Hegel (Skripta)

8/14/2019 Hegel (Skripta)

1/25

Nemaka klasina filozofija - Hegel

HEGELIVOT I SPISI

GEORG VILHELM FRIDRIH HEGEL roen je u tutgartu 27. avgusta l770. godine. Otac mu je bio viifinansijski inovnik. Osnovnu kolu i gimnaziju svrio je Hegel u svome rodnom mestu, bio je uvek odlian ak, ali nijespadao u "uda od dece", kao Lajbnic i eling. Od uitelja u gimnaziji na Hegela je imao uticaja jedino Lefler, koji mu

je bio i privatni uitelj. Interesantno je spomenuti da je petnaestogodinji deko Hegel povodom smrti ovog svoguitelja zapisao, ". . . On je bio najpoteniji i najnepartajiniji ovek . . . On je poznavao vrednost nauka i utehu koju

nam one u raznim sluajevima pruaju . . . Malo ih je, koji su poznavali njegove zasluge . . ." U gimnaziji Hegel jenaroitu panju obraao klasinim piscima, u zadacima se pokazivao bolji majstor nego u govoru. Tema njegovematurantske besede bila je: "Zlo stanje umetnosti i nauka kod Turaka". Kao gimnazist viih razreda Hegel ne pokazujenikakvog interesa za nemaku literaturu njegovog vremena, mesto ilera i Lesinga on ita Sofijin put od Memela uSaksonsku,jedan bedan roman u est svezaka. Kad je openhauer iz Rozenkrancove biografije o Hegelu doznao za ovaj

poslednji fakt, on je triumfujui pisao jednome svome ueniku, da je njegova lektira u gimnaziji bio Homer, dok jeHegel itao Sofijino putovanje . . . Godine l788. Hegel je stupio u internat teolokog seminara u Tibingenu, gde je ostao

pet gadina. Dve prve godine studirao je filozofske nauke i promoviran je za magistra filozofije (branei pri tome temu"O granici dunosti", koja mu je bila zadata), tri ostale teoloke nauke, pri svretku kojih je postao kandidat teologije.Kao student Hegel se prvi put upoznao sa Kantovim spisima, osim toga treba spomenuti, da je bio vatren pristalicafrancuske revolucije i lan republikanskog studentskog kluba. Iako je voleo veselo drutvo, nije se odavao akimekscesima, nosio se nemarno i imao je neega starakog u svojim manirima. Po Hegelovu budunost od naroitog jeznaaja spomenuti njegovo prijateljstvo sa pesnikom Helderlinom i elingom, koji su takoe bili lanovi bogoslovskog

internata u Tibingenu.Po zavretku univerzitetskih studija Hegel se vraa kui u tutgart, gde ostaje neko vreme, Kako nije imaopotrebnih osobina za svetenika, a eleo je da postane naunik, to se odluio na akademsku karijeru. Spor i bezdovoljno materijalnih sredstava, morao se, da bi taj cilj postigao, latiti istog sredstva koga i Kant i Fihte, postati domaiuitelj. itavih sedam godina Hegel je proveo kao domai uitelj, i to tri godine u Bernu u vajcarskoj i etiri uFrankfurtu na Majni. U Bernu je bio u uvenoj aristokratskoj kui tajgera, gde je imao prilike da izblie upozna

bernsko vie drutvo i tadanje oligarhijsko ureenje bernske drave. Za vreme ovog boravljenja u Bernu, Hegel studiraizblie Kantove spise iz oblasti praktine filozofije, Fihteovu "novu doktrinu" i spise elingove, s kojim stoji u stalnoj

prepisci i iji je on revnosan uenik (eling je bio mlai od Hegela za pet godina, ali je mnogo ranije poeo pisati idoao je ranije do slave). U isto doba Hegel studira i ilerove estetike spise. Poetkom l797. Hegel se preselio uFrankfurt i tu postao, po preporuci pesnika Helderlina, domai uitelj u kui Gogela. Hegel je bio neposredni svedoknesrene ljubavi Helderlinove sa enom trgovca Gontarda, u ijoj je kui Helderlin bio domai uitelj, i nesrenomHelderlinu (koji je naskoro zatim poludeo) saveti jednog takvog "oveka od razuma", kao to je bio Hegel, nisu nita

pomogli. U Frankfurtu Hegel je ve doao do nekih osnovnih ideja svoga filozofskog sistema, i pokuao da im daliterarnu formu (taj je rukopis publikovao docnije Rozenkranc). Poetkom l799. godine umro je Hegelov otac, i Hegelje kao svoj deo naslea (on je imao jo jednog brata i sestru) dobio oko tri hiljade forinti. Sa ovim novcem on je vemogao pomiljati da otpone akademsku karijeru, ali su prole jo pune dve godine dok je ostvario ovu svoju nameru.

Poetkom l80l. naime, Hegel je, posredovanjem elingovim, postao privatni docent na univerzitetu u Jeni,tadanjem sreditu nemake filozofije. Sa svojim habilitacionim spisom "O putanjama planeta" Hegel meutim nijeimao sree, hotei dijalektiki da shvati zakone planetskih kretanja, Hegel dolazi do zakljuka da je dotadanji prazni

prostor izmeu Marsa i Jupitera logiki nuan, dok je, meutim, na osam meseci pre ovog Hegelovog spisa vepronaen prvi planetoid izmeu Marsa i Jupitera. U Jeni Hegel je zajedno sa elingom izdavao "Kritiki urnal zafilozofiju", u kome su izali nekoliki njegovi lanci. Predavanja je drao o logici, metafizici i prirodnom pravu, a

predavao je jednog semestra i matematiku. Godine l805. postao je vanredni profesor i kao takav vodio se u Jeni sve dol808: godine, mada je Jenu napustio ve l806. U Jeni se Hegel potpuno emancipovao od elinga, i izradio prvo svojeveliko delo,Fenomenologiju duha. Ovo je delo Hegel zavrio u pono uvene bitke na Jeni (u oktobru l806.), kojom je

Pruska podlegla Napoleonu, sam Hegel bio je opljakan od francuskih vojnika, i da mu Gete nije pritekao u pomo,ostao bi bez hleba. Pri tampanju Fenomenologije duhaprvi put se javlja Hegelov raniji jenski kolega Nitamer kao

prijatelj njegov, jer on garantuje izdavau da e nedovren rukopis biti na vreme dovren. Uskoro zatim Nitamer seponovo javlja kao prijatelj Hegelov (u Nitameru je Hegel naao jednog retkog prijatelja), nalazi mu mesto za urednikazvaninog lista u Bambergu (u Bavarskoj), gde je Hegel ostao do oktobra l808, kada mu je Nitamer, postavi naelnik u

bavarskom ministarstvu prosvete, izradio mesto direktora gimnazije u Nirnbergu, gde je Hegel u etiri via razredapredavao filozofsku propedevtiku, i gde je punih osam godina ostao. Hegel je bio strog direktor i jednu bednu koluuzdigao do ureenog zavoda. Pored svih kolskih poslova Hegel je ipak naao vremena da u Nirnbergu napie svojenajvanije, najapstraktnije i najtee delo, Veliku logiku utri sveske. U Nirnbergu se Hegel i oenio, i to erkom jednog

barona, dvaestogodinjom Marijom Tuher (dok je Hegelu bila 4l godina), i smatrao je, da je njegova uloga u svetuzavrena zvanjem koje ima i enom koju je dobio, i ne sanjajui o buduoj svetskoj slavi svojoj.

Prva etapa na putu slave bio je za Hegela Hajdelberg, gde je l8l6. posredovanjem njegovog docnijeg uenika,profesora teologije Karla Dauba, postao profesor filozofije. U Hajdelbergu Hegel je stekao prve svoje uenike, Iksila,

jednog Rusa, kome je Hegel pretskazao veliku budunost Rusije, Hinriksa i Karovea. U hajdelberku periodu pada iprvo poznanstvo Hegelovo sa francuskim filozofom Viktorom Kuzenom. U Hajdelbergu Hegel je dovrio i izdao treesvoje veliko delo, Enciklopediju filozofskih nauka. Ovo delo, kao i ranija, privukla su panju pruskih vladajuihkrugova na Hegela, i uveni pruski ministar prosvete Altentajn lino se bio angaovao da dovede Hegela za profesora

34


2/25


filozofije u Berlin. Hegel je svoje ranije miljenje o Pruskoj (militaristika drava bez nauke i umetnosti) promenio,nova era pruske regeneracije, era prosveenog konzervatizma, nala je u njemu svoga potovaoca i branioca.

Godine l8l7. u oktobru Hegel je otpoeo svoja slavna predavanja u Berlinu. U svome uvodnom predavanju Hegelje rekao da je nemakom narodu dodeljeno da svetu vatru filozofije sauva i preda potomstvu, da u pruskoj dravi poredsvetovnog treba da se samostalno razvije i slobodno carstvo misli. U poetku predavanja Hegelova u Berlinu nisu

privlaila nikakvu panju, ali malo-pomalo o njima se poelo govoriti, sam je Hegel proirivao obim svojih predavanja(pridola su predavanja o filozofiji religije i filozofiji istorije), i u toku od 3-4 godine Hegelova filozofija postala je

opte poznatom i stekla dosta pristalica (Marhajneke, Hans, Hening, Mihelet i dr.). Hegel je stekao uticaj u samomministarstvu prosvete, i uskoro filozofske katedre na pruskim univerzitetima dospele su u ruke njegovih uenika.Poetkom l827. osnovan je, uz sudelovanje Hegelovo, kritiki urnal Jalzrbucher fur wissenschaftliche Kritik,prekokoga je Hegelova kola za itavih dvadeset godina vrila presudan uticaj u duhovnom ivotu Pruske. Treba spomenuti itri velika puta Hegelova u inostranstvo, koja je preduzeo uz pomo ministarstva prosvete. Godine l822. putovao je uBrisel, l824. u Be (gde mu se naroito dopala talijanska opera) i l827. u Pariz. Ovaj put u Pariz Hegel je preduzeo i nanavaljivanje Kuzenovo, koji se hteo oduiti Hegelu za uinjenu ljubaznost njegovu priiikom estomesenog boravljenjaKuzenovog u Berlinu l825., kad je Hegel pripomogao te je Kuzen osloboen policijskog zatvora u koji je, kao

proglaeni "demagog", bio zapao. Kuzen je smatrao Hegela jo ranije za svoga prijatelja, posvetio mu je treu sveskusvoga prevoda Platona, i njemu i elingu posvetio je svoje izdanje Proklovog komentara o Platonovom Parmenidu("amicis et magistris, philosophiae praesentis dueibus" glasila je posveta Kuzenova). Osim toga Kuzen je, naroito po

povratku svome iz Berlina, drao predavanja o filozofiji Hegelovoj u Parizu i mnogo doprineo irenju hegelijanizmavan Nemake. U Parizu, gde je ostao dva meseca, Hegel se nije oseao tako dobro kao u Beu, za njega je Pariz bio

suvie velika varo. U povratku iz Pariza Hegel se svratio u Vajmar, gde se poslednji put video sa Geteom, kome jeHegel bio i po tome jako u volji, to je branio njegovu teoriju boja. Godine l829/30. Hegel je bio rektor Berlinskoguniverziteta i kao rektor drao je dva govora. Umro je l4. novembra l83l., od kolere, koja je tada vladala u Berlinu.Sprovod mu je bio velianstven, uenici su se teili time to su takvog oveka imali u svojoj sredini, to su od njegamogli da ue, to su s njim mogli da budu u linom dodiru.

Hegel je bio nesumnjivo genijalan ovek, i po dubini i originalnosti svojih ideja, i po mnogobrojnosti dela ukojima. je te ideje razradio i primenio na razne oblasti. Hegel je bio enciklopedijski obrazovan filozof, i samo time bio

je u stanju da da jedan tako razraen filozofski sistem, kakav se nije javio ni pre ni posle njega. Kako dubina njegovihideja, tako i jedinstvo njegovog sistema, pored bogatstva njegovog, ine naroitu dra toga sistema, i nije nikakvo udo,to je Hegel za svoje uenike imao znatne ljude u pravom smislu te rei. Njegov je uticaj bio ogroman, univerzalan, taj

je uticaj jedno vreme bio takav i toliki, kakav nije imao moda ni ranije ni docnije nijedan drugi mislilac (izuzevAristotela). Linost Hegelova sva je koncentrisana u njegovom sistemu, to je jedna od onih retkih linosti kojima jesaznanje prava strast. Najlepi opis Hegelove linosti i njegovog naina predavanja dao je Hegelov dugogodinji uenik

estetiar Hoto: "Prvi utisak lica nikada neu zaboraviti Sve su crte visile tromo i umorno, ali nikakva ruea strast, vecela prolost jednog miljenja, koje je dan i no utei radilo, ogledala se u njima". "Kad sam ga posle nekoliko dana nakatedri video, nisam se mogao odmah nai ni u nainu njegovog predavanja ni u unutranjem toku njegovih misli . . .Kao to su najstariji proroci, to su se vie borili sa jezikom, utoliko jezgrovitije iznosili ono to su u unutranjoj borbisavladali, tako se i on borio i pobeivao u tekoj konciznosti. Ve u poetku zastajao je, itajui ponovo poinjao, opetzastajao, zatim govorio i razmiljao, i kad je izgledalo da je zgodne rei zauvek nestalo, ona se ba onda pojavljivala,izgledala je obina, a bila je do nepodraavanja zgodna, neupotrebljavana pa ipak jedino upotrebljiva".

