Др Горан Комар

Књига попа Филипа Костића (19. вијек)ДОКУМЕНТА 

ПРЕДГОВОР 

Књига попа Филипа Костића је заправо књига попа Филипа и попа Ника Костића из Кртола. И један и други свештеник кртољски заступљени су у књизи, у писмима и циркуларима Никанора Богетића, игумана савинског манастира и епископа Венедикта Краљевића из Шибеника, које су им ови црквени великодостојници упућивали. Ова двојица свештеника писма и наредбе су уредно преписивали и послије преписивања готово редовно правили биљешке о вршењу конкретне наредбе и даљему поступку са писмом. И ова књига свједочи о реду и поштивању црквене регулативе у Боки Которској у почетку 19. вијека.

Свакако је веома значајно да ова књига носи у својим документима слику, па макар и фрагментарну, стања у Српској православној цркви у бокешком приморју за вријеме француске окупације.

Фамилијарна архива кртољских Костића на овај начин износи пред свој бокешки народ још једно драгоцјено свједочанство минулих времена у којима је Бока, још увијек, чувала своје обичајне установе и за сав српски род представљала огледало реда у животу своме свагдањем.

Књига почиње молитвом која заузима првих петнаест листова. Преписи докумената у књизи пружају се у транскрипцији, са минималним интервенцијама приређивача. У косим заградама стоје недостајући дјелови текста (реконструкције нејасних и оштећених фрагмената), а у облим скраћенице које означавају трулеж или нечиткост („нч“ или „тр“). Књига је у кожноме повезу, мањега формата.

 

 ДОКУМЕНТА

/ први лист књиге носи биљешку:/

Сија душеспаситељнакњига, мене јере/ј/а Фили =па Костича

 

бр.1 копиа

Но: 11 Державе илирическемонастир Саввина 4: ијунија 1812:

Никанор Богетић Архиман =дрит и намјестник еп/и/ск/о/паДалматинскога Боке Которскогаи истрискога

Ко всjем благовјеиним парохоми капеланом обретајушчимсја ва про =винци Боке Которској М: Бл/а/госло/ве/нипо декрету њихова превосходитељс =тва г/о/с/по/д/и/на обшчега управитељаво илирически держави и по наредбињих преос/ве/шченства г/о/с/по/д/и/на еп/и/ск/о/паВенедикта Краљевића заповједамосвијем Вами парохом и капеланом от исте провинције да будете извер =шити ове заповједи:От первога маја прошастога по новомекалендару сви ређистри от крешченијавјенчани/ј/а и усопших ко/ј/и се налазе у рукеот пароха да буду предати г/о/с/по/д/и/ну подестату или синдику от циркондари/ј/аи комуна от коијех ћете примити рецевуду и свијех нами пошљите да можемодати рапорат коме се чека. И остајужељајући вам всјакаго благополучије

Богетић

 бр. 2

копиа

Но: 16: державе Илирическе

Монастир Савина 6: ијуни/ј/а 1812:Никанор Богетић Архиманри =т и намјестник генералееп/и/ск/о/па делматинскога БокеКоторскога и истрискога

Ко благоговјеиним парохоми капеланом обретајушчимсјава провинци/ј/и Боке Которској

По декрету њихова превос =ходитељства г/о/с/по/д/и/на интедентаи министра от Рагузе верхудуховенства јест изнањенда њеки парохи од церкеванаходе се у провинцију илирическуузели су слободу вјенчаватстранске судите не питајућида представе укрепљендекуменат илити твердосвједочанство от његовапредјела је ли му допуштанаженидба. Ово дерзновенијеилити самовољствојест противо дјелампулитическим за сахранитиљубов добраго сусједстваи у исто вријеме представљанеудовољствије за обје странекоје су уговориле свадбу не могући имат мјесто његововјенчање брез вишереченогасвједочанства него ће битиуничижено да не остане разрив међу фамилијама -Г/о/с/по/д/и/н интендент генералнипреде упреждајет да васизнанит да је много дјеловажно и да еп/и/ск/о/пи увожајутисто за најперву њихову дуж =ност и да строго препоручепарохам да се не согласе вјенча =ват тужде страних предјелагдје они пребивајут и безистога допуштенија не можеимат мјесто свадбаЈа вас изнањујем г/о/с/по/д/и/н сотоделегато да дате знат главаруцерковному да он овециркуларе разашље писменопо његовој наредби свијемпарохом от ове отлуке г/о/с/по/д/и/на генерал интендента с којем ободрива да узму великопопеченије будући тужбе

дипломатичаске њекијехцарствах заставило нашеправљеније узет своје мјере

Богетић

бр. 3

копиа

Но: 653: державе Илирическе

Венедикт М/илошћу/. Б/ожијом/. П/реосвећени/. еп/и/ск/о/пделматиски Боке Которскоји истриски -

Ко всем благоговјеиним парохоми капеланом обретајушчимсја во =б/ла/гохранимују епархију нашумир и благословеније -

По одлученију њиовог превосход =итељства г/о/с/по/д/и/на обшчега управи =теља од илирическијех державаход 8: маја прошастога по новомекалендару нами послат за да сеизверши заповједамо дакленвами да имате извершити овеиздол уписате члене.

 член 1 и

У она села гдје су законити нодарина далеко парохом илити капеланомдата им је област да могу прими =ти и пасати тестаменте кано бигод могли исти нодари царскис онијем начином и управљенијемс коијем биће научени од г/о/с/по/динасудца од мира и коме за истиузрок имаду се приказати

 член 2 и

Како буде тестаменат и пријенего прође осам данах парохима послати исти тестаменатономе законитоме нодару ко/ј/ибуде ближе његове парохије

и примит ће од њега рецевудунаписану на они регистарод исти тестаменат ко/ј/и ваљада сваки парох има держати

 член 3 и

Парохи или капелани хоће узима =ти ону исту плаћу за теста =менат што би узео законитинодар

 член 4 и

Исти парохи приказат ће г/о/с/по/д/и/нусудцу од мира од свога кантунапри/је/ него прође осем дана смерт онога чојека ко/ј/и будеучинио тестаменат

 член 5 и

Бити ће веома опазни парохии кепалани за не увриједити њиховучест и поштење писати чистои лијепо све оно што буде из сво =ијех уста изговорио они ко/ј/ихоће да учини тестаменат и за =моћи пак об/с/лужити све оношто царски закон заповједа за да =буде законитијем начиномучињени. Имат ће се сваки совјет =овати добро с г/о/с/по/дином судцемод мира за да не би упали у каквојфаланги јербо такови начин ни =јесу нами подпуно познати не бу =дући ствар церковна. Тако урадите јако да благодат Б/о/жијабудет на вас.Дано у Шибенику в нашеј резиденцина 24: маја 1812:

Венедикт Краљевић

Од Но 11. од: Но 16: и од: 653: овдје преписанепримих од г/о/с/по/д/и/на викари/ј/а Богетићаи послах попу Нику Калуђеровићуда их прогласи и преда г/оспо/д/и/ну викарии/ју/ послах на 8: ијулија 1812 -

 бр. 4

Но 30 державе илирическеМонастир Саввина 28 а/в/гус =та 1812: -

Никанор Богетић архиман =дрит и намјестник генералеепископа далматинскогаБоке Которскога и истрискога

Ко всем благовјеинимпарохом и капеланомобретајушчимсја во провин =ции Боке Которске м/ир/ и бла/гослове/н/ије/ -

По наредби преузвишенога г/о/с/по/д/и/на интенедента генерало =га од Љубљане у силу декре =та јего императорскаговеличества 15: априла1811: с коијем наређује седа воља јего величествабуде исполњена безсвакога одговора у осамдана од /д/неви получени/ј/аовога циркулара г/о/с/по/дапарохи имају имат једнолибро које има служитза протокол от первогајануари/ј/а 1812: у које протоколат све рожденије -умарће и вјенчаније с коијемпротоколом илити либро =м сваки парох својемуподештату илити шиндикуимају представит својпротокол да више речениподештати и шиндици ређис =трију у њихов протоколи паки узет свој прото =кол обратно и унапридзаписават рожденија и умерћа и вјенчанија и ко/ј/и би парохпомањкао и не извершио овенаредбе како је више поменуто у осам данах и мене

неувједомит от испољњенијаучињенога бит ћу принужден за моје оправданијепредставит преузвиш =еноме гуверну от којега ћепримити они кастигко/ј/и заслужи ма се ја уздамда ни један парох нећедовести себе стидус/ве/штеническога чина него да ће сваки радит да за =служи похвалу од управи =теља его императорскаговеличесва: - Богетић

Ову циркуларну заповједпримисмо и дадосмо на знањепопу Јову и попу Андри/ј/и даони испуне а ја сем послаоону која је дошла са Ссавине (!)по Станку Попову да је предакапе/та/н: Марку Каршанцу понио јез барком када су повезлигрожђе Саву Ђурашкову

1812 сетенбра 5:

бр.5

Високо преподобњејшему г/о/с/по/д/и/ну: оцу архимандриту НиканоруБогетићу и генераломе викарии/ју/монастира Саввине у/годно/ п/оздрављеније/:

Г/о/с/по/д/и/не примили смо на 1: сетенбрациркуларно Ваше писмо по наред =би преузвишенога г/о/с/по/д/и/на интенде =нта генералога од Љубљане да дамона знање нашему синдику сва рождени/ј/а и вјенчанија и умерћа од 1:јануарија до данашњега дневи -Ми смо послали наш протоколг/о/с/по/д/и/ну капе/та/н: Марку Кершанцу онјест данас наш синдик одкомунитади михољске да препишеу његов протокол рожденијаи умарћа а вјенчанија нијесмо ималиод Божића у нашу ињорију до данас.

И савише г/о/с/по/д/и/не ми смо представилипред очи наредбе попу ЈовуВукошићу и река сам /м/у да имају испу =нит наредбе у термен 8: дана од полученија ко/ј/и ми се обећао да хоћеавизати попа Андрију и да ће испуни =т заповједи царске. Толико г/о/с/по/д/и/не ми имамо испунит и у наприједцарске заповједи чрез Вашеруке како нама дате заповјед

Вашега г/оспо/дства служитељпоп Нико Костић Кертоли

7: сетенбра 1812:

/биљешка при дну рукописа:/Ово пишем Кершанцу с протоколом

бр. 6

Благородному високопочтеномуг/оспо/д/и/ну г: капе/та/н: Марку Кершанцуи синдаку (!) од комунитади михољскем/ило/. л/ијепо/. п/оздрављеније/. Г/о/с/по/д/и/не капе/та/н Марко примили смо заповједи циркуларнеод г/о/с/по/д/и/на оца архимандрита генералога викарија са Савине по наред =би преузвишенога г/оспо/д/и/на интендента генералога од Љубљанекако ћете и разумљети да имамопредставити својему синдаку (!)наш протокол у којемујест уписато погребенијеи рожденије од 1: јануари/ј/а до данас. Драги г/оспо/д/и/не ево шаљемоВашему господству ово либроИз њега преписајте у Ваш протокол а пак пошљите мој протокол натр/а/г. А вјенчанија нијесмо имали од Божића до данас и поз/дравите/: г/осподина/: капе/та/н: Албертии г/о/с/по/дина попа Ника Калуђеровићаи остајем на Вашу службу

Поп Нико Костић Кертоли

7: сетенбра 1812:

бр. 7

Благородному високовладатељномуг/о/с/по/д/и/ну г: Стефану Чувковићуправитељному судцу у/годно/ п/оздрављеније/:

Не лијенимо се назначит Вашемублагородију по дужности нашојпреставио се један старацу моју ињорију и у моје браствопо имену Вуко син покојногапопа Рада Костића. Данасу подне и шаљем ове ђетићеса истијем листом к Вашемугосподству и чекам по истијемаВаш добри отвјет. И јесам на службу Вашега господства

Поп Нико КостићКертоли 9: сетенбра 1812:

 бр. 8

Благородному г/о/с/по/д/и/ну г/осподину/: капетанМарку Кершанцу синдакуод комунитади михољске.л/ијепо/. п/оздрављеније/:

Г/о/с/по/д/и/не капетан: Марко шаље =мо Ви ову нашу браћукоизи ће Ви све оповидјеткако се преставио један старец наш стрицданас прије подне шаљемо их к Вашему господствувидите какво је ово добросрећно бријеме. Вас молимо ако можете комодатда не иду напријед то ћетеучинит добро а ваљада испунимо дужност ако липак не можете а Ви их

упутите с Вашом помоћиу Нови и да смо Ви препоручени. Вашега господстваслужитељи капе/та/н Никои поп Нико Костићи

Кертоли 9: сетенбра 1812

бр. 9

Благородному г/о/с/по/д/и/ну г/о/с/по/д/и/нуконту Стефану Чупковићуу/годно/ п/оздрављеније/:

По дужности нашој не мањкамобјавити писмено Вашемублагородију случаје у мојупарохију. Преставио се данасна 24: уре један старацпо имену Раде син покојногаНика Бринића из села Радови =ћах. Чојак находи се у посљедњу ништету. Има два синакод њега и жену и кћер јед =ну неудату и синови неожењ =ени. И шаљемо Ви његову браћу са истијем рапортомВашему владатељству и ожидамо (!) скори отвјет писменоза наше владање. И остајемос пуном стимом Вашегависокоблагородија служитељ

Препокорни поп Н/ико/: Костић

Кертоли сетен/б/ра 13: 1812

бр. 10

Високоблагородному: Г/осподину/: : Г/осподину/:конту Стефану Чупковићуп/оздрављеније/: на: 25: сетенбра 1812

Не мањкамо објавити Вашему благородију случаје које се

догађу у нашу парохии: Истуноћ на: двије уре ноћи преставила се Стане жена Сти =па Трипиновића: из селаГошића која има својегамужа и два сина и двије: кћ =ери дома: а двије кћериудате која је фамилија остала у посљедњу ништету.И чекам скори одговор

Поп Нико Костић

На Вашу службу

бр. 11

Благородному и сваке стимедостојному Г/осподи/ну. Г/осподину/. конту Стефану Чупковићу праведномесудцу од мира. у/годно/. п/оздрављеније/.

По дужности нашој не лијенимо се објавити Вашему багоро =дију. У моју ињорију престави сеједан старац данас у зоруречени Раде Јовов Костићчојак веома потребанна фамилију нејаку - - -

И поздрављам .Г/о/с/поди/на Мештровића и Г/о/с/поди/на Коду -

Протопоп Никола Костић Кертоли на: 3: отонбра1812 илирико

бр. 12

 Державе славеносербске Кертолиоктонбра 3: илирико 1812:

Чиним вјеру по заклетви ми капе/та/н:Нико Костић од комунитади кертолске

како се преставио ови старац РадеЈовов Костић чојак сиромахна нејаку фамељу и на велику потребуу последњу ништету по мојој душинема ништа. Можете вјероватистину. И поздрављам Г/о/с/подина/ Мештовићаи Г/о/с/подина/ Коду: Вашега г/оспо/дства служитељ

Капе/та/н Нико Костић

бр. 13

Благородному г/о/с/по/д/и/ну г/о/с/подину/: капе/та/н:Марку Каршанцу синдикуод комунитади михољске .л/ијепо/. п/оздрављеније/.Објављујемо Вашему господ =ству како се преставилоједно дијете у моје браствои у ињорију Станко син ИваРадова Костића на 15: новем =бра. И остајем на Вашуслужбу. Поп Нико Костић

Кертоли 16: новембра 1812

бр. 14

Царство французско державаилирическа Кертоли 8: ђенара 1813:

Преузвишени г/оспо/д/и/н г/о/с/подин/: контеСтефан Чупковић правитељнисудец од мира л/ијепо/: Вас поздрављам.Објављујемо Вашему благородију.Преставила се једна старица у мојуињорију Јелена жена покојногаЈована Старчевића. Има иста синовах 5: на пут јест 1: а на слу =жбу цареву 2: а дома 2:По мојој дужности назначивамоВашему господству и ожидајемоотвјет по Вашој наредбии спаси ве Христос. Вашега господства служитељ препокорни поп Нiиколај Костић

 

бр. 15

Царство французко державаилерическа Кертоли 23 ђенара 1813.

Благородному г/о/с/по/д/и/ну г/о/с/подину/: контуСтефану Чупковићу судцуод мира у/годно/: п/оздрављеније/:

Објављујемо Вашему благородију како се преставилаједна старица Јане жена поко =јнога Стијепа Барбића изистога мјеста из селаНиковићах. И остајем с пуном стимом служитељ

Поп Николај Костић

бр. 16

/недовршена биљешка, рукописом попа Ника Костића:/

Но: 980 державе илирическев/исокопреосвећени/. м/илошћу/: б/ожјом/. п/равославни/: делмати =ски Боке Которски и истриско - Ко

бр. 17

1813: марча 2: у Кертоле

Копија от књиге коју су писалиглавари от Ћеклићах за главу покојнога Ивана Ћеклићакоја је књига у капе/та/н: НикаЗанова. а капе/та/н: Нико Зановз главарима отписује у Ћеклиће

От нас капе/та/н: Ника Костићаи свијех главарах от КертолахКертоли марча 2: 1813:

Г/о/с/по/д/и/ну кнезу Iовану и МатануЈовову и Вуку Ђуровуи Ђукану Ђурашеву и попу

Николи Калуђеровићу и свијема Ћеклићима м/или/. д/раго/. п/оздрављеније/.

Примисмо Вашу књигу у којуразумијемо што ни пишетеза главу Ивана Марковакоји је погинуо у Кертоле.Знате добро да има достаглавах кертолскијеху Церну Гору а има и церного =рскијех међу нама. За те сеузроке састав/љ/ао нах (!)г/о/с/по/д/и/н ђенерал. и г/о/с/по/д/и/нвладика Петар и вјеруутвердили међу приморјеми Вама да ставе мир међунама када они узхоће. Дакледрага г/о/с/по/до има доста узрокамеђу Церногорцима и примор =цима. Када се доспију све стваримеђу нама и стави се коло за пе =рве и потолње главе ставит =ће се и за главу Ивана Маркова.А што ни пишете и пријетите да бисте убили среда којегадраго Кертољанина можетеако хоћете кад гоћ Ви драго.Ми се не чувамо ми стоимоу вјеру како је уфаћена међунама. А што ни пишете да Визабиљежимо кервника микарвника тога не знамоосим када буде на мирнаћи ће се свему начин и акоћете чекат три дан от мира међу приморјем и Церном Гором какку (!) нашизаповједници забиљежиличекајте. И ми чекамо. Ако ли нећете а Ви ми пишитеда се умијемо владатијер ни можете преко вјерепошећ кад гоћ Ви драго.Ма се не бисмо уздали да ћетевјеру преварћ брез авиза. А што ни пишете да се некоме мито давало тогачојка нема међу нама ко/ј/и једавао да кога Ви знате пиш =ите ни ко је давао и коме је

давао да и ми знамо. И ЧекамоВаш отговор уберзојер ако ни пошекостепреко вјере ми ћемо праваЦерногорца пак се споме =ните ко ће бит отговорн =ик и од ове књиге остав =љамо копију међу намаа Ви ову веома чувајтедо суда и да сте здраво.

 бр. 18

Но 980 державе илирическе

В: м. б. п. еп/и/ск/о/п даламтсски Боке Которски и истриск/и/

Ко всјем Благоговјеиним па =рохом и капеланом обрјетајушчитсја в’ Бо/го/хранимују еп =архију нашу

Г/о/с/по/д/и/н интендент обзнањује нами да имамо заповједати свакоме пароху и капелану от епархијенаше за да настоју кадби се кто преставиоу његову парохију у годинам и имао би имјениалити своја добра, и ако биони чловјек имао нејаку дјецуали родбине ко/ј/и су надворот своје патрије и да не би билоизгубјено и пограбљено насљед =је од они нејаки сиротасваки парох илити капелан имаће попеченије док умреони человјек одма да обз =нани гос/по/д/и/ну судцу од мираза моћи г/о/с/поди/н судац од мирадоћи и учинити све оно штојест заповједано њемупо рег/у/ламенту царскому зада не би пак имали узроксудци от мира

тужити Вас парохе. Викад год обзнаните нама имате писмено обзнанити и благодат Б/о/жијада будет на Вас с нашијемблагословенијем. Дано у Ш =ибеник в_s нашеј резиденци: 22: априла: 1813:

Краљевић

бр. 19

Державе илирическе

В/енедикт/. м/илошћу/. Б/ожјом/. п/равославни/. еп/и/скоп Далматински Боке Которски, и истрински

Ко всјем благоговјеинимпарохом и капеланом обрјетајушчимсја В’: б/ла/гохранимују епархију нашу - - -

Њихово ПревосходитељствоГ/о/с/по/д/и/н обшчи управитељ илирических державах јестнами послао једно отлу =ченије от: 12: септенбрапрошестога задержавава (!) њеке заповједи за утјешити оне сиромахеко/ј/и не могу радитии ко/ј/и немају о чем живјет.Поставио јест у свакомуграду од илирических дер =жавах једну комишионкоја ће изручити уписанезаповједи његове и питаод нас и от свијех парохахи капеланах да се имадати потребито помошту оно што има дјелативише упоменута коми =шион. И сувише да се има учити пук о/т/ с/ве/тога

олтара како је држансваки христјанин помоћ с милостињомсвојему искрењемуи да се може та милостињакупити у церквам от прокаратора оли какова другога ваљчана чловјекаЗаповједамо даклен Вамида имадете дати всјакупомошт више реченој комеси/ј/и и такожде да иматеучити народ како се досто/ј/ии бл/а/годат Божија да буд =ет на Вас с нашијембл/а/гословенијем. Дано у Шибенику: на: 22: априла

Краљевић

бр. 20

Но: 992: державе илирическеу Шибеник на 23: маја 1813

Венедикт м/илошћу/: Б/ожјом/. п/равославни/. еп/и/ск/о/пделматински Боке Которскии истрински

Ко всјем благоговјеинимпарохом и капеланом от БокиКоторскије

Одмах и перву недјељу учинит ћете с пристојном славомхваљеније Г/о/с/по/ду Б/о/гу за славо =добитје учињено у Лутцен.Сувише благопотребно јепрошеније за свако благопол =учије здравије и сохрањеније премилостивому императорунашему Наполеону Великомуи все милостивјејшеј императрицје нашеј и за всјујего императорску фамилију

/Да Г/о/с/по/д Б/о/г сохрани јего/

императорско величествоневредимо прослављајућиоружје јего: Богетић

бр. 21

Державе илирическе монастирСавина на 30: маја 1813:

Никанор Богетић архимандрити намјестник еп/и/ск/о/па далматин =скога Боке Которскога и истрискога

Ко всјем парохом и капеланомот Боки от Котора –

По наредби верховне властидаје се Вам на знање да не иматекрестити ни вјенчати ни укопа =ти никога приђе него овизатеподештата оли синдака от комун =итади ко/ј/и ће Ви дати на писмода можете крестити вјенчатии укопати - Богетић

бр. 22

 На 15: ијуна 1813 у Кертоле

Чиним вјеру по заклетвии свидетељствујем ја нижеподписани парох от саборнецеркве С/ве/те Госпође у овоме комуну.Како мој парохи/ј/аљнин СтијепоДубравчевић јест законитибрат покојнога Луке Дубравчевића.Оба синови законити покојнога Карста Дубравчевићаи његове законите женепокојне Стане кћере РадаКлакоровића из истога кому

на.И како у данас не находи се жив ниједан други ближњи ереде од добарах и робе и аспр =их останутијех од покојногаЛуке Дубравчевића више реченоганего сам Стијепо Дубравчевићњегов брат више поме =нути – којему вручајемово свидетељство да муможе ваљат ђе гоћ би мутребовало.Не будући му била доста федод његова керштенија.коју сам му био учинио на: 11:маја 1812: во увјереније одкојега подписујем се својеручнои колагајем печат парохи/ј/ални

Виђена Парох державнии потвер од Кертолахђена од ме прото попне Николај Костићсиндикаод Луштицеи Кертолах

бр. 23

Но 1014: державе илирическе

В/енедикт/: м/илошћу/ Б/ожијом/ епис/ко/п Делмације Боке Которски и истрински. Ко всјем преподобном и благоговјеиним парохом и капеланом обрјетаншчимсја. ва =Б/о/го хранимују епархијунашу - - - -

Несретни гласови што судошли од куге која се јестпоказала от неколико времена у Малти јесу употребили владање метнутимноге тијесне заповједи

за које вријеме јест забрањено да се не има мијешатиДалмација и Кровација мили =тарска то јест стараЋесаровина што је близу насостављајући само понатод Зерманије поради куријера.И би заповјеђено да се имамного помљиво гледатии чувати у сву дуљинуот краја морскога и шкољахза забранити да се не бико гоћ кријући искерцаона сухо. Г/о/с/по/да делегати поде =штати императорско ору =жје и служитељи од шенита =ди сви уједно и согласноуложиће се за да се испољнив сјака заповјед најскорито. На она мјеста која суна/ј/ризичнија али от ревностинајвише от мјесникаимаде се наћи начинза сахранит краинуто јест не прелазећиу забрањена мјестанипошто не пуштајућида тко пријеђе већчувати се от всјакагогњева тога ради. запо =вједамо всјем Вамада сте тијем начиномимадете одмах приказ =ати народу и научити гада се имаде с великомревности чувати –Будући должон (!) такоурадити в сјаки подложни =к и сваки мјештанинза његову особитукорист – Божија же (!) благодат с нашијем благосл =овенијем да будет на ВасАмин - Дано у Шибеникв нашеј резиденци на 7:јула – 1813:

Краљевић

бр. 24

Но 1030 державе илирическе

Венедикт. м/илошћу/. Б/ожјом/. п/реосвећени/. еп/и/с/к/о/пдалматински Боки Которскеи истриски –

Ко всјем преподобним и благо =говјеиним парохом и кепеланомобрјетајушчимсја ва Богохранимујуепархију нашу и ап/осто/лскоје благословеније

Пресвјетљејши наш императоротредио јест за обштег управи =теља од илирически державањихово превосходитељствог/о/с/по/д/и/на Дуку од Отректа. Запо =вједамо даклен всјем Вамда га имате познати у истомезванију и власти и послушатиу сваку заповјед која би Вамдошла – И благодат Божијада будет на Вас

Дано у Шибеник в нашејрезиденци . 29: јули/ј/а 1813:

Краљевић

бр. 25

Благородному г/о/с/по/д/и/ну г/о/с/подину/ контуСтефану Чупковићу судцуод мира у/годно/ л/ијепо/ п/оздрављеније/:

Не мањкамо објавити Вашемблагородију доша је међу намаједан ковач из Церне Горес његовом фамељом у кућунашу комунску и пошо је разк =оват једну сломјену старуцијев од пушке која је билакарцата а он не знао ни оничојек ко/ј/и је да је ковач раз =

кује. Пуче пушка из огњаи удри истога мешта Андр =ију у ногу у бедру и живио једанах 8: а умаро је данасна 22: уре ко/ј/и сто/ј/и мартев (!)у кућу до Ваше одлуке. И чекамоВаш скори одговор. Можемо =Ви чисто шједочит да је чојеквеома потребан. Нема нигданишта него жену и нејаку својуђецу. И остајемо с пуном сти =мом . Вашега господстваслужитељ – Поп Костић

Кертоли на 29: агустаилирико 1813:

бр. 26

/ на посебној страници биљешкаучињена графитном оловком, савременимправописом:/

Јереј Лазар Костићпарох

Dr Lazzaro Kostić

Cattaro

бр. 27

Но 1252____

Венедикт милостијуБожијеју прапославни (!)еп/и/с/к/о/п далматински и БокоКоторски и истрииски

Ко високо преподобнимархимандритом препод =обњејшим игуменомблагоговјењејшим протопресвитером и пресвит

ером парохом и капеланом и всјем правосла =внијем христјаномживуштим ва Бого хранимој епархи/ј/и нашој –и апос/т/олскоје благословеније

Њихово императорсковеличество ћесаро краљевска висока канцаљери/ј/а дворскаудостоила јест објавитинама под датом: 3: јуни/ј/апо римскоме календару дас љубопознанством и до =говором високијех поте =нцах од свијех краљевахсојузниках / илити алеатах /дошло је одлучење да свиградови и мјеста и державако је испочетка посљедногарата зависили су и владјенијаНаполеонова под именомдержава илирически. сљедоватељно Деламци/ј/а и весштат Дубровника Бока од Котора и сви островико/ј/и су зависили и свијехдержавах повелитељнои конечно имаду зависитиу напредак самог владје =нија двора ћесаро краљев =скога величества аустрискогаТога ради дакле и ми цилкуларно обзањујем всјемпарохом и капеланомБогохранимеј епархи нашеда сваки по својеј должно =сти има дати на знањесвоим парохи/ј/аном овајсретни и прерадостниглас да већ несумните =љно сваки вјерује да јестк одложити и истинитисин јего цесаро краљевскога величаства –Францеска – первогаСувише пак за таковипрерадосни глас и штатељ =

ивоје областојатељство треба учинити славословје и благодареније всевишњему Б/о/гу што јестблаговолио подложитинас под овакиммилостивим императором и љубезњејшим оцем. Потом и заповједамо всјемВам да по пријемљенију овенаше заповједи у первунедјељу отпојат ћете реченославословје и по славословјуи рећи ћете устменосваки у своју парохијалнуцеркву једно дјејнствит =ељно слово како изискавазавозбужденије народуко истиној љубови право =му подложенију егоимператорскому величе =ству: Ф: П: Тако требада будемо с вјерним об =служенијем достојнимилости и челоловјекољу =бија его ћесаро краљев =скому величеству којаизобилно извире изљубосердечнаго изворасердца његова. Такоурадите јако да и благодатБожија с нашом молитвоми благословенијем да будетна Вас –

Дато во м/а/настир Саввину14: ијуља 1814: Краљевић

Ово је копија извађенаа матицу јесмо возвратилиу канзаљерију Саввинску.примисмо ми поп НикоКостић – и подписасмотако на вазвраштену књигуПримисмо 17: ијуља 1814разумјесмо и прогласисимосвему народу прерадосниглас и подписасмо и ваз =вратисмо

бр. 28

Комунитад Кертоли агуста 9. 1814:

По наредби високо –преос/ве/штењјејшаго г/о/с/по/д/и/на г/ос/по/д/и/наВенедикта епископа далмати/н/скога Боко Которскогаи истрискога предадосмог/о/с/по/д/и/ну еп/и/ск/о/пу на Савину на: 16:агуста 1814: поп НикоКостић ниже реченуноту

табла перва__________________

Поп Никола Костићслужитељ церкве С/ве/тагоВознесени/ј/а имаде у својупарохију домовах _____ 52:мужеског п/о/ла ожењених _ 75:женскога п/о/ла удатих ____ 75:обојего пола ______________ 150:мужес/ког/: по/л/а/ неожењених _ 57:женско/га/: пол/а/ неудатих _____ 37:обојего пола ___________________ 94:удових мужескога пола _________ 4:удових женскога пола __________ 18:обојего пола ___________________ 22:От парохије има дохоткаталијерах _____________________ 16:Роди се исти поп _______________ 1753:м/јесец/а фебрара --------------------- 25Поставио се во ди/ј/акона________1772:м/је/с/е/ца декемвра ____________ 26:Постави се во с/ве/штеника _____ 1772м/је/с/е/ца декемвра ____________ 27:рукоју г/о/с/по/д/и/на МитрополитаСавве Петровића во С/ве/тотроичном монастирјеСтањевиће - -_____________________________________

Поп Филип Костић

капелан церкве С/ве/тогаЛуке у исту комунитадимаде у своју парохију домо =вах ___________________________ 25мужеског: пол/а/ ожењених ______ 39:женскога: пол/а/ удатих _________ 39:обојего пола ___________________ 78:мужеског: пол/а/: неожење/ни/х __ 23:женског: пол/а/ наудатих ________ 32:обојего пола ___________________ 55:удовијех мужеског: пол/а/ _______ 2:удовијех женскога пол/а/ ________ 11:обојего пола ___________________ 13:Има доходка на годинуталијерах ______________________ 8:Роди се исти капеланКостић ________________________ 1785:м/је/с/е/ца фебрара ______________ 13:Постави се во ди/ј/акона. 1802.м/је/с/е/ца фебрара ______________ 23:Постави се во с/ве/штеника ______1802:м/је/с/е/ца фебрара ______________ 24:рукоју г/о/с/по/д/и/на митрополитаПетра Петровића во С/ве/тотроичном монастирјеСтањевиће

бр. 29

Но 82 Ва Шибенице 3: маја 1815

Венедикт м/илошћу/. Б/ожјом/. П/реосвећени/. еп/и/ск/о/пдалматински Боке Которскии истриски

Ко всјем благоговјеинимс/ве/штеником парохом жеи капеланом в’ Богохранимују епархију нашу мири апостолско благословеније

Его цесаро и краљевскои ап/о/столско величествонаш премилостивиИМПЕРАТОР опазиода цар од Напуље почео

јест завађу противнепобједимаго дворааустрискаго. Удостоио сезаповједити да се иманаредити без небреженија у овијем державамсвога штата Богомољенијакоја су у обрјаду у пријемерата во испољњеније одприличнога поклонитељнаго дворскога посланијаускоравамо се призватисвију Вас парохе и капелане да по пријемљенијуове наше заповједи имате појати за петнаестдана свако јутро и вечерпјеније ко Г/о/с/по/ду Б/о/гу нашемуза ИМПЕРАТОРА и за људипјевајемаго во према бранипротив супостатовТако урадите јако да иблагодат Божи/ј/а будет на нас

Краљевић

На 27 мађа 1815 на Спасовдан прогласисмо и ослужисмо и у напријед за 15 данаи возвратисмо у канзалерију савинску а при нас остависмо копију

бр. 30

Високо преподобњјејшемуг/о/с/по/д/и/ну оцу Никаноруархимандриту саввински/ј/аобитељи и викарију великоганашега еп/и/ск/о/па ВенедиктаКраљевића л/ијепо/ п/оздрављеније/

Разумијући проз њека устада хоће Стијепо Јокић изКертолах да се хоће оженит безаконо које је ово безако =

није његов брат МаркоЈокић оженио се Мандомкћером покојнога Божа Бујен =овића а исти Стијепо да је на =мислио узет њезину истусестру Мару. Када сам торазумио призвао сам га и запријетио сам истоме несре =ћноме Стијепу да се от тогапрође брез његове великепогибељи душевне и тјелеснеНије ме хотио послушат негосе оженио на силу преко законау неђељу на 13: истога преко нашега запрештенија. Дакле г/о/с/по/д/и/нене мањкамо објавити Вашојвласти колико истоме г/о/с/по/д/и/нупреос/ве/штењјејшему еп/и/с/к/о/пу Венедикту. Овакви ће безакони поступки разоритизакон. Ако не прикажетежестоке мјере над овак =вијема безаконицима и зло =женисима и њекијема попов =има коизи узимају и вјенча =т не брак него цернии безакони мрак ево ће се изгубити закон –Варху тога примили смоВаше обајвљење за прик =азати да се прођу од онебезаконе женидбе нити јепослушао моје запрештенијени Ваше чесно и законо пис =аније. Све је ставио у небреженије и узео је самовољствокако и прикаживамо вишемувладатељству. И остајемко/ј/и се и подписујем Вашегавладатељнога Г/о/спо/дства служитељ препокорни попНико Костић

Кертоли 15: ијуни/ј/а 1815

 

бр. 31

агуста 25 Кертоли

Поп Нико Костић примихзаповјед од гуверна ћесарскогапроз руке г/о/с/по/д/и/на војводеФранцеска Јакоње за преписатвас народ мужескаго полаи женскога и данас преписасмоу таблу и посласмо г/о/с/по/д/и/ну војводипо алфиеру Вуку Ивову Барбићуоваквијем начином какониже каже от перве годинедо шестнаест от шестнаестдо осамнаест и тако све у напр =ијед /до/ шестдесет годинах

от + (… тр)

/посебна напомена:/

Слиједе три празна листа, а затим 9исписаних листова рукописа који је насловљен: Ђеографија или Земљописпредисловна знања земљописа. Рукописје исписан савременим правописом.

На крају књиге је исписан препис пресудепокојнога Јанка, сина Јова Русовића. Пресудагласи:

Копија от сетенце покојногаЈанка сина Јова Русовића__________________________

Слава – Г/о/с/по/д/у Б/о/гу аминНа 17 3: маја 25: у Кертоле

Да се зна и да је вјеровано овописмо пред свакијем судомђе би изишло како бисмо зва =ти и мољени. Парво по именуг/о/с/по/д/и/н Трипо Стијеповић из

Котора г/о/с/по/д/и/н поп СтијепоКостић из Кертолах г/о/с/по/д/и/н поп Ђуро Лазаровић из Гер =бља. капетан Раде Барбићиз Кертолах. капетан: СтијепоРадимир из Доброте капетанЈово Церногорчевић. од Новогакапетан: Нико Рашковић. изЛуштице. капетан: Марко Илићиз Доброте. кнез Јово Туј =ковић из Гербља капетан: ЂуроБарбић из из Кертолах. капе/та/н:Трипо Калуђеровић изЛуштице. Лазо Иванов. Лаза:ровићЛазаровић из Гербља. капетанИво Занов Костић. кнезПавле Парапан од Новога капе/та/н:капетан Вуко Андровић изКертолах. капетан: Нико ИвовМиловић. капетан Илија Иво =шевић. капетан Iово Дубравчевић. Иво Перов БринићВуко Петров Ивошевић. Сти =јепо Вуков Старчевић. ИвоСтијепов Ђиновић из КертолахГ/о/с/по/д/и/н кнез Марко Лазаровићиз Гербља. началник и миротворец. и настојатељ илити на =редник свега кола и мира. та =коваго разумнога г/оспо/д/и/на није семогло наћи у сву ову прови =нцију. и за своју смјерностчинио је сам себе писатпослије свијех судецах. бу =дући био је перви вожд:У све: 24: бисмо звати и моље =ни од два брата Русовићаиз Кертолах Стијепа Русовићаи капе/та/н: Јова његова братаа то за узрок од главе мертвепокојнога Јанка Русовића синакапе/та/н: Јова Русовића којегабјеше убио Воин Русовићсин Стијепов. И изидоше пр =ед нама више речени браћаРусовићи и њих/ове/ разлоге збори =ше колико хоћеше. И ми их пот =енко разумљесмо и сви бјесмоједне воље и једнога договора

Iме Божје призвасмо от којегапроисходи сваки прави суд

У перву судимо главу покојногаЈанка Русовића карвих: 12от коијех карвих мичемо микметови нашу кмецку трећуостаје карвих .8. и четирипобратимства и кумствах: 12:

У другу чусмо и разумљесмо међубраћом Русовића деференцес коијех бјеше скурило међуњима ово зло а то за узрокот прозорах капе/та/н Јова ко/ј/игледају пуд обора СтијеповаЗа то рекосмо и осудисмо да ихнема Стијепо у напријед затвора =т зидом али покривом никаквијем грађом по дневи дана =шњему колико подноси раздиомеђу кућама њиховијема –

У трећу рекосмо и осудисмо за б =истијерњу која им је уједно у обор Јовов уцјенисмо је бистије =рњу и мјесто цекинах :20: от коијех цекинах има дат ЈовоСтијепу цекина 10 а бистијерња да остане и од ње службасва при Јова. Јово бистијерну под мир

У четверту рекосмо магазинна море и све остало њиховошто нијесу раздјелили да имајураздјелити по пола како истабраћа и остависмо их у вјечнимир - -

У пету рекосмо да се имају подмирит за више реченеосудбине у све и за све о первомеНикоља дневи ко/ј/и дође. И брата Стијепова осудисмо либера (!)да се имају отворит и да будулибера од Јова незатворенаи слава Г/о/с/по/ду Б/о/гу

Трипо Стијеповић кмет

Поп Ђуро Лазаровић за себеи попа Стијепа Костићакапе/та/н: Стијепо Радимир из ДобротеКапе/та/н Јово ЦрногорчевићГ/о/с/по/д/и/н Кнез Марко Лазаровићза себе и за кнеза Јова Тујковићаи за Лаза Иванова –Павле Петровић за себеи за капе/та/н Ника Рашковића и капе/та/нТрипа КалуђеровићаМарко Илић за себе и за свеКертољане од суда ко/ј/и не умијуписат писат

/на листу заљепљеном на унутрашњој страни корица:/

Фрагмент молитве

Томо К. Поповић

Манастир Савина

- историјске цртице -

Издање књижарнице Јов. Секуловића у Херцегновоме

Штампа Бокешке штампарије у Котору 1909.

БЛАГОЈ УСПОМЕНИПРЕОСВЕЋЕНОГА ВЛАДИКЕГЕРАСИМА ПЕТРАНОВИЋА

ПРЕПОРОДИОЦА МАНАСТИРА САВИНЕОВЕ ЦРТИЦЕ ПОСВЕЋУЈЕ ПИСАЦ.

На молбу госп. Јова Секуловића, овдашњег трговца и књижара, ја сам ове цртице о Савини – које су штампане још године 1883. у дубровачкоме „Slovincu” – прегледао, те му допустио, да их он о своме трошку отштампа у засебној књижици.

Њега је на то, као што ми он исти вељаше, највише потакло то, што уз туђ свијет сваке године све то више свраћа амо и нашега, па да му пружи као тобож вођ њеки, који ће га провести и у њеколико упознати овом, одиста, ријетком природном љепотом и знаменитом српском задужбином.

О Савини – што ја знам – од нашијех писаца до данас опширније су писали: владика Петрановић, владика Ружичић, Ђорђе Стратимировић и Младен Црногорчевић.

Ја сам све те њихове радове прочитао прије него сам прегледао и обрадио ове моје цртице.

Херцег Нови, 15. децембра 1908.

Томо Крстов Поповић

У Боци има осам православнијех манастира, али без сваке сумње, манастир Савина одвојио је у свему и по свему од свијех осталијех, баш као што је у колу дилбер-Иконија надкрилила све около другарице своје. Та нема, ја мним, писца, који је што писао о Боци, а да га, ако ће и мимогред, не спомиње и у звијезде не узноси његов дивни положај и љепоту, којом га је природа украсила. Љубиша вели, да је манастир Савина лијевоме крилу новске крајине брчно перо, које ти њеком тајном силом плијени поглед. (1) Него – пише Марко Цар – Љубиша описује само манастир, кад га гледаш с мора. Друго је њешто, кад зађеш у његову дубраву, па се прошеташ кроз разне алеје и лавиринте, што их је владика – Петрановић – по њој пробио, и наједаред панеш на „Красно осоје” или на „Владичину главицу”, одакле ти поглед обухвата у један мах под ногама питому мељинску долину и пространу новску луку, а према себи, наоколо по зренику, Суторину, Оштри рт, Росе, Зеленику и Кумбор, те у даљини кречна брда црногорска, што се истичу у плаво небо као ужасни остаци хаоса. (2) И збиља најсјајнија тачка бококоторскијех обала је красна околина манастира Савине. Ту је природа показала своју чудесну љепоту у облицима пуним сваког чара. (3) „Да Бока нема него Савину, већ би била драгоцјена слика у албуму далматинскијех природнијех красота”. (4)

Али манастир Савина није надалеко чувен само с те стране. Манастирска библиотека, уз лијепи број ријеткијех књига, на гласу је са „Хрисовуља”, „Повеља”, „Окружница”, „Синђелија” и т. д., што се у њој чувају. Владика Милаш рекао је једном приликом, да би доста била „Савинска крмчија”, да ова библиотека већ знаменита буде. А чувени професор московског университета

Др. Алексије Павлов, да нема новца којијем би се дала платити „Савинска крмчија”. (5)

Обје пак цркве пуне су старина, као св. моћи, крстова, петохљебница, ћивота, чаша и т. д. и т. д. Све је то од особите важности, нарочито историчару и археологу. Осим тога овај манастир је вазда од постања свога, био средиште свакога народнога покрета у Боци, ту се увијек народ купио, питао надом и кријепио вјером у бољу будућност; у њему се најбоље чувало српско име; снажила српска свијест, манастир Савина био је вазда и кроз сва времена бокељски Српски Сион.

***

Судећи по једној „петохљебници”, (6) која се чува у манастиру, постојао је он још год. 1648.; па је, по свој прилици, опустио у млетачко-турскоме рату. Обновили су га год. 1694. добјегли калуђери из манастира Тврдоша – у Херцеговини. То се овако случило. Поменуте године млетачко-српска војска – под заповједништвом Јована Буровића, коме се придружи и которски проведитор Марћело – ударала је на Требиње, те обојица сврате с војском у манастир Тврдош, задужбину Херцега Шћепана, у Херцеговини, гдје онда с калуђерима живљаше и владика Саватије Љубибратић. Али, када издалека стаде врвљети непрегледна сила турска, владика, по савјету Буровића и Марћела, покупи по манастиру и цркви све боље и боље, па хајд' да се бјежи с калуђерима на врат и на нос у Херцег-Нови; а војска дуждева бржебоље лагумај манастир, тек да не запане турскијех шака. Владика с калуђерима смјести се у Чардак – на по пута између Херцег Новога и доцније обновљенога манастира – одакле је сваки дан ходио к малој цркви на молитву, која је – ако натпис више врата не вара – сазидана још године 1030. Него, пошто кућа у Чардаку бијаше тијесна за толико душа, калуђери се, по налогу владичину, разиђу кудикамо; и то једне спреми, када се буна утишала, опет у Херцеговину, који се стане крај развалина цркве светога Панталије, и ту подигну манастир Дужи; друге посла у Дуљево – у Паштровићима – а он самоједанајести остаде у Чардаку. Кашње владика пређе на Топлу, гдје му дужде дарова, уз похвално писмо, многе земље, те гдје он себи сагради дворе и црквицу, (7) коју посвети св. Николи путнику. Заостали пак калуђери саграде близу поменуте мале цркве себи ћелије – а то баш на мјесту, гдје је сада, помоћу данашњег ћесара а настојањем владике Петрановића, подигнута нова сјеверо-источна страна манастира. Ту се они сасвим преселе из Чардака, и тако обнове ову српску задужбину, о којој се надалеко повиједа. Сјеверо-западну пак страну манастира сазидао је год. 1725. владика Стефан Љубибратић, синовац и насљедник Саватијин, тако да је и данас, као онда, манастир кућа на једноме тавану налик слова Г. Калуђере – који су се повратили у Херцеговину и оне који су се настанили у Паштровићима – сматраху калуђери савински вазда као своју сабраћу, те им увијек притјецаху у помоћ у свако доба и у свакој невољи. Тако на пр. године 1775., кадно Махмут Бушатлија, везир скадарски, у отсутности митрополита и господара Петра I., удари на Црну Гору, похара је и попали цетињски манастир; тада, враћајући се преко дуждеве земље у Арбанију, опљачка, уз остало, гредом и манастир Дуљево, те Савина одмах посла огољелом манастиру многе лијепе прилике те и њеколико богатијех црквенијех сосуда. А и дужки калуђери живљаху са савинскијема у њекоме, да речем, тјешњем братству, тако да бијаху склопили међу се и ова два уговора: 1.

да у свакој потреби може слободно калуђер из једнога манастира у други, као у свој; 2. да мора, када умре који калуђер, манастир покојника слати другоме манастиру „саландар”. Осим свега овога, сваке године, о Божићу, слао би манастир Дужи манастиру Савини по страну пшенице, а страну различита мрса и зачина; дочим калуђери савински њема по „барио” уља. Овај лијепи и братски обичај трајао је између поменута два манастира све до године 1825., то док не постаде старјешином манастира Савине архимандрит и провикар Макарије Грушић, који одмах прекиде ову братимску узајамност, да се тобож не замјери својој влади, гдје живи с калуђерима друге државе, као што Бог заповиједа.

Велика манастирска црква стала се је градити, са допуштењем млетачке владе, године 1777. прилозима сакупљенијем по Русији и српскијем крајевима, а довршена је и посвећена Великоме Госпођину дневи 2. маја 1799. од архимандрита Инокентија Дабовића, који је скоро сав свој вијек провео – као год и архимандрит Јован Рајовић – путујући од мјеста до мјеста, као пчела од цвијета до цвијета, и сабирајући прилоге за градњу ове, одиста, дивне и величанствене цркве. При градњи главни јој је неимар био протомајстор, Корчуланин, Никола Форетић, кога је са собом из Млетака довео био архим. Ј. Рајовић, када је тамо ходио да измоли од републике допуст, да може подићи исту. (8) Изванредно лијепи „иконостас” ове цркве живописао је чувени поп Симо Лазовић, Бјелопољац. (9) За унутрашњи урес цркве највише заслуга има отац Симеон Марковић-Драгуличић, који је дванаест година провео у Русији, сабирајући прилоге за Савину, те, осим сабратога тамо новца, послано је манастиру седам пунијех сандука престонијех икона, одежда, књига, сасуда и тако даље. (10) Године 1877., настојањем владике Петрановића, прослављена је на најсвечанији начин прва стогодишњица ове цркве. У бечкој „Српској Зори” један сарадник исте описује ту свечаност овако: Настојањем преосв. г. владике Герасима Петрановића наумљена је и одржана ове године, на Велики Госпођин дан, светковина стогодишњице Манастира Савине. У позиву на свечаност стајаше: стотину је година од како се пропојала света литургија у овоме храму. Даље назива се тај храм непоколебивим стубом православља на српском приморју. И Срби приморци одазваше се одушевљено том позиву. Преко 5000 душа, јутром на Госпођин дан, прекрило је Савину. Нарочити Лојдов пароброд покупио је Которане, Прчањане, Пераштане, Ришњане и остале Бокеље. Био је пун као шипак. Једна дивна пригодна пјесма Сундечићева била је прилијепљена по зидовима и кроз народ дијељена. Чудне ту смјесе! Уз фрак и цилиндар, бјелача и зелене доламе рисанске! За елегантним госпођама шетаху вите Бокељке у смјерном варошком одијелу и једре Херцеговке у кошуљици. Између ватара и димећих пецива, астали застрти бијелијем засторама, а наслагане посластице. И црквени обреди заиста величанствени бијаху. Осим литургије, по којој сљедоваше поука архијерејска и помен добротворима храма, ношена је по подне чудотворна икона Богоматере, која је од давнијех времена сачувана у малој цркви. Жива ли је вјера у српском народу: видјети толике хиљаде преклоњених кољена пред образом Богородице и под архиерејским благословом; па онда чути вјешту свећеничку проповијед ту под ведрим небом (11) – одиста је призор, што и најневјернијега таћи мора. У авлији војничка свирка, а за црквом народно коло и попјевке. Придодај к тому вашарски жагор, звонење звона, пуцање прангија, витлање заставица. А у вече све то: и црква, и авлија, и гај пред авлијом, све у мору свјетлости..... Ох да дивна призора у

дивном српском приморју! Заиста сваки од присутних сјећаће се цијелог свог вијека, јер је сваки ту нашао новог живота души и насладе тијелу. (12)

Као „завјетну успомену на стогодишњицу храма 1877.” владика Петрановић подигао је том приликом о своме трошку, крај пута одмах ниже манастира, капелицу једну, коју је уочи прославе у присуству свећеника и народа благословио. Септембра мјесеца 1897. страшни вихор срушио је ову капелу до темеља, али ју је владика одмах опет дао сазидати.

