Uvod:

Seminarski rad

Finansijske prevare i obmane www.maturski.orgSadraj:Uvod.....................................................................................11. Glavni uzroci finansijskih prevara................................................12. Pojam, glavni tipovi i otkrivanje prevara.................................2 43. Poveanje finansijskih rizika iz tradicionalnih finansijskih izvetaja......................................................................................... 4 - 54. Finansijski due deligence i sedam smrtnih grehova u raunovodstvu...........................................................................5 - 125. Meunarodni standardi revizije protiv finansijskih prevara......................................................................................12 - 13

Zakljuak............................................................................13

Literatura............................................................................14Uvod:Danas su meunarodno, finansijsko i poslovno okruenje suoeni sa opasno naraslim obimom pojava finansijskih prevara, koje ugroavaju dugoronu ekonomsku stabilnost svetske privrede i predstavljaju limitirajui faktor daljeg harmoninog privrednog razvoja, pogotovu napore za smanjenje narasle nezaposlenosti, koja sve vie izaziva socijalne tenzije, politike sukobe i dovodi do opte nestabilnosti narocito u zemljama u tranziciji.Pored navedenog, najvanije berzanske manipulacije (Pump & Dump, Trash & Cash i Insider Trading), javljaju se u takvim oblicima koje je vrlo teko identifikovati. Iako su zemlje razvijenih finansijskih trita razvile mere za zatitu protiv berzanskih manipulacija, one su i dalje neefikasne. Upravo iz navedenog razloga, pitanje spreavanja manipulacija se sve vie svodi na pitanje kako ublaiti njihov uticaj i vratiti poverenje u trita i finansijske izvetaje.1. Glavni uzroci finansijskih prevaraNekvalitetni, nepotpuni i neistiniti finansijski izvetaji, koje podnose menaderi preduzea, banaka, osiguravajuih drutava, javnih fondova i ostalih finansijskih institucija vlasnicima kapitala i ostalim relevantnim korisnicima, mogu se oznaiti jednim od glavnih uzroka uestalih pojava prevara i pronevera, i u svetu i u naoj zemlji. Isto tako, poznate su i posledice greaka prilikom donoenja pogrenih propisa o dvojnim koeficijentima za vrednovanje osnovnih sredstava ill ,,zakonsko" dozvoljavanje mendmentima preduzea da mogu samostalno odluivati o potrebi revalorizacije obrtne imovine, naroito zaliha vrednog materijala i robe, to su mnogi iskoristili da ne revalorizuju takve zalihe u drutvenim preduzeima i preko noi se obogatili prisvajajui drutveni kapital koji im je poveren na upravljanje. Ovi ,,veti menderi" u ,,svojim" drutvenim preduzeima kupuju tu istu robu za svoja privatna preduzea po nerevalorizovanim knjigovodstvenim cenama, iznose na triste i prodaju po viim trinim cenama, pri emu ostvaruju ogromne razlike u svoju korist, to predstavlja legalizovanu prevaru i protiv zakonito otuivanje drutvenog kapitala. Ove pojave, pored ostalog, dovode do ozbiljnog socijalnog raslojavanja drutva, podstiu sivu ekonomiju i uskrauju dravi priliv odgovarajuih javnih prihoda.

Pored navedenog, poveanju broja prevara doprinela je i revizorska profesija svojim odnosnom prema ovoj problematici. Naime, sasvim pogreno se smatralo da nezavisni revizori, prilikom sastavljanja plana revizije, ne treba da poklone veu panju, tokom revizije finansijskih izvetaja, otkrivanju prevara i njihovom obelodanjivanju. Odnosno, da se usredsrede na davanje revizorskog miljenja o objektivnosti i tanosti revidiranog finansijskog izvetaja. Ovakav leeran i komotan stav revizora i revizorske profesije, u uslovima globalnog razvoja trita kapitala, u svetu nije mogao vie da se tolerie tj. energino je zahtevao promenu odnosa, kao i donoenje novih Meunarodnih standarda revizije namenjenih otkrivanju i spreavanju finansijskih i ostalih prevara i pronevera.

2. Pojam, glavni tipovi i otkrivanje prevaraU nizu evropskih drava, pa i kod nas, obiajno pravo i sudska praksa prevaru oznaavaju kao nepotene i neasne postupke, lana i neistinita objanjenja, lana knjigovodstvena dokumenta, nepotpune i neistinite finansijske izvetaje, sakrivanje imovine i druge sline radnje sa nepotenim namerama. U raznim oblicima prevare se manje-vie, javljaju kod veine preduzea ili banaka. S obzirom na injenicu, da trokovi u preduzeima i bankama rastu, sa tendencijom poveanja, menadment nastoji da se pogrenom poslovnom odlukom kompenziraju prihodima od prevara.

Uestalim pojavama prevara, prema praksi razvijenih zemljama, doprinose sledei faktori:

- ekonomski ciklusi - u uslovima recisionih kriza, kada se dolazi do smanjenja trgovine i prihoda, javljaju se velike ,,manipulacije" sa profitima banaka i korporacija;

- neadekvatni kontrolni sistemi - kontrole u bankama i preduzeima, koje ne obuhvataju redovan pregled poslovanja, mogu dovesti do toga da se te slabosti eksploatiu za organizovanje;

- korporativne reorganizacije - esto nisu efikasne i slabe kontrolu, a proces redukcija i zakanjenja izaziva ozbiljne posledice u organizacionoj strukturi i podstie klimu za prevare, naroito od menadmenta srednjeg nivoa, iz bojaznosti da ne bi izgubili svoje pozicije;

- trend zaposlenosti - ukoliko u korporaciji postoji oseaj nesigurnosti radnog mesta gubi se korporativna lojalnost i zaposlenost e manje-vie podnositi lane izvetaje;

- korporativni pritisci - kompanije sa strogim isticanjem performansi su vie osetljive i podloene prevarama;

- tehnoloki napredak - kada doe do toga da se vri transfer fondova u meunarodnim okvirima, tee je otkriti prevare;

- industrijske relacije - prevare odgovaraju industriji (na primer, industrijske grane sa visokim nivoom pouzdanosti postaju snani faktori, koji imaju jedinstven pristup informacijama).U prespektivi na tritu kapitala treba oekivati itav niz krupnih promena kojima e se prilagoavati, tj. adaptirati i prevare. Novim oblicima prevara morae se konstantno prilagoavati nezavisni revizori, finansijski inspektori, kontrolori, sudski vetaci, kao i ostali eksperti koji uestvuju na njihovom otkrivanju. Donoenjem uputstava za primenu SAS-82 (,,Posebne aktivnosti u otkrivanju prevara pri reviziji finansijskih izvetaja"), krajem 90-ih, prolog stolea, urgentno se reagovalo na specifine forme prevara zapaene na finansijskom tritu, posebno na berzama, koje su se ogledale u kupoprodaji akcija i drugih hartija od vrednosti, koje se tretiraju kao posrednike prevare ili brokerske prevare.Meunarodni komitet za revizorske standarde je definisao sledee tipove prevara:Glavni tipovi prevara

Obuhvataju

Investicione prevare

Prevare u vezi sa akontacijama provizija, prevare pri avansnim plaanjima, robne prevare, prevare pri prodaji inostranog zemljita, berzanske prevare, blagajnike prevare, neosnovano dobijanje franiza i sl.

