Ekonomsko-trgovinska škola Kruševac

SEMINARSKI RAD IZ HEMIJE

HORMONI

Učenik: Simić JovanaRazred i odeljenje: I-2

Literatura: Vikipedija,slobodna enciklopedija

Pojam hormona

Hormoni su grupa hemijskih materija koje učestvuju u fiziološkoj regulaciji metaboličkih procesa u ćeliji , delujući u malim količinama(naziv potiče od grčke reči horman koja znači pokrenuti, podsticati, dražiti). Deluju samo na metaboličke procese koji se dešavaju u ćeliji i njenim delovima, utiču na njene funkcije kao i na transport materija kroz ćelijsku membranu. Najbolje su proučeni hormoni kičmenjaka, posebno sisara, ali se zna da su biohemijski procesi vezani za rast, razmnožavanje i razviće beskičmenjaka regulisani hormonima.

Biljke, takođe, stvaraju hormone, tzv. biljni hormoni ili fitohormoni koji regulišu ćelijski metabolizam, rast, razviće, klijanje, cvetanje i dr.

Hormoni su otkriveni i kod najjednostavnijih višećelijskih životinja, jednoćelijskih životinja kao i kod mikroorganizama što ukazuje na činjenicu da oni imaju izvesnu ulogu u komunikacijama među ćelijama.

Zajedničke osobine hormona

Kod sisara se stvaraju u endokrinim žlezdama i izlučuju u krv. Hormoni se oslobađaju, pošto ove žlezde nemaju izvodne kanale, u krv, limfu ili cerebrospinalnu tečnost i na taj način dospevaju do ciljnih tkiva, organa (tkiva mete ili target tkiva, organi) na koje deluju pa se otuda nazivaju i hemijskim glasnicima. Pored endokrinih organa, hormone, odnosno neuro-hormone, luče i neke nervne ćelije – neurosekretorne ćelije.

Svaki hormon deluje na određena tkiva i organe na čijim se ćelijama nalaze se specifični molekuli, receptori. Hormoni prepoznaju receptore, reaguju sa njima na specifičan način i tako ostvaruju dejstvo na samu ćeliju.

Deluju u veoma niskim koncentracijama, najčešće manjim od 10-8. Radi ilustracije dovoljno je navesti podatak da 1 g insulina (hormon pankreasa) snižava nivo šećera u krvi 125 000 zečeva.

Relativno brzo se raspadaju u tkivu pa je neophodno da se neprekidno izlučuju da bi se održala njihova efektivna koncentracija u krvi.Malog su molekula što im omogućava prolazak kroz zidove kapilara i ćelijsku membranu.

Nisu specifični za vrstu tako da se hormoni jedne vrste mogu davati drugoj što ima poseban značaj u terapiji bolesti čoveka. Hormonski preparati dobijeni iz žlezda svinja, govečeta ili drugih životinja mogu se davati čoveku.

Uloga hormona

Hormoni regulišu i održavaju celokupan metabolizam, sastav krvi i drugih telesnih tečnosti, normalno funkcionisanje organa, vrše kontrolu i obezbjeđuju rast i razvoj različitih tkiva, organa i celokupnog organizma. Skoro da nema procesa koji nije neposredno ili posredno pod uticajem jednog ili više hormona. Svaki hormon ima

specifične uticaje na metabolizam i funkciju posebnih organa. Polni hormoni utiču na razvoj primarnih i sekundarnih polnih karakteristika, kortizol utiče na metabolizam ugljenih hidrata, aldosteron na sadrzaj elektrolita itd. Usled nedostatka, smanjenje sinteze ili povećanog stvaranja hormona mogu nastati promene u hemijskim reakcijama koje remete metabolizam i tako izazivaju razne poremećaje i bolesti.

Podela hormona

Klasična podela hormona zasniva sa na njihovoj hemijskoj strukturi, na osnovu koje se grupišu u: 1. polipeptide i proteine (tzv. proteohormoni), pripadaju im: - hormoni hipotalamusa, - hormoni adenohipofize, - hormoni pankreasa, - hormon paraštitne žlezde (parathormon), - neki tkivni hormoni, - veliki broj neuropeptida u nervnim strukturama beskičmenjaka; 2. derivate sterola - steroidne hormone: - hormoni kore nadbubrežne žlezde: kortizol (glikokortikoid), kortikosteron, aldosteron (mineralokortikoid) i dr., - muški seksualni hormoni (androgeni): testosteron i dihidrotestosteron, - ženski polni hormoni: estrogen i progesteron, - hormon žutog tela (progesteron); 3. derivate aminokiselina: - hormoni štitne žlezde: tiroksin, trijodtironin i kalcitonin, - hormoni srži nadbubrežne žlezde: adrenalin i noradrenalin.

Fiziologija hormona

Većina ćelija je sposobna da proizvede jedan ili više molekula koji se ponašaju kao signalni molekuli za druge ćelije, menjajući njihov rast, funkciju ili metabolizam. Klasični hormoni proizvedeni od strane endokrine žlezde su ćelijski proizvodi, specijalizovani da služe kao regulatori na nivou celog organizma. Međutim, oni mogu ispoljavati i svoje efekte u okviru tkiva u kom se proizvode i inicijalno oslobađaju. Stepen hormonske biosinteze i sekrecije je često regulisan putem kontrolnog mehanizma homeostatičke negativne reakcije. Ovaj mehanizam zavisi od faktora koji utiču na metabolizam i lučenje hormona.

