ЕМИР КУСТУРИЦА

СТО ЈАДА

Тако одувек човек у чуду и несналажењу стоји пред човеком у себи и пред људима окосебе

Иво Андрић

СТО ЈАДАДрагана Теофиловића су звали Зеко не само због тога што је волио да једе мркву. Имаоје велике очи које су видјеле оно што је мало ко у Травнику примјећивао. Кад се 8. марта1976. наслонио на бандеру, није ни сањао какав обрт слиједи у његовом животу. Гледао јеу неонску свјетлост која се палила у Улици 29. новембра, а мучило га је питање зашто 9.марта, већ пет година заредом, отац Славо заборавља на његов рођендан? Тај СлавоТеофиловић, капетан прве класе, био је познат у Травнику по томе што му је пријатељпоклонио тридесет квадрата плочица и десет кила љепила, а он му се није одужиопошто није знао како!

Док су вршњаци из улице шутали лопту, а официри се спремали за осмомартовски бал уДому ЈНА, Зеко је поглед са уличне расвјете пребацио на раскрсницу и надвожњак прекокојег је прелазила пруга.

- Кад бих некако могао да из календара извадим 9. март, живот би ми био лакши -мислио је д јечак.

Није му то била једина патња. Тешко је подносио кад би угледао како из аутомобилалете празне кесе „грисина“, згужване кутије цигарета и остало смеће. Сада је гледао„фићу“ који се брзином преко шездесет на сат приближавао и знао је да га чека

непријатно изненађење. Или ће му рећи: „Шта буљиш, педеру?“, или ће га гађатисмећем. Уз звук сирене нечија рука избацила је кроз лептир прозор празну кесу на којој јеписало: „бронхи оџачар грла“!

- Кретену! Зашто прљаш мој град?! - трчао је за „фићом“ и претећи махао кесом, а ондаје успут покупио смеће и бацио га у контејнер. Умирујуће је на њега д јеловала помисао дасу некада ствари на том раскршћу стајале много горе.

Све до 1975. пругом преко надвожњака пролазио је Ћиро и уз писак локомотивеиспуштао чађаву пару. По вјетровитом времену сав комшијски веш би за тили часпоцрнио. Зеко није дозвољавао да се на балкону Теофиловића деси тако нешто. Било једана када би Ћиро зачађио паром читаву улицу, а из аутомобила људске руке у истовријеме избацивале су смеће!

- Да ли очистити улицу или трчати на балкон, сакрити чаршаве и јастучнице у собу да ихчађ не упропасти? - Зеко је у најтежим тренуцима доносио праве одлуке.

Баталио би смеће и отрчао на балкон. Тамо би покупио чаршаве, постељину очевекошуље и тако би веш био спасен од чађи. Мајци би уштедио беспотребно нервирање, аотпад са раскрснице почистио би касније.

Некад би га изненадио вјетар и одувао смеће у ријеку Лашву! То га је доводило до враталудила.

Није могао да поднесе када у прољеће, на стаблима крај Лашве, угледа најлонске кесеразних боја. Све су личиле на зидове у касарни „Петар Мећава“, гд је је службовао отац.Трчао је и штапом ударао по крошњама. Кад би схватио да их не може скинути и да сеод његових покушаја кесе распадају и још више заплићу у гранчице, острашћено би лупаопо крошњама дрвећа и на крају ломио гране.

- Да ме неко гледа - мислио је - сигурно би повјеровао да сам луд!

Његов живот је био тежак, али је постојала једна олакшавајућа околност. Имао је коме дасе јада.

У одбаченој кади у подруму четвороспратнице, испод стана у којем су живјелиТеофиловићи, брчкао се шаран набављен за славу коју је капетан кришом славио удецембру. На бетонском зиду изнад каде стајало је укуцано парче дрвета на којем јеписало кредом: Сто јада.

Зекин старији брат, Горан Теофиловић, једва је чекао тренутак кад ће моћи да се кунеоцем мртвим! Због тога што је то био хит у Улици 29. новембра. За то је, наравно,требало да капетан Славо умре. У разговорима с млађим братом Горан није скриваонетрпељивост према оцу:

- Једва чекам да стари рикне!

Зеко није пристајао на суровост свога брата:

- Он на све мисли, већ у марту купи рибу која ће му требати у децембру. Каква идеја, ха?!

- Нема ту идеја, добио џаба!

- Како џаба?

- Фино, корумпиро га отац једног војника да му сина пусти кући у Нови Сад на викенд!Брацика, ти ништа не схваташ?!

- Како не схватам?

- Он би дао гузе само да нешто добије џабалука!

Зеко је пажљиво сишао у подрум. Кад се увјерио да у близини нема живог створа,позатварао је подрумске прозорчиће, а онда навукао маску за роњење. Прије него што језаронио у каду, ставио је дисаљку у уста. Прво је потопио главу у воду, а онда и тијело.Само су му стопала вирила закачена за руб каде када је Милијана Гачић, пионирски првакСР Босне и Херцеговине у шаху, закорачила у подрум. Навикла је на овај призор. Њенецрно-сиве зјенице на великим беоњачама испод равне црне косе, уредно ошишане помоделу принц Валијант, гледале су исти призор већ петнаест дана. Једино што нијесазнала о чему то мали човјек и риба причају. Свашта је претпостављала. Како и неће,када на комаду дрвета пише: Сто јада. Није то била само радозналост паметнедјевојчице. Она је данима гледала Зеку, била заљубљена, али и опрезна. Често јетравничким улицама и сокацима пратила у стопу Драгана Теофиловића! Као да је билазачарана његовом појавом. Колико је горила од жеље да га погледа у очи, толико се иплашила првог сусрета. Чак је и смршала од љубави. За то вријеме, Зеко се поуобичајеној пракси повјеравао великој риби. Само повремено шаран је отварао уста, текда му да до знања како му је све јасно. Зеко је вјеровао оцу Слави који је прочитао уруској књизи „Чевенгур“ да риба не ћути због тога што је глупа.

- Код људи је то друкчије! Посебно су глупе жене које ћуте - говорио је његов отац. - Рибанема разлога да брбља! Она не проговара јер све зна, а не зато што нема шта да каже ишто је глупа, као што други мисле.

- У мојој породици је тешка ситуација. Брат Горан једва чека да отац умре, а мајка се нанож посвађала с њим. Рекла му је како чека само да д јеца одрасту па да бјежи од његабестрага пошто он мисли једино на своју гузицу. Ја то видим друкчије. Мој отац је добарчовјек. Чудно је то, мој шаране, све напољу изгледа ко бог, а изнутра јадац, као војничкикревет, све је затегнуто под конац, а унутра душек се распада, мољци и мишеви свеизјели. Тако се и у мојој души све распада, као кад миш уђе у сир!

Милијана се на вријеме повлачила. Обично би на крају разговора шаран изводио скоковепо води, а Зеко је вјеровао да је то од радости што није био сам.

- Март носи шкарт - говорили су старији када би се отапали први сњегови. Без обзира нато да ли је било тачно да сурови прелаз из зиме у прољеће многи Босанци и Херцеговцинису преживјели, Зеко није волио март. Схватио је да се на његов рођендан заборављазбог осмомартовског славља, али је за ручком започињао причу која је привидно текла удругом правцу.

- Што се не слави дан мушкараца? - питао је мајку.

- Зато што је овдје мушкарцима сваки дан празник!

- Па што је морало баш 8. марта, што није неки други дан?

- Да би Славо заборавио на твој рођендан! - церио се Горан.

И ове године породица Теофиловић је изашла у свечану осмомартовску шетњу. МајкаАида и Горан су ћутали. Вјеровали су да је тако боље пошто је Славо на свакуизговорену ријеч имао најмање сто теорија које поништавају све што се пред њимизговори! Зеко је изненада стрчао низ бријег и закорачио у Лашву. Зауставио се насредријеке, а вода је једва прелазила преко његових чланака. Хтио је да привуче пажњу свогаоца.

- Зашто се грађани не договоре и не очисте Лашву, то је наша једина ријека?

- Излази из воде, фасоваћеш упалу плућа! Мораш ли ти бити сваком лонцу поклопац?! -плашила се мајка Аида да јој син постаје стармали.

- Дијете здраво размишља!

Насред ријеке угледао је већи камен. Није се обазирао на мајчине ријечи, гледао је каковјетрић мијења површину ријеке и видио ситно камење које се назирало крај његовихстопала.

- Мора да испод ових каменчића стоје велике стијене које ништа не може да помјери! -помислио је. - Све је као са нашом фамилијом, ми се све надамо да ће бити боље, а тунешто тешко стоји на дну што нам не да да мрднемо!

Послије Аидине друге наредбе изашао је из Лашве. Мајка му је скинула ципеле и рукаматрљала прсте, па послије својим топлим дахом покушавала да му загрије табане, док јеЗеко очекивао да ће га за награду отац помиловати.

- Што, болан, Славо, не загрлиш своје дијете? Неће ти рука отпасти!

- Није здраво!

- Шта није здраво, пољубити своје дијете?

- Свијетом харају невидљиви вируси, а не Руси и Американци како се чини! Свијет ће збогтога пропасти!

- Велика штета ако овакав свијет пропадне! Загрли, болан, дијете!

Командант касарне „Петар Мећава“, пуковник Лазо Дробњак, тешко је подносио штоњегова жена није могла да роди дијете. Обузети тим осјећањем, он и његова Светланакренули су у Дом ЈНА. Када је видио да је сусрет са капетаном Теофиловићемнеизбјежан, прогутао је кнедлу. Није га цијенио као професионалца, а још мање каочовјека. Знао је да Славо у свом стану држи цивилна одијела крагујевачких војника. Такосу војници могли да се преко викенда пресвуку те да по игранкама пију и лове сојке.Некада су бјежали у Крагујевац, највише када је Славо био дежурни касарне. На тај начинон је изражавао локалпатриотизам и везаност за завичај, али је срозавао углед касарне, апосебно команданта. У ствари, пуковник Дробњак би мањак професионалнеодговорности опростио свом капетану. Он није подносио Славу као човјека. На Голији, докје трајала војна вјежба, пуковник је вртио чашу вина у руци и гледајући флеку на столњакупитао капетана прве класе:

- Човјек је постао од мајмуна, је ли? Шта ти, Славо, мислиш у шта ће се човјекпретворити?

- То су питања за паметне главе, а не за нас прашинаре!

- Ја мислим да се у даљем развоју човјек неизбјежно претвара у коња!

- Како знате, друже пуковниче?

- Па, гледам у тебе, Славо, и све ми је јасно!

- У мене гледате?!

- Ти си, Славо, прави коњ, липицанер... ха-ха, парадни коњ... брсс, бррррс! - пуковник је

почео да рже као коњ. Смијао се толико гласно и кашљао, да је у једном тренутку почеода се гуши. Стрпали су га у „кампањолу“ и одвезли у санитет гд је је добио кисеоник инормализовао дисање.

Отац није остајао дужан овом Дробњаку. Причао је о њему све најгоре, посебно свом кумукоји је радио за КОС. Кад год би у кругу касарне угледао капетана Славу, Дробњак је рзаогласније или тише, зависно од расположења.

Док су се широким степеништем пењали у велику салу Дома ЈНА, Дробњак јеувесељавао Теофиловиће. Рзао је као коњ. Отац је кисели осмијех ширио од уха до ухаи вјеровао да Аида и д јеца нису знали о чему се ради.

Шаховски турнир, симултанка коју је играо велемајстор Глигорић са војним лицима ицивилима Травника, изазивао је поштовање и тишину у Дому армије. Чули су се самољудски кораци по шкрипавом поду и лупкање фигура по шаховским таблама! Међушахистима пореданим у дуги низ била је и Милијана Гачић. Ухватила је Зекин поглед докје Глигорић вукао потез. Она је спустила поглед на таблу, одиграла брзо шта је требало,па су јој очи полет јеле поново према Зеки. Велемајстор је примијетио да д јевојчица играшах насумице и да гледа у д јечака. Он је прстима лебдио над фигурама, брзо повукаосвој потез и отишао даље. Зеко се збунио од погледа д јевојчице и потрчао на другустрану према подијуму на којем су се окупљали чланови школског хора. Милијана је зналада је ово идеална прилика за упознавање. Напустила је таблу претрчала преко сале изауставила Зеку у тренутку кад је закорачио на подијум.

- Ја тебе знам!

- То ти и није нека пљачка!

- Али знам те већ дуго!

- Шта ме брига.

- Ти се мени свиђаш.

- Шта то причаш?! Видиш ли да нас сви гледају?!

Зеко је нестао у хору. Милијана се вратила до своје табле гд је је са смијешком чекаоГлигорић и чудио се. Велемајстор је гледао у таблу и није могао да повјерује у распоредфигура на шаховском пољу - меч је био неријешен! Пат-позиција! Када му је то посталосто посто јасно, насмијао се и аплаудирао д јевојчици. Сви присутни поздравили суаплаузом подвиг Милијане Гачић. Само се Зеко скривао у посљедњем реду хора и једвачекао да започне свечана академија и да у хору запјева химну, „Хеј, Славени“.

Аида Теофиловић се 9. марта 1976. пробудила с тешком главобољом од лошег вина исвађе са мужем на синоћњој забави. Прославу Дана жена она је искористила да муизговори све што је трпила у посљедњих петнаест година. Пажљиво је отворила врата иушла у д јечију собу. Кад је подигла зелену ролетну, свјетлост је зачас испунила малупросторију. Зеко се нагло дигао с кревета, отворио очи и шкиљећи рекао:

- Опет касним на први час!

- Данас ти је недјеља, твој рођендан, блесане! помиловала га је мајка по коси и предаламу поклон.

На путу до кухиње Зеко је обукао ручно плетени џемпер шприцано плаве боје. Насмијао

се кад је видио свој лик у огледалу. У кухињи му је брат Горан предао поклон. Биле су торум-плочице умотане у масни папир, па је одмах истрчао да купи хљеб у гранапу, који јебио двадесетак метара низ улицу.

Аида је потрчала на врата носећи виндјакну:

- Прехладићеш се! Обуци нешто!

Вратио се из гранапа са хљебом и одмах одрезао фртаљ, одстранио средину и у њуставио свих пет рум-плочица. Највише на свијету је волио хљеб са чоколадом и када језагризао рођендански поклон, рекао је:

- Ово нема нигдје на свијету!

Послије доручка Зеко је кренуо у акцију. Иако је била недјеља, он је уобичајене радњеизвршавао по утврђеном распореду. Запалити нафтарицу била је мала умјетност. Доводи одвод ваздуха није било лако обезбиједити, требало је устима продувати цјевчице.Због тога су рођенданске рум-плочице добиле укус лож-уља. Пресуо је нафту у пећ идок се у мислима питао да ли ће отац опет заборавити на његов рођендан, кап нафте јеканула на мајчин рођендански поклон.

- Сад ће ти, Аида, бити топло, немој да бринеш - нагео се у кухињу као Чарли Чаплин кадвири иза угла неке куће, а руку је држао напољу како мајка не би видјела флеку нафтекоја се ширила на рукаву.

Откако је отац купио „варбурга“ каравана, комшије са првог спрата су констатовале давише нема комараца у близини зграде. Када се стартује двотактна машина, она избациоблак дима који прекрије приземље и побије инсекте све до првог спрата. Отац је тврдиода ствари никада нису довољно чисте и да је неопходно држати једно око 24 сата наглањц новом „варбургу“!

„Варбург“ је био на свом мјесту, а Зеко је био спреман да још једном истакне мудростсвога оца:

- Како је паметан Славо! Он паркира возило испод бандере, тик испод градске расвјете.Лопови бјеже од свјетла!

- Ти си, бураз, или будала или ти ноге смрде?!

- Ја будала?

- Славо је кретен!

Слиједило је рођенданско исповиједање шарану. Силазио је низ степенице и на улазу уподрумску просторију испред њега се испријечила Милијана држећи у руци букет бијелихружа.

- Срећан ти рођендан!

- Шта ради шаховски првак СР Босне и Херцеговине у Сто јада?

- То је мање важно!

- А шта је више важно?

- Ја тебе обожавам и желим ти срећан рођендан! Спремна сам све да учиним за тебе.

Иако није био сигуран да би започео било какав разговор, збунило га је што је д јевојчица

одмах нестала. Био је спреман да расправи с њом неке ствари. Нико нема право да улазиу његових Сто јада. Чак ни отац, за чију љубав се већ толико дуго бори. Када би га баремпомиловао или пољубио, прешао би чак и преко једине препреке. Сама помисао наградњу викендице у Доњој Сабанти стварала је у Зекиној глави вртоглавицу.

„Варбург“ је био мали да прими сав материјал који може послужити за градњу викендице.Сваке друге недјеље у мјесецу, када Славо није дежурао, породица Теофиловићкретала би на пут у Србију. Већ код Сарајева аутомобил се заустављао, а отац језапочињао скупљање одбаченог грађевинског материјала. Није му било довољно кад бигепек препунио бетонским блоковима, поломљеном циглом, цементом и цријепом. Стешком муком је затварао стражњи поклопац на аутомобилу, па је већ на сљедећемзаустављању грађевински материјал трпао Аиди, Горану и Зеки у наручје. Паузу кодкафане „Семафор“, на планини Нишићи, породица Теофиловић није доживљавала каообичан предах. Вођени очевом руком, Теофиловићи су се осјећали као његова пјешадија,а пут који води према викендици у Доњој Сабанти доживљавали су као војну операцију.Аида, Горан и Зеко су излазили из „варбурга“, тетурали, кашљали и једва долазили себи.Пажљиво су одлагали из наручја најразличитије врсте грађевинског материјала искривали га иза пољског ве-цеа надајући се да га нико неће покупити прије него што сеони врате.

Аутопут Београд-Ниш задавао је оцу главобољу. Када би угледао занимљиву гомилуматеријала, Славо се плашио кочења и ланчаног судара. Онда је, као да је у питању војнаакција, заустављао аутомобил и са страшћу ратника чинио прекршај. Био је спреман дапогине возећи уназад. То су били тренуци највећег узбуђења у мирнодопским условимаза капетана прве класе. Док се кретао у рикверц, ни сам не знајући зашто, лакше језамишљао како су грађевински елементи већ узидани у викендицу. Окренут тако, гледаоје преко материјала и лица својих најближих како „варбург“ кривуда и није му било лакода одржи правац како би стигао до гомиле коју је претходно запикирао. Зеко је срадошћу извиђача узвикнуо:

- Ено, тата, тамо је усамљена гомила!

Вирећи иза блокова напукле цигле, Аида и Горан згледали су се у чуду:

- Како гомила може бити усамљена?

- Па видиш, ено тамо - показивао је Зеко и у ретровизору хватао очев поглед очекујућида му намигне и награди га за добро извиђање.

Кад би утоварили „усамљену гомилу“ у аутомобил, „варбург“ се претварао у подморницукоја ће се сваког часа насукати на дну мора, а путници остати без кисеоника. Аида биспазила да се Зекини и Горанови погледи муте, па би с тешком муком ослободила једнуруку и отворила прозор. У условима напорног путовања унапријед и уназад, породица бипотпуно изгубила идеју о времену. О простору није више могло бити говора. Када би бројпромјена у кретању напријед-назад надмашио сва очекивања самог оца, он бипримијетио да породица липсава, па би посегнуо за цитатима. Сјетио се једнефилозофске мудрости и рекао:

- Два корака напријед један назад, тако је говорио велики Лењин!

Помисао на Лењинова корачања створила је код мајке и синова исту идеју о простору и овремену! По њиховој рачуници породица се кретала два корака напријед, два назад.Тачније, њима је било јасно да ту није било кретања. Јер кад су стигли у Доњу Сабанту,тај рачун је нарушен само загрљајима са д једом и бабом, Славиним родитељима, ивременом за које је Славо, плашећи се провалника, закачио на зид викендице таблу изДруго г свјетског рата на којој је писало: „минирано - опасно по живот“.

Капетан прве класе је журио назад у Травник на дежурство. У Зекином сјећању и у оквиру„варбурговог“ прозора, остајали су тужни погледи бабе и д једа који се крстио док суњегов син, снаха и унуци одлазили. Баба би још успјела само да убаци пршут у„варбурга“, а вријеме је у Зекиној глави попримало обрисе вртлога.

Као да бјежи из тог вртлога, Зеко је ушао у кухињу скривајући флеку од нафте на рукавуџемпера. Изгледао је као нападач „Партизана" Вукотић, који је навлачио рукав преко шакекада одлучи да ријеши утакмицу. Мајка му је саопштила да је отац послао поруку повојнику куриру:

- Хоће, сине, Славо да се нацртамо у касарни за један сат! Каже да ти је спремио поклон!

- Није могуће?

- Ако не вјерујеш мени, прочитај шта пише!

- Каже Горан да си му синоћ свашта наговорила!

- Нема то везе с тобом, обуци капут.

- Шта нема, да тебе није било, никад се не би сјетио Зекиног рођендана!

- Пусти то, ево пише да ти је спремио нешто незаборавно.

- Ја нешто мислим да ће ми поклонити бицикло? - узбудио се Зеко.

Озареног лица Зеко је први грабио пругом којом је некад Ћиро везивао Сарајево иТравник. Аида је с муком стизала Горана и била је срећна: коначно ће њен муж урадитинешто по вољи њиховог сина. Зеко је био узбуђен, мисли су му се замрсиле потпуно. Нијемогао да замисли ниједан поклон!

- Ако мисли да се искупи, мора да одријеши кесу - рекао је Горан.

Зеко се сјетио како је мајчин брат показивао слику д јечијег аутомобила.

- А шта ако ми је купио авион који се на федер испали и лети па слети и ништа му небуде? Или малог вучјака да ми поклони? - надао се Зеко.

Мајка Аида је с тешкоћом стизала д јецу. У њеној утроби кувао је немир због синоћњегбала гд је је прет јерала с пићем и своме мужу сасула све у њушку.

- Мушкарцима треба све сасути у брк! - говорила је она.

Ипак, осмијех јој није силазио с лица.

- Станте, д јецо, испаде ми душа, полако ако за бога знате! - викала је она за синовима.

Као да је јурњава преко прагова без жељезничких шина била игра, мала прославаТеофиловића, обрт у њиховом животу који отац Славо уводи с новом праксом ирођенданским поклоном.

- Ако ти не поклони барем једрилицу, дабогда црко!

- Горане, прекини! - викнула је мајка и замахнула ташном да га удари, а он је убрзао ход иизбјегао ударац.

Зеко је помислио како се ово кретање према касарни разликује од њихових путовања уДоњу Сабанту. Вријеме је протицало у сваком погледу, нису га заустављале очеве иЛењинове идеје. Вријеме се чуло као вјетар који је шумио преко ушију Драгана

Теофиловића. Његовим тијелом се ширио осјећај слатке стрепње.

Млађи водник прве класе стајао је испред касарне „Петар Мећава“. Кад су сеТеофиловићи зауставили, он се насмијао и помиловао Зеку по коси.

- Добар знак! - помислио је Зеко.

- Како сте, другарице Аида?

- Врло добро, служимо народу! - одговорила је она показујући на своју д јецу.

Попели су се у „кампањолу“ и одвезли се према хангару. Свраке су у великим јатиманадлијетале касарну „Петар Мећава“. Када се „кампањола“ зауставила испред хангара,млађи водник је помогао слављенику да изађе из возила. Тешка врата хангара отвориласу се и појавио се капетан прве класе, Слава Теофиловић. Он је показао на четирипаркирана тенка Т-84.

- Добро дошли, драги моји! - рекао је Славо.

Зеко је с одушевљењем гледао у оца.

- Мора да ће поклон бити као ватромет за Дан републике! - помислио је.

Отац је изненада ухватио Зеку за руку и повео га ка тенку. Дјечак је без даха гледао уочеве очи. Приближили су се моћној машини, а онда је неки војник са тенковском капомизвирио из круга на поклопцу тенка. Слиједио је по ко зна који пут војнички поздрав. Славоје подигао Зеку и предао га војнику. Снажне војничке руке су преузеле д јечака и с лакоћомга спустиле у утробу тенка. Он је сјео крај тенкисте. Мајка, отац и брат приближили су секружном отвору. Зеко је видио своју породицу у том кругу. Нетремице је посматраопомјерање руку војника тенкисте и подизање па спуштање прекидача на контролнојтабли. Војник је изненада узео Зекину руку значајно га погледао и показао његовимкажипрстом на црвено дугме за покретање мотора. Он је упитно погледао у оца, овај јевеликодушно климнуо главом и д јечак је притиснуо дугме. Кад је загрмио мотор, Зеко јеосјетио силу свих хиљаду коњских снага које су преко челичног оквира машине преносилевибрације на њега, али и на тијела породице Теофиловић. Све се тресло од неизмјернесиле, челик је дрхтао, Зеко је поигравао, његови образи, његово срце! Из непознатихразлога тада је први пут пред њега стигла слика Милијане Гачић. Све се тресе, а предњегове очи стиже Милијана. Свидјела му се њена фризура, а од својих очију помислио једа су њене!

Славо је погледао у Аиду спустио затим поглед према Зеки, испружио руку махнуо му ирекао:

- Драгане, сине, срећан ти рођендан!

Дјечак није чуо свог оца. Био је обузет снагом мотора и чекао рођендански поклон.Мислио је да је притисак на црвено дугме у тенку био увод у свечани тренутак. Нијесхватио да је рођенданском слављу дошао крај.

Теофиловићи су се враћали кући шутке. Зеко је упитао брата:

- Какав ли ће бити мој живот кад су ми рођендани овакви?

- Догодине ти не гине један пуцањ из ваздушне пушке!

- Мој живот је нула - Зеко је потрчао некадашњом пругом да његов брат не види сузе којесу му клизиле низ лице.

Трчао је према кући. Убрзо је породица заостала за њим.

- Живот не вриједи - мислио је он. - Све је то сто јада!

Осјетио је топлину када је кроз своју душу пропустио лик Милијане Гачић. У ствари, он јесабирао ко га све воли и хтио је да од тог позитивног збира одузме ко га не воли! Да сесве зна. Мајка га воли јер је мајка, то је у реду! Брат је брат, та се блискост доказује самоако га неко из улице нападне и то се сабира! Отац воли само себе, а то се одузима. Торемети читав рачун. Када све сабереш, остаје му Милијана и она се не рачуна.

Из неког дворишта крај пруге залајао је пас, он се зауставио и погледао преко ограде. Докје Зеко рукавом брисао сузе, вучјак се испетљавао из ланца наштикланог од комадаразличите дужине и ширине. Изгледао је као један од оних паса који су се још увијекпривикавали да не буду вукови. Зарастао и прљав, глават, а режи као да је побјеснио.Дјеловао је опасно, али то Зеки ништа није значило. Пас је осјетио близину људскогствора, одбацио се задњим ногама и у намјери да види ко му прилази с леђа, остао дависи испред куће без ослонца на испуцали бетон! Зеко није могао да гледа како сеживотиња мучи, утрчао је у двориште, повукао ланац спетљан око псећег врата иживотиња је престала да завија. Придигао се пас на ноге, нагло се окренуо, спустиоњушку, подигао очи према Зеки и ујео га за стопало. Дјечак је јаукнуо од бола. Укочио сеод страха и гледао како пас режи. Од притиска и трзања ланац је прекинут. Сада се паспотпуно спустио на тле и ослобођен кренуо према Зеки. Док се повлачио, од страха једјечаку попустио мјехур и низ ноге му је цурила мокраћа. Док се стопу по стопу извлачиоиз дворишта, чуо је Аидин глас:

- Бјежи напоље, дијете убого!

Горан се најбоље снашао, одмах је откинуо летву из ограде. Велики ексер је остао накрају па је њиме циљао у главу пса! Пас је појурио према Зеки и поново га угризао. Садаза бутину на другој нози. Отац Славо се зауставио уз ограду и нијемо посматрао догађајеу дворишту! Аида је повукла сина за капут, а Горан се преко ограде нагео и ексером наврху летве потрефио пса право међу очи!

- Само будалу може два пута угристи везан пас! - рекао је капетан Славо.

По повратку кући у Зекиној глави су одзвањале очеве ријечи: „Само будалу може двапута угристи везан пас“. Знао је да та реченица има још неко значење. Није ни покушао дага открије, али му је било јасно да је баш он, Драган Теофиловић, та будала и што јенајгоре, тако мисли његов отац. Колима Хитне помоћи Зеко је превезен у амбуланту даприми тетанус.

Те вечери је одуговлачио са свим радњама које су раније пред спавање обављанемуњевито. Дуго се купао у кади напуњеној топлом водом, чистио зубе и посматрао својелице у огледалу. Легао је у кревет. Шутке је гледао у плафон. Брат је крај њега читаострип.

- Да ли је живот непромјењив као и дно ријеке?

- Шта бунцаш?

- Гледо сам данас, вјетар пуше, површина ријеке се мијења, погледаш у дно, а тамоништа ни макац!

- Ништа те не разумијем?!

- Ја хоћу да све промијеним!

Горан није схватио да је његов брат очајан, иначе би с њим разговарао. Зеко је чекао даукућани заспе и да сиђе у Сто јада. Бол од псећег уједа није престајала, али то је биомачји кашаљ у односу на изуједану д јечију душу! Негдје око поноћи, када су заспали, несамо његови укућани него и готово цијели Травник, он је кренуо у подрум. Одлучио је дато буде посљедњи одлазак у Сто јада. Када је сишао у подрум, није провјеравао има ликога у околини. Са обале Лашве вјетар је доносио зиму и непријатан мирис кроз отворенеподрумске прозоре. Помислио је, не знајући зашто, на оне стијене на дну ријеке које севијековима не помјерају. Одуговлачио је са скидањем пижаме. Као да је прижељкивао данеко дође у Сто јада и не дозволи му да направи глупост. Присјетио се како је укомшилуку један човјек причао о двојици браће. Млађи брат је скочио са петог спрата ипао на асфалт, а старији брат изашао је на прозор и рекао:

- Пизда ли ти материна глупа - и пљунуо за њим.

Сви су у улици говорили да је то глупост. Е, он је сада одлучио да направи сличну глупост.Скинуо је пижаму и бризнуо у плач. Али, сузе га нису одвратиле од глупости. Погледао је укомад дрвета на којем је писало: Сто јада. Попео се на штокрлу крај каде и зажмирио.Тијело се тресло од зиме и од страха. Свакнм секундом тијело се све више тресло и даније било тако, можда би сишао са столице. Осврнуо се око себе и скочио у каду. Докјепадао у воду, када је склизнула са једне од четири цјепанице на које је била постављена.Ормар са зимницом наслоњен на каду се преврнуо, врата су се отворила и тегле стуршијом просипале су се по поду.

Невјероватна али истинита ствар десила се у сну Милијане Гачић. Тегла с парадајзом серазбила, а парадајз се скотрљао низ степениште испред њеног улаза. Парадајзи супоскакивали низ њено степениште, а она је, иако није била сигурна да ли се пробудила,преко спаваћице навукла мантил, обула ципеле и потрчала за парадајзом.

Жмирећи под водом, Зеко је чекао да се угуши. Шаран га је непомично гледао. Чекао једа чује причу.

- Само будалу може два пута угристи везан пас, у праву је отац - рекао је шарану подводом и одлучио да се угуши.

Док су се подрумом котрљале напукле тегле с паприкама, а киселина плавила под,д јевојчица је трчала хаусторским степеницама. Ово је у њеном животу била најважнијапартија. Трчала је право према кади. Тамо је видјела шарана како млати репом поповршини воде по којој је плутало голо тијело Драгана Теофиловића. Ухвативши га исподрамена и стењући од напора, свукла је беживотно тијело на под. Положен на леђа Драганније давао знаке живота. Први пољубац Драгана Теофиловића и Милијане Гачић десиосе 10. марта 1976, у један сат послије поноћи. У ствари, то је било вјештачко дисање.Уста на уста. Сан заљубљене д јевојчице је помогао да се Зеко врати у живот. Отворио јеочи и заплакао, па се насмијао кад је по ко зна који пут Милијана наслањала своја уста нањегове усне.

Љубав најуспјешније усмјерава судбину, а тешка судбина није вјечна! Тешке дане уживоту Драгана Теофиловића и раније су смјењивали лакши и ведрији. Милијана и Зекопровели су љето на брзацима Лашве, у њеном горњем току, љубили се, урлали од среће,ударали ногама и рукама о воду, јели сендвиче са ајваром, таманили трешње, а онда секачили за сеоске камионе који су вукли сијено и из задовољства извикивали своја имена.Тада, какве радости, ништа друго за њих није постојало него живот удвоје. Када нисубили заједно, а то се дешавало само ноћу, толико су мислили једно на друго да се, уствари, нису ни раздвајали. На крају љета у једном брзаку Лашве, загрљај је обезнанио иједно и друго па су се спојили у једно тијело.

Љубав је највеће чудо у људском животу, може да усмјерава слободне људе, али не исудбину војника професионалаца. И пуковник Милоје Гачић је прекомандован у Скопље, упетак 14. јуна 1977. За Драгана Теофиловића то је био црни петак. Патио је много и нијеразмишљао о будућности. Научио је да се успјешно бори с тешким мислима. Било му јејасно да више неће сваког дана чекати Милијану испред школе, будити се ујутро, купитипрве кифле и објесити их у кеси на штеку њених улазних врата! И џаба ти све приче, одењегова љубав. Живот је, ипак, сто јада. Али овога пута знао је како да се одбрани јада.

Стајао је на аутобуској станици и колико год да му је било тешко, сада се осјећао каомладић. Пуковник Гачић је паковао сандуке и кофере у аутобус, он и Милијана су седржали за руке. Хтио је да помогне доброћудном пуковнику, а овај му је показао премасвојој кћерки:

- Иди тамо, немаш ти сада времена за глупости! љубили су се иза аутобуса толикомного да им је полицајац који је пролазио запријетио кажипрстом. Када опомена нијеуродила, пришао је да тражи личне карте, а онда је Милијана изустила не одвајајући уснеод Зекиних: - Ми смо малољетни, немамо личну.

- Много те волим! - рекао је Зеко.

- И ја тебе, највише на свијету!

- Ја теби дугујем живот!

- Ти мени дугујеш само једно!

- Шта, реци?!

- Обећај да ћеш испунити обећање!

- Обећавам!

- Да ћеш ме једног дана пронаћи!

- Када?

- Било када и било гд је!

- Ако те икада сретнем, ја ћу се тобом оженити! Покварена сирена аутобуса и облакдима који се ширио из пробушеног ауспуха и мијешао са прашином на макадамскомдруму, стварали су звук и слику у којима је нестала Милијана Гачић.

Она глупост научила је Зеку да сваки пут кад га обузму туга и тешке мисли, одреди мјеруи стиша осјећања, ма колико неподношљива она била! Уосталом, када би и покушао даучини глупост, нема Милијане да га спасе!

Као мелем на рањену душу дошла је очева прекоманда из Травника у Мостар. Шта би ону Травнику без Милијане Гачић?

Волио је послије школе да сједи на обали, гледа у бистру Неретву и да шаље љубавнепоруке у боци. За разлику од Лашве, Неретва је у њему будила много дубља осјећања иозбиљније мисли, зелена и дубока, са површином која се непрестано мијењала и сакоритом и каменим стијенама које учвршћене леже на дну и не мијењају се хиљадамагодина. Тако је и он прижељкивао да га живот пронесе кроз неку спектакуларну струју, даму вјетар који и личи на људске жеље донесе неку новост и да му из коријена промијениживот! Баш као што струје и вјетрови мијењају површину Неретве! Када сретнеМилијану, т јешио се он, живот ће постати вјечан и непромјењив.

