Стефан БојићПредраг Поповић

Тања ЈошићНикола Васиљевић

Милош Николић

Информбиро

Комунистички Информациони биро (Коминформ) је био наставак Коминтерне коју је Стаљин под притиском великих сила распустио 1943. године у време најжешћих сукоба Другог светског рата.

Информбиро је настао као противтежа западном, демократском свету, који је изашао из рата као победник.

На другој страни, социјалистички блок, као још један од победника у рату, тражио је начине како да поново обједини комунистички свет после распада Коминтерне.

Информбиро је прошао кроз три етапе:

1. У првој етапи (1947. - 1948.), започето је повезивање земаља радничког покрета

2. У другој фази (1947. - 1953.), Информбиро био једино окренут против КПЈ, која је одбила да се повинује његовом диктату,

3. Трећи и последњи период Информбироа (1953. - 1956.) се назива још и процес "дестаљинизације", односно етапа пораза самог Информбироа.

За време постојања, Информбиро је имао укупно

три заседања:

1. Прво је одржано у Београду (децембар 1947.)

2. Друго у Букурешту (јун 1948.),

3. Треће у Будимпешти (новембар 1949.).

Новембра 1949. године одржан је у Мадђарској трећи састанак Информбироа. На састанку су учествовале партије Бугарске, Румуније, Мађарске, Пољске, СССР, Француске, Италије и Чехословачке. На дневном реду било је питање „Југословенска Компартија у рукама убица и шпијуна.“ Константовано је да је од прошлог састанка 1948. године завршен прелаз „Титове клике“ од буржоаског национализма до фашизма.

Оснивачи Информбироа:Молотов, Стаљин и Тито

(Москва 1945.)

Јављали су се нови видови непријатељства-Информбироац-Ибеовац (Стаљиниста) и Партијац (Титоиста). Поред тога, почео се неговати култ личности (вође), како преко обичне фотографије, тако и преко сликовних портрета који су морали да стоје у свакој кући и посебног вида владања као што су били "Стаљинизам" и "Титоизам".

Једно од најмрачнијих поглавља Информбироа представљали су монтирани судски процеси. Одмах по објављивању резолуције Информбироа и одговора КПЈ почела су масовна хапшења у земљама источног лагера над истакнутим припадницима комунистичких партија под фирмом да подржавају противљење југословенског ЦК да се повинује Информбироу. Био је то пример са скоро свим земљама које су подржавале Информбиро.

После резолуције Информбироа, следе још жешћи притисци и још суровија борба. Већ је 9. јула 1949. Голи оток је отворио капије првим политичким осуђеницима који су преваспитавани да се врате својој Партији.

Голи оток

У КПЈ је спроведено изјашњавање о захтеву Руса да се руководство КПЈ смени.

Свако ко се изјаснио да су Руси у праву, осуђен је.

Већина је своју казну издржавала на Голом отоку.

Голи оток је острво у хрватском делу Јадранског мора.

Смештен је између северо источног дела острва Раба и обале у северном делу Велебитског канала. Од копна је удаљен око 6 км, а од Раба 5 км. На њему се налази насеље Маслиње.

Голи оток је неплодан и нема сталних становника. Северни део нема вегетације, док на јужној страни има нешто мало вегетације и неколико увала.

Све до Првог светског рата на Голом отоку није било никаквих насеља, када је Аустро Угарска направила логор за руске заробљенике с источног фронта. После другог светског рата Социјалистичка Југославија претворила је 1949. год. Голи оток у строги затвор (робију) где искључиво били затварани политички затвореници. Овај затвор је био у рукама федералне владе све до 1956. год, када прелази у надлежност СР Хрватске.

Симбол немилосрдности Партије постао је Голи оток, место симболичног уништавања и стварног страдања информбироваца и оних који су тамо завршили »на правди Бога«. Чињеница је да би свака држава и свако друштво у ситуацији у каквој се нашла Југославија реаговали елиминисањем из јавног живота, па и затварањем те судским прогонима својих непријатеља. Међутим, реакција југославенских комуниста на »неправовернике« у властитим редовима била је изузетно брутална.

