a

aangr

m

џ е п н и

едиција

анагр

ма

уредникАлен Бешић

a

aangr

m

џ е п н и

едиција

АНАРИСТОВИЋ

метеорскиотпад

КУЛТУРНИ ЦЕНТАР НОВОГ САДА, 2013.

Напиши лепуснажнудивљу књигуискренуголутиху нежну крхкучврстујасну;напишисмешнузаводљивукњигу.Напиши књигу,ако не за кога другоганапиши језа себе и –за мене.

Ф. Х.

ЗЛАТНИ ОТПАД

Ноћас ће пастина хиљаде звезда падалицапросуће се над нама златна кишаједном у четрдесет година

А знаш лида је оно што видиш као лепотуи чему се дивиш сад на ведром небуу стварисамо метеорски отпад перутање коже љуштење материцесвраб под прстимаопадање косе

Нешто од тогзлатног отпададонело је и живот на Земљунекада

7

И ДАЉЕ МЕ ИМА

Подивља отприлике сваких неколико година,драги господине. Упорна бољка.Мисли, изненада, почну да мутирајуи свет који обухвате претвара сеу нешто сасвим друго.

Одузме ми по један орган или део тела.Не нестају ти бубрези, јетра, плућа,сплет лимфних чворова, мишићи и ткива,већ се претварају у метафору за бубреге, јетру,плућа, сплет лимфних чворова, мишиће и ткива.А као, и даље трају и даље ме има.Негде, изван песме.

А кроз такозване бубрегепролазе такозвани брзаци.Кроз такозвану јетрусва нафта овог света.Кроз такозвана плућа ваздух који више и није ваздух. Празнина у празнину.И тако даље. И као, и даље ме има.Драги господине.

8

За непостојање те песме држим сејуначки, мишићима.

Још неколико књига и нестаће и мозга.Могло би се рећи, коначно, хвала богу.

Са оном последњом остаће још само срце,око којег ће лебдети и вртети се у ваздухуневидљиви, метафорични, тако лирски,сви ти некадашњи делови једног тела, одузетог облика, а додатог смисла.

Срце ће лежати у трави, на неком пропланку,тек нешто веће од шумске јагоде.А куцаће за све, куцаће и за вас.Прочитаћете стих-два и рећи: О, волим вас.

А онда ће га позобати нека мала птицаи одлетети, стварно,неметафорично,у оне висине које ниједна песма још увек досегла није.

9

SMOKING / NO SMOKING

Обрадовала се пепељари у хотелској собиу Клагенфурту илити Целовцу, српска песникињапошто је претходно обишла Музилов музејгде је један део равноправно одвојени за Ингеборг Бахман,настрадалу у Риму, прича се,у постељи, због жара једне цигарете.

Пустила је телевизор, сасвим тихо,јер и град је био сасвим тих, после седам увече.

На танкој нити водила је своје тело,а није знала да ли игуану,пудлу за музеј кућних љубимаца,или црва што путује кроз натруло дрвосвеопштих историја.

Таксиста који ју је тог данадва сата возио од аеродрома ка хотелусве време је ћутао, јер је уљудан.Рекао је тек, да је топло тих данаа и иначе.

10

И узајамна тишина се свуда поштовалакао бродић који плови близу другог бродићаи не сме да му махне погрешном кретњомјер би се то могло протумачити као SOS сигнала за то већ постоје посебне службе.

Обрадовала се пепељари, и умало изгорела,пошто је остатак, брижљиво,увила у тоалет-папири бацила у канту у купатилу, размишљајући о могућим разликама.

Док јој је пепео већ вејао по глави,све њене особине сводећи на исто,на пријатно ђубриште без иједне.

Док се, тамо, вио дим као из малог крематоријума, спојившиједан окрвављени уложаки један окарминисани пикавац

у Једно.

11

12

ПО МЕРИ ЧОВЕКА

У моди су нове столице:када седамо на њихи даље ходамо: једна њихова нога замени нашу десну,друга нашу леву.

Седнеш на столицу, и већ си на коњу.

Одлазиш тамо где и иначе,а да при том не мораш да мрднешни малим прстом. Крећеш се,а седиш у месту.

Ујутру нас столице уведу у лифт,где већ неколико комшија,на својим четвороношцима.

Не причамо више о времену,осим ако није реч о влаги која нагриза дрво;ни о здрављу, осим ако нео акцији Кућног саветада се набаве нови ексери

13

јер су на неким столицамавећ зарђали.

Столици оног из стана број 9морали да ампутирају ногу:јадан човек, више није ни за шта,треба писати Општини, постоје ваљдаи столице солидарности.

Нове столице решавају и проблемгужве у градском превозу:у аутобус више не може никоко нема своје седиште.

Понекад, додуше, уђе иусправни просјак,и уделимо му милостињутако што нам седне у крило.

То је онај што му социјална стратегијапредлаже да постане музејски примеракизложен на сајмовима намештаја:Ово су они што су упорно користили ноге.

14

На тротоару лежи неки човек, виче:Држ’те столицу, побеже ми!Помоћи му да устане било би каода си га осудио на доживотну робију.

Тешко је појурити за одбеглом столицом,гомила шушка:столица му пожурила на састанакуправног одбора, на расправуо конкуренцији и укидању инвалидских колица.

Понекад са својом столицомодлазимо и у позориште или биоскоп:тада она седи са нама на самој себи,међу другим столицамаи при потреснијим призорима тек малојој попусти шраф. Понекад и столица плаче.

Вишак сумње у то да смо икада користили више тела него што требамасира бутне мишице, да ипакостану у пристојном стању.А у сваком дрвету дрема по један црв.

15

Хемороиди од превише седењаодавно су отишли у историју. Хемороид јеона опако поцрвенела лампица,на кућном компјутеру.

У моди су нове столицеуместо нас обављају све уредночак и столицу а да се скоро ништа не осети.

Само негде далекосвежа пиљевина замирише на наси у лице нам се насмејеКрцко Орашчић.

16

ТЕСЛА НА ОДМОРУ

Ходам дуго кроз новобеоградске блоковезавијене у потпуни мрак

Струје неће бити до у ситне сате

Удидио се тржни центар број 1удидио се тржни центар број 2удидио се тржни центар број 3

испред њега блесаво псето жваће празну кесуна којој пише „СА НАМА ЈЕ ЛАКШЕ“и цепа је на пластичне резанце лако као да никада није било ни лепше ни слађедок му фарба штампаних словабоји гладне зубе

Само тржни центар број 4 ради на агрегата у њему никогасви отишли привучени мраком,до оближње рекене памти се да их је икада било више

17

Седе тамо на клупицама, у тишини,зуре у непрозирно,у нешто што час јесте, час није

Првих пола сата размишљају о томеда ли су Долче и Габана један или двојица

у наредних сат већ виде даи у том мрклом мракуна сваком педљунешто светли

чак и сваки нокатчак и маљице на рукамачак и беоњаче као што никада нисучак и свака травка

чак и разлог да утрне жижаку том меком мраку под њом

18

МИРКА

Сваке вечери, тачно у једанаестзачује се како неко молећиво завија:МИИИИРКАААА! МИРРРКААА!па опетМИРКАААА!и тако тачно пет минута Од Мирке данима ни трага

Шире се крила прозора, сањива лица траже Миркуна свим плочницима и паркинзима и у хаусторима,

траже јетамо где им допиру машта и памћење, можда

Хотелска соба у провинцији љубавник у боксерицаматако голог Мирка га види као великог белог китанасуканог на спруд а Мирка би да је харпун

МИРКАААААААА!

