna gde se nalazi, ne videći nikoga, ona je gledala netremice u Žoržovo lice i slušala, prislonivši ruku na njegovo srce. Zatim tiho uzdahnu: osetila je da srce kuca. Tada podiže glavu, pogleda ovu sobu i ovu ženu i izgledalo je da se setila. Njene prazne oči zasjale su nekim plamenom; bila je tako velika i strašna u svome ćutanju da je Nana sva drhtala, nastavljajući da se brani iznad ovog tela koje ih je odvajalo.

– Kunem vam se, gospođo... Da je njegov brat ovde, on bi mogao da vam objasni...

– Njegov brat je ukrao, i on je u tamnici – reče mati tvrdim glasom. Nana kao da se gušila. Ali zašto sve ovo? Eto, sada je onaj drugi ukrao,

znači, u ovoj su porodici svi ludi! Ona sa nije više otimala, činilo joj se da nije više u svojoj kući i puštala je gospođu Igon da izdaje naređenja. Sluge najzad dotrčaše, a stara gospođa je na svaki način htela da onesvešćenog Žorža odnesu u njena kola. Ona je više volela da ga ubije, samo da ga iznese iz ove kuće. Nana je svojim začuđenim pogledom pratila sluge koje su ovog sirotog Zizija držale za ramena i noge. Majka je išla pozadi, iznurena, naslanjajući se na nameštaj, kao da je doživela propast svega što je volela. Na stepenicama je zajecala, okrenula se i rekla u dva maha:

– Ah, vi ste nam mnogo zla učinili!... Vi ste nam mnogo zla učinili! To je bilo sve. Nana je sela sva ukočena, još uvek sa šeširom na glavi i

rukavicama na rukama. Kola su otišla; u kući je zavladala teška tišina. Ona je ostala nepomična, ne misleći ništa, dok joj je glava zujala od ovog događaja. Posle četvrt sata grof Mifa je nađe na istom mestu. Ali ona je tada našla olakšanja u bujici reči, pričajući mu o nesreći, vraćajući se bezbroj puta na iste pojedinosti, uzimajući makaze umrljane krvlju da ponovi Zizijev gest kada se udario. A naročito joj je bilo stalo da dokaže svoju nevinost.

– Kaži, dragi, da li sam ja kriva? Da si ti sudija, da li bi me osudio?... Ja sigurno nisam rekla Filipu da proneveri povereni mu novac, kao što ni ovog malog nesrećnika nisam naterala da se ubija... U svemu ovome ja sam najnesrećnija. Ljudi dolaze da prave gluposti u mojoj kući, muče me i postupaju sa mnom kao sa javnom ženom ...

I ona poče plakati. Njeni živci su popustili i osećala je ogroman bol u svojoj slabosti i žalosti.

– Eto, izgleda kao da ni ti nisi zadovoljan... Pitaj samo Zoe da li sam šta kriva... Govorite, Zoe, objasnite gospodinu ...

Sobarica, koja je iz kupatila donela pešikir i lavor vode, prala je tepih da bi skinula mrlju od krvi dok je još sveža.

– Oh, gospodine – izjavi ona – gospođa je dosta ucveljena! Mifa je bio sav duboko potresen i sleđen ovom dramom, misleći stalno na

onu majku koja je oplakivala svoje sinove. Poznavao je njeno veliko srce i video je kako se ona u svome udovičkom velu gasi u Fondeti, sama. Ali Nana je još više očajavala. Sada ju je Zizijeva slika na podu, sa crvenom mrljom na košulji, dovodila do ludila.

– On je bio tako umiljat, tako blag, tako nežan. Ah! Znaš, moje mače, svejedno ako te to ljuti, ja sam ovog malog volela! Ja ne mogu da se uzdržim, to je jače od mene... I onda, sada to ne treba da te se tiče. Njega ovde više nema. Ti imaš ono što si hteo, i siguran si da nas više nećeš zateći ...

I pri ovoj poslednjoj pomisli ona je bila obuzeta tolikim žaljenjem da se gušila, i on je najzad počeo da je teši. Govorio joj je da treba da se pokaže jaka, ona je u pravu, i to nije njena greška. Ali ona odjednom prestade da plače i reče mu:

– Slušaj, idi brzo da vidiš kako mu je... Odmah! Ja to želim. On uze šešir i pođe da se raspita kako je Žoržu. Posle tri četvrt sata vratio

se i spazio Nanu koja je puna strepnje stajala nagnuta na prozoru, doviknuo joj je sa ulice da mali nije umro, i da se čak nadaju da će ga spasti. Tada ona skoči zaneta velikom radošću, pevala je, igrala i nalazila da je život lep. Međutim, Zoe nije bila zadovoljna svojim pranjem. Ona je neprestano gledala u mrlju i ponavljala svaki put u prolazu:

– Znate li, gospođo, da mrlja nije iščezla. Mrlja se doista videla, tamnocrvena, na jednoj beloj ruži tepiha. To je bilo

na samom pragu, kao strela od krvi, koja je preprečila ulaz u sobu. – Ne mari – reče Nana srećna – to će se izgubiti pod nogama. Već sledećeg dana grof Mifa je takođe zaboravio ovaj događaj. Jednog

trenutka, u kočijama koje su ga vodile u Rišeljeovu ulicu, on se zarekao da se više neće vratiti ovoj ženi. Nebo mu je slalo opomenu, on je Filipovu i Žoržovu nesreću smatrao kao predskazanje sopstvene propasti. Ali ni slika gospođe Igon u suzama, ni slika deteta koje je gorelo u groznici, nisu mu dale snagu da održi svoju zakletvu; od kratke jeze ove drame ostalo mu je jedino potajno uživanje što se oslobodio jednog takmaca čija ga je divna mladost uvek razdraživala. On je sada dospeo do isključive strasti, jedne od onih muških strasti koje nisu imale mladosti. Voleo je Nanu osećajući potrebu da bude samo njegova, da je čuje, da je oseća, da živi u njenom dahu. To je bila ljubav proširena van granica čula, čisto osećanje, ljubav nemirna i ljubomorna na prošlost, koja je sanjala katkad o iskupljenju, o dobijenom oproštaju, oboje na kolenima pred bogom ocem.

Religija je svakog dana uzimala sve vaše maha kod njega. On je ponovo počeo da se pridržava verskih običaja, da se ispoveda i pričešćuje, neprestano savlađivan, udvostručujući svojom grižom savesti radosti greha i pokajanja. Zatim, kako mu je njegov ispovednik dopustio da iskorišćava svoju strast, on se navikao na ovo svakidašnje prokletsvo koje je otkupljivao verskim oduševljenjem punim pobožne poniznosti. Vrlo je naivno prinosio nebu, kao žrtvu ispaštanja, gnusno mučenje od koga je trpeo. Ovo je mučenje još raslo, i on se peo na svoju Golgotu vernika, ozbiljnog i dubokog srca, koji je pao u pobesnelu čulnost jedne devojke. A ono zbog čega se naročito mučio, to su bila stalna neverstva ove žene, jer se nije mogao naviknuti da je deli sa drugima i nije razumevao njene glupe ćudi. Želeo je večitu ljubav, nepromenjenu. Međutim, ona mu se zaklela, i on ju je zbog toga plaćao. Ali je osećao da je lažljivica, nesposobna da se čuva, gotova da se prodaje prijateljima, prolaznicima, kao budala rođena da živi bez košulje.

Jednoga jutra video je Fukarmona gde izlazi iz njene kuće u neobičan sat i napravio je scenu. Ona se odmah naljutila, njegova ljubomora joj je dosadila. Već više puta pokazala se ljubazna prema njemu. Tako, one večeri kad ju je zatekao sa Žoržom, ona mu je prišla prva, priznajući svoju krivicu, obasipajući ga milovanjem i ljubaznim rečima da bi ga naterala da proguta to pilulu. Ali on joj je najzad počeo strašno dosađivati svojim upornim nerazumevanjem žene, i ona je postala gruba.

– Pa jeste, eto! spavala sam sa Fukarmonom. šta onda?... E, to ti kvari račun, moja njuškice!

To je bilo prvi put da mu ona u lice dobacuje „moja njuškice”. Bio je preneražen otvorenošću ove izjave, i kad je videla da on steže pesnice, pođe pravo k njemu i zagleda mu se u lice.

– Dosta je više, e?... Ako ti se to ne dopada, učinićeš mi zadovoljstvo da izađeš... Ne dopuštam da vičeš u mojoj kući... Utuvi dobro u svoju ćupu da hoću da budem slobodna. Kad mi se jedan čovek dopadne, ja spavam s njim. Dabome, tako ti je to... I treba da se odmah odlučiš: da ili ne, da ostaneš ili da izađeš.

Ona je pošla da otvori vrata, ali on nije izašao. Ona se sada služila ovim načinom da ga jače privuče sebi. Za sitnicu, za najmanju svađu, ostavljala mu je na volju, da ili ne, dodaju ći pri tome odvratne primedbe. Govorila mu je da će uvek naći boljega od njega, da ima samo da bira, muškaraca ima koliko god ih srce želi, i to manje glupavih, čija krv ključa u žilama. On bi sagnuo glavu i čekao slađe trenutke, onda kad joj je bio potreban novac, tada je bila umiljata, i on je zaboravljao, jedna noć ljubavi bila je nagrada za sve muke preko cele nedelje. Njegovo izmirenje sa ženom učinilo mu je kuću nepodnošljivom. Grofica, koju je napustio Fošeri kojim je ponovo zavladala Roza, lečila se drugim ljubavnim vezama u nespokojnoj grozničavosti četrdesetogodišnje žene, uvek nervozna, ispunjavajući kuću razdražljivim vihorom svoga života. Estela od svoje udaje nije više videla oca, ova mršava i beznačajna devojka postala je odjednom žena gvozdene volje, toliko energična da je Dagene drhtao pred njom,

on ju je sada pratio u crkvu, pobožno, besan na svoga tasta koji ih je upropašćavao sa jednom ženturačom. Jedino je gospodin Veno bio i dalje nežan prema grofu, vrebajući svoj čas, on je uspeo čak da se uvuče kod Nane, i posećivao je obe kuće, gde se iza vrata sretao njegov stalni osmejak. I tako je Mifa, osećajući se bedan u svojoj kući, gonjen dosadom i sramotom, više voleo da živi u Ulici Vilije i pored stalnih uvreda.

Uskoro je postojalo jedno jedino pitanje između Nane i grofa, a to je pitanje novca. Jednoga dana, pošto joj je izričito obećao deset hiljada franaka, usudio se da u određeno vreme dođe praznih šaka. Već dva dana ga je obasipala nežnošću i milovanjem. Ovakvo neodržavanje reči i toliko izgubljenih prijatnosti dovodili su Nanu do besa i grubosti. Ona je bila sva bleda.

– Šta? Nisi doneo novac?... Kad je tako, moja njuškice, vrati se tamo odakle si došao, i to što brže možeš! Kakva je ovo konjina! I još je hteo da me poljubi!... Bez novca, ništa! Razumeš li?

On joj je objašnjavao kako će novac dobiti tek prekosutra. Ali ga ona žustro prekinu.

– A moje obaveze? Meni će još staviti zabranu na stvari zato što gospodin dolazi prazna džepa... Pogledaj se, molim te, kakav si? Zar ti uobražavaš da te ja volim zbog tvojih lepih očiju? Kad neko ima njušku kao što je tvoja, treba da plaća žene koje hoće da ga trpe... Sto mu bogova! ako mi večeras ne doneseš deset hiljada franaka, neću ti dati da sisaš ni vrh mog malog prsta... Dabome! Vratiću te natrag tvojoj ženi!

Uveče je doneo deset hiljada franaka. Nana mu pruži usne na koje on pritisnu dug poljubac koji ga uteši za muke celog dana. On je mladoj ženi dosađivao time što je bio stalno kod nje. Ona se zbog toga žalila gospodinu Venou, moleći ga da njenu njuškicu odvede grofici, zar njihovo izmirenje nije ni do čega dovelo? I ona je sada žalila što se mešala u tu stvar, što joj je on i pored toga pao na leđa. U dane kad bi u ljutnji zaboravljala na svoje interese, ona se zaklinjala da će mu napraviti takvu svinjariju da više neće moći da prekorači njen prag. Ali, kako je ona to vikala udarajući se po bedrima, mogla je i da mu pljune u lice, on bi ipak ostao, i još joj zahvalio. Tada su se stalno ponavljale scene zbog novca, koji je ona na brutalan način zahtevala, strašno ga je grdila zbog kakve neznatne sume, u neprestanoj odvratnoj lakomosti, i uživala u svojoj svireposti da mu ponavlja kako spava s njim zbog njegovog novca, ni za šta drugo, i kako je to nimalo ne zanima, i kako ona voli nekog drugog, i kako je veoma nesrećna što joj je potreban idiot kakav je on! Dobacivala mu je kako ga više ne trpe ni u dvoru, gde se govori da će se tražiti njegova ostavka, kako je carica kazala da je suviše odvratan, i kako je to doista istina. I zato je Nana ponavljala ovu reč da bi prekinula sve njegove svađe.