Bankarske i finansijske prevare

Otkrivanje i dokazivanje prevare u osiguranju, hipotekarne prevare, prevare sa ekovima i kreditnim karticama, prevare zadravanja transfera itd.

Direktorske i kompanijske prevare

Steajne prevare, prevare dugog opstajanja firme, posrednike prevare, prevare u prodajnim transakcijama, prevare obrauna plata, prevare sa novcem, prevare sa zalihama i slino.

Pomorske prevare

Smanjenje zapremine, prevare u obraunu pomorskih tarifa i sline pojave.

Kompjuterske prevare

Kompanijske prevare uz pomo kompjutera, prevare sa neautorizovanim softverom, prevare sa kompjuterskim prekidima i slino

Nove probleme sa poveanjem kompjuterskih prevara izazvao je brzi razvoj kompjuterskih tehnologija u preduzeima, bankama, platnom prometu, na berzama, kod brokerskih posrednika, upravama javnih prihoda, elektrodistribuciji, poti i kod drugih institucija gde je intenzivna kompjuterska obrada poslovanja sa stanovnitvom i velikim brojem poslovnih komitenata.

Aktivnosti na otkrivanju i preventivnoj zatiti od prevara usmeravaju se u sledea tri pravca, i to:

1. dopunom i usavravanjem zakonodavne regulative protiv prevara;

2. donoenjem novih meunarodnih revizijskih procedura i standarda koji nezavisne revizore obavezuju da, kada u toku revizije finansijskih izvetaja primete da postoje indikacije prevara, pristupe intenzivnim ispitivanjima i otkriju prevare, koje e obelodaniti korisnicima revizijskih izvetaja; zaotravanje revizijske odgovornosti za otkrivanje prevara doprinee smanjenju ovih pojava u praksi;

3. organizovanjem samozatite protiv prevara na berzama, u preduzeima, bankama i drugim znaajnim institucijama, to je i najvaniji pravac aktivnosti protiv prevara u privredi.

Kod svih uesnika na tristu kapitala, posebno berzanskih posrednika, banaka i u velikim preduzeima, za trajnu aktivnost protiv prevara, koja treba da obeshrabri svakog potencijalnog poinioca prevare, potrebno je formirati koordinacione timove koji bi bili odgovorni za planiranje, primenu i kontrolu svih aktivnosti na otkrivanju prevara i preventivnoj zatiti od njih. Koordinacioni timovi moraju da imaju jasno definisanu ulogu i iroka ovlaenja, koja e im omoguiti pristup svim informacijama, (a posebno raunovodstvenim), potom iroka ovlaenja, dobro poznavanje organizacije, tehnologije i procedure poslovanja, kao i da poseduju korporativnu lojalnost i visoki lini i poslovni moral. Primarno ih treba usmeriti ka proveri postojeih kontrolnih sistema u okruenju, od najvieg nivoa kontrole, koji sprovodi najvii nivo menadmenta do najnieg nivoa operativnog menadmenta, radi otkrivanja slabih taaka u kontrolnim sistemima i spreavanja potencijalnih prevara. Od istraivanja i otkrivanja uinjenih prevara uvek je bolja preventivna zatita od prevara, odnosno bolje je motivisati najvii nivo menadzmenta preduzea ili banke ka neposrednom irokom planu preventivnih mera i aktivnosti protiv moguih prevara, nego ispitivati njihovu eventualnu odgovornost prilikom otkrivanja pojedinih prevara. U sadanjim tranzicionim uslovima preventivne mere protiv prevara su vitalni elementi poslovne politike preduzea i banaka. Posebno je vazno da najvii rukovodioci preduzea ili banke pozitivno deluju na nie rukovodioce i zaposlene u organizacionom lancu na lojalnost firmi i zatitu poslovnih interesa i imovine. Najvii nivo mendmenta treba da podstie uspostavljanje korporativne regulative, sistem odgovornosti i prenos precizno definisanih i kontrolnih ovlaenja na nie rukovodee nivoe, ime e se uspeno delovati protiv prevara unutar sistema.

Za odreeni vremenski period donose se planovi preventivne zatite od prevara, a njihovo sprovoenje je uslovljeno sistematskom kontrolom funkcionisanja internih kontrolnih sistema i proverama izvrenja planova. Organizovanje periodinih anketa i izrada upitnika na koje direktori niih nivoa i zaposleni obavezno odgovaraju jeste jedna od relativno novijih metoda kontrole planova. Pomenuti upitnici obino sadre sledea pitanja:

1. kakvi su stav i dranje menadmenta prema prevarama;

2. da li organizaciona struktura podrava procedure protiv prevare;

3. da li zaposleni uzimaju po dva odvojena godinja odmora;

4. da li je podela odgovornosti adekvatna;

5. da li je menadment u stanju da ostvaruje kontrolu;

6. da li se redovno dostavljaju pripremljeni izvetaji;

7. da li se redovno vre pregled i analiza dostavljenih izvetaja;

8. kakva su bitna zapaanja iz izvestaja itd.

