ФРАНЦЕ ПРЕШЕРН

КРШТЕЊЕ НА САВИЦИ

Матији Чопу[1]

У спомен вам, сјени пријатеља мила, у раном гробу што спи, пјесма ова; растанак с њиме блажи ми и с нова љубавну рану моју је блажила. Како се код нас кратко срећа вила, свједоче болни растанци другова; срећан је само ко живи пун снова о рајској срећи – као Богомила. Сахраних мисли високолетеће уз пусте жудње од којих се гине, као Чртомир у над земне среће. Ведар и тмуран дан једнако мине, а срце чило, ил јад ког обљеће смириће гроба тек мрачне дубине. УВОД Ваљхун Кајтимарев[2] бој крвави бије уз хришћанску вјеру, са много ужаса; не боре се више Дрох, ни Аврелије;[3] они погинуше и још других маса; од крви на крањској и корушкој страни стекло би се море крвавих таласа. На гомиле труну пољем разбацани мртви војсковође и њихове чете; само се Чртомир[4] с малим јатом брани. Бори се најмлађи од свијех – дијете, за вјеру дједова, за богињу Живу,[5] за небеске Чрте, за богове свете. Са онима што још штују вјеру криву побјеже у Бохињ, бистричку долину, у тврђаву здану на стијену сиву. Ту ћеш још и данас видјет развалину, – то је данас “градец Ајдовски” познати – у њој Чртомира гледаш пустолину. Деветструка сила око њих се сјати

и около страже постави уздане, сваку им наду у помоћ прекрати; барикаде диже са свокоје стране, бедем поткопава, градска врата љуска, – али се из куле момци мушки бране. Крвава ријека шест мјесеци пљуска, тамани Словенац Словенца, свог брата, – о, како је страшна засљепљеност људска! Кад их мач, сјекира, лопата, ни сва та навала не сломи, љута глад прилеће пријетећи градска да отвори врата. Чтромир невоље прикривати неће, већ овако збори друговима збраним: “Не ломе нас мачи, но наше несреће! Немам више чиме, браћо, да вас храним. Борисмо се дуго, помоћ нам не дође; ко се намјерава предати – не браним; који од вас хоће у ропство да пође, да живује дане ноћима једнаке, нек иде, ал’ зору нек дочека овдје. А ја ћу узети остале јунаке, чија се не смјера приклонити глава; ноћас је ноћ мрачна, гром стреса облаке, душманин ће поћи у куће да спава; одавде нам нема много до мрчаве, ноћас нам се за пут дивна згода дава. Највише свијета дом је дјеце Славе, треба ићи тамо гдје та дјеца сама у слободи живе и законе праве. Ако ли богови смрт пошаљу нама, мање је страшна ноћ у гробу црну но под сунцем дани које ропство слама!” У овој невољи нико не посрну, но сваки оружје попритеже јаче, из јата плашљивац ниједан не прхну. Чим шкрипнуше врата, бој се љути заче, отвори се свуда касапница права, јер сва Ваљхунова сила у бој скаче.

Ваљхун се надао да противник спава, па смисли бедеме прескочити града и ненадно смрвит душмана крвава. Ал кад понајжешћи вихор звизну, тада стража испред врата у помоћ довикну, и бој плану, јунак за јунаком пада. као што бујице уз поплаву рикну и махнито деру низ стрмене стране, рушећи пред собом све чега се тикну, што се испријечи и не свије гране, и док све не слисте не престају прије – таквим гњевом Ваљхун јурну на пагане. Ни он не попушта док пролита није и задња кап крви и док који живи ком је вјера била благо изнад свије’. Љеш до љеша нађе зоре осмијех сиви, к’о снопље пшенице сред жетвених дана кад на гомилама лежи по свој њиви попадало бијеше много и хришћана. Но међ онима што су пали за богове Ваљхун узалуд тражи младог бана, главног кривца страшне касапнице ове. КРШТЕЊЕ Ноћу се свршише битке обадвије, – људи и облака. Кад зора прошара и гримизом обли гордо троглавље леденика крањских сједог поглавара, Бохињско језеро спокојно се смије, нигдје нема трага спољашњег дармара; само још ратују сомови у води и грабљивци које дно језерско плоди. Није ли језеро крај ког је застала твоја нога, Чрто, присподоба твоја? Стишала се битка и хук спољњих зала, али бјесни бура унутрашњег боја; још жешће се љути прошлих дана ала, како ми свједоче сва искуства моја; љуће гризе, жешће за крвљу вапије, јер су прождрљивије очаја Харпије.[6]

