Hajnrih fon Klajst

Razbijeni krčag Vesela igra LICA: Valter, sudski savetnik Adam, seoski sudija Liht, pisar Gospa Marta Rul Eva, njena kći Fajt Timpel, seljak Rupreht, njegov sin Gospa Brigita Sluga, pandur, služavke, itd. Mesto radnje: jedno nizozemsko selo kod Utrehta Scena: sudnica PRVI PRIZOR Adam sedi i uvija jednu nogu. Dolazi Liht. LIHT: Ih doñavola, prijatelj Adame! Šta bi to s vama? Ta kakvi ste to? ADAM: Eto. Da zapneš dosta su ti noge. Na ravnom tlu tu ima l' šta da zapneš? A ja tu zapeo; jer svako u sebi samom nosi krivi kamen spoticanja. LIHT: Ta nemojte! Kamen velite da nosi...? ADAM: U sebi, da! LIHT: Prokletinja! ADAM: Izvol'te? LIHT: Vi ste starinom od labava pretka, koji u početku početaka pade, i sa tog svoga pada pročuo se; da niste i vi...? ADAM: De? LIHT: Isto? ADAM: Ja...? Taman...? Ja sam ovde pao, kad vam kažem. LIHT: Napriliku; tresnb? ADAM: Napriliku, da. Prilika baš, biće, nije bila zgodna. LIHT: A kad se ta nezgoda desila? ADAM: Malopre, baš kad iz kreveta sam se

digo. Još jutarnju molitvu ne svrših, zabatrgah se već u samo jutro, i pre no što je dan svoj tok počeo, Gospod mi naš već iščašio nogu. LIHT: Pa još povrh svega levu? ADAM: Levu? LIHT: Ovu tu? ADAM: Pa da! LIHT: O pravedni bože! Što i bez tog teško putem greha hodi? ADAM: Noga! Šta? Teško! Što? LIHT: Zgrčenu, ko kvrgu? ADAM: Svaka noga kao noga... kvrga. LIHT: A, ne! Tu niste pravedni spram desne. Desna se takvim... teretom ne diči, i pre bi smela na klizavo. ADAM: Kakvi Kuda sme jedna, za njom ide druga. LIHT: A šta vam je to iskrivilo lice? ADAM: Meni lice? LIHT: Šta? To ništa ne znate? ADAM: Neću da lažem... a kako izgleda? LIHT: Kako izgleda? ADAM: Da, roñače. LIHT: Grozno! ADAM: Budite jasniji. LIHT: Oderano vam je, užas. Na obrazu nedostaje komad, koliki? ne znam reći bez kantara. ADAM: ðavo ga odno! LIHT: (donosi ogledalo) Eto! Vid'te sami! Ovci koja, kad je poteraju psi, kroz trn nagne, manje dlake se počupa no što vi,... gde? bog zna... ostaviste mesa. ADAM: Hm! Jest! Istina. Ne izgleda lepo. Ni nos nije čitav. LIHT: A ni oko. ADAM: Oko jeste, roñače, LIHT: E, vala, ta eto vam popreko masnice kao da vas je srdit čauš mlatnb. ADAM: To je jabučica... Tja, vidite, sve to nisam čak ni osetio. LIHT: Jest! Tako biva to u žaru bitke. ADAM: Bitka! Je l'?... Sa jarcem sam na peći potukao se, vragom, eto. Sad znam. Kad ravnotežu izgubih, pa kao davljenik stadoh grabit oko sebe,

ščepah čakšire, te koje sam sinoć mokre obesio o motku od peći. Zgrabim ih, znate, i mislim, budala, da se pridržim za njih, ali pojas otkide se; pa pojas, ja i one, zajedno, glavačke, te raspalih, čelenkom o peć, baš gde je to jarac njušku na ćošku napred isturio. LIHT: (smeje se) E baš. ADAM: Dovraga! LIHT: Prvi pad Adamov što ste ga vi iz kreveta izveli. ADAM: Baš!... Al! šta htedoh reći, šta je novo? LIHT: Da, šta je novo! Da ga ñavo nosi, skoro da zaboravim. ADAM: De? LIHT: Spremite se gostu nenadanom iz Utrehta. ADAM: Gle? LIHT: Gospo'n savetnik. ADAM: Ko? LIHT: Gospo'n savetkik Valter, iz Utrehta. Zbog revizije oblazi nadleštva, a danas stiže i k nama. ADAM: Danas još! Jeste l' čitavi? LIHT: Duše mi. Juče je u Hola bio, u susedstvu, i sud je onde već revidirao. Jedan je seljak već video gde mu za put u Huizum uprežu se konji. ADAM: Još danas, savetnik, on, tu, iz Utrehta! Na reviziju, silačovek, koji svoj ćar gleda, te gluposti mrzi. On u Huizum, da nas zavitlava! LIHT: Kad je u Hola, doć' će i u Huizum. Pazite samo. ADAM: Ta idte! LIHT: Kad vam kažem. ADAM: Okanite se priče, ja vam kažem, LIHT: Sam ga je seljak video, majku mu. ADAM: Ko zia koga je video krmeljko. Ta bagra ne zna da raspozna lice od temena ako je ćelavo. Stavite trorog na moj štap, ogrn'te plašt mu, dve čizme dole, takav će ga mulac držati za koga vam drago. LIHT: E pa, sumnjajte u ime ñavolsko,

dok vam na vrata ne uñe. ADAM: On, ući!... A rečce jedne pre toga da javi. LIHT: O bezumlja! Ko da je to bivši revizor još, savetnik Vaholder! Savetnik Valter sada revidira. ADAM: Pa nek je Valter! Mante me na miru. On je zakletvu svoju položio, a radi, kao mi, po ediktima postojećim i običajima, LIHT: E, ja vam kažem, savetnik je Valter nenadano juče banuo u Hola, pregledo kase i registrature, pa suspendiro suca i pisara, zašto? to ne znam, ab officio, ADAM: Pazi ñavola! Je l' to reče seljak? LIHT: To i jošviše. ADAM: O? LIHT: Ako bi da znate Jer jutros rano potraže sudiju, kom su u kući pritvor naredili, i nañu ga ostrag u ambaru, obešena o gredu na krovu. ADAM: Ta šta vi to? LIHT: Uto stiže pomoć, odreše ga, istaru, poliju, i u život opet ga povrate. ADAM: E? Povrate ga? LIHT: Ad' sad mu pečate po kući, zaklinju i zaključavaju. Izgleda već kao da je mrtav, a i na mestu već mu drugi sedi, ADAM: Ih, pazi vraga!... A jest murdar bio... Inače čestit, života mi moga, čovek s kojim se moglo poživeti; al' strašan murdar, to se mora reći. Ako je danas imb savetnika, gadno je bilo jadniku, verujem. LIHT: I samo to je krivo, reče seljak, što savetnik još nije stigo amo; al' o podne će zasigurno doći. ADAM: Opodne! E, sad se prijatelj pokaž'te! Vi znate kako ruka ruku mije. Znam, k vi biste da budete sudac, i treba, vala, ako iko drugi. Ali danas još prilika nije, danas još nek vas čaša mimoiñe.

LIHT: Sudac, ja! Šta vi mislite o meni? ADAM: Vi ste prijatelj skladnoga govora, i Cicerona svog ste studirali bolje no kakav ñak iz Amsterdama. Svladajte danas častoljublje, čujte! Još će prilike biti kada ćete moći veštinu svoju pokazati. LIHT: Nas dva prijatelja! Id'te, bež'te. ADAM: Nekad je, znate, ćuto i veliki Demosten. [Plutarh priča kako je Demosten od Aleksandrova rizničara tajno primio jedan zlatan pehar i dvadeset talenata, pa se, kad je sutradan trebalo da govori, izgovarao da ga boli vrat.] Tu ga uzmite za primer. Ako i nisam ja kralj maćedonski, na svoj način znam biti zahvalan. LIHT: Kažem vam, man'te se toga podozrenja. Zar sam ikad...? ADAM: Ta i ja, i ja ću ko Grk veliki biti. Mogo bi se o depozitima i o kamatama takoñe, najzad, govor sastaviti: al' ko da slaže takve periode? LIHT: Pa eto! ADAM: Tu mi prigovora nema, odno ga ñavo! I sve što se radi šala je tek, što se, u noći roñena, plaši brzopletog zraka danjeg, LIHT: Znam. ADAM: Vere mi! Nema razloga sudiji da, kad ne sedi za stolom u sudu, bude ukočen kao kakav medved. LIHT: To i ja kažem, ADAM: E pa onda, roño, hajdemo malo u registraturu; složiću rpe akata, jer leže onuda kao kula vavilonska. DRUGI PRIZOR Dolazi sluga, Preñašnji... Zatim: dve služavke. SLUGA: Pomoz' bog, gospo'n sudac! Pozdravlja vas savetnik Valter, sad će odmah doći. ADAM: Ho, blagi bože! Ta zar je u Hola već gotov? SLUGA: Da, on je već u Huizumu, ADAM: Hej! Lizo! Greta! LIHT: Mirno sada, mirno. ADAM: Roño moj mili!

LIHT: Zahval'te na pozdravu, SLUGA: Sutra u Husae putujemo. ADAM: Šta ću sad? Šta pre? (Grabi odelo.) PRVA SLUŽAVKA: (dolazi) Tu sam, gospodine. LIHT: Čakšire ćete zar? Jeste li ludi? DRUGA SLUŽAVKA: (dolazi) Tu sam, gospodine. LIHT: Obucite kaput. ADAM: (osvrće se) Ko? Savetnik? LIHT: Ih, pa služavka je, ADAM: Ogrtač! Ovratnik! PRVA SLUŽAVKA: Prvo prsluk! ADAM: Šta? Dole kaput! Brzo! LIHT: (sluzi) Gospodin će savetnik dobro doći. Mi smo spremni da ga dočekamo odmah. To mu rec'te. ADAM: Kakvi ñavola! Sudac Adam moli da ga izvini. LIHT: Izvini! ADAM: Izvini. Da već nije kreno amo? SLUGA: On je još u krčmi. Poslao je po kovača; raspala se kola. ADAM: Dobro. Pozdravljam ga. Kovač je len. Molim neka me izvini. Umal' vrat, rec'te, i noge ne slomih; gledajte sami, izgledam ko čudo; a od straha uvek me protera. I da bolujem. LIHT: Jeste l' vi pri sebi?... Biće nam milo, rec'te gospodinu... Je li? ADAM: K vragu! LIHT: Šta? ADAM: ðavo nek me nosi, ako to nije već ko i da gorim! LIHT: Još i to treba da mu put osvetlite. ADAM: Margreta! Hej! Kožo i kosti! Lizo! OBE SLUŽAVKE: Tu smo. Šta hoćete? ADAM: Teraj! velim. Sir, šunke, maslo, kobasice, boce iz registrature sklon'te! Hitro!... Ne ti. Druga... Zjako! Ti, dabome!... Sunce mu, Margreta! Liza, kravarka, će u registraturu! (Prva služavka odlazi.) DRUGA SLUŽAVKA: Govor'te, da znamo. ADAM: Jezik za zube!... Trči! Daj vlasulju! Marš! Med knjigama je! Brzo! Kupi se! (Druga služavka odlazi) LIHT: (sluzi) Gospodinu se savetniku, mislim, ništa loše nije desilo na putu? SLUGA: E da! Izvrnuli smo se u prokopu.

ADAM: Uh! Oderana noga! Ne idu čizme... LIHT: Bože! Velite: izvrnuli ste se? Al' ništa gore...? SLUGA: Ništa naročito. Gospodin malo uganuo ruku, Pukla nam ruda. ADAM: Što vrat ne polomi LIHT: Ruku? Gospode! A je l' došo kovač? SLUGA: Da, za rudu. LIHT: Šta? ADAM: Mislite: doktor? LIHT: Šta? SLUGA: Za rudu? ADAM: Ta kakvi! Za ruku. SLUGA: Zbogom, gospodo... Ti su kanda ludi. (odlazi) LIHT: Mislim, kovač. ADAM: Vi se odajete, roño. LIHT: Kako? ADAM: Zbunjeni ste. LIHT: Šta? (Prva služavka dolazi) ADAM: Hej! Lizo! Šta je to! PRVA SLUŽAVKA: Kobasice, gospodine, ADAM: To su siročadska akta. LIHT: Zbunjen, ja! ADAM: To vrati natrag u registraturu, PRVA SLUŽAVKA: Kobasice? ADAM: Kakve kobasice? Omot. LIHT: To je nesporazum. DRUGA SLUŽAVKA: (dolazi) Meñ knjigama nema perike, gospodin sudija. ADAM: A zašto? DRUGA SLUŽAVKA: Hm! Što ste... ADAM: Kako? DRUGA SLUŽAVKA: Sinoć... U jedanaj'st... ADAM: No, hoću l' čuti? DRUGA SLUŽAVKA: Ta, setite se, bez vlasulje došli. ADAM: Ja, bez vlasulje? DRUGA SLUŽAVKA: Da, vi bez vlasulje. Eto Lize, neka posvedoči. A vaša druga je kod vlasuljara. ADAM: Ja? PRVA SLUŽAVKA: Jest, bogami, gospodin sudija! gologlavi ste bili kad ste došli; rekoste da ste pali, zar ne znate? Još sam vam i krv obrisala s glave. ADAM: Bezobraznice! PRVA SLUŽAVKA: Ta ne bila ko sam. ADAM: Zaveži, čuješ, ni reč tu ne stoji, LIHT: Je l vam od juče rana već? ADAM: Ne, danas.

