И Р19. децембар 2018.ГОДИНА XII

ЛИСТ ЗАЈЕДНИЧКОГ ВЕЋА ОПШТИНА - ВУКОВАР

ЗВО

ПУПОВАЦ У ВУКОВАРУ:“ОЧЕКУЈЕМО ДА И ОНИ КОЈИ СУ ОДГОВОРНИ ЗА УБИСТВА СРБА У ВУКОВАРУ БУДУ ПРОНАЂЕНИ И КАЖЊЕНИ”

ПОРОДИЦА НЕНАДИЋ ИЗ ШТИКОВА:ПОВРАТАК НА ДЕДОВИНУ НАЈБОЉА ТЕРАПИЈА

У ДАЉУ ОБЕЛЕЖЕНА 60. ГОДИШЊИЦА ОД СМРТИ НАУЧНИКА МИЛУТИНА МИЛАНКОВИЋА

БЕЛИ МАНАСТИР: СВИ МОДЕЛИ ШКОЛОВАЊА ЗА МАЊИНЕ ПОДЈЕДНАКО ВАЖНИ

БРОЈ: 207

2 19.12.2018. / ИЗВОР 207АКТУЕЛНО

ЗБОГ СУМЊЕ У РАТНИ ЗЛОЧИН У ВУКОВАРУ УХАПШЕНА ДВА СРБИНА

ЗАКАСНЕЛА ПРАВДА ИЛИ ЗАДОВОЉЕЊЕ ГРАДОНАЧЕЛНИКА КОЈИ СЕ СТАВИО НА ЧЕЛО АНТИСРПСКЕ КАМПАЊЕ?

Због сумње у почињене ратне злочине 1991. године у Вуковару двоје људи је ухапшено, а још троје приведено на обавештајне разговоре

6. децембра у раним јутарњим часовима. Сви приведени одведени су истог дана у Осијек, а касније се испоставило да је један од ухапшених запослен у вуковарској градској управи, а други у Заједничком већу општина у Вуковару. Сви приведени су српске националности.

Двојица осумњичених хрватских држављана стрости 63 и 64 године осумњичени да су као припадници ТО Петрова Гора и Сајмише у септембру 1991. године учествовали у затварању и злостављању цивилног становништва. Против осумњичених је по завршетку криминалистичког истраживања поднета казнена пријава Жупанијском ДОРХ-у у Осијеку због постојања основане сумње да су починили казнена дела ратних злочина против цивилног становништва, наведено је у саопштењу полиције.

Вуковарска хапшења одмах су изазвала лавине реакција у хрватској јавности, а истог дана о свему се огласио и сам премијер Андреј Пленковић који је истакао да до хапшења није дошло због политичких притисака одбацујући тако нагађања да су најновија хапшења резултат

недавног протеста у организацији вуковарског градоначелника Ивана Пенаве. - Не. Полиција ради свој посао, посебна радна група која је сву тематику ратних злочина и за Вуковар и за Овчару кренула радити на начин који резултира оваквим корацима у поступку. Ради се од фебруара, нема никакве везе с политичким притисцима. Полиција, ДОРХ, сви раде свој посао законито и независно о било којим институцијама – рекао је Пленковић након седнице Владе у Карловцу.

СДСС И ЗВО ИЗРАЗИЛИ СУМЊУ У НЕПРИСТРАСНОСТ

Поводом хапшења двојице припадника српске заједнице, као и привођења тројице других на информативни разговор у полицију под сумњом почињења ратног злочина, Самостална демократска српска странка и Заједничко вијеће општина издали су такође истог дана саопштење у којем су изразили своју забринутост.– Не желећи улазити у рад полиције, а још мање ометати истражне радње о питањима ратних злочина, наша се забринутост темељи на чињеници да последња поступања полиције

долазе након кампање коју су поједини политичари на националном и локалном нивоу покренули у циљу извршења притиска и на полицију и на истражне органе. Та кампања као и последњи поступци полиције код припадника српске заједнице на подручју града Вуковара и шире доводе се у заједничку везу, изазивају страх и сумњу у непристраност у неопходној истрази непроцесуираних ратних злочина – наводи се у саопштењу и додаје да су се сви приведени до сада одазивали на информативне разговоре и показали спремност на сарадњу. – Данас приведени појединци, према нашим сазнањима, до сада су се уредно одазивали информативним разговорима и ничим нису показивали, било спремност на опструкцију, било на избегавање сарадње са полицијом. Њихово привођење, бојимо се, може имати за циљ задовољавање актера кампање који су у друштву створили такву атмосферу и који су ширили нетрпељивост према припадницима српске заједнице – рекли су из СДСС-а и ЗВО-а.

ПУПОВАЦ: „KАМПАЊА ПРОТИВ СРБА У ВУKОВАРУ ТРАЈЕ ОД 1998. ГОДИНЕ”

Као реакција на ова хапшења, 9. децембра у седишту Заједничког већа општина у Вуковару одржана је и конференција за медије на којој је говорио Милорад Пуповац који је упозорио да се против припадника српске заједнице у Вуковару кампања, која је у протеклих неколико месеци само интензивирана, води непрестано, још од 1998. године.- Ни један градоначелник, ни један начелник полиције, ни једна судска инстанца и ни једна влада није нашла оправдања да одговори на те притиске да ти људи, како то сматрају они који те притиске предузимају, требају бити казнено за нешто гоњени, до ове године, док није градоначелник овога града, заједно са својим саветницима, стао на чело те кампање - нагласио је Пуповац и рекао да сви они, који говоре да су предузети кораци резултат рада у последњих неколико месеци, знају као и он да то не траје задњих неколико месеци него да траје преко десет година.- Питање је само зашто и на основу чега је неко одлучио да предузме те кораке који очито имају за циљ да створе узнемиреност и правну несигурност код ширег и већег броја грађана овог града и на тај начин створи код њих осећај бесперспективности

ИЗВОР 207 / 19.12.2018. 3

и одсуства перспективе да у овом граду живе. Ми смо се таквих пракси у последњих тридесетак година у много случајева нагледали и наслушали - рекао је Пуповац и упозорио да је кориштење правосуђа као средства за постизање правне несигурности и осећаја несигурности дела грађана противуставно и противзаконито. - Kо год то чинио, а знамо да је чинио и бојимо се да чини, чини казнено дело. Говорим то као заступник који се заклео на Уставу ове земље и који седи у њеном највишем законодавном телу, са пуном материјалном и моралном одговорношћу.

ЈЕДНОМ ОД УХАПШЕНИХ СРБА 1991. ГОДИНЕ ОТАЦ ЛИKВИДИРАН НА ОБАЛИ ДУНАВА

Пуповац је рекао да су у Вуковару убијани и Срби, али да се о томе дуго није могло говорити, а да су они који би помињали убиства Срба у седмом, осмом, деветом, десетом и једанаестом месецу 1991. године, прибијани на стуб срама и готово дотерани до статуса прогона. - Овде ћу сада рећи да очекујемо да они који су одговорни за те жртве буду пронађени и да буду кажњени. Немогуће да доказа нема јер су истраге радили и представници хашког суда и прикупили обиман материјал у ту сврху. Истраге су радили и наши истражни органи и прикупили, претпостављам, довољан број доказа и исказа да су могли покренути одређене поступке. То се није догодило - упозорио је Пуповац рекавши и то да је једном од двојице сада ухапшених Срба 1991. године у Вуковару ликвидиран отац.- Одведен је у деветом месецу 1991. и држан против прописа и у нехумано поступајућим условима у Борово-комерцу да би 4. новембра био ликвидиран на обали Дунава. О томе наше државно тужилаштво има сва потребна сазнања

и има исказе сведока. Желим да се то зна, зато што наша јавност такве ствари не жели знати и не даје јој се простор да зна. Ако је његов син за нешто одговоран нека се то утврди, али они који су одговорни за ликвидацију његовог оца, цивила, који је остао да живи са својим суграђанима Хрватима, морају одговарати једнако као и свако други - рекао је Пуповац и нагласио да представници Срба неће ни у кога упирати прстом и да неће предузимати ништа чиме би вршили притисак на правосуђе.- Али хоћемо међународним и домаћим легалним средствима тражити правду за оне који су недужно оптуживани или се оптужују, и за оне који су недужни убијени, привођени и малтретирани од

стране оних који сада уживају правну заштиту поретка Републике Хрватске.

ПРЕДУЗИМА СЕ СВЕ ДА СЕ ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА ЗАТАШKАЈУ

Окупљеним новинарима Милорад Пуповац је прочитао и исказ државном тужилаштву једног од потомака једне од првих жртава у Вуковару међу Србима.

„Знам људе који су ми убили оца и виђам их по граду. Унаточ трагедији коју сам доживео вратио сам се у Вуковар јер је то мој град. Заиста верујем да је дошло време и да ће држава смоћи снаге да се задовољи правда.”

Тај човек је то рекао и државном тужилаштву, а рекао је више пута и јавно на састанцима укључујући и овакве. Шта је до сада предузето да се утврди да ли су његови искази тачни или нису и шта је до сада предузето да они, који су у седмом и осмом месецу људе ликвидирали на кућном прагу или на обали Дунава, буду санкционисани? - запитао је Пуповац и закључио да, као и у низу других случајева, и Бљеска и Олује, није предузето ништа, односно да је предузето све да се не зна да се то догодило и да се негира да се то догодило.- Прикривање и негирање почињених ратних злочина је казнено дело без обзира ко у томе учествује, државни органи или медији. То је кажњиво дело у свакој уређеној и правној земљи, а ми томе сведочимо – рекао је Пуповац нагласивши да је довољно учинио за Хрватску и да му његов најдубљи морални осећај налаже да то каже и да постави питање - Докле?

Н.М. и С.Б.

4 19.12.2018. / ИЗВОР 207АКТУЕЛНО

СЕЋАЊЕ НА ЖРТВЕ ЕТНИЧКОГ ЧИШЋЕЊА ЗАПАДНЕ СЛАВОНИЈЕ ОДРЖАНО У ГРУБИШНОМ ПОЉУ

У ОРГАНИЗАЦИЈИ СРПСКОГ НАРОДНОГ ВЕЋА У ЦРКВИ СВЕТОГ ЂОРЂА У ГРУБИШНОМ ПОЉУ ОДРЖАНА ЈЕ ЛИТУРГИЈА И ПАРАСТОС ЗА ЖРТВЕ ЕТНИЧКОГ ЧИШЋЕЊА ЗАПАДНЕ СЛАВОНИЈЕ И БИЛОГОРЕ 1991. ГОДИНЕ

Литургију је предводио парох великобршља-нички Славомир Гвојић, а након тога у парохијском дому, уз скромно послужење,

присутнима су се обратили председник Већа српске националне мањине Бјеловарско-билогорске жупаније и потпредседник СНВ-а Дарко Kарановић, заменик председника СНВ-а Саша Милошевић и бивши председник ВСНМ Вировитичко-подравске жупаније и живи сведок ових догађаја Младен Kулић, јавља званична интернет страница Самосталне демократске српске странке.

Саша Милошевић представио је пресек злочина над Србима од почетка 1991. године па до “Бљеска” и “Олује”, који од стране државних тела Републике Хрватске до сада нису процесуирани.

Дарко Kарановић изнео је податке Удружења “Правда” из Бјеловара о 600 уништених српских кућа у прстену града Бјеловара. Власници до данас, у огромном броју нису обештећени од учинка ових терористичких дела у режији државе, наводи СДСС.

Младен Kулић истакао је да би било потребно да жупанијска српска већа из четири западнославонске жупаније, уз подршку СНВ направе спискове свих жртава из ратног периода.

На комеморацији су присуствовали и заменици жупана из редова припадника српског народа Бјеловарско-билогорске и Вировитичко-подравске жупаније Саша Лукић и Игор Павковић те председници већа српске националне мањине из бројних места у западној Славонији.

СДСС: „ЗЛОЧИН НИШТА МАЊИ ОД ОНИХ У БЉЕСКУ И ОЛУЈИ“

Истог дана када и парастос одржан је и Главни одбор СДСС-а у Вуковару на којем је усвојена „Изјава саосећања са страдалим Србима западне Славоније и Билогоре јесени и зиме 1941. године. Усвајање Изјаве инцирао је члан Главног одбора Милан Радаковић из Батињана код Дарувара, и сам преживели сведок ових догађаја.Текст изјаве преносимо у целости:

Дубоко саосећамо са више од 51.000 наших сународника из 168 села око Воћина, Слатине,

Грубишног Поља, Сирача, Ђуловца, Дарувара и Пожеге који су присилно протерани јесени и зиме 1991. године са својих огњишта.

У кампањи етничког чишћења овог простора убијено је око 630 Срба цивила чији је једини кримен био што нису успели отићи и побећи на време, а ликвидирано је и тридесетак ратних заробљеника. У демократској држави незамисливо је да за ове злочине никада нико није одговарао! А исто тако је незамисливо и недопустиво да до данас не знамо ни

резултат истраге, по поднесеним казненим пријавама, за злочине над Србима у селима Пожешке котлине из истог периода.

Осим огромне жртве, овај егзодус остаје у колективном памћењу свих нас и по температурама испод минус 20 степени и високог снега кроз који су се Срби разним путевима спаса, пешице или са импровизованим превозним средствима, у сталној животној опасности – пробијали до Босне.

Са дубоком тугом се сећамо овог првог великог и насилног егзодуса Срба у новој хрватској држави и жртава страдалих у њему!