Обје цркве – велика и мала – богате су скупоцјенијем сосудама, многијем златотканијем одеждама – између којијех находе се и два свилена архијерејска окрута владике Саватије и Стефана Љубибратића – евангелијама од велике вриједности и другијем скупијем и ријеткијем црквенијем утварама. Ту се између осталога храни и рука царице Елене, жене Душанове, коју су калуђери донијели собом из Тврдоша, те коју је оковао у сребро год. 1759. калуђер савински Софроније Видаковић. Особитог спомена заслужују крст св. Саве, – о коме је, између осталијех, писао и гласовити енглешки писац Џексон – па, у малој цркви, царске двери, такође донешене из Тврдоша; па сребрна, те позлаћена петохљебница, израђена у Пожаревцу год. 1648., – по којој се зна, да је манастир Савина постојао и прије доласка калуђера из Тврдоша, – па плаштаница везена трудом проигумана Јанићија, јеромонаха манастира требињскога, од рабе Деспе, у Биограду 1659. године; па стотину и стотину другијех важнијех старина, које је све лијепо и потанко описао непрежаљени Младен Црногорчевић. (13)

Уз данашње знаменитости, што се чувају у Савини, много их је понестало године 1807. усљед страшног пожара, те је речене године букнуо у манастиру. Протосингел Кирил Цвјетковић у својој аутобиографији описује исти овако: „У недјељу, 21. октобра 1807., обноћ појави се ватра, и то озгор с крова; а ово запаленије сумњало се, да је учињено или от житеља дубровачког предјела, или от самијех Француза – тада је владао у Боци Француз –, будући су била три официра у манастиру, и ту вечер нијесу дошли спавати; а кад је огањ узео мах, њихови слуге пред црквом су били и у град отишли без да што помогну или у помоћ из града кога доведу. Она част манастира, гдје су разне ствари стајале, – под истијем покровом било је наслагано много дасака, које су биле спремљене за столове – све то изгорје и у пепео претвори се: многа златоткана одјејанија црковна, крсти оковани, књиге от велике важности, такође много сребрних кандила, међу којима било је једно које је барило уља – аков – млетачко држало, а два од по барила. Ова три кандила даровао је конте Јован Војновић, (14) речени Кнежевић, из сусједног града Кастелновога. А какав је страшни вјетар ону ноћ од сјевера дувао, да околни народ није прискочио, сав би манастир изгорио.” (15)

Оволико протосингел Цвјетковић о томе пожару; а у једноме записнику, писану талијански у Херцег Новоме 23. августа 1811. са стране комисије, у којој су били француски пуковник Виала, мјесни судац Стефан Чупковић и писар Риналдо Када; да по наредби заповједника Дубровника и Боке генерала Белтранда, попишу сва архијерејска „одјејанија” и остало, што владици припада, а налази се у манастиру Савини – стоји, како архимандрит савински Никанор Богетић, по извршеном попису: Ha assicurato non trovarsene altri di tal

sorte a causa dell' incendio seguito nella notte dei 2 novembre 1807., di parte del convento stesso entro il quale sgraziatamente essistean i migliori sacri arredi ed altri mobili. (16)

Ово се дакле све потпуно слаже са причањем Цвјетковића, па и дан пожара, јер 21. октобра по староме календару одговара тачно 2. новембра по новом.

У малој цркви заслужује још помена и икона Мајке Божје, на којој је у прилозима велика цијена, те коју народ, без разлике вјере, сматра чудотворном, као и ону на острву близу Пераста. Навесћу само један примјер, који је још већма утврдио народ у том вјеровању. Влада млетачка нигдје у својој области није допуштала, да православни по градовима или у приморју подижу себи цркве; стога рука се божја хтјела, док се је, на све дуге јаде дозволило, да се сазида и велика црква на Савини. Али, пошто је иста готова била, Млечићи одиста поуцкани а уз то вазда и несношљиви прама православнијема, науме да је сруше до темеља. (17) Када за то зачу архимандрит савински Дабовић, одмах разасла по свој Боци позиве, да што прије људи притеку у помоћ манастиру. И збиља народа се од свукуда одмах ту слеже, да обрани ову народну светињу. И жена и нејачи бијаше се ту сабрало, који сву ноћ уз калуђере у цркви молебан држаху. Около поноћа стигну двије млетачке галије, под заповједништвом капетана Ђермана, и једна смјести се таман напоглед манастиру, како ће га боље из топова сравнити до земље. Када, шта ћеш да видиш! У што би се чељаде прекрстило, наоблачи се, стаде да сијева и грми, те гром удари по сред барутане на галији млетачкој тако да се на њој не спаси ни пилићњака, који би причао Дужду у Млецима, како им би, када их посла, да руше цркве божје. Ово чудо народ приписује поменутој икони Мајке Божје, у малој цркви.

Око обје цркве налази се гробље манастирско, гдје су сахрањени многи одлични српски покојници не само из Херцег Новога и његове околице, него и из остале Боке. Одмах иза велике цркве гробница је владике Петрановића, коју је себи приправио још за живота са дивнијем мраморнијем спомеником, на коме је урезан овај натпис:

ЕпископГерасим Петрановић

налазећиу овој светој обитељи

подпокровом пречисте Богоматере

душевну радост и утјеху у животуприправи овдје

ипочивалиште својим костима

1878.1820. + 1906.

Ту је близу и гробница архимандрита Инокентија Дабовића, Никанора Богетића, Макарија Грушића и другијех манастирскијех настојатеља. Недалеко од њих почива и калуђер Јосиф Троповић, учитељ безсмртног пјесника „Горског вијенца”, владике Рада, и Никола Мусић, највећи добротвор манастирски, који

је Савини оставио њеколико кућа у Херцег Новоме и у изобиљу земаља. Даље мало гроб је чувеног поморског капетана и првог професора на јединој у Српству српској поморској школи у Србини – крај Херцег Новога – Мата Мрше, коме су синови подигли лијепи споменик; па гробница ријетке и изображене Српкиње Петрославе Томановића – жене Дра Лазара Томановића – која је с талијанскога превела њека писма о васпитању женскиња, те која су штампана након смрти јој у Новоме Саду у штампарији Л. Јоцића, под натписом „Овако ћеш твоју кћерку васпитати”. Крај манастира Савине вјечити санак борави и књаз О. Стратинович – један од Стратимировића – , као што му на плочи са грбом пише; и Јово граф Војновић, као год му и син Ђорђе, који је за живота свога своме оцу на плочи поставио овај надгробни натпис:

СвомеМиломе родитељуЈовану Војновићу

Потомку славне српске породицеУ знак благодарности

Што му је крвљу у аманет предаоЉубав к српском родуОву надгробну плочу

ПоложиоА себи приправио

Син Ђорђе1887.

Овај честити Србин – предсједник сабора далматинскога, многогодишњи бокељски заступник на царевинскоме вијећу, члан господске куће у Бечу, витез и посједник различитијех ордена – умро је у Задру 11. септембра 1895., као што му то на крсту пише више горњег натписа:

КнезЂорђе Војновић

УжичкиРођен

На Крстов дан 1833.Умро

11. септембра 1895.

И он и брат му Др. Косто, бивши професор на загребачком свенаучишту, крштени су на Савини, што се разабира из „књиге крштенијех” у истоме манастиру. Уз горње споменућу још гробнице: митрополита Нектарија Љубибратића – у којој је доцније укопан провикар Софроније Ђучић – Софије Живковића, рођене од гласовите и надалеко чувене породице Владиславића, (18) Еуфросине Лакетића – такођер из породице Владиславића – добротворке српске поморске школе у Србини; па гробнице породица Гојковића, генералице Елене Милинковића, професора Дра А. Писаревића и т. д. и т. д. „Идеалнијега мјеста за вјечни отпочинак не могу замислити од овога, испод црквенијех темеља, крај хучнога мора, испод палма и чемпреса, леандера и рузмарина, шимшира и наранџе, урме и лимунова, маслина и смокве и стогодишњијех алеја

и агава”; пише један члан српског новинарског удружења у Србији, у „Београдскијем Новинама” године 1907., описујући манастир Савину.

Али је овај манастир на гласу још и стога, што су се у њему од давнијех давнина вазда учила књизи православна дјеца, док још није било нашијех школа, те отоле изађоше многи врсни поморци и свећеници. Тако, између многијех другијех, у манастиру Савини учили су се и закалуђерили: владика Стефан Љубибратић, који је као дијете прибјегао доље у Дуждево са својијем стрицем владиком Саватијем; (19) владика Дионисије Новаковић, Далматинац, који је умро као епископ будимски, те о коме митроносни пјесник Мушицки у својим записцима пише: Преизредних и високих његових наука ради и слатким проповједи свима познат; (20) архимандрит Леонтије Аврамовић, за кога православни Далматинци и Бокељи, у септембру 1735., моле млетачку владу, да им га именује владиком; (21) архимандрит и епископски егзарх за Далмацију Никанор Рајевић, јаки бранич своје вјере у претешкијем данима за православје; (22) архимандрит Симеон Ивковић, кога свећенство и народ у Далмацији и Боци бира, године 1796., за свога епископа; (23) протосинђел Кирил Цвјетковић, који је, ради покушане уније у Далмацији и Боци од стране владике Краљевића, 24 године издржао тешку тамницу у Градишци, те коме није било допуштено ни послије толиког дугог тамновања, да се поврати у свој постриг Савину, већ је умро као заточеник у манастиру Бездину – у Банату – год. 1857.; (24) данашњи митрополит црногорски Митрофан Бан и т. д. и т. д.

Колико је надалеко чувен манастир Савина лијепи је доказ и то, што су га – осим многијех црквенијех, грађанскијех и војничкијех главара, те другијех поизбор лица – походили и: владика и господар Црне Горе Петар I. год. 1806. – владика и господар Петар II. – год. 1833., – саски краљ Фридрих Аугуст – год. 1838., црногорски кнез Данило I. са књегињом Даринком – год. 1860., – ћесар и краљ Франц Јосиф I. – год. 1875. – црногорски кнез Никола I. – год. 1896. – надвојвода Максимилијан, потоњи цар мексикански, са својом женом Карлотом – год. 1860. – надвојвода Албрехт – год. 1872. – надвојвода Стефан – год. 1880. – црногорски кнежевић Мирко – год. 1896. – и књегиња црногорска Милена са књегињицама Ксенијом и Вјером – г. 1906.

Уз ове споменућу још: Вука Стефановића Караџића, Фрања Миклошића, Ивана Кукуљевића-Сакцинског, Александра Теодоровића Гилфердинга, Атанасија Васиљева, Д.ра Константина Јиричека, митрополита Ђорђа Николајевића, владику Никодима Милаша, Д.ра Коста кнеза Војновића-Ужичког, П. А. Ровинскога, Т. Г. Џексона, Љуба Стојановића, Д.ра Бенедикта, Владимира Ивановића Ламанског, Полихр. А. Сиркоца, Александра Ивановића Александрова, кнеза Димитрија Петровића Голицина, Евгенија Францовича Шмурлоа и т. д. (25)

Како и колико је пак Бокељ вазда привржен био овоме манастиру доказује и овај лијепи обичај. Док је још цвјетало у Боци поморство, бокељски капетани, када би се након дугога путовања по далеком свијету свраћали у свој завичај те бродом стигли напомол Савини, поздрављали би манастир са неколико метака из топова, дочим би се на манастирској авлији разавила застава и у знак одпоздрава са обје цркве звонило у сва звона. По томе капетан са свом „војском од брода” упутио би се к манастиру и ту се скупа помолили и захвалили

Богородици „што их је здраво море носило”, те би сваки, колико је ко могућан био, приложио што цркви.

У ово њеколико редака о Савини њеколико пута споменуо сам владику Петрановића, и збиља, ако је једно крило манастира из темеља обновљено, ако је манастирска дубрава проширена и уљепшана, ако је пут кроз густу шуму прокрчен – који те води у разне присоје и осоје, гдје не знаш у природи чему да се прије дивиш – ако је један дио ледине манастирске у виноград претворен; ако је пред манастиром све украшено; ако су уређене поклопнице у манастирском гробљу; ако је библиотека сређена а важне по историју нашу старине покупљене и објелодањене: – то је све урађено његовијем настојањем и трошком, сашта се он правом може и да назове препородиоцем овога манастира, „који је увијек на гласу био, али је особити углед стекао пошљеднијех година, од када га је владика Петрановић изабрао за своју љетну резиденцију”. (26) И збиља: „Кад би у Боци Которској понестало и пошљедњег трага српске прошлости, па се одржао цигли манастир Савина, у овом светом споменику би и тада налазили довољно утјехе родољубиви синови, забринути над судбином својега народа.” (27)

Ко би желио још што потање да сазна о Савини, особито о библиотеци, књигама и листинама у њој, каогод о старинама, што се чувају у овом манастиру – то ће све наћи лијепо описано у већ поменутој књизи „Манастир Савина у Боци Которској”, коју је написао нажалост већ покојни Младен Црногорчевић.

Напомене:

1.      С. М. Љубиша „Приповијести”.

2.      М. Цар „Низ родно приморје”.

3.      М. Црногорчевић „Манастир Савина”.

4.      Petar Kuničić „Mjesec dana pješke”.

5.      М. Црногорчевић „Манастир Савина”.

6.      Види о томе „Шематизам правосл. епархије бококоторске” год. 1875. и 1895.

7.      Обоје сагорјеше Французи за вријеме рата год. 1806. Развалине се и данас виде.

8.      М. Црногорчевић „Манастир Савина”.

9.      Животопис налази му се у књизи И. Кукуљевића „Slovnik jugosl. umjetnika”. Слика иконостаса, као год и многе друге важне слике, налази се у „Албуму М. Савине”, издање Ј. Секуловића.

10.  М. Црногорчевић „Манастир Савина”.

11.  Изговорио је консисторијални прото Гаврило Руцовић.

12.  Ово је написао Симо Матавуљ, који тада живљаше у Херцег Новоме, као учитељ при српској поморској школи у Србини.

13.  Види његову књигу „Манастир Савина у Боци Которској” Београд 1901.

14.  Отац Коста и Ђура Војновића.

15.  Аутобиографија протосингела Кирила Цвјетковића Биоград 1898. год.

16.  Архив которске консисторије године 1811. бр. 414.

17.  У књизи „Списи о историји православне цркве у далматинско-истријском владичанству” и т. д., коју је сабрао и издао владика Милаш, наћеш на много случајева, како је млетачка влада рушила православне цркве у Боци и Далмацији.

18.  У мојој књизи „Херцег Нови” налази се биографија Саве графа Владиславића.

19.  Српско-далматински магазин год. 1861.

20.  Ibid. год. 1864. и „Православна Далмација” од владике Н. Милаша стр. 408.

21.  „Православна Далмација” од влад. Н. Милаша.

22.  Ibid.

23.  Ibid.

24.  „Аутобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића” Београд год. 1888. Издала „Срп. краљ. академија”.

25.  Види Књигу посјетилаца у манастиру Савини.

26.  Н. Милаш у „Извјештају о правос. богослов. сјеменишту у Задру” год. 1884.

27.  „Манастир Савина” од М. Црногорчевића.

Владимир Максимовић

Живо наслеђе Херцега СтефанаПредговор у књизи „Култни предак Стефан Вукчић Косача“ (Игам, Београд 2007, уредник Мирослав Тохољ)

О појму Херцеговина и његовом континуитету од Средњег века до данас постоје бројни радови, предања и схватања која осветљавају личност Херцега Стефана Косаче као једног од најзнаменитијих српских историјских ликова кога са поносом сви Срби пореклом са тих простора носе у свести. Контроверзан по свом животу и по својој смрти  остао је и до дана данашњег. Рођен 1404. године, наследио свога стрица Сандаља Хранића Косачу 1435. г. и владао све до своје смрти 22. 5. 1466. године у Херцег Новом где је и сахрањен и до дана данашњег у непознатом гробу.

Осим што носи његово име и што је извео Херцеговину на обалу Јадрана сам град чува и тајну његовог гроба. По многим истраживачима гробница би могла бити у самом центру старог града испод католичке цркве  која је ту сазидана далеко после његове смрти, или на оближњем брду Сушћепан  које се и зове по њему.[1]

О феномену да једна покрајина носи име по њему и његовој титули такође су написани и бројни радови.[2] У свести свих Херцеговаца он се поштује као велики владар и као велика историјска личност чије је дело надживело његово доба. На просторима православне Херцеговине баштини се кроз бројне материјалне и сакралне трагове то време док са на просторима католичке Херцеговине која је некада у његово време била и српска и православна та прошлост усмено баштини а савремено историјски и политички преправља у дух новохрватског колективитета.[3] Живо чување култа претка Херцега Шћепана како га народ памти и именује постоји у бројним локалитетима, документима и сведочанствима  којима су се бавили бројни аутори.

О његовом значају и наслеђу говоре и четири студије и текста овог зборника које на драгоцен начин осветљавају многа питања. Намера приређивача ове књиге је да их учини ближим читаоцима и истраживачима српске повести јер су помало скрајнути и нису обнављани а сами по себи носе велику грађу, изворе и документе. Сами по себи они су разумљиви и препуни фактографије која ће привући читаоце нашој теми.

О самом животу, политици и владању Херцега Стефана постоје различите интерпретације. Треба имати у виду да је то време турског освајања наших земаља и пропадања владајућих династија Србије и Босне. Он око 1448 године узима титулу „Херцега од Светог Саве“ покушавајући да своју Хумску област претвори у самосталну државу. Његова се област у то доба добијања нове титуле Херцега простирала од Боке Которске до Олова и од Лима и Мораче до реке Цетине. По њему и његовој титули цела се област прозвала Херцеговином што говори о значају који су му придавали поданици. Бавећи се богатим идентитетом и културним наслеђем старохерцеговачких Срба доба Херцега Стефана је незаобилазно са савременог националног гледишта јер је то једна од полазних тачака савремених Срба на заштити свога етноса с обзиром да су некадашње територије Херцегове земље данас раздељене између више бивших југословенских земаља и новонасталих нација и конфесија. Поред свега оно што је непромењиво јесте средњовековна српска баштина Херцега од Светог Саве.

Зборник садржи текстове Милана Карановића („О Херцегу Стјепану“); Војислава Ј. Ђурића („Косаче“); Михаила Динића („Земље Херцега Светога

Саве“) и Шефика Бешлагића („Село Косаче и његови споменици“). Уз податке о изворнику текстова додати су и биографско-библиографски подаци о ауторима. Обим књиге је 205 страна.

[1] Истраживач из Херцег Новог др Горан Комар бавио је се питањем гробнице Херцега Стефана у више својих књига објављених последње деценије.

[2] Српска проза данас -Косаче оснивачи Херцеговине (2002), зборник доноси доста релевантних текстова и библиографских напомена.Четири прилога из нашег зборника надопуњују то издање.

[3] Јово Бајић:Отмица српског војводе, Јавност 16.октобар 1993. Новохрватска употреба бивших херцеговачких Срба имена и култа „Херцега Стјепана“је позната у књизи Бартула Попарића „Херцези Светога Саве“ из 1895 и издању „Тужна повијест Херцегове земље“ из 1942.

монах Никодим Богосављевић

Повратак ПревлациРеч на промоцији књиге г. Васка Костића, „Звијезда свештеног архипелага“, Манастир Превлака, 13. 05. 2001.

Ваше Високопреосвештенство, Часни оци, Господо официри, Племенита хришћанска Господо,

Дозволите да се на почетку нашег вечерашњег престављања књиге „Звијезда свештеног архипелага“, аутора г. Васка Костића, посвећеној обнови Превлаке од стране контесе Екатерине Властелиновић, подсетимо једне светоотачке изреке или поређења, за које сматрамо да је примерена и саобразна овом нашем сабрању. Она гласи: хришћани су као и сунчеви зраци, што су зраци ближи своме огњеном извору ближи су и међусобно, тако и они који су Христови, што су ближи свом источнику ближи су и свом ближњем. А ово наше вечерашње сабрање даје нам повода да ово поређење даље проширимо и појаснимо: наиме, Христос — Сунце правде, истинитије је и веће сунце од оног небеског још и зато што обично, физичко сунце своје зраке шаље и пушта од себе у неповрат, док наше духовно Сунце своје се љубљене деце светлости никада не одриче, већ их ствара и рађа (ствара од праха, а рађа Духом), не зато да би отишла од Њега и више се не врате, већ да их као своје најдраже и најдрагоценије зраке поново сабира и сакупља у Себе, у своју Цркву као у своја њедра, у Себе као у жижу најблиставију и најсјајнију.

Превлака, њена историја, њена деца, њена вечност, наше вечерашње окупљање на и у њој, најбољи су доказ и потврда овог искуства и ове истине.

Сазидане пре 780 година Превлака је, будући Христов дом, у својој колевци родила и одњихала и подигла небројено своје деце да јој се она и после толико времена, срушеној и заборављеној, поново враћају као неразрушивој и незаборављивој. Да се вечерас вратимо Превлаци и подсетимо се овог наука наше историје и наше вечности повод нам је дао г. Васко Костић својом најновијом старом књигом, поклањајући нам њоме још један свој бесцен бисер изроњен из мора заборава, која говори управо о томе како се тачно пре 174 године једна наша контеса, грофица, што значи племкиња, војвоткиња и властелинка — Екатерина Властелиновић, вратила Превлаци да би се Превлака данас вратила нама и ми њој. Пошто је ова наша дивна и драга обновитељка, задужбинарка и ктиторка дошла у само срце и огњиште Боке, раскрчила и рашчистила га од корова и рушевина и испод ње затекла још топао пепео и у њему духовни жар неугасиве вере Св. Саве; она се на том жару и из њега распиреној ватри огрејала и потом око тог сунца почела да окупља оне који се око сунца, светлости и ватре радо окупљају. Живећи као, и више него монахиња, она је не рађајући телесно рађала духовно, и свако од њене кумчади добијало је по једно мало златно сунце, жути дукат, на подсећање да смо род царски, Божији народ и племство, синови и кћери светлости. О свему овоме говори ова књига г. Костића која је вечерас пред нама. Још и бележи да је контеса по свом доласку на Превлаку знала да са ње неће одлазити, па је у колевци наше вере и духовности одредила себи гроб да би у вечности Превлаке овенчала и своју бесмртност.

У времену када није било лако бити Христов Србин у Боки, ништа мање тешком него што је ово наше данашње, она је себе даривала Превлаци и своме роду и Христу, а Превлаку Христу и нама који смо Христови. Г. Васко Костић је са полица нашег самозаборава скинуо староставну књигу, очистио је од прашине, повезао јој странице и корице, појачао избледела слова, од заборава спасио наше памћење и, ево, вечерас, ставио је пред нас, нас ради. Г. Костић је написао књигу о жељи труду наше грофице да оживи Превлаку као изразу свога дубоког поштовања тог труда и жеље, и као свој прилог оживљавању Превлаке и неумирању сећања на нашу племениту племкињу, властелинку Властелиновић. Следећи њен пример г. Костић је још својом давном књигом „Запретена прошлост Превлаке“ најавио свој повратак Превлаци као крају свих наших повратака, док овим најновијим старим сведочанством коначно потврђује свој неодлазећи останак међу зидине ове наше вечности. Као некада Властелиновићи, Сундечићи, и дванаест свештеника из његове породице Костића, као некада поп Саво Накићеновић или Младен Црногорчевић, као небројене и непребројиве породице и личности Боке које су одлазиле и враћале се на Превлаку, као што су јој се недавном литијом са моштима Светих новојављених преподобномученика Превлачких вратили Тивћани и сви они који, заправо, од ње никада нису ни одлазили.

Превлака нас је пустила да провери нашу веру, опроба нашу наду, испита и измери нашу љубав, да би нас све наново примила на своје крило и привила и пригрлила на своја њедра, да би нам огрејаним и осветљеним лица била светлија, ближа, препознатљивија, Христоликија. Сунце наше вере и наших живота Христос нас сабира и сакупља у пламен Превлачког огњишта као своје зраке, као своју децу, као звезде у сазвежђа, да бисмо били ближи и блискији Њему, себи и ближњем. Захваљујући се на Вашем одзиву и на Вашој пажњи,

захваљујем се и г. Васку на још једном зраку и пламеном прамену светлости нашег бокешког сунца, на још једном камену узиданом у Превлачку светињу и на још једној светлој звезди просијалој на небесном венцу наше Невјесте Јадрана, на „Звијезди свештеног архипелага“.

Хвала Вам!

монах Никодим Богосављевић

Тајноводство Иловичке крмчијеКао што је добро познато 1262. године, по благослову Зетског епископа Неофита, преписивач Богдан је за потребе Манастира Св. Архангела у Иловици, исписао рукопис, у науци познат као Законоправило Св. Саве, Номоканон или Иловичка крмчија.[1] Место је препознато као Манастир Превлака код Тивта, који је од 1220. године постао седиште новоосноване Зетске епископије, у који је Св. Сава устоличио њеног првог епископа Илариона. Рукопис је од изузетне научне, културне и духовне вредности и важности, и као номоканон, тј., збирка црквених и грађанских канона и закона, састављених од самога Св. Саве, представља трајно сведочанство свеопштих узлета наше средњевековног образовања, права, државности и духовности. Овај правни акт је касније послужио као камен темељац Душановом законику, да би потом скупа са њим прешао у усмено обичајно народно право, као неприкосновен и неоспоран ауторитет имајући важност равну Светом Писму.[2]

У нашој досадашњој науци овом је рукопису посвећено доста пажње са издавањем поменутог фототипског издања, као круном његовог проучавања и разглашавања. У међувремену, док чекамо на објављивање превода текста номоканона, ми ћемо овим скромним прилогом покушати да се дотакнемо граничних, односно, дубљих и скривенијих ишчитавања садржаја, а посредно и сврхе и повода писања овог, поновимо још једном, изузетно важног споменика и сведочанства наше средњевековне културе. Наиме, полазећи од учења и знања наше Цркве да осим овог видљивог, чулног, физичког или материјалног света, постоји још и његова невидљива половина, духовни свет, при чему оба чине јединствену и неуништиву целину Божије творевине, можемо тврдити да се овај други, а заправо, по важности први — духовни — свет, одсликава и пројављује у овом видљивом, чулном делу преко низа слика, одраза, знакова и символа, који сви скупа чине једну збирку, ризницу или речник, и који служе као одређена врста кључа којим се отварају врата за прелазак из једне у другу половину, из једног у други део једног истог, јединственог света. Ти знаци и символи служе за мистични пролазак, тајно вођење — тајноводство — из материјалног у духовни свет. Ради бољег разумевања реченог прибегавамо речима Св. Максима Исповедника, управо из његовог дела Мистагогија, што ће рећи Тајноводство: „Исто тако и од Бога стварањем произишао цео свет бића, и овај чувствени и телесни свет који је величанствено изаткан од многих облика и природа. Цео овај свет постоји као нека друга нерукотворена Црква, која се премудро пројављује кроз ову рукотворевину: и као олтар има горњи свет, који је посвећен вишњим силама, и као храм, доњи свет који је предат оним бићима који живе помоћу чувства. 4. ...И као делови оба заједно они образују свет као

целину, истовремено они се образују њиме, једнообразно и целосно, и као делови образују се целим. Јер за све оне који имају моћ да виде, сав духовни свет одсликава се на тајанствен начин у целокупном чувственом свету у символичким сликама...“[3] Полазећи, дакле, од самог назива „Иловичка крмчија“, као видљивом изразу невидљивог садржаја и циља, покушаћемо да из њега испишемо и растумачимо његов духопис; символи садржани у његовом имену водиће нас у тајну кода или курса који преводи из спољашњег у унутрашњег, из видљивог у невидљиво, уз чулног у духовно. У томе ће нам помоћи етимологија имена Иловица и крмчија и одговарајућа места и примери из Светога писма, Старог и Новог Завета.

Иловица је добила име по или, врсти глине која је основни састојак земљишта Превлачког архипелага, што је имало за последицу развијеност керамичког заната, још од најстаријих времена, и прављења опека, завршно са глиненом индустријом која је овде радила крајем претпрошлог и почетком прошлог века. Ила је стара словенска реч којој одговара грчки израз , у значењу блато, од заједничког им индоевропског корена .[4]

Крмчија је средњевековни израз за номоканон који своје име дугује речи крма, односно, крмити, у значењу управљати, руководити.[5] Св. Сава је ове збирке канона и закона састављао најпре за потребе новоуспостављене Жичке архиепископије, односно, да би се новоустоличени епископи њоме служили при руковођењу и управљању, крмарењу лађе спасења, са којом се Црква одувек поредила. У ширем смислу, такође није безначајно ни значење крме као хране,[6]

у овом случају као духовне хране којом изабрани и постављени пастири хране своја, односно, Христова словесна стада, храном чисте и праве вере, без плеве јереси и корова лажних учења.

По својој етимологији, семантици и духовном значењу речи Иловица и крмчија припадају потпуно различитим и јасно одвојеним областима. Иловица је несумњиво чврсто везана за земљу, тачније, сушта земља и отуда јасан и недвосмислени њен знак и символ свега што подсећа на земљу, земаљско и земљано, на првом месту, на тело човеково, које је Божијом руком саздано од „праха земаљскога“. Крмчија као руковођење, управљање и вођење упућује најпре на пловидбу лађе или брода спасења, затим на путовање, одлазак и напуштање. Курс на који је она „подешена“ јесте оностраност, метафизика, небо. С обзиром да се Иловица и крмчија као символи земље и неба разликују „као небо и земља“, требало је да их неко или нешто измири и споји у заједницу, неко или нешто, ко или шта, има снаге и моћи да спаја неспојиво и у себи већ садржи и од једног и од другог, од земље и од неба. Пут ка тој личности или сили води преко навођења и тумачења места у Светом писму која сведоче о небеском садржају иловице, тј. земље.

Због непослушности и неиспуњавања Божије заповести да не једе са дрвета познавања добра и зла наш прародитељ, првостворени Адам био је изгнан из раја, из пуноће живота и заједнице са Богом, испраћен, између осталих и овим страшним речима: „...земља да је проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до својега вијека; трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље пољско; са знојем лица својега јешћеш хљеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити.“ (I Мој. 3,17-19.) Будући створен од земље,

назван по њој, по изгону везан и неслободан од ње, осуђен да јој мукотрпно служи и робује, Адам (Земљани) и његово потомство падају све дубље и дубље у глину, прах и блато. Да би смо боље потврдили ово све дубље и све теже оземљавање људског рода послужићемо се познатим старозаветним местима о зидању Вавилонске куле и робовању Јевреја у Мисиру.

„А кад отидоше од истока, нађоше равницу у земљи Сенарској, и населише се ондје. Па рекоше међу собом: хајде да правимо плоче и да их у ватри печемо. И бјеху им опеке мјесто камена и смола земљана мјесто креча. Послије рекоше: хајде да сазидамо град и кулу, којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име, да се не бисмо расијали по земљи.“ (I Мој. 11, 2-4) Није тешко схватити да је зидање Вавилонске куле последица људске гордости, тј., резултат ослањања и уздања на земљу и себе. То је покушај да се помоћу земље, слагањем глинених плоча, опека, досегне, дохвати и освоји небо. Благо речено — заслепљеност и малоумност, уистину — помраченост и безумље. Уздајући се у себе земљане, у своју отежалу и оземљену, значи, приземну моћ и снагу, и у моћ и постојаност наслагане печене земље, синови Адамови су, разумљиво, доживели и дочекали једино могуће: да се заједно са својом трошном блатном грађевином, као кула од карата, сруче у прах и пепео. Синови изнова понављају очев едемски крах, слом и пад, као последицу погрешног избора у уздању: уместо ослањања на силу Божију, човек по наговору змије (ђавола), наново погрешно бира творевину уместо Творца, одабира „богоостављену“ земљу и полаже наду на њу, верује у њу и она постаје његов бог. Јер, онај ко бира и љуби беживотно и мртво и сам у чину поистовећивања и сједињења, што у суштини и јесте љубав, постаје беживотан, односно, мртав. Његов живот се урушава и распада као Вавилонска кула у трошност и прах смрти. „Тако их Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града“ (I Мој. 11,8).

Други пример везивања људског рода за земљу, његовог „оземљавања“, имамо у случају робовања старозаветног Израиља у Мисиру. У време Јосифово, због суше и глади, на његов позив у Мисир прелази његов отац Јаков и његова браћа и њихове породице. Захваљујући Јосифовом високом положају и угледу на двору фараоновом они обезбеђују своје и животе својих стада. Међутим, по истеку седам сушних и неродних година, Израиљци се не враћају у своје крајеве, већ се примамљени Јосифовом заштитом и још више изобиљем Мисира, у њему трајно насељавају. Ово је слика везивања људи за материјална добра и изобиље, пример прирастања њихових срца за земљу и њене земљане, чулне и материјалне плодове. Духовно поробљавање увек претходи физичком и само је питање времена и часа када ће се оно материјализовати и обелоданити: прихватајући лагодност и сладост изобиља Мисира за сврху и циљ свога постојања, заборавивши на обећања која су дата и којима су се заветовали њихови оци Авраам, Исак и Јаков, они неминовно завршавају као робови тог истог Мисира, који им је у почетку био уточиште, бивајући приморавани да се баве земаљским и земљаним пословима, символично израженим кроз прављење глинених опека.

Човекова душа је направљена по лику Божијем, тело му је од земље и та два, по пореклу и природи разнородна и супротстављена дела складно су обитавала у едемском Адаму. Мирила их је сила благодати Божије којом је Адам живео и дисао током свога рајског царевања. Бог је становао у Адаму и Адам је силом

Божијег Духа био господар и чувар света. Након пада и изгона Бог је оставио Адама да по своме сопственом избору живи по својој (не)моћи. Склада и равнотеже између његовог небеског и земљаног дела је настало тако што је небески, лишен Духа наднебеског, постао потчињен земљаном, а овај земљани, по речима Божије пресуде, предат земљи у ропство. Дакле, души човековој могла је помоћи само сила свише да би се изгубљено повратило. Та помоћ је оличена у личности оваплоћеног Бога, небоземаљском Богочовеку Исусу Христу, предвечном Сину Божијем рођеном од Бога Оца пре свих векова и Сину човечијем, у времену рођеном од чисте утробе Увек Дјеве Марије.

Доласком на земљу Исус Христос не ствара ништа ново, јер је све већ давно створио, него све преображава и доводи у првобитни поредак и устројство. За разлику од дојучерашње немоћи Адамове и његове привезаности, служења и робовања земљи, Христос — Нови Адам, силом Божанском у себи поново постаје њен господар као што је било на почетку. Он је као Син човечији господар и од суботе, дакле, свега што је створено. Он се не гнуша земље, не презире је и не одбацује је, враћа јој достојанство тиме што је повраћа на место које јој је од почетка било дато: да буде слушкиња, вишим, небеским стварима. Један од најбољих и најсликовитијих примера за ово имамо у чуду излечења слепог и то управо помоћу земље: „И пролазећи видје човјека слијепа од рођења. И запиташе га ученици његови говорећи: Рави, ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп? Исус одговори: Не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему. Мени ваља чинити дјела Онога који ме посла, док је дан. Долази ноћ кад нико не може радити. Док сам у свијету, свјетлост сам свијету. Рекавши ово, пљуну на земљу и начини блато од пљувачке, и помаза блатом очи слијепоме. И рече му: Иди умиј се у бањи Силоамској, што преведено значи: послан. Он оде, дакле, и уми се, и дође гледајући“ (Јов. 9,1-7).

У Христовим рукама глина, земља, која је пре Њега била символ ропства људског рода и извор његовог пада и завршно смрти, сада постаје средство његовог лечења, не само од физичког, телесног слепила, већ и од духовне таме и помрачености. Силом Христове телесне и духовне чистоте човек преображеном, пресазданом, одуховљеном земљом прогледава, поново задобија моћ да види Бога који у телу стоји пред њим, због чега је, заправо, вид и добио. Творац земље, светлости и вида, као Светлост света, уз помоћ блата виду наново враћа светлост. Он је могао као и на другим местима забележеним у Јеванђељу, само Својом речју или додиром руке да излечи слепога, али овом приликом Он жели да земљу, која је по паду била клицоноша болести умног слепила и заслепљености, поново врати на висине целебности и видовитости. У томе је свемоћ Христова да земљу од извора ропства васпостави у источник слободе, што уистину и значи добијање духовног вида, као моћи да се види небо, да се сагледа вечност, да се гледа лице Божије.

Након ових примера из Старог и Новог Завета јасно је следеће: земља без Бога је ништа, човек без Бога је земља, ништа и смрт. Као што би људски род да Господ није сишао на земљу и оваплотио се, тј., обукао наше земљано тело на своје Божанство, и даље седео у тами свога ропског слепила у прављењу опека за Мисирце и маштању о поновном зидању Вавилонске куле, тако би и Иловица без Христа било једно од многобројних неважних и безличних места на коме се

копа ило, глина, и од ње праве и пеку лонци и опеке и црепови да би се у њима спремала храна и да би се од њих зидали домови, али и тамнице и гробнице. Овако, она крмчијом Светога Саве, епископа Неофита и богомданог писара Богдана, добија руку избављења из заглибљености у своју иловицу, и крму спасења и пловидбе са земље на небо, из времена у вечност, такође и лек за духовно прогледавање и храну (крму) бесмртности и вечног живота. Слепа од рођења, заробљена у Мисиру, на рушевинама Вавилонске куле, Иловица је чекала и дочекала да је Крмчија, исписана на таблицама испеченим од њене иловаче у исти мах излечи од слепила богонезнања, да је Пасхом кроз Црвено море изведе из мисирског ропства и да јој уместо вавилонске урушене куле сазида неразориву Цркву — кулу и столп боговиђења, богопознања и богословља.

Тајноводство је постало јавновидство: вођство — виђење, тајна — стварност. Поставши човек, Бог је земљу измирио са небом, човека са Собом, вид са оком, светлост са видом, непознато је постало познато и тајно објављено као јавно. У Светоме Сави Иловица је добила свога Мојсија и Нојеа и са њим своју барку спасења са крмом управљеном ка небу.

Иловичка крмчија је делила судбину средине која ју се изњедрила и духовности која ју се родила. Цео средњевековни период српске државе био је са свим својим стремљењима и хтењима управљен и усмерен ка Христовом Царству небеском. Захваљујући богодарованом Св. Сави, цео род наш је умом, срцем и душом гледао, живео и дисао ваздух наднебески. Сва земља српска била је један велики богослужбени храм, једна велика Црква, и у њој је она била неболика и небоумна. У срцу земље, народа и Цркве куцало је било Светих тајни у којима је извор пореклу и природи, сврси и намери мистагогије, односно, тајноводства Иловичке крмчије: да се руковођена силом Божијом Иловица из глине закрмани и преобрази се у дух.

Литература

[1] Законоправило или номоканон Светога Саве, Иловички препис, фототипија, приредио М. Петровић, Г. Милановац 1991.

[2] Историја Црне Горе, књ. 2-1, Титоград 1970, 111.

[3] Св. Максим Исповедник, Мистагогија, превод Еп. Артемије, Призрен 1997, 174-175.

[4] P. Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, knj. I, Zagreb 1988, 714.

[5] Исто, књ. II, 205.

[6] Исто, 205-206.

монах Никодим Богосављевић

Зашто је Свети Сава изабрао Превлаку за седиште Зетске епископије?Предавање одржано у Клубу Војске Југославије, Херцег-Нови, 11. 12. 2000. год., поводом археолошке изложбе „Превлака Св. Арх. Михаила“.

Поштована Господо, племенити саборе, част ми је и сматрам за велики благослов да у Новом, блиставом бисеру Српске Боке, вечерас пред Вама говорим о односу и заједници Св. Саве и Превлаке. Говорићемо, дакле, о споју и љубави увек нова и млада бисера наше прошлости, наше садашњости и наше будућности, једном речју наше вечности, говорићемо о духовном и девичанском, небеском браку увек младе и нове Превлаке, невести наше Невесте и неостаривог оца наше духовности, Светога Саве. Тражећи вечерас овде одговор на питање „Зашто је Свети Сава изабрао Превлаку за седиште Зетске епископије?“, ми ћемо, заправо, откривати камен по камен, опеку по опеку, зид по зид, бедем по бедем грађевине Превлачке светиње, у коју је Св. Сава узидао свој дух, и којом је прогледао у вечност небеског Христовог царства.

Занимљиво је и, свакако, од изузетног значаја размишљање о разлозима због којих је Превлака у уму, очима и науму Св. Саве била место испред и изнад других места тадашње Зете, најповољније и најсвеобухватније да се на њему постави и подигне седиште једне од две епископије на Српском Приморју. Занимљиво из простог разлога што је за сваког посленика на духовној њиви изазов и задовољство улажење и упуштање у трагање за тананим нитима некада снажног и згуснутог сплета и преплета географског, привредног, историјског, политичког и духовног ткања времена и доба Св. Саве; од великог значаја, једноставно зато што овакав подухват неизоставно може донети, макар и делимично, препознавање и тумачење порука Св. Саве, које једном изречене, написане или сазидане представљају поуке вечне, непромењиве и незамењиве. Другим речима, једном постављена и подигнута Превлака заувек је укопана и узнесена у дубине и висине вечности, и с тога је испитивање наума и домостроја њеног, пре бисмо могли рећи рађања него стварања, равно трагању за пролазом и улазом који воде у неизрециво богатство ризнице њене непропадљивости. Повежемо ли покидане нити, нађемо ли улаз у непроменљивост и неувенљивост Превлаке, на најбољем смо путу да и ми постанемо део вечности Св. Саве, део вечности његове Превлаке, делови вечности Христове.

„Зашто је Св. Сава изабрао Превлаку да на њој подигне седиште Зетске епископије?“ На почетку тражења одговора морамо имати на уму да ово питање садржано у наслову нашег предавања, Св. Сава самоме себи није постављао. Питања себи и другима око себе постављају они чије је знање делимично, дакле, непотпуно. Св. Сава себи питање око избора Превлаке није постављао из једноставног разлога што његово знање није било делимично — његово знање било је потпуно. Његов ум је био чист и просвећен и облагодаћен Божијом

светлошћу, тако да у њему није било труња и сенки запитаности и недоумица. Онај ко себи и другима око себе поставља питање неизоставно мора размишљати како би дошао до одговора. Св. Сава није размишљао. Његов ум је био слободан од мисли и помисли. Његов ум је ћутао. Ћутао је његов ум јер је све знао, боље и тачније речено, његов ум је све видео. Све зна само онај који све свеобухватно види као целину. Свевиђе, свезнање дар је од Бога, то је духовни дар да се Духом Светим све види и сагледава, схвата, разуме и зна, то је вид којим вечност гледа и посматра време, за тај вид и то знање не постоји прошлост нити будућност, они су делови једног непроменљивог, непрекидног и нереметивог сада. Таквим видом и знањем Св. Сава је Превлаку гледао и видео је, значи, знао је, шта је она била пре њега, и видео је, дакле, знао је, шта ће она бити после њега. Вечношћу неизмењивог и увек истог, што ће рећи, истинитог Божијег данас и сада, које је обитавало у њему, Св. Сава је гледао, видео и знао вечност Превлаке, њено даноноћно увек, њено трајно данас и стално сада. Постављајући, дакле, питање „Зашто је Св. Сава изабрао Превлаку за седиште Зетске епископије?“, седам стотина и једну годину након њеног избора и подизања, ми желимо да трагањем за одговором на њега, барем делимично завиримо у тајну свевиђа и свезнања Св. Саве и тиме себе учинимо ближим, блискијим и подобнијим Св. Сави и Превлаци.

Разумљиво је да преглед и попис услова и разлога отпочнемо да географијом положаја нашег манастира. Опште је мишљење да постављеност једног места у односу на ближу и даљу околину представља, у мањој или већој мери, непроменљиву датост, која условљава и изњедрава готово сталне типове станишта и привреде на њему, у готово свим историјским епохама и периодима. Сигурно је да питома и блага места не могу пружити уточиште бежећим, у истој мери као што сурова и пуста места не могу послужити за летњиковце или владарске палате. Та географска сталност и законитост од Бога је унапред припремљена и приправљена датост која треба да један положај издвоји, издигне и обележи из његовог окружења, да му припреми плодно тле за његову особеност. Таква места служе као стална сабирна места, жиже и огњишта, средишне тачке за седишта и средишта, окупљања, зборове и саборе. Превлака је, неоспорно, управо једно такво место. Када се стане у средиште разрушеног, некада саборног епископског храма Св. Архангела Михаила и из њега погледом опише круг, почевши од рта Врмца на северу, преко падина Ловћена и Грбаљског залеђа на истоку, Кртола и Луштице на југу и на западу жупе Драчевице, уочава се природно обликован обод, амфитеатар брда и гора, кружни венац који обухвата, заокружује и ограђује басен залива, претварајући га у језеро, у чијем је средишту, као његов центар, упоришна тачка и стожер — Превлака. Сви пречници тог круга секу се на њој, са којегод тачке обода посматрано, она је жижа у којој се сабирају погледи. Као што се све воде киша и потока стачу са околних брегова и уливају у горско језеро, исто тако, са било ког места Превлачког метоха да се крене, природни путеви водом и копном воде и доводе на њу. Осим тога, тако усидрена на истоку изнад себе, тачно у оси њеног храма, она је за прамац и јарбол њене лађе спасења добила Ловћен. Када зора — као што Богородица рађа Христа — изњедрава сунце, светлост са врхова Ловћена обасјава олтар храма и служи као пут и траг светлости, источник и светионик. Надморски ниска, Превлака је духовно ловћенски висока; Ловћен је њена крма, путоказ, крајњи циљ и гора њеног преображења, изласка и напуштања овог привременог света. Тако постављен он Превлаци служи за

њено лакше преношење, превлачење и пресељење у надумни и повишенебесни свет.

За овакав положај Превлаке, судећи по археолошким налазима, знало се још у каменом добу праисторије, у време хеленизма и античког Рима, у доба раног средњег века, и, наравно, у време Св. Саве. Оно што су векови и епохе проверавали, доказали и утврдили, Св. Сава је имао само да потврди. Постављајући епископски трон Зетске епископије на њеном узвишењу, он је ставио тачку на њену привремену историју и одшкринуо врата њене вечности, дао јој венац и круну и одредио је да буде оно што је она једино и могла бити — седиште и средиште, седиште Зетског епископа, касније Митрополита, данас Митрополита Црногорско-приморског, и средиште збора и сабора, не само метохије Превлачког манастира, већ и православне Боке, Српског Приморја, читаве Зетске епископије. Како је епископски трон, уствари, Христов трон, то је Св. Сава подизањем храма и епископије на Превлаци, објавио њену, од Бога спреману, наговештавану и најављивану христоцентричност. У срцу Превлаке почео је да живи и куца Христос и да сабира и окупља око себе све Своје. Оно што је Бог започео стварањем природе и географије, то је Св. Сава довршио освећивањем и охристовљавањем Превлаке.

Међутим, сама географија, природно погодан положај не могу у себи имати довољно силе и снаге да би сами својом моћи привлачили народ на своја њедра и на своја крила. Требало је ту још помоћи Божије, дарова и благослова небеских на земљи, да би она — земља и тло — били небескији, небу више налик. Ни ту Господ није био шкрт, већ је невесту наше невесте украсио, улепшао и обдарио сваким изобиљем и складом. Није довољно да невеста буде лепа, потребне су јој хаљине и накит и још по нешто од опреме и мираза. И, заиста, добила је Превлака цветне хаљине ливада, рухо маслињака, одежде винограда и воћњака, накит жита и шипка, огрлице смокове и венце ловорове и мирте, па је чак добила и бистро и јасно огледало морско да се у њему, огледа, украшава и очешљава. Њена трпеза је као најбогатији мираз увек била спремна да се на њој свакодневно врши небеско чудо умножавања хлеба и рибе и претварања воде у вино; дочекивала је гладне и жедне, прве ситила, друге појила, цареве и убожјаке крепила вином, уљем видала телесне и душевне ране уцвељеним и рањеним. И оно што није могло да стане у њене житнице, под сводове и волтове, у бистијерне и рибњаке, вреће, бачве и каменице, раздавала је и делила нишчим и бескућним. Била је свачија мајка и посестрима, а невјеста само једног небеског Женика, као мудра дјева са уљем Духа у светиљци, увек будна да Христа дочека у своју ложницу и да за њим закључа врата.

„Поднебље је превлачко тако сретно, да се одликује и од осталих сусједних крајева“ — речи су памтише и истраживача Превлаке, Младена Црногорчевића. У тражењу потврде овом исказу прилика је и час да се на овом месту присетимо одређених учења и веровања средњевековне Немањићке државе. Реч је, наиме, о поимању света створеног ради човека, као сусрету, споју и саставу разнородних елемената и састојака, њих четири на броју. У томе ће нам помоћи истраживања уметничког украса једне друге Немањићке велике светиње, срећније судбине и животног пута од ове наше Превлачке. У питању су Високи Дечани, задужбина Св. краља Стефана Дечанског, њена средишна трифора, источни прозор на олтару и приказ четири различита цвета на њему, крстообразно спојених у

складну целину. Истраживач исправно и уверљиво тумачи овај мотив као састав четири стихије од који је свет састављен: земље, воде, ваздуха и ватре. По паду првог човека, праоца нашег Адама, заједно је с њим пала и читава природа, пао је целокупан свет и стихије које су првобитно у рају биле у поретку, складу и равнотежи, распале су се и од дојучерашњих савезника претвориле су се у љуте противнике и ненавиднике. Тако је вода устала против земље, ваздух јурнуо на воду и земљу, а ватра, као највиша и најмоћнија сила, стала је да пали и жари све остале одреда. Христос је нови Адам, Црква је нови Едем, рајско место и оаза која поново подиже човека из пада, прима га у себе, а са њим васпоставља и поново обнавља некадашњу складност све творевине и твари, најпре кроти и умирује одрођене и разгоропађене стихије: земљу, воду, ваздух и ватру. Превлака, као место одвајкада припремано за средиште Цркве Христове, морала је да поднесе доказе и уверења о присуству благостања и хармоније до јуче међусобно завађених сила. Она је то уверење могла без проблема прибавити. И, заиста, као ретко које место она је тиха лука у којој земље, воде, ваздуха и ватре има у складном изобиљу. „Поднебље је превлачко тако сретно, да се одликује и од осталих суседних крајева“, још једном понављамо речи Младена Црногорчевића. Земље на самом острву и залеђу на претек; воде свуда унаоколо, зденаца такође; ваздуха, струја ваздушних и здравих ветрова, по мери; ватре, топлоте и светлости сунчане од јутра до вечери. И то све у мери, складно и одмерено. Превлака је саздана од постојане иловаче, омивене и окупане, прозрачене и проветрене, светле, осунчане и небозарне. После географских, климатских и привредних, дошли су на ред политички разлози. Улажење у свет политике која је у време Св. Саве окруживала Превлаку и одређивање њеног „за“ и „против“ ове светиње, своди се на тражење и давање одговора на једно једино питање. Оно гласи: зашто Св. Сава седиште Зетске епископије није поставио у Котору? Као што је добро познато његов телесни отац Стефан Немања, и потом духовни син, потоњи и заувек Св. Симеон Мироточиви, освојио је овај град и у њему подигао дворац, а после њега и остали владари из породице Немањића бораве у њему. Одговора на ово питање има два, кратки су и један из другог проистичу: први — зато што је Котор град, и други — зато што Котор није подигнут од стране Срба. Размишљање отпочињемо од овог другог, наиме, да Котор није од постанка био српски. Иако су у време Стефана Немање и Св. Саве и у време знатно пре њих, у Котору живели Срби, додуше већином латинског закона и обреда, овај град није од њих створен, па су у његове темеље, облик, тип и душу уграђене и узидане идеје, психологија и дух њених градитеља, најпре старих Римљана и после њих њихових наследника Романа. Коначно обликован у часу најезде Авара и Срба, он је у себе узидао страх и немир опсаде. Подигнут и постављен на тесном, скученом и тескобном месту, месту до кога се тешко долази, а још теже одлази, изнад његових кровова и глава бегунаца у њему, висио је терет литица које треба даноноћно на себи носити. На једној страни под сенком ловћенских стена и на другој падина Врмца, овај положај у редовним условима нико не би изабрао да на њему подигне и изида град; мање рибарско насеље да, али град, свакако не. Међутим, управо таква места, онима који беже и склањају се, пружају најбоље уточиште и заклон. Повлачећи се испред Авара и Срба стари Романи су у темеље свог прибежишта узидали своју несигурност и безнађе и од тада их, па све до данас, скупа са стенама унаоколо, у трајно наслеђе оставили своме граду и његовим будућим житељима. Створен и сазидан да одбрани, Котор је по нестанку освајача у свој котао затворио и заробио своје градитеље и

браниоце, оне којима је требало да обезбеди слободу. У време тог утврђивања Срби нити су знали за градове нити су их имали. Касније, у време Св. Саве, Срби су увелико подизали градове, али у њима нису становали. У малим управним и војним градовима или рударским центрима живели су цивилни и војни заповедници и по неки свештеник и писар. Занатлије и трговци били су настањени у доњим градовима и подграђима, где су уједно биле тржнице. Сав остали народ живео је на својим ораницама или за својим стадима. Тако је остало све до најновијих дана. Све ово говоримо зато да било јасније зашто Св. Сава није хтео, а могао је, да у један тесан град постави седиште епископије која је имала да се стара о свом стаду, које је тражило ширину, пространство, прозраченост и проветреност, хоризонт који у даљини нуди пролаз, излаз, утеху и наду. Постављање седишта Зетске епископије у Котору значило би позвати сав народ, за који се везује ширина словенске душе и још шире тада, од Св. Саве тек избрушеног и искристалисаног православља, значи позвати народ, своје стадо да ширину своје вере и своје душе стешњује и смањује, гуши и умањује у једном тесном граду. У то време око великих светиња или епископских седишта, црквено-народни сабори били су увелико једини вид сабирања и окупљања Срба: богослужење са причешћивањем, беседе и већања и, наравно, саборне славске трпезе. За ове бројно посећене скупове у Котору једноставно није било места. На другој страни, Превлака је пространа, отворена и осунчана, довољно широка да на своје раширене и распрострте хаљине прими и окупи саборе, литије, зборове и трпезе.