Rana od danas, a juče vlasulja. Belu od praha nosih je na glavi, t skino sam je, bogami, s šeširom kad sam u kuću ušo, nehotice. A šta je ova brisala, to ne znam... Kidaj dovraga kamo ti je mesto! U registraturu! (Prva služavka odlazi.) Hajde, Margareta Prijatelj zvonar nek mi svoju zajmi; u moju jutros, reci, da se mačka omacila, svinja! Sada zagañene pod krevetom je eno, sad se sećam. LIHT: Mačka? Šta? Jeste l'...? ADAM: Tako mi života. Pet žutocrnih, jedno mače belo. Crnu ću mačad baciti u Fehtu. Šta da se radi? Hoćete l' vi jedno? LIHT: U vlasulju? ADAM: ðavo da me nosi! Vlasulju sam bio obesio na stolicu, kada sam legao, u noći je dotaknuh, te pade... LIHT: A mačka je u njušku... ADAM: Tako je LIHT: ...i pod krevet, i u nju se maci. ADAM: U njušku? Ne... LIHT: A kako? ADAM: Mačka? Ne! LIHT: Ne? Neg' vi možda? ADAM: U njušku! Koješta! Ja je pod krevet gurnuh nogom danas kad sam video. LIHT: Dobro, dobro, ADAM: Bagra! To ti se pari i koti gde stigne, DRUGA SLUŽAVKA: (prigušeno se kikoćući) Onda da idem? ADAM: Da, pozdravi tamo priju Švarcgevand, crkvenjakovicu. Reci, još danas vratiću vlasulju lepo... a njemu ništa ne govori. Razumeš li me? DRUGA SLUŽAVKA: Sve ću uraditi. (odlazi) TREĆI PRIZOR Adam i Liht ADAM: Danas, roñače, ne sluti na dobro. LIHT: Zašto? ADAM: Sve ide nekako s neruke.

Da nije danas i ročište? LIHT: Pa da. Već parničari pred vratima stoje. ADAM:... Sanjo sam: neki tužitelj me ščepo i pred sud me dovukao; a ja sedim takoñe i kao sudija, sam sebe psujem, rogove sabijam sebi, i na stub sam sebe osudim. LIHT: Kako? Vi sami sebe? ADAM: Jest, časti mi, Tad od dvojice posta jedan, i bež', i u šumi morasmo noćiti, LIHT: Pa? San, velite...? ADAM: ðavo nek ga nosi, Nek san i nije, tek nekakva pakost, bilo šta bilo, na mene se sprema! LIHT: Ludi strah! Samo po propisu vi, kad savetnik vam bude došao, del'te strankama pravdu u sudnici, da se san o ispsovanom sucu na drugi način ne bi ispunio. ČETVRTI PRIZOR Savetnik Valter dolazi. Preñašnji. VALTER: Pomaže bog, sudijo Adame. ADAM: O, dobro došli, gospodine, u naš Huizum! Blagi bože, ko bi mogo takvoj se poseti radosnoj nadati. Nema sna što bi, još jutros u osam, do takve sreće vinuti se smeo. VALTER: Dolazim malo brzo, znam; i moram, na ovom putu u službi države, zadovoljiti se ako mi domaćin na oproštaju rekne lepo zbogom. Ali ja, što se mog pozdrava tiče, od srca zdravim već kada dolazim. Glavni tribunal u Utrehtu hoće da pravosuñe popravi u zemlji, kom s mnoge strane nalazi zamerke, i zloupotreba strogu kaznu neka čeka. Al' moj posao na putu još nije strog, tek da vidim treba, ne da kaznim, pa ne nañem li odmah sve u redu, radovaću se nek je podnošljivo. ADAM: Zbilja, takvo je mišljenje pohvalno. Vaša će milost tu i tamo, znam već,

stari postupak sudski pokuditi; pa iako on u Nizozemskoj od cara Karla petog još postoji: šta li se glavom ne da sve pronaći? Svet, što se kaže, sve je pametniji, i sve ti to, znam, čita Pufendorfa’; [Samuel fon Pufendorf, pravnik iz XVII veka.] al' je Huizum mali deo sveta, na koji spada od opšte pameti taman toliko koliki je i sam. Sklono recite pravdi huizumskoj kako da radi, i verujte, još joj ni leña pravo niste okrenuli, već će vas sasvim i zadovoljiti; al' da je već sad nañete na poslu ko što želite, to bi bilo čudo, jer tek natuca ona šta hoćete. VALTER: Nema propisa, tačno. Il' ih je, pre, suviše, valjaće ih prosejati. ADAM: Da, kroz rešeto. Pleve! Mnogo pleve! VALTER: Ono je tamo pisar? LIHT: Da, Liht pisar, na službi, vaša milost. Na Duhove devet godina kako sam u sudu. ADAM: (donosi stolicu) Sedite. VALTER: Neka. ADAM: A vi već iz Hola. VALTER: Dve milje samo... A otkuda znate? ADAM: Otkud? Vaš sluga... LIHT: Neki seljak reče što je malopre stigao iz Hola. VALTER: Seljak? ADAM: Na službi. VALTER:... Jeste! Desio se tamo jedan slučaj neprijatan i dobru mi volju pokvario, što u poslu uvek treba da nas prati... A vi o tome, biće, nešto znate? ADAM: Je l' istina to, milosti? Sudiju Pfaula da, zbog kućnog zatvora, očajanje, budalu, savlada, te se obesi? VALTER: I od zla načini gore. Što samo nered izgledaše, zbrka, to sad na proneveru liči, Koju zakon više... to znate... ne štedi. Kolk'o je kasa u vas? ADAM: Pet, na službi. VALTER: Kako, pet! A ja mišljah... Punih kasa?

Ja mišljah samo četri... ADAM: Oprostite. S kasom uloga zbog rajnskih poplava? VALTER: Sa kasom uloga zbog rajnskih poplava! Pa sada Rajna nije poplavila, te ulozi otud ne pritiču. ... Al' recite, danas imate ročište? ADAM: Je l' mi...? VALTER: Šta? LIHT: Jeste, prvo u nedelji,. VALTER: A ona rpa ljudi u dvorištu što videh, to su, je li...? ADAM: To će biti. LIHT: Parničari što se okupljaju. VALTER: Dobro, gospodo. Volim tu okolnost. Pustite, molim, taj svet neka uñe. Prisustvovaću raspravi; da vidim kako je to u vašem Huizumu, A kase ćemo i registraturu posle, kada se ova stvar završi. ADAM: Po zapovesti... Pandur! Hej! Hanfride’! [Hanfride, sažeto od Johan Fridrih, ime.] PETI PRIZOR Druga služavka dolazi, Preñašnji. DRUGA SLUŽAVKA: Pozdravlja vas, gospo'n suče, crkvenjarka, ma da bi rado vlasulju... ADAM: Šta? Nema? DRUGA SLUŽAVKA: Veli, jutros popa pridikuje; crkvenjak je sam jednu metnuo, a druga se ne može nositi, već će danas, vedi, vlasuljaru. ADAM: Prokletinja! DRUGA SLUŽAVKA: Čim crkvenjak doñe, odmah će vam poslati njegovu, ADAM: Vaša milost, časti mi... VALTER: Šta ima? ADAM: S prokletog jednog slučaja osto sam bez vlasulje obe. Sad ni treće, što sam hteo uzajmiti, nema: sada ošišan moram na ročište. VALTER: Ošišan? ADAM: Jeste, bogami! Ma kol'ko da sam zabrinut zbog ugleda svoga kao sudija bez vlasulje... Još bih na spahiluku mogo pokušati,

možda zakupnik...? VALTER: Spahiluku? Zar tu u selu neko drugi ne bi mogo...? ADAM: Ne, odista... VALTER: A možda bi pastor? ADAM: Pastor? Taj je... VALTER: Il' možda učitelj. ADAM: Vaša milosti, otkad bir prestade, čemu sam i sam pomago, na njinu pomoć ne mogu više računati. VALTER: E, gospodin suče? E? A šta s ročištem? Čekati dok vam kosa ne naraste? ADAM: Pa da, s dopuštenjem, pošljem na spahiluk. VALTER: Je l to caleko? ADAM: Ah, malenkost samo, ni pola sata. VALTER: Kako, pola sata! A vaše vreme vek je otkucalo. Brzo! Još danas moram u Husae. ADAM: Brzo! Jest... VALTER: A vi napudrajte glavu! Kud ste dovraga denuli vlasulje?... Radite kako znate. Ja se žurim. ADAM: Još i to, (Pandur dolazi) Tu je pandur! ADAM: Mogu l' dotle s dobrim doručkom, fine kobasice, čašica danciškog možda... VALTER: Hvala lepo. ADAM: Izvol'te! VALTER: Hvala, čujete l' jeo sam. Idite vi još za vremena, ja ću u beležnicu nešto da zapišem, ADAM: Kad zapovedate... Hajde, Margreta! VALTER: Suče Adame, vi se baš raniste. Jeste l to pali? ADAM: Padoh pa se ubih jutros, kad sam se iz kreveta dizo; pao sam, eto, gospo'n savetniče, u sobu... u grob učinilo mi se. VALTER: Baš mi je žao... Al' se neće dati na zlo? ADAM: Verujem, neće. Ni u poslu neće mi biti ni na kakvoj smetnji. Molim! VALTER: Idite. ADAM: (panduru) Goni... parničare! (Adam, služavka i pandur odlaze.) ŠESTI PRIZOR Gospa Marta, Eva, Fajt i Rupreht dolaze... Valter i Liht. GOSPA MARTA: Fukaro što krčage razbijate!

Platićete mi! FAJT: Gospa Marta, mirni budite, ovde sve će da se reši. GOSPA MARTA: Jest, rešiće se. Pazite. Mudraca. Za krčag se razbiti rešiti. Ko će mi sud razbit dosuditi? Presudiće da se razbit meni sud dosuñuje. Za takvu presudu ne dam ni parče razbijena suda. FAJT: Bude li vaše pravo, ja ću vam ga nadomestiti. GOSPA MARTA: Ti nadomestiti. Nadomestiti bude l moje pravo. Pa, metni ga, de; de metni ga, probaj, na policu! On nadomestiti! Krčag što nema noge ni da stoji, ni da leži... on nadomestiti! FAJT: Šta ste zinuli? Šta se više može? Ako je krčag ko od nas razbio, obeštetiće vas. GOSPA MARTA: Obeštetiti me. Ko da moj vo iz štale govori. Mislite l' vi da je pravda lončar? Ta da doñu velmožna gospoda, kecelju vežu i u peć ga stave, i ti bi u nj'ga pre što drugo mogli neg' obeštetiti ga. Obeštetiti! RUPREHT: Mahni je, oče, Hajd' za mnom. Aždaja! Ne kopka nju to razbijeni krčag, nego udaja, što se polupa, a ona sad silom misli da je tu zakrpa. Al' evo ja potvrñujem još jednom: proklet da sam ako uzmem drolju. GOSPA MARTA: Tašti klipan! Da krpam udaju! Udaju što ni čitava ne vredi ni končića, ni rbine krčaga. Ta da udaja tu stoji izribana, ko juče još krčag na polici, za dršku bih je ščepala rukama i razbila je tu o tvoju glavu da sve zvoni, a ne da krpam krnjatke! Krpam! EVA: Ruprehte! RUPREHT: Dalje...! EVA: Mili Rupreht RUPREHT: Bež' mi s očiju! EVA: Ali preklinjem te.

RUPREHT: Ti razvratna...! Da ne kažem šta si. EVA: Daj da ti tajno samo rečcu... RUPREHT: Ništa. EVA: ... Ti u vojsku sad ideš, o Ruprehte, ko zna, kad jednom poneseš musketu, hoću l' te više ikada videti. U rat, pomisli, u rat ti odlaziš: zar u zavadi da se rastanemo? RUPREHT: Zavada? Bože sačuvaj, to neću. Bog nek ti dade sreće kolikogod može. Al' nek se ja iz rata vratim, i zdrav i čitav, i čelične snage, i dočekam u selu osamdeset, i na samrti reko bih ti: droljo! I sama ćetp se tu na to zakleti. GOSPA MARTA: (Evi) Odlazi! Šta ti rekoh? Zar dopuštaš da te još psuju? Gospodin kaplar je prilika tebi, časni Holcgebajn, što je u vojsci štapom zapovedb, a ne taj mamlaz što pod štap sad treba da prigne leña. Danas je veridba, svatovi, krštenje neka bude, ne marim makar da me i sahrane, samo da slomim šiju oholosti što do krčaga već uskipe. EVA: Mati! Mahnite krčag! Pustite mene da pokušam ne bi l u gradu kakav vešti majstor po vašoj volji slepio mu parčad, A ne vredi li, uzmite svu moju ušteñevinu, pa kupite novi. Ko da zbog jednog zemljanog krčaga, upravo da je iz doba Iroda, stvara toliku buku i nesreću. GOSPA MARTA: Ti kažeš šta znaš. Zar se tebi hoće, Evice, da ideš sramotna u crkvu u nedelju prvu, javno da se kaješ? Tvoj dobar glas je bio u tom loncu, i za svet je s njim zaj'dno razbijen, ako ne i za boga i nas dve. Sudija je meni majstor, pandur, tu se traže macke i kandžija, i sva ta fukara na lomaču valja l nam čast ispeći na belo i ovaj krčag opet gleñosati.