Обзиром на предратни број Срба западне Славоније и Билогоре, овај погром и злочин није ништа мањи од истога почињеног у Бљеску и Олуји!

Главни одбор подржава комеморативна окупљања попут данашњег у Грубишном Пољу којима се одаје пијетет убијенима и даје обол свеукупној жртви српског народа ове регије, те у чувању сећања даје и даваће свој пуни допринос – наводи се у Изјави саосећања.

Одлуком Српског народног већа из 2013. сваке године у децембру заједничку комеморацију жртвама егзодуса Срба Билогоре и западне Славоније одржавају жупанијска већа Вировитичко-подравске, Бјеловарско-билогорске, Пожешко-славонске и Бродско-посавске жупаније. Домаћинство и организација комеморације сваке године припада једној од четири жупаније обухваћене егзодусом. Тако се лани трагедије сећало у Слатинском Дреновцу, а ове године у Грубишном Пољу.

Извор

ИЗВОР 207 / 19.12.2018. 5

У ВУKОВАРУ 9. ДЕЦЕМБРА ОБЕЛЕЖЕНА 74. ГОДИШЊИЦА ДЕСАНТА НА ДУНАВУ, БИТKЕ KОЈА ЈЕ У ДРУГОМ СВЕТСKОМ РАТУ ОДНЕЛА БРОЈНЕ ЖРТВЕ

ДАТУМ КОЈИ СЕ НЕ СМЕ ЗАБОРАВИТИ

У организацији Заједнице удружења антифашистичких бораца и антифашиста Вуковарско-сремске жупаније и Удружења

антифашистичких бораца и антифашиста града Вуковара, обележена је годишњица Десанта на Дунаву. За ослобођење Вуковара од фашистичких окупатора пре 74 годинe вођене су јаке оружане борбе. Први покушај, који се догодио у ноћи између 7. и 8. децембра, био је безуспешан. Јединице Пете војвођанске бригаде Народноослободилачке војске Југославије и јединице Црвене армије покушале су да изврше деблокаду Вуковара, како би окончале операцију пробоја Сремског фронта. - У том периоду на овим просторима вођене су

веома жестоке борбе, а трајале су два дана и три ноћи. Постављен је мостобран дужине од три километра. Иначе, због неприступачног терена тај мостобран је био плитке формације од око 300 метара. Нису се могле придружити јединице које су биле на источном делу Сремског фронта, а била је таква намера, тако да се мостобран није могао одржати дуже од 9. на 10. децембра 1944. године и јединице су се морале пребацити на леву обалу Дунава. То је био неуспешан покушај, али и једна од најжешћих битака које су вођене на овим просторима у којој је погинуло, рањено или нестало око 2.000 војника – каже председник ЗУАБА-а ВС жупаније Лазо Ђокић.

Учесници комеморације прво су се окупили у Борову насељу где су венеце положили на споменик ослободиоцима, затим у Вуковару на спомен-костурницу а на крају су венци спуштени у Дунав код вуковарске луке. Kомеморативном скупу присуствовали су и представници удружења бораца Народно-ослободилачког рата из Србије, а међу њима потпредседник СУБНОР-а Аутономне покрајине Војводине Раде Kорица Бато.- То је један велики датум у борби нашег народа, родољуба, очева, партизана и партизанки који су се борили против фашизма јер то је једно велико зло које је начинило велика злодела у целој бившој Југославији. На пример, у Сремској Митровици усташе и Немци су убили 7.950 Сремаца чија имена се налазе на митровачком спомен-гробљу. Kад би ми заборавили такве датуме, да не дођемо да их се сетимо једном у току године, онда би и нас као народа нестало – рекао је Раде Kорица Бато.

Почаст палим борцима одале су бројне делегације међу којима и делегације Руске Федерације, Kонзулата Републике Србије у Вуковару, Заједничког већа општина, Већа српске националне мањине, Самосталне демократске српске странке, СУБНОР-а Дистрикта Брчко, Сремске Митровице, Сомбора, Удружења антифашистичких бораца и антифашиста општина Трпиња и Борово, Форума жена СДП-а, Савеза антифашистичких ветерана и антифашиста из Загреба.

Јадранка Јаћимовић-Иван

НАВРШИЛО СЕ 27. ГОДИНА ОД ЗЛОЧИНА У ПАУЛИН ДВОРУ НЕДАЛЕКО ОД ОСИЈЕКА КАДА ЈЕ У ЈЕДНОЈ НОЋИ УБИЈЕНО 19 ЦИВИЛА

ДЕСЕТ ГОДИНА ПРИKРИВАН И НЕГИРАН ЗЛОЧИНЗлочин у Паулин Двору над 18 српских и једним

цивилом мађарске националности починили су у ноћи између 11. и 12. децембра 1991.

године припадници хрватске војске. Злочин је дуго прикриван. Након што је кућа у којој су мештани убијени минирана, посмртни остаци закопани су код војног складишта Луг у близини Чепина.

Лешеви убијених цивила пребачени су 1997. године у пластичној буради и у пратњи војне полиције и обавештајних служби на другу локацију, а пронађени су 2002. године у близини Госпића око 550 километара даље од Паулин Двора. Жртве су тек тада сахрањене у свом самом Паулин Двору недалеко од Осијека.

За овај злочин суђено је двојици људи, Енесу Витешкићу и Николи Иванковићу, а осуђујућа пресуда за Витешкића донесена је након проведеног трећег првостепеног поступка. У претходна два суђења

Жупанијски суд у Осијеку Витешкића је ослобађао оптужбе, но Врховни суд РХ укидао је првостепене пресуде. Након поновљеног поступка Енес Витешкић проглашен је кривим и осуђен првостепеном пресудом на 11 година затвора.

За злочин у Паулин Двору правоснажно је осуђен и Никола Иванковић, на 15 година затвора, иако је добро познато да је у злочину, али и његовом прикривању учествовало много више људи. Обојицу је оптужница теретила да су као припадници 130. бригаде ХВ-а, наоружани ватреним оружјем и ручним бомбама, заједно са више непознатих особа из освете убили 19 цивила у Паулин Двору.

О овом злочину почело се више причати у јавности тек од 4. новембра 2010. године када су на месном гробљу пијетет погинулима заједнички одали тадашњи председник Хрватске Иво Јосиповић и тадашњи председник Србије Борис Тадић, након

што су исто то направили на Овчари у Вуковару. Паулин Двор имао је 1991. године 160 становника

што значи да је у само једној ноћи убијен сваки осми мештанин овог села. Злочин су починили хрватски војници из суседног села Владиславци. Према подацима Документационо информационог центра Веритас, међу жртвама је било осам жена и четири брачна пара просечне старости 64 године.

Н. Милојевић

Јован Гаврић, Боја Грубишић, Анђа Јелић, Бошко Јелић, Босиљка Kатић, Дмитар Kатић, Драгиња Kатић, Милан Kатић, Петар Kатић, Драгутин Kечкеш, Милан Лабус, Вукашин Медић, Милица Миловић, Спасоја Миловић, Милена Родић, Божидар Суџуковић, Марија Суџуковић, Даринка Вујновић

ЖРТВЕ ЗЛОЧИНА У ПАУЛИН ДВОРУ

6 19.12.2018. / ИЗВОР 207АКТУЕЛНО

ПРОЈЕКЦИЈА ТЕЛЕВИЗИЈСКИХ ПРИЛОГА О УБИСТВИМА СРБА ПРИКАЗАНА У ВУКОВАРУ

ПРОГРАМ КОЈИМ ЈЕ ПОНОВО ОТВОРЕНА ТЕМА О КОЈОЈ СЕ УПОРНО ЋУТИ

У среду 12. децембра у просторијама Српског културног центра у Вуковару одржана је пројекција телевизијских прилога о убиствима

Срба у Вуковару 1991. године те отварање изложбе под називом „Злочин без казне“.

Након почетног обраћања присутнима председника Српског културног Центра Вуковар Срђана Секулића започето је с приказивањем телевизијских прилога о убиствима Срба у Вуковару пре 18.11.1991. године. Пројекција је иначе била скуп прилога чији је аутор вуковарски новинар Славко Бубало, а који су објављени пре неколико година у емисији „Хроника Славоније, Барање и западног Срема“ у продукцији Заједничког већа општина.- Након низа протеста, медијске кампање усмерене против Срба, тражења неких злочинаца којима не знамо ни име ни презиме и закључно са овим привођењима Срба те нездравом ситуацијом како у граду, тако и у околини дошли смо на идеју да организујемо ову пројекцију и изложбу како бисмо коначно мотивисали и институције у Хрватској и све остале који су релевантни по том питању да се покрене и процесуирање оних злочина и злочинаца који су убијали Србе током ратних деведесетих година – прича директор Српског културног центра у Вуковару Срђан Секулић који каже да се ова пројекција искључиво односи на случајеве који су настали у Вуковару 1991. године.

Многи ће се питати какве везе Српски културни центар има са свим тим догађајима, а одговор на ово питање дао нам је Срђан Секулић.- Српски културни центар сакупља документацију како архивске историјске грађе, тако и грађу ове врсте. Ми ћемо се и у будућности бавити

тим проблемима без обзира каква год да буде ситуација. Истраживаћемо све догађаје током тих бурних деведесетих година и то нам је циљ како би и нама олакшали посао, али и посао нашим покољенима – прича Секулић о раду СKЦ-а.

Секулић је задовољан посећеношћу и што је ово допрло до великог броја људи.- Могу да кажем да је посећеност била нешто већа од просека када је СKЦ у питању, тако да смо са те стране задовољни. Оно што је битно је да је то отишло у јавност и да има одређених резултата и помака у овоме. Неколико људи нам се и јавило, који имају или такве случајеве у својој породици и ближој фамилији или имају одређену документацију коју би нам ставили на располагање што ће нама бити драгоцено – закључује Срђан Секулић који позива све који поседују одређену документацију или сазнања да се обрате Српском културном центру у Вуковару.

У СУДСКИМ ПРОЦЕСИМА НЕМА ПОМАКА

Укупно је приказано седам прилога, односно седам прича чланова породица погинулих који су причали шта се све догађало тих несрећних дана, како су проживели нестанке најмилијих те са чим су се све суочавали и с чим се све још суочавају. Јадан од људи који је причао о погибији своје супруге је Богдан Лукић, чија је жена Ана Лукић рођена Маљевац убијена 17. новембра

1991. године у Вуковару. Ана је била хрватске националности, што јој није помогло, јер је била удана за Србина. Богдан Лукић преко 20 година безуспешно води спор са Републиком Хрватском како би његова деца добила одштету, али од свега тога, за сада, има само судске трошкове.- Морао сам тужити државу како би деца добила одштету још за време челника прелазне управе у источној Славонији Жака Пола Kлајна. Kасније, односно 1999. године је то отишло у застару. Имао сам несрећу да ми је много адвоката, један од њих је био и Анто Нобило, обећало да ћу добити спор, али до сада се ништа није променило – каже Богдан.

Од тада па све до данас није дошло до позитивних помака.- Било је седам рочишта и свако рочиште коштало ме око 8.500 куна. Један, сад већ покојни, вуковарски правник ми је доста пута помогао, писао и жалбе, али ништа то није прошло на суду. Платио сам отприлике 5.000 куна камата за судске тропкове, међутим тражили су ми још пре годину дана 11.500 куна камата – прича Богдан о наметнутим судским трошковима које, како каже, својом пензијом не може отплатити.

Богдан не очекује да ће се све ово икада решити у његову корист и да ће се спровести правда.- Kакво је стање у држави и како се понаша судство и влада, мислим да од тога нема ништа и најбоље је да се сакријем у мишју рупу и одатле све то посматрам – закључује.

Ово је био последњи програм „СKЦ средом“ за 2018. годину. За четири године колико постоји овај програм, одржано је 57 програма, а у 2018. години укупно 15.

Д. Велимировић

ИЗВОР 207 / 19.12.2018. 7

Студент друге године богословског факултета у Чикагу Саша Лончина присутне је упознао са обновом десетак српских храмова и манастира на Kордуну и Банији.

Српски храм Светог Спридона чудотворца у Петрињи из 1785. године усташе су срушиле 1941. године. Обновљени храм из 1976. године миниран је 1991. године. И поновна обнова 1994. године засметала је хрватским властима које су је одлуком градског већа у Петрињи 1997. године порушиле багерима.

Дозволу за обнову четвртог по реду српског храма у Петрињи, на темељима претходног, власти у Хрватској издале су у септембру ове године - после 27 година чекања. Очекује се да ће бити обновљен прилозима верника из целог света.

Манифестације сличне овој у Чикагу најавили су Банијци и њихови пријатељи у Kанади и другим државама у којима живи бројнија заједница исељеника са Баније. Светозар Данчуо

ВЕЋЕ СРПСКЕ НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ ОПШТИНЕ KНЕЖЕВИ ВИНОГРАДИ ОБЕЛЕЖИЛО ПРАЗНИК ВАВЕДЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ КОЈУ ОВА МАЊИНСКА САМОУПРАВА СЛАВИ КАО СВОЈУ КРСНУ СЛАВУ

ЧУВАТИ ДОСТОЈАНСТВО УЗ ПРУЖЕНУРУКУ САРАДЊЕ ПРЕМА СВИМА

У организацији Већа српске националне мањине општине Kнежеви Виногради поводом крсне славе, Ваведења Пресвете Богородице, 8.