– Baš si mi odvratan! Sada se više nije ustezala, ponovo je stekla potpunu slobodu. Svakoga dana

izlazila je u šetnju na jezero, gde je pravila poznanstva čiji se rasplet odigravao na drugome mestu. To je bila trka za mušakrcima, pravi lov koji su vršile čuvene prostitutke, izlažući se podsmehu i bleštavoj raskoši Pariza. Vojvotkinje su

pokazivale na nju jednim pogledom, a bogate građanke su podražavale njene šešire; da bi prošle, njene kočije su katkad zaustavljale po ceo red bogatih ekipaža, finansijere koji su držali Evropu u svojoj kasi, ministre čiji su prsti stezali Francusku za gušu; i ona se ubrajala u ovo društvo u Bulonjskoj šumi, u kome je zauzimala ugledno mesto, poznata u svim prestonicama, tražena od svih stranaca, uvećavajući sjaj ove gomile ludošću svoga razvrata kao slava i radost jednog naroda. Ona je, naročito po lepom vremenu, posećivala velike otmene restorane, naročito „Madrid”, zbog kratke prolazne ljubavi koje se ujutru nije više sećala. Pored nje je defilovalo osoblje raznih poslanstava, ona je večeravala sa Lisi Stevar, Karolinom Eke i Marijom Blond u društvu gospode koja su natucala francuski i plaćala samo radi zabave, angažujući ih za jedno veče i tražeći od njih da budu smešne, ali koja su bila toliko blazirana i tupa da ih nisu ni dirnula. One su to smatrale „kao šalu i zabavu”, i vraćale se kući uživajući u svome preziranju, da provedu ostatak noći u zagrljaju nekog ljubavnika.

Grof Mifa se pravio kao da ništa ne zna, ako mu sama o tome nije govorila. On je, uostalom, mnogo trpeo od stida i poniženja svakidašnjeg života. Kuća u Ulici Vilije postala je pravi pakao, ludnica, gde su ispadi i ludosti u svakom času dovodili do odvratnih scena. Nana je dotle došla da se tukla sa svojim slugama. U prvo vreme bila je vrlo dobra prema kočijašu Šarlu, kad bi se zaustavila u nekom restoranu, slala mu je po kelneru čašu piva, razgovarala je s njim dok se vozila u kočijama, veseleći se i nalazeći da je smešan kada se u gomili kola svađao sa prostim kočijašima. Zatim ga je bez razloga nazivala idiotom. Uvek se svađala s njim zbog slame, mekinja i zobi, uprkos svojoj ljubavi prema životinjama, ona je smatrala da njeni konji suviše jedu. Tada, kada ga je jednog dana prilikom isplate računa optužila zbog krađe, Šarl je planuo i otvoreno je nazvao opajdarom, dobacivši joj da su njeni konji bolji od nje jer ne spavaju sa svakim. Ona mu je odgovorila istim tonom i grof je morao da ih razdvoji i otpusti kočijaša. Ali ovo je bio početak rasula među poslugom. Viktorina i Fransoa otišli su posle krađe dijamanata. Pa i sam Žilijen je nestao, pronosio se glas da ga je gospodin zamolio da ode, davši mu veliku sumu novca, zato što je spavao sa gospođom. Svake nedelje u sobi za poslugu videla su se nova lica. Nikada se nije više trošilo u ludoj trci rasipanja; kuća je izgledala kao prolaz kojim je defilovao ološ iz biroa za nameštenja. Ostala je samo Zoe sa svojim poštenim izgledom i jedinom željom da ovaj nered dovede u red, očekujući čas kada će moći da se namesti za svoj račun, što je bila njena davnašnja želja.

Uostalom, to su bile brige koje su se mogle priznati. Grof je podnosio glupost gospođe Maloar, igrajući s njom karte, uprkos tome što je zaudarala, on je podnosio gospođu Lera i njenu gnjavažu, maloga Luja i njegov žalostan plač deteta nagriženog bolešću, nekom gnjilošću koju je nasledio od nepoznatog oca. Ali je provodio i gore časove. Jedne večeri čuo je iza vrata Nanu kako ljutito priča sobarici da ju je neki tobožnji bogataš obmanuo, da, jedan lep čovek koji se izdavao za Amerikanca, vlasnika zlatnih rudnika u svojoj zemlji, prostak koji je pobegao dok je ona spavala, ne ostavivši ni pare, odnevši čak i kutiju papira za cigarete; prebledevši grof je sišao niz stepenice na vrhovima prstiju da bi izgledalo kao da ništa ne zna. Drugi put je morao sve da dozna. Nana, koja se

zacopala u nekog baritona u malom pozorištu, koji ju je napustio, u nastupu turobne sentimentalnosti razmišljala je o samoubistvu, progutala je čašu vode u koju je rastopila šaku šibica, usled čega se jako razbolela, iako nije bilo opasno. Grof je morao da je leči i da podnosi priče o njenoj ljubavi, njene suze i zakletve da se više nikada neće vezivati za muškarce. Prezirući ove svinje, kako ih je zvala, ipak nije mogla da ostane slobodna srca, već je uvek pored sebe imala nekog ljubavnika, podajući se neobjašnjivim ljubavima, sklonostima, perverznim prohtevima svog umornog tela. Otkako je Zoe sračunato počela da popušta u revnosti, red u kući se poremetio u tolikoj meri da Mifa nije više smeo da gurne vrata, da povuče zavesu ili da otvori ormar: stvari nisu više funkcionisale, gospoda su se svuda vukla i stalno sudarala. On bi se sada nakašljao pre nego što bi ušao, pošto jedne večeri, kad se udaljio na dva minuta iz neke sobe za oblačenje da naredi da upregnu kola, dok je frizer završavao njenu frizuru, umalo nije našao Nanu u Fransisovom zagrljaju. Ona se tako iznenada podavala svojim strastima iza njegovih leđa, zadovoljavajući se gde god je stigla, na brzu ruku, u košulji ili toaleti, sa prvim muškarcem koji bi naišao. I onda je išla pored njega sva rumena, srećna zbog ove krađe. S njim se strašno dosađivala, to joj je bio odvratan kuluk.

Mučen ljubomorom, nesrećnik se smirivao kad bi ostavio Nanu i Satenu zajedno. On bi je čak naterao na ovaj korak samo da odstrani muškarce. Ali ni s osve strane stvari nisu išle dobro. Nana je varala Satenu kao što je varala grofa, jureći pomamno za svojim nakaznim strastima, hvatajući žene po kapijama. Kad bi se vraćala kući kolima, ona bi se katkad, obuzetih čula i slobodne mašte, zacopala u neku prljavu ženu koju bi videla na kaldrmi, i onda je primala prljavu ženku u kola, plaćala je i otpuštala. Zatim, dešavalo se da se preruši u muškarca i da posećuje javne kuće, gde je u razvratu ubijala svoju dosadu. Satena, besna što je Nana stalno napušta, pravila je u kući strašne scene, najzad je uspela da potpuno zavlada Nanom koja je se plašila. Mifa je čak pomišljao na savez sa Satenom. Kad on nije smeo da se naljuti, nagovarao je na to Satenu, koja mu je pomagala. Ova je već dvaput naterala svoju draganu da se s njim izmiri, a on se prema njoj pokazao uslužan, obaveštavajući je i povlačeći se ispred nje kad bi mu ona dala i najmanji znak. Samo, ovaj sporazum nije bio dugog veka, jer je i Satena bila pokvarena. Ona bi katkad sve prekinula, mrtva umorna, podajući se besu, ljutnji i nežnosti, ostajući ipak lepa. Mora da joj je Zoe napunila glavu, jer ju je hvatala pri susretima, kao da je htela da je uposli u svome velikom planu, o kome još nikome nije govorila.

Međutim, grof Mifa je još nalazio čudne razloge da se buni. On koji je podnosio Satenu već mesecima, koji je najzad prihvatio i nepoznate ljude, svu to gomilu muškaraca koji su prolazili kroz Naninu spavaću sobu, planuo bi na pomisao da ga vara neko iz njegova društva ili prosto neko od njegovih poznanika. Kada mu je priznala svoje odnose sa Fukarmonom, on je toliko patio i mladićevo izdajstvo smatrao tako gadnim da je hteo da ga izazove na dvoboj. Kako nije znao gde da nađe svedoke, obratio se Labordetu. Ovaj, iznenađen, nije mogao da se uzdrži od smeha.

– Dvoboj zbog Nane? Ali, dragi gospodine, ceo Pariz bi vam se smejao. Tući se zbog Nane, to je zbilja smešno.

Grof je jako prebledeo i napravio silovit gest. – Onda ću ga išamarati na sred ulice. Labordet je morao ceo sat da ga odvraća od toga. Šamar bi izazvao

odvratnu priču, uveče bi svi znali za pravi uzrok toga susreta i novine bi o njemu pisale. I Labordet je dolazio uvek do ovog zaključka:

– Nemoguće, to je smešno. Svaki put ova je reč pogađala grofa, jasna i oštra kao udarac nožem. On čak

nije mogao ni da se tuče zbog žene koju je voleo, svet bi prsnuo u smeh. Nikada bolnije nije osetio bedu svoje ljubavi, ovu težnju svoga srca izgubljenu u ovom lažnom zadovoljstvu. To je bio njegov poslednji revolt, on se dao ubediti i otada je učestvovao u povorci prijatelja, svih ljudi koji su živeli tu, u prisnom prijateljstvu s kućom.

Nana je sve njih, za nekoliko meseci, proždrla jednog za drugim. Sve veće potrebe njene raskoši raspirivale su njene apetite, ona bi progutala čoveka u jednom zalogaju. Najpre je uhvatila Fukarmona, koga nije držala ni dve nedelje. On je imao nameru da napusti mornaricu; za deset godina putovanja skupio je trideset hiljada franaka i s ovim novcem hteo je da pokuša sreću u Sjedinjenim Državama, i njegov instinkt opreznosti, čak i škrtosti, pao je pred Nanom, on je dao sve, čak joj je iz predusretljivosti i menice potpisivao i na taj način založio svoju budućnost. Kada ga je Nana ispustila iz svojih šaka, bio je očerupan. Uostalom, ona se pokazala prema njemu vrlo dobra, savetujući mu da se vrati na svoju lađu. Zašto da bude tvrdoglav? Njihova veza nije dalje mogućna pošto on nema više novca. On to treba da razume i da postupi kao pametan čovek. Upropašćeni čovek padao je iz njenih ruku kao zreo plod, da trune na zemlji, sam od sebe. Posle toga Nana se bacila na Stenera, bez gađenja, ali i bez nežnosti. Ona ga je nazivala prljavim Jevrejinom, činilo se kao da je htela da utoli neku staru mržnju koju nije mogla dovoljno sebi da objasni. On je bio debeo i glup, i ona ga je gurala, gutajući dvostruke zalogaje, želeći da što pre svrši s ovim Prusom. On je napustio Simonu. Njegova stvar u Bosforu počela je da propada. Nana je ubrzala ovaj pad svojim ludini zahtevima. On se borio još mesec dana, praveći čudesa, preplavio je Evropu ogromnom reklamom, oglasima, objavama u novinama, prospektima, i izvlačio novac iz najudaljenijih zemalja. Svu ovu ušteđevinu, zlatnike špekulanata, kao i groševe sirotinje, gutala je Ulica Vilije. S druge strane, on se udružio s jednim livničarem u Alzasu, tamo, u jednom provincijskom mestu, radnici, crni od uglja, kupajući se u znoju, naprezali su danju i noću svoje mišiće i slušali kako im pucaju kosti da bi obezbedili Nanina zadovoljstva. Ona je sve proždirala kao neka velika vatra. Ovog puta ona je Stenera potpuno uništila, vratila ga na kaldrmu, isisanog do srži i tako iscrpenog da je ostao čak nesposoban da izmisli neki novi nitkovluk. U rasulu svoje banke on je mucao i drhtao od straha pri pomisli na policiju. Pao je pod stečaj, i pri samom pomenu novca zgranjavao se i zbunjivao kao dete, on, kroz čije su prste prošli milioni. Jedne večeri počeo je kod nje da plače i zamolio

je da mu pozajmi sto franaka da plati služavku. Nana, dirnuta i razveseljena ovim svršetkom strašnoga čoveka koji je kupio kajmak sa novčane pijace Pariza već dvadeset godina, donese mu ih i reče:

– Znaš, dajem ti ih zato što je to smešno... Ali, slušaj, mili moj, ti si suviše star da bih te mogla izdržavati. Treba da tražiš neki drugi posao.

Nana je tada odmah načela Faloaza. On je već odavno tražio tu čast da ga ona upropasti, da bi bio potpuno šik. To mu je nedostajalo. Trebalo mu je da ga jedna žena lansira. Za dva meseca Pariz bi ga upoznao i on bi u novinama video svoje ime. Šest nedelja bilo je dovoljno. Njegovo nasledstvo sastojalo se od imanja, zemlje, livada, šuma, majura. On je brzo morao da ih prodaje, jedno za drugim. U svakom zalogaju Nana je gutala po jedno jutro. Lisnate grane koje su treperile na suncu, veliko zrelo žito, vinogradi puni septembarskog žutog grožđa, visoka trava u koju su krave utonule do trbuha, sve je to nestajalo kao da ga je bezdan gutao, na taj način iščezla je čak i jedna reka, jedan majdan gipsa i tri mlina. Nana je prolazila kao neka najezda, kao oblaci skakavaca čiji let kao plamen upropasti celu provinciju. Ona je spalila zemlju na koju je stala svojom malom nogom. Majur po majur, livadu po livadu, ona je izgrickala celo nasledstvo, ljupko, i ne primećujući, kao što je između svojih obeda grickala kutiju bombona držeći je na kolenima. To nije bilo važno, to su bile bombone. Ali jedne večeri ostala je još samo jedna mušica. Ona ju je progutala sa prezirom, jer to nije vredelo truda ni da se usta otvore. Faloaz se smejao kao idiot, sišući dršku svog štapa. Dugovi su ga sasvim pritisli, nije više imao ni sto franaka rente i video je da mora da se vrati u provinciju da živi pored strica manijaka, ali sve to nije bilo ništa, on je bio šik, „Figaro” je već dvaput objavio njegovo ime, i, mršavog vrata između posuvraćenih krajeva svoga okovratnika, pogrbljenog stasa ispod suviše kratkog kaputa, on se klatio sa kreštanjem papagaja i afektiranim umorom drvenog pajaca, koji nikada nije osetio uzbuđenje. Nana, kojoj je dosađivao, počela je da ga tuče.