Можда је код родитеља тамо јој девојачка постељина

и супица, умотана у ћебенце пева успаванку самој себи

19

МИИИИИИИИИИИРКАААА!

А можда Мирка више није жива сваки нестанак смртпризива

лежи у шумарку близу хотела „Европа“танак лист међу травкама вири као бејзбол палицарасуле се мандарине никад више је неће

видети пијаца

МИРКАААА!

У бело робље послата отета, одузетих докумената

негде злостављана, претучена или на плажама белосветским испружена

са залихом туђих новчаница у будућност смело загледана или

са ко зна с ким и где зашто и како срам је било побегла

За то време Мирка данима седи у својој собићути, дроби зубима смрзнуте малинеи не зна да ли јој је милији укус што га назиреили лед међу непцима

20

У свој стварни живот чини јој сес малим закашњењем стиженестварну своју судбину коначно остављајућидругима

21

СЛОБОДНА ТЕМА: НА ЛЕТОВАЊУ

Последњег дана у школској зборницискоро девојачка цика и вриска:тело се већ унапред препарираи само себе штипа за очврсли део.

И питање – Где ћеш на море? – већ оцвале наставнице лако добацујуједна другој, као да су до јучеиграле бадминтон или тенис.

Нека, будућа ноћ распада сеу чисто злато под капцима,у сјај.

Ипак, свака већ зна. Како ћути град толико неподношљиво да јеи завеса хотелске собе причљивац већи,чак и када се не њише; зна,

како зна да ћути град,

како зна да ћути завеса хотелске собеда је и Месец, заогрнут њом,саговорник бољи чак и када га нема,

како зна да ћути Месец,

као и његов окрајак, спасоносно сидро,под којим, бесповратно, безнадежно,нестаје некадашња дубина.

И нека Улица романсе се,сасвим неприметно,помало шепајући,док промичу дани бескрајни,спушта у Трговачку,као да јој је одувекнедостајала само ортопедска пета,или каиш од чисте турске кожеи ту јој био и почетак и крај.

22

ID

Усред зимског дана неко тиукраде новчаник у препуном аутобусуна линији тој и тој, уз њега и личну карту.И, шта сад? Ама баш ништа. Проводиш дане

гледајући кроз прозор и замишљајућикако снег веје по твом матичномброју, фотографији, по твом отиску прста,по Питагори, у неком удаљеномкомпјутеру из оне вечне јединицерасполућене одједном на два илина четири дела. Земља, ваздух. И тако даље.

Ко да те није ни било изван тог броја.Чежња између тебе и тебе све је већа.

Док гробље личних карти, одбачених,замењених, украдених, расутихпо свим плочницима овог света растеи од њега би се могле саставитисасвим пристојне куле од каратадовољне да чине једну земљу.

23

Или је све то због снега, који и иначе,асоцира на смрт?Та изненадна нежност.

24

ОСМЕХ(Аутобус 1)

Током свих дугих вожњи препуним аутобусом кроз градпамтићеш, од сада па заувек,ту средовечну жену на седишту између два гробља, две пијаце и неколико школа,којој са лица није силазио блажени осмехдок је гледала некуда кроз прозору нејасну даљину, осмех који се праћакао час отргнут од лицаспреман да рубовима шљапне по површиничас се смерно препуштаострујама ситних бора.

Мало му је фалило да се споји са гласоми постане кикот који би одзвониотако јакокао да неко палицама удара о срца свих путника:Динг-донг! Куц-куц!

Шта је видела та жена а што ниси могао да видиш ти?Шта је видео потуљени и уморни свет крај којег јепромицало лице за прљавим стаклом

25

26

загледано у оно што се зове срећаизмеђу десетак станица? Шта је видела срећа?Шта је видела станица, на којој је изашлакао да излази из кочије,држећи чврсто у наручјуприручник из енглеског језика, и неколико свезакаи крила подврнута под капутда се између свих тих станицане би прехладила

27

РЕТКЕ ВРСТЕ ПТИЦА

Две кран-дизалицепопут два стрвинаракидају јутрос зидове кинеске амбасадеуништене бомбама пре једанаест година

Чим један загњури главу у речиту празнинуи кљуца кљуцадруги је подиже и вари вари

А можда то и нису кранови а ни птицевећ деца оног самозваног анђелакоја ће, кад поравна се добра земља,подићи на том месту банку

– питање је да ли икакве земље уопште има –преко пута је ионако YU БИЗНИС ЦЕНТАР

– а ни YU одавно нема –

На рубу Дунава цвркућу некесасвим посебне птицеживе само од погледаи прелета крила изнад сваке рушевине

Кућа им оно што се зове Ратно острвоа оаза је мира

28

ЂАВО ЈЕ МАЈСТОР ИЗ ФРИЗЕРСКОГ САЛОНА

Полуспуштени капак излога књижарезури у блештаву беоњачуфризерског салона

Песници читају једни другимаи уснулим књигама на полицамадок прате поткресивање процветалих длакачију судбину по читав дан, кроз стаклочитају Мураками, Буковски, Памук иГосподар Прстенова у кожном повезу

На три песника, у просекупо једна нова муштерија

За сат времена, на десет песникапо три муштерије

Ђаво је мајстор из фризерског салонаИма дуге, нежне руке, чешаљод хиљаду танких милозвучних зуба

Да зна да поезија ноћас веје одасвудкао невидљива, нечујна перути трећим оком би мотрио на улицу

29

Одузео јој је већ поглед на било шта другомогао би сада, маказама, и ухоза реч.

ПЕГЛОМ ПРЕКО ЦРТЕ

Једна прастара кариранаплатнена марамицаизнебуха залутала међу опрани вешне захтева од пеглебаш ништа посебно.

Осим да се врхом пажљиво, нежнокреће по њеним пољимакао по шаховској табли која памтигде је неколико сузадавно изгубило партијуод јесење кијавице.

Једна прастара платнена марамицаима душукоја би могла статиу бочицу узорка парфема –душу ни већу ни мању од твоје.

Зато се и питате исто – да ли јој јепривремено свратиштеу орману међу пешкирима и постељином, памучним терасама које шушкају смирај

30

или је ипак крајње времеда се нашије џептамо где никад предвиђен није биоа где шŷмослушкује шŷм.

31

ПРЕТПРАЗНИЧНА

Усукано магаревезано за узицу коју држи припити дедадок му из џепа испадајуцрквени календари и флуоресцентне лизалицеједе снег са гомилице ледаусред Кнез-Михаилове

Грудвице под жедним непцимањиште и клизе споро низ топли тепих језикавечерас тако нечујног у гомилибиолошки разградивихшуштавих целофана

Ирвасима су већ окићене брачне постељесвеци се тапкају ко сличице фудбалера црвено-белом брадатом старцу једечји авиончић случајно направиорупу на глави из ње на све стране дуж плочникалети вишак смислалаким хелијумом одуван

32

33

Само магаре знада на његовом језикуи једна трунка увек је кристал

34

ПРОЛЕЋНА

Три старице у тишини једу сладолед каприна клупи испред новог кафићадок гледају раднике како размотавајуролне тепиха са правоменглеском травом

А онда, након поједеног сладоледазуре у штапиће на којима јенацртана кућица, ауто и евро, облизну усне лако, баце их у травуи уз уздах кажу једна другојда има времена,да трава још увек довољно порасла није.

35

ВИДИШ ЛИ?