децембра владика Осечкопољске и барањске епархије Херувим у верском обреду осветио је кољиво и пререзао славски колач уз присуство барањског свештенства, и највиших представника

друштвеног, и политичког живота Срба у Републици Хрватској, Барањи и локалне општинске управе.

Прослава крсне славе Већа убраја се међу традиционална окупљања српске заједнице, како оне с подручја општине, тако и оне с подручја читаве Барање па је тако и ове године у српској православној цркви Ваведења Пресвете Богородице у Kнежевим Виноградима било свечано и лепо уз поруку да ће српска заједница и на даље чувати своје достојанство уз испружену руку сарадње према свима.

О томе говори и податак да становници православне вероисповести у Kнежевим Виноградима већ вековима славе овај велики црквени празник који је поштован не само међу православцима него и припадницима других народа у мултиетничким Kнежевим Виноградима, барањском месту које слови за пример како треба

У ЧИКАГУ 8. ДЕЦЕМБРА OДРЖАНО ДОНАТОРСКО ВЕЧЕ ЗА ИЗГРАДЊУ СРПСКОГ ХРАМА СВЕТОГ СПИРИДОНА ЧУДОТВОРЦА У ПЕТРИЊИ НА БАНИЈИ

СРБИ ИЗ АМЕРИКЕ САКУПИЛИ 15.000 ДОЛАРА ЗА ХРАМ У ПЕТРИЊИАкцију прикупљања помоћи за изградњу храма

у Петрињи покренуло је Удружење крајишких Срба “Прело” из Чикага. Донаторско вече

само је једна у низу акција на којој је прикупљено 15 хиљада долара. Прикупљање помоћи ће се у Америци спроводити до краја децембра.

Окупљеним гостима на донаторској вечери се телефоном из Петриње захвалио месни парох Саша Умићевић.

- Најискреније се захваљујемо организаторима овог дивног окупљања, учесницима у програму и приложницима. Сви заједно се радујемо гледајући како наша светиња васкрсава - истакао је он.

Игуман Манастира Нова Грачаница поред Чикага Серафим Балтић, и сам пореклом са Баније, истакао је да велика удаљеност није препрека да се подржи обнова још једне српске светиње у Хрватској. Свештеник храма Светог Јована Kрститеља у Чикагу Саво Босанац такође се обратио окупљенима приликом одржавања донаторске вечере. - Далеко сте од својих храмова које су градили ваши преци. Радујем се што не заборављате своје порекло и што се сетите својих светиња које сте изгубили - поручио је свештеник.

У име организатора председник Удружења крајишких Срба “Прело” из Чикага Љубинко Шпегар позвао је све људе добре воље да својим новчаним прилозима помогну градњу ове цркве.

изгледати суживот и добри међуљудски односи.Након верског обреда, како то и доликује,

окупљенима се кратким, и пригодним говором обратио владика Херувим који је домаћинима честитао славу.- Љубав је обједињујућа сила нашега народа и управо црква Божија треба бити место јединства нашега народа, где се све те различитости сједињују у једну обједињујућу силу, а то је љубав и милост Христова - рекао је владика Херувим.

Прослави крсне славе Ваведења Пресвете Богородице присуствовали су, између осталих председник СНВ-а и СДСС-а Милорад Пуповац, председник Главне скупштине СДСС-а Војислав Станимировић, државни секретар Министарства заштите околине и енергетике Миле Хорват и други. Традиционално након верског обреда дружење је настављено у новообновљеном ресторану на базенима где је одржан краћи културни програм и освећена посна вечера.

Зоран Поповић

Фото: З. ПоповићВерски обред служио је владика Херувим

Фото: Светозар Данчуо

8 19.12.2018. / ИЗВОР 207ОБРАЗОВАЊЕ

САСТАНАК СРПСКИХ ПРОФЕСОРА КОЈИ ПРЕДАЈУ ПО “А” И “Ц” МОДЕЛУ

СВИ ПОСТОЈЕЋИ МОДЕЛИ НАСТАВЕ ЗА НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ СУ ВАЖНИ

Представници српских институција у Републици Хрватској годинама се труде да ученицима српске националности обезбеде наставу

на српском језику и ћириличном писму како би неговали свој језик, обичаје и културу.

У образовном систему Републике Хрватске постоје три модела образовања припадника националних мањина. То су модел А по коме се целокупна настава одвија на језику и писму националних мањина, затим модел Б по коме се национална група предмета одвија на језику и писму националне мањине а остали на хрватском језику и латиници и на крају модел Ц на језику већинског народа уз додатно учење језика националне мањине и веронауке.

Kако би омасовили похађање наставе по моделима образовања националних мањина, поготово на подручју где није присутан велики број Срба, организује се велики број акција и едукација како би се ученици, родитељи, али и наставници упознали са значајем неговања и учења српске традиције, језика и културе.

Још је 13. новембра у Министарству образовања Републике Хрватске у Загребу одржан састанак између представника српских институција из Републике Хрватске и представника министарства на тему образовања на српском језику и ћириличном писму по моделима А и Ц. Тада су изнесени предлози

за нови курикулум за српски језик и националну групу предмета.

Поводом тога у Kултурно-научном центру „Милутин Миланковић“ у Даљу 8. децембра одржан је састанак професора који наставу одржавају по образовним моделима А и Ц како би упознали наставнике који предају српски језик и културу

с новим курикулумом везаним за овај предмет.Kурикулум је урадила стручна радна група из

свих делова Републике Хрватске међу којима су и професорке Маја Матић и Сенка Цревар. Оне су се одазвале на позив наставника с подручја Вуковарско-сремске и Осјечко-барањске жупаније те одржале едукативну презентацију.

Треба напоменути да у Барањи има велики број школа у којима се настава одвија по моделу Ц, а тај модел до сада није имао верификован наставни план, наставници из барањских школа су имали велики интерес за ову презентацију.

Заједничко веће општина ради на томе да се модел Ц у овим школама још више прошири и да се у школама и местима у којима има више српских ђака можда уведе и модел Б.

Презентација је одржана на иницијативу председнице одбора за образовање Заједничког већа општина професорке Милице Стојановић.

ПРАВОСЛАВНА ВЕРОНАУКА У ОСИЈЕКУ

Прошле године у Осијеку је уведена православна парохијска веронаука која се одвија у простору храма Успења Пресвете Богородице. - У Осијеку има доста Срба, али је и град доста велики па су српска деца раздељена у 15 основних и 16 средњих школа на подручју града. Због тога смо одлучили да се при храму уведе парохијска веронаука како би деца, али и остали имали

ИЗВОР 207 / 19.12.2018. 9

прилику да уче православну веронауку и то им улази у њихове школске сведоџбе. Од следеће године ће се увести и у основне и средње школе па ће тако ученици у школама, осим католичке и исламске, имати прилику да уче и православну веронауку – каже парох осјечки протојереј Александар Ђурановић.

У парохијској веронауци у граду Осијеку постоје три групе – прва група односи се на ученике од првог до трећег разреда основне школе, друга од четвртог до осмог разреда и трећа су ученици средњих школа. Сваке суботе одржава се и веронаука за одрасле особе који желе да уче о православљу. Осим протојереја Ђурановића, покретачи иницијативе о увођењу православне веронауке у Осијеку били су и епископ Осечкопољски и барањски Херувим и протојереј Вукашин Цветојевић.

ПОДЕЛА ПАКЕТИЋА У ОБЛИКУ ШКОЛСКОГ ПРИБОРА И ИЗЛЕТИ У БЕОГРАД

Ове године су деци која наставу похађају по А и Ц моделу по први пута додељени и поклони у виду школског прибора како би родитељима олакшали трошкове школовања.– Желимо да посетимо све наше школе у којима је настава на српском језику и ћириличном писму. Ова акција је изузетно плодна јер се већа делегација упутила у школу, а не само ми наставници појединачно. Највећу радост на лицима деце видимо када им кажемо да ћемо их водити на излет – изјавила је саветница-надзорница за српски језик Јадранка Радошевић.

Посебна пажња приликом поделе усмерена је на ђаке из Осјечко-барањске жупаније који наставу похађају по моделу Ц јер се то подручје дуги низ година сматрало запостављеним.

– Одлучили смо да се фокусирамо на школе које делују на подручју Осјечко-барањске жупаније у којима се похађа настава по моделу Ц. Ови пакети на један симболичан начин приказују нашу бригу и деци и родитељима који своје малишане уписују на наставу по овоме моделу учења српског језика и православне веронауке. Циљ нам је да та деца уче свој језик и писмо, да негују свој национални идентитет те да воде рачуна о својој традицији и обичајима, а то је могуће само уколико уче српски језик и ћирилично писмо и обележавају празнике који су нама битни. Такође један од циљева је био да се повежемо с директорима и наставницима ових школа како би се наша помоћ овој деци унапредила у наредном временском периоду – изјавио је председник заједничког

већа општина Срђан Јеремић приликом подела пакетића у Белом Манастиру.

Kако би децу из Хрватске упознали са Србијом, Заједничко веће општина из Вуковара многим наставницима и ученицима, из основних школа, који наставу похађају на српском језику и ћириличном писму финансирало је посете Београду. - Организована су четири излета јер се ипак ради о великом броју ђака. Излет је био забавног и верског карактера. Деца су посетила зоолошки врт, ручали су у Мекдоналдсу, прошетали центром Београда те обишли храм Светог Саве. На тај начин смо видели колико велики број ђака похађа наставу по моделу А и Ц. Показали смо добру вољу да ту децу упознамо са матичном државом, а они су били одушевљени. Оно што је веома важно, овим излетом су били задовољни и наставници – прича председница одбора за образовање Заједничког већа општина Милица Стојановић.

МНОГО ЗАВИСИ И ОД РОДИТЕЉА

Милица Стојановић такође истиче да постоји могућност да неке школе које одржавају наставу по Ц моделу, свој програм на Б или чак и на А модел, али то све зависи од родитеља.- Ако родитељи покажу вољу да њихова деца, осим српског језика и православне веронауке, уче и историју, географију, музичку и ликовну културу на српском језику и ћириличном писму, онда наравно Б модел има шансе. У том случају би се та национална група предмета учила на српском језику, а остали предмети на хрватском. То би било веома лепо и корисно и наравно да би било успешно за све нас – закључује Стојановић.

Душан Велимировић

10 19.12.2018. / ИЗВОР 207ОБРАЗОВАЊЕ

ОДРЖАН 7. КОНГРЕС СПД ПРИВРЕДНИК

ДОДЕЛА СТИПЕНДИЈА СРПСКИМ СТУДЕНТИМА

Српско привредно друштво „Привредник“ одржао је 15. децембра у Српској православној општој гимназији „Kантакузина Kатарина Бранковић“

у Загребу свој седми Kонгрес на којем је српски студентима и ученицима поделио стипендије. Истог дана одржана је и панел-дискусија под називом „Млади између ‘ми’ и ‘они’“ .

На додели стипендија СПД „Привредник“, у којој

је укупно 63 студента и ученика из свих крајева Републике Хрватске примило новчану помоћ, највише је било студената из сиромашнијих и слабије развијених крајева државе. Студенти су из фонда „Владимир Матијевић“ добили стипендије у износу од 800 куна месечно, а ученици 400. Одличним студентима додељене су стипендије из фонда „Ивана Вујновић“ у износу од 1.000

куна месечно.- Ради се о традиционалном годишњем окупљању на које долази велики број младих људи, садашњих и бивших успешних ученика и студената. Они својим радом и залагањем покушавају да одрже српску заједницу на највећем могућем нивоу негујући српски идентитет и културу – прича председник управног одбора Српског привредног друштва „Привредник“ из Загреба Душан Цветановић.

Председник овог друштва Никола Лунић у свом обраћању окупљенима истакао је да су највећи донатори средстава Република Србија, Српско народно веће, Српска православна црква, општине Ердут, Војнић, Kрњак и Бискупија, али и бројни појединци. Нагласио је да је уверен да ће се набројанима прикључити још већи број донатора. – У сваком нормалном и хуманом друштву за сваког његовог појединца мора бити довољно места и слободе, мора бити довољно места и слободе и за Јована и Милоша и Душана у хрватском друштву. Наши бивши стипендисти данас су активни и корисни чланови друштва и српске заједнице с веома развијеним осећајем солидарности, а то потврђују и помажући преко Привредника нове генерације које долазе. Ово Привредник не ради само данас. То је његова традиција стара преко 120 година, унаточ забранама, укидањима и пљачки његове имовине. У неколико наврата ова мисија се покушала и затрти и онемогућити. И данас постоје такви покушаји да се Привреднику

ИЗВОР 207 / 19.12.2018. 11

не врати имовина под егидом закона који је дискриминацијски и непоштен, Или напросто због тога што нема слуха за друге и другачије – нагласио је Никола Лунић у свом обраћању.

У културном делу програма стихове српског песника Бранка Миљковића рецитовао је глумац Ивица Гуњача, а након тога уследио је наступ гудачког квартета Вортекс Стрингс, а премијерно је приказан и документарни филм о доприносима Срба у Загребу који је настао у продукцији Привредниковог информативног П-портала, а његову израду је финанцирало Министарство културе и информисања Републике Србије.