Međutim, Fošeri se vratio u društvu svoga rođaka. Ovaj nesrećni Fošeri živeo je sada kao da je u pravom braku. Pošto je prekinuo sa groficom, pao je u Kozine šake, koja je s njim postupala kao s pravim mužem. Minjon je ostao samo gospođin majordomus. Namestivši se kao domaćin, novinar je lagao Rozu i bio mnogo oprezan kad ju je varao, pun skrupula kao dobar suprug koji želi da se najzad smiri. Nanin trijumf bio je da ga dobije i da mu pojede list koji je pokrenuo novcem jednog prijatelja; ona nije iznosila javno njihovu vezu, naprotiv, uživala je da s njim postupa kao sa čovekom koji mora da se krije, i kada bi spomenula Rozu, govorila bi: „ova sirota Roza”. Prihod od lista davao joj je cveće za dva meseca, list je imao u provinciji pretplatnike, ona je sve uzimala, počev od dnevnih vesti pa do pozorišnog pregleda, zatim, pošto je iscrpla redakciju i administraciju, zadovoljila je svoju veliku želju, zimsku baštu u jednom kutku svoje kuće, koja je odnela štampariju. Uostalom, to je bilo samo šale radi. Kad je Minjon, srećan zbog ove avanture, došao da vidi da li bi mogao da joj sasvim utrapi Fošerija, ona ga je upitala da li se s njom ruga, šta, zar čovek bez pare, koji živi od svojih članaka i pozorišnih komada, taman posla!

Ta glupost je dobra za talentovanu ženu kao što je sirota Roza. I postavši nepoverljiva, bojeći se kakvog Minjonovog izdajstva, koji je bio sposoban da ih prokaže svojoj ženi, ona otpusti Fošerija, koji joj je plaćao još samo reklamom.

Ali ga je sačuvala u lepoj uspomeni, oni su se lepo zabavljali na račun onog idiota Faloaza. Možda im nikada ne bi palo na um da se ponovo vide da ih na to nije podstaklo zadovoljstvo da ismejavaju ovakvog kretena. To im je izgledalo kao šala, oni su se ljubili pred njim, lumpovali naveliko njegovim novcem, slali ga nekim poslom na kraj Pariza da bi ostali sami, zatim, kad bi se on vratio, oni su se šalili i pravili aluzije koje on nije mogao razumeti. Jednog dana ona se opkladila s novinarom koji ju je zadirkivao, da će ošamariti Faloaza, još iste večeri mu je opalila šamar, pa je nastavila da ga tuče, nalazeći da je to zanimljivo, srećna što može da pokaže koliko su muškarci kukavice. Nazvala ga je svojom „fiokom za šamare”, govorila mu da se približi da primi šamar, šamare od kojih joj se ruka crvenela, zato što još nije bila navikla na to. Faloaz je pucao od smeha, suze su mu navirale na oči. Ova familijarnost ga je oduševljavala, nalazio je da je to divno.

– Znaš – reče joj jedne večeri, pošto ga je dobro izudarala – trebalo bi da se udaš za mene... Šta misliš? Smešni bismo izgledali oboje!

On to nije tek onako rekao. Potajno je pravio plan o ovoj ženidbi, jer je osećao potrebu da zadivi Pariz. Nanin muž, he? Kakav šik! To bi bila mala smela počast!

Ali ga je Nana lepo ućutkala. – Ja da se udam za tebe!... No, lepo! Da me ta misao muči, odavno bih ja

našla muža. I to čoveka koji bi dvadeset puta bio bolji od tebe, mali moj... Primila sam masu ponuda. Evo, broji sa mnom: Filip, Žorž, Fukarmon, Stener, to su četiri, ne računajući guje koje ti ne poznaješ... To je njihov refren. Ne mogu da budem ljubazna prema njima, a da odmah ne počnu da mi pevajiu: Hoćeš li poći za mene, hoćeš li poći za mene...

Ona ustade. Zatim je planula jako uvređena: – A ne, baš neću!... Zar sam ja za to stvorena? Pogledaj me dobro, ja ne bih

više bila Nana kad bih natovarila muškarca na leđa... Uostalom, to je suviše prljavo ...

I ona je pljunula, stresla se od odvratnosti, kao da je ispod sebe videla prljavštinu cele zemlje.

Jedne večeri Faloaz je nestao. Posle nedelju dana doznalo se da je u provinciji, kod svoga strica, koji je imao maniju da skuplja trave; on mu je lepio njegove zbirke i imao u izgledu ženidbu sa nekom rođakom, vrlo ružnom i vrlo pobožnom. Nana ga nije oplakivala. Ona je samo rekla grofu:

– He, moja njuškice, još jedan suparnik manje. Ti danas likuješ... Znaš li da je ozbiljno hteo da se ženi sa mnom?

Pošto je prebledeo, ona mu se obesila oko vrata, smejući se, dobacujući mu kroz milovanje svakojake svireposti.

– Zar ne? To je ono što tebi smeta! Ti ne možeš više da se venčaš sa Nanom... Kada mi svi dosađuju ženidbom, ti besniš u svome kutu... Nije moguće, treba čekati dok tvoja žena ne lipše... A kad bi tvoja žena lipsala, kako bi ti brzo došao, kako bi se bacio na zemlju, kako bi mi ti to ponudio, sa velikom pompom, uzdasima, suzama, zakletvama! Je li, dragi? To bi bilo tako lepo!

Njen glas je postao mekan, i ona se s njim šalila umiljavajući se svirepo. Vrlo uzbuđen, on je počeo da rumeni, vraćajući joj poljupce. Ona tada uzviknu:

– Sto mu bogova! Pogodila sam! On je već na to mislio, i čeka da mu žena crkne... No, lepo! To je i suviše, on je još veći nitkov od ostalih!

Mifa je pristao na druge. Sada je njegovo poslednje dostojanstvo bilo da ostane „gospodin” za poslugu i domaće prijatelje, čovek koji je, dajući najviše, bio zvanični ljubavnik. Njegova strast postajala je sve žešća. Održavao se plaćanjem, kupujući po visokoj ceni čak i osmehe, njega su, štaviše, i krali, a za sve to primao je vrlo malo, ali, to je bilo kao neka bolest koja ga je mučila, nije se mogao uzdržati da zbog toga ne pati. Kada je odlazio u Naninu sobu, zadovoljavao se da otvori za trenutak prozore da bi isterao miris drugih, isparavanja plavih i smeđih, dim cigara, od čije se gorčine gušio. Ova soba postala je raskršće gde su se čizme stalno brisale na pragu, i nijedan nije zastao pred mrljom krvi koja im je stajala na putu. Zoe se mnogo brinula o ovoj mrlji, to je bila prosto manija čiste devojke, koja se ljutila što je uvek vidi to, jer su njene oči i nehotice tamo gledale, i uvek je ulazila kod gospođe sa rečima:

– Čudnovato, ovo se ne skida... I pored toga što dolazi dosta sveta. Dobivši bolje vesti o Žoržu, koji je tada bio na oporavljanju u Fondeti, sa

svojom majkom, Nana je svaki put odgovorila : – A, dabome, za to treba vremena... To će izbledeti pod nogama. Doista, svaki od ove gospode, Fukarmon, Stener, Faloaz, Fošeri, odneo je

malo od mrlje na svojim cipelama. I Mifa, kome je mrlja od krvi zadavala brigu kao i Zoi, posmatrao ju je i protiv svoje volje da bi u njenoj svaki dan svetlijoj boji pročitao broj ljudi koji su prolazili. On se potajno bojao ove mrlje, i uvek ju je prekoračavao, jer bi iznenada osetlo strah da ne zgazi nešto živo, goli ud opružen na podu.

Zatim, kad je ušao u ovu sobu, njega je opijao neki zanos. Zaboravljao je sve, gomilu mužjaka koji su tuda prolazili, žalost koja je zatvarala njena vrata. On je katkad, na svežem vazduhu ulice, plakao od stida i revolta, zaklinjao se da nikad više neće ovde ući. Ali čim bi zavesa na vratima pala, bio je ponovo u njenoj vlasti, osećajući kako se rastapa u ovoj mlakoj sobi, kako mu kroz telo prodire neki miris i kako ga obuzima sladostrasna želja za uništenjem. On, koji je u svojoj pobožnosti bio prožet zanosom bogatih kapela, proživljavao je prava uzbuđenja vernika kada bi klečeći kraj crkvenog prozora podlegao opijenosti orgulja i kadionici. Žena ga je posedovala sa ljubomornim despotizmom razjarenog demona, užasavajući ga i poklanjajući mu trenutke radosti jake kao grčevi, časove strašnih bolova u vizijama pakla i večitih muka. To su bila ista mucanja, iste molitve i ista očajanja, naročito ista poniženja prokletog stvora, zgaženog pod blatom svog porekla. Izgledalo je da se njegove želje muškarca i

potrebe njegove duše mešaju i rastu iz mračnog dna njegovog bića, kao jedno jedino granjanje iz stabla života. On se predavao snazi ljubavi i svere, čija dvostruka poluga uzdiže svet. I uvek, uprkos borbi njegovog razuma, ova Nanina soba dovodila ga je do ludila, i dršćući, iščezavao je u svemoći seksa, kao što se onesvešćavao pred nepoznatim prostranstvom neba.

Tada, videvši ga tako skrušena, Nana je tiranski likovala. Ona je posedovala besni nagon uništavanja drugih. Nije se zadovoljavala uništavanjem stvari, ona ih je prljala. Njene tako nežne ruke ostavljale su gadne tragove, rastvarajući same od sebe sve ono što su slomile. A on, glup, pristajao je na ovu igru, sećajući se nejasno svetaca koje su vaši proždirale i koji su jeli svoj izmet. Dok ga je držala u svojoj sobi, iza zatvorenih vrata, uživao je u sramoti čoveka. Najpre su se šalili, ona ga je lako udarala, nametala mu svoje smešne zahteve, tražila od njega da vrska kao dete i da ponavlja poslednje reči.

– Kaži kao ja: „Do vraga! Rogonju baš briga!” On je bio poslušan, tako da je imitirao čak i njen naglasak. – „... i pi! Kako veli: marim ja!” Ili je, pak, izigravala medveda, idući četveronoške po tepisima od krzna, u

košulji, okrećući se sa mumlanjem, kao da je htela da ga proždere, čak mu je grizla listove na nogama, smejući se. Zatim bi ustala:

– Sad je na tebe red, hajde... Kladim se da ti ne umeš igrati medveda kao ja. To je opet bilo divno. Ona mu je bila smešna kao medved, sa svojom

belom kožom i svojom grivom riđe kose. On se smejao i takođe išao četvoronoške, mumlajući i ujedajući, je za listove, dok je ona bežala, praveći se kao da se mnogo plaši.

– E, baš smo glupi, je li – najzad bi rekla. – Nemaš pojma kako si ružan, mače moje! Zamisli kad bi te videli u Tiljerijama!

Ali ove male zabave nisu trajale dugo. To kod nje nije bila svirepost, jer je ona i dalje ostala dobra devojka, to je bio kao vihor ludila koji je prohujao i rastao malo-pomalo u zatvorenoj sobi. Propadali su u sladostrašću i zanosu svoje puti. Nekadašnji tobožnji strah njihove besane noći pretvorio se sada u životinjsku žeđ, u bes da idu četvoronoške, da mumlaju i ujedaju. Jednog dana, kad je on izigravao medveda, ona ga je gurnula tako grubo da je pao i udario o nameštaj, ona je, protiv svoje volje, prsnula u smeh videvši mu čvorugu na čelu. I odmah, pošto joj se dopalo ono što je radila sa Faloazom, ona poče da postupa s njim kao sa životinjom, da ga šiba i juri za njim udarajući ga nogama.

– Đi! Đi!... Ti si konj... Đi! hoćeš li da ideš, prljava kljusino! Drugi put, on je morao da izigrava psa. Ona je bacala svoju mirisnu

maramicu na kraj sobe, a on je morao da trči, da je dohvati zubima, puzeći na rukama i kolenima.

– Donesi, Cezare!... Čekaj, dobićeš ako odmah ne doneseš!... Vrlo dobro, Cezare, poslušan si i dobar!... Hajde, moli!

A on je voleo svoju niskost, uživao je da bude životinja. Želeo je da se još više unizi i vikao je:

– Udri jače!... U, u, ja sam besan, udri, udri! Da bi zadovoljila svoj ćef, zatražila je od njega da dođe jedne večeri u

svečanoj uniformi komornika. Počela je da se smeje i da mu se ruga videvši ga u njegovom sjaju, sa mačem, šeširom, belim čakširama, u fraku od crvene čohe, ukrašenim zlatom, sa simboličnim ključem obešenim o levom pešu. Naročito ju je razveseljavao ovaj ključ, bacajući je u ludu fantaziju bezobraznih objašnjenja. Smejući se neprestano, ponesena nepoštovanjem veličine i radošću što će ga uniziti u zvaničnom sjaju ove uniforme, ona ga je drmala, štipala, dovikujući mu: ,,E, hajde, komorniče!” i naposletku ga udarala nogom u stražnjicu, a ovi udarci nogom iz sveg srca upućeni Tiljerijama, veličanstvenosti carskog dvora, koji vlada sa vrhunca, na strahu i uniženju svih. Eto šta je ona mislila o društvu! To je bila njena odmazda, neka nesvesna porodična mržnja, nasleđena krvlju. Zatim, kada se komornik skuvao i odelo prostro na pod, ona mu je viknula da skače, i on je skakao, ona mu je viknula da pljune, i on je pljunuo, ona mu je viknula da gazi po zlatu, po orlovima i dekoraciji, i on je gazio. Tres! i ničega više nije bilo, sve je bio srušeno. Ona je razbijala komornike kao što je razbijala bočicu ili bombonjeru, i bacala ih na đubre.

