Dragoljub D. Jovanović

MILOSRDNA SESTRA

2

Čoveka ne čini ništa srećnijim no

njegovo vlastito pošteno uverenje

da je učinio najbolje što je mogao.

Tesla

3

4

Manastir Majen, Rodjenje presvete Bogorodice

5

6

MILOSRDNA SESTRA

Doneo nam Milinko kravlji sir. Ako se gleda po babinoj liniji on nam bliska familija. I on od Djordjinih. Baba mu dedin Laćina ćerka. Deda Laće babin ujak. To je nekad bila poznata familija. Velika. Mislim da su bila tri brata i pet sestara. Čim kažeš ja sam od Djordjinih odmah te drugačije gledaju… Milinko, dok bio mlad radio u državnoj službi na vrlo odgovornim mestima. Sada, kao pendzioner, na poljoprivredi. Čuva stoku. Prodaje sir, telad, tovljene piliće. Sve što se proizvodi na selu. Ja ga savetujem da se mane toga. Šta će mu to, on me ne sluša. Tera po svome. Pitah ga da li možda može da odvoji malo vreme da popijemo po kafu, da mu nešto ispričam. Kaže nemam vreme ali ajde. Neka.

Počeh ja, rekoh ručasmo sa Milenom. Za ručak bio kiseo kupus sa dimljenim suvim kostima. Mi to, kao što znaš, u zimskom periodu mnogo volimo da jedemo. Dodje nam kao neki domaći specijalitet. Po tri dana… Meso smo oglodali. Ostale čiste kosti. Za kučiće to milina. Komšija Neša ima ceo buljuk. Mnogo ih volimo. Vole i oni nas. Raduju nam se kad nas vide. Vrte repovima. Uvek kad prodjemo putem pored Nešinog dvorišta oni pridju uz ogradu. Javljaju nam se. Po neki put se provuku kroz susedno dvorište pa istrče na put. Vrte repovima. Skaču uz nas... I mi smo dobrii prema njima. Poštujemo ih. Kadgod nam nešto pretekne od hrane ja im odnesem.

7

Odneo sam kučićima kosti od kupusa. Istresoh tanjir pa reših malo da sačekam pored kapije da gledam kako jedu. Kako se svadjaju oko hrane. Da vidim ko je od njih glavni. Stojim tako, stojim. Pričam sa njima kao sa ljudima. Oni kao da razumeju šta im govorim. Čas čas pa poneki pogleda u mene.

Naidje odozdo jedan žuti auto. Taksi. Okrenuh se da vidim ko je. Možda znam čoveka. Kod nas tako. Kogod da prodje on učini ovako rukom. Svetlo od sunca se odbija od stakla pa blješti u očima. Ja se sagnem da vidim ko je pa odmahnem. Nekoga prepoznam, nekoga ne. U kabini mrak. Oni sa, kojima smo bliži, oni malo uspore, otvore prozor ili se zaustave da popričamo. Neki svrate i na kafu.

Stade auto. Taksista otvori prozor. Ja pridjoh. Dobar dan. Dobar dan. Hraniš pse… Hranim… Pa dobro… Životinje… I one imaju dušu… U kolima još dvoje. Muškarac i žena. Ne poznajem nikoga od njih.

Gde je kuća Milana Jelenkovića?... Počeh da razmišljam kako da im objasnim. Taksista mislio da neznam o kome se radi pa uze da mi pojasni. Onaj što pisao rodoslove gradjana Jelašnice. Znam o kome se radi nemoj da brinete… Evo ovako, prvo, drugo, treće, četvrto, peto, šesto. Šesto dvorište odavde sa leve strane… Da te pitamo i ovo. Možda možeš da nam pomogneš. Možda i ti to znaš. Rekoh pitajte... Znaš li ko je to bio Vladimir Jocić. Živeo u nekom zaseoku. Vrtovac. Bio je učesnik Prvog svetskog rata. Prešao Albaniju. Bio na Krfu. Ima li naslednike… E, stali ste na pravo mesto. Ja sam od njegove loze. Bio mi pradeda. Ja sam njegov praunuk… Taksista se okrenu prema onoj mladoj ženi što beše sedela pored njega pa joj reče. Eto, našli smo. Ona pogleda u mene pa se nasmeši, klimnu ovako glavom. Vidi se sva srećna. Okrenu se ka zadnjem sedištu. Nešto progovori. Reče nešto mladiću što beše na zadnjem sedištu. Onako nasmejana otvori vrata i izadje iz auta. Prodje sa zadnje strane kola pa mi prijde. Lepa kao lutka. Crna prirodna kosa. Očešljana. Srednje visine. Niti je

8

preterano suva niti debela. Skromno obučena. Na očima naočari. Sa lica ce vidi da nije svadljive prirode.. Kulturna, preduzimljiva, zna šta želi, bori se za to. Ostavlja utisak jake ličnosti. Reče ja sam Žoze, Žozefina, čukun unuka tvog deda Vlade. Nije on samo tebi deda. I meni je. Onaj onde na zadnjem sedištu je moj momak, Žan. Uvek uz mene. Pravi mi društvo i daje moralnu podršku… Nasmejah se i ja. Bio sam zatečen. Rekoh, o baš mi je drago… Ti si znači mom sinu sestra po babinoj liniji. Približno si njegovih godine… Kako to da tolko dobro govoriš naš jezik?

- Studirala sam na Beogradskom univerzitetu Srpski jezik i književnost.

Pridje i Žan. Ozbiljan mlad čovek, crnomanjest, očešljan, sveže obrijan, rekao bih da ima tu negde izmedju trideset i četrdeset godina. Naočit, visok, sportski tip, skromno obučen. Pruži ruku. Reče, ž’ sui Žan. Parle vu France? Reko, ne… ingliš?... Engleski, onako, Malo. Smouk… Žoze se uključi: “On ne govori vaš jezik. Govori francuski i engleski. Ja ću mu prevoditi ono što treba i on da čuje.”

Svašta sam mogao da očekujem ali mi ovo nikad nebi palo na pamet da može da se desi. Ponudih im da odemo kod mene. Eno, ona druga kuća odavde sa leve strane. Crvena ograda… Odmah prihvatiše. Rekoše dobro... Žoze pridje kolima pa reče taksisti da ih ostavi tu.. Da je slobodan. Kad završi posao ona će da ga pozove. Koliko košta ovo do sada? Toliko i toliko. Ona plati. Mogu li dobiti potsetnicu sa brojem telefona? Može. Evo uzmite. Žan uze putnu torbu iz gepeka pa krenusmo.

Udjosmo u dvorište, ja pozvah Milenu. Rekoh Miko, evo vodim ti goste. Rodjaci iz Francuske. Deda Vladinu čukun unuku. Ona otvori ulazna vrata. Gleda u mene misli da se šalim. Da pravim neki vic. Mi tako volimo da se šalimo. Lakše nam prodje dan… Nije bila mnogo iznenadjena. Imamo puno prijatelja. Idu ljudi na tamo na ovamo pa svrate… Mi smo tu na pola puta Zaječar Niš…

9

Malo delovala zbunjeno. Nepoznati judi. Pokušavala da se seti koji su. Odakle nas znaju.

Udjosmo u sobu. Soba zagrejana. Kad čovek udje od spolja toplota ga udari u glavu.

Oni se raskomotiše. Posedaše. Gledamo se. Smešimo. Zatečeni smo i oni i mi. Neznamo kako da se postavimo. Šta da kažemo. Da nešto ne pogrešimo. Da ih ne uvredimo…

Žoze prekinu ćutanje, reče, ooo pa vi ovdee imate sve uslove. Za svaku situaciju… Komocija… Toplo… Kako se grejete u zimskom periodu?

- Sa drvima. Imamo naša. Preko leta nasečemo, iscepkamo i uskladištimo ispod ambara… Sad samo ložimo. Ne štedimo drva.

- Kako grejete ostali deo kuće?- Sobe iznad nas imaju podno grejanje. Toplota od

ove furune se širi nagore. Tavan akumulira toplotu. On nam dojde kao neki kondenzator toplote za sprat. Cigla, beton. Velika masa. Akumulira se velika količina toplote. U sobama iznad nas dugo bude toplo. Kad je napolju najhladnije u njima bude oko devetnaest stepeni. Može da se spava bez dodatnog grejanja…

Sve dok nisam sreo ove ljude, da je me neko vešao, ja bih rekao da je milosrdna sestra na Krfu bila engleskinja. Bio sam dete kad sam o njoj slušao. Neznam iz kog razloga sam to tako bio uobrazio i svima sam tako pričao. Sad, kad malo razmislim, čika Mile se često šalio sa deda Vladom, ja to tad nisam shvatao, govorio mu: “ Parluu vu france. Telee repoom mašee. Kravaa travuu pasee.”… Kad sa ove distance pogledam, on tako podmetao deda Vladi kako je komunicirao sa milosrdnom sestrom na Francuskom. Ovo čikino baš liči na Francuski.

- Dosta smo se namučili da vas nadjemo. Došli smo u Knjaževac i pitali za mesto Vrtovac. Oni nam rekli da je to selo na putu za Babin zub, za Staru planinu, tamo gde je poznati skijaški centar… Podesismo vodič na telefonu pa krenusmo. Nadjosmo selo. U selu malo ljudi. Ovde onde po neka baba. Niko da se seti za Vladimira Jocića.

10

Jedan nas uputi, reče da ima neki zaseok u Jelašničkom ataru kod Knjaževca koji se zove Vrtovac. Priča se da su nekada neki ljudi odavde pobegli ispred turaka u divljinu i oformili tamo naselje. Dali mu isto ovakvo ime, Vrtovac. Probajte tamo. I evo, mi dodjosmo na pravo mesto.

- Čime se bavio naš deda? Od čega je živeo? - Pa evo ovako. Uglavnom se bavio s vinarijom.