„ПОДЕЛА НА „НАС“ И „ЊИХ“ ОПТЕРЕЋУЈЕ МЛАДЕ“

После доделе стипендија, у панел расправи којом је модерирао познати новинар Саша Kосановић, учествовали су професор на Факултету Политичких наука у Загребу Дејан Јовић, професорка на Филозофском факултету у Загребу Марија Селак, професорка на Загребачкој школи економије Ведрана Прибичевић, докторант на Филозофском факултету у Загребу Ентони Шеперић и председник управног одбора СKД „Привредник“ Душан Цветановић.- Тема ове трибине је нешто што мучи све грађане Републике Хрватске, а то је подела на „нас“ и „њих, или „ми“ и „они“. Имамо две врсте подела, једна је политичка за коју нисам сигуран да је не треба бити, заједништво у држави је важно, али требају бити и различита политичка мишљења. Нас, међутим, више брине ова национална подела на „нас“ и „њих“, Хрвате и Србе, која децу и младе, који покушавају нормално одрасти, завршити школу и нешто радити, оптерећује од рођења. Покушаћемо међу учесницима расправе пронаћи

решења како би избегли овакве поделе – изјавио је модератор панел-дискусије Саша Kосановић.

Учесници панел-дискусије покушали су одговорити на питања и дати решења како да се отклоне или бар ублаже поделе, како реаговати на дискриминацију и како се с њом носити. Расправљало се о различитости између нација у Републици Хрватској, али и о генерацијском јазу.- Свако од нас се налази у различитим групама које покушавају створити што више сличности и које имају потребу стално да се разликују од других како би успоставили себе, да би се направила нека разлика између нас и других. У разним животним улогама налазимо се као

припадници различитих заједница и онда на пример овде су биле две различите заједнице. Једна од њих је „ми“ и „они“ између генерација. Млађа генерација нема искуства из Југославије, ни рата, ни социјализма, ни заједничког живота између Срба и Хрвата па је занимљиво видети да ли та генерација размишља другачије од моје генерације. Друга је та етничка подела на „ми“ и „они“, а то је подела између Срба и Хрвата – прича један од учесника панел-расправе Дејан Јовић.

Своје мишљење као организатора ове панел-дискусије, али и као некога из публике дала је Маша Самарџија из СПД „Привредник“.- Мислим да је овај програм био успешан. Успели смо да остваримо свој циљ, а то је да се сакупи велики број младих људи који су проговорили о питањима која њих свакодневно море. Немогуће је сложити се са свим што је речено на расправи, али то и није циљ, него чути различита мишљења људи који долазе из различитих сегмената друштва и професија и видети на који начин они гледају на теме с којима се млади Срби из Хрватске свакодневно сусрећу – каже Маша која најављује и приказивање филма „Србенка“ Небојше Слијепчевића 18. децембра у просторијама СПД „Привредник“ у Загребу.

Међу присутнима у публици су били и Његово Високопреосвештенство митрополит загребачко-љубљански Господин Порфирије, саборски заступник и председник клуба заступника СДСС-а Борис Милошевић, народни посланик и председник Одбора за дијаспору и Србе у региону Народне Скупштине Републике Србије Миодраг Линта, као и представници Амбасаде Републике Србије у Загребу, представници Града Загреба те Заједничког већа општина из Вуковара.

Душан Велимировић

Учесници панел-дискусије

12 19.12.2018. / ИЗВОР 207РЕПОРТАЖА

НАКОН ЧЕТРДЕСЕТ И ТРИ ГОДИНЕ ПРОВЕДЕНЕ У КОСТОЛЦУ, У СРБИЈИ, ДРАГО И ДУШАНКА НЕНАДИЋ ОД ЛУЧИЛИ ДА СЕ ВРАТЕ У СВОЈЕ РОДНО ШТИКОВО. ДЕСЕТ МЕСЕЦИ НАКОН ПОВРАТКА, ОБОЈЕ ИСТИЧУ КАКО СЕ НИСУ ПОКАЈАЛИ, ЗБОГ ТЕ ОД ЛУКЕ, НАПРОТИВ, ТО ЈЕ НАЈБОЉА СТВАР КОЈУ СУ МОГЛИ УРАДИТИ ЗА СЕБЕ. ДАНАС У ШТИКОВУ ЖИВЕ У МИРУ И ПРИРОДИ, ДАЛЕКО ОД ГРАДСКОГ ТЕМПА ЖИВОТА, И БЕЗ ТЕРАПИЈА КОЈЕ ЈЕ ДРАГО СВАКОДНЕВНО МОРАО ПИТИ ПРЕ ПОВРАТКА

ПОВРАТКОМ У ШТИКОВО ОЖИВЕЛИ И СЕБЕ И СЕЛОСа осамнаест година Драго Ненадић напустио је

Штиково у потрази за послом и мало лакшим животом од оног какав се, некада, живео у

селима. Било је у Штикову и тада тешко опстати. Млађи момци и радно способнији људи углавном су одлазили за послом у градове, неретко и у неке друге државе. Заједнице у домаћинствима су биле бројне, а посао у селу мукотрпан. Већ са петнаест година, каже Драго, знао је да за њега ту нема будућности па је прву прилику искористио да пошаље захтев за исељење у Аустралију. Није га добио, али од одласка није одустао. Након одслужења војног рока, новац за пут имао је у једном правцу. Тако је стигао до Костолца. Веровао је, каже, да се у родно село више никада неће вратити.

У почетку му није било лако, копао је канале, радио на грађевини, био зидар и све по потреби. Након годину дана сваштарења, посао је нашао у Електропривреди Србије у Костолцу, а онда, прву прилику искористио да дође по Душанку како би са њом, далеко од села, почео градити живот из почетка. На послу му, каже, није било тешко све до повреде кичме због које је остао готово непокретан. Година за годином, породица се проширивала, добили су два сина и навикли на живот у новој средини, али никада не осећајући да ту истински и припадају.

ОД ШТИКОВА ДО КОСТОЛЦА

- Костолац је био радничко место, и сви ми који смо тамо радили били смо углавном дошљаци. Било је много људи чији су корени управо одавде, из наших крајева, па смо се брзо са њима упознавали, добро

слагали, али никада и потпуно тамо уклопили. Како сам тамо дошао сам, а нисам имао намеру да се женим из тог краја, убрзо сам се вратио по Душанку и повео је са собом. Плата је била добра, а ми Далматинци смо тамо били „на цени“ , јер смо важили за добре и вредне људе, тако да нам је било добро - присећа се Драго.

Живот је текао далеко од Штикова у којем су му, након одласка, остали сада већ покојна мајка, брат убијен у „Олуји“ и његова породица. Свако лето, некада и чешће, Драго и Душанка децу су доводили у село, обилазили свој крај, али о животу у њему нису размишљали. Последњи рат у Штикову је уништио готово све оно што се могло назвати лепим; људи су протерани, многи настрадали, куће порушене а Драгин брат убијен.

У њиховом дому у Костолцу било је, кажу, опет довољно квадрата да се нађу у невољи фамилији која је остала без свега.- У четрдесет и два квадрата живело је, осам месеци, нас седамнаест. Оно што сам имао ја сам им понудио док се нису снашли. Брат ми се водио као нестао, и тек након неколико година идентификован је у заједничкој гробници у Книну. Живот је текао даље. Да ми је неко, пре само годину дана, рекао да ћу се опет вратити и живети овде, ја бих му рекао да је луд и да је то немогуће - искрено ће Драго.

Но, не каже се узалуд да „Живот пише романе“ и да се „Бог смеје док човек кује планове“. Све те животне ситуације, нарушено здравље и немирење са свакодневицом, навели су Драгу да се, мало по мало, повуче од људи. Одласком у пензију све је више био у потрази за миром. У средини у којој живи око осамнаест хиљада људи где су га, захваљујући дугогодишњем послу и ведрој нарави, многи познавали, није више имао потребу одговарати на питања, слушати туђе приче и проблеме. Све чешће се затварао у своја четири зида, слушао музику и плакао да га нико не види.

Иако данас на све може личити само не на депресивног човека, Драго је тако живео пуних годину дана. Размишљао је, каже, да промени место боравка само да више не живи у Костолцу. Када је супругу питао: “Душанка, где би ти волела да живиш?“, она му је, врло јасно дала до знања: “Ако ћемо мењати место, онда се враћамо у Штиково“, и све је било већ тада одлучено.

ИЗВОР 207 / 19.12.2018. 13

- То је био одлучујући тренутак и нисам више давао простора било каквим алтернативама. За недељу дана поплаћао сам све рачуне, одјавио документе, преписао синовима оно што сам стекао, стан продао, поздравио се са пријатељима и комшијама. Ја сам тамо, раније, чак закупио и два гробна места, па сам и то продао. Када су ми рекли да ћу на превоз ствари чекати бар недељу дана, тражио сам да ми помогну да нађем другог превозника јер ми се сваки дан већ чинио као година - са широким осмехом сада препричава Драго.

Краткотрајна депресија, раније тешка повреда кичме, тромбоза, само су неке од болести које су се Драги накупиле годинама. Сам је себи рекао, каже, како људи умиру и у болницама, па га је то додатно охрабрило у одлуци у повратку тамо где први лекар и није тако близу.

РОДНИ КРАЈ ИЗЛЕЧИО СВЕ БОЛЕСТИ

- Тамо сам био у фази да из кревета скоро да нисам излазио, већ само у време оброка. Овде у кревет идем тек кад је време за спавање, и то ретко пре поноћи. Пола терапија сам избацио, пола лекова уопште више не пијем, а осећам се боље него икада. Кућа је, по доласку, била у лошем стању, без купатила и адекватних услова за живот. Једва сам нашао једног мајстора а онда, заједно са њим, за двадесет дана целодневног рада све довео у стање какво сам замислио. Дошли смо 14. фебруара па ја у шали кажем како сам своју Душанку довео на најлепше путовање за „Дан заљубљених“. Ближила нам се Слава, Ђурђевдан, и најбитније ми је било да је прославимо поново у свом дому - кроз шалу и збиљу прича Драго.

Највећа подршка и ослонац, као и у деценијама раније, била му је супруга али и разумевање синова. Душанка каже, овом су одлуком направили најбољу ствар и себе и за своје потомке.- Ми смо деци пружили све колико смо могли. Они су своји људи, имају своје породице, и уз сву бескрајну љубав и уважавање, поштовање које имамо, сада је време да се свако брине о

себи. Сваком треба његов простор и мир. Ја сам увек била присталица тога да се вратимо јер ни на једном другом месту не можемо осећати већу припадност. Мени мајка живи недалеко одавде, али оно што је најважније јесте да је Драго сада други човек, тачније онакав какав је био раније; вечито насмејан, позитиван, пун снаге и елана, увек у неком послу, а и здравље му је неупоредиво боље него што је тамо било. Ми овде имамо своју слободу, мир, чист зрак, темпо који нама одговара и сваки дан максимално испуњен - задовољна је Душанка.

Обоје кажу како оно што су добили доласком нема цену, попут испијања кафе на тераси гледајући Сунце док се појављује иза обронака планине Свилаје, цвркута птица које не ремети звук аутомобила и градске гужве, рад у својој башти и дворишту и долазак деце, унучади и пријатеља којима се увек неизмерно радују.

Свако је, истичу, у праву са својим размишљањима и сопственим одлукама, но у овом тренутку не разумеју оне који, у њиховим годинама и у пензији, рађе живе у градовима

него на селу.

ГРАД НЕМА ШТО ИМА СЕЛО

- Знате како, свако има неке своје разлоге, али велики број људи се погосподио мислећи да је сељак исто што и сељачина. Многи се служе неким лошим изговорима попут оног да требају деци. Сваки човек када дође у зреле године више је деци сопственој сметња него помоћ. Ми имамо петоро унучади, и волимо их више него себе, али волимо и онај мир када су они са својим родитељима, а ми имамо темпо који нама одговара. Хвала Богу постоји интернет, модерне технологије, чујемо се и видимо свакодневно. Када човек оконча свој радни век, онда су му најпотребнији мир, здравље, слободно кретање у природи, а то град никада не може понудити као село. Овде нам је близу море, планина, у својој смо кући, и мислим да многи те предности не желе да виде, зато се и не враћају. Уз то, и жене су се погосподиле па би по сваку цену да живе у граду - искрено закључује Драго.

Иако су их, у почетку, многи чудно гледали због одлуке о повратку, данас, видевши како су се снашли и како живе, све је више оних који, уз разумевање, показују исту жељу. Да им било ко понуди било шта, у било којем граду, обоје истичу како из Штикова више не би никада. У Србију могу, кажу, само да обиђу децу или обаве какву већу куповину, али без превише задржавања. Све импресије око повратка, делима су нам демонстрирали улогом правих домаћина. Баш из тог разлога, остало је обећање и о поновном сусрету. Уз поздраве, испраћени смо широким осмесима задовољних људи и народних нота са интернет радија које, полупустим Штиковом, одјекују из Драгине радионице.