Spisi Hegelovi su mnogobrojni. Osim toga treba spomenuti i Hegelovu recenziju tree sveske Jakobijevih dela,koja je izala l8l7.

UVOD U SISTEM I DIJALEKIKA METODAHegelov sistem je sistem apsolutnog idealizma. On proizlazi direktno iz elingovog sistema, ali predstavlja na

neki nain sintezu elingovog i Fihteovog sistema. Po elingu idealno i realno su identini, po Fihteu idealno je ono to

je prvobitno. Po Hegelovom sistemu pak idealno ili duh ima primat nad realnim ili prirodom, i priroda predstavlja samojedan prolazan stupanj u razviu duha. Jo je u jednoj taki Hegel blii Fihteu nego elingu, u filozofskoj metodi.Njegova dijalektika metoda je Fihteova metoda suprotnosti (trojna metoda teze, antiteze i sinteze), samo to je Hegeltu metodu shvatio dublje i na originalan nain. Fihteova metoda suprotnosti postaje kod Hegela u isto dobametodom protivrenosti i metodotn razvia. Hegel naime dri da, je suprotnost prvobitno nunim nainom u istodoba i protivrenost. Ovim se tvrenjem Hegel razlikuje od svih ranijih racionalista, izuzevi moda Heraklita, i stoji,moe se rei, u tom pogledu usamljen. On tvrdi, da stav identiteta i stav protivrenosti nisu osnovni zakonimiljenja; ve da miljenje u osnovi ne samo to moe nego i mora zamisliti jedinstvo suprotnosti iliprotivrenast.S druge strane, opet protivrenost teze i antiteze mora da se izbegne. To izbegavanje protivrenosti

jeste stavljanje neeg novog, stavljanje jedinstva teze i antiteze - njihove sinteze. Ali kako svaki stupanjapsolutnog sadri u sebi i svoju suprotnost, to sintezom dobiveno jedinstvo teze i antiteze postaje novom tezom,koja sebi nasuprot stavlja novu antitezu, a ova suprotnost predstavlja novu protivrenost, koja mora da seizbegne novom sintezom, ova pak postaje novom tezom itd., dok se ne doe do stupnja pojma, koji predstavlja

jedinstva bez suprotnosti ili poslednju, razreenu, zavrnu protivrenost. Stavljanje antiteze nasuprot tezi jestenegativna strana dijalektike, a razreavanje tako stavljene protivrenosti sintezom jeste njena pozitivna strana.Negativna i pozitivna strana dijalektike sainjavaju um, tj. mo stavljanja i razreavanja protivrenosti. Razum

je pak mo koja ostaje pri istoj suprotnosti, koja nije sposobna da suprotne odredbe shvati ujedno, za kojusuprotne odredbe ostaju odvojene odredbe, odredbe koje nemaju nikakve veze meu sobom.

35


3/25


Pomou dijalektike metode idealno se razvija u mnoinu svojih momemata. Skup svih tih momenata iniapsotutno bie. Po Hegelovoj koncepciji apsolutno bie ima raznolikost i mnoinu u sebi samom, to su njegoveimanentne odredbe. Ovim se apsolutno Hegelovo razlikuje od apsolutnog elingovog. Po Hegelu, kod elinga jeapsolutno bie kao iz pitolja izbaeno, ono je no u kojoj su sve krave crne. Po Hegelovom sistemu sve se svodi na toda se apsolutno shvati ne samo kao supstancija, ve kao subjekt, ne samo kao neto neodreeno, nego kao neto tosamo sebe iz te neodreenosti unutranjim razviem odreuje.

Apsolutno se bie po Hegelu nalazi u tri osnovna svoja stupnja, kao apsolutna ideja, kao priroda i kao duh.

Apsolutna ideja je ideja u uem smislu ili ideja po sebi, priroda predstavlja ideju van sebe, a duh ideju za sebe i kodsebe, sve tri zajedno ine apsolutno bie.Stupnjevi apsolutnoga predstavljeni su u sledeoj shemi:

I.ApsolutnoI.IdejaII.PrirodaIII. Duh

Ideju po sebi posmatra "Logika", prvi deo Hegelovog sistema, drugi je deo toga sistema, "Filozofija prirode", atrei "Filozofija duha". Meutim, pre nego to Hegel prelazi na svoj sistem, on hoe i posebno da obrazloi stanovitena osnovu kojeg je mogue apsolutno saznanje. On to ini u Fenomenologiji duha, koja predstavlja neku vrstu teorijesaznanja hegelijanizma, ali ona nije ni ista teorija saznanja niti psihologija saznanja, nego obuhvata u isto doba oboje,a u malome i filozofiju duha. Hegel se dockan razvio, stoga ovo delo njegovo predstavlja produkt jo nezrelog duha(njegov je stil zamren i mnogi stavovi jedva su razumljivi).

FENOMENOLOGIJA DUHAU Fenomenologiji duha Hegel hoe da pokae, da je samo apstraktno saznanje u istom pojmu pravo saznanje, da

u njemu subjekt i objekt saznanja padaju ujedno, da na tom stupnju svest dostie sposobnost apsolutnog saznanja. Da jeto tako i da svest nunim nainom mora da doe u svome razviu do tog najviseg stupnja, Hegel to pokazuje

primenjujui na razvie stupnjeva svesti dijalektiku metodu, tj. on pokazuje, da svaki nii stupanj svesti mora sebe danegira, ime se svest penje na vii stupanj, sve dok ne doe do najvieg. Po Hegelu postoje tri glavna stupnja u tomerazviu svesti: l.stupanj predmetne svesti, 2.samosvesti, i3. uma.Na prvom stupnju svest veruje u objekt kao u netorazlino od nje. Na drugom stupnju svest postaje svesna toga da je ona ono to stavlja objekte. Na treem stupnju svest

postaje svesna toga da je ona ono to je identino sa objektima.Predmetna svest za sebe ima opet tri stupnja: l. ulna svest ("ulna izvesnosth"), 2. opaajna svest, i 3. razum.

ulna svest veruje neposredno u realitet pojedinano opaenog sadraja, odnosno ona misli, da su ulni kvaliteti samikao takvi objekti, i to objekti, kojima je sasvim ravnoduno da li ih neko opaa ili ne. Time to ulna svest veruje samou egzistenciju neposredno datoga, ona veruje samo u egzistenciju pojedinanoga. Meutim, na ovom stupnju naa svest

ne moe da ostane, jer ulna svest sama sebe unitava. Time to ulna svest tvrdi, sad je podne, ovde je drvo, itd., amesto podne nastaje pono, mesto drveta kua, pretvara se sad u svako sad, ovde u svako ovde, i na mesto pojedinanog

javlja se opte.Na taj nain ulna svest prelazi u opaajnu, ulni predmet postaje stvar sa osobinama. Meutim, svestne ostaje ni na tom stanovitu, zato to dolazi pitanje, ta je stvar? Stvar ima izvesne osobine, je li ona suma osobina ilinije? Ako je stvar suma osobina, onda nema stvari, ako je pak razlina od osobina, ona onda nije stvar koja ima osobine.Dalje, svest mora da zamisli razne stvari, koje se nalaze u vezi meusobom, mora da zamisli bitne i nebitne oznakestvari, ija je razlika relativna. Da bi se izbegle ove protivrenosti, svest mora da zamisli stvar kao neto to je uslovosobina. Time se pak stvar pretvara u sutinu (u ono to uslovljava osobine), sad se stvar predstavlja kao snaga, aosobine kao manifestacija snage. Na ovom stupnju mi smo u sferi razuma, poto je razum mo koja, traei slinosti irazlike meu stvarima, objanjava stvar.

Ali na ovome stupnju razuma naa svest ne moe da ostane. Mi moemo naime da shvatimo odnos meu silom imanifestacijama njenim samo kao odnos zakona, snaga je vezana sa svojom manifestacijom zakonom, zakon je ono toini bie snage. Meutim, zakon je neto to pripada samoj svesti, neto to se da samo pojmiti a ne i opaziti, on jeono to je natutno u ulnome. Shvatajui zakon, svest, dakle, shvata samu sebe, i izdie se time na stupanjsamosvesti. Prelazei opet tri specijalna stupnja, samosvest se pretvara u um, iji se stupnjevi razvia vie neograniavaju na individualni, ngo obuhvataju i kolektivni duh.

Stupnjevi uma, koji prethode apsolutnom znanju kao zavrnom stupnju u razvitku duha, po Hegelu su, umna svest,moralnost i religija (iji su specijalni stupnjevi prirodna religija, umetnika religija u kome je obuhvaena i umetnost - iotkrivena religija.). Religija sainjava neposredni predstupanj apsolutnog znanja, i to kao otkrivena religija (jer se uovoj sadrina apsolutnog znanja javlja u obliku neega nametnutog, spolja otkrivenog, u obliku vere, ne u obliku znanjai izvesnosti). Na taj nain Hegel, unoenjem stupnjeva razvia kolektivnog duha, dovodi individualni duh do najviegstupnja njegovog, do saznanja u istom pojmu, u kome miljenje i bie padaju ujedno. Ovaj identitet miljenja i bia

postaje osnov celokupnog sistema Hegelovog, u prvom reduLogike.

LOGIKAPostoje tri razna Hegelova spisa o logici, od kojih se svaki mora zasebno studirati. To je prvo njegova velika

Logika u 3 sveake, od kojih prva ima dva izdanja (u izdanju celokupnih dela pretampano je drugo). Dalje postoji"Logika" uEnciklopediji filozofskih nauka (to je tzv. ericiklopeclijska Logika) u tri Hegelova izdanja (naravno glavno je

poslednje). Osim toga Hegelova se logika nalazi i u treoj formi, kao enciklopedijska "Logika" sa dodacima (izHegelovih predavanja) kojih nema u izdanjima Enciklopedije izalim za Hegelova ivota. Pri studiji Hegelove Logike

36


4/25


najbolje je poeti sa kakvim Hegelovim pristalicom, koji izlae njegovu logiku, najbolji je za to Kun Fieer, koji samo unekim takama (ne sreno) odstupa od Hegela. Jer Fier na vrlo elegantan, svetao nain izlae teke Hegelove stvari, iomoguuje da se na lak nain ue u sama Hegelova izlaganja. Meutim Fierom se dobija samo spoljni skelet Hegela,dok se do samog Hegela doe, ima jo mnogo tekoa da. se savlada. Hegel je pisao jednim specijalnim jezikom koji semora naroito upoznati, koji se moe nauiti samo duim itanjem samog Hegela. Studiju samog Hegela treba poeti saenciklopedijskom "Logikom" u izdanju celokupnih dela, poto je ova knjiga mnogo jasnija od one druge dve, jer sudodaci u njoj od velike vrednosti za razumevanje samog teksta (iako ti dodaci nisu svi od samog Hegela). Zatim treba

itati njegovu veliku Logiku, i naposletku enciklopedijsku "Logiku" u izdanju Hegelovom (ova poslednja odstupa upojedinostima od velike Logike). Za studiju velike Logike od velike je koristi navedeni engleski komentar od MakTagarta. HegelovaLogika sadri i za one koji je ne akceptiraju mnoge primedbe o odnosima meu pojmovima kakvihnigde vie nema.

