Gnoseologija zuhz

8/18/2019 Gnoseologija zuhz

1/169

1

Уместо увода или сазнање као чудо

Канту је , као најдубљем мислиоцу просвјетитељства , све било јасно. Све је у природи доиста било подређено њеним законима , но сама спознаја - и морал - били су изван ње. (A fortiori,била је то и култура , но тада још безимена ). Ернест Гилнер, Постмодернизам, разум и религија,

Јесенски и Турк, Загреб, 2000, стр. 102.

Наш “нагон за сазнањем који непрестано тежи да се прошири” (Кант, Критика чистог ума,522.) који се обликује и испољава на разне начине је предмет нашег изучавања. Тај нагон, може се

рећи и "глад", "недостатак" или артикулисаније "воља за знањем" сва његова опредмећења су усвом елементарном смислу несхватљиви, те отуда и констатација: “Нема сумње да феноменљудског сазнања представља највеће чудо у нашем универзуму.” (Карл Попер, Објективносазнање, Паидеиа-Београд, Цид-Подгорица, 2002. стр. 7.)1 Или како Ернст Касирер каже у свомчетворотомном делу под насловом Проблем сазнања посвећеном историјском аспекту проучавањасазнања: “Питање суштине и извора људског сазнања није позни производ филозофијеспекулације. Штавише, оно спада у таква основна питања човечанства за које се не може навести

одређени почетак у повести, јер њихови први трагови иду до праслоја митско- религијскогмишљења. Већ за мит и за религију је свеколико право очовечивање везано за чудо сазнања. Точудо стоји на почетку укупне повести људи. (подвукао СД) Оно означава суштину човека ињегове боголикости; али код њега он и најдубље и најболније спознаје границу те суштине.Сазнање уверава човека у његово божанско порекло.” (Ернст Касирер, Проблем сазнања, том IV,стр. 7.) Што ће рећи да је човека упућеност на сазнање стално наводила на упитност, чуђење,дивљење, итд. Сазнање је чудо, пресудно чудо не само за човека и његов свакодневни живот већ иза филозофију која опет почива и сама на чуду или чуђењу тог чуда. Заправо, природа сазнања илисуштина сазнања се поклапа - врхуни са суштином филозофије као вида сазнања које трага засуштином свега постојећег. Одгонетање суштине сазнања већ одређује филозофску позицију иодговоре на друга филозофска питања и подручја. “Проблем је сазнања погледом на целокупноподручје филозофије толико знатан, да ће од начина решења истакнутих питања зависити општапозиција, која ће се заузети према филозофији уопште и њеној могућој систематској изградњи.”(П. Вук-Павловић, Спознаја и спознајна теорија, Југословенска Академија знаности и умјетности,Загреб, 1926. стр. 7.) Том чуду Кант ће посветити око шесттотина страница Критике чистог ума, аможе се рећи да је читав Хегелов филозофски опус једна теорија о сазнању у смислу самосазнањасветског духа. И у оним историјским периодима када се чини да науке нема, када је све поводомсазнања стало као што је средњи век, итекако је присутно питање о сазнању и само сазнавање.Како сазнати Бога и његово дело? Како сазнати истину дату у Библији? Представљају кључнапитања у овој епохи.

Чудо сазнања се успоставлја као "светост": он зна он је просветљен. "Он" је бог, свет,

човек. Њега нема без сазнања. Нема ничега без сазнања и све врхуни у њему. Узмимо само онуодредницу из Јеванђеља по Јовану: "1. У почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч...2. Све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало што је постало. 4. У њој бјешеживот, и живот бјеше видјело људима." Неко ће рећи да није у питњу сазнање већ реч. Међутим,

1 Заправо Карл Попер је близак једној струји у савременој епистемологији (мада иде из другог правца из логичкеанализе и не пада у натурализам потпуно) тзв. "еволуционистичкој епистемологији" Доналда Кемпбела ( DonaldCampbell), варијанти "натуралистичке епистемологије", која еволуцију види као сазнајни процес...ова епистемологија полази од уверења да је живот, сваки животни процес, уједно и сазнајни процес. Живот би, на свим нивоима, бионемогућ без неке врсте сазнања...Сазнање је, тако, у бити заступништво, битно индиректно одношење организма иоколине. Арне Маркусовић, Натурализам и априорна спознаја, Филозофска истраживања, Загреб, 1988, стр. 28-30.Такође и у Пијажеовој "генетичкој епистемологији" присутно је слично одређење сазнања: Сазнање је природни

процес у правом смислу те речи, то јест, оно је резултат континуираног развоја организма у његовој интеракцији саоколином, па прве почетке овог развоја сазнања треба тражити још у биолошкој организацији организма. Исто, стр.115. Овом натурализму у схватању сазнања у XX века претходи онај Херберта Спенсера из XIX века. Закључак бибио, ако је живот чудо а заснива се на сазнању, онда је сазнање још веће чудо.


2/169

2

шта је логос- реч-слово без значења и смисла? И једно и друго су голе форме-ништа без смисла. Оно сабирајуће без сабратог. "Збор" без "збраног".

Чудо је, да оно што је тамо буде и у мени. Дакле: Шта је сазнање? Из чуђења као почетка морамо се вратити ралнијем односу и из

митског чуђења једном јасном приступу који подразумева критички приступ, сумњу у чудо илиизрицајима на основу чуђења. Обично, на почетку пручавања неке области стоје објашњења

значења речи - значења речи у односу на предмет и значење саме дисциплине која се предметомбави. У нашем случају (филозофа) и то није тако једноставно нити по питању саме речи сазнање,нити по питању дисциплине. Нас не интересује одговор психолога, његова дефиниција сазнања,већ ако је неки израз у питању, нпр. сазнање нас интересује анализа значења (Ејер). Међутим,“Разлика између употребе једног израза и анализе његовог значења није лако схватити.” (Ејер,

Проблем сазнања, стр. 52.) Јер ми употребљавамо израз сазнати у мноштво варијабила: знамо ово,видели смо, прочитали итд. “Најважније од свега, можда јесу оне употребе које речник дефинишекао “бити свестан или обавештен”, “схватити или разумети као чињеницу или истину” – смисаоили смислове, у коме, или којима, имати сазнање значи знати нешто, ово или оно, јесте посреди,

јест случај.” (Ејер) Речничка одређења значења не задовољавају филозофе јер се они и даљеколебају и поред датог значења, тј. и даље остаје отворено питање “Шта је сазнање?” и колебање у

одговору. Заправо, на питање се не одговара оно продукује нова питања. Следеће питање јесте:Шта је заједничко случајевима у којима се сазнање јавља? Да ли је то присуство нечега илинарочито стање нечега? Ментално стање, стање ума, Какви су домети и могућности? Питање сврхеили Зашто је сазнање? је, такође, важно. Итд.