Васка Радуловић

14 19.12.2018. / ИЗВОР 207КРОЗ ГРАДОВЕ И ОПШТИНЕ

ЖИВОТНИ ПУТ, ПРЕДРАТНЕ И РАТНЕ ОКОЛНОСТИ, СПЛЕТ РАЗЛИЧИТИХ СИТУАЦИЈА ОДВЕЛИ СУ СПОМЕНКУ МАРТИЋ ИЗ КНИНА ЈОШ, САДА ВЕЋ ДАВНЕ, 1991. ГОДИНЕ, ДА БИ СЕ, ДЕЦЕНИЈАМА ПУТУЈУЋИ ПО СВЕТУ, ПОНОВО ВРАТИЛА ГРАДУ ЗА КОЈИ КАЖЕ ДА ЈОЈ МОЖЕ ПОНУДИТИ ШТО НИ ЈЕДАН ДРУГИ МОГАО НИЈЕ

КНИН ОБАСЈАН МУДРОШЋУ

Остварена, школована и амбициозна жена, уједно мајка троје деце и супруга, није чекала скрштених руку да јој неко понуди

посао и створи услове за повратак. Учила је, информисала се, ступила у контакте са колегама из Хрватске како би, по повратку, могла сама себи осигурати посао и радити оно што је одувек волела, за шта се школовала, а то је филозофија и њен пут до свих генерација. Тако је настало Удружење „Порта“ које сада већ активно учествује у образовном и културном животу малог града као што је Книн. Прича Споменке Мартић, рођене Книњанке чији су родитељи живели у Дрнишу, није баш уобичајна за ове данашње, кад сви из Книна одлазе јер је, како многи кажу, свуда у свету је боље и лакше него овде. Она је, не својевољно, једном напустила Книн да би му се, након живота у Србији, Холандији и Америци, поново са радошћу вратила. - У Книну сам рођена, али смо почетком 1991. године, када је овде већ увелико почело да се „кува“, отишли у Јајце, одакле је родом моја мајка. Стигао нас је и тамо рат, па смо се опет вратили у Книн и ту сам завршила средњу школу. Није нас баш хтео тај мир и у рату смо продужили даље, сељакајући се од Сремске Митровице до Приштине, некако бирајући те несрећне

дестинације за останак. Крај бомбардовања Србије сам сачекала у Приштини, ту сам могла добити посао, али сам се ипак одлучила за Нови Сад и тамо остала пуних осам-девет година док се нисам удала. Заједно са супругом, рођеним Книњанином, отишла сам у Холандију и само након годину дана одлучили смо се вратити. Рад у струци захтевао је пар година учења језика. Супругу Саши тамо није одговарала клима, тмурни, кишни и облачни дани били су неприлагодљиви нашем темпераменту, и све су то били неки од фактора који су утицали на нашу одлуку о повратку. Његови су овде требали добити стан, у склопу повратка станарских права, међутим и то се нешто развукло али смо ми одлучили да дођемо, макар живели као подстанари - у кратким цртама препричава Споменка. УСПОМЕНЕ ЈАЧЕ ОД НЕДОУМИЦА

Оно што јој никада није избледило из сећања, где год да је боравила, биле су успомене на Далмацију. За ту љубав према овом крају, како каже, најзаслужнији је њен отац. У сваки крај у којем су макар привремено боравили доносили су обичаје и менталитет правих Далматинаца; сушили пршуте, правили вино, садили смиље

и лаванду, и све је то било саставни део њеног живота. У Новом Саду радила је као медицинска сестра у Заводу за реуматизам, упоредо са тим завршила Филозофски факултет, одлазила у Америку, али све то је није навело да се и „усидри“ негде тамо, далеко одавде. - Саша је, можда и више од мене, патио за овим крајем. Њему је недостајало све одавде, иако је често долазио. Било је момената када сам размишљала о томе где да се скрасимо, јер је превише година прошло у селидбама које нису увек биле резултат моје воље, мог избора. Знала сам да ми овде нико не гарантује посао, да је филозофима у тој потрази увек неупоредиво теже, али нисам дозволила да ме то обесхрабри. Ако већ треба да бирамо где ћемо живети, онда требамо ићи тамо где обоје желимо. Тако смо се вратили у Книн, у град из којег, последњих година, многи одлазе под изговором да у њему нема живота.

И ДЕЦА ВОЛЕ ФИЛОЗОФИЈУ

Споменка и Саша вратили су се са троје мале деце. Време до доласка искористила је да се додатно едукује о свим програмима и пројектима, да контактира колеге из Хрватске који су се бавили

Споменке Мартић

ИЗВОР 207 / 19.12.2018. 15

филозофијом и усмерила се у том правцу. План је био основати удружење која ће се бавити филозофијом, што пре решити административну процедуру јер су се вратили као повратници, и удружити своју струку и Сашину љубав према музици, како би Книну понудили нешто ново и квалитетно. Требало им је две године да би, уз помоћ колега и пријатеља, коначно покренула „Порту“ и почела радити оно што воли. - Почеци са удружењима су јако тешки, јер је потребно бити упоран и истрајан. Првих годину дана не можете конкурисати са неким већим пројектима самостално. Била сам врло одређена у томе чиме бих се бавила, нисам пуно лутала у подручјима деловања и имали смо ту срећу да, у партнерству са једним удружењем из Книна, добијемо пројекат Министарства културе који се звао „Читамо за децу“. Пројекат је трајао седам месеци и то је било управо оно за шта сам се припремала, примена методе филозофије са децом на овом подручју. Морам нагласити да је за тај пројекат стигло око шест стотина пријава, а ми смо били једни од двадесет и седам оних којима је одобрен. Од планираних тридесет полазника, у две групе, завршили смо са преко четрдесет клинаца. Иако смо имали мноштво коментара како нам филозофија у Книну није потребна, реакције и деце и родитеља биле су одличне. Наше Удружење сада је базирано на три окоснице а то су: промовисање филозофије, културе и уметности, три повезана подручја. Кад кажем филозофија, онда ту мислим на све облике филозофске праксе, другачије од

типичне академске филозофије са иновативним методама. Да би млади људи били формиране особе, они морају бити едуковани и спремни на критичко размишљање. Ако га постепено не уводимо кроз одгојне и образовне методе у поступак критичког мишљења, јако је тешко постићи отвореност како би знали разложно, аргументовано размишљати. Радимо и пројекат „Филозофски кафе“ током целе ове године, као један неформални вид образовања, где кроз дијалоге и размене мишљења, на теоретском нивоу пратимо специфичност локалне средине - појашњава Споменка.

МАЊЕ СРЕДИНЕ ВЕЋИ ИЗАЗОВ И ВЕЋИ ПОТЕНЦИЈАЛ

Жива реч, кроз коју се, у малој средини, отварају чак и они захваћени стањем апатије, наишла је на подршку и одобравање Книњана готово свих генерација.

Демографска слика Книна није обесхрабрила Споменку, јер верује како су мале средине плодно подручје и како ће многи то тек видети. Мање средине већи су изазов и већи потенцијал, каже, а географски положај Книну пружа додатне могућности иако „болује“ од глобалних болести. Истиче како баш ту има места и за културу и филоЗофију, али се требају више промовисати. Модерне технологије одвукле су људе једне од других, комуникација се свела на површну, а то је оно што је погубно за здраво друштво. У школе се уводе предмети који би требало да

повећају емоционалну интелигенцију деце, коју им је уједно ускратило технолошко доба, а све је мање емпатије код људи, и зато је све више потребна интеракција па и кроз неформални вид образовања, сматра наша саговорница. За крај истиче како се ни једног тренутка нису покајали због одлуке о повратку, напротив.- Чак и када нам се догоди нека ситуација која нас, на тренутак, обесхрабри, ми увек знамо рећи да без обзира шта се дешава, никада се нећемо покајати због одлуке да се вратимо у Книн. Контакти са људима и ти приснији односи, које човек овде има, тешко се или никада стичу у великим градовима. Динамика живота нам је прихватљивија овде, имамо времена за себе, породицу, посао. Градови људе троше и емоционално и интелектуално, па и физички. Деца нам здраво одрастају окружени природом, на чистом ваздуху. Све су то неке ствари које човеку поспешују квалитет живота. Зато ми видимо само напред, окрећемо се новим пројектима и уз ових дванаест чланова „Порте“ радимо на активирању нових. Очекују нас радионице лепог писања, школа плеса, креативне радионице за децу и још свашта нешто - са пуно позитивне енергије и планова за будућност, закључује Споменка.

А баш то што је њој фалило у том далеком свету и градовима са више људи, многи су потражили далеко од Книна. Са филозофске тачке гледишта или без ње, можда ће неке долазеће године ипак изменити актуелне трендове и живот вратити у мање средине. Васка Радуловић

Фото: ЈуТјуб

16 19.12.2018. / ИЗВОР 207КРОЗ ГРАДОВЕ И ОПШТИНЕ

У ЕРДУТУ 4. ДЕЦЕМБРА ПРЕДСТАВЉЕН ПРОЈЕKАТ KОЈИ ОВУ ОПШТИНУ СПАЈА СА ГРАДОМ БЕЛИШЋЕМ

ЗАПОЧЕЛА РЕАЛИЗАЦИЈА НАЈВЕЋЕГ „ЗЕЛЕНОГ“ ПРОЈЕKТА ОПШТИНЕ ЕРДУТ

Општина Ердут носилац је пројекта „Зелене стазе Дунава и Драве“ чија је вредност 13.163.900 куна, а који је финансиран из

Оперативног програма „Kонкуретност и кохезија 2014. – 2020.”. Почетна конференција на којој је представљен овај значајан пројекат одржана је 4. децембра у просторијама Ердутских винограда.

Реализацијом програм представљеног у оквиру пројекта циљ је да се повећа туристичка атрактивност подручја уз Драву и Дунав, што би требало да резултира повећањем бројем посетилаца. Пројекат укључује и активности усмерене на повећање образовног капацитета те успоставу бољег управљања посетиоцима. Пројектом се не занемарује и изузетно важан аспект развијања јавне свести о значају очувања биоразноликости кроз промоцију заштићеног крајолика Ердут, Регионалног парка Мура-Драва и еколошке мреже Натура 2000.

Пројектни партнери су општина Ердут и град Белишће који је иницијатор целе приче назване „Зелене стазе Дунава и Драве“. Подручје пројектних партнера је вишеструко заштићено на међународном и националном нивоу те уз велико богатство шума и вода представља значајан ресурс. Развој и одрживо коришћење природне баштине јесте темељ на ком су изграђене све активности у склопу овог пројекта. - Ово је изузетан пројекат, а уједно је и највећи који смо до сада проводили. Сама његова најава и припрема пројектне документације трајала је дуго, али ево дошли смо с једне стране до

лепшег, а с друге стране и до то тежег дела односно његовог спровођења. Пуно тога ће се радити и на заштити околине и показаће се сав наш потенцијал те истаћи атрактивност нашег и подручја града Белишћа. На пројекту ради добар тим људи који је све одлично припремио и мислим да неће бити проблема у процесу његовог спровођења. Изузетно сам задовољан и сматрам да је овај посао урађен добро те да је ово „одскочна даска“ за наредне, можда још веће, пројекте везане за Дунав и Драву,

заштиту околине и овог крајолика – изјавио је начелник општине Ердут Југослав Весић.

САРАДЊА ДВЕ ЛОKАЛНЕ САМОУПРАВЕ ОСЈЕЧKО-БАРАЊСKЕ ЖУПАНИЈЕ

Градоначелник Белишћа Динко Бурић истиче да колико год су важне велике инвестиције које овај пројекат доноси толико је значајна и сарадња која је успостављена те очекује њен наставак како у раду на пројектима из фондова Европске уније тако и у осталим сферама живота. - Значајан је јер ће знатно да унапреди постојеће туристичке, али и бројне друге капацитете и садржаје које Белишће има. Веома нас радује чињеница да смо кроз овај пројекат дошли у прилику и развијати партнерске односе са свим учесницима у овом пројекту. Захваљујемо се општини Ердут што нас је као водећи партнер прихватила, јер овај је пројекат за град Белишће веома значајан како у туризму тако и у културном и спортском подручју. Предвиђена је и изградња хостела и уређење кајакашког базена за почетнике, изградња шеталишта од кајак клуба и хостела до одмаралишта „Драва” у Бистринцима у дужини од 2,5 км и уређење самог одмаралишта уз бројне друге садржаје. Онда је разумљиво да овај пројекат за нас значи једну велику инвестицују од готово милион евра. Kада додамо чињеницу да је 85% финансирано бесповратним средствима из фондова Европске уније онда свима нама овај пројекат може бити само велики мотив да и даље наставимо да

радимо заједнички на припреми и изради нових пројеката – изјавио је градоначелник Белишћа.

Пројекат „Зелене стазе Дунава и Драве“ требао би да кроз одрживо коришћење природне баштине допринесе и друштвено-привредном развоју на локалном и регионалном нивоу. Трајаће 18 месеци, а од 13 милиона куна укупно прихватљивих трошкова општини Ердут намењено је 5 милиона. Нешто већа улагања предвиђена су на подручју града Белишћа, при чему је потребно истаћи значајан износ бесповратних средстава која ће се повући захваљујући добро осмишљеном пројекту.- Бесповратна средства су 11.114.350,28 куна, а пројекат траје до 23. децембра 2019. године. Општина Ердут је уговор потписала са Министарством регионалног развоја и фондова Европске уније као управљачким телом и Средишњом агенцијом за финансирање и уговарање програма и пројеката Европске уније као посредничким телом другог нивоа. Наши партнери на пројекту су град Белишће, Агенција за управљање заштићеним природним вредностима и Жупанијска развојна агенција Осјечко-барањске жупаније, Туристичка заједница општине Ердут, Kајак кану клуб Аљмаш и Туристичка заједница града Белишћа. Пројекат подразумева бројне активности међу којима је најважнија изградања еколошко-едукативних стаза и то 2,5 км код Белишћа и у нашој општини у дужини од 12 км - објаснио је пројектни менаџер у ПОРЦ-у општине Ердут Милан Франић.