3. Poveanje finansijskih rizika iz tradicionalnih finansijskih izvetajaU procesu uspenog funkcionisanja finansijskog trita kljuni faktor predstavljaju sadrajni, tani i blagovremeni finansijski izvetaji preduzea banaka, ostalih finansijskih institucija, brokera (posrednikih organizacija) i si. Od prezentiranih informacija u finansijskim izvetajima, koji treba na objektivan i istinit nain da prikau efekte uspesnoti menadmenta odreenog privrednog entiteta u upravljanju poverenim kapitalom, zavisi formiranje cena akcije na berzama, komercijalnih zapisa i ostalih hartija od vrednosti. Zaostajanjem raunovodstvene teorije i prakse finansijskog izvetavanja u odnosu na aktuelne potrebe njihovih korisnika, limitirane su u poslednje vreme tendencije globalnog razvoja trista kapitala. Naime, zahteva se poboljanje njihovog sadraja u skladu sa izmenjenim potrebama prakse, s jedne strane, kao i vea pouzdanost i blagovremenost sastavljanja i prezentiranja korisnicima, s druge strane. Tradicionalni finansijski izvetaji (koji fokusiraju suvie informacija o prolosti, a nedovoljno o potrebama budunosti) nisu vie dovoljni za uspenije upravljanje kapitalom u novom trinom okruenju. Oni ne sadre adekvatne informacije o kritinim takama u poslovanju, koje izazivaju odgovarajue finansijske rizike, niti omoguavaju kreiranje dugoronih stratekih odluka ili objektivnije vrednovanje poslovnih aktivnosti za donoenje optimalnih upravljakih odluka.Napustanje tradicionalne forme, sadraja i vremenskog prikazivanja finansijskih izvetaja upravo zahtevaju savremene potrebe vezane za brzi izlazak iz sadanje krize ili podsticaj intenzivnijeg razvoja finansijskog trita, kao kljunog faktora budueg privrednog razvoja. Sredinom 90-ih prethodnog stolea, Ameriki institut javnih ovlaenih raunovoda (AICPA), najvea profesionalna organizacija raunovoda i revizora u svetu je, uoavajuci ovu potrebu, formirala specijalni komitet za unapreenje sistema finansijskog i poslovnog izvetavanja, poznato kao Jenkinsov komitet. Jenkinsov komitet je predloio novi model finansijskog i poslovnog izvetavanja, koji se znaajno razlikuje od sadanjih finansijskih izvetaja. Novi model finansijskog izvetavanja se zasniva na znatno veem obimu informacija o budunosti i u tom smislu: vie fokusira faktore koji treba da utiu na kreiranje dugoronih vrednosti, ukljuujui i nefinansijske mere za ostvarivanje finansijskih ciljeva i bolje usklauje informacije za eksterne korisnike sa informacijama koje su neophodne menadmentu firme, banke itd. U toku rasprave o predlozima Jenkinsovog komiteta ukazano je na opasnosti koje mogu doneti krupne inovativne promene tradicionalnih finansijskih izvetaja, vezano za obezbeenje novih sadraja, koji mogu biti predmet ozbiljne odgovornosti.

Osnovni problem u poboljanju sistema finansijskog izvetavanja je kako ukljuiti mnotvo novih informacija koje su tane i verifikovane, a maksimalno izostaviti informacije koje se formiraju na bazi procena i subjektivnog prosuivanja. Nepouzdane informacije poveavaju finansijske rizike i broj moguih sudskih sporova izmeu korisnika takvih izvetaja na tritu kapitala, sastavljaa takvih finansijskih izvetaja, nezavisnih revizora koji su ih uslovno verifikovali i berzanskih posrednika. Budue izmene u sistemu finansijskog izvetavanja treba, pre svega, da identifikuju novi siguraiji raunovodstveno-informacioni sistem u smislu poveanja kvaliteta i upotrebljivosti finansijskih informacija. Razvoj raunovodstva e se u bliskoj budunosti zasnivati na izgradnji kompleksnog informaciono-upravljakog i kontrolnog sistema, koji e obezbeivati neophodne informacije u realnom vremenu za potrebe same organizacije, njihove investitore, kreditore, dobavljae, kupce, finansijske analitiare i druge korisnike. Od raunovodstvene profesije se oekuje da brzo transformie sistem sastavljanja istorijskih finansijskih izvetaja u nove sisteme real-time ili ,,Just-in-time" informacije, koje e se bazirati na interaktivnim komunikacionim sistemima. Drugim reima, budui razvoj novog sistema finansijskog izvetavanja treba, pored ostalog, da smanji mogunost finansijskih prevara preko nepouzdanih, zastarelih, netanih, nekompetentnih i neatestiranih raunovodstvenih informacija.4. Finansijski due deligence i sedam smrtnih grehova u raunovodstvu

,,Due diligence" je engleska re koja se na naim prostorima koristi kao domaa re i za koju ne postoji adekvatan prevod. Slino nekim drugim terminima kao to su broker, diler, berza, softver, koristi se u izvornom obliku.

Prema merodavnim renicima engleskog jezika za pojam ,,due diligence" su date sledee definicije: briga da razumna osoba izvri odreenu radnju u okolnostima da izbegne nanoenje tete drugim osobama ili njihovoj imovini; istraivanje ili analiza kompanije ili organizacije radi pripreme poslovne transakcije (kao na primer poslovno spajanje ili kupovina hartija od vrednosti); proces u kome, kupac ili investitor u odreenu kompaniju ili odreeni biznis istrauje evidencije predmeta kupovine radi saznavanja da li postoje ,,skriveni kosturi u ormaru".Kao pojam i profesionalna aktivnost due diligence oznaava proveru poslovnog i finansijskog stanja i perspektive razvoja privrednog drutva. Navedeno znaenje due diligence-a govori a obuhvatnosti i preciznosti postupka dijagnoze stanja i procene poslovne i finansijske perspektive privrednog drustva.U transakciji ,,Mergers & Acquisitions" ili drugaije reeno, kupovine privrednog drutva due diligence predstavlja detaljno ispitivanje drutva koje je potencijalni predmet preuzimanja, koje predvodi kupac s ciljem stvaranja sigurnosne mree koja bi trebalo da minimizira rizik, odnosno umanji opasnost od eventualnih iznenaenja koja bi se mogla pojaviti pa okonanju transakcije. To je proces u kojem potencijalni investitor prikuplja informacije o ciljanoj kompaniji, njenom poslovanju i okruenju u kojem posluje, kako bi se obezbedio da e doneti adekvatnu investicionu odluku. I prodavac moe obavljati due diligence motivisan prvenstveno obezbeenjem bolje pregovarake pozicije, jer bi se upoznao sa svojim eventualnim slabostima, zatim potvrdio koje su mu prednosti i jake strane i napokon uverio se u tanost podataka kojima raspolae. Due diligence oznaava i procenu koristi, obaveza i odgovornosti vezanih uz moguu kupovinu ili na drugi nain sticanja ucea u privrednim drutvima, odnosno banci. Provodi se kako bi se obezbedilo da prodavac ne bi namerno ili nenamerno pogreno informisao investitora, te zbog toga investitor mora nezavisno istraziti i potvrditi informacije. Inherentni rizik same akvizicije se znatno poveava ukoliko se due diligence ne provede, odnosno kupiti privredno drutvo bez prethodnog prikupljanja potrebnih informacija moe rezultirati znaajnim finansijskim gubicima za ulagaa.