Можемо рећи да сазнање није ствар, предмет, нема својство јестања, већ је особина, али неи тако као боја очију већ као деловање и радња. Одређује се најчешће као битна особина човека,поред практичног, телесног, емотивног и вољног деловања. Тако стоји: “Сазнање је основниоблик човековог бивствовања…” То је полазиште у коме се нешто објашњава и одговра на питање“шта је?” везујући се за нешто. Ово полазиште пак отвара друга питања: Дали је та особина нечегаограничена? Када је сазнање у питању онда је разумљиво питати се о дометима, могућностима иограничењима: Има ли нечега што је ван домашаја сазнања? Може бити једно од следећих питања.

Ако је то оваква или онаква особина нечега (човека), када се она јавља и да ли подразумева још неке учеснике? “У односу на ово одређење сазнања Ејер каже: “Можда је могуће показати даоно што изгледа случај сазнавања неког објекта увек се своди на сазнавање да је нешто по среди.”

Оно што је за сазнање, такође упитно јесте да оно није никада самостална и чиста радња ида не постоји по себи-а шта уопште постоји по себи? Рекло би се да је сазнање увек сазнање нечегаи нечија активност у исто време. Да би то нешто, као предмет сазнања, њиме било оприсутњено, а сам субјект сазнања постао субјект.

-Pozicija i uspostavljanje same discipline u filozofiji.

-Predmet i metode gnoseologije.

Ispitna pitanja:1. Istorijski pregled razmatranja problema saznanja u filozofiji.

2. Saznanje kao epohalna stvar. (Kasirer, Problem saznanja, tom I, str. 14-18.

3. Ime i pojam (definicija) same discipline o saznanju u sistemu filozofskog znanja.

4. Pitanja i zadaci gnoseologije.

5. Gnoseologija - ontologija - logika - metodologija i ostale filozofske discipline.

6. Gnoseologi ja i ostale naučne discipline koje se bave saznanjem (psihologija,fiziologija, genetika, antropolgija, sociologija, informatika itd.)

Pitanja: 1,3,4,5,6 iz M. Đoševski, Osnovi teorije saznanja, str. 9-163.


3/169

3

1. Позиција саме дисциплине

Већ овим кратким наговештајима о природи сазнања, мора бити јасно да је реч о нечемушто одувек заокупља пажњу људи и што није тако једоставно да може бити одмах и трајноодређено. Сазнање одувек заокупља људе, али свакако, и као општи проблем и позорностфилозофа. Неоспорно је да се за сазнање интересују и митско- религијски орјентисани људи, ми у

свакодневном животу такође. Ако би са жељом да одредимо настанак дисциплине у филозофијикоја се бави сазнањем тако што би то посматрали историјски, онда би се нашли у ситуацији дапретресамо и излажемо цел историју западне филозофије (мада је проблем сазнања присутан и у"филозофијама" других подручја нпр. Индије и Кине.).

Ствари се прожимају или преплићу и нису тако јасне и издиференциране. Преплићу се и тоисторијски и епохално: само сазнање, интерес за његовим проучавањем, теорије о сазнању, а затимнаука – нпр. гносеологија као наука о сазнању, рекло би се у односу на разна питања, аспекате итеорије о сазнању. Прво је људско сазнање, друго су теорије о њему или увиди (по претходномнаводу Касирера они сежу до митско- религијског слоја), а треће је дисциплина или наука (науке)које се њиме баве и које истовремено обједињавају или сакупљају разне теорије о сазнању (јаимам теоријо о сазнању у виду протумачења а друго је теорија сазнања као дисциплина). Са

Локом а затим Декартом и пре свега Кантом и критичком филозофијом постало је доминантно дасе пре било каквог филозофског истраживања и умовања морају испитати опсег, способности игранице људског сазнања да би се утврдило да ли је уопште неко сигурно сазнање и умовањемогуће. Тиме се одговара и на питања: шта је сазнање?, какве су му границе? итд. а да у основиувек лежи неки интерес, нека "глад" и "потреба". Хемлин у том смислу констатује:"Епистемологија, или теорија сазнања јесте она грана филозофије која се бави природом знања,његовом могућношћу, опсегом и општом основом. Готово од почетка филозофије она је билазначајно интересовање многих теоретичара. Често, иако не увек, ови филозофи су као своју главнупреокупацију имали покушај да обезбеде једну општу основу која би осигурала могућностсазнања. Из овог разлога понекад се каже да су седамнести и осамнести век били право добаепистемологије, утолико што је Декарт тада увео оно што се понекад означава као "трагање заизвесношћу", тражећи сигурно утемељење за знање, а у овом су га следили други филозофи тог

раздобља." (267.) Како до сада није ни једна теорија о сазнању то јасно учинила и одредиламогућности и границе сазнања, поставља се питање, онда, да ли је о сазнању као таквом сазнајнатеорија уопште могућа, а да не говоримо о нашим могућностима у обликовању теорија о сазнањуили науке о њима – гносеологије. Овде морамо потенцирати, да је увек на делу и у овом случајуигра сазнања.

Гледано историјски у неким периодима питање о сазнању, теорије о сазнању и сама наукасу примарне, да би затим интересовање опадало. Гносеологију као дисциплину неки филозофиоспоравају (за Хајдегера она је унутуар саме онтологије). Гајо Петровић сматра да је погрешноговорити о сазнајној теорији у античкој и средњовековној филозофији, јер је су сазнајнотеоријска

размишљања филозофа ових периода била у оквирима или део њихове логике и онтологије.“Спознајна теорија као засебна и фундаментална дисциплина,” каже он, “рађа се у новом веку:идеју да проучавање наших сазнајних способности може и треба да претходи сваком другомфилозофском подухвату први је широко развио, образложио и покушао реализовати у једномзасебном делу Џон Лок; назив “сазнајна теорија” и настојање око јасне и прегледнесистематизације сазнајнотеоријске проблематике јављају се тек у 19. веку.” (Г. Петровић, Од Локадо Ејера, 10.) Можемо се сложити да је Лок зачетнико наше филозофске дисциплине, то јест да јеон формулисао онај већ наведени и важан услов да пре сваког сазнајног подухвата морамоиспитати наше сазнајне могућности, али да су проблеми сазнања постављани и решавани и прењега независно од тога што дисциплина није оформљена. Нису многе дисциплине формиране иутемељене али су свакако њихова проблематика била решавана. Нема у подели науке – знања (у