Imao nekoliko vinograda i dosta šljivara. Dva vinograda bila na brdu Čuturilo, jedno u Poljane, jedan ovde gore iznad stare kuće, jedan onamo preko reke u Draće. Možda je još negde imao. Neznam. U moje znanje bilo samo u Poljane i Draće od ovih drugih bio digao ruke. Bio veliki porez… Nije se isplatilo. Za to vreme to bilo poprilično. Kao dete se sećam u podrumu stare kuće u Vrtovcu, nema je više, imala jedna velika drvenu kacu, imala je oko dva kubika, u nju muljao grojždje. Bile dve bačve po dva kubika. U njima držao vino da prevri. Bila jedna bačva, velika, deset kubika sa duplim obručima. Neznam šta je u njoj držao, mislim trop – kominu od groždja. Jedno bure od hiljadu i dvesta litara, u njemu stavljao rakiju od svačega. Mešao. To prodavao jeftinije kafedžijama. Za one kad se napiju pa im posle sve jedno šta piju. Imalo i nekoliko buradi od po dvesta litara, u njma držao kvalitetno vino i rakiju. Bilo jedno bure od pola kubika, u njemu držao meku rakiju. To je bilo za njega. On pio. Od nje davao drugarima dok su sedeli i pričali na gredi ispod plevnje. Najviše je voleo da pravi rakiju od drenjina. Imao dva velika drena ispod bunara. Njih je najviše voleo od svih voćaka što je imao. Neznam zašto... Nedao bog nekome da mu u njih dirne.

Rakiju pravio i od šljiva. Imao mnogo šljivara. Nisu bili veliki ali mnogo. Na raznim mestima. Nemože da se pobroje. Ispred podruma imao betonsku komoru. Mislim da je u nju stavljao kominu posle pečenja. Sa njom hranio stoku.

Kao sad da gledam, zimi kad padne sneg pa šljivama polomi grane on stoji na pragu kuće i raduje se.

11

“Oh, oh, oh. Dedine, dedine, dedine. Biće rakije.” Tad se nisu u proleće orezivale voćke. Verovatno je u pitanju neka stara vrsta pa nije trebalo. Ono što polomi sneg, toliko.

Na zalasku sunca, ako deda Sada zakasni iz polja deda Vlada je hranio stoku.

Mnogo je voleo da kosi. Imao jednu malu kosu. Nakove je pa zabere po šljivarima. Nije mu bio veliki učinak ali bio je jako precizan. Gde on prodje sa kosom ne ostaje ni jedna travka. Ko ženski frizer.

Mnogo me je voleo. Nikad glas na mene nije podigao. Ja nisam pravio razliku. Kao i ostala deca. Gledao sam njega kao da mi je pravi pra deda. Kao da mi je rodjeni. Za drugoga nisam znao. Doduše, kad sam ja razaznao deda Sadin otac nije bio živ. Deda Sada je jako retko pominjao njegovu pravu familiju. Neznam što. Verovatno zato što ga se odrekli. Što ga dali na usvojenje. Verovatno je bio ljut na njih. Tek kad sam odrastao, kad sam postao čovek ja sam upoznavao jednoga po jednoga od njegovh. Sad se družimo i posećujemo. Najviše sa Slavkom, dedin Sadinim unukom od brata. Deda Sadin rodjeni brat se zvao Djordja…

Još i danas mi u ušima ono dedin Vladino, kad me sretne ili mu se nadjem u blizini: “Deedin, deedin, deedin”. Mnogo mi se radovao. Bio sam dete. Sam. Tad za decu u selu nisu kupovali igračke. Zabavljali smo se sa realnim stvarima. Sa stokom i živinom. Svega sam se hvatao. Kakvugod glupost kao dete da sam napravio on mi praštao. Branio me ipred ostalih. Uvek bio na mojoj strani. Ja sam uvek za njega za tu glupost imao razlog. Razumevanje. Nikad nisam mogao da pogrešim. Ako ne drugačije ono: “Mante ga bree. Kvo očete od njeg! Detee! Vi ste bilii bolji!”

Bio jako majstoričav. Uglavnom sa drvetom. Pravio čabrove. Prve saonice mi on napravio. Od dasaka. Isekao daske testerom i sastavio ekserima. Do skora sam tu testeru imao. Sad od nje imam samo sečivo. Ručicu uzeo stric Mile. Trebala mu za nešto pa sam mu dao… Sanke,

12

to mi je kao detetu bila jedina igračka. Ne sećam se da sam imao još neku. Posle, kad sam poodrastao ja sam sa komšijom Duškom pravio strele, puške, pištolje, puškala, šmrkove. Duško nam bio prvi komšija u Potoku pa smo se kao deca mnogo družili i igrali. To je bilo pred polazak u školu… Sa tim sankama sam se vozio po putanji od dunje ispred ulaza u kuću do podruma. Tu je bilo uslova za to. Nagnut teren. Čini mi se da je samo on u familiji imao razumevanje za mene. Da i dete ima svoje potrebe.

U starijim godinama je mnogo pio. Po litar, dva rakije na dan. Doduše bila meka ali dva litra su dva litra. Od toga je i umro… Mislim da je bilo u jesen 1958. godine. Bio sam u drugom razredu osnovne škole. Proslavili smo moj rodjendan, pa da li odmah sutra ili prekosutra on umre. Umro u snu. Ujutru ga našla baba Košuta, njegova žena. Kao da to danas gledam. Ja, majka i otac smo spavali u donjoj sobi a deda Sada, baba Dinka, baba Košuta i deda Vlada u gornjoj. Deda sada i baba Dinka ovamo pored šporeta, prema dimnjaku, a baba Košta i deda Vlada prema komšiji Sretenu. Na drvenim krevetima. Tad se spavalo na slamaricama. Kreveti bili deda Vladina rukotvorina. Kao sad da gledam, baba Košuta spavala do zida a deda Vlada sa ove strane. On prvi ustajao. Probudila se baba Košuta, vidi deda Vlada još nije ustao. Čudila se šta je sa njim. Nikad to tako nije bilo. Mislila da je previše popio. Sačekala malo pa počela da ga vuče za rame, da ga tapše rukom po obrazu. Pokušavala da ga probudi. Da se ne penje preko njega... Ništa… Ne reaguje. Stavila mu ruku na čelo, on hladan. Ona povika: “Maleej, maleej, staracav umreel”… Čuo sam to. Bio sam budan, spremao sam se za školu. Izmedju naše i njihove sobe bio mali prozor, tako nekako kao neki šalterić pa se čulo jasno. Ja istrčah napolje i pozvah baba Dinku. Ona jedino bila kući, u dvorištu. Ostali u polju…

Sahranili smo ga kako je red i običaj u ovom kraju. Doduše ja sam na dan sahrane bio u školi. Nisam bio u povorci i na groblju. Tako mi moji naredili. Možda u to vreme nisam ni imao pravo na slobodan dan za pradedu.

13

Mi učenici, pogodilo se da smo bili na odmoru, pa smo gledali kroz prozor dok odredjivali red na putu ispred škole. U školskom dvorištu, pored puta, bilo seosko zvono, eno ga još gore stoji, još se koristi. Kad tako naidje sprovod neko od meštana počne da zvoni. Tu se povorka zaustavi. Zvonjava prestane. Odredi se red. Kad se krene sa zvonom se opet počne.

Učenici pored prozora. Ja medju njima. Niko mi ništa nije rekao. U to vreme niko od nas učenika nije nikome izražavao saučešće. Tako tad bilo… Malo me bilo i kao sramota od učenika i učitelja. Nekako, bilo mi nezgodno. Plašio sam se da me posle ne zadirkuju. Vredjaju. Ponižavaju…

Obavlja se ceremonija na putu ispred škole. Pop pored sanduka čini ovako kandilom, čita molitvu za oprost grehova i krsti se. Kadgod se prekrsti i ljudi iz pratnje se prekrste. To im bude kao nekakav znak. I ja bi se prekrstio ali nisam bio hrabar. To tad nije bilo baš…

Iako za nas decu deda Vlada nije bio značajna ličnost, verovatno, bar oni stariji su znali koji je čovek u pitanju. Čuli od svojih ko je umro. Koliko se sećam, samo sam ćutao i najveći deo vremena gledao u patos. Nisam plakao, bilo me sramota. Da ne ispadnem kukavica… Nije mi bilo lako. Voleo sam ga. Razmišljao sam kako će to sad da bude bez njega. Odmor se bližio kraju. Redar već zvonio za učitelja. Škripnuše vrata. Na vratima učitelj. Dragoslav. Ispod leve mišice dnevnik. Mi potrčasmo u klupe. On klimnu glavom i učini ovako desnom rukom nekoliko puta. Reče neka, neka, ostanite još. Koliko treba.

Deda Vladi pijanka nije bila loša. Nije se svadjao ni sa ukućanima ni sa komšijama. Napije se i legne. Baba Košuta nam kaže: “Staracan se pak zaćitiil.”… Možda mu je to bilo zadovoljstvo a možda ga je nešto i peklo, mučilo iznutra pa bežao od istine. Neznam. Svoju dušu nikome nije otvarao. Uvek se pravio da mu je sve potaman.

Žoze je sve pažljivo slušala. Sve joj je ovo bilo novo. Volela je što više da sazna o dedi. Poče da se raspituje:

14

- Kad je deda krenuo u rat? Koliko su sa babom bili razdvojeni? Da li su mogli nekako da komuniciraju za to vreme? Da li su se dopisivali?

– Pa evo ovako. Deda je bio trećepozivac. Neznam tačno, kada je krenuo u rat. Mislim da je bila devesto petnaesta godina. Mobilisan sa kolima i volovima. Bio je u komori. Trećepozivac… Vozio topovsku municiju… Koliko se to tad sporo napredovalo?... Doduše, ako se uzme u obzir da se putovalo i dan i noć, prelazilo se preko pedeset kilometara dnevno, što nije baš tako malo. Vratio se kući krajem devesto osamnaeste godine. Prema tome mora da je proveo u ratu više od tri ipo godina. Koliko sam shvatio baba Košuta za to vreme od njega primila samo jedno pismo u koje je izmedju ostalog bilo napisano: “Nemoj se babo sećiiraš, nemoj se na ponižeenje davaš.” Baba Košuta je to često pominjala… Bože što bi voleo da je to pismo nekako sačuvano…

Ti mene sve ispita. Ajde kaži mi nešto o tvojoj čukunbabi…

Dobro, evo ovako. Neznam mnogo, ali eto koliko sam saznala. Kao devojka se zamonašila u jedan pravoslavni ženski manastir Majen, zove se Rodjenje presvete Bogorodice. Manastir dvesta pedeset kilometra zapadno od Pariza. Crkveno ime joj je bilo Patrika. Posetili smo manastir i dali prilog. Tamo su pravoslavne monahinje iz celog sveta. Nismo naišli na nijednu iz Srbije.