Док је био у надлежности СР Хрватске, у затвор на Голом отоку су углавном смештани политички затвореници; касније су биле затваране особе која су починиле криминална дела (крађе, убиства...), а понекад су били затварани и малолетни деликвенти.

Затвореници си били присиљени на тешки физички рад у каменолому, без обзира на временске прилике: лети при високим температурама као и зими у хладној бури. Затвореници су били редовно премлаћивани и малтретирани од чувара. Затвор је престао с радом 1988., а годину после 1989. бива потпуно напуштен.

Споменик жртвама Голог отока

Бојкот је био посебна мера, примењивана на придошлицама и "непоправљивим" кажњеницима, без права на разговор и на "репу" за казан, док је "топли" или "врући зец" била мера којом су кажњеници, у шпалиру батинали актуелне "дневно политичке" грешнике. На Отоку ни трава није расла, само је глог опстајао, да га кажњеници жваћу.

Затварање на Голи оток (где су многи били упућивани не на темељу судске пресуде, него васпитне мере) није имало за циљ спречити могуће штетно деловања ИБ-оваца и њихово кажњавање, него су они морали бити људски сломљени, а њихова верност Партији обновљена. Затвореници који су бродом пристизали дочекивани су тзв. стројем, симболом живота у логору. Након што би, још у броду чули повике »Ти-то!, Ти-то!«, затвореници су након искрцавања морали протрчати кроз »строј« - шибе, а шибали су их затвореници који су тиме показивали да су се преобразили. »Строј« је био дугачак километар и по, а нису га избегли ни генерали упућени на преваспитање.

Затвореници су након тога мучени бескорисним и бескрајним пословима попут сељења камења с једног места на друго, морени су жеђу и слично. Голи оток постао је феномен по томе што на њему затвореник затворенику није био колега који би му помогао, као што је често случај у затворима или логорима, него иследник који би тражио трагове искреног покајања свог колеге затвореника. Био је то монструозан систем који готово да није требао чуваре. Затвореници су се чували међусобно, међусобно су се цинкали или међусобно говорили о томе ко је у покајању и повратку на исправну линију Партије напредовао.

На Голом је било

највише Срба,

али њих тамо нису слали

Хрвати или Словенци

него - Срби

Криви без кривице

- Дочекало нас је 5.000 људи, који су нас батинали док смо пролазили кроз строј дуг око два километра, препричава добродошлицу "староседелаца" Љубомир Зарић. - Били смо толико изударани и крвави да једни друге, на крају строја, нисмо могли да препознамо. Чувари су само "држали жицу", док смо се ми међусобно малтретирали. Са Голог Отока нам је био видљив Раб, а женски логор на острву нисмо могли да видимо. Није било ни гробља упркос умирању.

  - Кували су нам кукурузно брашно у морској води, али ја сам био здрав, па сам издржао, чак сам и зубе сачувао, прича још један од преживелих, Љубомир Зарић. - Са 78 килограма дошао сам на 50-ак. Умивали смо се морском водом, а пили смо кишницу и то три пута на дан - давали су нам је из посуде која подсећа на пепељару, да је лижемо. Све време тако ! Стално смо били под истрагом. Било је највише комитетлија, а мање радника и сељака. Сами себи смо били истражитељи и "пропитивали" смо се из дана у дан, од датума рођења, па надаље. Старешине павиљона су, као људе који су пристали да сарађују, бирали истражитељи лично. Старешина мог павиљона био је Јован Копривица, бивши министар просвете Црне Горе. Једном месечно имали смо право да упутимо дописницу породици, која је обавезно садржала изјаву типа "Хвала Титу и Партији што су ме послали на Голи Оток да се поправим". Било је важно "ревидирати" став.

- Највећи број нас је хапшен ноћу без икаквог објашњења исто онако како су били хапшени комунисти за време окупације. Било је довољно да запеваш руску песму на јавном месту па да завршиш на Голом отоку - присећа се др Шеваљевић.

Голи оток је прошло између 40 и 60 хиљада логораша од којих је помрло или побијено између 5 и 15 хиљада. На Голом отоку је био мушки, а на суседном острву Свети Гргур женски логор.