Due diligence se podrazumeva u sledecim sluajevima, i to: vlasniko restrukturisanje i emisija hartija od vrednosti; transakcije tipa ,,Mergers & Acquisitions", nove emisije deonica (posebno ako se one realizuju u viim iznosima i putem javnog poziva za upis deonica), zajednika ulaganja (joint venture); sporazumi o poslovno tehnikoj saradnji sa dobavljaima i/ili kupcima; zapoinjanje novih poslova koji se elaboriraju u posebnim dokumentima (kao to su investicioni projekti ili biznis planovi); osvajanje (penetracija) novih trzista; traenje veih iznosa kredita kada potencijalni kreditor (poverilac) radi proveru zajmotraioca u obliku due diligence-a, i si. Od prirode i sadrine poslovnog poduhvata ili poslovne transakcije zavisi ko kada i kako eli raditi due diligence. Po pravilu radi ga investitor, tj. privredno drutvo kao uesnik spajanja ili preuzimanja i kupca hartija od vrednosti odnosno akcija kao naina restrukturiranja putem spajanja ili preuzimanja. Due diligence moze raditi kreditor, najee banka kao depozitno-kreditna finansijska institucija. U nekim sluajevima due diligence radi i prodavac kao ciljana kompanija. Kompanija koja se preuzima ili spaja sa drugom, veom kompanijom. Ta mogucnost izrade due diligence-a se svakako odnosi i na zajmotraioca koji svoj kreditni zahtev obrazlae investicionim projektom ili biznis planom. Dobiti odgovor na pitanje svrsishodnosti i opravdanosti preuzimanja nameravanog poslovnog poduhvata, kljuni je cilj due diligence-a. Pouzdanost oekivanog odgovora e biti direktna posledica kvaliteta i verodostojnosti izvora informacija na kojima se zasniva zakljuak due diligence-a.

Zakljuak due diligence-a se daje u vidu preporuka uesnicima odluivanja da zaponu pregovore o realizaciji poslovnog poduhvata ili da se od toga odustane.

Kako kompanijama iz tradicionalnog, tako i onim iz informatikog biznisa neophodan je due diligence. Bitnih razlika u samom postupku obavljanja due diligence-a nema i bez obzira na karakter imovine kompanije tj. fiziki opipljiva (tangible) ili neopipljiva (intangible). Navedenu imovinu, kao uostalom i obaveze, je potrebno to je mogue realnije proceniti, uz napomenu da je procena intelektualne imovine (patenti, licence, trgovake marke i si.) delotvorniji i zahtevniji zadatak od procene realne imovine (poslovni prostori, oprema, zalihe i si.). Due diligence-om je potrebno uzeti u obzir i planove razvoja, ne samo ciljane kompanije (prodavca), vec i investitora (kupca) i sainiti projekciju potencijalnog konsolidovanog bilansa budue kompanije koja nastaje preuzimanjem ili spajanjem.

Na Zakon o privrednim drutvima, regulie etiri pravne forme privrednih drutava, i to: ortako; komanditno; drutvo sa ogranienom odgovornou i akcionarsko drustvo. Za sve navedene oblike organizovanja privrednih drutava preporuka je due diligence. U naelu, due diligence akcionarskih drutava je jednostavnije nego due diligence drutava sa ogranienom odgovornou, dok je u skupini akcionarskih drutava to lake uiniti za javna nego za privatna akcionarska drutva. U obrnutom sluaju radi se o privatnom akcionarskom drutvu. Javna akcionarska drutva su obavezna: da svoje finansijske izvetaje dostavljaju Komisiji za hartije od vrednosti (regulatoru trista kapitala) i/ili berzi; zatim, da objavljuju skraenu verziju finansijskog izvetaja sa izvodom iz miljenja nezavisnog eksternog revizora o finansijskom izvetaju i da, na kraju, objave sve dogaaje od posebnog uticaja na njihovu poslovnu i finansijsku poziciju (disclosure). Meutim, due diligence se u privatnim kompaijama mora uraditi sa posebnom panjom, zato to akcionarska drutva koja ne kotiraju na berzi nisu u obavezi objavljivanja svojih finansijskih izvetaja, kao to ih ne moraju dostavljati Komisiji za hartije od vrednosti i berzi, a isto tako, nisu u obavezi pribavljanja miljenja nezavisnog eksternog revizora o svojim finansijskim izvetajima. I pored injenice da due diligence predstavlja kvalitetnu proveru poslovnog i finansijskog kredibiliteta privrednog drutva, apsolutna zatita investitora i poverilaca jednostavno nije mogua. Naime, izvesnu garanciju verodostojnosti i pouzdanosti informacija (koje se nalaze u finansijskim izvetajima), investitorima i poveriocima bi trebala predstavljati realnost da se finansijski izvetaji moraju raditi u skladu sa strogim Meunarodnim standardima finansijskog izvetavanja i revizije, ukljuujui i Meunarodne raunovodstvene standarde. Ipak, s obzirom na negativna iskustva iz nedavne prolosti (Enron, Worldcom i si.), sa izvesnom dozom panje i opreznosti bi se moralo prosuivati o pouzdanosti finansijskih izvetaja. S razlogom se kae, da su finansijski izvestaji kao egzotini parfemi, vrlo lepo miriu, ali nisu za jelo. Njihova verodostojnost se, u izvesnoj meri relativizuje, to od strunjaka koji obavljaju due diligence zahteva znatno veu panju i poveava njihovu odgovoraost.

Investitori i kreditori trebaju pomo eksperata iz podruja raunovodstva, revizije i finansija, jer zatita koju im obezbeuju regulatorne institucije (kao i ona koja proizilazi iz standarda finansijskog izvetavanja), nije dovoljna. S obzirom na to, da je u svakom sluaju konana odluka kod investitora i poverilaca, a i posledice su njihove, znai nije ih mogue zatititi od njih samih.

