Glava I. Oblici, dubina i uzroci krize u predtranzicionoj fazi - krajem osamdesetih godina

Inovirana i skraćena verzija

U Jugoslovenskoj istoriji osamdesete godine ostaće zabeležene kao period ne samo velike nestabilnosti nego i svekolike i duboke krize i velikog zaostajanja u razvoju, u svetu koji ogromnim koracima hita u 21. vek.

U prvim godinama krize bilo je gotovo nezamislivo da ona može toliko dugo trajati i da se može toliko produbiti. A danas još ne možemo biti sigurni da smo dotakli dno krize i da će kretanja poći nabolje. Mnogi problemi su otvoreni, a za mnoge od njih u početku krize i nismo mogli ni pretpostaviti da će se pojaviti. Dugotrajna kriza dovela je pod znak pitanja i vrednosti koje su ranije bile neprikosnovene.

Kriza se najpre ispoljila kao ekonomska kriza što je dovelo do ubrzanog sazrevanja saznanja da smo u traganju za adekvatnim privrednim sistemom, tokom ustavnih i post ustavnih reformi u sedamdesetim godinama, potpuno zalutali; institucionalno je koncipiran privredni sistem koji se pokazao kao fikcija, utopija — kao nesistem. I zato se i pristupilo izradi Dugoročnog programa ekonomske stabilizacije. Ali, u odsustvu opredeljenja za reformu i političkog sistema, on je nužno morao biti parcijalan i uopšten; ali, bio je veoma koristan već samim tim što je razbio iluziju o tome da je sistem tzv. dogovorne ekonomije pravo rešenje. Pet godina kasnije — 1988. godine — došlo je do druge faze, tj. do ustavne reforme i reforme privrednog sistema. Ali, opet su dometi u reformi političkog sistema bili suviše skromni, i u pogledu političke demokratizacije, i još više u pogledu izgrađivanja efikasne moderne federalne jugoslovenske države kao značajnog subjekta u makroekonomskoj dimenziji privrednog sistema. Zbog toga su sve izraženije sumnje da bez značajnije reforme političkog sistema ne može uspeti ni reforma privrednog sistema. Štaviše, dugo trajanje krize sve više jača mišljenja da se mora „reformisati“ i ideološka vizija socijalizma. Stavljaju se pod znak pitanja sve njegove nekad neprikosnovene vrednosti: društvena svojina, samoupravljanje, raspodela...

A u međuvremenu, ekonomska kriza poprima neverovatne razmere. Naravno, nestabilnost1 je potpuna: stope inflacije su veoma visoke, deficit platnog bilansa krajem sedamdesetih godina ostavio je u nasleđe visok stepen spoljne zaduženosti, stope nezaposlenosti, iako već previsoke, dalje se povećavaju, a stope rasta realnog društvenog proizvoda za jugoslovenski nivo razvijenosti su nedovoljne, čak stagnantne. Nestabilnost je toliko velika i duga da je poprimila sve karakteristike ekonomske krize. Za ilustraciju navodimo samo osnovne podatke.

Kao reprezentant kretanja inflacije najčešće se uzimaju cene na malo.

******************

U knjizi su one iskazane u tabeli 1. Međutim, u njoj su sadržani stari podaci ograničenog obuhvata. Zbog toga upućujem na novije i potpunije podatke u članku Inflacija u periodu 1959-2011. u Srbiji i komparacija sa okruženjem.

Osnovni reprezentant ekonomskih odnosa s inostranstvom je platni bilans. Njegovo kretanje dato je u knjizi u tabeli 2. Međutim, umesto njenog prezentovanja upućujemo na tabeli Tabelu 8. Najvažniji elementi ekonomskih odnosa s inostranstvom - iz platnog bilansa, sadržanu u već pomenutom članku

Sumorna ekonomska stvarnost Srbije – umesto oporavka stagflacija, u kojoj su sadrži svi relevantni elementi iz odnosa sa inostranstvo, ali za duži vremenski period, uključujući i aktuelni.

Nije teško uočiti da je platni bilans krajem sedamdesetih godina (a uglavnom je bilo tako i ranije, mada manje izraženo) bio krajnje nepovoljan. Stepen pokrivenosti uvoza izvozom bio je veoma nizak, a saldo robne razmene negativan. To je, naravno, pokrivano zaduživanjem u inostranstvu. Iz podataka se može se videti da su kretanja u platnom bilansu dovodila do kumuliranja zaduženosti u inostranstvu.