Други одговор који смо навели као први: зато што је Котор просто град, допуњујемо навођењем чињенице да Св. Сава ниједно епископско седиште није поставио у граду, већ их је поставио у манастирима. Символика и поруке су више него јасне. Град је, осим једног, а и тај је небески — мислимо на Нови, Горњи, Небески Јерусалим — синоним за свет, место пада, место греха, област таштине и гордости, пре или касније урушена вавилонска кула. Монаштво и манастири настају као бег из града и од града. Град је тамница људској души. Псалмопојац пева: „Порази Господе, и раздијели језике њихове, јер видим насиље и свађу у граду; дању и ноћу то ходи по зидовима његовијем; злочинство и мука је посред њега. Усред њега је погибао, с улице његове не одлази пријевара и лукавство“ (Пс. 54,9-11). Тако је било у време цара Давида, тако је било у доба Св. Саве, тако је и дан-данас, тако ће, на жалост, бити и до судњега дана, до другог и страшног доласка Господњег. Град је место борбе за престиж, новац и власт. При томе се средства не бирају, почевши од мита, преко лажног сведочења, завршно са арсеном. У граду је човек роб греху и другом човеку. Зато Св. Сава изводи епископско седиште из центара политичке власти и доводи на место власти и сила духовних. Манастир је место икономије и економије, молитве и рукодеље. Место ван града, ван света, место покајања, смирења, самоумањења, место где царује истинити Цар или Цар истине, а не робови страсти, греха и мамона. Манастир је место освећено, окађено кадом и миомирисима земаљских и небеских кадионица. Манастир је место слободе, духовне и телесне, место где столује и борави Бог. И зато је разумљиво да у њему столује онај који је икона тог истог Бога — епископ. Превлака је Богом дано и спремано место да на себе прими манастир, бедемима духовно и физички одвојеног од света, утврђени град, али град небески. Значи: не врева и кошмар, већ мир и склад; не тескоба, студ и сен града, већ ширина, топлота и осветљеност манастирске, монашке кошнице.

Преостали су нам још историјски и духовни разлози. Најпре, дакле, историјски.

Знао је Св. Сава да се само на тврдом камену станцу проверене прошлости може и мора сазидати грађевина садашњости, која ће својим слогом зидања досећи и изнети висину будућности. Дубина прошлости мора бити што дубља да би будућност била што виша. Прошлост мора бити што ближа почетку да би будућност дочекала крај. Тада између њих тако удаљених има више простора и времена за садашњост, односно, време оболело и раздељено на јуче, данас и сутра има боље изгледе да се исцели, дакле поврати у целину, има већу могућност за своје преоблачење и преображај у вечност. Св. Сава се трудио да почетак Зетске епископије постави на прошлости места чији би почетак био што ближи Ономе који сам за себе рекао да је Почетак, из простог разлога да би њен конац, завршетак њене будућности био непосреднији Њему који је такође и Крај. Значи, требало је за своју епископију изабрати место чија би прошлост даље и дубље досезала и допирала до Христа, који је Алфа и Омега, Почетак и Крај. Превлака је била спремна да и овом захтеву да најбољу понуду и задовољење. Прошлост Превлаке, од свих прошлости места у Зети, изгледа, била је најближа Христу.

Иако ће наредна археолошка истраживања Превлаке сигурно доносити нове и значајне податке и чињенице, уверени смо да ће овогодишње откриће остати свеукупно међу најзначајнијим и најважнијим. Испод темеља олтарске апсиде Превлачког храма откривен је хришћански гроб покојника коме је због доступности очишћен само горњи део скелета. Од налаза располажемо само новчићем из времена цара Диоклецијана, великог, можда и највећег прогонитеља хришћана, откривеног у земљи изнад покојника. Према налазима антрополога реч је о мушкој особи робусне грађе динарског типа, око педесетак година старости, чија је горња вилица претрпела оштећење, али у време знатно пре смрти. Спремни смо да верујемо да је у питању гроб ранохришћанског мученика, и с обзиром да је сахрањен испод тзв. „горњег места“, које припада Христу, односно, његовој литургијској икони — епископу, могуће је да је реч о епископу ране цркве у овом делу тадашње провинције Далмације, потом, Превалиса, о којој немамо никаквих писаних података. То је најдубљи и најстарији траг и датум у хришћанској историји Превлаке за који је Св. Сава свакако знао, јер су према црквеном предању, писаним историјским и подацима из житија светих, прве хришћанске богомоље, тзв. мартирији, подизани управо на гробовима раних мученика или епископа. Дубина прошлости овог гроба била је довољно близу Христу и довољно јак историјски разлог и за одабир Превлаке и за њену будућност која ће због своје духовне висине постати христолика. Откривши у ранохришћанском гробу јак историјски мотив, ми смо истовремено пронашли камен темељац духовне осе која је имала да повеже прошлост и будућност, да земљу споји са небом, а нас пренесе из времена у вечност. Зато је Св. Сава дошавши на Превлаку, тачно изнад овог гроба, побо свој архијерејски жезл и архипастирски штап рекавши: „Овде станује живот вечни и тече извор живе воде. Овде копајте!“

Географија је сва земаљска и о земљи; клима и привреда су изнад и из ње; политика је део света и плод светски; историја је у темељима света и земље; све скупа ове области, искуства и знања припадају земљи и земаљском размишљању и расуђивању. На земљи и земаљским стварима нема слободе

истините, све сама датост, условљеност и зависност и привезаност. Као орао који би хтео да се вине у висине, које су његов дом и домовина и он њихов господар и управитељ, али коме су ноге ужетом везане за тло и он не може да полети ка својој отаџбини, тако и ум који се бави стварима, пословима и законима земље, па се још и пристрашћем везује за њих, не може да се подигне на орловске висине и да отуда, одозго с ње орловским оком и погледом све сагледа, не као исцепкане и иситњене делове, већ као целовиту исцељену целину, и потом све то уцељено својим орловским крилима обухвати и закрили. Наиме, сви разлози „за“ Превлаку, које смо до сада наводили представљају само делове Превлачке стене која се из приземља посматрана, није могла сагледати и доказати; требало је ствар посматрати и измерити одозго, с неба, не штапом и канапом, теговима и судовима, новцем и уговорима, већ духовним аршином, сочивом духа измерити, премерити, извагати и сагледати небески високу „необориму“ стену Превлачку. Небопарни и небокрилни и небооки, небески и духовни орао био је Св. Сава, који се на духовним струјама успињао и узносио изнад Превлаке и изнад Ловћена, и одозго са небеског крова и звоника Цркве Христове, једине живе грађевине која своје темеље има на земљи а куполе са златним крстовима на небесима, кажемо, уочио и угледао највећи, а самим тим и најдовољнији разлог за подизање Превлаке, односно, седишта Зетске епископије управо на њој.

Набрајајући и прелазећи од географских и привредних, преко политичких и историјских, и завршно стигавши до духовних дарова, одлика и предности Превлаке, ми смо, заправо, ишли од мање ка више важним разлозима, од нижих ка вишим, степен по степен, леству по леству, пењали смо се лагано и неприметно од земаљске датости ка небеској обдарености наше светиње. Духовни разлози су небески разлози, и као што приличи и следује, њих смо оставили за крај, да би као круна, завршни прстен или венац увенчали и украсили нашу причу. Стигли смо до места на коме наводимо најважнији разлог знања Св. Саве, и најдаљи, најдубљи и највиши поглед његовог свевиђа о коме смо говорили на почетку нашег предавања. Иако смо прошли све и завирили свуда, сагледали ширину географије, измерили тежину привреде, окусили и искусили тескобу политике и ископали дубину историје, истражили и претражили све и свуда, најуверљивији одговор на у наслову постављено питање — „Зашто је Св. Сава изабрао Превлаку за седиште Зетске епископије?“ — дошао нам је са духовних висина. Одабравши Превлаку као место издвојено и обележено, чисто, неоскврњено, место свето и освећено, Св. Сава ју је препознао као од Бога изабрану и припремљену на којој се имала објавити и појавити светлост славе Христове победе. На окађеној и освећеној Превлаци подигао је храм Господњи, часну трпезу, приуготовљени престо и жртвеник, на коме је требало да се принесе најчистија христолика жртва христоподобних Његових слугу и браће. Св. Сава је знао да ће се на овом месту остварити речи Господње: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јов. 15,13). Превлачки монаси нису имали никог ближег од свог најближег Бога и брата и пријатеља Христа. Они су као и Св. Сава пре и после њих, са Превлачког жртвеника угледали Голготу и Часни Крст Господњи и похитали да му се поклоне и да га целивају. Знао је још и то Св. Сава да ће њихова тела после поклоњења бити положена у Превлачку башту и врт као у Часни Животворни Гроб и да ће у њему, као из луковице, када за то дође

погодно време, повољан час и прави трен, проклијати, нићи и процветати у најлепше љиљане и најмирисније небоземне кринове.

Мученици су сродници Христови. Они су народ рода чији је родоначелник Христос. Мученици су објављивачи и весници Христове победе. Они су Његови најбољи ученици и следбеници. Они су умирали ради Оног Који беше разапет на почетку њих ради. Мученици су украс Његове Цркве. Својом крвљу и страдањем они су осликали њене иконе и живописали и оживели њен живопис. Својим смртима они су јој удахнули и продужили живот. Они то раде непрекидно. Превлачки мученици су Христови састрадалници. Они су са њених њива самлевено брашно, из њених солила убрана со, из њеног шипка потекли сок, из њене маслине исцеђени јелеј, из њеног врта истргнути крин.

Највећи и најдубљи разлог и коначни циљ за избор Превлаке од стране Св. Саве за седиште Зетске епископије није њено плодно тле, ни корен дебла, ни његово стабло, ни његове олистале гране, већ његови цветови и најукуснији, најточнији и најмириснији плодови — мироточиве мошти Превлачких свештеномученика и мученика. Оне су најуверљивији и крунски доказ о величини и бистрини свезнања и свевиђа Св. Саве, о непогрешивости његовог избора. Оне су потврде да у њему сумње и недоумица није било, нити могло бити, оне су као жртва најчистије љубави сведочанство далековидости његове вере и прозорљивости његове на Бога положене наде.

Из свега овога наравно следи и највећи наук, порука и поука Св. Саве да мера наших живота, наших дела и наших љубави може и мора бити једино вечност. Када се све наше, од часа доласка па до часа одласка на земљу и са земље, провери у огњу вечности, онда оно што је чисто као злато и јако као дијамант, све оно што је небеско у нама, сели се на небо, а оно што је у нама трошно и безвредно као земља, на земљи остаје и у земљу одлази. На примеру Превлаке, седишту Зетске епископије и мученичких мироточивих моштију, Св. Сава нас учи да је наш циљ и коначно одредиште — са Христом вечност.

Да поновимо још једном: Св. Сава је на повољном, погодном и плодном тлу Превлачком, њеном складном изобиљу земље, воде, ваздуха и ватре, на њеној издвојености и светости, подигао, не град земаљски, већ град небески — манастир, седиште Зетске епископије и у његовом врту чекао да из семена и корена гроба ранохришћанског мученика-епископа, никну и процветају благоухани и мироточиви небоземни љиљани и кринови, мученичке мошти као неувенљиви весници пролећа вечности Христовог Васкрса. Превлачки мученици су духовна чада и пород тајанственог и девичанског, духовног и небеског брака Св. Саве и Превлаке, најдивнији изданци и младице, цветови и плодови седишта Зетске епископије на њој, најважнији разлог и доказ, најјаснији и најизричитији одговор на питање које нас је овде вечерас сабрало.

Захваљујем!

Саша Недељковић

Соколски прегалац из БокеЉуба Јовановић рођен је у Котору, 2 фебруара 1865 г. Отац Лазар Јовановић винарски трговац, поседовао је винарију и брод у Котору(1). Мати Олга била је из угледне породице Лазаревић из Баошића. Имао је сестру Марицу. Похађао је Српску православну фундациону школу од своје четврте године. У Котору је завршио основну школу и гимназију (није стигао да положи матуру). Као гимназијалац основао је са друговима 1876 г ђачку дружину „Бранко Радичевић“. Ова илегална ђачка дружина ширила је народну књигу и слободарски дух међу омладином Боке. Маштали су о уједињењу Српства. Најактивнији чланови били су: Љуба Јовановић, Божидар Перазић, Филип Ковачевић, Данило Живаљевић, Петар Ј. Сундечић, Васо Франичевић, Антун -Тонћи Фабрис, Владимир Будисављевић и Андрија Рађеновић (2)..Љуба Јовановић је као председник друштва у својој кући окупљао чланове дружине. Из те куће слати су патриотски чланци у Београд и објављивани у листу „Исток“. Чланови дружине учествовали су у свим јавним противаустријским акцијама и родољубивим приредбама у Котору. Извели су 1877 г на сцени которског позоришта одломке из „Горског вијенца“ П. П. Његоша(3). Када је избио 1882 г други бокељски устанак у Кривошијама чланови дружине решили су да се придруже устаницима. Љуба Јовановић борио се у чети Аћима Суботића. После слома устанка преко Црне Горе прешао је у Србију. У Београду је наставио школовање као стипендиста српске владе (4). Кад су његовог оца питали „ђе ти је син Лазаре Перов“ он је одговарао „ајде па га питај“. Као добровољац учествује 1885 г у српско-бугарском рату. Код Сливнице је рањен. Услед рањавања храмао, због чега је добио надимак Патак. Пошто је завршио историско-филолошки отсек Велике школе био је 1887 -1889 г наставник у Реалци и Учитељској школи у Београду. Од 1889-1894 г и 1895-1898 г професор у Другој београдској гимназији. Професор у гимназији у Пожаревцу од 1894 до 1895 г, када је враћен у Београд. Од 1899 -1901 г предавао је на Великој школи Историју јужнословенске књижевности. Био је 1901-03 г управник (библиотекар) Народне библиотеке. Од 1903-09 г на Катедри за српску историју на Великој школи и Универзитету. По оснивању Универзитета био је члан универзитетског савета који је одлучивао ко ће од професора Велике школе постати професор Универзитета(5). Један је од оснивача Српске књижевне задруге 22. 3. 1892 г, њен први секретар, председник 1904-06 г; организатор њене културне и књижевне делатности до 1906 г. У оквиру издавачке делатности СКЗ написао је студије о Стефану Митрову Љубиши и Лази Лазаревићу. Задруга се трудила да књигом духовно повеже све српске крајеве. Учествовао је у раду Професорског друштва и неколико година био је члан Главног просветног савета. Један је од покретача часописа Дело (1893 г) и Српског књижевног гласника (1901 г), уредник Наставника, затим директор и уредник Новог живота (1922-1926). Био један од историчара који су увели критички метод у српску историографију. Заједно са Љубомиром Ковачевићем објавио је Историју српског народа I-II, (1893-1894 г). Значајнији су му радови „Ратовање Херцега Стјепана с Дубровником 1451-1454“ 1888 г, „Стјепан Вукчић Косача“ 1891 г, „Прилошци хронологији живота Стевана Немање и Светог Саве „ 1901 г и „Стогодишњица српског устанка“ 1904 г. Изабран је 1890 г са 25 година за дописног члана Српске краљевске академије а 1900 г изабран је за редовног члана. После завршене Велике школе, као суплент,

ступио је 1886 г у Народну радикалну странку. Радикали су водили борбу против спољне (аустофилске) и унутрашње аутократске политике Обреновића. Изабран је 1905 г као посланик радикалне странке за округ врањски. Ушао је 1908 г у Главни одбор. Од 1906 г до 1909 г, најпре потпредседник а онда председник Народне скупштине. Од 1909 г до децембра 1910 г био је министар унутрашњих дела у концентрацијоном кабинету Стојана Новаковића. Од 1911 г до новембра 1914 г био је министар просвете, а за време Првог светског рата био је министар унутрашњих дела. Пре Првог светског рата, као потпредседник и председник Народне одбране, радио је на окупљању националних прегалаца из свих југословенских крајева. На дан Уједињења, 1 децембра 1918 г изјавио је:“Ево дана и часа на који је мислило и за који је радило, за који је страдало и за који је живело наше племе.... Ми смо, ми Словенци, Хрвати и Срби кроз векове носили сви више или мање братску идеју свога уједињења. Све што смо у прошлости имали, најбоље и највише у племену нашем, радило је за овај велики чин, који је данас, ево, свршен“(6).Од 1918 г члан Државног савета, 1922-23 г министар вера, од 1923-24 г председник Народне скупштине и потпреседник Главног одбора Радикалне странке. Дошао је у сукоб са Пашићем (1924-26 г) због новинарске кампање свог зета Драгише Стојадиновића уперене против корупционашког пословања Пашићевог сина и његових пријатеља, због чега је искључен из странке 1926 г. Упркос искључењу наставио борбу са Пашићем и поново је изабран за посланика на изборима 11. 9 1926 г. Умро је 10 фебруара 1928 г у Београду.

Као министар просвете и члан Сокола (Потпредседник Београдског гимнастичког друштва Соко од 1901-02 г и 1903-06 г) радио је на ширењу телесног васпитања у српским школама. Министарство Просвете прописало је 21.10.1911 г. „Основна правила и упутства за наставу телесног вежбања“(7). На његову молбу чешки и словеначки соколи упутили су своје предњаке у Србију за наставнике гимнастике. Његове заслуге за ширење гимнастике истицао је др Војислав Рашић, уредник Српског витеза(8). После Првог светског рата 24.9.1920 г образована је Соколска жупа Београд „Душан Силни“ Соколског савеза СХС. а први старешина жупе био је Љуба Јовановић. Од 1923 г био је истакнути члан Јадранске страже и председник Обласног одбора Јадранске страже у Београду.

Которска општина и Народни универзитет Боке Которске поставили су 3. марта 1940 г спомен-плочу на кућу у којој се родио Љуба Јовановић (трг Св. Николе). На каменој плочи било је исписано златним словима: „У овој се кући родио, 14.2.1865, Љубомир Л. Јовановић, научник и државник“. Спомен-плочу открио је пригодним говором Андрија Рађеновић, један од чланова дружине и школски друг Љубе Јовановића. Приликом свечаности одржали су говоре: г. прота Ђорђе Самарџић, у име Народног универзитета професор Предраг Ковачевић, у име Кривошијана судија г Ђорђе Суботић, у име ратника и добровољаца г Крсто Ђурашевић из Паштровића (9).Од другова из дружине „Бранко Радичевић „ који су заједно са Љубом Јовановићем прешли у Београд, књижевним радом истицао се Данило Живаљевић. Заједно са Љубом Јовановићем основао је часопис Коло и учествовао у оснивању и раду Српске књижевне задруге. Љуба Јовановић припада покољењу које је припремало, организовало и остварило ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу. Своје идеје потврдио је

делом, остављајући школску клупу ради учешћа у другом бокељском устанку у Кривошијама. Био је на водећим положајима у Србији и Краљевини СХС и био је крајње поштен. Часопис Јадранска стража из Сплита писао је о њему да је „био од оних политичара, који су својим концепцијама, својом личном и јавном честитошћу и својим општим политичким ставом стајали изнад свакодневне страначке политике“ (10). Његов живот и рад може бити пример новим нараштајима. По њему је названа улица у Београду, на Сењаку. У тој улици се налази кућа у којој је живео и радио Љуба Јовановић.

Напомене

1. Лазар Ј. Дробњаковић, „Рисан и старе рисанске породице“, Београд 2003.

2. Максим Злоковић, Илегална ђачка дружина “Бранко Радичевић“ у Котору, Бока,6-7, стр. 244, Херцег-Нови 1975.

3. Др. Дарко Антовић, Которско позориште у 19 вијеку, стр. 157, Подгорица 1998.

4. Максим Злоковић, Исто, стр. 247.

5. Владета Тешић, Школе и настава, стр. 539, Том VI-2, Историја српског народа, Београд 2000.

6. Око Соколово, бр. 1, стр. 1, Београд, 1 децембар 1936.

7. Министри просвете Србије 1811-1918, стр. 136, Београд 1994.

8. „Наставници за гимнастику у Београду“, Српски витез, Год. IV, бр. 2, стр. 43, 1.2.1912 .

9. Предраг В. Ковачевић, „Љуба Јовановић“, Гласник народног универзитета Боке Которске, Год. VI и VII, бр.1-4, стр. 22, Котор 1 децембра 1940

10. „Љуба Јовановић“, Јадранска стража, Год. VI, бр. 3, стр. 65, Сплит, март 1928.

Краљ Никола I Петровић Његош

Проглас Херцеговцима, Босанцима и Далматинцима

(1915.)

Извор: Цјелокупна дјела Николе I Петровића Његоша, књига четврта, Говори, Цетиње 1969., стр. 130-134. (приредио Саво Вукмановић)

Херцеговци, Босанци и Далматинци!

Када у току прошле године на велику Божју правду силна Аустро-Угарска Монархија навијести рат Србији, ми Црногорци по љубави и дужности стадосмо истог дана, истога часа овој уз раме јуначко да се братски и сложно одупремо великоме царству. Бројно надмоћије непријатеља није нас заплашило, већ ми смо му Срби одлучно на мегдан изашли и, загријавани материнском љубави велике Русије, ми смо вјеровали у њену заштиту и моћну помоћ. Вјеровали смо да ћемо уз њу и са њом побиједити. Наш силни покровитељ цар Никола II посла своје неизбројне легионе да ослобађају неослобођено Словенство, да помаже и заштити Српство. Ти му легиони данас побједоносно исправљају пољску краљевину, пошто Лавово и Пшемисл прегазише и ето му се пењу уз високе Карпате да сађу у равнице Мађарске к Пешти и Бечу да тамо казне несмислене изазиваче који усљед срећне тишине мира и рада свијета овај тешки и крвави рат проузроковаше.

Четврт вијека Нијемци су се по сабљи зорно куцали, изазивајући народе велике и високе културе Енглеске и Француске. Ти племенити народи удружише се словенском цару Николи да заједно сруше једну моћ опасну за поредак свијета и ето их уз царско његово раме да докажу Нијемцима да њихово свесвјетско задаривање није било до једна умоболна утопија.

Злочин је завадити свијет и окрвавити земљу људском крви. Самосилна два царства, Аустро-Угарска и Њемачка, повукоше сву одговорност пред Богом и људима. Њемачка отпоче свој злочин на радну и просвијећену Белгију, а Аустрија на ратовима изнурену Србију. Ево скоро годину дана откако ми Срби славодобитно одбијамо нападе Ћесаровине. Непријатеља смо тукли и на Дрини, и на Сави, и на Грахову, и на подножју Ловћена, а поразили смо га на Биограду. Од тога дана наступило је једно затишје на нашем српском фронту. Док се Рус прикупља при Карпатима и у Галицији, а ми очекујући боље дане и љепше за походе, добри српски народ у Херцеговини, Босни и Далмацији брижно очекује појаву два српска краља и удружене њихове војске да наставе успјешну борбу и ослободе га.

Херцеговци, Босанци и Далматинци!

Срећни и добри дани ево наступише. Ево и мене, којега ова дивна условија времена и светиња задаће српске данас подмлађује. Ево ме к вама да црно-жуте боје помоћу Божјом уништим међу вама и замијеним их црвено-плавом и бијелом, које су боје св. Саве Немањића и мојега Дома. Њих с радошћу моји хитри барјактари доносе вам у жељи да вас час прије загрле.

Херцеговци, Босанци и Далматинци!

Сретните раширеним рукама те моје соколове, ту смјелу вашу браћу, која вам доносе слободу и правду. Приђите и мојем очинском загрљају, мојим старим грудима, у којима је од постанка куцало срце које је чезнуло за вас и вашу судбу дубоко осјећало. Похитајте око мене, драга дјецо, да вас изљубим, да вам кажем да међу вас уносим мој устав и моју топлу љубав и равноправност без разлике вјероисповијести.

Срби Херцеговине, Босне и Далмације!

Толерантност вјерска била је кроз дуже од два вијека врлина владалаца из мога Дома. То није била тек само толерантност, већ и срдачно благовољење са искреним поштовањем свачијег убјеђења и култа. Према томе, нека свак љуби и поштује своју вјеру, а ја ћу бити најревноснији и најискренији заштитник свих вјера. Али сви, браћо, заједно вјерујмо и клањајмо се без разлике једноме истоме олтару великог и светог култа народности, култа душевног и нераздјељивог уједињења Српства, које ће нам зајемчити самосталност, силу, снагу, крепост, поштовање и богатство.

А сад срећан сам, драги Херцеговци, Босанци и Далматинци, да су два српска краљевства стекла јаку још помоћ за уништење нашега непријатеља. Из преко мора стижу правцем Триглава к Семерингу од запада као облаци лете регименте благородне Италије. Јунаци Виктора Емануела II и Гарибалдија упутили су се онамо гдје се робује. На њиховим барјацима исписана су начела народности, снага правдом освештане, помоћу којом су они њихову дивну домовину ујединили и прославили. Свој сјајни мач извадили су да крче пут слободи дугострадајућих народа. Њихови берсаљери и алпинци утркиваће се у храбрости и хитрини по Триглаву и Семерингу са синовима старе Црне Горе, Шумадије и Мачве.

Војске мојега драгог зета, Виктора Емануела III, притијесниће са запада Аустрију, док са сјевера мој други зет, ваш зет, велики књаз Никола, већ ју успјешно руши, а од истока упашће јој у Ердељ и Буковину храбри Румуни. Опробане и славодобитне трупе србијанске које ће предводити млади витез од Куманова, мој љубљени унук престолонасљедник Александар, удружене са витезовима Црне Горе, предвођенима браниоцем Ловћена, мојим драгим сином књазом Петром, великим војводом захумским, са југа, стегнуће челичним обручем Аустрију, да јој ниоткуд изласка нема, већ нако би к небу одлетјела, а по вишој правди грешне небо не прихваћа.

Напријед, Херцеговци, Босанци и Далматинци!

Сада али икад! Згода је! Сјетите се колико се покољења нашега рода на потлаченој и муком намученој овој српској кори земље измијенило у жељи да им овакав дан осване, да своје дуго робовање, патње и крваве увреде освете.

На ноге синови Херцеговине, Босне и Далмације, на ноге ако Бога знате за царем славјанскијем и за два млада српска сокола, сестрићем и ујаком од крви Карађорђа и рода владике Данила. Па нека Бог ваше путе благослови!

Са кутњег прага вашега јавите се и дичној браћи нашој, Хрватима, и упитајте их да ли се још сјећају својих славних за домовину мученика, банова Зрињског и Франкопана; сјећају ли се њиховог за народ страдања и грозне њихове смрти у Винер-Најштату? Сјећају ли се још та браћа великих јунаштава и жртава поднесених за Аустрију на бојним пољима Њемачке и Италије? На Лутцену Хрватска је рука смртни удар задала витешком шведском краљу Густаву Адолфу. Знају ли они то? Знају ли како горди Беч захвали бану Јелачићу и хрватском народу за заслуге у 1848? И имају ли још пред очима великанску

појаву свога славнога свештеника и патриоте Штросмајера? Сјећају ли се његових топлих подвига за народ? Сјећају ли се његовог дубоког знања и ријечи изречених у Ватикану на латинском језику, не мање латинских и језгровитих од ријечи самога Цицерона, с којима је нанио част свему југословенском народу пред св. оцем папом и цијелим врховним духовним поглаварством свега римокатоличког свијета? Па их запитајте да ли је и за њих куцнуо час ослобођења? Виде ли Козака како води за узду свога вриједнога коња низ Карпате са жељом да му се на рамена баци чим се равнице дохвати? Виде ли од дугог ратовања гараву своју браћу Србијанце како Сријемом и Славонијом к њима хитају да им пруже братску руку помоћи и избављења? А причуја ли им се штогод од стране Мостара и Дубровника? Виде ли бојну маглу, завргнуту брдима Далмације, Херцеговине, Босне и чују ли из ње соколовски крик ослободитеља из Црне Горе? Да ли допире одлијегање грома рускога и српског топа Хрватском и цијелим Југословенством, и зна ли се тамо што навјешћује тај господарећи глас – навјешћује слободу и јединство славенског југа, па к њему ко је јунак, ко љуби оружје, ко љуби слободу!

1915.

АОДМЦ,

фасц. 1915. бр. 195.

Đorđe V. Gregović

O PAŠTROVIĆIMA (Uvodni tekst preuzet sa sajta www.pastrovici.net )  

Paštrovići su:

Krajnji južni dio Boke Kotorske, od rta Zavale do Spiča, ili kako se kaže u narodu - od Babina vira do Kufina (Dr. Jovan Vukmanović - Paštrovići, Cetinje 1960 g. str. 5)

Paštrovići su:

Bečići, Čučuci, Gracuni, Klapavice, Kalađurđevići, Dabkovići, Kuljače, Kentere, Kažanegre, Balići, Mitrovići, Grlomani, Anđusi, Đuraševići, Sankovići, Jovanovići, Rađenovići, Luketići, Vojnići, Rafailovići, Markićevići, Divanovići, Goliši, Ljubiše, Niklanovići, Krute, Radovići, Vukovići, Sklenderi, Pavlovići, Kaloštrovići, Đedovići, Đakonovići, Zenovići, Perazići, Begovići, Bosnići, Franovići, Franićevići, Srzentići, Davidovići, Mikovići, Medigovići, Gregovići, Androvići, Radanovići, Šoljage, Vukotići, Suđići, Andrići, Midžori, Todorice, Armenci, Medini, Milutinovići, Draškovići, Živkovići, Perovići Mainići.

Paštrovići su:

z asebna općina kojoj je sjedište u Sv. Stefanu... Paštrovići se dijele na ove parohije: Bečić (kapelanija), Tudorović, Kastellastva, Duljevo, Gradište, Režević i Praskvica. U

površini imaju 6537 hektara, a 2862 stanovnika. Svega je 1315 kuća. (Sava Nakićenović - Boka, Beograd 1913 g. str. 422-423)

Paštrovići su:

po osobitim privilegijama imali 4 suđe, 2 vojvode, 12 vlastela i 6 starješina, koji su svi sjedili u gradu Svetome Šćepanu (Na moru) i sudili i upravljali zemljom i narodom; i njih je narod izabirao iz plemena redom svake godine, i svi su imali od Mlečića po nešto plate na godinu. Paštrovići pripovijedaju mnogo i o drugijem različnijem privilegijama, kojima se i danas diče i ponose; tako se n.p. pripovijeda da su još od Rimskijeh careva imali privilegije (koje su poslije potvrđivali svi Grčki i Srpski carevi i kraljevi i Mletački duždi) da iz njihovijeh 12 plemena može biti car, ako ga izaberu. ( Vuk St. Karadžić - Etnografski spisi, Beograd 1972 g. str. 55) Svoju su pravdu, pomiridbe i umire, zvanja i dogovore Paštrovići donosili na Bankadi, zboru paštrovskom koji je zasijedao na Drobnom pijesku, na Vidovdan svake godine.

Paštrovići su:

najveći uspon dostigli u vrijeme vladavine Nemanjića, kada pojedini Paštrovići obavljaju važne poslove za cara Dušana i on im daruje plemstvo. 374 godine Paštrovići su bili pod Venecijom i za to vrijeme sačuvali su vjeru, običaje, jezik, pismo, samoupravu i povlastice koje je Senat više puta potvrđivao. (...) Paštrovići su važili za dobre pomorce i trgovce, bilo je među njima više brodovlasnika i kapetana, znali su da se bave i gusarenjem. Većina stanovništva živjela je od poljoprivrede i stočarstva; u priobalnom dijelu razvijeno je bilo maslinarstvo. (...) Veliki evropski rat prouzrokovao je česte promjene gospodara Boke i Paštrovića: Austrije 1797-1805, Rusije 1806-1807, Francuske 1807-1813 godine. Velike sile nijesu prihvatile ujedinjenje Boke i Crne Gore 1814, već su Boku Kotorsku, zajedno sa Paštrovićima predale Austriji. Paštrovići su bili pod Austrijom sve do njenog sloma 1918 godine kada su zajedno sa Bokom ušli u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. (...) Danas Paštrovići sa svojom rivijerom: Bečićima, Sv. Stefanom i Petrovcem; sa brojnim turističko-ugostiteljskim objektima visoke kategorije, predstavljaju najočuvaniji i najatraktivniji dio Crnogorskog primorja. Tu su četiri stara manastira sa muzejskim zbirkama, mnoštvo crkava i drugih spomenika koji svedoče o slavnoj prošlosti ovog kraja, o ljudima koji su gradili ove zadužbine, koji su doprinijeli da se očuvaju običaji, vjera, jezik i duh paštrovski. (Dr. Miroslav Luketić - Pomenik Paštrovića I Petrovac 2000 g.).

Paštrovići su:

sakrili etimološko značenje svog imena koje ni do danas nije tačno objašnjeno niti utvrđeno. Rečnik JAZU kaže da je ime Paštrović izvedeno od imena Paštro, Paštroje - koje bi značilo čovjeka šarenog, tj. Pastra. Stoji mišljenje o arbanaškom porijeklu ovog imena, koje bi postalo od imena Pastr - što znači čist, a možda je u etimologiji latinski korijen - pastor što znači pastir. Jovan Erdeljanović (1921) sumnja u nasljeđe starih naroda na ovom području, ilirsko-romanskih starosjedilaca, Vlaha i Arbanasa. Ilija Sindik (1951) je naučne vjere u snagu porodičnog, plemićkog imena Paštrović. Bilo kako bilo, svoje jedinstveno ime Paštrovići vjekovima već nose, a zapisano je prvi put u jednoj gramati 1355. godine, kao ime vlastele u službi srpskoga cara Stefana.

Paštrovići su:

hrišćani pravoslavne vjeroispovijesti. Svoje manastire gradili su u vrijeme Nemanjića - Praskvicu, po predanju, u XI vijeku, Duljevo i Reževiće u XIV vijeku, Gradište u XII vijeku. Oko pedeset crkava na svojoj teritoriji Paštrovići su sagradili u burnom istorijskom kolu, sačuvali mnoge, nekima sačuvali jedino trag.

Paštrovići su:

malobrojni i ravnomjerno raspoređeni na svojoj zemlji. Stanovništvo je odvajkada brojilo između dvije i četiri hiljade duša, ali sami Paštrovići vjeruju da ih po bijelom svijetu ima skoro isti broj. Mletački popis iz 1625. godine govori da je u Paštroviće 2202 stanovnika od kojih je 613 sposobnih za oružje. A godine 1692. Paštrovića je 1112, 1748. godine ih je 1578 u 360 porodica i samo 455 spremnih za oružje. Dobri Vuk St. Karadžić navodi da je u Paštroviće 3000 duša i 700 pušaka a Stefan Mitrov Ljubiša, poslanik narodni, 1840. godine zapisuje da je tačno u Paštroviće 3079 duša u 39 sela. Najzad, pravoslavne knjige navode da je na početku svih stradanja i ratova, 1912. godine, Paštrovića tačno 3631 stanovnik. A sada već davne 1961. godine statističari izbrojiše svega 2218 duša na ovom tlu.

Paštrovići su:

dali dosta dobrih, slavnih i znamenitih ljudi. U XV vijeku je omaleni Kanjoš Macedonović iz Buljarice spasio glavu mletačkog dužda pobijedivši u dvoboju neku beštiju koja se nazivala Furlanom. To mu je legendu obijezbijedilo, narodno predanje i najslavnije mjesto u pripovijestima Stefana Mitrova Ljubiše. Marin Bečić (1468-1526) je bio nadaren i učen, iz plemićke i bogataške kuće, pa je poslije mnogih škola postao profesor na starom univerzitetu u Padovi. Pisao je mnoge govore, panegirike, bilješke i komentare o djelima latinskih pisaca. Umro je i sahranjen u Padovi. Stefan Štiljanović je živio u isto burno vrijeme. Bio je knez paštrovski, poslednji i najslavniji. Bio je dobrotvor i posjedovao je sedam mlinova. Sve je ostavio narodu svojem i otišao u Srem 1498. godine zbog sukoba sa Mlečanima. Tamo je ratovao protiv ugarske vojske i Turaka i širio svoju dobrotu. Smatra se da je umro, najvjerovatnije, oko 1543. godine, a njegove su mošti počivale u sremskom manastiru Šišatovac do početka Drugog svjetskog rata kada su prenešene u beogradsku Sabornu crkvu. Proglašen je za sveca Srpske pravoslavne crkve. U jesen, 17. oktobra svake godine se pominje i slavi njegovo ime. Petar Ćuda - Mustafa Paša je početkom XVI vijeka bio zapovjednik Kaira, rođen u Kotoru, niskog roda i obdaren svim vrlinama i vrlo lijepe vanjštine, kako bilježi Mauro Orbin 1601. godine. Na njegovo slovensko, paštrovsko porijeklo ukazuju mletački poslanici i mletačke isprave. Stefan Paštrović je bio jeromonah u manastiru Gradište u Buljarici, štampar i baštinik vjere. U proljeće 1597. godine je u štampariji Rampacetija u Veneciji štampao Zbornik za putnike ili Molitvenik Stefana Paštrovića. Iste godine je štampao i blagoslovio prvi srpski Bukvar u dva izdanja koja je sačinio inok Sava, rodom iz Paštrovića, monah u manastiru Dečani. Arhimandrit Danilo Kažanegra je četrdeset i sedam godina bio iguman manastira Visoki Dečani. Rođen je 1708, u manastiru Duljevo zamonašen i učen, a istorija ga prvi put 1770. godine pominje kao igumana slavnih Dečana. Od turskog sultana je 1778. dobio ferman i berat kojim je postavljen za upravitelja svih dečanskih imanja i imenovan za carskog sokolara. Poštovali su ga crnogorske vladike, ustanički Srbi i ugledni Albanci. Ovaj veliki obnovitelj manastira Visoki Dečani umro

je u dubokoj i svijetloj starosti 1820. godine. Rade Andrović je legendarni paštrovski junak iz druge polovine XVIII vijeka. U ljeto 1785. godine, paša skadarski Mahmud Bušatlija pobjedonosno je prolazio kroz Paštroviće poslije pohoda na Crnu Goru. Pop Rade Andrović se osmjelio da ga ubije u njegovom šatoru u Kastellastvi jer je iznevjerio riječ da pohare neće biti u Paštrovićima. Njegova puška ne kresnu i Turci ga posjekoše. Stefan Mitrov Ljubiša ga je s istinom prozvao novim Obilićem. Tomo Medin (1725 - oko 1788) i Stefan Konte Zanović (1751-1786) bili su sudruzi slavnog Đakoma Kazanove, učeni pustolovi, povjerenici na dvorovima evropske aristokratije, ljubitelji avantura i miljenici otmjenih dama. Prijeteljevali su sa Ruđerom Boškovićem, Rusoom, Dalamberom i Volterom, ministrima i carevima. Njihovi korijeni su u Kastellastvi i Buljarici, a njihovi grobovi u Londonu i Amsterdamu. Simeon Piščević je bio ruski general, potekao u brojnoj plemićkoj porodici sa vojnom tradicijom. Rođen je 1731. godine. Karijeru je počeo u austrijskoj, a slavu stekao u ruskoj vojsci carice Katarine. Umro je 1797. godine. Ni do danas nije poznato mjesto gde njegove kosti počivaju. A možda je najpoznatije ime Stefana Mitrova Ljubiše (1822-1878), tribuna, narodnog glasnika i pripovjedača. Bio je poslanik i predsjednik Dalmatinskog sabora, kao i poslanik u Carevinskom vijeću u Beču u kojem se gospodi obratio na srpskom jeziku i time, faktički, uveo ravnopravnost jezika u zakonodavnu skupštinu. Poznate paštrovske legende obradio je u svojim pripovjetkama Kanjoš Macedonović, Skočiđevojka, Pop Andrović novi Obilić i Pričanja Vuka Dojčevića. Bio je publicista od mjere, etnograf i istoričar svoga plemena. Umro je u Beču ali su mu njegovi saplemenici kosti prenijeli pred crkvu Sv. Trojice u Budvi 1885. godine. Visarion Ljubiša je bio mitropolit crnogorski. Rođen je 1823. godine i mlad je nastavio monašku tradiciju svoga brata. Bio je upravitelj mnogih manastira na primorju, a 1867. godine rukopoložen je za igumana u manastiru Morača. Bio je rektor Bogoslovije na Cetinju i prvi predsjednik Crvenog Krsta u Crnoj Gori. U jesen 1882. godine knjaz Nikola ga je imenovao za crnogorskog mitropolita. Umro je 1884. godine na Cetinju. Dušan Gregović (1875-1923) je bio crnogorski konzul u Skadru i u Carigradu, a pred Prvi svjetski rat ukazom kralja Nikole I imenovan je za ministra inostranih poslova a potom i za ministra vojnog i predsjednika ministarskog savjeta. Bio je diplomata i u zajedničkoj državi južnih Slovena, Kraljevini SHS. Marko Krstov Gregović je rođen u bogatoj petrovačkoj porodici 1867. godine. Studirao je slikarstvo u Beču i prvi je ponio zvanje akademskog slikara na primorju. Slikao je portrete znamenitih ljudi svojega doba i radio je na manastirskim ikonostasima. 1896. je na Cetinju pripredio prvu likovnu izložbu u Crnoj Gori. Umro je u Beogradu 1941. godine. Dionisije Miković (1861-1942) je u istoriji svojega plemena ostao upamćen kao pisac mnogih priloga iz oblasti crkvene istorije, dogmatike, književnosti i etnologije. Bio je pokretač i izdavač Srpskog magazina 1896. godine i velikog ilustrovanog kalendara Boka 1909. godine. Za potomstvo je ostavio nezaboravan etnološki zapis Paštrovska svadba. Doktor Božidar Perazić (1863-1954) je bio jedan od onih Paštrovića koji su studirali u Beču, a svoje znanje i umijeće prenijeli u postojbinu. Po pozivu knjaza Nikole bio je upravnik bolnice Danilo I na Cetinju. 1908. je imenovan za dvorskog ljekara i ličnog doktora crnogorskog knjaza. Kao čovjek široke kulture, sakupljao je arhivsku građu o svojem kraju u arhivama Trsta, Venecije, Beča, Zadra i Pariza. Narodni heroj Vukica Mitrović rođena je 1912. godine u Sv. Stefanu. Iskreno je vjerovala i borila se za ideju komunizma. Tragična i junačka sudbina njene porodice dostojna je velikih antičkih drama. Kao nepobijeđeni komunista strijeljana je na Banjici 1941. godine. Njen brat Stefan Mitrović je rođen 1909. godine. Bio je pjesnik žarkih slika i istinski

revolucionar. Nije bio miljenik sudbine i sreće, ali je bio naderen čvrstinom, jakom riječju, pravicom i stihovima. Umro je u samoći u Beogradu 1985. godine.

Paštrovići su:

tokom svoje istorije živjeli na razmeđi država, vjera i puteva. Bili su vješti pregovarači, dobri trgovci, dobri saveznici. Najbolje svoje ljude su znali da uzdignu u svojim i tuđim očima. Primali su dobre uticaje, učili su od moćnijih jezike i vještine, prilagođavali se istorijskom usudu. Očuvali su svoj identitet i ukrasili ga novim vrijednostima. I danas, kada je istorija u strašnom ubrzanju, Paštrovići znaju svoje mjesto u povijesti Boke, povijesti Crne Gore i svih južnoslovenskih naroda

Paštrovići su:

pred mnogim iskušenjima i u današnje vrijeme. Ekonomska migracija započeta 70-ih godina prošlog vijeka, a posebno tokom poslednje decenije, promijenila je strukturu stanovništva na području Paštrovića. Broj stanovnika u svim paštrovskim mjestima je udvostručen. Kvalitet ovog podneblja bio je pokretački osnov za ekonomsko, geografsko i demografsko raslojavanje sredine. Nastale promjene nijesu garantovale, niti za sobom povukle opšti boljitak. U takvom socio-ekonomskom ambijentu Paštrovići kroz aktivnosti raznovrsnih udruženja baštine najbolje vrijednosti svojega mentaliteta i otvorenosti ka novom vremenu. Ta udruženja su Bankada - Zbor Paštrovića, Odbor za sakupljanje istorijske građe o Paštrovićima - Petrovac, Odbor za obnovu kulturno-istorijskih spomenika - Sveti Stefan, Odbor za izgradnju Spomen doma Sv.Stefan Štiljanović - Bečići, i Udruženje Paštrovića i prijatelja Paštrovića "Drobni pijesak" - Beograd. U radu ovih društava i udruženja, kroz pojedinačne napore i ushićenja, kroz postojanu duhovnu nadgradnju, kroz razvoj privrede i širenje zajednice - Paštrovići danas, kao i u vremenu koje dolazi, traže svoje mjesto, svoj uticaj i svoj glas.

www.pastrovici.net

Dejan Vorgić

Živopis manastira Praskvice •  Seminarski rad iz predmeta: Istorija umetnosti srpskih zemalja u srednjem veku

•  Profesor: Ivan M. Đorđević

•  Asistenti: Mr Dragan Vojvodić, Mr Miodrag Marković

 

Hvala na pomoći jeromonahu Dimitriju Lakiću, nastojatelju manastira Praskvica, bez koga ovaj rad ne bi imao ovakav oblik.

 

Sadržaj :

•  O manastiru

•  Živopis

•  Crkva Sv. Nikole

•  Arhitektura

•  Analiza živopisa

•  Popis i raspored

•  Opšte karakteristike

•  Zona stojećih figura

•  Poprsja

•  Ciklus Velikih praznika

•  Ornamentika

•  Izvori, uzori i poreklo živopisa

•  Crkva Sv. Trojice

•  Arhitektura

•  Analiza živopisa

•  Ktitorski natpis

•  Sv. Trojica

•  Zona stojećih figura

•  Ciklusi Velikih Praznika i Hristovih muka

•  Karakteristične oltarske teme

•  Poprsja svetih

•  Kriptogrami i ornamenti

•  Likovne odlike

•  Odnos Radula i Dimitrija u oslikavanju

O manastiru

Manastir Praskvica je smešten u brdima iznad Sv. Stefana i Miločera. Ime je dobio po obližnjem izvoru čija voda je mirisala na breskve, koje ovde narod zove još i praskve. Izvor je porinuo 1979. godine u katastrofalnom zemljotresu.

Osnivanje manastira se po tradiciji vezuje za XI vek, kada Zetom upravlja veliki knez srpski Stefan Vojislav, ali ne postoje istorijsko-arheološki podaci koji potvrđuju ovu tezu. Čak i povelja kralja Milutina iz 1307. godine, kojom on dariva praskvičke monahe, i danas izaziva mnoge polemike. Tako da prvi ozbiljan podatak imamo u povelji-darovnici Balše III Stratimirovića, vladara Zete od 1402. do 1421. godine, kojom on dariva, a možda i osniva manastir. Ova povelja iz 1413. godine nije sačuvana u originalu, ali su sačuvana dva njena kasnija prepisa na italijanskom i slovenskom, a danas se nalaze u Kotorskom arhivu.

Manastir je tokom vekova delio sudbinu podneblja i naroda i tako izdržavši pritiske Turaka pao u vekovnu okupaciju Mletačke Republike. U to vreme on postaje duhovni i politički centar plemena Paštrovića. U njemu se okupljaju plemenske starešine za čuvenim okruglim kamenim stolom, koji se od 1420. godine pa do danas nalazi u manastiru, i donose bitne političke i sudske odluke. U manastiru je pisan i čuveni Paštrovski zakon, pisan po uzoru na zakone careva Dušana i Konstantina. Posle pada Mletaka pod Napoleonovu vlast, ovi prostori su bili kratko pod Austrijskom vlašću, sve do 1805. godine kada Francuska pokorava i Austriju, pa samim tim i Praskvicu. I baš u to vreme manastir doživljava svoje najveće razaranje. Plašeći se ustanka Paštrovića i njihovog otvorenog stavljanja na stranu Rusije, sa kojom je Napoleon bio u ratu, Francuzi spaljuju i pljačkaju manastir. Te 1812. godine strada bratstvo manastira zajedno sa plemenskim starešinama, glavni manastirski hram, konaci, a sa njima i bogat arhivski fond Paštrovića. Ostaci bratstva su uspeli da se spasu i da

sklone najvrednije stvari iz manastira. Naredne tri i po decenije manastir je bio prazan, a preživeli monasi su lutali bespućima stigavši čak i do Rusije. 1847. godine počinje obnova manastira zaslugama jeromonaha Josifa Mitrovića i Sinesija Davidovića. Ovo svakako nisu bile i poslednje nedaće manastira. Tokom II svetskog rata je ponovo pljačkan, a nije ga zaobišao ni zemljotres 1979. godine. Tom prilikom su stradale obe manastirske crkve, ali i konaci u kojima je stradala biblioteka.

Danas manastirski kompleks sadrži: glavni manastirski hram posvećen Sv. Nikoli, zaštitniku Paštrovića, crkvu na brežuljku posvećenu Sv. Trojici, konake koji se pružaju u nekoliko etaža, za čije najstarije delove se smatra da potiču još iz Balšinog vremena, nekadašnja škola kulica u kojoj su monasi do 1875. godine opismenjavali paštrovačku decu, manastirsko groblje koje nije namenjeno samo monasima nego i viđenijim ljudima paštrovskog kraja…

Bogata riznica manastira sadrži predmete široke namene od ikona (koje najvećim delom pripadaju bokokotorskoj ikonopisnoj školi Dimitrijević-Rafailović, a najstarije potiču čak iz XIV veka), svetih sasuda, rukopisa (jevanđelje iz oko 1600. godine, okovano srebrnim koricama, a koje je po predanju Paštrovićima poklonio vladika Danilo), nameštaja, oružja, dokumenata (gramate ruske carice Katarine i cara Pavla), štampanih knjiga…

Živopis

Obuhvata freske sačuvane u glavnom manastirskom hramu, sa posvetom Sv. Nikoli, i u gornjoj manastirskoj crkvici Sv. Trojice. Živopis Sv. Nikole sačuvan je na ostacima prvobitne Balšine građevine, dok gornja crkva sadrži dosta oštećen ali kompletan fresko ansambl jednog od najvećih slikara XVII veka, Radula. Otkriveni su i fragmenti fresaka u konacima, ali njihovi ostaci ne pružaju dovoljno informacija za analizu. Ono što se može zaključiti jeste da su zidovi u konacima bili ispunjeni predstavama crkvenih otaca, velikih podvižnika i svetitelja. Oni su predstavljali uzore monasima koji su boravili u konacima.

Freske obe crkve pokazuju tendencije slikara da produže duh vizantijskog slikarstva u jedno sasvim novo doba, pod novim okolnostima. U vremenu kada vizantijsko carstvo kao uzor više ne postoji, a opet u vremenu okupacije prostora na kome se prostirala srpska srednjovekovna država od strane Turaka, Mletaka i drugih sila, slikarstvo dobija sasvim nove dimenzije. Kada ne postoji više istočnih uzora, slikari se okreću starom srpskom slikarstvu kao najvećem uzoru, ali ipak ne ostaju imuni na mnoge uticaje koji dolaze sa Svete gore i Krita, ali i sa zapada. Oni se kreću u uskim krugovima u monaškim zajednicama u konstantnoj potrazi za mogućim ktitorima njihovih delatnosti, kojih je nestankom države i vladara bilo sve manje, tako da pod ovim okolnostima Radul svoj slikarski put od Metohije, preko Raške i Hercegovine završava na obalama Jadranskog mora.

Ipak među živopisima ove dve crkve kao da postoji veliki jaz. U gornjoj crkvi se oseća duh odnegovan u centralnim oblastima srpske srednjovekovne države, koji je nastao pod uticajima Vizantije, dok donji nosi više duh primorja, koji je bio glavni nosilac težnji koje dolaze sa zapada.

Crkva Sv . Nikole

“Podarova mesto crkvi svetome čudotvorcu Nikole”

(Povelja-darovnica, Balša III, decembar 1413.)

Freske u crkvi pronađene su 1957. godine ispod kreča u pevničkom prostoru za koga se dugo smatralo da je bila ispovedaonica, kada su delimično i očišćeni oni delovi koji nisu petrificirani. Pravi konzervatorski radovi, kako na živopisu tako i na arhitekturi, preduzeti su od 1961. do 1968. godine kada su otkriveni fragmenti duž celog severnog zida. Ne postoje pouzdani podaci o datovanju i poreklu živopisa, tako da ga mnogi istraživači stavljaju u širok raspon XVI veka, pa čak i XVII i vezuju ga za lokalne radionice na ovom području. Na severnom zidu se mogu primetiti i fragmenti koji ne govore mnogo ali ne pripadaju ovom živopisu, tako da se pretpostavlja da su to ostaci fresaka prvobitnog oslikavanja Balšinog hrama.

