LJUBOMIR TADI Povest, individuum i smrt(Hegel)1 Votes

POVEST, INDIVIDUUM I SMRT(Georg Vilhelm Fridrih Hegel, 1770-1831)

Tema smrti u Hegelovoj filozofiji javlja se 1795. godine kada je Hegel imao dvadeset pet godina. Re je o nje govom fragmentu o ljubavi. Ljubav je za njega ono najljudskije u oveku. Smru se ljudi konano ponitavaju, ali ljudski ive u svojoj deci. Tim stavom Hegel je saglasan sa Platonom iz Simpoziona (Gozbe): smrt je pobeda roda nad jedinkom, poraz pojedinanog i pobeda opteg. Smrt uvek negira linanost zarad optosti. Time je reeno da je pojedinanost konana u vremenu. ovek, po Hegelu, moe biti po individuum upravo zato to je konaan u vremenu i svestan svoje konanosti, to znai da je smrtan u strogom smislu rei. Tako je svekolika povesnost povezana sa injenicom smrti. Ljudska ili duhovna bia ljubavnici su smrti.Smrt je Hegel pojmio kaonegaciju, kao prevazilaenje. ivot, sam po sebi, iziskuje smrt kao vlastitu suprotnost. Na zgusnut nain u prvom tomu Nauke logike Hegel pie: isto bie i isto nita jesu isto. I dalje: Bie prelazi u nita i nita u bie. Njihova istina je ovo kretanje, iezavanje jednog u drugo: bivanje. Najzad, u istom delu kae:Nigde ni na nebu ni na zemlji ne postoji neto to u sebi ne bi sadravalo oboje: bie i nita Zato su bie i nebie isto. Ova misao podudara se sa onom iz Fenomenologije duha: ali ivot duha nije ivot koji se plai smrti i koji se uva pustoenja, ve onaj koji podnosi smrt i u njoj se odrava.Mo negacije stoji u sreditu Hegelove dijalektike filozofije. Ona se ispoljava uborbi,urizikui ustrepnji.Dva su povesna fenomena u kojima se na upeatljiv nain iskazuje injenica borbe. Jedan je, takorei, veni:rat,a drugi je novovremeni:revolucija.Oba fenomena predmet su Hegelovih filozofsko-politikih preokupacija, oba su zasiena smru kao svojim pratiocem. I u ratu i revoluciji smrt piruje. U shvatanju rata Hegel je Heraklitov sledbenik, a opori kritiar Kantovog venog mira. Time je pokazao da je ubeeniprotivnik mirovanja.U povesnim injenicama rata i revolucije Hegel ne vidi samo tragediju, ve se ovde tragedija, kako je rekao jedan tuma Hegelove filozofije, na udesan nain spaja sa umom.Aufhebenznai ukinuti, aein Ende machendokrajiti. Ali negacija podrazumeva iaufbewahren,sauvati, ierhalten,odrati. U optici uma smrt je neto stvarno u procesu ivota. Svoju ljudsku vrednost ovek dokazujestavljanjem ivota na kocku.U smrtnoj opasnosti proivljava se sam ivot. Stavljanje ivota nakocku znatisudelovanje a riziku i strepnji. A u njima ovek dokazuje svoju slobodu.Nasuprot tradiciji Hegelzanemaruje duu kaoprirodno odreenje koje mu slui samo kao prelaz od Ja ka samosvesti. ak autentini pojmovi psihologije: oseaji, volja i nagoni dolaze do rei jedino kao forme postojanja duha. Aduh(Geist) zauzima poasno mesto, zajedno saumom(Vernunft) u Hegelovoj filozofiji, posebno u filozofiji povesti. U judeo-hrianskoj tradiciji duh (duhovnost) se ostvaruje tek u onostranosti, a duh je tamo Bog ili sveti duh. Povesni, ovostrani svet mogao bi se shvatiti kao refleks onostranog sveta u prostorno-vremenskoj dimenziji. U Hegelovoj filozofiji, po mojem razumevanju, duh je sekularizovan pojam. On igra ulogu pokretake povesne sile, njen je subjekt. Duhovno je ono stvarno (das Geistige ist das Wirkliche). Duh je mo negacije. Kao u neemuoptemu njegovoj slubi nalaze se pojedinane strasti, nagoni i oseaji, dakle, ciljevi posebnog interesa, zadovoljavanje sebinosti. Zato postojanje sebinosti pojedinaca nema vrednosti osim ako se ne podrede nadlinim, dakle, povesnim silama, svih Dravi kao izrazu optosti. Time se delatnost