Spoljni dugovi Jugoslavije, ako bi se posmatrali u odnosu na društveni proizvod ili po glavi stanovnika, i nisu tako veliki. Ali, stopa zaduženosti — kao odnos između deviznih obaveza u toku godine po inostranim kreditima (za kamate i otplate glavnice) i deviznog priliva po osnovu izvoza roba i usluga — zbog nedovoljnog izvoza a time i malog deviznog priliva, ipak je početkom osamdesetih godina postala prevelika, znatno veća (u pojedinim periodima skoro dvostruko veća) od one (25%) koja se smatra tolerantnom.

Veliki problem jugoslovenske ekonomije i društva je nezaposlenost. Čudno je da se taj problem ne potencira ni približno onoliko koliki on stvarno jeste.

O nezaposlenosti stanovništva i u osamdesetim godinama govore podaci u tabeli Tabela 6. - Kretanje nezaposlenosti 1965-2007. u članku Sumorna ekonomska stvarnost Srbije – umesto oporavka stagflacija, tako nije potrebo prezentovati znatno kraću tabelu iz knjige.

Slika o nezaposlenosti stanovništva Jugoslavije je, zapravo, znatno nepovoljnija kad se uzme u obzir velik broj radnika na privremenom radu u inostranstvu. Računajući da približno polovina njih želi da se vrati u zemlju, ali ne može da nađe posao, onda slika o nezaposlenosti postaje zastrašujuća: bliži se stopi od 20%.  Ili, drugačije rečeno, skoro svaki peti Jugosloven je nezaposlen.

Od izuzetnog značaja je i činjenica da pored nezaposIenosti stanovništva u Jugoslaviji postoji i nedovoljna zaposlenost kapaciteta. Podaci o njihovom korišćenju u industriji su sledeći2: 1983 — 61%; 1984 — 63%; 1985 — 63% i 1986 — 62%. Ovakav stepen korišćenja kapaciteta je nedopustivo nizak; a ima indicija da je u stvarnosti još niži.

Možda bi se moglo pomisliti da četvrti aspekt nestabilnosti — nivo privredne aktivnosti — nije tako nepovoljan, budući da su stope rasta realnog društvenog proizvoda, kako to pokazuju podaci u tabeli 5, u nekim godinama bile pozitivne.

I u ovom slučaju, kao i u prethodnim aspektima (ne)stabilnosti, umesto prezentovanja stare tabele 5 iz knjige, upućujemo na tabelu 3. Kretanje društvenog proizvoda od 1970 do kraja prošlog veka za SFRJ, odnosno SCG i za Srbiju bez podataka za KIM) nakon 1999. godine do2007. iz već pominjanog članka na mom Web sajtu Sumorna ekonomska stvarnost Srbije – umesto oporavka stagflacija .

Kada se uzmu u obzir podaci o nivou relativne razvijenosti Jugoslavije, postaje sasvim jasno da u stope rasta društvenog proizvoda početkom osamdesetih godina sasvim nedovoljne.

Podaci o poređenju Jugoslavije sa zemljama OECD-a, uprkos nekih metodoloških i komparativnih manjkavosti, mogu se izvesti veoma ozbiljni i zabrinjavajući zaključci:

1. Jugoslavija je u pogledu proizvodnje po stanovniku na nivou jedne petine srednje razvijene zemlje OECD-a; sa ostalim pokazateljima ekonomskog razvoja situacija je slična ili još nepovoljnija;

2. jasno je da se ovaj jaz zbog stagnacije ne smanjuje — što bi bilo normalno i poželjno — već se, naprotiv, povećava.

... stagnacija se nije odrazila samo na opadanje realnih ličnih dohodaka, realnih ličnih dohodaka, već je došlo i do još većeg pada akumulacije i investicija, tim pre što su se značajna sredstva odlivala po osnovu plaćanja kamata na inostrane kredite. Nepobitna je i veoma zabrinjavajuća činjenica da su investicije u osnovna sredstva u realnom izrazu danas svedene na skoro polovinu onog nivoa na kome su bile 1979. godine.

I u ovom slučaju postupam na način kao što sam postupio u tretmanu ostalih aspekata stabilnosti i razvoja: umesto prezentovanja relativno skučenih podataka u tabeli 9. u knjizi, upućujem na podatke o mnogo dužem još nepovoljnijem trendu koji je vidljiv iz tabele 5 Tabela 5. Lančani indeksi bruto-investicija u SRJ, odnosno u Srbiji, za period od 1970-2005. godine, koji su takođe sadržani u članku na mom Web sajtu Sumorna ekonomska stvarnost Srbije – umesto oporavka stagflacija.