Све време мислили смо да живимо међу људимаа то је у ствари било осакаћено дрвећекоје се истргло из земљестремећи наопачке ка висинама:

Та глава с косом – видиш ли? –корен са жилицамаудови оно што је остало одпосечене крошње – трагови једног давног масакра.

Све време мислили смо да смо и сами нешто друго, али,Видиш ли? – јагодице својих прстију:и на њима су годови мајушних стабала која су исувише дрскогледала у небо.

А мисао? Она измаглица што сеујутру јавља над земљом, пролазна,с времена на време присутнакао и тестера која се забија у корунемилосрдномада и на њој може да се свиратанго.

КОМОРЕ

Кажу да ћемо једног дана лететипровидним авионима и кроз њих облакедоживљавати као отираче пред прагом

Као па да су авиони измишљени због некаквих прагова,као да у тој кући нисмо већ били.

Сунце и Месец биће нам надомак ока,величине поморанџе и савршеног облутка,оних, због којих смо и кренули на путовањека некој удаљеној плажи

Као да чак и прозор авиона икада помишљада ишта можеш да понесешпод спуштеном завесицом.

У њима ћемо моћи да играмо виртуелне партије голфакако са оним странцем који хрче на удаљеном седиштутако и са онима које смо оставили на Земљи,а и да читамо бајке својој деци на другом континентупреко специјалног преносника,и деца ће веровати

36

да некакво небо постоји,јер ми смо на њему.

Као да су родитељи измишљени због тога да би могли да кажу деци и бајкамада чак и тада мисле на њих и да понекадиграју голф.

У име некадашњег маштања да ће намосмех стјуардесе или стјуарта завршитиу крилу, имаћемо могућност да кликомна екран изнад седиштаводимо љубав са љупком празнином.

У посебној комори добијаћемо дозу ваздухаобогаћеног посебним витаминима и ензимима, као да ти инкубатори тек треба да нас изновароде на неком удаљеном местугде још нисмо били.

Узлетећемо 1000 км, гледаћемо, али видети нећемокроз провидни авио-рентгенски снимак

37

наших бојазникако се простире под намакао још необрађена ораница. Шта? Баш то.

И нико више, ни на небу,неће моћи да се сетикако се прави авиончић од хартије.

38

ЗЕКИНО УХО

Након деценија узалудног трудасместа ћеш научити како да обуздашсваку јетку и оштру речкоја ти је на врху језикада њом дође ти да згромиш другогколико год га волеоколико год га мрзеоколико год ти био неважанАли не тако што ћеш бројати до десетне тако што ћеш размишљати о томе штаи како са свим тим односимаса свим тим људимане тако што ћеш опаучити самог себеизгризеним каишем вере па и у самог човека

већ једноставно такошто ћеш сваки путкада ти падну на памет све техирошиме и нагасакијии узавру до језика замислитикако додирујеш прстима једну обичну

39

ресицу уха, било чију– ако не можеш људску

а ти замисли ону биљку званузекино ухо –

не иде то једно уз друго,никако.

40

ПОТОК, ЈЕДАН(Аутобус 2)

Постоје сасвим необични потоциза које не знашодакле ани куда иду

На пример, четири паралелна која се сливају низ непомично лицетог човека на седиштуу његовом болу и истовременом миру

који побеђује чак и црвене колутове око очију,попут воштане фигуре јеали сузе му ипак теку и квасе крагнукошуље са унутрашње стране

Док устаје, спремајући се за излазакна следећој станициочи покушавају да се сете

када је то требало зажмуритиу неком судбоносном тренутку

41

А ноге силазеједна паралелно другој,исто као и они потоцишто одлазе увек некудадоле

42

СИТАН БОД

Њена глава је годинама билајастуче за игле

А онда је дошао он, вешт и стрпљивих јагодица

Пришао пажљиво, са напрском,применио ситан бод, и извезао Вилерове гобленеза сва четири годишња добаПролеће, Лето, Јесен и Зимуод темена до преко очију

И изложио је с поносомпоред телевизора прекривеног миљеомкоји је добила за мираз од бабе

Да током рекламне паузе сви видекако сваки бол нема ничег заједничкогса глобалним токовимада уз добру мустру све је решиво

А онда су њени дланови посталиподметачи за скупе чаше

43

ТРАЈНА ТЕТОВАЖА

На овај свет дошао је са белегом на леђимакоји је личио на крила анђела, мадато ништа имало није ни са небом ни са метафизикомсамо је природа одвојила његову умрлу сеструсијамску-близнакињуна време

Како је растао, тако је био све већи и трагразапет преко лопатицаа с њим и љубав многих која је тражила потврдучас у мекоти паперја, час у паперју разметања,час у ономе што није никакво подручје рада анђела,као, на пример, какоодводити недовољно живе у посету недовољно мртвимаили обратно

Да би се на крају коначно ожениосвојом даљом рођакомали питање је ионако шта је даљеа шта је било прво.

44

ИМЕНИЦЕ

Читавог њиховог дугогбрачног животаословљавао ју је саМама (у ствари, од оног тренуткакад им се родило дете)

Али

када је почела да постајеприлично дементнаа било је то много много година потом,и сумњали су на алцхајмерпрви пут ју је ословио са

Љубави моја

на шта му је она рекла, сасвим нежно

Сине

и страх у његовим костимабио је трајнији од сваке лобање,и њеног памћења шупаљкао и свака птичија кост

45

46

БАР КОД ДЕВОЈКА

У нека давна времена, док је била детепостидела би се када би јој другу шали налепио цену на леђамаркицу из супермаркетаскинуту са неког производа

А сада, гле, свака друга реч јојвредим, како ценим, и по ценуовога или онога моја цена јецена мог живота

С поносом носиистетовиран бар-код на истим тим леђимасвакодневно смело седашатро будућности у крилопрождире имена-пуслице

У њеном тањиру невидљивом врпцомвезаном око вратапливају лица оних које не памти– корнфлекс пахуљице

47

И док одлази – а увек мора да оде –свако пиштање свог тела на вратимачује као Бетовенову Ероикуиако је то у ствари крик галеба који се спуштана депонију

А тако мало тако мало јој је фалило да буде баремуље,шећер,брашно,путер,јогурт,млеко,хлеб,абразивно средство,обична сијалица,

или једноставносамо со.

48

КУЋА

Дошла је у тај стан, поновонакон много година, иако је некакосве време и тамо упоредно бивала, каои у свим својим прошлостима;довезла ју је до њега његова девојка, спремила јој ручак, донела чисте пешкире,рекла, Опусти се, идем часком да обавим нештоа и он ће стићи за који сат, треба ли ти шта, драга,реци

Свукла се, отишла у купатило, истуширала,појела касни ручак, помислила: Ако је икада оставиш,скот си над скотовима, пустила музику, сипала себи виски,проверила пошту с његовог компјутера,додуше, није било ни љубавних писамаали чему на овом месту уопштељубавна писма, зар не А онда

Док јој је рука у савршеном мирупрепознавала те зидове, подове,прионула је на њихово чишћење,

49

испразнила пепељаре, опрала нагомилане судове,отворила натрпано сандучеи пажљиво раздвојила уплатнице,рекламе и званична обавештења.Изнела из радне собе вишак папира.Однела кесе до контејнера. Као да је то нешто најприродније што чини

као да само разговарана свој начин са њом, једном кућомса свим тим невероватним крововиманад људима и предметима,иако ретко ко у било какав прагна који и четири стопе могу стати верује.

И када су она и он дошлиа она се смејалазагрлила их је обоје чврстокао да ваја та два зида у један, носећи– Оставиш ли је, има да те згромим –као гром кућу у пољу, без громобрана!