Međutim, zlatari nisu održali reč, jer su Naninu postelju isporučili tek sredinom januara. Mifa se upravo nalazio u Normandiji, kuda je pošao da proda poslednji ostatak svog imanja, Nana je tražila da joj odmah donese četiri hiljade franaka. Trebalo je da se vrati tek prekosutra, ali, pošto je svršio posao, on je požurio da se vrati i, ne svrativši u Ulicu Miromenil, pođe pravo u Ulicu Vilije. Otkucavalo je deset sati. Kako je imao ključ od malih vrata koja su se otvarala iz Ulice Kardine, on se slobodno pope. Gore u salonu, Zoe, koja je brisala bronzu, uplašila se ugledavši ga, i ne znajući kako da ga zadrži, poče da mu priča opširno kako ga gospodin Veno, jako uzrujan, traži još od prošle večeri, kako je već dvaput dolazio i molio je da pošalje gospodina kući ako gospodin svrati najpre kod gospođe. Mifa je slušao, ne razumevajući ništa od svega toga, zatim, on primeti njen nemir i, odjednom obuzet ljubomornim besom, za koji se više nije smatrao sposobnim, baci se na vrata iza kojih je čuo smeh. Vrata su popustila i oba krila poletela, dok se Zoe za to vreme povukla slegnuvši ramenima. Svejedno, briga me, pomislila je ona, kad je gospođa luda, neka se ispetlja kako ume.

Mifa na pragu uzviknu pred slikom koju je video: – Bože moj!... Bože moj! U svojoj kraljevskoj raskoši sijala se nova soba. Srebrna dugmad blistala su

kao zvezde na tapetama od somota ružičaste boje, one ružičaste boje puti koju nebo dobije za lepih večeri kada se Venera zasija na horizontu, u svetloj pozadini dana koji se gasi, zlatni gajtani što su padali na krajevima i zlatne čipke koje su okružavale ukrašene stranice ličili su na lake plamenove, na raspletenu riđu kosu, pokrivajući upola veliku nagost sobe čiju su sladostrasnu bledoću isticale. Zatim, na suprotnoj strani, bio je zlatni i srebrni krevet koji je blistao u novome sjaju rezbarija, kao široki presto na kome je Nana mogla kraljevski da ispruži svoje nage udove, kao oltar vizantijskog božanstva, dostojan svemoći

njenog seksa, koji je ona u ovom trenutku izložila, otkrivenog, u pobožnoj bestidnosti opasnog idola. A pored nje, pod snežnim odbleskom njenih grudi, usred njenog trijumfa božice, uvalila se jedna sramota, oronulost, komična i žalosna ruina, markiz od Šuara u košulji.

Grof je sklopio ruke. Obuzet jezom, ponavljao je: – Bože moj!... Bože moj! Zlatne ruže na lađi cvetale su zbog markiza Šuara, kite zlatnih ruža

procvetalih u zelenom lišću, zbog njega su se naginjali amori u prevrnutom kolu na srebrnoj rešetki sa smehom zaljubljenih obešenjaka, i, pored njegovih nogu, faun je njega radi otkrivao san nimfe umorne od slasti, figuru Noći kopiranu po čuvenoj Naninoj nagosti, sve do njenih prejakih bedara, po kojima su je svi prepoznali. Bačen to kao neka mrcina, trula i rastvorena od šezdesetogodišnjeg razvrata, on je ličio na deo kosturnice pored sjaja raskošne puti ove žene. Kad je video da su se vrata otvorila, on se uzdigao, obuzet strahom izlapelog starca, od ove poslednje noći ljubavi poblesavio je, ponovo je pao u detinjstvo, i, ne nalazeći više reči, upola paralizovan, mucajući, cvokoćući, ostao je u stavu bežanja, sa zadignutom košuljom na svome isušenom telu, sa jednom nogom izvan pokrivača, jednom bledom nogom, obraslom u sivu dlaku. Uprkos neprijatnosti, Nana se nije mogla uzdržati od smeha.

– Lezi, strpaj se u krevet – reče ona, obori ga i pokri čaršavom, kao nekog gada koji se ne može pokazati.

Zatim skoči iz kreveta i pođe da zatvori vrata. Zaista, ona nije imala sreće sa svojom njuškicom. On je dolazio uvek u nezgodan čas. I onda, zašto je išao po novac u Normandiju? Starac joj je doneo četiri hiljade franaka i ona mu se pustila. Ona gurnu oba krila vrata i viknu:

– Utoliko gore! Ti si kriv. Zar se tako ulazi? Dosta mi je više toga, srećan ti put!

Mifa je ostao ispred zatvorenih vrata, još obuzet užasom od onoga što je maločas video. Njegova jeza je rasla, penjući se iz nogu u grudi i lobanju. Zatim, kao drvo pod udarom jakog vetra, on se zaljulja i sruši na kolena, da su mu svi udovi zakrckali. On očajnički ispruži ruke i promuca:

– To je suviše, bože moj! To je suviše. On je na sve pristao. Ali više nije mogao, osećao se iznemoglim u ovoj

nesreći u koju se čovek stropoštava sa svojim razumom. U neobičnom zanosu, dižući ruke sve više, tražio je nebo, dozivao je boga.

– Oh, ja neću!... Oh, dođi k meni, bože moj! pomozi mi radije mi pošalji smrt!... Oh, ne, ne, ovaj čovek, bože moj! svršeno je, uzmi me, odnesi me, da ne vidim više, da ne osećam više... Oh, tebi pripadam, bože moj! Oče naš, koji si na nebesima ...

I on je nastavio u groznici verskog osećanja da šapuće toplu molitvu. Ali neko mu dodirnu rame. On podiže oči i ugleda gospodina Venoa, koji se iznenadio što ga je zatekao da se moli pred ovim zatvorenim vratima. Tada, kao

da se sam odazvao njegovom pozivu, grof se baci oko vrata sitnome starcu. Najzad je mogao da plače, i ječao je ponavljajući:

– Brate moj... brate moj ... Sva njegova ljudska patnja nalazila je olakšanja u ovome kriku. Suzama je

kvasio lice gospodina Venoa, ljubio ga je govoreći isprekidano: – O, brate moj, koliko patim!... Jedino mi vi ostajete, brate moj... Odvedite

me zauvek, oh, preklinjem vas, odvedite me... Tada ga gospodin Veno pritisnu na svoja prsa. On ga je takođe zvao

bratom. Ali je imao da mu zada novi udarac: tražio ga je još od juče da mu saopšti da je grofica Sabina, duševno poremećena, pobegla sa nekim šefom odeljenja jedne velike pomodne radnje, strašan skandal o kome je ceo Pariz već govorio. Videći ga u silnom verskom zanosu, on je osetio zgodan trenutak i odmah mu je ispričao događaj, ovaj neukusni i tragičan kraj koji je doživela njegova kuća. Grof nije pokazao nikakvu uzbuđenost, njegova žena je otišla, to ga se nije ticalo, videće kasnije. I, ponovo obuzet mukom, gledajući vrata, zidove, tavanice, sa izrazom užasa, on je neprestano preklinjao:

– Odvedite me... Ne mogu više, odvedite me. Gospodin Veno ga odvede kao dete. Od toga trenutka on mu je pripadao

celim svojim bićem, Mifa se posvetio strogom vršenju verskih dužnosti. Njegov život bio je uništen. Dao je ostavku na položaj komornika, pred revoltiranim stidom Tiljerija. Njegova kći Estela povela je protiv njega parnicu zbog sume od šezdeset hiljada franaka, nasledstva jedne tetke koje je trebalo da primi na dan svoje udaje. Upropašćenog, dok je živeo skučeno od otpadaka svoga velikog bogatstva, njega je malo-pomalo potpuno uništila grofica jedući ostatke koje je prezrela Nana. Sabina, podstaknuta neurednim životom ove devojke, gotova na sve, dovela je do konačnog sloma, do prave ubuđalosti kuće. Posle mnogih avantura vratila se kući i on ju je primio natrag predajući se hrišćanskom praštanju. Ona ga je pratila kao njegova živa sramota. Ali on je postajao sve ravnodušniji tako da nije više ni patio. Nebo ga je otelo iz ruku žene i predalo u božje naručje. To je bilo religiozno produženje naslađivanja Nanom, sa mucanjima, molitvama i očajanjima, skrušenosti prokletog stvora, zgaženog u blatu svog porekla. Povukavši se u mračni ugao neke crkve, smrznutih kolena na kamenim pločama, on je to ponovo nalazio svoja nekadašnja uživanja, grčenja svojih mišića i slatki poremećaj svoga razuma u istom zadovoljstvu mračnih potreba svoga bića.

To veče kad su raskinuli, Minjon je došao u Ulicu Vilije. On se navikao na Fošerija i najzad je uvideo da ima bezbroj koristi od prisustva jednog muža kod svoje žene, prepuštao mu je brigu o malim kućevnim poslovima, poveravao mu je stalni nadzor i upotrebljavao je za svakidašnje kućevne troškove novac zarađen njegovim pozorišnim uspesima, i kako se, s druge strane, Fošeri pokazao razborit, bez smešne ljubomore, prilagođavajući se kao i sam Minjon prilikama koje je Roza pronalazila, dva čoveka su se sve bolje razumevala, osećajući se srećni u svom udruživanju punom svake blagodeti, praveći svaki sebi mesto, jedan pored drugog, u ovome braku u kome se više nisu ustezali.

Njihovi odnosi bili su uređeni i sve je vrlo dobro išlo, a oni su se takmičili u zajedničkoj sreći. Minjon je upravo došao, po savetu Fošerija, da pokuša da Nani preotme sobaricu, čiju je vanrednu inteligenciju novinar mnogo cenio; Roza je bila očajna, jer se već mesec dana mučila sa neiskusnim služavkama koje su je stalno dovodile u neprilike. Kako ga je Zoe primila, on je odmah odvede u trpezariju. Čim je progovorio, ona se nasmešila, odgovorivši mu da je to nemoguće pošto napušta gospođu i ima nameru da se nastani za svoj račun, i dodala je, izrazom diskretne uobraženosti, kako svaki dan prima ponude, kako se sve gospođe otimaju o nju i kako je gospođa Blanša sve pokušavala da je dobije. Zoe se spremala da preuzme Trikonkin posao, što je bila njena davnašnja želja, ambicija za bogatstvo u koje će uložiti svoju ušteđevinu, imala je mnogo velikih ideja, želela je da uveća preduzeće, da uzme u zakup jednu kuću u kojoj bi sjedinila sve prijatnosti; ona je čak povodom toga pokušala da pridobije Satenu, bedno stvorenje, koje je toliko propalo da je ležala na samrti u bolnici.

Pošto je Minjon pokušao da govori o opasnostima kojima se čovek izlaže u trgovini, ne izjašnjavajući se o vrsti svoje radnje, Zoe je samo rekla sa usiljenim osmehom:

– Oh, luksuzne stvari idu uvek dobro... Vidite, ja sam već dosta dugo kod drugih i sad hoću da drugi budu kod mene.

Svirepo je napućila usta, i ona će najzad biti „gospođa”, i ona će za nekoliko zlatnika držati u svojoj vlasti ove žene čije je lavore ispirala već petnaest godina.

Minjon je hteo da bude prijavljen, i Zoe ga je ostavila jedan trenutak pošto mu je rekla da je gospođa provela veoma rđav dan. On je bio kod Nane samo jedanput i nije poznavao kuću. Čudio se trpezariji sa goblenima, kredencom i srebrnim posuđem. Slobodno je otvorio vrata, pregledao salon, zimsku baštu i vratio se u predsoblje, ova poražavajuća raskoš, pozlaćeni nameštaj, svila i somot, ispunjavali su ga malo-pomalo divljenjem od koga je njegovo srce drhtalo. Kad je Zoe sišla da ga povede, ona mu je pokazala druga odeljenja, sobu za oblačenje i spavaću sobu. Kada je ušao u sobu, Minjon je ostao zapanjen, bio je raznežen od oduševljenja. Ova đavolska Nana ga je zaprepastila, njega koji se ipak razumevao u stvari. Usred propasti kuće, trošenja i brzog rasipanja posluge, ostala je gomila bogatstva koje je ipak zatvaralo rupe i prelivalo se preko ruševina. Pred majstorski izrađenim krevetom Minjon se setio velikih radova. Blizu Marselja njemu su pokazali neki vodovod čiji su kameni svodovi prelazili preko jedne provalije, džinovsko delo koje je stajalo milione i deset godina borbe. U Serburu je video novo pristanište, ogromno brodogradilište, stotine ljudi koji su se znojili na suncu, mašine koje su spuštale u more ogromne blokove tesanog kamena i dizale zidove pod kojima su katkad radnici ostajali kao krvava kaša. Ali to mu se činilo neznatno. Nana ga je više ushićivala; pred ovim njenim delom on je doživeo ono isto osećanje poštovanja koje je osetio za vreme jedne večernje svečanosti u zamku koji je neki fabrikant šećera napravio za sebe, palatu čiji je kraljevski sjaj platila jedna jedina materija, šećer. Ona je nečim drugim, jednom malom glupošću koju su ismejali, sa malo

svoje nežne golotinje, onom sramnom i tako moćnom sitnicom čija je snaga uzdizala svet, sama samcata, bez radnika, bez inženjera, poljuljala Pariz i podigla ovo bogatstvo pod kojim su ležali leševi.