pojedinaca podreuje delatnosti duha. Ili, neto drukije izraeno, ne deluje pojedinac ve deluje preko njega, kao svog orua sam duh. To je pojampovesnog individuumapreko kojega svetski duh za postizanje svojih ciljeva koristi njegova (njihova) svojstva: strast, energiju i mo predvianja. U njemu (njima), bili jaki ili slabi, otelovljen je duh vremena ili povesna nunost. U vreme bitke kod Jene, gde se tada nalazio, Hegel je video Napoleona (Napoleon Bonaparte) te je zadivljen rekao: , U stvari, divan je oseaj videti takvog individuuma, koji ovde, koncentrisan na jednoj taki, sedei na konju, osvaja svet i njime vlada.Napoleon je Hegelu bio uzor povesnog individuuma.Svetski duh, po Hegelu, deluje iza lea individuuma, a opta ideja se dri neoteena u pozadini. Tada nastupa lukavstvo uma (die List der Vemunft) koje ini da za nj strasti deluju. Pobedu svetskog duha plaaju pojedinci koji trpe kroz celu povest sveta. Hegel usvaja ilerovu (Johann Christoph Friedrich von Shiller) izreku: Svetska povest je svetski sud (Die Weitgeschichte ist das Weltgericht). bert Markuze, veliki poznavalac Hegelovog dela, nazvao je Hegelov svetski duh hipostaziranim povesnim subjektom, uporeujui ga sa stranim kalvinistikim skrivenim bogom. Trpljenje, noenje krsta na leima zatitni su znaci svetske povesti. Sa prezirom Hegel gleda na one kojima je srea cilj ivota i svrha drutva. Tako povesni individuum nije dete sree. Hegel je napisao ovu poznatu izreku: Svetska povest nije tlo sree. Periodi sree u njoj su prazni listovi.Uporedo sa ovim pesimistikim ocenama svetskepovesti, Hegelova dijalektika je protivna svakoj indolenciji koja ovekoveuje postojee. U pojmu dijalektike ugraena je intencionalnost. Tok svetske povesti dijalektika posmatra kao napredovanje u svesti o slobodi, kao ispoljavanje nagona za perfektabilnou. Utoliko je ona sledbenik prosvetiteljskog optimizma. Tako postanak oveka kao povesne egzistencije prolazi od otuenja do ukidanja otuenja u slobodi. Povesni proces pojmljen je kao povesni progres. Pojedinci, narodi, ak povesne epohe, samo su prolazni stupnjevi velikog svetsko povesnog razvitka.U drugom tomu Nauke logike Hegel je izloio vanu razliku izmeu pojma suprotnosti pojma protivrenost. Suprotnost predstavlja jedinstvo istovetnosti i razlike. Pozitivno i negativno su strane suprotnosti koje su se osamostalile. Jedno postoji ukoliko drugo ne postoji. Jedno jeste zahvaljujui nebiu drugoga. Protivrenost ne sadri samo negativno nego i ono pozitivno. Hegel e rei: ni vrline nema bez borbe. tavie, vrlina je najuzvienija, savrena borba. Ona nije samo uporeivanje sa porokom, ve je i sama po sebi suprotnost i borenje. Zlo je pozitivna negativnost, a nevinost je ravnoduna prema dobru i zlu. Slian odnos je protivrenost izmeu istine i zablude. Najzad, protivrenost je za Hegela koren svakog kretanja i ivotnosti.Kada Hegel u Fenomenologiji duhu kae: duhovni ivot se ne uasava smrti, onda u tome moemo objasniti njegovo gledite o ratovima i revoluciji. Prisustvo smrti u ratovima ini ratove ak stvaralakim agensima povesti. Kao poklonik grke Antike Hegel je pojmio polis, a zatim i Dravu i kao ratniku zajednicu, a sam rat, idui za Heraklitom, kao povesnu nunost. Zato, po Hegelu, neka pacifistika drava prestaje bili Drava i pretvara se u industrijsko ili trgovako drutvo. Otuda pacifisti, stari i novi, ne vole Hegela, a vole Kanta. Savremeni neoliberali naroito. Godine 1802, u spisu o prirodnom pravu, napisao je Hegel o ratu sledee radove koji ne odaju nikakvu dilemu: .rat uva etiko zdravlje naroda, kao to kretanje vetrova uva jezera