58 PEČAT 08/200858 PEČAT 08/2008

FELJTON

alo da je koji državnik u istoriji Srbije bio toliko predan traga-nju za mirom koliko je to bio

Slobodan Milošević. I malo da je ko bio toliko optuživan za izazivanje ratova ko-liko on. Najveći deo njegovih državnič-kih aktivnosti bio je posvećen nalaženju mirnog rešenja u raspadu jugoslovenske države. O tome je toliko svedočanstava da je odista neverovatno kako su današnji „mirotvorci“ uspeli da nametnu taj obra-zac delu srpske javnosti. Samo ovlašni, a pogotovo podrobniji, uvid u razna me-moarska svedočanja stranih aktera ovog krvavog raspleta pružaju veliku potvrdu ovih mojih reči.

NEGATIVNA ODLUKA U BIJELJINI U traganju za mirovnim sporazumom za BiH 2. januara 1993. u Ženevi je u okviru Međunarodne konferencije o biv-šoj Jugoslaviji predložen Vens-Ovenov plan. Koautori ovog plana Dejvid Oven i Sarjus Vens predvideli su da BiH kao celovita država bude neka vrsta federacije sastavljena od deset kantona (pokrajina): tri muslimanske, tri srpske, tri hrvatske i jedne multietničke koju bi sačinjavalo Sarajevo i njegova okolina. Kantoni istog etničkog sastava bili bi načinom razgra-ničenja onemogućeni da stvore osnovu za etničku državu u okviru granica BiH kao države. Odluke bi se donosile kon-senzusom predstavnika sva tri naroda.

Nova država ne bi imala vlastitu vojsku, o sprovođenju i nadziranju plana brinule bi međunarodne snage... Vojsci Republike Srpske bi bio dat rok od nekoliko me-seci za povlačenje u svoj etnički prostor. Ona je u tom trenutku i u vojnom i u svakom drugom pogledu bila superiorna u odnosu na sve druge oružane formacije i vojske koje su se munjevitom brzinom zahvaljujući pomoći muslimanskih, kao i zapadnih država, naoružavale.

Milošević je uporno i sistematski radio na popravljanju ovog plana u korist Srba i u tome imao velikog uspeha. Izborio je koridor srpskih kantona sa Srbijom kroz Posavinu a pod kontrolom UN-a, kao i sastav ovih mirovnih trupa u kojima bi bili i Rusi... Istovremeno sa tom diplomat-skom lavovskom borbom suočavao se sa velikim nerazumevanjem vođstva Srba iz Republike Srpske na čelu sa Radovanom Karadžićem i Momčilom Krajišnikom. Oni su, naime, svoje učešće u razgovo-rima sa međunarodnim predstavnicima i hrvatskom i bosanskom stranom svo-dili na stalno odbijanje i na sve predloge

koji su dolazili od međunarodnih faktora uporno izgovarali – ne. Nikola Koljević, kao član Predsedništva, bio je znatno ra-zumniji i popustljiviji. Inače, Nikola Ko-ljević bio je moj prijatelj mnogo godina pre raspada Jugoslavije. Pored političkih tema razgovarali smo i o mnogo čemu drugome. Koljević je bio vrstan šekspi-rolog, odličan poznavalac džeza, umeo je i lepo da svira na klaviru. Sa njim su razgovori zaista uvek bili prijatni, srdačni i zanimljivi.

Prilikom čestih boravaka u Ženevi i se-dištu UN-a, Milošević je u pauzama sed-nica znao da me uputi kod rukovodstva RS, kako bi ih zamolio da ne odbijaju odmah ono što će sigurno drugi odbiti: “Otiđi, molim te, sa ovim nacrtom do-kumenata do Mome i Radovana i ube-di ih da na samom početku sednice ne kažu – ne. Neka puste Aliju ili Franju da to odbiju. I kaži im da sigurno znam da je za hrvatsku i muslimansku stranu taj predlog neprihvatljiv i da će ga oni odbi-ti. Ako već ne mogu da kažu – da, onda neka bar ne budu prvi koji će to odbiti.“

Piše MILOrAD VUčELIć

Slobodan MiloševićNeispričana priča VIII

Atina 1993.

Kako je Slobodan Milošević uspeo da ubedi rukovodstvo

Republike Srpske da ipak pregovara

sa Ženevom i da potvrdno odgovori na

Vens-Ovenov plan

M

PEČAT 08/2008 59

FELJTON

Milošević je bio izvanredno vešt pregova-rač i uglavnom je, na osnovu pouzdanih informacija i zahvaljujući svojoj sposob-nosti predviđanja, znao šta će se dogoditi. U to najčešće nije mogao da ubedi srpsku stranu ni u BiH ni u Srpskoj Krajini.

Slobodan Milošević je, takođe, s pra-vom, a to su svi kasniji događaji pokazali, bio ubeđen da ovaj plan nije prihvatljiv za Aliju Izetbegovića i da ga on prihvata samo zato što neće da povredi međuna-rodne faktore i što se uzda u to da ga Srbi neće potpisati. Svima je bilo sasvim jasno da je Vens-Ovenov plan bio izuzetno pri-hvatljiv za hrvatsku stranu. Tako je tada kolao vic da skraćenica njihove vojne formacije HVO u stvari znači „Hvala, Vens-Ovene!“.