Мостар је пробудио још једну особину Драгана Теофиловића. Без обзира на то штопослије оне глупости није размијенио ниједан поглед, а камоли ријеч са оцем Славом, одњега је наслиједио организаторске способности и војничку педантност. Када је у Мостаругостовао сарајевски рокер Љубиша Рацић, он му је помогао да организује концерт. Био јето нови живот Драгана Теофиловића. Идеално мјесто да буде запажен а да не буде упрвом плану, то је посао роудија у рокенролу. Није било концерта у Мостару гд је Зеко нијебио катица за све, организатор за ког се чуло и у Сарајеву а кад је група „Забрањенопушење“ гостовала у „Кулушићу“, поведен је на прво гостовање и тамо освјетлао образ.

Прекоманда Славе Теофиловића била је уједно и крај његове војничке каријере. Било јето послије припреме за долазак друга Тита у Мостар. Славо је из касарне у стан дониовелику југословенску заставу.

- Хоћу да заставу чврсто прикачите за онај држач на углу куће!

Зеко и Горан су беспоговорно извршили задатак. Отац је планирао да, када Тито дође уМостар, свечано поздраве маршала са балкона. Тако је и било. Када је маршал три данакасније стигао у посјету Мостару, породица Теофиловић, свечано одјевена и у ставумирно, стајала је на балкону. Све је урађено како је наредио капетан прве класе. Возећисе у отвореном „мерцедесу", Тито је примијетио да је једна застава стављена наопачкеи питао Џему Биједића:

- Шта је ово, бога ти, да нисмо у Русију дошли?!

Дисциплински поступак против Славе због наопачке постављене заставе није био јединидогађај који је одредио крај његове неславне војничке каријере, али то је био и крајзаједничког живота породице Теофиловић. Послије тога он је скинуо униформу, а његовесвађе са Аидом ушле су у завршну фазу. Стан је већ био подијељен. Насред дневне собесу стајали ормари, заједнички простор је преполовљен. У једном дијелу живјели су Аидаи д јеца, а у другом Славо. Чим би се ои појавио у кући, она би гласно негодовала прекоормара. Почињала је полако и смирено, а док би гласно изговарала како је капетан првекласе Славо Теофиловић уништио њен живот, управо у тим секундама спознавала јеколико је њен живот заиста промашен и тада би падала у ватру и вриштала. Он никаданије реаговао, био је равнодушан према жени и д јеци. Једног дана отишао је по цигаретеи није се вратио. Отпутовао је у Скопље код швалерке и тамо отворио молерску фирмукоја му је доносила уносне зараде. Гдје год се појавио са својим мајсторима, он јекомуникацију започињао:

- Ко вам је ово радио? - па не сачекавши одговор додавао би: - Зидови морају најмањетрипут да се глетују ако хоћете да ово на нешто личи!

Без емоција и снажних акцената, он је врло убједљиво д јеловао на муштерије.

Као што је Зеко 1976. очајавао гледајући у неонска свјетла што му отац не дарујепоклоне за рођендан, тако је ратне 1993. сједио на обали Саве. Била је недјеља и он јеуспављивао кћерку Светлану. Плавокосу љепотицу родила му је београдска правницаЗвездана. Мирна и блага жена која је стрпљиво подносила Зекина честа путовања.Упознали су се када је Зеко са бендом „Забрањено пушење“ први пут стигао у Београд.Ноћ прије вјенчања роуди је рекао будућој жени:

- Свиђаш ми се и желим да будеш моја жена, али ту има један проблем...

- А то је?

- Ако се појави Милијана Гачић, пиши пропало...

- Неће ваљда! - Звездана није озбиљно схватала Драгана, иако је на неки чудан начинповјеровала да је тако одан и брижан човјек може свакога дана изненадити доносећинагле и невјероватне одлуке.

И најмањи вјетрић промијени стање на површини ријеке, а рјечне струје у врелимавгустовским предвечерјима учине да човјек повјерује како ништа, чак ни камена тврђава,ни читав град не стоје тако постојано и чврсто као што се чини. Свеједно што, дубокоиспод површине, стоји непојамно чврст темељ.

- У ствари - помислио је он - тврђава и читав град стоје на дну ријеке, а слика града исвега што се на ријеци прелама јесте као и мој живот. Све то лелуја на води, рађа се инестаје у животу као и ова слика која ће ускоро, кад зађе сунце, потпуно нестати, а наријеци ће засијати само улична свјетла. Слика коју човјек види често је заводљива! Даније тако, људи не би могли ни да преживе. Јер, не живи се од сурових истина инепромјењивих закона, него управо од наде и промјена у које наивно вјерујемо. Тако ибуде, само што живот нису привид и жеља - с том мишљу је августовске недјеље 1993.ушетао у Кнез Михаилову гурајући колица са уснулом кћерком.

Откако се распала Југославија, посао роудија све више је замјењивао рад напромоцијама странака и политичким изборима. Тешко му је падало што нема вишерокенрола. Враћајући се с терена, најрадије је шетао управо Кнезом, јер је ту могао давиди позната лица, људе из сада већ бивше Јутославије. Рат је још увијек трајао и Зекоје био срећан кад угледа земљака из Мостара, Травника или Сарајева. Чак и ако га нијезнао, климнуо би главом, а када би видио неког познатог, сит би се испричао. У ствари, онје жалио за прошлим временима, ма колико да у његовом животу, а поготово удјетињству, није имало за чим посебно да се жали. Ипак, са усхићењем је реконструисаопрошлост, а најрадије осамдесете када је Југославију са Запада запљуснула идејапобуне и вјере у бољи свијет, а послије Титове смрти и идеја слободе.

Када је стигао на крај Кнез Михаилове, испред њега је протутњао трамвај и отвориослику Калемегданског парка. Полако је гурао колица са кћерком која је и даље спавала.Сунце је свјетлуцало на крошњама стабала када је из неког аутомобила зачуо познатглас.

Сто јада.

Окренуо се и угледао како „бе-ем-ве“ кочи, отварају се врата и из клола излази МилијанаГачић. Згодна и одјевена у скупу одјећу, са равном косом. Када је скинула наочари,угледао је њене велике очи и препознао поглед рањиве жене.

- Ти?

- Ја!

- Одакле ти?

- Из Минхена, тамо живим и играм шах.

Узбуђен и збуњен њеним изгледом, није могао да не примијети како она на себи имаскупоцјени накит, златан женски сат. Оставио је колица с д јевојчицом на прелазу ипотрчао према аутомобилу. Загрлио је Милијану, а она је остала без даха. У трену сењено узбуђење од загрљаја са вољеном особом претворило у страх. Видјела је како суколица са његовом кћерком кренула низбрдо Париском улицом. Само је успјела да мупокаже прстом, он се окренуо и потрчао за колицима, а онда је и Милијана трчала зањима. Колица су кривудала и ко зна како се десило да је тог поподнева избјегнутакатастрофа. У ствари, било је то други пут да се ова жена појавила у његовом животу каоспасилац. Јесте да је била недјеља и да није било саобраћајне гужве, али Милијана је у

дјелићу секунде ухватила д јевојчицу док је испадала из колица која су ударила у каменуограду. Плакао је и није знао да ли више плаче због избјегнуте несреће или од среће штоје поново угледао жену свог живота.

Сјели су у „бе-ем-ве“ и одвезли се без ријечи на Бежанијску косу. Ту је он изниодјевојчицу, ставио је у колица љубећи је успут, брзо се испео на трећи спрат, позвонио истрчао низ степенице. Све је било исто као у травничкој Улици 29. новембра, када је каодјечак звонио на врата д јевојчицама у згради и, прије него што би оне стигле до кваке, онсе трчећи као метак губио на улици. Све у страху да га не препознају.

ТО ТИ ЈЕ ТАКО, ПА ТИ ВИДИКада сарајевску котлину зароби фебруарска зима, у школу идем са појачаном одјећом.Корачам улицама као да се крећем сибирском тундром. Руске зиме познајем из прича могоца, Браце Калема. Док Азра Калем, моја мајка, зиму зове бештија, отац не скриваодушевљење удаљеном тачком на географској карти. Хладноћа ме т јерала да у рукедувам оно мало даха којег бештија није стигла да смрзне. Гријала ме слика мога оца којисједи у канцеларији зграде Извршног вијећа СР Босне и Херцеговине, држи се зарадијатор и гори од жеље да види Сибир. Мени дође да се претворим у шљиву, крушку,јабуку или барем трешњу. Да спаднем ко крушка са гране на траву, да ме ништа не болии тако се спасем од зимске море. Па да се фино у живот вратим када се побољшајуживотни услови. Кад би то могло?!

- Температура је у паду, а жива у термометру показује тридесет и други подјељак исподнуле. Ово је, нема сумње, најхладнија зима у посљедњих шездесет година! Вуко Зечевић,Хидрометеоролошки завод Босне и Херцеговине... слушали сте јутарње вијести РадиоСарајева... поштовани слушаоци, сада је тачно седам сати и петнаест минута, добро вамјутро овог трећег фебруара 1971, из нашег студија слиједи емисија „Удри коло наоколо“...

С падом температуре, моје облачење постаје слојевит процес! Баш као и политичкаситуација. Спикер на радију каже да је политичка ситуација у свијету сложена. Иакосумњичаво гледа на политику, Азра новинама и радију вјерује. Мени ту нешто не штима!Упозоравам је да има разлике између слојевите и сложене ситуације, али она одмахујеруком.

- Камен је слојевит, а картонске кутије су сложене! - тврдим упорно.

- Још си ти мали да правиш примједбе!

Шутим и не могу да се свађам, тринаест година, много сам млад!

Лице мога оца се не види од пјене за бријање. Он стоји испред огледала, чини ми се данепотребно дуго размазује четком по лицу. На њему су само гаће и поткошуља, није музима. Мајка се обукла, она устаје прије свих, пије кафу и наставља причу од синоћ:

- Код нас на факултету повећавају плату идућег мјесеца!

- Одлично!

- То значи да иде повећање свима! Шта је с вама?

- Извршно вијеће Републике Босне и Херцеговине изузима се из уобичајене праксе!

- Па и ви сте на буџету добићете повишицу.

- Ми нећемо.

- Хоћете, него ти кријеш од мене колика ти је плата!

- Како кријем?

- Фино, колка ти је плата?

- Довољна.

- Ето видиш, још ме зајебаваш?!

- Не зајебавам!

Он приђе својој жени и пољуби је, а на њеном лицу остане комад пјене. Од пољупца онаодмах заборави на причу о плати.

- Кад би макар ове твоје бештије објавиле ванредну ситуацију?

- Ко су теби, душо моја, бештије?

- Твоји шефови у Извршном вијећу!

- Онда сам и ја бештија?

- Ниси, јер ти немаш право да прогласиш ванредно стање!

Он је прекинуо бријање, завртио очима 360 степени укруг и на крају успио да одобровољисвоју жену. Чак му је Азра рекла:

- Бленто, стани, онесвијестићеш се... Ајде реци предсједнику да има више од минустридесет, смрзнуће се д јеца, хеј!

СР БиХ није прогласила ванредну ситуацију. Азра не оклијева као држава. Исподпанталона, поред обавезне пижаме, сада морам да обучем и дебеле гаће! Све постајеслојевитије него што је било раније. Или, како она каже, сложеније. Стојим у ходнику,гледам се у великом огледалу, окрећем се и са које год стране погледам, иста ствар.Видим како су моје ноге криве и са жаљењем констатујем да се никада неће исправити!Да ли су у вези танке ноге и кратки зуби у доњој вилици? Кезим се и гледам у ноге.

- Ово је хладан талас из Сибира, исти онај због којег су Наполеон и Хитлер изгубилиратове од Руса! каже отац и сипа „питралон“ на лице.

- Боже, Брацо! Може ли временска прогноза без политике?! - каже мајка Азра и обуваципеле.

- То није политика, ја говорим чињенице - констатује отац и веже кравату.

- Шта су чињенице? - пита мајка и облачи капут.

- Званични извјештај Вуке Зечевића и Хидрометеоролошког завода Босне иХерцеговине!

- Нисам чула да Вуко у прогнози спомиње Хитлера и Наполеона!

Сурови климатски услови, као рука која вади канту са водом из бунара, извукли су из мојеглаве необична питања. Изгледа ми да су нека од њих чиста филозофија. На повратку изшколе мучило ме питање: ко сам, шта сам, одакле сам и куда ћу?! Испричао сам то

мајци.

- Ти си још мали, а већ фантазираш. Није то за твој узраст!

Отац није подносио боранију. Зато се обрадовао када је видио како ми је више стало дабудем паметан него лијеп!

- Славни њемачки филозоф, Имануел Кант, постављао је таква питања!

- Је ли и он живио у вукојебини као ми?! - питао сам.

- Не знам гд је је живио, али није псовао! Али добро, још си ти мали, кад нарастеш кашћети се само!

Азра није срећна кад њен муж Брацо послује у кухињи. У ствари, она притајено бјесни!Постаје прет јерано љубазна и смјерна. Личи на црни поклопац на „претис“ лонцу који крозчетири рупице пропушта пару под притиском и пишти. Брацо комаде меса и поврћа бацау лонац опонашајући гесте диригента Херберта фон Карајана! Ствар је разумљива. Узпоподневно спавање то је једина кућна активност која му је пристајала. Све ово ради јерпослије тога слиједи награда. Након спавања је одлазио у кафану на шприцере. Та акцијаје извођена под именом тарли-тарли, литар бијелог вина и литар киселе! Азра јепостављала сто и шапутала да је не чује Брацо:

- Сто пута је практичније кад ја спремим кромпир-пире и фаширану шницлу! Послијењегових хохштаплераја, ко слушкиња, чистим парадајз са прозора, сјецкани лук скидамса телевизора, а фаширано месо стружем са врата!

- Кад одспавам, мислим да ћу прошетати до чаршије на кафу!

- Нема шта да мислиш, хоћеш сигурно и нећеш на кафу!

- Него?

- На шприцере!

- Шта знаш, можда не одем?!

- Отишао би ти и када би, не дај боже, започео трећи свјетски рат!

- Не брини, свијетом влада равнотежа сила, хладни рат!

- Зато код тебе не влада!

- Прет јерујеш, Азра!

Сваки пут је изговарао ову реченицу да би што лакше заспао. Брацо Калем је тонуо у санна посљедњем слогу имена своје жене! Редовно га је успављивало дуго -рааа... Мене језанимало шта би било да му се жена звала Џенифер? А могло се десити да из Енглескедоведе невјесту, тамо је био на специјализацији годину дана. Или да се та жена, мојанесуђена мајка, звала Курт, или Нимур?! И то је могло бити јер је био велики поштовалацпокрета несврстаних! Тада мој отац не би користио посљедњи слог имена своје жене зауспављивање. Не може се тонути у сан са -урт или -мур. Када човјек боље размисли исхвати какву промају би требало да направе усне и изговоре Курт... Нимур, јасно је да тунема сна! То су имена која се изговарају у тренутку буђења! Значи да мушкарац наБалкану, и када о томе не мисли, разматра сваки детаљ прије женидбе. Ту ништа нијеспонтано као што се чини и као што тврде научници на Западу! Чак и када тоне у сан,Брацо зна како се влада територијом. Он тврди да су најслађе прве секунде сна. Тиме сехвалио као да је студирао биохемију, а не новинарски факултет:

- Мозак тада изазове слатку текућину и прослиједи је правац на језик!

Брацо је закуњао на каучу а ја сам писао задаћу и гледао како дише. Његова кошуља седизала и спуштала равномјерно, горе-доле. У мени се пробудила мисао како се можедесити да остане без даха и да умре! Поглед је био фиксиран за његове груди.Одједном се кошуља више не помиче. Груди стоје, он тихо кркља и као да се гуши!

- Дише или не дише? Дише, не дише, дише, не дише... Да ли ово мој отац издише? -првих неколико секунди пиљим у њега без осјећања.

Иако ми се чинило да је мртав, сједим непомичан. Скочим онда нагло са столице и ухонаслоним на његово срце. Лакнуло ми је кад је дубоко издувао ваздух из плућа инаставио са прекинутим дисањем.

- Дише!

Послије буђења, Брацо не воли да прича. Тешко се враћао из снова и Азра је избјегавалада са њим започиње било какав разговор. Покушала је да му скрене пажњу на великухладноћу, а у ствари је хт јела да га задржи у кући.

- Шта би ти фалило, прочиташ неку књигу, попричаш са сином?

- Ево видиш, дај руку! - узео је моју руку и ставио је на срце. - Чим крене њено звоцање,мени срце прескаче!

- Ја ти због тога и говорим! Остани у кући барем једно вече, причај са д јететом!

- Прекјуче нисам нигдје излазио!

- Зато што је била утакмица на телевизији!

Док је отац стајао на вратима, мени је потекла суза. Ја плачем са закашњењем. Тек тадаме стигла туга од поподневне помисли да Брацо због прекида у дисању може да умре.Гледао сам га и помислио како ће он стварно једном умријети. Сузе су нијемо клизиле низмоје образе, а он је то видио. Није знао зашто сам заплакао, па је облачећи капут показаопрема мени и рекао:

- Ето видиш, Азра, шта ти радиш! Што ти то треба? - и изашао ван.

Недјеља је, а температура је у благом порасту. Азра замишља да снијег не би смио дапада на дан одмора. Међутим, бијеле пахуљице не чују шта она мисли. Кроз кухињскипрозор се једва назиру јабланови од сњежних пахуљица, док она поставља тањире иесцајг. Стабла не мичу и то њој пада тешко као и очев рад на новом босанском лонцу!

Гледам у црни поклопац који пишти на „претис“ лонцу и слушам како ми крче цријева.Пара пишти, излази из све четири рупице, а са врхова јабланова гомила снијега сестропоштава на степениште... Иако се јабланови дижу према небу, зима је и њихпонизила, при врху су савијени као два брата Бамбулића из улице. Њих двојица супревисоки за наш узраст. Касније ми јабланови личе на два кошаркаша који послијетренинга у ФИС-у, погрбљени журе да попију пиво у кафићу код Даворина.

Изненада, црно дугме престаје да пушта пару и то је знак да је ручак готов. Азра покушада дигне поклопац, а Брацо благо заустави њену руку. Он се нагне над отворени лонац, јаза њим, на крају све троје гледамо у гомилу хране. Ми пиљимо у босански лонац.

- Сада се месо распада ко душа, види! - показивао је отац.

- Како се месо може распадати ко душа?

- Филозофе, то се само онако каже!

- Али стварно, како се распада душа?

Распада се под налетом вулгарног материјализма!

- Онда се не распада, него је однесе вјетар ко што разнесе маце у прољеће!

- Још си ти мали! Лако ти је сада да фантазираш, живот је реалност, кад нарастеш,кашће ти се само!

Хтио сам да будем зачин босанском лонцу! Брацо је то једва дочекао пошто није одолиоталасу вулгарног материјализма. Кренуо је да једе месо. Мрзило ме је да слушам какомљацка док жваће:

- Јебена је вукојебина!

- Ено га опет! Филозоф, а псује!

- Па шта?! Тако Азра говори. Ти, Азра, сада шутиш?

- Што шутим? Не шутим!

- Колико пута си рекла: „Шта сам ја Богу скривила да живим у овој вукојебини?“

- Стара прича! - Брацо одмахне руком.

- Шта стара прича! Да смо ишта ваљали, не би нас запало да овдје живимо?! -потпаљује ватру Азра.

- Добро, а шта би било да живиш у Сибиру?

- Не знам како је у Сибиру, али овдје не ваља!

- Шта то, мајке ти, толко фали овдје?

- Овдје не живиш ко човјек, па на крају и не умреш ко човјек!

- А како се то умре ко човјек?

- Лијепо! Када умреш тамо гд је послије сахране људи не стружу блато са ципела!

- Него шта раде?

- Када умреш тамо гд је миришу борови, под ногама ти шуште иглице и шишарике!

Брацо је волио када Азра оригинално гледа на свијет. Највише због тога што је тадапреко залогаја могао и он да каже шта о томе мисли. Тешка радња. Када говориш иједеш, чему дати право првенства? Залогају или ријечи? Обично ријеч има предност, алимисао може да залута, па глад зна да прогута ријеч! Иако тврде да човјек боље мисликад је гладан, то не важи за мог оца. Он је ријетко гладан, али ипак се изражава јасно.Имао је дугу праксу говорења преко залогаја. Спасавало га је то што није волио да описујепросте радње и да набраја шта му се све десило. Због тога се није губио у ономе што јеизговарао.

- Значи, човјек је у предности када умре на мору?

- Човјек је у предности када живи на мору, па према томе и када тамо умре!

- Колико ја знам, човјеку је свеједно гд је умре?! умијешао сам се у разговор.

- У праву је Алекса. Кад си већ мртав, јебе ти се гд је си умро!

- Само ви филозофирајте, да смо нешто ваљали, живјели бисмо на мору!

- Температура је и даље у паду, жива у термометру показује тридесет и трећиподјељак испод нуле. Зима 1971. је најхладнија година, а хладни талас који је захватионашу земљу стигао је из Украјине и задржаће се још најмање недјељу дана... - започелесу поподневне вијести Радио Сарајева.

- Бештије и даље ништа не подузимају - љути се Азра, док Брацо спава на каучу.

Гледам како дише. У мени се поново будила мисао о томе како се може десити да отациспуше ко душица од фудбала!

- Да ли дише или не дише? Дише, не дише, дише, не дише... - овога пута осјећања менису т јерала да скачем са столице, иако ми се на исти начин чинило да су очеве грудинепомичне.

Прво сам неколико секунди, гледајући како не дише, поново без осјећања пиљио у његовегруди. Мајка је прала суђе, а моје је срце снажно лупало:

- Погледај како ми срце лупа!

- Ништа то није, ти си млад и здрав, ено ти скије па се скијај!

Нешто ме т јерало од ужарене пећи напоље, на хладноћу. Као да сам ја био заљубљенику Сибир а не отац! Нагиб улице Јабучице Авде и окуке које кривудају према Војнојболници велики су изазов. Синдикалне скије, како је Азра рекла, биле су посљедњи „крикмоде". Ознојен од копчања баканџи и везова на скијама, ходао сам узбрдицом према кућиЛазаревића. Није ми пало на памет да се спуштам низ залеђене степенице као остали!Али, довољно је било да видим како сви из улице, ко је како умио, тандрчу на сањкама,лигурама и скијама, па да за трен промијеним одлуку. Не трпим да будем на репудогађаја.

Гледам испред, све д јеца млађа од мене пиче низбрдо, па скрену низ степенице. Одстраха, али и од задовољства, вичу:

- Чампраааз, чувај, хало! - избјегавајући да ударе док претичу сањкаше и скијаше испредсебе.

Срце лупа, хоће да искочи кроз ребра, али нема назад. Чучнем у јаје као Жан-Клод Кили икренем низ степенице. Видим како се приближавам улазу у Војну болницу! Умјесто данаправим кристијанију, ноге су се саме одржале на правцу. Рукама машем напријед-назад, неколико пута. Горуша је стрма и залеђена, па је чувар Војне болнице отвориоврата видјевши да ћу изгинути ако то не учини. Гледао је у мене као у пушчано тане.

- Винтај, мали, оде ти у хендек! - викао је војник чувар.

Кухиња Војне болнице била је смјештена у приземљу зграде, ударио сам у кувара који је

истоварао кромпир. Кроз подрумски прозор, он је потрефио право у велики казан спасуљем.

Мој рођак Недо, син мајчиног брата, слабо је чуо и због тога је говорио неумјерено гласно.Био је шофер, а у слободно вријеме се бавио вајарством. Имао је снажне руке, волио јежене, причало се да коју он пропусти кроз своје шапе, то јој је било горе него да прођекроз центрифугу. Увијек је почињао или завршавао свој говор реченицом: „То ти је тако,па ти види“.

- Немој то да причаш женама, помислиће да си шмокљан!

- Још сам мали, немам ја ништа с њима!

- То је најважније у животу мушкарца.

Док је Азра прала суђе, Брацо је шапутао Неди:

- Превише филозофира за своје године! Нађи му какву д јевојку!

- Је ли, Алекса, јеси л’ ти почео да дркаш?

- Шта! - погледао сам према мајци. Од звецкања есцајга и воде која је цурила из чесмеона није чула о чему ми причамо. - Што ће ми то да ме зову дркаџија!

- Мораш једном почети.

- Још сам мали, не морам!

Одвео ме је на страну и рекао:

- Напуниш каду врућом водом, закључаш врата, легнеш у воду и десанка шакић!

- Ја сам љевак! - био сам бијесан као рис.

- То ти је тако, па ти види!

Црвен у лицу од бијеса, до смрти љут на овог Неду, истрчао сам на зиму. Није ми севраћало у кућу. Нисам хтио да уђем унутра све док Недо није изашао и одвезао „фап“ГП „Враница“ са црвеним таблицама.

Касније, исте ноћи, из мог кревета на ћилиму се видјела сјена врата која се отворише.Подигао сам очи и угледао контуре мога оца иза чијих леђа је остала сијалична свјетлостходника. Он је пришао мом кревету. Погледао је према мајци. Спавала је, а њена глава савиклерима вирила је испод јоргана.

- Хм... - шапутао ми је он право у ухо. - Она пати од реуме и зато велича живот на мору!Ми нисмо мачји кашаљ! Југословени! Знаш ли ти колико је наших људи важно у свијету?!

- Знам!

- Да ти набројим?

- Немој сада! Сутра! - сувише се приближио.

Нисам могао да трпим алкохолна испарења. Колико он воли да прет јерује кад прича онашој историји, ја бих се напио када бих га пустио да их све наброји!

Заспао сам на крају зиме и пробудио се у прољеће.

- Температура је у порасту, а водостај на главним југословенским ријекама језабрињавајућ... - чуо се почетак извјештаја из Хидрометеоролошког завода. Послије тогаје кренуо детаљан извјештај и бројеви које нисам никада разумио.

Стигло је прољеће упркос Азрином увјерењу да Сарајевом већ влада ледено доба! То севидјело на крошњама испред наше куће. Оне су стидљиво позелениле, а мене је прошлажеља да будем шљива, јабука, крушка или барем трешња. Кроз прозор се видјело какосу јабланови мирно дочекали промјену, зелено лишће је попунило издужену крошњу, авјетар није био јак па је шум лишћа допирао до мојих ушију као да шушти вода за кафукоја кључа на решоу. Степеницама су пролазиле д јевојке у мини-сукњама, па се и у менипробудило прољеће. Разликовале су се не само по краткоћи и боји сукње, него и по кроју,али и по брзини којом су грабиле узбрдо. Ове што су пружале дужи корак показивале сувећи комад ноге, а када су силазиле низ степенице, нису будиле никаква осјећања.Уопште, кад људи иду низбрдо, нешто се деси с њиховим тијелима. Постану одбојни.Нацијепао сам дрва у шупи, вратио се и наложио казан. Кад се ватра разгорјела, одврнуосам чесму на кади. Напунио сам каду врућом водом и тако кренуо стопама рођакаНедима.

- Шта ће то бити да ти пуниш каду?

- Ништа... То ти је тако, па ти види!

Свјетлост је у поподневним часовима на крошњама јабланова стварала свјетлуцаветренутке, а те слике усхићења трајале су и по неколико секунди. Захваљујући кољенимакоја су сијевала у мојим мислима и струјала мојим тијелом, жива у термометру се попелаза неколико степени.

С промјеном годишњих доба, психичка стабилност куће Калема озбиљно је уздрмана.Највише доласком љета! Не само због раздрагане атмосфере. Одједном се види коликобора има на људским лицима. Ипак, нестају намрштени погледи. То ме радује.Брбљивост коју сунце производи код птица и људи знатно се појача у јуну. Азра већпланира путовање на море у августу:

- Боже, што ја већ нисам на мору?

- Ко ти брани?

- Па што једном не одемо заједно?

- Ти знаш да је мени доктор забранио врућине због прескакања срца.

- Онда ја одох са Алексом!

- Их, како бих ја волио да могу с вама у Дубровник, па послије купања у градску кафану насладолед!

- Што ти треба да лажеш?!

- Како лажем?

- Ти никада ниси волио сладолед!

- Ко каже да ја нисам волио сладолед? Ја сам у Прагу на састанку Трећеинтернационале јео сладолед, драга моја, усред зиме, а ти, видиш, ниси ни знала да сесладолед једе зими?!

У ствари, он је једва чекао да послије нашег одласка може слободно, колико му душажели, да упражњава акције тарли-тарли!

- Ево за Алексу џепарац! Приштедио сам од тринаесте плате!

- Ти мене правиш будалом, помоћник министра има велику плату! Што ми једном, кочовјек, не кажеш колика ти је плата?

- Толико нећу моћи да ти изађем у сусрет!

Ту је разговор престајао јер је свака нова ријеч могла да произведе свађу. Али, видјело сето по томе како гледа у свога мужа, Азра није одустала од наде да ће једног дана знатиколика је његова функционерска плата.

Ако се деси да сунчање постане олимпијски спорт, Азра ће освојити златну медаљу. Чимсмо стигли у Дубровник, ни ствари нису биле распаковане, Азра је купила маслиново уљеод човјека који нам је издао собу. Прво је намазала по читавом тијелу мене, па онда себе.Наслоњени на зидине старог Дубровника, личили смо на људе који чекају стријељање.

- Сунчање је најбоље кад човјек стоји, Де-витамин равномјерно допре до костију!

- Да ли то значи да је човјеку најбоље да умре стојећи?

- Нећемо сада о смрти, није мјесто!

- Ти си рекла како би више вољела да умреш на мору него у Сарајеву!

- Ја сам рекла да бих више вољела да живим на мору!

- А то значи да би вољела и да умреш на мору?

- То су приче за нашу вукојебину! Види тамо! показала је на ужарену куглу која се губилаиза морске површине.

Легла је на обли камен и видјело се колико јој годи топлина. У праву је био Брацо. Азринафилозофија се рађа у честицама њене крви из којих се развија реума. Осјетио сам то натабанима који су горјели од камена. Сунце читав дан.

- Када сунце излази и залази треба га гледати у очи.

Бацам камење високо према небу и чекам тренутак када камен из велике висине бућне уводу. То ми личи на тренутак истине. Када човјек изговори неку важну истину, она самобућне. Борба Азре и Браце око тога гд је треба живјети, па, како каже Азра, и гд је требаумријети, нема то бућ. Ту два бућ треба да се споје у једно бућ-бућ. Да би билојединствено бућ. И да би се поништиле разлике. Када смо се вратили кући, Брацо ми јешапнуо:

- Немој мајци да кажеш, ја сам имао инфаркт!

- Срце?!

- Тежак живот, стресне ситуације! Али, молим те, мајци ни ријечи.

- Добро!

Отишао сам у школу. Није ми било тешко да сазнам шта је то инфаркт. Друг из разредами је рекао:

- Инфракт, то није ништа, мој д једо имо шес’ пута!

Најгоре ми пада чување тајне док се купам. Нервира ме то што ми тешко зарађеноцрнило на кожи одлази у сливник каде. Мој главни адут на физичком васпитању управоотиче у канализацију. Жао ми је што испод атлетске мајице неће бити мојих црнихрамена. Нећу више личити на Абеби Бикилу, маратонца из Етиопије.

- Је л’ се каже инфракт или инфаркт?

- Инфаркт!

- Мој друг каже инфракт.

- Какве ти везе имаш са инфарктом? - изненађено је питала Азра.

- Никакве, отац једног мог друга фасово инфракт!

- Инфаркт!

- Инфракт или инфаркт, ако се оволико будем купао, нико више неће вјеровати да самбио на мору!

- Добро, немој још неко вријеме, али послије часова физичког мораш!

- Али нећу трљати спужвом тијело, само туш?!

- Може!

- Температура је у благом паду иако са сјевера Атлантика путује фронт који ћепроузроковати нестабилно вријеме. Ове недјеље ће преовладавати промјењиво вријеме,али се већ идуће очекује почетак дужег сунчаног периода... - био је прецизан у својимизвјештајима Вуко Зечевић из Хидрометеоролошког завода Босне и Херцеговине.

Била је недјеља и јаблан је знао да је дан одмора. Није се савијао како он зна у вријемесмјене годишњих доба, када се они као рвачи ухвате у коштац и када јесен не може таколако да заузме своје мјесто у кухињском прозору. Све је мање дјевојака и жена које супролазиле узбрдо у мини-сукњама. Обукле мантиле, па ме поглед кроз кухињски прозорвише не привлачи. Немам времена да опажам промјене у природи. Какви јабланови ибакрачи! Шта има да ми се ту више савијају, те да личе на ово или оно?! Жмирим ииспод капака се провлаче она кољена која су у рано прољеће парадирала испредкухињског прозора.

- Направићеш поплаву - чуло се из кухиње.

- То ти је тако, па ти види!

Азра је гледала кроз прозор и док се облачила, рекла је:

- Ништа више није као што је било, прољећа нема, љето је у октобру ако вако настави,имаћемо два годишња доба!

- У друштву је исто стање, биће само богати и сиротиња - једва је дочекао отац.

- Е, ти вазда прет јерујеш.

- Живи били па видјели!

- Знаш шта?

- Шта?

- Када бих сутра умрла, не бих знала колика ти је плата!

- Смрт ће доћи кад-тад, а висину моје плате нећеш знати никад!

- Е, баш си безобразан!

Гледам кроз кухињски прозор. Облаци су јуришали преко наших глава, а послије је падалакиша. Све је било како је обећао Вуко Зечевић из Хидерометеоролошког завода Босне иХерцеговине. Вјетар је раст јерао облаке и киша је престала. Лишће је шуштало иопадало дан и ноћ, а сунце се вратило.

Довољан је само један дан јесењег сунца у октобру, па да сви почну хорски да изговарајукако је стигло михољско љето. Један дан и вукојебина одједном личи на приморје.

- Кад би умјесто Требевића и Миљацке било Јадранско море, онда би све ово вриједило- Азра је по ко зна који пут понављала стару причу.

Иако је вољела сунце и невјероватну али истиниту ствар да и у Сарајеву не пада киша уОктобру, она је сваке године у исто вријеме дизала кућу и зидове кречила у бијело.

- Највише волим када сви зидови забијеле!

Брацо је мрзио вријеме моловања и није могао да се одрекне поподневног спавања укухињи. Као око малог острва, у нереду од размјештених ствари због моловања, с објестране кауча на којем је лежао, стајао је развучен најлон. Спремао се за поподневни сан апослије, наравно, на тарли-тарли!

Није то било први пут да Брацо заспи на финалној утакмици. Тако је и сада тонуо у сандок су се за Куп маршала Тита у фудбалу борили „Партизан“ и „Хајдук“.

- Није све што је бијелооо и лијепо, Азрааа... изустио је он и заспао.

Азра и Недо су наставили са радом. Дигли су Брацу са каучом и пренијели га у окречениугао собе. Журили су да заврше посао док глава породице спава. Чак је Азра у паузиспремила Брацин кофер пошто је одлазио на службено путовање. Учинила је то да оншто брже изађе из куће како би до поноћи завршили моловање.

Када се Брацо пробудио, лакнуло је мени, али и мајци. Она је запалила цигарету,наслонила се на врата поносно и, као тигрица која послије успјешно изведене тачке уциркусу очекује аплауз, била је сигурна да ће је муж похвалити! Соба је блистала одбјелине. Отац је пришао фрижидеру, узео шерпу хладног млијека, попио велики гутљај ирекао:

- Јес’ ово здраво, свака част! - и отишао на пут.

Само што је Брацо Калем стрчао низ стубиште, упалио „фолксваген 1300 с“ и спустио сениз улицу Авде јабучице, његова жена, Азра Калем, се укочила. Држала је кауч и стајалакао дио слике када се филм заврши и крене одјавна шпица. Сва тежина пала је наНедине руке, а њено лице преплавила је бол.

- Недо, преузми кауч! - држала се Азра за стомак и сјела на столицу.