U anglosaksonskom i evropskom (kontinentalnom) pravu su prisutne razlike u tretmanu investitora i poverilaca (kupaca) i ciljane kompanije (prodavca). Pored toga, pravni sistemi nekih zemalja su ak bazirani na obiajnom (nepisanom) pravu (praksi), izvedenom iz ranijih sudskih odluka (common law). U prekograninim poslovnim kombinacijama i transakcijama (za koje se obavljaju due diligence-i) razliite pravne rei i prakse pojedinih zemalja stvaraju ozbiljne potekoe.U strunoj literaturi tri podruja se navode kao posebne vrste i tipovi due diligence-a, i to: finansijski, trini (komercijalni) i pravni. I drugi znaajni aspekti se mogu smatrati predmetom due diligence-a, kao to su ovekova okolina, informatike tehnologije, ljudski resursi i si. Naglasak e se staviti na problematiku koja naglaeno karakterizira poslovnu delatnost ciljane kompanije ali, ipak, tri navedena aspekta due diligence-a su najznaajnija. injenica je da su finansijski, trini i pravni due diligence meusobno tesno povezani, a najea veza je izmeu finansijskog i trinog due diligence-a. Naime, finansijskim due diligence-om je obuhvaen preteni deo trinog due diligence-a, a slinost je, takoe, da oba odgovaraju na vei broj istih pitanja iako su to oigledno dva razliita podruja due diligence-a. Ono po emu se ova dva tipa due diligence-a razlikuju jeste injenica da za finansijski due diligence koristimo finansijske izvetaje ciljane kompanije, dok za trini pribavljamo, uglavnom, informacije izvan ciljane kompanije. Trei segment due diligence-a, tj. pravni sadri regulatorni okvir prethodna dva osnovna aspekta, odnosno finansijskog i trinog due diligence-a. U njemu se postepeno tretiraju imovinski odnosi i vlasnika struktura kapitala ciljane kompanije, eventualna intelektualna prava, ugovori sa posebnim partnerima, prava zaposlenih. Zbog svega navedenog, pravni due diligence je zahtevniji od finansijskog i trinog due diligence-a. Centralna taka ukupnog due diligence-a je, u izvesnom smislu, finansijski due diligence, a s obzirom na to da se svaka injenica iz trinog, pravnog ili bilo kog drugog aspekta due diligence-a reflektuje u finansijskom due diligence-u neophodna je tesna saradnja meu timovima.

Najveu specificnu teinu ima finansijski due diligence, tj. njime se, u vidu zajednikog imenitelja iskazuju svi faktori poslovanja privrednog drutva. Zdravlje privrednog drutva manifestuje se osnovnim finansijskim izvetajima koji slue kao osnovna podloga za istraivanje i analizu finansijske situacije, kao i postavljanje dijagnoze zdravlja kompanije. Meutim, polazei od injenice da nedostaci kompanija mogu biti prikriveni i da ih je teko identifikovati izuzetno je vano znati itati i analizirati finansijske izvetaje. Neke nedoslednosti, neloginosti, pa ak i nepravilnosti u pripremi i objavljivanju finansijskih izvetaja, u pojedinim sluajevima, previde ak i renomirani revizor.

Amerika Komisija za hartije od vrednosti (SEC), je provela, pre nekoliko godina, nakon prvih finansijskih skandala postupak revizije revizorskih znanja, posebno tadanjih Big Five svetskih revizorsko-konsultantskih kua, od kojih je jedan AA (,,Arthur Anderson") neto kasnije, zajedno sa Enron-om bankrotirao. Neprihvatljiva raunovodstvena praksa je, smatrali su u SEC-u, doprinosila ulepavanju finansijskih izvetaja po osnovu kojih su onda profesionalni posrednici promovisali hartije od vrednosti, posebno one ijom trgovinom su dobijali obimnu posredniku proviziju. Neverodostojnim finansijskim izvetajima, upravo tada su cene deonica na berzama bile hipertrofirane. Najvea pretnja kvalitetnom due diligence-u su upravo finansijske prevare i obmane koje se, u strunoj literaturi, definiu kao namerno nerealno (iskrivljeno) prikazivanje osnovnih elemenata finansijskih izvetaja privrednih drutava. Kreu se obino, od bezazlenih, tj. umerenih promena raunovodstvenih procena do vrlo opasnih preterivanja u iskazivanju lane dobiti.

U postupku finansijskog due diligence-a posebnu panju treba obratiti na sledee dve osnovne strategije manipulisanja raunovodstvom, i to strategija hipertrofirane dobiti u tekuem periodu (precenjivanjem prihoda i/ili podcenjivanjem trokova), s ciljem da se uini dopadljiva investitorima i kreditorima; strategija iskazivanja nieg iznosa dobiti u tekuem periodu (podcenjivanjem prihoda i/ili precenjivanjem trokova), s ciljem da se tekua dobit odlae za naredni period i finansijski rezultat tekueg perioda prezentuje loijim od realnih.

Howard Schilit, istie sedam osnovnih oblika manipulisanja raunovodstvom, koji se oznaavaju kao ,,sedam smrtnih grehova u raunovodstvu" na koje u postupku finansijskog due diligence-a finansijski analitiari, revizori i raunovode moraju obratiti posebnu panju. Kao okvir za ,,matovite" manipulacije u raunovodstvu, zato su i lansirani termini ,,kreativno" i ,,agresivno" raunovodstvo.

Strukturu prvog osnovnog oblika manipulisanja raunovodstvom (ranije knjigovodstveno obuhvatanje prihoda ili knjigovodstveno obuhvatanje prihoda sumnjivog kvaliteta) ine: prihod proknjien, a usluga jo nije izvrena; prihod proknjien, a kupac nije potvrdio prijem robe; prihod proknjien mada kupac nema obavezu plaanja; prodaja i fakturisanje robe podrunici; kompenziranje neke vrednosti sa kupcem i knjienje kompenzacije kao prihoda.

Knjienje lanog prihoda ,,drugi je smrtni greh raunovodstva", a ine ga: gotovina primljena iz kredita proknjiena kao prihod (kamate na kredit kao prihod); prinos na investiciju proknjien kao prihod; rabat dobavljau vezan za budue kupovine proknjien kao prihod.

Trei osnovni oblik manipulisanja raunovodstvom (poveanje prinosa jednokratnim zaradama), sastoji se iz: poveanja profita prodajom podcenjene imovine; ukljuivanja prinosa ili zarade od investicije kao dela prihoda; prikazivanje prinosa ili zarade od investicije smanjenjem sopstvenih trokova; stvaranje prinosa reaniranjem (preureenjem) pozicija u bilansu stanja.

Prikazivanje tekuih trokova u narednim ili u prethodnom poslovnom periodu, etvrti je osnovni oblik raunovodstvenih manipulacija, sa sledeom strukturom: razgranienje normalnih operativnih trokova; promena raunovodstvenih politika i iskazivanje tekuih trokova u prethodnom poslovnom periodu; veoma sporo amortizovanje trokova; izbegavanje da se smanji vrednost ill da se otpie oteena imovina ili imovina van upotrebe.

Izbegavanje da se proknjie obaveze ili njihovo adekvatno smanjenje, ubraja se u peti osnovni oblik manipulisanja raunovodstvom, a ine ga: proputanje da se proknjie trokovi i obaveze koji se moraju pokriti odnosno izmiriti; smanjenje obaveza promenom raunovodstvenih pretpostavki; prikazivanje sumnjivih rezervi kao prinosa (prihoda); kreiranje lanih rabata; prihod proknjien kada je primljena gotovina iako budue obaveze ostaju.