Srbija je već bila prilično iscrpljena pomaganjem srpskom narodu u borbi za opstanak. Bila je suočena sa daljim pooštravanjem političkih i ekonom-skih sankcija. Sve to je Milošević pored svoje principijelne i čvrste opredelje-nosti za prestanak rata imao u vidu u ovim pregovorima. Zato je prihvatio

Vens-Ovenov plan. „Rat mora stati“ če-sto je ponavljao.

Skupština RS na kojoj je razmatran Vens-Ovenov plan održana je u Bijelji-ni. Diskusija i raspoloženje na skupštini jasno je upućivalo da će plan biti odbijen. Slobodan Milošević je sa Dobricom Ćo-sićem i Momirom Bulatovićem uputio pismo Skupštini RS. Pismo je bilo veo-ma oštre intonacije i tadašnji ministar inostranih poslova Vladislav Jovanović otputovao je u Bijeljinu (u toku noći) da uruči poruku Skupštini. Televizija je prenosila ovaj deo zasedanja. Na svim informativnim programima RTS-a ova poruka je u nekoliko navrata objavljena. Rukovodstvo RS oglušilo se o preporu-ku trojice predsednika. Tu se naročito istakla Biljana Plavšić, tada najgovorlji-vija Srpkinja i „srpska carica“, kako su je tad nazivali vođe srpske opozicije: “Ko je taj Jovanović? Ko je taj Milošević, taj Bulatović ili taj Ćosić? Da li je njih iza-brao ovaj narod? Ne, nije. Predsedniče Karadžiću, vi ste taj koji odlučuje“. Kakav je nastavak ovog govorljivog „srpstva“ i

kako se ono politički i ljudski okončalo u Hagu imali smo prilike da vidimo.

Milošević je, posle ovoga bio izuzetno ljut i nije birao reči kojima je kvalifikovao njihov postupak. Ali on je istovremeno pokazivao izuzetnu slabost i čak boleći-vost prema bosanskim Srbima. Odmah posle svake ljutnje on je tražio neki iz-govor ili novi izlaz za njih. Tako je bilo i narednog jutra. Pozvao me je i iskalio sav bes dodajući opasku da je tu reč „o mojim prijateljima“. Ali već posle sat ili dva on je tragao za novim rešenjima. Odmah su posle negativne odluke u Bijeljini usledile nove sankcije Saveta bezbednosti. Rusija nije stavila veto. Jeljcin se saglasio sa po-oštravanjem sankcija.

NASTAVAK PREGOVORA U ATINI Milošević se dogovorio sa grčkim premi-jerom Konstandinosom Micotakisom da bude posrednik u daljim razgovorima. U trenucima kada se to još nije znalo pred-sednik SRJ Dobrica Ćosić i njegov savet-nik Svetozar Stojanović spremali su se da putuju u Ženevu na nastavak razgovora.

Karadžić i KraJišNiK dELOvaLi su KaO da NEćE NišTa da razumEJu. Nisu biLi svEsNi svih OpasNOsTi KOJE su sE Nad Nama NadviJaLE. Tada ih JE NaJvišE biO svEsTaN miLOšEvićFOTO: ArhivA PEČATA

60 PEČAT 08/2008

LEVE GREŠKE

Svetozar Stojanović je tražio da sa njima pošaljem i televizijsku ekipu. Upitao sam Miloševića o čemu je reč i da li se razgo-vori nastavljaju u Ženevi, i dobio odgo-vor: „Vidi, onaj ko hoće da ide u Ženevu neka ide, ali ako ćeš sa mnom na nastavak pregovora, onda idemo u Atinu“.

Pošli smo za Atinu. Bio je 1. maj i izu-zetno vedar i sunčan dan. Pošto smo se smestili u avion, Milošević je primetio da imam veoma lepe sunčane naočare i onda pobedonosno iz džepa izvadio neko pla-stično, izgrebano i rasklimatano „čudo“ od naočara i stavio ih na oči hvaleći se: “Vidi, kakve ja naočare imam“. Pošto dugo nisam video ovakav primerak na-očara, kakvog više nema ni na lošim buv-ljacima, skrenuo sam mu pažnju „da je u civilizovanim zemljama zabranjeno da se to stavlja na oči jer ne kvari već ubija vid“ i smesta mu ih oduzeo ustupajući mu svoje. Neko je u avionu napomenuo da to nije u redu, ali je Milošević inter-venisao: „Kako ne razumete, Milorad mi je konfiskovao naočare da ne bih brukao državu“. Milošević je bio izuzetno skro-man čovek koji nikada nije pokazivao naročito interesovanje za materijalna dobra i to se često moglo uočiti.