50

И када је пријатељима о томе причала никоме није могла да објасникако је то када и људеи све просторе у којима си био некадаволиш заувек

51

БЕЗ НАРАВОУЧЕНИЈА

Била једном једна басна,али и у самој намери, без наравоученија.Зато, из ње, настала бајка.

Немој ме носити на исувише кратком штапу,птичице, рекло је дрво.Али штап није био штап, већ травка, коју је птичица понела у свом кљунуи однела у висине, мислећи да са њом и дрво. Претходно је забила неколико путакљун у његово дебло,помисливши за себе да је детлић.

Куц, куц, рекао је детлић,помисливши на срце, и на себе, који би и травка требало да буде.

Шуш, шуш, рекло је дрво,помисливши на плаветнило и на себекоје би и птица требало да буде.

52

ТЕК ОВЛАШ

Спуштати дремљиве зеницепо свим тим местима и људимакао да их нехајно посипаш зрнцима макаод чега не настаје ни колачни нови цвет.

Али додирнути некогсамо такокао када бих оним најмањимперцем из пернатог јастукапрелазила преко површине сасвим мирне водеу јутро које још увек и не знада је јутрои дуго потом гледалау пролазни набор на њој

53

БУРМА(Аутобус 3)

Седели су једно наспрам другогу препуном аутобусу

Он је рекао: „Да ли си га видела како...“Она додала: „А тек њу, и онај извештај...“ „Купиће нас све! А у суботу морамо на тај пикник!“

Миловали су се длановимапостављеним на руб прозорапрстима по прстимаали највише по бурмама (што је најчудније у свему)гледали се нетремице, док свет јепромицао мимо њих, као да га нема

Он је причао о заједничком шефу,заплетима,Она је ћутала дуго,„Да ли твоја жена зна?“па мало гласније: „За нас! За нас!“ И опет је била дуга тишина.

Потом су стигли до станице на Зеленом венцу

54

а пре него што су стигли, она је рекла:„Ја ћу сада да сиђем, морам на пијацу.“

Када је кренула, устукнуо је па пошаогегаво за њом:„Неколико ситница требаза своје да набавим и ја.“

И опет је била дуга, узајамна тишинакоје не би ни било да није земљетако савршено округле, глатке и егзотичнекоја се зове бурма.

55

ЈАВНА РАСПРОДАЈА

Продајем писцаОчуван, двообразни У кожном повезу

Не троши ништа, пристојанко дечија бенкицаНеупитанћути Не мрда ни главомима је само на фотографијилепа је, баш лепа

Сто двадесет година већ спавау самим витринамавлагом увек ко стајскимђубривом подмазан

Може листање и с једне и с друге странеМоже и из срединепод условом да претпостављатекрај почетак који је крај који је почетаккоји је ипак крај

56

Добро иде уз полице и намештају венге нијансисигурно је и на мрежи

У витрине ћемо садамале уређаје за све и свјапреко њих ћемо и са данас и са јучеи са сутра али и са заборавомда причамо даљински

преко њих ћемо да сеинформишемона пример једно наше око о ономешта види друго наше око

Као бонус ево икњига које није написаодок прашина пада на прашинуи гробље мува тражи парцелуод лепих белих томова

у стилском намештају

57

МАЈЧИНСКИ ПРАВЕДНА

Било је тако лако, без болова,без јутарњих мучнина,киселих краставчића, бананаи чоколадних срца у поноћ и усред зиме, и оног продирања шупљег у празно,и икакве помисли на сутра,и сваког без, тог и тог дана,остварити се као мајка.

И родих лото-лоптицу.

И била је тако лепа и бела у лицу,видело се, од првог трена добро детеиспало између ногу као рафалспреман да некога свеопштом срећомпогоди право у чело.

Отела ми је прво бабица, а беше то на дан извлачења.

58

Од бабице оте је комшилук, а од комшилукаи улица.

Пупчану врпцу пресекохножем за отварањељубавних писама.

Изађох напоље, виках:„Али, број је, број је ...”А број била је 0.

59

ТЕЛО

Пре двадесет година све људе на улицизамишљала бих као голе скидала им одећу као од шале, и смешила се томекако ходају несвесни онога што видим ја:обиље блештавих тела у њиховом несавршенству и

слави.

Данас, док ходам улицама, не видим више нагатела, већ њихове унутрашње органе: срце оног човека загледаног у мале огласе за стандрхти скупљено на величину бебине песнице,црева оног тамо, уморног, на клупи у парку,кô морнарска ужад у тешкој врећи, кости оне жене што споро прелази улицу, већ сасвим налик крхким свиралама,вене оне младе продавачице у радњи са прескупом одећом у коју не свраћа нико,те муње на пролећном небу, пред грмљавину,плућа, бубреге, јетру, слезину, крв и лимфу,нечије унутрашње ухо у којем одавно нема одјека,материце на чијим зидовима дремају сенкејош нерођене деце, сперму што напиње реакторедо пуцања, али се враћа у свој неми бездан тестиса

60

између две трафике, и оног човекакоји одлази на пијацу да купи нешто зеленишавидим: мозак његов и главица купуса гледају седанас, сасвим кокетно.

Пре двадесет година тело које видиш јемогло да има само кожунакон двадесет година има само органе,тако ваљда, и сам путујеш некудаунутра.

61

ЗАКОНИ ПРИРОДЕ

Јуче ујутру у купатилу сретох се са вама,залутали душе,пред мојим очима померали сте поклопацацетона спуштеног на веш-машинуи он је сасвим глатко прошао кратку раздаљинуизмеђу могућег А и немогућег Б.

Помисао на то да ми поручујете нештокаже: веш-машина – ацетон – рано пролеће –потребно је темељно чишћење свегаа посебно душе, душе.

Већ данас, ипак, један физичар ми објасни вашу изненадну појаву каприцима природе: закон ротације, рече, ништа необично,купасти и кружни облици у близини струјних извора добијају убрзање. Оно које дрема и у сваком зрнцу прашине.

Значи ли то да смо све куле и куполепочевши од оне Вавилонскеградили на неком другом местуоне би могле да се повремено шетају из

62

једне земље у другу и тако би, у право времеизбегле сваки несрећни удес.

Значи ли то и то да би моја глава, душе,сасвим кружног облика, на ваљкастом телу вратау вашој наелектрисаној близинимогла да се протресе, сама од себе,у трајној невериции да заборави на могућност да постоједва невидљива левка (купаста свакако)из којих се једно трајно излива у друго.

Значи ли то, да сте ви, на пример, душопирамида,а она фараон који у њој тек привремено вечно спаваи да једном можеда се необјашњиво пробудии крене.

63

КЊИГА

Ако је истинада неки студенти медицинеартерије покупљене са часова обдукцијесуше, мумифицирају, а онда употребљавајукао означиваче за књигеиз којих потом уче

Истина је, још више,да смо све ближи објашњењупостанка света, јер,прво није била реч,прво је одвајкада биозаустављени крвоток, уништење, заустављено право на дисањемакар и једном јединомда би онда, под остацима мумифицираног светапочело да куца срце књигеи сваког њеног тумачења.