– Ah, sto mu bogova, strašno oruđe – izusti Minjon ushićeno. Nanu je malo-pomalo skolila velika tuga. Pre svega, susret između markiza

i grofa izazvao je u njoj nervni napad koji se mešao sa veselošću. Zatim, pomisao na ovog starca, koji je otišao polumrtav u fijakeru, i na njenu sirotu njuškicu koju neće više videti, pošto ju je već toliko puta naljutila, bio je početak njene sentimentalne melanholije. A posle, ona se ljutila doznavši za bolest svoje Satene, koja je nestala pre dve nedelje i sada crkava u Lariboazijeru, pošto ju je gospođa Rober toliko iscrpla. Kad je naredila da joj se upregnu kola da još jednom vidi malo đubre, Zoe joj je mirno dala otkaz u roku od nedelju dana. Ona odjedanput pade u očajanje, činilo joj se kao da gubi nekoga od svoje porodice. Bože moj, šta će biti od nje same? I ona poče da preklinje Zoe, kojoj je veoma laskalo gospođino očajanje, pa ju je najzad poljubila da bi pokazala kako ne odlazi ljuta na nju, rekavši joj da to mora biti i srce treba da ćuti pred poslovima. Ali taj dan bio je dan neprijatnosti. Nana, obuzeta gađenjem, nije više mislila da izađe i vukla se po svom salonu, kad Labordet, koji se popeo da je izvesti o nekoj okazionoj prodaji divnih čipaka, reče onako uzgred, bez ikakvog povoda, da je Žorž umro. Ona ostade sleđena.

– Zizi, mrtav – viknu ona. I njen pogled nehotice potraži na tepihu ružičastu mrlju, ali ona je najzad

izbledela, nestala pod nogama. Međutim, Labordet joj je pričao pojedinosti: nije se znalo tačno, jedni su govorili o ponovnom otvaranju rane, drugi su pričali o samoubistvu, o davljenju u bazenu u Fondeti. Nana je ponavljala:

– Mrtav, mrtav! Zatim, kako ju je u grlu stezalo još od jutra, ona briznu u plač i bi joj lakše.

To je bila beskrajna žalost, nešto duboko i ogromno, od čega se osećala skrhana. Kada je Labordet hteo da je uteši zbog Žorža, ona ga ućutka pokretom ruke, mucajući:

– To nije samo on, to je sve, sve... Vrlo sam nesrećna... Oh, ćuti, razumem ja to! Sad će opet reći da sam ja javna... Ova sirota majka koja se tamo kida od bola, i ovaj siroti čovek koji je ječao jutros pred mojim vratima i drugi koji su sada upropašćeni, pošto su potrošili svoje pare sa mnom... Tako je, udrite po Nani, udrite po životinji! Oh, imam ja jaka leđa, ja ih čujem kao da sam tamo: „Ova prljava devojčura koja spava sa svakim, koja pljačka jedne, koja dovodi do crkavanja druge, koja je uzrok jadu mnogih osoba.”

Morala je da zastane, gušeći se u suzama, srušivši se u svom bolu preko divana, zagnjurivši glavu u jastuk. Nesreće koje je osećala oko sebe, ove bede koje je ona prouzrokovala,plavile su je nekim mlakim i neprekidnim valom razneženosti, i njen glas se gubio u prigušenom jadikovanju devojčice.

– Oh, boli me, oh, teško mi je!... Ne mogu više, gušim se... Kako je to teško kad vas ljudi ne razumeju i kad se dižu protiv vas zato što su jači... Ipak, kad čovek nema šta sebi da prebacuje, kad ima čistu savest... A ne! a ne!

U svom gnevu, ona se bunila. Ustade, obrisa suze i poče uzbuđeno da hoda. – Aa, ne, ne, neka govore šta hoće, to nije moja krivica! Zar sam ja zla? Ja

dajem sve što imam, ja ne bih ni muvu zgazila... Oni su krivi, da, oni su krivi!... Ja nikad nisam htela da im budem neprijatna, a oni su se stalno motali oko moje suknje, i evo danas umiru, prose i prave se očajni...

Zatim stade ispred Labordeta, udarajući ga po ramenima: – Zbilja, ti si bio tu, reci istinu... Zar sam ih ja terala? Zar ih nije bilo uvek

čitavo tuce da se tuku kako bi izmislili najveću prljavštinu? Ja sam ih se gadila, i otimala sam se da ne idem za njima, plašila sam se... Evo, uzmi samo jedan primer, svi su hteli da se žene sa mnom. Šta misliš? Lepa ideja! Da, dragi moj, mogla sam da budem bezbroj puta grofica ili baronica da sam samo htela da pristanem. I, vidiš, odbila sam zato što sam bila pametna... Ah, od koliko sam ih prljavih stvari i zločina poštedela... Oni su bili sposobni za krađu, za razbojništvo, za ubistvo oca i majke. Trebalo je da kažem samo jednu reč, a ja je nisam rekla... A danas? vidiš kako me nagrađuju... Kao, na primer, onaj Dagene, koga sam oženila, ona gladnica, kome sam obezbedila položaj, pošto sam ga nedeljama izdržavala. Juče ga sretoh, a on okrete glavu. E, svinjo jedna! Nisam toliko prljava koliko ti!

Opet je počela da hoda i udari žestoko pesnicom po jednom stočiću. – Sto mu bogova, to nije pravo! Društvo je rđavo uređeno. Napadaju žene,

dok to muškarci iziskuju... Vidiš, ovo, sad ti mogu reći: kad sam išla s njima, zar ne? eto, znaj, nisam osećala nimalo zadovoljstva, ama baš nimalo. Na časnu reč, to mi je bilo dosadno!... I kaži mi, onda, molim te, da li sam ja nešto kriva!... Zaista, oni su me uništili! Da njih nije bilo, dragi moj, da nisu od mene učinili ono što su učinili, ja bih danas bila u nekom manastiru i molila se bogu, jer sam uvek bila pobožna... I onda, šta me se tiče što su ostavili svoj novac i svoju kožu. Oni su krivi! Ja, nikako!

– Bez sumnje – reče Labordet ubeđeno. Zoe je uvela Minjona, koga je Nana dočekala smešeći se, dobro se

isplakala i sad je bilo svršeno. Još pod utiskom oduševljenja, on joj je čestitao na uređenju kuće, ali mu je ona pokazala kako joj je dodijala njena kuća, sada misli na nešto drugo, i ovih dana sve će rasprodati. Zatim, kad je našao izgovor za svoju posetu, govoreći o jednoj predstavi u korist staroga Boska, prikovanog za fotelju zbog uzetosti, ona se mnogo sažali i uze mu dve lože. Pošto je, međutim, Zoe rekla da gospođu čekaju kola, ona je zatražila šešir, i dok ga je vezivala, pričala je slučaj sirote Satene i onda dodala:

– Idem u bolnicu... Niko me nije voleo kao ona. Ah, ljudi su zaista zaslužili da ih optužuju kako nemaju srca!... Ko zna? možda je neću više naći. Svejedno, tražiću da mi je pokažu. Hoću da je poljubim.

Labordet i Minjon se nasmešiše. Ona više nije bila žalosna, takođe se nasmešila, jer ovu dvojicu nije uzimala u obzir, oni su mogla razumeti. I obojica su joj se divili, pribrani i ćutljivi, dok je ona zakopčavala rukavice. Stajala je sama, usred nagomilanog bogatstva svoje kuće, s gomilom muškaraca koji su ležali pred njenim nogama. Kao ona antička čudovišta čija je strašna zemlja bila

pokrivena mrtvačkim kostima, ona je gazila po lobanjama. Bila je okružena nesrećama: besni plamen u kome je nestao Vandevr, tuga Fukarmona izgubljenog u kineskim morima, bankrotstvo Stenera primoranog da živi kao pošten čovek, Faloazova zadovoljena glupost, tragični pad grofa Mifa, i beli Žoržov leš pored koga je bdeo Filip, koji je dan ranije izašao iz tamnice. Njeno delo rušenja i smrti bilo je svršeno, muva koja je doletela sa đubreta u predgrađu, donevši klicu društvene truleži, trovala je ove ljude samim svojim dodirom. To je bilo dobro i pravedno, ona je svetila svoje društvo, siromahe i napuštene. I dok se njen seks u slavi peo i blistao nad ispruženim žrtvama, sličan suncu na izlasku koje osvetljava polje pokolja, ona je sačuvala nesvesnost gorde životinje, ne znajući za svoje delo, ostavši uvek dobra devojka. Ostala je puna i debela, dobrog zdravlja i lepog raspoloženja. Sve ovo nije više bilo važno, njena kuća izgledala je glupa, suviše mala, pretrpana nameštajem, koji joj je smetao, beda jedna, samo da bi ponovo počela. Stoga je sanjala o nečem boljem, i ona pođe u svečanoj haljini da poljubi Satenu poslednji put, čista, jedra, sasvim preporođena, kao da nije služila.

XIV Nana je iznenada iščezla; to je bilo novo bežanje, let u čudne zemlje. Pre

odlaska ona je u uzbuđenju sve rasprodala, kuću, nameštaj, nakit, čak i toalete i rublje. Spominjane su krupne pare, i pet prodaja iznelo je sumu od šest stotina hiljada franaka. Poslednji put Pariz je video Nanu u čarobnom komadu Meluzina, u pozorištu La Gete, koga se Bordenav, bez pare, smelo poduhvatio; ona se to ponovo našla sa Prilijerom i Fontanom, njena uloga bila je samo statiranje, ali najprimamljivija tačka, tri plastične poze jedne moćne i neme boginje. Zatim, usred ovog velikog uspeha, kada je Bordenav preplavio Pariz ogromnim oglasima, čulo se jednog jutra da je uoči toga dana otputovala u Kairo zbog obične prepirke sa direktorom, zbog jedne reči koja joj se nije dopala, kapris žene suviše bogate da bi dozvolila da joj dosađuju. Uostalom, to je bila njena strasna želja, već odavno je sanjala da ode Turcima.

Meseci su prolazili i nju su zaboravljali. Kad bi se u društvu ove gospode i dama spomenulo njeno ime, kružile su najčudnije priče o njoj, svaki je davao suprotna i neobična obaveštenja. Govorilo se da je osvojila vice-kralja, da u dvorcu ima vlast nad dvesta robova čije glave odseca da bi se malo nasmejala. Drugi je govorio da to nije istina, da je propala s nekim velikim crncem, zbog prljave strasti je ostala bez košulje u razvratu s kairskim bekrijama. Posle dve nedelje nastalo je opšte čuđenje, neko se kleo da je sreo Nanu u Rusiji. Nastala je legenda da je postala ljubavnica nekog kneza i govorilo se o njenim dijamantima. Sve su ih žene uskoro znale po opisima koji su kružili, a niko nije mogao da kaže pravi izvor: prstenje, minđuše, grivne, dijamantska ogrlica dva prsta debela, jedna kraljevska dijadema iznad koje se sijao glavni brilijant debljine palca. Zbog daljine ovih krajeva ona je blistala misteriozno, kao neki idol okićen dragim kamenjem. Sada su je ozbiljno spominjali, sa poštovanjem punim želja prema ovom bogatstvu stečenom kod varvara.

Jedne julske večeri, oko osam sati, silazeći s kola u Ulici Fobur-Sent Onore, Lisi spazi Karolinu Eke, koja je izašla pešice zbog neke porudžbine u blizini. Ona je dozva i odmah joj reče:

– Jesi li večerala? Slobodna si?... Onda, draga moja, pođi sa mnom... Nana se vratila.

Ona se odmah pope u kola. Lisi nastavi: – I znaš, draga moja, ona je možda mrtva dok mi ovde razgovaramo. – Mrtva! Šta govoriš – viknu Karolina iznenađeno. – A gde to? I od čega? – U „Grand hotelu”... od boginja... oh, to ti je čitava priča! Lisi je rekla svome kočijašu da vozi brzo. Tada, dok su konji kasali duž

Ulice Roajal i bulevara, ona ispriča Naninu avanturu, isprekidano, bez predaha: – Ne možeš da zamisliš... Nana se vrati iz Rusije, ne znam više zbog čega,

zbog neke svađe sa svojim knezom... Ostavivši prtljag na stanici, pođe do svoje

tetke, one starice, sećaš li se. Dobro, ona nađe svoje dete bolesno od boginja, detence umre sutradan, i ona se dohvati sa tetkom zbog novca koji je trebalo da joj pošalje, a tetka nije primila ni pare... Izgleda da je dete zbog toga umrlo, jednom reči, dete napušteno i bez nege... Vrlo dobro! Nana pojuri, pođe u jedan hotel, zatim srete Minjona upravo kad je mislila na svoj prtljag... Bila je vrlo slaba, oseti jezu i potrebu za povraćanjem, i Minjon je otprati kući, obećavši da će voditi brigu o njenim stvarima... Šta misliš? Baš je čudno, kao da je udešeno! Ali najlepše je ovo: Roza dozna za Naninu bolest, naljuti se kad je čula da je sama u jednoj mebliranoj sobi, i pojuri plačući da je neguje. Ti se sećaš koliko su se one mrzele, dve prave aspide. I onda, draga moja, Roza naredi da se Nana prenese u „Grand hotel”, da bi umrla bar u otmenom hotelu, i ona je već provela tri noći kod nje, pa makar i crkla posle od toga. Ovo mi je pričao Labordet, i tada sam htela da je vidim.

– Da, da – prekide je Karolina vrlo uzbuđena. – Idemo gore. Već su stigle. Na bulevaru je kočijaš morao da zaustavi konje, ušavši u

krkljanac kola i pešaka. U toku dana Zakonodavni odbor je izglasao objavu rata, gomile sveta prolazile su ulicama, odmicale duž trotoara i preplavljivale sredinu ulice. Tamo prema Madleni sunce je zašlo za jedan krvavi oblak od čijeg su plamenog odbleska goreli visoki prozori. Sumrak je padao, težak i tužan čas, mrak se već polako spuštao na ulice u kojima još nisu zasvetlucale iskre gasnih lampi. U ovom narodu koji se kretao, rasli su glasovi iz daljine, pogledi su blistali na bledim licima, dok se neki veliki dah strepnje i zaprepašćenja raširio i zanosio sve glave.

– Evo Minjona – reče Lisi. – On će nas izvestiti. Minjon je stajao pod prostranim tremom „Grand hotela”, i nervozno je

posmatrao gomilu. Na prvo pitanje koje mu je Lisi postavila, on je planuo vičući:

– Otkud ja znam! Evo već dva dana, kako ne mogu Rozu da odvučem ozgo... To je najzad glupo, igrati se tako svojim životom! Lepo će izgledati, ako se izvuče, sa rupicama na licu. To će nas lepo udesiti!