Kada smo stigli u Atinu, zatekli smo Ćosića i pratnju za ručkom. U Atini su otpočeli razgovori koji u oficijelnom delu nisu dali rezultata. Rukovodstvo RS nije prihvatalo plan. Milošević je bez tre-nutka predaha radio. U svom apartma-nu je primao i ispraćao učesnike sednice. Stalno je nešto tražio i zahtevao. Ni on ni bilo ko iz njegove blizine čitavog dana nije ni okusio ništa. Povremeno sam za-vidno bacao pogled na neke druge naše predstavnike koji su se gostili ne znajući šta pre da izaberu od bogate ponude đa-konija u „Astir Palasu“ u Atini.

U jedom od apartmana naša kompletna delegacija je do ranih jutarnjih sati poku-šavala da „slomi“ Karadžića i Krajišnika, kao i ostale, da potpišu sporazum. Svi su bili jedinstveni u tom pritisku, ali je najuporniji i najubedljiviji bio Milošević. Bio je žestok, odlučan i uverljiv. Rukovo-dioci RS govorili su o 62 odsto teritorije za koje Srbi imaju tapije, o teritorijama koje su pod kontrolom Vojske RS, o tome da će ako se razoružaju biti izloženi po-gromu, o zločinima koji su nad njima po-činjeni, o mudžahe-dinima koji se nalaze u muslimanskim voj-nim formacijama... Krunski „argument“ koji se suprotstavljao gvozdenoj argumen-taciji Miloševića, Bulatovića, Ćosića i nas nekoliko bila je Krajišnikova rečeni-ca koju je uporno ponavljao:“Neće to proć’“, misleći na glasanje u Skupštini RS. Nekako smo uspeli da ih privolimo da shvate upozorenja koja je Milošević uporno ponavljao: „Rat mora stati!“.

Nastavak je trebalo da usledi u pre-podnevnim satima pošto smo već bili u novom danu. Nijedan argument do kraja nije bio na strani rukovodstva RS. Delovali su kao da su autistični ili pak kao ljudi koji neće ništa da razumeju. Nisu bili svesni svih opasnosti koje su se nad nama nadvijale. Tada ih je najviše bio svestan Milošević. Imao je razumnu i potpunu podršku Momira Bulatovića. Svima su nam u glavi stalno odzvanjale reči: “Neće to proć’!“.

Bilo je već svanulo kada smo krenuli na spavanje. Svratio sam u Miloševićev apar-

tman. Upitao me je da li sam gladan i do-dao da on „umire od gladi“. Pošto sam dao potvrdan odgovor, pozvao je „rum servis“ i naručio nešto za jelo. Dok smo razgovarali u apartman su ušli konobari sa pokličima „Živeo Milošević“ i sa raznim drugim demonstriranjem odista velike ljubavi i poštovanja doneli posluženje. Sve je bilo krajnje otmeno servirano i postavljeno, tanjiri pokriveni „zvonima“, ali na moje, neprijatno, iznenađenje ispod srebrnog „zvona“ pojavio se omlet! “Šta je ovo?“, upitah zgranuto, „Omlet“, pobedonosno je odgovorio Milošević. „Pa zar vi ne znate šta bi nam sve ovi konobari, koji vas oboža-vaju, doneli, samo da ste naručili i čega sve ovde za jelo ima?“. „Pa, gde ćemo to u ovo doba da naručujemo i maltretiramo ljude. Ali, evo, ja sam naručio tri omleta, pa ćemo ovaj treći da podelimo“. Na moje pitanje zašto nije poručio neko dobro vino, od-

govorio je da ima onih flašica vina u mini-baru, njima smo naposletku zalili omlete.

Toga dana, posle dodat-nih razgovora, Karadžić je potpisao Vens-Ovenov plan pred Izetbegovićem, Bobanom i Tuđmanom. Postavio je uslov da će potpis biti punovažan tek kada ga ratifikuje Skupština Republike

Srpske. Karadžić je delovao veoma nesreć-no i bez spremnosti da ponese punu od-govornost. Krajišnik je bio nezadovoljan i pomalo ljut. Izetbegović je jedva prikrivao svoje nezadovoljstvo što nije stvorio BiH pod muslimanskom dominacijom. Uzdao se samo u dalje srpske neodgovornosti i negativan stav Skupštine RS.

Svoje zadovoljstvo nije krio jedino vođa bosanskih Hrvata Mate Boban, plan mu je omogućio da imaju tri kantona čija je površina daleko prevazilazila broj Hrvata u BiH, kojih je tada bilo 17,3 odsto. Kada nam je prišao, Karadžić mu je pred Milo-ševićem i preda mnom rekao: „Treba da nam ljubiš ruke, dobili ste zahvaljujući nama Srbima državu kakvu ni zamisliti niste mogli“.

Nastavlja se

FELJTON

MiLOŠEVić JE biO izVaNREdNO VEŠT

pREGOVaRač i uGLaVNOM JE, Na

OsNOVu pOuzdaNih iNFORMaciJa i

zahVaLJuJući sVOJOJ MOći pREdViđaNJa,

zNaO ŠTa ćE sE dOGOdiTi

budući da je Nikola Koljević bio vrstan šekspirolog i odličan poznavalac džeza, Milorad Vučelić je u Ženevi sa njim provodio prijatne trenutke, razgovarajući o umetnosti

FOTO: ArhivA PEČATA