Стубови Словенства срушени су стари и закони што се обичајем праве; у држави парској Тезел[7] господари, док под тешким јармом стењу синци Славе; у Крањској сад странце свјетла срећа зари, те високо дижу гордељиве главе; али да те прође и та рана бона – немој сљедовати Утичког Катона![8] Те страшне тренутке сносила би теже у љетима осједјела глава; у младости ипак почвршће су мреже у које нас ташта нада уљуљкава. Шта те, Чртомире, још за живот веже, то ми твој ранији живот предочава, кад те на острвце Бледскога језера није привлачила само стара вјера. На острвце оно ког таласи бране, гдје се данас црква божје Мајке диже; ту позади видиш сњежне великане, а спреда се равни и љепота ближе погледу од града са лијеве стране док се с десна бријег за бријегом ниже. У цијелој Крањској нема љепшег краја, Блед је с околином присподоба раја. Ту се је некада, у времена стара уздизало Живе богиње светиште; жива бјеше чувар момачкога жара и ваших, дјевојке, болова што тиште, она ваше сузе и смијех очарава те пред њима наши отпори се ниште. А кључеве тога светишта пречасна држаху Старослав и кћи му прекрасна. Кћи му Богомила, дивна к’о дјевица Хера из Абиде[9] у времена давна, невиност јој пламти из очи и лица, ни сама не знаше како је замамна; не годи јој празна ласка удворица, срце јој не таче гордељивост стравна. Мада је шеснаест напунила љета, још љубавним пламом није обузета. Сад Чртомир ево лаком барком броди да богињи преда дар што јој припада, од свега што му на њивама роди, од младога воћа и дио од стада. Кад дјевојци приђе срце му погоди

љубавна стријела, сасвим изненада, из два њена ока, невина и красна, и у њему букна ватра неугасна. Чртомире сретни, тебе срећа срета! твој поглед дјевојци више мира не да, усхићена стоји, чаром обузета, глас јој подрхтава и преда се гледа! Као зора која пред ведрином цвјета не њено блиједо лице румен сједа; нека сила, коју прије није знала, у твојој је руци њену задржала. Овдје нека други пјесник вама поје срећу младих двоје за годину дана – како Чрто злато посјећује своје, и уза њих старог оца раздрагана – ком је срећа ближа него мени што је и ком љубав није задавала рана, – нек опјева срећу која брзо прође, јер им час растанка изненада дође. Треба се растати, Чртомире, веће! Зар не чујеш како јече трубе бојне? С огромном војском љути Ваљхун креће и храмове ваше пали многобројне; бранилаца вјере отпор га сусреће, те вјере што прими од мајке покојне; вјере којој служи и дјевојка иста с којом тебе сада веже љубав чиста. О, како се срца на растанку кида! Из очију бујно теку сузе вруће, а усна се с уста драгане не скида, док тијела стежу силе сажижуће! Богомилин отац ганутљиво рида, јер му сузе није задржат могуће кад их гледа тугом погођене тако и кад их не може тјешити никако. Износио би им побједника славу кад би у побједу било какве наде; али с много војске Ваљхун пређе Драву и ето низ Кокру до Крања допаде; Чртомиру старац смрт слути крваву, прије но слободу вјери, роду дадне. Глас стиже: свуд горе села и светишта. Устај, Чртомире, не помаже ништа! Безнадежно пође у бој да се бије,

