ESEJ O INTELEKTUALNOM POTENJUteza br. 1: Ljudi imaju ideje. Prof. Mondrijan Kilroj govorio je da su ideje poput galaksija sainjenih od sitnih intuicija, i tvrdio da su one neto veoma zamreno, podlozno neprestanim promenama, i u sutini neupotrebljivo u praktine svrhe. Lepe su, to da, lepe su. Ali su zeznute. Ideje, ako su u istom stanju, predstavljaju jedan arobni haos. One su kratkotrajni bljesci besko-nacnosti, govorio je. Jasne i razgovetne ideje, dodao bi, su Dekartov izum, to je glupost, ne postoje jasne ideje, ideje su nejasne po definiciji, ako ima neku jasnu ideju, onda to nije ideja.teza br. 2: Ljudi izraavaju ideje. U tome i jeste nevolja, rekao bi prof. Mondrijan Kilroj. Kada izrazi neku ideju unosi u nju neki red koji ona u poetku nije posedovala. Na izvestan nain prinuen si da joj da koherentnu i sintetinu formu, razumljivu drugima. Dok si samo razmiljao o njoj, ona je mogla ostati samo onaj arobni haos to ona i jeste. Ali im odlui da je izrazi, istog asa poinje neto da odbacuje, neto drugo da pridodaje, ovo da pojednostavljuje, ono da iseca, da je pre-kraja u skladu s odreenom logikom: poradi malo na njoj i na kraju dobije neto to svet moe da razume. Jasnu i razgovetnu ideju. Na poetku pokuava da sve to uradi kako valja: pokuava da ne odbaci suvie, elja ti je da sauva svu onu beskonanost koju je tvoja ideja izvorno posedovala. Daje sve od sebe. Ali oni te pouruju, ne daju ti mira, ele da shvate, napadaju te. Ti izrazi neku ideju i ljudi te sluaju. I ele da shvate. Ili jo gore, ele da znaju da li je ta ideja dobra ili loa. To je ista perverzija. Ne znam ta treba da rade, ali znam ta rade, a tebi, koji si imao tu ideju, i sada pokuava da je izrazi, to izgleda kao da te napadaju. Vrtoglavom brzinom razmilja samo kako da je uini to je mogue vrom i snanijom, kako bi odolela napadu, kako bi ga preivela, i koristi svu svoju pamet da bi od nje nainio neunitiv mehanizam, i to si u tome uspeniji to sve manje primeuje da to to ini, to to u tom trenu zaista ini, jeste postepeno udaljavanje, ali vrtoglavom brzinom, od tvoje prvobitne ideje, od onog arobnog instinktivnog beskonanog haosa koji je bio tvoja ideja, i to samo zbog tog bednog nauma da je izrazi, to e rei da je utemelji na nain koji e biti dovoljno vrst i suvisao i suptilan da moe da se odupre udaru sveta koji je okruuje, primedbama koje e joj uputiti, tupim pogledima onih koji nisu dobro razumeli, telefonskom pozivu tvog efa odseka... Ljudi izraavaju ideje. Ali to vie nisu ideje, zavapio bi prof. Mondrijan Kilroj. To su ostaci ideja majstorski preslo-eni kako bi postali vrsti objekti, savreni mehanizmi, borbene maine. To su vetake ideje. Istini za volju, imaju neku daleku srodnost s onim arobnim i beskonanim haosom od kojeg je sve poteklo, ali ta srodnost je gotovo ne-uhvatljiva, poput kakvog dalekog mirisa. Sve je to u sutini samo plastika, vetake tvorevine, bez dodirnih taaka s istinom, samo konstrukcije kojima se paradira pred publikom. to je, po njemu, neizbeno vodilo do teze br. 3 koja je glasila ovako:teza br. 3: Ljudi izraavaju ideje koje nisu njihove. Kaimo da vie nisu njihove. Bile su. Ali su im veoma brzo iscurile kroz prste i postale vetake kreature koje se go-tovo samostalno razvijaju, i imaju samo jedan cilj: da preive. ovek im pozajmljuje svoju inteligenciju i one je koriste kako bi postale to postojanije i konkretnije. U izvesnom smislu, ljudska inteligencija neprekidno radi na razbijanju onog beskonanog haosa koji je u biti prvobitnih ideja, zamenjujuci ga neokrnjenim savrensvom vetakih ideja. Bile su blesci: sada su predmeti koje ovek potee, i poznaje do tanina, ali ne bi znao da kae odakle potiu, i konano, kakav je uopte njihov odnos sa istinom. U izvesnom smislu to ga vie ni ne zanima preterano. Slue svrsi, odolevaju napadima, uspevaju da raskrinkaju tue slabosti, gotovo nikad ne propadaju: zato postavljati sebi suvina pitanja? ovek ih gleda, otkriva da mu prija da ih potee, da ih koristi, da ih vidi u akciji. Pre ili kasnije, neminovno, uvidi da moe da ih koristi i za borbu. O tome nikad ranije nije razmiljao. Bile su blesci: ovek je od njih nainio oruja. S druge strane, razmisli malo ta se deava u glavi oveka koji izraava jednu ideju a neko, naspram njega, stavlja neku primedbu. Misli li da taj ovek ima vremena, ili potenja, da se vrati blesku od kojeg je onomad potekla ta ideja i da proveri, na licu mesta, da li je ta primedba kojim sluajem na mestu? To nikada nee uiniti. Mnogo je lake iz-bruiti vetaku ideju koju ve ima u rukama, kako bi odolela primedbama, ili recimo prei u napad i sa svoje strane nasrnuti na izreenu primedbu. Koga u svemu tome zanima istina? Nikoga. To je dvoboj. Da bi se ustanovilo ko je jai. Ne ele da koriste drugo oruje, jer ne umeju da ga koriste: koriste ideje. Naizgled, cilj im je da dou do istine, ali ono to obojica zapravo ele je da ustanove ko je jai. To je dvoboj. Izgledaju kao vrhunski intelektualci, a u stvari su zveri koje brane teritoriju, bore se za enku, pribavljaju hranu. Ne postoji nita do te mere neplemenito i primitivno kao to je duel izmeu dvojice intelektualaca. Nema nieg nepotenijeg od toga.teza br. 4: Ideje, kad se jednom izraze te prema tome izloe pritisku publike, postaju vetaki objekti lieni realnog odnosa sa svojim poreklom. Ljudi ih tako veto brue da one u jednom trenu postanu smrtonosne. Vremenom otkriju da mogu da ih koriste kao oruje. Vie ni trenutka ne razmiljaju. I pucaju. On je zaista verovao da je re o tragediji. Razmiljao je ak i da Eseju doda podnaslov koji bi glasio: Analiza jedne neminovne tragedije.

Zna, trebalo mi je mnogo godina da se s tim pomirim. Nisam eleo u to da verujem. Na papiru sve izgleda tako lepo, taj odnos sa istinom, jedinstven i neponovljiv, i ta magija ideja, arobni blesci konfuzne beskonanosti u tvojoj glavi... Kako je mogue da svi izaberu da se svega toga odreknu, da dignu ruke, i pristanu da se zamajavaju sa sitnim beznaajnim vetakim idejama - sitnim intelektualnim marifetlucima, zaboga - koje na kraju krajeva nisu nita drugo do trice, bezvredne trice, remek-dela retorike i logike akrobacije, ali trice, kad sve sabere, igrakice, i sve to samo iz nesavladive elje za borbom? Nikako u to da poverujem, mislio sam da se iza toga krije neto drugo, neto to mi je izmicalo, ali, na kraju, morao sam da priznam da je sve veoma jednostavno, i neizbeno, pa ak i razumljivo, ako uspe da savlada gaenje i tu pojavu pogleda izbliza, ali zaista izbliza, iako ti se gadi, probaj da je pogleda izbliza. Uzmi, na primer, nekog ko barata idejama, nekog intelektualca, ta ja znam, nekog strunjaka, strunjaka za neto, OK? Poeo je iz ljubavi, verovatno je poeo jer je imao dara, bio je jedan od onih koji imaju bljeske beskonanosti, moemo da zamislimo da ih je kao mlad imao, i da su ga duboko uzdrmali. Pokuao je da ih zapie, moda je pre toga sa nekim o njima i razgovarao, a onda je jednog dana verovatno pomislio da je u stanju da ih zapie, i tako je seo, s najboljom voljom, i zapisao ih je, u potpunosti svestan da e uspeti da prenese samo deli onog beskraja koji je imao u glavi, ali verujui da e kasnije imati vremena da produbi tu temu, ta