Logika Hegelova je jedno specijalno delo. On je u njoj hteo da spoji logiku i metafiziku ujedno, ali u stvari onanije ni jedno ni drugo. Jer u njoj Hegel se stavlja na jedno stanovite na koje se niko pre njega nije stavio, to je pokuaj

jedne apsolutno neempirijske, deduktivne konstrukcije sveta. To je racionalizam u apsolutnom svom obliku, tako daracionalistiki sistemi pre Hegela, uporeeni s njim, predstavljaju fragmentarne pokuaje. Spinoza je veliki racionalist,ali njegovi argumenti polaze u mnogome od realnog sveta. Hegel se, meutim, uzdie nad realnim svetom, on

pretpostavlja da nema niega, i iz istih pojmova hoe da izvede sve to postoji. Stanovite njegove Logike moe sekarakterisati kao stanovite hipermetafizike, nadmetafizike. Metafizika ima vie-manje konkretan zadatak, ona ima dautvrdi strukturu celine sveta, ali onako kako je ona faktiki data. Meutim, Hegel ide dalje i pita se, zato konkretansvet, koji postoji, postoji, i zato postoji tako kao to postoji, a ne drukije? Hegel hoe da dokae da svet mora

postojati, i da mora postojati onako kako faktiki postoji.Cela logika predstavlja razvitak momenata iste ideje. Ali po Hegelu ista ideja kao takva ne postoji ustvarnosti, nego samo apstraktno. Ko ne shvati ovu osnvnu misao Hegelove filozofije, taj Hegela nije razumeo.Ideja se konkretno nalazi samo u svojim konkretnim oblicima, u prirodi i duhu. Ideja nije postojala stvarno preprirode i duha, ona postoji pre prirode i duha samo apstraktno, idealno, ona je veno konkretna u prirodi iduhu, priroda i duh su konkretne forme njene egzistencije. Metafizika ima da ispita strukturu konkretnog sveta, kojise raspada u dve polovine, u prirodu i duh. Hegel, pak, u svojoj Logici hoe da ispita idealni skelet sveta, i taj idealniskelet shvata Hegel kao jednu zasebnu stranu apsolutnoga, koju naziva apsolutnom idejom.

ista ideja se javlja u mnoini svojih idealnih momenata, koji predstavljaju pojedine kategorije ili idealniskelet konkretnoga, zato idealni elementi predstavljaju, s jedne strane, pojmovne odredbe iste ideje, a s drugestrane, pojmovne odredbe samog realnog sveta, prirode i duha. Po Hegelu su, dakle, kategorije osnovne pojmovneodredbe svega to postoji i to se da zamisliti. Logika Hegelova je nauka o kategorijama, ali ona je u isto doba ihipermetafizika. Pre Hegela samo su Aristotel i Kant pokuali da dadu sistem kategorija, meutim, Aristotelov se

pokuaj sastoji samo u empirijskom nabrajanju katergorija, kod Kanta istina postoji izvestan red meu kategorijama, alidublje unutranje veze meu njima nema. Pozitivni znaaj Hegelove logike, sve i da nije uspeo (kao to i nije) da reipostavljeni metafiziki problem, lei u samom tom sistemu kategorija, i nijedan ozbiljan pokuaj da se kategorije izvedune moe obii Hegelov pokuaj. U tom razvijanju sistema kategorija Hegel je pokazao toliko duha koliko niko pre njegau tako apstraktnim stvarima jo nije pokazao (u tom pogledu jedino se Aristotel da porediti sa Hegelom).

Hegel u svojoj Logici ini, kao to rekosmo, pokuaj jedne dedukcije sveta, koja poinje od prapoetka,potpuno odozgo. Hegel pretpostavlja, da nema nieg odreenog, i onda iz najapstraktnijih pojmova hoe daizvede svu konkretnu mnoinu i sve odredbe konkretnoga. On to ini na osnovu svoga principa apsolutnogidentiteta miljenja i bia. Razvie apstraktne ideje je razvie pojma kao takvog, koji polazi od svojenajapstraktnije, sadrinom najsiromanije forme, pa se, diferencirajui se, sve vie bogati sadrinom, dok nepostane konkretnim pojmom. Na taj nain apstraktna ideja prolazi kroz ova tri glavna stupnja, l. bie, 2.sutina, i 3.pojam. Sva tri stupnja zajedno ine pojam ili ideju, tako da i celina i trei stupanj nose isto ime (pojam), i bie i sutinasu pojam, ali pojam u jo nerazvijenoj formi. Ovo trojstvo bia, sutine i pojma odgovara onim trima momentima

dijalektike metode, tezi, antitezi, sintezi (prvu najapstraktniju trijadu apsolutnoga imamo u apstraktnoj ideji, prirodi iduhu, zatim dolazi ova trijada). Razlika izmeu bia i sutine je ova, bie znai neposredno bie, a sutina jeposredno

bie, ili bie koje je uslovljeno drugimbiem.Stupnjevi ideje predstavljeni su u sledeoj shemi.

I.Idejal.Bie2.Sutina3. Pojam

Prvo emo posmatrati bie i njegove odredbe. I bie ima tri svoja oblika, l. kvalitet, 2. kvantiteti 3. mera. Kvalitetje pozitivan (+), kvantitet je negativan (-), a mera je negacija kvantiteta koja sadri u sebi kvalitet u jednoj vioj formi(negare - conservare - elevare).

Stupnjevi bia predstavljeni su u sledeoj shemi.

l.BieA.KvalitetB.KvantitetC. Mera

I kvalitet (ili bie) ima tri oblika: l. neodredeno bie, 2. odreeno bie, i 3. samostalno bie.Dalje se neodreeno bie javlja opet u tri forme: l. isto bie, 2. istonebie, i 3. bivanje.

37


5/25


isto bie ne moe dalje da se analizira, ono je prva kategorija ili prva odredba apsolutnoga u oblasti apsolutneideje. isto bie je najapstraktniji pojam naeg miljenja. Kad se apstrahuje od svega to postoji, od mnogostrukog iraznolikog (kvalitativnog i kvantitativnog) bia, ostaje samo misao neega, egzistencije bez sadrine. Ta je misaoistog neto, i tim pojmom mora miljenje da pone, to je prva njegova etapa. Ali isto neto, ba zato to je bezsadrine, ravno je istom nita. Prema tome nae miljenje, kad pone od poetka, uvia da su neto i nita identini.Meutim, miljenje u isto doba uvia da su neto i nita i razlini jer se neto razlikuje od niega time to imaegzistenciju. Dakle, miljenje odmah u svome poetku nailazi na jednu protivrenost, s jedne strane, ono je prinueno

da tvrdi da je neto nita, a s druge strane, da je ono ipak neto. To je jedna nerazreena protivrenost, pri kojojmiljenje ne moe da ostane. Ono mora ii dalje, zamisliti jedinstvo, izvesti sintezu neeg i nieg. Ta sinteza lei poHegelu u neprestanom prelaenju neega u nita i niega u neto, u bivanju. Kad zamislimo da neto prelazi u nita inita u neto, onda nema protivrenog identiteta neeg i nieg, jer tada neto, prelazei u nita, prestaje biti neto, inita, prelazei u neto, prestaje biti nita.

Da nae miljenje ima da pone sa istim neim, koje je kao takvo ravno istom nita, Hegel izvodi i analizomsamog pojma poetka. Ono to poinje poinje da je neto, ali zato to tek samo poinje, ono jo nije neto, nego nita,to je egzistencija koja jo nije esencija. Dakle, i logikom analizom samog pojma poetka dolazi se do toga da poetakmora sadravati i neto i nita.

isto neto i isto nita su identini meu sobom i razlini jedno od drugog. Ali ovaj njihov identitet i razlika nesmeju se shvatiti kao naroiti odnosi, koji bi postojali meu njima, nego je isto neto kao takvo identino sa niim irazlino od njega. Odnos ulazi u bie tek sa sutinom kao uslovljenim biem (ime se bie i razlikuje od sutine). Uceloj zbirci kategorija samo kategorija bia nema odnosa, a ono to mi nazivamo u toj oblasti odnosom u stvari je neto

neposredno.Hegel svoje kategorije dovodi u vezu sa istorijskim razvitkom filozofije. Po njemu se ljudsko miljenje razvijaPoinjui od najapstraktnijih kategorija pa idui sve konkretnijim. Najapstraktniji pojam bia je princip Eleaana. istonita je princip budistike filozofije, a sinteza neega i niega, bivanje, Heraklitove.

Prelaz od neodreenog ka odreenom biu Hegel izvodi ovako. Neto i nita javljaju se ponovo odvojeno usintezi njihovoj, u bivanju. Bivanje ima naime dva pravca, u njemu prelazi neto u nita i nita u neto. Ova dva pravcaine te se u samom bivanju kao takvom latentna protivrenost neega i niega javlja ponovo, time to u bivanju neto inita prelaze jedno u drugo, bivanje je iezavanje, a time to neto i nita postaju jedno iz drugoga, ono jepostajanje, tako da bivanje predstavlja u isto doba iezavanje i neega i niega. Na taj nain negacija bivanja bieiezavanje samog bivanja, stavljanje mirnog jedinstva neega i niega, u kome e biu ipak pripadatiprimarnost, tako da je negacija bivanja postojanje. Time su, pak, u isto doba i sve tri odredbe, koje predstavljajuneodreeno bie, negirane u svojoj neodreenosti i stavljeno je odreenobie, bie koje ima odreen kvalitet. Uovom izrazu odreeno bie, "da" ne znai jo kategoriju mesta, kao to ni bivanje nije vremeni proces, prostor i vreme

javljaju se tek docnije, tek u oblasti prirode.

Prva odredba odredenog biaje l. neto, koje odgovara istom biu. isto bie je negirano nebiem, jedinstvonjihovo jeste bivanje, a negacijom bivanja stavlja se ponovo bie, ono se tom negacijom restituira na viem stepenu kaoodreeno bie, kao bie koje ima izvesnu kvalitativnu sadrinu, koje je neto. Ali i neto sadri u sebi negaciju, samoto ona nije vie neposredno u njemu, nego van njega, ali je ipak vezana s njim, tako da je i ono to se tom negacijomstavlja vezano s njim. To to se negacijom stavlja jeste 2. drugo, koje se odnosi prema neemu kao antiteza prema tezi(ovaj odnos neeg prema drugom u tome je, to jedan kvalitet moe postojati samo u vezi s drugim kvalitetom, to jeeksplikacija Spinozinog stava omnis determinatio est negatio). Ovde se negacija neega u odnosu na drugo javlja kaoogranienje neeg drugim, ili, drukije reeno, svako drugo je drugo od drugoga. U ovom odnosu neeg i drugog lei

protivrenost, koja se moe izbei samo njihovim spajanjem u jedan vii pojam. Taj vii pojam je 3. promena (ilikonanost), prelazak neega u drugo. U promeni se ne gubi kvalitet, tu bie prelazi u drugo bie i zato je promenakategorija odredenog bia, dok je bivanje kategorija neodreenog bia.

Kao i bivanje tako i promena predstavlja jednu protivrenost koja vodi njenoj negaciji. Ta je protivrenost ubeskrajnosti promene ili, kako Hegel veli, u ravoj beskrajnostipromene. Neto koje prelazi u drugo, primorava ovoda takoe pree u drugo i tako dalje in infinitum. Takav jedan beskrajan red, poto se ne moe zamisliti da jezavren, predstavlja protivrenost i nemogunost. Prema tome pri kategoriji promne ne moe se ostati, ona morada se negira. Oevidno je da e i ovom negacijom biti neto stavljeno u jednoj vioj formi, kao to je to bio sluaji pri negaciji bivanja. Prema tome negacijapromenljivog odreenog bia moe voditi samo pojmu nepromenljivogodreenog bia, koje u isto doba postaje pravo beskonano bie.Nepromenljivo neto je neto, koje je dolo k sebi,koje se tako ograniava sobom, da sve drugo negira ili odbacuje od sebe. Prvo najapstraktnije neto bilo je neto

potpuno neodreeno i prelazilo je u nita. Drugo neto, pak, prelazilo je u neto drugo. A ovo tree neto ne moeprelaziti ni u nita ni u neto drugo, nego je ono, kako Negel kae, bie za sebe, koje ostaje onakvo kakvo je stavljeno.To je, dakle,samostalno bie.

Ovo samostalno neto je negacija onoga neega koje se odnosi na neto drugo. To neto je jedno, jer ono se morazamisliti kao nedeljivo jedno, zato to je nepromenljivo. Dakle, prva kategorija samostalnog bia jejedno. Ve ovde, se

vidi kako kvalitet sam sebe negira i poinje prelaziti u kvantitet. I doista samostalno bie ini po Hegelu prelaz odkategorije kvaliteta ka kategoriji kvantiteta. Ovaj je prelaz teak i predstavlja jednu od najduhovitijih filozofskih teorija.Po prirodnoj nauci kvalitet se zasniva na kvantitetu, ovde obrnuto iz kvaliteta proizlazi kvantitet, i tek posredno, prekokategorije mere, koja predstavlja sintezu kvaliteta i kvantiteta, kvalitet je odreen kvantitetom. Kategorija samostalnog

bia ima tri odredbe, l. jedno, 2. mnogo ili repulzija, i kao sinteza jednog i mnogog 3. atrakcija. Jedno naime kao

38


6/25


samostalno bie istina iskljuuje drugo, ali ba time to iskljuuje drugo, ono na negativan nain stavlja drugo, tako dato iskljuivanje drugog pretpostavlja egzistenciju drugog. Samo ovo drugo je. opet po svojoj prirodi jedno. Neto uoblasti odreenog bia stavlja neto drugo, meutim, neto u oblasti samostalnog bia stavlja sebi na suprot opet sebe,samo u drugom egzemplaru. Stavljajui sebe u drugom egzemplaru jedno ne negira sebe nego samo sebe umnoava.Stoga Hegel negativni odnos iskljuivanja, kojim biva umnoavanje drugoga, naziva repulzijom (repulzija ovde neznai snagu odbijanja nego apstraktno negativno iskljuivanje). Repulzija, kad se zamisli sama za sebe, daje pojampraznoga, kao neega to se nalazi izmeu mnogog, to odvaja jedno od drugog.