свуда се показа јуначина права, куда год пролази крв се људска лије, душманин му пада к'о под косом трава, мртав или душа тек што му се вије. Ал ни мач, ни бедем, ни чврста тврђава не могоше спасти богове предака, само смрт покоси цвијет од јунака. Побијеђен, сада крај језера ћути, ослоњен сасвим на свој мач крвави, у бездан загелдан, како да што слути, мисао му страшна рађа се у глави. И баш кад хтједе живот прекинути, одлучно му нешто руку заустави: то је, Богомило, била слика твоја што га је из страшног избавила боја. Још једном жељаше видјет Богомилу, и острвце гдје му срећа цваше. Да ли је умакла ратноме бјеснилу, да ли га још воли како га вољаше; или већ почива у гробноме крилу, или је хришћани у ропство одгнаше? Док не види живу или мртву – прије он сам себи живот узети не смије. С друге стране рибар превесла познати и на неопрезност њега упозори, јер потјера свуда Чртомира прати, док љутити Ваљхун јадно робље мори; рекавши му да ту не смије стајати у чамац га позва да би гдје у гори сигурно склониште могли да потраже. Чртомир се са свим предлозима слаже. Одвеслаше брзо ка ономе крају гдје језеру бистра дохучи Савица; вјеште руке вјетар искористит знају, па им чамац јури као лака птица. Рибар ослушкује гдје душмани грају; пристадоше гдје је понајгушћа тмица. Видјећи да и глад Чртомира мучи, рибар пред њим своју торбицу изручи. Чртомир га хтједе наградити чиме, али му борба све благо раздува. Тад се сјети да му Старослав и с њим Богомила читав товар блага чува. Посла им рибара и прстен са киме могу га познати – од злата је сува –

препознаће да је његов уистину, и рече да злата пошљу четвртину. Још Чртомир вјерном рибару налаже да види да ли је Богомила жива, да ли је водене сачуваше страже, или се сад негдје од душмана скрива и да му поуздан пут до тамо каже гдје му сада драга дјевојка пребива. А он ће код слапа чекати Савице на вијести тужне или радоснице. Изјутра слап хучни јунака занесе у мишљење како та вода лијења у подножју хучи и обале тресе и како се од ње љуљка чврста стијена, како рони брда и дрвене љесе, док пут неба прска њеног бјеса пјена! „Тако се и младић, загони, док клоне!“, размишља Чртомир и у бриге тоне. Из тог размишљања разговор га трже; неколико људи с благом му се ближе. Не вјерног рибара брзи поглед врже, уз рибара неко непознат му гмиже: хришћанске одежде на њему се држе, значи: свештеник је, хришћанство уздиже. Десница му брзо на оштри мач паде, али у том преда њ Богомила стаде. „Богомило, амо, ти на моје груди! За мене нема више несреће и јада, у мени се радост сад бескрајна буди, кад те опет видим, љепотице млада! Нек најжешћи оркан око мене гуди, нек најцрњи облак азур неба свлада, мени је свеједно шта све може бити кад те срећне руке смију загрлити!“ Кад се из његовог изви загрљаја на оближњи камен Богомила сједе, и озбиљним гласом, препуним дрхтаја, усхићеном момку упути бесједе: „Не састанка, ово час је опроштаја; свако за се мора сносити биједе земаљског живота, јер то нам је нужно да би се на небу срели нераздружно. Морам да ти кажем: рад вјере хришћана напустих идоле и вјеру нам криву,