Nikada nikome nije rekla zašto je to učinila, nije napisala ni u oporuci… Bila je jako lepa i zgodna devojka… Skromna… Nesrećna ljubav, nema druge…

Manastir Majen Rodjenje presvete Bogorodice

15

Završiila kurs za medecinske sestre i prijavila se kao dobrovoljac u prvom svetskom ratu za vojnu bolnicu na Krfu. Bila je jako stručna i odgovorna na poslu. Trčala na sve strane da pomogne. Ništa joj nije bilo teško.

Sa Krfa se u Francusku vratila sa stomakom. Nastavila i dalje kao isposnica u istom samostanu. Radila kao medicinska sestra u vojnoj bolnici. Porodila se. Rodila sina. Dala mu ime Lamur. Nije mogao sa njom u manastir pa ga dala na usvojenje. Sin joj odrastao u domu. I on bio dobar, vredan, odgovoran. Završio srednju vojnu školu i zaposlio se kao podoficir.. Imao jednog sina. To je bio moj deda. Deda imao dve ćerke. Udale se u istu kuću. Za dva brata. Umele da izaberu. Izmedju njih i muževa bila poprilična razlika u godinama. Bili dobri ljudi. Fabrikanti. Znači, pored toga što su bile sestre bile i jetrve. Dobro se slagali što je retkost u takvim situacijama. Jedna od njih je moja majka. Majka mi je još živa. Otac prošle godine umro. Na ostavinskom postupku se pojavila i čukun babina oporuka, po njenoj želji, u kojoj nam odala svoju doživotno čuvanu tajnu. Saznali smo odakle nam potiče pradeda.

U razgovoru, u razgovoru pade mrak. Dodje vreme za večeru. Milena reče ajde da se večera. Zaslužili smo. Ustade. Zamoli me da joj pomognem da raširimo sto. Ja joj pomogoh. Ona mnogo voli da ugosti ljude. Da se pokaže.

Mi nastavismo razgovor. Ja opet uzeh reč… Deda Vlada bio član vinogradarske zadruge. Mislim da je imao u njoj i udeo. Bio deoničar. Zadruga imala i svoju banku. Pradeda ulagao u nju jedan deo svoje zarade. Zbog kamate… Zajmove i kredite nikako nije voleo. Ne lezi vraže, ode jednom da uzme nešto novca, kad tamo na banci zjape otvorena vrata. Unutra nema nikog. Na stepeništu ispred zadruge sede nekoliko čoveka. Nešto se smeju. Čekaju da vide kako će ko reagovati kad vidi da nema para… Kad je deda Vlada video da banka zjapi prazna on se vratio i otišao kod onih na stepeništu. Pitao

16

ih šta je sa bankom. Da li se možda negde preselila. “Ma jok. Blagajnik ispraznil kasu i štukal.”… “Kakoo bre štuukal?...” “Pa eto takoj, kao što vidiš. Štuukal.”… Deda Vladu je to mnogo pogodilo, nikada više ni dinara nije stavio u banku.

Milena postavila večeru. Reče nam da sednemo. Oprasmo ruke pa sedosmo. Iznenadili se šta sve ima na stolu i kako je lepo postavljeno. Bili zatečeni. Ja im rekoh, ona uvek tako. Njoj to pričinjava veliko zadovoljstvo. Mnogo voli da gosti budu zadovoljni. Da pamte…

Uz večeru nismo pričali o deda Vladi. Promenili smo temu. Pitaše nas kako provodimo penzionerske dane? Čime se bavimo? Idemo li preko leta na odmor? Gde idemo?... Ovde se Milena uključi. Reče, mi samo penzionerski. Polako… Leti idemo jedno – dve nedelje po Srbiji ili u susedne zemlje. Bili smo u Makedoniji u Ohridu i u Bugarskoj u Varni i Nesebaru. Ostalo vreme provodimo ovde. Idemo na bazen u Knjaževcu. Ima mnogo dobar bazen. Olimpijski. Voda banjska, topla. Čist. Dobro ga održavaju. Jednom nedeljno ga prazne i peru a i ovako voda stalno dolazi. Protočan. Pre par godina kupili ono kao šator pa sad radi i zimi. Mi zimi ne idemo. Nesmemo onako zagrejani napolje na hladnom… Posle bazena idemo na ručak u kafanu Sport. Ispije nas voda, papuče će da pojedemo. Kafana je u selu Trgovište, tamo gde ste iz Knjaževca prošli za Babin zub. Stalni smo gosti preko trideset godina. Tu su najbolje pljeskavice na celom svetu… U zimskom periodu se dobro obučemo pa u šetnju. Kroz polje. Svakog dana prevalimo po nekoliko kilometara… Što se hrane tiče uglavnom se trudimo da koristimo naše. Organsko. Neprskano. Preko leta i u jesenje vreme pripremimo zimnicu. Zamrznemo trešnje i višnje. Narendamo jabuke pa i njih stavimo u zamrzivač. Napravimo sokove, džemove i kompote. Stavimo turšiju. Sameljemo paradajz, stavimo u flaše pa i njega zamrznemo. Sakupimo orahe. Dragoljub stavi kupus… Zimi imamo od svega… Sadimo baštu. Imamo razne voćke. Pravimo našu rakiju i vino. Ne previše. Koliko za

17

nas i da imamo, tako, kad negde podjemo da ponesemo ili kad nas neko poseti da mu damo da ponese… Kad je zimsko vreme, načistimo orahe pa ih ispečemo u rerni. Naš specialitet. Šteta što sad nemamo da vam ponudimo. Pojeli smo… Posle će Dragoljub da ispeče pa ćete probati. Dopašće vam se. Ceo dan grickamo. Naročito uveče, uz televizor ili dok gledamo serije preko interneta… Sa prijateljima najčešće komuniciramo preko interneta. Oboje imamo E-mail adrese ali ih retko koristimo. Samo kad moramo. Kad treba. Uglavnom Feis i Skajp.. Što se feisa tiče, oboje koristimo isti profil.

Dok slušamo Milenu ja, onako, neprimetno pogledjujem u Žoze i Žaka. Pokušavam da otkrijem zašto su došli kod nas. Kakva im je prava namera… Izgleda da je ona to primetila pa reče. Nemoj ništa da se plašite. Došli smo kod vas s najboljom namerom. Ne treba nam ništa. Imamo sve i više od toga. Mislili smo ako ste vi u lošoj situaciji da vam pomognemo. Kod nas se svašta govori. Sad smo se uverili da za to nema potrebe. Hteli smo samo da vas upoznamo. Na neki način smo familija iako do skora nismo znali a vi do malo pre. Da upoznamo i vašeg sina. Da se družimo. Da posećujemo jedni druge. Da upoznate moju majku. Da vidiš svoju sestru.

Večerasmo pa se preselismo na fotelje. Milena stavila džezvicu za kafu. Ja započeh, ajde da nastavimo tamo gde smo stali. Kažite šta je to bilo izmedju tvoje babe i mog dede na Krfu.

Neznamo mnogo. Baba nikome ništa nije rekla. Samo ono iz oporuke. Jedino što znamo je da su se sa tvojim pradedom mnogo družili i voleli. Kadgod je bilo prilike bili su zajedno. Posle smrti našeg pradede na sudu je otvorena oporuka. Izmedju ostalog u oporuci je bilo ko joj je bio sinov otac. Otac našem pradedi. On za života nije znao. Nje ga to uopšte interesovalo.

Čukun baba bila časna sestra. Nije imala nikakvu imovinu. Znači posle nje nije ostalo ništa. Deda ništa nije nasledio. Sve što je imao sve je sam stvorio i izveo decu

18

na put. Izgleda da mu nije bilo mnogo važno ko mu je bio otac. Odrastao u domu. Kad ga nije bilo kad mu je bio najpotrebniji nije mu trebao ni tad. Ostavio oporuku izmedju ostalih papiria, da ne kažem zafrljačio je tamo negde. Nikome nije pričao za nju. Nije mu bilo važno. To tako godinama stajalo. Posle njegove smrti verovatno niko nije preturao po papirima. Ja sam prošle godine, kad mi umro otac preturala po zaostavštini i naišla na star, izmoljen, požuteli papir pisan ručno. Jako lep rukopis. Pravi krasopis što je retkost kod današnje omladine. Zagolicalo me da vidim šta je. Pročitala sam i evo me ovde kod vas. Ustvari, prvo sam posetila manastir gde se bila zamonašila, provela život i skončala. Posetila sam i grob gde je sahranjena.

- Imate li neku sliku od čukunbabe? - Nemamo, nije nam ostavila.Od sudbine čovek ne može da pobegne. Sve je

unapred pisano samo što mi to neznamo. Ne može da vidimo. Tek kada se nešto desi nama postane jasno. Eto i meni sudbina kao i moju babu dovela u Srbiju, u Beogradu da studiram srpski jezik. Od tolko mogućnosti ja u Beogradu. Sudbina se posle nekolko generacija ponovila a ja to nisam znala. I ja sam se u Beogradu družila sa srbinom. Stupila sa njim u vezu i ostala trudna. Rodila sam ćerku. Mariju, Marii. Evo da je vidiš na telefonu… Jako lepa i pametna. Ide u školu. U sedmom je razredu. Odlična učenica… Razlika izmedju mene i moje babe je jedino u tome što ona svog sina dala na usvojenje a ja moju ćerku čuvam sama… Razumem ja nju u potpunosti. Bila u manastiru. Monahinja. Nazad se nije moglo. Morala tako. Nije imala drugi izbor. Dobro što je nisu zbog toga razmonašili… Verovatno tražila oprost… Držano u tajnosti da se nebi brukali. Kod mene je druga situacija. Marii čuvam ja, ustvari moja majka. Ona joj dodje kao dadilja. Sam znaš, mi mladi imamo obaveze. Uvek nešto treba. Stalno moramo na tamo na ovamo. Ona ju podigla i vaspitala. Babe su to. Nezamenljive.

19

– Pa dobro koji je mladiić u pitanju? Koliko vidim nije u pitanju Žan. Žan nije Srbin.