Ova pomisao da bi Roza mogla da izgubi svoju lepotu dovodila ga je do očajanja. On je Nanu odlučno napustio, ne shvatajući glupa požrtvovanja žena. U ovom trenutku Fošeri je prelazio preko bulevara, i kad je došao do njih, uznemiren takođe, pitajući za novosti, obojica se počeše međusobno nagovarati. Sada su jedan drugome govorili ti.

– Uvek isto, mali moj – izjavi Minjon. – Trebalo bi da pođeš gore i da je primoraš da ide s tobom.

– Gle! dobar si mi ti – reče novinar. – A zašto ti sam ne ideš gore? Kada je Lisi zatražila broj sobe, oni je zamoliše da natera Rozu da siđe,

inače će se naljutiti. Ali se Lisi i Karolina nisu odmah popele. Spazile su Fontana koji je lutao ulicom sa rukama u džepovima, zanimajući se posmatranjem gomile. Kad je čuo da je Nana gore, bolesna, on reče sa pritvornim saučešćem:

– Sirota devojka... Idem da je pozdravim... A šta joj je?

– Boginje – odgovori Minjon. Glumac je već učinio korak ka dvorištu, ali se vratio i samo prošaptao u

nekoj jezi: – Eh! do đavola! Boginje nisu prijatna stvar. Fontan umalo što ih nije dobio kad je imao pet

godina. Minjon je pričao slučaj neke svoje sestričine koja je od toga umrla. Fošeri je primetio da on o tome može da govori, jer još nosi belege te bolesti, tri ožiljka na korenu nosa, koje je pokazao, i kada ga je Minjon ponovo terao da pođe gore, ubeđujući ga da ovu bolest čovek nikad dvaput ne dobija, on je stao da žestoko pobija ovu teoriju, i pomenuo je neke slučajeve nazivajući lekare životinjama. Ali su ih Lisi i Karolina prekinule, iznenađene gomilom koja je sve više rasla.

– Gledajte! Gledajte, koliko sveta. Noć se spuštala, gasne svetiljke palile su se jedna za drugom u daljini. Na

prozorima su se raspoznavala radoznala lica, dok je pod drvećem, ljudski talas rastao svakog minuta u ogromnu gomilu od Madlene do Bastilje. Kola su se sporo kretala. Neko hujanje dizalo se iz ove guste mase, još neme, koja je došla gonjena potrebom da se zgrne u gomilu tapkajući, zagrevajući se istom groznicom. Usred gužve, između grupa koje su se sklanjale, pojavila se manja gomila ljudi sa kačketima i belim bluzama, vičući u taktu čekića koji udaraju po nakovnju:

– U Berlin! U Berlin! U Berlin! Masa naroda je posmatrala sa setnim nepoverenjem, ali ipak već osvojena i

dirnuta herojskim slikama, kao pri prolaženju vojne muzike. – Da,da, idite da vam razbiju njušku – promrmlja Minjon, u nastupu

filozofskog raspoloženja. Ali Fontan je smatrao da je to vrlo lepo. Govorio je da će poći u

dobrovoljce. Kad su neprijatelji na granici, svi građani moraju da ustanu u odbranu otadžbine, i on zauze stav Bonaparte kod Austerlica.

– Je l’ te, hoćete li s nama gore – upita ga Lisi. – A, ne – reče on – da se zarazim! Ispred „Grand hotela”, na klupi, neki čovek je skrivao lice maramicom.

Fošeri ga je pokazao Minjonu namignuvši pri dolasku. On je bio još tu, da, on je bio uvek tu. I novinar zadržava dve žene da im ga pokaže. Kako je u ovom trenutku digao glavu, one ga prepoznaše i uzviknuše. To je bio grof Mifa, koji je gledao uvis, u jedan prozor.

– Znate li da je to od jutros – reče Minjon. – Video sam ga u šest sati, i nije mrdnuo... Čim mu je Labordet kazao, on je došao ovamo, sa maramicom na licu... Svako pola sata dovuče se dovde da pita je li onoj osobi gore bolje i vraća se da sedne... Dabome, u onoj sobi je nezdravo; iako čovek voli, ne želi da crkne.

Grof, uzdignutih očiju, nije izgledao da je svestan onoga što se oko njega dešava. On, bez sumnje, nije znao za objavu rata, nije osećao, nije čuo gomilu.

– Pazite – reče Fošeri – evo ga, sad ćete videti. Doista, grof je ustao sa klupe i ušao pod visoku kapiju. Ali nadstojnik, koji

ga je već poznavao, nije mu ostavio vremena da postavi pitanje. On mu iznenada reče:

– Gospodine, ona je umrla ovoga trenutka. Nana mrtva! To je bio udarac za sve prisutne. Mifa se bez reči vratio na

klupu, sakrivši lice maramicom. Ostali su uzvikivali. Ali su se njihove reči prekinule, nova gomila je prolazila urlajući:

– U Berlin! U Berlin! U Berlin! Nana mrtva! Šta mislite, tako lepa devojka! Minjon uzdahnu sa

olakšanjem, Roza će najzad sići. Nasta trenutak jeze. Fontan, koji je čeznuo za tragičnom ulogom, dobio je izraz bola, zategnuvši usne, prevrnuvši oči, dok je Fošeri, istinski dirnut u svome brbljanju malog novinara, grizao nervozno cigaru. Međutim, dve žene su i dalje uzvikivale. Poslednji put Lisi ju je videla u pozorištu La Gete. Blanša tako isto, u Meluzini. Oh kako je bila divna, draga moja, kad se pojavila udno kristalne pećine! Ova gospoda sećala su se nje vrlo dobro. Fontan je igrao ulogu kneza Kokorikoa. I kad su se njihove uspomene probudile, oni su o ovome pričali dugo i opširno. Sećate li se, u kristalnoj pećini, sjajnog šika njene bogate prirode! Ona nije imala da kaže nijednu reč, pisci su joj ukinuli čak i onu jednu rečenicu jer je to smetalo; da, bez ijedne reči, to je bilo veličanstvenije, i ona je zanosila publiku samom svojom pojavom. Telo kakvo se više neće naći, ramena, noge i struk. Zar nije čudno što je mrtva. Znate li da je imala preko svog trikoa samo zlatan pojas koji je jedva skrivao stražnju i prednju stranu. Oko nje pećina, sva u ledu, bacala je svetlost. Između stalaktita na svodu padali su dijamanti i ogrlice od belog bisera, i u ovoj providnosti, u ovoj izvorskoj vodi, preko koje je prelazio široki električni zrak, ona je ličila na sunce sa svojom kožom i plamenom kosom. Pariz će je uvek ovakvu videti, osvetljenu usred kristala, gde visi kao neka ikona. Ne, suviše je glupo umreti u takvom položaju! Mora da je ona sada lepa, gore!

– I koliko izgubljenog zadovoljstva – reče Minjon tužnim glasom, kao čovek koji ne voli da vidi propadanje korisnih i dobrih stvari.

On je pokušao da dozna od Lisi i Karoline da li će poći gore. Dabome, poći će, njihova radoznalost se uvećala. Upravo je stigla Blanša, bez daha, ljuta na gomilu koja je zakrčila trotoar, i kad je čula vest, uzvici su se ponovili, i gospođe su se uputile stepenicama, šušteći jako suknjama. Minjon pođe za njima vičući:

– Recite Rozi da je čekam... Odmah, zar ne? – Ne zna se tačno da li se zaraze treba bojati u početku ili pri kraju –

objašnjavao je Fontan Fošeriju. – Jedan moj prijatelj internista uveravao me je čak da su časovi posle smrti naročito opasni... Tada se razvijaju zarazne klice... Ah! ja žalim ovaj nagli svršetak, bio bih toliko srećan da joj stisnem ruku poslednji put.

– Čemu to sada – reče novinar.

– Da, čemu to – ponoviše ostala dvojica. Masa je neprestano rasla. U svetlosti dućana i pod mlazevima treperavog

sjaja gasnih svetiljki na pločnicima se razlikovao dvostruki red onih koji jure sa šeširima na glavi. U ovome trenutku, uzbuđenje je sve bliže dopiralo, svet je jurio za grupama ljudi u belim bluzama i stalni pritisak čistio je sredinu ulice, a uzvik se ponavljao, izlazio je iz svih grudi, isprekidano i uporno:

– U Berlin! U Berlin! U Berlin! Gore, na četvrtom spratu, soba je stajala dvanaest franaka dnevno, pošto je

Roza zahtevala nešto pristojno, iako bez luksuza, jer čoveku nije potrebna raskoš kad pati. U sobi prevučenoj kretonom Luj XIII, sa krupnim cvetovima, bio je nameštaj od mahagonija, kao u svim hotelima, soba je bila zastrta crvenim ćilimom ukrašenim crnim lišćem. U potpunoj tišini čulo se šuštanje i onda glasovi u hodniku:

– Kažem ti da smo zalutale. Momak nam je rekao da skrenemo desno ... Ovo ti je prava kasarna!

– Čekaj molim te, treba da pogledamo... Soba 401, soba 401 ... – E! ovuda... 405, 403... Mora da smo našle... A, evo, 401... Dođite polako!

pst! Glasovi su umukli. Zakašljale su se i pribrale za trenutak. Zatim, otvorivši

vrata polako, Lisi uđe, a za njom Karolina i Blanša. Ali su se zaustavile, u sobi je već bilo pet žena. Gaga je bila ispružena u širokoj fotelji od crvenog somota. Simona i Klarisa stajale su ispred kamina i razgovarale sa Leom od Orna, koja je sedela na stolici, dok je, ispred kreveta s leve strane vrata, sedeći na ivici sanduka za drva, Roza Minjon ukočeno gledala u telo izgubljeno u mraku između zavesa. Sve su bile u šeširima i u rukavicama, kao dame u poseti, ona je jedina, golih ruku i bez šešira, bleda od umora od tri neprospavane noći, stajala tupo, sa licem naduvenim od žalosti, pred ovom tako iznenadnom smrću. Sa ivice niskog ormara, lampa pokrivena abažurom osvetljavala je Gagu jakom svetlošću.

– Eh! kakva nesreća – prošapta Lili stegnuvši Rozi ruku. – Htele smo da joj kažemo zbogom.

Okrenula je glavu da bi je mogla videti, ali lampa je bila suviše daleko i ona se nije usudila da je približi. Na krevetu je bila ispružena neka siva masa, i mogla se raspoznati samo riđa punđa sa bledom mrljom koja je morala biti lice. Lisi je dodala:

– Nisam je videla od one večeri u pozorištu La Gete, udno pećine ... Tada se Roza, probudivši se iz svoje ukočenosti, nasmeši ponavljajući: – Ah, kako se promenila, kako se promenila ... Zatim se ponovo udubi u posmatranje, bez pokreta i bez reči. Kroz koji

trenutak možda će moći da je vide, i tri žene priđoše drugima ispred kamina. Simona i Klarisa razgovarale su tiho o dijamantima pokojnice. Da li su uopšte postojali ovi dijamanti? Niko ih nije video, to mora da je bila šala. Ali Lea od Orna poznavala je nekoga ko ih je video, oh! čudovišan nakit! Uostalom, to nije

bilo sve, ona je donela iz Rusije mnogo drugog bogatstva, vezene tkanine, skupocene ukrase, jedan zlatan stoni pribor, čak i nameštaj, da, draga moja, pedeset dva paketa i ogromnih sanduka kojima se mogu napuniti tri vagona. Sve je to ostalo na stanici. Šta misliš? Umreti a nemati vremena čak ni da raspakuješ svoje stvari, a dodajte tome i novac koji je imala, nešto oko milion. Lisi upita ko će je naslediti. Daleki rođaci, tetka bez sumnje. Kakvo iznenađenje za ovu staricu. Ona još ništa nije znala, bolesnica nije nikako htela da je izvesti o svojoj bolesti, ljuta na nju zbog smrti svoga malog. Tada su sve počele da žale maloga, sećajući se da su ga videle na trkama: skroz bolesno dete, tako starog i bolesnog izraza, jednom reči, od onih sirotih mališana koji nisu tražili da se rode.

– On je srećniji pod zemljom – reče Blanša. – Pa i ona – dodade Karolina. – Život nije tako sjajan. Obuzeše ih crne misli u ovoj strogoj sobi. One su se plašile, i glupo je bilo

da tu dugo razgovaraju, ali neka potreba da vide prikovala ih je za tepih. Bilo je vrlo toplo, staklo sa lampe bacalo je na tavanicu svetlost okruglu kao mesec, u pomrčini u koju je soba utonula. Ispod kreveta je duboki tanjir pun karbola širio bljutavi miris. S vremena na vreme lak vetar je nadimao zavese na otvorenom prozoru koji je gledao na bulevar odakle je dopiralo potmulo hujanje.

– Je li se mnogo napatila – upita Lisi koja se zagledala u sat na kaminu, sa tri gracije, nage, sa osmehom igračica.

Gaga se trže, kao da se probudila. – Ah! kako da ne!... Bila sam to kad je izdahnula. Uveravam vas da nije

nimalo lepo... Bilo ju je spopalo neko trzanje... Ali nije mogla da nastavi od krika koji se prolamao: – U Berlin! U Berlin! U Berlin! Lisi koja se gušila, otvori širom prozor i nalakti se. Tu je bilo prijatno,

svežina je padala sa zvezdanog neba. Na suprotnoj strani, goreli su prozori, odblesci uličnih svetiljki podrhtavali su na zlatnim slovima firmi. A dole je bilo vrlo zanimljivo pogledati, videla se masa naroda gde protiče kao reka ulicama, usred nereda kola, u velikim pokretnim senkama, gde su svetlucali fenjeri i ulične lampe. Ali gomila, koja je stizala vičući, nosila je buktinje, crvena svetlost dopirala je od Madlene i prosecala masu plamenim zrakom, koji se pružao daleko na glave kao sjaj od požara. Lisi pozva Blanšu i Karolinu, i zaboravivši se, viknu:

– Dođite... Vrlo lepo se vidi sa ovog prozora. Sve tri su se nagnule veoma radoznale. Drveće im je smetalo, i s vremena

na vreme buktinje su se gubile pod lišćem. Htele su da vide da li su ona gospoda još dole, ali je ispupčenje jednog balkona sakrivalo vrata, one su mogle da vide još uvek samo grofa Mifa koji se srušio na klupu kao kakav tamni predmet, sa licem u maramici. Neka kola su se zaustavila i Lisi prepozna Mariju Blond, još jedna dolazi. Ona nije bila sama, neki krupni čovek sišao je iza nje.

