HITLEROVI RATNICI - Ervin Romel - Od Vaterloa i Napoleona do afričke pustinje

Kapitulacija carske Njemačke postavila je pred ratnog povratnika, Ervina Romela, kao i pred mnoge druge vojnike, pitanje smisla postojanja. Dotadašnji autoriteti više nisu postojali, car je abdicirao, a stare elite su bile istrošene.

Romel se nije bavio političkim idejama koje je propagirao austrijski kaplar Hitler. Osjećao se kao vojnik, a ne kao političar. Razmišljao o ratnim vremenima, pitajući se o razlozima vojnog poraza 1918. godine

************************

… Po prvi put je Romel vodio rat po svom nahođenju; kada je to situacija zahtevala nije mnogo mario za prvobitna naređenja, već je činio ono što je smatrao vojno neophodnim. Uspeh mu je davao za pravo. Ako mu je izmaklo zasluženo odlikovanje za osvajanje Monte Kuka na juriš - zbog pogrešnog obaveštenja ordenom je odlikovan poručnik Ferdinad Šerner, koji će u Drugom svetskom ratu takođe postati feldmaršal – tako željno iščekivani Pour le merite dobio je krajem decembra 1917. za osvajanje Monte Majura. Romel je bio svestan posebnosti "Plavog Maksa": "Za tadašnje vreme je to bilo neviđeno priznanje za jedan bataljon", zabeležiće kasnije.

On sam je odavanje počasti doživeo kao nešto pravično, jer preterana skromnost nije bila njegova osobina: "Već kao mlad čovek znao sam kako se vodi armija", reći će decenijama kasnije svom sinu Manfredu. Ambiciozni oficir je pucao od samopouzdanja – i imao je razloga za to. Romel je tokom Prvog svetskog rata, u borbama na različitim frontovima, već bio dokazao ono što će ga kasnije odlikovati: tvrdoglavost, ratnu lukavost, ambiciju, samoinicijativu,

ignorisanje naređenja viših komandnih instanci. Sa neposredne frontovske službe prekomandovan je u januaru 1918. u štab Generalne komande 64. Još pre kraja rata, u oktobru je unapređen u čin kapetana.

Pad carske Njemačke

Kapitulacija carske Nemačke postavila je pred ratnog povratnika, Ervina Romela, kao i pred mnoge druge vojnike, pitanje smisla postojanja. Dotadašnji autoriteti više nisu postojali, car je abdicirao, a stare elite su bile istrošene. Separatističkim pokretima i spoljnom politikom država pobednica, jedinstvo Nemačke je bilo iznutra ugroženo. Kao i većina Nemaca, i Romel je želeo da se okovi Versajskog ugovora uklone – "od koga god to bilo". Sa starim poretkom su nestali spokojstvo i unutrašnji mir. Vladali su revolucija i haos. Glad i hladnoća su pretili ljudima koji do tada nisu mnogo marili za visoku politiku.

Ervina Romela je i dalje pratila sreća. Izučeni vojnik je bio među onih jedva 100.000 ljudi koje su novoj nemačkoj republici pobedničke sile priznale kao oružanu silu. Mladi kapetan Romel, koji je na frontu stekao ime kao "ekspert za borbu izbliza", našao je svoje mesto i u drastično redukovanom Rajhsveru Vajmarske republike. Komandir čete u 13. pešadijskom puku u Štutgartu/Ludvigsburgu postaje 1921. U narednim godinama je njegova karijera bila usporena. Hteo - ne hteo, osam godina je sledio staru pešadijsku mudrost: ukopati se i ne mrdati. Onda je došlo vreme kada je stručnjak za manevarsko vođenje rata morao da i u mirnodopskim vremenima, van bojnog polja, dokazuje svoje manevarske sposobnosti. U oktobru 1929. postaje predavač u Pešadijskoj školi u Drezdenu. Ova obrazovna ustanova je bila izmeštena sa Izara na Elbu, jer su mladi apsolventi u Minhenu pokazali nedvosmislene aktivne simpatije za stvar čoveka koji je u novembru 1923. maršom na Feldhernhale pokušao da prigrabi vlast za sebe.