– I ja kao i moja baba o tome ne govorimo. Jedino što mogu da kažem, ostavio me. Digao ruke od mene. Nije hteo sa mnom u Francusku iako je tamo imao jaku bazu za život. Moji jako bogati… Nije me video sa stomakom. Da sam mu za to rekla možda bi promenio stav. Kad sam videla u kakvoj sam situaciji, na kratko sam prekinula studije. Moji me primili nazad. Kad sam oko deteta rešila situaciju i vratila se da nastavim studije njega više u Beograd nije bilo. Neznam gde je i šta je sa njim. Ne želim da ga nikad više vidim. I on kao i tvoj pra deda nezna za dete. Ne verujem da će ikad to da sazna. Doduše ima vremena. Razmisliću. Možda ću i ja kao i moja baba to da obnarodujem tek u oporuci. Možda će i moji čukununuci nekada kao i ja sada da traže svoju braću.

Dodje vreme za spavanje. Ja im predložih da ostanu nekoliko dana, prekosutra sveti Jovan. Taj dan smo nekada slavili. Dolazili nam gosti. Sad više nije tako. Samo obeležavamo. Spremimo bolji ručak. Kolač. Upalimo sveću te se prekrstimo i pomolimo. Toliko. Ako neko naidje, dobrodošao je. Počastimo ga.

Oni nešto progovoriše izmedju sebe. Nisam razumeo. Neznam francuski. Verovatno za ono što sam ih pitao da ostanu. Prihvatiše. Kažu ostaće nekoliko dana. Taman da prodje slava, da obidjemo Vrtovac i posetimo dedin grob.

-Hoćete li da nas odvedete da vidimo Vrtovac, mesto gde se rodio i živeo deda Vlada. Hoću, što da ne. Tamo nema nikoga. Jedni poumirali. Drugi se odselili. Sve se raspalo i urušilo. Nema šta da se vidi. Od dvanaest domaćinstva u moje znanje, kažu da ji nekada bilo više od dvadeset, ostala jedna polu srušena prazna kuća i tri štale u raspadanju. Ima jedan pčelar. On jedini tamo redovan. Obnovio štalu i postavio košnice u avliji.

- Dobro. Nema veze. Voleli bi da vidimo.Osvanu novi dan, što bi rekla baba Košuta: “Nov

dan nova navaka”. Ustali smo ranije nego obično. Milena

20

navila sat da zvoni, da nas ne zateknu u krevetu… Oni sidjoše odozgo. Doručkovasmo pa podjomo za Vrtovac. Milena ostade kući da očisti kuću i pripremi ručak, prišao sveti Jovan.

Uzeh sekiricu ispod šupe. Oni me gledaju pa se čude čemu to. Ja rekoh, od divljači i zlih ljudi… Ma šalim se nema tamo ni divljač ni ljudi. Kao imidž. Podupirem se sa njim. Tako mi lakše. Kad idemo kroz gustiš ja poneki put sa njim mahnem ovako te prokrčim put… Uspomena mi od oca. Njegova sekirica. Uvek ju pred kraj života nosio kad negde podje. I on se podupirao s njom.

Krenusmo na gore. Ja im rekoh, ovo ovde nam ekonomski deo dvorišta. Ovo ovde nekad bila štala. Dok bio deda Sada imali smo mnogo stoke. Krave konje, ovce, svinje živinu. Kad on nestao nestalo i to. Sad sam štalu pretvorio u garažu. Po ovom dvorištu se nekada naš sin igrao sa jaganjcima… Ceo dan ovde provodio sa baba Dinkom. Mnogo što šta je od nje naučio… Ono onamo ambar. Stric Mile misli da ima preko dvesta godina. Niko nezna kada je izgradjen. Doselili smo ga iz Potoka… Nisam vam to rekao, i njemu sam promenio namenu. Sada je u njemu moja stalna postavka kopija crteža. Originale poklanjam onima čiji su a kopije u njemu. Poslednje dve godine sam se dao u crtanje… Ma pustite, namučio sam se dok sam ga rasčistio i prepravio. Izneo sam preko sedamdeset džakova otpada… Ono gore stara kuća. U njoj niko više ne živi. Raspada se iznutra. Tu smo se doselili iz Vrtovca. Bio sam tad u sedmom razredu. Ovo dole nisko što vidite da se razlupili zidovi nije od vremena i nemara. To naš sin, kad bio dete, uzme čekić tamo iza kuće sa vatrišta pa počne da tuče. Kad ga baba Mileva, babina snaja, jednom videla kako lupa ona mu rekla: “Mladjo, ako tako nastaviš uskoro će da ti unutra udje svinja.” On joj rekao: “Ćuti Milevo, vidiš da imam posao. Nemam sada kad sa tobom da se prepiram. Idi.”… Nastavio dalje…

Ovo ovde bunar. Iz njega koristimo vodu za domaćinstvo. Nismo priključeni na gradski vodovod. Pitaju

21

nas ljudi da li je zdrava. Mi kažemo, kako da nije zdrava. Da li ste ju nosili na analizu? Zašto da je nosimo. Deda Sada pio i žive devedeset i četiri godine a baba Dinka još koji mesec pa sto. Gore, iznad kuće nekad bio vinograd.

– Ajde, kad smo već tu, da vam pokažem ambar. Krenusmo. Najpre ona drvena figura iznad ambara što liči na neku razgolićenu mladu ženu. Našalih se ja, rekoh im ovo ovde mi se ukazala Gospa… Kad sam prošlog leta sekao drva gore iznad kuće, sečem ja ovako sa motornom terterom, sečem. Kad bolje obratih pažnju vidim nešto kano golo žensko telo. Noge. Stomak. Evo pogledajte ovde od podzadi. Ovo što visi. Izgleda kao da je prekrivena sa peškirom. Zadnji deo tela original. Spreda tange… Ooo, pomislih ja, ovo nije za u vatru. Prvo sam sam mislio da ju poklonim Laušu, mom zetu. On je velika umetnička duša. Poseban čovek. Karakterističan. Faca. Ovako sa velikim brkovima. Videćete ga unutra. Takve figure mnogo voli. Posle velikih kiša sakuplja po reci panjeve… Na kraju reših da je zadržim sebi. Stavio sam ju eto tu. Prvo da se na nju naidje. Kogod da dodje ja se našalim kako mi se eto ukazala Gospa. Svako prihvati kao šalu i obavezno je slika.

Udjosmo u ambar. Ja upalih svetlo. Ukaza im se vidik. Mnogo se iznenadiše. Kažu da ovo nigde nisu videli. Sve detaljno razgledaše. Redom. Od naše komšinice Radmile iz Majdanpeka, koja je sad tu prva na udaru, glumi domaćicu, preko brata Daneta, komšiju Vladu, Pauna Durlića i kraljice Elizabete do naše predsednice vlade Ane.

Uhvatismo na gore uz padinu. Polako, polako izadjosmo u Sadopolje. Oni se iznenadiše kolika je ravnica. Na gore, na gore, prodjosmo gustu šumu. Opet se otvori vidik. Vidi se cela Timočka dolina. Ispred nas Stara planina i Bugarska ganica, desno brdo Čuturilo, levo Minićevo, Selačka reka. Onamo Tupižnica - repetitor, Koželj, Manjinac, Trnovac, Ravna, Donje Zuniče, Štipina, Knjaževac. Čini mi se da se odatle čak i Babin zub vidi.

22

Dodjosmo do jednog drveta. Rekoh ovo je Petronijina kruška. Ovo nekad bila dedin Vladina njiva, pa dedin Sadina pa mog oca, sad moja. Na dole po medji išla putanja. Tu smo išli uglavnom mi i Sretenovi. Govorilo se “napravo”. Ono dole je potok. Nekada u njemu bilo uvek vode, sad više nema. Presušio. Onamo pravo preko potoka, ono gde se vidi veliko drvo to je bilo dedin Vladino domaćinstvo. Tu sam se rodio… Ovamo desno jedno trista metara od krivine imamo njivu i šljivar. Gore pravo, oko pola kilometra odavde deda Vlada imao veliki vinograd. Bio jako lep za ono vreme. Na onom brdu, zove se Čuturilo bila dva vinograda. Ja to ne pamtim. Neznam ni gde je. Nikad nisam tamo išao. Lovci kažu da je sve zaraslo bagremom.

Stigosmo do potoka. Rekoh ovo mesto zovu Brod. Verovatno starinska reč, prelaz. Pored puta sa desne strane česma. Ja im rekoh, da je ovo podigao naš komšija Ljubisav. Ona šuma gore to je sve nekada bilo dedin Vladino. Sad pripalo mom stricu. Ovo ovde dvorište je Mileta Belička. On je bio deda Vladin drug. Od celokupnog domaćinstva ostala samo ova štala. Njegov praunuk je obnovio. Često tu dolazi. Eno onamo drži gomilu košnica.

Prodjosmo putem kroz zaseok. Nema ništa. Sve nestalo. Urušilo se. Samo ovde onde poneka zidina. Ostatak zgrade. Ja im rekoh da je tu nekad, u moje znanje, bilo dvanaest jakih domaćinstava. Priča se da je nekad bilo preko dvadeset. Neki se odselili, neki umrli. Nema nikog. Sve pusto. Uraslo u žbunje… Oni se čude.

Prodjosmo Sretenove. Ja im rekoh evo odavde je naše. Nekad bilo dedin Vladino. Dole šljivar i po koja jabuka, gore vinograd i njive. Onamo livada. Ovde

Ostaci podruma stare kuće

23

dole, ove zidine što se ovde vide tu nam je nekad bila kuća. Onaj beton, to je bunar. Onde, one zidine ambar. Ispod njega obor za ovce. Dole obor za svinje. One zidine iznad, tu je bila štala i šupa sa tlakanom za seno. Iza štale kočina za živinu i djubrište … Hajde da sidjemo dole da vidite podrum. Ostale samo zidine od kamena i nekolko drvenih buradi. Pažljivo kroz gustiš da vas ne ogreba… Nije imalo Bog zna šta da se vidi ali im bilo simpatično… Izadjosmo opet na put… Ovde desno ove zidine tu je nekad bila zgrada za slamu i seno, zvali smo je plevnja. Ispred nje nadstrešica. Ovde ispred bila položena jedna jako dugačka i debela greda. Neznam čemu je trebalo da služi ali sam kao dete gledao kako na njoj sede deda Vlada i njegovi drugari, piju rakiju, meze i pričaju svoje dogodovštine. Ja obidjem sa one strane, pa odozgo i stanem onde iza ćoška da me ne vide. Slušam šta pričaju. Interesovalo me… Kao što vidite od svih objekata nije ostalo ništa. Jedino smo ambar preselili u Jelašnicu… Ono onde veliko drvo kažu da je zapis. Niko nezna kako se zove. Koliko mogu da se setim deda Vlada je govorio da je to Pantalej… Nezna se koliko je staro. Nekad sam pitao deda Sadu koliko je bilo drvo kad je došao ovde. Reče, bilo je veliko ali malo manje nego sad… Slikajte ga. Uz put ću vam nešto pričati o njemu. Ove njive to je isto naše. Onde bio vinograd. Oko njega se starao moj otac. Pravio jako dobro vino. Od komine pravio rakiju. Kad je on nestao ja sam sa vinograda digao ruke. Nisam mogao. Imamo vinjagu u selu pa što uhvatimo od nje. Nije ni to baš mali posao. Cele jeseni se preganjam sa pticama. Sve što je crno one pojedu…

Nastavismo dalje po putu. Dodjosmo u Kovilače. Ja im rekoh, ovo je Kovilače. Ovo je bila dedin Vladina njiva. Zvali je gornja njiva. Trideset i sedam ara. Pripala meni. Dole ispod nje imale još dve njive. Jedna bila babin Dinkin miraz. Pripale stricu. Sidjosmo u Razlež. Ja im pokazah još dve velike njive. I ovo bilo dedin Vladino. To, rekoh, nekad, kad su se delili moj otac i stric pripalo stricu. Prodao ih kao student da može da nastavi školovanje.