БРОЈНЕ АKТИВНОСТИ ПРОЈЕKТА

Осим изградње и уређења еколошко-едукативних стаза Порић у Ердуту и Бистринци у Белишћу, пројекат укључује и изградњу центра за посетиоце с хостелом у Белишћу, уређење одморишта Драва, израда пројектно-техничке документације за уређење приступног пута у Ердуту, увођење мера за праћење циљних врста и станишта и увођење система за евиденцију и праћење посетилаца. Предвиђене су и бројне едукативно-интерпретационе активности као што су „Натура истраживачки камп“, „Натура фото сафари“, „Натура зелене стазе Дунава и Драве“, уметничка колонија, обележавање Међународног дана биоразноликости, међународног дана Дунава, ТИД регата, биатлон од Белишћа до Ердута и едукације за посетиоце, пружаоце туристичких услуга, локалне произвођаче хране и локално становништво.

Јадранка Јаћимовић-Иван

ИЗВОР 207 / 19.12.2018. 17

У МИЛАНКОВИЋЕВОЈ СВЕМИРСКОЈ СОБИ ПРЕДСТАВЉЕН НОВИ ЕКСПОНАТ

У ДАЉУ ОБЕЛЕЖЕНА 60. ГОДИШЊИЦА ОД СМРТИ НАУЧНИКА МИЛУТИНА МИЛАНКОВИЋА

Пригодним програмом Културно-научни центар „Милутин Миланковић“ из Даља обележио је 60. годишњицу од смрти научника чије

име с поносом носи. Програм обележавања започео је још у среду 12. децембра поменом и паљењем свећа на научниковом гробу у Даљу, а настављен у суботу 15. децембра програмом у Миланковићевој кући.- Обичај је да обележавамо округле годишњице Миланковићеве смрти, а рођендане обележавамо редовно сваке године преко „Миланковићевих циклуса“. Програм је пригодног и актуелног карактера. Дакле везан је за Миланковића, а на неки начин тиче се и наше садашњости – каже директор КНЦ Миланковић Ђорђе Нешић.

Пошто се ове године сем 60. годишњице Миланковићеве смрти навршава и стогодишњица од завршетка Првог светског рата једна од тема на скупу била је посвећена научниковом боравку у аустроугарском заробљеништву, о чему је излагао докторант из Даља Александар Илинчић.- Миланковић је између 1914. и 1918. године имао врло занимљив животни пут, за њега је овај рат потрајао и нешто дуже јер је у заробљеништву био све до 1919. године. Миланковић је током тог периода имао више врста притвора. Између осталог, био је затвореник и у овој кући, а био је и логораш у Нежидеру и Турњу код Карловца и затвореник у Осијеку тако да је он један о три наша највећа научника онај са најдужим затворским стажом, а о свему томе оставио је и вредан запис. Ти записи вредни су и за упознавање са историјским приликама, на приомер унутар логора Нежидер кроз који је током Првог светског рата прошло око 17.000 затвореника – прича Илинчић који каже да је Миланковић и током кућног притвора у Будимпешти вредно радио.

- Миланковић је имао добро изграђену социјалну мрежу и то га је пуно пута спасило. Иако је све четири године рата био под надзором власти Аустроугарске он је имао куд и камо слободнији живот, поготово у Будимпешти. Тамо се служио библиотеком мађарске Академије наука и готово несметано могао је да ствара и да у том ратном периоду створи нека од својих најзначајнијих дела. На пример, тада се бавио изучавањем климе Марса, објавио је неколико радова преко Југословенске академије наука и уметности, а материјале је успео да доноси и из Даља захваљујући члановима ондашње хрватско-српске коалиције који су често долазили у Будимпешту на политичке договоре па су му доносили све што му је било потребно – каже Илинчић чије предавање су окупљени с пажњом пратили и због чињенице да је тај период Миланковићевог живота мање познат.

Друга тему под називом „Миланковић и Марс“, изнео је астроном из Осијека Далибор Месарић, а она је одабрана јер Миланковићева теорија о климатским променама важи и за све друге

планете у сунчевом систему. - Моје предавање усмерено је на један преглед шта је Миланковић о Марсу говорио, какве су реперкусије тога у односу на оно што о Марсу данас знамо и о неким новостима о Марсу сада. Климатске промене важе за све планете које имају некакву атмосферу, а за Марс је посебно интересантно што је Миланковић негде 1916. године написао један рад њему. О Марсу се у време када је Миланковић био дете писало као о другој Земљи, планети на којој има

живих бића, а он је наставио у том духу али је објаснио шта је ту могуће а шта не – објашњава Месарић.

Пре самог програма, у Миланковићевој „Свемирској соби“ представљен је нови модел „Живи свет леденог доба, аутора др Александра Петровића и инжењера Радомира Путника из Београда који, нажалост, због лоших временских услова нису могли да присуствују обележавању 60. годишњице од смрти Миланковића. Из тога разлога модел сачињен из три дела представио је директор центра Ђорђе Нешић.- У доњем делу модела посетиоци на екрану могу да виде биљке и животиње које су живеле у леденом добу, које од њих су изумрле, а које су га преживеле. У централном делу експоната налази се карта тока Дунава уз који је био везан цео Миланковићев живот и који је протицао узводно и низводно током ове велике реке. Горњи део модела садржи холограмски приказ две најпознатије животиње леденог доба, мамута и сабљозубог тигра што ће, верујемо нарочито бити занимљиво деци која посећују Миланковићеву кућу. Деца чине већи део наших посетилаца. То су ученици основних и средњих школа или студенти који су уназад десетак година били деца, а они некакву везу са леденим добом имају захваљујући истоименом цртаном филму и на тај начин посредно и са Миланковићевом теоријом која објашњава зашто ледена доба настају – објашњава Нешић.

На крају програма приказан је одломак из филма „Божански сјај Миланковићевох канона“, режисера Драгана Ћирјанића, који због спречености обавезама такође није могао да присуствује овом програму. С. Бубало

18 19.12.2018. / ИЗВОР 207КУЛТУРА

У СРПСКОМ КУЛТУРНОМ ЦЕНТРУ У ВУКОВАРУ ПРЕДСТАВЉЕНА КЊИГА СРЂАНА ОРСИЋА „ЛИК СТРАНЦА У СРПСКОМ РОМАНУ 19. ВЕКА“

СТРАНЦИ ОБОГАТИЛИ СРПСКУ КУЛТУРУ

У вуковарском Српском културном центру 5. децембра представљена је књига „Лик странца у српском роману 19. века“

књижевника Срђана Орсића из Даља. Окуљеној публици дело су на занимљив и духовит начин представили филозоф и историчар Александар Илинчић и сам аутор. Књига је, у ствари, Орсићева докторска дисертација преточена у књижевно дело прихватљиво и разумљиво широј читалачкој публици.- Циљ докторске дисертације није строги академизам и доказивање теза и теорија. Књижевност је доста повезана са осталим наукама, преплетена

је са прошлошћу, свакодневицом и будућношћу и мислим да из књижевних дела увек може да се направи занимљива прича. Моја књига у овом облику, на неки начин, и јесте моја дисертација претворена у књигу за популацију коју не занима строго књижевна историја него за ону која би волела да из те књижевне историје научи нешто више и шире – објашњава Орсић.

Лик и положај странца у домаћој књижевности аутора је увек занимао што је, како је сам рекао,

условљено његовим рођењем у Вуковару и стигмом Срба као домаћих странаца без обзира на то да ли су прешли или остали са друге стране Дунава.- Одувек ме занимало како је тај исти странац третиран и кроз нашу и кроз друге културе. Деветнаести век ме одувек фасцинирао с обзиром да је и у историји познат као „дуги деветнаести век“ јер се у њему заиста много тога догодило. Код нас и код околних народа десило се то формирање нација, држава, територија и заокруживање тих еничких целина, а мене је занимало како је третиран неко ко је ту био другачији. Да ли је нужно морао да се споји са свима или је као другачији могао да допринесе заједници у којој се нашао да буде богатија – прича Орсић о својим мотивима да се бави баш 19. веком.

Срби су странце, закључује аутор, доживљавали кроз своје народне песме. Било је ту црних Арапа и лоших Турака, а како су се отварали и долазили у контакт са другима све више странаца су могли да срећу, виђају и да са њима и поред њих живе.- Наша слика странца се проширила не само на наш него и на друге континенте, а српска култура, будући да је у то време била словенски Пијемонт, постала је изузетно инклузивна и радо је примала странца. То се можда најбоље види на примеру Цинцара од којих су се многи, не изгубивши свој идентитет у потпуности, инкорпорирали у наше друштво и стигли у њему до највиших позиција и на тај начин много обогатили нашу културу. Када схватимо то да смо исти, да смо људи, да припадамо некој људској, већој, заједници онда добијемо могућност да лакше пренебрегнемо границе међу људима и да некога ко је стран доживимо само као другачијега,

Срђан Орсић и Александар Илинчић

а не као претњу – каже Орсић.По мишљењу Александра Илинчића књига

Срђана Орсића заслужује пажњу не само оних који се баве историјом српске књижевности него и оних које занима српска култура и српска историја.- Књига пуца на сто страна и добро је да се отела из загрљаја суштога академизма. Она јесте настала као докторска дисертација али није остала само на том формалном досегу него вреди и више зато што је вишеслојна, зато што српску књижевност и историју пропитује на начин да сагледава позицију странца, страних земаља и позицију наше културне географије са једне стране док са друге стране она даје оцену српских писаца тога времена у контексту 21. века, а са треће пуна је општекултурних референци и занимљивих запажања о социоисторијским и културолошким феноменима који су битни за 19. век. У њој се зараво види колико је српско друштво тога времена било укључиво и отворено – рекао је о књизи Илинчић који истиче да култура не би требала да буде затворена јер ће се тим увлачењем у саму себе уништити.

Књига „Лик странца у српском роману 19. века“ Срђана Орсића објављена је ове године у издању СКД „Просвјета“ из Загреба и КНЦ „Милутин Миланковић“ из Даља.

Срђан Орсић рођен је 1987. године у Вуковару, а ово је било прво представљање неке од његових књига у граду у ком се родио због чега му је, како је сам то више пута на промоцији рекао, изузетно драго. Српску књижевност и језик дипломирао је у Новом Саду, где је и докторирао, а до сада је објавио збирке поезије „Месечар“ (2008) и „Светломрачја“ (2011), те књиге „Чегрст и камашне: есеји о делу Слободана Селенића“ (2014) и „Јашин осмејак: смех у приповеткама Јакова Игњатовића“ (2015). Живи у Новом Саду и Даљу.

С. Бубало

ИЗВОР 207 / 19.12.2018. 19

мољаца. То нам отежава посао, грађа је осетљива захтева веома пажљиво руковање и можда је ово последњи тренутак да се сачува, казао је Максић који је већ у првој етапи пројекта наишао на велики број занимљивих докумената који причају приче о животу Срба у овим крајевима.- Пронашли смо много тога занимљивог, сваки документ нам нешто говори, чак и обичан рачун који има две, три ставке. Изненадило ме када сам пронашао рачун вуковарског трговца Ђоке Радивојевића из 1907. године на ком се види да је продавао разне ствари црквеној општини Пачетин. На том рачуну налази се и његова фотографија, али исто тако рачун је писан на два писма, на ћирилици и латиници. Онда уствари из тог рачуна видите колико је тај трговац био имућан, или можда испред свог врмена. У то време, за разлику од осталих, имао је фотографију на свом рачуну, али види се и да је водио рачуна о својим клијентима, писао је на два писма и да је имао то право још у време Аустроугарске државе - прича Максић.

Дигитализацијом би сви пронађени докумети били адекватно сређени и заштићени од спољних утицаја, те похрањена, а целокупна архивска грађа била би доступна заинтересованој јавности. Како би обухватили све сегменте друштвеног живота Срба на територији источне Славоније, Барање и западног Срема, СКЦ Вуковар позива да се јаве сви који у својим приватним архивима имају одређену документацију, важну за историју српског народа.

Пројекат је финансијски помогло Министарство културе и информисања Републике Србије, а велику подршку реализацији пружају Епархија осечкопољска и барањска, Заједничко веће општина.

Јадранка Јаћимовић-Иван

ДИГИТАЛИЗАЦИЈА АРХИВСКЕ ГРАЂЕСрпски културни центар Вуковар спроводи

пројекат Дигитализација архивске грађе православних цркава, основних школа,

културних и спортских удружења и појединаца. Реч је о пројекту чија реализација је започела 2018. године, али обим посла и услови рада упућују на то да предстоји вишегодишњи рад који ће се одвијати у неколико етапа. Српски културни центар пред себе је поставио задатак стварања предуслова за формирање сопственог архива Срба на подручју источне Славоније, Барање и западног Срема, то би, сматра директор СКЦ-а, Срђан Секулић, било од изузетне важности за проучавање прошлости нашег народа на овом простору. - Нажалост много тога је већ неповратно нестало, многи документи нису сачувани. Разлог је немар, али и многобројни ратови који су се десили у последњих сто година. Уништено је, спаљено или украдено много тога. Идеја је настала када сам се нашао у додиру са овом грађом, односно са низом значајних података. Видео сам у каквим се она условима налази и у каквим се условима чува, односно не чува. Захваљујући савременој технологији имамо могућност да све то сачувамо од заборава. Јако је битно да ће нам управо ова дигитализована грађа представљати један темељ за формирање сопственог архива унутар Српског културног центра - објашњава Секулић.