Lučenje hormona može biti stimulisano ili inhibirano:- drugim hormonima (stimulišućim - ili oslobađajućim – hormonima);- koncentracijom plazme jona ili hranljivih sastojaka, kao i obaveznim globulinima;- neuronima i mentalnom aktivnošću;- promenama sredine, na primer svetlosti ili temperature.

Posebna grupa hormona su tropni hormoni koji stimulišu produkciju hormona drugih endokrinih žlezda. Na primer, tireostimulišući hormon (TSH) prouzrokuje rast i povećava aktivnost druge endokrine žlezde, tiroidne žlezde, koji povećava proizvodnju tiroidnih hormona. Nedavno je identifikovana klasa hormona koji su vrste hormona gladi – grelin, oreksin i PZZ 3-36 i hormona sitosti – na primer leptin, obestatin, nesfatin-1.

U cilju brzog oslobađanja aktivnih hormona u krvotok, ćelije biosintetičkih hormona mogu proizvoditi i čuvati biološke neaktivne hormone u vidu pre- ili prohormona. Ovi potom mogu brzo biti, kao rezultat odgovarajućih stimulansa, konvertovani u svoje aktivne forme hormona.

Lučenje hormona

Sintetisani hormoni se iz ćelije mogu izlučiti:- egzocitozom, način kojim se izlučuju proteinski hormoni i katekolamini;- difuzijom, kojom iz ćelije izlaze steroidi;- jednostavnim prenosom, kojim iz ćelije izlazi tireoidni hormon.

Hormoni izlučeni iz ćelije ulaze u krvnu tečnost i njome se transportuju do ciljanog mesta, tkiva ili organa na sledeće načine:- vezani za specifične nosače, najčešće globuline plazme (npr. tireoidni hormon),- slobodni, npr. proteinski hormoni, kateholamini,- stvaraju se u samom krvotoku, kao npr. angiotenzin.

Način delovanja i efekti hormona

Najčešći način delovanja po kome funkcioniše najveći broj hormona je endokrini, pod kojim se podrazumeva da ćelije u kojima se hormoni stvaraju ih izbacuju direktno u krv. Krvlju dospevaju do mesta na kojima deluju i koja su najčešće udaljena od mesta njihove sinteze.

Drugu grupu čine tzv. parakrini hormoni koji se izlučuju na sličan način kao i endokrini, ali ne deluju na udaljena mesta već na susedne ćelije. Takvi su neurotransmiteri koji se izlučuju na nervnim završecima i deluju preko sinapsi.Autokrini hormoni se sintetišu i izlučuju iz iste ćelije na kojoj ostvaruju svoje fiziološko dejstvo. Takvi su hormoni iz grupe prostglandina, prostacaklina, tromboksani i dr.Prema najnovijim podacima postoji i četrvta grupa - intrakrini hormoni, koji deluju u istoj ćeliji u kojoj su stvoreni, bez izlučivanja iz nje. Ovoj grupi pripadaju muški i ženski polni hormoni koji se sinettišu u perifernim ciljnim ćelijama čoveka.

Efekti hormona su različiti, ali mogu uključiti:- stimulaciju ili inhibiciju rasta,- početak ili sprečavanje apoptoza(programiranog odumiranja ćelije),- aktiviranja ili inhibicije imunog sistema,- regulisanja metabolizma,- pripreme za novu aktivnost (na primer, borbenosti, bežanja, parenja),- pripreme za novu životnu fazu (na primer pubertet, briga za potomstvo, menopauza),

- kontrolisanje reproduktivnog ciklusa.U dosta slučajeva, jedan hormon može regulisati proizvodnju i oslobađanje drugih hormona.Veliki broj reakcija na hormonske signale može se opisati u smislu da služe u regulisanju metaboličkih aktivnosti organa ili tkiva.

Primena hormona

Dosta hormona i njihovih analogija se koristi kao lek. Najčešće prepisivani hormoni su estrogen i progesteron (kao metod hormonske kontracepcije i kao HRT), tiroksin (kao levotiroksin, za hipotiroidu) i steroidi (za autonomne bolesti i nekoliko disajnih poremećaja). Dosta dijabetičara koristi insulin. Farmakološki ekvivalenti adrenalina se veoma koriste za dobijanje lokalnih preparata u otorinolaringologiji, dok kreme na bazi steroida i vitamina D se često koriste u dermatološkoj praksi.

“Farmakološka doza” hormona označava medicinsku dozu u smislu količine hormona koja je mnogo viša od one koja se prirodno javlja u zdravom organizmu. Efekti farmakoloških doza hormona mogu biti različiti u poređenju sa reakcijama na količinu koja se prirodno javlja u organizmu i može biti korisna u terapijske svrhe. Primer farmakološke doze je glikokortikoid u cilju smanjenja zapaljenskih procesa.