24

Onde, onamo, ima još dve njive. I one pripale stricu… Sidjosmo u Golemo polje. Tu četiri njive. Sve četri na moje ime. Ova ovde bila dedin Vladina… Pokazah im prstom ka Minićevu, rekoh onamo ima još tri njive. Bile babin Dinkine. Pripale stricu. Sidjosmo na asfalt. Noga pred nogu, noga pred nogu, dodjosmo do Pešića.

– Kakav saobraćajni znak. Iznenadi se Žoze.- Aaaa, to sam ja napravio i postavio. Od drveta.

Dao sam doprinos selu. Naidju ljudi koji nisu iz ovog kraja pa neznaju gde da skrenu. Bili tu pravi saobraćajni znaci pa neki lopovi odneli. Mogao sam i ja da napravim od metala ali sam se plašio da će i oni da nestanu. Skrenusmo kod Pešića. Uhvatismo uz put. Ja rekoh, ajde dok ovde idemo da vam kažem ono što sam obećao o drvetu. Ima nešto jako važno… Kad sam dolazio u Vrtovac da se podsetim detinjstva često sam slikao ono drvo. Dok je bila klasična fotografija sve je nekako izgledalo normalno. Kad je došla ova moderna, digitalna, primetio sam da na granama drveta ima nekih senki, raznih ljudskih likova, vojnika, dece, životinja. Neki stoje neki sede neki leže . . Jedna žena drži dete u naručju. Malo mi je nezgodno da pokazujem da nebi ljudi pomislili da sa mnom nije sve uredu. Neki vide neki ne. Pokazao sam jednoj ženi u Majdanpeku. I ona sve videla, čak mi pokazala i dva krsta koje do tad nisam zapazio na deblu stabla. Slikali ste drvo. Možda ćete i vi nešto videti.

Kad dodjosmo na kapiju ja im rekoh, ovo ispod nas kuća čuvenog svetskog novinara, Vladimira Stankovića. Živi i radi u Barcelonu. Možda ste čuli za njega. Leti bude

Stari hrast - zapis

25

ovde. Družimo se sa njim i njegovom suprugom. Pijemo kafu i rakiju i pričamo kao nekad deda Vlada sa njegovim drugarima na gredi ispred plevnje. Kod njih sam upoznao mnoge poznate ljude medju njima i najbogatijeg srbina, Dentanu i velikog glumca Ivana Bekjareva.

Pitam ih da li su se smorili. Kažu nisu. Lepo se proveli. Prošetali. Vole da šetnju. Put bio poprilično dug ali izdržali. Šale se da bi im lakše bilo da su i oni imali štapove pa da se podupiru i guraju.

Sedosmo da se odmorimo. Da obnovimo snagu. Milena stavi kafu. Oni me pitaju da li je deda Vlada pričao nešto o njihovoj babi? U kakvim su odnosima bili na Krfu?

- Pa pričao, pričao. Neznam mnogo. Ono što sam kao dete prisluškivao dok je deda Vlada u poodmaklim godinama sedeo sa drugarima na gredi ispod plevnje i uz rakiju i meze pričao. Ono šta sam slušao od deda Sade, baba Košute i baba Dinke.

Kad sam polazio u rat, priča deda Vlada drugarima na gredi, pa i kad sam se vratio, ovde auta nigde nije bilo. Niko za to nije znao. Ako je neko od nekoga za to nešto i čuo, niko nije video... Sad drugo vreme… Auta na svakom koraku… Paziš se da te ne zgaze. Sećate li se kad sam vam pričao šta sam tamo gledao? Pitao sam vas više puta znate li šta je to auto? Vi rekoste neznamo. Niste ni videli ni čuli za to. Ja sam vam tad objašnjavao. To su kola. Kao naša ali nisu baš takva. Sa njima se prevoze ljudi i teret. Nigde konj, nigde volovi. Sedne se. Ako ćeš napred ti gurneš polugu napred. Ako ćeš nazad ti povučeš nazad i ono ide. Dimi mu, dimi od podzadi, prpči i ide. Kad hoćeš da skreneš, ima točak ispred tebe, ovako kao onaj za turšiju pa kad hoćeš da ideš levo ti okrećeš točak ulevo. Kad hoćeš desno, ti obrećeš točak udesno. Kad hoćeš da staneš, ima ovako nešto, neznam kako da vam to objasnim ispod noge pa ga nagaziš, držiš malo, držiš i auto stane.

Po kućama isto tako bilo. Kao da si otišao na drugu planetu. Kad uveče hoćeš da upališ lampu, ima dugme na zidu pored vrata, ti okreneš pola kruga, ono škljocne i

26

lampa se upali. Kad hoćeš da ugasiš ti okreneš još pola kruga, opet šklocne i lampa se ugasi. Kad ti dodje da vršiš nuždu ne ideš tamo negde iza kuće, štale, plevnje, u šljivaru. Završiš posao tu. U kući. Kuće u gradu, kafane, hoteli, bolnice, crkve i drugi javni objekti imaju klozete unutra. U varoš, za slučaj da čoveka pritera nužda, ima javni klozeti. Udješ u njega i zavšiš posao. Doduše to se plaća. Tamo rade neke žene što to održavaju i naplaćuju uslugu.

Često je pominjao vašu babu. Nikad po imenu. Zvao ju milosrdna seestra. Uvek po dobrome. U najboljim kontekstima. Sad kad bolje razmislim kao odrastao čovek, vidi se da mu je bila prirasla za srce. Kad tako počne da priča o njoj, pa se malo porastuži, možda i po koju suzu pusti, baba Košuta kaže: “Ma mante ga, priča svaakakvo. Izlapeelo.”

Na gredi sa drugarima, kad ne čuje baba Košuta bilo po neki put i malo drugačije. Od njih nije ništa krio. Ispred njih se pravio važan.

Idem ja tako po putu sa torbom na ledjima, kupio sam na pijaci rakiju, duvan i šibice. Puna torba. Švercujem. Prodavao sam našima. Davao sam sebi veću slobodu nego što sam smeo… Doduše ja sam bio u grupi za snabdevanje pa nije bilo sumnjivo. Naš logor, šatori, to gde smo bili smešteni, bilo malo postrani. Trebalo da se ide. Čujem nešto iza mene bruji. Lupa. Okrenem se ono auto. Zagledam bolje. Milosrdna sestra. Sve u belom. Drži u rukama onaj kotur za upravljanje. Sad svi to znamo zove se volan. Stade pored mene, otvori vrata pa mi pokaza da se popnem. Ja sam se malo kolebao. Ajd kad mi nudi da ju ne odbijem. Sedo pored nje na sedištu. Rekoh Mersii. Toliko sam samo znao na francuskom. Ona krenu. Ja gledam napred. Nesmem da pogledam u nju. I ona samo napred… Vidjao sam je ja i ranije sa autom. Dolazila kod nas kao medicinska sestra. Obilazila vojsku. Pisala neke izveštaje. Donosila lekove, eto tako kome šta trebalo, ono što im preporučio lekar. Mnogo bila lepa. Uvek očešljana. Spletene kose. Krupne crne oči ko žiške. Nedao Bog da te

27

sa njima pogleda prodju te žmarci od glave do peta. Prćast nos. Mala ustašca. Bela marama vezana od podzadi. Peraja nadole niz ledja. Duga bela haljina vuče se po zemlji. Zakopčana do grla. Torbe u rukama. Kad naidje nastane tajac medju vojnicima. Prekida se svaki posao i razgovor. Svi u nju gledaju. Ona korača ponosno. Samo napred gleda. Na nikog ne obraća pažnju. Nikome nije davala povod. Niko od nas vojnika nije smeo da joj se približi. Bila gospodja. Zvanična ličnost… Mi prosti. Seljaci.

Prošlo nekoliko dana ja opet po robu. Opet me stigla kolima. Opet ista priča. Samo sad malo drugačije. S’ vremena na vreme pogleda u mene. Nasmeje se. Nasmejem se i ja. Nešto progovori ali šta vredi ništa ne razumem.

Dešavalo se, kad sam išao u snabdevanje bolnice na Vido, to je jedno malo ostrvo, od Krfa do njega koliko odovde do Jelašnice, da budemo u istom čamcu. Gledao sam da sednem do nje… Bon žur… Bon žur… Nasmejem se, nasmeje se i ona… Kako si?... Dobro… Kako si ti ?... I ja sam dobroo… Toliko… Neznam više…

Neznam šta je bilo kad su išli tamo, ili još negde, ovako, zajedno? Malo dalje?

- Nemogu da se setim. Bio sam dete kad je o tome pričao drugarima. Doduše tad mi to nije baš bilo toliko ni važno. Nisam tad znao ništa o tome. Mislim na ljubav. Imao sam u to vreme druga interesovanja. Sad kad me podsete, kad me neko za to nešto pita opet mi dojde na pamet. Setim se ponečeg. Kad se za trenutak prenesem u to vreme ono kao da mi ovde nešto odzvanja… Pominjao

28

je Bizertu i Valonu. Mora da je išao i tamo. Ali sa kim i kako?... Zašto je tamo išao to neznam… Nemogu da se setim… U to vreme nisam znao ni za jedan ni za drugi grad.