ПОЛИТИЧКА КОРЕКТНОСТ

Сићушна, нежна стопала, скоро па дечијагазе преко кртичњака у башти,запуше сваку рупу, поравнају брежуљак меком петом, и тако свакодневно,плашећи се да се долеу тим тамним, језивимходницимадешава помор кртица

Неко ће рећи геноцид

Копање се одвија уз помоћ окретања горње шапекоја има добро развијене мишиће

Европска кртица чак узгаја глисте, али такошто им одгризе горње сегменте,тако да не могу побећи, међутим,остају у животу

Европска кртица, на пример,не може да издржи дуже паузе без хране, јер има брз метаболизами дневно конзумира онолико колико је довољноза половину њене тежине

64

Врста Condylura cristata може да открије,ухвати и поједе хранубрже него што људско окото може да примети

Мала, нежна стопала,а врста је та незабележена –газе и даље,већ пуна крпеља, али, пустимо сад крпеље –

и размишљају о томе како их не треба више звати стопалима,ни кртице баш кртицама.

65

ИСТОРИЈА

Један век седне у крило своје скулптуреи онда се упишкионда то неко прогласи за фонтануи деценију потом пије из ње И каже не ваља И ондаправи нову скулптуру и нову фонтануИ тако остану увек на дну новчићисасвим приватних жељаи сиротиња то скупља,као луда

66

АРТ

Гомила људи гура се и саплићеизмеђу две половине тела кравеизложене у формалдехидуи запањено зури у њене органеу потрази за срцем

Срце је изложено у посебнојсасвим малој просторијиу потрази за смислом

тамо нема никога

67

68

ТЕРОР ЉУБАВИ(Аутобус 4)

Седи ту мирно, скамењеног и блаженог лицаскоро застрашујућег, у љубави смрзнутогкао да ничег на овом светуосим њеног осећања немаВолим те волим те волим те волим теВоли ме воли ме воли ме воли ме

Замишља како му у неком измишљеном ратуспасава живот кријући га у сопственом стануКако дуго пешаче кроз неку пустињу и како је с бескрајном захвалношћу гледакада му препусти последње залихе понете водеКако прекида с целом породицом само затошто рођаци не деле његово политичко мишљењеИ како он одлучује да затвори врата свим пријатељимакоји су му рекли да је бивша била бољаЗамишља како даје крв за њега док лежи у болниции како му, током операције, управо њена зрнца омогућебрз опоравак који лекари медицински не могуда објасне Замишља како му њено лице светли ноћууместо месечине,и како јој каже да му друго светло не треба

69

Сигурна је у величину своје жртве, величанственекао што је њихова љубав, јединствена и посебна нигде још виђенакоја се, додуше, још није ни родилајер се и не познајуали, сигурна је у оно што је прочиталау неком приручнику где је реченода много морамо волети себеда бисмо могли волети и друге

Једном руком, несвесномилује своју другу

РЕНЕСАНСА

На хиљаде обичних и необичних бебана сликама италијанских сликараширом свих тих галеријаширом читаве предивне Италијеостављају неку чудну празнинуза собом.

Та лица почевши од Христа у наручју па све до анђела што ведро путују небомлица су стараца а главе су им веће од удовадок њихове мајке, богородицеили обичне дамеза богатим столом су баш онакве какве и јесуу датом трену.

Младе. Складне. Око њих вечна гозбасвијених колена. У молитви. А деца остарелапре времена.Гозба иначе скрајнутог неба.

Или је најтеженасликати туђе дете,а ни анђели нису увек баш сасвим твоји,

70

венецијански сликару.Као ни девице.

У Брери, додуше, усред Милана,у једном углу стоји слика богородице-црнкињеу њеном наручју јесасвим нормалан Христ-бебацрн, додуше, али на њој ни потписаа под њом

ни речи о слицини сликаревог имена.

71

72

КОЛУМБИЈА

Изађеш на улицу, кад велики облак стоји пред тобому равни ти чела, толико близу да могли бистеда потапшете један другог по рамену,и ти и облак, изненада, попричате о свему

Облак велики као атомска печуркаа бео као памук најпамучнијиодлебдео са оних тамо поља

ЗакорачишУђеш у његаИ, одједном, нема те

Чак те ни андски кондорвидео није

Док одасвуд одјекује песма колумбијске децекоја рецитују поезију за одрасле, ону, о срцу,о души што увек залута негде па се никад не врати

После ујутру заједно једете пржене бананеи дуго одјекује смех

73

ПРАШКО ЗЛАТО

Након златног Прага, Кафке, Храбала и„Златног тигра“ па Холана и оног стана из којег 15 година није избивао исвих тих Пжемисловаца, торњева, астро-масонско-

-карловскихсветова због којих свака пета зграда неким шестаром

гледа, и алхемијским оком чуваног града,па Мухе, Храдчана, четврти јеврејске, Јесенске,па прашких пролећа и спаљеног Хуса, Мале Странемостова, меканих калдрма, марионета, Ахоојпан Чапек! Ахоој пан Менцл! Ахоој пан Дворжак,пан Сметана, ахоој! Ахоој пан Сварек! Ахоој, пан Моцарт, ту где био си пан, ахоој, голубовиза чијим крилима је отишла душа наклапала Бохумила иахоој, теби, мекана туго увијена у целофан смеха!А изнад свега, посебно теби јуначеиз чешких цртаћа, Кртек Зденеккоји се клатиш над свим оним тезгамаи којег случајно нађох на прашњавој полицимеђу сликовницама из свог детињства, у онојзваној „Кртић и аутомобилчић“: тамогде кртица од смрскане дечије играчке

74

направи себи превоздо мирног починка, онајкоји од свих аутомобила на светунајлепше зуји, и између свих тих великихточкова никуд не хита, него се самоједној кући враћа.

Ахој, и некадашњој мени у свету од чистог злата.

САМО У ОЧИМА

Голо грање дрвећа пред кућому зимско јутроличи ми на свеже опрану мокру косукоја пада преко избледелог лица и очијуједне испуцале фасадеи ту увек има неке туге, а иветар је ту, да свему дода лепу шансону.

Ал’, помишљам како би билода уместо своје косе која ми падапреко лица и шамара га док је сушим феномвидим гранчице које падају доле долеи отресају толико годишњих доба

Да ли бих и са тог грања тако лако бралаисте те слатке а натруле јабучицекоје су ипак само у очима

75

РЕЧИ

Плашим се људи којиу пола седам ујутру пишудуга, мудра писма. Онихкоји и не трепнувши настављају разговорса тобом и преко затворених врата WC-а, или докса пода скупљаш срчу или просут талог. Онихкоји, док ходате улицом, застају на сваких неколико метарапрепречујући ти пут, не би ли, узподигнут прст или млатећи дланом, подвукли своје веома важне речи или тек оно о цени јунећег бута и снегу на Копу а пролеће је. Онихкоји ти пошаљу мејл (раном зором, наравно!)а онда те сместа о томе обавестеи поруком на мобилни и у сандучићимасвих друштвених мрежа и уз то додају„Прочитај и пиши када стигнеш, мила.“ Онихкоји те продрмају ноћу док спавашупутивши ти питање „Спаваш ли?“ и при том, узмалу паузу додају и оно кењкаво „Љубави“. Онихкоји завршавају сваку своју реченицу речима:„Шта да ти кажем“, а онда наставе још једномиспочетка. Оних који су речи без речи. И оних

76

77

који дрхте због сувишних запета између речикоје су ти написали, и оних који умећу у свецитат из већ цитираног. Оних који док ти причају идахћу о нечем морају да, горе-долегладе ревер твог сакоа зурећи у њега, или да ти при том скидају миц по мицдуго дуго невидљиву длаку са раменачинећи то тако предано и обазриво као дадовршавају зашивање твог телакоје је било расутои раскомадано од самих крпица сачињеносве док ситним бодом није кренулауправо њихованезамењива речправи штеп