od ustajalosti do koje bi dovelo trajno mirovanje, kao to bi trajan ili ak voni mir (doveo do ustajalosti) naroda.Uee u ratu kao fenomenu borbe pojmio je Hegel kao debatnouee u ivom. Rat i vojnika sluba predstavljaju objektivnu rtvu linog Ja, izlaganje smrtnoj opasnosti. Cilj rata je ouvanje celina (optost, naroda, Drave) negacijom neprijatelja u ratu. Sama smrt, kae Hegel mora biti hladno primljena i zadana Smrt se zadaje i prima nelino, prazno (leer) iz oblaka barutnog dima. Onaj koji odbija da rizikuje svoj ivot za Dravu gubi svojstvo graanina kao pojedinac ovek izraava opte samo ako deluje kao graanin. U ratu poinjeni zloin jeste zloin u interesu opteg, Drave. ime je i opravdan, bez obzira na to to ga Hegel naziva stanjem bespravlja, sile i sluajnosti.U Filozofiji prava on istie da izmeu drava ne postoji nikakav pretor. Kantova predstava nekog venog mira putem saveza drava koji izravnjava svaki spor, pa time onemoguuje odluku ratom, pretpostavlja saglasnost drava koja bi se zasnovala na moralnim, religioznim i drugim osnovama i obzirima, a uopte na posebnim suverenim voljama. Ali ukoliko ove posebne volje ne nau sporazum, spor drava se moe odluiti samo ratom. Takav Hegelov stav moe se objasniti samo duhom vremena u kome je iveo. Napoleova ratna osvajanja nije mogao da obuzda niko drugi do Svete Alijanse, dakle rat protiv Napoleona. Pretor u obliku Saveta bezbednosti tvorevina je naeg vremena, takoe zasienog velikim ratovima.Opis revolucije kao modernog izraza krvave borbe i smrti pokazuje poslenice iste ili apstraktne slobode delovanja na drutvenom planu kao delovanjeprotivDrave. Hegel, razume se, time opisuje Francusku revoluciju, doivljavajui je najpre kao velianstveno raanje sunca. Meutim, u drugoj svojoj etapi revolucija vie nije bila kreacija, stvaranje novoga. Pod jakobinskim terorom ona je pokazala svoju destruktivnu prirodu kada je smrt postala jedino delo opte slobode. Tada su se pojedinci suprotstavljali optem, Dravi, a za Hegela je Drava bila uzvieno bie, hod Boga u svetu. Francuska revolucija je pokuala da na zemlji ostvari hrianski ideal, ali se pod terorom dogodilo to da je apsolutna sloboda protivreila ivotu. Hegel je opisao padanje glava pod udarcima giljotine teim reima od onih kojima je opisao smrt u ratu. To je, za njega, bila najhladnija i najplia smrt koja ne znai vie od presecanja glavice kupusa ili gutljaja vode.Temasamosvestglavni je problem moda najvanijeg Hegelovog dela Fenomenologija duha. Samosvest postoji po sebi i za sebe (an und fur sich) samo kaopriznata samosvest.Samosvest znai mo koja sve razliite empirijske svesti sjedinjuje u jednoj jedinoj u kojoj dolazi do samokonstiruisanja subjekta, ali i konstituisanja objekta i stvarnosti uopte. Hegel tvrdi da samosvest mora da ukine (negira) drugu samosvest, drugo samostalno sutastvo, da bi time dobilaizvesnosto sebi kaosutastvu. Istovremeno tei i tome da ukine sebe samu,jer je to drugo ona sama. U borbi kao obliku delarnosti individuumstavlja na kocku sopstveni ivot i radi na smrti drugoga.Odnosobe samosvesti odreen je tako toborbom na ivot i smrtosvedoavaju i sebe same i jedna drugu. To Hegel nazivaborbom za presti.U Fenomenologiji duha on je dao sintezu gospodararatnikaislugeradnika.U njihovom odnosu izraena je e zapriznanjem.Ratnik je neradnik. U borbi sa gospodarem sluga-rob, kmet (Knecht) strepi pred smru. Njegova svest je ,,u tome strahu iznutra rastrojena, potpuno je u samoj sebi uzdrhtala i sve to je vrsto u njoj se zatreslo. Strah od smrti je, kako Hegel kae,apsolutni gospodar. U strahu od smrti sluga (rob) pristupa radu i radom menja svet spoljanje prirode. Tome nasuprot, rat kao oblik delarnosti ne negira spoljanju prirodu. U borbi na ivot i smrt sa gospodarem sluga (rob) je odluio da ostane u ivotu. On je izabrao ivot protiv smrti.U odeljku Fenomenologije duha gde se bavi odnosom gospodara i sluge (roba) Hegel je najpre opisao gospodstvo. Gospodar je svest koja postoji za sebe. On je samostalna svest za koju je sutina bie za sebe. Sluga (rob) je nesamostalna svestza koju je ivot sutina. U odnosu sa slugom (robom) gospodar stoji posredstvom samostalnog bia jer je rob (sluga) na to obavezan. Samostalno bie njegov je okov, od kojeg u borbi nije mogao da se odvoji i zbog toga je ostao nesamostalan. I tek u odnosu prema stvarima (stvarstvu), sluga (rob) stie svoju samostalnost. Tako gospodar jedino posredstvom sluge (roba) stoji u vezi sa stvarima. Kao samosvest sluga (rob) odnosi se negativno prema stvari i ukida je. Naime,ne unitavaje, ve je svojim nainom negacijeobraujeiliprerauje.Razlika je, dakle, u nainu negacije.Dok gospodar vlada biem sluge (roba) i dri ga u potinjenosti, rob (sluga) vlada spoljanjom prirodom. Za gospodara odnos prema stvarima predstavlja istu negaciju, uivanje u posedovanju i prisvajanju, uivanje u jelu ipiu, vlast nad dokolicom. Moglo bi se zakljuiti da u dokolici ak ratuje, barem na megdanu. Gospodar je izgubio vezu sa radom kao konkretnou i postao neradnik koji, pokoravajui slugu (roba), radnika, iskoriava plodove njegovog rada, ivei parazitski.U Hegelovom opisu samosvesti ogleda se odnos subjekta i objekta. Gospodar je priznat od druge ropske svesti. Ukidajui sebe kao samostalno bie ropska svest priznala je gospodara jednostrano, iznuivanjem,dakle, nepravedno.U analizi odnosa gospodara i sluge (roba) suoavamo se sa pitanjem da li je ispravno tumaenje Hegelovihfilozofskihkategorija terminimadrutvenih nauka? Takvo pitanje moe se uputiti najznaajnijem tumau HegeloveFenomenologije duha, Aleksandra Koevu (Alexandre Kojeve Koevnikov). Koev je, smatra Georg Armstrong Keli (Georg Armstrong Kelly), iz odnosa gospodara i sluge (roba), ilegitimno napravio sredstvo za osvetljavanje napretka u ljudskoj povesti. On se pita nije li time uinjena jednostrana socijalna interpretacija Fenomenologije duha, naroito odeljka o samosvesti. Takva socijalna interpretacija pribliava se Marksovom poimanju klasne borbe. Nataj nain bi, slino Marksu, forme ropstva mogli posmatrati kao epifenomene proizvodnih odnosa. Slinu primedbu ovaj filozof upuuje i Donu (Jovanu) Plamencu (John Plamenatz) koji je u svojim analizama Hegelovog dela doao do zakljuka da budunost pripada slugi (robu) ije odreenje se sastoji u tome da stvori jednu zajednicu u kojoj svako svakome odaje priznanje, zajednicu u kojoj duh dospeva do svojega cilja i postie zadovoljenje. Kritiar se, meutim, pita: gde je to Hegel rekao? Nasuprot Koevu i Plamencu on smatra da je Hegel morao fenomenoloki videtiJakao idealan tip, akolektivno samo u smislu egzemplarnog. Istina, Hegel umnu zajednicu vidi kao jedinstvo slobode i poretka. Zajedniki duh postaje stvarnost tek kada um postigne intersubjektivnost i pree u duh. Gospodstvo i ropstvo samo su jedan momenat samosvesti koji se preneseno tumai na drutvo, a eksplicitno poseduje istorijsko grananje. To da scena ipak predstavlja isto socijalni fenomen, smatra ovaj kritiar, jednostrano je gledite kome je potrebna korektura. On zastupa tezu da se jedno primereno shvatanje gospodstva i ropstva mora posmatrati iz tri ugla koja su jednako vana i mogu se uzajamno proimati. Jedan je socijalni o kome je Koev