SEDMI PRIZOR Adam u ornatu, ali bez vlasulje. Preñašnji. ADAM: (za sebe) O, Evica. Pazi! I rña prostačka Rupreht! Ih, vraga, pazi! celo društvo!... Da neće tek meni samom da me tuže? EVA: O mila mati, haj'te, preklinjem vas, bežite sa mnom iz te kobne sobe! ADAM: Roñače! Je l' te, zašto su ti došli? LIHT: Ne znam. Vika ni oko šta; lapalije. Čujem, krčag nekakav razbijen. ADAM: Kr čag! Gle! O!... O, a ko razbi krčag? LIHT: Ko ga je razbio? ADAM: Da, roñače. LIHT: E vala, sed'te pa ćete doznati. ADAM: (potajno) Evice! EVA: Bež'te. ADAM: Jednu reč. EVA: Ništa neću. ADAM: Zašto ste došli? EVA: Kažem vam, bežite. ADAM: Evice! Ja te molim! Šta je to sve? EVA: Ako odmah ne... Kažem, mahnite me, ADAM: (Lihtu) Roñače, čujte, ja više ne mogu bogme, zlo mi je od rane na nozi. Vi stvar vodite, ja odoh u krevet. LIHT: U krevet? Vi...? Ta, vi ste poludeli. ADAM: ðavo ga odno, Moram da se predam. LIHT: Ko da ste ludi, zbilja. Tek ste došli...? ... Ne marim. Rec'te gospo'n savetniku. Možda dopusti... Ja ne znam, šta vam je? ADAM: (opet Evici) Evice! Kumim te! Za rane božije! Zašto ste došli? EVA: To ćete već čuti, ADAM: Je l' samo krčag što ga mati drži, što sam ga ja...? EVA: Samo razbijeni krčag. ADAM: I ništa više? EVA: Ništa. ADAM: Ništa? Zbilja ništa? EVA: Kažem vam, bež'te. Man'te me na miru, ADAM: Čuj ti, pazi se i pametna budi. EVA: Bezobrazniče! ADAM: U pismenom stoji sad, u frakturi, ime Rupreht Timpel. Evo ga sasvim gotova u džepu; čuješ gde šuška, Evice? Po njega,

vi'š, možeš od sad za godinu doći, skrojiti sebi, bogami, crninu, kad čuješ vest iz Batavije: Rupreht skončao... tamo od neke groznice, ne znam je l' žute, crvene il' gnjile. VALTER: Bez razgovora sa strankom, Adame suče, pred proces. Sed'te pa pitajte. ADAM: Šta kaže?... Šta vaša milost nareñuje? VALTER: Šta nareñujem?... Jasno sam vam reko da pre procesa ne razgovarate sa strankama potajno, sumnjivo. Ovde je mesto koje vam pripada, a saslušanje javno što ja čekam. ADAM: (za sebe) Vraga! Ne mogu na to da se rešim... Zazvečalo je kad sam odlazio... LIHT: (trgnuvši ga) Gospo'n suče! Vi ste...? ADAM: Ja? Bogami nisam? Na nju sam je lepo obesio, ta nisam valjda lud... LIHT: Šta? ADAM: Šta? LIHT: Ja pitam... ADAM: Pitate jesam ja LIHT: Jeste l' gluvi, pitam. Tamo njegova milost vas je zvala. ADAM: Ja mislim Ko zove? LIHT: Gospodin savetnik. ADAM: (za sebe) Ih! Vrag da nosi! Na jedno tek može, bogme, izaći: kud puklo da puklo. ... Sad, sad, sad! Šta milost nareñuje? Da li da sada počne procedura? VALTER: Rasejani ste čudno. Šta je vama? ADAM: Jesam! Izvin'te. Morka moja jedna ... prodo mi jedan iz Indije što je došo... ima zaguš, kljukati je treba; ja ne znam, pa sam pitao devojku. Ja sam se u to zaludao, znate, i pili ći su mi svejedno ko deca, VALTER: Amo. Sedajte. LJude saslušajte, a vi, pisaru, vodite protokol. ADAM: Zapovedate l', milosti, da proces po propisima vodimo, il' kako običaj je to u Huizumu? VALTER: Po zakonskim propisima, ko što u Huizumu je običaj, ne drukče. ADAM: U redu. Znaću zadovoljiti vas.

Da li ste spremni, pisaru? LIHT: Na službi. ADAM: ... Pa, pravičnosti, dede otpočinji! Tužilac napred. GOSPA MARTA: Tu sam, gospo'n suče! ADAM: Ko ste vi? GOSPA MARTA: Ko? ADAM: Vi. GOSPA MARTA: Ko sam ja? ADAM: Ko ste vi? Ime, zanimanje, mesto i ostalo. GOSPA MARTA: Bože, šalite se, gospodine. ADAM: Šalim! Ja sam tu u ime pravde, gospa Marta, a pravda mora znati ko ste vi. LIHT: (poluglasno) Man'te to smešno pitanje... GOSPA MARTA: Ta svake nedelje mi virnete kroz prozor iduć na majur! VALTER: Poznajete l' ženu? ADAM: Stanuje tu za ćoškom, vaša milost, kad udarite stazom kroz živicu; udova spahiskog upravnika, sada babica, časna žena, dobra glasa. VALTER: Kada toliko znate, gospo'n suče, onda su takva pitanja suvišna. Zapišite joj ime u protokol i dodajte: kod suda poznata. ADAM: I to. Vi niste za formalitete. Učin'te kako gospodstvo nalaže. VALTER: A sad za predmet tužbe upitajte. ADAM: Da sad...? VALTER: Da predmet tužbe utvrdite! ADAM: To je, isto tako, krčag. VALTER: Kako? Isto? ADAM: Kr čag. Prosto krčag. Zapišite krčag, i dodajte još: kod suda poznat. LIHT: Na moju sumnju tek onako, vi bi, gospodine... ADAM: Bogami, kad kažem piš'te. Zar nije krčag, gospa Marta? GOSPA MARTA: Da, ovde krčag. ADAM: Eto. GOSPA MARTA: Razbijeni... ADAM: Sitničarski oprez... LIHT: Al' molim. vas... ADAM: A ko razbi krčag? Biće ovaj klipan...? GOSPA MARTA: Da, on, taj klipan... ADAM: (za sebe) Više mi ne treba. RUPREHT: Nije istina, gospodine. ADAM: (za sebe) Diž' se, oživi, ti stari Adame!

RUPREHT: To je nezglavna laž sve... ADAM: Ćuti, zjako! Na vreme će ti vrat u gvožñe doći... Stavite, dakle, i krčag, pisaru, s imenom onog ko ga je razbio. Sad će stvar odmah biti utvrñena. VALTER: O! Sudija! Kakvo nasilništvo. ADAM: Kako? LIHT: Nećete formalno...? ADAM: Ta kakvi! NJegova milost formalnost ne mari. VALTER: Ako istragu, sudija Adame, u procesu vi ne znate sprovesti, ovde sad nije mesto da vas učim. Ne umete l' pravdu drukčije deliti, vi idite: vaš će pisar valjda znati. ADAM: Molim vas! Ja je delim huizumski; vaša milost mi je tako rekla. VALTER: Ja zar...? ADAM: Bogami! VALTER: Ja sam vam rekao da pravdu tu po zakonu delite; a mislim da su tu u Huizumu zakoni ko i drugde po državi. ADAM: Za to ponizno molim oproštenje! Mi imamo ovde, ako dopustite, u Huizumu, statut, naročiti, nenapisani, priznajem, ali nam osveštanom tradicijom dati. I od te forme, uzdam se i nadam, danas ni jotu otstupio nisam. Al' kod kuće sam i u vašoj, drugoj formi koja po državi važi. Želite l' dokaz? Recite! Ja pravdu umem da delim čas 'vako, čas 'nako. VALTER: To su rñava mišljenja, sudija. Neka. Počnite opet od početka. ADAM: Bi ćete, vala, zadovoljni. Evo. ... Gospa Marta Rul! Šta je vaša tužba? GOSPA MARTA: Tužba je moja, znate, zbog krčaga ovog; al' dajte da pre no što reknem šta je s njim bilo, opišem šta mi je ranije bio. ADAM: Vi sad reč imate. GOSPA MARTA: Vidite l' krčag, cenjena gospodo? Vidite l' krčag?

ADAM: Jeste, vidimo ga. GOSPA MARTA: E, ne vidite, već samo komañe; razbit je krčag najlepši na svetu. Baš tu na rupi gde sad ništa nema nizozemske provincije sve su Filipu španskom bile predavane’. [Slika na krčagu pretstavlja scenu kad Karlo V predaje svome sinu Filipu II vladu nad Nizozemskim Provincijama, 1555. Dalje pričanje se odnosi na borbe Nizozemaca protiv Španaca tokom šestnaestog veka.] Tu u ornatu beše Karlo peti: od njega sada stoje samo noge. Tu je klečao Filip krunišuć' se; sad je u lonac pao do stražnjice, pa i ta još je udarac dobila. Tu su njegove dve prije, kraljice, jedno fraicuska a drugo madžarska, ganuto suze brisale; vidi l se jedna još gde u ruci rubac diže, to ko da sama sebe oplakuje. Tu se u pratnji naslanja Filibert... car je mesto njeg dočeko udarac... o mač još; al' sad i on pasti mora, kao i bećar Maksimilijan! Sad su mačevi ozdo odbijeni. Ovde u sredi, a pod svetom kapom, arhiepiskop araski je stajo; njega je ñavo odneo čitava, preko kaldrme tek mu pada senka. Tu u dnu, u krug, stajala je straža s helebardama, zbita, i kopljima, tu, vid'te, kuće s briselske pijace, tu radoznalko jedan još s prozora viri: al' šta sad vidi to se ne zna. ADAM: Gospa Marta! Mahnite se pakta razbijenog, kad amo ne spada. Nas se tiče rupa... a ne provincije što su na njoj bile predavane. GOSPA MARTA: Molim! Kako je lep krčag, spada amo! Krčag je u plen uzeo Hilderih, kazandžija, kada je Oranski Bril napao sa morskim gezima. Baš ga je Španac neki, puna vina, ustima prino, ali tu Hilderih sa leña, pa ti obori mog Španca, dočepa krčag, popi, pa produži. ADAM: To je pravi morski gez. GOSPA MARTA: Zatim je

krčag nasledio grobar Firhtegot; triput je samo potego, treznica, i to uvek s vodom, iz krčaga. Prvo kad uze, sam u šezdesetoj, mladu ženu; tri godine posle, kad je sa njom srećno otac posto; a pošto je još petnaest rodila, po treći put, kada je umrla. ADAM: Dobro. Ni to nije loše. GOSPA MARTA: Zatim doñe krčag Zahariji, onom krojaču iz Tirlemonta, što je mom pokojnom reko ovo što ću vam kaz'ti, naustice. On krčag, kad su pljačkali Francuzi, s drugim stvarima izbaci kroz prozor, sam skoči i vrat polomi, nespretnjak, a ovaj krčag zemljani, glineni, na noge pade i čitav ostade. ADAM: Na stvar, gospa Marta Rul, moliću! Na stvar! GOSPA MARTA: A kad je gorelo selo šeset šeste, beše već u mog muža, bog mu duši... ADAM: Dovraga! Ženo! Zar još nije dosta? GOSPA MARTA: Ako ćutati moram, gospo'n suče, džabe sam došla, onda ću da idem da sud potražim što će me slušati. VALTER: Govor'te samo: al' ne o stvarima bez veze s tužbom. Ako nam reknete da je taj krčag za vas od vrednosti, dosta je kol'ko za suñenje treba. GOSPA MARTA: Koliko treba vama da sudite, ja niti znam to, nit' se u to mešam; al' to znam da ja, da tužbu podnesem, moram pred vama reći u čemu je. VALTER: Pa lepo. Na kraj sad. Šta bi sa krčagom? Šta?... Šta je bilo s njim kad ste goreli šeset i šeste? Hoćemo li čuti? Šta mu je bilo? GOSPA MARTA: Šta je bilo njemu Ništa, molim vas gospodo, krčagu, ništa mu nije bilo šeset šeste. Čitav je osto krčag u plamenu, i iz pepela kućnog, drugo jutro, izvukla sam ga, gleñosana, sjajna, ko da je stigo iz lončarske peći. VALTER: Lepo. Sad nam je poznat krčag. Sad sve što je s njim bilo, i što nije, znamo.