ПРАВА ПЕСМА

Петру Милорадовићу

Била је то теглица шумских јагодакоју ми је послао песникувијену у есеј Андреја ТарковскогУтиснуто време

Андреј каже да је време услов за постојање нашег Јаи да је стање:пламен у коме живи саламандер наше душе

Онда су јагоде можда биле ускраћенеза своје, сасвим скромно, воћно сећање,једним покретом прстију који су их откинули са танке петељке –а било је то време анонимног берача, уписано у црно под ноктом –

Али гуштери у некој трави их можда још увек памтедок не постане прекасно или прерано и за њих,јер њихова душа с нашомосим у метафораманема ама баш никакве везеили се то само чини

78

79

РОДА У СНЕГУ

Пре недељу дана у пољу крај рекевидео си родустајала је тамо, у снегу,под крошњом дивље јабуке, сасвим мирна

Партнер јој умро, а онаније одлетела на југсмрзавала се и само је мрдала кљуному простору неког шибљика твог детињства

А ја се питам шта би било када би изненаданеколико рода тамо са југапроменило правац свог летапомешавши стране светаи када би се вратиле тој једној, самотној, поблесавелојкоја више не разликује снег од свог перјаи сада гура кљунпод корицу леда танким слојем пахуља прекривену

Да ли би онда и свет променио правацда ли би њиме потекле саме пролећне воде

да ли би можда небом летеле саме бебе неношенеистим тим родама којима је било реченода морају некуда једном годишње да отпутујуи да тамо увек треба да носе врхове крилаумочене у мастило, баш због тих страница Или би једно детињство и даље лежалоу дубоком снегу и чекалода му се врати прво словолепше написано

80

СНОВИ НА ТОЧКОВИМА(Аутобус 5)

Сањала сам аутобус који превозисамо снове. Тамо, на станици, стајали су људии испраћали их са тремом, дрхћући,као малу децу коју први пут самушаљу некуда.

Аутобус је био сасвим празан.Тек наизглед. Врата су дуго стајала отворена.

Неко са станице је чак дубоко у себи замолио свој сан да не дозволиотварање прозора помисливши на промају. Или нестанак.

Неко са станице се дубоко у себикајао јер је помислио како то није биобаш прави сан који би се могао послати тек тако, у

бестрага.

Неко са станице је носио са собомполовину чоколаде грицкане у ситним сатимаверујући да ће његовом сну затребати остатак сласти.

81

Било је страшно и тешко тек тако пустити своје сновенекуда где ћеи сами можда сести за волан.

Али најстрашније од свега, било је свима тода ће се можда баш њихов сан, у тој гужвипомешати са другима.

82

83

СТРАТОСФЕРА

Који год албум да отворимиспада из његабарем једна твоја фотографијаТу је и она, смртно озбиљнаукрадена ти из новчаника пре растанкаспремназа нови пасош и личну

Онда их поређамлепезу твојих лица с једнелепезу твојих лица с друге стране столаи пружим своју десну играјући сасвојом левомремиу твоје и у своје име

И све их вратимна њихова уобичајена местау хербаријуме лица и градова и хиљаду сасвим будаластих разлогапита зашто

84

новопронађене муње ударајуса врха облака увису стратосферуи много су ређе од оних које ударају према тлуили се јављају између облака

И како је могућеда смо чак и тамоиз једног распаднутог шпиластигли

ПАДАЊЕ У НАСЕЉЕНИ ПРЕДЕО

да дуго падамо са врхалиста травеи никада се не посечемо о њихов руб,да то буде лет у насељени предеои да треперимо, опипавамо,ширимо се преко својих граница,да буде нешто нас у сваком тесномосмеху који бисмо могли срести,чекању бицикла крај зида,сненим очима возача, ширењу зеница,да не пречујемо тишину у шŷмупричања, да се не догоди дане приметимо руке, спуштене усред кретањадва тела која заједно са лишћем клизе кроз неки парк,да не заборавимо на додиркоже и дугог звецкања,када камен разбија стакло и тихог шуштањаспреја што пише по бетону, да осећамокако талас лови таласлови талас и коначно чини кретање,како се речи подижу, пене и глатке,а ућутале ствари проговоре,да прсти на ногама пронађу ослонац на зиду,

85

да будемо заједнои сами,и да на крају не превидимо онај тренутак,када се у јутарњем мракупогасе улична светла

86

87

НЕШТО СВЕТЛИ

Слика неурона у мозгу, скупа ћелијаидентична је слици космоса,скупу галаксија, окруженихзвездамаи црним рупама

Погледајте само те две фотографијекоје је упоредио докторандса Brandeis University

И на једној и на другој у средини је нештопопут жуманцета које се расипа медузиним крацимаМада, то вас не асоцира на доручак од јутросвећ на вечност

Дивимо се! Људски мозак једнак јеУниверзуму, били смо у праву! Одувеки трајно с небом у вези!

Али, ако је том обичном сликомсве потврђено, шта онда са мишљу? Је ли она ретка звезда падалица која сена фотографијама, као и духови не појављује,

88

или је чинебаш те црне рупеу којима су и простор и времебесконачно закривљени?

89

ЦРНА РОТКВА

Рендам црну ротквудок напољупадаситан снег,

вејем љуткасте, беле пахуље на даску од бамбусовог дрветаа оне прште и на оно на шта не би смеле:на сто, столице, кухињски под, руке.

Кад посечем прсткап крвиупије белина.

Бог и ја, упослени сличним,у јединству трајне разлике:он без расипања пријатне љутине,ја без једне капи крвикоја љутину блажиа да тога нисам ни свесна.

И тако, рендамо дугои једно и друго,

90

и једно друго,док нас не савладаипак, увек истаглад.

А напољу, мећаваизван нас одавно трајеи тако лако, без икакве бриге,помете свакипа и заједничкипраг.

91

ЂУБРИШТЕ И ЗЛАТНА КИША

Наслов шестог, новог рукописа Ане Ристовић Мете­орски отпад, свесно рачуна са читалачким призива њем Дисових стихова о људском паду из „невиних даљина“ у Шејкин свет-ђубриште, односно златне мàне, божан-ске кише која је старозаветне Јевреје спасла од смрто-носне суше, подаривши им снагу за одлазак у Свету земљу. Савремени човек, међутим, извесно је изгубио ону пренаталну везу са митовима који имају универ-зално значење, већ непрестано у својству сведока и посматрача присуствује различитим перформансима и симулацијама оног исконског космичког и космоло-шког порекла живота појединца и цивилизације. Због тога у уводној песми „Златни отпад“, песникиња у иро-ничном и квазипропедеутичком тону даје савете о на-станку света и његовој потоњој судбини: „Нешто од тог/ златног отпада/ донело је и/ живот на Земљу/ некда“. Тиме је и само постање свакако ближе природнонауч-ној него религијској, библијској егзегези, што се и касни-је тематизује у појединим завршним песмама збирке („Закони природе“, „Нешто светли“). Поетичка тенден-ција иронизације и снижавања тзв. метафизичког по-тенцијала и нивоа значења текста – карактеристична поготово од треће ауторкине збирке Забава за доконе кћери (1999), присутна је као носеће структурно начело

92

и овог рукописа. Златни отпад или киша, наиме, нису нешто што ће човека обожити, пробудити у њему осе ћа-ње светог заједништва, већ супротно – указати му на пропа дљи вост и пролазност његовог постојања у фи-зио ло шкој кутији тела. У свету који – сасвим парадок-сално – управо негује и глорификује идеал тела.