Arhitektura

Današnja crkva iz 1847. godine je jednobrodna građevina pokrivena poluobličastim svodom koji je poduprt rebrima i pilastrima. Nad središnjim travejem je podignuta poligonalna kupola. Na pročelju fasade iznad ulaza je osmolisna rozeta nad kojom se uzdiže trostruki zvonik na preslicu, dok je začelje građevine završeno sa polukružnom apsidom. Crkva prosto odiše svojom vertikalnošću čemu doprinose i prelomljeni lukovi na prozorima. Ovu crkvu su podigli Paštrovići uz pomoć Rusa. Enterijer crkve krasi bogati neobarokni ikonostas iz 1863. koji je takođe dar bogatih paštrovskih pomoraca, a rad Nikole Aspiotija, grčkog slikara sa Krfa.

Hram je podignut na ostacima prvobitnog Balšinog hrama sa početka XV veka, od koga je ostao severni zid sa pevnicom zasvedenom poluobličastim svodom. Ova prvobitna crkva je građena po uzoru na arhitekturu XIII veka iz doline Raške, našta jasno ukazuje kvadratni pevnički prostor. Severni zid je očuvan mestimično do visine i od 3,4 metra i pokriven je sa unutrašnje strane niskim lukovima na plitkim lezenama koji prate liniju pevnice. Ovi lukovi, koji nemaju konstruktivnih već čisto estetskih vrednosti, poslužili su živopiscu kao slikarski okvir. Od nekadašnje građevine dugačke 20-ak metara ostala su sačuvana i dva kamena horizontalna venca, od kojih se jedan pruža iznad pomenutih lukova, dok se drugi nalazi u pevnici i obrazuje sokl. Na severnom zidu se mogu videti i prvobitni prozori koji su kasnije zazidani, dok je u oltarskom prostoru sačuvan deo apside po kome se može izračunati njen prvobitan luk i oblik.

Analiza živopisa

Popis i raspored

Na ostacima prvobitne građevine jasno se izdvajaju dve celine. Prvu bi obuhvatio pevnički prostor u kome je celina sačuvana, dok bi drugu predstavljali fragmenti sačuvani na severnom zidu.

U pevnici iznad sokla na zapadnom i istočnom zidu su po četiri stojeće figure Arhiđakona i Sv. Ratnika. Predstave Sv. Đorđa, Sv. Dimitrija i svetih Teodora Tirona i Stratilata na istočnom zidu pevnice nisu retka pojava u srpskom slikarstvu. Na

severnom zidu iznad kamenog venca su dve dopojasne figure bez signatura, ali se pripisuju Sv. Petki (levo od postojećeg otvora) i Sv. Stefanu Prvomučeniku (desno od prozora). Temenom svoda se pružaju tri medaljona. U centralnom je prikazan Hristos Pantokrator (Emanuil?) dok je severno od njega prorok David, a južno prorok Solomon. Krovna konstrukcija prvobitno nije bila krunisana kupolom, možda čak ni svodom, pa su mnoge scene predviđene za više zone crkve morale da nađu mesto u nižim. Tako je predstava Hrista Pantokratora umesto u kaloti kupole bile predstavljena u temenu svoda pevnice, a proroci iz tambura su našli mesto uz Hrista u temenu.

Na severnom zidu crkve ispod luka, u tadašnjem zapadnom traveju originalne građevine, sačuvani su fragmenti stojećih figura srpskih svetaca i utemeljivača Srpske crkve, Save i Simeona. Iznad njih se pružao friz sa poprsjima svetih, od kojih se danas može prepoznati samo lik Sv. Mine, dok fragmenti još trojice ne dopuštaju identifikaciju. Na pilastru koji podupire luk vidi se oštećena predstava nepoznatog stolpnika. Jevanđelisti, koji su uobičajeno slikani na pandantifima kupole, predstavljeni su u trouglovima koji su se obrazovali između kamenog venca na severnom zidu i luka pevničkog prostora. Iznad luka pevnice sa desne stane sačuvana je predstava jevanđeliste Jovana, dok su sa leve strane ostali samo neznatni fragmenti nepoznatog jevanđeliste. Iznad pevnice i kamenog venca vidi se donji deo kompozicije Silaska u Ad, što ukazuje da su gornji delovi građevine bili prekriveni scenama iz Velikih Praznika.

Jedini ostatak iz oltarskog prostora je lik aleksandrijskog patrijarha Sv. Jovana Milostivog u niši koju obrazuje luk na lezeni.

Opšte karakteristike

Svi delovi živopisa (u pevnici i na zidu) pripadaju ruci jednog zografa. Predstave svetitelja su rađene u skoro prirodnoj veličini, sa signaturama na slovenskom, a tekstovi na svitcima su na grčkom jeziku, sa puno pogreški. Za živopis su karakteristični tamni tonovi kolorita prilagođeni jednoj monaškoj zajednici, a preovlađuju nijanse mrke, crvene, plave i zelene. Crtež krasi precizno izvođenje kontura pri obradi likova i jajasti oblici glava. Iako prilično naglašen, na likovima se ne oseća nedostatak plastičnosti. Lica su prepuna nemira i straha, dok nam tela otkrivaju bojažljivost pokreta. Istaknut psihološki izraz zajedno sa ostalim karakteristikama nas upućuje na neogotičke uticaje, koji se u vidu jedne manirističke tendencije i stagnacije još uvek neguje na primorju.

Zona stojećih figura

Na zapadnom zidu pevnice nalaze se figure Sv. Arhiđakona u karakterističnim odeždama, sa bogatom bordurom oko vrata i po rubu haljina. U kosi im se nalaze crvene ukrštene trake.

Na istočnom, suprotnom zidu, nalazi se počasna garda Hrista Pantokratora (Emanuila?). Stroj svetih ratnika ispred oltara je karakteristika srpskog srednjovekovnog slikarstva, a najbližu paralelu možemo pronaći u Bogdašićima iz XIII veka, sa kojom i sam oblik prvobitne građevine ima dosta sličnosti. Ratnici

karakterističnih odeždi, sa trakama na glavama, izgledaju kao da im oružje u rukama ne pruža dovoljno sigurnosti.

Lica svetitelja su u potpunom kontrastu sa telima i draperijama. Dekorativnost i šematizacija na odeždama, sa naglim prelazima iz svetle u osenčene partije, dostiže vrhunac na štitu Sv. Đorđa koji je prikazan sa dve presečene ravni.

Zoni stojećih figura pripadaju i teško oštećene figure Sv. Save i Sv. Simeona u zapadnom traveju, ali i predstava Sv. Jovana Milostivog u oltaru. Od prikaza Sv. Save ostao je gornji deo tela sa delom glave i jasno očuvanom signaturom, dok nam Sv. Simeon Mirotočivi ostaje samo u pretpostavci, jer sačuvani fragmenti nam to ne mogu potvrditi. Sv. Jovan Milostivi prikazan frontalno, sa oštećenim likom, ima karakterističnu arhijerejsku odeždu i Bibliju u ruci. On svakako nije pripadao nizu arhijereja koji vrše službu u apsidi građevine ili su možda i arhijereji iz službe bili prikazani u frontalnom stavu.

Poprsja

Poprsja se pružaju temenom svoda pevnice, zatim na njenom severnom zidu iste i na severnom zidu zapadnog traveja iznad luka.

Hristos Pantokrator prikazan u temenu svoda desnom rukom blagosilja, a u levoj ruci drži polurazvijen svitak ispisan na grčkom crnim slovima. Mladoliki Hristos neobično kratke brade, obučen je u plavi hiton i svetlo crveni himation. Na tekstu svitka Pavle Mijović nalazi greške, koje pobuđuju na misao da živopisac nije razumeo ono što je odnekle prepisao. Prorok David sede kose, brade i brkova, ima na glavi tipičnu krunu sa brilijantima. Car Solomon, takođe sa krunom na glavi je takođe prikazan u skladu sa ranijim ikonografskim idealima.

Na severnom zidu pevnice su poprsja Sv. Petke i Sv. Stefana, okrenutih u poluprofilu. Sveta Petka, malo pognute glave, suženog donjeg dela lica i sa oštro i jako naglašenim podočnjacima, sa crvenim maforionom, zelenom haljinom, u ruci drži krst kao dokaz njenog mučeništva. Inkarnat, koji je sačuvan samo na delovima koji prikazuju senku, slikan je najpre mrkom bojom, dok su svetlo-srebrnasti delovi lica osenčeni rumenkastim i zelenkastim prelazima. Istočno od prozora je poprsje Sv. Stefana. U levoj ruci drži svetlo okerast kamen, dok kažiprstom desne ruke pokazuje okrvavljeno čelo. Obučen je u đakonsku dalmatiku sa ukrasima od dragog kamenja. Inkarnat mu je isti kao kod mučenice, samo mu je ton više srebrnast, a lice oštrih crta zbog jako istaknutih podočnjaka. Na neki način ova pevnica kao da nosi posvetu ovim svecima i možda je imala ulogu paraklisa. U prilog tome ide i činjenica da je Pavle Mijović primetio da je u toku nadogradnje crkve menjan oblik otvora, kada su figure verovatno i izgubile signature, koji možda nije bio prozor već samo niša u zidu.

Posebno brižljiva obrada se primećuje na poprsjima na severnom zidu gde se jasno ističe dobro sačuvana predstava Sv. Mine.

Ciklus Velikih praznika

Jedini dokaz da je postojao jeste minorni ostatak kompozicije Silaska u Ad, ali se sasvim jasno vide Hristove noge na slomljenim vratima Ada i delovi grobova u

kojima su se verovatno nalazili Adam, Eva, starozavetni pravednici i carevi. Kompozicija je bila vrlo sažetog tipa i skromne veličine. Ova scena je uglavnom prikazivana u oltaru u višim zonama, dok je ovde dobila sasvim nerazumljivo mesto iznad pevnice, a ispred oltarske pregrade.

Ornamentika

Ispod venca u pevnici je ornament u dva pojasa sa naizmeničnim crvenim i plavim kvadratima gore i rombovima dole, izlomljenim cik-cak linijama. Dekorativne bordure su ispunjene bogatim i stilizovanim cvetnim ornamentima.

Izvori , uzori i poreklo živopisa

Prilikom pronalaženja ikonografskih izvora i slikarskih paralela za živopis Sv. Nikole, istraživač Pavle Mijović je najveće interesovanje iskazao prema zanimljivoj predstavi Sv. Stefana. Kamen, koji kao svoj atribut Prvomučenik drži u ruci, ima svoje hagiografsko poreklo u Delima Apostolskim. Na naše primorje, prikaz svetitelja sa atributima dolazi sa zapada, odakle i potiče, a posebno zaslužni za njihov upliv u mnoge kulturne tokove jesu krstaški redovi koji su atribute razvijali u okvirima heraldike. Retkih primera ima i u okvirima vizantijskog kulturnog područja, a nama najbliži je svakako onaj u Sopoćanima, gde Stefan Prvomučenik u skutu himationa pridržava kamenje, mada treba uzeti u obzir da u trenutku kada se oslikava crkva u Sopoćanima, Carigrad je bio pod vlašću krstaša, odakle su mogli i doći ovi uticaji. Zanimljiv naturalistički motiv okrvavljenog čela na licu Sv. Stefana je takođe zapadnog porekla. Svakako da se slični motivi nalaze i u vizantijskom slikarstvu, ali se oni retko prikazuju na samostalnoj figuri. Sa druge strane, na zapadu je to vrlo čest slučaj, i to posebno u periodu dominacije Baroka.

Predstavljanje Sv. Stefana na ovako vidnom i bitnom mestu, uslovio je verovatno kult veoma star na primorju. Ovaj veoma značajan svetac u srednjovekovnoj nemanjićkoj državi, bio je, čini se, popularan i u samoj okolini manastira. Velika je mreža crkava u paštrovskom kraju sa njegovom posvetom, a među najstarijim su crkve manastira Duljevo i Reževići, kao i ona na ostrvu koje nosi njegovo ime.

U cilju lociranja zografa koji je živopisao hram, ali i vremena kada se to desilo, Pavle Mijović upućuje na Kotor i njegovu okolinu. Za ovakvu tvrdnju ima više pokazatelja. Jedan od njih je i Hristov svitak na grčkom, prepun pogreški. Zna se da je uticaj grčke slikarske škole (a posebno italo-kritske i mletačke) bio dugo vremena dominantan na primorju, a posebno u Kotoru. Tek sa Popom Strahinjom (oko 1620. godine, manastir Gradište) na primorju prestaje ispisivanje tekstova na grčkom jeziku. Greške, koje se javljaju prilikom ispisivanja, govore nam da živopisac nije znao tačno šta ispisuje, nego je to koristio sa nekih starijih predložaka. Jasnom analogijom došli bi do zaključka da je živopis svakako nastao pre početka XVII veka, da je naš živopisac bio pod velikim uticajem grčke škole, ali nije bio njihov direktni naslednik, i da je verovatno pripadao lokalnim radionicama. Na Kotor i neogotičke uticaje upućuju nas sveže i jarke boje, kao i oštri uglovi senki ispod očiju i donje usne. Najbliže paralele ovom živopisu mogu se naći u Grahovu, koji nije delo istih ruku, ali svakako možemo prepoznati isti slikarski krug.

Kada se govori o poreklu živopisa onda svakako treba imati u vidu jednu opštu situaciju na tom delu primorja. Paštrovska oblast je od 1420. godine do kraja XVIII veka bila pod mletačkom vlašću. U njenom okviru zadržava jedan vid autonomije, koji se posebno ogleda u zakonodavnoj i upravnoj vlasti, ali i kulturnoj (po manastirima su organizovane škole na srpskom jeziku). U jednoj vrsti vazalnog odnosa, plemenske starešine su morale da ratuju na strani Mletačke Republike. Sa druge strane, položaj Crkve je bio na visokom nivou i pored mnogih unijatskih uticaja, našta nam ukazuju desetine crkava i crkvišta, a skoro svaka je imala oslikanu unutrašnjost. Treba imati u vidu da samo u manastiru Praskvica imamo možda živopise iz četiri perioda. Dva iz crkve Sv. Nikole, iz konaka i iz crkve Sv. Trojice. Sve ovo govori da su se pod ovakvim okolnostima (delimične izolovanosti od ostalog dela primorja, a opet pod jednim vidom nezavisnosti), mogle organizovati lokalne radionice koje su zadovoljavale crkvene potrebe.

Mnogi istraživači se dakle slažu u oceni da ovaj živopis pripada XVI veku. Iako procena Slobodana Raičevića govori o sredini veka, kroz konsultacije sa profesorom Đorđevićem ipak bih bio slobodniji da ga datujem u prvu polovinu veka.

Crkva Sv . Trojice

Crkva potiče iz XVII veka, ali je verovatno sagrađena na mestu starije, koja je postradala u zemljotresu 1667. godine.

Živopis crkve iz 1680. godine pripisuje se slikaru Radulu. Iako nije pronađen potpis ili bukvica slikara, oštećene i izbledele freske u potpunosti odaju njegov slikarski postupak. Crkva je zajedno sa živopisom teško oštećena u zemljotresu 1979. godine, kada je stradala gornja konstrukcija građevine. U periodu od 1985. do 1989. godine vršena je sanacija koja, zbog nedostatka sredstava, do danas nije završena. Ovo je verovatno jedan od poslednjih živopisa naslikan pred velike migracije stanovništva 1690. godine pod Arsenijem III Čarnojevićem, kada počinje proces uključivanja Srba u zapadno-evropske kulturne tokove, i vreme kada su se vizantijski pravci slikarstva nepovratno gasili.

Arhitektura

Ovaj skromni jednobrodni hram pokriven je poluobličastim svodom, poduprt rebrima i pilastrima koji dele brod na tri jednaka traveja. Travej na krajnjem istoku predstavlja oltarski prostor i završen je polukružnom apsidom. U njemu se nalaze đakonikon i protezis, koji su izvedeni i vidu niša u bočnim zidovima. Na zapadu je kasnije dozidana priprata sa zvonikom na preslicu.

Analiza živopisa

Ktitorski natpis

Iznad nadvratnika sa leve strane nalazi se delimično oštećen ktitorski natpis, sa godinom živopisanja (1680.). Na njemu su imena priložnika, uglavnom iz plemena Paštrovića.

Sv . Trojica

Na centralnom delu svoda u crkvi, umesto Hrista Pantokratora, prikazana je scena Sv. Trojice. Ovu poziciju je uslovila sama posveta hrama, a njena pojava nije tako česta u srpskom slikarstvu. Na oštećenoj kompoziciji vidi se presto sa Hristom, od koga su ostali samo deo hitona i jevanđelje, Bog otac, starac duge sede kose i brade sa kodeksom u levoj ruci, dok desnom blagosilja. U kvadratnom polju između njih je golub, predstava Sv. Duha. Od ove scene samo preostali delovi potvrđuju da su likovi pedantno i realistično izvedeni. Ova predstava je formirana još u XI veku, kada je prihvaćen lik Boga u vidu Starca dana, po Danilovoj viziji ( Dan. VII;9 ). Od XIII veka ona počinje da se prikazuje u monumentalnom slikarstvu, dok na prostoru srpske srednjovekovne države najstariji primer imamo u đakonikonu Matejča (1356-60.). Slični tipovi, i vremenski i prostorno, mogu se naći u Pećkoj Patrijaršiji, Sv. Nikoli (Velika Hoča), Dubočici, Ozrenu, Sv. Trojici Pljevaljskoj, ali i na ikoni Georgija Mitrofanovića iz Čelebića.

Zona stojećih figura

U prvoj zoni iznad sokla pa do kamenog venca, od koga počinje svodna konstrukcija, a duž zidova crkve, naslikane su slobodno stojeće figure svetih ličnosti. Kraj ulaza sa obe strane su dvojica arhistratiga Mihailo i Gavrilo. Isukanih mačeva sa tekstovima na svitcima, oni opominju neverne i nečiste pre stupanja u svetilište. Sv. Arhanđeli imaju potpuno apotropejsko značenje čuvara hrama. U zapadnom traveju na južnom zidu su figure svetih žena, dok su nasuprot njima na severnom zidu prikazani srpski svetitelji. Radul je vrlo retko prikazivao žene. Sveta Marina je prikazana sa svojim atributom čekićem u vrlo smeloj anatomski napregnutoj pozi. U levoj ruci drži đavola dok desnom zamahuje u nameri da ga udari. Njena blizina ulazu u hram (čak je i okrenuta u tom pravcu) nam ukazuje na njeno apotropejsko značenje. Sveta Petka prikazana je bliže zapadnom zidu sa krstom u ruci. Poštovana je kao brzopomoćnica i zato je vrlo često prikazivana u hramovima XVI i XVII veka. Na njenu poštovanost u ovom kraju ukazuje i njena predstava iz donje crkve. Srpski svetitelji su prikazani po ustaljenim rešenjima, Sv. Sava kao arhiepiskop, Sv. Simeon kao monah sa svitkom u ruci, a Savin naslednik na arhiepiskopskom prestolu, Arsenije, kao arhiepiskop.

U naosu prve zone je prikazan je deizis, podeljen tako što su Isus Hristos i Jovan Krstitelj prikazani na južnom zidu, a Bogorodica je usled nedostatka prostora prikazana na severnom. Kraj Bogorodice se nalazi figura Sv. Jovana Lestvičnika, preko puta svog imenjaka. Ovaj ugledni podvižnik je naslikan u blizini srpskih svetitelja, tako da se poredi i izjednačava sa osnivačima monaštva u nas. Na severnom zidu oltarskog prostora (istočni travej) su stojeće figure svetih arhiđakona, od kojih je sačuvana samo signatura Sv. Prohora. Ovi prvi jerusalimski čuvari vere su prikazani u dalmatikama sa Biblijom u rukama. Veoma interesantna je kadionica u ruci Sv. Prohora, koja kao da je preuzeta iz svakodnevnog života. Istoj zoni pripadaju i sveti stolpnici prikazani na pilastrima lukova. Naslikani u poprsju, obučeni u monaške haljine, sa krstom u desnoj ruci, na kapitelima stubova u čijem podnožju je ulaz sa stepeništem. Na zapadnom luku su prikazani Sv. David Solunski i inače retko prikazivani Sv. Alimpije. Na istočnom su Sv. Simeon, najčešće prikazivani jer njime počinje godina (1. septembar) i Sv. Danil, koji se proslavlja 11. septembra, na isti dan kad i Sv. David Solunski.

Ciklusi Velikih praznika i Hristovih muka

Ove cikluse možemo pratiti na svodu crkve raspoređene u tri zone, ali i na karakterističnim mestima na istočnom i zapadnom zidu. Oni su uglavnom hronološki uklopljeni u jednu celinu u drugoj i trećoj zoni crkve. Hronološki niz Hristovog života počinje u trećoj zoni, u oltaru na južnom zidu (Rođenjem), a proteže se prvo kroz treću, zatim prelazi u drugu zonu i završava se u drugoj zoni na severnom zidu (Silaskom u Ad). Ova pojava nije redak slučaj u onovremenom slikarstvu. Van ovog toka ostale su teme na temenu svoda, kao i teme na istočnom i zapadnom zidu, osim scene Blagovesti koja se može uzeti kao početak ovog niza. Radul je naslikao svih 12 Velikih praznika. U vrhu istočnog zida je prikazan silazak Svetog Duha na apostole, a ispod njega, sa obe strane oltarske konhe, su Blagovesti. Sa leve strane je prikazan arhanđel Gavrilo, dok je na desnoj Bogorodica. Na istočnom temenu svoda je Vaznesenje Hristovo, a na zapadnom Preobraženje. Vaznesenje Hristovo je naslikano u skraćenoj formi bez apostola. Hrista u mandorli na nebo uznose četiri anđela. Svoj zreli slikarski domet ostvario je Radul i na ovoj kompoziciji koju krase pedantna i realistična obrada. Uspenje je naslikano na zapadnom zidu. Ostali događaji Velikih praznika pomešani su sa prizorima Hristovih muka. Na južnoj strani su Rođenje, Sretenje i Krštenje u trećoj, a Raspeće u drugoj zoni. Najviše pažnje privlači scena Raspeća Hristovog. Raspeti Hristos sa sklopljenim kapcima ima strpljivo iscrtane trepavice i dokaz je Radulovog insistiranja na detalju, koje kao učenik preuzima od zografa Jovana. Maska bola je ostvarena obaranjem spoljnih uglova očiju i obrva sa ekspresivnim podočnjacima u vidu trouglova. Na severnoj strani su vaskrsenje Lazarevo i Cveti ili Ulazak u Jerusalim u trećem pojasu, a Silazak u Ad u najistočnijem delu druge zone. Sažeti ciklus Hristovih muka kombinovan je sa praznicima i ne odstupa bitnije od ikonografskih šema ranijih vremena, a posebno XIV veka. Počinje teško oštećenom Tajnom Večerom smeštenom u oltarskom prostoru treće zone severnog zida. Simbolika je vrlo jasna, hleb i vino se pretvaraju u telo i krv Hristovu. Njen evharistički značaj pojačan je i neprikazivanjem scene Pričešća apostola u apsidi oltara. Pranje nogu i Put na Golgotu se nalaze u nižem pojasu južnog zida. Scena Puta na Golgotu odiše prozaičnim realizmom, ali i posebnom pažnjom prema crtežu. Privržen prikazivanju detalja, Radul teži ka posebnim anatomskim pojedinostima i detaljima iz svakodnevnog života, kao što su ufitiljeni brkovi jednog vojnika u Hristovoj pratnji. U drugoj zoni severnog zida su Skidanje sa krsta i Oplakivanje Hrista (Polaganje u grob). Poseban brutalni naturalizam, proizašao iz prozaičnog realizma, ispoljio se u predstavljanju Hristovog tela u ovim scenama. U sceni Skidanje sa krsta, Hrist ima do krajnje morbidnosti potenciran mučenički izraz. Ovaj vid ekspresije mogao se nagovestiti i na ranijim Radulovim radovima, a posebno freskama u Crkolezu i Peći. Taj izraz je mogao doći iz zapadnih izvora i uzora, i teško bi bio shvatljiv van okvira primorja i njegovog zaleđa. Naklonost ka dekorativnom, Radul iskazuje izborom raznolikih građevinskih formi, a ponekad i smelim kolorističkim rešenjima. U ovoj kompoziciji fasadna ornamentika je obogaćena medaljonima sa naslikanim likovima u poluprofilu. Svi ukrasi rađeni su tehnikom grizaja - svetlijom nijansom osnovne boje sa dosta bele. Na kompoziciji Oplakivanja Hrista oseća se poremećaj u proporcijama na neobično dugom Hristovom telu, što je verovatno uslovljeno prostornim sklopom.

Karakteristične oltarske teme

Oltarski prostor je rešen u skladu sa obrascima odavno ustaljenim u vizantijskom slikarstvu, uz mala odstupanja kao što je scena Vizije Sv. Petra Aleksandrijskog. Ova scena, vezana za Prvi Nikejski sabor i odbranu hrišćanske vere od jeresi, našla se na južnom zidu, umesto kako tradicionalna rešenja nalažu, na severnom. Ona se na ovom mestu nalazi i u hramovima u Crkolezu i Pećkoj Patrijaršiji, koje je takođe Radul živopisao, kao i hramovima koje je živopisao njegov učenik Dimitrije. Sasvim su retki primeri ovakvog premeštanja scene van ovog slikarskog kruga. Vremenski i prostorno najbliži imamo u Sv. Trojici Pljevaljskoj na živopisu Popa Strahinje iz 1594/5. Ne znaju se pravi razlozi premeštanja ovakve scene, iako su mnogi istraživači pokušavali da ih pronađu. Mali prostor je uslovio sažetu kompoziciju bez grešnog Arija, a Sv. Petar Aleksandrijski je prikazan u arhijerejskoj odeždi okrenut prikazu mladog dvanaestogodišnjeg Hrista. U prvoj zoni apside je Služba arhijereja. Na sredini kompozicije ispod prozora je časna trpeza sa patenom u kojoj leži agnec. Levo od nje su Vasilije Veliki i Grigorije Bogoslov, a desno Jovan Zlatousti i Kiril Aleksandrijski. Svi arhijereji su obučeni u polistavrione, a u rukama drže svitke sa liturgičkim tekstovima. Šestokrili serafim je naslikan iznad prozora. U ovaj niz arhijereja mogu se uključiti i dve figure prve zone istočnog zida. Sa desne strane je figura nepoznatog arhijereja, a sa leve prvi stradalnik hrišćanske vere Sv. Stefan koji u ruci drži model crkve. Kao jedan od prvih arhiđakona Jerusalima, on je preteča crkvene organizacije, na koju se nadovezuju arhijereji. Kod pojedinih arhijereja, ali i kod još nekih sredovečnih ili starijih likova, plasticitet je potcrtan i istaknut muskulaturom lica. To je postignuto živim i gipkim linijama koje poput arabeske naglašavaju podočnjake, jagodice i obraze, dajući na ekspresivnosti izraza. Prikaz arhijereja u službi je vrlo stara scena vizantijskog slikarstva i seže do XI veka. Iznad arhijereja, u polukaloti apside je Bogorodica sa poprsjem malog Hrista na grudima, okružena dvojicom arhanđela po već ustaljenim obrascima.

Poprsja Svetih

U medaljonima na potrbušju lukova u vidu poprsja prikazani su sveti mučenici, ali i sveti ratnici. Na istočnom ojačavajućem luku nalaze se ovim redom od juga prema severu: Nepoznati ratnik, Sv. Protasije, Sv. Nikita, Sv. Teodor Tiron, dok ostali medaljoni nisu sačuvani, osim tri neznatna fragmenta. Na zapadnom, ojačavajućem luku, opet od juga prema severu, poprsja idu ovim redom: Sv. Misail?, Sv. Azarije, Sv. Ananije, Sv. Orest, Sv. Mardarije, Sv. Evgenije, Sv. Aksentije, Sv. Evstratije?, Nepoznati svetitelj (možda Sv. Mina?), Sv. Viktor, Sv. Vikentije, Sv. Protasije i Sv. Kelsije. Na ovim svodnim ojačanjima prvobitno je bilo ukupno 32 svetitelja (po 16 na svakom od njih), ali jedan broj nije sačuvan.

Ratnici su lišeni obeležja vojnika, odeveni u hitone i ogrtače, dok u ruci drže krstove. Razlozi ovakve predstave bez oružja i oklopa se mogu naći u tome što hram pripada uglednoj monaškoj zajednici. U takvoj sredini slikanje vojnika sa atributima u XVI i XVII veku nije bilo uobičajeno. Tu su još i poprsja mučenika, koji svojom žrtvom podupiru crkvu. Njihova predstava na konstruktivno osetljivim mestima, kao što su rebra svodova, je vrlo simbolična i stara. Naslikani su u dekorativno opervažene hitone i ogrtače, dok u rukama drže krstove. Radul likove grupiše prema datumima zajedničkog proslavljanja, kako nalažu tradicionalna rešenja, pa se tako likovi petozarnih mučenika (Evstratija, Evgenija, Mardarija, Oresta i Aksentija) prikazuju zajedno, s obzirom da se proslavljaju istog dana – 13. decembra. U likovnom smislu,

među uspelijim rešenjima posebne brižljive obrade izdvajaju se poprsja Sv. Oresta, Sv. Mardarija i Sv. Viktora.

Kriptogrami i ornamenti

Ornamentima Radul pokriva sokl, dekorativne bordure, a ponekad i odore svetih ličnosti. Bordure iznad prve zone islikava crvenim i plavim cvetovima, sličnim zvončićima, upletenim u talasastu vrežu, čija se crna kontura ističe na beloj pozadini. Doprozornici i niše su dekorisani sasvim jednostavno talasastim i izlomljenim crvenim, zelenim i plavim linijama na svetlom fonu. Nadvratnik je pokriven palmetama.

Krstovi sa kriptogramima i oruđima Hristovog učenja ukrštenim u podnožju, naslikani su na dovratnicima i takođe imaju ulogu čuvara hrama. Zbog njihovog apotropejskog značaja slikani su oko ulaza, prozora hramova u lunetama i oltarskim nišama, tj. na najosetljivijim mestima hrama. Ove predstave potiču iz ranohrišćanske epohe, a posebno su bile popularne u XIV veku kod nas.

Likovne odlike

Iako poslednje poznato delo slikara Radula, ove freske ne pokazuju znake posustalosti. Opaža se da Radulov crtež teži šematizaciji, koji se ogleda u potcrtanoj konturi, poremećenoj proporciji, retkim anatomskim nepravilnostima, uprošćenoj formi draperije, ali on ne utiče na opšti kvalitet dela. I ovde se kod crteža pojavljuju posebne karakteristike vezane za ovog slikara i za njegove sledbenike, kao što su tri karakteristična uvojka, pri dnu kose, iza uha ili kao što je kod mlađih likova čelo izdeljeno na tri elipsoidne površine koje treba da naznače njegovu ispupčenost. Sasvim primetan suv crtež i oštre šematizovane senke, što dominiraju nedvosmisleno ukazuju na blagi pad Radulovog slikarskog postupka. Zdanja i haljine su slikane plavom, crvenom, umbrom, zelenom i ljubičastom, dok stenje okerom i crvenkastom sa širokim sivobelim odsjajima. Svojim oštrim prelazima svetlih u osenčene partije, istaknutom linijom i stilizacijom, ovaj živopis predstavlja poslednju majstorovu fazu.

Odnos Radula i Dimitrija u oslikavanju

U radovima mnogih istraživača spominje se ime zografa Dimitrija, pripadnika i osnivača Bokokotorske ikonopisne škole (1) kao Radulovog saradnika na oslikavanju fresaka. Danas je vrlo teško uočiti obim Dimitrijevog udela u oslikavanju zbog velikog oštećenja fresaka.

Stariji istraživači koji su ih videli pre oštećenja u zemljotresu, najveći udeo Dimitrija daskala vide kod svetiteljskih likova prvoj zoni, tj. zoni stojećih figura. Jedan od njih, Slobodan Raičević, je tada upoređivao ove likove sa sačuvanim ikonama sa likovima Hrista, Sv. Nikole, Sv. Đorđa, Sv. Jovana, Sv. Save i Bogorodice sa Hristom, koje se nalaze u crkvi Sv. Pavla u Risnu, i dolazio do zaključka da postoje nepobitne sličnosti. Posebno je istakao lik Hrista sa ikone i sa južnog zida crkve, govoreći pritom da se doslovnije likovne interpretacije ne mogu pronaći u našem slikarstvu XVI i XVII veka. Mnogi istraživači su potpuno jasni u oceni da je zograf Dimitrije definitivno bio učenik Radulov, ali i sledbenik, pa se tako njegov duh se kasnije oseća kroz celu Bokokotorsku ikonopisnu školu. Od Radula Dimitrije preuzima manir, tehnologiju,

postupak slikanja, kolorit i ikonografske predloške. U živopisanju crkva Sv. Đorđa u Šišićima, posle 1692. Dimitrije potpuno oponaša Radulov način rada, ali tokom godina on polako slabi. U crkvama u Mrkovima i Pelinovu on smešta na južni zid oltarskog prostora viziju Sv. Petra Aleksandrijskog, kao što je to radio i njegov učitelj.

Tek kada freske u crkvi prođu konzervatorsku obradu, jasnije će se pokazati njihova stilska odlika, pa će verovatno biti i jasniji udeo slikara Dimitrija u njihovom nastanku.

Literatura :

Slobodan Raičević, Slikarstvo Crne Gore u novom vijeku, Podgorica, 1996. Zoran Rakić, Radul, srpski slikar XVII veka, Novi Sad, 1998. Pavle Mijović, Freske u pevnici Balše III u Praskvici, Starinar 9-10,1959. Vojislav J. Đurić, Gordana Babić-Đorđević, Srpska umetnost u srednjem veku

II, Beograd, 1997. Pavle Mijović, Praskvica, Enciklopedija likovnih umetnosti IV, 1966.

 Napomene :

1) Ova škola obuhvata članove porodice Dimitrijević-Rafailović iz Risna, 5 generacija i 12 umetnika.

Ivanka Nikolajević-StojkovićKasnoantički mozaik iz Petrovca na MoruIzvor: Zbornik radova S. A. N. XLIV – Vizantološki institut, knj. 3., Beograd 1955., str. 159-161

U Petrovcu na Moru otkriven je 1902 g. u maslinjaku Marka Gregovića odlomak dobro očuvanog mozaičkog poda, a nešto kasnije je nađen u blizini mozaika i jedan grob sa antičkim novcem i vazom od zelenog stakla (1). Nažalost, kao što se u mnogim slučajevima dešavalo, novac je izgubljen, a vaza bačena.

Za vreme Prvog svetskog rata austriski vojnici su povadili i razneli mozaik, izuzev jednog malog dela koji je još u posedu Marka Gregovića (2). Na fragmentu mozaika koji ima oko 9 dm2 delimično je očuvana figura koju su sačinjavale tri ribe crtane crnim i sivkastoplavim kockicama na osnovi od bledo-ružičastog krečnjaka (3). Tri ribe su prikazane sa zajedničkom glavom (sl. 1). Potpuno geometriski shvaćena, glava je izvedena u obliku ravnokrakog trougla u čijem središtu je izrađeno oko, dok se zrakasto sa svake strane trougla nastavlja telo ribe. Geometrizam glave naglašava naročito krug u kome je ona upisana, sačinjen od linija koje obeležavaju škrge na telu riba.

Motiv ribe i način na koji su one povezane u kompoziciju navode misao na njegovo simbolično značenje. Poznata iz simbolike starih religija, riba je bila jedan od najomiljenijih hrišćanskih simbola, posebno zbog toga što je njen grčki naziv odgovarao inicijalima Hristovog imena (4). Već u ranohrišćanskim umetničkim spomenicima ona se vrlo često upotrebljava u raznim kompozicijama. Bliže tumačenje njenog simboličkog značenja obično je uslovljeno kompozicionom formom u kojoj se ona javlja. Stapanju triju riba u jednu celinu i naročito zbog toga što sve tri

ribe imaju jednu glavu – jedinstvenu za sva tri tela – dopuštalo bi hipotezu da ova figura pretstavlja sv. Trojstvo (5). Tako protumačena figura triju riba bi mogla da određuje karakter zgrade čijem je mozaiku pripadala i koji bi se po njoj mogao približnije datirati.

Međutim takvo objašnjenje značenja ove figure se ne može utvrditi. Dogma o sv. Trojstvu prihvaćena je na vaseljenskom saboru 381 g. u vreme kada već više ne postoji potreba za prikrivenim prikazivanjem hrišćanskih tema kao u godinama pre Konstantina kada se putem simboličkih pretstava izražavalo hrišćansko verovanje.

Po mišljenju F. J. Dölger-a koji se naročito bavio ikonografijom ribe, ovakva kompozicija ne sadrži hrišćansku simboliku već znači održavanje umetničke igre kakva se mnogo stoleća ranije sreće na egipatskim posudama od fajansa iz II milenija pre n. e. (6).

Motiv triju riba sa jednom glavom verovatno je prešao iz egipatske u rimsku umetnost, kojoj naš mozaik nesumnjivo pripada, u periodu helenizma, kada su zemlje Mediterana bile povezane jedinstvenim umetničkim stremljenjima. Na mozaiku u Petrovcu ovaj motiv je bio ukomponovan u jednu samostalnu celinu koja je pokazivala stanovnika mora, i koja je kao tema za mozaik bila jako omiljena u antičkoj umetnosti (7).

Bez drugih materijalnih podataka prilično je teško preciznije datiranje mozaika kome je pripadao fragment iz Petrovca. Način na koji su ribe prikazane, naglašeni linearizam njihovih kontura već pokazuje znatnu razliku od naturalističkog shvatanja forme koje je negovao u helenističkoj i prvim stolećima rimske carske umetnosti. Stilizovanost njihovog oblika međutim nagoveštava novi način likovnog izražavanja koji se naročito razvio u umetnosti kasne antike.

Na sačuvanom mozaiku najstarijeg kultnog objekta u Poreču (sl. 2) pretstavljene su dve ribe, koje se obično datiraju u III stoleće n. e. (8). Svojim oblicima one pokazuju najviše paralela sa ribama iz Petrovca, na osnovu čega se može zaključiti da su im i hronološki najbliže.

Ako bi se mozaik iz Petrovca tako datirao, mogao bi da posluži da se pojava motiva triju riba sa jednom glavom u dugom razmaku od II milenija pre n. e. do XII odn. XIII stoleća n. e. (9), kada se ponovo pojavljuje (sl. 3 i 4), u tako udaljenim epohama upotpuni na jednom odlučnom mestu.

O rimskom lokalitetu na mestu današnjeg Petrovca savremeni izvori nemaju podataka. Antički put koji je spajao Budvu sa Ulcinjem, kao i danas, prolazio je pored njega. U Srednjem veku, po popu Dukljaninu, to se mesto zvalo Lasta (10), od čega je kasnije do početka našeg stoleća nastao naziv Lastva (Castellastua). Ne može se utvrditi da li su srednjovekovni i kasniji naziv nastali od rimskog toponima. Tek posle sistematskih iskopavanja moći će da se ustanovi da li je na mestu Petrovca bilo veće naselje ili samo neki letnjikovac.

Zanimljiva sličnost glave triju riba sa kasnijom ikonografijom «Božanskog oka» koju je zapazio još F. J. Dölger (11), zasluživala bi posebno istraživanje.Napomene

1. Fr. Bulic, Ritrovamenti antichi a Castellastua, Bulletino di archeologia e storia dalmata 25 (1902) 160.

2. Postaknut ovim nalazom Marko Gregović je otkrio još jedan mozaični pod, od oko 12 m2, ukrašen raznim ornamentalnim figurama. Ovaj mozaik je sada ponovo pokriven.

3. Pored ove figure, po Gregovićevom iskazu, na istom mozaiku su bile pretstavljene i druge morske životinje, oktopod, delfin, sipa itd.

4. Formula ІΧΘΥΣ, javlja se verovatno poslednji put u konstantinovskoj crkvi Rođenja u Vitlejemu. Up. ІΧΘΥΣ V , Die Fisch-Denkmaler in der fruhchristlichen Plastik, Malerei und Kleinkunst, 683.

5. U vizantiskoj umetnosti kasnijeg Srednjeg veka retka likovna pretstava sv. Trojstva imala je sasvim ustaljenu shemu. Up. P. Stephanou, ΚΑΣΤΟΡІΑ, Une edition monumentale et une fresque restee inedite, Orient. christ. period. 19 (1953) 430–1.

6. ІΧΘΥΣ V, 677.

7. U profanoj arhitekturi najlepša kompozicija tog žanra iz naše zemlje je u Stobima. Up. G. Mano Zisi, Mosaiken in Stobi, Actes du IVe Congres international des etudes byzantines, Sofia 1935, 291, Abb. 182. Poznati su akvilejski mozaici toga žanra u kultnim zgradama. Up. C. Cecchelli, La decorazione paleochristiana dell' alto medio evo nelle chiese d'Italia, Atti dei IV Congresso internazionale di arch. cristiana 2 (1948) sl. 1.

8. H. Leclercq, Manuel d'archeologie chretienne II, Paris 1907, 203, fig. 221.

9. ІΧΘΥΣ IV, T. 291, u Luxeuil-u na ključu svoda; ІΧΘΥΣ II, 542, n. 4 i ІΧΘΥΣ V, 677 i 678 na ostrvu Ugljanu kod Zadra. U oba slučaja na kultnim objektima.

10. Ljetopis popa Dukljanina, ed. Dr. V. Mošin, Zagreb, 1950, 63.

11. Istovetnost izgleda glave u kompoziciji triju riba sa pretstavom Božanskog oka istakao je F. Dolger, І ІΧΘΥΣ II, 542, n. 4, ali se nije upuštao u genezu tog ikonografskog tipa.

Sl. 1 – Motiv triju riba sa jednom glavom na mozaiku u Petrovcu na Moru.

Sl. 2 – Riba na mozaiku u Poreču.

Sl. 3 – Motiv triju riba sa jednom glavom iz Luxeuil -a.

Sl. 4 – Figura triju riba na kapitelu sa ostrva Ugljan kod Zadra.

БОКАЗборник радова из науке, културе и

умјетности

BOKAA Collection of Works in Science, Culture and Art

Бр./No 24

Херцег-Нови, 2004. Herceg-Novi, Montenegro, 2004

Интернет издање

Октобар 2004, у оквируПРОЈЕКТА РАСТКО - БОКА,

Електронске библиотеке културе и традиције Боке

www.rastko.rs/rastko-bo/

Управник "ПР - Бока": Ђорђе Ћапин

Супервизор и извршни продуцент: Зоран Стефановић

Техничка и стручна продукција: "Технологије, издаваштво, агенција Јанус", Београд

Дизајн: Маринко Лугоња

Техничка обрада: Ненад Петровић

Вебмастеринг: ТИА Јанус

Покровитељство овог е-издања часописа Бока: "Технологије, издаваштво, агенција Јанус", Београд

© 2004. Часопис "Бока"; "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије, издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних ауторских права.

Ниједан дио овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтјеве кликните овдје.

Штампано издање

Издавачки савјет (Publishing Council)

Невенка Митровић, Радмила Ћапин, Проф. др Синиша Јелушић, др Драго Шеровић, Проф. др Дарко Антовић, Оливера Доклестић, Милан Сијерковић, Душанка Сијерковић - Мошков, Дејан Ђуровић

Редакција (Editorial Staff)

Веселин Песторић, Невенка Митровић, Проф. др Дарко Антовић, мр Илија Лалошевић, др Драго Шеровић, Зорица Чубровић, др Горан Комар

Главни и одговорни уредник (Editor in Chief)

Веселин Песторић

Замјеник гл. и одг. уредника (Assistant Editor)

Невенка Митровић

Власник и издавач (Owner and Publisher)

Градска библиотека и читаоница Херцег Нови

Адреса Редакције (Editorial offices)

Градска библиотека и читаоница Херцег-НовиТрг Херцега Стефана 6

Tel. 088/321-900; Fax: 088/324-328; e-mail: biblhn@cg.yu

YUISSN 0350-7769

Редакција задржава сва права редактуре текстова, наслова, међунаслова и техничког уређења примљеног материјала. Рукописи се не враћају и не хоноришу.

Прештампавање из часописа дозвољено уз навођење извора.

Садржај

Петар ШЕРОВИЋБОКЕЉИ У ПРВОМ СРПСКОМ УСТАНКУ [7]

Алојз УЈЕСПРИПРЕМАЊЕ И ПРИКАЗИВАЊЕ ПРВЕ ПРЕДСТАВЕ ЊЕГОШЕВОГ „ГОРСКОГ ВИЈЕНЦА" У РИСНУ 25. ФЕБРУАРА 1851. ГОДИНЕ [17]

Радославка М. РАДОЈЕВИЋСТРУКТУРА ПОПУЛАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ПРЕМА ИЗОНИМИЈИ У ОПШТИНИ ХЕРЦЕГ-НОВИ ОД 1850-1989. ГОДИНЕ [59]

Ђорђе ЈАНКОВИЋУСЛОВЉЕНОСТ ОСНИВАЊА ЗЕТСКЕ ЕПИСКОПИЈЕ НА ПРЕВЛАЦИ [77]

Милица ЈАНКОВИЋЗЕТСКА МИТРОПОЛИЈА НА ПРЕВЛАЦИ У XV ВЕКУ [93]

Гордана ТОМОВИЋЂУРАШ - ТРЕЋИ ВИТЕЗ У ЦАРА СТЈЕПАНА [105]

Jерођакон Никодим БОГОСАВЉЕВИЋ ТЕОЛОГИЈА ПРЕГРАДНЕ ПЛОЧЕ СА ПРЕДСТАВОМ ЛАВА ИЗ МАНАСТИРА ПРЕВЛАКА [115]

Душан И. СИНДИКПРЕВЛАКА 1124. И 1181 [127]

Boris DABOVIĆOSAM DECENIJA PLIVANJA I VATERPOLA [135]

Горан МАКСИМОВИЋИНТЕРЕСОВАЊА ЛАЗАРА ТОМАНОВИЋА ЗА ЖИВОТ, ВЛАДАРСКУ ЛИЧНОСТ И ДЈЕЛО ПЕТРА II ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША [151]

Aleksandra KapetanovićPALATA MAZAROVIĆ U PERASTU [163]

Милена ВРЗИЋАРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА У БОКИ КОТОРСКОЈ КАО ЈЕДИНИ ОДГОВОР НА НЕКА ПОСТАВЉЕНА ПИТАЊА [199]

Jasminka GRGUREVIĆOBRADA ENTERIJERA U SAKRALNOJ I STAMBENOJ ARHITEKTURI PERASTA [213]

Зорица ЧУБРОВИЋ, Јасминка ГРГУРЕВИЋЦРКВА СВ. НЕЂЕЉЕ У КУМБОРУ [237]

Катарина НИКОЛИЋЦРКВЕНИ СПОМЕНИЦИ НА ПОДРУЧЈУ КРИВОШИЈА И ЛЕДЕНИЦА (II део) [251]

Anita MAŽIBRADIĆJEDAN ARHIVSKI DOKUMENT O CRKVI SV. ANE U HERCEG-NOVOME [265]

Jelena ANTOVIĆILIJA MILOŠEVIĆ - ASTRONOM SVJETSKIH RAZMJERAPOTOMAK BRODOVLASNIKA I POMORSKIH TRGOVACAIZ DOBROTEBIO-BIBLIOGRAFIJA [275]

Дарко АНТОВИЋПРИЛОГ РАСПРАВИ О ПРВИМ ПРИКАЗИВАЊИМА „ГОРСКОГ ВИЈЕНЦА" [305]

Дарко АНТОВИЋЦРТИЦЕ ИЗ ИСТОРИЈЕ СЦЕНСКИХ И ПОЗОРИШНИХ ДОГАЂАЊА У КОТОРУ ОД АНТИКЕ ДО ДАНАС [313]

Душан Ј. МАРТИНОВИЋПЕТ ГЕНЕРАЛА ИВЕЛИЋА ИЗ РИСНА У РУСКОЈ АРМИЈИ [329]

Др Борјанка ТРАЈКОВИЋИГУМАН ДИОНИСИЈЕ МИКОВИЋ И САРАЈЕВСКИ ЧАСОПИС „БОСАНСКА ВИЛА“ (1885-1914) [357]

Невенка МИТРОВИЋМЛАДЕН ЦРНОГОРЧЕВИЋ (1863-1902) - Прилог биобиблиографији [369]

Драги МАЛИКОВИЋТРГОВАЧКА И КРЕДИТНА АКТИВНОСТ КОТОРАНИНА СИМИКА БРАЈАНОВОГ СРЕДИНОМ XV ВЕКА [385]

Драги МАЛИКОВИЋ ДВЕ ТРГОВАЧКЕ ПОРОДИЦЕ ИЗ ВЕНЕЦИЈЕ У КОТОРУ СРЕДИНОМ

XV ВЕКА [399] Оливера ДОКЛЕСТИЋ

ПОСЉЕДЊИ ИВЕЛИЋ, КРОЗ ПОМОРСТВO И ПОЕЗИЈУ /Понешто што није писано о Владу Ивелићу/ [425]

ПРИЛОЗИ

Čaba MađarKAPETAN BOJNOG BRODA MIROSLAV STUMBERGER (1892-1983) [449]

ГРАЂА

Горан КОМАРВЕЛИКИ И НЕПОЗНАТИ ДАР БИБЛИОТЕЦИ МАНАСТИРА САВИНА [465]

Васко КОСТИЋСТАРИ БОКЕЉСКИ ПРОПИСИ [471]

САОПШТЕЊА

Вилма КОВАЧЕВИЋРЕКОГНОСЦИРАЊА: БРШТАНОВА ПЕЋИНА ИЗНАД РИСНА [489]

ПРИКАЗИ

dr Darko ANTOVIĆMILOŠ MILOŠEVIĆ, POMORSKI TRGOVCI, RATNICI I MECENE [503]

Bogumil Hrabak

Herceg-Novi u doba propasti Mletačke republike i Napoleonovih ratova

 

Ključne riječi: Napoleon, Austrijanci, Rusi, Francuzi, novska tvrđava, Vojnovići, general Marmon, vladika Petar I Petrović

U vreme propasti Mletačke Republike u Herceg-Novom nije bilo kružoka demokrata, kao u Budvi i Kotoru, jer nije bilo intelektualaca patricijskog porekla, nego je grad nešto značio prometom stočarskih i drugih proizvoda. Za vreme otomanske vladavine, dugo je grad bio pomorska baza kao i gusarsko gnezdo. Mlečani su grad zauzeli 1687. godine. Pred kraj mletačke vlasti bilo je izvesnih reformskih zahvata, tako da je (1792) komora u Novom priključena komori u Kotoru.[1]

Jedan zanimljiv događaj zbio se u novskoj luci 1797. godine. Brik Jovana Boškovića, natovaren raznom robom, ukotvio se u novskoj luci. Spustio je mletačku zastavu, koja više nije bila priznata u pomorskom saobraćaju i zakitio se turskim barjakom; da bi udovoljio pomorskim pravilima, Bošković je postavio za zapovednika broda mesto sebe Petra Nikolinog, turskog podanika. Brik je na pola puščanog dometa bio napadnut od nekoliko baraka na vesla, koje su pripadale Risnu. Cilj napada bio je pljačka četiriju Rišnjana, jednog iz Baošića i jednog iz Bijele. Napadači su već zauzeli lađu, ali su se oglasili topovi iz Gornje tvrđave sa 8-9 hitaca. Starešina Topaljske opštine, Aleksandar Vojnović, zahtevao je da Bošković sa brikom isplovi iz luke, praćen državnom galeotom. Galeon je morao imati sto ljudi a on je imao samo 60. Brik nije otplovio 12 milja, nego je stao ispred lučkog lukobrana. Posle toga se razvila sudska rasprava oko utvrđivanja činjeničkog stanja i da bi se odredila kazna i napadačima, i vlasniku brika i zapovedniku galeote. Slučaj je iznesen da bi se prikazala opšta klima u gradu, čiji je načelnik bio Ivan L. Burović, koji je ranije bio austrijski generalni konzul u Albaniji.[[2]]

Protiv austrijske okupacije bunili su se naročito Novljani, koji su mitropolitu Petru protestovali (2. maja) protiv namere Beča da posedne Boku.[3] Propast mletačke države značila je i neke promene u privrednom životu.