Šta sad? GOSPA MARTA: E, taj sad krčag, vid'te... ovaj razbijen krčag još valjan, taj krčag za usta kakve gospoj'ce, čak gospe namesnikovice usne dosta dobar, njega, visoka gospodo dva suca, taj krčag onaj klipan je razbio. ADAM: Ko? GOSPA MARTA: On, taj Rupreht tamo. RUPREHT: To je sve laž, gospo'n suče. ADAM: Ti ćut' dok nisi pitan I na tebe će red još danas doći... Jeste li u protokol uneli? LIHT: Da, da. ADAM: Pričajte o tom, časna gospa Marta. GOSPA MARTA: Bilo je to juče u jedanaj'st. ADAM: Kada? GOSPA MARTA: Jedanaj'st. ADAM: Do podne. GOSPA MARTA: Ne, molim, uveče... i već u krevetu da ugasim lampu, kad me trgoše glasan muški govor, lupnjava neka, u podaljoj sobi kćerinoj, ko kad neprijatelj hara. Potrčim uza stepenice, nañem vrata od sobe silom razvaljena, besno me neko psovanje dočeka, pa kada belaj svetiljkom osvetlih, šta imam, gospo'n sudija da vidim? Krčag razbijen leži na patosu, u svakom ćošku po jedno mu parče, cura gde lomi ruke, a on, mazgov, razgoropañen, ko lud, nasred sobe. ADAM: Ih, sunce mu! GOSPA MARTA: Kako? ADAM: Paz'te samo GOSPA MARTA: Jeste!... I tad ko da sam, u pravednom besu, još deset ruku dobila, i svaka orlovskom kandžom da se okandžila. I stadoh da ga ispitujem, šta tu kasno u noći ima on da traži i da mi po kući krčage razbija: a on odgovara meni, pogodite? Bezobraznik taj! Ta bitanga jedna! Ili na točku da ga vidim, ili

za mene više mira nigde nema: on veli da je neko drugi krčag srušio s mesta... drugi, molim vam se, a taj je pred njim pobego iz sobe; ... i udri grdi, ruži, psuj devojku. ADAM: Iha! Podvala... Onda? GOSPA MARTA: On to reče, a ja ti okom na curu, a ona ukipila se... mrtva, a ja: Eva!... a ona sedne; je l' bio ko drugi, pitam? A ona: „Josife, Marija! Šta vi to, mati?"... Pa de! Ko je bio? ,,Ko drugi", veli... pa ko je i mogo? I zakune mi se da je on to bio. EVA: Šta se zakunem? Šta sam se zaklela? Nisam se zaklela... GOSPA MARTA: Eva! EVA: Ne! lažete... RUPREHT: Čuli ste. ADAM: Ćuti ti, pseto pogano, da ti pesnicom ne zapušim usta! Posle će tvoje vreme, nije sada. GOSPA MARTA: Ti nisi...? EVA: Nisam, mati. Izvrćete. Zbilja, boli me duboko u duši što javno moram reći, al’ se nisam zaklela ništa, ni u šta zaklela. ADAM: Pametni bud'te, deco. LIHT: To je čudno. GOSPA MARTA: Ti da mi nisi, Eva, tako rekla...? Josifa i Mariju prizivala? EVA: Kunem se, nisam! Pod kletvom! Eto se kunem sad, čujte, i svece zazivam. ADAM: Ta svetu! Gospa Marta! Ta šta i vi? Ta kako ste to dete zaplašili! Kada devojka malo sebi doñe, kada se mirno seti šta je bilo, ja kažem bilo, i šta, ako ona ne rekne kako treba, biti može: da vid'te da će danas ko i juče reći, svejedno s zakletvom il' bez nje. A Josifa se i Marije man'te. VALTER: Ta nije valjda, sudija! Tako se dvosmisleno ljudi ne svetuju. GOSPA MARTA: Ako mi ona, bestidnica jedna, u lice može reći, devojčura,

da je ko drugi bio, a ne Rupreht, po meni može... da ne reknem šta. Al' ja vas, gospo'n suče, uveravam, ako i ne tvrdim baš da se zaklela, da je to juče rekla, zaklinjem se i Josifa i Mariju prizivam. ADAM: Pa sad ni ona neće tu... VALTER: Sudija! ADAM: Vaša milosti? Šta kaže?... Je l', Evice? GOSPA MARTA: Ne žvaći više! Jesi li mi rekla? Zar meni juče nisi rekla, meni? EVA: A ko poriče da sam rekla... ADAM: Eto. RUPREHT: Droljo! ADAM: Zapišite. FAJT: Fuj, sram da te bude. VALTER: O vašem držanju, sudija Adame, ne znam šta da mislim. Da ste krčag sami razbili, sumnju s sebe na mladića ne bi upornije svaljivali no sad... Vi ćete, mislim, pisaru uneti u protokol samo priznanje devojke o izjavi od juče, ne o faktu, ... Zar je devojka već sada na redu? ADAM: Ako još sad i nije, vaša milost, u tom, duše mi, čovek se prevari. Koga da pitam sada? Optuženog? Časna reč! Dobru pouku prihvatam. VALTER: Kako slobodno!... Jest, pitajte tuženog. Hajde, okončajte, pitajte, molim vas: to vam je poslednja stvar koju vodite. ADAM: Poslednja! Šta! Pa jeste! Optuženog! Ti stari suče, na šta samo misliš? Prokleta morka bolesna! Što nije crkla od kuge bar još u Indiji! Sve mi na umu grudva valjušaka. VALTER: Šta? Kakva vam je grudva...? ADAM: Valjušaka, da prostite, da nakljukam morku. Ne proguta l' mi strvina pilulu, duše mi, ne znam kako će još biti. VALTER: Vršite svoju dužnost, doñavola! ADAM: Tuženi, priñi. RUPREHT: Tu sam, gospo'n suče, Rupreht, nadničara Fajta iz Huizuma. ADAM: Jesi li čuo za šta je pred sudom

sad gospa Marta tebe optužila? RUPREHT: Jesam, gospodine, čuo sam. ADAM: A smeš li da rekneš nešto protiv toga, je li? Da li priznaješ, il' ćeš bezobrazno ko ostrvljenik kakav, sve poreći? RUPREHT: Šta imam ja da reknem protiv toga, gospodine? Eh, s vašim dopuštenjem, da nije rekla reč jednu istine. ADAM: Tako? I ti to misliš da dokažeš? RUPREHT: Dabome. ADAM: Časna gospa Marta, ova. Umirite se. Sve će dobro biti. VALTER: Šta se vas, sudija, tiče gospa Marta? ADAM: Mene...? O bože! Zar kao hrišćanin... VALTER: Reci što imaš u svoju odbranu... Pisaru, znate l vi voditi proces? ADAM: Kakvi! LIHT: Da l ja... nego, ako vaša milost... ADAM: Šta tu blejiš? Šta imaš da kažeš? Šta si tu zapo kao vo, magarče? Šta imaš reći? RUPREHT: Šta ja imam reći? VALTER: Ti, da, ti pričaj sad kako je bilo. RUPREHT: Bih, kad bih mogo da doñem do reči. VALTER: Stvarno, sudija, tog je prevršilo. RUPREHT: Moglo je biti oko deset noću... i topla bila ta noć januarska ko maj... kada sam reko ocu: Oče, ja bi' malčice da odem do Eve. Jer ja sam... znate... hteo da je uzmem„ devojka kršna, znam je sa kosidbe, što god prihvati, sve joj ide s ruke. A ono seno sve leti, ko živo. Ja reko': Hoćeš? A ona reče: „Uh! Šta ti tu zvrndaš". A posle reče: „Da.“ ADAM: Drži se stvari, Zvrndaš! Kakvo je to? Ja reko': Hoćeš? A ona reče: „Da". RUPREHT: Jeste, duše mi, tako. VALTER: Dalje! Dalje! RUPREHT: Pa eto, reko': Čuj, oče! Pusti me. Prodžavrljaćemo malo na pendžeru. „Pa" veli „hajde; al' unutra nećeš?" veli. Neću ja, reko', to nikako. „Pa" veli „hajd', tu da si u jedanaj'st", ADAM: Pa tako veliš, zvrndaš, nikad kraja.

Pa jesi l' skoro svršio? RUPREHT: Pa, reko', ova ti valja, pa kapu na glavu, pa hajd'; i da ću kroz potok, al' moram natrag kroz selo, potok je nadošo. Ih, velim sebi, sveca mu njegova! Sad su baštenska vrata zatvorena: samo do deset ih Eva ne zatvara. Do deset ako ne stignem, badava. ADAM: Pogan red neki. VALTER: Šta je bilo dalje? RUPREHT: Dalje... kad priñoh bliže ispod lipa njihovoj kući, gde su lipe guste, crni se ko u crkvi u Utrehtu, čujem izdalje kako škripe vrata. Pazi! reko' ja. Pa to je još Eva! I poslah čilo oči svoje tamo odakle su mi uši glas donele... i naružim ih, kad su se vratile, da su mi slepe, i smesta ih pošljem po drugi put, nek bolje pogledaju, i nazovem ih bedne potvorice, huškala pusta, podle doušnice, i pošljem ih po treći put, i mislim da će, što svoju dužnost obaviše, od besa mi se istrgnut iz glave, i u drugu da će poći službu: Eva je ono, poznam po pršnjaku, i još je jedan sa njom tu. ADAM: Gle? Još jedan? A ko, pametnjakoviću? RUPREHT: Ko? E, bogami, ne znam. ADAM: E, pa onda! A kog ne uhvati... toga ne osudi. VALTER: Dalje! Nastavi! Ta ostavite ga! Što mu, sudija, prekidate iskaz? RUPREHT: Ne bih se u to mogao zakleti, gust je mrak bio i sve mačke crne. Al' molim, znate, krpašuca Lebreht, što je ono pre oprošten od vojske, oko devojke poodavno šara. Lanjske jeseni već sam reko: Eva, mrzim što se taj vrzma oko kuće; reci mu da nije prilika za tebe, il' ću ga, vala, naglavce iz kuće. A ona: „To ti mene samo jediš", i reče nešto, okruglo na ćoše, ja onda odem i izbacim ñidu.

ADAM: E? Zove se Lebreht? RUPREHT: Lebreht. ADAM: Dobro, Jedno ime. Sve će to biti u redu. Jeste l' to zapisali, pisaru? LIHT: Jesam, i sve drugo, gospodinsudija. ADAM: Dalje, Ruprehte, sad, sine. RUPREHT: U meni se, kad u jedanaj'st sretoh golubove ... sam sam u deset uvek odlazio... sve prevrnu. Čekaj, pomislih, Ruprehte, još je vreme, još ti rogovi ne rastu:... tu se polako opipaj po čelu, ne niče l' ti što izdalje rožasto. Lako se provučem kroz baštenska vrata, i sakrijem se u džbunu živice: i čujem gde se to šali, šapuće, i sve se trza, to tamo, to amo, e, mislim, vala, od milja ću... EVA: Zloćo! Što je to ružno od tebe! GOSPA MARTA: Bitango! Čekaj se samo, kad budemo sami, namestiću ti zube! Ti još ne znaš gde sam krvava pod kožom! Al' znaćeš! RUPREHT: Potraja tako koji čas; ja mislim: šta će to biti, je l' to danas svadba? Al' pre no što sam miso domislio, šmug! u kući ih već eno pred pastorom. EVA: Hajdete, mati, nek bude šta bilo... ADAM: Da ćutiš tamo ti, velim, grom da te zgromi, nepitana jedna brbljivice! Čekaj dok te pozovem da kažeš, VALTER: Bogme, vrlo čudno! RUPREHT: I tad, gospodine sudija, u glavu krv mi grunu. Zraka! Puče mi puce na prpgnjaku: zraka! I razdrljih pršnjak: Zraka... rekoh... sada! Odoh, navalih, grunuh, i našavši vrata devojčina zaključana, silom nogom ih grunuh i s praskom razvalih. ADAM: Eh, junačino! RUPREHT: I baš kad grunuše širom, krčag tresnu sa svog mesta, i šmug! neko tu iskoči kroz prozor: još mu vijore krajevi kaputa. ADAM: Je li to Lebreht? RUPREHT: Da ko, gospodine?

Devojka stala, ja na nju te pade, brzo na prozor, i nañem deliju, još med kočevima visi čardakliskim gde no se loza sve do pod krov puže. I kako kvaka osta mi u ruci, kad vrata probih, potegnem gvožñetom i raspalih ga po ćupi žestoko: nju još, gospodine, taman što dohvatih. ADAM: Je l' to bila kvaka? RUPREHT: Šta? ADAM: Je l'... RUPREHT: Jeste, kvaka. ADAM: Zato. LIHT: A vi valjda verovali: sablja? ADAM: Sablja? Ja... kako? RUPREHT: Sablja! LIHT: Pa dabome! Čovek može i prečuti, Kvaka i sablja veoma su nalik. ADAM: Ja ne bih LIHT: Jesu! Držak, gospo'n suče? ADAM: Držak! RUPREHT: Držak! Al’ nije to bilo. Bio je kraj od kvake, obrnuto. ADAM: Od kvake kraj je obrnuti bio! LIHT: Da! To! RUPREHT: Al' na njoj, pravo da se kaže, komad olova ko držak od mača. ADAM: Da, kao balčak. LIHT: Dobro Kao balčak. Svakako neko podmuklo oružje biće da je bilo. To sam znao. VALTER: Drž'te se stvari, gospodo!... De, na stvar ADAM: Trice, gospodine pisaru... Ti, dalje! RUPREHT: Tu onaj pade, ja da se okrenem, kad spazim u mraku kako se pridiže. Rekoh: živ si još? popeh se na prozor, da siñem, da ga odučim od hoda: kad mi, gospodo, baš da ću da skočim, puna mi pregršt krupnog peska... a noć, i onaj, i svet, i daska prozorska na kojoj stojim, pomislih, bož' prosti, sve to u jednu vreću džumle pade... ko grad, pršteći, u oči poleti. ADAM: Majku mu! Ko to uradi? RUPREHT: Ko? Lebreht. ADAM: Bitanga!