– To je onaj lopov Stener – reče Karolina. – Kako, zar ga još nisu oterali u Keln! Hoću da vidim kakvo će lice napraviti kad uđe.

One su se okrenule. Ali kad se posle deset minuta pojavi Marija Blond, pošto se dvaput prevarila u stepenicama, bila je sama. I kako ju je Lisi začuđeno pitala, ona reče:

– O, baš ste pogodili, draga moja, ako mislite da će doći gore!... Dobro je i to što me je dopratio do vrata... Ima ih dole oko dvanaest, svi puše cigare.

Doista, sva su se ova gospoda našla. Došla su lutajući po bulevarima, dozivajući se, uzvikujući na vest da je mrtva ova sirota devojka, zatim su počeli da govore o politici i strategiji. Bordenav, Dagene, Labordet, Prilijer i drugi uvećali su grupu. Slušali su Fontana koji je objašnjavao svoj ratni plan da se osvoji Berlin za pet dana.

Međutim, Marija Blond, razneživši se ispred kreveta, šaputala je kao ostale: – Jadnica!... Poslednji put sam je videla u pozorištu La Gete, u pećini... – Ah! Kako se izmenila, kako se izmenila – ponovi Roza Minjon sa

osmehom tužne potištenosti. Još dve žene su stigle: Tatan Nene i Lujza Violen. One su lutale po „Grand

hotelu” već dvadeset minuta od sobara do sobara, popele su se i sišle niz više od trideset spratova, usred jurnjave putnika koji su žurili da napuste Pariz u paničnom strahu od rata i uzbuđenja na bulevarima. Zato, kad su ušle, padoše na stolicu, i suviše umorne da se raspitaju za pokojnicu. Iz susedne sobe upravo je dopirala huka i buka, vukli su se koferi, udaralo se o nameštaj, uz odsečne glasove na varvarskom jeziku. To je bio neki mladi bračni par iz Austrije. Gaga je pripovedala da su se susedi za vreme agonije igrali jureći jedno drugo, i pošto su obična zatvorena vrata odvajala dve sobe, čulo se kako se smeju i ljube kad bi se uhvatili.

– Trebalo bi da pođemo – reče Klarisa. – Mi je nećemo vaskrsnuti... Hoćeš li da pođeš, Simona?

Sve su ispod oka gledale u krevet, nepomične. Međutim, one su se spremale i udešavale svoje suknje. Lisi se ponovo nalaktila na prozor, sasvim sama. Žalost ju je malo-pomalo stezala za gušu, kao da se neka velika tuga pela iz osve gomile koja je urlala. Gomile su opet prolazile sa bakljama s kojih su padale žiške, u daljini se talasala masa, rasprostirući se u mraku kao stado koje noću vode na klanicu, i ovaj zanos, ove uzburkane mase koja se kretala kao talas, odisalo je strahom i velikim žaljenjem zbog budućeg klanja. Vika je bila zaglušna, uzvici su se lomili u zanosu njihove groznice i gubili tamo u daljini, iza crnog zida horizonta.

– U Berlin! U Berlin! U Berlin! Lisi se okrete, naslonjena na prozor i prebiedevši reče: – Bože moj, šta će biti s nama? Gospođe odmahnuše glavom. One su bile ozbiljne i veoma uznemirene

događajima. – Ja putujem prekosutra u London – reče Karolina Eke odmerenim glasom.

– Mama je već tamo i namešta mi kuću... Nisam valjda luda da ostanem u Parizu da me ubiju.

Njena majka, kao pametna žena, savetovala joj je da sve svoje bogatstvo plasira u inostranstvu. Nikad se ne zna kako rat može da se svrši. Ali Marija Blond se naljuti, ona je bila patriotkinja, i govorila je da će poći za vojskom.

– Pazi ove strašljivice!... Da, kad bi hteli da me uzmu, ja bih se obukla u muškarca da ovim svinjama Prusima po šaljem nekoliko metaka iz puške... Pa ako bismo sve mi poginule, šta onda? Mnogo nam vredi naša koža!

Blanša od Sivrija bila je ogorčena. – Nemoj da govoriš rđavo o Prusima... To su ljudi kao i drugi, koji ne

dosađuju uvek ženama kao tvoji Francuzi... Oterali su malog Prusa koji je bio sa mnom, vrlo bogatog dečka, vrlo mirnog i nesposobnog da ma kome učini zlo. To je nedostojno, to me upropašćava... A, znaš, neka me ostave na miru, inače idem za njim u Nemačku!

Tada, dok su se one tako svađale, Gaga prošaputa žalosnim glasom: – Svršeno je, ja nemam sreće... Tek pre nepunu nedelju dana isplatila sam

najzad svoju kućicu u Živiziju, ah, i bog zna sa koliko muke, Lili je morala da mi pomogne... A sad je, evo, objavljen rat. Prusi će doći i sve popaliti... Kako da ponovo počnem, u ovim godinama?

– Pih – reče Klarisa – baš mi je stalo! Naći će se uvek nešto. – Dabome – dodade Simona. – To će biti zanimljivo... Naprotiv, možda će

nam biti dobro ... I jednim osmehom ona dopuni svoju misao. Tatan Nene i Lujza Violen bile

su ovoga mišljenja, prva je ispričala kako je ludački lumpovala sa vojnicima, to su zaista dobri mladići koji bi zbog žena napravili sto čuda. Ali kako su ove dame govorile suviše glasno, Roza Minjon, koja je stalno sedela na sanduku za drva, ispred kreveta, ućutkala ih je jednim tihim pst! One su se trgle i pogledale sa strane na pokojnicu, kao da je ova molba za ćutanje izišla iz same senke zavese. U mučnoj tišini koja je nastala, u ovoj tišini ništavila u kojoj su osećale ukočenost leša ispruženog blizu njih, odjeknuše krici gomile:

– U Berlin! U Berlin! U Berlin! Ali one su se uskoro opet zaboravile. Lea od Orna, koja je primala

političare u svome salonu, u kome su bivši ministri Luja Filipa pravili dosetljive epigrame, prihvati vrlo tiho, slegnuvši ramenima:

– Kakva je pogreška ovaj rat! Kakva krvava glupost! Tada Lisi ustade odmah u odbranu carstva. Ona je spavala sa nekim

knezom iz carske kuće, i to je za nju bila porodična stvar. – Ostavite, draga moja, nismo više mogli trpeti da nas vređaju, ovaj rat je

pitanje časti za Francusku... Oh! znate, ne kažem ja to zbog kneza. On je bio cicija. Zamislite, uveče pre spavanja, sakrivao je svoje zlatnike u čizme, a kad bismo se kartali, stavljao je pasulj, jer sam se jednoga dana našalila kao da ću ščepati ulog u igri... Ali me to ne sprečava da budem pravedna. Car je bio u pravu.

Lea je odmahivala glavom, sa visine, kao žena koja ponavlja mišljenje uvažene ličnosti, i reče povišenim glasom:

– Ovo je kraj. U Tiljerijama su ludi. Vidite, Francuska bi bolje učinila da ih je juče oterala ...

Ali su je sve ostale žestoko prekinule. Šta se ova ovde besno okomila na cara? Zar narod nije srećan? Zar poslovi ne idu dobro? Nikad se Pariz neće tako zabavljati.

– Ćutite, to je glupo, vi ne znate šta govorite!... Ja sam živela u vreme Luja Filipa, u vreme siromaha i cicija, draga moja. Zatim je došla godina četrdeset osma. Ah! lepa stvar, prava odvratnost, ta njihova republika! Posle februara, crkla sam od gladi, ja glavom!... Da ste vi iskusile sve ovo, pale biste na kolena pred carem, jer je on bio naš otac, da, naš otac...

Morale su da je umire. Ona nastavi u rezigniranom zanosu: – O, bože moj, podari caru pobedu i sačuvaj nam carstvo! Sve su ponovile ovu želju. Blanša je priznala da pali voštanicu za cara.

Karolina, koja se u njega zaljubila, čitava dva meseca je išla u šetnju kuda on prolazi, ne mogavši da privuče njegovu pažnju. I ostale su besno napadale republikance, govoreći kako bi ih trebalo uništiti na granici, da bi Napoleon III, pošto bude potukao neprijatelja, vladao mirno, usred opšteg blagostanja.

– Ovaj prokleti Bizmark pravi je nitkov – primeti Marija Blond. – Kad se samo setim da sam ga nekad poznavala – viknu Simona. – Da sam

nešto mogla znati, kako bih mu rado sipala otrov u čašu. Ali Blanša, koja je stalno mislila na svog proteranog Prusa, usudi se da

brani Bizmarka. On možda nije rđav. Svakome svoj zanat. I ona dodade: – Znate li da on obožava žene? – Šta se to nas tiče – reče Klarisa. – Nemamo, valjda nameru da ga lovimo! – Ovakvih ljudi ima uvek suviše – izjavi Lujza Violen ozbiljno. – Bolje je

biti bez njih nego imati posla s ovakvim čudovištima. Prepirka se nastavila. Bizmarka su ogovarale, i svaka ga je udarala nogom

u svom bonapartističkom žaru, dotle je Tatan Nene ponavljala: – Bizmark! koliko su me namučili zbog njega!... O, baš sam ljuta na

njega!... Ja tog Bizmarka nisam poznavala! Nemoguće je upoznati svakoga. – Svejedno – zaključi Lea od Orna – ovaj Bizmark će nam dati dobre

batine. Ona nije mogla da nastavi, jer su se sve gospođe bacile na nju. Šta veliš?

batine! Bizmark će biti oteran udarcima kundaka u leđa. Hoće li da ćuti ova nevaljala Francuskinja.

– Pst – šapnu Roza Minjon, uvređena tolikom larmom. Pri pomisli na leš, one su se ponovo trgle, sve su zastale u isto vreme, postiđene, dovedene ponovo pred lice smrti, u potajnom strahu od bolesti. Bulevarom se prolamao promukli krik:

– U Berlin! U Berlin! U Berlin! Kako su se rešavale da pođu, neki glas je zvao iz hodnika. – Roza! Roza!

Gaga, začuđena, otvori vrata i izgubi se za trenutak. Zatim, kad se vrati, reče:

– Draga moja, to je Fošeri, eno ga tamo udno hodnika... On neće da dođe ovamo i van sebe je zato što ostajete blizu ovog tela.

Minjon je najzad nagovorio novinara da pođe gore. Lisi, koja je još bila na prozoru, nagnu se i spazi onu gospodu na ulici kako gledaju uvis i daju joj znake da siđu. Minjon je razdražen pretio pesnicom. Stener, Fontan, Bordenav i ostali širili su ruke sa izrazom nemira i prekora, dok je Dagene, da se ne bi kompromitovao, pušio jednostavno svoju cigaru, sa rukama na leđima.

– Istina je, draga moja – reče Lisi ostavivši otvoren prozor. – Obećala sam da ću vas dovesti dole... Svi nas zovu.

Roza je s mukom ustala sa sanduka za drva. Ona je prošaptala: – Silazim, silazim... Dabome, nisam joj više potrebna... Zvaćemo jednu

sestru. I ona se okretala, ne mogavši da nađe svoj šešir i šal. Na umivaoniku je

mahinalno napunila lavor vodom i umivala ruke i lice, nastavljajući: – Ne znam kako da vam kažem, ovo me veoma potreslo... Nismo bile tako

dobre jedna prema drugoj. E pa, vidite, zbog toga sam zablesavila... Oh, spopadaju me svakojake misli, želja da i ja umrem, svršetak sveta... Da, treba mi vazduha.

Leš je počeo da ispunjava sobu zadahom. Posle duge bezbrižnosti nastala je panika.

– Hajdemo, hajdemo, mačkice moje – ponavljala je Gaga. – Ovde nije zdravo.

One su brzo izlazile bacajući pogled na krevet. Ali, kako su Lisi, Blanša i Karolina bile još tu, Roza pogleda poslednji put da bi ostavila sobu u redu. Ona povuče zavesu na prozoru, zatim se seti da lampa nije pristojna i da je potrebna voštanica, i pošto je upalila sveću na bakarnom svećnjaku sa kamina, ona ju je stavila na noćni stooić, pored tela. Jaka svetlost iznenada osvetli lice pokojnice. To je bilo užasno. Sve su zadrhtale i pobegle.

– Ah,kako se izmenila, kako se izmenila – prošapta Roza Minjon,ostavši poslednja.

Ona pođe i zatvori vrata. Nana ostade sama, lica uzdignutog u svetlosti sveće. To je bila jedna masa, gomila gnoja i krvi, hrpa smrdljivog mesa bačena tu, na jastuk. Gnojave bubuljice raširile su se po celom licu, jedna do druge, sparušene i slegnute, sa sivim izgledom blata, one su već ličile na neku buđavu zemlju na ovoj bezobličnoj kaši gde se crte nisu više poznavale. Levo oko potpuno se izgubilo u gnoju, drugo, poluotvoreno, udubilo se kao neka crna, gadna rupa. Iz nosa je curio gnoj. Velika crvenkasta kora pružala se od jednog obraza i prelazila preko usta iskrivivši ih u grozan osmeh. I, na ovoj užasnoj i grotesknoj maski ništavila, kosa, lepa kosa, zadržavši svoj plameni sjaj sunca, rasipala se, prelivajući se kao zlato. Venera se raspadala. Reklo bi se da joj je

bacil, koji je zadobila u kaljuzi napuštenih mrcina – ta klica kojom je okužila mnoštvo ljudi, izbio sada na licu i pretvorio ga u trulež.

