Hiljade misli o detetu ; i sve su tačne, a ni jedna nije dovoljna. Ni jedna misao ne predstavlja pravu veličinu deteta i, u isto vreme njegovu ranjivost. Niko nije uspešno objasnio koliko je sličnosti izmedju odraslog i deteta – da mogu da osećaju isto, da su im potrebe jednake da imajuu sebi i ljubav i mržnju, da umeju da poštuju i jedni i drugi.

Odrastao čovek, medjutim, uvidja razliku izmedju njega i deteta. Ali najčešće ih svodi na oduzimanje: te razlike su u stepenu i kvalitetu. Sredina detetu nameće svet odraslih. Dete je rodjeno nevino i svako ponaosob je jedistveno i posebno. Tako jedinstvena i nevina, deca nisu savršena. Ona prave greške, ali one su putevi njihove spoznaje u sazrevanja. Tada je najvažnije kako se odnosimo prema njihovim greškama. Odrasli obično reaguju kao da nešto nije u redu sa detetom.

Rut Bebermajer kaže:

“Nikad nisam videla glupo dete; videla sam dete koje je ponekad radilo stvari koje nisam razumela ili na načine koje nisam planirala. Pre nego što ga nazoveš glupim, razmisli da li je ono glupo ili je samo znalo različite stvari od tebe.“

Bilo da smo roditelj ili profesionalni vaspitač moramo znati da je preduslov uticanja svake vrste na dete, zadobijanje dečjeg poštovanja. Ako nas dete poštuje , poslušaće nas, otvoriti svoju lićnost i dozvoliće nam da mu damo sve to želimo. Ljubav i poštovanje predstavljaju ulaznicu u svačiju, pa i dečiju dušu.

Stojanović B., ``Istraživači dečijih duša `` (2007), 36, 37, 38 str.