Kao to je isto bie princip filozofije Eleaana, isto nita budistike filozofije, a bivanje Heraklitove, tako jejedno i mnogo princip atomistiara. Kod ovih se javljaju jedno i mnogo kao atoma, a repulzija kao odnos meu njima,kao praznina. Zato to su jedno i mnogo kvalitativne kategorije, vidi se, veli Hegel, koliko je atomistiki sistemapstraktan i daleko od konkretnog shvatanja sveta (atomizmu u fizici i matematici odgvara atomizam u politici, tj.shvatanje drave kao neega to logiki predstavlja prosto agregat individua, nad ovim atomistikim, demokratskimshvatanjem stoji Hegelovo organsko shvatanje drave, po kome je drava nad pojedincima).

Jedno i mnogo ne mogu da ostanu jedno pored drugoga stoga to meu njima postoji negativni odnosiskljuivanja, taj odnos bi uinio da jedno negirajui sebe negira i mnoinu jednoga. Zato se mora izvesti sinteza

jednoga i mnogoga u jednoj vioj kategoriji, a to je atrakcija.Time to jedno stavlja mnogo, ono stavlja mnogo kaomnoinu jednoga, a ovim ono idealno stavlja sebe, tako da je odnos iskljuivanja u isto doba i odnos uzajamne veze,

jedno iskljuujui drugo odrava drugo u egzistenciji.Sledea shema predoava sve do sada pomenute kategorije kvaliteta.

A.Kvalitet

a. Neodrecteno bie

. isto bie. isto nebie .Bivanje

b. Odreeno bie .Neto.Drugo .Promena

c. Bie za sebe .Jedno.Mnogo .Atrakcija

Ali ni na atrakciji ne moe da se ostane. Atrakcija je u isto doba i repulzija, i obrnuto, jer jedno i iskljuuje izahteva drugo, a to je protivrenost koja se mora unititi. Negacija atrakcije je negacija celokupnog kvaliteta istavljanje nove kategorije kvantiteta,jer negacijom atrakcije negiramo kvalitet u njegovoj najvioj formi, dakle,negiramo kvalitet uopte i na mesto kvaliteta stavljamo neto to je ravnoduno prema kvalitetu, a to je poHegelu kvantitet. Kod kvantiteta moramo razlikovati neodreen i odreen kvantitet, koliinu i veliinu. Hegel nalazi da

je matematika definicija kvantiteta kao onoga to se da uveati i smanjiti netana. Logika definicija koliine poHegelu je u tome da je ona bie koje je postalo ravnoduno prema svome kvalitetu, koje se prema tome moepoveavati bez promene svoje prirode.

Kod kvantitetapostoje tri grupe kategorija, l. ist kvantitet ili koliina, 2. kvantum: ili veliina, i 3. kvantitativniodnos. ist kvantitet javlja se opet u tri oblika, l. kao kontinuitet, 2. kao diskrecija; 3. kaogranica.

Kontinuitet, diskrecija i granica nisu u istom smislu kategorije u kom su to jedno, mnogo i atrakcija, jer po Hegelukontinuitet neposredno sadri u sebi diskretum i granicu. Prvo ima kvantitet da se zamisli kao kontinuum . Biekontinuuma. sastoji se u tome to je to kvantitet koji je deljiv, ali ne sadri delove . Dalje ima kvantitet da se zamislikao diskretum, jer podeljenost u jedinice data je u kvantitetu, njegov kontinuitet odgovara atrakciji, njegovadiskretnost repulziji. Jedno, koje se javlja u kvantitetu, nije identino sa jednim u oblasti kvaliteta , jedan kvaliteta jenedeljiv, jedno u kvantitetu je deljivo, ono je jedinica. Jedinica i jedno nisu isto, jedno je apsolutno nedeljivo,

aritmetiki jedno, a jedinica je ono to je jedno time to je odvojeno od drugog, to ini celinu za sebe (matematikataka je jedno, a fizika taka je jedinica). Trei momenat, u kome kontinuitet i diskrecija moraju da nau sintezu, jestegranica. Samo na taj nain, naime, to e se javiti granica u kvantitetu izmeu jedne i druge jedinice, mogua jekoliina i kao kontinuum i kao diskretum, tako da je po Hegelu svaka koliina i jedno i drugo.

Na kategoriji istog kvantiteta najbolje se vidi, u emu se sastoji Hegelova logika protivrenosti. Po strogomshvatanju matematikog kontinuuma u liniji nema taaka niti uopte delova, ona je apsolutni kontinuum, a po diskretnojmatematici linija je sastavljena iz apsolutno odvojenih prostih taaka. Po Hegelu ni jedno ni drugo nije tano, linija

je i kontinuum i diskretum, i to time to je jedno od ovoga dvoga, ona je i drugo, linija je deljiva u delove koji sekao takvi i dalje mogu deliti, i, u tome je momenat njenog kontinuiteta, diskretnost njena je pak u samom raspadanjulinije u delove, u manje linije. Po Hegelu, koji smatra da je protivrenost faktiki mogua, oboje je mogue.

Kad se granica, koja postoji u istom kvantitetu, fiksira (odnosno negira njena nestalnost), onda se time negirasama kategorija istog kvantiteta i kvantitet postaje kvantumom.

Kod kvantuma imamo: l. broj, 2. ekstenzivni i intenzivni kvantum, i 3. beskrajno ili ravo beskrajno (beskonaan

progres). Fiksiranjem granice u istom kvantitetu postaje broj. Broj je suma jedinica koja se zamilja i sama kao jedna,koja nije ist agregat (ist agregat naime, predstavlja mnoinu jedinica koje nisu izbrojane). Na taj se nain jedno javljau broju dvostruko, kao element koji se broji i kao momenat celine, koji sumi jedinica daje brojni oblik, kao jedinica ikao odreeni broj.Na osnovu ova dva momenta kategorije broja daju se shvatiti se operacije koje aritmetika izvodi na

brojevima. Prva operacija ove vrste je spajanje samih jedinica, njihova adicija, kojom postaju brojevi. Raunske

39


7/25


operacije u uem smislu sastoje se u spajanju i razdvajanju samih brojeva. Hegel pokuava da pokae logiku nunosttriju direktnih raunskih operacija, sabiranja, mnoenja i stepenovanja na osnovu samog pojma broja. U raunskimoperacijama brojevi se javljaju kao jedinice koje se spajaju i razdvajaju, pri emu su po Hegelu mogua samo ova trisluaja. Ako se spajaju razni brojevi u proizvoljnom broju onda je to sabiranje (3+5+8...). Ako se spajaju jednaki brojeviu proizvoljnoun broju, onda je to mnonje (3+3+3+. . . = 3 n). A ako se spajaju jednaki brojevi u jednakom broju (tj.ako je broj jedinica kao broj brojeva ravan broju elementarnih jedinica u svakoj brojnoj jedinici), onda imamostepenovanje (3+3+3 = 3 3 = 32). Po Hegelu, broj za miljenje ima vanosti utoliko ukoliko je on jedna kategorija. Ali

operacije na brojevima nemaju nieg pojamnog na sebi, jer odnosi koji postoje meu brojevima, neto su istospoljanje. Stoga kad se matematika ogranii samo na raunanje, ona prestaje biti miljenje. U istoriji filozofije broj sejavlja kao princip pitagorejske filozofije, po Hegelu prvog spekulativnog filozofskog sistema.

Druga kategorija kvantuma su ekstenzivna i intenzivna veliina. Broj odgovara istom kvantitetu koji je diskretan,to je primena granice na diskontinuumu. Primena granice na kontinuirani kvantitet daje ekstenzivnu i intenzivnuveliinu (ako naime zamislimo, da delovi koliine nisu odvojeni jedan od drugoga, onda granica ograniava jedan deokontinuirane koliine). Ako su pri tome delovi ove poslednje jedan van drugog, postaje ekstenzivna koliina, ako su tidelovi jedan u drugome, intenzivna. U intenzivnoj veliini mnoina delova koncentrisana je tako rei u samoj jedinici,samoj granici, tako da ovde kvantum ima neeg kvalitativnog u sebi, odnosno kvantitet se poinje ponovo vraati ukvalitet. Izraz ekstenzivne veliine su prosti brojevi, intenzivne veliine redni brojevi. Kad govorimo o stepenenimatoplote, onda je dvadeseti stepen vei od desetog, ali on ne sadri deseti stepen u sebi, nego je samo u nizu stepenadvadeseti. Stepen po svojoj prirodi pretpostavlja druge stepene van sebe, ali kao neto to nije on sam, ili, drukijereeno, odnos meu raznim stepenima jeste odnos negativnog iskljuivanja (isti odnos kao i izmeu jednog i mnogog,

jedno je bie za sebe, i time to je za sebe ono iskljuuje drugo, negativno se odnosi na njega).Ovim pretpostavljanjem ranijih i docnijih stepena od sebe svaki stepen kao kontinuirana koliina ide ubeskonanost i navie i nanie. Ova se beskonanost javlja i kod broja i kod ekstenzivne koliine, ona je osobinakvantuma uopte. Jedan kvantum mora staviti novi kvantum, ovaj opet novi, tako da postaje jedan beskonaan niz kojise ni nanie ni navie ne moe ograniiti: Na taj nain postaje trea odredba kvantuma, beskonani kvantum.

Ali na kategoriji beskonanog kvantuma ne moe se ostati, kao beskonani niz beskonani kvantum je ravabeskonanost, adri u sebi protivrenost beskonanog progresa, i mora se prema tome negirati. Beskonani kvantummoe sebe zaustaviti u beskonanom progresu svome samo ako stavi van sebe koji drugi kvantum, koji nee vie bitidat u istom nizu, drukije reeno, ako kvantum pree u kvantitativni odnos. Izvoenje kvantitativnog odnosa iz

beskrajnog niza omoguuje pravi pojam beskonanoga u vioj matematici i predstavlja po Hegelu klju za razumevanjediferencijalnog rauna. Primer kvantitativnog odnosa imamo u razlomku 2/7, gde 7 za sebe predstavlja kvantum koji semoe smanjivati i uveavati, a to isto vai i za 2. AIi odnos izmeu 2 i 7 tako je odreen da se kvantitet njegov ne moevie da menja, taj je odnos fiksirani kvantum (ovde imamo ve kvalitativan odnos izmeu dva kvantuma, a to je prelaz

iz kvantiteta u kvalitet). Kvantumi kvantitativnog odnosa mogu samo utoliko da se menjaju ukoliko se time ne menjasam odnos (2/7=4/l4=....), stoga je kvantitativni odnos ve kvalitativne prirode. Svaki ovakav odnos moemo predstavitijednom beskonanom sumom (tako 2 / 7 = 2 : 7 = 0,285 ... = 2 / l0 + 8 / l00 + 5 / l000 + ...) koja kao takva predstavljaravu beskonaenost. Meutim, smisao je rave beskonanosti, da se pribliava jednoj pravoj beskonanosti kao granici,i kao to se u naem primeru beskonani niz brojeva pribliava jednom odreenom odnosu, tako rava beskonanost po

pojmu svome stavlja kvalitativni odnos kao svoju negativnu granicu.Po Hegelu postoji trojak kvantitativni odnos, l. direktni (a/b), 2. indirektni odnos (a b), i 3. potencni odnos

(a2//b).Ovaj poslednji odnos je isto kvalitativan, i u vezi sa ovim tvrenjem Hegel izlae na vie od l00 strana velikeLogike svoje shvatanje vie matematike, u prvom redu diferencijalnog rauna. Po njemu, funkcije, s kojima ima posladiferencijalni raun, ne javljaju se u jednainama prvog ve viih stepena, tj. koliine kojima se bavi diferencijalniraun stoje u potencnom odnosu (tako po Hegelu jednaina prave linije y = ax ne spada u viu matematiku) idiferenciranje jedne jednaine (iznalaenje diferencijalnog kvocijenta) sastoji se po njemu u smanjivanju njenogstepena. U diferencijalnom kvocijentu dy / dx, koliine dy i dx. po Hegelu imaju da se smatraju kao iezle, ali time nije

iezao i sam njihov odnos. Drukije reeno, dy i dx su nule van odnosa dy / dx, u tome odnosu pak one su kvalitativnimomenti, jer je granina krajna vrednost, koju predstavlja dy / dx, jedan isto kvalitativni odnos kvantiteta.

Sve do sada pomenute kategorije kvantiteta predstavljene su u sledeoj shemi.