Dotad su Bokelji rado odlazili da love korale, a od toga vremena njihove poslove su preuzeli ribari Zlarina kod Šibenika.[4]

Austrijski general Matija baron Rukavina je 26. avgusta 1797. sa 17 ratnih i 8 transportnih lađa stigao iz Zadra i pristao je u Jazu, na granici Grblja i Budve. Tu se sastao sa mitropolitom Petrom I. Posle toga su otplovili u Budvu, gde je mitropolit kao predao Boku Kotorsku Austriji.[5]

U Herceg-Novom bio je stacioniran austrijski garnizon koji je zavisio od vojnog zapovednika generala Tomasa barona Bradija.[6]

Narod nije prijateljski gledao na Austriju, jer je nastalim promenama koje je svet vezivao za dolazak ćesarovaca, nastala velika izmena u poslovnom životu, posebno u pomorskoj plovidbi. Stoga su Austrijanci oportunistički želeli da upravu grada popune domaćim ljudima. Posle Ivana L. Burovića, zapovednik grada (1802) postao je Alojzije Burović.[7]

Krajina Herceg-Novog imala je 1804. godine, za vreme uprave Bokom Kavalkaboa, 8943 žitelja.[8] U varoši i okolini nisu se osetili nemiri zbog pobune u Grblju 1802-1804. godine.

U Herceg-Novom živeo je domaći grof Đorđe (Georgije) Vojnović, još od mletačkih vremena poznat kao pristalica ruskog dvora. Služio je u ruskoj vojsci, doteravši do čina majora. Godine 1804. živeo je u Novom, pun ambicija. U pismu caru u Šenbrunu, general Bradi je (4. septembra 1804) pisao "Držim da on tačno zna šta se pregovaralo između Rusa i Crnogoraca". Vojnović mu je rekao da će Crnogorci dobiti organizaciju kakva je data jonskim ostrvima, da će Crnogorci koji su se nalazili u ruskoj vojnoj službi postati članovi senata u Crnoj Gori, koji bi (6. marta 1805) proglasio ruskog cara za kralja Ilirije.[9]

Samo koju nedelju kasnije (oktobra 1804) Crnogorci su krenuli na Novi. To je objavila francuska štampa na osnovu vesti dobijene iz Bosne.[10] Možda je nekog pokreta i bilo, ali do napada na varoš nije došlo.

Prvoga oktobra 1805. austrijski uhoda dojavio je o planovima Petra I i bokeljskih Srba. Oni su radili da pomoću Rusije obnove svoju staru državu (pod nazivom Ilirije), koja bi obuhvatala znatne teritorije, sa kojih bi bilo moguće naoružati 200.000 ljudi sposobnih za oružje. Plan je predviđao da od Austrije najpre budu obuhvaćeni Herceg-Novi, Risan, Luštica, Grbalj i Paštrovići, Maine, Pobori i Brajići. U Rusiju su poslati arhimandrit Stevan Vučetić (Grbljanin) i Sava Ljubiša (Paštrović), dok je u Herceg-Novom radio bivši ruski major Đ. Vojnović. Vojnović je (krajem juna) rekao da će svet biti zadivljen što će se u sadašnjosti dogoditi.[11] Austrijski obaveštajni izvještaj već je 29. januara 1805. navodio da se sprema ustanak hercegovačke raje. Glavni neprijatelj Austrije bio je Đ. Vojnović.[12]

Poslednjih dana 1805. godine, posle zaključenja Požunskog mira, Bokelji su omogućili mitropolitu Petru I da u društvu ruskog konzula Aleksandra J. Mazurevskog i carskog izaslanika Stepana Sankovskog primi ključeve Herceg-Novog. Tim činom je Crna Gora sprečila bečki dvor da izvrši svoje obaveze na osnovu pomenutog mirovnog sporazuma[13]. februara 1806. Dve crnogorske kolone zauzele su

Kotor, Perast, Novi i druge tvrđave u Boki. Vladika je u Novom odslužio liturgiju, a narod je izvesio ruske barjake. Tu je Sankovski saopštio Petru I da je ruski ministar spoljnih poslova Budberg poslao vladici novac za troškove koji su nastali pokretanjem vojske.[14]

Početkom 1805. godine stanje u okruženju Herceg-Novog bilo je fluidno. Ustanak u Šumadiji i severozapadnoj Srbiji delovao je na pravoslavnu hercegovačku raju još 1804. godine. Turci su uspeli da uguše ustanak u Drobnjacima, ali ne i da umire narod. Ruski agenti Ivelić, Đ. Vojnović, Sankovski i drugi održavali su vezu sa pouzdanicima u Hercegovini, čak do Pive, ponekad i preko Dubrovnika. Početkom 1806. godine održao je sastanak u gradu sv. Vlaha arhimandrit Gagović, optužen u Kotoru da je podgrejavao neraspoloženje prema Francuzima.[15] Gagoviću to nije bio naporan posao, s obzirom da je u crnogorskoj i bokeljskoj vojsci bilo ljudi sa hercegovačkog područja. Turske vlasti izgleda nisu sprečavale odlazak ljudi sa svoje teritorije, ali je pojava takve političke imigracije ljutila Francuze.[16] Od aprila do septembra "seljacima" (Bokelji) su vređali Francuze i uznemiravali njihove prednje položaje. Za odmazdu, general Marmon je naredio da se spali više sela kao i sva predgrađa Herceg-Novog.[17]

Sa nastupanjem Napoleonovih četa, navalili su i Crnogorci. Nastojeći da spreče francusko posedanje Boke Kotorske, Rusija je uticala preko svojih predstavnika na mitropolita Petra I da stupi u akciju u Boki i da utiče da se Bokelji pridruže Crnogorcima. Viceadmiral ruske sredozemne flote D. Senjavin primio je naređenje da krene u Jadransko more i pomogne zauzimanje Boke Kotorske. Sredinom februara Crnogorci su zauzeli u Herceg-Novom utvrđenja i sastali se sa ruskom pomorskom pešadijom koja se tu iskrcala. Zatim su zajednički napredovali prema Cavtatu. Mitropolit Petar Ipisao je Karađorđu (15/27. februara 1806), izrazivši radost zbog uspeha ustanika u Srbiji i javljajući o svojim pripremama protiv Francuza.[18] Francuzi su već 28. februara javili o sukobima severno od Herceg-Novog sa udruženim Crnogorcima i Bokeljima.[19] Pre toga, ruski kapetan Beli dobio je (9. februara) zadatak da sa svojim brodom, sa dve fregate i jednim skunom otplovi u Herceg-Novi i tu se javi St. Sankovskom. Spajanje sa crnogorskim odredom od 2000 ljudi nastalo je pod Herceg-Novim, a zatim su Rusi i Crnogorci osvojili dva novska utvrđenja koja su se još nalazila u rukama Austrijanaca.[20] Blagovremeni dolazak eskadrile kapetana Belija sprečio je Bokelje da naplate svoje račune Austrijancima. Posle poruke Petra I (21. februara) da će jurišima osvojiti gradove u Boki, austrijski komandant je zamolio Belija da ispali jedan hitac iz topova, da se nađe izgovor, a on će odmah bez borbe predati ključeve utvrđenja. Crnogorci su zatim poseli svih devet tvrđava i smenili austrijski garnizon.[21]

U manastiru Savini (marta 1806) mitropolita i kapetana Belija dočekalo je 10.000 stanovnika. Narod je položio zakletvu vernosti ruskom caru. Tada su na tvrđavi "Španjoli" osvanule ruske zastave. Sto i jedan top sa novskih utvrđenja popratili su pomenutu zakletvu salvom hitaca. Nešto kasnije se viceadmiral D. Senjavin (27. marta) sa brodovima i pomorskom pešadijom smestio na obalama Boke. U pismu ruskom ambasadoru u Beču, grofu Razumovskom, Senjavin je javio da se tada u Boki nalazilo 12.000 boraca, 400 plovnih objekata naoružanih za borbu protiv gusara. Prema Novom je u isto vreme bilo upućeno 6000 Napoleonovih vojnika.[22] Austrijske uhode u Travniku izvestili su (11. marta) da je u Dalmaciji bilo 30.000 Francuza i čak 50.000 Turaka u Bosni i Hercegovini kao Napoleonovih saveznika, spremnih da krenu

u Boku protiv Rusa. Bosanski valija je sa 1200 boraca krenuo u Nikšić da bi bio bliže Crnoj Gori. Šestoga marta jedan ruski oficir, prerušen odelom bosanskih Turaka, uputio se u Bosnu, ali je bio otkriven i zatvoren.[23] Na obalama Boke pojavili su se i engleski brodovi, koji su Rusima pomogli da spreče Francuze da upadnu u Boku.[24]

U prvoj dekadi aprila senatori već okupiranog Dubrovnika su preko Đorđa Vojnovića doturili pismo za D. Senjavina.[25] Mitropolit Petar Isa Crnogorcima, Bokeljima i nešto Rusa pošao je (21. maja) na Dubrovnik. Prvi sudar bio je kod Cavtata, gde su Francuzi saterani u naselje. Sutradan je došao u pomoć major Zabjelin sa osam četa redovne ruske vojske. Borbe su nastavljene sve do 25. maja, kada su Francuzi napustili celi teren između Cavtata i Dubrovnika, utvrđujući se na Brgatu. Senjavin je tada brodovima zauzeo ostrvo Lokrum, prema Dubrovniku, a Petar Isa svojima i Rusima krenuo je da uzme Brgat. Francuske i dubrovačke vojske bilo je 7000. Petoga juna otpočele su ogorčene borbe na svima deonicama ratišta. Deo Crnogoraca napadao je na rovove neposredno pred Dubrovnikom. Kad su se na Brgatu zalepršale ruske zastave, Francuzi su bili primorani da se povuku u same dubrovačke zidine. Sve zgrade oko Dubrovnika bile su opljačkane i spaljene, a u Gružu se nalazilo rusko brodovlje.[26]

Francuski general Tost poveo je vojsku u lošem nastupu prema Boki, sa zadatkom da ovu prođe i usmeri se prema Skadru i Albaniji. Sjedinjeni Rusi, Crnogorci pa i Arbanasi, onemogućili su izvršenje te operacije.[27] Pokušaj proboja izveo je 23. linijski puk, no pri okršaju kod jedne osmatračke stanice francuski grenadiri bili su potpuno satrveni.[28] Videći da rusko-crnogorska vojska može biti i ofanzivna, Francuzi su prema Boki, dakle i u pravcu Herceg-Novog, na brzinu iskopali i utvrdili šančeve.[29]

U međuvremenu, 17. juna, 22 lađe iz Trsta ponele su 2000 austrijskih vojnika za Boku da ovu preuzmu od Rusa i predaju je Francuzima. Krajem juna u Aueršpergovoj livnici (u Kranju) izlivani su topovi za Srbijance i Crnogorce, koji bi bili isporučeni u Sisku svakako srpskim trgovcima, što znači da bi Crnogorci dobijali topove i preko Srbijanaca; austrijske vlasti su međutim, zabranile predavanje Srbijancima te isporuke naoružanja.[30]

Viceadmiral Dmitrij Senjavin je pod Herceg-Novim (25. juna 1806) primio delegaciju mesta i novske okoline i njihov memorandum. On je Novljanima odgovarao proglasom preko novljanskog episkopa Arsenija (?) i zasnovao je novu vojnu saradnju. Preko leta general Marmon je preuzeo teritoriju do Molunta a svoje baterije je postavio na Oštrom Rtu.[31]

Mitropolit Petar I bavio se 20. jula/ 1. avgusta 1806. u Herceg-Novom, vodeći Crnogorce. Odatle se on javio Praviteljstvujušćem sovjetu ali tek 12/24. novembra 1806. godine.[32]

Prisustvo ruske i crnogorske vojske aktiviralo je pravoslavne Hercegovce koji su se pridružili Bokeljima. Marmon se zbog toga tužio trebinjskom paši, a on je neposlušne podanike prepustio kažnjavanju Francuza. Marmon je naredio da se spale okolna sela i predgrađe Novog, što je odmah izvršeno.[33] Posle toga Francuzi su uspeli da preuzmu pozicije na bojištu. Tu je bilo 20.000 njihovih vojnika a boravili su u velikom logoru u Sutorini. Vladika Petar Ipovukao se u Mojdež a Rusi su ostali u

Herceg-Novom. Pri povlačenju Rusa uništena je jedna francuska kolona. Noću istoga dana Mormon je ostavio tabor u Sutorini sa sedam topova a sa glavninom se izvukao u pravcu Cavtata.[34] Pomognuti topovima ruske flotile, Crnogorci su nastupili protiv Napoleonovih trupa koje su poterali prema Dubrovniku. Tokom septembra počele su teške borbe od Novog na sever. Mitropolit Petar zauzeo je Debeli Brijeg. Zajedničkim snagama Francuzi su nakon trodnevnih bojeva proterani do Cavtata. U sudarima krajem septembra Rusi su izgubili 800 ljudi a Francuzi, navodno, 3000 i 50 topova, bilo je zarobljeno 1300 vojnika i 47 oficira.[35] U borbama 2/14-13/25. septembra bilo je 6000 Crnogoraca i Bokelja i 3000 Rusa. Zbog naglog povlačenja Francuza, Petar I je (16/28 t.m.) zauzeo utvrđeni logor u Vitaljini. Knez Sava Ivelić je sa Rišnjanima i Rusima na juriš osvojio Vučje Ždrijelo.[36]

Kad je Marmon saznao da je Rusima stiglo pojačanje sa Krfa, koje se iskrcalo u Novom i spojilo sa 4000 Rusa, on je na njih krenuo sa 6000 ljudi. U bici 1. oktobra on je savladao "slovensku koncentraciju", 4000 Rusa je ubijeno a 2000 zarobljeno, a mnogi su se podavili u moru. Predgrađe Novoga je ponovo (2. oktobra) paljeno po zapovesti generala Vinjola.[37]

Kad su austrijski mirovni delegati na čelu sa generalom Belagardom stigli pred Novi, Rusi i Crnogorci ih nisu pustili da uđu u varoš. Tada su delegati protestovali generalu Loristonu zbog nemogućnosti da izvrše obavezu.[38]

Čim su Crnogorci saznali za odluku ruskog cara da se Boka preda Austrijancima odnosno Francuzima, većinom su se vratili kućama. Kad je general Loriston sa 3000 vojnika ispao iz Dubrovnika, opsađivači su se povukli u Herceg-Novi.[39]

Uporedo sa tim povlačenjem, Francuzi su došli pred Herceg-Novi i napali ga (20. septembra). Sa Francuzima su nastupali i naoružani Dubrovčani, koji su za štete koje su im naneli Crnogorci pri opsadi spalili mnogo kuća u Mojdežu, Kamenom i Mokrinama. Borba pred Novim vodila se noževima prsa u prsa. Francuzi su se morali privremeno povući ka Vučjem Ždrijelu. Poginulo je više od 3000 Francuza, među kojima osam oficira. Crnogorci su (21. septembra) ušli u Konavle i popalili sva sela na koja su naišli, za osvetu za paljevine pred Novim. Mitropolit Petar Ije (24. septembra) ponovo zauzeo Debeli Brijeg. Kako je posle toga opasnost od Francuza iz Dubrovnika jenjala, D. Senjavin je pred Herceg-Novim ostavio malo ruske vojske, a zadržao je svega 2000 Crnogoraca i 1000 Primoraca.[40]

Za borbe vođene prve polovine septembra karakteristično je pismo upućeno (13 t.m.) iz Herceg-Novom kapetanu Niku Palikući u Trst, u kojem je rečeno da se borbe u predgrađima vode svakodnevno i da su glave Francuza rasute po ulicama kao repe za prodaju.[41]

Vladičin prikaz bitke pod Herceg-Novim bio je (1. oktobra) podrobniji. Francuzi su se zaustavili u Sutorini i u podgrađu novske tvrđave. U svanuće 2. oktobra počeli su stezati obruč oko novske tvrđave. Ruski brodovi su otvorili topovsku paljbu na neprijatelja, smetajući mu da priđe samim zidinama. Projektili i karteč sa lađe "Jaroslav", sa koje se stalno pucalo, zaustavili su nastup Napoleonovih grenadira. Dubrovčani su opet palili kuće u predgrađu, a zatim su dve kolone, sastavljene od grenadira, pošle na juriš protiv Crnogoraca i Bokelja u spaljenim selima Mojdežu, Kamenom i Mokrinama. Vladika je ostavio nekoliko odeljenja da dočekaju Francuze,

a ostalu vojsku zadržao je u rezervi, za pojačanje prethodnice. Crnogorci su jataganima dočekali Francuze i u klanju prsa u prsa bili popunjavani iz rezerve. Upornošću na prvoj liniji i zaobilaženjem terena neprijatelj je primoran na odstupanje, gonjen do mraka. Noći uoči 3. oktobra grenadiri su se počeli povlačiti put Dubrovnika, ka brdu Vučjem Ždrijelu. Drugog oktobra sa crnogorske strane poginulo je 16 a ranjeno 17 boraca.[42] Marmonovi podaci su drukčiji: u borbama 29. septembra i 2. oktobra ubijeno je 350 Rusa, ranjeno 600-700, zarobljeno 211, "seljaka" je ubijeno 400, ranjeno je više od 800, a francuski gubici su iznosili 25 mrtvih i 130 ranjenih.[43] Crnogorski gubici su bili mali jer su oni ratovali hajdučki, iz zasjede i zaobilaženjem iza leđa neprijatelja, dok su glavni udar primili Rusi i Primorci, te su imali i znatne gubitke.

Viceadmiral D. Senjavin je deo Crnogoraca i Primoraca zadržao na novskom prilazu Boke Kotorske a ostale je poslao kući.[44] Posle toga je u Beču zaključena konvencija o udruživanju francuskih i austrijskih snaga da bi se akcijom iz Dubrovnika od Rusa preuzeli Herceg-Novi i Kotor. Akcija je odložena za proleće 1807, kada je za zapovednika obrazovane komisije ponovo izabran Belegard.[45]

Krajem 1806. Rusi su držali Herceg-Novi, Risan, tvrđavu Soko, okolinu Cavtata i upravo zauzet Hvar, a uspeli su i da sa 20 velikih brodova vladaju vodama Mljeta, Korčule i Hvara kao i da zatvore Jadranske luke za francuske lađe.[46] Trinaestoga decembra sa jonskih ostrva došli su admirali Grekov i Sarski, zapovednici moćne flote u Jadranu od 40 ratnih brikova i sto tovarnih lađa i lađica topovnjača. Ti plovni objekti nosili su 18.000 ljudi za Herceg-Novi i Cavtat. Na granici Crne Gore prema Turskoj stajalo je, navodno, 8000 ljudi. Sa tim snagama mogle su se obaviti pripreme za napad na Dubrovnik, tvrđavu Lovrijenac i luku Gruž. Senjavin je očekivao i dolazak Srbijanaca i Rusa preko Bosne u Dalmaciju, što je alarmiralo Francuze, koji nisu uspeli da pred Rusima povrate ostrva. General Loriston je u Dubrovniku imao 6000 ljudi i tri linijska broda. Nezgoda je bila u tome što se oskudevalo u hrani a dosta je vojnika umiralo po bolnicama.[47]

Ratno stanje produženo je u Boki i 1807. godine. Prvoga januara viceadmiral D. Senjavin pošao je sa brodovljem u Herceg-Novi. Tu se zadržao manje od dve nedelje, jer je 13. januara otplovio za Krf, ostavivši u Novom kapetana Baratinskog i samo tri linijska broda.[48] U prvoj polovini februara nastalo je gomilanje ruskih i francuskih trupa oko Cavtata. Francuzi su dovlačili jedinice iz Napulja i Verone (ukupno 23.000), a Rusi su i dalje čekali jedan korpus Srbijanaca, jer postojeće snage nisu bile, sa Crnogorcima, dovoljne, za veće operativne zahvate. Francuski nastup prema Bosni i spajanje sa bosanskim Turcima bio je i dalje u igri, jer se tako najsigurnije moglo isprečiti Srbijancima i Rusima da siđu na more. Crnogorci pa i Bokelji morali su čekati poteze Bošnjaka, i bili su u nedoumici gde će se otvoriti nova ratna poprišta. Porta je ćutala kao sfinga i ništa nije poručivala.[49]

U drugoj polovini februara 1807. jedan crnogorski odred bio je smešten u Herceg-Novom, sa zadatkom da motri na Francuze u Dubrovniku, pa i da u pogodnim okolnostima pođe na Dubrovnik, naročito ako bi Francuzi napustili grad.[50] Za to vreme general Loriston je na strani prema Herceg-Novom sagradio tri utvrđenja, u koja je smestio po 12 topova, koristeći kulučki rad dubrovačke sirotinje. Jedina mu je nezgoda bila što je u Dubrovniku imao hrane za svega četiri meseca.[51]

Prvih dana marta Stepan Sankovski pisao je zapovedniku ruskog odreda I. Isajevu da ga, na osnovu pisma crnogorskog mitropolita, može obavestiti da se neregularne crnogorske čete nalaze u pokrajini prema Kotoru a regularne u Herceg-Novom, obe ove vojske trebalo je najpre da krenu na Trebinje a potom na Nikšić.[52] Prve dekade marta Francuzi i bosanski Turci pošli su protiv Rusa u Boki i Crnoj Gori, austrijske uhode su ponovo javile o nemogućim ciframa 30.000 Francuza i 50.000 Turaka; valija je krenuo sa 1200 boraca u Nikšić. Dva francuska oficira špijunirala su u Srbiji i preko Užica i Sarajeva vratila su se u Dalmaciju.[53] U proleće 1807. Bošnjaci su pregovarali sa Rusima, Crnogorcima i skadarskim pašom,[54] što nije omelo Bokelje da nedeljama uznemiruju turski prostor prema Trebinju, uživajući podršku tamošnjeg srpskog življa koji im je prilazio.[55]

Postoji jedna čudna vest fojničkih fratara da su bosanski Turci 9. jula iznenada, na juriš, zauzeli Herceg-Novi i sasekli zatečene Ruse, Crnogorce i Bokelje, tu je zarobljeno hiljadu vojnika i zaplenjeno 25 topova velikog kalibra, haubica, uhvatili su i nekog pravoslavnog episkopa.[56]

Posle mira zaključenog u Tilzitu razočarani mitropolit Petar I povukao je vojsku u Crnu Goru, gde je vladala smrtnost od gladi. Francuzi su iskoristili nastalo stanje te su 29. jula 1807. zauzeli Herceg-Novi. Francuzi su se ulogorili u Sutorini, ali ne zadugo, jer su se uskoro povukli u Cavtat, praćeni bokeljsko-crnogorskim odredima.[57]

U Herceg-Novom postojali su ruska bolnica i skladišta u zakupljenim kućama varoških trgovaca i imućnih građana kojima ruske vlasti, bez sredstava, nisu isplatile zakup. I druge nekretnine date su im u najam te ni one nisu po ugovoru kompenzirane. Poverioci ruske opštine bila su i 12 lica koja su bila u ruskoj službi ali bez plate.[58]

Čim su se instalirali u Herceg-Novom, Francuzi su počeli izgradnju puta Herceg-Novi - Budva, ranije isplaniran, i to na bazi besplatnog kuluka mesnog stanovništva, kome je dat rok od svega mesec dana da posao završe. U samom Herceg-Novom takođe su počeli drugi građevinski radovi.[59]

Prvih dana septembra 1807. Rusi su ponovo držali garnizon u Novom, sa 1200 vojnika, i u luci sa jednim linijskim brodom, sa dva brika i sa nekoliko malih naoružanih plovila. Kad su se Rusi konačno povukli iz Herceg-Novog, Francuzi su ponovo palili neka sela i predgrađa Herceg-Novog, da bi isterali sakrivene rebelante. Drugog oktobra 1807. Rusi su ponovo napali Francuze u Herceg-Novom, koji su se povukli u Sutorinu.[60]

Prema austrijskim obaveštajnim podacima, Bokelji i Crnogorci su izveli neku "revoluciju", povezani s Englezima, podstičući i Dalmatince na ustanak. Iako je predstojala zima, narod se sklanjao u brda, a Englezi su upali, navodno, u Mostar i još u neka mesta koje su Francuzi privremeno napustili.[61]

Decembra 1807. Đ. Vojnović i arhimandrit Ivković (kandidat mitropolita Petra I za episkopa Herceg-Novog) još su se bavili u Beču, gde su stigli iz Rusije, kamo su pošli jula iste godine.[62]

General Loriston u Dubrovniku ustanovio je političke kontakte Đorđa Vojnovića (sa stanom u Herceg-Novom i Kotoru) sa mitropolitom Petrom I, kao i da mitropolit sa

sarajevskim trgovcem Budimlićem preko Bjelopavlića održava vezu sa ruskim generalnim konzulom u Beogradu K. K. Rodofinikinom.[63] Od oktobra 1807. razvilo se krijumčarenje soli. Vlasti su carinicima dodelile 7 žandarma, a Pokrajinska delegacija, organ francuske vlade, objavila je (31. oktobra) proglas o prometu soli u sedam tačaka.[63a]

Francuski oficiri su, kao i ranije, preko Travnika odlazili u Bosnu kazujući da će u mesecu aprilu uzeti Hercegovinu i celu Albaniju.[64] U želji da reši situaciju u Skadru, maršal Marmon je (u drugoj polovini maja) pozvao na razgovor mitropolita Petra, i to u Herceg-Novom, a intenzivirao je gradnju drumova Kotor - Skadar i Dalmacija - Mostar.[65]

Sredinom jula 1807. Francuzi su stradali na terenu koji su minirali Crnogorci kod Herceg-Novog, pa su ranjenike preneli čak u Knin.[66]

U leto 1808. pobuna je bilo na više mesta pod francuskom okupacijom (Brajići, Krivošije, Risan). Mitropolit Petar Islao je svoje ljude da podstaknu narod da se buni i u selima oko Herceg-Novog.[67] U drugoj polovini jula iz žandarmerije u Novom (u Herceg-Novom i Perastu žandarma, bivših pandura, bilo je 139) javilo se dezerterstvo.[68] Izazivač "nereda" u širem novskom kraju bio je Miko Andrić iz Mojdeža, koji je (jula 1808.) iskoristio nezadovoljstvo naroda.[69] Razloga za neraspoloženje bilo je više. Na seljake i pomorce vršen je pritisak da se "dobrovoljno" jave za služenje u francuskoj mornarici. Sela obuhvaćena ovom akcijom bila su: Kruševica, Bijela, Baošići, Kumbor, Sasovići, Kameno, Ratiševina, Kuti i Trebjesa.[70] Po osnovi kuluka ili uz minimalne dnevne nagrade svet je teran da izgrađuje puteve Dubrovnik - Kotor i Budva - skadarski kraj.[71] Na deonici druma kod Herceg-Novog 31. avgusta 1808. bilo je na poslu 230 argata i 15 majstora. Slično je bilo i na Debelom Brijegu.[72] Narodu nije bilo pravo ni zbog crnogorske otimačine stoke, koja nije prestala ni septembra 1808, kapetan žandarmerije u Herceg-Novom obavestio je bokeljskog serdara Krsta Viskovića da su Crnogorci sa jednim Dubrovčaninom izvršili krađe stoke u noći 17. septembra.[73]

Posle žetve i berbe 1808. jače je krenula privredna delatnost. Ustanovljen je zvaničan kurs francuskog i ostalog novca. Pazarni dani postali su živi ali i prilika za obračune. U Baru na pazarni dan koji se održavao u nedelju načinjena je gužva zbog ubistva dva francuska oficira, kojom su prilikom zapaljene i dve kuće.[74] Bilo je i zamena zemljišnih parcela, kojom prilikom su tri Trebinjca koji su (1804) zamenili posede sa jednim Novljaninom, pokušali da uđu u raniji posed u Žvini, Sutomoru i "kod Goge", verovatno zbog neizmirenih novčanih dodataka kompenzaciji od 1180 pjastri.[75] Oživela je plovidba, te je novski karantin dobio na značaju, posebno za lađe sa Krfa. Početkom septembra za brodove koji su dolazili sa Levanta karantin je iznosio 28 dana, ali je krajem istoga meseca lazaretski termin povećan na 40 dana, te su neki pomorci tražili da se "čišćenje" vremenski skrati.[76] Kontumaciju su morali da obave i službenici velikih sila pri dolasku iz Skadra.[77] Juna 1808. u Novom se razvio jedan specifični zanat - pravljenje košara za prenos kamenja pri gradnji puteva; krajem maja izdat je nalog za nabavku 250 narednih košara.[78]

Ljudi iz hercegnovske opštine održavali su intenzivni kontakt sa Crnogorcima. Delegat francuske vlade iz Kotora, Pauliči, tražio je od novske opštine da obznani naređenje da će po vojnim zakonima biti najstrožije kažnjeni svi oni koji budu

ustanovljavali dodire sa crnogorskim neprijateljima. Posle toga je novi zapovednik Herceg-Novog pooštrio režim za otvaranje i zatvaranje gradske kapije.[79] U prvoj polovini februara 1808. veliki deo francuskog vojnog kontingenta iz Dalmacije privremeno je prebačen u Boku Kotorsku kako bi se obavila regrutacija koja je izbegavana.[80] U junu mesecu jedan poručnik iz hercegnovskog garnizona pisao je mitropolitu Petru I da je čuo da se Karađorđeva vojska nalazi na graničnom području prema Crnoj Gori, i da bi bilo dobro da neki odred crnogorske vojske pođe u susret Karađorđu i eventualno mu pruži pomoć.[81]

Godina 1810. prošla je u Herceg-Novom bez akcija koje bi privlačile pažnju. Francuzi su povećali oprez prema Crnoj Gori.[82] Godina 1812. opet je bila mirna i istorijski nezanimljiva. Te godine Rusija je vodila tešku borbu s evropskom vojskom Napoleona. Da bi francusku vojnu silu angažovali i na kakvoj drugoj strani, Rusi su planirali ustanak u Napoleonovoj Iliriji. Za taj poduhvat angažovani su neki crkveni dostojanstvenici, na primer arhimandrit Gagović iz Pive, koji bi izazvao pokret ustankom u Hercegovini i Bosni te ustanike orijentisao prema Dalmaciji. Rusi su nerealno planirali da se iz ustanka i pokreta izvuče ogromna vojska od 600.000 boraca Južnih Slovena. Francuzi, zabavljeni u Rusiji, takođe su bili zainteresovani da pokrenu druge, konkretno balkanske Turke. Porta nije želela da krvari za druge, te nije primila francuskog generala Andreotija, koji je u pomenutom smislu imao da zagreje Divanski savet. Minimalni program sastojao se u prolasku francuske vojske preko Bosne, da bi se ugušio ustanak i državni počeci u Srbiji. Andreoti je navodio da su srbijanski ustanici nameravali da se probiju do Crne Gore, preseku Bosnu od ostale carevine a zatim sa Crnogorcima napadnu Dalmaciju.[83]

Posle udara koji je Napoleonova vojska izdržala u Rusiji od ruske vojske i zime, Napoleonova armija je još bila sposobna za borbu. Januara 1813. ona je tražila da se po Ilirskim Pokrajinama sakupi 2500 tovarnih konja za vojsku.[84]

Koncem leta 1813. mitropolit Petar I je pokušao da preuzme Kotor.[85] Pred opasnošću da Austrijanci prodru u grad, u Herceg-Novom kao i u Dubrovniku zazidane su dve gradske kapije, pa se moglo ulaziti i izlaziti samo na jednoj. O tome je pisano mitropolitu Petru, u koga su pravoslavni Bokelji polagali nadu.[86] Mitropolit je (10. septembra) uputio proglas grbaljskim knezovima i ostalim starešinama, u kome je najavio dolazak u Maine po naređenju ruskog cara i britanskog dvora. U tome manastiru trebalo je postići načelnu saglasnost u vezi s ujedinjenjem Crne gore i Boke Kotorske. U to vreme u Herceg-Novom bilo je 586 francuskih vojnika, najviše u pokrajini posle Kotora.[87]

Francusku posadu u Herceg-Novom sačinjavali su vojnici iz Hrvatske, tj. hrvatskog dela Ilirije. Oni su se 20. septembra 1813. pobunili, tražeći zaostale plate. U Budvi su ubili komandanta mesta, poreznika i tri druga oficira, garnizon od 40 vojnika iz hrvatskih krajeva ništa nije preduzeo nego su se vojnici povukli u tvrđavicu. Budvani su potom otvorili varošku kapiju i pozvali mitropolita u grad. Dvadeset šestoga septembra garnizon u luci Rose (koja je spadala pod Herceg-Novi), koji su sačinjavali Hrvati i Srbi, povukao se u Novi a u Rose je poslata druga jedinica. Sutradan je iz Herceg-Novog dezertiralo 82 Hrvata kao i IV četa bataljona koji je prispeo iz Dubrovnika. Dva dana kasnije mitropolit Petar se smestio u Tivtu, a Crnogorci su krenuli u Bijelu i Herceg-Novi. Dan kasnije napadnut je na Verigama odred vojnika

koji su bili na maršu za Herceg-Novi, da bi prihvatili 60 volova, transportovanih iz Dubrovnika, oni su morali da se povuku u Perast.[88]

Mitropolit Petar pozvao je (24. septembra) zapovednika austrijske vojske na saradnju u osvajanju tvrđava u Herceg-Novom i Kotoru; Crnogorcima je, naime, nedostajala teška artiljerija za rušenje gradskih bedema. Toga dana engleski kapetan Host obavestio je mitropolita o odluci da napusti Boku, jer je posada u Kotoru već bila u opsadi. Host je skrenuo pažnju na izvesnu količinu baruta koji se nalazio u "Španjoli" i na ostrvu Svetoga Đorđa. Dan kasnije sekretar novske opštine dao je popis zaliha municije za topove i puške u skladištima "Španjole" i "Fortemare".[89]

Između 3. i 7. oktobra Crnogorci i Bokelji kretali su se prema Bijeloj i Herceg-Novom. Lađice i topovnjače koje su bile upućene za transport volova vratile su se pod Perast (4. oktobara), jer su Englezi zaplenili pomenute volove. Šestoga oktobra lađice su krenule u Herceg-Novi po drugu partiju volova iz Dubrovnika.[89a] Petoga oktobra Vaso Đurasović, novski načelnik, obavestio je mitropolita Petra da su Englezi skinuli topove sa postolja u tvrđavi "Španjoli" a koji dan kasnije su poneli i topove sa privatnih lađa.[90] Osmoga oktobra francuski odred je na maršu izgubio tri čoveka, te se vratio u Herceg-Novi. Desetoga oktobra kopnene i pomorske veze sa Herceg-Novim su prekinute.[91]

Herceg-Novi i "Španjolu" su engleski vojnici zauzeli 12/25. oktobra. Pošto su odvučeni topovi, Host je naredio vojnicima da napuste Herceg-Novi i njegove tvrđave. Posle odlaska Engleza, "Španjola" je ponovo prešla u ruke branilaca. Prvoga novembra Sava Plamenac je ušao u Herceg-Novi, ali su dva dana i dve noći bile potrebne da se preuzme "Španjola".[[92]]

Četvrtoga novembra faktori zdravstvene službe u Herceg-Novom pozvali su sanitetskog referenta da organizuje strogi nadzor nad lađama koje su stizale iz Albanije, i to zato što je u toj zemlji besnela zaraza.[93] Načelnik novske opštine Vaso Đurasović predložio je (7. novembra) mitropolitu da postavi Stefana Brankovića za upravnika Lazareta u Sutorini.[94] Dan kasnije mitropolit Petar poslao je jedno odeljenje Crnogoraca da ponovo opsednu Herceg-Novi i "Španjolu", koje su branioci ponovo poseli. Tada su se u Herceg-Novom i u celoj Boki vile tri savezničke zastave - ruska, austrijska i engleska, ali nije bilo crnogorske.[95] Civilna uprava sa načelnikom, kapetanom Vasom Đurasovićem, bila je procrnogorska.[96] Kada upravnik Lazareta nije hteo da preda dužnost novopostavljenom upravniku, Đurasović je zamolio mitropolita da naredi smenjenom upravniku da odstupi.[97] Đurasović je priznavao vlast Centralne komisije u Dobroti, te je njoj javio da Englezi žele da izvuku drvnu građu iz dve novske tvrđave koju su građu dovukli Francuzi za barake.[98]

Dvadesetoga decembra 1813. austrijski general Milutinović ušao je u Herceg-Novi, bez obzira na mitropolitova pisma.[99] Izgleda da je naišao na otpor življa, te se udaljio i 8. januara 1814. ponovo stigao u grad sa 213 vojnika rodom iz hrvatskih krajeva. Odmah su ponovo izmenjena pisma između generala i mitropolita Petra. Milutinović je protestvovao što je po mitropolitovu nalogu njegova ekspedicija zaustavljena na granici Boke, koju je imao da posedne u ime protivnapoleonovskih saveznika, on je uveravao da zaposedanje Boke od strane austrijske vojske ništa ne bi prejudiciralo u pogledu konačne sudbine pokrajine. Austrijska vojska je u Herceg-Novom ustanovila gvardie, ali je uvažen mitropolitov zahtev da se ne ulazi u novske tvrđave.[100]

Usled povećanog kretanja vojske i ljudi, robe i brodova, pojačana je u Herceg-Novom predostrožnost u pogledu zaraze, koja je (oko 1. januara 1814) harala u Gackom i Korjenićima.[101] Kapetan luke dobio je naređenje da pomnije prati sumnjivu robu iskrcanu u lazaretu.[102] Kontumacija je posebno izvođena prema plovnim objektima koji su dolazili iz Drača, za koje su zaduživani posebni stražari (gvardijani).[103] U Herceg-Novi stigao je i prvi brod iz Gruža, o čemu je morao biti obavešten mitropolit.[104]

Prilike u Herceg-Novom postale su stabilnije krajem januara. Od zastava jedino je tolerisana ruska. Neki manifest koji je objavljen i u Dalmaciji, Trstu i Italiji uznemirio je narod.[105] Lazaret je obavezno izdavao dozvole brodovima za isplovljavanje.[106] Dužnicima koji nisu namirili tuđa potraživanja određivan je pritvor.[107] Postavljeno je i pitanje isplate rata mitropolitove pozajmice od privatnika.[108]

Ekonomski odnosi počeli su pokazivati redovnije oblike i intenzitet. Izvesni zanati u Herceg-Novom proizvodili su izrađevine i za mitropolitov dvor, na primer svećari koji su slali sveće lojanice u Stanjeviće. Preko hercegnovskog pristaništa lađe su prevozile u Dubrovnik i ulje i aleksandrijski lan.[110] U kontumaciji se našlo i 13.731 libra suvog grožđa.[111]

General Milutinović je iz Herceg-Novog poslao u Trebinje četiri oficira, ali se razlozi misije nisu mogli u gradu saznati. Prvih nedelja februara u varoši je već bilo 300 austrijskih soldata, koje su Novljani morali hraniti.[112] Centralna komisija, vrhovni izvršni organ ujedinjenih pokrajina postavila je Stefana Zupkovića, bivšeg sudiju, za nadzornog organa na području Herceg-Novog i Rosa, on bi nadgledao javni red i mir, carinike i prodaju soli u Herceg-Novom.[113] Kao zastupnici Herceg-Novog u središnjim upravnim telima u Kotoru izabrani su gradski načelnik Vaso Đurasović i Trifun Bronza.[114] U prvoj polovini februara u novskom kraju vladala je neobična hladnoća, pa je u nekoj barci nađen i jedan smrznuti Peraštanin.[115]

Iz razloga koji nisu poznati, za novog upravnika Herceg-Novog mitropolit Petar Ioznačio je Stefana Zupkovića, no on je odbio da prihvati tu dužnost u zavičajnoj varoši.[116] Vladika je stalno oskudevao u novcu, te mu je Đorđe Vojnović bio garant pri pozajmicama. On mu je (23. februara) otvorio kredit na 400 talira, od novca koji mu je iz Petrograda preko Trsta stizao u Dubrovnik, Vojnović je otplaćivao i vladičine dugove kod grofa Burovića i drugih u Primorju. Kako se kuga proširila iz Mostara do manastira Duži kod Trebinja; Vojnović je tražio 30 Crnogoraca i kapetana Savu Stanojevića da kao straža sprečavaju promet preko turske granice.[117]

Hercegnovska opština je takođe slabo stajala u pogledu novca, a nove udružene vlasti su opštini nametnule isplatu 440 talira. Vaso Đurasović, koji je ostao na ranijoj dužnosti mada nije pripadao mitropolitovoj frakciji, jadao se da je tokom proteklih sedam godina Herceg-Novi najteže osetio posledice ratnih zbivanja - pljačke, paljevine, pustošenje polja. Po odlasku francuskog okupatora, teret odbrane naselja i utvrđenja pao je na opštinski trošak. Materijalne koristi od Lazareta i luke Rose išli su u javnu kasu nove državice. Herceg-Novi je morao štititi Boku od zaraze sa turskog područja te i na tom zaduženju je trošio. Stoga je bilo razloga da se grad oslobodi novog nameta, pa čak i da dobije novčanu pomoć.[118] Đurasović je predložio mitropolitu da se obznani dekret kojim će se u interesu javnog mira zabraniti presuđivanje u građanskim sporovima sa deliktima iz ranijeg vremena.[119]

Sredinom marta 1814. u Herceg-Novom je boravio ruski pukovnik Nikič. On je imao poslova sa generalom Milutinovićem i sa članovima Centralne komisije iz mesta. Ovi su mu dali reč da će ubuduće izvršavati njegove naloge i da će se kloniti svih spletki koje su ih u prošlosti ometale u radu. Reč je o dve koterije koje su se nadmetale. Nekako u to vreme mitropolit Petar je energičnim porukama uspeo da spreči unutrašnje razmirice dve udružene pokrajine i da osigura mir i bezbednost.[120]

U drugoj polovini marta 1814. novske tvrđave su bile bez straže, a opština nije mogla ništa preduzeti da austrijski vojnici ulaze u fortifikacije. General Milutinović je imao sastanak sa mitropolitom u Sutorini, kad je vladika pre toga dolazio u Herceg-Novi, ali su Austrijanci izmislili novu priču, verovatno da se narod opusti i raziđe, pa da onda ćesarovi soldati ovladaju u potpunosti i gradom i utvrđenjima. Narod je bio ogorčen i neobuzdan, jer nije imao hleba, i u takvim uslovima red ne bi uspostavilo ni 5000 vojnika.[121] U takvim okolnostima mir se mogao obezbediti ako bi došli Crnogorci uz preporuku mitropolita i pukovnika Nikića i hrana.[122]

Sredinom aprila Nikič je upozorio novsku opštinu da bude na oprezu prema ćesarovcima i da u slučaju potrebe pomogne zapovedniku tvrđave "Španjole", ruskom oficiru. Nikič je utvrdio da je u poslednje vreme bilo pokušaja da se unese nesloga i nametnu rđavi odnosi sa susednom Austrijom; vlasti i većina naroda su uspeli da prevladaju zlonamerne, te je uspostavljen poredak; Nikič je tvrdio da se više ne treba plašiti austrijske intervencije, iako su i dalje nužni budnost i strogo obavljanje dužnosti. Zapovedniku "Španjole" izdate su smernice. Nikič je ukazao na primer nekih malih opština u Boki, koje su se žrtvovale, ne pitajući za konačnu sudbinu, tim pre se to može očekivati od Herceg-Novog.[123]

U odgovoru na mitropolitovo pismo, general Milutinović je u podužem izlaganju (20. aprila) napomenuo da su izmišljene klevete da će pravoslavni podanici pod vlašću austrijskog cara nailaziti na teškoće u ispovedanju vere i biti zlostavljani. Te priče je Milutinović čuo i od grofa Đ. Vojnovića. Njemu nasuprot, načelnik novskog sreza Vaso Đurasović, inače jedan od mitropolitovih ljudi, rekao je da Bokelji nikad nisu bili tako srećni kao u vreme malobrojnih godina prve austrijske vladavine, kad je dosta urađeno za prosperitet naroda pa i za pomoć Crnogorcima u žitu.[124]

Rusko-mitropolitova frakcija istrajavala je u svojoj politici. Đorđe Vojnović poslao je vernog opštinskog kmeta i nekoliko Crnogoraca da uhode ćesarovu vojsku u Konavlima. Bokeljska vojska u Boki, bez hrane i troška, nije bila u stanju da obezbedi čuvanje pokrajinskih međa. Nikič, takođe bez novca, mislio je da se imenovanjem novih ljudi na čelne dužnosti može odnekud izvući neophodan novac. Vojnović je, pak, smatrao da sam Nikič treba da dođe u Herceg-Novi i obezbedi sredstva, jer on ima vlast. Za čuvanje granice 20. aprila stiglo je u Herceg-Novi 60 Grbljana.[125] U nedostatku finansija, Nikič je primao arbanaški kukuruz od nekih građana, izdajući priznanice na određene svote.[126] Herceg-Novi bio je i obaveštajno središte i za vesti sa drugih strana. Neki pomorci Grci iz Janjine izneli su da će Rusi, kad se vrate iz Francuske, zaratiti sa Turskom i da će Boku sa Crnom Gorom sastaviti sa Srbijom,[127] koja je već bila pokorena.

Krajem aprila i predstavnici vlasti u Herceg-Novom obavešteni su da Boka konačno potpada pod Habsburšku carevinu. Vaso Đurasović i četiri sudije (Antonije N. Zarević, (nepismeni) Sava Begović, Nikola Musić i Todor Gojković) protestovali su

kod mitropolita zato što je javljeno da je Boka dužna da prizna ćesarovo pokroviteljstvo. Austrijski general Tomašić je još 4. marta javio novskoj opštini da je pripala bečkom caru. Tada je Savo Plamenac bio delegat Herceg-Novog pri Centralnoj komisiji. Tomašić je dva puta slao vojsku pod generalom Milutinovićem na Boku, ali su opštine, pa i novska, ostale pod ruskim barjakom.[128]

Pukovnik Nikič slušao je ruske zapovesti, te je umesto 110 stražara u Herceg-Novom rasporedio samo 60, navodno zato što je svuda vladao red.[129]

U Herceg-Novom su se širile razne glasine. U poslednjoj nedelji maja forsirana je fama da je car Aleksandar nameran da uspostavi Mletačku Republiku sa njenom nekadašnjom teritorijom, pod upravom svoga brata.[130] U opštem bunilu javile su se i razmirice između Novljana i Rišnjana, pa su Rišnjani povukli svoje zavičajnike koji su živeli u Novom.[131] Kada je general Milutinović ušao u Novi, u mestu se nalazio pukovnik Nikič i nešto Crnogoraca. Okolna sela su se digla na oružje, ali iz Herceg-Novog nije pokazana nikakva inicijativa.[132] Zavladala je pax austriaca.

***

Pod turskom vlašću Herceg-Novi je bio pomorska baza i centar muslimanskog korsarstva u srednjem delu Jadrana. Mlečani su takođe u Novom obrazovali pomorski punkt za kontrolu ulcinjskih i arbanaških pirata. U doba Napoleonovih osvajačkih ratova, rivalske države su se protiv Francuza borile i na moru, postavljajući blokadu dovozu hrane, sirovina i Napoleonove vojske. Najpre su Francuzi posegli da se gusarstvom bore protiv britanske pomorske sile.[133] Francuski korsari lovili su u Jadranu i druge lađe, na primer đenovljanske i dubrovačke.[134] Francuski gusarski brod Luja Mareja uhvaćen je maja 1793, pa zapaljen (decembra 1797), i to u luci Rose, koja je bila zavisna od Herceg-Novog.

Godina 1806. bila je vrlo značajna za hajdučiju na Jadranu, koju su ratujuće države postupno manifestovale jedna prema drugoj. Tada je počela ruska okupacija Boke Kotorske, a sa njom i moderno bokeljsko korsarstvo. Tadašnja administracija je osnovala u Herceg-Novom stalan sud za podelu gusarskog plena. Predsednik mu je bio Đorđe Vojnović.[135] Već time je gusarstvo sa političko-državnom zadrškom legalizovano. Pored toga, takva pomorska delatnost trebalo je ne samo da naknadi gubitke pomoraca, nastale usled ratnih dejstava, nego i da suzbije francusko prisustvo u Jadranu, dakle i njihovog pomorstva i privrede. Hvatani su i dubrovački brodovi, jer su Rusi smatrali da su Dubrovčani, iako okupirani, prišli zavojevaču. Ruska uprava je svojim proglasom od 1. juna 1806. dala povlastice korsarima. Novljani i ostali Bokelji koji bi počeli da gusare mogli su da javno plene, kao kakva ratujuća strana, francusko-mletačke, dubrovačke i ostale lađe koje bi radile za Napoleonovu ratnu mašinu i privredu. Odredba o dubrovačkim plovnim objektima izdata je još 16. maja, dakle pre opšteg proglasa. Ruska komanda se plašila da Francuzi ne bi rekvirirali mnogobrojno dubrovačko brodovlje, pa ga i naoružali za svoje ciljeve.[136]

Iz godine 1807. postoji žalba patrona Ivana Vučetića sa Hvara protiv brodovlasnika Pavla Živkovića, koji je uhvatio njegovu braceru sa robom i odvukao je u novsku luku. Zaplena je obavljena 8. jula, dakle posle zaključenja Tilzitskog mirovnog ugovora, sud je osudio Živkovića da vrati lađicu sa tovarom i da naknadi troškove

koje je Vučetić imao u vezi s tim.[137] Gusarili su ne samo bokeljski Srbi, nego i Hrvati, odnosno ljudi sa italijanskim prezimenima.

Kad su se ruski brodovi povukli sa Jadrana, neki Bokelji u ruskoj korsarskoj službi prešli su u istoj funkciji pod britansku zastavu. Poznata su imena podvižnika ove vrste - Mihaila Vučetića, Božidara Cigovića i drugih.[138] Sredinom maja u Moluntu (severno od Herceg-Novog) zaplenjen je brigantin Miha Gojena, koji je zatim ekspedovan u Herceg-Novi, gde je Đ. Vojnović lađu oslobodio sužanjstva. Gusari pod ruskom zastavom zaplenili su i brigantin Nikole Bogdanovića i još jednu lađu Nikole Jugovića.[139]

Septembra 1807. Ivan Stalio iz hvarskog Starog Grada dobio je u Kotoru naknadu od 4100 florina za plovni objekat koji su u viškoj luci oteli Bogdan Ćipović i Đura Starčević iz Herceg-Novog. Gusari Đorđe Stojković i Marko Pjeska u društvu sa druga dva broda iz Herceg-Novog oteli su blizu Monte d’ Ezio in Rodi (Apulija) lađu Đorđa Makredinoa.[140]

Tako je grad Herceg-Novi, uz dosta ožiljaka, preturio preko glava svojih varošana teške, gladne i kužne godine Napoleonovog vremena.

Bogumil HRABAKSUMMARY

The author treated the events concerning Herceg Novi, important for trade with Herzegovina and Dubrovnik as well as maritime links, based on the published materials from the Archives of Kotor and Vienna. In that period the town witnessed four occupations: Austrian (1797-1805), Russian (1806-1807), French (1807-1813) and the second Austrian (from 18 on). Russian - French relations on the terrain caused numerous clashes and conflicts. There was a group of Russian supporters (Djordje Vojnovic) who cooperated with Petar I the Metropolitan Bishop of Cetinje, and another more locally oriented. There were several combats. When the Russians completely withdrew, the French took over the fortresses of Herceg Novi. Another period of intense activities started in 1813 when the French started withdrawing. The Russian organized the pirates of Herceg Novi against the French. Only the third Austrian attempt succeeded and after it the permanent Austrian rule began

FUSNOTE

1. Državni arhiv u Zadru, DT IX, N0 3348; I. Pederin, Mletačka uprava, privreda i politika u Dalmaciji (1409-1797), Dubrovnik 1990, 77.

2. M. Zloković, Jedan događaj u hercegnovskoj luci 17. jula 1797, Godišnjak Pomorskog muzeja u Kotoru II, 1959, 72.

3. D. Vuksan, Deset godina istorije Crne Gore (1794-1803), "Zapisi", knj. XXIII, Cetinje 1940. 11.

4. M. Savić, Naša industrija i zanati, III deo, Sarajevo 1923, 168.

5. P. Butorac, Boka Kotorska nakon pada Mletačke Republike do Bečkog kongresa (1797-1815), "Rad JAZU" 264, Zagreb 1938, 163-64.

6. Vl. Đorđević, Ispisi iz bečkih arhiva, Beograd 1913, 247-48.

7. D. Klen - M. Strčić, Pisma Petra I Petrovića Njegoša, Zagreb 1990, 43.

8. L. Tomanović, Događaji u Boki Kotorskoj od godine 1797. do 1814, Dubrovnik 1922, 41.

9. Vl. Đorđević, Crna Gora i Rusija (1784-1814), Beograd 1914, 149-50. - Đ. Vojnović je 1805. iz Dubrovnika jednim ruskim brodom otplovio na Krf a zatim u Rusiju sa srpskim nacionalnim planovima (Građa bečkih arhiva, priredio Sl. Gavrilović, Beograd 1985, 24-25 (29. avgusta 1805).