Stope „rasta“ realnih investicija bile su uglavnom negativne. Prosečna stopa „rasta“ ukupnih realnih privrednih investicija u osnovna sredstva u SFRJ bila je u periodu 1980-88. negativna i iznosila je -4,5%.

Koliko je veliki problem ovako veliko opadanje realnih investicija, o tome gotovo da i nije potrebno govoriti. Nije on samo u nedovoljnoj zaposlenosti nego i u tehnološkom zaostajanju do kojeg nužno dolazi u uslovima opadanja investicija.

To naročito osećaju i teško podnose mladi stručnjaci koji iz literature i opštih saznanja vide koliko krupnim koracima tehničko-tehnološki razvoj grabi napred u 21. vek, a oni stagniraju, što zapravo znači da beznadežno zaostaju. A s njima i celo naše društvo.

Ako jedna privreda omogućuje ostvarivanje niskih (opadajućih) realnih ličnih dohodaka, a istovremeno su i investicije (a to znači i akumulacija) niske (takođe opadajuće), onda je to sasvim pouzdan znak njene neefikasnosti.

O niskoj ekonomskoj efikasnosti jugoslovenske privrede govore i mnoge analitičke empirijske činjenice. Tako, na primer, komparativna istraživanja pokazuju da je koeficijent obrtaja3 u Jugoslaviji veoma nizak. To je najbolji pokazatelj toga zbog čega naša privreda ne može, u uslovima suviše ekstenzivnog korišćenja kapitala, da podnese realne pozitivne kamatne stope i kad bi bile na razumnom nivou.

Dobar pokazatelj naše neefikasnosti su i podaci o produktivnosti rada u industriji. Na nivou radnog mesta produktivnost rada je približno jednaka onoj u razvijenim zemlljama. Međutim, na nivou fabrike, zbog prevelikog broja radnika van čisto proizvodnih radnih mesta (između kojih postoji približan odnos, čak 1: 1), produktivnost u Jugoslaviji je do dva i po puta slabija. A na nivou društva, zbog glomazne društvene nadgradnje, produktivnost je i do sedam puta niža nego u visokorazvijenim zemljama.

Kada je reč o agraru, nepobitna je činjenica da je on uvek bio pastorče ekonomske politike. Ali, to je samo jedna strana problema. Druga strana, ništa manje značajna, je da postoje mnogobrojne činjenice koje ukazuju na nisku efikasnost u poljoprivrednoj proizvodnji.4

Dalje navođenje raznih analitičkih empirijskih činjenica, kojima bi se ilustrovala veoma slaba ekonomska efikasnost, zaista ne bi imalo nikakve svrhe. Neosporno je da je naša privreda na takvom nivou efikasnosti da nije u stanju da ostvaruje ni prosto, a kamoli prošireno reprodukovanje sredstava, i to uz realno veoma niske lične dohotke.

Međutim, da bi slika bila kompletnija, vratimo se deceniju i po unazad i podsetimo se da smo u tom periodu za investicije utrošili više desetina milijardi dolara spoljne akumulacije za investicije u osnovna sredstva. Ako sada naša privreda nije u stanju da ostvaruje ni prostu a kamoli proširenu reprodukciju, uz veoma niske lične dohotke, onda je jasno da je i investiranje bilo pogrešno, tj. da ni sistem investiranja nije efikasan i ne dovodi do racionalnosti investiranja.

Kada sve to smo napred rekli uzmemo u obzir i pokušamo na adekvatan način da rezimiramo, onda bismo mogli redi sledeće: Jugoslavija se nalazi u dubokoj ekonomskoj krizi tipa stagflacije, koja je rezultat veoma slabe ekonomske efikasnosti; rezonujući dalje, logičan je zaključak da slaba ekonomska efikasnost proističe iz neadekvatnog privrednog sistema. A on je neefikasan prvenstveno zato — pokazaće nam to dalja razmatranja — što preduzeća, zasnovana na društvenoj svojini i samoupravljanju, u celokupnom društvenom aranžmanu kakav smo stvorili u Jugoslaviji, niti posluju u koliko-toliko konkurentskom ambijentu, niti se rukovode ciljnom funkcijom u obliku maksimiranja akumulacije (profita) koja je jedino u stanju da vodi ispoljavanju efikasnog preduzetništva. Naprotiv, u odsustvu valjane ciljne funkcije ispoljava se inflaciono, odnosno stagflaciono ponašanje: na povećanje robne tražnje preduzeća reaguju više povećanjem cena nego povećanjem proizvodnje do zone pune zaposlenosti; odnosno, na smanjenje, tj. na odsustvo robne tražnje, reaguje se ipak povećanjem cena, dok proizvodnja opada ili stagnira, ako to omogući naknadni porast robne tražnje. Jasno je da je, bez konkurencije i sa ovakvim stagflacionim ponašanjem, tržišni mehanizam sasvim defektan — a ta defektnost se upravo i ogleda u ovom stagflacionom ponašanju — i neefikasan. A s njim I celokupni privredni sistem.