- Да зовем Брацу?! - потрчим ка излазним вратима.

- Нека, немој, проћи ће!

Азра је лежала у соби, а Недо и ја смо наизмјенце из ходника вирили у собу. У пола десетона је промолила главу и рекла:

- Окрени доктора Липу, ено ти број у мојој ташни.

Тако сам и учинио. Одмах се зачуо докторов глас:

- Како си ти, сине, је л’ у школи све у реду?

- Ја сам добро, али Азра се жали на болове у стомаку!

- У горњем дијелу трбуха боли, не могу да се исправим! - викала је Азра.

- Пита доктор, је л’ те боли на додир?!

- Ма, сузе ми на очи иду и кад ништа не дирам!

- Јеси ли повраћала?

- Већ три дана!

- Драга моја, теби је упаљена жучна кеса! Доктор зове хитно у болницу.

- Само да није шта горе!

Такси је брзо стигао пред улазна врата у нашу 56 зграду. Возач је био од помоћи док смоуносили Азру на задње сједиште. Када је „форд таунус“ кренуо, Азра је јечала од болова,а таксиста наједном заплака. Плаче ко година.

- Немој, комшинице, и ти да умреш! Немој, молим те!

- Шта то причаш? - питао га је Недо.

- Шта причам?! Јуче ми муштерија умрла на путу до болнице!

Скинем ципелу и кренем да таксисту пукнем по глави, али ме заустави Азрина рука.Одлучно је одбацила могућност да ће и она умријети. Истовремено је плакала и смијаласе:

- Не брини, комшија, још ја нећу „на путовање“, него гледај ти да не удариш у трамвај!

- Шта, да не бринем?! Погледај се на шта личиш!

- Шта причаш ти, прекини! - дрекнуо сам.

- Ко да прекине? Ја?! - викао је кроз плач таксиста.

- Паркирај кола! - рекао је Недо.

- Што да паркирам, умријеће жена?!

- Паркирај кад ти говорим!

Окренуо се и уплашен гласом рођака Неде нагло се попео на тротоар код кина „Радник“.

- Излази!

- Полако, Недо, молим те! - кукала је Азра.

- Ма шта полако! - ударио је таксисту неколико пута ногом, а када га опучи руком,таксиста паде на асфалт. Видио је да му сљедују велике батине те је брже-боље скинуобијелу чарапу и са земље махао њом као бијелом заставом.

- Немој више, кумим те богом - молио је таксиста, а Недо га је и даље шутао.

- Хало, човјече, водимо Азру у болницу! Касније с њим завршавај! - викао сам.

Ништа нису чули. Шакетање је трајало док таксиста није извадио дизалицу из гепека имахао њоме тако да Недо није могао да му приђе. Азра се примакла излазу и загрлиламе:

- Ухвати ме за рамена!

Тако сам урадио, а Азра је јаукала од бола док сам је упртио као руксак на леђа. Она субила најјачи дио мог тијела.

Испред пумпе полицајац је мирно посматрао улични бокс-меч. Пио је кафу и мрзило га једа реагује. Уплашени пумпаш му је показивао у правцу туче, али се овај није узбуђивао:

- Немој да ми кафа присједа, кад се уморе, онда ћемо их поапсити!

Азра је пригушено стењала на мојим леђима.

- Није лоше кад твоја леђа издрже тежину твоје мајке - мислио сам носећи је поредМедицинског факултета. - Па нека и даље говоре:, Још си ти мали!“

На пријавном одјељењу кошевске болнице није било гужве, Азра је са олакшањем леглана болнички лежај. Медицинска сестра одвезла ју је до хирургије. Од инјекције је заспала,а доктор Липа, који је личио на француског глумца Фернандела, рекао ми је:

- Ајде ти сада лијепо кући и немој ништа да бринеш! Оцу ни ријечи, ти знаш да је он имаоинфаркт!

- Знам, јасно ми је...

- Боље да он ништа не зна, а сутра ћемо све фино прегледати, па све по протоколу! Акотреба операција, оперисаћемо!

Није ми било драго што остајем сам у кући. Још сам био мали. Али, све се наједномпромијенило! Послије кречења, ствари су у кући стајале тамо гд је им није било мјесто.Нека чекају Азру. Она једина зна овдје да направи ред. Покривен деком заспим склупчен,мањи од маковог зрна, као да сам желио назад у мајчину утробу. Бринуло ме како ћу дасе пробудим. Криво ми је што нема никога да ми ујутро дозволи десет-петнаест минутадуже спавање. Није ни требало.

На већ отворене очи пао је први сунчев зрак, будилник је скакао по тацни за кафу.Температура је била у паду, а ја сам брже него иначе обавио све јутарње радње. Наизлазу из куће појавио се необријани отац. Вукао је кофер и пољубио ме у потиљакзадржавајући дах да не осјетим алкохол.

- Мали, гд је ти је мати?

- Ту је... мислим, отишла је на пут!

- Она отишла на пут?! Како то, ту је, а отишла на пут?

- У мађарску бању Печуј!

- То нешто изненада!

- Није изненада, то је планирано ихи-хи давно! Са сестром је о томе причала!

- Ако, треба, нека остане дуже, њу мучи реума! А ти, у школу?

- Нажалост!

- Ево ти књига о биљкама, нисам знао да цвиле, пате кад их тргају!

- Јел’се свађају?

- То не пише! Кад заврши настава, водим те на колаче!

- Код Реше или у „Оломан“?

- Шта ти више лежи!

На излазу из хаустора стајала је комшиница Нада. Намигнула ми је.

- Отац не смије да зна за мајчину болницу!

- Ништа не брини, знам!

За вријеме наставе нити шта видим нити кога чујем. Гледам у књигу о биљкама. Стварноцвиле када их береш и сијечеш. Бољи сам од биљака. Откако је Азра у болници, ја нецвилим нити ми пада на памет да будем нешто друго. Посебно не оне глупости, шљива,крушка или барем трешња. Човјек свашта прича када је мали!

Шта да смислим и како да увјерим Брацу да је Азра продужила боравак у Мађарској! Насрећу, често је причала о бањи!

Разредница, Ремац Славица, пустила ме са посљедњег часа да бих стигао у болницу завријеме редовне посјете.

- Реци јој да сам и ја оперисала жуч, није то ништа, само неће смјети да једе жуманце!

У болници се свуда осјети мирис хлора и чистог алкохола. Кроз стакло у средини вратавидјело се како Азра спава на болничком кревету. Чело и образи били су јој жути, као даје жуманце ставила да испегла кожу на лицу. Отворила је очи и пружила ми руку исподпокривача. Насмијала се и испод мадраца извукла велики камен извађен из њене жучи.Видјела је да сам забринут.

- Не брини, жути жутују а црвени путују! - поносно је вртила камен лијево-десно.

- Видиш, Азра, кол’ко је то слојевито?!

- Мислиш сложено! - рекла је и насмијала се.

- Богами, слојевито, види.

- Како је стари, је л’ се вратио с пута?

- Јесте, још прекјуче!

Не знам зашто сам слагао да је отац стигао раније. Лажи се вежу једна за другу као новацигарета на жар опушка!

- Безбели, излази свако вече?

- Не, не, никако! Скоро ниједном није ишао на тарли-тарли!

- Немогуће?

- Мислим, знаш њега, дође кући, кува, спава!

- Је л’ чисти за собом?!

- Онако!

- Шта онако?

- Што он не почисти ја довршим!

- Видиш ти! Кад мене нема у кући, он никуд не иде?! Мораш ми нешто учинити...

- Свакако.

- Има најмање пет мјеста гд је он штека своју плату! Некад гурне коверту испод ладице унахткасни крај главе, некад стоји на казану, једном је држо у фрижидеру, чак је у чарапепаково! И, што је најгоре, стално мијења мјесто! Ти прошњухај!

Видјела је да немам „шњухаторске“ намјере.

- Је л’ он теби даје нешто од плате?

- Даје, али копка ме колко себи оставља!

- Шта те брига ако даје довољно...

- Брига ме, једва састављам крај с крајем! Цифра пише на коверти!

- Наљутиће се!

Знам да између оца и мајке треба бити неутралан. Изненада ме све ово насмијало.Вјероватно због радости што смо послије свега сви живи, не и здрави, али опет - живи,незаустављиво сам се церекао, а Азра није могла да схвати због чега смијех.

- Ајде бјежи, магарац један, ти ми се подсмијеваш!

Загрлим је да се смири. Она стави главу на моје раме и шути. Тако ћутке лежимо наболничком кревету док главна сестра не огласи крај посјете.

Доктор Аипа ме зауставио на излазу из болничког ходника:

- Још да стигне хистопатолошки налаз!

- Шта је то?

- Хоћу да искључим оно најгоре! Карцином!

Као да је брзина којом сам трчао повратну туру из болнице одређена жељом да што

прије будем далеко од ријечи карцином. Још сам ја мали! Не може се побјећи од ријечи ињеног значења! Посебно тако крупне и опасне. Нестао сам из болничког круга, спустио сепјешке низ алеју поред Грађевинског факултета, гд је је Азра радила у рачуноводству.Звонило ми је у глави оно - карцином. На углу крај трафике, по договору, чекао ме јеБрацо. Сједио је већ за столом:

- Како је било у школи?

- Добро!

- Сада једи колико хоћеш!

Устао је и вратио се с тањиром на којем су биле четири кремпите, двије тулумбе, двијешампите и двије бозе. Сластичар Решо је мрзио никотин, па је Брацо пушио напољу игледао кроз прозор како једем. Већ на посљедњој кремпити сузе су ми текле низ лице ипадале на суву кору кремпите. Кад је видио како плачем, ушао је у сластичарну и сјео замој сто. Ипак сам мали. Први пут откако је Азра у болници, плачем. Сузе су капале по корикремпите и то ми је, наједном, било смијешно. Брацо ме погледао и отишао да платирачун.

- Што плачеш?

- Мајка једног мог друга има карцином.

- Рак? Ух, не дај боже никоме.

- У ствари, сумњају да има рак, па се том другу стисло у души, а мени га жао!

- Како неће. Хајд стани сад! - брисао ми је сузе краватом и то ме засмијало.

- Ево не плачем, а ти...

- Шта ја?!

- Обећај да нећеш вечерас на тарли-тарли?!

- Ма јооок, само мала шетња до чаршије да ухватим ваздуха!

- Хоћу и ја с тобом?!

- Не може, ниси написао задаћу!

Зашто сваку ноћ мора да изађе и да не буде у кући! Важнији му је тарли-тарли од мене.Сада потпуно разумијем Азру! Измигољих из његовог загрљаја, али ме он послије првогкорака ухвати за раме.

- Ти нас не волиш! - рекао сам.

- Мали, јеси ли ти то дрзак?

- Ма теби се чини! - проциједим и потрчим Сут јеском према Кључкој улици, љут ко пушкашто не идемо заједно кући. Није му било лако да ме стигне. Тек на пола степеништа меухвати за руку:

- Стани, не могу више!

Као да је дисао на туђа плућа, шкрипало му је из грла. Загрлио ме је и схватио колико мије било важно да сада не оде од мене и да заједно кренемо кући.

Кад је откључао врата наше куће, било нам је тешко. Окречена али пуста кућа! Још јеједино било добро што су ствари у нереду послије кречења прекривене најлоном и штоме је брзо преварио сан. Док ми је Брацо свлачио ципеле, будност ме издала, очи сесклопиле, већ сам спавао.

Тек послије поноћи, пробудила ме снажна лупа, као да су од ударца попуцала стакла нахаусторским вратима. Затим се чула гласна псовка. У трокрилном огледалу крајнахткасне видјело се како мој отац у ходнику једва стоји на ногама, љуља се и циља дауђе унутра. Његов дух је управо крахирао под тежином трбушастог тијела. Збогпревеликог пића повукла га је маса унатраг, па је улетио у кухињу и пао на кауч.

- Јебем ти кречење - рекао је.

Говорио је успорено као онај Рус који објављује упад совјетских јединица у Берлин. Устапокушавају да изговоре ријечи брзином коју не дозвољава мозак.

- Што ли ово нема Азре из Печуја?!

Како се прича с пијаним оцем? Покушавао је у исто вријеме да скине капут, укључишпорет и да подгрије вечеру. И као што је тријезан знао да прича преко залогаја, сада сезаплитао о властите мисли, није успијевао да се скине нити да укључи шпорет. Онда јеукључио ринглу, али му се запетљао полускинути капут, па је срушио све што је стајалона шпорету. Придигао се и почео да купи тањире, а сарму која је испала враћао је ушерпу као дијете, у стилу - ништа се није десило!

Кроз одшкринута врата пружао се невиђен призор. Полусвучених панталона Брацо клечина патосу, тијелом наслоњен на кауч и спава! Ручак који је коначно поставио на ринглубрзо је почео да се пуши. Стан је смрдио на спаљени купус. Није било тешко придићи гана кауч, али је скидање пантола и кошуље било права радна акција. Кркљао је и отимаосе, млатарао рукама. Мени се чинило да му није добро. Сједио сам на столици и гледао уњегове груди. Неравномјерно су се дизале и спуштале, горе-доле.

- Дише или не дише? Дише или не дише?!

Савладао ме сан. Само што ми је глава пала, чуло се лупање на вратима.

- Ко је?

- Ја сам, Недо! Отвори, Алекса... Како је тетка?

- Каже доктор да је операција добро прошла, чекају налазе... па ће знати колико јоштреба да лежи... Слушај, пробо сам оно у врућој води!

- Како је било?

Приближим се и шапнем му на ухо, а он рече:

- То ти је тако, па ти види!

Прекинуло нас је Брацино кркљање, па онда тренутак тишине. Недо је отрчао у кухињу.

- Жут је ко лимун, дај воде, брзо!

Из ходника се видјело како на каучу лежи отац. Дисао је убрзано и гушио се. Није мевидио.

- Умријех, Алекса, зови Хитну!

- Нећеш... Само ми још то треба!

Недо је преполовљеним лимуном масирао очеве груди. Када ми је предао лимун иотишао да телефонира, није било лако да повјерујем како за један викенд из куће одлазеи мајка и отац! Са потпуно различитим идејама о важности географије и утицаја срединена човјека! Притиснуо сам његове груди најјаче што сам могао. Од страха је из мојих рукустизало више снаге, а отац тај притисак није могао да поднесе:

- Лакше мало, Алекса, лакше, сине!

Недо је окретао телефонски број Хитне помоћи у Вразовој улици, али се нико нијејављао. Ширећи руке, питао сам га шта се дешава, а он је гледао у мене збуњено. Страхсе боље чита у очима великих људи! Уплашио се да нам Брацо не издахне на рукама.Држећи слушалицу показивао ми је како да нагло пристиснем и нагло пустим очеве груди.Онда је Недо успоставио везу с дежурним у Вразовој. Отац је губио ваздух и наду да ћепреживјети. Његов поглед се замутио, а ја сам укочено гледао у њега. Почео је да тоне, аонда је Недо пришао и показао ми на Брацине груди:

- Овдје! Јако га притисни па пусти, неколико пута, брзо!

Објема шакама цимам оца једанпут, двапут, трипут. Четврти удар био је јак и он јеотворио очи. Поново је дисао и са захвалношћу гледао у мене. Моје руке су се тресле,није ми било јасно шта се догодило. Када су у ходник ушли доктор и два медицинскатехничара, рођак Недим ме загрлио. Моје срце је убрзавало са радом, али ми нијет јерало сузу на око. Како је ово могуће? Бездушан сам, ето зато не плачем!

- Све ће бити у реду! - рекао је доктор док су техничари износили оца из куће нафелтрангама. Када је унесен у кола Хитне помоћи, сирена је почела да завија. То ми јепало најтеже.

Очи су се саме склопиле од замора.

Пробудио ме загрљај рођака Недима који је рекао:

- Стара ти је успјешно оперисана, а Брацо је на интензивној њези! То ти је тако, па тивиди!

- Хоће ли преживјети?!

- Па преживио је!

- Неће умријети! - рекао сам, а Недо ме шоферским рукама тада загрлио тако снажно дами је на тренутак прекинут дах, али не и осјећај туге.

- Неће, али мораће да се чува! Још неколико дана не смије нико да га види да се не биузнемирио!

Сива сарајевска јесен, а ја сам-самцат. Не знам да ли сам још мали. Ни трага одсвјетлости што од јабланова направи стабла која се утркују ко ће брже и даље преманебу. Нема више узбуђења која проносе д јевојке и жене што им се, док ходају, сукњезадижу зависно од дужине корака и краткоће сукње.

Буђење је било лако. Кроз прозор се видио рођак Недо. Упртио мањерке на којима јеписало ГП „Враница“. Ушао је у кућу и рекао:

- Нама не требају, прешли смо на теренску кантину, а теби је главна ствар да ти се ручакне проспе!

Поново ме загрлио, али тако снажно да сам пожелио да га више никада не видим.Отишао је машући. Викао је са степеништа:

- То ти је тако, па ти види!

У један и десет звони школско звоно.

- Није, ваљда, карцином - мислим и не знам како, враћају ми се у главу она кољена којапролазе испред мојих прозора.

Испред улаза у нашу кућу сједи неки човјек. Мршав и проћелав са црним брковима којефарба, пуши „мораву“ без филтера и сједи на бетонском степенику.

Комшиница Нада приноси му штокрлу, а он се диже и премјешта.

- Прехладићеш се, болан не био! - рече му она, а онда се обрадова кад је угледала дадолазим. - Стигла ти је оцу плата, ја не могу да примим, немам право потписа!

- Немам ни ја!

- Немој, мали, зајебавати, нећу ваљда с толиким парама назад! Хоћеш ли да ме некилопов звекне по глави! Шврљни овдје, па да ја бришем!

- А шта ћу с парама? Функционерска плата није мала!

- Све се данас потроши.

Док ми је предавао коверту потури ми папир и ја, како он рече, шврљнем. Курир се изгубиниз степенице. Уђем у кућу и одмах ставим коверту у нахткасну на страни гд је је спаваоБрацо. Кренем напоље, а онда угледам одшкринут прозор.

- Ко зна ко је онај курир? Можда се он и не шали кад каже да неко може да украде очевуплату? Зашто то не би могао да буде управо он? - помислио сам.

Привучем столицу до казана у бањи и ставим коверту на врх. Како је та површина билазаобљена, коверта падне. Поново је вратим, а она опет падне. Још једном ставимковерту на исто мјесто, она клизне мени у наручје. Погледам, на коверти пише: 890 000динара, Брацо Калем. Отворим коверту и видим гужву стотки и петстотки. Нема другенего сакрити новац и држати га стално код себе. Преполовим новац и згурам га у чарапе,у гаће, па шта буде!

Форсирам Горицу, претрчим преко партизанског гробља и уђем у Клиничку болницуКошево са стражње стране. Има једна рупа на жичаној огради код глувонијемих у ФуадаМиџића кроз коју улазим кришом у болницу. Не би ме пустили на главни улаз, још саммали, немам личну. Док ми шушти под ногама ко зна колико дуго непокошена трава, самоједна мисао струји ми кроз главу. Није, ваљда, карцином?! На улазу у хирургију сретнемдоктора Липу, пошао да обиђе Брацу.

- Није карцином, је л’ тако, чика Липа?

- Мали, да знаш, није!

Скочим доктору у наручје, изгрлим га и изљубим, а онда трк уз степенице на други спрат.Право код Азре у собу.

- Значи, ти здрава?!

- Ни сјекира ме не може докрајчити! Сједи!

Вадим мањерке и одмах јој дам супу. Она дигне поклопац и пиљи у чарапе. Као да знагдје сам смјестио очеву плату. Хладан зној ме прође док њишем ногама.

- То нису твоје чарапе?

- Од старог.

- Шта ти је? Што млатараш ногама?

- Ето ме, одмах се враћам, идем до ве-цеа!

Утрчим у тоалет и наслоњен на зид дишем као да бјежим од пот јере. Сигуран да никоније у женском вецеу, пребацујем Брацину плату из чарапа свуда по џеповима, у гаће.Проспем мало воде по лицу да дођем себи.

- Јеси ли можда видио? - дочекала ме Азра чим сам се вратио.

- Шта?

- Да ниси прошњухо негдје коверту с платом?

- Ма ђе ћу, бона, Азра, срамота ме, није фер!

- У праву си, како сам живјела до сада без те информације, тако ћу и од сада.

Гледа ме и мислим да не вјерује ријечима које изговара. Али, загрлим је и то је довољнода се смири ситуација. Полако из мањерке пије супу коју је спремила комшиница Нада.

- Добро, сада морам натраг на допунску из математике!

- Учи, сине, немој ни од кога да зависиш!

- Од кога ти зависиш?

- Па, без његове плате не бисмо преживјели ти и ја!

Загрлим је иако ми је било мука од те реченице. Изађем ван, а она ме гледа кроз прозорболничке собе и маше. Махнем јој спуштајући се према излазу и гледам како се осмјехује.Иза зграде шмугнем у парк и непримјетно се вратим ка средишту болнице и одјељењу накојем је лежао отац. Први пут ћу видјети Брацу.

- Погледај ти ово, дијете драго! - шапуће доктор Липа показујући на штеку „марлбора“ ина флашу вискија, док Брацо испраћа другове и другарице из Извршног вијећа РепубликеБосне и Херцеговине. - Ето, такве будале воде државу, човјек једва преживио другиинфаркт, а они, мајку им јебем глупу, донијели у болницу виски и штеку цигара! Носи токући!

Крај кревета стоји мој отац, Брацо Калем, и чека ме. Као да га је инфаркт подмладио.Одмах ми на ум паде - жути жутују, а црвени путују! Нема ништа од тога!

- Је л се Азра вратила из Мађарске?!

- Јавила се телефоном, каже да ће остати до краја недјеље и пита како си ти.

- Ниси јој ваљда реко за мене?

- Неее! Кажем да дођеш с посла, спаваш, па тарли-тарли! Што, је ли то погрешно?

- Как’и погрешно, само немој да се џаба живцира... У праву је Азра, боље је кад иглице

шкрипе под ногама послије сахране, замисли, ако умрем, ваља вам на Баре у оно блато.

- О смрти све најгоре!

- Како ти кажеш!

Отац ме загрлио и привукао на груди. Тешко дише. Угледам сузу на јастучници док ме онгрли. У ствари, не жели да му видим лице.

- Нема плакања! - кажем и бришем му сузе чаршавом.

- Реци Азри да ћемо од оне њене луде тетке из Вакуфа купити стан у Херцег Новом, панека иглице крцкају под ногама за живота!

- Биће јој драго!

Грлим га колико могу јаче, да осјети како сам одрасто, а он ме прати ходником до излаза.

- Курир из Извршног вијећа донио твоју плату, питао шта ће с тим парама, а ја кажем:„Питајте мајку кад дође, ја не знам!“

- Какве она везе има с мојом платом?

- Не знам!

- Нема никакве! Гдје ми је плата? - загрлио ме и дланом је дирао своју плату кроз кошуљуоко мог појаса.

- Твоја плата је... па тамо гд је јој је мјесто.

- Гдје?

- Вратио је курир назад у Вијеће!

- Пријатно ме изненађујеш, ниси ти више мали, зрео си за своје године, браво!

Инфаркт не може да убије мога оца, сада је већ сасвим јасно.

- Знаш, ја Азри дам колико треба за храну и за стан, од вишка правим црни фонд!

- Шта ти је то?

- Па, не дај боже тешких времена, не знаш ти која су сиротиња били наши родитељи...

Није ме занимало шта су му ти црни фондови. Мени је за данас било доста болнице.Пољубио сам оца, а он ме испратио до врата. Низ болничке степенице лако се трчи. Чаки овдје мислим о женским кољенима која се открију више или мање у зависности оддужине корака. Наравно, када оне иду узбрдо!

Из парка се видјело како Брацо стоји на прозору и маше. Ја му одмахујем и гледам гд једа шмугнем. Тек на крају парка непримјетно се пребацим на другу страну пута, назад узграду гд је је лежала Азра! Провирим кроз стаклена врата у собу и видим да она спава.Лакнуло ми што не морам више да причам.

Док се пале неонска свјетла у улици Ђуре Ђаковића, није ме страх што почиње ноћ.Навикнут на новац који додирује моје тијело у чарапама, свуда око појаса и у гаћама, напуту од градске болнице до куће, прелазим црту која раздваја периферију од града. Сједне стране високе металне бандере са много свјетла, са друге стрмо степениште,једва освијетљено. Оно свјетиљки што је некад постављено полупали пијани младићи.

На граници између Кошевског брда и Црног врха, уз напуштену циглану, стоје младић идјевојка. Он висок, у тамиом морнарском капуту она нижа растом. Љубе се, ништанеобично. Видим да ме она гледа преко пољупца, али се правим луд. Онда, наједном, онапочне да виче, удари момку три шамара, а он навали да је туче, баца је на прашњави пут.Она се котрља и запомаже. Потпуно заборавим на то да ми је очева плата свуда испододјеће и ухватим младића.

- Како можеш, види колишна је?

- Шта си реко?

- Кажем, убићеш је, види колики си ти?!

- А ко си ти да мени то говориш?

- Нико, само да знаш, није фер!

Одједном, мала се диже на ноге и обриса прашину с капута. Примијетим да је згодна, свапуца испод утегнутих пантола, Циганка плаве косе, материјал за сјећање и за моју кадутопле воде. Приђе ми на пола корака и ухвати ме за браду:

- Шта ти хоћеш?

- Како шта хоћу, молим га да те не туче!

- Ко си ти да се мијешаш у нашу везу?!

- Нико... - кажем, а онда ме младић у морнарском капуту опучи преко носа тако снажно дами се све звјездице са неба приказаше испред очију.

У паду, окренут према младићу, угледам његово лице и падајући у прашину ухватим га заревер. Од ударца ногом згрчила ми се рука и ухватила његово дугме на капуту.

Не знам колико је дуго трајало стање потпуног мрака, али су ме пробудиле зима иглавобоља. Окренем се око себе, нигдје никога. Сједим наслоњен на бандеру потпуно го,као од мајке рођен. Отворим шаку и угледам дугме. Шта да радим го и биједан садугметом у руци? Није ми јасно да ли ме температура тресе од бијеса и бола у носу илиод тога што сам го! Тресући се као прут, потрчим према напуштеној циглани и схватимда је школски друг Селим Сејдић најближи на путу до куће преко Црног врха. У овојпородици има више од десеторо д јеце. У ствари, то није сталан број, некад их буде ичетрнаесторо. Сигурно ће се наћи неки дроњак, па да се ко човјек докопељам властитогстана.

Код њих је испод спаваће собе земуница у којој коцка цијела Горица, долазе са Вратника,али и са Ковача. Кажу да отац породице, зову га Ћело, држи Циганке и подводи ихмушкарцима. Дува вјетар на Горици, смрзло ми се све од малог прста до косе. Привучемсе приземној кући од картона са прозором који гледа у кухињу. Наслоним главу на прозори угледам мушкарца огромних леђа. Нешто ми познат? Кад оно, човјек се окрене и јапрепознам рођака Неду. Протрљам очи и гле, стварно он испред мене. Значи, то ти јетако, па ти види!

Недо, скинут у гаће, надуво трокут, шепури се, гледа у огледало и провјерава топлотуводе у кади. Из воде се пуши, па и мени за тренутак постаде топлије. На другој странисобе отворе се врата, а иза њих се појави она плава Циганка што ми је отела паре. Срцеми заигра, само што и ја нисам добио инфаркт као мој отац. Она приђе кади и стаде.Испусти пешкир који јој је прекривао тијело, њене груди стајаху право, а стражњица каостолица на коју би могао да сједнеш. Заборавих на зиму. Не знам да ли је то био његов

начин да започне „то ти је тако, па ти види“ са женом, али рођак Недо заурла као Тарзани скочи у велику каду као да је на Бембаши. Вода запрска, он се окрене и баци своје гаће,па потоне леђима и изгуби се у води. Плава Циганка се насмија гласно ишчекујућинаставак предигре. Недо изрони и отресајући мокру косу зарежа као тигар. То јеочигледно била већ извјежбана приредба, пошто се плава Циганка вратила до прозора,затрчала се према кади и уз врисак скочила на њега. За трен њих двоје нестадоше подводом, а онда спојени устадоше. Недо носи плаву Циганку као што узоран ђак држиперницу, обоје галаме, ударају тијелима о зидове и тешко дишу. Никада нисамзамишљао да је живот мушкарца тако тежак.

Наједном, неко ме куцне по леђима. Окренем се и видим старог Ћелу:

- Ова ми пара вриједи, дере се ко да брата жени! А ти, мали?

- Ја ништа!

- Како ништа? Код мене нема џабалука!

Недо и плава Циганка изгубише мјеру. Урличу и једно и друго, он свом снагом удара узидове картонске куће! Шта је ово?! Смак свијета?

Ћело се узбуди и закашље, а ја шмугнем с друге стране у мању просторију. Узмем деку ипокријем се.

- Срушићеш ми кућу, алооо!

- Платио... сам ти... завежи!

- Смањујеш ми капиталну вриједност објекта, хеј!

Недо је урлао све јаче, а мени није преостало ништа друго него да зачепим уши. На крајунастаде тишина и ја скупљен у ћошку чујем како Ћело псује:

- Јебо те овака зарада!

- Ко те јебе! Направи... кућу... од... чврстог... материјала!

- Не сери!

Умотан у ћебе, уђем у собу гд је су Недо и плава Циганка пили кафу.

- Ја... ја... сам...

- 0’кле ти?

- Ја... хоћу...

- Још си ти мали, стрпи се па ћу те довести да скинеш мрак с очију.

Плава Циганка ме препознала. Она спусти филџан крај џезве, окрену се, не изусти ниједнуријеч, него брзо покупи ствари и побјеже.

- Стани, мала, још један круг, алооо...

Она је већ била напољу.

- Украли су ми плату!

- Коју плату, шта сереш?

- Не серем, отели ми 890 000 динара, Брацину плату!

- Она?

- Скинули ме до гола, намлатили прописно и побјегли с парама!

- Мајку им јебем лоповску!

Обојица потрчасмо ииз шљивик. Низ Кључку једва стижем рођака Недима. Он трчи иоблачи се, а ја прекривен деком из Ћелине куће.

- Пратиш ли ме, рођо?

- Пратим те у стопу!

- Упамтиће они кад су мом тетку украли плату!

Такси нас је из Ђуре Ђаковића довео до „Самека“ на Скендерији. Све пијанац до пијанца,а Недо љут ко паприка, држи дугме с морнарског капута и хода од стола до стола. Свига знају, плаше се његове велике главе и ручерди за које се надалеко знало да су каофранцуска клијешта. Мени се учини да сам у магли дима угледао нападача и доведемНеду до њега! Бацају барбут, псују ко кочијаши! Недо им покупи паре са стола. Они сеумирише.

- Шта је, ба?

Недо му одвали шамар, овај покуша да му узврати, али попије још један шамар и смирисе.

- Тите ми и моје фамилије, ништа не знам о чему се ради!

- Ђе ти је капут?

- Ено га тамо!

- Иди га донеси!

Ширећи руке, овај је потврђивао да није ништа урадио. Вратио се са гардеробе носећисвој морнарски капут. Недо узе капут из његових руку, пружи руку према мени, а ја мудодам дугме. Тачно тамо гд је је прекинуто, Недо својом шапом прислони дугме нањегово мјесто.

- Излази напоље!

Иако Скендерија није била његов рејон, Недо се није плашио да га ухвати за врат:

- Слабијег од себе дираш, је ли, момчино? - говорио му је показујући на мене.

Онда му смота руку на леђа. Одведе га до моста крај протестантске цркве. Тамо мунареди да скине кошуљу. Овај се, истина, опирао, али када му Недо опучи још једаншамар, човјек на све пристаде.

- Тите ми и моје фамилије, ништа не знам!

Недо га зграби за врат и привуче га до моста. Ухвати га за ноге и пребаци му голи труппреко ограде.

- Неееемој, молим те.

С лакоћом завеза пантоле и стегну му каиш, па га објеси наопачке. Овај виси окренутлицем према Миљацки.

- Говори гд је су теткове паре!

- Паре... код Бимба, на Илиџанској цести!

- То ти је тако, па ти види!

Брзо је ослободио објешеног и наредио му да се скине потпуно го. Узео је одјећу и комадпо комад ми додавао. Обукао ме као да сам био у Трсту. Супер „рифле“ ми велике, алиподвучем ногавице. Ципеле три броја веће. На крају ми баци његов капут.

- Тите ми и моје фамилије, све ми Бимбо узо...

Договор је лако пао. Такси је нас тројицу довезао до Бимбине кафане. Није серазликовала од других кафана на Илиџи, само што унутра није било људи. Кафана јеимала и подрум из којег је куљао дим.

- Доле они коцкају, јаћу у ве-це, а ти узми од младе уље и намажи под, добро га намажи!Мали, немој да ти нешто одвуче пажњу па да нам план пропадне! - рекао ми је Недо.

- Ма нема теорије!

- А ти за њим! - гурнуо је младића.

Озбиљно сам схватио рођака, али нисам могао да избијем из главе Брацу и његовепосјете кафанама. Док сам улазио, алкохолна испарења су призвала лица намргођенихљуди из кафана у које ме водио. Ти ликови су урезани у сјећање кад сам каодесетогодишњи талац сједио по сарајевским биртијама. Некада је до поноћи трајаломушко савезништво у акцији тарли-тарли! На крају би саставио двије столице и ја самспавао, а онда би по ко зна који пут те вечери понављао: „Јеси л’ видио како је тежаккафански живот? Моја Азра мисли да је све ово лако!“

Не знам да ли под утицајем таквих мисли, или због тога што сам хтио да провјеримтежину кафанског живота, чим сам пришао шанку, испалио сам:

- Мала, донеси ми тарли-тарли!

- Шта, пиленце?

- Не знаш шта је тарли-тарли, па ђе ти живиш?

- На Вратнику!

- Не питам те то, већ симболички питам ђе живиш кад не знаш шире појмове! Дођиовамо!

- Знам, пиленце.

- Литар „ризлинга“ и литар киселе! Ово ти је озбиљан минус!

Конобарица се смије, али руком покрива очи, непријатно јој да гледа голог мушкарцапоред мене. Недо стоји у ве-цеу и маше рукама, убрзава моје прво тарли-тарли, а јауспорио, осладило ми се, добро шприцери леже у стомаку. Брацо је у праву, супер је кадарези у грлу. Погледам у гологузог, он дрхти од зиме.

- Мала, дај ракију овом шупку да се не смрзне!

- Боље би било капут да му наручиш.

- Дај му ракију и немој да сереш!

- Шта то кажеш, пиленце?

Наспем нови шприцер и ексирам, па одем иза шанка.

- Ђе ти је уље?

- Јао што си ти опасан? Колко ти је година?

- Осамнаест, дај уље кад говорим!

- А ја мислила деветнаест!

Нагнем још један шприцер на екс, а она, зачуђена мојим наредбама, из кухиње изнеседволитарско јестиво уље. Годило ми што се свиђам овој конобарици. Није нека марка.Гледам у њена кољена. Много боља сам видио како пролазе испред кухињског прозора.

Свуда по поду проспем уље, а онај гологузи гледа и ништа му није јасно. Читава кафананатопљена уљем. Конобарица стоји иза шанка, маше рукицама и смије се ишчекујући дасе нешто деси. Када је посљедњи центиметар пода био прекривен уљем, сједнем инаспем себи шприцер, па покажем гологузом према отвору који води у ходник. Одоздокуља дим и чују се псовке. Гологузи по договору стаде на врх степеница и на мој знаквикне:

- Шта је, педери, је ли, ватра вам што сам дошо, је ли? Чујете ли ви мене? Ало, буљаши!