dao zaslepljujuu predstavu. Drugi posmatra menljivi obrazac gospodstva isluenja unutar individualnog Ja. Trei onda stapa oba procesa: unutranje posledice u spoljanje, u borbi za priznanje otpoete konfrontacije sebe idrugoga, drugoga i sebe. Na datom stepenu istorije, u spoljanjoj socijalnoj realnosti, postoje robovi i gospodari. U unutranjosti svesti svaki ovek poseduje uvezi sa samim sobom sposobnosti ropstva i gospodstva i mui se da ih dovede do saglasnosti. Napetosti svog postojanja ovek prenosi na svet onih koji su sa njim i u tom kretanju okree se samom sebi. Koevljev kritiar tvrdi da je problem gospodstva i ropstva uglavnom u sutini platonski (Platonova paralela borbe u dravi i borbe u dui) poto je, pritom, re o prvobitnom jazu u povesti drutva i istoriji Ja. Dva poetna Ja, ija borba vodi gospodstvu i ropstvu, upleteni su i ujednoj borbi sa samim sobom. Gospodstvo i ropstvo nastaju kako unutar Ja, tako i u povesti drutva.Kao potvrdu svoga stava Keli navodi jedno mesto iz Fihteovih (Johann Gottlieb Fichte) Priloga za opravdanje sudova publike o Francuskoj revoluciji. Fihte je pisao: Otkako smo roeni (um) nam namee dugotrajan strahovit dvoboj za slobodu ili ropstvo. Ako ti nadvlada, kae nam on, to u ja hteti da budem tvoj rob. Ja u ti moi biti vrlo upotrebljiv sluga. No ja uvek ostajem nevoljni sluga, a im olaka moj jaram, pobuniu se protiv svoga gospodara i pobednika. Ali ako te ja nadvladam, onda u te psovati i obesastiti i pod noge staviti. Poto mi nizata ne moe biti koristan, to u ja po pravu osvajaa pokuati da te sasvim unitim. Navodei ovo mesto iz, kako kae, Fihteovog zapaljivog teksta protiv nemakih Berkovaca, Keli primeuje da onovremene asocijacije o gospodstvu i ropstvu ne mogu biti shvaene bez ilustracija s druge strane Rajne. Keli pritom upozorava da je Fihte metaforu gospodar-sluga preuzeo od francuskog istoriara Marmontela (Jean-Francois Marmontel), saradnika Didroove (Denis Diderot) Enciklopedije.Iz izloenog postaje vidljivo da Kelijeva kritika Koevljevog tumaenja odnosa gospodstva i sluenja (ropstva) ima svrhu da prizna znaaj Koevljeve teze, ali da, sa kursom na Platona i Fihtea, koriguje njenu jednostranost.Herbertu Markuzeu kao da ne smeta prevoenje filozofskih pojmova u oblast drutvene teorije. On, posle iscrpne i sveobuhvatne analize Hegelovog filozofskog dela, pie: Prelaz sa filozofije na oblast drave i drutva bio je sastavni unutranji dio Hegelovog sistema. Njegove osnovne filozofske ideje ostvarile su se u osobitom povijesnom obliku to su ga poprimili drava i drutvo, i taj oblik je dobio sredinju vanost za jedan novi teorijski interes,filozofija je na taj nain prela u drutvenu teoriju(podvukao Lj. T.). Poslednja poglavlja svoje knjige Markuze posveuje ovom prelazu zadravajui se posebno na Marksovom pojmu otuenog rada, a zatim na idejama pozitivizma i sociologije Ogista Konta (Auguste Comte), Lorenca fon tajna (Lorenz von Stein) i sl.Markuze pokazuje povezanost temeljnih ideja Hegelove Fenomenologije duha sa Marksovim analizama otuenog rada koji gospodari, u oblikurobe,nad radnikom. Ovde nije mesto za raspravljanje o ostalim aspektima prelaze filozofije u drutvenu teoriju. Moda je jedino vredno napomene da Markuze, iako to izriito ne kae, po meni ipak pretpostavlja da je sa Hegelovom dijalektikom filozofijadovrilasvoje delo i svojom umnom kritikom omoguila ne samo prelaz u drutvenu teoriju, ve i sam razvitak drutvene teorije.Tema smrti prisutna je tokom svekolikog Hegelovog intelektualnog razvitka i, kao to je reeno, sastavni je deo njegove dijalektike negativiteta. Posebno