B.Kvantitet

a. Koliina .Kontinuum .Diskretum . Granica

b. Veliina .Broj .Ekstenzavna i intenzivna veliina .Beskonani kvantum

c. Kvantitativni odnos .Direktni odnos .Indirektni odnos .Potencni odnosSa kvantitativnim odnosom preli smo iz kvantiteta u kvalitet. Prelaz iz samostalnog bia u kvantitet bio je prelaz

od kvaliteta u kvantitet, ovde je, meutim, prelaz obrnut. Taj dvostruki prelaz moe se po Hegelu samo tako shvatiti,ako se ide jednoj treoj kategoriji, koja predstavlja jedinstvo kvaliteta i kvantiteta. Tu sintezu njihovu naziva Hegelmero, i to je trea meu kategorijama bia. Merom naziva Hegel ovo jedinstvo kvaliteta i kvantiteta zato to je mera

40


8/25


kvantitet kojim je odreen jedan kvalitet, ili od koga zavisi jedan kvalitet. Kategorija mere ima ove tri specijalnekategorije, l. specifini kvantitet, 2. realna mera, i 3.postanak sutine.

Specifini kvantitetje kvantitet koji ima jedan odreen kvalitet. Kvantitet kao takav nema kvaliteta, ravnoduan jeprema njemu, dok specifini kvantitet nije vie ravnoduan prema kvalitetu. Meutim, pri ovoj kategoriji ne moe da seostane. Jer kvantitet, koji je kvalitativan, u isto doba je i kvantitet koji odreuje. Na taj nain postaje kategorija realnemere. Kako ovu tako i preanju kategoriju deli Hegel dalje (u velikoj Logici) na tri kategorije. Na tim kategorijama mise neemo zadravati (vidi sledeu shemu). Spomenuemo samo da od tri specijalne kategorije realne mere (l. odnos

samostalnih mera, 2. vorna linija mernih odnosa, i 3. bezmerno) poslednja, kategorija bezmernoga, ima znaajautoliko to ona predstavlja beskrajni progres u oblasti mere. Kad se kvantitet jednog kvaliteta poveava, onda topoveanje moe ii donekle bez promene samog kvaIiteta, ali kad ono dostigne izvesnu taku, onda najedanput kvalitetprestaje (po Hegelu ovaka kvalitativna promena je za razliku od kvantitativne momentana) i na njegovo mesto javlja senov kvalitet, iji se kvantitet opet moe donekle da poveava. Ove take prelaza jednog kvaliteta u drugi naziva Hegelvornim takama (primer njihov imamo u promeni agregatnih stanja vode, take topljenja i kljuanja jesu takve vornetake). Time pak to jedan kvantitet ima vorne take, na kojima postaju novi kvaliteti, nastaje beskonaan niz mera, ataj niz predstavlja ravu beskonanost, koja je protivrena.

Na kategoriji bezmernoga ne moe se prema tome ostati, ona se mora negirati. Njenom negacijom, pak, negira secela oblast kategorija mere a time i cela oblast kategorija bia, ali Hegel izmeu kategorije bezmernog i nove oblastikategorija sutine umee jednu kategoriju koju jo rauna u kategorije mere i koju naziva postankom sutine (tekategorije u enciklopedijskojLogici nema). Od tri specijalne kategorije, u koje on dalje tu kategoriju deli (vidi sledeushemu), mi emo spomenuti samo prvu, kategoriju apsolutne indiferencije ili indiferentnog supstratuma.

Time to imamo itav bezmeran red kvalificirajuih kvantiteta, u kome jedan kvalitet prelazi u sve nove kvalitete,mi uviamo da mora u meri biti neega to je indiferentno u odnosu na merni odnos izmeu kvaliteta i kvantiteta, a to jeindiferentni supstrat (voda, na primer, prelazi s jedne strane, u led, s druge, u paru, mi, pak, nazivamo i led i vodu i paruvodom, to znai da mora biti neega to se u svima tim stanjima nalazi, a to vie nije kvalitet koji bi bio odreenmerom).

Kategorija mere ini centralni pojam grkog gledita na svet i ivot. Grka mudrost trai meru u svemu, ko je, naprimer, isuvie ohol, ko u svojoj oholosti prelazi meru, toga po njoj sudbina kanjava. I Aristotelova teorija etikihvrlina zasniva se na pojmu mere.

Treba spomenuti, da Hegel u vezi sa kategorijama mere iznosi i svoju filozofiju hemije, njegova gledita naafinitet tela u mnogome podseaju na modernu energetiku.

Kategorije mere predstavljene su u sledeoj shemi.

C.Mera

a. Specifini kvantitet .Specifini kvantum .Specifirajua mera .Samostalno bie u meri

b. Realna mera . Odnos samostalnih mera . vorna linija mernih odnosa .Bezmerno

c. Postanak sutin .Apsolutna indiferencija .Indiferencija kao obrnuti odnos .Prelaz ka sutini

Prelaz od mere ka sutini, i u isto doba od kategorija bia u kategorije sutine, nije dovoljno jasan u pojedinostima,nije dovoljno motiviran, bar ne u velikoj Logici. Mi smo morali u oblasti kategorija mere pretpostaviti neto to vie nezavisi od mernih odnosa, od veze kvantiteta sa kvalitetom, ali to je jo u vezi sa merom (a to je indiferentnisupstratum).

Takva je kategorija, meutim, protivrenost na kojoj ne moemo ostati. Negacijom kategorije indiferentnogsupstratuma negiramo kategoriju mere, a time i celu oblast kategorija bia, i stavljamo jednu novu oblast kategorijakoju Hegel naziva sutinom. Sutina je po Hegelu ono to ima kvalitet i kvantitet kao odredbe na sebi, to jesupstrat kvaliteta i kvantitea. Kvalitet i kvantitet su neposredne odredbe bia koje kao takve jo ne egzistiraju nigde,

jo nemaju nikakvu konkretnu egzistenciju. One konkretno egzistiraju samo ako imaju izvestan supstrat, neto na emuegzistiraju, egzistiraju, dakle, konkretno tek u sutini (jer ono na emu one egzistiraju ini oevidno njihov uslov,njihovo unutranje bie, njihovu sutinu). Osim toga, razlikuje se sutina od bia i po tome, to meu kategorijama bianema relacija, dok takve relacije postoje meu kategorijama sutine, tako da se sutina moe definisati i kao bie uodnosima, otuda kategorije bia prelaze jedna u drugu (tj. jedna postaje drugom), dok kategorije sutine uslovljavaju

jedna drugu.Oblast kategorija sutine ini najtei odeljak Hegelove Logike, to i sam Hegel izrino kae. U tom odeljku

nalaze se i najvea odstupanja enciklopedijske Logike od velike Logike. Kao to smo spomenuli, kraj kategorija biadrukiji je u oba ova dela, i tome odgovara i njihova razlika u poetku kategorija sutine. Velika Logika na kategoriju

indiferentnog supstratuma nadovezuje kategoriju privida, dok u enciklopedijskojLogici kategorije privida nema, ve seu njoj od kategorije bezmernoga prelazi neposredno na kategorije refleksionih odredaba. Mi emo u sledeem izlagatikategorije sutine po velikojLogici.

41


9/25


Kategorija sutine javlja se u tri oblika, kao, l. refleksija u sebi, 2. pojava , i 3. stvarnost. Sutina se najprepojavljuje u sebi, zatim se sutina odvaja od svoje pojave, sutina postaje unutranja podloga pojave, i naposletkusutina prelazi potpuno u pojavu, ona se bez ostatka realizira u pojavi.

Osnovne kategorije sutine predstavljene su u sledeoj shemi.

2. SutinaA. Refleksija u sebiB. PojavaC. Stvarnost

Kategoriju refleksije u sebi deli Hegel na ove tri specijalne kategorije, l.privid, 2. refleksione odredbe , i 3. razlog.Pri prelazu od bia ka sutini javlja se sutina najpre kao ista negacija bia, kao uniteno bie, kao bie koje jo nijesutina u pozitivnom smislu, kao bie bez sutine, kao privid. U istoriji filozofije kategoriju privida zastupaskepticizam.

Na kategoriji privida, ne moe se ostati. Privid mora ui u samu sutinu, sutina se mora reflektirati u samoj sebi,ime postaju refleksione odredbe. I kategorija refleksionih odredaba deli se na troje, l. identitet, 2. razlika, i 3.protivrenosi. Time to sutina u prividu negira bie, ona mora dalje negirati samu ovu negaciju i time staviti sebe uformi iste negacije tj. u formi identiteta sa sobom. Na taj nain se identitet javlja kao jedna specijalna kategorija

sutine, kao jedan specijalni stupanj u dijalektikom procesu apsolutne ideje.Kako su odredbe apsolutne ideje u isto doba i odredbe svega to egzistara, to se po Hegelu sa istim pravom, sa

kojim se kategorija identiteta u takozvanom stavu identiteta (A=A, svaka stvar je ravna sebi) izraava kao opti predikatsvake stvari, i svaka druga kategorija moe uiniti sadrinom jednog zakona miljenja ("sve je neto", "sve je nita").Osim toga identitet stava identiteta po Hegelu je apstraktni identitet razuma, dok identitet uma sadri razliku usebi. Dalje, primeuje Hegel, da po stavu identiteta, koji se smatra za osnov miljenja, u stvari niko ne misli, jer seinae miljenje ne bi moglo pokrenuti s mesta.Po tome stavu bili bi, kako veli Hegel, mogui samo stavovi kao to su,ovek je ovek, biljka je biljka, itd.

Na kategoriji identiteta, ne moe se ostati. Time to je identitet negacija negacije, on je razlian od razlike, i prematome ve sadri razliku u sebi. Kategorija razlike ima tri specijalne kategorije, l. apsolutna razlika, 2. razlinosti 3.suprotnost. Prvo se javlja razlika kao prosta odredba, koja nije identitet. Zatim se javlja razlika kao ravnodunarazlinost identiteta i proste razlike, koji su postali sasvim samostalni. Naposletku ta se ravnodunost unitava, identiteti razlika pretvaraju se u pozitivno i negativno, koji se kao suprotni lanovi uzajamno uslovljavaju, drugim reima,

razlinost se pretvara usuprotnost.Kao to kategoriji identiteta odgovara stav identiteta, tako kategoriji razlinosti odgovara stav razlinosti ("sve su

stvari razline") koji je Lajbnic formulisao u formi stava identiteta nerazlinoga ("nema dve stvari koje bi bilejednake"). Hegel priznaje istinitost ovog poslednjeg stava, ali tvrdi da se on da opravdati samo na terenu logike uma.Stavu iskljuenja treeg, pak, koji odgovara kategoriji suprotnosti, odrie Hegel, kao i stavu identiteta, svakuvrednost.

Kategorija razlike u formi kategorije suprotnosti prelazi po Hegelu u kategoriju protivrenosti. Identitet samo jetime identitet to se razlikuje od razlike, i razlika samo time razlika to nije identitet, prema tome, veli Hegel, identitet

je u isto doba i razlika, i razlika je u isto doba i identitet, identitet i razlika, dakle, jedno su, njihova razlikapretvara se u protivrenost.

Obino se tvrdi, veli Hegel, da je protivrenost nemogue zamisliti, meutim, ba naprotiv protivrenost se dajezamisliti, jer kad se ne bi mogla zamisliti, ne bi bilo nikakvog progresa u miljenju, niti bi bilo ivota i kretanja . I ulnokretanje je njegova neposredna manifestacija, neto se kree samo na taj nain to je u istom momentu i na mestu sakojeg i na mestu na koje se kree. Nasuprot stavu protivrenosti moe se stoga postaviti stav, "sve su stvari po sebi

protivrene", stav u kome je izraeno unutranje bie stvari.Ali na protivrenosti kao kategoriji ne moe se ostati. Kao i svaka druga kategorija, koja predstavlja nerazreenu

protivrenost, i kategorija protivrenosti mora prei u jednu novu kategoriju koja predstavlja razreenu protivrenost. Taje kategorija razlog, u razlogu pozitivno i negativno odvajaju se ponovo (oni su u suprotnosti ve bili samostalni), oniuzajamno stavljaju jedno drugo, oni se uzajamno uslovljavaju, jedno je razlog drugog. Specijalne kategorije razloga su,l. apsolutni razlog, 2. odreeni raztog, i 3. uslov. U apsolutnom razlogu javlja se sutina kao opta podloga, uodreenom razlogu razlog postaje razlogom jednog odreenog sadraja, u uslovu razlog postaje i sam uslovljen drugimrazlogom. Svaku od ovih kategorija deli Hegel dalje na tri kategorije, meu kojima svaka od potkategorija apsolutnograzloga (l.forma i sutina, 2.forma i materija, i 3.forma i sadrina) ima po dva lana.

Kategoriji razloga odgovara stav dovoljnog razloga, sve ima svoj dovoljni razlog. Po Hegelu tim se stavomhoe rei da se ono to POSTOJI ima da smatra ne kao neto neposredno dato, ve kao neto to je (neimdrugim) stavljeno. U istoriji filozofije kategoriji razloga odgovara sofistika filozofija, jer je bie sofistike u traenjurazloga za i protiv svakoj stvari prelazak u egzistenciju!!!