грчком језику једна реч епистеме означава и знање и науку) код Платона и Аристотела теоријесазнања или гносеологије. Код Аристотела теоријске науке су: прва филозофија-метафизика,физика и математика; практичне науке су: политика, етика и економија; појетичке науке су:


4/169

4

реторика, дијалектика односно логиика и поетика. И много касније у 18. веку код ХристијанаВолфа2 у подели метафизике нема гносеологије. Постоје само: онологија, рационална психологија,космологија, теологија, филозофска антропологија итд. Али, сазнајна проблематика је била

решавана, може се рећи још од првих филозофа (не рачунајући интересовања за сазнање у митско- религијским подручјима) у оквирима космолошких, онтолошких или неких других етичких илиантрополошки и естетских проблема. Јер сазнање је нужна ствар за ове дисциплине, тако да кроз

њих можемо пратити решавање проблема сазнања или пак однос гносеологије са осталимдисциплинама од онтологије до психологије, логике, биологије, итд.Дакле, код Грка на почетку филозофије и све негде до софиста и Сократа, проблему

сазнања се поклања мала скоро никакава пажња у смислу постојања дисциплине која ће се њимебавити. Сазнање се користи, те тај начин коришћења као човеков чин постаје предмет свесрднепажње. А опет, човек није за Грке нешто его-субјективно као данас, већ у потпуном јединству иутканости са светом, заједницом итд. Сазнања је начин појављивања нас у свету, наш начинживота – зато Аристотел и говори о трима врстама живота људи (теоријском, практичном иаполаустичком) када говори о подели знања. Теоријски живот је начин испољавања и чињењачовека у коме се напором достиже оно највише знање. Теорија јесте сазнавалачко уздизање сабожанским атрибутима. Сама реч теорија садржи у себи реч божанско, представљајуће или

позоришно – делујући – глумећи у свету. Поента свега је: шта је то стварно? У виђењу стварногпојавиће се разлика између грчког схватања и оног у модерној науци и то у самом моментуделовања и дела. Грчко схватање „деловања“ (`rgon) је у томе „да се нешто појављује унескривености“ у самом присуствовању, а не у „ефекту“ или „постизању ефекта“ или латинскомcausa efficienis. Деловање и дело су довршени у присуствовању на начин присустваовања. „Зато исамо зато присутност онога што у правом смислу присуствује зове ^š или^šc држање себе у довршењу (то јест у довршењу свог присуствовања).“3 Ови термини,које Аристотел користи да би означио присуствовање присутнога, биће у нововековном значењупотпуно другачије третирани. Тако се ^š разуме као „енергија“ а не као трајање нечега што

јесте „стварно“, а ^šc као настројеност и способност да се делује а не већ као датост и

оствареност. Тиме се мења редослед ствари, те оно „стварно“ постаје последица чињења, тј.последица. Деловања (`rgon) није више у томе „да се нешто појављује у нескривености“ у самомприсуствовању, већ (још код Римљана) деловање схваћено као operati actio доводи до тога да се^š схвати као actus. Појављујуће у својој нескривености – стварно, јесте оно што јепоследица операције и акције. „Оно - стварно сада је оно – последично.“4 Последица је изазванаузроком (causa) или нечим што јој претходи. „Оно – стварно сада се појављује у светлостикаузалности causa-е efficieni.“5 Све стварно гледаће се у сукцесивном низу узрока и последица,почевши од бога као првог узрока природних појава као временског низа. Међутим, све стварно,сада као последично, је сада ствар која је произведена чињењем или у извршењу и раду. „Оно што

је у чину таквог чињења последично јесте нешто чињеничко.“6 Извесно је и сигурном онопроизведено – чињенично. Данас нећемо погрешити ако изједначимо „чињенично“, „извесно“ и

„стварно“, а да такво није оно непостојано, променљиво, привидно и ствар мњења. Оно стварно, иако промењено, и даље задржава грчко значење присутности, то јест да је присутно. Али, онопостаје сада „ствар“ – „предмет“. Грчко и средњовековно мишљење нису оно стварно иприсуствујуће видели као предмет. Заправо, по Хајдегеру: „Реч Gegenstand (предмет) појављује сетек у осамнаестом веку, и то као немачки превод латинског obiectum-а.“7

2 Рођен 1679, професор филозофије и математике у Лајпцигу, Марбургу и Халеу заслужан за изградњу немачкефилозофске терминологије.Свежу и живу Лајбницову филозофију своди на догматске дефиниције и круту школскунауку, те ће Кант морати да каже да је био у "догматском дремежу" под утицајем овакве филозофије у свомпредкритичком периоду. 3 Мартин Хајдегер, Наука и размишљање, Предавања и расправе, Плато, Београд, 1999, стр. 36. 4

исто, стр. 37. 5 исто, стр. 37. 6 исто, стр. 37. 7 исто, стр. 38.


5/169

5

Предметно, да би се схватило и виделу у својој појавности, да би се схватило стварно, требада се подвргне увиду или теорији. Још од Грка, пре свега Платона, теорија је виђење нечега уњеговом облику (eŒdoj) појављивања – оно у чему оно јесте. Оно у чему јесте је ¢rca/, што ми„...већ одавно тумачимо као principium и causa, основ и узрок.“8 Виђење - теорија је виђење тогпојављујућег у његовој нескривености је виђење божанског. Грчка реч ¢l» - нескривеностсадржи реч која упућује на божанско (), као и сама теорија (‹n) погазујући изглед, а

онда и сама реч театар – оно š. Виђење појавног у ономе у чему оно јесте је виђење божанскогса „поштовалачком пажњом“, то јест са сачувавањем његове појавности. „Теорија у старом, то јест

раном, нимало застарелом смислу јесте чувалачко посматрање истине.“9 Ово узвишено значење речи теорије је изгубљено у савременој употреби и сазнању, али је остала „сенка“ раније употребе.Наиме, подељено је на две врсте живота или деловања контемплативни – одељени, јер су Римљани‹n превели са contemplari, да би се са променом стварног то у модерном смислу теоријасхватила као активност у освајању и напредовању ка нечему – да се на чист начин докучи оностварно.