U esti osnovni oblik raunovodstvenih manipulacija ubraja se prikazivanje tekueg prihoda u narednom poslovnom periodu, sa sledeom strukturom i to stvaranje rezervi i njihovo prikazivanje kao prinosa (prihoda) u narednom poslovnom periodu; nepravilno dranje prihoda pred zakljuivanjem akvizicije (preuzimanja).

I, na kraju, prikazivanje buduih trokova u tekuem poslovnom periodu kao posebnih trokova, sedmi je osnovni oblik manipulisanja raunovodstvom, a ine ga: naduvavanje iznosa posebnih trokova; neodgovarajue prikazivanje trokova istraivanja u vezi sa strukturiranjem privrednog drutva; neodgovarajue prikazivanje diskrecionih trokova u tekuem poslovnom periodu.

Posebne tekoe i posledice po investitore i poverioce (od relativno bezopasnih do vrlo opasnih posledica) izazivaju posledice razliitih kombinacija prilikom meusobnog povezivanja navedenih osnovnih oblika raunovodstvenih manipulacija. Prednja konstatacija posebno se odnosi na relacije prve i pete (tretman primljenog avansa od kupca), forme raunovodstvenih trikova, zatim, druge i este i, na kraju, pete i sedme grupe obmane putem raunovodstva.

U postupku due diligence-a, pored navedenih upozorenja, posebnu panju, prema A. Reed Layoux i Charles M. Elson-e, treba obratiti na sledee mogunosti za manipulisanje raunovodsvom:

- sloeni poslovni aranmani se ine nedovoljno razumljivim i imaju nedovoljnu praktinu vrednost (namerno komplikovanje procedura i mera);

- velike transakcije se obavljaju u poslednji as sa znaajnim uticajem na periodine i godinje finansijsko izvetavanje o prihodima;

- promena revizora zbog neslaganja sa menadmentom i angaovanje revizora koji e imati pozitivno miljenje o finansijskim izvetajima;

- preoptimistine prognoze menadmenta o perspektivi kompanije;

- finansijski rezultati koji se prikazuju tako dobri i mnogo bolji od konkurencije, a da su malo verovatni;

- veoma disperzivne poslovne jedinice sa decentralizovanim upravljanjem i nedovoljnim sistemom internog izvestavanja;

- insistiranje generalnog ili finansijskog menadera da prisustvuje svim sastancima Odbora za reviziju sa internom kontrolom ili eksternim revizorom;

- dosledna podudarnost planiranih i ostvarenih finansijskih rezultata;

- ogranienja u direktnoj komunikaciji izmeu interne kontrole i Odbora za reviziju;

- raunovodstvene metode preferiraju formu u odnosu na sadraj poslovne transakcije;

- insajderska trgovina akcijama kompanije i si.

Kljunu ulogu u praktikovanju finansijskih prevara u kompanijama imaju raunovode i revizori, a mogu ih obavljati pod pritiskom menadmenta (to je najei slucaj), ili iz linih pobuda u vlastitom aranmanu (pri emu je njihova odgovornost vea, a tetne reperkusije za profesiju znatno tee). Da bi se spreile ili svele na minimum raunovodstvene manipulacije, kompanije (posebno javne) moraju formirati odelenja interne kontrole i odbore za reviziju. Pre samog postupka due diligence-a (ili u njegovoj prvoj fazi obavljanja), neophodno je proceniti stepen razvijenosti i snagu uticaja interne kontrole u upravljanju kompanijom. Tri su kljuna polja delovanja internih kontrola, i to: realizacija plana poslovanja i ostvarivanje osnovnih poslovnih ciljeva; zatim, pouzdanost finansijskog izvetavanja; i, napokon, usaglaenost odluke menadmenta, nadzornog odbora i skuptine kompanije, kao i sadrine njenih finansijskih izvetaja sa zakonima i propisima regulatornih institucija. U navedenom smislu, interne kontrole prate politiku i procedure poslovnih aktivnosti kompanije i nastoje prepoznati osnovne rizike kojima je ona izloena, te obezbediti da se za akcionare i druge zainteresovane pripremaju fer i korektni finansijski izvetaji. Specijalisti iz raunovodstvene, finansijske i pravne profesije stalno su zaposleni u internoj kontroli kompanije, a glavne aktivnosti na obavljanju due diligence-a nose, uz zaposlene u raunovodstvu i finansijama i strunjaci interne kontrole.

Da bi finansijski izvetaji bili sastavljeni u skladu sa Meunarodnim raunovodstvenim standardima, kao i Meunarodnim standardima finansijskog izvetavanja, odgovoran je i Odbor za reviziju, (koji ima najmanje tri lana koji su poslovno i interesno nezavisni od kompanije, a profesionalno su u podruju raunovodstva i finansija) sa zadatkom da vre nadzor pripreme i dostavljanja finansijskih izvetaja regulatoru trita kapitala ili berzi, kao i nadzor nad segmentom upravljanja rizicima poslovne kompanije. Due diligence e biti relativno lake obaviti, a njihovi nalazi e biti pouzdaniji, ukoliko je rad Odbora za reviziju temeljitiji i sadrzajniji.

Na finansijskim izvetajima ciljne kompanije dominantno se zasniva finansijski due diligence. Poslovna i finansijska situacija se dijagnosticira putem osnovnih indikatora poslovanja kompanije (key ratios), a koji se izvode iz njenih finansijskih izvetaja. Bilans stanja (balance sheet) pokazuje imovinsku snagu kompanije, tj. sta ona poseduje (imovina, sredstva), s jedne strane, kao i ime to i kako se kompanija finansira (izvori sredstava), s druge strane. Ovaj finansijski izvetaj se iskazuje na odreeni dan. Strukturu imovine kompanije ine: tekua (gotovina, hartije od vrednosti. potraivanja i zalihe) i stalna imovina (zemljite, graevinski objekti, oprema i si.). Naravno, deo imovine kompanije moe se nalaziti i u formi intelektualnih prava, dugoronih investicija u drugim kompanijama, odgoenih trokova, goodwilla i sl. Dugovi i trajni (sopstveni) izvori (capital) kompanije osnovni su izvori sredstava za finansiranje. Promeni vrednosti podlone su sve pozicije bilansa stanja izuzev gotovine (a i ona u inflatornim uslovima), zbog ega ih je potrebno procenjivati. Procenu vrednosti vre investitori (poverioci), kao i kreditori. Specifine metode procene zahtevaju tri skupine imovine, i to: imovina koja se koristi u poslovnom procesu, zatim, imovina koja je izvan upotrebe i intelekrualna imovina.