Метафора „златне кише“ стога упућује на „перута-ње коже“, „љуштење материце“, „свраб под прстима“, „опадање косе“, дакле све оно што је знак иритације и кризе тела, без обзира на нужни процес дегенерације и старења. Тело је ентитет који се у новим песмама Ане Ристовић опсервира на начин физичара, анатома, фо-рензичара или фотографа, а поетски акценат свакако није на његовој сензуалности и лепоти, довршености и сексуалности, већ на скупу функција и манифестаци-ја, које као да исписује хладно хируршко око Готфрида Бена. У песми „И даље ме има“ јунакиња се свесно ди-станцира од сплета органа који творе тело, свесно их релативизујући поредбеним везником „као“. У погово-ру „Поетика контрапункта“ за издање изабраних песа-ма Ане Ристовић P.S. (2010), Ален Бешић констатује да је за ауторкин поглед на свет „парадигматично искуша ва-ње и испољавање другости“. Ако је у ранијим збиркама та другост била условљена различитим културолошким, номадским, родним, интертекстуалним и жан ровским преображајима, аналогијама и контрастира њем, другост ове збирке почива на што већем отклону од субјекти-визованог лирског говора, без обзира да ли је реч о

стиху или прози. Жанровска индиферентност и интуи-тивно, а не конвенционално трагање за формом, била је одлика и претходних збирки Ане Ристовић, увек на граници према прозном дискурсу. Особито у једној од нај оригиналнијих збирки савременог српског пе сни-штва Живот на разгледници (2003), питање генолошког лика песништва поставља се у заоштреној егзистенцијал-но-онтолошкој дилеми. Оно нас тако одређује не као бића извесних схематских структура, већ као своје врсна бића путописа и есеја, дакле оних који с једне стране описују и пресликавају свет и оних који – с друге стра-не – истражују облике лепоте и бола са подозрењем и су мњом, у бројним „жанровима песимизма“.

У погледу основног поетског тоналитета, темпера-мента и тематике, као и кључних стилско-реторичких поступака, Метеорски отпад се отвара ка својеврсном сведочанству или коментару савремене урбане ствар-ности, чак и неким решењима која су карактеристична за српско песништво ангажовано-критичког усмере ња седамдесетих и осамдесетих година прошлога века. Тиме се свакако сугерише један посебан меланхолич-но-иронијски, али уједно и трезвено-рационалистички поглед на свет, виђен, дакако, женским очима које не узмичу од „баналности бележења свакодневице“ и ве-ристички обликованих ситуација. Напротив, на њима се у овом рукопису готово без изузетка инсистира. У њему такође не постоји организација циклуса, већ се

93

94

као некаква демаркациона линија могућих већих цели-на појављују песме означене као „Аутобус“ (1-5), са ра-зличитим поднасловима. Оне су примери специфичних, измаштаних прича о људским судбинама, које имају до-кументарну подлогу кроз искуство посматрача, лирске јунакиње која им се попут објектива камере увлачи под кожу. Тиме стилизује причу која није, међутим, незауста-вљива као у прози, већ се симболички прекида, и тексту обезбеђује неопходну „дозволу“ да и даље функ цио-ни ше као песма. Иако се чини да у једном броју дужих песама ауторка свакако наговештава неко своје буду ће поетичко опредељење ка што већој огољено сти изра-за, метонимијским уланчавањима слика, опсер вација, детаља који чине један портрет или призор. Било да је реч о дескриптивном и/или наративном поступ ку са еле ментима путописа и есеја, Метеорски отпад про-воцира дијалог супротности, агон, сучељавање ис каза који својим симболичким прототекстом увек упу ћују на властито (литерарно, политичко, културолошко, ауто-биографско) порекло.

Свакодневни односи и искуства осветљени су из не-очекиваних ракурса, где се поједином, наизглед без-личном догађају одједном додељује повлашћена улога. И то управо са становишта сталне размене иронијске и метафоричке димензије опажања, а самим тим и чита-ња текста. Када, на пример, говори о губитку појединих телесних органа зарад песама и књига, песникиња ће на крају увести и топос срца, који ће у оваквом друга-

чијем контексту изнова бити препознат као „храм љу-бави“, песничког надахнућа, романтизовани идеал у ком се зачињу песма и књига. Но, оно је тек нешто веће „од шумске јагоде“ и насмејаће се стиховима љубави за које читалац наивно мисли да су његов усуд: „А онда ће га позобати нека мала птица/ и одлетети, стварно,/ неметафорично,/ у оне висине које ниједна песма/ још увек досегла није“. Да ли је овде реч о урушавању пије-дестала поезије, оне „критике метафоре“ како је песнич-ко искуство, као плод апсолутне инспирације и заноса, пред крај живота помало неспретно, неочекивано, али крајње сурово артикулисао Бранко Миљковић у својој последњој збирци Порекло наде? У досадашњем пе сни-штву Ане Ристовић чин писања поезије као и њен култ (дакако саздан на кулама од песка других књижевних предложака и отклона од њих), увек је подразумевао субверзиван и корозиван карактер, чак и неки гест из-ругивања. Али се полако ослобађао наслага заводљи-ве игривости књижевних алузија, те „забаве за доконе кћери“, и почео да функционише као фундаментални постулат који на нов начин редефинише и стварност и поезију, и субјект и тело, као и њихове међусобне ре-лације.

Реалност са свим својим баналностима бива луцид-но регистрована, што је видљиво из читања неких од песама („По мери човека“, „Тесла на одмору“, „Мирка“). Трагичност нечије судбине насловом се изједначава са таблама у којима се људима прописује шта је дозвоље-

95

96

но, а шта не („Smoking/No smoking“). Тако се стара, ху-манистичка Хамлетова дилема „бити ил’ не бити“ по-ставља из сасвим маргиналног, поништавајућег угла гледишта, при чему је то и такво гледиште, заправо пан-дан једној врсти „безличног песничког приповедања“ са меланхоличном поентом, иза које се назире сенка трагичног човековог искуства, безнађа и ускраћено сти. Тако се у једном броју песмама управо одвија права из-мена унутрашњих, готово приповедних говорних чи-нова: од „ја“ субјекта, преко разговорног (квази) дија-лошког „ти“, до неутралне, дескриптивне ситуације у трећем лицу.

Горчина и губитак илузија у појединим текстовима из последње збирке сугестивно утичу на читаоца онда када имају метафоричко-симболичку поенту, упечатљи-ве слике и неку врсту унутарње динамизације говора. Као да лирска јунакиња улази у свест неких од својих ликова, саосећајући са њиховим могућим животним при чама, на пример у песми „Терор љубави“ (Аутобус 4): „Седи ту мирно, скамењеног и блаженог лица/ скоро застрашујућег, у љубави смрзнутог/ као да ничег на овом свету/ осим осим њеног осећања нема/ Волим те волим те волим те волим те/ Воли ме воли ме воли ме воли ме“. Јунакиња замишља своју идеалну љубав са мушкарцем кога још није ни упознала, али истрајно гра-ди свој романтични идеал, подстакнут саветима из при-ручника како је потребно најпре волети себе да би се волео други. И као да се читава прича зауставља на ње-

ном готово аутоеротичком снатрењу док траје градска вожња аутобусом.