10. Francuska štampa o Prvom srpskom ustanku, priredio D. Janković, Beograd 1959.

11. Građa iz bečkih arhiva o Prvom srpskom ustanku (1804-1810), knj. I, Beograd 1949.

12. Građa bečkih arhiva I, 13, 22 (29. VIII 1805), 23-4.

13. Đ. Labović, Sveti Petar I Cetinjski, Beograd 1994, 151.

14. D. Lekić, Spoljna politika Petra I Petrovića Njegoša (1784-1830), Cetinje 1950, 181, 212.

15. St. M. Dimitrijević, Građa za srpsku istoriju, "Spomenik SKA" 53, 100.

16. J. Tošković, Odnosi između Bosne i Srbije 1805-6 i boj na Mišaru, Subotica 1927, 22.

17. D. Lekić, Spoljna politika, 211-12.

18. M. Vukićević, Karađorđe, knj. II, Beograd 1912, 368-69.

19. Mih. Gavrilović, Ispisi iz pariskih arhiva, Beograd 1904, 29.

20. P. Kovačević, Flota admirala Senjavina u našim vodama. Ruska uprava u Boki (od 28. januara do avgusta 1807. god.) "Boka" III, Herceg-Novi 1971, 62-63.

21. Isto, 63.

22. Isto, 63-4.

23. Spisi bečkih arhiva o Prvom srpskom ustanku, priredio A. Ivić, knj. IV, Subotica 1938, 267 (11. III 1806) (u daljem tekstu: SBA)

24. Isto, knj. III, Subotica 1937, 72.

25. Dubrovačka akta i povelje, sabrao J. Radonić, knj. V, Beograd 1951; 675 (10.IV 1806).

26. D. Vuksan, Petar I Petrović Njegoš i njegovo doba, Cetinje 1954, 153-54: J. Jovanović, Stvaranje crnogorske države i razvoj crnogorske nacionalnosti, Cetinje 1948, 176.

27. SBA III, 174 (14.VI 1806).

28. Isto, 174.

29. Isto, 173.

30. Isto, 239 (5. VII 1806), 231 (1. VII 1806), 285 (9. VIII 1806).

31. P. Kovačević, nav. delo, 73–4.

32. Pervoe serbskoe vosstanie 1804–1813 gg. i Rossiя, kn. I, Moskva 1980258, 306.

33. Mйmoires du Marйchal Marmont, duc de Raguse, de 1792–1832, T. III, Paris 18 57, 17–18, D. Lekić, Maršal Marmon i Crna Gora, „Istorijski zapisi“ br, 1/1962, 40–41.

34. J. Jovanović, Stvaranje, 178.

35. P. Kovačević, Flota, 74.

36. J. Jovanović, Stvaranje, 177.

37. D. Lekić, Spoljna politika, 210.

38. Isto, 209.

39. D. Vuksan, Petar I, 155.

40. Isto, 156.

41. D. Lekić, Maršal Marmon, 46.

42. D. Vuksan, Crna Gora u 1806, „Zapisi“, knj. XX, 205.

43. Mйmoires du Marйchal Marmont, t. III, 10–19.

44. D. Lekić, Spoljna politika, 212.

45. T. Erber, Storia della Dalmazia dal 1787 al 1814, parte seconda, Zara 1888, 59

46. SBA III, 526 (30. XII 1806).

47. Isto, IV, 154 i 124 (4. II i 3. I 1807).

48. D. Vuksan, Petar I, 159.

49. SBA IV, 179–80, Holjevac sa Tromeđe 13. II 1807.

50. Pervoe serbskoe vosstanie I, 323 (23. II 1807).

51. SBA, IV, 204 (24. II 1807), Holjevac sa Zrmanje.

52. Pervoe serbskoe vosstanie, kn. I, 327 (4. III 1807).

53. SBA IV 264, 267 (uhoda iz Travnika 11. III 1807).

54. Isto, 544 (14. V 1807).

55. T. Erber, Storia, II, 56.

56. SBA IV, 761 (7. VIII 1807).

57. L. Tomanović, nav. delo, 74; Ispisi iz pariskih arhiva, 228 (3. IX 1807).

58. Istorijski arhiv u Kotoru (=IAK) DEBOF I2, 8/2, 8/1, 16; IV, 69 (19. XI 1807).

59. IAK, DEBOF I, 3,4.

60. T. Erber, Storia, II, 56.

60 a. IAK, DEBOF IV, 39, 41, 41/4, 75 (19. XI 1807).

61. SBA, IV, 110, Holjevac sa Zrmanje 30. XII 1807.

62. Građa bečkih arhiva, knj. I, 295 (28. XII 1807), 392 (17. VII 1808).

63. SBA V, 94 (17. I 1808).

64. Isto, 250 i 267 (22. i 29. II 1808)

65. Isto, 867 i 868.

66. Isto, 855 (22. VII 1808).

67. J. Jovanović, Stvaranje, 238.

68. IAK, DEBOF VI, 46 (25. VII 1808).

69. IAK, DEBOF V, 116–6ґ.

70. Isto, 2 (31. XII 1808).

71. SBA V, 936, Holjevac sa Zrmanje 2. IX 1808.

72. IAK, DEBOF IX, 18–18ґ (1. IX 1808), 87 (3. IX 1808).

73. IAK, DEBOF VI, 258/1 (20. IX 1808).

74. Isto, 117–118/2.

75. Isto, 233–33/1 (23. IX 1808).

76. IAK, DEBOF V, 32/1 (5. IX 1807), 32 (31. XI 1807).

77. Pervoe serbskoe vosstanie, kn. I, 162, major Miletić 11. X 1808.

78. IAK, DEBOF VI, 190/4 (29. VI 1808).

79. IAK, DEBOF VI, 62–8 (16. II 1809).

80. SBA VI, 72 (16. II 1809).

81. D. Vuksan, Crna Gora 1809. i 1810. godine, „Zapisi“, XXII, decembar 1939,

324.

82. SBA IX, 218 (7. IV 1811).

83. Građa bečkih arhiva, knj. III, 287, 289, 300 (20. VII i 10. VIII 1812). - Prilikom rata u Rusiji Francuzi su u selu Slavkovu naišli na dve francuske odsečene glave (4. X 1812). To ih je podsetilo na „crnogorske varvare“, s kojima su ratovali u Dalmaciji i koji su zarobljenicima odrubljivali glavu (Pohod Napoleona v Rossiю v 1812. godu, Moskva s. a., 579.

84. SBA X, 19.

85. SBA XI, 153.

86. Ujedinjenje Crne Gore i Boke 1813–1814, (u daljem tekstu: UCRB), knj. I, 4.

87. Isto, II, 623.

88. Isto, 612–13.

89. Isto I, 16, 37–8, 61.

89 a. Isto, II, 614.

90. Isto, I, 119, 167–68.

91. Isto, II, 614.

92. D. Vuksan, Crna Gora 1813, „Zapisi“, knj. XX (1938), 130.

93. UCGB I, 107–08.

94. Isto, 131, 127.

95. Isto, 114–16. - Pregled vojnih operacija: D. Vuksan, Petar I, 205.

96. UCGB I, 126, 127, 160–1, 157–8.

97. Isto, 165–66 (12. XI 1813).

98. Isto, 166–67.

99. D. Vuksan, Petar I, 205.

100. UCGB I, 360, 360–69.

101. Isto, 229–30 (1. I 1814).

102. Isto, 355 (5. I 1814).

103. Isto, 384–5 i 385–6.

104. Isto, 389 (9. I 1814).

105. Isto, 420 (29. I 1810).

106. Isto, 415 (29. I 1814).

107. Isto, 336 (21. I 1814).

108. Isto, 447 (7. II 1814).

109. Isto, 160–1, 180 (12. XI 1813).

110. Isto, 448 (8. II 1814).

111. Isto, 276–77.

112. Isto, 448–9.

113. Isto, 462 (12. II 1814).

114. Isto, 466–67 (10. II 1814).

115. Isto, 484 (14. II 1814).

116. Isto, II, 19 (19. I 1814).

117. Isto, 28–30 (23. II 1814).

118. Isto, 462 i 496 (3. III 1814).

119. Isto, 89 i 573 (8. III 1814).

120. Isto, 123, 524–5, 520.

121. Isto, 141–42 (Đ. Vojnović mitropolitu 22. II 1814), 175–6 (3. IV 1814).

122. Isto, II, 166–67 (Đ. Vojnović 30. III 1814).

123. Isto, II, 220–21 i 556 (18. IV 1814).

124. Isto, 239–43 i 562–64 (20. IV 1814).

125. Isto, 243–44 (20. IV 1814).

126. Isto, 262–63 (25. IV 1814).

127. Isto, 261–2 (24. IV 1814).

128. Isto, 273–75 (2. V 1814).

129. Isto, 294 (9. V 1814).

130. Isto, 530–31 (27. V 1814).

131. Isto, 374–75 (5. VI 1814).

132. D. Vuksan, Drugi dolazak Austrijanaca u Boku i posljedice, „Zapisi“ XXIV, 13.

133. P. Butorac, nav. delo, „RAD JAZU“ 265, 202–3.

134. V. Ivančević, Đorđe Vojnović u Dubrovniku g. 1396, „Godišnjak Pomorskog muzeja u Kotoru“ VII (1958), 272–73.

135. S. Mijušković, Francusko proskribovanje..., „Godišnjak PMK“ III, 97.

136. Isto, 107; I. Zloković, Pomorstvo Boke za vreme ruske uprave (1806–1807), „Godišnjak PMK“ V (1950), 113, 123.

137. IAK, DEBOF III, 58–58/4 (16. X 1808).

138. S. Mijušković, nav. delo, 107, Zloković, Pomorstvo Boke. 123.

139. Državni arhiv u Dubrovniku, Div. for. CCHL, 196.ґ

140. IAK, DEBOF I, 22.

Dušan J. MartinovićAdmirali i generali Vojnovići u ruskoj vojsci

Ključne riječi: Marko Ivanović, Aleksandar Ivanović, admiral crnomorske flote, kontraadmiral crnomorske flote general kavaljerije, crnomorska flota

Opšte napomene

Vojnovići su veoma staro plemstvo čija genealogija seže u srednji vijek. Po porodičnoj tradiciji ova porodica potiče od Vojna, unuka Stevana Dečanskog, s grbom Nikole Altomanovića, kneza Užičkog, preuzetim iz dela Mavra Orbinija Il regno degli Slavi (štit s tri jednoglava orla, između kojih se nalazi uglasta pruga). U Boku Kotorsku doselili su se iz Hercegovine 1692. godine[1] da bi se zaštitili od turskog terora. Grb i plemstvo im je priznala Mletačka Republika poslije 1771, a 1815. godine Austrija – skupa sa ostalim dalmatinskim i bokeškim paraplemstvom. Priznavane su im razne titule: u srpskim zemljama bili su knezovi i serdari, u provincijama pod austrijskom jurisdikcijom – konte i kapetani, u Mađarskoj i ostalim evropskim zemljama nosili su rusku titulu grofova, po pretku Đorđu Vasiljevu (1760-1821).

Prvi pomorac iz porodice Vojnovića bio je Aleksandar Vojinov Vojnović, s Tople, 1754. godine patrun trabakule Sv. Nikola.[2] Vojnovići su pomorske djelatnosti razvili u drugoj polovini XVIII i istakli se prevashodno u ruskoj službi, gde su dostizali do najviših vojnih činova – admirala i generala.

Bilo je među Vojnovićima istaknutih književnika, pravnika, političara i diplomata. Đorđe-Đuro I. Vojnović (Herceg-Novi, 1833 - Zadar, 1895), bio je pravnik i političar (predsjednik Dalmatinskog sabora); Ivo Vojnović (Dubrovnik, 1857 - Beograd, 1929), dramaturg i poznati književnik (autor Dubrovačke trilogije); Konstantin Vojnović (Herceg-Novi, 1832 - Dubrovnik, 1903), pravnik i političar; dr Lujo Vojnović (Split, 1864 - Zagreb, 1951), pisac i diplomata (ministar crnogorske pravde i opunomoćeni poslanik Crne Gore u Vatikanu).

Nije na odmet podsjetiti na vezanost Vojnovića za Herceg-Novi. U porti manastira Savine se nalazi skromna grobnica s pločom na kojoj je uklesano: " Milom roditelju Jovanu Vojnoviću – potomku slavne srpske porodice Š...Ć sin Đorđe 1887" i do nje druga ploča sa epitafom: "Knez Đorđe Vojnović – Užički – na Krstov dan 1833 – umro 11. septembra 1895".1.Marko Ivanov[ič] Vojnović(Herceg-Novi, 1750 – Vitebsk, 1807) - admiral -

Iz porodice Vojnović, posebno mjesto kao vojskovođi pripada admiralu Marku Ivanovu Vojnoviću i njegovom rođaku Jovanu Vasiljevu Vojnoviću, ruskom kontraadmiralu, zatim Aleksandru Vasiljevu Vojnoviću, takođe ruskom generalu kavaljerije, potom Nikoli Vojnoviću, zapovjedniku rusko-turske eskadre, odjeljenja Ušakovljeva, koji se istakao u borbi protiv Francuza, od kojih je osvojio Ankonu, koju im je papa Pio VI bio ustupio odlukom mira u Tolentinu 1797. godine.

U ruskoj istoriografiji prilično je pisano o admiralu grofu Marku Vojnoviću. Posebno su iscrpne dvije studije o njemu: V. N. Mališeva, Адмирал граф Марко Иванович Войнович[3] i Al. Sk. (nerazriješeni inicijali): Экспедиция графа Войновича к восточному берегу Каспия 1781-1782. г.[4] Na osnovu ovih studija i drugih

pouzdanih podataka u mogućnosti smo da rekonstruišemo životopis ovog našeg istaknutog zemljaka, da osvijetlimo njegovu ličnost i ulogu u stvaranju ruske Crnomorske flote. Autori naznačenih studija o Marku Vojnoviću do stupanja u Rusku flotu 1770. godine ne daju nikakve biografske podatke, osim godine rođenja i isticanja da se od rane mladosti posvetio pomorstvu "u jednoj slovenskoj pokrajini na obali Jadranskog mora", što će reći u Boki Kotorskoj.

Marko Vojnović je rođen oko 1750. godine u porodici Ivana Vojnovića u Herceg-Novom, gde je proveo detinjstvo i ranu mladost, baveći se pomorstvom. Kada je Katarina II, nastavljajući delo Petra Velikog, počela obnavljati rusku flotu, i preduzimati intenzivnije pomorske akcije na svim morima koja su Turci držali i kontrolisali, dvadesetogodišnji Marko Vojnović se 1770. godine javlja kao dobrovoljac u eskadri viceadmirala Arfa. Kao vješt pomorac, već "u prvim mjesecima po stupanju u Rusku flotu zarobio je tri broda nakrcana turskom trgovinom i oružjem." Stoga lajtnant (poručnik) Vojnović postaje zapovjednik fregate "Slava", sa kojom se istakao u Prvoj arhipelaškoj ekspediciji (1769-1774) Baltičke flote u krstaričkim dejstvima u Egejskom moru i vodama Levanta. Ruska flota u ovim operacijama bila je podijeljena u tri eskadre. Prva eskadra, u kojoj je bio Marko Vojnović, sastojala se od 7 bojnih brodova, 18 fregata i 20 pomoćnih i transportnih brodova, pod komandom grofa Alekseja Grigorijeviča Orlova (1737-1808). Prilikom osvajanja odbrambenih bedema tvrđave luke Mitilene, Vojnović je 2. novembra 1771. prvi "sa Slavenima", tj Bokeljima, ušao u Admiralitet i istakao na jedan turski bojni brod rusku "carsku zastavu".

Po nalogu grofa Orlova, maja 1772. godine Marko Vojnović je sa svojom fregatom "Slava" zaplijenio više grčkih i turskih lađa sa krijumčarenom robom. U okršajima sa brodovima turske eskadre u vodama Dardanela i Egejskog mora te godine zapalio je 10 i zaplijenio tri broda, za šta je odlikovan Ordenom sv. Georgija (Đorđa) IV reda. Uz to, zaplijenio je i jedan engleski i dva grčka broda i oduzeo im krijumčareni espap.

I pored primirja sklopljenog 1772. godine po kojemu turska flota nije smjela izlaziti iz Dardanela, grof Orlov je predviđao da će Turci primirje prekršiti, što se i obistinilo. Turska vojna komanda je odlučila da izvrši prepad sa Ulcinjskom flotom. Mustafa-paša je pripremio Ulcinjsku flotu i jake desantne snage za napad na Auzu (Paros), s namjerom da uništi ovo jako rusko pomorsko uporište. Orlov je uputio dva Vojnovića, Ivana i Jovana, sa fregatama "Sv. Nikola" i "Slava" i štambekom "Zabijak" pod zapovjedništvom kapetana Kneževića, sa još dvije polake, u izviđanje prema obalama Moreje (Modoni, Koroni i Navarinu).

Ulcinjani su krstarili sa 7 fregata i 16 šambeka između ostrva S. Mauro i Paksos. Pokušali su Vojnovići da odvrate Ulcinjane od napada na rusku eskadru. Kada su, međutim, Ulcinjani ubrzo dobili pojačanje od 15 tuniških brodova, došlo je do žestokog okršaja 26. oktobra 1772. Pod komandom kapetana Konjajeva, pod neprekidnom vatrom topova sa Patraske tvrđave i obalske turske vojske, u odlučujućem okršaju 28. oktobra Turska flota je pretrpjela težak poraz. Zapaljeno im je 8 fregata i 8 štabeka. Od ulcinjskih brodova nije nijedan ostao. Bila je to poslije Česminske, najznačajnija pobjeda ruskih pomorskih snaga u Arhipelagu. I ovom prilikom istakao se Marko Vojnović sa svojom fregatom "Slava".

I tokom 1773. Marko Vojnović je učesnik sa svojom fregatom u svim važnijim okršajima na obalama Turske i Sirije (opsada i osvajanje Bejruta).

Nakon sklapanja mira s Turskom 1774. godine u Kučuk Kajnardžiju, i povratka Ruske flote u Kronštat, Marka Vojnovića je "sverusijski" car Petar Prvi proizveo u čin kapetan-komodora (kapetana korvete). Četiri godine docnije naimenovan je za zapovjednika Caričinog sopstvenog broda, koju je dužnost obavljao od 1778. do 1781. godine.

Tih godina se počela graditi u Kazanu flota za kaspijsku ekspediciju. Komandu nad ovom ekspedicijom očekivao je general-poručik Aleksandar Vasiljevič Suvorov (1729-1800), kasnije proslavljeni generalisimus, no odluka je pala na grofa Marka Vojnovića, koji je 11. juna 1781. stigao u Astrahan, po Potemkinovom naređenju, da preuzme komandu nad tamošnjom eskadrom, iako je to bilo opšte iznenađenje. Vojnović je krenuo iz Astrahana sa eskadrom (tri fregate, jedan bombarderski i dva manja broda sa 443 mornara i vojnika) ka istočnim obalama Kaspijskog jezera, sa ciljem da sagradi potrebne fortifikacije na ovoj obali i prokrči puteve ruskoj trgovini.

Ekspedicija je bila veoma zadovoljna onim što je tamo našla: divnu prirodu, pogodnu klimu, dovoljno pijaće vode, prostranu i zaštićenu luku. U zaleđu su ležali gradovi Astrabad i Sari.

Vojnović je vještim diplomatskim manevrisanjem koristio nesuglasice između raznih pretendenata na šahovski prijesto, kao i borbu za prevlast persijskih feudalaca. Novembra 1781. godine podigao je nad Zalivom bateriju sa 18 topova, kasarnu, bolnicu, magacine i nekoliko stambenih objekata. U Astrabadskom zalivu sagradio je pristanište, a poluostrvo na suprotnoj strani nazvao je Potemkinovim imenom.

Tamošnji namjesnik oblasti Muhamed-aga Han, sa sjedištem u Harbinu, naizgled je ljubazno primio Vojnovića i njegovu ekspediciju, ali ga je na jednoj gozbi priređenoj za njega i njegove oficire izdao Persijancima koji su ih zarobili s namjerom da ih likvidiraju i razruše novosagrađene fortifikacione objekte. Ruske posade su odbile persijanske navale, dok je Vojnović, koristeći se mitom i neslogom persijanskih poglavica, uspio da sa svojim oficirima pobjegne i spasi se persijanske odmazde.

Astrabadski poglavar Muhamed – Han, pokajavši se za svoj postupak prema Rusima, pokušao je da se izvini i Vojnoviću, a zatim je slao svoje izaslanike u Petrograd, u namjeri da se i tamo u ruskoj prestonici izvini, ali ih Carica nije primila.

Po naređenju Potemkinovom, sredinom 1782. godine Vojnović je sa svojom ekspedicijom napustio Astrabadski zaliv, s tim što je njegova eskadra provela dvije sedmice na ispitivanju kaspijskih obala i provjeravanju nautičkih karata. Krajem te godine vratili su se u Sankt-Peterburg, veoma lijepo primljen u ruskoj prijestonici.

Po povratku u Peterburg 1782. Marko Vojnović je unaprijeđen, a carica Katarina II podarila mu je dragocjeni prsten u znak zahvalnosti.

Sljedeće 1783. godine Krim je prisajedinjen Rusiji, pa je odlučeno da se osnuje Crnomorska flota. Marko Vojnović je postavljen za zapovjednika prvog crnomorskog broda "Slava Katarine", koji je tek bio sagrađen u brodogradilištu u Hersonu

(Hersonska gubernija). Od 1786, poslije smrti kontraadmirala Makenzija, Vojnović postaje komandant luke i flote u Sevastopolju. Godine 1787. unaprijeđen je u čin kontraadmirala.

Godine 1787. carica Katarina Druga (Velika), u društvu austrijskog cara Josipa Drugog, posjetila je Krim da vidi Potemkinovo delo. Projekat za njen doček uradio je Marko Vojnović. Carica je stigla u predgrađe Sevastopolja zvano Inkerman 22. maja, sa svojom sjajnom pratnjom. Na uzvišici iznad predgrađa bio je sagrađen privremeni dvor i pripremljen objed za caricu, njene goste i pratnju. Hroničar je, tim povodom, zabilježio:

"Kada su visoki gosti sjeli za sto, i muzika zasvirala, dignuta je zavjesa sa velikog balkona i, na očigled Carice i svih prisutnih, ukazao se veličanstven pogled na veliku Sevastopoljsku luku, u kojoj je blistala Crnomorska flota, koja se sastojala od: 3 bojna broda, 12 fregata, 20 malih lađa, 3 broda za bombardovanje i 2 brandera. Na signal kneza Potemkina, velika lađa "Slava Katarine" istakla je carsku zastavu. Sve lađe su je pozdravile sa po 11 hitaca, a sa komandnog broda odgovoreno je iz 7 topova".[5]

Kasnije je Carica izvršila smotru brodovlja u Sevastopoljskom pristaništu, a zatim na brodu "Slava Katarine" razgledala Sevastopolj i njegove luke. Nakon caričine posjete Krimu, Marko Vojnović je unaprijeđen u čin kontraadmirala.

Krimska posjeta je uznemirila Turke. Porta je ubrzo poslije toga uputila Rusiji notu kojom je zatražila povraćaj Krima. Pošto nota nije prihvaćena, Turci gađaju iz topova dva ruska broda, pa carica Katarina objavljuje rat sultanu 18. septembra 1887. godine, koji traje bezmalo pet godina.

U rusko-turskom ratu 1787-1791. Crnomorska eskadra na čelu s Markom Vojnovićem pobijedila je nadmoćniju tursku flotu. Tada je Crnomorska ratna flota imala dva bojna broda, 10 fregata i nekoliko manjih plovnih jedinica, dok se turska flota sastojala od 15 bojnih brodova, osam fregata i 20 manjih brodova U odlučujućoj i znamenitoj pomorskoj bici s Turcima 4. jula 1788. kod Fidonisa (Fidhonizi), nedaleko od Dunavskog ušća, Vojnovićeva eskadra slavila je pobjedu. I u žestokom okršaju kod Zmijskih ostrva u Crnom moru ponovo je zasjala zvijezda Vojnovićeva. I tada je razbio tursku flotu. Ove pobjede donijele su mu, kao priznanje, Orden sv. Georgija (Đorđa) III reda i Orden sv. Ane. Valja nam reći da su u ovom pobjedonosnom ratu Crnomorske ratne flote pod komandom kontraadmirala Marka Vojnovića bili Dimitrij Nikolaevič Senjavin (1763-1831) i Fjodor Fjodorovič Ušakov (1744-1817), kasniji proslavljeni ruski admirali.

Treba, međutim, istaći da bitka kod ostrva Fidonisi, ipak, nije bila odlučujuća u rusko-turskom ratu 1787-1791. Odlučujuće bitke bile su na kopnu: jednu je vodio general Rumjancev kod Galca, a drugu Suvorov kod Fokšanija i Rimnika.

Ubrzo nakon mira u Jašiu (početkom 1892), knez Potemkin gubi svoju naklonost prema Vojnoviću, smatrajući ga nedovoljno smjelim i preduzimljivim u komandovanju Crnomorskom flotom. Stoga je admiral Marko Vojnović smijenjen sa položaja komandanta Crnomorske flote, a zapovjedništvo flotom povjereno F. F. Ušakovu.

Po svom zahtjevu, Vojnović je otpušten iz ruske službe. Nezadovoljan se vratio u otadžbinu, gde je neko vrijeme boravio – do 1796. godine, kada je reaktiviran i postavljen za načelnika Brodogradilišta na Dnjepru. Godine 1797. proizveden je za viceadmirala i postavljen za člana Crnomorskog admiraliteta. Proizveden je za admirala – najviši čin u Ruskoj mornarici, 1801. godine. Nekoliko godina bio je upravnik Crnomorskog mornaričkog učilišta. Neko vrijeme bio je ruski poslanik u Persiji. Godine 1805. ponovo je podnio ostavku i pošao u penziju. Dvije godine docnije, 1807, umro je gotovo zaboravljen u Vitepsku, u današnjoj Bjelorusiji.

U novijoj ruskoj istoriografiji o Marku Vojnoviću prilično je pisano, ali nedovoljno korektno i afirmativno, na šta je prvi ukazao Novak R. Miljanić 1972. godine. Miljanić je pišući o najpoznatijim ruskim admiralima i generalima iz Boke Kotorske – Matiju Zmajeviću i Marku Vojnoviću - podrobno i kritički ukazao na pisanje dvojice ruskih istoriografa – Geoergija Štorma i akademika Evgenija Viktoroviča Tarlea.[6] Za prvog autora (Štorma) N. R. Miljanić kaže da je, budući previše ambicioznim nastojao da napiše romansiranu biografiju admirala Fjodora Fjodoroviča Ušakova, sačinio "konfuzno delo" naročito tamo gde je odstupio od istorijskih dokumenata i u onim poglavljima gde je htio da da umjetničku obradu. Naš kritičar posebno zamjera Štormu što mu je glavna tendencija bila "da Ušakova nekako uzvisi", mada je on, inače, bio čovjek "uzornog karaktera" i "visokih intelektualnih sposobnosti i znanja" - na račun dva kontraadmirala – jednog Rusa (grofa Nikolaja Semjonoviča Mordvinova) i našeg pomorca Marka Vojnovića. Raspravljajući međusobne odnose i rivalstvo Ušakova i Vojnovića, do trenutka kada prvi zamjenjuje drugoga na dužnosti komandanta Crnomorske flote, G. Štorm olako i proizvoljno, pa čak i klevetnički, iznosi neke pojedinosti na štetu ugleda proslavljenog komandanta Sevastopolja i Crnomorske flote Marka Vojnovića. I akademik E. V. Tarle u svojoj studiji Admiral Ušakov na Sredozemnom moru (1798-1800) daje nepovoljne ocjene o grofu Vojnoviću, ističući da se on pokazao u radu "nesposobnim i plašljivim starješinom" zbog čega je smijenjen i na njegovo mjesto postavljen Ušakov.[7] Ruski naučnik na više mjesta kontroverzno i pristrasno iznosi mišljenje o admiralu grofu Marku Vojnoviću, što se može konačno utvrditi na temelju ruskih istorijskih izvora.

Zaključujući ovu biografsku skicu o admiralu Marku Ivanovu (Ivanoviču) Vojnoviću, istaknutom bokeškom pomorcu u ruskoj službi, koji se kao vrsni stručnjak vinuo, poput Matije Zmajevića, u vrh ruske mornarice, organizovao prvu Crnomorsku flotu i postao njen utemeljivač i vrhovni zapovjedni, treba reći da je on, uprkos izvjesnim osporavanjima G. Štorma i E. V. Tarlea, zaorao duboku brazdu u istoriji pomorstva Rusije i upisao se zlatnim slovima u anale njene mornarice...

Tragali smo i za portretom proslavljenog ruskog admirala Marka Vojnovića, ali, na žalost, nije nam pošlo za rukom da njegov portret (sliku) pronađemo. U Odesi postoji Pomorski muzej, pa bi valjalo tamo potražiti Vojnovićev portret i utvrditi da li njegov portret tamo postoji.

O Vojnovićevoj ekspediciji po istočnoj obali Kaspijskog jezera (mora) postoji na ruskom jeziku divan opis, tj naučna rasprava obznanjena pod inicijalima AL.SK. , koju zbog njene interesantnosti za detaljnije izučavanje Marka Vojnovića donosimo, uz neka naša važnija objašnjenja.Ал. Ск.Экспедиция графа Войновича к восточному берегу Каспия 1781-1782. г.[8]

Osamdesetih godina XVIII vijeka Rusija je počela graditi u Kazanu flotu za kaspijsku ekspediciju. Iako je komandu nad ovom ekspedicijom očekivao general-poručik Aleksandar Vasiljevič Suvorov (1729-1800), kasnije proslavljeni generalisimus, odluka je pala na grofa Marka Vojnovića, koji je 11. juna 1781. stigao u Astrahan, po Potemkinovom naređenju, da preuzme komandu nad tamošnjom eskadrom. Vojnović je krenuo iz Astrahana sa eskadrom (tri fregate, jedan bombarderski i dva manja broda sa 443 mornara i vojnika) ka istočnim obalama Kaspijskog jezera, s ciljem da sagradi potrebne fortifikacije na ovoj obali i prokrči puteve ruskoj trgovini na istok.

Ekspedicija je bila veoma zadovoljna onim što je tamo našla: divnu prirodu, pogodnu klimu, dovoljno pijaće vode, prostranu i zaštićenu luku. U zaleđu su ležali gradovi Astrabad i Sari.

Vojnović je vještim diplomatskim manevrisanjem koristio nesuglasice između raznih pretendenata na šahovski prijesto, kao i borbu za prevlast persijskih feudalaca. Novembra 1781. godine podigao je nad Zalivom bateriju sa 18 topova, kasarnu, bolnicu, magacine, nekoliko stambenih objekata. U Astrabadskom zalivu sagradio je pristanište, a poluostrvo na suprotnoj strani nazvao je Potemkinovim imenom.

Tamošnji namjesnik oblasti Muhamed-aga Han, sa sjedištem u Harbinu, naizgled je ljubazno primio Vojnovića i njegovu ekspediciju, ali ga je na jednoj gozbi priređenoj za njega i njegove oficire izdao Persijancima, koji su ih zarobili s namjerom da ih likvidiraju i razruše novosagrađene fortifikacione objekte. Ruske posade su odbile persijanske navale, dok je Vojnović, koristeći se mitom i neslogom persijanskih poglavica, uspio da sa svojim oficirima pobjegne i skapula od persijanske odmazde.

Astrabadski poglavar Muhamed-aga Han pokajao se za svoj postupak prema Rusima, pokušao je da se izvini i grofu Vojnoviću ali mu ovaj izvinjenje nije prihvatio. Zatim je Muhamed-han slao svoje izaslanike u Petrograd, u namjeri da se izvini za svoj postupak, ali ih Carica nije primila.

Po naređenju Potemkinovom, sredinoma 1782. godine Vojnović je sa svojom ekspedicijom napustio Astrabadski zaliv, s tim što je njegova eskadra provela dvije sedmice na ispitivanju kaspijskih obala i provjeravanju vjerodostojnosti postojećih nautičkih karata. Krajem te godine Vojnovićeva ekspedicija se vratili u Sankt-Peterburg.

Эта экспедиция была предпринята в эпоху нашего величайшаго могущества на море – когда, в силу вооруженнаго нейтралитета, наши эскадры охраняли право торговли на Северном и Средиземном морях, деятельно созидался Черноморский флот, и готовилась обширная кругосветная экспедиция Муловскаго для утверждения господства на берегах Восточнаго океана. – Экспедиция графа Войновича не удалась; но тем не менее, предприятие это, по великости его начертания, весьма замечательно в истории нашего флота, особенно в истории собственно Каспийской флотилии, для которой оно было началом ея возрождения.

Восточный берег Каспийскаго моря, безплодный и пустой, только временно занимаемый кочующими по его обширным степям, полудикими Киргизами и

Туркменами, издавна привлекал внимание нашего правительства: через него пролегают дороги в баснословно-богатыя страны Средней Азии и от них в Индию и Китай – страны шелку, шалей, золота и драгоценных камней, какими всегда казались они. Еще за – долго до приобретения Казани и Астрахани, в половине XVI века, мы уже имели торговыя сношения с отдаленнейшими обитателями этого берега, Хивинцами и Бухарцами, приезжавшими к нам с их товарами; а с утверждения нашего в Астрахани (1557. г. ), стали сами посылать туда караваны, именно на Мангышлак и Тюк-караган. С целию прочно утвердиться на этом берегу, Петр Великий, в 1716/17. г., снарядил сюда огромную экспедицию, Бековича, которая не удалась однакоже, и укрепления, построенныя ею в Тюк-карагане и Красноводске, были оставлены. Торговля между тем продолжалась и предположения основать крепость на этом берегу время от времени возобновлялись: так, в 1741. и 1745 годах, были посылаемы офицеры для осмотра Мангышлака (пристань, лежащая восточнее Тюк-карагана, но часто с ними смешиваемая), и нашли что место то неспособно для крепости; потом, в 1763. году, с тою же целию, вновь был предпринят осмотр Мангышлака, и снаряженной для этого экспедиции, капитана Такмичева и майора Ладыженскаго, велено было – что и сделано – осмотреть не только эту пристань, но и весь восточный берег, до Огурчинскаго острова, а ежели тут не найдется удобной пристани, то обратиться к устью Эмбы, "чтобы ничего не пренебречь к привлечению сего торга в здешнюю сторону, современем великое возращение принести могущаго"; в 1775. г. был еще посылаем геодезист Васильев собственно для осмотра под крепость устья Эмбы. Крепость однакож не воздвигалась, главное потому кажется, что не находили для ней способнаго места, а может быть и потому, что побуждения были не очень сильны. С 1775. года, когда Американская война стала стеснять Английскую торговлю в Индии, заметно начала усиливаться наша торговля с нею через Бухару и Оренбург, а потому, натурально, пробудились давнишние замыслы на проложение кратчайшей дороги. За дело взялся Потемкин. В 1778. году деятельно началась постройка судов в Казани, и к лету 1780, как мы говорили (в нашей предшествующей статье), приведено в Астрахань 3 фрегата, 1 бомбардирский корабль и 5 ботов (при порте было только 2 бота); присланы из Петербурга команда и офицеры, и наконец, в июне следующаго года, явился сюда полномочный начальник готовившейся экспедиции, капитан 2 ранга граф Марко Иванович Войнович.

Граф М. И. Войнович, только что пожалованный в настоящий чин, поступил в нашу службу в 1770. году, в бытность нашего флота в Архипелаге. Родом Славянин, опытный моряк, ловкий, смелый и довольно образованный, командуя небольшим фрегатом Славою, он обратил на себя внимание, заслужил георгиевский крест, по возвращении флота поступил к Потемкину и имел счастие управлять собственною шлюпкою Императрицы. - В тайной инструкции, данной ему для настоящей экспедиции, было предписано основать укрепление на одном из островов у восточнаго берега Каспия – преимущественно разсчитывали на Огурчинский, который полагали способным для этого – и стараться о проложении торговых путей в Индию; притом велено всеми средствами покровительствовать нашей торговле на этом море, очень стесняемой Персиянами. Власть дана полная, и никому, кроме его, не была открыта цель экспедиции.

29. июня 1781. года, через восемнадцать дней по прибытии в Астрахань, граф Войнович отправился в море с 3 фрегатами, 1 бомбардирским кораблем и 2 ботами, имея команды, всего до 443 человек.[9] Из устья Волги вышли 8 июля и, сопровождаемые свежим попутным ветром, 13 подошли к остр. Жилому, против Апшеропскаго полуострова; здесь остановились на якоре, послали один бот в Баку, "для проведания тамошних обстоятельств", и между-тем делали съемку и промер вокруг острова. Через пять дней, 18 числа, послав возвратившийся из Баки бот в Энзели, пошли к восточному берегу Каспия, к остр. Огурчинскому и 21 стали у его юго-восточной оконечности. Увидев, что это песчаный, голый, безплодный и безводный остров, 23 числа Войнович снялся отсюда и пошел прямо в Астрабадский залив – в юговосточном углу Каспия – куда прибыл на третий день.

Астрабадский залив, о котором Войнович наслышался много хорошаго, и на который разсчитывал заранее, не обманул его. Обширный, глубокий и отвсюду закрытый, с юга он прилегает к цветущей равнине – подошве высоких гор – прорезанной светлыми ручейками, отененной густыми деревьями; климат – по крайней мере в продолжение целаго года стоянки здесь – был превосходнейший: здоровый, всегда теплый и никогда утомительно-жаркий; строевой лес, плодовыя деревья, богатыя поля, множество редких птиц, пастбища, давали все средства к продовольствию; вблизи несколько деревень; подалее развалины Шахских увеселительных дворцов, с великолепными садами; еще дале – в разныя стороны (в 40 и 90 верстах) – города Астрабад и Сари; пути отсюда в глубину Персии, в Индию и среднюю Азию способны и непродолжительны: до Бассоры полагали менее месяца караваннаго ходу, до Хивы 14 дней, до Бухары 18, в Индию, чрез Кандагар, 5 недель. - Оставалось только исходатайствовать позволение у Персиян утвердиться на их берегу, приобресть их доверенность, устроиться, и скликнуть купцов на новый выгодный путь – торговли. Обстоятельства были повидимому неблагоприятныя, ибо в Персии тогда происходили междоусобныя войны за наследство; однакоже, начало удалось как нельзя лучше: силнейший из воюющих ханов, владетель Мазандеранской и Гилянской провинций, вскоре потом овладевший и Казбином, Ага-Магомет-Хан, очень ласкаво отвечал на посланное от Войновича с офицером письмо, и охотно уступал любое место на берегу Астрабадскаго залива для строений, обещая даже помагать своими людьми и материялами; он сам изъяснял, какия предвидит выгоды для своей страны от учреждения здесь торгового пристанища. - Тотчас по получении такого ответа, в сентябре месяце, приступили к построению укрепления на берегу (в урочище Городовин, в 80 саженях от моря), для котораго свезли с фрегатов 18 шести-фунтовых пушек, сделали в нем, покаместь из тростника-казарму, госпиталь, амбар, несколько домиков и базар, а для причала судов пристань. Оставалось поднять флаг на построенном укреплении, на что ожидали разрешения высшей власти – у Потемкина был уже заготовлен и герб для новаго селения – но вдруг, неожиданно, все эти замыслы рушились. Прошло четыре месяца от прибытия сюда эскадры Войновича. Во все это время, отношения к местным жителям и властям, были самыя дружественныя; взаимныя посещения почти безпрестанныя; Войнович ласкал и щедро дарил гостеприимных хозяев. Между тем, Ага-Магомет-Хан замышлял измену. Вытесненный из Казбина, ослабленный в своих силах, он может-быть стал страшиться нашего соседства, и так по крайней мере сам он объяснял в последствии – научаемый своими

подчиненными, подозревавшими с нашей строны неприязненные замыслы – слухи об этом, по обыкновению, ходили самые нелепые отдал приказание захватить Войновича в плен и стараться принудить его снять укрепление. Удобный случай к этому вскоре представился: 15 декабря у Персиян был большой праздник, и – как это очень часто случалось – Войнович и его офицеры, были приглашены ими в гости; в этот раз Войнович поехал со всеми командирами судов и, вероятно по обыкновению, все совершенно безоружные. Ставка Персиян, была близка, верстах в четырех от нашего поселения. Встреченный с необыкновенным восторгом, видя множество вооруженаго народа и зверскую радость на лицах их, Войнович с самого приезда стал догадываться, что Персияне замышляют что-то недоброе, и, чтобы скорее разрешить сомнения, вскоре обявил, что ему нужно возвратиться домой. Тогда замысел обнаружился. Войнович и его свита были немедленно схвачены, связяны, брошены в тюрму, и там надели на них тяжелыя колодки. - "Сколько ни жалостно было состояние всех нас, пишет один из участников этого бедствия, лейтенант Радинг, и болезненно от крайняго мучения, однако состояние графа Войновича было действительно всех горестнее; ибо сверх равнаго с нами в телесной муке страдания, преимущественно терзался он признанием собственно себя самаго виною всему несчастному приключению, а наипаче рвался, воображая ту страшную разность, которую сделал он в участи своей чрез сие падение". - На другой день объявили ему требования хана, состоявшия в том, чтобы построенныя укрепления были немедленно срыты. Войнович колебался, а Персияне, между-тем, пытались силою овладеть укреплением, и захватили 50 человек нашей команды, бывшей в лесу для рубки дров. Не находя никаких средств к освобождению, зная безсилие оставшагося в крепости гарнизона – только 50 солдат, да судовыя команды и утешаясь еще тем, что укрепление на матером брегу поставлено им по собственному произволу – ибо ему было повелено избратъ для укрепления "один из островов" у восточнаго берега Каспия – Войнович наконец решился послать старшаго офицера, капитан-лейтенанта Баскакова, с повелением срыть укрепление и пушки превезти на фрегаты. Когда это было исполнено, пленные солдаты освобождены, а на офицерах только облегчены оковы, заменою тяжелых колодок цепями, и – это было на третий день плена – всех отвезли в город Сари, где тогда находился сам Ага-Магомет-Хан. Хан принял их очень ласкаво, извинился в насильственном с ними поступке, уверяя, что был принужден к этому своими подозрительными поддаными, обещал немедленное освобождение и даже предлагал новыя услуги. Прошли две мучительныя недели, а освобождения все не было. Между тем, пользуясь здесь свободою, пленные старались склонить на свою сторону сильнейших велемож, и ласкательством, подарками, обещаниями, наконец успели в этом: по их представлению, 2 января 1782 г., хан приказал отпустить Войновича и его свиту. Тут встретилось новое препятствие: сам хан уехал из города, а подозрительный народ, узнав о назначенном освобождении, окружил жилище пленников и грозился не выпустить их; к-счастию, один из преданных старшин, успел укрыть их в своем доме, дал лошадей и проводника, и тайком выпроводил из города. Быстро проскакали они девяносто верст, разделяющих город Сари от пристани, и радостно встретились со своими. - Войнович схватил горячку.

Не имея возможности уведомить правительство о своем приключении ранее весны, когда очищаются от льда устья Волги, Войнович отошел с его эскадрою

под северный берег залива, к острову Оретос (ныне соединившийся с песчаною косою, ограничивающею этот залив с севера; теперешний островок Ашур, тогда назывался Евгений), и стал ожидать, какия ему последуют повеления. Между-тем Ага-Магомет-Хан, раскаяваясь ли, что так дешево отпустил пленных, или, в самом деле одумавшись, что наша дружба ему полезнее вражды, снова стал ласкаться к Войновичу, даже предлагал ему попрежнему строить крепость на материке, и наконец снарядил посланника к нашему двору, с извинениями и обещаниями. - Войнович, сам собою уже не мог ни на что решиться и, получив повеления, 8 июля 1782. года, со всею эскадрою оставил Астрабадский залив. По пути в Астрахань он еще осмотрел Балханский залив; потом заходил в Баку, где вел переговоры с местным ханом об обезпечении нашего купечества; вышед отсюда 27 августа, 9 сентября пришел к устью Волги и 16 в Астрахань.

Войнович отсюда поехал в Петербург, был там хорошо принят, получил следующий чин и перстень, еще несколько лет считался начальником Каспиской флотилии, а в 1787 году, произведенный в контр-адмиралы, послан командовать эскадрою в Черном море.

Неудавшаяся экспедиция не возобновлялась, в начале и потому может быть, что все суда эскадры Войновича (через один год службы их и через четыре от постройки!) оказались сгнившими. По крайней мере Войнович, тотчас же по возвращении его в Астрахань, вероятно получив новыя приказания, хотел послать в Астрабад 2 фрегата и 2 бота, но, за неспособностию судов, не мог этого сделать, и едва могли снарядить туда один фрегат, с двумя ботами из остававшихся в Астрахани. Незнаем, с какою целию были посланы эти суда (под командою кап. лейт. Баскакова) и что они делали там; по журалам видно только, что в течение зимы, часто приезжали к ними Туркменские и Персидские старшины. Однакоже с этой поры на Каспийском море, при устье Волги, уже постоянно содержалась значительная эскадра "для покровительства нашей комерции и содержания в обузданности ханов, коих владения лежат на берегу Каспийскаго моря". (Инструкция князя Потемкина Главнокомандующему на Кавказе генералу графу Гудовигу). Одно из судов той эскадры, фрегат обыкновенно, и при нем бот, занимало постоянный пост в Асдтрабадском заливе.

Экспедиция Войновича стоила: постройкою судов 92, 934 руб., ежегодным содержанием 30, 040 руб., и экстренными расходами 14, 545 руб.

(Морской сборник, Том четвертый, Санктпетербург, 1850, стр. 227-236)Izvori i literatura o Marku Vojnoviću

1. АЛ. СК.: Экспедиция графа Войновича к восточному берегу Каспия. -Морской сборник издаваемый от Морскаго ученаго комитета. Том четвертый. За вторую половину 1850 года. Санкт-Петербург, 1850, стр. 227-236.

2. Архив С.-Петербурского филиала Института российской истории Российской академии наук.

3. БУТОРАЦ, Павао: Бока Которска након пада Млетачке Републике. - Рад ЈА, књ. 264, Загреб, 1938.

4. ВЕСЕЛЫЙ, Ф.: Очерк истории Морскаго кадетскаго корпуса с приложением Списка воспитаников, Санкт-Петербург, 1852.

U Spisku se nalaze i imena: M. Vojnovića (str. 24), Petra, Nikole i Stevana (Stjepana) Vukotića pod prezimenom Vučetića (str. 74. i 84).

5. ВИСКОВИЋ, Берислав: Војновић Марко (1750-1807). – У: Војна енциклопедија. Друго издање, 10. Београд, 1975, стр. 588. Потпис: Б. Вћ.

6. Войнович (Марко Иванович, граф). - У: Сборникь импера-торского русскаго историческаго общества, т. 60, Санкт-Петербург, 1887, стр. 109.

7. Войнович (Марко Иванович, граф). - У: Энциклопедический словарь, томь ВИ А, Санкт-Петербург, 1892, стр. 939.

8. Войнович, гр. Марк Иванович. - У: Энциклопедия военных и морских наук под редакцией Г. А. Леера, Санкт-Петербург, 1885, том 2, стр. 284.

9. Войнович Марко Иванович (1750-1807). - У: Большая советская энциклопедия. Третье издание, Москва, 1975, 5, стр. 289.

10. Войнович Марк Иванович (1750-1807). - У: Советская военная энциклопедия, Москва, 1976, стр. 315.

11. Войнович (Марко Иванович, граф). - У: Энциклопедический словарь Брокауз-Ефон, Биографии, Москва, 1993, стр. 236.

12. Войнович, гр. Марк Иванович. - У: Полководцы, военачальники и военние деятели России в "Военной энциклопедии" И. Д. Сытина, С. Петербург, 1995, стр. 279.

13.ВУКЧЕВИЋ, Гојко: Допринос бокељских помораца развоју руске ратне и трговачке флоте у XVIII и XIX вијеку, Подгорица, 1996.

O admiralu M. Vojnoviću / str. 26-35.

14. Гидрографические изследования восточного берега Каспийского моря.- Записки Гидрографического Департамента, 1843, Но 18, стр. 239-260.

Češće se pominje M. Vojnović

15. GOLOMBEK, J[osip]: Porodica jugoslovenskih Vojnovića. - Zapisi, Cetinje, 1932, knj. X, sv. 4, str. [200]-205; sv. 5, str. [257]-262.

16. ДОЦЕНКО, В. Д.: Войнович Марко Иванович 1750-1807. – У: Морской биогра- фический словарь, Санкт-Петербург, 1995, стр. 102.

17. Експедиция графа Войновича к восточному берегу Каспия (1781-1782). - Морской сборник, 1850, Но 9, стр. 227-236.

18. ZLOKOVIĆ, Ignjatije: Admiral Marko Vojnović. – Godišnjak Pomorskog muzeja u Kotoru, II, 1953, str. 15. Potpis: Ig. Zl.

19. ZLOKOVIĆ, Ignjatije: Admiral Marko Vojnović. – Godišnjak Pomorskog muzeja u Kotoru, IV, 1956, str. 81-93.

20. К. В-о: Войнович (Марко Иванович, граф). - У: Энциклопедический словаръ, том VI а, Санкт-Петербург, 1892, стр. 932.

21. КАБАНОВ, С. И.: Мы ушли непобежденными. Гангут, 1941. - Сборник воспоми-наний, Ленинград, 1974, стр. 343.

22. КРОТОВ, П. А.: Гангутская баталия 1714. года, Санкт-Петербург, 1996.

O Zmajeviću / str. 77-78, 137-140 i dr.

23. МАЛЫШЕВ В. Н.: Адмирал граф Марко Иванович Войнович. - У: Кавказцы или Подвиги и жизнь замечательных людей, действовавших на Кавказе. [Санкт-Петербург, 1858], стр. 1-26.

24. MARTINOVIĆ, Dušan: Crnogorci na čelu ruske vojske. – Pobjeda, LVIII/1997, br. 11354, 23. VII, str. 17; br. 11355, 24. VII, str. 15; br. 11356, 25. VII, str. 15; br. 11357, 26. VII, str. 13; br. 11358, 27. VII, str. 13; br. 11359, 28. VII, str. 14; br. 11360, 29. VII, str. 15; br. 11361, 30. VII, str. 13.

Dio feljtona i o Vojnoviću!

25. MARTINOVIĆ, Đorđe: Naši zemljaci ruski admirali. - Borba, Beograd, XX/1995, 232, 28. IX, 13; 232, 29. IX, 13; 234, 30. IX – 1. X, 29; 235, 2. X, 13; 236, 3. X, 15

26. Материалы для истории русского флота, Санкт-Петербург, 1867, Ч. 4, стр. 617.

27. MILJANIĆ, N[ovak]: Ruski admirali iz Boke Kotorske. – Godišnjak Pomorskog muzeja u Kotoru, 1972, str. 145-159.

28. NAKIĆENOVIĆ, Sava: O hercegnovskim Vojnovićima, Dubrovnik, 1910, 105 str.

29. NAKIĆENOVIĆ, Sava: Boka, antropogeografska studija, Beograd, 1918, str. 435-436.

30. О дворянстве Войновичей (1856-1891. гг. ). - Русский государствений исторический архив, Санкт-Петербург, Фонд 1343, Оп. 18, док. 3228: 1. Виленская губерния, в которой жили Войновичи - Ф. 1343, оп. 18, д. 3328; Харковская губерния – Ф. 1343, оп. 18, д. 3330 а (1828 г. ); Ковенская губерния – Ф. 1343, оп. 18, д. 3330 б (1891. г. ); Ковенская губерния – Ф. 1343, оп. 18, д. 3330 в (1856. г. ).

31. Общий морской список. Часть 3. Санкт-Петербург, 1890. О адмиралу М. Војновићу / стр. 315-317.

32. Первые сражения русскаго черноморскаго корабельного флота. (Под начальством графа Войновича с турецким флотом 3 июля 1788 года, у косы Тендры). - Морской сборник, 1855, Но 4, стр. 150-152.

33. PERIĆ, Jelka: Vojnovići. - U: Pomorska enciklopedija, 8, Zagreb, MCMLXIV, str. 150.

34. PLENČA, Dušan: Obezvrijeđene zasluge admirala Vojnovića od strane sovjetskih istoričara. – Jugoslovenski mornar, 1952, br. 4 i 5, str.