Bilans uspeha (profit and loss account) indicira kako je kompanija napravila i potroila novac. Tri su kljune komponente bilansa uspeha, i to: prihodi od prodaje i/ili pruanja usluga, zatim, trokovi (operativni trokovi i kamate) i dobit (EBT - earning before taxes, dobit pre poreza; EAT - earning after taxes, dobit nakon poreza, neto dobit i zadrana dobit nakon izdvajanja za dividende).

Sliku izvora finansijskih sredstava i njihovog korienja prua gotovinski tok (cash flow), koji predstavlja pregled priliva i odliva gotovine kompanije. Tri su osnovna tipa gotovinskih tokova, i to: operativni (poslovne aktivnosti kompanije); investicioni (ulaganja u realna dobra i hartije od vrednosti); finansijski (finansijske transakcije kompanije).

Brojni indikatori poslovanja kompanije (kao i njihove razliite klasifikacije) postoje u raunovodstvenoj i finansijskoj literaturi, a smatraju se osnovnim alatom analize fmansijske situacije (racio analize). Mogu se klasifikovati u tri grupe, i to: finansijske indikatore koji se dobijaju kao rezultat odnosa veliina iz bilansa stanja; zatim, finansijske pokazatelje koji su rezultat odnosa veliina iz bilansa uspeha; i kombinovani ili hibridni finansijski indikatori koji se izraunavaju iz veliine bilansa stanja i bilansa uspeha. Iz meusobnog odnosa veliina iz bilansa stanja izraunavaju se indikatori likvidnosti (liquidity ratio) i indikatori zaduenosti (debit ratio). Odnos tekue imovine i tekuih obaveza indicira na tekuu likvidnost kao pokazatelj sposobnosti kompanije da izmiri svoje dospele obaveze. Ubrzani ili tzv. kiseli (quick, acid ratio) indikator likvidnosti dobija se iz odnosa tekue imovine umanjene za iznos zaliha i tekuih obaveza. Indikator zaduenosti, koji pokazuje kvalitet finansijske poluge (financial leverage), rezultat je odnosa ukupnih dugova (obaveza) i ukupne imovine firme. Stepen zaduenosti (dug prema akcijskom kapitalu), rezultat je odnosa dugova plus kamate i akcijskog kapitala. Neto obrtna sredstva dobijaju se kao razlika izmeu tekue imovine i tekuih obaveza. O uspenosti upravljanja imovinom, obavezama i kapitalom kompanije govore koeficijenti bilansa uspeha, koji u velikoj meni zavise od sposobnosti menadmenta kompanije. Meu posebno interesantne indikatore uspeenosti ubrajaju se sledei: bruto profitna mara; zatim, neto profitna mara; pokrie kamata i si. Na pitanje ta kompanija ima i kako time upravlja odgovor se dobija iz kombinacije veliina iz bilansa stanja i bilansa uspeha. Interesantni su sledei indikatori: obrt imovine; zatim, pokazatelj efikasnosti upotrebe duga; potom, povrat na imovinu, nakon toga, povrat na kapital, itd. Posebna panja u finansijskom due diligence-u (tj. analizi finansijske situacije), poklanja se trinim indikatorima, i to sledeim: zarada po deonici (earning per share - EPS); trina kapitalizacija prema prihodima kompanije; koeficijent odnosa cena i dobiti (P/E ratio). U prepoznavanju kvalitetne poslovne i finansijske situacije kompanije, uglavnom, nema potekoa jer postojei analitiki instrumentarijum omoguava brzo izraunavanje koeficijenata koje treba prevesti na jezik dijagnoze. Meutim, koeficijente finansijske analize nije mogue generalizovati zato to zavise od vrste delatnosti, veliine kompanije, poslovnog okruenja i sl., zbog ega je neophodno indikatore kompanije komparirati sa indikatorima kompanija iste (srodne) delatnosti ili sa industrijom u celini.

lako se statistikim praenjem u odredenom vremenskom periodu indikatori pokuavaju uproseiti i objektivizirati (u formi benchmarkinga), propisane standardizovane veliine tih indikatora, jednostavno ne postoje. Drugim reima, njihov znaaj ne treba fetiizirati i glorifikovati zbog toga to, na primer, za jednu kompaniju koeficijent tekue likvidnosti neto iznad jedan moe biti zadovoljavajui, dok za neku drugu kompaniju nevolje sa izmirenjem obaveza mogu nastati i pri koeficijentu veem od tri, itd. U ovom periodu su izuzetno vane ekspertske analize odnosno ocene strunjaka koji su iskusni u poslovnim analizama. Procena poslovne perspektive ciljane kompanije je delikatniji i profesionalno odgovorniji deo posla, jer budunost ne mora odgovarati prolosti. Finansijski analiticari koji rade na due diligence-u bi, upravo zbog toga, trebali proveravati i nalaze istraivakih insititucija koje se bave analizom finansijskih izvetaja kompanije. Na taj nain odnosne analize mogu biti u funkciji preventivnog alarmiranja na potencijalne nevolje koje bi kompaniju mogle da snau.

5. Meunarodni standardi revizije protiv finansijskih prevara

U novembru 1996. godine, Meunarodni komitet za revizorske standarde (ASB), utvrdio je dva uputstva za primenu SAS-81. ,,Revizija investiranja" kojim je utvrena revizorska procedura provera raunovodstvenih podataka o nedefinisanim investicijama u obavezama i hartijama od vrednosti kod preduzea i banaka, kao i nedefinisanih investicija neprofitnih organizacija. Ova procedura, pored ostalog, proiruje obaveze nezavisnog revizora, ukljuujui i revizorsku odgovornost za detaljnije provere kod berzanskih posrednika (brokera) u pouzdanost evidencija o poverenim hartijama od vrednosti i objektivnom potvrivanju njihove berzanske vrednosti, kako bi se onemoguile eventualne finansijske prevare i zatitili budui kupci akcija.Drugo uputstvo SAS-82 odnosi se na otkrivanje prevara u finansijskim izvetajima. Nova uputstva se primenjuju na reviziju raunovodstvenih izvetaja poev od 1997. godine i definiu proirenu obavezu revizora da detektuje materijalno netano prikazivanje informacija kojim se prikrivaju finansijske prevare. Do sada mnogi nezavisni revizori nisu dovoljno razumeli javne kritike o njihovoj odgovomosti za otkrivanje prevara. Da bi se obezbedila vea zatita javnih interesa i zaostrila odgovornost revizora u otkrivanju prevara, novo uputstvo SAS-82 preciznije definie revizorsku odgovornost, kako sledi:Revizor je odgovoran da planira i izvede reviziju i da dobije razumna uveravanja o tome da finansijske informacije ne sadre materijalno pogrene prikaze, uzrokovane bilo grekom ili prevarom. Zbog prirode revizorske evidencije i karakteristika prevara, revizor treba da je u stanju da dobije razumno, ali ne apsolutno uveravanje, da su pogreni prikazi, izazvani bilo grekama ili prevarom, a nisu sadrani u materijalima raunovodstvenih izvetaja, koji su otkriveni.Novo uputstvo SAS-82 mnogo preciznije obavezuje revizora da bolje proceni revizorski rizik u vezi sa materijalnim grekama i nezakonitim radnjama koje mogu biti sadrane u materijalno netanom prikazivanju finansijskih izvetaja. Posebno je znaajno to to se sada klasifikuje odgovornost u vie oblasti. Prvo, istie se novi pojam ,,prevara". Drugo, utvruje se novi obavezni deo sadraja u izvetajima revizora u pogledu odgovornosti za otkrivanje prevara, to e doprineti poveanju kvaliteta nezavisne revizije i veoj javnoj zatiti vlasnika kapitala, investitora, kreditora, deponenata, poslovnih partnera i drugih prilikom korienja tako atestiranih finansijskih izvetaja u finansijskim i poslovnim transakcijama.