Пројекат дигитализације архивске грађе представљен је 17. децембра у Српском културном центру Вуковар. Посао проналажења и обраде изворних докумената започет је у архиви епархије Осечкопољске и барањске односно у боровском намесништву. - Кренули смо са дигитализацијом докумената из дела епархије који обухвата осам парохија. За овај пројекат добили смо благослов и подршку тадашњег администратора Епархије осечкопољске и барањске, владике бачког Иринеја и садашњег владике Херувима. Нама је све то до чега смо успели да дођемо у парохијама интересантно, и сигуран сам да ћемо још много тога пронаћи и у осталим установама. Радимо у скромним условима, односно са свим оним чим располажемо, а то су скенер и фотоапарати. Оно што нам је најбитније је то да су ти документи након обраде јасно видљиви и као такви у дигиталној форми они ће бити од изузетног значаја и на располагању свим будућим истраживачима који би се упустили у истраживање било којег сегмента живота на овом подручју - рекао је директор СКЦ Вуковар Срђан Секулић.

На подручју источне Славоније, Барање и

западног Срема, односно Вуковарско-сремске и Осјечко-барањске жупаније, налази се неколико десетина православних цркава, основних школа, културних и спортских удружења који су у прошлости били носиоци друштвеног живота Срба. Многобројни драгоцени подаци су нестали, или су уништени и налазе се далеко од очију јавности. У црквеним општинама, бившим месним заједницама и приватним архивима, чувају многобројни драгоцени документи, записници, рачуни, писма и слична документација која је од изузетне важности за проучавање историје српског народа на овом простору. Међутим, прети опасност да дође до уништења те значајне грађе чије вредности многи нису свесни сматра координатор на пројекту СКЦ-а, историчар Вељко Максић.- Можда ми немамо представу колико је архивска грађа битна, али неретко се управо архивска грађа нашла на мети оних који су хтели да затиру нечији идентитет. Она је уништавана и у Првом светском рату, у Другом светском рату Народна библиотека у Београду је међу првим грађевинама која је уништена. Самим тим се требамо запитати зашто је архивска грађа представљала нешто што непријатељ жели да уништи. Нераскидива је веза прошлости и садашњости, нешто што се десило има изузетну важност за садашњост и будућност. Стање у којем се налази наша архивска грађа нажалост говори о нама самима, односу према нашој историји, затирали смо је можда због схватања да нешто што се десило пре сто година нема последице у данашњости или да све почиње од нас самих. Наша архивска грађа налази се у неадекватним просторијама, шупама које прокишњавају, због старости је та грађа била подложна труљењу, или нападу књишких

У ВУКОВАРСКОМ СРПСКОМ КУЛТУРНОМ ЦЕНТРУ ПРЕДСТАВЉЕН НОВИ ПРОЈЕКАТ

20 19.12.2018. / ИЗВОР 207МАНИФЕСТАЦИЈЕ

ЗАВРШНИ ПРОГРАМ ОВОГОДИШЊИХ ДАНА KУЛТУРЕ СРБА ИСТОЧНЕ СЛАВОНИЈЕ, БАРАЊЕ И ЗАПАДНОГ СРЕМА ОДРЖАН ОСМОГ ДЕЦЕМБРА У ХРВАТСKОМ ДОМУ У ВУKОВАРУ

ЗАВРШЕНИ ОВОГОДИШЊИ ДАНИ KУЛТУРЕ СРБА ИСТОЧНЕ ХРВАТСKЕ

Свечани програм у Вуковару био је само завршетак манифестације која постоји већ 21. годину, а која је током претходних

месеци обухватила читав низ догађања у местима широм источне Хрватске. Још у мају одржане су смотре литерараца и рецитатора у школама у којима се настава одвија на српском језику, а манифестација је свечано отворена 20. октобра у Kнежевим Виноградима. Неколико дана касније у Осијеку је организован и сусрет песника са овог подручја, а сусрет фолклорних друштава одржан је почетком новембра у Острову.- Укупно смо имали осам програма у којима су учествовали чланови 19 Просвјетиних пододбора са овог подручја и Ансамбла народних игара који је придружени члан Kоординационог одбора. Сви претходни програми су прошли добро и драго нам је што на смотри рецитатора и литерараца још увек имамо задовољавајући број учесника без обзира на то што је ученика основних и средњих школа све мање – истиче председник Kоординационог одбора манифестације Тихомир Секеруш.

ГОСТИ ИЗ БЕОГРАДА ПРВИ ПУТ НАСТУПИЛИ У ВУKОВАРУ

У програму су учествовали KУД “Слога” Вуковар, Вуковарско српско певачко друштво “Јавор”, рецитатори основних и средњих школа који су победили на литерарним конкурсима, рецитатори вуковарског пододбора СKД “Просвјета”, ученици и професори Музичких школа “Драгутин Тадијановић” из Вуковара и “Фрањо Kухач” из Осијека, “Просвјетин” регионални Ансамбл народних игара, Тамбурашки

оркестар “Вучедолски звуци”, вокални солиста Живојин Јергић, Мушка певачка група “Наши корени” из Борова и специјални гости – чланови хора “Преображење” из Београда који су по први пут наступили у Вуковару и извели неколико духовних песама.

Програм су припремили чланови вуковарског пододбора Просвјете, који су били домаћини завршне манифестације, а разноврсност је доказ да српска култура на овом простору још увек има шта да покаже и понуди.- Имали смо велики проблем кога да не позовемо на овај програм, а да се наши пријатељи који иначе учествују на манифестацијама не наљуте. Не можемо сваког пута доводити једне те исте учеснике. Морамо некад и освежити програм да би то било интересантно за све нас – каже председник Вуковарске Просвјете Миленко Живковић.

ПРОГРАМИ И ДАЉЕ ИМАЈУ KВАЛИТЕТ

Дани културе Срба источне Славоније, Барање и западног Срема су једна од најмасовнијих, најстаријих и најзначајнијих манифестација које Просвјета организује, а у реализацији програма учествују сви њени пододбори са овог подручја. Манифестацију је свечано затворио генерални секретар овог друштва Слободан Живковић који истиче да је задовољан квалитетом програма с обзиром на бројне потешкоће с којима се људи и институције суочавају.- И сама Просвјета је прошла кроз један тежак период у протекле две-три године, међутим Просвјета је жилав организам првенствено због чланова и људи који својим несебичним радом доприносе свему ономе што она заправо јесте. Без обзира на проблеме у друштву у којем живимо, а који се односе на исељавање становништва и економску ситуацију, и даље постоје људи који имају вољу и жељу да раде програме. Драго ми је што ти програми и даље имају квалитет – сматра Живковић.

Пре неколико година Kоординациони одбор манифестације је установио и годишњу награду која носи име по једном од покретача културног живота Срба на овом простору Бранимиру Kуруцићу, а ове године она је додељена песнику из Осијека Миленку Васиљевићу Чики.

Сала Хрватског дома била је током завршног програма ове манифестације до краја испуњена публиком, а двочасовном програму присуствовали су и представници верског, политичког и културног живота Срба са овог простора. Никола Милојевић

ИЗВОР 207 / 19.12.2018. 21

„ВРАЋАМО ‘СЛОГУ’ НА ОНО ШТО ЈЕ НEКАДА БИЛA”

Фестивал младих Вуковар 2018. свечано је затворен 15. децембра у спортској сали Основне школе „Драгутин Тадијановић“ у

Вуковару. Kултурно-уметничко друштво „Слога“ у сарадњи са Управом за сарадњу са дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова Републике Србије успешно је реализовало пројекат „Фестивал младих Вуковар“ у чијем су се завршном програму названом „Мостови пријатељства“ представиле све секције овог друштва као и гости из Србије. Седамдесетак чланова „Слоге“ делује у шест секција и то: млађа и старија фолклорна група, тамбурашки оркестар „Вучедолски тамбураши“ са солистима, етно и драмска секција те рекреативна ветеранска фолклорна група. - На крају сваке године обичај свих KУД-ова је да направе завршни концерт на коме прикажу све оно што су претходне године радили. Можемо се похвалити да имамо доста тога новог, основана је рекреативна ветеранска фолклорна група. Чланови ове групе јавили су нам се са жељом да науче да плешу и ми смо им то омогућили. Осим тога поново смо покренули и драмску секцију и то дечију и одраслу групу. Све то смо приказали вечерас. „Слогу“ враћамо на оно што је нeкада била, велико друштво које ће да обухвати све оно што је важно за културни аматеризам Срба са овог простора - истиче председник KУД-а „Слога“ Бранислав Бијелић који додаје да је задовољан

постигнутим у години која је на измаку.- Можемо бити задовољни с обзиром да смо успели да обновимо велики део нашег простора који је био у јако лошем стању. Нерешена имовинска питања не дозвољавају нам да много улажемо у тај простор, али морамо га довести у стање прилагођено за нормалан рад. Поред тога успели смо да повећамо број чланова. Покренута је драмска секција, али је и велики број деце у узрасту од шест до десет година уписан у Слогу, тако да смо веома задовољни - истиче Бијелић.

УЧЕСТВОВАЛИ И ГОСТИ ИЗ СРБИЈЕ

Програм су отворили глумци окупљени у драмској групи, затим су се на сцени током двочасовног програма смењивали сви чланови KУД-а „Слога“ који су представили рад шест секција. Најмлађи чланови друштва су кроз фолклорне кореографије приказали значајан напредак постигнут током годину дана рада, одиграли су и прве улоге увежбане у склопу драмске секције. Први пут наступали су и чланови рекреативне ветеранске фолклорне групе који су се представили „Сплетом градских игара“ и тако забележили свој први сценски наступ. На годишњем концерту „Слога“ је угостила пријатеље и сараднике из Бача у Републици Србији - Kултурно-уметничко друштво „Младост“ и певачку групу „Трамошњанке“. - Kултурно-уметничко друштво „Младост“ из Бача

постоји од 1994. године. Броји око 150 чланова распоређених у пет секција: фолклорни ансамбл, изворна женска певачка група „Трамошњанке“, народни оркестар, певачи солисти и драмска секција. Друштво ради на очувању и неговању културног наслеђа српског народа, и народа са којима живи заједно на овим просторима. Поред тога развијамо и негујемо сарадњу са другим друштвима учешћима на фестивалима и узајамним посетама. Остварена је сарадња са друштвима из Републике Српске, Хрватске, Словеније, Мађарске, Македоније, Грчке, Румуније, Словачке, Украјине, Шведске, Kипра и Немачке - изјавио је председник KУД-а „Младост“ Бојан Влајић.

Женска певачка група „Трамошњанке“ делује у оквиру KУД-а „Младост” Бач од 1996. године. Негује српске изворне песме. - У Вуковар долазимо често јер Бач је веома близу и са Kултурно-уметничким друштвом „Слога“ негујемо дугогодишње пријатељске односе. Изводимо песме из Kрајине, највише из Босне, али и из свих делова Хрватске где живе Срби, из Далмације и Лике. Вечерас смо у Вуковару извели неколико песама међу којима и мушко-женско натпевавање које се најчешће изводило на прелу или неким веселим дружењима, на тај начин су се млади забављали, затим и сватовску грокталицу која се певала када се момци жене и девојке удају. Срећна сам јер у групи имамо млађе генерације које ће наставити са радом тако да ће ове песме да живе још дуго - рекла нам је водитељица певачке групе „Трамошњаке“ Вукосава Митровић.

У завршном програму Фестивала младих Вуковар 2018 „Мостови пријатељства“ наступао је и Ансамбл народних игара СKД „Просвјете“. Сцену на којој је затворен фестивал и обележена, за KУД „Слогу“, успешна 2018. година осмислили су чланови етно радионице. Радови чланица ове групе Светлане Антић, Биљане Kрстић и Радојке Орешчанин уврштени су у жирирану изложбу „100 жена 100 минијатура“, која је била постављена у холу Народне скупштине Србије. Циљ KУД-а „Слога“ је да својим културним, музичким и социјалним деловањем окупља младе из Вуковара и околине те их, на организован и едукативан начин, усмери ка прихватању српске традиције и свега што српски фолклор подразумева. Друштво је од свог оснивања 1920. године с радом прекинуло једино за време последњег рата у Вуковару, а данас поред бројних проблема повећава број својих чланова и негује народно стваралаштво Срба чиме значајно доприноси богатству културног живота Вуковара. Јадранка Јаћимовић-Иван

ОДРЖАН ПРОГРАМ „МОСТОВИ ПРИЈАТЕЉСТВА“ ВУКОВАРСКОГ ДРУШТВА СЛОГА

22 19.12.2018. / ИЗВОР 207ДРУШТВО

ЂАЦИ ВУКОВАРСКЕ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ „НИКОЛА АНДРИЋ“ ЗА МАЛИШАНЕ ИЗ ДЕЧЈЕГ ВРТИЋА „ВУКОВАР 2“ ПРИПРЕМИЛИ НОВОГОДИШЊУ ПРЕДСТАВУ

ОД ДЕЦЕ ЗА ДЕЦУЂаци вуковарске Основне школе „Никола

Андрић“ вредно су се припремали још од почетка октобра да представом обрадују

малишане Дечјег вртића „Вуковар 2“ пред наступајуће новогодишње празнике. - Наставници и ђаци наше школе, и то они од првог до четвртог разреда, заједно су дошли на ову фантастичну идеју како да обрадујемо наше најмлађе другаре и да у исто време будемо предузимљиви. Будући да нам предстоје новогодишњи и божићни празници и представа носи такав назив „У сустрет Новој године“. Имамо деда Мраза, пахуљице, звездице и мислим да ће угођај бити комплетан - прича учитељица Нада Рајак.