ja znam, da se bolje izrazi, da sve to potanko izloi. On pie i svet ita. Osobe koje on ak i ne poznaje poinju da ga trae kako bi neto vie o tome saznale, dru-gi ga pozivaju na skupove na kojima e moi da ga napadnu, on se brani, obrazlae, prepravlja, i on sa svoje strane napada, poinje da primeuje da se oko njega okuplja jedna grupica koja ga podrava, a da je naspram njega jedan neprijateljski front koji eli da ga uniti: poinje da postoji. Nema vremena to da primeti ali poinje u svemu tome da uiva, dopada mu se ta borba, otkriva ta znai ui u aulu praen udivljenim pogledima nekolicine studenata, opaa potovanje u oima obinog sveta, ostaje iznenaen shvativi da prieljkuje mrnju neke slavne linosti, priziva je, na kraju je i navlai, pa makar i tri reda u beleci o nekoj knjizi koja govori o neem sasvim drugom, ali tri reda iz kojih izbija zavist, on ih lukavo citira u intervjuu za neki struni asopis, i nekoliko sedmica nakon toga, u nekim novinama, ve ga pominju kao protivnika uvenog profesora, tu je i fotografija, u tim novinama, njegova fotografija, on vidi svoju fotografiju u novinama, vide je i mnogi drugi, to je postepen proces ali svakoga dana sve vie on i njegova vetaka ideja postaju jedan jedini entitet koji se probija kroz svet, ideja je pogonsko gorivo, on je motor, zajedno sebi kre put, i to je neto to on ni u snu nije mogao da zamisli, to treba da shvati, on nije oekivao da e se sve to dogoditi, nije to ak ni eleo, da budemo precizni, ali sada je gotovo, dogodilo se, i on sada postoji u toj svojoj vetakoj ideji, ideji koja je sve udaljenija od onog prvobitnog bleska beskonanosti jer je u meuvremenu hiljadu puta preraena kako bi mogla da odoli napadima, ali koja je postojana i trajna, proverena, i bez koje bi na strunjak istog asa prestao da postoji i potonuo u mulj svakodnevice. Tako izreeno, ne deluje ba kao smak sveta - potonuti u mulj svakodnevice - i ja godinama nisam mogao da shvatim ta je tu toliko strano, ali tajna je prii jos blie, pogledati izbliza, znam da ti se gadi, zapui nos i doi da pogleda izbliza, na strunjak je morao imati oca, jednog strogog oca, glupavo strogog, koji se godinama uporno trudio da slomi sinaneprekidno mu prebacujui da je nezahvalan i bezvredan, i tako sve do dana kada je ime svoga sina video u novinama, odtampano u novinama, nije vano zato, neosporno je, meutim, da su prijatelji poeli da mu govore estitamo, video sam tvog sina u novinama, ogavno, zar ne? Ali on je oduevljen, a sin u tome nalazi ono za ta nikada nije imao snage, zakasnelu osvetu, a to je velika stvar, moi svoga oca pogledati u oi, ne postoji cena za takvo jedno otkupljenje, ta je to poigrati se malo svojim idejama, zaboravivi na njihovo pravo poreklo, u poreenju sa injenicom da konano moeda bude sin svoga oca, zakonit i prihvaen? Ne postoji suvie visoka cena za potovanje tvog oca, veruj mi, a kad bolje razmislimni za slobodu koju na strunjak nalazi u svojim prvim parama, prvim pravim parama koje jedna katedra, izvojevana na nekom marginalnomuniverzitetu, poinje da mu presipa u depove spaavajui ga bedom uobiajene svakidanjice i usmeravajui ga ka pokretnoj traci sitnih luksuza koja ga na kraju, napokon, konano dovodi do one kuice iz snova, sa radnom sobom i bibliotekom, prava sitnica, teoretski, ali ogromnih razmera, u sutini, kada u reportaideurnih novina uznapreduje u skrovito gnezdo u kojem strunjak nalazi utoite od burnog ivota koji mu ne da mira, ivota koji je istini za volju potpuno izmiljen, ali je sada, u realnosti tog utoita iznenadno osvedoen, dakle stvaran, te prema tome