RUPREHT: I jest! Ako je on bio. ADAM: Da ko! RUPREHT: Ko da me grad sa brega surva, sa nizbrdice od desetka hvati, tako sam tresnb s prozora u sobu, sve sam mislio: razlupaću patos. Al' nisam ni vrat slomio, nit' krsta, slabine, ili drugo, al' dotle već ne mogoh više onog uhvatiti, te sedoh i daj da istrljam oči, Eto ti nje, viče: ,,Ju bože!" „Ruprehte! Šta ti je?" Vala, ja podigoh nogu, dobro te ne videh kud sam mlatnb. ADAM: Je l' to zbog peska još? RUPREHT: Pa da, od peska. ADAM: Ih! Taj pogodi!, RUPREHT: A kada sam usto, zar da i ruke tu još oskrnavim? Pa je opsovah, rekoh: gadna kurvo, i mislim, i to je još za nju dobro. Al', eto, suze reč mi zagušiše. Jer gospa Marta kad u sobu uñe, i diže lampu, te spazih devojku kako se trese, da joj se sažališ, nju, što inače tako smela beše, sam sebi rekoh: dobro je i slepom. Svoja bih oba oka bio dao, klikere, nek se klikera ko hoće. EVA: Zlotvore, nisi vredan... ADAM: Ti da ćutiš! RUPREHT: Ostalo znate. ADAM: Kako, šta ostalo? RUPREHT: Pa došla gospa Marta, zapenila, i Ralf komšija došo, Hinc komšija, i prija Suza i s njom prija Liza, sluge, sluškinje, kerovi i mačke, ta pravo čudo, i tu gospa Marta pita devojku ko joj razbi krčag a ona veli, znate, da sam ga ja. Pa, baš, gospodo, ni ne laže tako. Vodonoši sam krčag ja razbio a i krpašuci glavu isto tako... ADAM: Šta vi kažete, gospa Marta, na te reči? Recite! GOSPA MARTA: Šta ja na njih kažem? Da one ko tvor upadaju, pa

istinu ko jadno pile dave. Kom je do pravde, treba da se budže lati da ovo čudo noćno smlati. ADAM: To ćete nam morati dokaz'ti. GOSPA MARTA: Vrlo rado. Evo svedoka... Govori! EVA: Ćerka? Ne, gospa Marta. VALTER: Ne? A zašto? ADAM: Ko svedok, milosti! Zar u zakoniku ne stoji titulo je l' quarto? Je l' quinto? kada krčage, il' već drugo, ne znam, tako mladići pusti razbijaju, kći da ne može svedočiti majci? VALTER: U vašoj glavi znanje i neznanje zamešeni su sasvim kao testo; sa svakom kriškom obojeg mi date. Devojka ne svedoči... izjavljuje; da li, i za koga, želi da svedoči, i može l', to će izjava pokaz'ti. ADAM: Da, izjaviti. Jest. Titulo sexto. Ali što rekne tom se ne veruje. VALTER: Pristupi, dete. ADAM: Hej! Lizo!... Izvin'te! Sav mi se jezik osuši... Margreta! OSMI PRIZOR Jedna služavka dolazi. Preñašnji. ADAM: Čašu vode!... SLUŽAVKA: Odmah! (odlazi) ADAM: Mogu l' i vama? VALTER: Hvala. ADAM: Francuskog? Mozelskog? Po volji. (Valter se nakloni; služavka donese vodu i ode.) DEVETI PRIZOR Valter, Adam, Gospa Marta itd. bez služavke. ADAM: Ako slobodno smem reći, milosti, stvar je taman da se učini nagodba. VALTER: Nagodba? Nije to jasno, sudija. Pametni se mogu nagoditi, al'... kako biste nagodbu izveli kada još ništa nije razmršeno, to bih voleo baš da mi kažete. Kako predložiti nagodbu, recite? Jeste l' smislili presudu već?

ADAM: E pa! Ako bih, kad mi zakon ne govori, filozofiju u pomoć prizvao, onda će... Lebreht biti... VALTER: Ko? ADAM: Il' Rupreht... VALTER: Ko? ADAM: Il' Lebreht lice koje razbi krčag. VALTER: Pa ko je, dakle? Lebreht ili Rupreht? Sa svojim sudom vi, vidim, grabite baš kao šaka u džak pun pasulja. ADAM: Izvin'te! VALTER: De, ćut'te, ćut'te... ADAM: Što želite. Časne mi reči, sve'dno bi mi bilo obadvojica da su ga razbila. VALTER: Pitajte tamo, doznaćete. ADAM: Rado. Al' ako nešto izvučete, neka nisam ko sam,... Je l' vam protokol u redu? LIHT: Potpuno. ADAM: Dobro. LIHT: I nov list presavih, sve čekam šta će na njega da doñe. ADAM: Nov list? Opet dobro. VALTER: Govori ti, dete. ADAM: Zbori, Evice, sad, govori, Eva! Daj bogu, čuj de, srce, podaj, dušo, njemu i svetu daj nešto istine. Pomisli da si na božjem sudištu, te da sudiju svoga ne pečališ odričući il' brbljajući svašta, Ali šta tu! Ta ti si pametna. A sudija je, znaš, uvek sudija, danas ga traži jedan, sutra drugi. Ako rekneš da je Lebreht: dobro rekneš Rupreht: i opet je dobro! Rekla 'vako il' 'nako, časti mi, sve će biti ko što sama želiš. Al' ako mi o kom drugom, trećem laneš, kojekakva spominješ imena; samo ti kažem, dete: priiazi se. Ne verova ti niko u Huizumu, a niko, Eva, ni u Nizozemskoj; ti znaš da zid beli ne. svedoči, i on sam će se umeti braniti: a tvog Ruprehta čuma će odneti! VALTER: Dobro bi bilo da mahnete divan,

Brbljanje bez repa i ušiju, ADAM: Zar ne razume milost? VALTER: Ded'te, dalje I suviše ste pričali s tog mesta. ADAM: Vaša milosti, ja nisam studirb. Ne razumeju l' me gospoda utrehtska, sa ovim svetom možda je drukčije: devojka zna, kladim se, šta hoću. GOSPA MARTA: Šta će to? De razveži šta je bilo! EVA: O mila mati! GOSPA MARTA: Slušaj...! Ja ti kažem! RUPREHT: Ta razvezati je teško, gospa Marta, kad nam savest u guši zasedne. ADAM: Ti ćut', da nisi zucno! GOSPA MARTA: Ko je bio? EVA: Isuse! GOSPA MARTA: Podli jedan jezičniče! Isuse! Kao da je kakva kurva. Je l' bio Isus? ADAM: Gospa Marta! Ludost! Kakve su to...! Pustite devojku! Plaši dete... kurva... glupača! Tu nema 'fajde. Već će se ona prisetiti. RUPREHT: Jest, prisetiti. ADAM: Mazgove, ti ćuti. RUPREHT: Setiće vam se već šuce krpe. ADAM: Satano! Zov'te pandura! Hanfride! RUPREHT: De, de! Proñite se, gospodin sudija, ćutim. Doći će vam već na moje ime GOSPA MARTA: Slušaj, dosta je cirkusa, kažem ti. Četrdeset sam devet dočekala časno: pedeset bih htela doživeti, Roñendan mi je trećeg februara, danas je prvi. Žuri. Ko je bio? ADAM: Dobro, vala! Dobro, gospa Marta Rul! GOSPA MARTA: Otac je reko umiruć': „Čuj, Marta, nañi devojci čestitoga muža; a prometne l' se u drolju i kurvu, poñi grobaru, daj mu jednu paru, neka me opet okrene na leña: mislim, u grobu se hoću prevrnuti." ADAM: Ni to nije loše. GOSPA MARTA: Ako hoćeš oca i majku, Eva, da štuješ po četvrtoj zapovesti, dobro, reci: u sobu sam pustila šucu, ili trećeg koga, čuješ? al' nije moj verenik bio,

RUPREHT: Ražalila me. Mahnite, molim vas, krčag: u Utreht odneću ga. Takav krčag... Bar da sam ga samo ja razbio. EVA: Ti sebična dušo, sram te bilo što ne kažeš: de, ja sam razbio krčag! Fuj, Ruprehte, sram te bilo što u postupak moj vere nemaš. Ne dadoh li ti ruku, rekavši: da, kad me upita: „Eva, hoćeš li me?" Zar misliš da nisi vredan šuce? Ta da si me kroz vrata video gde s Lebrehtom pijem iz krčaga, trebalo je da misliš: Eva je časna, sve će njoj na čast i biti, pa ako ne tu... na onom svetu, i kad vaskrsnemo, dan će biti. RUPREHT: Eh, Evice, to traje suviše. Ja verujem što dohvatim rukom. EVA: Pa recimo da je bio Lebreht, zašto... mrtva pala ako tebi odmah ne bih jedinom priznala; ali što pred ljudma i kućnom čeljadi... ako kriti imala sam rašta, što, Ruprehte, zašto ne bih mogla, uzdajuć se u te, reći: ti si bio? Zašto ne bih mogla? Zašto ne bih? RUPREHT: Pa, dovraga, reci, pravo mi je, ako možeš izbeći sramotu. EVA: O ti gade jedan! Nezahvalni! Dostojan da se klonim od sramote! Dostojan da sa sebe jednom reči sperem ljagu, tebi propast spremim. VALTER: No...? I ta reč...? Ne zadržavaj nas, Rupreht, dakle, nije bio? EVA: Nije, milost, kad sam tako hoće, zbog njega sam samo i ćutala: nije Rupreht razbio vrč zemljan, verovati mu možete kad kaže. GOSPA MARTA: Eva! Nije Rupreht? EVA: Nije, mati, nije! Ako sam juče rekla, lagala sam, GOSPA MARTA: Slušaj, sve ću ti kosti polomiti! (Spusti krčag.) EVA: Što hoćete. VALTER: (preteći) Gospa Marta! ADAM: Pandur! Hej! Izbaci tu prokletu babu! Zašto baš da je Rupreht moro biti?

Jesi li im sveću držala ti, a? Devojka će to i sama znati: ñavo me odno ako nije Lebreht. GOSPA MARTA: Je l' Lebreht bio? Je li bio Lebreht? ADAM: Reci, Eva, je li Lebreht, srce? EVA: Bezobrazniče, vi! Podlače! Kako možete reći da je Lebreht... VALTER: Čuj de, devojko! Šta se usuñuješ? Je l' to poštovanje koje duguješ sudiji? EVA: Ih! Sudija tamo! I sam vredan da, krivac jadni, pred sudom se nañe... ... on, koji tek zna bolje ko je bio! (Okrećući se sudiji) Zar Lebrehta niste u grad juče sa potvrdom poslali u Utreht komisiji što kupi novake? Kako kažete da je bio Lebreht kad dobro znate da je u Utrehtu? ADAM: Ko onda? Ako nije Lebreht, vraga... Ne Rupreht, nije Lebreht... šta ti radiš? RUPREHT: Jest, dopustite, gospodin sudija, u tom baš, biće, devojka ne laže, Lebrehta sam juče i sam sreo, za Utreht ide, uj'tro oko osam i ako kola nije kakva našo, nije još mogo, egav već kakav je, do deset noću natrag doperjati. Mogo je lako i ko treći biti. ADAM: Ta kakvi! Egav! Glupane! Korača taj kao pravi, imaš ti da zapneš. Tu sam najtanji ako pas ovčarski, osrednji 'nako, ne mora uz njega dobro da trkne da ne zaostaje. VALTER: Ispričaj nam sve. ADAM: Izvin'te, vaša milost, teško će vam devojka to moći. VALTER: Neće moći? Meni moći? Zašto neće? ADAM: Ludo dete. Eto. Dobro, ali ludo. Zeleno, krizmano tek, još se stidi kad vidi bradu izdaleka. Taj svet po mraku hoće, ali kada svane, tad pred sudijom svojim sve poriče. VALTER: Vi ste vrlo blagi, sudija Acame, vrlo meki kad se što tiče devojke. ADAM: Istinu zboreć, gospo'n savetniče, otac joj beše moj prijatelj dobar. Ako biste bili danas milostivi,