Danas, uglavnom više nije sporno da privredni sistem u samoupravnom socijalizmu5 mora imati tržišni karakter. Razlog je lako razumljiv. U tom društvu, po prirodi stvari, privredni subjekti moraju imati visok stepen samostalnosti. A takva samostalnost i pretpostavlja i prouzrokuje tržišni oblik međusobne povezanosti privrednih subjekata i njihovog komuniciranja sa potrošačkim jedinicama (kupcima).

Danas, takođe, više nije sporno da u samoupravnom socijalizmu ne može postojati neki čisti, isključivi tržišni sistem, laissez faire tipa iz doba ekonomskog liberalizma devetnaestog veka. Naprotiv, tržište kao osnova privrednog sistema mora biti nadograđeno planiranjem i delovanjem ekonomske politike, ali oni mogu imati samo indikativnu i korektivnu ulogu: osnovu privrednog sistema mora da čini tržini mehanizam.

Sasvim je jasno da privredni sistem u svojoj celini ne može imati dobre performanse ukoliko je tržište, kao njegova osnova, defektno i atrofirano, na šta ukazuje upravo stagflacija i stagflaciono ponašanje; istovremeno, zbog toga ni ekonomska politika ne može biti efikasna i ne može se na celishodan način formulisati...

... U gledanju na tržište u dosadašnjem razvoju socijalizma ispoljavala su se različita stanovišta. Najrestriktivnije je, naravno, ono koje su zastupali sami klasici socijalizma, a sastojalo se, kao što znamo, iz negiranja robne proizvodnje u

socijalizmu. Nešto šire, ali još uvek veoma reducirano, bilo je Staljinovo stanovište iz pedesetih godina, koje se sastojalo u priznavanju samo tržišta sredstava za potrošnju. Šire od ovog shvatanja je ono da se priznaje delovanje tržišta proizvoda, ali ne i tržište faktora proizvodnje — finansijsko tržište, posebno tržište kapitala i tržište radne snage (rada).6 Danas u jugoslovenskoj ekonomskoj teoriji preovladava shvatanje da je za ... valjano funkcionisanje privrednog sistema nužno da postoji integralno tržište — tržište proizvoda (tj. roba i usluga), tržište kapitala (a podrazumeva se i tržište novca, dakle kompletno finansijsko tržište), tržište radne snage, kao i tržište prirodnih resursa.

Tržišni mehanizam čini jednu logičnu celinu. Ne mogu se iz njega odstranjivati pojedine funkcije, kao što je sIučaj sa cenama faktora proizvodnje, i pri tome sačuvati druge. Samim formiranjem cena proizvoda formira se i cena faktora proizvodnje. To je jedinstven proces. Logički je teško zamisliti jedno bez drugog. Teorija, koja smatra to mogućim, nije do sada pružila razložne argumente, sem fraza da je reč o specifičnom obliku socijalističke robne proizvodnje, kada su sredstva za proizvodnju nacionalizovana i ukinut najamni rad“. („Ogled o privrednom sistemu Jugoslavije“, NIO Poslovna politika, Beograd, 1983, str. 110.)

Sigurno je da u sadašnjoj jugoslovenskoj stvarnosti ovakvo integralno tržište ne postoji i da ono kakvo jeste ni izbliza ne može da ostvaruje njegove napred navedene funkcije. Ali, nije sve u tome. Poseban problem je što u jugoslovenskoj ekonomskoj misli, i to u onom delu koji je bezrezervno opredeljen za tržišnu privredu, nema saglasnosti o tome zašto jugoslovensko tržište nije onakvo kakvo bi trebalo da bude i šta bi trebalo učiniti da takvo postane.

Ništa manje razlike nisu ni u koncipiranju ekonomske politike koja bi trebalo da doprinese savladavanju krize. I tu su koncepti dijametralno suprotni.