Kad su bili na Kajmakčelanu ona je opet dolazila. I tamo su se vidjali: Bio je zadužen za nju. Jedan deo puta neprohodan. On je sačeka da pomogne. Da ne ide sama. Ona dojde do njega autom, uzmu torbe u ruke pa pešice do položaja. Kad podje u grad on je otprati do auta pa se vrati. Po nekad, ako se istog dana opet vraća on sedne sa njom u auto pa idu zajedno do glavne bolnice. Ona u bolnici, on na pijaci po robu. Vraćali su se zajedno.

Koliko mogu da se setim pričao je drugarima, dok budu u autu nije više kao prvi put. Ne zaklanjaju se jedno od drugog. Ona izvadi čokoladu pa mi ponudi. Kaže: “Uzmi čokoladu”. Naučila poneku našu reč. On odlomi komad. Nasmeje se. Nakloni ovako pa kaže: “Mersi boku”. Nasmeje se i ona. Kaže: “Drago mi je”.

Od kako su krenuli u proboj, nije je više video. Nezna šta je bilo sa njom. Dok su išli odozdo, kad padne mrak on se zamisli, ona mu dojde na pamet.

O Prvom ratu i dedi na Solunu nisam u skorije vreme razmišljao… Davna prošlost… Bilo mi normalno… Opet počeh da premotavam po glavi dok im pričam. Dok me zapitkuju. Nekako žmarci mi idu kroz stomak. Kroz srce. Počeh da se sećam kako je bilo kad sam bio dete. Ranije za to nisam imao vremena. Uvek neki posao, neko trčanje. Da oni nisu naišli pitanje je da li bi se ikad više ovog setio.

Svoje stavove i postavke deda Vlada je često dokazivao na sudu. Branio. Nije izgubio nijedanu parnicu… Sudio se i sa sveštenikom. Posle toga sveštenik nije hteo da venča dedu Sadu i baba Dinku. Valjda da ih je venčao Zunički sveštenik. O tome sam napisao i priču. Ću da vam pokažem.

Rat ga svačemu naučio. Jednom prilikom u drugom ratu, kad partizani pojurili četnike, četnici se sakrili u našem svinjcu ispod ambara, da li je on to video ili ne to

29

neznam, pucalo se napolju, ne verujem da je gledao kroz prozor, kad ga pitali da li je video nekog od četnika on rekao: “Za objekte pod ključem odgovaram za odključane ne.“

– Imaš li neku njegovu sliku?Sliku… Nemam… U to vreme se retko ljudi slikali.

Ima jedna slika ispred zadružnog doma, ono kad dom završen pa se ljudi iz celog sela slikali ispred njega. I muški i žene. Verovatno da je i on tu, ali ja neznam ko je. Zaboravio sam kako je izgledao u licu. Sećam se jedino da je imao velike brkove. Pitao sam starije ljude da mi kažu ali niko nije znao.

Od kako je počeo drugi rat pa na ovamo on se nije mešao u politiku. Pre toga kažu da je bio u radikalima.

Mnogo je bio vredan i radan. Podigao mnoge objekte u Vrtovcu. Kuću, ambar, štalu, plevnju, obore za ovce i svinje, kokošarnik. Bio ortak sa Maslarom u mlinu na Jelašničkoj reci. Doduše veliki posao odradjivao i deda Sada, ali on je bio organizator i investitor. Bio glavni u kući. Radilo se onako kako on kaže. Od kako je u naš kraj počela da pristiže modernizacija, nova tehnologija i mehanizacija, stigla struja, on je medju prvima shvatio da je tamo u Vrtovcu bio dosta izolovan od okoline pa došao na ideju da kupi plac u Jelašnici, napravi veliku kuću i da se sa porodicom preseli. Imao je nameru da napravi kuću, kako je govorio, sa dvanest prostorija na ovom placu gore ali mu to nije pošlo za rukom… Krenuo u akciju, kupio plac, kupio materijal za krov i podigao krovnu konstrukciju u Vrtovcu na livadi iznad plevnje. Računao da će, kad krene u gradnju kuće tako biti lakše. Krov gotov, samo da se preseli. Posle drugog rata nije umeo da se uklopi. Digao ruke od gradnje kuće. Što se politike tiče u starosti se nije mešao u ništa. Nije dirao nikoga. Digao ruke od svega. Sve mu je bilo ravno. Okrenuo se rakiji i drugarima. Posle deda Vladine smrti, deda Sada i moj otac su doneli odluku da krovnu konstrukciju za planiranu kuću prerade i od njega podignu krov na ovoj štali u gornjem dvorištu.

30

Sećam se, bio sam dete, pričao je u poodmaklim godinama kako, tu negde blizu mlina ima nameru da pravi banju. Da tu ima tople vode. Raspitvao sam se za to kod mnogih ljudi ali niko ništa nije umeo da mi kaže… Jedino Smrdan, izvor u blizini Beljiči. Sad, kad malo bolje razmislim, nisam baš siguran da je rekao da je topla voda pored mlina. Možda je na nekom drugom mestu, ali da je pominjao banju u to sam siguran… Do poslednjeg dana je bio pri čistoj pameti. Mora da je nešto znao.

Imao je jako dobru narav. Nije on takav bio samo prema meni. I sa ostalim ukućanima se nikad nije svadjao. Oni su prema njemu bili malo rezervisani. Plašili se da ga nekako ne uvrede pa da ih se odrekne. Da izvise. Da ostanu bez imovine. Ja, koliko sam video sa strane, kao nezainteresovana ličnost za to mogu da kažem, on to nikad nije pomišljao. Nikad mu to nije bilo na pameti. Nikada takvu stvar nije pomenuo a kamo li da im je time pretio. Oni se ipak stalno plašili…

Drugo vreme bilo. Današnja omladina to nemože da shvati. Ljudi malo išli na tamo na ovamo. Nisu se odvajali. Komunikacije i komuniciranja na daljinu u to vreme bila jako loša, da ne kažem nikakva. Uglavnom sa pismima. Napišeš pismo pa čekaš, čekaš dok putuje. Odgovor se dobije Bog te pita kada. Kad stigne odgovor stvari se već bitno promenile. Doduše i ljudi bili uglavnom nepismeni. Kad treba nešto da se napiše nadješ nekoga koji ume. Ti diktiraš. Na kraju ti pročita šta je napisao i eto tako…Ako se u medjuvremenu još nečeg sete oni dopišu. Ne samo u mojoj familiju. Svi tako. Deda Vlada znao jedino da napiše Vladimir Jocić. Neznam kako je to uspeo da nauči. Baba Košuta ništa. Naučio mehanički. Kao kad čovek crta nešto apstraktno. Da ne pritiska prst na dokomentima. Često se oko toga bunio pa poneki put umesto Vladimir pisao Velimir.

- Gde je sahranjen? Možemo li da posetimo njegov grob?

Sad se setih nečeg smešnog. Da vam i ovo ispričam pa ćemo to posle. Da ne zaboravim. Došle

31

jednom ciganke iz Minićeva u Vrtovac. U to vreme cigani nisi radili ništa. Živeli od kradja i prevara. Kažu idu u proševinu. Ma kakva proševina. Krali… Rekoh došle kod nas u Vrtovac. Imale sistem… Jedna ciganka udje u kuću da zagovara ukućane, da ih drži na oku a druge kradu po avliji. Pune torbe. Bože, koliko je moglo da stane u jednoj njihovoj torbi, čudo jedno. Nebi ljudi džaba govorili: “Kao ciganska torba”. Često ih muževi sa kolima čekali tamo malo dalje u polju ili na nekoj raskrsnici. Da se preveze to što su pribavile. Minićevo nije blizu.

Baba Košuta bila u kući u onoj prolaznoj prostoriji što ju zvali iža. Ciganka prošla pored nje pa krenula prema gornjoj sobi. Tamo bio deda Vlada. Deljao nešto sa nožem. On to tako često, naročito u zimskom periodu. Pravio alatke za ženske rukotvorine, vretena, kolenike, brda, saveljke. Voleo to. Uglavnom alatke za tkanje. Išlo mu od ruke. Žene tkale… Ni baba Košuta se nije baš zakopčavala na ledjima. Počela za njom da viče: “Nemooj morii. Nemooj tam! Tam edaan šašav starac če te povaali na krevet!... Če te siiluje!” Ona nije htela da posluša, nastavila. Deda Vlada čuo šta mu poručila baba Košuta pa zgrabio ciganku. Ona se otimala. On uporan. Jedva se nekako izvukla. Istrčala napolje. Počela da viče nešto na ciganskom. Ostale ciganke, one što trebalo da kradu, jedna otuda, jedna odovuda, sakupile se gore na putu pa kidnule da beže prema Kovilače… U našem dvorištu ciganke više nisu ulazile. Nije smeo ni Milan Kavgalija… Često se baba Košuta šaliila na deda Vladin račun. Govorila kako je to njegovo “obnarodovano”. “Čuula ceela Evroopa.”

- Deda Vlada mi je bio i tema za nekoliko priča. Pokazaću vam posle knjigu. Nazvao sam je: “Priče za starci i decu”. Rado bih vam dao ali nemam više ni jedne za davanje. Ostala mi samo ova. Daću vam u elektronskom obliku na flešci ili ću vam poslati na imeil.

– Kako to da nisu imali decu? Do koga bilo? Mislim, znajući situaciju, da nije bilo do deda Vlade.

32

– Pa ne znam baš tačno. Tad su ljudi za takve stvari retko išli lekarima. Išlo se uglavnom ženama, vračarama. Čuo sam da se baba Košuta, da li se beše baba Dinki ili mojoj majci izjadala. Ne sećam se od koje sam čuo. Rekla: “Prokleta da je mojaa mati što me ostavi bez porod”… Kad se zaručila sa deda Vladom, tu neki dan pre svadbe, kad bilo jasno da će da se uzmu, njena majka, neznam šta je time htela, išla kod vračare te joj napravila da ne ostane odmah trudna. Kao eto da se malo provede, da použiva u ljubavi. Da se vidi kako će da im ide pa posle da čuvaju decu… Dala joj nekakav beleg i rekla da to čuva kao oči u glavi pa kad za to dodje vreme da se to odnese i vrati vračari, da rasčini, da može da ostane trudna. Sa deda Vladom, sa deda Leksom njenim svekrom deda Vladinim očuhom i svekrvom se dobro slagala… Prošla godina, dve. Majka je pitala za beleg. Ona rekla da ga nema. Da ga izgubila. Majka joj svašta rekla. Svinje u hrani takvo nešto nebi mogle da pojedu. Išla kod vračare bez belega, ona je rekla da bez toga nemože ništa. I eto iz materine gluposti i njene neodgovornost ostala bez poroda. Možda od toga da nema ništa ali ona sebi nikad to nije oprostila. Sa tom mrljom je i na onaj svet otišla… Deda Vladi to nikad nije rekla. Doduše on u vračare nije verovao… Šta je on mislio ko je za decu kriv, neznam... Celog života ona je bila bezdetka a on jalovak.”