Kategorije refleksije u sebi predstavljene su u sledeoj shemi.

42


10/25


A. Refleksija u sebi

a. Pravid .Bitno i nebitno .PriviD .Refleksija

b.Refleksione odredbe .Identitet

.Razlika l.Apsolutna razlika

l.Razlinost l.Suprotnost

c. Razlog .Apsolutni razlog . Odreeni razlog . Uslov

Ali ni na kategoriji razloga ne moe se ostati. Kada su svi uslovi jedne stvari ispunjeni, onda se stvar javlja, drukijereeno, razlika izmeu uslova i uslovljenoga unitava se, uslovi prelaze u uslovljeno. Na taj nain razlog vodi nunimnainom sam svojoj negaciji, i kategorija egzistencije predstavlja rezultat te negacije. - ,, . , , , . . , . , ,

. , .Negacijom razloga negirana je cela oblast kategorije refleksije u sebi, tom je negacijom vaspostavljena u novojformi kategorija bia koja je bila njome negirana, i ta nova forma bia, to je bezuslovno egzistiranje. Kategorijaegzistencije ilistvarije prva meu kategorijama pojave, ije su druge dve specijalne kategorijepojava i sutinski odnos.Prva od tri specijalne kategorije, u koje Hegel deli dalje kategoriju egzistencije, jeste kategorija stvari i njenih osobina,ono to egzistira javlja se kao podloga kvaliteta koji egzistiraju kao odredbe te podloge. U pojavi podloga se odvaja odsvojih odredaba i nastaje suprotnoststvari po sebi i njene pojave. U sutinskom odnosu ta suprotnost iezava, izmeusupstratuma i pojave javlja se uzajamni odnos. Specijalne kategorije sutinskog odnosa imaju naroitog znaaja i stogaemo ih ovde navesti. To su kategorije l. celine i delova, 2. snage i manifestacije, i 3. unutranjeg i spoljanjeg. Usutinskom odnosu podloga se javlja najpre kao celina, a odredbe kao njeni delovi; zatim nastaje tenji odnos meunjima time to podloga postaje snaga, a odredbe njena manifestacija, naposletku razlika izmeu njih postaje samorazlika unutranjeg i spoljanjeg.

Sledea shema predoava kategorije pojave.

B. Pojava

a. Egzistencija .Stvar i njene osobine .Materije koje sainjavaju stvar .Raspadanje

b.Pojava .Zakon pojave .Pojava i stvar po sebi .Iezavanje pojave

c. Sutinski odnos . Odnos celine i delova . Odnos sile i njene manifestacije . Odnos spoljanjeg i unutranjeg

Negacijom razlike unutranjeg i spoljanjeg negira se i sama razlika izmeu podloge i pojave, podloga ulazipotpuno u pojavu i sutina postaje stvarnou. Specijalne kategorije stvarnosti ove su, l. apsolutno, 2. stvarnost, i 3.

apsolutni odnos. Apsolutno predstavlja potpuno jedinstvo unutranjega i spoljanjega, ili i podlogu koja se povukla usebe. U stvarnom apsolutno postaje identino sa formom u kojoj se manifestuje. Specijalne kategorije stvarnosti ove su,l.sluajnost, ili formalna stvarnost, mogunost i nunost, 2. relativna nunost, ili realna stvarnost, mogunost i nunosti 3. apsolutna nunost. Stvarnost je sluajna ukoliko je prosto stavljena, ona je relativno nuna ako je uslovljena, ona jeapsolutno nuna ako je bezuslovna (odnosno uslovljena sobom).

Naposletku u apsolutnom odnosu javlja se stvarnost kao jedinstvo apsolutnoga i njegove forme, ili kao odnosapsolutnoga prema sebi samom. Specijalne kategorije apsolutnog odnosa, koje u isto doba ine prelaz od sutine ka

pojmu, ove su: l. odnos supstancijaliteta, 2. odnos kauzaliteta, i 3. uzajamno uticanje. Apsolutni odnos najpre se javljakao odnos supstancije i njenih akcidencija. U akcidencijama supstancija se manifestuje kao mo, koja akcidencijestavlja i unitava. U istoriji filozofije Spinozin sistem zastupa pojam supstancije.

Pojam supstancije je protivrean, jer ona ono u emu se sam sadraj njen sastoji (akcidencije) unitava. Tae protivrenost ieznuti kad se supstancija shvati kao mo koja proizvodi akcidencije van sebe, u tom sluajusupstancija postaje uzrok, a akcidencija njen efekt, odnos supstancijaliteta pretvara se u odnos kauzaliteta. Poto

je pak svaki uzrok prouzrokovan drugim uzrokom van njega i svaki efekt uzrok iz koga postaje nov efekt, to odnosuzronosti vodi jednome nizu uzroka i posledica, koji je u oba pravca beskonaan. Kako takav beskonani nizpredstavlja protivrenost, to se ta protivrenost mora unititi. To e moi biti uinjeno samo tako ako se pretpostavi, daje uzrok uzroka u samom efektu i da je efekt efekta u njegovom uzroku, ako se, dakle, uzrok i efekt shvate kao dve

43


11/25


supstancije, koje uzajamno utiu jedna na drugu. Na taj nain postaje kategorija uzajamnog uticaja kao sintezasupstancijalnog i kauzalnog odnosa.

Sledea shema predoava kategorije stvarnosti.

C. Stvarnost

a. Apsolutno.Izlaganje apsolutnog.Apsolutni atribut. Modus apsolutnog

b. Stvarnost

.Sluajnost

.Relativna nunost. Apsolutna nunost

c. Apsolutni odnos.Supstancijalitet.Kauzalitet. Uzajamno uticanje

Prelaz od kategorije uzajamnog uticanja, kojom se zavruje oblast kategorija sutine, na novu grupu kategorijapojma isto je tako teak i nedovoljno motivisan, kao to je to bio sluaj i sa prelazom bia u sutinu . U uzajamnomuticaju supstancije su i aktivne i pasivne, u njemu uzrok postaje uzrokom koji svoje sopstveno dejstvo i stavlja, iunitava, a to je protivrenost koja se mora unititi: Njenim unitenjem negira se nunost apsolutnog odnosa istavlja se mesto nunosti sloboda (odnosno nunost sopstvene prirode, jer samo slobodu u ovom smislu priznajeHegel sa Spinozom), mesto supstancije subjekt ili pojam.

Kao to smo ranije spomenuli i bie i sutina su pojam, ali oni su pojam po sebi, pojam jo nesavren, nerazvijen,tek u kategoriji pojma dolazi pojam do prave svoje forme, postaje pojam za sebe. U oblasti bia ne postoje nikakvi

odnosi, niti postoji ikakva zajednica meu odredbama, stoga odredbe u toj oblasti prelaze jedna u drugu. U oblastisutine odredbe su vezane odnosima meu sobom, one se reflektiraju jedna u drugoj. U oblasti pojma odredbe suvezane zajednicom, optega,slinoga meu sobom, i one se razvijdjujedna u drugu, odnosno jedna iz druge. Osim togarazlika izmeu sutine i pojma moe se i ovako izraziti, stvari su u sutini (jer u oblasti sutine ve imamo posla samnoinom pojedinih stvari) povezane uzajamnim odnosima meusobno, dok u pojmu toj vezi pridolazi jo i vezaslinosti meu kvalitetima koji im pripadaju. Veza optosti je, dakle, ono novo to pridolazi stvarima kategorijom

pojma.Ali pojam za Hegela ne znai samo ono to je zajedniko mnoini pojedinanih stvari, nego on za njega

znai i jedan vii stupanj egzistencije stvarnoga, on je stvarno kao subjekt, svest, ja. Ova identifikacija pojma sasvesnim ja ima svoga prethodnika u Dekartovoj filozofiji, po Dekartu bie imaterijalne due sastoji se u sposobnostimiljenja u istim pojmovima.

Deo logike, koji se bavi pojmom, naziva Hegel u velikoj Logici subjektivnom logikom, dok prva dva dela (o biu isutini) nose naziv objektivne logike. Kategorija pojma ima tri osnovna oblika l. subjektivitetili subjektivni pojam, 2.

objektiviietili objektivni pojam i 3. ideja.Osnovne kategorije pojma predstavljene su u sledeoj shemi.

3.PojamA.Subjektivni pojamB. Objektivni pojamC. Ideja

Potkategorije subjektivnog pojma su: l.pojam, 2.sud, i 3.zakljuak, dakle, one tri forme koje se u formalnoj logicinavode kao osnovne forme subjektivnog miljenja. Hegel ih, meutim, smatra u prvom redu kao forme samogobjektivnog bia, kao forme stvarnoga, a tek u drugom redu one su i forme subjektivnog miljenja (pored drugih formikoje se javljaju u sistemu kategorija, takoe kao forme stvarnoga).

Pojam se javlja takoe u tri specijalne forme, l, kao opti pojam, 2. kaoposebni pojam i 3. kaopojedinano. Optipojam kao kategorija razlian je od apstraktnog pajma u formalnoj logici i psihologiji. Po Hegelu opti pojam formalnelogike je pojam razuma, a kao kategorija pojam uma. Ova razlika pada ujedno s razlikom starih doktrina o optem, u

smislu razuma pojam je pojam realizma koji smatra da su pojmovi van stvari, u smislu uma pojam je neto to je ustvarima. Opti pojam u formalnoj logici postaje apstrakcijom, odvajanjem onoga to je opte iz onoga to je posebno,tako da u njoj opte egzistira odvojeno od pojedinanog. Meutim, kod Hegela pojam kao kategorija postoji samo timeto se determinira, tako da su opti pojam, posebni pojam i pojedinano nuni stupnjevi samog pojma (optost,

posebnost i pojedinanost su u oblasti kategorija pojma isto to su identitet, razlika i razlog u oblasti sutine, samo toopte kao identitet sadri posebno i pojedinano u sebi). Opte pri tome ostaje identino sebi, ono se odrava usvojim razlikama, u posebnome. Meutim, pojam ne moe ostati ni na stupnju posebnoga. Posebno je samoposebno opteg, dakle, moe postojati samo uz opte."Istinitost", tj. sinteza opteg i posebnog, jeste pojedinanokoje je trea kategorija pojma. Pojedinano predstavlja potpuno specificiran pojam, kao takvo ono jesamostalno, dakle, subjekt.

Time to pojedinano sadri posebno i opte u sebi, ono se mora dalje raspasti u ove svoje momente, ime postajekategorija suda. U sudu pojedinano postaje subjektom, a opte predikatom, njihov identitet izraen je u kopuli.

Postoje etiri specijalne kategorije suda, l. sud inherencije, iji je predikat jedan ulni kvalitet, 2. sud refleksije ili

supsumcije, u kome predikat sadri odnos prema drugim subjektima, 3.sud nunosti, u kome je predikat vrsta, i 4.sudpojma, u kome je predikat identian sa pojmom. Pozitivni, negativni i beskonani sud su specijalne forme sudainherencije, singularni, partikularni i univerzalni sud specijalne forme suda refleksije, kategoriki, hipotetiki idesjuktivni sud specijalne forme suda nunosti, a asertorini, problematini i apodiktini sud specijalne forme suda

44


12/25


pojma. Na taj nain Hegel je Kantovu tablicu formi suda uneo u svoj sistem kategorija i te forme uzdigao na rangkategorija.

Zakljuak je jedinstvo pojma i suda, on je restitucija jedinstva momenata pojma u jednoj vioj formi,restitucija koju sam sud u svome dijalektikom razvitku mora da izvri. U apodiktinom sudu javlja se posebnokao posrednik izmeu pojedinanog i opteg, a u zakljuku i pojedinano i opte dobijaju tu posredniku ulogu. Postojetri specijalne kategorije zakljuka, l. kvalitativni zakljuak, 2. zakljuak refleksije, i 3. zakljuak nunosti. Ukvalitativnom zakljuku javljaju se prve tri silogistike figure formalne logike (etvrtu figuru odbacuje Hegel) kao

specijalne potkategorije, osim toga i matematiki aksiom jednakosti ("ako su dve stvari jednake s treom, one sujednake i meu sobom") Hegel shvata kao zasebnu, etvrtu potkategoriju kvalitativnog zakljuka. U zakljuku refleksijejavljaju se zakljuci totaliteta, indukcije i analogije kao specijalne kategorije. A kategoriki, hipotetiki i disjunktivnizakljuak predstavljaju specijalne kategorije zakljuka nunosti.

Kategorije subjektivnog pojma predstavljene su u sledeoj shemi.