izvršićemo tu tek svoju dužnost, i pustiti mu ćer nek ide. VALTER: Meni se nešto baš hoće, sudija, da ovoj stvari doñemo do kraja. Slobodko, dete; reci ko vrč razbi. Ne stojiš sada ni ispred kog ko ti grešku kakvu ne bi mogo oprostiti. EVA: Dragi, časni i dobri gospodine, dopustite da vam ne moram pričati. Nemojte zbog tog misliti rñavo. Čudesno je odreñenje neba što mi u ovom sad zatvara usta. Da Rupreht nije gurno krčag, ja ću, ako kletvom zahtevate, potvrditi na svetome oltaru. Ali ono što se juče desi svakom je drugom crtom samo moje, nit' majka može da celo povesmo zbog jedinog konca potražuje, što se, njezin, provlači kroz tkanje. Ko vrč razbi, tu ne mogu reći, tajni bih se, koje moje nisu, i potpuno strane vrču, takla. Pre il' posle ja ću joj već reći, al' tribunal ovde nije mesto gde je njeno pravo da me pita. ADAM: Ne, po pravu ne. Časti mi, nije. Devojka zna dokle ide naše. Ako položi zakletvu pred sudom, materina tužba otpada: protiv tog se već ništa ne može. VALTER: Šta, gospa Marta, vi na tu izjavu? GOSPA MARTA: Ako sad odmah ne stignem šta više, znajte, gospodine plemeniti, molim, da mi je potres jezik oduzeo. Ima primera da čovek izgubljen, da bi pred svetom domogo se časti, zakune se pred sudom; al' da se lažno zakleti može, na oltaru svetom, da bi se na stub sramni došlo, za to svet danas prvi put saznaje. Da je tačno da je drugi, a ne Rupreht, u sobu joj se juče ušuljao, kad bi, gospodine, to ikako moglo, razumejte me... ne bih još čekala. Stolicu bih joj, za prvu potrebu,

pred vrata met'la, rekla: idi, dete, svet je prostran, stan ti je besplatan, i baštinila si dugu kosu, da se, kad stekneš pamet, možeš obesiti. VALTER: Mirno, mirno, gospa Marta. GOSPA MARTA: Al' kad dokaz tu mogu i drukčije dati, osim njom, koja pomoć mi odriče, i uverena sam sasvim da je samo on, niko drugi, razbio mi krčag, volja da se kletvom to prosto porekne na još jednu sramnu sumnju navodi me. Jučerašnja noć krije drugi prestup još nego što je samo razbit krčag. Moram, gospodine, reći vam da Rupreht na novačenje ide, za koji dan u Utrehtu će se zakleti ko vojnik. A od vojske mladež naša beži. Uzmimo da je on sinoć rekao: „Šta veliš, Eva? Hajde. Svet je golem, A ključ od sanduka i tako je u te"... a ona, ona se malko ko nećkala: tad bi otprilike, kad sam ih omela ... kod njeg iz osvete, kod nje još ljubavi... ostalo moglo biti kako beše. RUPREHT: Mrcina jedna! Kako ta govori! Ključ od sanduka... VALTER: Mir! EVA: Zar on da beži! VALTER: Na stvar tu. Reč je o krčagu... Dokaz, dokaz da ga je razbio on, Rupreht! GOSPA MARTA: Dobro, gospodine. Prvo ću dokaz'ti da je Rupreht moj krčag razbio, a potom ću kuću da pretresem... Jedan jezik, kao svog svedoka, za svaku reč ću njegovu dovesti, i odmah bih ga redom spomenula da mi je bilo i na kraj pameti da će me ova svojim obmanuti. Al' zovnete li sad gospa Brigitu, što mu je tetka, dosta mi je ona, jer ono glavno ona će pobiti. Jer je u bašti ona, već u deset i po, paz'te, još pre no je krčag razbit, njega u raspri s Evom već zatekla; kako se priča što je on udesi

cepa od glave do pete, već ovim jednim jezikom, visoke sudije: prepuštam vama da sudite sami, RUPREHT: Ko me je...? FAJT: Sestra Brigi? RUPREHT: Ja s Evom? U bašti? GOSPA MARTA: On s njom, u bašti, u pola jedanaj'st, pre no je, ko što truća, u jedanaj'st vrata razvalio sobna: raspravljaju, čas ćućore, čas se tezmaju, kao da hoće on nešto nju da nagovori. ADAM: (za sebe) Dovraga! ðavo mi dobra želi. VALTER: Doved'te tu ženu, RUPREHT: Gospodo, molim vas: to je sve laž, to je nemoguće. ADAM: A čekaj, huljo!... Hej! Panduru! Hanfrid!... Jer u bekstvu se razbijaju krčazi... Pisaru, id'te po gospa Brigitu! FAJT: Ti obešenjače prokleti, šta radiš? Sve ću ti kosti slomiti. RUPREHT: Pa zašto? FAJT: Što ćutiš da si sa curom u bašti u deset i po već švalerisao? Što si prećuto? RUPREHT: Zašto sam prećuto? Sunca mu, pa što nije tako, oče! Ako to tetka rekne, vešajte me. A i nju, vala, za noge kraj mene. FAJT: Ali ako potvrdi... pazi se! Ti i ona krasna Eva tamo, kakvi god se pravili pred sudom, u jednu tikvu duvate. Ima još neka smrtna tajna koju ona zna, samo nekog čuva, pa tu ćuti. RUPREHT: Tajna? Kakva? FAJT: Što si se spakovo? Šta? Zašto si sinoć spakovao? RUPREHT: Stvari? FAJT: Da, kapute, čakšire i rublje; zavežljaj baš kao što ga nosi putnik? RUPREHT: Zato što moram u Utreht! Zato što u vojsku moram! Sunce jarko... Mislite da sam...? FAJT: Utreht! Da, u Utreht Požurio si da ideš u Utreht! Još prekjuče nisi znao da l' ćeš

petog ili šestog dana na put. VALTER: Znate l' vi o svem tom kešto, čikoj? FAJT:... Gospodine, neću još ništa da tvrdim. Bejah kod kuće kad se vrč razbio, a niti sam išta drugo, opet, istinu da vam reknem, primetio, kada sve dobro prosudim i vagnem, što bi mog sina moglo sumnjičiti, Uveren sasvim da je nevin, ja sam ovamo došo, kad se spor završi, da veridbu njegovu raskinem, i da srebrn lančić natrag uzmem, s dukatom zaj'dno, koji je devojci prošle jeseni dao o veridbi. A ako neko bekstvo, i izdaja pod moju sedu kosu sad ispadne, to mi je, gospodo, novo ko i vama: al' onda ñavo vrat neka mu slomi. VALTER: Nek doñe gospa Brigita, sudija Adame. ADAM: Zar vašu milost ova stvar ne zamara? Mnogo se razvukla. Kase čekaju vašu milost još, i registratura... Koliko je sati? LIHT: Baš odbi pola. ADAM: Jedanaj'st. LIHT: Ne, dvanaj'st. VALTER: Neka. ADAM: Il' ste vi, il' je vreme ludo. (Gleda na sat.) Ne bio ko sam... Jest, šta izvolite? VALTER: Ja mislim da mi... ADAM: Zaključimo? Dobro...! VALTER: Ne. Ja mislim da mi nastavimo. ADAM: Vi mislite... Opet dobro. Inače bih, sutra u devet, stvar, tako mi časti, završio na vaše zadovoljstvo. VALTER: Šta hoću, znate. ADAM: Kako naredite. Nek panduri odmah, gospodin pisaru, zovnu gospoñu Brigitu do suda. VALTER: M da mi skupo vreme uštedite. de, prihvatite se posla malo sami. (Liht odlazi.) DESETI PRIZOR Preñašnji bez Lihta. Docnije nekoliko devojaka. ADAM: (ustajući) Dotle bismo mogli, ako izvolite,

malo pružiti noge...? VALTER: Hm! Pa može. Šta htedoh reći... ADAM: Dopuštate l' i da stranke, dok gospa Brigita ne doñe...? VALTER: Šta? Stranke? ADAM: Da, pred vrata, ako vi... VALTER: (za sebe) Prokletstvo! (Glasno) Znate l' šta, sudija Adame? Dajte mi dotle jednu čašu vina. ADAM: Od svega srca. Hej! Margreta! Vi me usrećavate, milosti... Margreta! (Služavka dolazi.) SLUŽAVKA: Tu sam. ADAM: Šta želite?... Otstupite, ljudi. Francuskog?... Tamo na hodnik... Il' rajnskog? VALTER: Rajnskog. ADAM: Dobro... Dok ne zovnem, Hajde! VALTER: Kuda? ADAM: Hajd', zapečaćenog, Margreta... Šta? Napolje samo na hodnik... Ključ... Evo. VALTER: Hm! Ostan'te. ADAM: Goni, napred!... Hajd', Margreta! I masla svežeg, sira iz Limburga, i puvdene tuste guske pomeranske. VALTER: Stojte! Trenutak. Nemojte baš tako, gospodin sudija Adame. ADAM: Nos'te se dovraga, velim! Čini kako rekoh. VALTER: Je l' vi to ljude terate? ADAM: Izvol'te? VALTER: Je l' vi...? ADAM: Nek odu, ako dopustite. Samo dok gospa Brigita ne doñe. Ili možda ne...? VALTER: Hm! Kako vi hoćete. Al' da l' će se isplatiti? Zar vi mislite da će toliko trajati dok je nañu u selu? ADAM: Danas je dan za drva, gospodine. Pa žene većinom idu u šumu da nakupe granja. Lako bi moglo... RUPREHT: Tetka je kod kuće. VALTER: Kod kuće. Man'ge. RUPREHT: Sad će ona doći. VALTER: Sada će doći. Naredite vino. ADAM: (za sebe) Dovraga! VALTER: Brzo. Al' za mene molim

samo komad suva hleba, i so, ADAM: (za sebe) Trenutak samo nasamo s devojkom... (glasno) A, suv hleb! Taman! So! Ta id'te. VALTER: Da, da. ADAM: Ih, bar komad sira limburškog... Bez sira jezik ni ne zna da proceni vino. VALTER: Dobro. Komad sira, ali ništa više. ADAM: Hajd' sad. I čaršav damastni postavi. I sve ko što valja. (Služavka odlazi) To je prednost nas izvikanih neženja: što drugi škrto i brižno, sa ženom i decom svakoga dana moraju da dele, mi, s prijateljem, kad je zgoda, štedro uživamo. VALTER: Šta sam ono hteo... Kako to stekoste tu ranu, sudija? Gadna neka rupa, bogme, ta, u glavi! ADAM: Pao sam. VALTER: Pali. Hm! Tako. Kada? Sinoć? ADAM: Danas, izvin'te, jutros u pola šest, baš kada sam usto iz kreveta. VALTER: Preko čeg? ADAM: Preko... gospo'n savetniče, pravo da reknem, preko sebe sama, Glavačke tresnuh o peć. I sve do sad nikako da sam pametan zbog čega. VALTER: Nauznak ? ADAM: Kako? Nauznak ... VALTER: Il' napred? Dve su vam rane, spreda i odostrag. ADAM: Spreda i odostrag... Margareta. (Obe služavke s vinom itd. Prostiru sto i opet odlaze.) VALTER: Kako? ADAM: Prvo tako, pa ovako. Prvo o ivicu peći slubih čelo, a od peći opet nazad na pod, o koji tad još potiljak razbih, (Toči) Izvol'te. VALTER: (uzima čašu) Da ste oženjeni, još bih svako čudo, gospodin sudija, poverovo. ADAM: Što to? VALTER: E, pa duše valja, tako ste odasvuda izgrebani. ADAM: (smeje se) Ne, bogu hvala! Nisu ženski nokti. VALTER: Verujem. Još jedna prednost neženjenih. ADAM: (smejući se i dalje) Granje za svilobube što na peć metnuše,

na kraj, neka se osuši... U vaše zdravlje!... (Piju) VALTER: Pa baš danas još i vlasulju svoju čudno izgubiti! NJome biste bar pokrili rane. ADAM: Da. Zlo nikada ne dolazi samo... De... malo od masnog... mogu l'...? VALTER: Parče. Iz Limburga? ADAM: Baš pravo odande, VALTER: Al', vrag ga odno, kako se to zbilo? ADAM: Šta? VALTER: Vlasulju da ste izgubili. ADAM: Da, eto. Sedim sinoć, čitam jedan akt, a kako sam naočari nekud zametno, glavu sam u spor zagnjurio tako da mi, od sveće, vlasulja plamenom buknu, Ja pomislih da je vatra nebeska pala mi na grešnu glavu, vlasulju zgrabih, da je bacim; al' pre no što sam odvezao vrpcu, gori već kao Sodom i Gomora. Tri dlake ako još nekako spasoh. VALTER: Naopako! A druga vam u gradu? ADAM: Kod vlasuljara... Ali hajd'mo na stvar. VALTER: Ne prebrzo, sudija Adame. ADAM: Ta šta! Vreme juri. Još čašicu. Evo. (Toči) VALTER: I Lebreht... i ako taj ugursuz tačno reče... mora da je gadno pao. ADAM: Bogami! (Pije) VALTER: Ako se ta stvar, kao što se skoro plašim, ne rasplete, vama, u vašem selu, neće biti teško da po ranama pronañete krivca. (Pije.) Nirštajnsko? ADAM: Šta? VALTER: Il' dobro openhajmsko? ADAM: Nirštajn. Gle! Bogami! Vi se razumete. Iz Nirštajna, kao da sam ga doneo. VALTER: Probo sam ga pre tri godine o berbi. (Adam ponovo natoči)... Je l' vam visok prozor?... Tamo! [Tamo, parničari stoje u otvorenom hodniku ili vrsti terase] Gospa... Marta! GOSPA MARTA: Moj prozor? VALTER: Prozor, da, na onoj sobi u kojoj spava devojka? GOSPA MARTA: Soba je samo na prvom spratu, podrum pod njom, od devet stopa ne više od zemlje; al' zgoda, kad se razmotri sve dobro,