Можемо разматрати решења и размишљања о људском сазнању код Хераклита илиПарменида, Демокрита итд. али само из равни теорије и односа према животу Код њих једоминантно решавање питања валидности сазнања у односу на изворе, тј. проблемверодостојности чулног и разумског сазнања. У већини случајева рани грчки филозофи сеопредељују за разумско сазнање, при чему је оно врста сазнања која води ка истини док је чулносазнање варљиво. Заправо, питање је које сазнање одговара стварности и које доприносипобољшању људског живота. Сократовским језиком речено добро је у знању или сазнању, тј.истина и добро иду заједно. Међутим, тај однос није обичан већ подразумерва разумевање односасазнања и бриге о себи или о заједници јер код Грка нема его -субјекта, индивидуе већ је свакичовек пре свега Грк, Атињанин итд. У том смислу Мишел Фуко каже: „...делфијска заповест( gnothi seauton) није се јављала непрестано, него у више наврата и врло значајно повезана ископчана са начелом „старај се о самом себи (epimelei heautou).“10 Сазнати себе значи услов бригео себи, старања да се човек не запусти, а не да искористи свет око себе како се данас односимо

према сазнању. Позиција сазнања се мења у Средњем веку. Требало је да се промени читав религијско-митски систем па да се она промени од начина грчког оспољења или усмерености, да крене капоунутрењу или ка субјекту који постаје индивидуа – субјект пред богом. То ће се десити сапојавом објављене религије – хришћанства (тражењем бога у себи) и субјективизацијом-персонализацијом-индивидуализацијом. Аурелије Августин уводи у Исповестима оно Ја мислим.Тако се отвара перспектива уздизања субјекта и могућност праћења властитих духовнихдоживљаја, а тиме и самог сазнања. До самог Лока, ако је он утемељивач гносеологије или теоријесазнања пут је хиљадугодишњи. Из овога се може закључити да сазнање није једнообразна већепохална ствар.

а. Сазнање је епохална ствар

По већ споменутом Ернсту Касиреру сматра да проблем сазнања постављен на филозофскии епохалан начин је веома сложен проблем. Можемо говорити о повесном обликовању самогсазнања и о такође повесном обликовању сазнања о сазнању и обратно обликовање епоха таквимсазнањем. Како ће питање сазнања бити постављено и решавано у одређеном времену зависи од

решења односа “бивства и мишљења”. “Дакле”, каже Касирер,”једно од првих инајкарактеристичнијих филозофских постигнућа сваке епохе састоји се у томе што она себиизнова формулише проблем узајамног односа бивства и мишљења, тек тиме дајући сазнању ранг испецифични положај.” ( Проблем сазнања, I, стр. 14.) Субјект и објект, човек и свет као учесници у

8 исто, стр. 39. 9 исто, стр. 39. 10 Мишел Фуко, Херменеутика субјекта, Светови, Нови Сад, 2003, стр. 15.


6/169

6

сазнању или чиниоци сазнања нису по себи никакав разумљиво дат посед мишљења, већ свакаепоха њих мора да “стекне” и да им “сама одреди смисао” Процес сазнања се не одвија тако, аонда ни сазнање самог сазнања, што дух као нешто завршено по форми и суштини (“по бивству”)мора да присваја некакву спољашњу предметност која опет јесте нешто завршено, већ, појам оног“ја”-субјект и објект-предмет се уобличавају и сазнајно мењају. Епохе не преузимају простоформиране схеме супротстављања субјекта и објекта, да би је испиниле неким садржајем - оне

мењај саму схему стварајући је изнова. Тако, нпр. “Аристотелово схватање сазнања разликује сеод модерног не само по врсти зависности коју претпоставља између “природе” и “духа”, него се разликује и у погледу сржи и основног смисла тих појмова.”(Касирер, 14.)

Преобликовање појмова субјекта и објекта “ја” и “објекта”, бивства и мишљења, не одвијасе само у филозофији у “…затвореним филозофским системима, него и у виду разноврснихпокушаја и зачетака истраживања, као и укупне духовне културе.” (Касирер, 15.) Дакле, односпрема бићу и мишљењу, према сазнању је један свеопшти однос, однос из свих праваца идуховних напора епохе при чему је филозофија онај највиши део у том духовном стремљењу ка

разумевању односа и самог света и човека (ја и објекта, бића и мишљња). Ради се о“доминантном покретачком идеалу сазнања” једне епохе датог унутар “ укупногинтелектуалног кретања у једном добу”. Тако, емпирстичких ставова има у свим епохама, али

се тај појам искуства само привидно изједначује “мислиоце - емпиристе” насупрот оних“рационалиста” иза тога “…се скривају најтеже начелне супротности које познаје развој појмасазнања.” (Касирер, 15.) јер смисао тог појма “емпириста” није само у његовом исказивању, већ уместу у разним проблемским подручјима, у односу на предмет, итд. Нпр. искуство за једногмислиоца ране схоластике и оног у 19. веку. Појам сазнање је заправо онај појам преко кога сепроблематизује ствар искуства и рационалности, али однос науке и филозофије, и осталих областидуховне културе попут права, језика, религије.

Отуда можемо говорити о учинку или доприносу разних “учесника” у напретку појмасазнања. Учинак је тешко одредити – измерити и тиме јасно исказати која је духовна активностнајпродуктивнија. Тако, “…док је допринос математике и природних наука напретку појмасазнања очит, дотле је теже одредити и јасно разграничити онај општи утицај који долази оддуховних наука.”, сматра Касирер (16.) Јер, на почетку новог доба духовне науке нису нека јасна инезависна целина која има чврсте, издиференциране и јасне границе. Већ су оне још увекутопљене у владајуће системе филозофије тј. метафизике одређене такође Аристотеловомтрадицијом и црквеним учењем, тј. под неком “догматском” ми би рекли идеолошком принудом.Тако је и проблем сазнања, заправо, гледано повесно оптрећен овим догматско-идеолошким(колико год то деловало партиско комунистички) моментима. “Колико је он тесно повезаннарочито са етичким и религијским идејама јасно ће нам се показати ако будемо себи живопредочили улогу које оне играју у развоју модерног појма самосвести.” (Касирер, 16.) Појављујусе амбивалентни приступи проблему сазнања код првих нововековних мислиоца, што показујенемогућност “одлепљења” од устаљеног тумачења сазнања. И не само код мислиоца овог

раздобља, у већини случајева амбивалентност (можемо рећи нека врста “нечистоће”) се јавља каопоследица текућих интереса и некакве “личне убеђености”. То је сасвим разумљиво ако се узме дасу елементи филозофије повест, историја филозофије и филозоф. На наше ставове утиче повест(херменеутичка систуација), наслеђе филозофије и наш индивидуални ерос. Као примернововековног мислиоца је интересантан је по питању сазнања Паскал. Код њега се“…сукобљавају” (а карктеристика је то и других на прелазу епоха, СД) “два различитаунутрашња става према проблему сазнања, она нова научна методика и основно средњовековноверско расположење.” (Касирер, 16-17.) Сукоб је унутрашња индивидуална борба као последицаопште промене у начину мишљења. Конкретно то значи исказивање неких старих појмова, којиимају своју историју, на модеран начин нпр. простора, времена, силе, кретања, математичким -експерименталним путем али са незобилазним присуством бога и теологије. Дуго ће, од ренесансе