A. Subjektivni pojam

a. Pojam . Univerzalni pojam. Partikularni pojam. Individualni pojam

b.Sud

.Sud inherencijei l.Pozitivni

l. Negativni l. Beskrajni

. Sud refleksije l.Singularni l. Partikularni l. Univerzalni

. Sud nunosti l.Kategorian

l. Hipotetian l. Disjunktivan

.Sud pojma l.Asertorian

l. Problematian l. Apodiktian

c. Zakljuak

.Zakljuak stvarnoga l.Prva figura l. Drugu figura l. Treu figura l.Aksiom jednakosti

. Zakljuak refleksije l. Univerzalni zakljuak

l. Zakljuak indukcije l. Zakljuak analogije

.Znkljuak nunosti l.Kategoriki

l. Hipotetiki l. Disjunktivni

Kako se disjunktivnim zakljukom pojam potpuno odreuje, to se on u njemu realizira, on prestaje bitisubjektivnim pojmom, ve se pretvara u objektivni pojam ili objekt.

Specijalne kategorije objektiviteta su, l. mehanizam, 2. hemizam i 3. celishodnost(teleologija). Potpuno odreenindividualiziran pojam je stvarni objekt, a poto pojedinano postaje iz opteg, to je realizacija pojma realizacijamnoine objekata, i ove tri kategorije objekta obeleavaju nain na koji su objekti meusobno spojeni. U mehanizmuspoj je isto spoljanji, objekti su tu indiferentni jedan naspram drugog (ovako definisan mehaniki odnos vai i za

psihike objekte, za sve objekte uopte, a ne samo za materijalne objekte). Specijalne kategorije mehanizma su, l.mehaniki objekt, 2. mehaniki proces i 3. apsolutni mehanizam. Pravo jedinstvo objekta ne moe, meutim, nastupitidok su objekti indiferentni. Oni moraju postati zavisni samom unutranjom prirodom, unutranjim kvalitetom svojim

45


13/25


jedan od drugog. Taj vii odnos jeste odnos hemizma (i ova kategorija ima iri znaaj kao i mehanizam). U hemizmuobjekti nisu vie indiferentni, nego jedan utie svojim kvalitetoin na drugi (i kod hemizma Hegel razlikuje tri specijalnekategorije: l. hemijski objekt, 2. hemijski proces, i 3.prelaz hemizma). Meutim, u hemizmu spoj je takav da se objekti unjemu potpuno gube, neutraliziraju. Prema tome mora se prei na jedinstvo, koje nee da uniti diferenciju objekta. To

je jedinstvo ostvareno u odgovaranju prirode objekta jednom cilju. Celishodnost se javlja prema tome kao najvia formajedinstva meu objektima, koja u isto doba predstavlja sintezu mehanizma i hemizma. Pojam se ovde javlja kao cilj koji je odvojen od objekta, tako da se objekt javlja samo kao sredstvo cilja. Specijalne kategorije celishodnosti su, l.

subjektivni cilj, 2.sredstvo, i 3. realizirani cilj.Kategorije objektiviteta predoava sledea shema.

B. Objektivitet

a.Mehanizam .Mehaniki objekt .Mehaniki proces .Apsolutni mehanizam

b.Hemizam .Hemijski objekt .Hemijski proces .Prelaz hemizma

c. Telelologija .Subjektivni cilj .Sredstvo .Izvedeni cilj

AIi u teleolokom odnosu cilj i objekt lee jedan van drugog, to je protivrenost koja se moe unititi samotako to e se cilj staviti u sam objekt. Pojam kao jedinstvo cilja i objekta predstavlja treu osnovnu kategorijupojma, kategoriju ideje. Na taj nain ideja je sinteza kategorija objektiviteta i subjektiviteta, i kao sinteza ona

predstavlja kategoriju subjektiviteta podignutu na vii stupanj. S idejom dolazimo na poslednju kategoriju logike, ijanegacija ne daje nikakav pojam vie.

Ideja se javlja: l. kao ivot, 2. kao saznanje i 3. kao apsolutna ideja. Ideja je jedinstvo subjektiviteta, iobjektiviteta, i to je pojam koji predstavlja realizirani cilj, pojam koji sam sebe realizira. U ideji pojam nije vie cilj koji

je van objekta, ve cilj koji se objektivira u samom objektu, tako da objekt moramo shvatiti kao neto to samo seberealizira ili to je samocilj. Ideja kao ivot je dua koja se javlja u jednom telu, njenom telu, jedinstvo due i tela je iviindividuum. ivi individuum, ivotni proces i rod su tri specijalne kategorije ivota. Kategorija ivota objanjavaorganski ivot, ona omoguava i objanjava pojavu organizma u realnosti. Organizam je jedna idealna ili pojmovnacelina u kome je dua ivotni princip, Aristotelova prva entelehija organskog tela, princip imanentne celishodnosti.Meutim, sinteza subjektivnog i objektivnog u kategoriji ivota ne moe da se odri, jer se ona javlja kao individuumkoji nestaje, a takva je sinteza protivrena. Via neprotivrena sinteza subjektivnog i objektivnog je saznanje, u kome

jedinstvo subjektivnog i objektivnog ima univerzalan karakter, poto ne zavisi vie od individuuma. Specijalnekategorije saznanja su ideja istine ije su potkategorije analitiko i sintetiko saznanje, i ideja dobra ili volja, pototeorijska istina zahteva realizaciju praktine. Ova je, pak, realizacija u isto doba realizacija samog pojma (ideje kao

jedinstva subjektivne i objektivne ideje), ime se dolazi do kategorije apsolutne ideje, poslednje kategorije kojom sezavruje logika. Po Hegelu, apsolutna ideja je ideja koja sama o sebi misli, koja sama sebe poima, stoga je njen sadrajidentian sa svim ranije izvedenim kategorijama, njena je forma sama dijalektika metoda, kojom pojedine kategorije

proizlaze jedna iz druge, tako da se negacijom njenom ne moe dobiti nikakva kategorija vie. Apsolutna ideja moe sedefinisati i kao potpuno jedinstvo subjektivnog i objektivnog, krajnjeg i beskrajnog, miljenja i bia, ukratko ona je celaistina. Ili, kako se drukije izraava Hegel, apsolutna ideja je Bog u onom venom obliku svome u kome se on javlja prestvaranja prirode i konanog duha.

Kategorije ideje predoava sledea shema.

C. Ideja

a.ivot .ivi individum .ivotni proces .Rod

b.Ideja saznanja .Ideja istine l.Analitiko saznanje

l.Sintetiko saznanje .Ideja dobra (Volja)

c.Apsolutna ideja

Ovim je zavrena logika, i sada prelazimo na Hegelovu filozofiju prirode.

FILOZOFIJA PRIRODEApsoiutna ideja je identina sa sistemom svih kategorija ili sa logosom. Prelaz od ideje ka prirodi ili od logosa ka

realnom svetu predstavlja kod Hegela jednu od najnejasnijih taaka i u isto doba jednu nekonzekvenciju njegovog

sistema. Logos kao sistem svih logikih kategorija predstavlja mreu realnosti, ideja jo nije realnost, ali u realnostinema niega to se ne bi moglo po svojoj kvalitativnoj strani svesti na kategorije ideje, ono to pridolazi ideji u realnosti

jeste samo realnostidealnog. Hegel pravi razliku izmeu ideje kao istog mislenog bia i realnosti zato to on prostor ivreme, koji predstavljaju forme realne egzistencije, ne smatra za kategorije, ili, bolje reeno, to njegov racionalizamnije u stanju da prostor i vreme predstavi kao kategorije. Ono to ideja, kao sistem kategorija, dobija prelazei u

46


14/25


realnost, jeste realizacija njenih logikih momenata u prostornoj i vremenoj mnoini. Ovaj prelaz ima da se po Hegelushvati tako da se ideja u njemu slobodno sama od sebe otuuje, apsolutno u sebe sigurna i mirno poivajui u sebi,tavie, da je ideja kao apsolutno jedinstvo istog pojma i njegovog realiteta ve priroda. Ma kako da je Hegel u ovimreima nejasno predstavio prelaz od ideje prirodi, ipak je toliko nesumnjivo da ga on ne shvata kao prelaz koji se desiou vremenu, tj. ideja, kao carstvo kategorija, nije po njemu postojala pre realnog sveta i u jednom se momentu otuila odsebe i prela u svet, nego on smatra da je taj prelaz vean, da je svet promene veit, ideja je veita, ali i realizacija idejetakoe je veita. Ideja, prelazei u prirodu, otuuje se od sebe, ali samo da bi se na jedan vii nain, kao svesni duh,

vratila sebi, taj je prelaz jedan nuni momenat, da bi se ona vratila sebi. Ovo uenje Hegelovo o prirodi kao posrednomprelaznom stupnju izmeu iste nesvesne ideje i svesnog duha predstavlja jednu oevidnu protivrenost u njegovomsistemu, jer sa apsolutnom idejom zavruje se dijalektiki proces, s druge strane opet apsolutna ideja, priroda i konaniduh treba da su jedna nova trijada, u kojoj se produuje dijalektiki proces.

Tu protivrenost priznaje indirektno i sam Hegel kad tvrdi da priroda u svojoj pojedinanosti predstavlja neto tose vie ne moe podvesti pod pojam, to se ne moe shvatiti pojmom. Usled ove nekongruencije prirode sa idejomvlada kod Hegela - mada je priroda jedan konkretni stupanj same ideje izvesno preziranje prirode, izgleda kao da.je zaHegela priroda jedna neprijatna epizoda realnosti za koju bi bolje bilo da ne postoji. Po Hegelu, priroda je ideja u formidrugoga, u formi tueg bia, i spoljanjostje njena osnovna odredba. U ovoj spoljanjosti odredbe pojma dobijajuizgled ravnodune egzistencije i usamljene podvojenosti. Stoga priroda u svome biu ne pokazuje nikakvu slobodu,nego nunost i sluajnost. Priroda dalje stavlja momente pojma odvojeno (kao to ih razum shvata odvojeno).

Dalje definie Hegel prirodu kao sistem stupnjeva, od kojih jedan proizlazi nunim nainom iz drugog, ali razvieu pravom smislu (metamorfoza) ne postoji u prirodi, jer ono pripada samo pojmu i duhu kao realnoj formi pojma. Ovim

Hegel direktno odrie teoriju evolucije u prirodi. On o tome kae, "Neveta je pretpostavka starije, a i novije filozofijeprirode bila da smatra razvie i prelaz jedne forme prirode, jedne sfere u viu, za stvarnu produkciju, koju ona,meutim, da bi je uinila jasnijom, stavlja u mrak prolosti". Dalje dodaje, "takvih maglovitih, u osnovi ulnih

predstava, kao to je naroito takozvano proizlaenje, na primer, biljaka i ivotinja iz vode, a zatim postajanje razvijenihivotinjskih organizama iz nerazvijenih itd., mora se osloboditi misleno posmatranje". Nemo prirode da konkretnorealizira pojam manifestuje se po Hegelu u tekoama i nemogunosti da se na osnovu empirijskog posmatranja postaveodreene razlike izmeu raznih klasa i redova. Hegel polemie protiv onih koji oboavaju prirodu stoga to ona, i poredsve sluajnosti svojih egzistencija, ostaje verna venim zakonima, i nasuprot tome veli, da u carstvu samosvesti vladatakoe zakonitost, ali pored nje i sloboda. Da bi potencirao svoje preziranje prirode Hegel tvrdi da je duhovnasluajnost, samovolja, i, onda kad ide do zla, neto beskonano vie nego zakonito putovanje zvezda ili nevinost biljke."Jer to je na taj nain zalutalo, to je jo uvek duh".

Filozofiju prirode deli Hegel na tri dela: l. mehaniku, 2. fiziku, i 3. organiku, koje odgovaraju momentima pojedinanosti, posebnosti i subjektiviteta. Zadatak je mehanike, posmatrarije materije, fizike, posmatranje

individualnih materija, organike, posmatranje organizma, onoga to je realizacija subjektiviteta u prirodi. Hegelovafilozofija prirode sadri u sebi mnogo ega to se apsoiutno ne moe da odri. To je najslabiji deo Hegelovog sistema, i,u njemu ima mnogo, dedukcija koje vode do apsurdnih i nemoguih rezultata. Stoga emo filozofiju prirode ukratko

prei.Zadatakmehanikeje da dijalektiki izvede prostor, vreme i materiju. Po Hegelu prostor je apstraktno egzistiranje

jednog van drugog, to je ista simultanost koja odgovara samoj osnovnoj razlici prirode od ideje, tj. spoljanjosti. Takoapstraktno shvaen, prostor je kontinuiran i u njemu nema jo nikakvih razlika. Meutim u kontinuiranom prostorumora da se stavi razlika, i prva razlika jesu tri dimenzije. Hegel hoe dijalektiki da izvede da ih vie od tri ne moe biti,i to ini na taj nain to shvata taku kao negaciju prostora, ali kao negaciju koja ostaje jo u prostoru. Na osnovu nje

poinju diferencije u prostoru. Na taki se ne moe ostati, jer je taka i u prostoru i nije u prostoru, i ova protivrenostrazreava se time to taka postaje prostorna, tj: time to iz take postaje linija. Ova opet negira sebe u povrini, anegacija povrine je stavljanje povrine kao granice tela, odnosno stavljanje trodimenzionalnog prostora. Negacijamora, meutim, ii dalje, mora se negirati sam prostor, i negacija celog prostora mora opet biti taka, odnosno neto

slino njoj, negacija prostora predstavlja taku koja nije u prostoru, a to je moment vremena. Taka u vremenu jepromenljiva, nije stalna. Na taj nain vreme predstavlja promenljivu datost pojedinanog u prirodi, ili vreme je samoopaeno postajanje.