Koliko sam shvatio deda Vlada sa milosrdnom sestrom nije imao ništa ovako ozbiljno. Jedino ju je mnogo voleo i poštovao… Kako je ona na njega gledala to neznam. Iz onoga što je govorio o njoj može se reći da je i ona njega mnogo volela.

Dok su išli ka jugu napali ih bugari s’ boka. On bio u komori. Vozio topovsku municiju. Neznam da li su bili naoružani ili ne. Vojska bila ispred njih. Nije imalo ko da ih brani. Morali sami da se snalaze... On skinuo municiju sa kola i sakrio pored puta. Jednu kravu i kola ostavio tamo negde. Drugu poveo sa njim… Dao je arnoutima – zamenio za dug kožni kaput i nešto hrane. Preko Albanije ga nije skidao. Pričao nam kako nikad nije legao na golu

33

zemlju. Naseče grane, položi ih pa legne. Kaput mu bio dug pa savije noge u kolena i podbode odozdo. Kragnu nije nikad spustao... Od male sekirce se nikad nije odvajao. Ako se ne varam imam je negde gore u alatu. Jedno vreme sam je držao u kolima u gepeku. Da se nadje. Potreba uz put. Doneo je kao trofej iz rata. Sa jedne strane sekirica a sa druge kramp.

Preko Albanije kadgod se smelo oni ložili vatru da se greju. Mnogo bilo hladno... Naseku grane, stave na gomilu, zapale pa polegaju okolo. Jednom prilikom, dok spavao pored vatre, on nesvesno ispružio noge. Pantalone uhvatila vatra počele da gore. Zasmrdelo. Neko od onih što ih još nije uhvatio san povikao: “Arseš mej Srbulje !” Bio Vlah… U ratu medju mobilisanima bilo i mnogo Vlaha. Većina nije znala srpski… On se trgao, zgrabio šakama sneg pa bacio na pantalone… Od deda Vlade sam naučio prvi vlaški izraz… I ja sam ceo svoj radni vek proveo medju Vlasima. Jednom dobri ljudi. Često sam im pričao za ovu dedinu situaciju. Jednom prilikom smo pitali našu drugaricu Miru šta bi to značilo što je taj čovek viknuo. Ona nam rekla: “Izgore Srbine !”

Kad je bio na Krfu izveli ga na preki sud da odgovara za ono što je bacio topovsku municiju pri povlačenju. To se nije smelo. Ne samo njega, dosta njih. On se branio kako on to nije bacio. Sakrio od neprijatelja da je ne zarobe. Zakopao. Bez kola i municije se brže odstupalo. Da su nastavili tako i oni bi bili zarobljeni. Kakva fajda od toga… Tvoja baba obilazila srpsku vojsku, njega nema. Pitala gde je Vladimir Jocić. Šta je sa njim. Rekli joj da je na sudjenju. Čim je čula ona upala u prostoriju, izvadila revolver i rekla: “Oslobodite ga. Poubijaću vas revolverom”. Deda Vladu pustili.

Kad su izvršili proboj na Kajmakčalanu pa krenuli ka Srbiji, oni pucali, pucali sa topovima, nisu štedeli municiju. Na svakom sanduku kaže da je pisalo: “Ne štedi municiju”. U jednom momentu nisu više imali šta da stave u top. Napredovanje bilo brže nego što je planirano. Snabdevanje nije moglo da postigne da dotura municiju

34

koliko su artiljerci trošili. Neprijatelj to saznao, prestrojio se i spremao da krene u protivnapad. Desilo se da su se vraćali po istom putu po kome su se i povlačili. Deda Vlada im rekao da ima topovske municije. Eno dole zakopana. Poveo sa njim jednu desetinu. Otkopali municiju. Sve tu, niko je nije našao. Bila dobro maskirana. Doneli na vatrenu liniju pa nastajvili paljbu. Neprijatelj bio zatečen. U medjuvremenu stiglo snabdevanje. Zbog ovog poteza bio odlikovan Obilićevom zvezdom. Često je dok su sedeli na gredi ispred plevnje uz rakiju pričao drugarima kako je bio heroj (ćeroov). Kako je za hrabrost odlikovan Obilićevom zvezdom… Video sam ju. Kao dete sam se igrao sa njom. Bila sa ostalim odlikovanjima u iži u kuhinjskom ormaru u fijoci. Imalo i pisanih dokumenata o odlikovanjima, papiri. Kao dete nisam znao za njihovu vrednost. Tad to nije bilo baš popularno. Retko ko pominjao prvi svetski rat a kamoli heroje i njihova odlikovanja. Jedno po jedno nekako sve nestalo. Obilićevu zvezdu sam dao stricu. Da ima i on nešto za uspomenu od dede. Ja sam uzeo albansku spomenicu. Ona manje vredna. To su svi učesnici dobili. Još je imam tamo u podrumu.

Posedasmo uz sto da doručkujemo. Žoze pita da li možda nismo promenili odluku, ono što smo se sinoć uz večeru dogovarali. Idemo li posle doručka da obidjemo deda Vladin grob?... Pa idemo, rekoh ja, što bi menjali.

– Hoćemo li pešice? Da vidimo malo i selo? – Ma ne. Daleko je. Više od dva kilometra u jednom

pravcu. A i kučića ima na nekoliko mesta pa nije baš preporučljivo.

Ubrah dve grančice od jelke, sad nema drugog cveća, uzeh nekoliko sveća, šibicu i flašicu rakije pa sedosmo u kola i krenusmo kroz selo. Milena ostade kući da počisti posle doručka i pripremi nešto za ručak. Idemo polako. Pričam im jedno po jedno kako gde budemo… Ovde oni opasni psi. Ovde čovek najviše treba da se pazi… Ovo je kuća mog kuma Dragana. Po njemu sam i ja dobio ime… Ovo ovde je zadružni dom… Ovo ovde

35

osnovna škola. Tu sam i ja bio… Ovde naša rodjaka Zorica… Ovo ovde etno selo. Tu će posle da svratimo…

Dojdosmo do Stanimirove kuće. Tu skrenusmo desno pa uhvatismo na onamo prema Untri. Parkirasmo kola pored ulaza u reznicu. Tu malo šire, ravno.

– Odavde pešice.Izadjosmo iz kola pa krenusmo. Na raskrsnici ispod

Untrine kuće nas, kao i obično, sačeka vučjak. Ne znam čiji je. Stalno se tu mota. Nije zao. Ima dobru dušu. Ne napada ljude… Bude tu pa kad neko naidje on za njim do groblja i nazad. Ostario. Ne vidi dobro. Njuši. Čovek ga gleda, sažali se na njega pa mu da ponešto da pojede.

Kad uprsmo uz brdo ja se setih da nisam poneo onu moju sekiricu što se podupirem sa njom kad idemo u šetnju. Ništa. Šta ću. Uzeh iz ograde jedan bagremov štap. Tako mi lakše. Oni me gledaju. Nije im baš sve jasno. Ja se nasmejah pa rekoh ovako kod nas Slovenačke babe, turistkinje, kad idu kroz šumu.

Dok smo išli na gore mislim šta da im kažem kad vide koliko nam je zaraslo groblje u travu. Koliko ga proraslo žbunje. Sva sreća što je zimsko vreme. Mraz učinio svoje te malo drugačije… Osećao sam se kao na Haškom sudu… Ništa, reći ću nema ko. Selo se smanjilo. Ono što je ostalo ostarilo. Nisu više za ništa. Jedva sebe gledaju. Mesna zajednica nema pare.

Najpre naidjosmo na mesto gde su sahranjeni otac i majka i deda i baba. Tu prolazi staza. Ja im pokazah. Nastavismo stazom na dole pa kod deda Vlade i baba Košute. Ja položih one dve grane jele, upalih sveće pa izvadih iz džepa flašicu sa rakijom. Odvrnuh zapušač, prekrstih se i tri puta pokvasih zemlju. Prekrstih se opet pa popih malo i ja. Rekoh, kod nas je takav običaj. Izvinite što i vama ne nudim. Zaboravio sam da ponesem čašice…

Kao što sam vam i kod kuće pričao, deda Vlada se bavio vinarijom. Vreme je uglavnom provodio u podrumu. Bez rakije nije mogao. Litar na dan. Sad, kad se preselio ovde, kadgod mu dojdem u posetu ja donesem… Što se

36

babe Košute tiče ona nije imala neke posebne zahteve. Mnogo volela povrće. Kad krenemo na dole ispričaću vam jednu njenu zgodu sa baba Dinkom.

Podjosmo putem prema selu. Ja rekoh, da vam ispričam ono za baba Košutu i baba Dinku: Udala se baba Dinka mlada, valjda u šesnaestoj godini. Ništa nije znala. Trudila se kolikogod je najviše mogla da se pokaže kao snaja ali posla mnogo. Teško se postizalo. Posao po kući, stoka, njiive. Uvek nešto zaboravi… Zabrlja… Baba Košuta, doklegod je mogla, stavi motiku na ledja pa na njivu. Nju po kući nije ništa zanimalo. Bila krupna žena. Komšije ju zvale “Golemaa Košuuta”. Za hranu nije bila izbirljiva. Sve jela. Šta ima. Nije baš volela meso. Najviše volela povrće. Krastavce, paradajs, papriku, rotkve, prazi luk, kiseo kupus. Zvali smo to “gradinsko”, iz baste. Stalno sam se čudio kako je mogla da bude tako velika na takvoj hrani…

Otišla tako jednom baba Košuta u baštu. Baba Dinka ostala kući da završi posao, vidi nešto oko stoke i spremi ručak. Kad je privršila posao ona okačila torbu na rame, uzela sud sa jelom u ruku pa ajd kod baba Košute… Sele da ručaju. Baba Dinka zaboravila da ponese so. Kad baba Košuta videla da nema soli ona joj rekla: “Ej Rgno vrag te odneel. Ja sam misleela danas ču budem na sveeca a ja ču na sleepca.” Žoze s vremena na vreme pogleda u mene. Nasmeje se. Izgleda da shvata naše viceve.