па све до 19. века, нови облици одређивања старих категорија, природних појава и односа битиоптерећени метафизичко-теолошком позадином. Нова наука и устаје против метафизике-филозофије – теологије у виду позитивистичких ставова, што ће на крају врхунити као прича о


7/169

7

“крају филозофије”. Позитивстички став и није ништа друго него елиминација (разликовањесмислених и бесмислених ставова у сазнању) утицаја метафизике на сазнање света и задатакфилозофије, са чувеним завршетком у Витгенштајновом Трактату: “О чему се не може говорити,о томе се мора ћутати.” Тиме се на неки начин враћамо на почетке метафизике, на елејце и њиховиденитет мишљења и бића, на егзистенцијалност наших исказа. Наиме, ако кажемо "Ружа је бела”онда нужно мора да постоји нешто што је ружа и да је она бела.11

Сазнање стоји у центру духовних напора исказаних преко многих дисциплина и другихкултуролошких облика, не само науке и филозофије, већ и уметности, религије, политике ицелокупног поља тзв. практичног деловања. Практично и интересно деловање није могуће безсазнања. Да тако кажемо, сазнање ће свахитити ту своју универзалну улогу, сазнавалачка свест ћесе окренути себи са Локом али најевидентније са Кантом. Можемо рећи да се епохална свестокреће себи, поставивши себе као предмет опет себи. Сазнање се сазнаје. У том смислу Касиреркаже: “Аналитички задатак, који је био постављен модерном мишљењу, логички се завршава уКантовом систему. Тек ту је учињен онај последњи, коначан корак, будући да је сазнање сасвимупућено на себе и да пред његовом законитошћу не предњачи ништа више, како у области бивстватако и у области свести.” (стр. 17-18.) Лок ће сматрати да пре сваког сазнања треба испитати нашесазнајне могуићности, али ће тек Кант отићи даље и захтевати као нужни задатак да сазнање

(сазнајна свест) испита само себе критички. Трансцендентална критика сазнања је критикасазнања априори. Тиме се отварају нове перспективе филозофије и повести уопште.

б. Дисциплине које се баве проучавањем сазнања

До данашњих дана формиране се или баве се проблемом сазнања и знања многедисциплине. То су у самој филозофији: гносеологија, епистемологија, теорија сазнања, ноетика. Сасвоје стране то чине логика и методологија, филозофија језика, филозофска антропологија,онтологија, естетика итд. Изван филозофије је у томе доминантна психологија, социологија,физиологија, психијатрија, итд.

Ноетика (грчки, noetiké) је наука о појму, мишљењу и сазнању. Термин је највишекоришћен у неосхоластици, а значи исто што и теорија сазнања.

Гносеологија (латинизовани термин грчког порекла) носи са собом метафизички и чакмистично-теолошки баласт. Зато се неким (онима епистемолшке оријентације) не допада назив занауку о сазнању као гносеологији и желе чак да одвоје проблем сазнања од тео-онтолошко-метафизичких проблема и самог питања о човека и посматрају га као чисто сазнање или језик-знање (нпр. у аналитичкој филозофији и њеним темељима у неопозитивизму) или као једнуепистемологију или теорију сазнања. Мистични баласт се веже за почетке хришћанства игностике. "Gnosis" je грчка реч која значи сазнавање, знање, али са додатком да је то и тежња да сесве докаже у погледу духовног, божанског света или врло близу томе оног првог или начелног(arche). У проблемима теологије "gnosis" се односи на сазнање догми и објављене истине. Према

томе представља супротност веровању и црквеном ауторитету, те су гностици уједно и јеретици

-

секта у односу на саму цркву. Гноса је сазнање које даје: пут, истину, живот, спасење и уздиже добога. У основи Библијског текста стоји свето знање и оно је примарније од вере, те би садамисаоним сазнањем текстова или сазнањем бога било могуће до њега се уздићи. Посебанмистични призвук поводом гносеологије али и самог сазнавања последње истине провлачиће сесве до данашњих дана. Тако се оно среће у свимо оним ситуацијама када се одређено сазнавање изнање третира као најистинитије, једини могући приступ итд., или приступ који се бави стваримакоје откривају или садрже неког творца у својој основи. У Принстонској гноси Рејмонда Ријеа каже се: "Наука коректно описује ствари и свет, али са наличја." И научно сазнање (данас)

11

“Шта за елејце значи говорити о постојећем? Рећи да нешто јесте, за њих је без изузетка значило да то нештопостоји такво какво јесте и да постоји такво одувек. Значи, за њих је било исто рећи да нешто (постојеће) јесте и даоно јесте такво (одувек). То говори да они нису правили разлику између два става: “Ружа је бела” и “Бела ружа јесте.”Слободан Жуњић, Фрагменти елејаца, стр. 16-17.


8/169

8

постаје гностично, (за поједине научнике нарочито оних из граничних подручја физике, астро -физике, астрономије, генетике, психологије) које разоткрива преко природних феномена и самогкреатора света, тј. последњу истину. Трагове тога мођемо наћи у Ренесанси, а још раније кодРоџера Бекона, Николе Кузанског итд. Данас већ говоримо о неогностицизму, о науци која ствара

један нови мит и митологију. Узмимо Ајнштајна и његове теорије о релативности, о граничнимстварима времена, простора, енергије и материје. Зар оне, поред чисто наочно-сазнајних момената,

не носе у себи и једну митску оричу о космосу? Није случајно размишљање, да између науке-знања и вере нема разлике (Дерида, Вера и знање). Да је наука у ренесанси само преузела позицијевере или онога што има статус светости.

Епистемологија, довољно је рећи у овом уводном делу, јесте наука о знању и кодпојединих филозофа, француских нпр. Мишела Фукоа, енглеских она је једина меродавна запроблем сазнања. Епистемологија је у овим земљама исто што и теорија сазнања, то јест,епистемолошки је исто што и сазнајнотериски приступ, међутим са нијансaма од проучавањачисто научног знања до знања уопште. Они говоре о "епистемологији или теорији сазнања" (види,Хемлин, Теорија сазнања, стр. 267.). Иначе, гледано етимолошки, грчко "epistéme" означав оношто ми данас зовемо научним знањем или науком, док је логос такође ознака за науку те биепистемологија била наука о науци или једна мета-наука, то јест филозофија као таква.