za skakanje vrlo je rñava. Jer na dve stope pred zidom je loza čardaklija što, sva čvorugava, raširila se duž čitava zida; i sam prozor još je zagradila. I vepar divlji, zubati, imo bi muke da zubma kroza nju provali. ADAM: A nit' ga je bilo. (Natoči sebi.) VALTER: Je l'? ADAM: Ta kakvi! (Pije.) VALTER: (Ruprehtu) Šta si krivcu dohvatio? Glavu? ADAM: De. VALTER: Ne. ADAM: Dajte. VALTER: Ima pola. ADAM: Da napunim. VALTER: Dosta. ADAM: Nek bude pun broj, de. VALTER: Molim vas. ADAM: Ta šta! Po pravilu pitagorejaca. (Natoči mu.) VALTER: (opet Ruprehtu) Kol'ko si ga puta lupio u glavu? ADAM: Jedan je gospod’; [Adam vezuje za trojstvo poznu simboliku, netačno pripisanu pitahorejcima, prema kojoj 1. znači demijurga stvoritelja, 2. Haotičnu materiju, a 3. kosmos.] dva je haos crni; a tri je svet. Tri čaše samo vrede. U trećoj piješ sunca s kapljicama, a nebeski svod sa ostalima. VALTER: Kol'ko puta krivca udari u glavu? Ti, Ruprehte, tebe pitam! ADAM: No, šta čekaš? Kol'kosi ga puta lupio? Govori! Gle. Bogati, da li i sam zna... Jesi li zaboravio? RUPREHT: Kvakom? ADAM: Da, znam ja čim. VALTER: Kad si ga s prozora dole udario? RUPREHT: Dvaput, gospodo! ADAM: Hulja! Tog se seća! (Pije.) VALTER: Dvaput! Mogo si ga s dva takva udarca ubiti, znaš li... RUPREHT: Da sam ga ubio... ubio. Još bih i volo. Da leži tu mrtav ispred mene, mogao bih reći, gospodo, taj je, nisam lago. ADAM: Jest, mrtav! I ja mislim. Al’ ovako... (Toči.) VALTER: Zar ga nisi mogo poznati u mraku?

RUPREHT: Nimalo, vaša milost. A i kako? ADAM: Što nisi oči bečio?... Živeli! RUPREHT: Oči bečio! I bečio sam ih. ðavo mi ih peskom zasu. ADAM: (u bradu) Peskom, nego A što bečiš oči?... Gospodine, de, nek živi što je nama drago! VALTER: ... Što je pravo, dobro i čestito. (Piju) ADAM: A sad još za svršetak, izvolite. (Toči) VALTER: Vi navraćate katkad gospa Marti, sudija Adame. Ded'te mi recite ko zalazi tamo sem Ruprehta? ADAM: Ne baš često, gospodine, molim. Ko zalazi ne umem vam reći. VALTER: Šta? Zar udovi svoga prijatelja pokojnoga katkad ne odete? ADAM: Ne, zaista vrlo retko. VALTER: Gospa Marta. Zar ste se nešto razišli s sudijom? On veli da vam više ne dolazi? GOSPA MARTA: Hm! Gospodine, razišli baš nismo. Mislim da mi je još dobar prijatelj. Al' da ga u kući često viñam, to baš: kod njega ne bih mogla pohvaliti. Devet je nedelja kako mi je bio, pa i to tek samo prolazeći. VALTER: Kako rekoste? GOSPA MARTA: Šta? VALTER: Devet nedelja...? GOSPA MARTA: Da, devet... u četvrtak deset. Došao je da mu dam seme lale i zumbula. VALTER: A nedeljom... kad ide na spahiluk? GOSPA MARTA: Da, pa... onda mi zaviri kroz prozor, meni i kćeri tek dobar dan rekne; al' odmah zatim ode svojim putem. VALTER: (za sebe) Hm! Da l' da i njega... (Pije.) Mislio sam, kad vam devojka pokatkada treba za domazluk, da i mater njenu iz zahvalnosti nekad posetite. ADAM: Kako gospodine? VALTER: Kako? Pa rekli ste da vam devojka neguje piliće kad se pobole. Zar nije i danas o tome vam kazala šta treba? GOSPA MARTA: Jest, ona to radi, gospodine. Prekjuče joj je baš poslao morku

bolesnu kući, već skoro da crkne. Lane mu je jednu spasla od zaguši, a i ovu će mu opet izlečiti: al' još nije došo da joj rekne hvala. VALTER: (zbunjeno) ... Molim, naspite mi, sudija Adame. Uspite odmah. Da još popijemo. ADAM: Na službi. Ja sam zbog tog srećan. Evo. (Natoči.) VALTER: U vašu sreću!... A sudija Adam pre il' posle već će doći. GOSPA MARTA: Mislite? Ja sumnjam. Kada bih mogla takvog vina, ko što pijete, i ko moj pokojni što je ponekada imo u podrumu, izneti roñaku, bilo bi što drugo. Ali ovako, sirota udova, nemam u kući šta da ga privuče. VALTER: Tim bolje. JEDANAESTI PRIZOR Dolazi Liht, gospa Brigita s jednom vlasuljom u ruci, služavke. Preñašnji. LIHT: Gospa Brigita, ovuda. VALTER: Pisaru Lihte, je li to ta žena? LIHT: To je gospa Brigita, milosti. VALTER: Dobro, onda da stvar zaključimo. Sklon'te, devojke, to. (Služavke odnose čaše itd.) ADAM: (za to vreme) Čuj me sad, Evice, ako mi čestito napraviš pilulu, kao što treba, svrnuću večeras kod vas na kojeg karaša. Mrcini kroz gušu mora proći sada cela, a ako ne može, neka od nje crkne. VALTER: (spazi vlasulju.) Kakvu vlasulju to gospa Brigita nosi? LIHT: Gospodine? VALTER: Kakvu ona žena vlasulju nosi? LIHT: Hm! VALTER: Šta? LIHT: Oprostite... VALTER: Hoću l' čuti? LIHT: Ako vaša milost ushte da rekne sudiji neka ženu pita, odmah će se čuti čija je vlasulja, i sve ostalo, o tom nema sumnje. VALTER:... Ja neću da znam čija je vlasulja, Otkud ona ženi? I gde ju je našla? LIHT: Žena je našla vlasulju u lozi

kod gospa Marte Rul, Nasadila se, slična gnezdu, u splet izdanaka, baš iod prozorom gde devojka spava. GOSPA MARTA: Šta? Kod mene? U lozi? VALTER: (potajno) Sudija Adame, ako poveriti mi šta imate, molim, časti suda radi, budite dobri, recite mi sada ADAM: Ja vama...? VALTER: Ne? Ništa...? ADAM: Ja, časti mi. (Zgrabi vlasulju.) VALTER: Ova vlasulja ovde nije vaša? ADAM: Ova vlasulja, gospodo, moja je! To je, sunca mu, ista ona što sam pre osam dana dao onom da je majstoru Melu odnese, u Utreht. VALTER: Kome? Šta? LIHT: Ruprehtu? RUPREHT: Meni? ADAM: Zar ti nisam, bitango, kad si u Utreht išao, pre osam dana dao tu vlasulju da je frizeru nosiš na opravku? RUPREHT: Da l' ste...? Pa da. Dali ste... ADAM: Pa zašto nisi, nitkove, predao vlasulju? Zašto nisi, kao što sam reko, predao je majstoru u radnju? RUPREHT: Što je...?... Sunce mu božije... nebesko! Ja sam predao vlasulju u radnju. Majstor Mel ju je uzo... ADAM: Predao je? A sad u lozi visi kod Martinih? Pričekaj, ñubre! Tako ne izmače. Za tim se krije neko presvlačenje, pobuna, ko zna?... Da li dopuštate da odmah samo saslušamo ženu? VALTER: Vi ste, kažete, vlasulju... ADAM: Milosti, kad onaj momak, prošloga četvrtka, poñe u Utreht volovskim kolima, svrnu i upita: „Gospodine, imate l' da se šta svrši u gradu?" Sine, rekoh ja, kad si tako dobar, dajder tu vlasulju neka se popravi... al' ne rekoh mu: idi, i kod sebe

zadrži je, niti preruši se, nit' kod Martinih je u lozi ostavi. GOSPA BRIGITA: Rupreht, gospodo, ja mislim, izvin'te, on nije bio. Jer kad sinoć poñoh na majur, priji, što se tamo teško poraña, čujem devojku, u bašti ostrag, gde grdi nekog prigušeno: čisto promukla od besa i straha. „Fuj, sram vas bilo, vi podlače jedan, šta vi to? Dalje! Zvaću odmah mater"; Ko da su Španci upali u selo. Eva! Viknem ja kroz ogradu, Eva! Šta ti je? Šta je?... I sve se umiri. De? Hoćeš reći?... „Šta hoćete, tetka?" Šta ti to radiš? pitam... „A šta radim? Je li to Rupreht?... „Ta da, jeste Rupreht. Id'te s mirom"... A ti kuvaj čaja’, [Smisao: tebi nije dobro, nisi zdrava] ... Mislim: ti se vole kao što se drugi svade. GOSPA MARTA: Onda...? RUPREHT: Onda...? VALTER: Ćut'te! Neka žena svrši. GOSPA BRIGITA: Ele, kad sam se vraćala s majura, oko ponoći biće, i baš stignem pod lipe oko bašte gospa Marte, kad šmugnu nešto kraj mene, ćelavo, na jednoj nozi s kopitom, a za njim bazdnu dim od smole, dlake i sumpora, Budi bog s nama rekoh i okrenuh uplašeno se, i vidim, duše mi, ćelu, gospodo, još kako nestaje, ko gnjilo drvo svetleć izmed lipa. RUPREHT: Šta! Nebo mu... GOSPA MARTA: Jeste l' ludi, gospa Brigi? RUPREHT: Mislite, ñavo...? LIHT: Mir! Mir! GOSPA BRIGITA: Bogami! Znam šta sam vid'la i šta osetila. VALTER: (nestrpljivo) Ženo, je l' bio ñavo, to ja neću da ispitujem, ñavo se ne tuži. Znate li šta o kom drugom, dobro; al' od toga nas krivca poštedite, LIHT: Pustite je, vaša milost, da dovrši. VALTER: To je lud svet! GOSPA BRIGITA: Dobro, kako naredite. Al' gospodin pisar Liht je svedok meni. VALTER: Šta? Vi ste svedok?

LIHT: Da, u neku ruku. VALTER: Ja, zbilja, ne znam... LIHT: Molim prepokorno da ne smetamo ženi u iskazu, Ja to ne tvrdim da je bio ñavo; al’ ono s kopitom, i ćelom, i dimom natrag, sem ako ne varam se vrlo, potpuno je tačno!... Nastavite! GOSPA BRIGITA: Kad čudeći se jutros dočuh šta se kod gospa Marte Rul desilo, te, da prokljuvim ko je njen krčag razbio i susreo me noću ukraj loze, mesto gde je skočio pretražih, nañoh u snegu trag, gospodo moja... znate li kakav sam trag u snegu našla? Desno, uvek oštro, čisto otisnuta prava ljudska noga, levo, nakaradno, trapavo zgnjavljena, golema na panj nalik konjska noga, VALTER: (ljutito) Brbljanje, ludo, prezreno... FAJT: Nije moguće, ženo! GOSPA BRIGITA: Jest, vere mi? Prvo kraj loze, tu gde je skočio. Stoji krug velik izrivena snega, ko da se krme valjalo u njemu; a stopalo i kopito odavde, pa stopalo i kopito, pa stopalo i kopito, kroz celu baštu, nekud u svet beli. ADAM: Prokletstvo!... Zar se mangup usudio, prerušen ko ñavo...? RUPREHT: Šta! Ja! LIHT: Ćut'te! Ćut'te! GOSPA BRIGITA: Kad jazavca traži, pa trag nañe šumar, ne likuje ko ja što sam. Gospodinpisaru, rekoh, jer baš uto, poslan od vas, gospodin mi priñe, gospodine, ne drž'te suñenja, osuditi krivca nećete, jer on vam sedi, nigde gore, nego baš u paklu: evo traga što je ostavio. VALTER: To ste vi sami videli? LIHT: Milosti, to o tragu potpuno je tačno. VALTER: Konjska noga? LIHT: LJudska noga, molim, al' praeter propter ko konjsko kopito. ADAM: Ja, gospodo, mislim da je stvar ozbiljna.