Ajde da pustimo baba Košutu. Dok sam vam ovo pričao dodje mi na pameti nešto jako važno, nešto što će vas sigurno interesovati… Bio sam dete, valjda da još nisam bio pošao u školu kad deda Vlada beše ovo rekao. “Kad ja budem umreel nikoj da ne rovee. Beel barjaak na kuću da se turi.” Ove reči mi se urezale u pameti. Kao sad da ih slušam.

Umre deda Vlada. Kod nas je običaj kad čovek umre da se na zidu kuće, pored ulaznih vrata, zakuca crna marama kao znak žalosti. Ako je u pitanju mladji čovek ili neko poznat, bogat, tad se odštampaju i umrlice pa se na

37

nekoliko mesta kroz selo zakucaju. Jedna se obavezno zakuca na zidu ispod marame. Kad je u pitanju stariji čovek tad samo marama. To tako stoji najmanje godinu dana. Znak da je kuća u žalosti. Za mladje ljude tri pa i pet godina. Za to vreme se ne pusta radio. Ne peva. Ne svira. Ne igra. Ne veseli. Ne ide na proslave. Ne pravi svadba. Žene nose crne marame. Muževi crne košulje. Puste bradu. Četrdeset dana se ne briju… Slave se normalno slavile, ali u kući i medju gostima je bilo tužno.

Kao što rekoh, umro deda Vlada. Ja se motam po dvorištu. Izadje deda Sada iz podruma. Vidim u desnoj ruci drži čekić. Leva ovako sklopljena. Drži nešto u njoj. Znao sam, ekseri. Udje u kuću. Uskoro ga vidoh vraća se. U levoj rucj mu crna marama. Ja stojim u dvorištu ispred dunje. Gledam. Doduše odmah sam shvato. Zakucaće je na zidu.

Ništa nisam rekao ali sam duboko u duši osećao tugu što nismo ispoštovali dedin Vladinu želju. I danas, kad se za to setim dodje mi tako nešto. Verovatno da je u tom momenatu i deda Sada razmišljao o tome. Motao po glavi. Dvoumio se. Videlo se na njemu da mu nije bilo baš lako. Mogao je da napravi i onako kako je hteo deda Vlada ali mu nije bilo prijatno. Da neko nešto ne kaže. To što je deda Vlada bio malo na svoju ruku pa tako hteo može da se kaže bio star, izgubljen, pijan, malo udaren u glavu, skrenuo… To je njegovo. Ostali ukućani ne mora baš sve da slušaju. Da idu po njegovom… Možda smo ipak trebali? Kako bilo da bilo trebalo je da ispoštujemo njegovu želju.

Gledam u deda Sadu dok to radi i ćutim. Nešto mi se kuva u stomaku. I danas, posle toliko godina i kao odrastao čovek, kad se toga setim opet mi nešto dodje. Neka tuga. Prodju me žmarci. Pitam se zašto je to tako hteo. Kao da nije bio zadovoljan sa sobom, svojim životom, sa onim što je postigao, stvorio, s onim što je ostavio potomstvu. Kao da se osećao da ne zaslužuje da bude žaljen… Niko nije znao šta je u pitanju. Nikome nije rekao. Otišao sa tim na onaj svet.

38

Svratismo u etno selo. Prošetasmo dvorištem. Mnogo se iznenadiše da takvo nešto ovde ima. Domaćini nam ponudiše da popijemo nešto na teret kuće. Žoze obeća da će da razglase po Francuskoj kako je ovde lepo i kako su domaćini ljubazni.

Dodjosmo kući. Već u dvorištu se osećao miris vruće pogače i parene junetine. Onako umorni poteče nam voda na usta. Udjosmo u kuću. Sto postavljen za ručak. Na stolu predjelo… Od svega ponešto... Aranžirano sa ukusom. Po poslednjoj modi. Ne može rečima da se opiše. Kao na feisbuku.

Ručasmo pa uhvatismo svako na svoju stranu. Oni odoše na sprat da prilegnu. Milena mi reče da je prekosutra sveti Jovan i da bi trebalo sutra da odem do Knjaževca da kupim neophodne stvari. Hleb, pečenje, pivo i ostalo. Će da mi da spisak da nešto ne zaboravim. Dobro bi bilo kad bi i njih nekako ubedio da i oni podju. Imam sutra veliki posao pa bi više volela da budem sama… Kaži im da bi voleo da im pokažeš varoš. Da se družite.

Pred mrak se opet okupismo.- Kako da stupimo u vezu sa vašim sinom. – Pa to je danas bar lako. Ima imeil adresu, ima skajp, sajt, feis, telefon. Dam vam adrese i eto tako. Sami će to medju vama da rešite. Vi mladi to bolje umete od nas… Evo, ako nije zauzet, odmah će sa njim da stupimo u vezu. Sad ću da ga pozovem. Sedo uz kompjuter i napisah mu poruku, kratko objasnih o čemu se radi. Izgleda da nije bio mnogo zauzet, odma se javi. Reče pa zar nije ta dedin Vladina bila engleskinja. Napisah mu, ne. Nije. Francuskinja. I ja sam mislio da je engleskinja ali ne. Evo ovde pored mene je njena čukun unuka. Možeš li malo na skajp. Da se upoznate… Mogu.

Uključismo skajp. On se pojavi. Stupiše u razgovor. Iznenadi se kad je čuo da i ona govori srpski. Popričaše malo. Na kraju se dogovoriše da nastave da održavaju kontakt. Ona obeća da ga poseti u Australiji.

39

Tu ja stadoh. Milinko me pita šta je bilo dalje?-Pa nema dalje. -Kako nema? -Pa nema. Probudile me senice. Ja sam kriv, nisu

one. Sinoć smo čistili orahe pa smo ostavili ispred vrata kofu sa ljuspicama. Nismo bacili u kontejner. Bilo kasno pa nam se nije išlo. Bar da smo ju pokrili ali nismo ni to. Ono njihovo cvrkutanje i kreštanje oko kofe kao da mi kopalo po ušima. Podigoh jastuk pa se ovako malu uspravih. One sve više i više. Dolaze nove. Sakupljaju se. Kao da se dozivaju. Jednog trenutka Milena ustade, i nju probudile. Nije mogla više da izdrži pa izadje napolju da unese kofu u sobu. Leže opet. Izgleda da je zaspala. Ja više nisam mogao da zaspim. Ustadoh pa uzeh da naložim vatru. Kad poče furuna da gori ja odoh do kontejnera te bacih ljuspe od oraha. Poneo sam uz put i deo loših oraha, što smo sinoć odbacivali, što nisu za upotrebu. Bacio sam ih pored jelke kad dodju senice da im se nadje. Volim ih… Živa bića. I one imaju dušu… Zimsko vreme. Sneg… Da im pomognem da prežive. Kad projde zima one će same da se snalaze... Razmaknem zavese, dok Milena još nije ustala pa gledam kroz prozor kako sleću i jedu. Kad tako na nešto naidju one srećne, srećne… Mnogo lepe. I Milena im se raduje.

40

Biografija

Moje ime je Dragoljub Jovanović. Sin me zove Gaša. Tako me zvao i otac dok sam bio mali. Rodjen sam 09.11.1948. godine u Jelasnici kod Knjazevca. Diplomirao sam na Rudarskom fakultetu u Boru 1977.  iste godine sam se zaposlio u Rudniku bakra Majdanpek i ostao mu do danas veran.

Te davne 1977. godine, sa koferom iznošenog veša i punog “fiće” udžbenika i literature iz oblasti rudarstva, u vreme kada su stručnjaci lako dolazili do posla, učini mi otac uslugu i doveze u ovo rudarsko naselje gde sam zatekao miroljubive starosedeoce i ljude dobre volje sa svih strana i svih vera koji se ovde nadjoše svi sa jednim ciljem da sebi izgrade bolje sutra, podignu decu i mirno odavde odu u zasluženu penziju. Kofer i veš pojede zub vremena, a literaturu i očevog “fiću” čuvam za uspomenu unucima. Literaturu, možda će je i oni koristiti, a fiću, po želji oca, da mu se njime igraju praunuci, “da znaju da im je pradeda bio šofer”.

Počinjući stranicu “DELO” na Website zapitao sam se šta bi prema opšte prihvaćenim društvenim normama, (moralnim normama), to bilo «delo», i kada čovek otpočinje sa delima. Ne mogu za sada drugačije, do da se izrazim jezikom diplomata: “Delo je multilateralno korisna stvar po čemu čovek postaje prepoznatljiv”, a vreme kada će čovek početi sa delima je jako rastegljiva stvar isto kao i delo. Moje delo, može se reći, započinje sa zapošljenjem a vezano je uglavnom za rudarstvo i rudarenje u Majdanpeku i okolini.

Radio sam pet godina kao smenski inženjer, zatim 18 godina kao inženjer projektant i odgovorni projektant, od 2000. do kraja 2006. godine radio sam kao rukovodioc Rudarske pripreme i odgovorni projektant, od januara 2007. pa do 20. Oktobra 2008. godine proveo sam na mestu Upravnika Površinskog kopa od kada sam na mestu Pomoćnika direktora za rudarstvo. Nisam liderski tip.

41

Nije skromno ovo ja da kažem ali za 33 godine rada ostavio sam veliki pečat na površinskim kopovima Rudnika bakra Majdanpek i mislim da bi moje iskustvo dobro došlo mladjim kolegama. Sa jednim delom mog doprinosa možete se upoznati u odeljku  ” DELO “ na Website: http://djovanovic.wordpress.com

Volim svoje zanimanje i posao. Uvek sam se trudio da mi vreme ne prodje “uzalud”.   Ako bi nekada ponovo bio u prilici da biram, izabrao bi opet isto.

Srećno sam oženjen suprugom Milenom sa kojom imam sina Mladena.

Moja interesovanja van profesionalnog života su bila a i danas su mnogobrojna i različita. U pojedinim oblastima, kao što je sport, imao sam velliki uspeh.

Eto tako sa godinama dodje nešto čoveku pa krene. Počne da se bavi  nečim što mu u mladosti nikad nebi palo na pamet:  Počeo sam u svojoj 62. godini da pišem priče, priče iz seoskog života.

42

43