35. PRELOG, Milan: Vojnović Marko, grof. - U: Narodna enciklopedija Srba, Hrvata i Slovenaca, I knjiga, Zagreb, Šb. gĆ, str. 403-404. Potpis: M. P-g

36. СОКОЛОВ, А.: Заметки о Каспийском море. - Записки Гидрографического Департамента, 1847, Но 5, стр. 168-189

Publikovana karta koju je sastavio Marko Vojnović.

37. СОКОЛОВ, А.: Изменение уровня Каспийского моря. - Записки Гидрографического Департамента, 1848, Но 6, стр. 1-54.

Često se pominje i M. Vojnović.

38. СОКОЛОВ, А.: История Архипелагской кампании 1769-1774 г. г. - Записка Гидрографического Департамента, 1849, Но 7, стр. 230-401.

Na više mjesta o M. Vojnoviću.

39. СОКОЛОВ, А.: Экспедиция графа Войновича к восточному берегу Каспия. - У: Морской сборник, том 4, Санкт-Петербург, 1850, стр. 227-236.

40. ТАРЛЕ, Евгений Викторович: Адмирал Ушаков. - У: Сочинения, Москва, Академия наук СССР, 1958, том X, стр. 93-229.

41. ŠEROVIĆ, Petar: Podaci o učešću Vojnovića u bici kod Česme 1770. - Godišnjak Pomorskom muzeja u Kotoru, IX/1960, str. 233-235.

42. ŠTEJN, Sergej: Rodbinske veze Puškin s Jugoslovenima. - Politika, Beograd, XXIX/1932, 17. VIII, str. 7-8.

43. ŠTORM, Georgij: Admiral Ušakov / s ruskog Ljubomir Jesih, Zagreb, 1948, 379 str.2.Jovan V. Vojnović- kontra-admiral -

Porodica Vojnović doselila se iz Hercegovine u Herceg-Novi 1692. godine poslije oslobodilačkih borbi s Turcima 1689-1692. Tada je Herceg-Novi pripao Mletačkoj Republici koja je Vojnovićima, koji su mletačkim vlastima 1771. godine podnijeli svoje rodoslovlje, priznala niz titula: knezovi, serdari, koluneli i pomorski kapetani; zatim, neki su postali grofovi i ruski admirali. Godine 1815. Austrija im je priznala grb i plemstvo.

Od kraja XVII do XIX vijeka hercegnovski Vojnovići "moćniji brojem članova nego imanjem" emigrirali su u Austriju, Italiju, Mađarsku i Rusiju gde su najviše uspjeli. U drugoj polovini XVIII stoljeća, u vrijeme imperatorke Katarine II i ruskog pohoda na Mediteran – s mletačkih brodova nekolicina su prešli na ruske brodove i kasnije postali grofovi i ruski admirali. Najpoznatiji je, svakako, bio admiral grof Marko I. Vojnović (1732-1807), koji se proslavio kao osnivač Crnomorske flote i koji je svoje goleme posjede na Krimu ostavio "svim pravoslavnim Vojnovićima". To njegovo zavještanje pogodilo je pokatoličene Vojnoviće* – Kosta i njegovog sina Luja, osnivača hrvatskog realizma, koji su uzaludno tražili nasljedstvo preko ruske ambasade u Beču...

Pored grofa Marka Vojinovića, ruskog admirala, bilo je još nekoliko visokih vojnih starješina iz roda Vojnovića: major i grof Đorđe Vasiljev (1760-1821) i dva njegova brata – grof admiral Jovan i grof Aleksandar Vojnović, general kavalerije...

O učešću bokeških pomoraca u rusko-turskom ratu 1768-1774. godine na maloazijskoj obali u Sredozemlju pod komandom admirala grofa A. G. Orlova, među kojima je bilo i Vojnovića u pomorskoj bici kod ostrva Hiosa u luci Česme, u jednom prilogu književnika Božidara Kovačevića navodi se "plaketa", štampana u Firenci 1774. godine, a posvećena pobjedi kod Česme i ruskom admiralu Alekseju Orlovu, koji je po toj bici dobio ime A. Orlov-Česmenski. Na XV stranici ove knjižice, obznanjene pod naslovom: "AL FORTISSIMO, E VALOPOSISSIMO UOMO /IL CONTE/ AEESSIO D’ORLOW /PLENIPOTENZIARIO PER S. M. IMPERIALE /CATERINA II. / SOVRANA DI TUTTE LE RUSSIE /SUPREMO GENERAL COMANDANTE/ DELLE DE LEI ARMATE/ SI DI TERRA, CHE DI MARE /NELL’ARCIPELAGO/ E DI VARJ ODINI CAVALIERE/&C. &C. &C. /FIRENZE MDCCLXXIV. / NELLA STAMPERIA DI GIO. BATISTA STECCHI, E ANTON GIUSEPPE PAGANI. /CON LICENZA DE’ SUPERIORI, opisano je junaštvo hercegnovskih Vojnovića, posebno Jovana Vasiljeva Vojnovića.

B. Kovačević drži da je autor ove brošure neki Grk ili Albanac grčke kulture iz Epira ili Srbin iz Mletačke Albanije tj. Boke Kotorske, jer se tako nekako naziva pjesnik "epinikiona", trijumfalne himne o pobjedi, koja ispunjava ovu knjižicu. U stvari, riječ je o poemi propraćenoj proznim bilješkama među kojima je i ova o Vojnovićima, koja u prevodu književnika B. Kovačevića sa italijanskog glasi:

"Knez Jovan Vojnović, ilirski plemić rođenjem iz Boke Kotorske, major prve klase u carskoj vojsci, vitez Ordena Svetoga Đorđa, kao i njegov bratučed knez Marko, zapovjednik fregate Svetoga Nikole i jedne grčko-ruske eskadre u drugom pohodu na Soriju, u krvavom napadu i zauzeću Barutija (Bejruta – D. M.). Veoma se proslavio raznim drugim misijama koje mu je s uspjehom određivao vrhovni general knez Orlov; bio je među prvima koji su razvili carsku zastavu na turskim lađama u mitilenskom arsenalu prilikom onog teškog napada, a bio je isto tako i glavni pokretač

one onoliko slavne bitke kod Patrasa, u kojoj su spaljene ili razorene mnogobrojne drske eskadre (galije – D. M. ) Ulcinjana godine 1772; izvanredan uspjeh imao je i u poslanstvima od najvećeg značaja kod Ali-Beja, Daher-Omara i kod kapidžibaše u vrijeme primirja. Za vrijeme krvave opsade Barutija izgubio je svog mladog bratučeda kneza Jova Vojnovića od svih ožaljenoga".[10]

Prema navedenom italijanskom izvoru, vidi se da se grof Jovan V. Vojnović veoma istakao kao major I klase u eskadri admirala Alekseja Orlova koja je krstarila po Sredozemnom moru[11] i imala više borbenih okršaja sa turskim ratnim i ulcinjskim gusarskim brodovima. Jovan V. Vojnović se istakao hrabrošću na više mjesta, posebno kod Bejruta i Patrasa, zbog čega ga je ruska carica odlikovala Ordenom sv. Georgija IV stepena. Uz to, o grofu Jovanu Vojnoviću znamo da je bio od 1779. do 1788. godine ruski generalni konzul u Grčkom arhipelagu...[12]

Konta Jovana Vojnovića spominje i vanredni providur Daniel Barbaro u jednom povjerljivom pismu, datiranom u Kotoru 6. septembra 1782, hercegnovskom providuru Đanbatisti Korneru, u kojemu ga upozorava da bude oprezan prema Vojnoviću "ruskom potpukovniku u Arhipelagu, koji je ukrcan sa svojom pratnjom na tartani Franćeska di Papa Teokani iz Idre (sic!) i dolazi iz Trsta".[13]

Prema podacima Toma K. Popovića, Jovan Vojnović je umro kao kontraadmiral na Kaspijskom moru.[14]

Eto, samo toliko šturih podataka navodimo o Jovanu Vojnoviću, a o njegovom mlađem bratu Aleksandru, ruskom generalu i grofu – ni toliko! Treba nam, međutim, reći da se obojica, sa spomenutim titulama, nalaze u genealoškom stablu Vojnovića i Serragli-ja, koje je – uz pomoć Ksenije Vojnović, Lujove kćeri, objavio Darko Suvin u članku "Uz genealogiju Iva Vojnovića",15 koju donosimo u prilogu. U Ruskom državnom istorijskom arhivu u Sankt-Peterburg nalazi se, međutim, jedna uprošćenija rodoslovna šema familije Vojnović, svakako one u Rusiji, koju donosimo u poglavlju "Tragom arhivskih dokumenata". Ovu šemu je kao dokaz o plemićkom porijeklu priložio svojoj molbi, upućenoj ruskom Senatu, Aleksandar Osipov Vojnović 14. decembra 1845, i ona se razlikuje po nekim imenima u pojedinim generacijama.

3.Aleksandar V. Vojnović-general kavaljerije -

Grof Aleksandar Vojnović bio je ruski general kavalerije. To je rođeni brat Jovanov. Na žalost, u objavljenoj literaturi nijesmo naišli na podatke iz njegovog životopisa. Bio je patrun broda "Sveti Nikola". General Aleksandar Vojnović je unesen u shemu porodice Vojnović. I to je sve što znamo o njemu.

Na kraju dajemo faksimile grbova porodice Vojnović i nekoliko autentičnih dokumenata pohranjenih u Državnom istorijskom arhivu Rusije u Sankt-Peterburgu

U Ruskom istorijskom arhivu u Petrogradu nalazi se nekoliko zanimljivih arhivskih dokumenata o Vojnovićima, i to:

Ad 1) Rodoslovno stablo Vojnovića koje donosimo u prilogu počinje 1536. godine (ono se bitno razlikuje od Genealoškog stabla Vojnovića i Serragli-ja koje je svojedobno uradio Darko Savin uz pomoć kćerke Luja Vojnovića Ksenije);

Ad 2. ) Podnesak Aleksandra Osipova Vojnovića, datiran 14. decembra 1845, kojim traži potvrdu svog plemstva;

Ad 3) Zvanična potvrda od 9. januara 1846. godine iz koje se vidi da se rod Vojnovića u Rusiji od 1838. godine vodi kao plemstvo.

Fusnote

1 S. Nakićenović, O hercegnovskim Vojnovićima, Dubrovnik, 1910, str. 13, 61.

2 Petar D. Šerović, Nekoliko podataka o pomorstvu Opštine hercegnovske - Godišnjak Pomorskog muzeja u Kotoru, II, 1953, str. 49 i 51.

3 Б. Н. Малышев, Кавказцы или Подвиги и жизнь замечательных людей, действоваших на Кавказе, Санкт-Петербург 1858.

4 Морской сборник, издаваемый от Морскаго ученаго комитета, Том четвертый, за вторую половину 1850 года. -Санкт-Петербург, 1850, стр. 227-236.

5 Кавкасцы или Подвиги и жизнь замечательных людей, действовавших в Кавказе, Спб, 1858, стр. 35-36.

6 Up. N. R. Miljanić, Ruski admirali iz Boke Kotorske. -Godišnjak Pomorskog muzeja ju Kotoru, XX, Kotor, 1972, str. 150-158.

7 Сочинения, том X, Академия наук СССР, Москва, 1958, стр. 101.

8 Продолжение статей, посвященных истории Астраханскаго порта и Каспийской флотилии, напечатанных в Морск. Сборн. 1849. г., Но Но 1, 2 и 7. - Источниками для настоящей статьи служили разныя дела, касающияся настоящаго предмета, в главном морском архиве, и следующие два, напечатанные документа: “Исторический журнал" Таблица, изданный в 1809. г., и “Выписка из журнала" одного из участников экспедиции, кап. лей. Радинга, помещенная в журн. Мин. Вн. Дела 1839. г., Но 7.

9 Размерение и вооружение судов следующее: фрегаты (называвшиеся по нумерам, 1, 2 и 3), длиною 98 ф., шириною 26, с углублением в грузу и отстоянием портов от воды следующими:

Углубление

Отст. портов

1-й – 8 ф. 8 д. и 9 ф. 2 д. 4 ф.

2-й – 9 —и 9 – 2 — 3 – 11 1/2

3-й – 8 – 8 и 8 –10 — 4 —

Водоизмещение по 77 ластове. На каждом по 20 пуш. 6-фунтовых. -Корабль (без имени) дл. 95 ф., шир. 27 ф., угл. 11 ф., с 10 пушками, 2 двух-пудовыми мортирами и 2 одно-пудовыми гаубицами. -Боты, дл. 66 ф., шир 18 Ѕ, угл. 7 Ѕ, имели по 12 трех-фунтовых пушек.

Из сделаннаго потом протеста Войновичем видно, что 1) все эти суда были построены из гнилаго лесу, отчего скоро и сгнили; 2) подняли только одну третью часть назначеннаго по вычислению груза; 3) чрезвычайно тесны в палубе, загроможденной баттереею, каютаами, камбузом, шпилем и клюз-баком; 4) порта очень низки, так-что нельзя поднимать их даже в тихий брасельный ветер, и ежели б, говорит он, не поставил на верхнюю палубу 4 Ѕ фунтовых фалкконетов, то нечем бы было и сигналы делать; 5) что по то же причине на двух фрегтах, шпигаты для стска воды сделаны только в клюз-бак – и то была новая причина к скорейшему гниению их; 6) что для меншаго углубления с фрегатов сняты фалшкили; и, наконец, 7) что они имеют дифферент на нос, и кормы их так неуклюжи, что подобныя он видал только у Турок.

Оскорбленная этими протестами, поданными на имя вице-президента Адм. Колегиии, Киолегия отвечала с сарказмами; Войновичем возражал. С обих сторон делались странные промахи против морскаго искусства: напр.., Колегия советовала, для шпигатов “сделать скважины изнутри, для прохождения воды между обшивками, ко льялу" - веернейшее средство для сгноения судов. Войнович, на данный ему совет перенести шпиль и клюз-бак на верхнюю палубу, отвечал, что эта палуба очень тонка, так-что из не выдергиваются рымы, и потому не выдержить новых тягостей – как будто крепления утверждаются в палубу, а не в бимсы. На предложение Войновича снять верхнюю палубу – т. е. сделать баттарею открытою – и замечение, что он видел в Средиземном море фрегат безпалубным – т. е. без верхней палубы – Колегия отвечала, что палубное судно не может быт безпалубным – игра слов;на представление, что фрегаты не подняли назначеннаго им груза, отвечала, что “судно не может не поднят своего груза, если он правильно вычеслен;" на предложение, вместо неудобных бомбардирских кораблей, строить суда по образцу французских галтьот-а-бомб, замечено, что “гальот-а-бомб то же значит (т. е. буквально), что у нас бомбардирскиљ кораблм", и проч. Вся эта переписка, все эти отношения Войновича – человека, протежируемаго свыше – к самостоятелной и упрямой Коллеги, очень замечательнимы.

* Potonji Vojnović koji je živio i umro u Herceg-Novom bio je Đorđe Vojnović (1833-1895), načelnik Opštine (1863-1877), narodni poslanik Boke i predsjednik Dalmatinskog sabora u Zadru. Kao narodni poslanik borio se protiv austrijske politike koja je hotimično zanemarivala bokeljsko pomorstvo, koje je bilo i glavno zanimanje njegovih slavnih predaka. Đorđev sin Jovan imao je dva sina: Kostu i Đura, koji su

bili kršteni u manastiru Savini kod Herceg-Novog, ali ih je docnije njihova baba Angeli-Radovani prekrstila u katoličku vjeru. Kosta je imao dva sina – Iva i Luja, koji su živjeli u Dubrovniku i Zagrebu i postali poznati pisci i književnici. Dr Lujo Vojnović bio je i ministar crnogorske pravde na Cetinju.

10 Božidar Kovačević, Nekoliko priloga bibliografiji: Jedna stara i retka knjiga o našem učešću u pomorskoj bitki kod Česme. - Bibliotekar, Beograd, 1954, br. 3, str. 157-158.

11 Petar D. Šerović, Nekoliko mletačkih dokumenata iz Državnog arhiva u Herceg-Novom iz XVII i XVIII vijeka. – Istorijski zapisi, XIII/1960, knj. XVII, sv. 2, str. 313-314.

10 Božidar Kovačević, Nekoliko priloga bibliografiji: Jedna stara i retka knjiga o našem učešću u pomorskoj bitki kod Česme. - Bibliotekar, Beograd, 1954, br. 3, str. 157-158.

11 Petar D. Šerović, Nekoliko mletačkih dokumenata iz Državnog arhiva u Herceg-Novom iz XVII i XVIII vijeka. – Istorijski zapisi, XIII/1960, knj. XVII, sv. 2, str. 313-314.

12 T. K. Popović, Herceg-Novi, Dubrovnik, 1924, str. 153.

13 Tomo K. Popović, Hercegnovi - istorijske bilješke, knjiga prva 1382-1797. – Dubrovnik, 1924, str. 153; isti: Herceg novi. Istorijske bilješke, knjiga prva 1382-1797. –Herceg-Novi, 1982 (Fototipsko izdanje).

14 P. D. Šerović, op. cit.

15 Forum, XIX/1970, knj. XX, sv. 10-11, str. [818]-832. (Up. i Mirko Žeželj: Gospodar Ivo, Zagreb, 1977, str. 9. )Dr Dušan J. MartinovićSummary

The Vojnovićs are old nobility whose genealogy is dating to the Middle Ages. According to family tradition they are descended from Stevan Dečanski, bearing the coat-of-arms of Nikola Altomanović. Their coat-of-arms and nobility were confirmed by the Venetian Republic in 1771, and by Austria in 1885. They were entitled to various nobility titles: in Serbian lands they were princes and sirdars; in Austro-Hungarian counts and captains; in Hungary they had the title of counts.

The Vojnovićs developed the maritime skills in the second half of the eighteenth century. They specially excelled in Russian service, advancing to the highest ranks – admirals and generals. A special place is taken by the army leader Marko Ivanov Vojnović (Herceg Novi 1750 – Vitebsk 1806). There is a considerable comprehensive literature on him in the Russian military historiography, which enables a fairly easy reconstruction of his biography. At the age of twenty he joined the Russian fleet as volunteer in 1770 under the command of vice-admiral Arf. He got the rank of lieutenant and was in command of the frigate "Slava", with which he distinguished himself in the first Archipelago Expedition (1769 – 1774) of the Baltic Flotilla in the

cruising actions in the Aegean and in the Levantine Seas. At the order of count Orlov he captured several Greek and English vessels and took their smuggled commodities. He was conferred St George’s Decoration of the 4th degree.

When after the treaty of Kucuk – Kajnardzi (1774) Russia started building the fleet for Caspian expedition , Marko Vojnović was assigned that responsible task. And when it decided to establish the Black Sea Fleet in 1783, Marko Vojnović was appointed the first master of the vessel "Slava Katarina". In 1776 he was appointed commander of the port and fleet of Sebastopol and the following year (1777) he was promoted to the rank of rear admiral. In the Russian – Turkish war of 1787 – 1791 the Black Sea Fleet with Marko Vojnović at head defeated the more powerful Tukish fleet. It achieved splendid victory off Phidonis, near the Snake Islands and other places. These victories brought him high decorations: St. George’s Decoration of the 3rd degree and St Anne’s Decoration.

M. Vojnović was for several years retired and till 1796 stayed in his native country, but was then reactivated and appointed head of the Shipyard on the Dnieper. In 1797 he was promoted to vice-admiral and appointed member of the Black Sea Admiralty. In 1801 he was promoted to admiral. He died on 11th November 1806 and was buried in Vitebsk.

Besides the count Marko Vojnović, the admiral of the Russian Fleet, there were two other military officers with high rank in the Russian Army: rear admiral Jovan and his brother Aleksandar, a general. There is some information about Jovan, but very little about Aleksandar. Jovan distinguished himself as a major in the battle off Cesma, near the island of Hyos, under the command of admiral Aleksej Orlov and conferred St George’s Decoration of the 4th degree. Jovan’s younger brother Aleksandar was the patron of the vessel "St Nikola". He was a cavalry general, unfortunately we do not know anything more about his personal data, except for these few.

Milorad DerićTajna Kosovskog boja

Prije šeststotinak i više godina, odigra se bitka na Polju Kosovu, a do današnjih dana ne odgovorismo: ko pobijedi, a ko izgubi bitku? Da li je uopšte moguće da dvije sukobljene vojske budu obje i gubitnici i pobjednici? Da li je moguće, da u jednom te istom boju poginu oba cara, da obje vojske budu poražene i u isto vrijeme obje budu pobjednice?!

Ta i mnoge druge dileme ispriječile su se pred piscem ovog teksta, u pokušaju da odgovori na postavljeno pitanje.

Odgovor se sam nameće: to se nije moglo desiti samo u jednom boju – jednoj bici?! Mora da su postojala dva boja – dvije bitke, sa različitom ratnom srećom. Kako i kada?

Zna se da je sukob počeo u jutarnjim satima 28. juna 1389. godine, da je bitka završena u poslijepodnevnim satima, da tog jutra poginu “turski car Murate”. Raspori ga jatagan srpskog viteza “od učkura do grla bijela”.

Nije mogao proći kroz turske straže i vojsku, neko ko sakriva takvu nožinu, koja može da napravi rez “do grla bijela”. To se nije moglo izvesti sa “sakrivenim” nožićem. To se moglo učiniti samo sa nožem – jataganom od strane viteza, kojem je taj i takav nož bio dio “ličnog naoružanja”, a on je mogao stići do Murata samo silom, a ne nikakvom “varkom” i navodnom “ponudom izdaje”. Priča o Muratovoj pogibiji na bazi izdaje jednog viteza, za kojeg sultan i ne zna da postoji, da ga baš privedu samom Caru na poklonjenje i to u toku same bitke, djeluje malo neuvjerljivo. Mnogo je logičnije i mnogo bliže pravoj istini, da su Srbi u boju prodrli do samog Muratovog šatora, a da je jedan od vitezova u sukobu sa samim Carem uspio da ga proburazi (Car Murat je bio ratnik – vođa bojovnika. Malo je vjerovatno da je u toku najžešćeg boja sjedio u svom šatoru i čekao da mu saopšte rezultat bitke). Jatagan, kao osnovno naoružanje, nosili su srpski vitezovi, koje je u boj na Kosovo doveo Tvrtkov vojvoda Vlatko Vuković. Do današnjeg dana, taj nož – jatagan, nosi se za pojasom (silavom) sa drškom koja strši na desnoj strani – “na dohvat desne ruke”. Tu nošnju srpskog Primorja, Boke, Hercegovine, Konavala, pa skoro sve do Like, nalazimo u raznim varijantama. Jatagan se nosio kao dio naoružanja srpskih vitezova uz nošnju koju danas nazivamo – crnogorska narodna nošnja.

Jatagan mnogi nazivaju i “turski nož”. Došlo je to otud, što su ga mnogi srpski plemići zadržali u ličnom naoružanju, po primanju islama, a te poturice su u narodu identifikovane kao Turci, te otud ta zabluda.

Slično se desilo i sa kapom “zavratom”, koja je i kod islamiziranih Srba ostala kao dio plemićke nošnje. Fes je dobio ime po gradu Fesu u Maroku – gdje su proizvođači kapa pravili duboke kalupe. Bosansko-hercegovački muslimani su rado nabavljali i nosili ovakve kape, da bi se što više razlikovali od pravoslavne raje.

Kapu pominjemo u vezi ovog boja iz jednog jedinog razloga, što je na istoj bio izvezen zlatnim nitima “časni krst”. Časni krst je mogao da nosi na sebi (na kapi) samo onaj kome su priznata časna prava srpskog viteza. U dalekoj prošlosti, taj krst je stavljan na glavu onoga ko se nije ogriješio o “kodeks časti” do tridesete godine života. Tada je mogao da primi na sebe to znamenje, koje mu je, uz prethodno spiranje vodom sitnih grijeha (grešnih misli), simbolično stavljan na glavu krst uz ceremoniju “krštavanja”. Krštavanje, odnosno priznavanje časnih prava i promovisanje u viteza je prastari običaj kod Srba, koji datira još od prije pojave Isusa Hrista.

Sve ovo u vezi časnog krsta napominjemo u vezi sa događajima tokom bitke 28. juna 1389. godine, jer su imali presudan uticaj na konačan ishod bitke.

Naime, uz ostale odredbe viteškog ponašanja srpskog viteza, bila su i pravila odnosa sa neprijateljem:

– u sukobu nije smjelo biti podlosti, prevara i smicalica,

– kad neprijatelj odbaci oružje, bilo ga je nedostojno ubiti,

a svako kršenje ovih kodeksa povlačilo je za sobom gubitak viteštva – gubitak časnih prava. Gubitak časnih prava bio je teži nego gubitak samog života. Bez časnih prava nije se moglo časno živjeti, niti nostiti “svijetlo oružje”, nije se moglo pojavljivati na

skupovima, slavama, pozivati u svatove – takvom čovjeku nije bilo mjesta među časnim ljudima. Kada neko izgubi “čast i obraz” skidao mu se časni krst pred skupom, tako što mu je skidana kapa s glave (na kojoj je izvezen časni krst sa četiri ocila) i ista bacana u prašinu i gažena. To je bila najteža kazna koju je mogao doživeti jedan Srbin – gubitak časti. Čast je uslov opstanka – smrt je mnogo lakša od gubitka časti.

Zašto je sve ovo bilo potrebno pomenuti, baš u vezi bitke na Kosovu, može se saznati iz opisa same bitke.

Bitka je počela u jutarnjim časovima, tog 28. juna 1389. g. Na srpskoj strani bili su u centralnom dijelu postrojeni plemići na bojnim konjima. Zvali su ih “oklopnici”, jer su im čak i konji bili zaštićeni metalnim pločama, ili mrežama, koje su odolijevale udarcima mačeva, prodoru strijele ili koplja. Sami ratnici na konjima, pored oklopa, bili su naoružani uglavnom topuzima, kojima su razmahivali lijevo i desno, rušeći sve pred sobom i oko sebe. Udarcu topuza nije mogao nikakav štit pružiti zaštitu. Udar oklopnika bio je usmjeren ka samom centru turske vojske, a tu je bila koncentracija najsmjelijih turskih ratnika – Abdulahovih sinova (svetih ratnika – kasnije janičara). Jedini smisao života svetih ratnika – janičara, bio je da poginu čuvajući i braneći Alahovog sina na zemlji – Abdulaha (Abd–alah) sultana. Tako ginući, oni su zasluživali vječni život u dženetu (raju), gdje su ih čekale nebeske hurije – žene nezamislive ljepote, koje su postojale na nebu samo da bi njima – janičarima, pružile sva zadovoljstva, koja se mogu zamisliti – ali samo ako tamo dospiju braneći Abdulaha – u konkretnom slučaju Murata.

Udar oklopnika i vitezova na bojnim kolima bio je tako silovit, da je prodor izvršen do samog centra, te je ugrožen i sam car Murat.

Uzalud su sveti ratnici nasrtali na srpske ratnike. “Oklopna pesnica” je mrvila sve oko sebe. Poznato je to u istoriji, a pjesnik kaže:

“Silni oklopnici, bez mane i straha,

hladni k'o vaš oklop i pogleda mrka

Vi jurnuste tada u oblaku praha

Te nastade vreva i krvava strka.”

Našli su se tu i vitezovi, koje je na Kosovo doveo Vlatko Vuković. O tome svjedoči i sama pogibija Muratova. Sam car Murat bio je ratnik, vičan sablji i borbi. Malo je vjerovatno da je sjedao na minderluku i čekao da ga raspore. Rasporen je u borbi – tipičan sukob sa ratnikom naviklim na duele sa jataganom. Sve govori u prilog tome, da ga je u sukobu rasporio jedan od vitezova pristiglih iz srpskog primorja.

Da su Obilići nekada živjeli u Boki Kotorskoj, svjedoči i toponim u Kutima – “Obilića poljana”. Poljana svakako nije dobila ime po junaku sa Kosova, nego po tome što je pripadala porodici Obilić.

Možda je Miloš baš od te porodice, kojoj je nekad pripadala poljana u Kutima – Zelenici.

Bilo kako bilo – Muratova pogibija je izazvala pometnju u redovima Turaka. Janičari – kao najelitnija i najborbenija, a u isto vrijeme najmotivisanija snaga turske vojske, pogibijom Abdulaha, gubi svaki interes za dalju borbu – pogibiju. Pošto je sultan mrtav – nisu ga odbranili, u daljoj borbi, pogibijom, ne obezbjeđuju mjesto uz Alaha na nebu, nema im odlaska među nebeske hurije. Jedini spas je sačuvati život do izbora novog sultana.

Kako ga sačuvati kad Srbi nadiru?!

Bjekstvom!

Spas je u bjekstvu. Janičari okreću leđa bojištu – bježe sa bojnog polja. Probijen je centralni dio turskog stroja. Zaljuljaše se i krila, gdje su već uveliko sukobi uzeli maha. Iz centralnog dijela, lijevo i desno, širi se panika – počinje opšta bježanija turske vojske.

Ovako, na izgled lako izvojevana pobjeda, unosi zabunu i u samim redovima pobjednika – Srba.

Utihnu i ono gromoglasno: “U raaaa.....”, koje je ledilo krv u žilama neprijatelja.

Pobjeda!!!

Neprijatelj je pobjegao. Da li je i pobijeđen?!

Među ratnicima istoka – Azijatima važi pravilo “Pobijeđen je samo mrtav protivnik“. Kada okrene leđa i bježi, prilika je da ga pobijediš – oni bjegunce “sustignu i sasijeku”. Tada ne pruža otpor, lako ga je sasjeći. To se postiže lakom konjicom, koja u brzom kasu sustiže bjegunce i lakim zamasima sablje kosi protivnika.

Ta pravila važe za azijatske ratnike, beskrupulozne ratnike, ratnike ubice, pa bilo da dolaze sa zapada ili sa istoka. Ratnike koje vjera uči da treba ubijati sve one koji ne pripadaju “pravoj vjeri”, a prava vjera je ona koju oni ispovijedaju, bilo da se radi o islamu ili katoličanstvu (Karlo Franački u sukobu sa Slovenima sve poubija i nakon zarobljavanja).

Za Srbe takva pravila ne važe. Ona su u suprotnosti sa osnovnim viteškim kodeksom srpskog viteza. Ubiti neprijatelja s leđa, onda kada više ne pruža otpor, kada se ne može ravnopravno suprotstaviti protivniku je nedostojno. Radi toga se ne organizuje potjera za bjeguncima – to ne dozvoljava viteška čast srpskih ratnika.

Taj kodeks može da se primijeni samo u koliko se sukob odvija sa isto tako “časnim ratnicima” – nažalost, taj kodeks časti važi samo kod Srba, a ne i kod hordi, kojima je jedini cilj uništavanje i pljačka, kod kojih “cilj opravdava sredstvo”.

Tačno je da i oni posjeduju neka pravila borbe, podjele plijena, prava na život i imovinu pobijeđenog, ali to su sve pravila koja se odnose na međusobna prava pobjednika, bilo da se radi o odnosima silnijeg i moćnijeg prema običnom ratniku, ili prava u odnosu na vanzemaljske sile, prava na nebeske privilegije.

Ne znajući za ova pravila kod Srba, bjegunci su nastojali da se što više, što brže udalje od poprišta bitke, kako ne bi bili sustignuti i sasječeni. Ovo naglo bjekstvo s ratišta, u početku je izazvalo ne tako malu zabunu kod Srba, a nakon toga se prolomio pobjednički poklič Kosovom – Pobjeda, pobjeda!!!

Niko nije razmišljao – gdje su se Turci uputili? Uglavnom, pobjegli su preživjeli, Car im je poginuo, bitku su izgubili!

Na Kosovu je tog jutra bila koncentrisana silna vojska, pristigla iz svih srpskih krajeva. U popodnevnim satima, tog Vidovdana, počinje i razlaz pobjedničkih formacija.

Vuk Branković odvodi sa Kosova oko 25.000 ratnika. Odvodi svoje ratnike kućama, kao pobjednike poslije bitke.

Vraćaju se i odredi kralja Tvrtka, pod komandom Vlatka Vukovića. Odlaze i neki manji odredi vojske pristigle iz ostalih srpskih zemalja.

Glas o velikoj pobjedi širi se vrtoglavom brzinom, kroz sve srpske zemlje i prostore.

“Ilinska” zvona sa vrhova brda i planina, šire glas o pogibiji azijatskog cara, o velikoj pobjedi srpskog kralja Tvrtka, odnosno kraljevih vojskovođa i vazala, saveznika kneza Lazara.

Knez Lazar je 1377. g. priznao Tvrtka za kralja svih Srba – za naslednika Nemanjića krune, pa otud se i ova pobjeda pripisivala kralju Tvrtku, kao vrhovnom gospodaru svih srpskih zemalja.

Radi toga čestitke za pobjedu stižu kralju Tvrtku I Kotromaniću. Sam Tvrtko 1. jula 1389. g. piše Trogiranima o svojoj velikoj pobjedi nad Turcima. Piše i Firentincima, a oni mu odgovaraju da su za pobjedu već saznali. Iz svega se da zaključiti da je u prijepodnevnim časovima tog 28. juna izvojevana pobjeda Srba nad Turcima.

Glas o pobjedi je odaslan. U toku samo jedne jedine noći stiže u Pariz. Kako? (Nedvojbeno je dokazano da su sa crkve Notr Dam u Parizu, 29. juna zvona objavila tu pobjedu).

Umjesto sječe koju je “trebalo obaviti” progoneći bjegunce – vojskovođe, poslije obavljenog posla (pobjede) postrojavaju ratnike za povratak. Vojska koja se vraća sa bojišta, svuda se dočekuje i slavi radi izvojevane pobjede. Prave se slavoluci i iznose đakonije. Posebnu slavu doživljava vojska Vlatka Vukovića. Na povratku ka Travuniji, svuda priređuju dočeke i slave pobjednike.

Na Kosovu ostaje knez Lazar sa svojim vitezovima, koji su ponijeli najveći teret pobjede, jer su izgleda odredi oklopnika bili pod direktnom komandom samog kneza Lazara. Ostalo je puno ranjenih i poginulih, ostala je i prateća materijalna zaliha – sve je trebalo zbrinuti.

Ostalo je i Polje Kosovo “odbranjeno”. Lazar sa svojom vojskom i vojvodama ostaje na poprištu, on ne napušta bojno polje, jer je ono dno njegove kneževine. Napustiti Kosovo tog istog dana bilo bi veoma neprikladno, nemoguće, pa sve da je i nova oslobođena teritorija, a ne odbranjena.

Spušta se ljetna noć nad Poljem Kosovom.

Ratnici skidaju opremu, sluge rasedlavaju konje, pale se vatre, vrte se bivoli na ražnjevima, spremaju se pobjednici na zasluženi počinak, tu na domak poprišta bitke, vidaju se rane preživjelim ratnicima. Pregleda se plijen.

Bojište lagano tone u “san ljetne noći”.

A okolo, tihe uhode na brzim konjima, sve to osmatraju – da bi izvijestili novog “Alahovog sina” Bajazita, o stanju u srpskom logoru.

Šta se dešavalo sa bjeguncima???

Prvi sa bojišta bježe “sveti ratnici” – janičari. Nemaju razloga da ginu, poslije smrti Muratove. Treba im novi sultan, novi Abdu(a)lah – novi otac za kojeg treba poginuti, da bi se dospjelo do nebeskih hurija. Da bi se vječito živjelo, u vječitom blaženstvu.

Radi toga su oni i najbrži u bjekstvu, a sa njima i dva Abdulahova sina – Bajazit i Jakub. Janičari će jednog od njih da “izviču” za sultana (Abdulaha), a drugi će kad se to dogodi biti vraćen u krilo Alaha – stezanjem svilenog gajtana oko vrata. To je dužnost janičara. Za taj čin im nije potrebno odobrenje novog sultana – to je njihova sveta dužnost, koja se obavlja istovremeno kada se izviče novi sultan. Ovaj izbor novog sultana umjesto Murata – obavljen je u Kačaniku. U samoj klisuri ili pred ulazom, nije utvrđeno, ali nije toliko ni bitno. Bitno je da je izbor izvršen istog dana (u predvečerje) 28. juna.

Odmah po izboru, Bajazit izdaje naredbe o zaustavljanju bjegunaca. Formira alaje (čete). Postavlja alajbaše.

Dvije alaje upućuje nazad, da bi ga glasnicima obavještavali o tome – dokle su Srbi stigli sa sječom, kolika je sila u Srba, koja vrši sječu?

Dugo su glasnici stizali i izvještavali o tome da nisu primijetili Srbe u sječi bjegunaca.

Poslednji koji su dospjeli skoro do samog bojišta, javljaju Bajazitu: Srbi uopšte nijesu krenuli u sječu!!! Veliki dio srpskih ratnika je napustio bojište. Na bojištu su ostali samo ratnici srpskog kneza Lazara, ali i oni bez borbenog poretka, raspasani, veseli – slave pobjedu.

Pod okriljem noći, kreću se dvije “guje” ratnika, većinom janičara iz Kačanika, tiho se prikradaju i obavijaju oko Lazarevih vitezova.

A u zoru 29. juna – ponavlja se pokolj, veoma sličan onom na rijeci Marici 1371. g. Svi ginu, preživjelih nema.

To više nije bila bitka, to je bio pokolj.

Nema viteštva kod Azijata.

Važna je samo pobjeda.

Nikakva pravila borbe ne postoje.

Kao što se “guja” privukla plijenu – tiho, nečujno, tako je poslije zločina poprište napušteno. Vraća se Bajazit, sa ostacima ratnika u Malu Aziju.

Kosovo zamuklo. Niti stiže Lazar sa Kosova, niti stiže Lazareva vojska – nema nikog da javi i donese glas sa Kosova.

Zašto ih nema?!

Radi čega ne dolaze?

Počinje se javljati crv sumnje. Da nas nije vojvoda Vlatko obmanuo u vezi pobjede? Da ono nije Vuk Branković napustio bitku i izdao Kneza? šta se desilo na Kosovu? Svi se pitaju?

“Boga moli Jugovića majka,da joj Bog da oči sokolovei bijela krila labudova,da odleti na Kosovo ravno...”

Gavranovi se uzdižu nad poljem, vide se njihova jata iznad Kosova!!!

“Snaho moja ljubo Damjanovabil' poznala čija j' ovo ruka?Svekrvice, majko Damjanovaovo j' ruka našega Damjana ...”

Saznanje o onome što se desilo u noći između 28. i 29. juna, bila je tajna i za narod i za istoričare.

Tajna koja je stoljećima zbunjivala.

Zločin napravljen kobne noći, skrivan je od strane Turaka, Bila je to podla pobjeda nad jednim dijelom kosovskih vitezova.

U stvari, bio je to masakr izveden na nimalo ratnički način.

Naprotiv.

Poslije zločina, izvršilac se povukao.

Pojavio se tek poslije godinu dana da postavi svoje uslove “pobjednika”.

Sve ostalo je poznato.

Nema potrebe da ponavljamo.

I. IZVODI

 

O Slavenskom i Serbskom Narodu i Jeziku.

 

----------

 

I. Nešto o Serbljima na Moru.

 

 

Izvor: «Crnogorske i primorske teme u prvih sto brojeva Letopisa Matice srpske» (priredio Božidar Kovaček), Novi Sad 2003., str. 110-128. Tekst je objavljen u «Serbskom letopisu» za godinu 1832., dio četvrti, Budim 1832.

 

Nek nam oproste naši Čitatelji, gde su god, što im do sada ništa o Serbljima na moru (moreplavateljima) napomenuli nismo, tim više, što ova struka ljudij zaslužuje veliko uvaženije i u samoj našoj Monarhii, i koi bi zato pervo mesto u Letopisu našem zasluživali; budući da u Austrijskoj tergovini pomorskoj Serblji se mogu brojati na dve trećine sprama ostali pomorski podajnika, koi pod barjakom Austrijskim raznose ime svoi Sonarodnika po svima stranama sveta, ukrašavajući ga vrednošću, veštinom, i poštenjem.

 

Ovi Serblji, Moreplavatelji, svi su gotovo iz jednog malog predela, obično pod imenem «Boke Kotorske» (Bocche di Cattaro) u svetu poznatog, predela velim, koj se savija okolo jednog malog zaliva, ležećeg između Dubrovnika (Ragusa), Cerne Gore, i Albanije, nad koima je mati priroda, prosipajući svoje bogate darove po bogatoj

Grecii, i krasnoj Italii, svoju štedru desnicu kao stisnula i čadama ovi predela rekla: «Vi morate vaše prepitanije i potrebnosti po Carstvu Neptunovom sebi istraživati, i ime vašega, na tverdoj zemlji u tišini živećeg Roda, po bogatoj Azii, vrućoj Afriki, ladnom Severu, i dalekoj Ameriki raznositi, i s drugim ij narodima upoznavati.»

 

Nemože se čovek dosta načuditi, kako ovi Serblji svoim trudoljubijem sve nedostatke u svom oskudnom otečestvu nadoknađavaju, i svoj život u njemu zadovoljno provode. Naravno, da ij ista oskudnost, u otečestvu gotovo svagda carstvujuća, a pritom jošt i samo položenije prinuđava, da se više s moreplavanijem, i tergovinom, negoli zemljedelijem zabavljaju; jer im je ovo više puta pri svem trudu i obdelavanju neblagodarno; ali oni, nebudući sami ukraj mora, znali su se, i znadu se tako vladati, da se između ostali svoji soseda otlikuju, koliko iskustvom u moreplavaniju, toliko i u tergovini, a često i u jednom i u drugom, na što se koj više preda, jerbo je ovo obadvoje u svezi na moru.

 

No prije, negoli se upustimo u naše malo opisanije oni, koi se u ovoj struci življenja otlikuju, sudimo, da ne će biti protivno Serbljima na suvu živućim, štogod predvaritelno čuti o Brodovima (Galijama, Korabljima Καραβυ), družstvu na istim, i putovanju za tergovinom.

 

 

A. Brodovi pomorski.

 

Što su god lađe po rekama, to su Brodovi i Galije na moru, samo što lađe po rekama ili niz reku voda nosi, ili uz reku konji vuku, a brodovi jedre (voze se po moru) samo s pomoću vetra i jedara (vetrila); zato je kroj i zdanije ovi mnogo različiti ot kroja običnij lađa. Brodovi su odozdo osecasti, kao podprsna kost jedne kokoši, a lađe su ravne odozdo. Brod, kad je prazan, potrebuje do deset stopa dubljine, a lađa jedva toliko potrebuje kad je najpunija. – Drugo: Brod ima Arbule* (katarke, mačte, Mastbдume) dva i tri, i lađa to ima po proizvoleniju, a ne po nuždi, kao brod; jer su Brodu arbuli, konopi i jedra toliko nuždni, da koliko god iznosi brod, toliko opet iznose troška arbuli, jedeci i jedra. Po razlici dakle ovoga potreba k brodu, imaju i brodovi svoje različite struke, kakoti: 1.) Nava, 2.) Polaka, 3.) Brigantin, ili Brig, 4.) Škuner-brig, ili Škuna, 5.) Goleta, i 6.) Trabakul. Ovde mi razumevamo samo tergovačke brodove; jer su vojeni mnogo veći, kao što su: Nave, Linienschiffe, koje mogu imati od 80 do 120, topova, i od 700. do 1200. ljudij sa svom potrebom vojenom i žitejskom na sebi. – Fregate, koja takođe od 43. do 60. topova sa 5. do 700. ljudij može imati na sebi. – Korveta, ili Kroveta, koja do 36. topova i do 150 ljudij na sebi ima. – Mi u ovoj militarskoj službi za sad jednog čoveka imamo, i to je Lajtnant «Dabović» rodom iz Budve, zapovjednik jedne militarske Golete. A Mornara u

carskoj službi bit' će i više, ali upisujući ove, odlazimo od našega namerenija. Vraćajući se dakle na opisanije tergovački brodova, pervo mesto zauzima:

 

1.) Nava (Nave mercantile), koja može nositi ot prilike 6. do 8. iljada Stara** žita. Ova struka Brodova otlikuje se od drugi manji ne toliko svoiom veličinom, koliko svoim arbulima, koi ona ima tri, svakij sa dva jošt nastavka takova, da se mogu u vreme kakove oluje lagko i berzo skinuti, i podignuti zajedno sa Jedrima. I ova potrebuje za svoju poslugu ljudij 16. do 18.

 

2.) Pulaka, takođe brod sa tri arbula, i Jedrima, mnogo naličnim na pervij, ali s nekom malom razlikom. Kadkad je iste veličine, kao i pervij.

 

3.) Patać je mnogo naličan na obadva perva, ali je u Arbulima različit tako, da se i ova razlika tek samo na planu pokazati može za izbeći široko opisanije.

 

4.) Brigantin ili Brig. Ovo je brod samo sa dva arbula, dosta puta veličine iste, kao perva tri, s razlikom u arbulima i nastavcima. Zbog manje arbula potrebuje i manje ljudij, to jest od 13. do 16. najviše.

 

5.) Škuner – Brig. Ovo je malo manja struka brodova za daleko putovanje. Najviše može nositi do 3000 Stara žita. Ima dva arbula s nakalamcima, koi nestoje upravo u vis, kao kod višepomenuti brodova, nego malo nagnuti na kr'mu (puppis) i s manje jedara, negoli pervi. Zato potrebuje na svoju službu najviše 11. ljudij.

 

6.) Goleta, iste veličine kao i Škuner-Brig, samo se razlikuje ot pervog, što su mu arbuli jednostavni bez nakalamaka. I u ove su Arbuli nagnuti na Kr'mu.

 

7.) Trabakul. Brod od manje struke, ali dosta puta velikij kao i Goleta, i sa dva, ali jednostavna arbula, i jednostavnim jedrima; jer se na drugim nahodi i manji komada jedara, koi se na Navi broi preko 20. komada, i na jednom samo Arbulu po četiri i pet komada. Može nositi do 1500. Stara žita, i potrebuje na svoju poslugu 8. ljudij. – Svi višepisani brodovi mogu ići na velike putove, kao na primjer iz Trijesta u Cerno More, u Atlantičesko, Norvegsko, Baltičesko more, u Amerike severne, južne, i u same vostočne Indije, ali Trabakuli ne mogu, nego samo po Adriatičeskom, a redko po Arhipelagu i Crnom moru, ili do Aleksandrije u Egiptu; jer mu je samij kroj korita različit od drugi brodova.

 

 

B. Društvo na Brodu.

 

Mornari (marinari).

 

Po veličini broda nahodi se na njemu i društvo ili družina (Ciurma) sorazmerna, koja se sostoi iz različiti členova, kasatelno uprave, i posluge na brodu. Društvo dakle sostoi se iz dve klase ljudij. Perva, koja upravlja i zapoveda brodom, i ovi su Oficiri, koi žive u jednoj osobitoj sobi, koja se svagda na kr'mi (kod kormana) nahodi; a druga je soba za one, koi poslužuju, i ova se nahodi u svakom brodu na Provi (prednjem delu broda). – Između Oficira pervij je Kapetan, posle Škrivan ili Pisar (Scrivano) a trećij Kadet, koi je pismen, ili književan, jer oni drugi na provi ne moraju biti ljudi književni.

 

1.) Kapetan (Capitano), koj je i Gospodar od broda, a može biti i najmljen, ali svagda prije, negoli Kapetanom postane, mora pokazati da je čovek iskusan u upravljanju broda. Za to se morao od malena na to žertvovati, i kako god u svakom zanatu: tako isto i u ovom, dugim iskustvom izveštiti; i započevši od najnižega stepena, u ovome upražnjavati se, to jest: Kako dođe na Brod u službu, najpre mora biti muco (mozzo) šegrt, posle postane Kamarot (Kamerdiner), i ako je pismen, i učio Nautiku (Nauku Moreplavanija), to onda postane Škrivanom (Pisarom, ili pomoćnikom Kapetanovim), a po dovoljno dobivenom iskustvu najposle postane i Kapetanom. Ali hoteći postati Kapetanom, mora dati svoj Eksamen (ispit) pred vlastiju na to određenom, i pred nekoliko u moreplavaniju iskusni ljudij, i učiteljem od iste Nauke, kako god u teoretičeskom, tako i u praktičeskom poznanstvu. A ova se sama nauka sostoi iz tri dela, kakoti: pravila, kako se treba na brodu i po moru vladati; - kako treba brodom upravljati ili postupati, i – kako treba brod sagraditi. U ovu se nauku mešaju i druge, neke više, a neke manje, Nauke, kakoti: Matematika, Fisika, Astronomia, Geografia, Merčenomia, i Politika. Mešajući se sve ove nauke u nauku Moreplavanija, mora biti čovek većeg darovanija, koj ovu nauku jedinom samo Praktikom pozna; ali nigda se ne može usporediti sa onim, koi i Teoriju ove nauke poznaje. A da se tu oće vremena, to se po sebi razume.

 

Preko svega pak toga iziskuje se jošt i da u tergovanju bude iskusan. No budući da iz jednog mesta u drugo, iz jedne deržave u drugu, tergovinu ili svoju ili tuđu (pod kiriju) prenosi: zato mora biti iskusan i u pismenom slogu, kakoti: Korespondenciju voditi, Protokole, i račune u redu deržati, Kontrakte, Obligacije, Kambiale (Veksle) i Raporte sačinjavati; i mnoge druge ovakove stvari, pa najposle i nešto najnuždnije od Doktorije znati, da ako mu se na dugom putovanju koj drug razbole, ili gdegod u boju

braneći se protivu kakvog razbojnika morskog ili protivu kakvog Neprijatelja ostane ranjen, da mu zna međutim pomoći. – Tako isto poznavati Novce, Mere, i Vagu mesta, u koje dolazi, da kupi, ili proda svoju tergovinu (espap), i da sravni sa onim, iz koga dolazi, svoje koristi radi; tako isto mora poznavati i Prava jedne Deržave sprama Druge, u koliko se barem njegova posla tiče. Ovo se sve samo kao mimogred napominje, koliko se znanja od jednog Mornara iziskuje prije, nego što Kapetanom postane, da bi tako naš, u ovom zanatu neiskusan čitatelj, neko ponjatije o moreplavaniju imao.

 

Iz ovoga svega ne čini se vesma strogij ispit sa onima, koi su veliku Praktiku u ovom zanatu imali, nego s ljudma manjega iskustva, da bi tako prinudili mladiće, koi se žele na Moreplavanije žertvovati, da sverše tečenije moreplavanija u školi Moreplavanija, koju je Pravitelstvo Austrijsko iz userdija k svoim podanicima zavelo, i pod imenom «Scuola di commercio e di Nautica» ustanovilo. Ovo blagorodno i prepolezno zavedenije služi zaista ne samo celoj Deržavi, nego i Mornarstvu na veliku diku, korist i ukrašenije, jer svake godine izdaje dobre, i obrazovane mladiće, koliko u moreplavaniju, toliko i u tergovini, da se ni najmanje Engleza, niti Francuza u ovim strukama stiditi ne moraju. – No budući da svaki Otac, ili brat, vole svoga sina, brata ili rođaka praktičeski ovom zanatu sa sobom po moru vodeći ga najpre izučiti, pa posle mu i potrebnu Teoriju pridodati, tako se ovi zadovoljstvuju posle mnogog iskustva, dati se na kratku samo, i neobhodimo nuždnu Teoriju, koja se obično za pol godine dana soverši, gde se naprotiv ona druga prostranija sa tri godine dana saveršuje, i to s većom koristju; - ali se na to oće troška, vremena, i običaj. – Učinivši dakle Ispit, onda dobije Diplomu ot samoga Cara podpisanu, na Pergameni, i prije, negoli mu se ova preda, pred vlastiju javno se zakleti mora, da će u svemu, svagda, i posvuda, svome zvaniju, Caru i Društvu biti veran, i u prestupleniju ove zakletve liši se svega prava, koje mu se kao Kapetanu dade, oduzme mu se Diploma, i kazni se po njegovom prestupleniju.

 

2.) Škrivan (scrivano pisar) ili Kažiput (Pillotto) druga persona u brodu, mora takođe sve ono znati, što i Kapetan jer u slučaju, da se Kapetan razbole, ili umre na putu, Škrivan preduzme upraviteljstvo broda, dokle ne dođe brod na svoje opredelenije. Drugačije je on podložan Kapetanu, a ovaj ga može prijmiti sebi u službu, i otpustiti u svakome Pristaništu, gde se god nađe Konsul Austrijskij; jer u svakom velikom mestu mora biti ot svake Deržave Konsul ili Vice-Konsul. – Škrivan, koj ima dovoljno iskustva, i čestno vladanje, može lagko biti Kapetanom.