У једном прилогу под насловом Шта је епистемологија? стоји: Епистемологију, односно теоријасазнања, покрећу два главна питања: Шта је знање? и Шта можемо знати?...треће главнопитање: Како знамо оно што знамо?12 Шта можемо да знамо је традиционално питањеепистемологије или уобичајено питање људи поводом знања. Јер, знање је узнемиравало људе каои сам свет, то јест то је било једно те исто: знати свет, јер свет је ту на начин како га знам. "Штаможемо знати?" "Шта је знање?" "Колико је оно вредно?" су тако нормална питања, како кажеСтивен Тулмин: Poput kosmogonije i teorije materije, epistemika je takodje veoma dugovečan predmet.Tokom dvadesetpet vekova problem ljudskog razuma bio je trajna preoku pacija: stalno obeležje ljudske

spekulativne misli, koje se razgranava u mnogim pravcima, ali očuvava prepoznat ljivo jedinstvo ikontinuitet. Svaki novi naraštaj je reformulisao detaljna, specifična pitanja epistemike u svojim

sopstvenim pojmovima; ali su središnji, vodeći problemi ostajali isti. Koju vrstu stvarî znamo? Koje vrste izvesnosti može imati naše znanje? Kako stičemo to znanje, ili pojmove na osnovu kojih je ono uokvireno? I koju ulogu u ovom procesu igraju svedočanstva naših čula?

Do koje mere su naši pojmovi ‡ čak i najosnovniji ‡ izvedeni iz čulnog iskustva? Moraju li naše pretenzije na znanje biti pot krepljene, u svakoj pojedinosti, čulnim svedočanstvima? Ili, da li, pre, naši pojmovi i kategorije predodredjuju naše sposobno sti da opažamo i prepozna jemo? Da li ljudi sarazličitim pojmovima ili jezicima čak i svet vide različito?U svakom slučaju, kako možemo uporeditivrednosti suparničkih pojmova? I kako se, opet, naše pretenzije na znanje ‡ mo ral no ili matematičko,naučno ili praktično ‡ mogu opravdati i proceniti?

Iako postavljana nanovo u desetak različitih terminologija, ova središnja pitanja su čitavo vremeostala u životu, te nastavila da nas susreću u naše sopstveno vreme.13

Због своје природе знање је предмет многих дисциплина, или како даље каже Тулмин: Poput kosmogonije i teorije materije, polje epistemike je nužno oblast interdisciplinarnog proučavanja. Pet- šest disciplina ima epistemičke aspekte, sektore ili implikacije ‡ npr. fiziologija opažanja, sociologija saznanja, kao i psihologija obrazovanja pojmova.14 Многе дисциплине желе да одговоре на питања увези са знањем, јер можемо рећи у односу на нашу генералну тезу "да само сазнање уклјучујемного тога".

За разлику од науке сматра се данас да је епистемологија не емпиријско-експерименталнадисциплина већ нормативна. Она проучава методе сазнања на дедуктиван-логички начин, то јестне само начине како долазимо до истине него и како треба да долазимо; епистемичне појмове каошто су: "знање", "оправдање", "рационалност" и сл. а анализа појмова не може бити емпиријска,

12 John Greco, Uvod: Šta je epistemologija?, Zbornik, Epistemologija, Jesenski i Turk, Zagreb, 2004, str. 1.13 Stiven Tulmin, Ljudski razum, str. 15-16.14 исто, стр. 16.


9/169

9

скептичка питања анализом језика итд. те је она више налик етици која се брине о подручјуделовања а епистемологија на подручју сазнања. То јест, у највећој мери данашња епистемологија

је заинтересована за научно сазнање јер га сматра најрацаионалнијим и најсистематичнијим, те јењена нормативност упућена на науку или проверу валидности њеног знања. Традиционалнаепистемологија је покушавала да то учини (кантовски) преко логике и непосредног искуства, онасе зове и априористичка. Друга је она модернија или натуралистичка која се окреће науци

трагајући за утемељењем и оправданошћу њеног знања, то јест интердисциплинарност . Натурализована епистемологија темељи се на уверењу да наука може открити услове знања уприродним (психолошким) процесима формирања наших веровања.15 Ова, натуралистичкаепистемологија је већ уочљива у крилу логичког позитивизма (Квајн, Кембел, Попер), али јенајпознатији Жан Пијаже.

Не ретко можемо срести у данашњем схватању ствари, епистемологија или теорија сазнања. Те се поставља питање теорије сазнања.

Теорија сазнања је следећи термин "синтагма" за означаванје дисциплине о сазнанју која има за предмет истинитост сазнања и расправља о сазнајним изворима, као и о могућностима,опсегу, претпоставкама, границама и објективној вредности сазнања.

Александар Баумгартен (1714.), ученик и присталица Волофове филозофије, разликује

теоријску филозофију која се састоји од метафизике и физике и практичну. Практичну филозофијудели на: етику, филозофију права и гносеологију. Гносеологија садржи естетику (науку о чулномсазнању) и логику (науку о рационалном сазнању). Некде у исто време следбеник Канта КарлРајнхолд уводи у филозофију термин "Erkenntnistheorie" од кога ће бити изведени синоними наосталим језицима у којима нису могуће овакве сложенице као у немачком језику: "теоријасазнања" -српскi, "теорија спознаје"-хрватскi, "theory of knowledge"-енглески итд. Истински улазаковог термина за науку о сазнању улази у оптицај тек са појавом дела Едуарда Целера, О значењу и

задацима теорије сазнања 1862. године. Међутим, већина филозофа ће идентификовати теоријусазнања и гносеологију. Неки пак, нпр. Николај Хартман, сматрају да је гносеологија самометафизички део теорије сазнања, поред њеног логичког и психолошкод дела. Тако да данасимамо у оптицају и један и други...трећи термин за нашу дсциплину о сазнању.

Много индикативнија питања су, од овог етимолошког, оно које поставља нпр. ДеивидХемлин на почетку своје Теорије сазнања: ...говорити искључиво о теорији сазнања ипак не даједовољно индикација шта је у питању." (стр. 12.) По њему ми се у филозофији срећемо сатеоријама о истини, опажању, памћењу, те је тешко рећи шта би то била "теорија сазнања" уопште.Он сматра да би предмет теорије сазнања био: 1. Проблем о природи знања уопште; 2. Опсег

знања; 3. Проблем везан за епистемолошка питања која се јављају у посебним дисциплинама иподручјима знања. (Исто, стр. 12.)