Такође по договору, сакријем се иза шанка и ону конобарицу повучем са собом.

Брзина којом су дотрчали Бимбо и његови бандити била је невјероватна. Али су јошневјероватнији били њихови падови по поду. Из ве-цеа је изашао Недо и ухватио првустолицу, па мирно, прецизно циљајући, једну по једну је разбијао о њихова леђа. Некад јепогађао бандите у главу и то се дешавало када би се они усправили и стали на ноге.Столице су пуцале и распадале се на све стране, а она конобарица није престајала да сецерека...

Све што је ходало у Бимбиној банди потучено је до ногу, а онда је Недо издвојио Бимба,ухватио га за ногу и довукао до степеница. Овај је шлајдрао ципелама по поду као точакаутомобила кад заглави у снијегу. Тада га рођак ухвати за уши и изгуби се с њим уподруму да му узме паре. Ја сам излетио иза шанка и од страха урликао као Недо док јеносао ону плаву Циганку по кухињи Ћеле Сејдића. Како неко мрдне на поду, ја заурлам одстраха и ударам гд је стигнем. Када се појавио онај гологузи, одмах је чучнуо и почео даскида одјећу са једног бандита, а ја, ни пет ни шест, већ удри по њему.

- То ти је тако, па ти види!

- Нисам ни знао да у Сарајеву има толико кафана - кажем рођаку кад смо изашли из некебиртије у Свракином селу.

За нама су остајали локали, бирцузи и ресторани. Из сваког смо изашли са образом. Засваки сто сам слао тарли-тарли.

Улазимо у кафану у старој кули на Илиџи, а ја и даље наређујем старијем рођаку. Што је

још чудније, он ме слуша.

- Дај ми све паре!

- Немој, рођо, молим те, шта ћемо ако све потрошимо?!

- Ја сам слободан човјек!

- Теби је тек тринаест година!

- Хоћу да пијем! Конобар, питај кафану шта пије!

- Немој, ко бога те молим!

Читава кафана аплаудира као на додјели неке награде, а ја једва стојим. Вадим паре,плаћам рунду и отетурам према ве-цеу на нову туру повраћања. Нема ве-цеа, није вишетамо гд је сам га оставио прије петнаест минута.

Све дубље тонем низ уске степенице, провлачим се кроз узане римске ходнике, залазиму утробу земље. Жмирим од јаког свјетла бакљи које су освјетљавале катакомбе.

Наједном, свјетло снажно заблиста, а слика испред мојих очију изгори. Још неколикокорака и слика се претопи преко таме у поглед на плишану завјесу која је прекриваланевелику сцену. Завјеса се рашири уз тактове аргентинског танга, а на сцени се указажена са огромном стражњицом. Њише дупетом лијево-десно, а мушкарци, као по некомтајном протоколу, прилазе и љубе је два пута, у лијеву и у десну страну дупета.

Клањају се као пред божанством. Када је то било готово, она запјева, а један човјечуљакузе велики ексер и показа га људима окупљеним око сцене. Велики аплауз. Мали човјекзакуца ексер петицу у тарабу поред, а она настави да пјева и ритуално дупетом крену наексер:

- Ја волим те још, ја цијеним твој дар... Направићу дар-мар, дар-мар, дар-мар...

- Дар-мар, дар-мар, дар-мар, дар-мар! - публика понавља с њом у ритму танга.

Она се креће уназад и, кад приђе тараби из које вири ексер, прогута га стражњицом иснажно запјева:

- Ја воооолим теее јооош!

У публици завлада тишина, на њеном лицу појави се мали грч, али одмах затим ипобједоносни осмијех. Дебела жена окрену стражњицу према нама. Између лијеве идесне полулопте сви угледаше велики ексер док је она уз побједоносни осмијехобјављивала још једну побједу, тријумфални акт њене стражњице.

Температура је у паду. Иако подиоци на термометру нису ни близу оних од прошле зиме.Нема више сибирских зима у Сарајеву. Викенд је и кроз кухињски прозор види се како секишне капи леде у лету. Брацо и Азра су по изласку из болнице схватили да сам криоистину о томе како су били тако близу, а вјеровали су да су далеко једно од другог.Брацо лежи на кухињском каучу, а Азра у соби. Подгријавам ручак направљен укомшијском стану тета Наде. Поставим есцајг ко у ресторану, да им буде милије, чак исалвете ставим гд је треба. Одлазим у собу и Азру пажљиво придигнем, боли је упредјелу одстрањене жучне кесе. Иако тешко хода, стиже до столице.

- Богами, није лако.

- Биће добро, јуче си једва устала!

Брацо устане, пере руке и гледа кроз кухињски прозор.

- Нешто контам, Алекса, ове климатске промјене нису добре за Русе!

- Мислиш? Баш све?

- Нема прољећа, а нема ни оних зима ко некад! Колко је напољу?

- Минус пет.

Брише руке кухињском крпом и забринуто сједа за кухињски сто. Врти главом:

- Тешко Русима, богами, црно им се пише!

- Какве то има везе с Русима?

- Има, како ће се одбранити?!

- Пусти, болан, Русе и Американце, хоћеш ли опет да те срце здрма? - умијеша се Азра.

- Нека га, Азра! Реци мени. Шта, како ће?

- Како ће ако крене трећи свјетски рат? А глобално отопљавање? Како ће одбитинападе? Нема зиме, нема одбране. Ови са Запада неће стати док им не отму Сибир!Јебене су то ствари! Свашта ће бити!

- Пусти сада то, види нам сина!

- Злато наше!

Брацо је мало нервозан. Гледа унаоколо, покушава да ме нешто пита, а ја се правим каода не знам шта га мучи. Намонтирам фацу хладну као Клаус Кински у филму о масовнимубиствима. Кад је Азра устала и одгегала се у купатило да опере руке, он се брже-бољенагне према мени.

- Је ли, гд је ми је плата?

Ја гледам око себе. Задржим поглед на глупим јаблановима. Не знам да му одговорим,насмијем се.

- Је ли?! Она не зна гд је ми је плата?

- Наравно да не зна!

- Браво, а гд је си је сакрио?

- Знаш када ћу ти рећи гд је ти је плата?

- Када?

- Кад одрастеш!

- Шта си реко?

- Тата, још си ти мали! Кад одрастеш, кашће ти се само!

Он само што се није закоценуо од смијеха, а напољу поче да пада снијег.

ОЛИМПИЈСКИ ШАМПИОНЈесењи вјетар је одувао посљедње листове са јаблана и падала је киша. Све троје смочули гласно пјевање са улице и нагели се преко кауча на прозор. Тамо се за гелендередржао Рођо Калем, петоструки првак Југославије у такмичењу радио-аматера. НашегРођу су сви знали по томе што је и знанца и незнанца питао:

- Очи моје, треба ли ти шта?

Колико је другим људима ваљао, толико је био суров према себи и властитој жени.Напијао се он и раније, редовно је бауљао степеницама према врху Горице. Стрма улицаГоруша и свакодневно савладавање степеница за њега су били, спортски речено,испуњавање олимпијске норме. Приближава се зимска Олимпијада и све се данас уСарајеву мјери Олимпијадом. Само нема снијега, а јануар је мјесец. Грађани гледају једниу друге, забринуто гледају, а има и оних којима је Олимпијада чист вишак. Тихоизговарају, да их нико не чује:

- Е, нека им, вала баш!

Рођо није о Олимпијади био богзна како обавијештен. Тешко се одржавао на ногама, амајка је рекла:

- Са’ ће пасти!

И заиста, истог часа, оклизнуо се и пао. У паду се ухватио за гелендере који су раздвајалистепеничасту улицу на два дијела. Придигао се на ноге, остао тако само још тренутак, акада је хтио да се ослони ногом на степеник, клизнуо је, главом закачио гелендер и пао.Кад је угледала крв, мајка се угризла за шаку. Отац је одмах истрчао на ходник и безципела кренуо напоље.

- Побогу, Брацо, не можеш бос на улицу!

- Нисам бос, видиш да имам чарапе!

Мајка је истрчала за оцем носећи његове ципеле у руци.

Усправљали смо Рођу, а он је гледао у небо. Клекнуо сам крај њега:

- Јеси л’ жив, Рођо?!

Мумлао је и гледао у непознатом правцу. Његов поглед је био плав као море Јадранско, аја сам рекао оцу:

- Он је сигурно стигао иза Карпата као и сви Словени?!

- Он се прошле године вратио из Диселдорфа!

- Азра, не труј дијете!

- Не трујем ја никога, био је код брата у Диселдорфу три недјеље радио на бауштели...

- И све пропио?! - закључио сам, а она је потврдно климнула главом.

Спуштајући главу на јастук, Рођо ме препознао и рекао:

- Види га, прави Калем! Очи плаве туга небеска!

- Шта му ово значи? - питао сам, иако ме није превише занимало шта год да је биоодговор. - Он сигурно не зна шта то значи?!

Заспао сам са утиском да су ми у глави „плаве очи туга небеска".

Ујутро је мајка стајала крај прозора и гледала у кишу која је све више падала. Рођо јепреноћио код нас на кухињском каучу. Раније се пробудио и по обичају радио по кући. Неу знак захвалности. Он је волио да помаже другима и на себе је заборављао. Отац јепосматрао са занимањем дијелове радија којег је Рођо потпуно растурио.

- Све могу да замислим, али људски глас који путује преко океана и дође до мојих ушију,то је чудо!

- То је због неба?!

- Небо преноси сигнал!

- Значи, небо зна?

- Тачно тако! - рекао је Рођо, зачепио кухињски лавабо, напунио га водом и пуштао кап покап из чесме.

Мајка и отац су се истовремено нагели напријед и гледали како се око капи стварајукругови.

- Ево како то ради, очи моје!

- Види, стварно!

- Шта да видим?

- Па таласе који се шире око капи.

- Лако им је када небо зна!

- Пусти небо, сигнал је ко кап у мору којег небо пропусти! То ти је читава филозофија.

Кроз полуотворена врата кухиње видјело се како је радио растављен на хиљадудијелова: на столу за ручавање, на креденцу каучу на двије фотеље. Брзиноммађионичара, Рођо је вратио све на своје мјесто. Укључио је радио у струју и одмах смочули вијести.

- ... Друг Тито је данас посјетио Смедерево и поново истакао да је револуција нештодруго од обичног живота...

- Мораћу да ти донесем нови кондензатор из радионице, ово може сад-засад!

- Јој, кад би ми погледо фен, нешто крчи кад ради!

- Хоћу, очи моје, само реци шта треба.

Чим је поправио фен, мајка је нашла нову ствар.

- Ето, само још да погледаш телевизор, нешто ми други програм није чист!

Окренуо је телевизор и одмах знао о чему је ријеч:

- Не ваља ти уземљење! - пронашао је неку жицу и чим ју је дотакао, слика је била

добра, а кад ју је пустио, чуо се шум и слика се покварила.

На излазу је још једном с осмијехом рекао:

- Зовите ако шта треба, очи моје!

- Хоћу, али дођи једном нормално!

- Поздравите ми плаве очи тугу небеску.

Када је отишао, ја сам се угегао у кухињу, а мајци се по ко зна који пут није свидјело какоходам.

- Не вуци ноге по поду кад ходаш! Исправи се!

Припреме за Олимпијске игре у Сарајеву биле су у поодмаклој фази. У тој акцији било јесвега, само не снијега. Сви су се чудили, Нова година је прошла, а снијега нигдје.

Најдражи ми је понедјељак кад идем у школу послије подне. Спавам дуго, најдуже и неманикога у кући. Пробудим се, украдем старој „херцеговину“, направим кафу, запалимцигарету и дуто гледам кроз прозор. Напољу хладан вјетар и нико не пролази. Само штосам се загледао у пусту улицу кроз прозор, испод јаблана се указао Рођо. Пијан,вјероватно синоћњи, љуљао се на вјетру и пјевао. Када сам стигао до њега, он је тешкоодржавао равнотежу, али је плесао и на сваком другом кораку посртао. Партизанскатехника пружања помоћи рањеницима била је пресудна у спасавању Рође од повреде.Моја глава је брзо подвучена испод његовог пазуха и онда се он, потпуно ослоњен на мојврат, вукао према кући.

Једва се разабрао на улазу у стан, придигао се на ноге и кренуо према излазу:

- Са’ ћу ја, очи моје, само да нешто... - поново је пао.

Мени је понестало снаге. Нисам могао да његово тијело увучем у кућу. Чинило се даспава, па ми је то лакше пало. Већ касним у школу.

Тамо се ништа важно није десило. Посљедњи час дочекао сам у стартној позицији каоБоб Бимон пред велику трку. Повратак кући значио је поново сусрет с Рођом у ходнику.Мајка је стигла у међувремену и није могла сама да га унесе у кућу. Сад нас је било двоје,ја сам га ухватио за рамена, мајка за ноге и тако је Рођо доспио до кухињског кауча.

- Боже, сваких пет минута излазила сам да видим је ли жив! Идем ја да зовем Хитну!

- Сачекај, садћу ја нешто да пробам! - прстима сам ухватио Рођин нос и када је почео дакркља и пишти, било је јасно да не треба Хитна.

- Жив је!

Отац је стигао кући. У кухињу је са собом унио одушевљење са прес-конференцијеЗимских олимпијских игара, али и неку жестину.

- Је ли ту био Рођо?

- Ено га спава!

Пришао му је и дрмусајући га пробудио. Онда је намргођен сјео да руча и позвао Рођу дасједне за сто, па се преко залогаја обратио нама двома:

- Да знате вас двоје, избио је скандал међународних размјера!

- Шта је било, побогу?!

- Ти сједи овдје!

- Шта је било, очи моје?

- Знаш да се у Сарајеву одржавају Олимпијске игре?!

- То и врапци на грани знају!

- И наравно, ништа не знаш о томе да у Сарајеву нема кревета за лијека?!

- Окле ћу ја знати, очи моје?!

- Човјек који је добио батине је дописник словачке новинске агенције, а...

Ништа нам није било јасно.

- Како си знао да је швалер?!

- Па видим, очи моје, нисам слијеп!

- Шта си му урадио?

- „Окле ти у мојој кући?“ питам га лијепо, а он на страњском, нешто ми прича, а ја га одма’ошинем преко лица! Она моја се баци на мене: „Стани“, вели „да ти објасним“! Објаснићуја теби, дрољо једна! „Неспоразум“, вели он. А, је ли, значи неспоразум! „Он је новинар“,виче она. А, је ли, новинар! Ту га ја додатно напљескам. Заслужио је, толко лажу овајнарод. Новинар остаде да лежи непомичан на каучу, а ону своју закључам у купатило! Онко да је изгубио свијест, ставим му главу под воду, мало је био дошао себи и фино гаспакујем у Хитну. Добро је, шути, само нек није пала мртва глава!

- Ти си луд!

- Што?

- Па у Хитној морају полицији да шаљу записник гд је је добио батине! Ајој, мајко моја, патеби је полиција већ за петама! Твоја жена је дала изјаву у полицији да је издала собустранцу како би од тих пара могла да замијени линолеум у кухињи!

- А ти човјека ни крива ни дужна пребио, мислио да је швалер?! - смијала се мајка.

Мени је било криво.

- Пребио га на правди бога, ха-ха-ха!

- Азра, није смијешно!

- Како није смијешно, човјек дошо фино на Олимпијске игре, изнајмио собу и добиобатине!

- Из неспоразума!

- Па то, зато је и смијешно!

- Кад добије двије године затвора, хоће ли онда бити смијешно?!

- Неће! - бризнуо сам у плач. - Није он крив. Шта би ти реко да дођеш у кућу и угледашстранца са чачкалицом у устима?

Истрчао сам напоље, сјео на степениште и заплакао.

Разговор оца и Рође пратиле су пахуљице снијега који је почео да пада дан предОлимпијаду. Онај вјетар који није могао да савије гране јаблана подивљао је, а котуримајчиног конопца за веш су шкрипали и ударали о моју душу. Не знам да ли због страха занашег Рођу за којег отац каже да ће га ухапсити, али помислио сам да су сви мојисвјетови срушени. Онда се крај Војне болнице појавила полиција у плавом „тристаћу“.Одједном сам престао да плачем и потрчао у кућу. Било је још времена да га сакријем уподрум!

Отац се држао за главу.

- Шта да радимо? - питала је мајка.

- Да га сакријемо?

- Нема говора!

- Шта нема говора?!

- То је кривично д јело, скриваш криминалца!

- Е, ја хоћу! - помислио сам.

- Најбоље да се сам пријави прије него полиција дође!

- Очи моје, мислиш да ће то бити олакшавајућа околност?

- Хоће! Мора!

- Видиш, очи моје туго небеска, који сам ја магарац, ништа паметно од мене не можеш данаучиш!

Не знам како, али мени је синула идеја.

- Ја ћу с тобом у полицију - рекао сам и провиривао кроз прозор очекујући ротационосвјетло.

Отац је био одушевљен овом идејом. Насмијао се и рекао:

- Свака част! Како одлично гледа на ствари мој син!

- Ја сам спреман и немојте шта замјерити, очи моје небеске.

Кренули смо низ степенице и на излазу из хаустора, кад је Рођо закорачио напоље, ја самга повукао за рукав:

- Не тамо, ето полиције!

Рођо је збуњен стрчао за мном у подрум. Откључао сам подрумска врата и пропустиоРођу да уђе.

- Не ваља ово, очи моје!

Још док сам откључавао катанац на подрумским вратима, зачули су се кораци. Двојицауниформисаних полицајаца и један у цивилу звонили су на врата стана, а ја сам скинуо

поклопац са наше велике каце с купусом и пребацио неколико главица у полупразнукомшије Гаврића. Рођо је ускочио у кацу и покрио се поклопцем, а ја сам изашао ван. Незнам шта су све полицајци причали с мајком и оцем, али је онај цивил с батеријом кренуоу обилазак.

- Срамота, ми смо народ надалеко познат по гостопримству!

- И ја сам то реко, али шта ћеш, није он лош човјек.

- Није он лош човјек?! Шта ће свијет рећи, тучемо људе на правди бога?!

- И ја сам му то реко.

Униформисани су најприје шарали лампама по хаустору, а онда су ушли у подрум.Шћућурен крај таванског улаза, одахнуо сам кад су изашли из подрума.

- Кажем вам, он је отишао да се сам пријави, чуди ме да вам нису јавили!

Пола сата, скврчен крај таванских врата, чекао сам да се вратим у кућу.

- Је ли све у реду, пријавио се? - питао је отац.

- Ја сам га допратио до кина „Сут јеска“ и махнуо му, а он вели: „Поздрави своје, очи моје!“

- Ваљда је паметан да све тако заврши!

- Ваљда јесте?!

Ноћ је била мирна и дуго је требало да мајка и отац пођу на спавање. Чекао сам тајтренутак како бих однио вечеру у подрум. Отац је гледао телевизију, а мајка плела новиџемпер за мене.

- Јој, Азра, мени се више свиђају они танки џемпери!

- Немам ја те паре - одговорила је она и наставила да плете.

Чинио сам све да убрзам њихов одлазак у кревет и да покупим вечеру за Рођу.

- Мора да се Рођо укиселио - помислио сам, а наглас сам рекао: - Нешто ми се једекисели купус.

- Ђе ћу сада у подрум, дијете драго!

- Ја ћу - рекао је отац и устао.

- Не мораш, нећу... учинило ми се... стомак ме боли!

- Онда ти не треба купус, не ваља Це-витамин, узми термофор и лези.

Одмах сам послушао мајку и отишао у собу да легнем. Под јорганом сам жељноишчекивао тренутак кад ће отац и мајка лећи. То се није десило, а мене је преварио сан.

Пробудио сам се у пет сати ујутро с идејом да је Рођо умро од глади. Мајка је забринутоотворила очи:

- Гдје ћеш то?

- У клозет, боли ме стомак.

Отишао сам у кухињу и, као у убрзаном филму, покупио из фрижидера шта сам стигао.Извукао сам се кроз врата, стрчао низ степенице и гледајући према нашем стануоткључао катанац. Батеријском лампом освијетлио сам ходник у подруму и приближиосе каци с купусом. Оставио сам батерију на подрумски прозорчић и скинуо поклопац.

- Ја сам, Рођо... јави се...

Одговора није било, а онда ме ухватила паника. Бацио сам једну за другом неколикоглавица купуса и схватио да је Рођо ухватио маглу. Свиђало ми се да некога скривам и,ето, пропаде ми та идеја.

- Алекса, ђе си то?

- Ту сам.

- Шта си то радио?

- Ништа, хоћу мало зрака да ухватим, стомак ме боли!

Та ноћ је била не само мрак на земљи, него и мој први прекршај. Хтио сам да прекорачимграницу дозвољеног и није се дало. Враћање у кревет.

Јутро као и свако друго. Отац ме буди, ја га молим за још пет минута. Заклопим очи, а нарадију иду вијести:

- Синоћ је уочи отварања Олимпијских игара у Сарајеву незванично отворена боб стаза.Двојица пунољетних грађана, Милен Калем Рођо, настањен у сарајевском насељуГорица и Митровић Дејан, иначе чувар боб стазе, родом са Пала, расправљали су којомбрзином иде боб низ залеђену стазу. Послије краће препирке пала је опклада. За флашуракије Рођо је тврдио да ће се на најлону спустити низ боб стазу. Тако је и било...

Потпуно спржене коже и једва живог, Рођу су пронашли неки коцкари и превезли га уболницу. Тако да ни мој отац, нити сарајевска полиција нису морали да брину о скандалмајстору, прваку Југославије у такмичењу радио-аматера.

Кад смо га посјетили у градској болници, сав у завојима, непомичан, гледао је у нас и једваизустио:

- Очи моје, треба ли ти шта?

ПУПАК СУ ВРАТА ЉУДСКЕ ДУШЕПред моје очи „Магареће године“ стигле су поштом из Београда. На писму које је испалоиз пакета видио се печат главне сарајевске поште и адреса: Алекса Калем, ЈабучицеАвде 22, Сарајево. То је била прва пошиљка адресирана на моје име. Са стражње страневизиткарте писало је: Ана Калем, шеф Института за међународне радничке односе, а наполеђини: „Драгом Алекси за десети рођендан од тетке Ане“.

Није ме обрадовао овај поклон! Отишао сам у школу носећи у себи јутарњи немир.

Када је звоно најавило велики одмор, први сам заузео мјесто у великом ве-цеу. Тако сезвао јер се у њему пушило. Филтер „ЛД“ је била школска марка пошто се куповала накомад. Једну цигарету је пушило десет ђака III ц.

- Не ваља тако, повуци дим дубоко да стигне до малог прста на нози - Ћоро је говориоЦрном и све је изгледало да показује како се пуши, а у ствари је користио да што чешћеповлачи димове.

- У проблему сам, шта да радим? - рекао сам изненада.

- Зависи о чему се ради, јебо га ти!

- Тјерају ме да читам књиге, а ја бих радије да ме шаљу у поправни дом!

- Има за то лијека!

Гушио ме је дим херцеговачког дувана. Иако је био велики одмор, није било многовремена за пушење.

- Којег лијека?

- За крај школске године мој буразер моро да прочита „Црвено и црно“ од Балзака!

- Зар то није од Стендала, Балзак је написао „Чича Горио“?

- Питаш ме да ти помогнем, онда сереш!

- Учинило ми се!

- Ко да је важно ко је шта написо... углавном, рекло мом буразеру у школи ако не прочитату књигу, понављаће седми разред. Стара га свезала за столицу и запријетила му:„Гледаћу те док све не прочиташ, ако треба, ти ћеш скапати од читања, ја од гледања,ал’ ћеш га прочитати, јебо ли те он!“

- Ко?

- Па тај Балзак. Него, Миралем је закукао: „Мајка, што ти све ово треба?“, а она му јеодбрусила: , Још ме питаш, је ли? Отац ти је умро ко хамал, е ти, вала, нећеш, па макарсве отишло у пизду материну!“ Онда га је фино свезала!

- Стварно, чиме?

- Шњуром од пегле, а мене послала у библиотеку по књигу. Кад сам крено, он климнеглавом и стави ми у руку цедуљу на којој је писало: „Иди код месара Расима и тражи дати натанко изреже сто педесет комада стеље!“ Ја отишо у библиотеку па у месару,нарезало му стеље танко, а ја све фино сложио, једна стеља на сваку другу страницукњиге. Стара сјела увече преко пута њега на кауч, направила велику џезву кафе и сталада пиљи у њега. Он гледо у ону стељу таман ко да чита и када је хтио да је поједе, финоби се приближио књизи, ко да ће да преклопи страницу, а у ствари поједе једну стељу.Појео сто педест комада стеље на триста страна Балзака, а стара мислила да јепрочито књигу!

Због читања „Магарећих година“ у кући је владала ванредна ситуација. Умјесто да себаве озбиљним стварима, отац и мајка су набрајали које све важне књиге из историјекњижевности ја нисам прочитао.

- Реци ми, молим те, је л се умире ако човјек не чита? - било је прво озбиљно питањеупућено мајци.

Она се загонетно осмјехивала, а када ме поставила на столицу, синула ми је идеја да седоговорила на родитељском са Ћорином мајком и да ће примијенити њену техникувезивања шњуром од пегле за столицу!

Ако је она одлучила да буде иста као Ћорина мајка, ја не бих могао да имитирам његовогбрата. Суво говеђе месо није било моја храна. Помисао на лој и масноћу из стељенаводила ме је на повраћање. Мајка је била тактична:

- Погледај какве су то мајсторије - миловала је скупоцјене повезе књига. - Кад прочиташједну књигу, научиш једну нову ријеч, јеси ли чуо за то правило?!

Није ме дирнуло то језичко богаћење! Показала ми је „Винету“ Карла Маја, „ДружинуПере Квржице“ и „Влак у снијегу“ Мате Ловрака. Све то око књига доживљавао сам каопритисак и нису ме пролазили љутња и немир. Проклињао сам теткино познанство саЋопићем.

- Зашто није познавала Асима Ферхатовића, па да ме џаба уведе на утакмицу ФК„Сарајева“?!

- Твоја тетка је револуционар! Боже, Алекса, па ниси ти примитивац да такве причепричаш!

- Шта?! Јели то Хасе примитиван ? - хватао ме бијес и био сам спреман да се свађам акоувриједи фудбалера који је сам побиједио „Динамо“ у Загребу са 3:1.

- Немам ја ништа против твог Ферхатовића, али теби су, сине мој, и један и други дедочиновници, не можеш ти бити против књиге!

- Па шта, не треба да играм фудбал? Е, нећете тај филм гледати! - исијавао сам жар каодрво које гори на вјетру, а она је узела пеглу. - Нећеш ме везати шњуром од пегле! -викнуо сам.

- Ко ће те везати, јеси ли ти луд? - била је забринута мајка.

Психолошки притисци нису давали резултат, нити ми је падало на памет да читамништа више од извјештаја са фудбалских утакмица. У знак протеста у „Вечерњимновинама“ пратио сам и утакмице нижеразредних такмичења, а на собној нахткаснислагале су се једна за другом моје прве непрочитане књиге. Отац је сада већ био сигуранда од мене неће направити интелектуалца.

- Шта можемо ако неће, нека се игра, живот је пред њим! Можда једног дана отчепи.

Ова реченица се одразила на мој сан. Мајка ме је покрила ћебетом и одмах ме је заробиомучан сан. Прво ми је пред очи изашао велики лавабо чија је величина одговарала базенутурског купатила на Башчаршији. У лијевку лавабоа стајала је кухињска крпа. Неко менинепознат стизао је из даљине и требало је да га отчепи. Из чесме је вода већпрелијевала зачепљени лавабо и почела да пуни моју главу. Онда се потпуно паралишем.Будан, све знам, али не могу да покренем руке. На крају крикнем. Пробудио сам се у поланоћи, што би рекао комшија Звиждић, васцијели у голој води.

- Шта ти је, сине, што ти тако лупа срце? - питала ме мајка.

Како да јој кажем да ме у сну потресла очева прича о томе да ћу и ја једног данаотчепити?!

- Азра, молим те, реци Браци да ме пусти на миру заплакао сам, а она ме загрли снамјером да ме ут јеши.

- Па он теби, сине, жели све најбоље!

Тада ми је постало јасно шта то значи када неко нешто чини из најбољих намјера. Дајбоже да му намјере нису биле најбоље.

- Видиш ово? - показала је мајка на мој пупак.

- Видим, па шта?

- Ово су ти врата од твоје душе.

- Пупак врата од душе, хајде молим те!

- Озбиљно, душа се храни књигама!

- Онда мени не треба душа!

- Човјек не може без душе!

- Је л се душа једе?

- Не једе, али да се не би просула, мора човјек да чита! - заголицала ме мајка, извуклаосмијех, али то није значило да сам повјеровао у те њене приче о души.

- Па нисам ја још човјек.

- Како ниси?

- Човјек се постане кад нарастеш?!

Није ми било до препирке са мајком, ваљда зато што ми је било јасно да је правдасигурно на мојој страни. Сметале су ми њене измишљотине.

Трагајући за триковима који би скратили пут до прве књиге, Азра се досјетила могчланства у Савезу извиђача Југославије. Пред спавање донијела је у моју собу књигуСтевана Булајића „Извиђачи Видриног језера“.

- Прочитај ово, сине, нећеш се покајати!

- Азра, молим те, стави ме одмах на рижу да клечим. Да се више не мучимо ни ти ни ја!

- Зашто, побогу, кад ниси ништа скривио?

- Зато што је та ваша литература чиста тортура! Мени се, Азра, очи укрсте на трећојстрани, нема ништа од мог читања. Лакше је клечати на рижи, него преживљавати свеово с литературом!

Када ствар са извиђачима није упалила, мајка је посегнула за популарнијом литературом.Пошто је знала да више волим Индијанце од каубоја, купила је од тринаесте платекомплет књига Карла Маја. Ни омиљени Индијанац није прошао боље од претходнихлитерарних јунака. Као и обично, моје очи су се прво укрстиле на трећој страни, укочилена четвртој, а мозак заковао на петој страници.

Отац је губио стрпљење и више није стоички подносио истину да Калеми у будућностинеће имати интелектуалце у својим редовима:

- Ти мали, ако овако наставиш, велике су шансе да ћеш завршити ко онај руски јунакОбломов! Прочитаћеш прву књигу када испуниш услове за пензију.

Отац је то рекао уз јутарњу кафу док су на Радио Сарајеву пичила јутарња кола. Ја самсе спремао у школу, а он је, прије него што је кренуо на посао, додао: - То ти је тако иникако друкчије!

- Ко је, Азра, тај Обломов, хоће ли он мене икад пустити тих његових рускихреволуционара, шта ме брига за те пробисвјете?

- Као прво, он није Он, него твој отац, као друго, не знам ко је Обломов!

- Азра, мене та ваша литература не занима, изађеш на врх Горице и гледаш литературу!Сваки дан се дешава литература пред мојим очима, сваки дан горе Цигани праве романе,новеле, или како вам се већ зову те ваше приче.

- Књиге се читају да би могао да упоредиш своје искуство с другим људима и да би накрају постао велики!

- А шта ако ја нећу да будем велики?

- Е, па, то не може.

- Зашто да читам, када гледам књигу уживо, лијепо ми реци што?

- Људски мозак мора да се вјежба и то ти је мишић!

- Ако је тако, онда ја имам боље рјешење.

- Да чујем, шта је боље од читања?

- Да тај мишић вјежбам ударањем главе у олук!

- Ти стварно постајеш безобразан!

- Мајко, љето је, јооој, откуд вама, људи, идеја да се чита љети?

- Ја све више вјерујем, мали мој, да ти нас зафркаваш и да потајно читаш!

- Како то?

- Лијепо, ти се изражаваш ко да си прочито најмање три књиге!

На љетовање смо отпутовали са Нормалне станице аутобусом у Макарску. Одмах поуласку у аутобус, Азра је прво дала мени „нависан“, а онда је и сама прогутала лијекпротив повраћања. Али, ја сам већ код Хаџића повратио душу. Код Коњица је то већбила драма. Шофер није хтио да заустави аутобус.

- Људи, не смијем зауставити возило без велике катастрофе, ја имам итинерер!

- Како те није срамота? Дијете душу повраћа, а ти причаш о итенереру?! Шта му значитај итенерер?

- Распоред, женска главо - рекао је неки намћор.

- Како сте недоказиви, ако зауставим, људи, смањиће ми плаћу, оћете ли ви хранити

моју д јецу?

- Ако смјеста не зауставиш, удавићу те! Јебо те итенерер! - појавила се моја мајка изалеђа брке возача са пешкиром који је изгледао као свилен гајтан којим ће га удавити.

Одмах је паркирао возило крај цесте, а ја сам истрчао. Повраћао сам већ сасвимисцрпљен. Повијен као јаблан кад дува вјетар, видим како се аутобус нагео од путникакоји су гледали како повраћам, а на њега се наслонио велики мјесец, да већи не можебити!

- Сама жуч, моја другарице.

- Да није шта озбиљније? - питала је нека забринута бака.

- Шта ће бити озбиљније, дијете не подноси вожњу - рекла је мајка.

На правцу иза Метковића утонем у сан. Као да прије тога није било повраћања. Сан мебрзо одморио, али ми је синула идеја да замор може бити користан у борби противчитања књига. Азра је прије поласка паковала ствари и кришом, на дно торбе, положилаилустровану књигу „Дејвид Крокет“. Још у аутобусу превртала је странице и често севраћала на насловну страну, све то да бих ја видио неког насмијаног плавушана, сашубаром и репом на њој који му је падао на плећа, као што на омоту „краш“ чоколадедјевојкама падају плетенице на груди.

У саму зору аутобус се зауставио у Макарској. Свуда се ширио мирис трулог воћа, поштоје аутобуска станица била смјештена уз градску пијацу. На тезги са робом из Метковићасједио је неки човјечуљак и пјевао пјесму:

- Ча је пуста Лондра контра Сплиту граду...

- Какав је био викенд? - питао је пјевач неког човјека који је редао паприке по тезги.

- Драгец, јебем ти врага, викенд је био јак ко „Динамо“ - одговорио је други.

У дворишту двоспратне куће свуда се осјећао мирис мемле. Неки човјек с главом уоблику јајета и очима на које су се спуштале густе обрве, сједио је у башти с кључевимаи чекао нас. Био је то домаћин коме су капилари попуцали по лицу, а мајка је шапатомрекла:

- Боже ме сачувај и саклони алкохоличара и мириса ракије!

- Није ово ракија, Азра, овај човјек пије вино!

- Све ти је то ракија!

Мени је то било познато из собе у којој су спавали мајка и отац. Зидови су мирисализависно од врсте пића коју је претходне ноћи отац трошио.

- Какви су ови шкутори! Дођеш му у кућу, па умјесто дијете да почасти смоквама, он кода те пита што му ниси посло паре, па ниси моро ни долазити!

У соби је Азра имала разлога за ново незадовољство и она га није ни тамо скривала.

- Погледај, ово нису пешкири, ово је шуфт! - говорила је бацајући их на под.

Извадила је наше пешкире из торбе, па чаршаве и постељину и пресвукла мадраце свеса постељином донесеном из Сарајева.

- Тако, љетовање може да почне! - рекла је Азра.

- Као да отвара Олимпијске игре - помислих прије него што ме сан преварио.

У тој кући ништа није било примамљиво, осјећала се трулеж и прокисло вино изподрумских просторија, али је ту пронађена спасоносна формула за избјегавање свјетскелитературе.

Два километра се пјешачило до плаже, па су замор и дуго кретање дјеловалиспасоносно. Мајка није одустајала од намјере да ме т јера на читање. Није престајала дами намјешта „Дејвида Крокета" и насловну страну те књиге под нос. Док је читала,примијетио сам како се смијуљи. Нисам се упецао. Већ на пола пута при повратку сплаже, читању је задат смртоносни ударац:

- Азра, носи ме, ја ћу ти се срушити!