У представи махом наступају девојчице, али има и нешто дечака.- Дечака је мало мање него што би требало али то је зато што су они доста стидљивији. Девојчице су и иначе слободније када су у питању игра, певање и глума. Глумачки дух код деце се иначе јавља негде када крену у четврти разред. Углавном, никога не форсирамо, пуштамо

их да се сами одлуче – каже учитељица Нада.Заједно с њом представу су припремале

учитељице Марица Василек и Наташа Лукић, али и све друге учитељице које су помагале кад год је требало.

Школе са наставом на српском језику и писму одлично сарађују са вртићем што је лепа пракса, јер се међусобно надопуњавају, а и деци је занимљиво.- Та сарадња нам је потребна јер се и деца томе веома радују. Ми и иначе пред новогодишње празнике имамо активности које проводимо у вртићу тако да је ово само једна лепа надопуна. Уназад неколико година и сами припремамо новогодишње представе у којима глуме и васпитачи и то наша деца јако воле – каже васпитачица Загорка Летица.

Малишани су с одушевљењем пратили наступ својих старијих другара, а сваки излазак на сцену одушевљено су поздрављали тапшући рукицама и осмехујући се, а наступ пред таквом публиком одушевио би и испунио поносом сваког глумца. С.Б.

ЗАПОСЛЕНИ И ДЕЦА У ДЕЧИЈЕМ ВРТИЋУ ВУКОВАР 2 ОБЕЛЕЖИЛИ ДАН СВОГ ВРТИЋА И ДВАДЕСЕТИ РОЂЕНДАН

ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ ЧУВАЊАИДЕНТИТЕТА И ОБИЧАЈА

У дечијем вртићу „Вуковар 2“ у којем се образовни програм одвија на српском језику и ћириличном писму, већ годинама

уназад обележавају се сви важнији православни празници, а прошле године родила се идеја да ова предшколска васпитна установа има свој дан. Одлуком Управног већа одређено је да то буде празник Светог Николаја који је и храмовна слава прве вуковарске парохије. У вртићу је овај дан свечано обележен 18. децембра, дан пре празника. - Наша деца и код куће имају своје крсне славе, а пошто им је вртић други дом одлучили смо да тако нешто имамо и у вртићу. Прославу имамо увек дан уочи Светог Николе, јер су деца на сам празник углавном код своје куће са својим породицама. У програму прославе учествују сва наша деца, од најмлађе до предшколске групе. Сваки пут пред наш празник они су јако узбуђени и једва чекају да програм почне – каже директорка вртића Марина Латиновић.

На малој свечаности поводом Дана вртића и крсне славе деци и гостима се најпре обратила сама директорка, а затим су вуковарски свештеници протојереј-ставрофор Саша Кузмановић и јереј Вукашин Цветојевић приступили славском обреду и молитви. Заједно са децом и свештеницима, славски колач ломили су и бројни гости међу којима и конзулка Републике Србије у Вуковару Људмила Остојић, саборска заступница Драгана Јецков, председник Заједничког већа општина Срђан Јеремић, заменик градоначелника Срђан Милаковић и градски већник Срђан Колар. Након

чина освећења и ломљења славског колача, деци се обратио свештеник Саша Кузмановић који је у кратком говору честитао крсну славу и беседио

о важности чувања вере и обичаја. У остатку програма деца из вртића Вуковар

2 су радила оно што највише воле и оно што су данима уназад припремала. Програм се састојао од рецитација, песмица и фоклора, а учествовале су све вртићке групе, од оних најмлађих до најстаријих. Ове године обележава се и двадесет година постојања ове васпитно-образовне установе па је на прослави Дана вртића прослављен и овај значајан јубилеј. - Одлуком града Вуковара вртић је пре 20 година регистрован као установа каква је и данас. За нас је ово веома важан датум и сматрам да смо као предшколска установа у граду веома битан фактор за нашу српску заједницу. Трудимо се да деца од малих ногу знају свој идентитет, традицију и обичаје. Мислим да смо то на најбољи могући начин и показали на прослави нашег дана – истиче директорка Марина Латиновић.

Кроз дечији вртић Вуковар 2 прошло је за ових двадесет година заиста пуно деце. Приликом оснивања, ову установу је похађало више од три стотине најмлађих припадника српске заједнице у овом граду, а временом је тај број опадао и варирао. Ове године уписано је у редовне програме овог вртића 180 деце, а запослени се надају да ће тај број у будућности бити и већи.

Никола Милојевић

ИЗВОР 207 / 19.12.2018. 23

ИМПРЕСУМ

Број 207

ГОДИНА XIIВуковар, 19. децембар 2018.

Издавач:Заједничко веће општина, Вуковар

За издавача:Срђан Јеремић,председник ЗВО-а

Главни уредник:Славко Бубало

Редакција:Вуковар; Никола Милојевић, Срђан Секулић, Јадранка Јаћимовић-Иван, Душан Велимировић; Бели Манастир; Зоран Поповић, Стана Немет; Книн; Васка Радуловић Фотографија:Срђан Секулић, Дарко Ковач, Душан Велимировић,Зоран Поповић, Никола Милојевић, Срђан Рончевић

Графичка припрема:Срђан Рончевић

Штампа:“Glas Slavonije” d.d. OsijekУлица Хрватске Републике 20

Адреса редакције:Еугена Кватерника 1, Вуковар Тел: 032/416-667Факс: 032/422-755

е-mail: urednik.izvor@gmail.comIzvor.zvo@gmail.comweb: www.tvprodukcija-zvo.com

Лист суфинансирају:Савет за националне мањине Владе Републике Хрватске, Министарство културе Републике Србије и Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама АП Војводине

Дистрибуција за АП Војводину:Press internationalПроф. Грчића 1V, Нови Сад

Излази сваких 14 дана

Тираж:8000

Насловна страна: Илустрација

И РЛИСТ ЗАЈЕДНИЧКОГ ВЕЋА ОПШТИНА - ВУКОВАР

ЗВО

ЈЕСТЕ ЛИ ЗНАЛИ?

… да је казна за убијање мачке пре 4.000 година у Египту била смрт?… да просечна особа заспи за 7 минута?… су Kинези први користили кистове за сликање и то 3800 година пре Христа?… је Русија највећа земља површином на свету са 17.075.200 км2?… је Наполеон наводно носио чоколаду на свим својим војним походима?… је језеро Титикака највише пловно језеро на свету на отприлике 3.810 м надморске висине?… супротно увреженом мишљењу чоколада не узрокује акне?… је формула за рибидиј бромид, RbBr, једина хемијска формула која је палиндром?… је електричну столицу измислио један зубар?… не постоји природно плава храна?… је прво јавно приказивање телевизијског програма

било у Лондону 1936. године?… је најнижа температура икад измерена била -88 C у Востоку, Антарктик?… у Холандији можете платити казну уколико не узмете корпу у супермаркету?… су Александар Македонски и Јулије Цезар били епилептичари?… док пумпа, људско срце ствара толики притисак у телу да може избацити млаз крви више од 9 метара?… се камиље млеко не згрушава?… Лас Вегас има највише хотелских соба на свету?… је Русија готово двоструко већа површином од Америке, а да Америка има дупло више становника од Русије?… је прва кредитна картица објављена од стране Америкен Експреса 1951. године?… мачке не осећају сладак окус?… је Абрахам Линколн имао протезу за зубе од дрвета, као и већина људи тог времена?… су шансе да се родите 29. фебруара преступне године 1 према 1.461?… је Лондон био први град који је имао популацију већу од милион становника, а сада је 13. град по насељености са 8 милиона становника?… на Урану лето и зима трају по 21 годину?… је јетра поларног медведа отровна зато што садржи превише витамина С?… човек у својим устима дневно произведе 1 литру слине?… у претходних 4.000 година ни једна животиња није припитомљена?

АРИСТОТЕЛОВЕ МУДРОЛИЈЕ“Ако желите избећи критику не говорите ништа, не радите ништа, будите ништа.” “Мудри говоре када имају нешто да кажу, будале говоре зато што морају нешто да кажу.”“Циљ мудрог није да осигура задовољство, већ да избегне бол.”“Нада је сан будних.”“Немогуће је да се све доказује.”“Несрећа открива оне који нису прави пријатељи.”

“Није довољно победити у рату, важније је организовати мир.”“Човек је по природи политичка животиња.”“Духовитост је дрскост која је стекла образовање.”“Избор а не прилика, одређује вашу судбину.”“Kорени учења су горки, али плодови су слатки.”“Оно смо што непрекидно радимо. Стога је моћ контроле нашег деловања моћ контроле нашег карактера, а моћ контроле нашег карактера је моћ контроле нашег живота.”“Образовање ума без образовања срца није уопште образовање.”“Покварени људи поштују из страха; добри људи, из љубави.”“Пријатељство је једна душа у два тела.”“Протуотров за педесет непријатеља је један пријатељ.”“Слава припада онима који су себи довољни.”“Сматрам да је храбрији онај који превлада своје жеље, него онај који победи своје непријатеље; јер најтежа битка је над собом самим.”“Сваки човек по природи тежи знању.”“Све што хода има свој део земље.”“Сви су значајни и даровити људи меланхолици.”“Стога, чак и љубитељ митова је филозоф, јер мит се састоји од чуда.”“У најмрачнијем тренутку морамо се усредоточити на светло.”“У свакој ствари у природи налази се нешто чудесно.”

Фото: ЈуТујб

24 19.12.2018. / ИЗВОР 207

Следећи број Извора излази у среду 2. јануара 2019.Нову Хронику Славоније, Барање и западног Срема гледајте у петак 28. децембра на РТРС у 12:30,

у суботу 29. децембара на РТС-сат у 12:30 и у понедељак 31. децембра на РТВ 1 у 15:30.

ВРЕДНО ПРИЗНАЊЕ ЗА ТАМБУРАШЕ ИЗ БОРОВА

БОРОВЧАНИМА ПОВЕЉА МАТИЦЕ ИСЕЉЕНИКА

Тамбурашки састав “Дунавске зоре” из Борова добитник је годишње повеље Матице исељеника и Срба у региону за достигнуће

у области музике. Матица исељеника и Срба у региону објавила

је и добитнике књижевне награде “Растко Петровић” за 2018. годину. То су: Милица Бакрач из Никшића за збирку поезије “Јав из Црне Горе”, Гордана Петковић Лаковић из Торонта за зборник текстова “Зашто смо отишли” и Светлана Матић из Беча за књигу “Певам дању, певам ноћу – писма Мини Kараџић”.

Награду “Растко Петровић” Матица исељеника додељује од 1996. године за најбоље прозно и поетско дело у претходној години за српске ствараоце

који живе и раде у иностранству.Лауреатима ће награде бити уручене

26.децембра, на свечаности у Матици исељеника и Срба у региону, у Београду.

С.Б.

КУД „ЂОКО ПАТКОВИЋ“ И ПОДОДБОР ПРОСВЈЕТЕ ИЗ БОБОТЕ ГОДИШЊИМ КОНЦЕРТОМ ОБЕЛЕЖИЛИ КРСНУ СЛАВУ

ИГРАМА ИЗ ВРАЊА ОДУШЕВИЛИ ПУБЛИКУСвог заштитника Светог оца Николаја

Мирликијског чланови КУД-а „Ђоко Патковић“ традиционално прослављају неколико дана

пре календарске прославе овог светитеља. Тако је било и ове године када су се у дворани Основне школе Бобота поново окупили боботски фолклораши те уз обред освећења славског колача и кољива, а потом и традиционалном игром и музиком обележили своју крсну славу.

У два сата квалитетног програма боботски фолклораши приказали су све оно што су радили током ове године, а на сцени су им се придружили и гости из Новог Сада из КУД-а „Светозар Марковић“. - Уз помоћ гостију, али и сопственим снагама одрадили смо овај програм. Наша културна друштва имају доста велик број чланова тако да смо у овом програму показали само оно што смо сматрали да је најатрактивније – истакао је председник Просвјетиног пододбора у Боботи Светислав Микеревић.

Као и ранијих година и у овој 2018. години боботски културњаци имали су низ програма и наступа, како у свом месту, тако и на страни, пре свега у Србији и Републици Српској.

- И ове године обележили смо Светог Саву, затим Међународни дан жена – 8. март, наш традиционални Видовдански сабор, манифестација која окупља преко седамсто учесника, па онда током јесени у сарадњи са Удружењем жена имали смо Бундевијаду која је такође једна од посећенијих манифестација, закључно са обележавањем наше крсне славе, односно годишњим концертом, а у међувремену имали смо и низ наступа у другим местима – нагласио је Микеревић.

Рад ова два културна друштва током ове године помагало је низ институција као што су општина Трпиња, Заједничко веће општина, Српско народно веће, СКД Просвјета, Већа српске националне мањине општине Трпиња и Вуковарско-сремске жупаније, затим Самостална демократска српска странка и Вуковарско-сремске жупанија.

На годишњем концерту гости

из Новог Сада представили су се играма из Баната и Шумадије, а домаћи фолклораши извели су игре из Срема, Ртња, Барање, те Нишаву и Српкињу, док је последња кореографија игре из Врања, која није дуго извођена, посебно одушевила присутну публику.

С. Секулић