1) Да ли сазнање моше бити предмет проучавања неке дисциплине?

Хемлин, Теорија сазнања, "Да ли је могућа једна потпуна теорија сазнања?", стр. 259-275

Чини се да проучавање сазнања не може бити независно од свега другог, дакле онтолошки,етичких, естетских, психолошки, антрополошких итд. појава и сазнања. Затим да гносис, за

разлику од теорије сазнања као чисте епистемологије, носи активитет у себи што је за проучавањесазнања, које јесте један процес и феномен активитет постаје веома битан. То јест, и ми филозофиносимо оно митотворачко у себи, те би филозофија без филоса била немогућа.

Када је реч о проучавању сазнања, онда је то специфична проблематика која подразумевапостојање врста сазнања које претходе сазнању сазнања и до ње треба доћи. Како би рекли, нпр.биологија није суприпадна свом предмету или није нешто живо док је гносеологија суприпадна јер

представља сазнање и припада потпуно њему. Основно је питање да ли гносеологија или

15 Арне Маркусовић, Натуралллизам и априорна спознаја, Филозофск истраживања, књига 8, 1988, стр. 13.


10/169

10

проучавање сазнања и теорија о сазнању има сврхе и да ли свако сазнање или свако знано можебити предметом изучавања науке. Чини се да је основна сврха у некаквој “археологији” сазнања.Наиме, сматра се да се филозофија не бави предвиђањем будућности и прогнозама онога што ћебити, већ прошлошћу, овосадашношћу и темељним стварима света. Али ако открива темеље ондаи наговештава њихово важење у будућности, то јест предвиђа тиме оно што ће бити. Слично је и усклопу тога треба треба схватити и проучавање сазнања. Знање о сазнању нам омогућава схватање

његових граница, могућности и тиме и деловања, а ако би до краја следили Канта онда и одговорана суштинско питање: шта је човек? Сазнање као сазнање сазнања нам тек омогућује открићесмисла и наше позиоције у индиферентној реци света, али што је још битније нас и наша местаобликује. Шта би човек био без сазнања? Некакво биће сигурно, али не и човек, субјект, одређено(духовно) лице. Хајдегер, нпр, каже: "Нема места пре моста" Али шта је мост и како до њега доћи?Он је опрдмећено знање. Нема моста пре сазнања. Овако набацана одређења сврхе истраживањасазнања и знања не доводе до циља ако се он не стави у генералну сврху научно-филозофскогистраживања и најзад истраживања самог сазнања.

Оправдање тезе да је сазнање и знање предмет филозофског истраживања је у одредницифилозофије да се пита о целини постојећег, о људском и светском смислу, а у томе сазнање јестенезаобилазно, јер све те проблематике не би било да није сазнања. Међутим, ако је све знано и

сазнатљиво и може бити предмет научног истраживања и филозофског разматрања није нужно даи сазнање као оно што постоји буде предметом неке дисциплине. “…може ли “сазнање” битпредмет јединствене науке и да ли теорија о сазнању може у склопу неког сталног филозофскогсистема бити основна, целовита и релативно независна наука.” (П. Вук -Павловић, Спознаја испознајна теорија, стр. 69.) Овеме, пак, претходи питање: шта од знанога вреди да буде предметнауке. Свака људска делатност, тако и научно истраживање, предузима се са неким циљем тј.неком сврхом. Коначни циљ и главна сврха одређују садржај, опсег и смер неког истраживања.Сврха не лежи увек унутар научног истраживања или као чисто теоријска ствар већ је она

различита а генерално је практична или ако се вратимо нашем општим одређењима она је узадовољењу потребе смисла и опстанка. Различите су сврхе, специфично, због којих се ми,телесно и духовно ангажујемо да би дошли до сазнања нечега. Ту се могу мешати и прожиматинаучне области и разне дисциплине.

Основно питање је: Дали је теорија о сазнању могућа? То је незаобилазни проблем послеуспостављања критичке филозофије. Наравно, као потреба времена, нама није циљтрансцендентална основа наше науке већ да она оправда то своје обележје науке. “…да ли јеодносно како је сазнајна теорија као наука могућа, и то не у трансценденталном смилу негометодичком односно научно-систематичном…” (П. Вук-Павловић, 14.) То јест, које супретпоставке теорије сазнања и како је успоставити у једном систематичном виду. Одакле почети,одредити основне појмове, одредити проблеме, изнети историјеке аспекте, итд. јесу циљеви нашегизучавања гносеологије. Јер. почетак није тако једноставан када је реч о проучавању сазнања..Имамо посла са сложеним феноменом "чудом". Тешкоће су тешкоће ослонца. Или, на шта се

ослонити када започињемо проучавање сазнања?

2. Уводно проблематизовање: ослонац и почетак

Говоримо о једној групи питања на која наша дисциплина треба да одговори. Она

су: Шта је сазнање? Одакле почети разматрање сазнања? На шта се ослањамо

када сазнајемо сазнање? Или, ко то сазнаје, чиме и како? Када? Колико сазнаје?

итд.

Ова питања се некритички најчешће поистовећују сводећи се на човека. Јер, сматра се да јесазнање је облик људског бивствовања у виду делатност ка откривању истине. То је моћ и

способност човека која стоји у темељу његове духовности, људскости, живота итд. Сва суфокусирана и у вези са човеком. Дакле, "шта је сазнање?"-то људска способност, "ко то сазнаје,чиме и како?" - сазнаје човек, "на шта се ослањамо када сазнајемо?"-на човека, "када?"- кад има


11/169

11

потребу, "колико сазнаје?"-према могућностима. Не улазећи у неки шири дијалог са оваквомпоставком, можемо се само кратко упитати: Ако је нешто условљено толико нечим другим, нијели можда ту присутан и репроцитет, то јест да је и условљавајуће условљено оним штоусловљава? Или, ко сазнаје, сазнање или човек? Пребацивањем тежишта ослобађа се само сазнањепредметне метафизике и лоцира се као проблем по себи.

Ова условна питања и делимични одговори показују да је сазнање сложени и комплексни

феномен састављен од много тога. Оно само и приступ њему наликује неким другим људскимактивностима и напорима какви су нпр. атлетски напорима: скок у вис, трка, бацања, итд старткао почетак и ослонац – она линија старта, намештање атлетичара, припрема и загревање, скок ифазе скока, циљ итд. Интересантно је загревање или низ радњи које атлетичар предузима да би сеприпремио за искорак и скок, избачај, итд. Тај низ радњи загревања нема неке видне везе са онимшто ће он учинити касније. Поготову не за некога који први пут све то види. У сличној смоситуацији и ми са гносеологијом или са нашим напором да сазнамо сазнање.