Није било фер да мајка носи десетогодишњег клипана који је био висок готово као и она.Пошто није било далеко до куће, то ми је прошло овога пута, али за сутра је већ биоскован план. Група мојих вршњака у луци је играла ватерполо. Била је то јуниорска екипалокалног ватерполо клуба.

- Моја стара жеља је да тренирам, али шта ћеш ти када у Сарајеву нема услова!

То су, у ствари, биле ријечи мога оца преведене на мој језик. Он је деведесет постослободног времена користио да прича о политици. Његова омиљена тема био јенедостатак смисла за друштвени стандард код балканског човјека. Највећи адут за тутврдњу била је чињеница да у градовима није било базена. Иако се говорило да су ПавлеЛукач и Мирко Петринић играли ватерполо на Бембаши...

Мајка се упецала и отишла код тренера ватерполо клуба Макарске. Тренер ме погледаои рекао:

- Зашто да не, види га, кад нарасте биће велики као Вели Јоже!

- То значи да висином и стасом одговараш динарском типу! - додала је мајка и билапоносна пошто ме је од д јетињства кљукала воћем и поврћем, али и рибљим уљем одкојег ми се повраћало.

Није било лако пливати и додавати лопту, а камоли шутати на гол. Кроз воду, гд је ми јеуглавном потапана глава, допирале су ријечи Младена Делића који је бодрио наше плаве:

- Наши плави делфини декласирали су репрезентацију Мађарске са 5:1, честитамоЈанковићу, хвала оцу, хвала мајци!

Увече сам једва стизао да поједем кришку хљеба и као покошен падао сам на кауч, такода је мајка морала да ме скида и положи на кревет. О читању до краја љетовања уМакарској није могло бити ни ријечи.

Посљедњег дана у Макарској није било сунца, а мој поглед је остао фиксиран за море.Није ми падало на памет купање и било ми је жао што годину дана нећу видјети облокамење у мору. Замишљао сам, гледајући како мали таласи запљускују камење на обали,како изгледа плажа када нема људи. Обузела ме туга што нећу бити ту кад буде падалакиша, па да видим како велики вјетрови носе откинуте гране, чупају шибље и ваљају гапустом плажом. А послије тога да гледам како сија сунце!

- Због такве туге која обузме човјека испод пупка, Руси за стомак кажу живот - рекао ми јеједном отац.

Клекнуо сам и пио море да бих учврстио сјећање на то љетовање.

Мали „дагласов“ авион узлетио је са сплитског аеродрома, а мене су забољеле уши. Кадсе притисак из ушију пребацио на очи, уплашен да ће ми очи испасти из дупљи, шапнуосам да ме Азра не чује:

- Ако ми испадну очи, онда никада нећу морати да читам!

Док сам мислио о томе, није ми било мрско што би могла да се деси таква ствар. Кадсмо слетали на сурчински аеродром, пуцкетало ми је у ушима! Ко зна зашто је то добро.Можда се покаже као добар инструмент против читања.

У Београд и у посјету тетки Ани, стигао сам са укусом морске соли. Њен стан није биодалеко од Цркве Светог Марка, а улаз је био препознатљив по „Душановом граду“,ресторану који је био надалеко чувен по доброј храни. Теразије 6, ту је живјела мојатетка. Узбуђење ме испело на први спрат. Док је мајка звонила на врата, обузимала ме јеслатка језа. Увијек је тако било када је требало да видим некога до кога ми је стало.Тетка је отворила и одушевљено ме изгрлила. Кад год угледам Ану, у мени се пробудипаметњаковић:

- Лијепо изгледа овај твој Београд кад нема људи!

- Београд је најљепши у августу! - одговорила је.

- Гд је су ти они намрштени Београђани?

- Они сада пливају у мору, или окопавају баште родитељима. Него, реци ти мени, јеси липрочитао „Магареће године“?

Постиђено гледам у под. У дневној соби у мене пиље мале бисте Шопена, Бетовена,Доброг војника Швејка, Моцарта. Тетка је службовала по свијету, па је доносила кућипопрсја важних типова.

- Што си се умусио, слободно реци, јеси ли прочитао књигу?

- Нисам, тетка! - потекле су ми сузе, а кроз плач сам додао: - Ко је видио да се читаљети?

Она се насмијала.

- Смири се, љето је прошло, сада је већ јесен.

Отишла је до библиотеке и вратила се с неком књигом.

- Не ваља ти концентрација - рекла је тетка и показала ми књигу „Ауто сугестија“, коју јенаписао Емил Куе.

Отворила ју је и пронашла страницу на којој је писало: „Свакога дана у сваком погледунапредујем".

Прочитао сам то наглас и кроз смијех рекао:

- Па то није истина!

- У томе и јесте ствар - одговорила је тетка. - Је л’ ти се свиђа?

- У ствари, то није могуће!

- Шта није могуће?

- Па то, да сваки дан напредујеш у сваком погледу насмијао сам се поново.

- Онда лијепо поновиш ту реченицу сто пута, па, без обзира на то што мислиш да нијеистина, повјерујеш да јесте...

Мајка је тог поподнева позвала оца у Сарајеву и рекла му:

- Овај наш син само понавља како сваки дан у сваком погледу напредује и пиљи у некутачку на бијелом папиру, каже, концентрише се!

„Магареће године“ су моја прва књига. У тој књизи се открије да људи имају душу, па нимени није било тешко да повјерујем како сам душеван. Главни јунак књиге је дошао садједом на станицу, али је без куцања отворио врата моје душе још раније, док самгледао у бијелу тачку. Кроз та отворена врата прошао је мали Бранко кад га је д једводио у конвикт. Први пут је угледао воз и помислио да је то змај. То је био почетак, аликада су кроз та врата почели да дефилују, као на војној паради за Титов рођендан, свијунаци Бранка Ћопића, било ми је јасно да и моја теорија по којој није логично читатиљети има смисла.

Немогуће је заборавити ту јесен и радост коју ми је причинио Бранко Ћопић, као што,хвала Богу, није могуће заборавити ни фотографију на којој стоји мој отац са нашимвеликим писцем. Та слика је настала у хотелу „Европа“ гд је су се срели мој отац иБранко.

Кад је чуо како је његов син прочитао прву књигу, Брацо је у хотел „Европа“ довеофотографа Микија Ђурашковића. Мајка ме свечано обукла и трамвајем довела дохотела. Сладолед је био добар. На трећој кугли у главној сали појавили су се отац иБранко Ћопић. Није изгледао онако како сам га замишљао. Очекивао сам великог БајуБајазита, а не оно мало Биберче. Када је пружио руку, бљесак блица са фото-апаратазбунио је и мене и мајку.

- Кажи како се зовеш - рекла ми је Азра, узела моју руку и пружила је према БранкуЋопићу.

Стисак његове руке никад нећу заборавити.

- Алекса... Алекса... Калем - промуцао сам.

- Реци чика Бранку какве су „Магареће године“.

- Шта има да му говорим, он то боље зна!

А онда ми је изненада у главу дошла очева прича о туги која обузима човјека испод пупкаи о Русима који због тога за стомак кажу живот. Држећи мајку за руку, ни сам не знајућизашто, испалио сам:

- Чика Бранко, зашто Руси стомак зову живот?

- Зато што иза пупка лежи душа, а живота нема без душе! Овдје! - показао је на мој пупаки заголицао ме.

Насмијао сам се, а он ми је шапнуо:

- Треба пазити...

- Знам, да ми се душа не проспе!

- Није! Чувај душу да је неко не поједе!

Куд год кренем у свијет из Сарајева, ваља проћи Београд. То је моја веза са свијетом.Увијек се ту радо заустављам, преспавам код тетке Ане. У центар града пут води прекоБранковог моста. Сваки пут, док прелазим тај мост, угледам чика Бранка. И машем му.Машем ја њему, али маше и он мени.

Када је Бранко Ћопић стигао први пут у Београд, због неспоразума пријатељ га није подоговору сачекао, па је своју прву ноћ у престоници преспавао испод моста АлександраКарађорђевића. Много година касније, када је његову душу разједала југословенскадрама, он је пожурио да на пречац заврши све послове. Уплашио се за судбинуНиколетине Бурсаћа, Баје Бајазита, Јежурка Јежића, Дулета Дабића.

- Шта ће бити са мојим јунацима ако се све ово сруши? - питао се и није знао одговор.

Због тога је једног дана кренуо на мјесто гд је је преспавао своју прву ноћ у Београду.Нема ко га тада није поздравио. Нека жена је гледала за Бранком из знатижеље, засталаје, а онда је изненађено махала док је он корачао ка другој страни моста. Зауставио се иприје него што је закорачио преко ограде моста, Бранко је утледао ту жену. Видио је даму маше, да жели да га поздрави. Окренуо се према њој, одмахнуо и скочио, не у Саву,већ на бетон.

Слутим да је неко чика Бранку појео душу.

У ЗМИЈСКОМ ЗАГРЉАЈУ

I

Био је то вјечни младић Коста. Лежећи на магарцу вјешто је одржавао равнотежу наседлу. Осмијех му није силазио са лица ни када је спавао. Тако су причали његовицимери из касарне. Није му лако одредити године. Ни млад ни стар. Висок човјек,правилног носа изнад којег су стајале велике плаве очи, до којих је са пуних усана, каоукрас, редовно стизао тај заразни осмијех.

Магарац је каскао, а Коста је гледао у небо и пјевушио неку народну пјесму, док му јеглава поигравала покривена војничком шапком. Гледао је како се на једној страни успињевелики Мјесец, а на другој нестаје велико Сунце. Наједном, магарац стаде, а Коста у падуједва доскочи на прашњави пут. Погледао је испод ногу и угледао змију. Шарена и опасна,она је исплазила језик. Магарац није спуштао поглед, само је благо помјерио уши горе-доле и као да је читао Костине мисли, знао је да треба непомично сачекати да змијанестане у камењару. Шарка се није мицала, а Коста из седла извуче пушку, напуни цијевметком и нанишани. Полако повуче окидач, али наједном застаде.

Једном давно д јед му је рекао:

- Не треба дирати змије!

- Како не треба? - чудио се млади Коста.

- Лијепо, оне су нас навеле на гријех, али кад је требало да напустимо рај, пошле сузаједно с нама!

- Па шта, треба чекати да ме уједе и да умрем у мукама од отрова?

- Што би она тебе ујела ако је не дираш?!

Тако је било и сада. Остао је нишанећи, док је змија одмицала прашњавим путем инестала иза првог грма.

Када је водећи магарца Коста ушао у село гд је је свакодневно набављао млијеко закасарну Увијеће, видјело се обично херцеговачко станиште: једна крава, стабло, жена,пас и кућа крај штале. Обично је млијеко за касарну сипала џангризава баба. Сада предњим стоји кршна Херцеговка. Гледа у њега очима срне и он помисли да изгледа баш каосрна у тренутку кад је освијетле фарови аутомобила који само што није ударио у њу.Музе краву па застане.

Скинуо је војничке мањерке са магарца и закорачио у шталу.

- Млада?!

- Давно било, сад се спомињало.

- Нисам вас раније виђао?! - рече пренеражен њеном љепотом.

- Добро су ме чували!

- Од чега?

- Од свега, младожења, лопова, људи! Чекали су праву прилику...

- Па, јесу ли те сачували?

- Чак и од живота!

На другој страни дворишта стара мајка, такође кршна, али намргођена жена, преносилаје уплаштено сијено у шталу. Млада се осмјехивала Кости.

- Је ли, како ти то бленеш?

- Не бленем, баба!

- Немој више да те опомињем, ха!

- Дуг је пут, заболе ме леђа од јахања, па се истежем, окрећем лијево-десно, а вама сеучини!

- Мислиш, боли те гузица?

- Па, и то.

- Има за то лијека, набраћу ти ја боквицу!

- Да ставим на гузицу!

Он се насмијао помисливши да је ова шала знак добре воље.

- Ти знаш ко је Зага Божовић?!

- Не знам.

- Немој да се правиш луд! Ниси чуо за мог сина?

- Причало се о неком Божовићу који ратује за паре у Ираку?

- Тај! Само није више у Ираку, пребацило га у Авганистан!

- Па да, ко није чуо за њега!

- Не звјерај у невјесту и не играј се животом!

- Ма какви, ја то само нако!

Док је натоварао млијеко на магарца, успио је да прошверцује један поглед ка Младој ида украде њен осмијех. Затим се окренуо и са мањеркама натовареним на магарца,кренуо долином.

Јахао је на магарцу наопачке, гледао унатраг према селу и мислио на Младу, док се нахоризонту смркавало. На небу су два сокола изводила своју акробатску тачку. Помислиоје да то чине у љубавном заносу. Уживао је у том призору и одмах зажелио да и он такослободно витла небом. Само што је трепнуо оком, на небу је угледао себе како лети каоптица. Одмах је и Млада полет јела. Онда је магарац застао као укопан. Угледао је змијукоја је измигољила иза камена. За њом, изашла је из шипражја још већа. Зауставио јемагарца и гледао их без страха, али с поштовањем. Пажљиво је завукао руку у мањерку,захватио млијека и колико га је стало на длан просуо по прашњавом путу. Гледао је околокао радознали д јечак, па је исто поновио. Просуо је још једну шаку. Змије нису реаговале.Пажљиво је сишао са магарца, окренуо са њим читав круг и онда наставио пут премаУвијећу. Кад су Коста и магарац одмакли и дошли до стрмине која се спуштала премаУвијећу, змије су и даље стајале непомично.

Скривен иза грма кантариона, Коста је извадио дурбин и тражио змије у даљини. И, глечуда! Угледао их је како срчу млијеко с прашњавог пута. То је само појачало његовпростодушни осмијех и одушевљење које је изражавао сваки пут када је имао и најмањуприлику за то.

Када је ушао у село, још под утиском догађаја са змијама, видио је како војска и сељацидуж долине подно села из ровова бране своја огњишта од непријатеља. Било их је исвуда по брдима изнад Увијећа. Коста је вјешто избјегавао метке снајпера на том путу.Толико је поскакивао, увијао се, сагињао, усправљао, да му се наједанпут учинило даплеше, а како је навикао на такво кретање, осмијех на лицу само му се појачао и као да јето помагало да избјегне метак и сигурну смрт. Стигао је да магарца увуче у шталу, амањерке из којих се просипало млијеко док је трчао, зачас је допремио у кухињу и ставиокувару на сто. Снажну пуцњаву кувар је дочекао под столом.

- Неће те метак, Бог те чува!

- У мом селу кажу да Бог није ћорава мачка, зна шта ради... Какву сам жену срео!

- Гдје?

- У селу гд је купујем млијеко.

- Знам, то је Загина невјеста. Само, џаба јој љепота! Остариће у чекању младожење!

- Можда га и не дочека.

- Не играј се, тај је опасан ко змија! - кувар је само слегнуо раменима, а Коста је хтио да гаодобровољи видјевши колико је уплашен.

- Буди мудар као змија и питом као голуб, кажу јеванђеља - рекао је поп који је поредсвештеничке дужности у селу био и кувар.

- Џаба ти јеванђеља, треба да видиш шта д јеца раде на тргу - рече јајоглави војникгулећи кромпир.

- Шта раде?

- Уче змије да пуше!

- Змије пуше цигарете?!

Њих тројица се извукоше из кухиње и заклоњеном страном села брзо су стигли на ћошакодакле се видио мали сеоски трг. Ту су д јечаци и д јевојчице проводили слободновријеме, а то је значило читав дан, пошто школа није радила због рата. Из џепа капута,плавушан наслоњен на стабло, извадио је шарку држећи је за врат. Она је кривудаларепом, а он је из уста узео упаљену цигару и ставио је у гркљан змији. Све је топротицало уз дивљење дјевојчица које су са помијешаним осјећањем страха изадовољства гледале шта ради плавушан. Сви су се изненадили када је друга змијанадута од дима и не могавши да испусти дим цигарете, пукла као петарда.

- Што ово раде?

- Дјеца ко д јеца, играју се, шта ће друго!

- Шта им је змија крива? - питао је простодушни помоћник.

- Због ње нас је Бог ист јеро из раја!

- Али ни она није остала у рају - Коста је говорио као његов д јед.

- Тако је! Пошла је с нама!

- Нису наши рачуни с њом чисти, чим их д јеца малтретирају!

Под утиском раја и пакла, али и питања гд је ће он завршити када за то дође вријеме,Коста се упути својој кући.

- Има ли реалне шансе да стигнем до раја? - питао се када му снајперски метакпрозвижда крај главе.

Само што је Коста промолио главу иза ћошка одакле је хтио да скрене према кући, метакму за један милиметар промаши главу, али му закачи ухо! Пао је и онда се четвороношкевратио назад да покупи ухо са земље. Увукао се у кућу пузећи. У замраченој собиодгоријевала је ватра, а он је узео чист пешкир и замотао остатак уха.

У ноћи је гледао како кроз његов прозор бљешти свјетлост граната и био срећан када биповремено пред његове очи са новим детонацијама стизала кршна љепотица која музекраву. Он жмири, а она гледа и својим осмијехом грије га у души, али и храбри, раст јерујестрах, игра се с њим као што вјетар прашину витла и носи. Сваки пут када би гранатаосвијетлила собу, он би угледао жену раскошне љепоте у друкчијем положају. Држао се

за ухо и замишљао слике које су му умањивале бол.

У цик зоре Коста је кренуо из куће. Искористио је примирје кад није било снајпера. Док сена магарцу пењао уз камениту стазу, држао је своје ухо завијено у пешкир на длану и такоизашао на пут. Ходао је и гледао испред ногу надајући се да ће видјети змију.

Тек када је замакао на стрмину која се спуштала ка сусједном селу, зауставио се ипоново, скривен иза велике стијене, погледао уназад. Нагео се према путу и посматраостазу којом је управо прошао. И, гле чуда, опет су змије направиле у прашњавом друмукорзо!

- Чекају да их нахранимо млијеком - рекао је магарцу.

- Чудо невиђено! - одговорио је магарац.

- Шта?! Јесам ли те добро чуо?

- Јеси!

Лако је Коста повјеровао да магарац с њим прича.

У селу није било намргођене старице, па је Млада изашла из куће и прихватила мањерке.Коста је размотао пешкир и извадио комад свог уха. Запрепашћена, она се окренулапрема ливади и овцама које су пасле у даљини.

- Да сачекамо бабу, отишла је на пијац да прода сир и млијеко?!

- Имаш ли иглу и конац?

- Имам!

- Спали иглу на ватри да се не инфицира! И понеси ракије!

Она је потрчала у кућу, а он је кухињски сто испред куће догурао до бунара. Испружио сепреко стола тако да му је глава висила над бунарским отвором. Млада је стајала надњим.

- Окрени се потрбушке - рекла је она, а Коста је одмах тако учинио.

- Неће видјети колико ме боли - помислио је. Лакше ће ти бити да шијеш! - рекао је исхватио да непотребно брбља.

Она му је очистила ухо ракијом. Кости је од бола потекла суза и полет јела у воду на днобунара. Њему је било лакше да гледа како суза путује на дно бунара, да замишља како исам с њом путује, јер је тако пред Младом сакривао колико га боли. Када је суза дотакладно бунара, он се насмијао, а она је зашила први шав и тако вратила ухо на своје мјесто.Он је и даље гледао у дубину бунара. На мјесту гд је је пала суза појавио се бијелилептир. Једва је дотицао воду и онда се спирално летећи враћао натраг. На крају јелептир слетио на његово раме. Млада је зашила ухо.

Коста поново сједи наопачке на магарцу, завијене главе и напуњених мањерки. Гледапрема Млади која остаје сама, а шарпланинац јој не да да му махне, да учини оно што

приличи особи која тоне, види се то на њеном лицу, у велику љубав.

На прашњавом путу којим су се кретале једино змије и Коста са својим магарцем, нијебило никога, чак ни орлова који су надлијетали овај терен. Коста је успорио ход, смириомагарца и насуо млијека на дланове десне и лијеве руке. Као сељак који сије жито, онпросипао је млијеко по прашњавом путу. Није знао зашто, али то му је стварало спокој,његовим лицем је царевао осмијех. Осјетио је да љубав која се рађа не може битизаустављена. Дошао је на крај заравни, на мјесто гд је је пут падао ка селу Увијећу.Зауставио се и овог пута није му требао дурбин. Стајао је леђима окренут неко вријеме ионда је полако погледао назад. Видио је голим оком како змије, њих пет, срчу млијеко.Међу њима се истицала велика змија чије тијело је промакло између два камена, а кадаје угледао њену главу, веома се изненадио.

На улазу у село било је мирно. Из даљине су допирали ријетки пуцњи непријатељскевојске. Само су артиљерци из ровова у долини грували гранатама из старог топа, абраниоци Увијећа пуцали су на другу страну. Коста је дошао до кухиње са задње странеи скинуо мањерке с магарца. Убацио их је у кухињу у којој су кувари вртили варјачама повеликим казанима и једва су се видјели кроз облаке паре. Један од кувара махнуо јеруком према Кости, извадио усну хармонику израђену од дрвета и рекао му:

- Слушај ме сада!

Док је свирао, уоквирен паром, кувар као да није био дио ратне реалности. Наједном, каода се ослободи. Вјештина с којом је тај човјек свирао мелодију, ногама дајући ритам, аонда све то употпуњујући покретима тијела, учинила је да све изгледа као неки модеранплес. Коста је прво ударцима ноге о под пратио ритам, а онда је извадио своју казу и сампочео да свира познату мелодију. Читав призор претворио се, наједном, у циркуску тачкуи тако усред потмуле тутњаве топова створио добро расположење.

Прва јесења киша је већ исте ноћи замијенила ударе топовских граната и падала јечитаву ноћ. Рат је због невремена привремено заустављен. Ујутро су сеоске жене бралегрожђе у винограду, па га одмах преносиле у каде. Кад би тај посао завршиле, босимногама су газале грожђе у кадама, а мушкарци су спремали казан за вино. Ово је биоједини поуздан знак да је стигла јесен, иако је још било необично топло.

Коста и његов магарац већ су у цик зоре били на свом старом путу ка селу и мјесту гд јесу за браниоце Увијећа набављали млијеко. Коста је гледао испред својих стопала, али ииспред копита магарца. Само загонетан осмијех стварао је утисак да он зна како су змијевећ ту и како чекају да им сипне мало млијека на прашњави пут.

Када је изашао на узбрдицу, погледом је тражио Младу, али ње није било! Само је старастајала са већ помуженим млијеком у рањикама и гледала у њега попријеко.

- Данас сте сами? - рекао је.

- Јесам!

- А Млада, гд је је она?

- Син Зага се вратио, ти сад гледај како ћеш, они се нису дуго видјели!

- А, то...

- Покупи млијеко и не осврћи се више!

Док су пресипали млијеко из рањика у мањерке, иза решеткастог прозора Коста јеугледао уоквирено лице Младе. Гледала је у њега. Иако тужног израза, била је љепшанего икада раније. Да ли због тога што је стајала иза прозора и што је стакло умекшавалоњено лице, чинило му се да гледа у вјечну љепоту. Дисао је убрзано, осмијех му севратио, а кад је ухватио њен поглед, заврнуо је шеретски бркове. Пошао је натраг.Испратили су га строги погледи бабе и осмијех Младе. Када је изашао на раван гд је суцаревале змије, сјетио се мелодије коју је синоћ извео кувар. Почео је да плеше и окрећесе око себе. Извадио је шупљу цијев, свој инструмент казу и засвирао ону куваревунајновију пјесму. Онда је рукама захватио млијеко и не престајући да плеше просипао гапо прашњавом путу.

- Авенија змија - рекао је Коста гласно.

Док је срећан замицао низ стрмину, учинило му се да змије нису више онако мале каокада им је први пут просипао млијеко.

- Чудо невиђено - рекао је магарац.

- Шта сиреко?

- Чудо невиђено!

На уласку у село био је изненађен стањем ствари. Као обичан интендант, он је мало знаоо стању на фронту. Али сада, ево, наједном су пушке замијењене гитарама, топовиконтрабасом и бубњевима, а виолинист је свирао и правио салто са виолином. Сељаци ивојници пљескали су од радости, а један крезави војник је бацио капу и стављајућишешир на главу викао:

- Ослобођење! Побједааа! Готово, потучени судо ногу!!!

Под свјетлом сијалица на сеоском тргу и младо и старо славило је побједу. Коста јепришао кувару.

- Како то наједном?

- Шта како? Шта наједном? Опсада траје годину дана! Побједа, брате, одували су ихнаши до мора, предао се код њих и посљедњи прашинар!

- Ако је рат готов, никада је више нећу видјети помислио је.

Коста је истоварио млијеко у кухињу и опрезно се извукао напоље. Како да повјерује да јевише никада неће видјети?

Кад је бануо на трг у Увијећу, тамо је славље достизадо врхунац. Оркестар је војску и

сељане везао свирком и пјесмом, небо се проламало од људских гласова, ватромета, амеланхолија словенских партитура мијешала се с побједничким подврискивањем. Људису пјевали загрљени у круг, а Коста им се придружио. Раздвојио је прво два војника, аонда се убацио између њих.

Из носталгичне пјесме круг је претворен у коло. Коло се развијало и ширило унедоглед,повезујући наједном све уличице, сваку кућу Увијећа. Чудна струја из топле херцеговачкеземље прелазила је у ноге које су се плеле, а крв се ширила кроз ланац врелих руку,десетине људи претвориле су се у јединствено биће, гријано истом крвљу, ношеноистим ритмом. Косту ухвати вртоглавица од игре у колу, гледао је у небо и зажелио давиди Младу.

Као да му је небо услишило жељу, спустивши поглед препознао је у гужви Младино лице.Играла је коло са непознатима, а онда је угледала Косту. Кроз гужву се пробио до Младеи ухватио је за руке, а она је оборила очи од бојазни да погледом не ода сласт која јеиспуњава у игри. Он није оклијевао ни трен. Држали су се за руке и први пут је видио да гаона заљубљено гледа.

- Лаже стара, није дошао Зага!

- Знам!

- Ја њега не волим.

- Кога волиш?

Млада је подврискивала, а Коста се у једном тренутку издвојио из групе и од радости, а уритму кола, направио салто напред и назад.

У Костиној кући било је тихо, једва да се чуо глас посљедњег пјевача, а пијани гласовидопирали су сасвим неразговијетно кроз отворени прозор кроз који се видјело какосвјетла побједничког ватромета падају с неба као звијезде. Млада се полако скидала,Коста брже од ње. Освијетљени само свјетлошћу споља, гледали су се. И када суњихове усне биле сасвим близу, разбивши прозор у Костину кућу, са кубуром у руци,банула је баба.

- Рат можда јесте завршен за тебе, али за мене није!

- Нећу кући!

- Хоћеш, курво! Младожења те чека кући!

- Курво матора, лажеш!

- Не лажем! Или ћеш кући, или ћу те убити?!

- Нећу!

Стара је извадила кратеж и уперила га у Косту, а онда је Млада истрчала ван и бијеснозаграбила камењаром. Стара је пошла за њом. Коста је трчећи навлачио пантоле икошуљу. Лако се узверао уз камену стрмину и видио да стара сустиже Младу. Зауставиосе када је ова уперила кубуру у њега.

- Назад, она има мужа!

Коста је први пут схватио како би живот могао да жртвује због Младе. Чула су мушапутала да је ово само мали заплет у љубавној причи која слиједи и мирно се вратио усело.

Док се по селу и даље пијанчило, на мјесечевој свјетлости видјеле су се сјене десетвојника непријатељске војске који су се прикрадали и један за другим улазили у ров. Лакоје савладан први стражар! Нико те вечери није чуо његов јаук, нити је ико од сељанавидио како су још тројица стражара задављени, а да при том нису пустили ни гласа. Акако би и могао чути, кад се у селу побједа и даље славила с несмањеном радошћу и јошвећом буком.

Јутро је и то је вријеме када Коста натовара магарца. Остаци синоћње забаве били сувидљиви на све стране. Кувар је био будан и насмијан као и увијек, чистио је кухињу докје Коста узимао мањерке.

- Још који дан, па ће и овоме доћи крај - рекао је кувар.

- Немој, молим те!

- Крај рата, друшкане, потписан Међународни споразум, оде војска, почиње живот!

На познатом путу видио је змије и међу њима једну посебно крупну. Коста је знао да змијесада већ нестрпљиво чекају да се он појави и да им сипа млијеко на пут.

Пажљиво је закорачио у село. Само што је везао магарца и скинуо мањерке, из штале јеизашао Зага. Носио је рањике напуњене млијеком и добронамјерно пружио руку Кости.Збуњен, Коста му је пружио руку, а на његовом лицу није се видјело колико му тешко падаово познанство.

- Ти си Зага Божовић?!

- Како знаш?

- Ко не зна Загу Божовића, ратника, јунака!

Камион „тамић“ шкрипећи закочи покрај куће и нека двојица одмах почеше да истоварајустолове и столице. Махнули су Божовићу.

- Спремате славу?

- Женим се, јуначино, чекала ме да се вратим са фронта седам година!

- И дочекала - додаде Коста, а глас му утањио и грло се згрчило од туге.

Не да се војник Коста. Још јачим осмијехом покри тугу коју је крв муњевито рашириласвуда по тијелу.

- Свака част, а гд је је Млада?

- Одвела је баба у Требиње да купе вјенчаницу!

- А ти, јеси л’ спремио одијело?

- Маркирано, купио на фри-шопу у Абу Дабију, прва лига!

Коста се окренуо и пошао назад у село. Освртао се, а испред куће већ су застиралистолњаке за свадбу и увртали сијалице у сијалична грла. Надао се да ће угледатиМладу. Све је чуо и видио, али му нешто није дало да повјерује како је дошао крај његовојљубавној причи. Као што је, уосталом, био сумњичав према крају рата и оној изненаднојпрослави у селу. Није губио наду да ће поново срести Младу, па је осмијех као најбољапотврда те наде и даље украшавао његово лице.

Тек када је закорачио на Авенију змија, изненада се уплашио да више никада нећевидјети Младу. Заплакао је. Покуњен, гледао је у ноге и хтио да пут до Увијећа трајечитаву вјечност. Видио је своје сузе како капљу у прашину и када је чуо јаку пуцњаву изправца Увијећа, потрчао је. Одмах се саплео и пао. Тек на земљи је угледао да су мустопала увезана репом велике змије. Није успио ни да се окрене, а змија се већ увила окоњеговог тијела. Избезумљеног лица покушавао је да се помјери и беспомоћно тражиоизлаз. Знао је Коста да у најтежим тренуцима задржи присебност, Узалуд, био језаробљен као у ружном сну када не може да се покрене. Стијешњен невиђеном снагом,помислио је да то превазилази садржај и најстрашнијег сна. Сваки његов зглоб је биоуклијештен као да је читав у столарским стегама. Први пут је осјетио и најмању кошчицуу свом тијелу. Био је потпуно немоћан. Руке и ноге није могао да помјери ни милиметар.Учинио би било шта што би могло да га ослободи из загрљаја змије. Тада је помислио:

- Тако ми и треба, добро се не враћа добрим!

Успио је на петама да се придигне и крене у котрљање заједно са змијом низбрдо.Избезумљен, готово са страхопоштовањем гледао је у њену главу када су се зауставиликод велике стијене. Чекао је да га уједе. Крв му се следила и осјетио је како се свакидјелић његовог тијела хлади. Наједном, учини му се као да змија попушта. Гледао је уњену главу и осјетио читавим тијелом њен хладан загрљај. Глава јој је била већа одњегове шаке! Пружала је језик и он је потпуно скамењен чекао да га уједе. Помислио је даће је надмудрити. Пошто је попустила, он је направио нагли покрет да би се отео ипобјегао из њеног загрљаја. Али змија је реаговала муњевито. Сада је стисак био многојачи. Поново се копрцао, сада већ без страха, помирен са смрћу, мумлао је и окретао селијево-десно, али није могао да понови котрљање. Кости се згрчише, набрекнуше вратнежиле, а трбушни мишићи почеше да се крећу као да ће повратити. Једино је повременоуспијевао да смањи додир тијела са змијом. Али послије само неколико секунди, вратиосе хладан загрљај смрти. Осјетио је како се хлади. Змија је покупила сву топлоту коју јекрв ширила његовим венама. И поред силе која је сваког секунда одузимала по један диоњеговог тијела, чуо је како јењава пуцњава у Увијећу. Препустио се змији, ухватила га јесамртна равнодушност. Његово беживотно тијело и очи у сузама наговијестиле су крај.Мирис палежи допирао је до његових ноздрва.

На врхунцу невоље ништа друго му није преостало него да се још једном осмјехне и такосе опрости од живота. Тада се десило једино што није очекивао, змија је нестала истомбрзином којом се обмотала око његовог тијела. Једва је успио да ухвати погледом њенреп испод велике стијене. Није вјеровао властитим очима, усправио се и додирујућисваки дио свог тијела, хтио је да потврди своју материјалност, јер се прије само неколикосекунди опраштао са животом.

Стрчао је брзо низ страну којом је толико пута стизао у село. Зауставио га је дим који сепретварао у облак. Његово село је горило, дим је сукљао из кућа. Утрчао је у шталу иокрзнуо тијела објешених војника. Поврати када је на кухињском столу угледао откинутукувареву главу. На сеоском тргу, гд је су синоћ славили побједу, дијете набијено на крст, ана металним шипкама за ноге објешени кувар и његови помоћници. Био је исувише слаб и

на тренутак се препусти очају. Клекнуо је и заридао.

- Змија ми је спасила живот! Нико ми неће повјеровати! Није ми дала да се вратим упокољ - пролазило му је кроз главу.

Ридајући и тресући се потрчао је узбрдо. Када је стигао до магарца, скинуо је мањерку смлијеком. У Авенији змија просипао је млијеко и плакао, дизао камен један за другим, већипа мањи, све у нади да ће наћи змију која му је спасла главу! Једина мисао која је вукланапријед као најснажнија сила на свијету, била је нада да је Млада жива.

II

Кад је Коста закорачио у село, у његовом погледу испреплели су се нада и ужас! Био јеспреман да погледа у очи Младу и опрости се од ње, а угледао је спржене сватове засвадбеним столом. Као да су уништени лавом изненада изливеном из вулкана, спрженисватови сједе за столом, а угљенисани људи заустављени у обичним радњама! Старамајка је стајала са флашом сабласно отворених очију угљенисаног лица и гледала правоу Косту. Младожења је заустављен на столици у покушају да устане. Изгледа да је некобио бржи и лукавији ратник од њега. Сада је надалеко чувени ратник Зага Божовићсједио пробушене главе, видјело се да је убијен стручном руком. Неко је стигао издаљине и осветио се.

Коста је заобишао сватове и ногом одшкринуо врата куће. Никога није било у кухињи.Попео се на спрат. Све је било пусто, само је капак на прозору, гуран вјетром, сабласноударао у зарђале заптивке. Онда је чуо гласове у даљини. Брзо се успентраомердевинама у поткровље. Најприје никога није угледао, а онда је вирећи крозразмакнуте талпе видио како три војника наоружана аутоматским пушкама и бодежимапретражују околину. Један од њих, најнижи растом, друкчије их није било могућеразликовати пошто су им лица прекривена маскама, спаљивао је колибу, а друга двојицакретала су се уназад, према штали. Онај највиши изненада се окренуо према кући иКоста се сагео. Стрчао је у приземље и схватио да му живот виси о концу. Морао јемуњевито да пронађе скровиште. Гласови војника су били сасвим близу. На излазу издворишта наједном је чуо своје име.

- Коста, Костааа - изобличени глас је стизао до његовог уха.

- Гдје је Млада? - питао се и освртао унаоколо.