zauvek utisnut u seanje publike, koja e od tog trenutkaza strunjaka imati jedan pogled kojeg on vie nee moi da se odrekne, jer je to pogled koji odustavi od svake provere a prioridaruje potovanje, uvaavanje i oprotaj. Moe bez njega ako ga nisi iskusio. Ali posle? Kad ga prepozna u oima suseda sa suncobranom, i oveka koji ti prodaje kola, i izdavaa koga nisi ni sanjao da e upoznati, i glumice iz televizijskih serija i - jednom prilikom, na planini - Ministra, njega lino? Da se ispovraa, zar ne? Tako i treba, to znai da se priblizavamo sutini. Bez milosti. Sada nema odustajanja. Moe se prii jos blie. ena. Strunjakova ena, njegova drugarica iz ulaza, od dvanaeste godine, ljubav iz najmlaih dana, kasnije venana iz inercije, zakonita zatita od svih zala, bezbojna ena, simpatina, nikad strastvena, dobra supruga, sada supruga cenjenog profesora i njegove smrtonosne vetake ideje, jedna u sutini srena ena, dobro je pogledaj. Kada se budi. Kad izlazi iz kupatila. Pogledaj je. Njenu kunu haljinu, sve. Pogledaj je. A onda pogledaj njega, naeg strunjaka, ne mnogo visokog, tuan osmeh, perut, nije da je to neto strano, ali je ima, lepe ruke, to da, uske i bele koje su na zvaninim fotografijamaobavezno zdruene s bradom, zaista lepe ruke, sve ostalo je odurno, treba da se napregne i da pokua da ga vidi golog, takvog jednog oveka, bitno je da ga vidi golog, veruj mi, bledunjav i mlitav, otromboljen, meu preponama tek blagi nagovetaj, kakve su anse takvog jednog mujaka u svakodnevnoj borbi za

enku, veoma skromne, gotovo nikakve, nema mu pomoi, i tako bi i bilo, zapravo, da nema one vetake ideje koja je tog mujaka osuenog na neuspeh pretvorila u borca i, vremenom, ak i u predvodnikaopora, sa sve konom torbicom i korakom koji je poprimio odlike stilizovanog epanja, koji sada ako dobro pogleda silazi niz stepenice univerziteta gde ga presree jedna studentkinja koja mu se stidljivo pretstavlja i uz priu otklizi zajedno s njim do uli-ce, a potom jo dalje nizpadinu jednog lepljivog prijateljstva, ogavnog ve i na samu pomisao, ali tako korisnog da se osmotri, do kraja, ma koliko ti se gadilo, treba ga prouiti, sve do zavrne apoteoze koja e se odigrati u njenoj garso-njeri, jednojiznajmljenoj sobi s velikim krevetom i peruanskim pekrivaem, u koju e on izdejstvovati da se popne, sa svojom torbicom i svojom peruti, pod izgovorom da treba daispravi neku bibliografiju, i nakon vie sati iscrpljujueg prikrivenog udvaranja, kletima i skalpelom svoje vetake ideje rastoie devojin zakasneli otpor, i na osnovu jedne rubriice koju od pre nekoliko sedmica ureuje u jednom asopisu iznai e hrabrosti, a u izvesnom smislu i prava, da spusti ruku, svoju prelepu ruku, na devojinu kou, kou koju mu sudbina nikad ne bi dodelila, ali koju mu njego-va vetaka ideja sada poklanja, zajedno s onom bluzicom koja se otkopava, jezikom kojisasvim apsurdno rastvara njegove tanke bledunjave usne, enskim dahtanjem u uima, i oaravajuom pojavom jedne mladeruke, preplanule i lepe, svijene oko njegovog uda, da ne poveruje. Misli li da postoji cena, za sve to? Ne. Misli li da bi taj ovek ikada mogao svega toga da se odrekne samo zato to je zacrtao da bude astan, da potuje beskonanost svojih ideja, da se stalno preispituje ta je istina a ta ne? Misli li da e se taj ovek ikada vie zapitati, makar kriom, makar u najdubljoj osami, da li njegova vetaka ideja ima vie bilo kakve veze sa istinom, sa svojim poreklom? Misli li da e ikada vie biti sposoban da makar samo na tren, pa makar i u tajnosti, bude poten? Ne. (Teza br. 5: Ljudi koriste ideje kao oruje, i inei