Budući da postoji visok stepen saglasnosti o neophodnosti da građenje privrednog sistema u jugoslovenskom samoupravnom socijalizmu zasniva na tržišnom mehanizmu, a da istovremeno postoje velike razlike o načinu operacionalizacije mnogih krupnih pitanja, koje ponekad odražavaju i nedovoljnu teorijsku fundiranost pojedinih gledišta, ocenjujemo da je neophodno da najpre (u sledećoj glavi) damo opšti prikaz tržišnog mehanizma, kojibismo u daljem izlaganju mogli koristiti kao ilustraciju i kao komparativnu osnovu. Ro će biti korisno, bez obzira što ta razmatranja imaju više opšti didaktički nego jugoslovensko problemski karakter.

Napomene

1 Ekonomska stabilnost se definiše odsustvom inflacije, postojanjem spoljne ravnoteže, postojanjem relativno pune zaposlenosti i zadovoljavajućim stopama privrednog rasta. Jasno je da je ekonomski sistem nestabilan, čim izostane bilo koja od ove četiri komponente stabilnosti.

2 Ovi procenti korišćenja kapaciteta u industriji izračunati su iz podataka dobijenih od organizacija udruženog rada i predstavljaju odnos ostvarene i moguće proizvodnje prema tehnički mogućem vremenu za korišćenje kapaciteta. Tehničko-tehnološko vreme predstavlja razliku kalendarskog fonda vremena i minimalno potrebnog vremena tehniko-tehnološki neophodnih zastoja.

3 Broj koji pokazuje koliko se puta u toku godine kapital obrne, tj. koliko puta pređe put od nabavke materijala preko proizvodnje do prodaje i naplate. U industriji prekidnih procesa (a nije mnogo bolja situacija ni u industriji kontinuiranih procesa) koeficijent obrtaja u Jugoslaviji iznosi 1,8 — 2,6; u Engleskoj 14 — 16, dok u Japanu ide čak i do 50, pa i više.

4 Radi ilustracije, samo ćemo pomenuti neke činjenice koje, prema mišljenjima kompetentnih stručnjaka, dosta govore: iako sa prosečnim prinosima kukuruza i pšenice ne možemo biti nezadovoljni, njihov kvalitet je dosta slab, a troškovi po jedinici proizvodnje su visoki; ne vodi se dovoljna briga o izboru optimalnog sortimenta i plodoreda i o održavanju kvaliteta zemljišta, što utiče na smanjenje prinosa, na povećanu upotrebu veštačkih đubriva i herbicida; očigledno je zanemarivanje stočarstva (čemu doprinosi i neadekvatna ekonomska politika) koje bi obezbedilo veće količine prirodnih i smanjilo upotrebu veštačkih đubriva, čime bi se održavao bolji kvalitet zemljišta; evidentno je tehnološko zaostajanje u proizvodnji i upotrebi savremenih đubriva i zaštitnih sredstava; nizak je kvalitet u proizvodnji svinjskog mesa; nizak je kvalitet i neracionalna je upotreba poljoprivredne mehanizacije koja je, inače, u velikoj meri i zastarela; OURizacija je dovela do toga da se agronomi više bave administrativnim i kvazi upravljačkim nego agronomskim poslovima; neadekvatno radno zakonodavstvo sprečava da se optimalno koristi radna snaga izvan sezone i u periodu kad priroda posla ne traži angažovanje u svom osnovnom zanimanju, itd. Retki su primeri kojima se možemo uspešno porediti sa drugima, ili biti ispred njih, kao što je slučaj sa proizvodnjom suncokreta.

5 Bilo je i ima primedaba da umesto samoupravnog socijalizma treba koristiti pojam sistem socijalističkog samoupravljanja. O tome će biti reči kasnije.

6 Ovo shvatanje kratko i jasno izložio je Strašimir Popović sledećim rečima: „Stvorena je ovakva predstava: pustićemo da se cene proizvoda formiraju na tržištu (a videli smo da je i to bilo dosta ograničeno), one će pokazati koju proizvodnju treba širiti, a koju sužavati, i privredna administracija će, shodno tome, praviti programe razvoja. Privredna administracija, međutim, nije na to ekonomski prisiljena. Ona ne snosi ekonomske posledice ako to ne učini, i ona ih nije snosila, to je sada očigledno.

Oznake:

dubina i uzroci krize, pred-tranzicionoj fazi, svekolike i duboke krize, pokazao kao fikcija, utopija, nesistem, Dugoročnog programa, ekonomske stabilizacije, dogovorne ekonomije, mora „reformisati“, ideološka vizija socijalizma, drutvena svojina, samoupravljanje, raspodela, stope inflacije, deficit platnog bilansa,stope nezaposlenosti, stope rasta