- Коста... Коста... - чуо је и даље глас који је личило на Младин.

Осјећања страха и ужаса блокирају му чула. Као да није добро видио нити добро чуо.Све што га окружује претвара се у несигурност и у невјерицу. Испред њега се ломевријеме и простор, а све што види и чује нека скривена сила претвара у очај. Властитемисли, кратке и растргане, кратиле су му дах и стварале неодлучност.

- Све је ово привиђење - помислио је, али је онда чуо бат војничких корака и звецкањеметала које прати те извјежбане кораке и чини их застрашујућим.

Кретао се уназад, страх од војника је растао, али је све разговјетније чуо женски глас.Сада је био сигуран да га Млада дозива. Крећући се уназад, он бутином окрзну бунар,погледа у бездан и на дну бунара угледа Младу. Одмах је повукао канту чекрком, сјео уњу и започео спуштање на дно. Тешко је рукама успоравао ход ланца, а када је чуоповике војника, раширио је руке, пустио се и падао на дно бунара. Био је то једини начинда избјегне смрт. Пљуснуо је у воду и док га је потисак враћао на површину, Млада га под

водомухвати за каиш. Загрлио ју је и пољубио, а она је показујући према врхупреполовила дугачку муштиклу. Обоје су неосјетно избацили свој комад муштикле изнадводе и тако удисали кисеоник.

Над водом и над њима двома, наједном се појавио исти онај лептир који је пратио његовусузу кад му је Млада зашивала ухо. Узбуркана вода се потпуно смирила, лептир јеполетио према кружном отвору бунара и свјетлости која је оданде бљештала. Видјелосе јасно у води, као у огледалу, како се три војника нагињу у круг бунара. Најнижи међуњима увукао је цијев пушке у бунар и запуцао.

Лептир прекину лет и прилијепи се на зид бунара. Млада је одгурнула Косту, меци супродирали између њих, губили силу под водом и као безазлени каменчићи падали на днобунара. Сва три војника ишчекивала су да нешто мртво исплива из воде, а лептир јекренуо у свој спирални лет ка свјетлости. Брзо је стигао до војника и збунио их вртећи сеоко њихових глава. Сва тројица, као по команди, окренуше се према чекрку на који јелептир слетио. Неколико секунди лептир је оклијевао, а онда је поново почео да облијећеоко шљемова. Изгледало је као да је лептир хтио да их зачара. Највиши међу њимапокушао је да га пљеском дланова згњечи, али му није успјело, лептир се лако спустио нашљем другог војника. Онда је војник у средини полако дигао руку, ударио по шљемунајнижег и промашио, лептир је слетио трећем на главу. Средњи се насмија, а лептирнастави да се поиграва са војском. Један од њих скочи да га угази, али тако јако да је несамо промашио, него и угануо ногу. Онај најнижи крену да га руком уништи. Потрчаше сватројица за лептиром. Ношени ратничким бијесом, војници се сударише, а лептир стадена шљем посљедњег у низу, оног најмање агресивног. Најнижи растом угледа лептира нашљему ратника поред себе, скиде свој и свом снагом оплајвази по шљему колеге.Погледаше се војници. Онај што је добио ударац у шљем од бијеса удари шамар колеги,а онај трећи настави да трчи за лептиром који је кривудао пољем.

Сваки пут када би застао на љековитој травци, војник би помислио да је његов и бациоби се кроз ваздух. Наравно, увијек би промашио. У једном тренутку ратник поскочи одземље и баци се на лептира као голман фудбалског тима. Полети војник кроз зрак истисну шаку. Учинило му се да је то посљедњи лептиров лет. Док је он славодобитноширио руке, лептир је и даље летио, ту, надохват руке. У међувремену, она два војникакренуше у обрачун због ударца шљемом. Изби права туча:

- Зашто си ме ударио?

- Нисам тебе него шљем!

- Јеси, мене си ударио, мене нико не смије да удара!

Док су се плаћене убице обрачунавале с лептиром, Коста и Млада су се с мукомискобељали из бунара. Гледају се и смију, па одлуче да шмугну иза куће и нестану упољу. Видјело се како њих двоје трче кроз валовиту ливаду, грабећи према шуми која сеназирала на крају пољане. Двојица војника који су се дограбили због лептира, угледашеМладу и Косту. Час их виде, час не виде. Натакнуше шљемове на главе, покупише пушкеи дадоше се у пот јеру. Када је то видио онај високи који никако није успијевао да окончабитку са лептиром, он потрча до мјеста гд је је оставио пушку и придружи се другојдвојици ратника. Лептир слети на љековиту биљку и остаде погледа прикованог напобјесњеле људе.

Када су се Млада и Коста дочепали шуме схвативши да им је ту спас, Коста је чуо онајвећ добро познати звекет метала који прати бат војничких корака. Близина војникапот јера их на стабло раскошне крошње. Коста је дигао Младу на рамена, она се извералапрва у крошњу, а онда је Коста скочио и рукама се извукао за Младом. Како су војницибили све ближе, Коста и Млада нађоше гнијездо у крошњи између двије гранестогодишњег платана.

- Ми све видимо, а они нас не виде - шапнуо је Коста кад су се војници нашли исподстабла.

Уморни од трчања, они бацише наоружање и посједаше наслоњени на стабло.

- Има ли негдје воде? - питао је највиши.

- Има тамо - рече најнижи и показа пут потока.

Поскидаше маске, али Коста и Млада са висине и даље нису могли да виде њиховалица. Окренута леђима према Кости, Млада покуша да му се лицем приближи, али њеностопало клизну низ глатку површину коре платана и ко зна шта би било да је он не зграбиоко појаса. Тако остадоше тијелима потпуно припијени једно уз друго. Она га уплашенопогледа преко рамена, а он јој благо покри усне прстима. Један од ратника подиже главупрема врху крошње, а Коста шапну на ухо Млади:

- Не брини, не види нас, само пружа руку да види хоће ли киша.

Киша стварно поче да пада.

- Бјежи, ово се олуја спрема! - огласи се онај најнижи војник.

Ратници потрчаше кроз шуму у бољи заклон, а са неба загрмише громови, сијевну једна,па одмах и друга муња. Три војника са шљемовима трче кроз шуму, док киша ношенаолујним вјетром у млазовима сипа са неба. Онај најнижи извиђач истрчи из шуме ипоказујући преко језера према пећини, поведе војнике за собом. Трчали су ивицом језераи једва избјегли муње које су ударале у усамљена стабла. На крају, сви утрчаше у пећинуиза које се ширило планинско језеро.

Свјетлост испресијеца небо. Млада уздрхта од страха. Колико се плашила муња игромова, исто толико се узбуди од Костине близине. Њеним тијелом проструја снажноосјећање усамљене жене. Она се потпуно препусти Костином загрљају. Гром удари унеко стабло у близини и запали га.

- Плашим се, Коста!

- Не брини, неће гром у коприве!

Као да се небо отворило, вода је лила, а Коста и Млада у љубавном загрљају, непомичнии заковани за крошњу стабла. Замаскирани листовима платана и без покрета,стијешњени једно уз друго, знали су да сваки непромишљени покрет може да их коштаживота. На крају су се само погледали у чуду али и у још чвршћем загрљају. Киша јепадала несмањеном жестином, а свјетлост муње повремено је освјетљавала њиховаспојена тијела, док су кишне капи клизиле по лицима чији је чулни израз говорио онеобичном љубавном чину.

Дан је свануо, а на небу није било ни облачка. Само је јато дивљих патака надлетјелокрошњу платана. Коста је скинуо најлон чарапу са Младе, везао је око њеног струка и

причврстио други крај те чарапе за стабло. Било је немогуће сићи низ клизаве гранеплатана на земљу. Када је био сигуран да је све повезано како ваља, Коста учини исто садругом чарапом. Увезао је себе око струка, а други крај такође за грану крошње. Млада језажмирила, обоје су закорачили у бездан и, гле чуда! Додирнули су тло, а онда им сесвидјело да их растегљиве најлон чарапе саме враћају у вис, па су као д јеца у забавномпарку уживали. Горе-доле, горе-доле!

Било је подне када су Коста и Млада пришли некој кући крај планинског језера. Коста јепокуцао на врата. Никога није било унутра.

- Домаћине, ој, домаћине! - викао је он, а Млада му се придружила.

- Домаћине, ој, изгладњели смо! - усхићено је узвикивала Млада.

Када су се увјерили да је кућа напуштена, ушли су у башту и убрали бундеву. Потрчашепрема језеру и прво је Коста с бундевом скочио у воду. Играли су се потапајући бундевукоја је сама испливавала. Најприје Млада, па онда Коста.

Одједном је припуцало из шуме, а Коста и Млада, колико су их ноге носиле, потрчашеплићаком језера. Прштали су меци око њих, пуцала су из шумарка она три војника. Кад јеКоста стао на крај језерца, угледао је понор испод себе. Држао је Младу за руку док јеразмишљао да ли постоји шанса да преживе скок низ водопад, који му се учинио вишимод сто метара. Нису имали времена за оклијевање, јер је поново припуцало иза леђа.Меци су сасвим близу Косте просијецали површину језера. Скочише у бездан. Онаполетје даље од Косте, он испружи руке и ухвати је. Као да су т јерани од ђавола стиглина ваздушни јастук, окретали су се слободно и у паду осјетише сласт!

Коста и Млада се окрећу, као да су у безваздушном простору, претичу једно друго, али идаље падају. Њихова лица су откривала тајну како пад стварно може да буде лет.Окренули су се још три пута и заједно, без проблема, ногама бућнули у бистро и дубокојезеро испод водопада. За тренутак се тражише под водом, одмах затим се дограбишеи као једно тијело, загрљени изронише. Док се Млада држала за Косту, поред њих прођезмија.

- Човјек нема чист рачун с њима - Коста показа према змији која се изгуби у плићакубистре воде.

- Плашим се озбиљно.

- Оних горе треба да се плашиш, нема разлога за страх од змија!

- Како нема, а ко је Еву и Адама иаговорио на гријех?

- Она, али није остала у рају. С нама је изашла из

раја.

- Тај рачун није чист!

Она три војника изгледала су као мрави. Нису смјели да погледају низ водопад, а камолида скоче. За тај скок човјек мора бити заљубљен.

Коста и Млада заронише према другом крају, ка заклоњеној страни језера. Изронише крајкамена. Насмијани и забринути гледали су према врху водопада гд је више нису стајаливојници. Скидоше одјећу и положише је на неки грм и, без обзира на војску, не одолившиљепоти сунчаног дана и бистрог језера, поново заронише под воду. Млада прва испливаи попе се на камен. Стајала је под воденом завјесом и уживала. Угледала је под водомКосту како рони и завлачи се под велики камен. Цикнула је од среће када је послијенеколико тренутака Коста изронио са младицом у руци. Риба је покушавала да измигољииз његових руку. Он ју је стручно треснуо о камен и она је послије једва помицала реп.

Под млазевима воде, као иза неке завјесе која их дијели од непријатељског свијета,Коста и Млада су јели рибу и уживали у води која је жестоко масирала њихова тијела.Коста није скидао поглед са шуме насупрот водопада и ливаде која се простирала доогромне планнне на чијим врховима се видио снијег. И није дуго прошло када су се војниципојавили на лијевој страни.

Журним корацима је Коста водио Младу шумарком према ливади и обронцима планине.Стотине оваца су мирно пасле на ливади. Изненада се приближио онај познати звукметала који застрашује и пријети смрћу. Млада и Коста на кољенима и раздвојенишмугнуше у стадо.

Војници су већ истрчали из шуме која је са друге стране стајала као оквир језеру.Звјерали су около. Млада је чучнула, а затим одмах легла међу овце. Изгубила се бездаха обгрливши овцу.

- Мееее - чуло се у долини и то је на трен збунило војнике.

Један од њих показао је према станишту у даљини. Он је потрчао и прије него што јеуспио да било шта изусти, налетио је на минско поље, а експлозија га је расула упарампарчад! И окорјеле убице стрепе од смрти, не туђе него своје. Ужаснути судбиномњиховог старјешине, војници су застали, а онда су почели да се повлаче премаусамљеном стаблу с друге стране ливаде. Тренутак експлозије није означио само смртофицира непријатељске војске.

Коста је четвороношке кривудао кроз стадо тражећи Младу. Провукао се између оваца,а оне су, као најбоље уточиште бјегунцима, својим непомичним тијелима и блејањем идаље збуњивале два војника који су се, у паничном страху и са цијевима уперенимнапријед, довукли до стабла.

Лежећи уз овцу Коста је знао да је све у људском животу питање времена. И уточиштекоје су он и Млада добили у овчијем стаду било је временски ограничено. Провирио јепреко оваца које су мирно пасле траву. Није знао да је један од двојице војника гледаокроз дурбин. Брзо се сакрио назад, али је било касно. Прво је чуо пуцањ, једна овца јебила убијена.

- Млада! - повикао је Коста и гледао около тражећи је.

- Коста! - убрзо се одазвала она.

Он је устао и муњевито схватио како може да спаси њихове животе. Гласови војника којису трчали према њима сада су се већ разговјетно чули. Пузећи између оваца које су себезглаво кретале, Коста је пронашао Младу. Она је вриснула, а он јој је само показао дапође за њим.

Четвороношке су допузали на крај стада, а када су се војници приближили на стотињакметара, Коста се извукао на чистац, залајао као шарпланинац и сагет покренуо овце управцу минског поља. Као слике које би могле да прате смак свијета, ређала су сежртвена јагњад. Једна за другом, овце су активирале мине, лет јеле у зрак и распадале сеод детонације. Тако су отварале пут Младој и Кости. Њих двоје су зачас остали

окружени пакленом сликом, исцртаном људском руком. Трчали су држећи се за рукепреко комада меса, очију и рогова, док је крв липтала по њиховим лицима. Изгледало јекао да је неко отворио врата пакла. Неправилно распоређене детонације су наглоослабиле, све мање су месо и крв бојили небо.

Наједном, пред њима се отворио простор. Само на час им се учинило да су жртвенајагњад отворила пут у слободу. Укочени од страха нису могли да направе нови корак.Коста и Млада су се гледали. Са обје стране стајала су она два војника. Сви су билиматирани истином да сваки корак може да их однесе у смрт. Једино је Млада билапотпуно помирена са смрћу. Хт јела је да спасе Костин живот. Најближа шуми, окренуласе и потрчала у цик-цак. Сви су је нијемо гледали. Један од војника упери пушку у Младу,нишанећи искорачи, а мина га у трену разнесе. Млада је и даље трчала, док је и другивојник окренувши леђа Кости сада нанишанио у њу. Коста се бацио кроз ваздух, пао навојника, а овај се набио на бодеж. Гледао је како му крв липти из вратне жиле и зачас је исам био сав у крви. Придигао се и викнуо:

- Стани, Млада, стани, готово је! Спасени смо!

Млада се зауставила.

Гледали су се, он је прво махао, а она се зауставила у полукораку, не знајући ни сама какоје протрчала кроз минско поље. Дрхтала је од среће што је жива, али и од страха што јенеким чудом застала баш на том мјесту и што не зна шта ће бити даље. Она је махнулаКости, он је испружио руке испред себе. Само је длановима показивао лијево-десно.Нијемо је хтио да јој каже како не смије да се миче ни на једну страну. Она се осмјехну иуплаши још више. Дигне руке у ваздух да га одобровољи и насмија се.

Коста је махао из даљине:

- Љубави, не мичи се! Не мичи се, ја ћу стићи до тебе!

Није га чула. Срећна што више нема пот јере за њима, искорачила је ирема пању. Хт јела једа сједне и одмори се док Коста не стигне. Само што је искорачила, стигла ју је страшнасудбина. Мина је под њеном ногом експлодирала и разнијела њено тијело. Као да видистрашну слику краја свијета, Коста паде на кољена, уздрхта и погледа према небу и Богу.

III

Ни цвркут птица, ни учестала звоњава стада оваца које се брзо и лако сели с краја накрај ливаде, ни лавеж паса који су трчкарали и држали стадо на окупу ништа од тога нијемогло да пробуди монаха Косту. Заспао је пред зору по неписаном протоколу његовогживота и муке која је томе претходила. Када би замор успио да му обори очи пред зорусан је био кратак, али га је спуштао дубоко у кошмаре које касније, када би се пробудио,није могао да преприча. Тек када је коза скочила на његова врата, он се придигао.

Поглед му се зауставио на ватри јер ју је ваздух који је ушао кроз отворена вратараспалио, ужаривши дрво које је пред спавање бацио испод верига. Устао је, а крозпрозор се видјело како је сунце почело да грије брдо изнад долине. Три пса су уживала уигри скупљања оваца, а Коста је захватио лонац воде и запљуснуо лице.

Прекрстио се гледајући у икону Светог Саве, сагео се и три пута додирнуо камени под.Конопац закачен за куку на каменом зиду везао је за каиш на панталонама и окретао седок га није равномјерно, од каиша до врата, обмотао око свог тијела.

Сунчано јутро само је појачало бјелину херцеговачког камена од којег су изграђене куће уселу Увијеће. Напуштено херцеговачко село није изгледало сабласно као многа насеља укојима нико не живи. Некада је у селу било триста душа, а сада је ту само један човјеккоји држи овце, припрема и износи сир на требињску пијацу. Махнуо му је из поља док јеКоста враћао козу навикнуту да јој да шаку кукуруза пошто га редовно буди. Већ јепролазак кроз виноград који је дијелио Увијеће од манастира чинио да јутро почне као исвако друто. Убрао је неколико гроздова и ставио их у своју торбу. Знао је да ће мугрожђе на крају дана бити једина храна. Јутарњу језу је прекинуло клепало чији су ударцивећ при приласку цркви изазивали прве ријечи молитве.

Тек кад је клекнуо испред иконе Свете Богородице и у молитви се усправљао и спуштаона патос, нестала је неизвјесност, а с њом и његов једини страх. Коста се плашионепредвидивих догађаја. Чинило му се да га у животу држи само уходана животна траса.

Метанисао је у цркви и када би дотицао челом камени под, загријан од врелогхерцеговачког сунца, губио је осјећај за вријеме. Тада су мила лица из прошлостистизала пред његове очи. Редале су се слике истргнуте из редослиједа који је учинио дањегов живот буде мученички.

Кад се придружио каменоресцима који су клесали камен за проширење манастира, Костаје већ мислио на уобичајени наставак дана. Клесање је прихватао као дужност и није мутешко падало, а ехо удараца жељезног длијета у камен стварао је монотонију која му јеодговарала. Тако је без напора савладавао дан. Дизао је Поглед према брду и највишојтачки изнад града. Сједио је и гледао у брдо као човјек кога је судбина сувишеоптеретила. Сада је већ скицирао ново путовање узбрдо, гледао је слике које слиједе,мисли су га већ носиле на врх брда. Када су монаси кренули на ужину и поподневниодмор, за њега је то био прави тренутак да напуни војнички руксак остацима камена којије исклесао. Чинило му се да је, тек када је руксак напунио каменом и натоварио га насвоја леђа, добио своју праву тежину!

На градском тргу крај пијаце голобради момци, сваки дан у исто вријеме, играли суфудбал на мале голове. Када су угледали Косту, застали су знајући да им он носидарове. Из џепа им је подијелио сушене смокве и неколико гроздова убраних испредманастира. Дјеца су га испратила погледима дивљења жваћући смокве и гледајући зањим по ко зна који пут у чуду, али и са пажњом која није честа појава код несташнеградске д јеце.

Звона су звонила када је Коста закорачио на трг испред Саборне цркве у Требињу.Свадбена поворка је управо излазила из цркве, а двојица тек замомчених, видјело се даим намјере нису племените, пуше на клупи и чекају нешто осврћући се. Један од њих седиже и приближи жбуну и споменику на излазу из црквеног парка. Погледа према поворцикоја се приближавала и даде оном другом знак главом. Овај испод клупе извуче картонскукутију, запали три цигаре и борећи се са дуванским димом који му је штипао очи, једну задругом извуче три змије из кутије. Док су шарке врцале репом, он их је чврсто држао заврат, па свакој усади у уста по упаљену цигарету. Онда потрча према излазу из паркадок се према њему споро кретала свадбена поворка. Све три змије распоредио је такода их младожења и млада нису могли мимоићи. Тако је и било. Фотограф и хармоникашпрви су налет јели на змију која је изгледала као надута жаба. Када је змија експлодирала,млада је вриснула, а младожења покрио њене очи. Одмах затим, друга змија је пукла каопетарда. Млада је јаукнула као рањена птица и плачући отрчала према граду. За њом исва свадбена поворка.

Уједначеним кораком човјека под теретом, Коста се приближавао ријеци. Поворка смртвачким сандуком положеним на приколицу коју је вукао трактор, полако се креталамагистралним путем. Један за другим, аутомобили су гасили моторе. Брзо је створенадуга колона, а Коста се упитао да ли и у другим крајевима свијета људи са оволикимстрахопоштовањем гледају на своје мртве. Стајао је непомично. Мало је придигао великитерет са леђа премјестивши каишеве на други дио рамена. Онда је тишину прекинуласива „лада“ са упаљеним стоп свјетлима. Претицала је колону и сви људи у погребнојповорци ћутке су и са пријекором гледали аутомобил који јури поред њих. Тада је возач„ладе“ изненада закочио. Сви су видјели како на задњем сједишту жена у поодмаклојтрудноћи запомаже. Возач је изашао из кола и пришао жени у црнини.

- Реци ми је ли Мара с вама?

- Тамо, на крају!

- Ако ми не помогне, Ана неће стићи жива до болнице!

Жена је показала на крај поворке и човјек је потрчао на зачеље, а по гестикулацији севидјело да је друга жена у црнини схватила шта би требало да уради. Крстећи се док супролазили покрај сандука, обоје су кренули ка „лади“. Трудница се извијала покушавајућида тако умањи порођајне болове, док је возач возио уназад, а када су стали иза колоне,жена је истрчала с неком кантом, заграбила воде и пожурила назад.

Погребна поворка је одмицала, а жена на сједишту је све више запомагала. Само што јепосљедњи човјек у црнини замакао иза винограда, зачуо се глас новорођеног д јетета.Појава новог становника града изазвала је на Костином лицу осмијех. Прешао је улицу икренуо уз ријеку.

Увијек је велики млин који се лако окретао и на врховима кашика испуштао водупривлачио Костину пажњу. По ко зна који пут мислио је како је круг фигура у коју стаје башсве. Да ли је и космос круг? Једино му се чинило да његов живот испада из те фигуре.Можда је и бескрајна васиона, на крају, један обичан круг. Копкало је Косту има ли ичег изате кружнице, док је споро помјерао ноге кроз воду Требишњице.

- Лако је мени док ме води овај пут - помислио је пролазећи камењаром кроз шипражје.

Чим је стао у подножје брда, постало му је јасно да борба тек почиње. Зауставио се и састрахопоштовањем, сасвим полако, придигао главу према врху. Осјетио је како му срцебије у грудима. Није могао да ишчека тренутак када ће узбрдица у њему распламсатистраст коју нико није могао да разумије. Упутио се према врху гледајући у камен исподногу.

Није, ето, успио у посљедњих десет година да ногама утисне у камен трагове који бичврсто и непомично стајали. Чудио се, свеједно, како срне направе стазуу цик-цак, какочетвороношци лако трче узбрдо. Када би се зауставио да се одмори начас, најтеже му јепадало што су козе, брстећи шибље у кршу, тако лако скакутале испред њега.

- Када бих био птица, или барем коза - помислио је.

Козе испред њега нестајале су и само су њихова звона остајала као траг који бипостепено ишчезао. А када су и звона утихнула, чули су се само зрикавци. Чинило му се

да сунце и не сија ако њих нема. Како се сунце кретало према зениту, добијали су већуинспирацију, па му се причињавало да се сав тај камењар не види, него само чује.

Коста је видио врх испред себе и знао је да ће и овог пута стићи до њега. Није гледао уноге, па се често дешавало да запне стопалом о мантију и онда је био довољан мањикамен да га саплете и обори на земљу. На саплитање је навикао. Сваки пут је у падуморао да се окрене леђима према тлу и тако заправо легне преко руксака напуњеногкамењем. Тако је било и овог пута. Само што је падајући угледао на небу соколе како сеудвајају. Личило је и то на игру коју небо исцртава да би он уживао у слици што призивасјећање и снове који су обиљежили његов живот. Сузе су му потекле крајевима очију, алисе брзо прибрао. Соко и соколица су нестали негде над долином.

- Немам ја времена за сузе - рекао је Коста у себи.

Посебно због тога што је пред њим била литица којом је морао четвороношке и гд је нијесмио да се осврће. Ако би се то десило, камен у руксаку би га повукао на леђа и пао биниз литицу. Није марио што би могао да погине. Било му је жао што не би опет стигао доврха. Једино је још тај пут одржавао равнотежу у његовом животу. Због тога је полакоклекнуо. Један камен из руксака излетио је и лупио га по глави. Застао је, али не збогзамора. Нешто је чекао. Осврнуо се и ништа није видио, али је на његовом лицу биловидљиво нестрпљење и чуђење. На мјесту гд је се налазио био је обичај да срећецрвенкасту змију. Она је сваког дана у исто вријеме стизала ту знајући да ће Костанаићи. Та змија је сваки пут својом појавом призивала прошлост и догађај који јеизмијенио његов живот. Таман када се зачудио зашто црвенкасте змије већ нема, она јепровирила испод камена који је стајао више његове главе. Само је палацала језиком иполако се приближавала. Коста је извадио војничку чутуру и насуо млијеко у плеханупосуду. Змија није чекала, сркнула је млијеко, а он је наставио пут.

Коста се верао стрмом литицом, освртао се са страхом схватајући да је доспио намјесто гд је су оба пута, и овај испред њега, али и онај иза, представљали опасност. Чак икада би се предомислио и окренуо натраг, било би једнако опасно. Скинуо је мантију иокретао се да би конопац обмотан око тијела развезао. Направио је ласо и зафрљачио гау ваздух, конопац је фијукнуо према стијени. Када се увјерио да је чврсто везан, кренуо јеуз литицу, гд је сваки погрешан потез може бити погубан.

Видјело се како његов мученички пут према врху литице има два успона и три спуштања.Пред њим је био најтежи испит. Као и у животу, усхићења су га дизала путевима успона ичинило му се да их је лакше савладавао од стрмоглавих суноврата. Због тога штостранпутице нису биле ствар избора, нити је низбрдице ваљано контролисао. Њих сунаметале историја и невоље које она производи. Знао је Коста да га тај пут одржава наживоту! Да ли ће његове руке и овај пут издржати тежину тијела?! Пред Костом су триврха који чине јединствену литицу. Тек ако му успије да се три пута успне и спусти и накрају да још једном савлада врх, он ће изаћи на узбрдицу која води на највишу тачкуизнад града.

Његово лице је изражавало замор, али се он вукући конопац помјерао према врху брда.Видјело се да је на измаку снага, низ лице окренуто према врху, зној је непрестано цурио,али су његове очи и осмијех који се појављивао и сада, у најтежим тренуцима,овладавали читавом долином. Оклизнуо се низ стрмину и када је погледао у трећулитицу, лакнуло му је. Насмијао се и тада је већ знао да ће, иако потпуно ослабљен,поново видјети Младу.

Пењао се литицом, стењао, јаукао и на крају савладао трећи врх. Стрчао је у подножјепосљедње узвишице и као човјек у трансу, корачао је узбрдо вукући за собом руксак сакамењем. Лелујао је и када ноге више нису могле да га носе, он је клекнуо, погледаоузбрдо и легао на леђа. Није одустао.

Посљедњих двјесто метара одгуривао се ногама о земљу и пузао према врху. Небо сеокрену на мјесто земље, земља се попе на мјесто неба. Све се окренуло наопачке и он,крећући се уназад, наједном стаде. Дотакао је мртвачку лобању и нагло се окренуо.Снажан вјетар је дувао на планини, а он угледа тунел на чијем крају се указа небо. Тамо судвије птице лебдећи држале раширену вјенчаницу. Гола Млада се усправи, а птицеполетјеше према небу, па се исто тако спустише, а она бијаше обучена у свадбенухаљину. Свиђа се то Младој. Коста притвори очи. Кроз тунел неко јури ка другој страни,ка небу и Младој која истрча из тунела. Коста јури тунелом и брзо се приближи крају.

Млада скаче у језерце, нестаје под водом. Коста одмах скочи за њом. Обоје роне. Никакода се нађу. Наједном, рука додирне Косту под водом. Он се окрене.

Гром удари, он се трже из сна о сусрету с Младом и окрену се према небу. Провали сенебо, киша зали Костино лице.

Устаде и као да га нека нова животна снага пот јера, потрча узбрдо. Вукао је мученичкируксаке везане конопцем и каишем и када стиже на пропланак одакле се као на дланувидио град, он очима пуним невјерице по ко зна који пут погледа на све стране свијета.

- Опет сам стигао на врх - помисли.

Док је корачао према облом камену на који обично сједне сломљен тешким путем, преконеба је прелет јела врана гледајући у њега својим паметним очима. Док је врана ушироком луку кружила око Косте, његово лице је упркос тешком дисању озарио осмијех,који је указивао на још један узлет у животу монаха Косте.

Скинуо је са себе каиш и конопац и сјео на камен. Смирило му се срце, дисао је нормално,па је из торбе извукао два грозда. Положи свету књигу на камен, а грожђе спусти поред.Није видио како се врана спустила на камен поред њега. Погледа према долини и градустијешњеном каменим брдима, а туга му зароби срце, па он тихо заплака. Гледа двасокола како лете непрегледном долином и плаче.

Плакао би још дуго да врана није искористила свој тренутак и доскочила на камен гд је јестајало грожђе. Коста се окренуо. Када је видио како врана једе грожђе, престао је даплаче, осмијех се вратио на његово лице.

Камење које је изнио на највишу тачку изнад града, Коста је с напором дигао изнад главеи гледао како се камен по камен котрља низ камену литицу. Вјеровао је да ће сутра опетсве бити непоновљиво, исто као и данас.

СТРАНАЦ У БРАКУОтац воли да прича о херојским подвизима жена. Најдраже су му Јованка Орлеанка,Марија Кири, Валентина Терешкова... Када говори о улози мајке у историји, узбуди семного, кошуља му задрхти око срца, развеже кравату и на крају заплаче:

- Мајка Моме Капора је својим тијелом заштитила Момчила од фашистичке бомбе која јебачена на Сарајево. Дјечак Момо је остао жив, а другарицу Капор је усмртила експлозија!

Лијепо се видјело како оцу теку сузе низ образе. Гледао сам га и, наједном, мени седогодило исто. Плачем, баш плачем! Није ми било јасно да ли ме дирнуо отац, или прича

о мајци књижевника.

Мој отац, Брацо Калем, није грађен по ЈУС-у. Висок је метар и шездесет седам и носипету високу четири центиметра. Редовно шије одијела код шнајдера и пази да муманжетна прекрије пету. Код њега се једва види шпицока на врху ципела откако језавладала мода панталона звонцара. Кад стоји крај неке жене просјечне висине он је,видио сам то на прославама 29. новембра, гледа с наглашеним поносом. У ствари,намигује без мицања очних капака, а она узвраћа осмијехом. Понекад тешко издржавајуњегов поглед. Као да Брацо женама поремети дисање:

- Јао... друже Калем, немојте, молим вас... мени је непријатно!

Ако даме гледају мога оца с таквом слабошћу, постаје ми јасно зашто нису могле стићи упрве редове великих преокрета, револуција и ратова. Тек касније, када су мушкарцисхватили да је фалило жена у њиховим акцијама, онда су глумили џентлмене. Немамдовољно знања из историје човјечанства. У трећем гимназије само је начета прича отоме како је матријархат замијењен патријархатом. Жене су до тада владалемушкарцима и животињама. То је било када је мушкарац ловац изгубио примат. Од тададо данас рачуни између мушкараца и жена су нерашчишћени. Траје то хиљадамагодина и нема поравнања. Данас, као, слави се 8. март и подвизи партизанке Маре! О њојје, такође, волио да прича отац. Зашто он то мени прича кад већ зна да ме то не занима?

Љубав према тајнама потиче с логоровања на Сут јесци са одредом извиђача „СаваКовачевић". Ако си хтио да постанеш курир извиђач, ваљало је савладати техникућутања. Тамо је требало проћи кроз сито и решето да човјек не би остао обичниизвиђач. За то звање требало је да ћутим 24 сата. Свидјела ми се тишина. Што мањепричаш, више мислиш! Иако кажу да је говор највеће достигнуће људског рода, откриосам да никада не треба брбљати. Због тога су моје прве везе са д јевојчицама биленеуспјешне. Сједим на састанку, блејим ко овца и пљуцкам кроза зубе. Она ми каже:

- Па, реци нешто?!

- Шта?

- Нешто лијепо!

- Шта је теби лијепо?

- Било шта... реци ми, реци ми, на примјер, да ме волиш?!

- Како ћу ти рећи да те волим кад то није тачно?!

Никада нисам препричавао друговима ниједан догађај из моје куће. Сада ме нештонат јерало да се офирам Ћори и Црном. Сједили смо испред гранапа, пили пиво и чекалипедерчиће из Пејтона да им наплатимо пролаз. Почнем причу о мајци Моме Капора и,наједном, потеку ми сузе.

- Плачеш, пичко, а?! - одмах ме је дочекао Ћоро.

- Само једна суза!

- Прави мангуп не цмиздри ни кад му стара рикне!

- А ти? Ниси плако кад ти је стари умро?

- Пусти ти мене, ја сам твој бос, хајдмо горе.

Звали смо га Ћоро пошто је жмиркао док чита или гледа у даљину, а није хтио да носинаочаре да не би изгледао шмокљасто. Он је био најјачи у раји, тукао се са старијима ипрви је обукао пантоле каро-дезена. Због тога су га наставници звали кловн.

- Ако сам ја кловн, ви сте онда, директоре, кловно!

- Пази шта говориш!

- Је ли Род Стјуарт кловн, и он носи ваке пантоле?

- Пази шта говориш.

- Човјек има пара да вас све купи заједно са читавом школом и том зборницом идневником ђе нам закључујете кечеве!

- Пази шта говориш! - понављао је уплашени директор школе „Хасан Кикић“.

Црни је био најнижи, али најбржи и није се одвајао од шрафцигера. Њиме је чачкао зубе,чистио нокте, проваљивао трафике, шиљата справа га је чувала од насртаја снажнијихмомака из улице. Увијек је ходао најмање десет корака испред нас. Ево га и садапредњачи на путу према Црном врху. Тако се звао врх Горице и није име добио збогЦигана који су тамо живјели, иако човјек може тако да помисли пошто су их у граду звалицрнци. На крају циганске махале, у дворишту Орхана Сејдића, одигравале су се борбепаса. Овога пута, кажу, спремили су спектакл! На живот и смрт кољу се ротвајлер и вук.

- Навали народе, нема шале, нема преваре, туча вука који није пристао да буде пас иротвајлера који се не боји вука, па ко преживи! - свуда је вјетар разносио из звучникапискави глас лајавца.

Кад смо прилазили групи која се дијелила на навијаче ротвајлера и вука, из непознатогразлога вратила ми се прича о Моми Капору.

- Мој стари каже да је Момо Капор аристократа због догађаја с мајком!

- Хало, живот и смрт, то су питања, јебо те та твоја аристократорија... Пусти Капора,болан, и његову стару, гледај вамо! - говорио је Ћоро стављајући Орхану Сејдићу стодинара у руку. - На вука стотка!

Овај је одмах написао Ћорино име у тефтер и узео паре руком на којој је имао само трипрста. На Горици се вјечно расправљало о томе да ли га је жена угризла послије преваре,или му је столарски струг однио два прста. Орхан се насмијао и показао на борилиште.