Soba je bila prazna. Veliki očajnički dah dopro je sa bulevara i naduvao zavesu.

– U Berlin! U Berlin! U Berlin!

kokica

POGOVOR Posle Stranice ljubavi, Zola je s Nanom doživeo nov veliki uspeh, čim se

roman pojavio, marta 1880, rasprodano je 55.000 primeraka u Parizu. Nana, kći pralje Žerveze i radnika alkoholičara Kupoa, glavnih ličnosti

Trovačice, oličava pokvarenost i žeđ za uživanjem. Ne uspeva kao glumica u operi „Plava Venera”, jer nema nikakvog dara, ali je tako lepa da naglo postaje zavodnica i predmet požuda. Prvo postaje ljubavnica bankara Stenera, ali ga ubrzo napušta i živi s glumcem Fontanom, koji grubo postupa s njom, čak je tuče, i najzad je ostavlja. Ne voli nikoga, potpuno se odaje pozivu milosnice, upropašćuje redom sve svoje ljubavnike, do grofa Mifa, koga javno ponižava, nemilostivo iskorišćava, a zatim, zgadivši se nad tim društvom razvratnika, povlači se s grofom u dvorac koji je za nju sagradio. Živeći u najvećem raskošu, u njoj se rađa razvratni nagon i prohtev za razaranjem i uništavanjem. Ona ponižava svoje udvarače, upoznavajući ih sa neverstvima njihovih supruga. Svoj razvratno-cinički život završava u prljavoj hotelskoj sobi, u trenutku sloma celog jednog korumpiranog društva, koji nastaje objavom rata Pruskoj.

Kad je Zola napisao već gotovo pola romana, desio se jedan nemio događaj koji nije naudio samom delu, ali je uneo nespokoj u piščev miran život. Novi direktor „Voltera” želeo je da lansira list objavljivanjem Nane. Zola je pristao, ali je u video svoju grešku onda kad nije mogao izmeniti svoju odluku. „Volter” je svuda, na svim stranama, preterano i neukusno reklamirao Nanu, plakatima po zidovima, oglasima u novinama: „ Čitajte Nanu! Nanu! Nanu!” Sear piše Zoli: „Za Nanu postoji ogromna radoznalost. To se ime galazi u svim pariškim listovima. „Volter” ne prestaje s oglasima. Ne možete zamisliti kako izgledaju zidovi i koliko su pretrpani”

Posle prvih podlistaka pojavili su se napadi u novinama u kojima je predkazivan neuspeh romana. Stizala su i mnoga uvredljiva pisma. Sve je to izazivalo Zolino ogorčenje i spokojsivo. Srećom, njegova vera u uspeh bila je jača od sumnji i sva je hajka ostala jalova.

U nacrtu svog romana. Zola je okarakterisao svoja novo delo kao „hajku pasa koji jure sa kučkom koja se na tera i koja ne mari za pse koji trče za njom”. Roman uz to treba da bude i „poema mužjačkih požuda.” Nana će biti idol pred čijim se nogama valjaju svi ljudi, iz raznih pobuda i s raznim temperamentima”. Mnoge ličnosti oko nje predstavljaju sve staleže.

Ali Zola ne poznaje svet koji treba da naslika. Zato prikuplja dokumentaciju i podatke od svih prijatelja i poznanika koji su mu mogli biti od koristi. Jednog novinara, koji dobro poznaje život pariških bulevara, poziva na ručak u neku čuvenu kafanu. Zola postavlja pitanja i zapisuje, a novinar priča razne anegdote o naravima čuvenih milosnica: kako provode svoje dane; kako se upuštaju u ljubavne pustolovine; kako se ponašaju prema posluzi, poveriocima itd. Zolini učenici koji se okupljaju oko njega u Medanu, upotpunjuju njegovu

građu. Jedan mu daje pojedinsti o jednom poznatom restoranu u kom muškarci, pri ulazu, „ljube gazdaricu u usta”. Drugi mu je ispričao kako je, u pet sati ujutru, među lake devojke upalo nekoliko ljudi u crnim frakovima, potpuno pijanih i potpuno nepoznatih. Ludvik Halevi upoznaje ga, kroz raskalašne priče, sa razvratnim životom s kraja Drugog carstva. Slikar Gijmet dovodi Zolu u stan kurtizane Valtes de la Big, prijateljice mnogih umetnika, i pisac pažljivo izučava ceo raskošni dekor njenog apartmana, od sobice za oblačenje do raskošne postelje. Jedna druga kurtizana poziva ga na gala-večeru. Tokom nekoliko meseci, kaže Zolin učenik i biograf Aleksi, nijedna postelja Zoli nije prošla a da se ne povede razgovor o ženama. Pažljivo je slušao, beležio i primao sve što mu je odgovaralo.

Nana je izazvala žustra reagovanja štampe. Oni koji izdržavaju kurtizane, koji im se ulaguju i klanjaju, pobunili su se pred Zolinim surovim slikanjem poroka i upućivali mu uvrede kao zločinca, a njegovo delo nazivali patološkim, ciničnim, nemoralnim. Oni koji tu hvalili pisca kad je slikao mane radnika u Trovačici, napadali su Nanu, koja je razotkrivala slabosti viših društvenih redova.

Usred tih horskih pogrda jedva se čuo glas ushićenja Emila Beržera o Zolinoj „dobroj knjizi, retkoj i izvrsnoj knjizi velike hrabrosti i velikog dara”. On se raduje što se našao čovek koga ništa ne plaši i odvažno osvetljava buktinjom gomile prljavština u svom nemilosrdnom delu, slikajući žalosne istine, kroz tipove koji obespokojavaju svojom istinitošću i bezočnim reljefom viđenih i doživljenih stvari Iako Zola nema još punih četrdeset godina, Pol Burže misli da je došlo vreme da se pisac Nane predstavi publici jednim sažetim portretom koji, pored piščevog fizičkog lika, daje i sliku njegovog metoda rada i njegove sistematičnosti.

U inostranstvu je objavljivanje Nane izazvalo mnoge nemile događaje. U Kopenhagenu roman je zabranjen u ime odbrane javnog morala. U Drezdenu sopstvenici čitaonica bili su osuđeni na novčane kazne zato što su davali Nanu svojim pretplatnicima. U Groshajmu štampar i izdavač prevoda bili su izvedeni pred sud zbog povrede morala.

Nana je postala toliko čuvena da je u Napulju prikazana i na pozornici još dok nije bio objavljen njen kraj u „Volteru”.

Nana je jedanaest meseci posle objavljivanja romana, prikazana u Parizu u pozorištu Ambigi. Veliki uspeh romana punog realističkih slika, ogovaranja onih koji ga nisu čitali, vešta reklama direktora pozorišta preko štampe, pobudili su najveću radoznalost publike i ona je s nestrpljenjem očekivala 24. januar 1881. „Nikad se sramota i glupost nisu do te mere ispoljili”, pisao je Zola u predgovoru štampane drame, podsećajući na izgled premijere koja je izazvala neobičnu buku. Matore devojke, podvodači u belim rukavicama, ljudi koji se zabavljaju i finansijeri pali na pariški trotoar, sve te osobe bile su u dvorani, u velikom broju, blede i cereći se pred svojim ličnim truležom. Ta pokvarena publika došla je s toliko predubeđenja o ljudskim skarednostima da je najobičnijim i najbezazlenim rečenicama davala užasno nepristojan smisao. A,

te gospođe i ta gospoda javno su pravili prostačke aluzije koje ne bi sebi dopustili ni vojnici.”

Komad je imao ogroman uspeh i za prva tri meseca doživeo stotinu predstava, i to znači da je u praznične dane igran dva puta.

– Nana je oličenje kurtizane s kraja Drugog carstva tog razornog produkta savremene civilizacije. Ona izaziva i draži muškarce svojom uzbudljivom i zanosnom puti, svojim opojnim ženskim mirisom, treptajem i talasanjem grudi, uvijanjem kukova, lolinskim osmehom i drskim pogledom. Zola je upoređuje s muvom sunčane boje koja je uzletela sa smetilišta, noseći smrt sa mrcina duž puteva. Zujeći, igrajući, blistajući kao drago kamenje, ona truje ljude pri samom dodiru u palatama u koje ulazi kroz prozore.

– Zola nije naslikao samo kurtizanu uopšte, nego, uz to, i kurtizanu koja živi svojim ličnim životom, sa svojim ličnim odlikama i obeležjima. Ona je istinita i lična u svojoj dobroti, u svojoj mržnji, u svojim postupcima, koji ponekad mogu izgledati protivrečni u svojim reakcijama. Istinita je i kad se daje radi novca i kad prezire novac; istinita je i kad daje sud o svetu koji je okružuje: „Prljavština dole, prljavština gore, uvek prljavština.”

– Ali Nana nije samo slika i studija jednog karaktera, nego velika freska naravi. Oko nje se tiska ceo mali svet iz svih društvenih redova, željan zabave i provoda, svet neradnika i društvenih parazita, koje Zola slika kičicom velikih majstora. To je slika jednog društva u raspadanju. Pokvarena od detinjstva zbog uslova svoga života, Nana oličava neku vrstu narodne osvete nad onima koji su prigrabili i drže bogatstvo; ona guta kapitale, fabrike, poljska imanja. Ona upropašćuje i mlade i stare, i ljude i žene, i supruge i majke. Ona zaglupljuje i satire živote svojih obožavalaca, dok i nju ne pokosi crna kuga koja je okružila Carstvo pred njegov slom. Iako zaostaje iza Trovačice i Žerminala, Nana spada u najbolje romane ciklusa „Rugon-Makari”. U njoj je Zola pokazao da je svet sve prljaviji što je više na društvenoj lestvici.

– Nana je proizvod jednog društva i jednog poretka, diktatorskog poretka Napoleona Malog i društva koje se bavi sumnjivim poslovima, koje se odaje uživanjima i razvratu i koje nosi u sebi svoju osudu, svoju kaznu i korene svoje truleži. Novac je idol toga sveta. Bez njega se ne mogu imati i izdržavati lepe kurtizane; bez njega se ne mogu kupovati mladići i zanosnim milosnicama kočije, raskošni dvorci. Zbog njega vrše podvale, pronevere, krađe, ubistva, samoubistva. U takvom društvu, žena je roba koja se kupuje, Nana je cvet izrastao na bunjištu toga sveta.

Zola je nemilostiv slikar. On ne pravi nikakve razlike između otmenog sveta i bludnica. Svuda gadost i prljavštine, od početka do kraja, gnusni računi, laž, licemerstvo, gadosti. Kroz ceo roman, hirurgov nož kao da traži na rasparanom živom telu samo bolesne, trule delove. Zanimljivo je, međutim, da u celom tom kalu Nana izgleda najsimpatičnija.

Zato što je Nana veran snimak lakome buržoazije i trulog plemstva, snimak ličnosti uzetih iz života, sa svim njihovim razvratima, pokvarenostima i moralnim srozavanjima, napadi na pisca bili su žešći nego ikada. Zola, međutim,

ističe da ništa nije izmislio, da ništa nije preuveličao, nego je naslikao ono što je video, ono što postoji, s jedinim ciljem da popravlja naravi.

U naknadu za žestoke napade, Zola je dobio veliko priznanje pisca Gospođe Bovari, koji je oduševljen Nanom: „Kakva knjiga!” uzvikuje Flober u pismu Zolinom izdavaču. „Paprena kniiga! Zola je genijalan čovek, to treba reći.” A zatim Zoli: ,,Ako bih hteo da beležim sve što je u knjizi izvanredno i snažno, onda bi trebalo da komentarišem svaku stranu! Karakteri su čudesno istiniti... Velika knjiga... To je novo, i, u svakom slučaju, smelo urađeno.”

I Huismans je oduševljen i piše Zoli; „Divna i nova knjiga! Potpuno nova u vašoj seriji i u svemu što je do danas napisano. Zaista ne verujem da ste išta ovakvo stvorili i da ste pokazali samonikliju i obimniju snagu... Sve je veličanstveno.”

Jedan današnji kritičar marksist (Pjer Abraham) smatra da je Nana najbolji roman u celoj francuskoj književnosti. Uz to, nijedno Zolino lice ne ostavlja takav utisak da predstavlja doba koje pisac slika. Nana je Drugo carstvo celim svojim bićem. Otuda onaj zadah truleži, zbog koga su tako dugo optuživali Zolu, ali on ne dolazi od ličnosti njegovog romana, nego od tadašnjeg srama i stida.

DR DUŠAN M ILAČIĆ

EMIL ZOLA (1840 - 1902), francuski pisac, teoretičar i tvorac

naturalističkog romana. Po ocu talijanskog porekla. Proveo tešku mladost, ali se brzo istakao u književnosti i javnom radu, kojima se strasno posvetio. Borio se za napredak i pravdu, stupio smelo u odbranu nevino osuđenog kapetana Drajfusa člankom „Optužujem”. Smatrajući da pisac nije samo umetnik, Zola traži oslonac u nauci sa pretenzijom da eksperimentalnom metodom, koji izlaže u raspravi „Eksperimentalni roman”, osvetli ličnosti i sudbinu svojih junaka, pridajući najveću važnost nasleđenim osobinama. Glavno mu je delo ciklus od dvadeset romana pod zajedničkim naslovom ,,Rugon-Makar, prirodna i društvena istorija jedne porodice pod Drugim carstvom”, od kojih su najpoznatiji „Trovačica”, „Nana”, „Žerminal”, „Slom” i dr.