je interesantno pitanje odnosa Hegela prema religiji i teologiji, naroito u vezi sa njegovim shvatanjima povesti i politike. Uvodei problematiku smrti u svoju filozofiju Hegel je stvorio mogunost pretvaranja celokupne filozofije u antropologiju, a time i utanatologiju.Ta teza je na viestruk nain izloena u Koevljevoj interpretaciji, posebno u stavu da Hegel prihvata judeo-hrianstvo samo u laicizovanom i (ak) ateistikom obliku. Otuda je za Hegeladuhprisutan u delatnostisvetovnog oveka. Duh je ovek u svetu smrtan ovek. Posle smrti nema ivota. Time je Hegel porekao ivot utranscendenciji, ali je zato boanske atribute dao Dravi i borbi za Dravu i oko Drave. U svojim predavanjima iz filozofije povesti Hegel podsea a religiozna istina sadri stav da svet nije izvrgnut sluaju, ve da neko provienje vlada svetom. Ali to je tvrdio i stari grki, paganski filozof Anaksagora kada je kazao da Nus (um) vlada svetom. Tu Anaksagorinu misao Hegel je i sam isticao. Ako je Bog, po Hegelu, najkonkretnija odredba uma, filozofija, poimajui taj boji plan, njega prenosi u povest, shvaenu kaoteodikeju.Boji plan na zemlji ostvaruje Drava, simbol Optosti, jer je Drava boanska ideja kako ona postoji na zemlji, hod Boga u svetu je da Drava jest. Kategorijom povesnosti Hegel je prekinuo statiko i mehanistiko gledite ooveku i njegovom ivotu, ali je porekao i neposredovane religiozne predstave ooveku. Dovoljno je o tome da se proita paragraf 270 njegove Filozofije prava u kome Hegel opirno pie oodnosu Drave i religije.Ako se na Hegelovu filozofiju gleda oima savremenog oveka koji se gnua ratova i revolucije irtavakoji oni izazivaju (i iziskuju!), onda Hegelovo opravdanje rata podrazumeva i opravdanje viestrukih patnji i nepravdi u svetu. Uvek e se postavljati pitanje: da li jenuanprolaz kroz veliko zlo da bi ovek dospeo do jednog vieg dobra? Mora li svaki napredak biti plaen bolom i nesreom,neprirodnom ovekovom smru!Ali Hegel je i za svoje, kao i zanae vremerealistiki prikazao rat (donekle i revoluciju) kao normalno stanje jednogantagonistikogdrutva. Samo izNitaovek moe postati ovekom. Izvor i poetak ljudske stvarnosti jeste Nita ili, hegelovski reeno, mo negativnosti. U Predavanjima iz 1805/06, koje je drao u isto vreme kada je pisao Fenomenologiju duha, Hegel je izgovorio ove, naizgled zastraujue rei: ovek je ona no, ono prazno Nita koji sadri sve u svojoj nepodeljenoj jednostavnosti: bogatstvo beskrajnog mnotva predstava,slika, od kojih mu nijedna ne dolazi jasno u svest, ili koje /jo/ ne postoje kao stvarno sadanje U fantazmagorinim predstavama svuda naokolo vlada no: tada se odjednom ukae ovde raskrvavljena glava, onda neka druga bela prilika, i one, isto tako, najednom ieznu. To je ona no koju opaamo kada jednog oveka gledamo u oi: u no koja postaje strana i /tada/ nam se pokazuje no sveta.Iz svoje noi, praznog Nita i strane noi sveta oveku je poveu njegovom dosueno da porekne svoje puko postojanje gledajui stvarnosti u oi. U toj stvarnosti krije se ono do ega je Hegelu stalo: ostvarenje ljudske mogunosti. Kroz stvaralaku delatnost iz koje mogu ponii dela ljudske kulture ovek ponitava ono to jest stvarajui ono to jo nije.Kao da je Njego u poast heraklitovsko-hegelovske dijalektike napisao u Lui mikrokozma ove stihove:Nau sferu da no ne polazi,bil ovako lice neba sjalo?Bez ostrijeh zubah lene zime,bil toplote blagost poznavali?Njego, istina, peva o suprotnostima u prirodi, a Hegel filozofira o onima u povesti. Zato stihove valja shvatiti kao metaforu.(Ljuba Tadi, Zagonetka smrti, str. 127- 138, Filip Vinji, Beograd, 2003)