Ћоро се пробио у први ред. Првом до себе је, по старом обичају, ударио шамар, па теконда рекао:

- Немој да ти шамар опалим, бриши одавде!

Није волио пропалице, иако ни сам није служио за примјер. Он је изгреде и ситне крађесхватао као нешто неизбјежно. Исто тако су мислили старији мангупи. Радо су причали оправди, дивили се онима који су и паметни и мангупи, а нису криминалци. Њихов сан јебио да буду добри, уљудни, да не псују, да читају књиге, али им је судбина одредилапорок као животни пут. Највише њих је завршавало у затвору. Палили су се на идеју како уприроди ред заводе вукови и чисте је од олоша. Они су то радили међу људима.

- Погледај их на шта личе! Ни за једним мајка не би заплакала! - рекао ми је Ћоропоказујући на крезубе пропалице.

Они су режали као бијесни пси и били гласнији од вука и ротвајлера заједно. Сви сумахали новцем као властитом заставом.

- Дубоко ме разочарао цар шуме! - рекао је Ћоро и показао према стражњици и репувука.

Изгледало је као да ће се цар шуме сваког часа упоганити. Главати ротвајлер сезалијетао, уједао га, а вук је у неколико наврата једва отварао чељусти и узвраћаоуједима. Наједном су и најватренији навијачи прекинули са режањем, граја безубихпропалица је, као на струјном прекидачу, укинута. Орханово дијете је трчало и одузбуђења муцајући извикивало:

- Ми... ли... ци...

- Милиција, јебала те она! - рекао је Орхан.

Онда је малишан, без муцања, пропиштао гласно као сирена која се оглашавала свакогпрвог у мјесецу:

- Муријаааа! - викао је мали Сејдић.

У тој гомили сви су били преступници, сваки од њих редовно је хапшен када би друг Титопосјећивао Сарајево. Упркос истини да овога часа ништа нису скривили, ти људи су сеосјећали као кривци. Знали су да ако тренутно немају „д јело“, сигурно ће га у најскоријевријеме направити. То је било јасно и полицајцима. Сада су их јурили низ горичку стрмину,док су се они трудили да избјегну аванс батине. Било им је најважније да не заврше у„марици“, а она је стизала дижући облак прашине.

- Бога ти пољубим, шта они раде, погледај јадне животиње, аууу! - рекао је полицајацкоји се извлачио из „тристаћа“ гладећи бркове.

Зурио је у крвавог вука који је склапао очи и изгледао као да издише. Понесен буком руљекоја је бјежећи стварала хистерију, ротвајлер црно-бијеле главе још једном је угризаовука за врат, протресао га лијево-десно и пустио...

- Орхане, немој да те сањам, код тебе су двије стоје остале!

- И јааа... дођеш ми три главе! - чули су се гласови из правца напуштене циглане.

Ротвајлер је пришао вуку да га још једном угризе, али видјевши да звијер не миче,врховима зуба га је само повукао и зауставио се. Увјеривши се да је цар шуме непомичан,ротвајлер је побједничким кораком потрчао унаоколо. Прво је тражио погледом газду.Газда је нестао, а пас је пиљио испруженог језика у полицајце очекујући похвалу.

- Јебеш ти вука кога ротвајлер овако унакази рече бркати полицајац.

Ротвајлер се вратио до вука и сјео поред њега гледајући у бркатог полицајца. Самодјелић секунде био је потребан да се читава ствар промијени. Сви су заборавили да вукније пристао да постане пас. Пошто је прерано повјеровао у смрт цара шуме, ротвајлер јебио кажњен. Лежећи испод ротвајлера вук широко отвори чељусти као да издише.Угризао је ротвајлера јако и прецизно, тако да је за минут из вратне жиле пса исцурилакрв. Најприје је липтала, док су се предње ноге пса тресле, а вратне жиле му набрекле исамо што нису прсле од напрезања и повишеног притиска. Онда је пас затресао предњимногама и издахнуо.

Видјело се лијепо како вук хода укруг и кида зубима месо угинулог пса, док Ћоро, Црни ија пичимо низбрдо. Пуцањ из пиштоља у ваздух закопао нас је у мјесту.

- Не мичи, да ти не би’ јебо тетку! - викао је бркати полицајац,

- Нисам ништа урадио, чико, мајке ми! - кукао је Црни.

Опколили су нас Брко и још три полицајца и без упозорења ударили пендрецима по нама.Руке уздигнуте изнад глава штитиле су нас само д јелимично од удараца пендрека.Неколицину старијих изгредника полицајци су стрпали у „марицу“ а други су серазбјежали.

- Како се зовеш, мали? - питао ме бркати полицајац стискајући ме руком снажно до бола.

Јаукнуо сам искрививши главу и рекао:

- Момо Капор.

Ћоро ме погледао у чуду а Црни је покрио руком уста да сакрије осмијех. Другиполицајац и Брко су се згледали.

- Стани тамо уз ограду! - рекао је Брко и показао на уџерицу. - Вади папире! Ђе су вамличне?

- Ми смо д јеца. Тек смо напунили четрнаест година!

- Ти дијете?! Мого би волу рог да ишчупаш из главе!

Док је записивао име Црног, Брко се окренуо према мени:

- Шта је теби Чедо Капор?

- Стрико! - рекао сам као из топа.

- Срамте било!

- Нисам ја...

Био сам спреман да кажем: Алекса Калем од оца Браце и мајке Азре. Због Ћоре и Црног.Они могу да пропјевају моје право име.

- Шта ниси, срам те било?- прекинуо ме Брко. Да зна стрико како брукаш породицуКапора, лијепо би се ти провео! Ајде марш кући и да те више никада нисам видио овдје!Срам те било!

- Први пут бјежим кући под туђим именом, а за лажно представљање иде се у поправнидом - звонило ми је у ушима. Ипак, свидјело ми се да будем неко други. Наједном у кожикњижевника! Сила! Какво чудо!

Срећа па наша милиција не чита књиге! Шта би било када би онај Брко знао да је МомоКапор најчитанији писац? Питање је да ли бих преживио његове батине.

Одакле да погодим родбинску повезаност Чеде и Моме Капора?! Чедо је био стални гостТВ дневника. Пуштао је у рад хидроцентрале, асфалтни пут, пресијецао врпце наспортским дворанама и челичанама, доводио струју у најзабаченија села Босне иХерцеговине. Али, одакле да погодим баш родбинску повезаност Чеде и Моме?

Мајка се пробудила на шкрипу улазних врата:

- Гд је си ти до сада?

- Био сам у библиотеци!

- Ти био у библиотеци?!

- Што то ја не бих мого бити у библиотеци?

- Ђе има да библиотека ради у пола једанаест?

- Отворили су кафе-библиотеку, у ствари, књижару. Пију кафу и „кокту“, читају књиге,разговарају.

- Значи, од тебе се могу добити књижевне новости из прве руке?

- Момо Капор је објавио нову књигу.

- Обожавам „Белешке једне Ане“.

- Ова се зове „Провинцијалац“.

- Каква је књига?

- Има супер насловну страну...

Зима је била жестока и то је, не знам зашто, учврстило моје увјерење да је боље битиМомо Капор него Алекса Калем. Ћоро и Црни су играли покер крај нових зграда изнадшколе и сваког дана су ми звиждали испод прозора да изађем. Требао им је трећи.

- Никако ми из главе не излази судбина Моме Капора, какав аристократа - рекао је Брацодок је за кухињским столом вечерао сарму од киселог купуса.

Азра није подносила очеву површност, а ја сам био увјерен да он вечерас неће бризнути уплач због женског рода. Зашто мој отац плаче када прича о улози жене у историји?!

- Аристократа се ваљда рађа?

- Шта ја друго говорим?

- Не говориш! Није он постао аристократа што је избјегао бомбу, он се такав родио!

- Па то и говорим јебо га ти, ал’ хајд, добро, није аристократа!

- Јесте он аристократа, али не због онога што ти тврдиш!

Брацо је одустао од свађе, али и од вечере. То је било зато што неколико дана није биокод куће, завршавао је послове у Београду. Када се враћао са таквог пута, свађе сутрајале кратко. А када је долазио из Загреба, препирке с мајком трајале су до дубоко уноћ.

- То значи да му швалерка у Београду попије коштану срж, скроз-наскроз га исцрпи, докова из Загреба... - говорио ми је Ћоро.

- Мислиш?

- Или је можда у ту Загрепчанку заљубљен!

- Причаш глупости, мој стари поштује жене, не знаш ти како он лијепо прича о херојскимподвизима жена!

Била је то слаба одбрана Браце Калема. Моје ријечи су одзвањале као шупљи говорглумца у сарајевској ТВ серији „Карађоз“. Празно и неувјерљиво.

Због нечега је отац био попустљив према мајци. Увијек када је у кући владала напетостизмеђу њих двоје, утркивали су се ко ће први стићи до мене. Дешавало се да се заглавена вратима моје собе. Отац је сада промолио нос и брзо сјео на мој кревет. Гледајући„старке“ на насловној страни књиге „Провинцијалац" библиотеке „Хит“, започео јефилозофску дискусију о тежини одрастања:

- За мушкарца је најважније да одрасте и да стоји чврсто на својим ногама!

- И да одрасте велики - рекао сам, а он ме је значајно погледао.

- Не мислим на висину, него онако људски! Онај од два метра остаде д јетињаст, а овајод метар шездесет буде зрео! Хајде, кад си тако паметан, како ћеш знати да сиодрасто?

- Послије обављања чулних радова на бази елементарних порива, секс...

- Мораш стећи сигурност! А како се дође до тога?

- Па, када будем сигуран?

- Када научиш да ходаш, добијеш ципеле с потпетицом!

- Као коњ?

- Не зајебаји, кренеш тротоаром, а улица пуна твојих корака! По звуку се види колико сисигуран у себе!

- То се, ваљда, чује?!

- Треба ходати одмјерено, слушати свој корак. Разумијеш?

- Не!

- Контролишеш ходање. Када се крећеш, задигни само мало десно раме, да нико невиди.

- Ал’ не морам ко ти високу пету?

- Ти добро знаш да ја носим пету због кичме, а не збогвисине!

Одједном ми се вратила прича о херојским подвизима жена. Нема сумње, између високихпета на мушким ципелама и прича о подвизима жена хероја у историји има нека веза.Зашто мој отац плаче када прича о херојским подвизима жена?!

- Кукови морају бити непомични, други те гледају, посебно жене. Оне воле да чују кадпотпетице звоне!

- Као Фред Астер?

- Жене обожавају плес! Нема ти секса без плеса!

Пробудио сам се тек на љето. Четврти разред гимназије остао је иза мене као кофер

заборављен у пртљажнику воза који путује у непознатом правцу! Једино је прича оКапору била жива.

Када сам врелог јулског јутра отворио очи и погледао у сат, било је пола девет. Изкухиње се чуо разговор жена из комшилука.

- Шта оно опет Капор пише у „Базару"?

- Он каже да сви академици у Београду имају швалерке.

- Баш сви?

- Прет јерује, али знам шта хоће да каже.

- Он тврди да није фер што то скривају.

- Ако разгласе, онда више нису швалерке, посебно ако су швалери научници.

- Шта фали научницима?

- Ништа нисте схватили, није Момо против швалерки! Он је против лицемјерја!Академици не смију да се разведу!

- Па зар није Момо у Академији?

Слушајући причу о Капору, синула ми је идеја. Одлична, али опасна. Због тога мој пут догранапа није ишао уобичајеном трасом. Лако сам прескочио преко балкона и спустио сесимсом са првог спрата на земљу. Не бих волио да пролазим поред жена које нисузабиљежене у историји.

Ноге су ме однијеле до гранапа гд је су сједили Ћоро и Црни. Они су играли таблића. Биломи је неопходно да провјерим да ли дангубе. Један поглед на њих двојицу је биодовољан да повјерујем како ће прихватити моју идеју. Није требало ништа да им кажем.

- Како си, Момо Капоре?

- Боље него што ти мислиш, имам паклени план!

- Знаш ли ти колко се лежи за лажно представљање?

- Не знам, али то сад није важно.

Да би паклени план постао реалност, била је потребна Азрина дозвола да отпутујем наЈабланичко језеро.

- Ово је неискоришћени викенд из основне школе!

- Јеси ли ти сигуран да би те Он пустио?

- Гдје је, у Загребу или у Београду?

- Београду!

Застао сам послије мајчиног одговора. Изгледало је као да хоћу још нешто да додам увези са Београдом и Загребом.

- Идемо на пецање, нећемо пљачкати банке!

- Јави се из поште чим стигнеш, немој да попијем ватру због тебе! - рекла је она и

загрлила ме.

У кући код Ћоре била је мала продавница украдене робе нз Њемачке. Из тог фондапосуђени су костими за наставак приче о Моми Капору.

- Ђе ћете то? - питала је Ћорина мајка.

- Идемо на пут!

На Горици пут није значио исто што и остатку свијета. То нису била обична кретања којапокреће радозналост, посјете рођацима или одмори. То су били пљачкашки походи! Аконе заглаве у затвору, младићи су се враћали с плијеном.

- Добро ови моји, њима је суђено да иду на пут, али нећеш ваљда и ти, Алекса, улоповлук?

- Ко ти каже да идемо у лоповлук?

- Ја кажем. Ја знам, зато и кажем!

- Пусти, бона, те приче!

Поглед ми је био залијепљен за огледало, а ноге су саме заиграле као да их покрећеФред Астер.

- Није лоше када чујеш свој корак! - рекао сам.

- Ако валираш кућу, боље је кад си нечујан!

- Стари каже да треба уживати у сваком кораку!

На путу до Нормалне станице моје десно раме се само придигло. Ћори се то нијесвидјело.

- Шта се ти курчиш?

- Што се курчим?

- Спусти то раме!

Није ми било лако да пристанем на наредбу али јачи је јачи! Када је Ћоро погледаопрема ливади и циркусу, Адрија“, раме се само вратило назад. Чинило ми се да сведјевојчице које жмире у Сарајеву замишљају моје контуре како се ломе у мариндворскимизлозима.

На плочнику крај хотела „Загреб“ моји кораци су се одбијали о звоно цркве, звукпотпетица се ко ношен вјетром пео на врх Требевића, а онда се као музика спуштао ууши дјевојчица с обје стране сарајевске котлине. Отац је био у праву када чујеш својкорак, мијења се осјећај, свјестан си својих димензија! Чак и ако ниси, ствари око тебепочињу да раде. Нас тројица корачамо као пилоти из филма „Партизанска ескадрила“!

- Је л се ово снима неки филм? - питао је Црни.

- Снимаћеш ти филм у затвору ако нас провале! - додао је Ћоро.

На Нормалној станици дочекало нас је неколико клошара. Женски глас са звучника даваоје нашим корацима свечани тон:

- Пословни воз Сарајево-Метковић-Кардељево полази за пет минута, молимо путнике и

пословно особље да се укрцају у воз.

Није нам било тешко да заузмемо најбоља мјеста у празном салону. Ћоро и Црни сугледали кроз прозор, а мене је ст јуардеса затекла како читам Селинџеровог „Ловца ужиту“. Била је висока, црне косе, са љубичастим очима као Елизабет Тејлор. Њих двојицасу истезали руке испод рукава и поправљали позицију сата окрећући зглобове лијево-десно. У ствари, био је то начин да се навикну на посуђена одијела. И да личе на старијемангупе, оне за које на Горици кажу: „Чита књиге, а мангуп!“

- Ваше карте, молим?

- Мој стриц је Чедо Капор, код њега су карте!

- Стрико? - сумњичаво ме погледала ст јуардеса. -Да!

- Агд је је он?

- Он тренутно даје интервју за Радио-телевизију Сарајево код управника станице.

- Гдје?

- Преко пута у згради!

- Јел’ то онај нижи господин са сиједим зулуфима?

- Јесте - рекао сам, иако нисам знао како тај Чедо Капор тачно изгледа.

- Па ја га знам!

- Одлично, лутко, онда знаш с ким имаш посла!

- Неки дан је био у пословном када сам ја радила Београд.

- Ово су моји рођаци из Требиња!

Ћоро је пружио руку и представио се као Никола Којовић из Требињске шуме, а Црни каоњегов рођак Момчило.

- Идемо у Кардељево да прихвате мајку. Она је на умору, стрико јој средио да у Неумупроведе још који дан послије операције, али, каже, мрка капа!

- И мени је даиџа умро прије мјесец дана! Шта ћете попити? - упитала је и ухватила мојпоглед.

То су они д јелићи секунде који су Ингемару Стенмарку обезбјеђивали побједе уСвјетском скијашком купу.

Дан је био врео, коломаст са точкова заударала је у празном вагону и мијешала се самирисом сапуна на чијем омоту је писало, „ЈЖ“. Само што је ст јуардеса отишла за шанкпо пиће, у вагон су ушла тројица у сивим одијелима. По разговору се видјело да раде у„Унису“ и да воде Швабу, контролора квалитета голфова.

- Немате ви појма шта је стандард! - рекао је Швабо муцајући српски.

- Све ћемо довести у ред, и људе и производњу и тај стандард ако буде требало!

- Ти ћеш стандард довести у ред?!

Стјуардеса се вратила и видно узбуђена спустила пиће на сто. Пружила је руку према

мени и рекла:

- Човјек не зна шта је болест док му неко близак не умре. Пипни ми пулс, молим те!

Њено срце је заиграло на мом кажипрсту. Отац је у мамурлуцима патио од срчанихаритмија, па сам вјештину налажења пулса давно истренирао. Иако су откуцаји били брзии неправилни, рекао сам:

- Добро је, шта ти фали?

- Сва се изгубим кад неко прича о смрти!

- Не пристај ми на муку - рекао је Црни.

- Али нема ништа без живота!

Када је локомотива кренула, вагон је цимнуо и онај дебели Швабо што је причао остандардизацији пао је на патос. Двојица у сивим одијелима скочила су да му помогнуали је и њих покосило цимање композиције! Ја сам дошао до прозора, отворио га ипромолио главу напоље.

- Стрико, стрико, стрико! - викнуо сам, а Амра је мирно пришла и стала поред мене,нагела се кроз прозор, а вјетар је њену косу намјештао на моје очи.

- Остави стрику, мангупе, знам да фолираш!

- Стрико! - викао сам и даље.

- Ја сам Амра, станујем у Горуши. Знаш ли Шкорића?

- Шкорић, Шкорић?

- Десно крило „Игмана“ из Храснице, касније игро халфа у „Жељи“!

- А знам, како не знам!

- Одвео ме у Француску кад сам имала петнаест година, потписо био за „Мец“ -извадила је слику на којој се видјело како стоји уз камени зид сплитске плаже, у бикинијуса лијевом ногом испруженом напријед. - Сви сте ви мушкарци исти!

- Како исти?

- У почетку циле-миле, а послије ме третиро ко шкарт. Одмах сам нашла Француза,власник амбуланте за крвне анализе. Богат, али досадан. Послије два мјесеца је добионогу! - насмијала се и окренула ми фацу према свом лицу. - Како се ти зовеш?

- Момо Капор!

- Ти мислиш да сам ја глупа и необразована?

- Ђе ћу тако нешто помислити?!

- Пет година читам само „Белешке једне Ане“.

- Онда сигурно знаш његову расправу о академицима. Сви имају швалерке, не воле својежене, а не смију да се разведу - правио сам се паметан.

- Кад си већ код швалерања, како се зове твој стари?

- Рекао сам, Капор...

- Твој отац је Брацо Калем, он је долазио код нас у кућу!

Погледао сам је, следио се, али сам се брзо прибрао и остао на задатку. Када би меубијали, не бих признао да нисам Момо Капор:

- Нема теорије!

- Шта, б’ан, нема теорије, је ли твој стари ради у Извршном вијећу?

- Ти си полупала лончиће?!

Она ме је гледала с осмијехом и одречно вртила главом.

- Стрикоооо!!! - викнуо сам кроз прозор, чинило ми се да ћу тако лакше поднијети овупричу.

Мој отац има још неку жену поред мајке Азре. То није могуће?! Да ли се велика тајнањеговог живота скрива иза суза које лије због храбрих жена? Значи, све је тачно у причимајчиних комшиница. Мушкарци не могу без швалерки. Али шта ја знам о томе?! Јошнисам научио ни како се хода!

Она се приближила, мислио сам да ће ми нешто шапнути. Звизнула ми је језик у ухо,прошла ме струја кроз читаво тијело.

- Шта ћемо без ујке? - шапнула ми је.

- Није ујко, него стрико! - одговорио сам и вратио се за сто гд је су Ћоро и Црни сједили.

Видјело се да им се не свиђа развој догађаја. Склањали су поглед од мене и пиљили упејзаж који је протицао кроз прозор пословног воза. Отворио сам Селинџеровог „Ловца ужиту“ и, док ми је срце лупало сто на сат, правио сам се да читам.

Ћоро и Црни показивали су ми очима да пијем полако.

- Ко би реко да омладина у вашим годинама има тако добар цуг - Амра је пила више одсвих нас заједно.

- А ти, колко ти имаш?

- Двајес’ седам! - рекла је и нагела се. - Ово ће платити онај Швабо тамо! - отишла је засусједни сто.

- Шта мислиш, је ли невина?

- Јест, ко конобарски новчаник!

Она је управо дала рачун Шваби, а онај поднапити инжењер из „Униса“ рекао је:

- Је ли ово добар стандард? - показујући на Амру.

- Das ist über standard hern Residbegovic!

- Е, па онда ћемо и ми увести такав стандард! Мала, је л’ би ти радила у „Унису“ ?

Пролазила је покрај прозора и видјело се како њена црна сукња зауставља зракесвјетлости која је продирала споља. Док је припити Швабо покушавао да је дотакне, онасе измакла и погледала у мене.

- Ви Балканци немате појма о стандардизацији...

- Швабо се изражавао као прави инжењер духа, а ја сам пиљио у изрез на службенојсукњи.

- Хало, прекини цугање, ваља брисати ако нас провале! - шаптао је Ћоро, док је Црнибрстио зелену салату и бечку шницлу.

- Не брини, контролишем ја ситуацију!

- Видим, потпуно си обневидио од контроле показао је главом према Амри.

Она је сјела за наш сто.

- Моја омиљена књига је „The Catcher in the Rye“! Јеси ли читала Селинџера?

- Чега? - питала је.

- То је књига о одрастању - било је јасно да не чита књиге.

Изненада се чуо познати глас:

- Ви сте ст јуардеса?

- Јесам! - поносно је одговорила Амра.

- Водимо два џепароша у Коњиц и мислио сам да их пребацимо у поштански дио!Упишали су се од батина и контам, није стилски да их д јеца гледају?!

- Овдје нема д јеце! Да ли то значи да је одраслима суђено гледање упишаних лопова?

- Не значи, мала, ништа не значи, само ми реци ђе је поштански дио?

- Тамо!

- А види њега! Гдје си ти, Момчило? - био је то онај Брко полицајац који нас је хапсио поЦрном врху.

- Е хеј! Како сте, Брко, зар нисте више на Горици?

- Унаприједило ме! Јес’ да има више посла, али, фала богу, боља плаћа.

Црни се непримјетно извукао први, а онда је Ћоро шмугнуо за њим у ве-це.

- Гдје ти је стрико?

- Ту је, мислим, остао је на станици... али ће бити у Кардељеву...

- Како то мислиш, остао је у Сарајеву, а биће у Кардељеву, је л’ то он може да буде надва мјеста у исто вријеме?

- Хоће да каже да ће у Кардељево стићи „мерцедесом“ и да се тамо срећу - Амра јепоказала полицајцима пут до машииовође, вратила се и ухватила ме за руку.

- Дођи овамо!

- Куда ме водиш?

- Мене критична мјеста највише напале, а тебе?

- Ја сам више класичан тип!

- То је убибоже досадно! Највише сам уживала кад је Шкорићу умро стари!

- У загрљају мушкарца жена може да нађе заклон од смрти! - мој покушај да јеизненадим са филозофске стране је пропао.

Она ме је још чвршће прибила уз своје тијело и стиснула за руку.

- Шта се отимаш?

- Мени нико није умро - подрхтавао ми је глас од узбуђења.

- Биће ти слатко.

Извела ме је на простор између два вагона, извадила специјални кључ и закључала обапролаза у вагоне. Наслонила се на врата и, док је дизала сукњу, закуцала ме је погледомза врата вагона. Бутине су бљеснуле испред очију, а ноге су јој биле много дуже него штосе чинило раније. Точкови воза су равномјерно ударали о шине и стварали познатиритам. Док су ме мисли водиле у поезију, она ме је опкорачила једном ногом, диглакољено уз мој кук, а испруженим језиком пришла је моме уху и рекла:

- Замислићу да си Џејмс Браун.

- Извини!

- Нема извињења!

- Имаш ли неког љепшег? - подрхтавао ми је глас.

- Он можда јесте ружан, али свирааа...

Спустила је руку према кољенима и када ми је откопчала шлиц на панталонама, осјетиосам се као Сони Листон кога је Мухамед Али нокаутирао директом у чело. Само што нијебољело! Дјечачко доба је нестало на окуци близу Коњица.

- Дошло је мојих пет минута - помислио сам.

Преузету иницијативу прекинуо је Ћорин глас.

Он је промолио главу са крова:

- Провалио нас Брко, морамо брисати!

- Какав Брко?

- Мурија, мајмуне, онај Брко што нас је хапсио на Горици! Фатај се степеница, па кадуспори у окуци, скачи!

- Колико се лежи у затвору за лажно представљање? - питао сам се трчећи према крајукомпозиције.

Отац је био у праву. Нема зрелости без плеса. Скок са посљедњег вагона није био лак.Ипак је корак кроз шуму био сигурнији, шуштало је под ногама увјерљивије него када смопосљедњи пут бјежали из крађе кокоши. У устима су се мијешали пијесак и Амринкармин. Одговарало ми је што нисам морао да причам са Амром послије свега. Шта бихмогао да јој кажем? Да мумлам ко медвјед. Или да причам о херојским подвизима жена!Видиш, то би могло бити то. Причаш о Јованки Орлеанки, плачеш над судбином мајке

Моме Капора, размећеш се историјским подвизима жена, а у ствари радиш забрањенерадње! Због те комбинације он плаче!

Послије трке кроз шуму, присјела нам је бечка шницла коју су платили њемачкиинжењери. Црни је први повраћао. Када се зауставио крај стабла букве, Ћоро је такођеизбацио кључ из уста.

- Јебо те, видиш како нам се не да?!

- Да ми је да се наједем, не платим клопу, ал’ да не повраћам!

- Је ли, како се кара Амра?

- Откуд знам! Ми смо причали о књижевности.

- Хало, књижевник, нисам ти ја Брко полицајац!

Моје мисли су кривудале за композицијом са којом је одлутало д јечачко доба, изашлисмо на цесту и смијали се ко луди. Био нам је смијешан онај Брко полицајац.

- Шта каже Брко, није стилски да гледају упишане џепароше?! Ха-ха-ха!

- Стари, ја се оволико нисам исмијо од теткине сахране, ха-ха! - рекао је Црни.

Изненада, на крају шумског пута измилио је камион. Ћоро је примијетио да га возиприватник, таблице нису биле црвене боје. Он је махнуо руком, а камион је стао.

- Возиш ли из Сарајева, земљаче?

- Возим - отворио је прозор на „татри“ човјек коцкасте главе. - Мурија је зауставиласаобраћај, гоне криминалце из воза за Кардељево.

- Којим ћеш ти путем?

- Идем на Јабланичко језеро! Један може са мном, а друга двојица под цераду!

- Сва тројица ћемо под цераду.

Показао је главом да се пењемо.

- Узгред, нисам ти ја земљак, земљак ти је кромпир!

- Шта кажеш? - био је спреман да се туче Ћоро.

- Је л’ твог буразера зову Ћело?

- Зову!

- Шездесет шесте на седму сам лежо двије године у Зеници са њим.

- Немој зајебавати, па ти си Комадина? Ти си са мојим Миралемом лежо у мурији?

- Годину и једанаест мјесеци! Јес’ да више нисам у послу, али знам за јадац, пењи се.Докурчило ми да једем хљеб шоферски!

- Фали ти адреналин - рекао је Ћоро и окренуо се према мени. - Је л’ се тако зове? -

питао је, а ја сам климнуо потврдно.

Ћоро и возач сјели су напријед, а Црни и ја смо се попели на каросерију. Када је камионкренуо, возач је нагло пустио квачило, а инерција је бацила мене и Црног на другу страну.

- Земљаче, полако! - викао сам, а он се окренуо и рекао:

- Земљак ти кромпир!

- Е, знаш шта, јебо те Момо Капор, а ти њега рекао ми је Црни. - Могли смо финообрадити трафику у Јошаници и послије на печење код Гојка на Јабланици! ’Вако џабајео, али џаба и повраћао!

Брзо је Црни заспао. И ја сам склопио очи. Спавали смо у складу са брзо стеченомнавиком да клижемо са једне на другу страну каросерије. Изненада, камион се зауставио,а испод цераде видјело се плаво свјетло ротације. Чули су се гласови полицајаца:

- Јеси ли видио тројицу криминалаца? Сви су обучени у одијела, опасна банда, лажно сепредстављају и пљачкају по возовима!

- Нисам видио никога - одговорио је шофер и дао полицији документа.

- Шта вучеш на каросерији?

- Ништа, ено погледајте!

Други полицајац се вратио по батерију и упутио се према каросерији. Док је придизаоцераду, привукли смо се уз стражњу страницу.

Били смо мањи од маковог зрна скупљени уз странице камиона. Батеријска лампа јеосвијетлила унутрашњост и сноп свјетлости је шарао лијево-десно. Рука полицајца којије држао батерију стајала је над страницом, али и над мојом главом. Дисао сам на нос,потиљка положеног на патос. Рука с батеријом стала је на милиметар од мог носа иполицајац је осјетио топао ваздух који је стизао из мојих ноздрва.

- Држ’ га, јебо мајку, ево их!

Полицајац је урликнуо од страха и ударио ме батеријом по глави. Ја сам скочио на ноге, абатерија се поломила и свјетлост је нестала. Само повици и псовке. Падајући сакаросерије треснуо сам о другог полицајца и срушио га на земљу, а Црни је скачући сакабине скочио на хаубу „заставе“ на којој се вртило плаво свјетло. Од удара његовогтијела нестало је плавог свјетла. Шофер и Ћоро потрчали су у шуму, а онда се зачуопуцањ.

Помислио сам да је пала мртва глава, али је срце јако ударало у грудима, па су мислибиле неразговијетне. Једва сам истрчао на неку узвишицу. Прст пред оком се није видио,а било је рано да се довикујемо. Горе на небу само мјесец, ниједне звијезде. Важно ми јебило да се крећем.

- Шта ми је требало да се увлачим у туђу кожу? прошапутао сам.

Смирила ме мисао о Амри. Њене ноге нико није могао да ми избије из главе. Мислим дато не би успио ни Мате Парлов. Моје кретање се претворило у монотонију. Тако је билозбог побрканих мисли, а онда се иза неког дрвета чуо урлик, учинило ми се да јединосаурус из земаљског музеја искочио пред мене!

Скочивши у страну, ставио сам Дланове преко главе. Чинило ми се да чујем Комадину иЋору како се кидају од смијеха. Савијен, хтио сам да заузмем што мањи простор и да

будем што мањи плијен за звијери.

- Јебите се обојица - чуло се како псујем у планини. - Ђе је Црни?

- Није далеко.

Зачас је шумом одјекнуло име Црног. Сакрио се иза неке ловачке чеке и док му нисмопришли на корак, није хтио да се одазове. Сумњао је да га полицајци навлаче у замку.Стајао је са шрафцигером у руци. Увијек је шиљата справа у његовој руци значилаборбеност и био сам сигуран да би шрафцигер забио у стомак свакоме ко би кренуо нањега. Једном је испред школе избо неког Шиптара јер му је овај напао сестру.

На Међеђу смо изашли тешко. То је један од врхова Прења гд је је Комадина имао другаиз војске.

- Шта нам уради Момо Капор, мајку ти јебем!

- Није ти урадио Момо, него твоја гузица - одговорио сам Црном.

- Јој, ако икад заглавим у затвору прочитаћу сабрана д јела Моме Капора.

- Нема он сабрана д јела, млад писац!

- Да сам књижевник, прво бих написао сабрана д јела!

- А што?

- Како што? Онда бих са регала гледао како домаћин кара домаћицу!

Смијех је одзвањао планином и трајао је све док Комадина није покуцао на вратанапуштене колибе. Одмах се чуо пуцањ из ловачке пушке. Попадали смо ко покошени.

- Овдје је то нормално - рекао нам је Комадина, а када је испаљен друти метак, викнуо је:- Исмете! Хало, мајмуне, не пуцај! Комадина је! - а затим је шапнуо: - Сад ћете видјетикако изгледа Ћело дуге косе!

- Како то?

На вратима се појавио човјек ћелав на т јемену, а дуги праменови косе висили су му одпола главе до рамена. Насмијао се, а боље би било да није, пошто је у глави имао самоједан зуб:

- Никад не знаш ко наилази у глухо доба ноћи. Само што сам почео да вечерам. Не волимда прекидам јело. Хајте, хајте, таман имам вишка меса.

Гола сијалица на плафону жмиркала је и освјетљавала наш улазак у колибу. У углу јестајао вучјак и жвакао неко сирово месо. Ћело дуге косе вратио се за расклиматани сто инаставио да једе. Нико није могао да провали како једе са само једним зубом. А жвакаоје! Разријешио нам је ту дилему када је из уста вучјака извадио сажвакано месо ипрогутао га.

Брзо смо се поваљали по поду и заспали. Никада гори сан није прошао кроз моју главу!Читаву ноћ ми Ћело гризе аорту на врату, а крв цури. Нисам могао да овај сан сачувамсамо за себе. На улазу у жељезничку станицу Ивањица, на ухо сам испричао Ћори тежаксан.

- То неће на добро - рекао ми је Ћоро. - Како си сањао крв?

- Фино, јебо га ти, цури крв низ врат!

- Које боје?

- Црвено-црне, знаш како изгледа крв!

- То значи да ће бити густо!

На станици Ивањица изнад Дубровника као да стоји банда са почетка филма „Дивљахорда“. Ћоро је жмиркао, Комадина је сипао воду у флашу, Црни је звјерао около, а умени је кувало! Дигао сам десно раме, али када схватих да је то очева идеја, брзо сам гаспустио.

- Никада га више нећу погледати, нек ми се миче с очију!

Док је кажипрст вртио кућни број, мислио сам о томе када ћу стварно бити зрео.

- Јеси ли то ти? - зачуо се мајчин глас.

- Јесам.

- Како си?

- Супер.

- Знаш ли да се Момо Капор раставља?

- Одакле ти то?

- Пишу новине, ухватила га жена са швалерком.

- Шта све новине пишу! Шта би ти, мајке ти, да новине напишу исто за Брацу?

- Не бих остала с њим секунде једне. Мој Брацо нема везе с тим, он је у љубави сашприцерима.

- И, кад се враћа твој швалер?

- Какав швалер, шта то причаш?

- Па стари - брзо се прешалтах назад.

- Неће још, још три дана је на путу, а кад ћеш ти кући?

- Ја ћу брзо, дан-два.

- Немој дан-два, него сутра, прије но што он дође, да си се нацртао у кући... ту-ту... ту-ту...

Веза се прекинула пошто је истекао разговор за један динар. И добро је што се такодесило. Да је разговор потрајао још који минут и да сам имао још који динар, рекао бихмајци како отац има швалерку. Волио сам тренутке кад постајем важан и ту је лежалаопасност, због тога понекад постајем брбљив! Било ми је драго кад изговорим некуистину која шокира. Да ли због тога што бих тада постајао важнији човјек од Браце?Овога пута бих кратко био важан! Због тога што вјерујем да би стара отишла из куће.Тада већ не би било наше породице. А није ни ред да се људи цинкаре.