Песникињино настојање да проникне у повезаност између микро и макро космоса, појединачне мисли и свепрожимајућег светла „златне кише“, неуронских све-тлосних варница – у овој збирци наговештавају немо-гућност и колапс, осим у сновима и сећањима, у пре-ображајима телесног до ониричке границе на којој још увек постоје одблесци смисла. Као да је ту једино могу-ћа и љубав, тако присутна у претходне две песники њи-не књиге, а у Метеорском отпаду – готово скрајнута. Аутоиронизација теме женствености, материнства, од-носно рађања стога је видљива у песми „Мајчински пра-ведна“, која је једна врста деривације познате песме „Око нуле“. Рађање лото-лоптице на којој је уписана нула из женског/мајчинског тела, које је и само застра-шујуће прецизно у својој дисфункционалности, потвр-ђује ауторкину водећу идеју о путовању у унутрашњост тела, као у средиште земље. Око и интуитивни песнички поглед људско тело виде као на сликама фламанских мајстора: углавном на часу анатомије приликом обдук-ције, при чему се то саопштава мирно, готово научном дикцијом. Имам у виду можда кључну песму читаве збирке „Тело“, које се исказује као наличје оне витали-стичке, екстатичке космогоније коју је проживљавао Растко Петровић, или чулног, тактилног „континента коже“ (Д. Ј. Данилов), на коме су уписана сва сећања. Између тела и језика (књиге) успоставља се једна дру-

97

98

гачија релација која негира првобитну постојаност сло-ва и смисла. Јер као да је човеку чешће даривана смрт но живот, и иза остатака ток „мумифицираног света“ настаје књига са могућностима њених тумачења. Ако свет зависи од тумачења, онда Ана Ристовић оваквим стиховима сугерише његову, односно нашу веома су-морну садашњост, али и будућност.

За разлику од некадашњег доживљаја блештаво сти, који су у ранијим збиркама несумњиво доносили ерот-ски ужитак и насладу, сада се слављење тела претво-рило у помно рентгенско скенирање:

Данас, док ходам улицама, не видим више нагатела, већ њихове унутрашње органе:срце оног човека загледаног у мале огласе за стандрхти скупљено на величину бебине песнице,црева оног тамо, уморног, на клупи у парку,кô морнарска ужад у тешкој врећи,кости оне жене што споро прелази улицу,већ сасвим налик крхким свиралама,вене оне младе продавачице у радњиса прескупом одећом у коју не свраћа нико,те муње на пролећном небу, пред грмљавину,плућа, бубреге, јетру, слезину, крв и лимфу,нечије унутрашње ухо у којем одавно нема одјека,материце на чијим зидовима дремају сенкејош нерођене деце, сперму што напиње реакторедо пуцања, али се враћа у свој неми бездан тестиса...

Овај одломак је изванредан пример како се метони-мијски конструисан исказ трансформише у метафорич-ко-симболички трактат о приватним и универзалним људским егзистенцијама, датим неочекиваним поетским средствима. Унутрашњи органи тела као божанског лика тако постају корелативи различитих мушких и женских судбина, кризе и патње у савременом свету, једначине интиме која свој кôд носи у себи самој, а не у неод ре-ђеној мистичној души или прозирној кожи. Конкрети-зовање онтогенезе наталоженог људског искуства кул-минира у аналогији људске главе са главицом купуса, што песми даје и сасвим предвидив, ефектан, гротеск-но-циничан обрт, пре констатације да „после двадесет година, ваљда, и сам негде путујеш унутра“. Овде се срце не помиње; њему је посвећена песма „Арт“, где је срце краве као својеврсни артефакт изложено „у по-себној, сасвим малој просторији“. У тој просторији, где се трага за смислом тог органа, нема никога. И стога влада савршена тишина. Ова песма, конструисана као својеврсна постмодернистичка уметничко-поетска ин-сталација, прецизно артикулише савремени цивилиза-цијски самозаборав у Метеорском отпаду Ане Ристо-вић: разочаравајућу амнезију духовности и мирење са законима „утиснутог времена“, у коме нужно пребива пламен наше душе.

Бојана Стојановић Пантовић

99

О ПЕСНИКИЊИ

АНА РИСТОВИЋ је рођена 5. априла 1972. године у Бео граду. Дипло ми ра ла је српску књижевност и језик са општом књижевношћу на Филолошком факултету у Београду. Објавила је шест збирки поезије: Сновидна вода (1994, „Бранкова награда”), Уже од песка (1997), За­ба ва за доконе кћери (1999, награда „Бранко Миљко вић” и награда Сајма књига у Игалу), Живот на раз глед ници (2003), Око нуле (2006) и P.S. – Изабране песме (2009). Добитница је немачке награде за младу европску пое-зи ју „Хуберт Бурда” (2005), као и награде „Ми ли ца Сто-ја диновић Српкиња” за збирку P.S., 2010. године. Њене песме су превођене на енглески, немачки, сло вач ки, македонски, сло веначки, пољски, бугарски, швед ски, шпански, француски и фински је зик и објављене су у више домаћих и страних антологија као и у број ним до ма ћим и страним часописима. Песничке књиге су јој пре ведене на словачки, сло ве начки, мађарски и не мач-ки језик. Преводи са словеначког језика. Члан је Срп ског књи жевног друштва, P.E.N. центра Србије, Удру же ња књижевних пре во дилаца Србије и Društva slovenskih pi sateljev. Живи у Београду.

101

САДРЖАЈ

Златни отпад . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7И даље ме има . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8Smoking/No smoking . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10По мери човека . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12Тесла на одмору . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16Мирка . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18Слободна тема: На летовању . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21ИД . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23Осмех (Аутобус 1) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25Ретке врсте птица . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27Ђаво је мајстор из фризерског салона . . . . . . . . . . . . . . . 28Пеглом преко црте . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 30Претпразничка . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32Пролећна . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34Видиш ли? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35Коморе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36Зекино ухо . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 39Поток, један (Аутобус 2) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41Ситан бод . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43Трајна тетоважа . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 44Именице . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 45Бар-код девојка . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 46Кућа . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 48Без наравоученија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51

102

Тек овлаш . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 52Бурма (Аутобус 3) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 53Јавна распродаја . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 55Мајчински праведна . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 57Тело . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59Закони природе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 61Књига . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 63Политичка коректност . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 64Историја . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 66Арт . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67Терор љубави (Аутобус 4) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68Ренесанса . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 70Колумбија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 72Прашко злато . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 73Само у очима . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75Речи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 76Права песма . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 78Рода у снегу . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79Снови на точковима (Аутобус 5) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 81Стратосфера . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 83Падање у ненасељени предео . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 85Нешто светли . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87Црна ротква . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89

Ђубриште и златна киша(Бојана Стојановић Пантовић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91

О песникињи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101

103

Ана РистовићМЕТЕОРСКИ ОТПАД

издавачКултурни центар Новог СадаКатоличка порта 5, Нови Садтел: 021 528 972факс: 021 525 168e-mail: info@kcns.org.rswww.kcns.org.rs

за издавачаДр Андреј Фајгељ

ликовни уредникМаја Ердељанин

графичко уређењеМарија Црвени

припремаВладимир Ватић

штампаАртпринт Медиа, Нови Сад

тираж300 примерака

CIP – Каталогизација у публикацијиБиблиотека Матице српске, Нови Сад

821.163.41-14

РИСТОВИЋ, АнаМетеорски отпад / Ана Ристовић. – Нови Сад : Културни центар Новог

Сада, 2013 (Нови Сад : Артпринт Медиа). – 104 стр. ; 19 cm. – (Едиција Џепни анаграм)Тираж 300.

ISBN 978-86-7931-320-1

COBISS.SR-ID 278499591