to udaljavaju se od njih zauvek.) Taka od koje je krenuo sada je ve suvie daleko, i on ve suvie dugo ne ivi u svojim idejama, na poten nain, oputeno i spokojno. Potenje ne moe ponovo izgraditi ukoliko ti je to to si ga onomad iznaverio podarilo ivot, celokupan ivot, tebi kome se moglo dogoditi da i ne ivi, godinama, sve dok ne odapne. Ne moe se odrei itavog jednog ivota, nakon to si ga oteo od sudbine, samo zato to si jednog dana, pogledavi se u ogledalo, poeo sam sebi da se gadi. Umree nepoten, ali e barem znati zato je iveo, na profesor. Razmiljao sam o tome, dugo sam o tome razmiljao, to sam mogao objektivnije, i na kraju sam shvatio da ma koliko gnusan bio nain na koji ljudi izneveravaju istinu posveujui se opsesivnom uzgajanju vetakih ideja kojima jedni druge unitavaju, ma koliko da mi se gadi sve ono tosamo iz daleka podsea na ideju, i ma koliko da vie ne mogu a da se ne ispovraam pri pogledu na ono svakodnevno paradiranje tom primitivnom borbom pod maskama traganja za istinom - koliko god da mi je sve to beskrajno gadno moram rei: to je ispravno, to je do odvratnosti isprav-no, naprosto je ljudski, neminovno je, to su ona govna koja nam pripadaju, jedina govna koja zasluujemo. Shvatio sam to posmatrajui one najbolje. Izbliza, treba imati hrabrosti da ih pogleda izbliza. Video sam ih: bili su odvratni i postupali su ispravno, da li shvata ta hou da kaem?, odvratni ali bespogovorno nevini, eleli su samo da postoje, moe li im uskratiti to pravo?, eleli su da postoje. Uzmi one sa visokim idealima, one sa plemenitim idejama, one koji su od svojih ideja napravili misiju, one u koje se ne sme sumnjati. Svetenik. Uzmi svetenika. Ne bilo kog. Onog drugaijeg, onog koji je na strani siromanih, slabih, odbaenih, onog u demperu i ribok patikama, jednog takvog, poeo je s jednim oaravajuim haotinim bleskom beskonanosti, neim to ga je u njegovoj smuenoj mladosti nesvesno primoralo da zauzme stav, i doapnulo mu na iju stranu da stane, sve je poelo onako kako inae poinje, poteno, ali posle, blagi boe, kad odjednom shvati da si odrastao i slavan, zaboga, slavan, ve se moe to rei, slavan, tvoje ime i tvoje fotografije su u novinama, tvoj telefon neprekidno zvoni jer novinari moraju da postave sva ona pi-tanja, o ovome i o onome, a on odgovara, jebem mu sveca, odgovara, i uestvuje, i paradira na elu povorke, telefoni svetenika ne zvone, rei u ti to bez uvijanja, ti to ne moe znati ali telefoni svetenikane zvone jer njihov ivotje pustinja, isprogramirana pustinja, neka vrsta nacionalnog parka, niko ne sme da ih dodirne, moe li to da zamisli?, za svetenika ve i sam dodir pretstavlja problem, da li si ikada video jednog svetenika kako ljubi nekog deaka ili neku enu, samo da bi ih pozdravio, ni zbog eg drugog, sitnica, normalna pojava, ali on to ne moe, ljudi bi istog trena osetili neku nelagodnost i srdbu, i to je gorka sudbina jednog svetenika na ovom svetu, njega koji je ovek kao i svi drugi, ali je za razliku od drugih izabrao tu strahotnu samou, iz koje ne bi imao izlaza, nikakvog, da nije bilo jedne ideje, jedne ak veoma dobre ideje, koja mu je uletela u zivot i promenila tu sliku, vraajui joj ljudsku toplinu, ideje koja, upotrebljena u plemenite svrhe, suptilna, izbruena, zatiena od riskantnog suoavanja s istinom, izvodi svetenika iz njegove samoe, jednostavno, i malo-pomalo ini od njega onakvog oveka kakav je sada, okruenog divljenjem, i eljom da mu se priblii, pa ak i pravom pravcatom udnjom, oveka u demperu i ribok patikama, nikad samog, oko njega se uvek tiskaju sinovi i braa, stalnoprisutnog