- Цинкароши се рађају а мрзе их и криминалци и полиција - говорио ми је отац.

Нисам волио да ме мрзе пошто ја нисам знао да мрзим. У мом случају бијес истопимржњу. Ипак, како да прихватим да мој отац има другу жену? А јадан, онолико серасплаче када говори о храбрим женама! Његове сузе нису биле фалш! То је оно што мезбуњује.

Шеф станице се појавио изненада. Гледао нас је и по обрвама које су се дизале часизнад једног, час изнад другог ока, било је очигледно да смишља како да јави полицији.Када је угледао Комадину, одмах је престао да баца обрве горе-доле.

- Ко су ти ови? - показао је на нас.

- Родбина, дошли су да ме испрате!

- Идеш у војску, јуначино?

- У затвор! Али само на три године!

- Нема проблема, све ће бити по пе-есу - рекао је отправник, док је воз са муком стизао устаницу тешко и уз шкрипу се заустављајући.

Комадина је ушао са картом, а ми смо сачекали да воз крене. Црни је на путу ка тоалетускренуо у канцеларију отправника. Било је више него сигурно да ће отправник послатипоруку дубровачкој полицији о сумњивим типовима у возу. Када је кренуо да вртителефон, гледао је за нама:

- Нећете ви мени овдје никакву силу проводити, никада!

Није успио да заврши мисао јер га је Црни ошинуо по глави саобраћајним знаком, па сесрушио на патос, а послије га је лако везао. Придружио нам се у ве-цеу на крајукомпозиције гд је смо се скривали од мурије. Само је Комадина стајао напољу. Договор јебио да ако мурија наиђе, он уђе у ве-це и да нам знак за бијег. Били смо спремни да крозпрозор искочимо. Црни се шћућурио између нас и једва смо дисали док је Ћироотпухивао низбрдо према Дубровнику.

Онда се зачуо Комадина:

- Бриши!

Поискакали смо из воза ко је како умио. Трчали смо поред Ћире и скренули у шумараккад се зачуо пуцањ и претња:

- Стој, пуцаћу!

То је полицајац из воза испалио метак у ваздух. Комадали смо низ стрмину и трчећиушли у луку Груж. Да ли је ово први пут да неко трчећи улази у Дубровник. Каква глупост!Дубровник постоји толико дуго. Колико су пута војници утрчавали у овај град? Или, коликосу пута бјежали из њега да би он остао овако складан.

На улазу у луку Груж заударала је риба. Заједно с нама у Дубровник је унесен смраджељезничког вецеа. Рибари су се ту врзмали и стварали буку. Тек на крају мола сједио јеједан чупави младић са руксаком и непомично гледао у море.

- Онај тамо хипик је мој - рекао је Комадина.

Као чопор гладних вукова гледали смо како Комадина сигурно корача према странцу.

- Не може се бити прави криминалац без двије године у мардељу - рекао је Ћоропоказујући на крај мола.

Тамо је Комадина управо сјео крај странца и када је био сигуран да нико не види штаради, мунуо га је два пута у ребра. Ударци су били јаки, а вјетар је до наших ушију дониопригушени јаук странца. Видјело се како Комадина претреса странчев руксак. Придигаосе на ноге и бацио руксак у страну. Успут је звизнуо странца ногом у стомак, па се упутиопрема нама.

- Четирсто марака, наркоманчина холандска!

- Да нас не провали мурији?

- Нек проваљује кога хоће, ја морам нешто појест, људи, умријећу - рекао је Ћоро.

Мени је желудац још од Ивањице био залијепљен за кичму, а у ушима није престајаломљацкање Ћеле чичкаве косе. Нашли смо неку палачинкару и наручили свако по дуплупорцију. Чуло се жвакање, а наше очи звјерале су около! Тражили смо правац у којембисмо могли да бришемо ако се појави полиција. Нико од полицајаца се није појавио, а мисмо се спустили у градску кафану и наручили сладоледе. Изненада, са мора се појавиоонај странац. Држао се за ребра тепхко дишући:

- Do you speak English?

- Yes, I speak lit t le but good, ha-ha.

- My wife left me alone...

- You married?

- Yes!

- Oh yes, You foreigner?

- Yes I am foreigner and I am married, but my wife is gone with Galeb!

- Galeb?!

- Rock star from Zagreb! And she took all my money!

Сада га већ нисам разумио, али то нисам смио да покажем! Пропаде ми енглески саплоча!

- Money?

- Yes, all my money is gone!

- So you foreigner in the marriage?! - нисам био сигуран шта изговарам.

- Шта то значи? - питао је Ћоро.

- You foreigner in the marriage?! - поновио сам.

Он се насмијао.

- Шта каже?

- Вели да је странац у браку?!

- Шта то значи, матере ти?

- Ваљда се осјећа као странац у браку, жена му је побјегла с неким рокером у Загреб.

Одакле ми странац у браку? Можда од оне пјесме „Странац у ноћи“, Френка Синатре?!

- Реци му, ако хоће да остане жив, мора за нас да ради! - инсистирао је Ћоро.

- Do you want to work?

- Whatever, I am ready, I need the money to get some hashis and go home - чешао је лактоведок је говорио и кривио нос.

Када је чуо реч хашиш, Ћоро се разбјеснио и погледао у небо ухвативши се за главу. Нијеподносио наркомане.

- Јооој, што ми то радиш - рекао је и ударио странца у браку ногом у дупе. - Јебем ти онуматер холандску, наркоманчино, м’рш одавде! - урлао је, а онда се Комадина испријечиоиспред њега:

- Нека га, ваљаће нам!

Стајали смо на крају улице гд је се видио улаз у хотел „Аргентина“ и чекали да носатажена затвори поклопце на трафици која се једва видјела од високих борова. Цврчци суцврчали, а мени су навирала на ум чудна питања. Какав би то био звук када би ониводили љубав?

Скривени у жбуњу и правилно распоређени ако налети мурија, били смо спремни на тучупогледа упртих у носату жену која је управо закључала трафику, ушла у „шкоду мб 1000“и одвезла се са неким мушкарцем низ улицу. Чим су отишли, странац је пришаотрафици, развалио стражња врата и покупио шта је стигао у брзини. Он је свима унарамак, из руку које су се тресле, трпао жилете, „бик“ резаче, жвакаће, привјеске закључеве. Све што нам у животу није требало. Иза ћошка се појавио велики „бе-ем-ве“ и усекунди је аутомобил био испуњен свакојаком робом из трафике и младимпреступницима из Сарајева. Док је возио према Макарској, Комадина је рекао:

- Шта мислиш, може ли нас ухватити мурија са оним „тристаћима“?

- Могу, ал’ за курац - поносно је додао Црни.

- Ко што и јесу - рекао је Ћоро, потегао флашу ракије и додао је Комадини. Показао му јена ретровизор гд је се видјело како странац кључа на задњем сједишту и пада на Црног.

- Алооо, хашишар, ђе ћеш? - викао је Црни када би странчево тијело падало на њега уокуци, а ми смо се углас смијали. Комадина је ставио касету у касетофон и већ на првојстрофи аутомобил се орио од пјесме:

- Волим мајко сиротицу, с њом проводим дане... - пјевали смо и ударали у плафонаутомобила, док је флаша ракије кружила и муњевито се празнила.

Црног је ракија ухватила брзо јер није подносио алкохол. Лупао је шакама по плафонуаутомобила, а онда је кренуо да туче странца. Комадина и Ћоро су се смијали Црном, аовај је то схватио као подршку, па је раскопчао шлиц и био спреман да пиша по њему.Странац је молећиво гледао у мене. Искористио сам прилику да сједнем између њихдвојице испруживши руку према Комадини, који је преузео касету и ставио је укасетофон. Црни је спаковао алатку у шлиц и погледао ме. Када је кренула да се вртимоја пјесма, једино је запјевао дрогирани странац. Нико други у аутомобилу није знаоријечи:

- I love you baby, ta-rа-ra-ri-rа-rа... Rа-rа-rа-rа...

Ћоро је осјетио потребу да удара по плафону, а Црни је преко мене наставио да тучестранца. Није ми се то свидјело:

- Што га тучеш, он је наш странац у браку?

- А је л’ то теби жао?

- Какве везе има је л’ мени жао, ништа ти човјек не ради, а ти га бијеш? ^

- Боли те курац!

- Ја сам здрав ко дријен, а ти ако имаш те болове, иди, брате, доктору!

Црни је био пргав човјек, али се трудио да избјегне сукоб са мном. Сада је побјеснио икренуо да удара странца још више. Покварио је атмосферу у аутомобилу. Једва ми јепошло за руком да га одвојим од странца.

- Је л ти то више волиш њега него мене?

- Престани да га тучеш, јеби се!

- Јеби се ти.

Ћоро је покушавао да пјева на енглеском. Сви су се церекали и то је оставило по странимој сукоб са Црним. Када се ауто зауставио на бензинској пумпи, Комадина је отвориопрозор и позвао продавца бензина у „ИНА“ униформи:

- Има ли проблема?

- Хвала богу, нема!

- Ако нема, ми смо ту да их направимо - рекао је и ухватио пумпаџију за оковратник.

- Радиш за мурију, је ли педеру?

- Не радим, мајке ми!

- Не радиш, а? - и звизнуо му је шамар.

- Не радим, д јеце ми.

- Од данас радиш за мене, извади све паре из касе и стави иху овај џеп!

Пумпаџија се окренуо и покушао да бјежи. Брзо је ухваћен, Црни га је покосио клизећим идок су га Црни и Ћоро везивали, Комадина је испразнио његову касу. Пумпаџија је остаовезан мумлајући преко чупаве крпе којом се чисти мјерач уља у мотору. У каси је биломало новца, пошто је тек започео смјену. Због тога је пумпаџија од сваког добио још поуспутни ударац, јер је наш капитал из дубровачке трафике занемарљиво увећан. Укоферу је било доста робе, али није било довољно кеша.

- Исто је код сељака, има свега али нема пара говорио је Комадина.

Разврстани у стријелце, по ниској цијени нудили смо уличним продавцима у Заострогуплијен из трафике. Од продатих жилета и дрангулија из трафике странац је купиохашиш и прописно се урадио.

На плажу у Заострог ушли смо бауљајући пијани. Чинило се да нема никога док се нијезачула гитара и неко друштво које се забављало на другој страни плаже. Црни је првиотишао до њих. Пошто је најмање пио, био је најспремнији за комуникацију. Комадина,

Ћоро и ја лежали смо на пијеску, а Црни се вратио са неким човјечуљком држећишрафцигер на његовим леђима.

- Господин је из Травника и жели да вам уступи своју собу да се испавате вечерас!

Пришли смо групи травничких хипика који су полупијано пружали марихуану.

Није ми било лако да повјерујем. Амра из пословног воза Сарајево-Кардељево сједила јеу друштву младих Нијемаца. Голобради плавушани из Њемачке нису изгледали каоопасни конкуренти. Устао сам и кроз пијесак, са благо уздигнутим десним раменом, пошаока Амри.

Корачање о којем је говорио отац не мора да прати звук потпетица! Био је то само малидио представе изведене по његовим упутама. Не знам зашто ми је пао на ум баш сада?Да ли би од сада свако виђање Амре водило ка одговору на питање зашто мој отацплаче када прича о херојским подвизима жена? Због чега истиче херојство ЈованкеОрлеанке, зашто рони сузе када прича о мајци Моме Капора? Придигнуто раме је првостигло до Амре.

- Слушај ти, мали Калеме, знаш ли да је за вама расписана пот јерница?

- Зајебаваш?!

- За тебе не знају ко си, али онај Брко каже да је ову двојицу већ хапсио!

- Како знаш?

- То већ не могу да ти кажем.

Ухватила ме је за руку и одвела према мору.

- Заборавила сам да ти кажем у возу, видјела сам твоју слику са сплитске плаже!

- Макарске!

- Свеједно, ти и ова двојица превараната лежите на плажи, а ти, сељачино једна, зађеноза купаће гаће „кент“ цигаре!

- То је да фотографија изгледа свјетски! А одакле ти слика?

- Хвалио се твој стари мојој сестри како си лафчина, стари те обожава! ј

- Ти си мене замијенила с неким другим.

- Види га што се забрино! Знаш како каже Момо Капор у „Белешкама једне Ане“ да јемушкарац за разлику од жене полигамиста!

Изнервирало ме што нисам знао шта је полигамија, а она ми се унијела у лице инаставила:

- Воли да мијења! Мора да општи са више жена! Окренула се и отишла према мору.Скинула је прво мајицу а онда је бацајући комаде одјеће са себе потрчала у воду.Угледао сам њена леђа и кичму са истакнутим пршљеновима коју су држали чврстимишићи све до танког и дугог врата, дијелећи леђа на два равноправна дијела. Као да сенеки вајар позабавио њеним плећкама. Сигурно је њен прадјед био јахач и стигао изпустиње.

- Да ли су све лијепе жене стигле из пустиње? - помислих.

Иако ме прича о оцу погађала, скидао сам пантоле, кошуљу, мајицу и ципеле посрћући.Једино што је сметало на путу до жене у води било је осјећање да сам дио америчкогфилма у којем се двоје младих воле. Недостајала је још само сцена када падају сабицикла, возе се на рингишпилу, лижу сладолед, а онда се буде на плажи икажу:

- I love you!

- I love you too!

Утрчао сам у воду и знао да слиједи наставак приче која је започела на окуци кодКоњица гд је је нестало д јечачко доба. Тако је и било.

- Бриши, мурија! - проломио се глас плажом. Отворио сам очи лежећи на вреломАмрином стомаку.

Држећи се за руке заједно смо потрчали у „бе-ем-ве“. Отворио сам гепек и сачекао даона уђе, па сам скочио за њом и затворио поклопац за нама. Напољу се чула збрка,дозивање.

- Је ли, мала, можемо ли рећи да си ти моја швалерка?

- Зависи!

- Од чега?

- Па од тога имаш ли д јевојку?

- Немам!

- Јој, будале! Како онда могу да ти будем швалерка?

Обоје смо се смијали. Изненадна лупа врата и гласови само су на тренутак зауставилистрасти.

- Стој, пуцаћу - викао је неко, али то није било довољно застрашујуће да заустави нашеосмијехе. У ствари, и да смо то хт јели, не би било могуће. Кола су покренута у дивљувожњу, а нагла кочења, промјене ритма, снажне туре гаса, нагли уласци у кривине, све јето само изазивало смијех. Није нам било угодно када су се шкрипа гума и кочењепретворили у непријатну тишину. Била је ноћ, а Ћоро је отворио гепек и угледао једнотијело са двије главе које нису знале како да престану са смијањем.

- Не ваља да се играмо с овим аутом, провалиће нас - рекао је Комадина.

Извлачење из гепека личило је на излазак са плаже. Само милиметар дијелио нас је одамбиса. Када сам закорачио на тле, пржило је по стопалима као да стојим на решоу, а нена асфалту. Нас двоје смо стајали тик уз амбис, а поглед низбрдо је д јеловао страшно,али привлачно. Шапнуо сам Амри на ухо:

- Је л’ ово та близина смрти?

- Ништа ниси схватио. Мора неко да ти умре да би доживио врхунац!

- Чим се вратим кући, убићу старог!

Она се насмијала.

- Моја сестра каже да је сладак ко шећер!

Комадина се наслонио дупетом на аутомобил и са осмијехом одгурнуо возило у амбис.

Док се украдени „бе-ем-ве“ смандрљавао низ провалију у близини Живогошћа, флашашампањца је ишла од руке до руке. Аутомобил је изгорио на путу до воде одакле се јошдуго према небу дизао дим.

- Ја сам мислио да ће мрцина много брже стићи до мора! - рекао је Комадина.

- Нема он масу камиона!

- Камион немој да ми спомињеш, никад више у шофере!

Не знам зашто је Црни изненада викнуо:

- Момо Капоре, да видимо зашто си ти шиљио курац на мене?!

- Није фер да удараш човјека безвезе!

- Није фер, је ли? - рекао је Црни и ударио шамарчину странцу.

Овај је пао и без јаука кренуо да се придиже, али га је Црни ђоном закуцао за асфалт.Скочио сам да придигнем странца, ухватио га за руку, али ме је Црни с леђа рокнуо уребра. Нисам се надао да ће скочити на мене. Знало се у раји да сам јачи од њега.Можда је љубоморан због Амре, увијек је говорио да ће оженити црнку са љубичастимочима као Лиз Тејлор.

- Сам си изабрао батине?! - заврнуо сам рукаве, скинуо сат и предао га Амри.

- Дај, б’ан, станите... - раздвајала нас је Амра.

- Нема стајања - био сам одлучан.

Он је такође скинуо свој сат, златни ланац и наруквицу. Насред магистрале је кренулоодмјеравање. Ко ће први ударити?

- Немој уопште да сумњаш, јебаћу ти матер - рекао сам Црном.

- Момо Капоре, стара ће те препознати у буреку!

- Нисам ја Момо Капор, знаш ти како се ја зовем!

- У буреку ће те Азра познати, али по очима!

Нижи растом, он је мислио како бацањем у ноге може да ме дигне у зрак. Није му успјело,а ја сам прво замахнуо лијевом и онда га погодио десном у врат. Јаукнуо је.

- Дражи ти је Холанђанин, је ли?! - чистио је крв са усана Црни.

Погледао ме је и поново јурнуо на мене. Измакао сам се, али је успио да ме закачишрафцигером. Крв је процурила из мога рамена, али ме то није уплашило. Шчепао сам газа врат када је поново насрнуо на мене. Извукао се, окренуо на страну и на кварњакапокушао да ме удари главом. Налетио ми је на лакат и од силине ударца пао. Као накрају сваке велике битке, настала је свечана тишина.

Стојећи и скраћеног даха, али с рукама у боксерском ставу, гледао сам у Црног. Ћоро јепришао Црном, придигао његову руку, а када ју је пустио, она је беживотно пала наасфалт! Он је заурлао од узбуђења. Није био сигуран да ли је жив.

- Хоћеш још, је ли?! - дизао сам песницу изнад његове главе.

- Стани, болан - рекао је Ћоро.

Онда смо сви повјеровали да је мртав.

- Ударио је главом у асфалт - рекао је Комадина, док је Ћоро дрмусао Црног, али му јемлитаво тијело клизнуло из руку.

Ћору би расплакале и много мање ствари:

- Никад више нећу с њим попити кафу у Дому инвалида - рекао је и зајецао.

Како да повјерујем да је мој друг мртав. Мој отац плаче када прича о улози жене уисторији, а ја сада плачем јер сам постао убица. О, Боже! Благо мом оцу! Ако је тачно овошто Амра прича, његов двоструки живот је његова истина, он је нашао мјеру. А ја? Мојживот је пропала ствар.

- Немој, Црни, ко Бога те молим!

Гледајући према небу викао сам да ме неко горе, ни сам не знам ко, чује и да не дозволида Црни умре! Одједном, болан ударац праћен топлином крви која је шикнула из могстомака. Само сам јаукнуо и у трену помислио:

- Црни је обични курјак, користи фору оног вука код Сејдића!

Претварао се да је мртав и када је био сто посто сигуран да ће ударац бити правилноусмјерен, урадио је шта треба, забио је шрафцигер у моја цријева. Убо ме је још неколикопута. Јаук од бола чуо се до мора и луке у Живогошћу, а Црни се усправио ослањајући сепрво на кољена, а онда је скочио и ухватио неки камен намјеравајући да ме дотуче. Амраје ташном ударала Црног и вриштала од страха када је угледала трагове моје крви помагистрали. Није ме ништа бољело, крв која је струјала по мом тијелу излијевала сепреко бутина. Топлина крви и на стопалима. Ћоро и Комадина су Црног хватали за руке.Успио сам да се окренем на бок и да одгурнем подивљалог непријатеља од себе. Он јеусправљен кренуо да ме туче ногама.

- Ево ти, Момо Капоре, пичко холандска!

Погледао је странца, стиснуо јаче шрафцигер и замахнуо да га убоде:

- Сад ћу теби главу да откинем!

Странца у браку је страх од смрти нат јерао у лудачки трк. Док је бјежао, све вријеме сеосвртао. Утрчао је у завој на магистрали и поново се окренуо према Црном да провјерида ли је још увијек иза њега. Овај је нагло застао када је угледао свјетлостаутомобилских фарова. Полицијски „фијат“ је излазио из завоја великом брзином и помеостранца. Чуо се тупи ударац, а онда котрљање низбрдо. Завладала је тишина. Само јеглас ћука злокобно одјекивао. Упркос тешком стању, опет ми је пало на ум како то звучикада цврчци воде љубав?

Да ли моја смрт долази као логичан слијед ствари? Да ли послије сласти и висинезадовољства на коју ме је дизала Амра, сада долази крај?

Ништа није тако топло као крв и ништа не скрива тајну као та текућина. Амра је гледалакако та сила истиче из мене и заплакала је као да се опраштамо. Комадина сепрестравио када је угледао црвену локву поред мојих стопала.

Покрете полицајаца су освјетљавали фарови „тристаћа“. Биле су то дуге сјене, видјелосе како на педесетак метара од нас унезвијерено трчкарају између аутомобила ибеживотног тијела странца. Најприје су се њихове силуете укрштале изнад странца, аонда су се зауставиле недалеко од његовог тијела, над странчевим руксаком који је од

силине ударца одлетио у страну.

- Да јавимо у базу?

- У базу да јавиш, звекане?! Хоћеш да мардељамо у Зеници због хипика?

- Нећу.

- Онда ми помози да га одвучемо!

Бацили су га у неку вртачу до које је допирала неонска свјетлост са уличне лампе наизлазу из Живогошћа. Полицајац који је хтио да зову колеге отишао је до кола, извадиоканистер и цријево, на уста је повукао бензин и пресуо га у канистер и са тим дотрчаонатраг. Посули су странца бензином и запалили га. Прво је букнуо пламен и човјек је горио,али се полицајцима није свидјела брзина којом се одвија та радња.

- Неће да гори, мајку јебо холандску!

- Знаш шта, у њих су кости пуне влаге, јебен је океан!

- Мора бренер - рекао је други полицајац.

Потом су упалили кола и првих сто метара возили су се уназад, а онда је ауто уз шкрипупојурио према граду! Сјене су нестале са фаровима и само је неки пас цвилио у даљини,а свјетло на крају Живогошћа жмиркало је од струјног напона који је ишао горе-доле.

Кад су се вратили, одмах је упаљена ватра на бренеру и убрзо је тијело странцапретворено у пепео.

Крв је цурила низ моје тијело, а слика испред очију полако се гасила. Гледао сам какопепео истресају у златасту конзерву док су ме Комадина и Амра вукли напријед.Мјесечина је освјетљавала траг крви који је иза мојих стопала остајао на магистрали.Када се свјетлост потпуно изгубила, Комадина је поцијепао своју кошуљу и зграбившимоју шаку притиснуо је мјесто на стомаку одакле је цурила крв. Чуло се кочењеаутомобила и шкрипа гума.

- Држи овдје, чујеш ли ме - говорио је Комадина док је везивао своју кошуљу око могстомака.

- Шта је било? - питао је полицајац излазећи из аута.

- Брже, искрвариће ако га не одвеземо у Хитну, умријеће нам на рукама - плакала је Амра.

- Шта је било? - поновио је полицајац.

- Напао га неки наркоман, ушо му у шатор и избо га!

- Чиме га је избо, мајку му јебем наркоманску? питао је полицајац гледајући у свог колегу.

- Шрафцигером!

- Шрафцигером? Како је само покварен! Кажем ја теби, нема шале са наркоманима!

Угасила се слика као да је цркла катодна цијев на телевизору.

На бијелом болничком столу лежао сам као од мајке рођен, прекривен бијелим чаршавомдо грла. Неко ми је отворио очи. Чини ми се да су били Амрини прсти. Угледао самболничарку која се нагела преко кревета да ми исправи руку и да поправи пластичнуцјевчицу која је убризгавала инфузију у моју вену:

- Ти имаш више среће него памети, оволико ти је фалило да ти пробије жучну кесу!

- Мајку ли му јебем наркоманску - рекао је један од оне двојице полицајаца.

Он је посматрао сестру која ме превијала, а када је она отишла у другу собу по завој,осврнуо се унаоколо. Нешто су се домунђавали полицајци, а онај виши растом извадио јеконзерву. Хт јели су да проспу прах кроз прозор, на лаванду која је расла у двориштуболнице. Иако је протицало љетње јутро у Макарској, маестрал је већ дувао. Полицајацје отворио прозор, па је из конзерве почео да избацује прах. Гледао је како га прекоцвјетова лаванде вјетар носи према обали. Онда је вјетар изненада промијенио правац ипочео да враћа прах назад у собу. Прво је засуо полицајца по лицу, а онда је облак тогпраха заковитлао преко лица Комадине и Амре. Ковитлац се неконтролисано као у правојолуји ширио просторијом. Таман кад би се учинило да се пепео зауставио на поду,остаци странца би се за трен поново лијепили по њиховим лицима. Нису схватали да сестранац у вјечној форми враћао. Призор се претварао у хистеричну комедију. Бол устомаку ми је заустављала смијех, али сам се ипак смијао када је полицајац наставио дапросипа пепео, а јак вјетар га завртио по соби, па је он у паници рукама покушавао да купиостатке и врати их у конзерву. Полицајци нису знали да смо Амра, Комадина и ја билисвједоци њиховог злочина. Није то знала ни сестра која се вратила са завојем. Када јекренула да ме превија, видјела је да се смијем.

- Немој да искрвариш у мојој смјени.

- Не брини, сачекаћу твоју колегицу, кажу да је боља одтебе!

- Човјече, искрварићеш!

Онај полицајац ме погледао, али као да је знао да прича о странцу у браку који је сада упраху нема шансу да било када буде откривена. Та истина нас је држала у неријешеномрезултату. Није ми било јасно да ли људи лажу када ћуте о нечем као што је свирепоубиство? Ако важе правила курирске службе, онда је сигурно да ако ћутиш о злочину, нелажеш. Али шта то значи у животу? Колико тога бих ја могао да испричам када се вратимкући! Ако прећутим велике истине, да ли ће то бити велика лаж? Истина која је старијаод других истина јесте да су полицајци стигли на вријеме, јер да нису, ја бих сада састранцем ловио јелене по „вилеровим“ гобленима. Живот и смрт су се свуда по намаисплели у праху туристе из Холандије, па је, у тренутку када више није било вјетра, наавантуру Момо Капор стављена тачка.

- Како ћу кући? - поставио сам питање наглас.

- Ко каже да ћеш кући. Ти идеш код мене!

- Како ћу старој на очи?

- Ја могу да ти средим са старим преко сестре!

- Нећу да чујем за њега!

Амра је узела ствар у своје руке. Њен рођак Фахро стигао је са „форд таунусом“ у коме јесве блистало, само што се миришљави спреј помијешао са пластиком и рђавим лимом,па је то заједно са мирисом влажног итисона на поду штипало очи горе од ве-цеа нажељезници. Због тога сам жмирећи ушао у Сарајево.

Од првог путовања и одласка код тетке у Зеницу, па све до овог тренутка, свакиповратак у Сарајево у мени је стварао стрепњу. Не знам којим возним редом су се тапутовања руководила, али им је једна ствар била заједничка, повратак је падао увијек усумрак или у рану зору. Жућкаста свјетла иза прозора новоградњи и боје које су

ослобађали абажури, у мени су будиле немир.

У нашој згради свјетло је било укључено само у нашем стану и мене је морило што Брацои Азра брину. Без обзира на истину да ми је и сама помисао на Брацу повећавалатјелесну температуру. Олакшање је стигло тек када је моја нога крочила у двориштеприземне куће у Горуши 53. Чинило ми се да је све боље од стана у којем ми сљедујесусрет са оцем.

Док сам гледао у жућкасту лампу на плафону, убрзо ме је ухватио сан. Негдје у поноћпробудило ме кашљање из сусједне собе, па гласан женски смијех. Није ми било лако дасе извучем из Амриног загрљаја. Још теже ми је пао одлазак до купатила, јер је бол устомаку и даље успоравала ход. Упалио сам свјетло и када је требало да прогутампилулу за згрушавање крви, неко је закорачио у просторију. У огледалу је стајао мој отац.Главом и брадом Брацо Калем!

- Ти? - рекао је отац.

- Ја...

- Откуд ти? - питао је.

- А откуд ти?

- Па зар ти ниси у Јабланици, на језеру?!

- А зар није требало да ти „нешто важно“ обавиш у Београду?

- Синоћ сам дошо!

Нижа растом, радозналих очију и великих груди, обучена у свилени комбинезон, у бању јеушла Амрина сестра.

- Је л то мали Калем, ајој, Амра, била си у праву! Па он је стварно ко лутка!

- За такве као што си ти ја нисам никаква лутка!

- А каква сам то ја, мајке ти?

- Ти си курва!

Моја испружена рука је зграбила очеву љубавницу за косу. Она је вриснула, а отац је стаоиспред мене.

- Остави жену на миру!

- А ти?!

- Шта ја?

- Плачеш ко пичка за Јованком Орлеанком! Због овога овдје ти плачеш!

- Ја плачем ко пичка?!

- Ти!

- Пази шта говориш!

- Пусти ме!

- Алекса, срам те било!

- Срам тебе било, лажљивче!

- Ја сам твој отац!

- Такав какав си, боље да ниси!

Није било тешко проћи поред њега, са мало снаге он је одгурнут на зид. Ишао самиспружених руку према његовој љубавници! Није стигао да ме ухвати за руке. Она сесагела, а отац је поново насрнуо на мене. Снажно одгурнут он је пао, ударио о лавабо, аонда се у паду ухватио за полицу испод огледала и срушио се на под, праћен ломљавомбањске реквизите.

- Сада чујем своје кораке - рекао сам и потрчао за Амрином сестром.

На попуцалим бањским плочицама видјело се како сваки мој корак прати нова кап крви.Рана на стомаку је била наново отворена.

Касније истог дана мој отац и ја лежали смо у кошевској болници. Тамо је све што седесило претворено у лаж.

Човјек сазријева када пристане на истину по којој лаж може да д јелује љековитије одистине. Ако то и није довољно да сазрије, сигурно се то не деси ни када купи ципеле спетом и ужива у властитом кораку!

Ћутао сам док је мој отац, Брацо Калем, лагао и тако сам пристао на лаж, постао његовсаучесник. Јер да је Азра сазнала све од мене и да је чула шта је права истина налагала,наша породица би се распала, а у том случају, нема сумње, распао бих се и ја.

Азра нас је на своју одговорност преузела из болнице, пошто је била недјеља и нико нијемогао да потпише отпусну листу. Још у таксију на путу до куће грдила је Брацу:

- Боже, Брацо, што возиш толико брзо? Фино те замолим да довезеш дијете како богзаповиједа, а ти?!

- Нисам прешао шездесет, кунем ти се!

- Како ниси! Знаш ли ти колико је несрећа на путу до Јабланице!

- Старе гуме, ево признајем, то је моја једина кривица. Питај Алексу - погледао ме је инаједном, не знам како, испалио сам:

- Најгора је прва киша! Пијесак и уље од камиона, оклизнеш се у секунди! - док самговорио, гледао сам у ретровизору Брацине очи. - Ево, видиш ово?! То је од кочења иударања главом напријед-назад, напријед-назад!

Све су то биле модрице од мојих удараца намијењених његовој љубавници. Тренутаксазријевања.

Да је све ово било прије догађаја на макарској магистрали, ја бих правдољубивоиспричао шта се стварно десило. Сада је постало јасно да је од двије лажи насталаистина о мом сазријевању. Очеве сузе су пратиле историјске подвиге жена. Тада је лагаогоре него сада. Истина увијек стиже у пратњи лажи. Да ме Азра није гледала, ја бих сесмијао. Док је текла измишљена прича, лакнуло ми је највише због тога што нећу моратида причам шта је све протутњало поред мене у протеклих десет дана! Никада нећупрестати да будем курир извиђач који зна кад треба да шути!

Отац је знао двије велике тајне у мом животу. Прва је везана за смрт странца у браку, адруга за зрење младића који је прво имао швалерку, а тек касније тражио д јевојку. Ћутаосам.

Исте године, од тринаесте плате, Брацо је дао Азри новац да ми купи ципеле.

- Реко ми је да ти купим ципеле, каже, одрастао мушкарац мора да гази у правимципелама!

- Могу ли купити „мадрасове“, оне су у моди?

- Само реци!

Вријеме пролази, а разговори мојих родитеља остају исти. На путу према Затону, гд је јељетовало веће друштво Сарајлија, читао сам „Филозофију уметности“ Иполита Тена ибио увјерен да ћу пропасти на пријемном испиту. Идеја да студирам архитектуру нијебила моја, па се нисам надао успјеху. На једном мјесту је писало: „узајамни однос изависност делова“.

- Какав паметан човјек - помислих. - То је као закон природе...

Из те филозофије ме тргнуо мајчин глас. Она је показивала оцу неко острвце крај Стона.

- Када ћеш ти имати овако нешто?

- Никада - одговорио је отац. - Не могу да издржавам ни двоипособан стан, продајешродитељску кућу да би школовала сина, а питаш ме када ћуја имати острво, бог с тобом,женска главо!

- Е, па не знам, то ти је острво Моме Капора.

- Било, Азра, било! Било па прошло! Момо Капор се развео, то је острво оца његовебивше жене.

- А како ти знаш да се Момо развео?

- Па ти си ми рекла!

- А је ли, стварно?!

Зауставио је „фолксваген 1300 с“. Азра је брала лаванду крај пута, а он је кренуо изагребена одакле се видјело море. Слиједио је разговор послије свега. Док смо гледали упучину и пишали, он је рекао:

- Шта је било, било је!

- Нема љутње!

- Ти знаш да ја све знам.

- Баш све?

- Знам причу о странцу, а и да си једва преживио!

- Немогуће!

- Све је могуће, она твоја ради за Удбу, у одјељењу за странце!

- А странац?!

- Убио двојицу дилера у Утрехту, па збрисао! Од тада га холандска полиција води каонесталу особу!

- Причао је да има жену...

- Каква жена и какви бакрачи!

Вријеме слаже трагове у заборав као савјестан чиновник фактуре у фасцикле. Мој животје на крају гимназије у те невидљиве фасцикле слагао слике богате лажима и истинама.Без обзира на то што сам прећутао причу о суровој авантури, живот ме је научио даистину стављам на своје мјесто. Пред њом човјек не смије да се прави луд. Јер да нијебило тако, како бих открио истину о моме оцу Браци Калему, и да ли бих икада пронашаоодговор на питање зашто он рони сузе када прича о улози жена у свјетској историји?

- Ципеле су супер.

- Баш ми је драго.

- Да ми учиниш једну ствар?

- Коју?

- Ако изненада умрем, мораш стићи први до мене, узети телефонски именик и уништитига!

- Хоћу!

Нисам оклијевао. Било ми је јасно да ћу тако сакрити истину о томе да је мој отац биостранац у браку. Због тога ми се отео осмијех. Тако су се, тик испод очију, урезале првеборе на мом лицу.

Захвалност на помоћи око књиге,

аутор дугује Гордани Терзић,

Љиљани Ного и Миладину Ћулафићу.

Садржај

СТО ЈАДА

ТО ТИ ЈЕ ТАКО, ПА ТИ ВИДИ

ОЛИМПИЈСКИ ШАМПИОН

ПУПАК СУ ВРАТА ЉУДСКЕ ДУШЕ

У ЗМИЈСКОМ ЗАГРЉАЈУ

СТРАНАЦ У БРАКУ