Међутим ми, за разлику од атлетичара, имамо велики проблем и са неким другим стварима.То јест и атлетичари могу имати проблеме са ослонцем, почетком тј. стартомо, али ми имамовеома велике скоро несавладиве. Они су: На шта се ослонити при том почетку? и одакле почети (и када је то почело?), када је све сазнање. 16

а. Надмотриште или питање “ослонца” и дистанце

Формално, "на шта се ослонити при том почетку?" је питање у коме се крије ослонац засамо сазнање и дистанца - растојање као место сагледавња или надмотришта. Када је реч ообичном сазнању било које врсте: свакодневном, научном онда се оно ослања на већ формиране и препознатљиве ослонце, или моћи сазнања које се реализују у форми чулног, разумског и умскогсазнавања и најчешће без свести о дистанци. Тек у случај филозофског и разних других теоријских

разматрања било ког проблема или предмета, нпр. бића, бивствујућег, морала, естетског,аксиолошког, уметничког дела, математичке формуле итд. прави се та дистанца, ми се тадаослањамо на нашу умску моћ и рефлексију, самосвест до свести о свести када ја имам себе самогкао предмет. У овим случајевима дистанца је јасна, да се ослањамо на способност самосвести.Није могуће филозофирати без јасне представе о разлици ја свет – дистанци. Код Декарта, рецимо

је то јасно издиференцирано. Не ради о обичном Ја мислим, већ о Ја мислим да милсим при чему је тако нешто немогуће изрећи без свести о дистанци и потпуним ослонцем на мишљењу. Али, нашта се ослоноти ако желимо да проучимо људско сазнање уопште, а на крају и само филозофскоискуство, као што је ово Декартово или узмимо Кантово у критици чистог ума код кога се ради оаприорним условима сзнања уопште? “Куда то ми скачемо када одскачемо од темеља?” (Хајдегер) .Јер, када је било какво проучавање у питању, онда је потребна дистанца, надмотриште и ослонацза њега.

У овом случају ми немамо посла са неким “обичним” сазнањем “обичном” науком или

дисциплином, обичном теоријом

већ

можемо рећи једино

филозофским покушајем –

напором дасе бавимо људским сазнањем и знањем. Тај напор није тако обичан већ филозофски, то јест ми

овог пута пратимо (мета-филозофија) и само филозофско сазнање и тиме одскачемо или правимодистанцу самом сазнању које је већ дистанца. Она - дистанца у себи обједињује све што је запитање филозофа битно и више од тога једно надмотриште ( поред питања почетка које се тунужно поставља у двојаком17 значењу). Надмотриште јер се ради о ономе што филозофија по

16 А заправо нема ничег пре знања. Жил Делез, Фуко, стр. 56. Или: Све је знање (113.), Знање је биће (115.), Свет јеисто тако и знање. (125.)17 -Вишеструка дистанце: дистанца у односу на предмет у нашем случају на сазнање – које је рекли смо нека

дистанца и на бивша решења у односу на протумачење самог сазнања. Бивша решења су једна картографска датост,нпр. Локово или Хјумово, итд. као што су Огледи о људском разуму. Она имају егзистенцијални статус присуства уовосадашњости, као бивши феномен или тадашње Локове живе садашњости, али не и те Локове живе садашњости. Одових решења ми такође почињемо протумачење сазнања. Дакле, рецимо да је сазнање као феномен са неким


12/169

12

својој суштини јесте један вид самопосматрања, рефлексије у овом случају говоримо о метапоступку или самопосматрању самопосматрања – рефлексија18 друге врсте или оно што јеКант назвао трансцендентална аперцепција активирана у умској активности.

б. Проблематизовање почетка истраживања сазнања?

Да би то знање било истинито и да би знало оно што зна, потребно је не- знање...ЖакДерида, Политика пријатељства, Београдски круг, Београд, 2001. стр. 68.

Кад је оваква ствар у питању, ми не можемо поћи од нашег личног сазнања већ од оногформиранаг по питању сазнања. А затим, није ту у питању форма сазнања, већ нешто датозахваљујући некој форми. Овде пада или се ради о суприпадности сазнања сазнања и филозофије.

Дакле “Одакле почети” када се ради о филозофском приступу људском сазнању и са чимсе у том случају сусрећемо? Не постоји сабрано сазнање или знање да условно кажемо о људскојдуховној активности која се зове сазнање око кога би се већина сложила да је то право објашњење.Дакле нема уџбеника из гносеологије, као што има из биологије или физике, социологије илипсихологије већ само теорије о сазнању. Нема, дакле сређености, али ни готових истина која

постоји код ових дисциплина као почетак изучавања, итд. Већ, као код трке одређено је место,време али нису оцртане стазе, нити се зна правац кретања у односу на циљ. А циљ је расветлитиљудско сазнање и знање.

Ова несређеност и чак непостојање неког напретка у коначним решењима у филозофскомиспитивању сазнања већ једино сигуран само један критички однос према претходницима инеистомишљеницима, доводе нас до констатације да наше изучавање потпада под општуодредницу особености саме филозофије или самог сазнања. Она јесте: да нити једна људскадуховна активност не подрива своје темеље и доводи у тој мери себе у питање од саме

филозофије. Међутим, није ли то можда обележје сазнања које "жели" да сазна само себе тесе у "чистом" виду јавља у филозофским напорима као такво? Сигурно да јесте, јер основна

особина сазнања као феномена јесте да "сазнање сазнаје", а како би другачије него да руши

и подрива своје темеље. Каква је онда ситуација изазвана врхуњењем сазнања сазнања или да сазнање сазнаје и саме

позиције филозофије? Рекло би се догматска. Друге дисциплине, због јасно одређеног предметапроучавања, метода, напредовања у сазнању у смислу достигнутих истина, целовитости, итд. чакможда и превише инсистирају на себи, својој важности и човеку као њиховој одредници. Докфилозофија чини обрнуто своју важност (и тиме све већу безначајност у нашем времену) очитује,не у сталности открића и њихове важности већ у њиховом перманентном укидању ипревазилажењу. Са те позиције разумљива је данашња препотентност правника, психолога,социолога, педагога, који виде себе као људе универзалних важења, сматрају себе филозофима – освему све знају. Данас се суочавамо са оним проблемима које је и Сократ имао. Да људи из

делимичног знања у некој области, затим на основу само информација, итд. прелазе насвезналство. Свез�

Documents

Gnoseologija zuhz