Zakljuak:Budui da su vremena sve vie turbulentnija i neizvesnija u pogledu poslovanja i opstanka na tritu, mnoga preduzea (pored voenja brige o ostvarenim rezultatima, zaposlenim, rizicima u poslovanju i sl.) moraju adekvatnu panju da posvete i spreavanju finansijskih prevara koje ih mogu zadesiti. Mnogi zaposleni u velikim preduzeima, voeni linim interesima, mogu iskoristiti svoj dominantan poloaj u kompaniji i izvriti odgovarajue malverzacije putem falsifikovanja bitnih finansijskih izvetaja, na taj nain obmanjujui najiru javnost. Izuzetno je loe, to danas (naroito kod nas) se vrhunski menaderi i strunjaci udruuju i na osnovu zajednikih dogovora obavljaju prevare. Ne bih mogli zavriti rad na ovu temu a da ne spomenemo prevare na naim prostorima, a koje su bile vrhunac iskoriavanja poverenja ljudi, deponenata, tedia primer Difiment banke i Jugoskandik banke i njihove visoke kamatne stope na uloge, vetako izazivanje steaja preduzea da bi se prevarili poverioci a potom, uz nepanju nadlenih sudova, na prevaru formirala fantomska preduzea za dalje malverzacije i tzv. pranje novca. Naravno, ovakvi sluajevi nisu nikako mogli da prou bez znanja dravnik inovnika koji su zajedno sa strunjacima plenili sve to su hteli, i vrili kriminalno prelivanje drutvenog kapitala u lini posed. Reenje za finansijske prevare svakako treba traiti u zakonima i zakonskim procedurama, koje se kod nas, na alost, i dalje ne potuju i ne vae podjednako za sve.Literatura:

1.Prof. dr Slobodan V. Vidakovi, Eksterna revizija finansijskih izvetaja, Mala knjiga, Novi Sad, 2007.

www.maturski.org

Pomenuto, svesno ine raunovoe i finansijski menaderi po nalogu svog generalnog menadera, esto naruenom od spoljnih faktora, inei na taj nain neprocenjivu tetu samim preduzeima.

Za svako preduzee njihova izrada predstavlja specifian zadatak i zahteva izuzetnu panju top menadmenta u podsticanju za njegovo donoenje i stvaranje adekvatne klime za primenu i organizovanje sistematske prevare u sprovoenju zatite od prevara.

U naem jeziku termin due deligence bi se kao relativno adekvatan prevod mogli koristiti termin duna panja (pri ispitivanju finansijskih izvetaja, ili dubinsko snimanje stanja privrednog drutva).

Due diligence proces bi trebao za kupce ukljuiiti razliita podruja delovanja i ispitivanja, tj. najmanje etiri cilja koja bi trebalo ostvariti: potvrdu strategije pristupa transakciji (da li je ciljna kompanija upravo ta koja e ispuniti ciljeve kupca i da li uopste pristupiti transakciji, postoje li neki ,,razlozi" da do transakcije uopte ne dode - ,,deal stoppers"); potvrdu informacija o poslovanju ciljne kompanije (da li ciljna kompanija stvarno ima one karakteristike koje su i opredelile transakciju); potvrdu da li je poslovni plan izvodljiv (da li ciljna kompanija ima realne i izvodljive planove i kako se oni uklapaju u planove kupca); procenu mogunosti poboljanja izvrenja transakcije.

Mogue je, po prirodi stvari, i varijanta kojom bi se po osnovu prethodno prethodno prikupljenih informacija odustalo od due diligence-a.

U njemu bi se trebali ispitati sinergetski efekti i na taj nain potvrditi opravdanost poslovne transakcije.

Za svaki od navedenih segmenata formira se poseban tim eksperata koji rade simultano i meusobno sarauju razmenjujui najvanije informacije o poslovanju i perspektivi ciljane kompanije.

Drugim reima, finansijski eksperti su duni da se, u odreenoj meri upoznaju sa metodologijom istraivanja i sadrinom svih drugih aspekata due diligence-a.

Osnovni finansijski izvetaji (bilans stanja, bilans uspeha, cash flow, raun kapitala i raunovodstvene politike), indiciraju krvnu sliku privrednog drutva koja moe zadovoljavajue ukazivati na neko arite koje upuuje na potrebu dodatnih analiza poslovanja privrednog drutva.

Odbor za reviziju je struno telo formirano od eksternih specijalista, sa zadatkom da stalno prate rad nadzornog odbora, menadmenta, interne kontrole i ekstemog revizora. Cilj je, dakle da se u komunikaciji sa navedenim organima obezbede pretpostavke adekvatnog finansijskog izvetavanja.

U smislu prirode posla vezanog za praenje promene u kompaniji izraenih njenim finansijskim izvetajima, naziv ,,finansijski analiticar" moe imati kolokvijalno znaenje. Meutim, kada gvorimo o poslovima finansijskog due diligence-a pod naslovom ,,finansijski analitiar", podrazumevamo vrhunsko certificirano profesionalno zvanje u finansijsko - raunovodstvenoj profesiji (Chartered Financial Analyst). Kod nas profesionalno zvanje finansijski analitiar jo uvek nije ustanovljeno, dok su ostala zvanja ovlaenih raunovoda (revizori) i investicioni savetnici (Investment Advisor) nedovoljno iskorieni.

PAGE 16Tema: Finansijske prevare i obmane najvea pretnja kvalitetu revizorske usluge