она је ишчезла к’о на сунцу слана; и мој отац метну крст на главу сиву, околина сва је Марији одана, у језеро баци богињу нам Живу. Зашто се одлучих у хришћанство прећи, укратко ћу теби, Чртомире, рећи. Кад те лака барка однесе од мене, стајала сам често на острву сама, мислећи да ли ће, к’о водене пјене ишчезнути љубав што је међу нама, да ли ће и слатка чежња да увене, да ли ће све гроба да покрије тама; има ли гдје мјеста, ил звијезде које, гдје би наше душе могле да се споје. Откад те захвати талас љутог боја, те ми мисли, тужној, не даваху мира. Пред очи лебдјаше опасност ми твоја, али с тобом немах везе ни додира. Није знала шта би тада душа моја, без утјехе какве, препуна немира. Тада сам очајне проводила дане, жудећи да нам већ једанпут сване! Пропиткујућ једном о ратној ти срећи, дознадох да још није пришла вама. Ту учаше људе муж богобојећи – свештеник што је сада с нама – : рече да све Господ створи нас највећи, да нас гријех прати од оца Адама, да син божји на се лик човјечји узе да спаси род људски и утре му сузе; да се Господ прави Бог Љубави зове, да све људе као своју дјецу пази, да земља, гдје се све несреће тове, крај је искушења; на небеској стази док нам је једини; да све патње ове и радости земне – све од бога слази, да Господ никога уништио не би, већ све као отац дјецу зове себи; да Господ све људе створи за небеса, гдје његов ореол непрестано сије и гдје праведнике чекају чудеса, каква нико чуо, ни видио није; да онима што се опросте телеса испуне се наде и срећа их грије; да ће се на небу божанским везама

спојити сви што се воле међу нама. Мислећи о теби, кући се повратих, у путу тај исти проповједник стаса, поздрави ме смјерно, до куће испрати, рече да је био Друид[10] дуго часа, но и њега права вјера преобрати и сад код нас шири вјеру Христа Спаса; пошто је у крају још непознат био, свратио је код нас и ту преноћио. Мени је и оцу јасно изложио шта су све негдашњи открили пророци, да то што је Адам с Евом згријешио перу само с крста крвави потоци; страву нам је Страшног Суда предочио, затим шта су чуда, шта вјерски пороци. Кад нам све то дивно изнесе по врсти и кад нас увјери – обоје покрсти. Ал ме стално брига прогонила једна, што си ти с онима које Господ брише. Често ми се сања твоја глава чедна на мртвачком одру без живота више. Сваког трена стрепња мучаше ме ледна да те смрт прерана из раја не збрише. Но и ту ми часни свештеник поможе: ’Молитвом се’, рече, ’све постићи може!’ И ја сам отада, стално, у самоћи, клечећи милост свете Дјеве звала: ’Боже, Чртомиру буди у помоћи! гријеши незнањем, не из својих зала не дај га пакленој превласти и моћи, милошћу га отми из вражјих жвала!’ И то је већ чудо ти сам што се спаси, док ти свему друштву живот се угаси. Чртомире, из сна свога се пробуди, отреси се од свих заблуда ти љутих; по стазама таме душевне не блуди, милост правога Бога дрскошћу не мути, за божју се милост припремај и жуди да би једном наши састали се пути, да нам нераздвојне среће зора сине у рајском животу вјечите милине!“ Чртомир: „Како да наградим, Богомило, драга,