Mnogo je oštro sastavljenih spisa koji da ima boga ne priznaju; al' kol'ko ja znam, ñavola još nije ni jedan ateist naprosto poricb. Slučaj zaslužuje da se naročito ispita, mislim. Ja predlažem da se, pre no zaključak kakav donesemo, kod sinoda haškog raspitamo je l' sud ovlašten da prihvati da je Belzebub bio i krčag razbio. VALTER: Predlog kakav sam od vas očekivo. A šta vi, pisaru? LIHT: Vaša milost neće sinod morati zvati da presudi. Dovršite... s dopuštenjem!... iskaz, gospa Brigita, tamo; slučaj će se, mislim, kad se poveže sve, jasno pokazati. GOSPA BRIGITA: Hajd', gospodine pisaru, rekoh ja, da tragom malo poñemo, vidimo kuda je ñavo mogao umaći. „Dobro", veli on, „gospa, dobra miso; adožda ni nećemo zaobilaziti iduć gospodinsudiji Adamu". VALTER: No? I našli ste...? GOSPA BRIGITA: Prvo smo naišli, sa one strane bašte, pod lipama, na mesto gde je, sumpor ispuštajuć, ñavo na mene naleteo: na krug, kao što pseto pudljivo izmiče kad mačka frkćuć pred njim stane. VALTER: Zatim? GOSPA BRIGITA: Malo podalje, stoji spomen njegov stoji, uz drvo... strah me bi od njega. VALTER: Spomen? Kako? GOSPA BRIGITA: Kako? E, to ćete... ADAM: (za sebe) Prokleti trbuh. LIXT: Proñimo ga, molim, gospa Brigita, proñimo to, molim. VALTER: Kud, vas je, hoću da znam, trag doveo! GOSPA BRIGITA: Kud? Pa najbližim putem do vas amo, baš kao što je gospodin Liht reko VALTER: Do nas? Ovamo? GOSPA BRIGITA: Da, iduć od lipa, kmetovom livadom, pa uzduž ribnjaka, na prelaz, pa onda popreko kroz groblje, ovamo, kažem, sudiji Adamu,

VALTER: Sudiji Adamu? ADAM: Amo meni? GOSPA BRIGITA: Vama, da. RUPREHT: Pa tek neće valjda ñavo stanovati u sudu? GOSPA BRIGITA: Bogme, ne znam ja da l' on ovde stanuje; al' ovde, ne bila ko sam, on je navratio: trag odostraga ide sve do praga. ADAM: Da nije možda prošao ovuda...? GOSPA BRIGITA: Jest, il' prošao. Može biti. I to. Trag napred dalje... VALTER: Je l' bio i dalje? LIHT: Dalje, izvin'te, milosti, nema ga. GOSPA BRIGITA: Da, napred je bio put izgažen. ADAM: Izgažen. Prošo. Tako mi poštenja. Lopuža, paz'te samo, zakone je ovde pobrko. Ne bio ja ko sam, ako sve valja u registraturi. Ako mi račune, u šta ni ne sumnjam, nañuda nisu u redu, časti mi, ja ni za šta neću biti odgovoran. VALTER: Ni ja. (Za sebe) Hm! Ne znam je li bila leva, ili je desna? Jedna mu je noga... Sudija! Vašu dozu!... Bud'te dobri. ADAM: Dozu? VALTER: Dozu! Dajte! ADAM: (Lihtu) Nos'te gospo'n savetniku! VALTER: Što unaokolo? Jedan korak treba, ADAM: Već je gotovo. Dajte gospodinu, VALTER: Na uvo bih vam nešto rekao. ADAM: Možda ćemo posle priliku... VALTER: Pa dobro. (Pošto je Liht seo) Je l' te, gospodo, ima l' kog u selu kome su noge nakazne? LIHT: Hm! Pa jeste neko u Huizumu... VALTER: Tako? Ko? LIHT: Milosti, pitajte gospodin sudiju... VALTER: Sudiju Adama? ADAM: O tom ništa ne znam Deset godina služim u Huizumu, kol'ko ja znam, tu su svi zdravi i pravi, VALTER: (Lihtu) No? Koga mislite? GOSPA MARTA: Ispruž'te te noge! Šta ih zbunjeno sve pod sto trpate, da skoro misliš: da je vaš trag osto. VALTER: Čiji? Sudijin?

ADAM: Moj? Trag iza mene? Zar sam ja ñavo? Je li to kopito? (Pokazuje levu nogu,) VALTER: Vere mi. Noga je ispravna. (Potajno) Suñenje sad odmah zaključite. ADAM: Noga, kad bi ñavo takvu imo, na bal bi mogo ići i igrati, GOSPA MARTA: To i ja kažem. Gde bi gospo'n sudac... ADAM: Ta šta! Ja! VALTER: Odmah, velim, zaključite. GOSPA BRIGITA: Jedinu sumnju tek, časna gospodo stvara, rekla bih, taj ukras svečani! ADAM: Kakav svečani...? GOSPA BRIGITA: Evo, ta vlasulja! Ko vide ñavola u takvoj opremi? Zdanje; golemo, lojem natučeno, ko u dekana kada prodikuje. ADAM: Mi tu na zemlji tek ponešto znamo kakva je moda u paklu, gospoño! Kažu da obično nosi svoju kosu, Ali na zemlji, u to sam ubeñen, vlasulju stavlja na glavu, da bi se pomešao meñu honoraciore. VALTER: Bedniče! Dostojni da sa sudskog mesta sramno pred svima oteram vas. Čast suda jedino što vas zaštićuje. Zaključ'te suñenje! ADAM: Nadam se da nisam... VALTER: Nemate šta. To vi suditi nećete. ADAM: Zar vi verujete da sam ja, sudija, juče izgubio vlasulju u lozi? VALTER: Sačuvaj bože! Vaša je u vatri izgorela kao Sodom i Gomora. LIHT: Zapravo... milosti, oprostite! mačka u njegovu se juče omacila. ADAM: Čujte, gospodo, ako sam na izgled u ovom krivac, ne žur'te suviše. U pitanju mi je čast ili sramota. Ja ne shvatam, dok devojka ćuti, s kakvim me pravom vi optužujete. Sedim za sudskim stolom u Huizumu, i evo vlasulju sada na sto stavljam: onog ko tvrdi da je ona moja pred sud vrhovni u Utreht pozivam. LIHT: Hm! Ta vlasulja vam pristaje, vere mi, kao da vam je na glavi izrasla. (Stavlja mu je na glavu.) ADAM: Kleveta.

LIHT: Zar ne? ADAM: Prevelika i da ogrtač bude, kamoli vlasulja. (Ogleda se u ogledalu.) RUPREHT: Ih, što je momak ko grom! VALTER: Mir, ti tamo! GOSPA MARTA: Ih, vraški vatra sudija, pa to je! VALTER: Još jednom, il' smesta vi, il' ja stvar da svršim? ADAM: Šta zapovedate? RUPREHT: (Evi) Eva, reci, je l' on? VALTER: Kako smeš to, ti bezobrazniče! FAJT: Ćuti. ADAM: Životinjo, čekaj! Dolijaćeš RUPREHT: Ih, sila si kopito! VALTER: Hej! Pandur! FAJT: Zaveži. RUPREHT: Ček'! Danas ću te dohvatiti. Danas mi nećeš pesak pa u oči. VALTER: Zar ste tol'ko tupi, sudija...? ADAM: Milosti, dopustite mi, sad bih da presudim, VALTER: Dobro. Presudite. ADAM: Stvar je sada jasna i onaj Rupreht, mrcina, krivac je. VALTER: Dobro i to. Dalje. ADAM: Da mu se okuje vrat u gvožñe, a naspram sudije što se vladao nepristojno, da se u tamnicu vrgne, s rešetkama. Na koliko, to ću još rešiti. EVA: Ruprehta...? RUPREHT: Ja u tamnicu? EVA: U gvožñe? VALTER: Bez brige, deco,... Jeste li gotovi? ADAM: Kr čag, svejedno, platio ga il' ne, VALTER: Dobro. Suñenje je gotovo. A Rupreht nek apeluje na sud u Utrehtu. EVA: Zar on, u Utreht tek da apeluje? RUPREHT: Šta? Ja...? VALTER: ðavo ga odno, da! A dotle... EVA: A dotle...? RUPREHT: Da idem u tamnicu? EVA: I vrat u gvožñe? Zar ste i vi sudac? A on, bezobraznik, koji onde sedi, sam je bio... VALTER: Čuješ, doñavola! Ćuti! Dotle mu ni dlaka s glave... EVA: Hajd', Ruprehte! Sudija Adam razbio je krčag! RUPREHT: Ček', ti!

GOSPA MARTA: On? GOSPA BRIGITA: Taj? EVA: On, da! Na noge Ruprehte! On je kod tvoje Eve bio juče! De! Drži ga! Sad ga mlatni kako hoćeš! VALTER: (ustane) Stoj tamo! Ko tu nered... EVA: Sad svejedno! Zaslužio si gvožñe, hajd', Ruprehte! Hajd', baci ga sad sa sudiskog mesta. ADAM: Izvint'e, gospodo. (Pobegne.) EVA: De! RUPREHT: Drž' ga! EVA: Brzo! ADAM: Šta? RUPREHT: ðavo ćopavi! EVA: Jesi l' ga? RUPREHT: Sunce mu! Samo ogrtač! VALTER: Dalje! De pandura! RUPREHT: (udara ogrtač) Fljis! To je jedan. Fljis! Fljis! Fljis! Još jedan. I još jedanput. Kad nema grbače. VALTER: Ti nevaspitani!... Napravite reda!... A ti, ako se odmah ne umiriš, obistiniće se presuda o gvožñu. FAJT: Umiri se, rño nesnosna! DVANAESTI PRIZOR Preñašnji bez Adama... Svi dolaze napred. RUPREHT: Ih, Eva! Kako sam te danas gadno uvredio! Eh, neba mu, sunca mu: a juče! Ih, zlatna moja devojko, nevesto! Da li ćeš mi ikad oprostiti? EVA: (Baca se savetniku pred noge) Gospodine! Bez vas, mi smo izgubljeni! VALTER: Izgubljeni? Zašto? RUPREHT: Gospode! A šta je? EVA: Od novačenja Ruprehta spasite! Jer novaci ovi... sudija mi Adam poveri to kao tajnu... za Istočnu Indiju idu; a od trojice se odande samo jedan vraća, znate. VALTER: Šta! Za Indiju! Jesi l' ti pri sebi? EVA: Za Bantam, milosti; ne poričige to! Ovde je pismo, tajno i skriveno

uputstvo što se odnosi na vojsku, koje je vlada nedavno izdala; vidite, ja sam u sve upućena. VALTER: (Uzima pismo i čita ga.) O neviñeno lukave prevare! Pismo je laž! EVA: Laž? VALTER: Laž, jest, života mi! Pisaru Lihte, je l to, rec'te, pismo što ste iz Utrehta nedavno dobili? LIHT: Pismo! Šta! Bednik jedan! To je glupost koju je on svojom rukom sastavio!... Trupe što se novače, za službu u zemlji su odreñene; niko ni ne misli da ih šalje u Indiju, EVA: Zbilja, nikada, gospodo? VALTER: Časti mi! I za dokaz toga; ja ću otkupiti Ruprehta ako bi bilo ko što kažeš! EVA (ustane) O bože! Al' mi je zlotvor nalagao! Strašnom je brigom mučio mi srce, pa doñe, noću, da mi za Ruprehta naturi potvrdu jednu; govori da uverenje ga lažno o bolesti od svake vojne službe spasti može; pričo, uveravo, pa mi se ušunjo, da ga sastavi, u sobu: ištući od mene takve gadosti, gospodo, da to devojka i reći se stidi! GOSPA BRIGITA: O pokvarena jedna varalica! RUPREHT: Mahni se, dušo, konjskoga kopita! Da ti je krčag razbio konj pravi, ljubomorniji ne bih bio no sad. (Poljube se.) FAJT: Da šta! Poljub'te se, pomir'te, volite; a o Duhovima nek budu svatovi! LIHT: (Na prozoru) Pogledajte, molim, gde sudija Adam uz breg, niz breg, ko da s točka i vešala beži, po zimskom oranju nabija! VALTER: Šta? Je l' to sudac Adam? LIHT: Pa da, NEKOLICINA: Sad izbi na put. Gledajte. Gledajte! Kako ga vlasulja bije po plećima! VALTER: Gospodin pisaru, brzo! Vratite ga! Da od zla bežeć, u gore ne padne. Ono, sa službe svoje on je smenjen, a vas do daljnje naredbe postavljam da sudite selu; al' ako su,

ko što se nadam, sve kase u redu, na najgore ga prisiliti neću. Hajd'! Učin'te mi ljubav, vratite ga! (Liht odlazi) POSLEDNJI PRIZOR Preñašnji bez Lihta. GOSPA MARTA: Molim, čestiti gospodine, kako da u Utrehtu nañem gde je vlada? VALTER: Što, gospa Marta? GOSPA MARTA: Hm! Zašto? Ja ne znam Zar ovaj krčag da ne nañe pravde? VALTER: Jest! Oprostite, Na velikom trgu, a zasedanje je utorkom i petkom. GOSPA MARTA: E! Za osam dana eto mene tamo’ (Svi odlaze.)