Dalje, prostor kao celina predstavlja tezu, vreme antitezu, a njihova sinteza bie sinteza take u prostoru i take uvremenu, i ta sinteza je mesto. Ali jedno mesto pretpostavlja drugo mesto i prelazi u njega, stoga je negacija mestasinteza mnoine mesta u prostoru i vremenu ili kretanje. Kretanje je takva sinteza prostora i vremena da prostor propadau vremenu i vreme u prostoru. Kao takvo kretanje je protivrenost, a negacija te protivrenoti je stavljanje mirnesinteze prostora i vremena, materije. Prema tome iz prostora i vremena izlazi dijalektiki materija. Slino tome Hegeldalje izvodi teu kao prvu formu materije, zakone slobodnog padanja, Keplerove zakone i Njutnov zakon gravitacije idr.

Prelazei na fiziku, Hegel dijalektiki izvodi svetlost iz tee, svetlost je materija koja se oslobodila okova tee. Izrazlike izmeu tee i svetlosti Hegel izvodi razlike izmeu tamnih i svetlih (providnih) tela i postavlja etiri "fizikalna"elementa, vazduh, vatru, vodu i zemlju (kojima odgovaraju etiri vrste kosmikih tela, sunce, mesec, kometa i planeta).

Individualitet u oblasti neorganske materije javlja se u potpunoj svojoj formi, kao totalni individualitet, tek na osnovuzakona polariteta,po kome se identino diferencira, a diferentno identificira (ime Hegel dijalektiki izraava elingovzakon polariteta). Ta je dijalektiki izraz zakona da se istoimeni polovi magneta odbijaju, a raznoimeni privlae.Polaritet se javlja kao, l. magnetizam, 2. elektricitet, i 3. hemizam. Magnetizam je najprostija, linearna forma polariteta,tu se polaritet javlja na jednom telu. Vii stupanj polariteta je elektricitet, gde su polovi razdeljeni na dva razna tela i gde

47


15/25


se oni javljaju samo na povrini tela. U hemizmu su polarno suprotna cela tela. Hemijsko srodstvo tela je posledicanjihovog polariteta, tela koja su suprotna trae se i spajanjem se neutralizuju. Individualne diferencije tela postaju s

pojmom magnetizma, a u hemizmu individualitet dostie najviu formu u neorganskoj prirodi. Napomenuemo jo dase u teoriji boja Hegel slae sa Geteom i da polemie protiv Njutna.

U organici Hegel raspravlja o organskoj prirodi. U organskoj prirodi individualitet dostie najvii stupanj, jer se tuu individualnome manifestuje pojam. Stoga u organskom svetu postoje idealni stupnjevi razvia. Prvi takav stupanj jegeoloki organizam, jer je Zemlja, kao zemljite na kome se razvija ivot, i sama organizam, ali organizam po sebi.

Stoga Zemlja ima svoju istoriju, iji se zavrni lan sastoji u oivljavanju Zemlje, u spontanom proizvoenju najniihorganizama iz neorganske materije. Hegel, naime, uzima da postoji neposredni prelaz neorganskog u organsko, dok vieorganizme smatra kao neto to ne postaje na taj nain, nego to predstavlja veito realiziranje stupnjeva ideje u prirodi.Hegel je, objanjavajui razvie Zemlje, doao do najudnijih zakljuaka. On, na primer, dijalektiki izvodi razlikuizmeu kopna i vode, i onda se pita zato se kopno razdvojilo u Stari i Novi svet, pa na to odgovara da ta razlika

predstavlja neto to nunim nainom izlazi iz principa suprotnosti. Amerika predstavlja jo indiferentnost (nijepodeljena), meutim, u Starom svetu postoji potpuna podeljenost, Afrika i Azija predstavljaju naime suprotnosti, ije jejedinstvo Evropa, a u ovoj opet Nemaka kao sredina. Stoga je Evropa sredite civilizacije, a Nemaka opet srediteevropske civilizacije i najvieg duhovnog razvia.

Drugi i trei stupanj razvia u organskom svetu su vegetabilni i animalni organizam. U njima se ideja realizira natri naina, l. kao artikulacija, 2. kao asimilacija, i 3. kao generacija. To su tri osnovna procesa ivota, davanje forme,odravanje forme hranjenjem i ploenje. Njih Hegel dovodi u vezu dijalektiki. Artikulacija je odnos individue premasebi, asimilacija je odnos individue na drugo neto, na neto van sebe to nije organizam, generacija je odnos individue

na drugo neto, ali to je ravno njoj. Najvii proces organskog ivota je generacija, proizvoenje jedne individuedrugom. Ovaj proces sadri, meutim, protivrenost rave beskonanosti, jer se red generacija produuje ubeskonanost. Stoga priroda mora, negirajui ovu protivrenost, da negira samu sebe, i na taj nain postaje iz prirodeduh.

Ovaj prelaz od prirode duhu nije jasan. Hegel upotrebljava esto spoljanje analogije, da bi dijalektiki izveo tajprelaz. Ideja, koja se realizira u prirodi u proizvoenju individua, dolazi u protivrenost sa svojim pojmom. Individua,time to proizvodi druge individue, tei da odri vrstu, negira, dakle, sebe da bi stavila vrstu, opte. Meutim, ovostavljanje opteg biva samo time to se stavlja individualno, a to je protivrenost koja e se moi izbei samo na tajnain to e se ideja realizirati na jedan nov nain koji nee vie biti vremen nego veit, a to je kao duh, kao ideja kojazna za sebe. Treba naposletku jo spomenuti da Hegel, govorei o odnosu izmeu vrste i individue, pravi nekoliko

pesimistikih primedaba u odnosu na ivot individue, tvrdei, na primer, kako je nesigurnost individualne egzistencijeneto to proizlazi iz negativiteta ideje koja se individualizira, i kako je sluajnost koja vlada u prirodi uzrok to sesvako organsko bie, pa i ovek, osea nesigurno i nesreno.

FILOZOFIJA DUHA UOPTEPo Hegelu duh je ideja koja je dola sebi, koja je postala svesna sebe, koja zna za sebe. Ideja u svom prvobitnom

logikom biu jo je nesvesna, jer je ista apstrakcija, u prirodi ideja je takoe nesvesna, ali se nalazi u konkretnomobliku, u duhu ona je konkretna i zna za sebe. Trojna podela vlada i u filozofiji duha, i tri osnovne forme njegovograzvia su, l.subjektivni, 2. objektivni, i 3. apsolutni duh. Subjektivni duh je pojedinana svest koja je u vezi s jednimtelom, objektivni duh je duh koji se javlja u mnoini individua, u socijalnoj zajednici, apsolutni duh je duh kojiobuhvata ideju kao apsolutno znanje za sebe. Prema ovim stupnjevima Hegel deli filozofiju duha na tri dela, nafilozofiju subjektivnog, filozofiju objektivnogi filozofiju apsolutnog duha. Stupnjevi subjektivnog duha su, l. dua, 2.svest, i 3. duh.Nauka o dui je antropologija, nauka o svestifenomenologija, nauka o duhupsihologija. Psihologijom semoe nazvati i cela filozofija subjektivnog duha, ali Hegel taj izraz upotrebljava samo za jedan njen stupanj. Oobjektivnom duhu postoje dve nauke, l. filozofija prava i 2. filozofija istorije. O apsolutnom duhu postoje tri nauke, l.filozofija umetnosti ili estetika, 2.filozofija religije, i 3.filozofija filozofije, ili istorija filozofije fiIozofski shvaena. U

sledeim odeljcima izneemo ukratko pregled tih nauka, samo filozofiju istorije izneemo relativno opirno.

FILOZOFIJA SUBJEKTIVNOG DUHADua je subjektivni duh onako kako se on javija u vezi s telom, ili u neposrednom jedinstvu s telom. Dua

predstavlja unutranjost one spoljanjosti koju predstavljaju telo. Po Hegelu dua nije supstancija, koja bi imala sediteu telu, u nekom delu mozga. Ovo dualistiko shvatanje po Hegelu je nemogue, jer se materija isto toliko razlikuje oddue koliko je identina s njom, jedan odnos koji samo um moe da shvati. Tekoa odnosa due i tela na Hegelovomstanovitu ne postoji, poto on uopte negira njihovu razliku. Poto je duh dolaenje ideje k sebi, to se on najpre javIjakao unutranjost jednog organskog tela, on se javlja kao unutranje jedinstvo, kao entelehija, kao forma tela.

Na prvom stupnju svome dua je u potpunoj harmoniji s telom, ona ivi ivotom tela, ona nosi sve osobinetelesnosti. Tako shvaena dua ima tri stupnja razvia, l. prirodna dua, 2. oseajna dua, i 3. stvarna dua. Prirodnadua se javlja kao potpuna unutranjost tela i okolne neorganske materije. Prirodna dua se javlja dalje u tri stupnja, a.prirodne osobine, b. doba ivota, i c. spavanje i java. Prirodne kvalitete deli dalje Hegel na kosmike kvalitete rase i

kvalitete individua. Kosmiki kvaliteti su kvaliteti due koji zavise od kosmikih prilika (klime, promene dana i noi).Raspoloenja due, koja odgovaraju promonama vremena, jesu prirodni ivot due. To menjanje pokazuje duu jo uvezi s okolnim svetom, s prirodom. Psihike razlike meu rasama dolaze od geolokih razlika samih delova sveta.Individualni prirodni kvaliteti su naturel, temperamenat i karakter. Prirodna dua se javlja dalje u raznim dobima ivota,i Hegel daje interesantne dijalektike karakteristike ovih poslednjih. Tako po njemu detinjstvo predstavlja identitet

48


16/25


suprotnosti (izmeu individue i vrste) koji jo nije razvijen, a starost identitet suprotnosti koji nije vie razvijen, starostnema vie potrebe za konflikt s prirodom, detinjstvo te potrebe jo nema. Dalje Hegel izvodi, kako taj konflikt nastaje udoba mladosti, otkuda njena fantastinost, i kako te fantastinosti nestaje u dobu zrelosti, iji je zadatak praktian ivot.Spavanje i java su stanja svesti koja odgovaraju prirodnom ivotu due. Tu dua sleduje neposredno samom ivotu tela,a telo svojoj prirodi, promenama dana i noi. Vie jedinstvo spavanja i jave su pojedini kvaliteti koje ona ne samo daima, nego kojih je i svesna, koje osea. Oseaji su ili spoljanji ili unutranji, ili ulni kvaliteti ili oseanja prijatnog ineprijatnog.

Na drugom stupnju svome kao oseajna dua, dua je svesno jedinstvo kvaliteta prirodne due, i kao takva stoji nasredini izmeu pojedinanog oseaja i samosvesti. U oseajnoj dui javlja se svest o naem ja kao nejasno intuitivnooseanje, oseajna je dua identina sa optim psihikim karakterom linosti, stoga Hegel zove oseajnu duu i genijemkoga svaki ima.

Trei stupanj due, stvarnu duu, teko je jasno definisati. Po Hegelu, stvarna dua treba da predstavlja jedinstvoprirodne i oseajne due, drukije reeno, to treba da bude dua koja potpuno prodire svoje telo i vlada njime.

U svesti subjektivni duh se uzdie na vii stupanj, tu nastaje odvajanje due od tela, nastaje svest o tome, da jedua razlina od tela, tu se javlja svest o samom ja. U svojoj Fenomenologiji duha Hegel je pomeao razviesubjektivne svesti sa razviem svesti kao objektivnog duha. U Enciklopediji on to vie ne ini, u njoj su jedini stupnjevisubjektivne svesti ovi, l.svest, 2.samosvest, i 3. um, a karakterisani su na isti nain kao i ranije.

Trei stupanj subjektivnog duha predstavlja duh, ije se bie sastoji u jedinstvu due i svesti, dakle, uproduktivnom znanju, ilisaznanju. Dua je produktivna i nesvesna, svest je svesna ali neproduktivna, a duh je svestan iproduktivan, a poto je saznanje svesno i produktivno, to je duh saznanje. Specijalni stupnjevi duha su, l. teorijski, 2.

praktini, i 3.slobodni duh. Specijalne forme teorijskog duha, saznanja u uem smislu, opet su, l) opaaj, 2.predsta

Documents

Hegel (Skripta)