сву љубав и патње што понесе за ме? Од радости силне издаје ме снага, у срцу си страсне разбуктала пламе. Докле од живота мога тече трага и док ме не скрију хладног гроба таме, теби ћу покорно робовати вазда, а ти буди мојих мисли, дјела газда! Јер зар бих могао нешто ти одрећи и радити нешто, што ти не би хтјела? Но, погледај: Ваљхун не престаје сјећи, колико их смаче његова стријела? Крв по Крањској још не престаје тећи – то су све хришћана језовита дјела! Није ли најљући Чрт бог ове вјере, а ти рече да се Бог љубави зове?” Свештеник: „Мир с људима свима на свијету био! јављају анђели с небеских висина кад се наш Месија с небеса родио. Свим је отац један, ријеч је божјег сина, сви су људи браћа, брат је свијет цио. Још нас учи: љубав прва је врлина. А што засљепљени Ваљхун хара, коље, то није у духу свете божје воље!” Чртомир: „Ја се вјери мира, љубави и слоге, не противим – вјери моје Богомиле. Знам да су идоле и обреде многе њихових жречева главе измислиле; завјете предака кроз њих штовах строге, али и њих ратне саломише силе. Веже л’ ме крштење с тобом, Богомила, кад ће нас брачна повезати сила?” Богомила: „Прекратки су ружи одмјерени часи кад на њу с прољећа падне оштра слана, ил јој бујни цвијет хладни снијег скваси. Тако и дјевојци, којој младих дана срце мучи рана и мир срца гаси, кратког је живота стаза заорана. Да л’ нам се замало састати вриједи, па да нас растанка стална страва леди?

Да ми тебе, драги, вјечне смрти спасе и да би нас горе, усред рајских сласти; саставио Вишњи за вјечите часе: најслађих се снова одрекох и страсти и свих нада што нам земни живот красе, – и наша је веза морала отпасти. Молитва је била услишана моја, па не смијем бити сад невјеста твоја! Вјечне сам чедности завјештање дала Богу, светој Дјеви и божјему Сину; ма колико да бих јоште живовала у нади и чежњи на рајску милину, од свога завјета не бих одустала и изневјерила се небеском женину. Спаситеља нашег нећу преварити, нити ћу на земљи твоја жена бити!” Кад она доврши свештеник ће рећи: „Брачна срећа оног запасти не може ко је к’о ја и ти, пуштао крв тећи и због кога распре свијетом се множе. И ја сам к’о Друид знао гријех стећи. Да ти лажну вјеру мачем не поможе, од ње данас не би било ни помена, а мање би било ојађених жена! Твој пут сада право Аквилеји[11] води да патријарх на те стави руке своје, ако желиш браћу видјет у слободи! Запопиће тебе, као мене што је. На истоку за те бујна жетва плоди; не забацуј блага која тамо стоје. Трчи Аквилеји и од патријар’а прими свету тајну душевног чувара!” Чртомир: „Право рече: срећи надат ми се није, јер ми никад није наклоњена била. Мој је отац залуд ратовао прије, безнадежне битке сломише му крила; хладни гроб ми мајку већ одавно крије, тек што муке ропства није искусила. Могла би ме љубав утјешити слатка, ал и та моја срећа бјеше кратка! Кад земљом одјекну позив трубе бојне, с Богомилом драгом растати се морах; с Ваљхуном дијелих битке многобројне,

али ми побједе не заруђе зора; борбе однијеше све другове стојне, преоста ми голи живот усред гора. Заиста би веза са мном била луда кад ме судба клета тако гони свуда!” Богомила: „Ко мисли да љубав зла судбина слама, тај невину љубав неправилно схвата! Љубав чиста, вјечна, пуна светог плама, буктаће код мене и прек’ гробних врата. Мој завјет прекида везу међу нама, јер сам сад вјечном Богу обећата. Кад умреш, ти ћеш се увјерити тамо да је моја љубав за те цвала само! Сад те словеначки очекују краји да им ти објасниш божја откровења. Богу ће и теби љубав да ми сјаји за живота земног – до нашег сретања. Тамо ће те чекати моји загрљаји с високим чежњама дјевојачких хтијења. И док те спасене оплакују чете, на небу ће тебе невјеста да срете!” У то кроз облаке сјајно сунце сину, на блиједо лице Богомиле, мило красна дуга своју дивоту разлину, све се њено лице красотом облило. Он једва сустеже плач што пред њим плину; зар се ово над њим небо отворило, да ли земљу гледа? – Не вјерује просто, усхићен призором Чртомир је ост’о. А када се из тог заноса поврати, собом узе злата тек за нужде прече, рибара дарива, носачима плати. „Све злато Старослав што ми чува”, рече Богомили, „треба сиротињи дати!” Загрли је њежно да опроштај стече, па јој онда ћутке десну руку пружи, сустежући сузу што му оком кружи. „Још ми једну” – тад се Богомила сјети – „испуни сад молбу, што те драга моли, да бих могла брига разбит налет клети и да свим сумњама срце ми одоли, прије него стигнеш у Аквилеј мети, одбаци заблуде и све што те боли,