budui da je neprekidno prikljuen za neko medijsko sredstvo, koji esto u gomili uhvati poneki enski pogled ispunjen udnjom, zamisli ta to njemu znai, ona strahotna samoa i ovaj iznenadno probuen ivot, zar je udno ako je spreman i da umre za svoju ideju?, on ivi u toj ideji, ta je za njega umreti za tu ideju?, on bi ionako bio mrtav kada bi mu je oduzeli, njega je ta ideja spasila, a da li je istovremeno spasila na stotine pa ak i hiljade njegovih blinjih to uopte nije vano, vano je pre svega da je on samog sebe spasio, uz neizbean izgovor da spasava druge, grabei za sebe onu dozu priznanja i divljenja i elje koja mu je potrebna i koja ga ini ivim, ivim, shvata li tu re, iv, oni samo ele da budu ivi, ak i oni najbolji, oni

koji stvaraju pravdu, progres, slobodu, budunost, ak i kod njih se radi iskljuivo o preivljavanju, prii im to blie moe, ako ne veruje, gledaj ih kako se kreu, ko ih okruuje, gledaj ih i probaj da zamisli ta bi od njih bilo kada bi se sluajno jednog dana probudili i promenili ideju, tek tako, ta bi od njih ostalo, probaj da im iznudi neki odgovor, odgovor koji nee biti instinktivno samopotvrivanje, vidi da li e ti makar jednom poi za rukom da ih uje kako tu svoju ideju izgovaraju s nevericom i oklevanjem onog koji je u tom asu otkriva, a ne sa sigurnou onog koji ti sav ponosan prikazuje razornu mooruja koje potee, nemoj da te zavara prividna blagost u njihovom glasu, rei koje biraju, promiljeno blage, bore se, bore se noktima i zubima za opstanak, za hranu, za enku, za jazbinu, ivotinje su, i to one najbolje, shvata?, ta onda oekivati od drugih, od onih sitnihplaenika razuma, od statista u velikoj kolek-tivnoj borbi, od malih straljivih ratnika koji seotimaju za otpatke ivota na marginama velikog bojnog polja, dirljivih sakupljaa jeftinih spasenja, svako sa svojom vetakom idejicom, primarijus u jurnjavi za parama kako bi sinu platio koled, stari kritiar koji ublaava tegobe svoje starosti sa etrdesetak redova nedeljno zavrljaenih tamo gde e privu-i najveu panju, naunik i njegov Vankuverski pire kojim pothranjuje ponos svoje supruge, dece ili ljubavnice, mu-ni televizijski nastupi pisca koji strahuje dase ne izgubi u pauzama izmeu dve knjige, novinar koji nasumice amara na prvim stranicama kako bi bio siguran da e opstati makar jos 24 asa, samo se bore, shvata?, to ine idejama jer ne umeju niim drugim, ali u sutini je isto, to je borba, a oruja su njihove ideje, i ma koliko ti se gadilo da to prizna, to je njihovo pravo, njihovo nepotenje je logian ishod jedne primarne potrebe, te stoga i neophodne, njihovo svakod-nevno ogavno izneveravanje istine je prirodna posledica jednog prirodnog nedostatka koji treba prihvatiti, od slepca se ne oekuje da ide u bioskop, od intelektualca se ne moe oekivati da bude poten, ne verujem, zaista, da se od njega to moe oekivati, premda je tuno to priznati, ali sam koncept intelektualnog potenja je oksimoronteza br. 6: Intelektualno potenje je oksimoron. ili pak jedan krajnje obeshrabrujui, a moda ak i neovean zahtev, tako da niko praktino ni ne pomilja da ga ispuni, zadovoljavajui se, u onim najuzvienijim sluajevima, da dela sa stilom, s izvesnim dostojanstvom, kaimo sa dobrim ukusom, eto, taan termin bi bio dobar ukus, na kraju ti doe da spasava one koji uspevaju barem da deluju s dobrim ukusom, s izvesnom skromnou, one koji makar nisu ponosni to su takva govna, ne ba toliko ponosni, ne ba toliko prokleto ponosni, ne ba toliko nekanjeno bezono ponosni. Da se ispovraa.U nekom drugom ivotu biemo poteni. Umeemo da utimo. Alesandro Bariko CITY