 

3.) Kadet (Cadetto) postaje od učenika, koj je izišao iz škole s dobrim svidetelstvom, i ovaj čini iz početka posluge i prostoga mornara, i nekij deo dužnosti škrivanove; jer se sotim privikava i jednom i drugome, i kada dovoljno iskustva sebi u tome dobije, a on onda može postati Škrivanom.

 

Između ostali mornara, koi na provi (prora) žive, i koi ni su Oficiri, jest:

 

1.) Nostromo (Nostro uomo) poglavar nad svima. Ovaj naravno mora biti najiskusnij i najčestnij između ostali. On prijma zapovedi ot Kapetana, i razdaje ij svoim sodrugovima (družini), koi ga moraju slušati, znajući, da on ništa iz svoje glave ne čini, nego po naredbi kapetanovoj. I ako bi se koj od Mornara na brodu pokazao nepokoran na putu, ili u pristaništu, taki Kapetan sa Škrivanom i Nostromom učini sud, i vežu ga u Lance, spuste ga u brod u zatvor, dokle god do pervog mesta dođu, gde je Konsul, kome ga predadu, i ovaj ga posle otpravi u otečestvo k vlasti, gde mu se sudi po zakonima morskim.

 

2.) Gvardian posle Nostroma perva persona među Mornarima, ali to biva, gde je veliko društvo.

 

3.) Timunjeri (kormanoši). Ovakovi na dugačkom putovanju ima po tri i četiri. Budući, da se svaka četiri sata moraju menjati, kako god i sva družina, razdelivši se na dve časti; jedna strana radi, a druga otpočiva. Ovaj odmor obično traje samo četiri sata, bilo danju ili noću, ako ni je kakvo burno vreme, a u slučaju oluje ili burnog vremena (borrasca) svi imaju posla, i samij Kapetan.

 

Mornari, polazeći iz kakvog pristaništa (porto), mogu štogod tergovine kupiti, ako imaju zašto, i pod svoju postelju stavivši (kad je pun brod, samo im se toliko mesta dopušta) preneti u drugo mesto, i prodati po svoioj volji. Kapetan može punu sobu svoju napuniti tergovinom svojom, to mu je svagda dopušteno, bio on Gospodar od Broda, ili ne.

 

Sada sleduju redom imena sadašnji Serbalja Kapetana iz Boke Kotorske:

 

 

I. OBŠTESTVO NOVSKO

 

1.) iz Novoga (Ercega)

Kapetan. Struka Broda. Barjak. Ime Broda.

Spir. Vojnović Polaka Austrijsk. Andria

Marko Gojković Brig --- Dioškuri

Nikol. Gojković --- --- Astrologo

Vasilij Kecović --- --- Erceg

Petr Jovović --- --- Aleksander

Miš. Avramović --- --- Otemburg

Joan Mitrović     

Mitar Grušić --- --- 

Đuro Avramović --- --- 

 

 

2.) Tople:

Spir. Danilović Brig Austr. Đorđino

St. Milašinović --- --- B. Radoševič

Mar. Rođenković --- --- Pluto

Joan. Rađenković --- --- 

Joan. Komnenović --- Ruskij Karleto

Luka Senić --- --- Feliče

 

 

3.) Igalo:

Joan Janković Brig Austr. Euro

Krsta Balšić --- --- Palante

Arsen. Janković --- --- Aziatiko

Grigor. Janković --- --- Marazli

Nikol. Janković --- --- Leonida

Nik. Vukajlović --- --- 

 

 

4.) Žvinje:

Sava Glogovac Brig Austr. Podi

Stef. Mitrović --- --- Hineze

Marko Rastović Brig Austr. Kupido

Teod. Jančić     

Simo Mitrović --- --- 

 

 

5.) Ratiševina:

Mihail Sabljica Brig Austr. Baron. Duka

Ilija Sabljica --- --- Car Lazar

Marko Sabljica --- --- Konte Štadion

Stefan Sabljica --- --- Saturno

Vaso Poznanović --- --- Soleto

Marko Cotić --- Ruskij 

 

 

6.) Kameno:

Đorđije Obilović Brig Austr. Drago

Petr Stanović --- --- Aristodemo

 

 

7.) Mokrine:

Joan. Perlajnović Brig Ruskij Ruriko

 

 

8.) Podi:

Ilija Pavković Brig Austr. Cernogorac

Andria Pavković --- --- Oceano

Bogdan Gopčević --- --- Tigrano

 

 

9.) Savine:

Đorđije Ivanković Brig Austr. Đurići

Joan Ivanković --- Ruskij Leonida

 

 

10.) Kuti:

Joan Nakićenović Brig Ruskij 

Bogd. Kočetanović Škuner   

Nikolaj Milošević ---   

 

 

11.) Kumbar:

Spiro Đurasović Nava Ruska Čerkasiana

Miš. Đurasović Brig Austr. Albano

Spiro Ukropina --- --- Kupido

Petr Marić --- --- Konte Lazanski

 

 

12.) Baošić:

Pan. Stojković Brig Austr. B. Mauricije-Otenfels

Krsta Lazarević --- --- Riveliano

Bogd. Crnogorčević --- --- Ambrozio

Joan. Crnogorčević Škuna --- Amika Dea

Ignjo Cvjetković Martiniana 

Valaroza

Đor. Crnogorčević Brig Rusk. Temistokle

Stef. Crnogorčević     

 

 

13.) Bjela:

Đorđije Malović Brig Austr. Novak

Gavro Malović --- --- Astro

Luka Dželalić --- Ruskij 

Toma Dželalić     

Ilija Dželalić     

Nikolaj Malović --- Ruskij Đorđiano

 

 

14.) Kruševica:

Nik. Mijajlović Brig Austr. Nuovo Zelanta

Nikol. Đučić --- --- Mačed. Ardito

Bogdan Ilić --- Rusk. 

 

 

15.) Đurići:

Bogdan. Đuranović Brig Austr. Đerolamo

Mih. Cicović Škuna Austr. Montenegrina

Joan. Đuranović Brig Rusk. 

 

 

II. OPŠTESTVO RISANSKO.

 

1.) Morinje:

Krsta Berberović Brig Austr. Božidar

Andria --- --- --- B. Otenfels

Teodor --- --- --- Morinje

Bogdan --- --- --- Miloš

Vaso --- --- --- Triomfo

Marko --- --- --- Erede

Bogd. Matković --- --- Buon Kuore

Sava --- --- --- 

Bogd. Milinovič --- --- Eklisi

Nikolaj --- Škuna --- 

Sava --- Brig --- Oliveto

Mih. Marinović --- --- 

Vaso Vojvodić Škuna --- Anaide

Sava Matković Brig Ruskij 

 

 

2.) Risan:

Jefto Popović Brig Ruskij 

 

 

III. OPŠTESTVO PERASTANSKO

 

1.) Perast:

Petar Mr'ša Brig Austrij. Ekonomo

Matej Mr'ša --- --- Očidente

Marko Mr'ša --- Ruskij Svjet tihij

 

 

2.) Orovac:

Fil. Vukasović Škuna Austr. Kaliope

Stefan --- --- --- Artemizia

Andria --- Brig --- Đazone

Kr'sta --- --- --- Montemađiore

Bogdan --- --- --- Kontesa Porcia

Luka --- --- --- Taganrok

Marko --- --- --- 

Ilija Perović --- Ruskij Elena

 

 

IV. OPŠTESTVO KOTORSKO

 

Kotor:

Ilija Radičević Brig Austr. Sovrano d' Austria

Joan --- --- --- Sv. Spiridon

 

 

V. OPŠTESTVO PR'ČANSKO

 

Pr'čanj:

Lazar Matković Brig Austr. Ađesilao

Bogdan Radulović --- --- Eđisto

 

 

VI. OBŠTESTVO PAŠTROVIĆKO

 

Paštrovići:

Ilija Kazanegra Brig Ruskij 

Kr'sta Ljubiša --- Englezskij 

 

 

VII. OBŠTESTVO TRIJESTANSKO

 

1.) Trijest:

Drago Popović Brig Austr. Rimpatrioto

Nik. Rađenković Brig Austr. 

Joan Gopčević --- --- 

Đorđije Mandžuk --- --- Speditivo

Kr'sta --- --- --- Banat

Đorđ. Trojanović Nava --- Ana

Aleks. Ljubibratić --- --- 

 

 

Manji Brodovi,

koi samo po Adriatičeskome Moru putuju.

Luka Joanovič Trabakul 

Mistik

Nikolaj Ćuković Škuna   

Jefta Vukasović Trabakul   

Marko --- ---   

Stefan Guzina ---   

Andrej Tomanović ---   

Spiro Matković ---   

Ilija Perović     

Marko --- ---   

Marko Miljević ---   

Marko Miletić ---   

 

 

2.) Lepetane:

Trif. Tomanović Brig Austr. Filadelfia

Marko --- Škuna --- Feliče Augurio

Spiro --- Brig --- Areopago

 

 

Ovo su za sada Kapetani pomorski, koi su našega Roda, Jezika, i Cerkve, i koi se u Moreplavaniju ne samo u našoj, nego i u drugim Deržavama otlikuju vrednostiju, poštenjem, i veštinom u svome zanatu ne napominjući one, koi su se već ovog trudnog zanata ostavili, i uživaju u tišini kod svoga roda plode truda svoga. Neka mi se dopusti ovde napomenuti nekoliko primera hrabrosti, jednima za čest, a drugima za ugled.

 

Godine 1826. Kapetan Bogdan Vukasović pobije se ne daleko od Ostrova Kandije s pomorskim Razbojnicima, koi su sa dva broda i preko stotine Drugova na njega udarili, i dođu već do toga, da su se već iz Čamaca svoi sa sviju strana na Brod Vukasovićev jurišem počeli penjati, kad ovaj okrene iz topova s Kartačem (mitraglia)

na neprijatelja paliti, i jedan brod neprijateljskij provali, i potopi, drugij se beganjem spase; a mnogi pod junačkim brodom od mačeva, pušaka i Kartača nađu svoju smert, i u moru grob. Zato mu Carstvo naše u Trijestanskom Lazaretu (Kontumacu) toržestveno daruje zlatnu kolajnu.

 

God. 1827. Kapetan Marko Tomanović ovako se isto junački odbrani od Razbojnika pomorski, nekoliko puta veći na broju od njegovog društva, i bude obdaren takođe zlatnom Medaljom za čest sebi i svome društvu.

 

God. 1828. u Arhipelagu gr'čkom napadnu na Kapetana Andreju Berberovića tri razbojničeska broda; a on sa svojom družinom na Škuni Feliče Augurio odupre se ovima, koi je bilo do 150. u društvu, i mnoge neprijatelje poslavši iz pušaka i topova na onaj svet, sam izgubi polak ruke, i svoga Nostroma, ali spase brod i ostalo društvo; i tergovinu, i Carstvo mu nagradi hrabrost u Lazaretu toržestveno Medaljom.

 

Ovakovi primera hrabrosti, i vrednosti bivalo je i otprije, ali će mi oni oprostiti, što ij prelazim s mučanjem ovde; jer bi hrabrost njiova iziskivala više, i prostranije opisanije njiovog postupanja, koje drugom zgodom ne ćemo propustiti u Letopis naš staviti.***

NAPOMENE

* Ovom se rečiju služe naši Mornari.

** Star je malo manjij, neželi Madžarskij mjerov.

*** Članak je objavljen anonimno, autor do danas nije identifikovan. Uvodni pasus govori u ime uredništva, što znači da je Pavlović intervenisao u tekstu. Sasvim je, međutim nemoguće da ga je on pisao, posebno ne drugi deo u kome su veoma specifični lokalni podaci iz Boke. (napomena B. Kovačeka).

Neđeljko RadanovićU pohode Petrovom gradu2002

Stari most na Nevi

Konačno krenusmo na dugo željeno putovanje u Petrograd. Sudbina je, valjda, umiješala svoje prste i odlučila da to i imenom bude Petrograd, a ne nekakvo bezbožno ime, koje asocira na krv i nesreće.

Postoji više razloga za toliko dugo čekanje na ovo putovanje, koje je bilo planirano i željeno od prvoga dana naše selidbe u Švedsku, prije 34 godine. Jedan od glavnih je bilo pitanje dobijanja vize i svega ostalog što sleduje uz to. Pogotovo što sam odranije poznavao sistem ophođenja i kontrole prema strancima u toj ogromnoj zemlji.

Znajući koliko toga ima da se vidi u Petrogradu, što je vezano za našu prošlost i sudbinu, nijesam pristajao na jedan jeftini i kratki izlet brodom – sa boravkom od samo 18 časova u Petrogradu.

Putovanje je organizovalo penzionersko udruženje iz našega mjesta, optimističnog naziva «Aktivni», sa kojim smo pretprošle godine posjetili Kinu. Program traje sedam dana, ali zbog duge vožnje autobusom, samo tri dana efektivnog boravka u Rusiji. Opet prekratko!

Supruga Marija i ja smo jedini Srbi u grupi. Ponekad u nuždi, sa ono malo znanja ruskog, služimo i kao prevodioci našim saputnicima Šveđanima. Pretežno penzioneri, skromni i uviđajni ljudi. Sa takvima je lako putovati.

Posebna draž upravo ovoga aranžmana bila je dodatna posjeta Novgorodu, prvoj ruskoj prestonici. Zasigurno i kod Šveđana postoji veliki interes za njega, kada se zna da su Vikinzi (Rurik – prva dinastija) u njemu organizovali prvu rusku državu. Te su se veze kasnije nastavljale udajama švedskih princeza na ruske dvorove. Naša parohijalna pravoslavna crkva u Eskilstuni ne nosi slučajno ime Svete Ane Novgorodske, švedske princeze iz jedanaestog stoljeća.

Početak juna je najljepše doba godine, kada su u Petrogradu bijele noći, koje nam nijesu nepoznate, jer se i naša Eskilstuna nalazi na istoj geografskoj širini. Dani su beskrajno dugi, da bi se moglo dosta toga doživjeti i vidjeti. Moj prvi ulazak u Rusiju, bio je sa brodom u luku Ždanov (staro ime Mariupoli – ima grčkoga prizvuka) na ušću Dona u Azovsko more, novembra 1958 godine. Bilo je još 5-6 pristajanja u više crnomorskih luka, tako da je bilo prilike da se upoznam sa njihovim sistemom i načinom ophođenja sa strancima. Proteklo je mnogo vode Donom za protekle 44 godine. Za ljudski vijek, velika vremenska distanca. Za sve u životu treba vremenske i prostorne distance, da bi se moglo dovoljno dobro sagledati. Problem je što je naš život isuviše kratak. Mnogi od nas odlaze nepripremljeni na najduže putovanje. Dogodile su se velike promjene u svijetu i Rusiji. Svjestan sam da slika Rusije, koju sam nosio u sjećanju svih ovih godina, ne može biti ista. Kako ću doživjeti današnjeg Rusa i današnju Rusiju, poslije svih promjena i krupnih skorašnjih događanja? Koliko se toga moglo promijeniti u duši i «golovi ruskavo čelovjeka».

Detaljni upitnik za grupnu vizu, koji smo dobili kući, tri mjeseca prije odlaska na putovanje, podsjeća dosta na onaj koji smo prije 40 godina popunjavali u Odesi ili Novorosijsku. Iznenađen sam, nije bilo rubrike: «Ranija putovanja u SSSR (Rusiju)». Iz toga razloga, mali osjećaj ilegalnog ulaska u Rusiju.

Petrograd nije mjesto za koje je dovoljno samo reći da je čovjek bio. Treba stići sakupiti ponešto u dušu svoju, da se ponese kući.

Uzmimo samo želju, prilikom posjete Petrogradu – ući i pomoliti se Bogu u Kazanskom Saboru, gdje se Njegoš zavladičio.

Ili, recimo, pronaći grob Vladike Save (Petrovića). Uz molitvu se pokloniti njegovim sjenima. Upaliti svijeću i olakšati duši njegovoj, u patnji za krševitim rodnim krajem. Svoj pobožni život skončao je daleko na hladnom sjeveru, gdje je išao da traži spasa svome narodu. Spasa mu treba i danas. Muka nije ništa manja, ali nema ko da moli. Velikaši se o «svome jadu» zabavili, ne brinu što im narod propada.

Ili, na primjer, stići pogledati četiri stranice Miroslavljevog jevanđelja, koje je ruski monah Porfirije Uspenski, «istrgao» u prošlom vijeku u Hilandaru i donio ovdje u Petrograd. I nas je sudbina rasijala po svijetu, kao stranice Miroslavljevog jevanđelja.Karelija

Poslije ugodnog noćnog prelaska Baltičkog mora, ogromnim plovećim gradom – feribotom, osvićemo u Helsinkiju, čiji su stari upravni centar u klasičnom stilu, tokom svoje stogodišnje vladavine, izgradili Rusi. Istorijskim kulturnim centrom u Helsinkiju, sa ogromnom ruskom pravoslavnom crkvom na uzvišenju, koja dominira čitavim Helsinkijem, ponosan je svaki Finac, jer imaju šta pokazati svijetu i Evropi. Kao da je prenesen iz Petrograda.

Putovanje, zapravo, počinje tek ovdje u Helsinkiju. Ugodnim «Pulmanovim» autobusom klizimo dobrim drumom E-20 (Oslo-Petrograd), sjevernom obalom Finskog zaliva prema ruskoj granici. Ima nas Bokelja i na ovim prostorima. Admiral Matija Zmajević je 1714. pronio slavu Boke, komandujući ruskom flotom u pobjedi ruske mornarice nad Šveđanima kod Alandskih ostrva. Čitavim putem nas prati kiša. Poslije Hamine (šv. Fredrikshamn) prelazimo na «rusku» stranu Karelske prevlake, koja je ponovo u sastavu Rusije, od kraja nepravednog Zimskog rata (1940.), kako ga Finci nazivaju. Oni za Petrograd, od starine, jednostavno kažu «Pijetri» (fin. Petar).

Ruski granični prelaz, sa svojim tornjevima i pojasom uzorane zemlje, još uvijek podsjeća na stara vremena. Dugački redovi i dugo čekanje za prelazak. Redovna vojska kao nekad i dalje kontroliše granične prelaze. Duboki granični pojas od nekih pedeset kilometara sa ujednačeno raspoređenim kontrolnim rampama, zaposjednut vojskom. Na granici dobijamo obaveznog «vodiča» (kao nekada!) tobož, radi bržih carinskih i graničnih formalnosti. Primjećuje se da razumije švedski, iako pokušava da to sakrije.

Prelazeći preko Saima kanala, približavamo se nekada švedskom gradu Viborgu, čija stara tvrđava sa svojim redutima, još uvijek ponosno stoji. Tvrđava, čiju je opkoljenu hrabru posadu, u borbi sa Rusima divno opjevao u svom epu (sličnom našem desetercu) jedan od branilaca, narednik Stol (šv. Čelik).

Viborg – stara švedska tvrđava

Velika je razlika između ruskog i finskog dijela Karelske prevlake. Nigdje sela ili obradivih površina. Finci su za ovo močvarno područje dali 80.000 života, braneći ga od agresora. Da ga na kraju rata izgube!

Pretičemo i ostavljamo kišu za sobom.

Prilazimo Petrogradu sa zapada. Nepregledna, novosagrađena predgrađa za stotine hiljada žitelja. Rijetko koja zgrada ispod 20 spratova. Novi, svjetski stil gradnje, koji smo pretprošle godine gledali u Pekingu. Poslije dva časa gradske vožnje, još za dana, oko 20.00 časova, prilazimo ogromnom kompleksu hotela «Sovjetskaja» (staro ime!), koji leži bliže centru, u kojem su i prije odsjedali samo devizni turisti.Petrov grad

Dosta je srpske i švedske istorije i prošlosti vezano za ove prostore.

Petar Veliki je treći prosvećeni despot u istoriji zemlje ogromnog prostranstva, koji je shvatio da je Rusiji onoga doba bio potreban prozor u svijet i jedna sigurna luka za uvoz i izvoz.

Car Petar Veliki

Sudbina ove velike zemlje zavisila je od volje jedne ličnosti, više puta u njenoj istoriji. Od Ivana Groznog, preko Petra Velikog do Staljina naših dana.

Ko kaže da se istorija ne ponavlja!

Uvidio je da je Arhangelsk, koji je izgradio Ivan Grozni, nepogodan za trgovinu i da je ugrožen od Šveđana, koji su već čitavih 700 godina držali Finsku. Samim tim i ušće Neve u Finski zaliv – čije su obje obale bile u njihovom posjedu. Na sjeveru finska Karelija i na jugu švedska baltička pokrajina Ongermanland, koja se protezala od ušća Neve, na zapad do švedske Estonije. Švedska je tada bila evropska sila, koja je krojila mapu Evrope kako je htjela. Ne smije se zaboraviti da je švedski kralj Karl XII, bio prethodnik Napoleona i Hitlera, u osvajačkom pohodu na ovu zemlju, dok nije od Petra Velikog do nogu potučen u bici kod Poltave, 1709 godine, odakle se spasio bjekstvom u Tursku, sa samo šačicom vojnika. Tu je Švedskoj pukla kičma kao velikoj sili.

Područje ušća Neve povraćeno je tek u ratu 1700. godine, poslije 100 godina švedske vladavine. Odmah po njegovom zauzimanju, na malom ostrvu Jenis-saari (fin. Zečje ostrvo) započeta je gradnja vojne tvrđave Sv. Petra i Pavla, koja je umnogome do danas zadržala svoj prvobitni izgled. Tek kasnije, kad su se vojno utvrdili, počela je izgradnja Petersburga, što je od početka i bila namjera Petra Velikog.

Petropavlovski Sabor

Petro-pavlovska tvrđava

Petrograd je «mladi starac» među gradovima (iduće godine proslavlja 300 godina svoga postojanja), kad se uporedi sa Herceg-Novim, koji je nedavno proslavio 600 godina svoga postojanja.

Izgrađen je po ideji i volji jednog čovjeka. Kao da ga je prenio iz zapadne Evrope onoga vremena, gdje je išao da uči brodogradnju i druge zanate, živjeći u običnim radničkim četvrtima (Holandija). Dok je gradio svoj grad, istovremeno je udarao temelje i ruskoj floti. Znajući i cijeneći našu Boku, poslao je na školovanje njen prvi komandni kadar, kod kapetana Martinovića u Perast. O tome svjedoči njegova Gramota u peraškom muzeju.

Očuvanost arhitekture u mislima podsjeća na Dubrovnik, koji je otprilike u isto vrijeme iznova građen, poslije zemljotresa.

Može se slobodno reći, grad je djelo jednog jedinog čovjeka – njegovog tvorca Petra Velikog. Grad svakodnevno živi s njegovim imenom. Malo je u svijetu ovakvih spomenika, vezanih za samo jednog čovjeka.Pandorina kutija našeg vremena

Prvoga jutra u Petrogradu dobijamo našeg zvaničnog vodiča Tanju, sa kojom ćemo provesti ovih nekoliko dana. Danas su na programu: razgledanje grada-muzeja, Zimski dvorac (Ermitaž) i vožnja Nevom.

Zimski dvorac

Nedaleko od našeg hotela prelazimo preko rukavaca Mojka, uključujući se u paradnu aveniju – Nevski prospekt. Usput nam vodič pokazuje čuvena zdanja.

Među prvima pokazuje palatu familije Nobel. Sinu mi misao da bi bilo pravednije, da se Nobelova nagrada dodjeljuje u Petrogradu negoli u Štokholmu. Iz razloga što je prije 120 godina familija Nobel živjela u Petrogradu, gdje je stekla svoje ogromno bogatstvo, zahvaljujući ruskoj nafti (tada se o arapskim izvorištima ništa nije znalo). Od tog ogromnog početnog kapitala, stvoren je fond za dodjelu Nobelovih nagrada. Dosta poznatih švedskih familija steklo je svoja bogatstva i početni kapital u Rusiji. Petrograd je bio nosioc tadašnjeg progresa, ne samo za Rusiju već za čitavi svijet.

Koja li je od ovih mnogih palata bila dom grofa Save Vladislavića (našeg Hercegovca), velikog diplomate, miljenika Petra Velikoga, koji je udario granicu između Kine i Rusije, koja i danas stoji. Njegovu veličinu i danas svjedoči Voznesenjska crkva, koju je izgradio na Toploj. Još u hramu postoje srebreni putiri i jevanđelja, koja je sa sobom donio iz Rusije. Možda je i portret Petra Velikog iz mlađih dana, u savinskoj manastirskoj riznici, došao sa njime iz Petrograda, kao Carev lični poklon. Slijedeći logiku, možda bi se odgovor na ovo pitanje mogao naći u Grofovoj zaostaloj arhivi, ako je sačuvana negdje u Petrogradu ili Veneciji. Do sada nema drugoga objašnjenja kako je portret dospio u manastir Savinu. Jedino se zna, da su Rusi odmah iza rata nudili za njega 60.000 američkih dolara.

Vjerovatno je u Petrogradu imao palatu i naš Novljanin, admiral Marko Vojnović, u službi Katarine Velike. To bi mu pripadalo prema ondašnjem društvenom statusu, iako je pretežno službovao na Crnom i Sredozemnom moru, ratujući protiv Turaka i rukovodeći tek započetom izgradnjom Sevastopolja.

Kazanski sabor sa dvostrukim redovima kolonada, kao nekakav Panteon, ostaje nam sa desne strane. U njemu se Njegoš zavladičio. Ali avaj! Ova kuća Božija je, do prije deset godina bila Muzej ateizma (sic.), po volji onih koji su bili zauzeli Njegovo mjesto, čak i u crkvama. Malo im je bilo vlastite «slave» i spomenika. Dobro je kad ga nijesu srušili!

Kazanski Sabor

To najbolje opisuje neumrli Jesenjin, pred svoju smrt, ovdje u Petrogradu: «I seljak, popiv koju rakiju / Gleda na Marksa kao na Ognjenu Mariju / A na Lenjina, pušta kolutove dima». Na kratkom odstojanju, prema Isakijevskoj ploščadi (trgu), posmatramo hotel «Anglater» (i danas nosi isto ime!), gdje Jesenjin, idol naše mladosti, u protestu okončava svoj mladi život, predsmrtno pišući svojom krvlju, oproštajno «Do viđenja druže (rus. prijatelju), do viđenja».

Nevski prospekt, paradna ulica grada, majestetično izgleda i danas. Kako li je tek izgledao ljudima onoga doba, pogotovo savinskim monasima, kada su oko 1770., na čelu sa igumanom Rajevićem, našim Sutoraninom, dolazili da mole za carski dekret, da bi mogli prositi po Rusiji. Da bi podigli Savinu.

Da li je ovom petrogradskom avenijom prolazila lutalica, koja se u liku Šćepana Maloga, pojavila u Crnoj Gori 1768.? Kasnije smo dobili i Šćepana Velikog, koji nam je takođe «dolutao» iz Rusije.

Ovuda se motao i naš Budvanin, konte Zanović, oko vremešne Katarine II .

Nažalost, jedino smo se dvaput provozali uzduž Nevskoga prospekta.

Da li je to dovoljno, da bi čovjek mogao reći da je bio u Petrogradu?

Prije nego što izbijemo na Nevu, gdje završava Nevski prospekt, s lijeve strane nam ostaje čuvena petrogradska robna kuća «Metronom», a sa desne ogromno zdanje Admiraliteta.

Preko jednog od stotine mostova prelazimo, preko Velike Neve, na Vasiljevsko ostrvo, sa reprezentativnim zgradom negdašnje burze (sada Pom. Muzej) i Univerzitetskim kejom, odakle posmatramo Petro-Pavlovsku tvrđavu sa istoimenom sabornom crkvom, u koju je pretprošle godine prenesena i sahranjena, zločinački pobijena carska porodica, u Jekaterinburgu 1918.

Neva sa Petrogradom

Posmatramo i lijevu obalu (sa koje smo prešli), sa Zimskim dvorcem i nepreglednim nizom palata, koje su podizane još za života Petra Velikog. Najupadljivija je zgrada Admiraliteta sa svojim visokim, zlatnim skiptrom i ogromne kupole petrogradskih crkava, koje zakriljuju horizont.

Poslije polučasovne pauze nastavljamo u pravcu Petro-Pavlovske tvrđave, u neposrednoj blizini. Iznenada se zaustavljamo u prilično tijesnoj ulici predgrađa Petrograd (zvanično ime velikog grada jeste Sankt Petersburg), sa 15-20 parkiranih turističkih autobusa. Na pitanje zašto se tu zaustavljamo, vodič objašnjava da ćemo posjetiti suvenirsku robnu kuću «Crveni oktobar» (sic.). Zaista, reklamni panoi firme preko čitave fasade, sve u crvenom, plus srp i čekić. Kao da je svijetu bilo malo i crvenog i oktobara! Za dobrodošlicu firma časti malom čašicom votke. Da bi raspoložila turiste, jer njihovi suveniri nijesu bili na našem programu. Tek sada shvatamo zašto smo dobili pauzu na Vasiljevskom ostrvu. U «Crvenom oktobru» je bila gužva! Očigledno, nekorektan privatni aranžman našeg vodiča sa prodavnicom suvenira. Tako je to u današnjem svijetu «crvenog biznisa». Zgrabi i zakini gdje možeš.

Od Petro-Pavlovske tvrđave, ništa za ovaj put. Treba još jednom doći u Petrograd da bi je vidjeli. Vraćamo se natrag istim putem, kroz nekada radničko naselje Petrograd. Ovdje su u početku živjeli oni, koji su gradili carski grad, na drugoj obali Neve. Na desetine hiljada ruskih mužika je umiralo isušujući močvare. Petrograd je treće mjesto u svijetu koje posjećujem, koje praktično počiva na kostima svojih graditelja. Prva dva su kineski zid i faraonske piramide. Uistinu, ovo je bilo prvo naselje uz tvrđavu, čije se ime sačuvalo do današnjih dana. Predgrađe Petrograd je oduvijek bilo radničko naselje, koje je naseljavala sirotinja.

Dostojevski je vjerovatno ovdje pronalazio svoje likove «poniženih i uvređenih». Bilo je u ovoj velikoj zemlji mnogo patnje i bijede kroz njenu istoriju. Zato i jeste najveći paradoks njena nenadmašiva literatura i duhovnost!

Interesantno da sam tek odskora, čitajući Grosmanov «Život i sudbinu», saznao da su preci Dostojevskog bili Letonci. Bijeli general Vrangel, koji je poslije poraza u građanskom ratu dobjegao u Jugoslaviju, bio je porijeklom Estonac. Čuveni švedski vojskovođa Vrangel (XVII v.) potiče, izgleda, od iste familije. Nijesu baš svi Rusi – Rusi!Carski dvor

Tek poslije našeg «ekstra-izleta», na red dolazi Ermitaž. Umjesto da uđemo moramo čekati, iz razloga što nijesmo došli na vrijeme, kako je bilo planirano. Vrijeme od pola časa provodimo na Dvorskom keju, posmatrajući Vasiljevsko ostrvo na zapadnoj obali Neve, sa Petrogradskim univerzitetom i okolnim palatama. Među njima čuvena palata grofa Menjšikova u holandskom stilu. Drugi dom Petra Velikog, u kojem je često boravio.

Petrogradski univerzitet

Petrograd je ustvari jedna ogromna pozornica pod vedrim nebom. Treba samo preći na suprotnu obalu Neve ili nekog od kanala (Fontanka, Mojka, Gribojedov) da bi se uživalo u novoj sceni. I danas se svaka palata naziva po imenu vlasnika. U tome je oličena i sačuvana prošlost i slava Rusije onoga doba.

Odavno se zna, da bi posjetiocu trebalo najmanje tri godine, da pogleda svaki eksponat u Ermitažu. Mi smo dobili 2 časa! Ne znamo čak ni kojim smo od tri sprata Ermitaža prešli na drugu stranu i što smo sve vidjeli. Previše utisaka odjednom. Možda su najveći utisak ostavila ogromna Rembrantova platna.

Ovdje, u ovim odajama, zapečaćena je sudbina ruskih velikih knjeginja – crnogorskih princeza.

Zimski dvorac

Velika gužva, mnogo posjetilaca. Nema dužeg zadržavanja pred pojedinim eksponatima ili odajama. Mora se paziti na grupu, da se ne bi gubilo vrijeme, tražeći ili čekajući pojedinca. Šveđani su zaista najdisciplinovaniji narod na svijetu Nijednom, niko nije izostao. Mnogi se u svijetu šegače na račun te njihove «slabosti».

Poslije «trke» kroz Zimski dvorac, izlazimo na ogromni Dvorski trg sa obeliskom, na čijem drugom kraju je velelijepo zdanje ruskog Admiraliteta. Nema više gvozdene ograde oko dvorca, koja se lijepo vidi na filmskim sekvencama, onih sudbonosnih «sedam dana koji su potresali svijet» (Dž. Rid).

Potresa, od kojeg se još ni danas, svijet nije smirio.

Okolne zgrade su svjedoci početnih, potresnih scena izrežiranog ruskog Termidora, čiji se pelcer jedino mogao primiti kod bogobojažljivog i duševnog ruskog mužika, onda kada je Rusija najteže krvarila.

U Zimski dvorac se tada, umjesto Cara, uselio «mesija», koji je iz Švajcarske došao u plombiranom njemačkom vagonu, proputovavši kroz Štokholm, gdje je dobio posljednje instrukcije od onih koji su ga poslali i koji su, prvih godina poslije «revolucije» vladali Rusijom.

Car Nikola II

Njemačka je za ukazanu pomoć ubrzo nagrađena «mirom» u Brestlitovsku, a ruski narod je dočekalo ropstvo i najkrvaviji period terora u njegovoj dugoj istoriji, koji se još uvijek nije okončao.Kuća naša

Kasnije smo i mi kao pravoslavci, dobili svoj Termidor, zahvaljujući bratskoj pomoći «proletera svih zemalja» iz Moskve, uz čiju smo pomoć srušili svoju kuću, za tuđi račun, izgovarajući se Cvijićevim: «Kuća nam je na sred druma»! Još uvijek je rušimo, prodajući glave svojih najboljih sinova, koji su hrabro branili svetu srpsku zemlju.

I mi smo odnekuda dobili svoga «mesiju» i svoje Gulage. Još uvijek nijesmo sposobni da se saberemo, da bi našli pravi odgovor na sve to. Da sve to ostavimo za sobom.

Da bi mogli početi iznova graditi svoju kuću.

Dok to ne ostvarimo, ne može nam biti dobro!

Poslije obilatog ručka, u negdašnjem dvorskom diplomatskom restoranu-muzeju (kako je nekada izgledao), koji se nalazi u zgradi koja se nastavlja na Zimski dvorac, silazimo direktno do broda na Dvorskom keju, da bi se uz folklorni program provozali Nevom i susjednim kanalima. Uz hladan šampanj, votku i voće, koji su servirani na stolu prije našeg ulaska, krećemo na jedan divan izlet, koji će zaista dugo ostati u sjećanju.

Folklorna grupa vrhunskih umjetnika sa svojim orkestrom i pravim operskim umjetnikom, odradila je svoj dvočasovni program na najbolji mogući način. Teško je bilo odvojiti pogled sa njih, na panoramu Petrograda. Šteta je, što smo bili prisiljeni istovremeno uživati u oboje. Na kraju se ispostavilo, da im je plata naša napojnica. Surova stvarnost je pokvarila opšti utisak.

Na rukavcu Neve, prema Arsenalu prepoznajemo topovnjaču «Auroru» (lat. Zora) koja je svojim zloslutnim hicem najavila svijetu jedno krvavo stoljeće koje još uvijek neprekidno traje. Termidori se nastavljaju širom svijeta, «u ime demokratije i ljudskih prava».

Posle posjete carskoj palati (današnjem Ermitažu) vozeći se obalom Neve do Isakijevskog Sabora, prolazimo pored ogromnog spomenika Petra Velikog na konju. Pogleda uprtog prema zapadu, jednim širokim zamahom ruke, sa ponosom pokazuje svoje djelo – Petrograd. I sa šezdeset metara rastojanja, lako se može pročitati: «Petru Prvom – Katarina Druga – 1782. ». Malo kome je poznato, da je u venama te male njemačke princeze (koja s pravom nosi epitet Velika), tekla srpska krv. Krv naših rođaka, Lužičkih Srba.

Isakijevski Sabor, jedan od najvećih hramova u Petrogradu, podignut je tačno na mjestu, gde je 1881. godine u atentatu poginuo car Aleksandar II Romanov. Na trgu ispred hrama, ogromna figura cara na konju. Još uvijek su primjetni tragovi njemačkih granata na ogromnim kolonadama od crvenog granita. Ono što se nije moglo obnoviti. Hram smo mogli posmatrati samo izvana, pod izgovorom da je u obnovi-popravci.

Isakijevski Sabor

Isakijevski Sabor

Isakijevski Sabor

Rusija je uložila neslućena sredstva da obnovi svoje porušene istorijske spomenike. Da bi se restaurirala čuvena ćilibarska soba u Zimskom dvorcu potrebno je 12 tona ćilibara. Koliko samo to košta?

Prvi dan boravka u Petrogradu zaista je bio pun pogodak. Pogotovo što je toga dana bilo divno vrijeme. Ali već sledećeg dana stigla nas je kiša, koju smo prestigli u Finskoj.Petrovdvorec

Sledećeg dana, uz kišovito jutro napuštamo hotel «Sovjetskaja» na putu za drevni Novgorod. Prethodno, «usput», treba svratiti i pogledati Petrovdvorec, ljetnju rezidenciju Petra Velikog. Kao da se usput može pregledati i vidjeti dvorac i parkovi koji se prostiru na nekoliko stotina hektara. Što više grabimo na zapad, kiša sve jače pada. Nebo se otvorilo, kiša lije kao iz kabla. Kako baš ova tri dana da ovako ludački pada kiša. Ko je mogao znati prije pola godine, kada smo naručili putovanje, kakvo će biti vrijeme oko desetog juna.

Petrovdvorec- Ljetnji dvorac

U stroju prilazimo glavnom ulazu za posjetioce dvorca – muzeja. Svira vojni duvački orkestar. Ispred nas još najmanje 20 grupa kao i naša. Čekaju red da uđu, a kiša lije li, lije. Red održavaju djeca u kadetskim uniformama. Saznajemo, sinovi onih čiji su roditelji izginuli u Avganistanu. Društvo preuzelo brigu o njima, da ih vaspita i iškoluje. Kako je sa našom djecom čiji su očevi časno izginuli po Krajinama i drugdje?

Prvo što sretne posjetioca jeste izložba fotografija na kojima se vide ruševine Ljetnjeg dvorca, po završetku Drugog svjetskog rata. Ruševine i samo ruševine. I ono što je na kraju ostalo Njemci su namjerno minirali. Koliko je samo trebalo volje, ljubavi, truda i rada, da se sve povrati u prvobitno stanje. To se može ako dostaje ljubavi prema svome narodu i svojoj prošlosti.

Prošlost je ogledalo, u kojem se ogledaju slavne stranice jedne knjige koja se zove istorija. Jedino se na taj način čuvaju tradicije jednoga naroda. Samo ovo je bilo dovoljno, da se dođe i vidi, kako se voli svoj narod i svoja prošlost. Da se nauči nešto veliko i ponese sa sobom kući.

Sadržajno, Ljetnji dvorac dosta podsjeća na Zimski, mada su neke stvari ukusnije namještene i ljepše djeluju. Najveća draž dvorca jesu njegove kaskade i vodoskoci, koji danonoćno izvode svoje simfonije, bez ikakvih mehaničkih postrojenja. To sve obavlja majka priroda sama. Čitavo jedno jezero je dovedeno sa 20 kilometara rastojanja i prirodni vodeni pritisak je dovoljan da sve to obavlja. Čudo tehnike i ljepote, i danas. Ali avaj! Kiša je pokvarila utisak. Lila je u kaskadama i sudarala se sa onima koje su jurile uvis. Skoro niko iz grupe nije htio da se spusti dolje, niz kaskade i pogleda čudo iz drugoga ugla, odozdo.

Petrovdvorec – Posejdon na kaskadama

Penjući se natrag uzbrdo, podsjetio sam se rimske fontane Triton, koju Crnjanski pominje, da joj je vidio dvojnika «negdje na sjeveru». Posejdon, jedan od morskih

bogova (kao i Triton), glavni je među figurama petrovdvoračkih kaskada. Pretpostavljam da je Crnjanski mislio baš na ovu fontanu nad fontanama, kada je pisao o Tritonu.Tragom Vikinga

Poslije obilatog ručka, zalitog kapljicama prave ruske votke, u društvu naših novih prijatelja Svena i Marijan Filipson, krećemo za Novgorod, s tim što ponovo moramo proći kroz Petrograd. Nekada se u Novgorod stizalo vodenim putevima, danas nas prevoze brze drumske lađe. Zaobilazeći predgrađa Petrovgrada, uključujemo se na široki Moskovski bulevar, a zatim okrećemo u pravcu Novgoroda. Tu, na bulevaru, u jednom luksuznom hotelu, dobijamo kratku pauzu za lične potrebe, iako imamo toalet u autobusu. Naravno, uz to sleduje i posjeta prodavnicama suvenira i ostalog. Naši Šveđani najviše kupuju piće. To su valjda privatni aranžmani našega vodiča Tanje, koja izvrsno govori švedski. Hotel je smješten uz ogromno kružno kretanje na bulevaru, u čijoj sredini je smješten visoki (45 m) spomenički kompleks braniocima Lenjingrada. Ispred spomeničkog zdanja, zapažamo mladu u bijelom, sa svatovima. To je u Rusiji još i danas dirljiva tradicija, da mladenci, direktno poslije vjenčanja polože buket cvijeća na spomenike i grobove branioca Otadžbine. S nadom da i oni dvoje uskoro dobiju jednog budućeg branioca Rodine. Očigledno, u narodu nije umro pomen na one koji su dali svoje živote za njegovu slobodu. Tako treba, a ne prodavati svoje ljude u Hag, jednog po jednog!

Usput, sa obje strane puta, kuda su se vodile krvave borbe za deblokadu Lenjingrada, nailazimo na ogromne spomeničke komplekse i groblja iz Drugog sv. rata. Rusi su svoju Rodinu dobro natopili krvlju.

Po povratku u Petrograd, pitam u hotelskoj recepciji, kako se može doći do Piskarjovskog spomen-groblja. Mlada djevojka ne shvaća šta pitam. Prilazi postariji gospodin, koji sluša naš razgovor i vrlo lako mi objasni, da je groblje udaljeno preko 20 kilometara, i da bi najlakše i najbrže bilo taksijem. Samo kada bi bilo vremena!

Na groblju je sahranjeno preko 700.000 poginulih, smrznutih i pomrlih od gladi (oko polovina). Opkoljeni branioci Lenjingrada nijesu mogli da biraju. Predaja ili smrt od gladi. Zbog ponosa, izabrali su ovo drugo.

To je spomenik neuništivog ljudskog duha !

Na velikom spomeniku Majci Domovini piše: «Da znaš ti koji osluškuješ ovo spomen-kamenje, da niko i ništa nije zaboravljeno!» Od ovih riječi, ljude po zapadnoj Evropi i danas hvata strah. Čak i one koji su bili «neutralni». Neshvatljivo je da su duž čitavog našeg puta, neobrađene ogromne površine, koje bi mogle hraniti pola Evrope.

Još nijesmo imali prilike stupiti u kontakt sa običnim građaninom. Stalno smo u okruženju službenih lica. Još ostaje otvoreno pitanje, kakav je ruski mentalitet danas. Da li je ovo jedna drugačija Rusija i da li su ovo drugačiji Rusi, od onih koje sam gledao prije 40 godina ?Novgorod

Predveče stižemo u kišni Novgorod. Smješteni smo u starom hotelu «Volhov» (koji se obnavlja) preko puta staroga Kremlja, u čijem sklopu su muzeji i čuvena Sveto-Sofijska lavra. U hotelskom holu su primjetna dva uniformisana vratara (stražara).

Sjutradan smo primijetili slično obezbjeđenje ispred robne kuće i u finijim prodavnicama, napr. krzana. Očigledno je da su kao nekada, policija i vojska svuda. Danas zbog kriminala. Čudno je da nas niko nije na to upozorio, radi lične bezbjednosti.

Sledećeg jutra, poslije doručka, obilazak Kremlja. Kiša ne prestaje da lije. Prilazeći tvrđavskim parkom, prolazimo između 30-40 štandova privatnih prodavaca suvenira, poređanih sa obje strane staze. Niko od prodavaca da se oglasi, makar jednom riječju i da nam ponudi bilo šta da kupimo. Blenuli su u nas, kroz nevidljivi zid, kao da smo Marsovci. To me je zaista potreslo i vratilo u vrijeme od prije 40 godina. Ostaće zagonetka, šta bi moglo biti razlog takvom njihovom ponašanju? Da li ukorijenjeno nepovjerenje prema strancima ili možda strah od nekoga, ko nas je pratio, a mi nijesmo znali za njega. Strah još uvijek vlada Rusijom!

Vanjske zidine Kremlja su prilično zapuštene, kao i duboki redut, preko koga prelazimo. Čim se preko mosta uđe u Kremlj, odmah pada u oči ogroman spomenik od livenog gvožđa u obliku velikog zvona. Njime je carska Rusija 1865. godine obilježila 800 godina postojanja ruske države. Na spomeniku su figurama simbolično obilježene četiri velike epohe Rusije – Aleksandra Nevskog, Ivana Groznog, Petra Velikog i Aleksandra Prvog, pobjednika Napoleona. Njegoš je vjerovatno mislio na njih četvoricu, kad je pisao: «Iz grmena velikoga, lavu izać teško nije...........». Sudbinom ove velike zemlje su, u više navrata, kad je to bilo nužno, upravljali odlučni despoti. Sve do našeg vremena. Prošlo je samo 50 godina od Staljinove smrti.

Novgorod- 800-godišnji jubilej Rusije

Nedaleko od staroga spomenika, spomenik palim braniocima Novgoroda iz Otadžbinskog rata, koji nijesu dozvolili Njemcima da zauzmu staru prestonicu. Na spomeniku gori vječiti plamen i buketi svježeg cvijeća. Poslije obilaska malog etničkog muzeja prilazimo čuvenom hramu Svete Sofije sa visokim ruskim kupolama u obliku luka. Ispred hrama, u travi, poređana ogromna crkvena zvona. Valjda skinuta sa hrama Svete Sofije. Unutra u ogromnom hramu, dvije službe i jedno krštenje. Pitam vodiča sa grob Svete Ane Novogorodske (švedska princeza Imgard). Pokazuje mi u jednoj niši, na običnom podu, pozlaćeni bronzani sarkofag sa njenim moštima.

Novgorod - Sveto-Sofijska lavra

Uz molitvu, palim svijeće za njenu dušu, u ime parohijana iz naše Eskilstune i Oca Ignjatija Eka. Koristim priliku da sa ovog svetog mjesta pošaljem razglednicu Ocu Jovanu u Hilandar i hilandarskom saputniku Momi Daniloviću u Štokholm.

Poražen sam saznanjem da je hram Svete Sofije, majke svih ruskih crkava, do prije deset godina bio muzej. Šta reći o tome? Čovjek ostaje nijem!

Još dok smo u Kremlju, pitam vodiča o muzeju i arheološkim nalazima iz doba Vikinga (ruski Varjag), koji su zasnovali ovu tvrđavu i grad prije hiljadu godina i radi kojih je Novgorod ušao u naš program. Iznenađen sam njenim odgovorom, da nema ništa sačuvano. Da li je to zaista istina, ili se možda vremenski, nije uklapalo u njihovu šemu ?

Poslije obilatog ručka u Kremlju, nastavljamo prema manastiru Svetog Đorđa na obali rijeke Volhov. Ogromno zdanje je bilo jako oštećeno tokom Otadžbinskog rata, jer se nalazilo na samoj liniji fronta. Branioci Rusi u manastirskim debelim zidinama, Njemci na drugoj obali Volhova. Sveti Đorđe im nije dozvolio da pređu na drugu obalu rijeke. Izdržao je stari manastir sve muke i danas se hvala Bogu obnavlja, sa novim monaškim bratstvom. Da se nastavi tradicija ruske duhovnosti.

Na povratku prema hotelu, vodič nam nudi da svratimo na jednu pijacu sa tezgama, na otvorenom parking prostoru. Odbijamo, tražeći da nas odvede u neku robnu kuću u gradu. Ne pristaje, motivišući to nedostatkom vremena. Čudno! Na obična nedužna pitanja, npr. kolika je prosječna mjesečna plata, odgovara dvosmisleno. Na ponovljeno pitanje, ponovo dvosmislen odgovor! Arogancija ili, možda, nepotrebna zloba prema «bogatim» švedskim penzionerima, zaista skromnih penzija. Čovjek se prosto pita radi čega smo išli u Novogorod, kad ima toliko toga da se vidi u Petrogradu. Da li samo zato, da bi utrošili vrijeme, putujući?

Na molbu da se usput, na putu za Novgorod ili u povratku, svrati i pogleda dvorac Katarine Velike i Puškinov muzej u Carskom selu, organizator putovanja nije mogao da udovolji. Nije ni objasnio zašto, iako su mu vjerovatno bile poznate gornje okolnosti. Još istoga dana poslije podne, krećemo natrag za Petrograd, da bi prenoćili i izjutra, put pod noge, kući za Švedsku.Povratak

Krećemo dosta rano, po lijepom vremenu. Pred ulazak u autobus, ispred hotela, kupujem komplet razglednica od «uličnog prodavca». Tragičan je osjećaj, da nijesmo imali prilike kupiti niti kutiju šibica ili suvenir, a kamoli stupiti u kontakt sa običnim ruskim čovjekom.

Još jednom u prolazu, posmatramo, kao na razglednici, Nevski prospekt i kejove Neve sa palatama. Radostan je osjećaj kad se krene svojoj kući.

Poslije nekih 20 kilometara već započinju kontrolne rampe, zaposjednute vojskom. Izbrojili smo ih sedam do finske granice. Granični pojas, maltene počinje skoro u samom Petrogradu! Ne možemo se oteti utisku, da smo u toku čitavog putovanja bili pod kontrolom. Očigledno je da stari sistem (ako ne i zvanično) i dalje živi, bar u ljudima!Gest rodoljublja

U prijatnom društvu i raspoloženju naših Eskilstunjana, primičemo se polagano finskoj granici. Isto tako, primiče se i kraj početka svjetskog fudbalskog prvenstva u Koreji. Rješava se «sudbinsko» pitanje daljnjeg opstanka u takmičenju pojedinih

nacija koje su se uspjele kvalifikovati za isto, pa i Švedske. Igra se odlučujući meč, između Švedske i Senegala, za dalje učešće u četvrtfinalu takmičenja ili odlaska kući ekipe koja izgubi. Na zahtjev putnika, vozač autobusa ne može da se uključi na švedski UKT radio program, da bi direktno mogli pratiti tok utakmice. Znajući da je meč već počeo, napetost u autobusu raste. Oni koji su ponijeli mobilne telefone, pozivaju svoje kući da se informišu o rezultatu.

Utakmica teče, ali sa neriješenim rezultatom, bez golova, što još više povećava napetost među «publikom» u autobusu. Otprilike svakih dvadeset minuta, poneko poziva svoje kući i dobija isti odgovor, kao i prethodni. Svaki puta se vidi olakšanje na licima, a i nada da će Švedska pobijediti. Meč se završava neriješeno, bez golova. Znajući da «golden gol» rješava meč, produžetak utakmice povećava napetost u autobusu. Sad se već poziva kući u Švedsku svakih pet minuta.

Posljednji poziv kući, dva sjedišta ispred mene, ostaje bez komentara. U autobusu je odjednom zavladala totalna tišina. Svima je bilo jasno da je Švedska ispala iz daljeg takmičenja. Niko ništa ne pita. Niko ne komentariše rezultat. Solidarno se prima poraz, sa osjećajem da su naši momci uradili sve, i najbolje što su mogli.

Iako me mnogo ne interesuje sport, u autobusu iz Petrograda za Eskilstunu, (čak i poslije 34 godine života u Švedskoj), supruga Marija i ja, upoznajemo jedan zaista divan kolektivni gest, švedske rodoljubive solidarnosti, koji će nam trajno ostati u sjećanju, koliko i sami izlet u Petrograd.

Opšti utisak o putovanju svako zadržava za sebe. Šveđani su takvi, zbog svoje skromnosti. Utisci se obično sređuju kod kuće, kad se razviju filmovi i pogledaju video zapisi. Da je bilo više vremena, više bi vidjeli. Petrograd je ogroman. Malo bi bilo i mjesec dana, za ono najvažnije.

Biće valjda još koje putovanje, a da se na njega ne čeka 40 godina !

Eskilstuna – Švedska, Petrovdan 2002. g.