па крст свети прими сад преда мном овдје, вода нам је близу, свештеник такође.” И на то Чртомир без ријечи приста, с духовником слапу Савице се крете; свети обред и знамење Христа он прими у име Тројице пресвете. Сви присутни клече, а радост се блиста с лица Богомиле срећом обузете, Богомиле која Живу поштоваше и паганску вјеру скоро вјероваше. Кажу, кад Чртомир Аквилеји дође, свето Писмо трси заблуде га сваке, пастаде духовник, из срца му прође сваки сан и нада. Кроз своје земљаке шири вјеру нову, па и даље пође, разгонећи свуда паганства облаке. Богомила оцу вратила се своме, Чртомир на земљи не видје се с њоме.

(Франце Прешерн: Крштење на Савици, превео М. Ракочевић; у: „Сонетни вијенац” и друге пјесме, четврто издање, Веселин Маслеша, Сарајево, 1985, стр. 160-

177)

[1] Крштење на Савици објављено је као посебна књига 1836. године. Спјев је уводним сонетом био посвећен Матији Чопу, Прешерновом пријатељу и ментору, који је 1835. трагично погинуо купајући се у Сави. Касније, у збирци Поезије, Прешерн је сонет Матији Чопу уврстио међу остале сонете и тако га композиционо одвојио од цјелине којој органски припада, иако се, као посљесњи сонет у збирци, нашао непосредно пред Крштењем на Савици, којим је збирка била закључена. Међутим, сонет свој прави смисао открива тек ако је проматран у склопу читавог спјева, а, исто тако, својом пјесничком идејом одређује основну мисаону потку Крштења на Савици, због чега у њему треба видјети интегрални дио овог Прешерновог остварења. Осим сонета Матији Чопу, Крштење на Савици састоји се од два дијела, терцинског Увода и Крштења, испјеваног у станцама. Како је сâм навео у напомени, Прешерн је мотив о покрштавању карантанских Словенаца у VIII стољећу, што је значило губитак њихове слободе, преузео из дјела Слава војводине Крањске словеначког хисторичара из XVII стољећа Јанеза Вајкарта Валвасора, а служио се и хисторијом словеначког просвјетитеља Антона Томажа Линхарта. [2] Ваљхун – или Волкун, насљедник Хотимира (Кајтимара), угушио је уз помоћ баварског војводе Тасила II трећи устанак Словенаца против кршћанства, односно туђинске власти. Кајтимар – хисторијски Хотимир – примио је кршћанство као талац на баварском двору. За вријеме његове владавине Словенци су два пута подизали устанак. [3] Дрох, Аврелије – према Валвасору, вође побуњених Словенаца. [4] Чртомир – нехисторијска личност. [5] Жива – богиња љубави код старих Славена. [6] Харпије – према грчкој митологији крилате богиње које кажњавају злочинце. [7] Парски Тесел – баварски војвода Тасило II. [8] Утички Хатон (95-46. год. прије н.е.) присталица Помпеја у борби против Цезара, извршио је самоубиство пошто је Цезаревом побједом пропала република. [9] Хера из Абиде – по грчкој причи Афродита свећеница, која је живјела на европској страни Дарданела, а њен драги, Леандер, на азијској, те је сваке ноћи, да би се с њом састао, пливао преко Хелеспонта. [10] Друид – келтски свећеник у Галији и Британији. [11] Аквилеја – или Оглеј, град у сјеверној Италији у којем је било сједиште патријарха.