Romel se nije bavio političkim idejama koje je propagirao austrijski kaplar. Osećao se kao vojnik, a ne kao političar. Svakako da je razmišljao o ratnim vremenima, pitajući se o razlozima vojnog poraza i došavši do zaključka da armija, u njenom starom organizacionom obliku i pod primatom plemstva, nije bila dorasla modernom ratu. Predavanja o vojnoj strategiji i taktici začinjavao je na časovima svojim ličnim ratnim doživljajima i radio je na knjizi u kojoj je zabeležio svoja viđenja o modernom ratovanju. Za svoju spisateljsku delatnost imao je dosta vremena, jer je njegova vojnička karijera tapkala u mestu.

Romelovi vojnici

Romel je još tokom rata stalno dolazio do granice koju je vojna tradicija bila povukla. Doduše, on je dogurao do komandira čete i na frontu je briljirao svojim izvanrednim dostignućima. Ali čim bi se pojavili značajniji zadaci ili neki po činu stariji oficir bio na raspolaganju, morao se povlačiti. U carskoj armiji sami uspesi nisu bili dovoljni, prednost su imali poreklo i stariji čin.

Romel se i u Vajmarskoj republici osećao zapostavljenim. Iako je nekoliko puta pokušavao, nije bio primljen na generalštabno školovanje. Većina plemićkih oficira nije bila oduševljena uspešnim skorojevićima i konkurentima. A porodica Romel nije mogla ukazati ni na jednog pretka koji se na strani gospodara zemlje tukao u bitkama.

Sa druge strane, Romelovi pretpostavljeni su svakako cenili njegova dostignuća. Oni su mu potvrdili "kristalno jasni karakter, nesebičnost, jednostavnost i skromnost, omiljen kod drugova od potčinjenih visokopoštovan" ili su ga, poput komandanta Pešadijske škole i docnijeg feldmaršala Lista, hvalili kao "izvanrednog vojnika". Ali posle dvodecenijske profesionalne vojne karijere i četiri unapređenja, Romel je od potporučnika stigao do majora. Ona velika vojna karijera, o kojoj je sanjao, ostala mu je do tada uskraćena. Verovatno da bi i nadalje ostalo tako da u Nemačkoj nije došlo do dramatičnih promena.

U oktobru 1933, Romel preuzima novi zadatak kao komandant III bataljona 17. pešadijskog puka u Goslaru. To je bio puk sa slavnom prošlošću koji je učestvovao u Sedmogodišnjem ratu i u bici kod Vaterloa protiv Napoleona. Na svom novom položaju je po prvi put upoznao čoveka koji se u međuvremenu uspeo na mesto "firera i kancelara Rajha". U septembru 1934. Hitler je posetio proslavu Dana seljaka Rajha u Goslaru. Po običaju, jedinica SS-a je preuzela ličnu pratnju firera i postavila je "počasnu stražu". Romel je protestovao, istrajavao je u tome da njegovi soldati čine počasnu četu. Ako njegovim ljudima ne povere zaštitu firera, povući će ih. Romel se nametnuo, barem vizuelno. Kada je Hitler prošao postrojenom jedinicom, ispred formacije SS-a stajali su Romelovi vojnici. Uz to je njihov komandant, u drugom redu, marširao nekoliko metara iza Hitlera. Ali uskoro je odnos postao bliskiji.

HITLEROVI RATNICI - Šabloni nacističke propagandne mašinerije

Firerov glasnogovornik Gebels dao da se izradi niz portreta pobjedonosnih generala, jer je trebalo da Hitlerovi heroji predoče njemačkom narodu uspjehe nacional-socijalističkih ratnika.

Izabran je Ervin Romel, pobjednik kod Tobruka, "pustinjska lisica" iz Afrike. Hitler je forsirao svog "najdražeg generala" i želio da profitira od njegovih uspjeha

***************************************

Ambijent u berlinskom Ministarstvu propagande ne odgovara uobičajenoj naci-pompi. Umesto belog mermera, zidovi su bili belo okrečeni a simbola Trećeg rajha nije bilo uopšte. Nije bilo zastava, bakljonoša, svetlosnih kupola, samo jedan reflektor koji je stvarao preterano veliku senku koju je pravio glavni glumac.

Čovek je bio oličenje nemačkog vojnika: plav i plavook, u skladu sa idealom toga vremena, markantnih crta lica, kao da ga je Arno Beker, firerov vajar, isklesao u kamenu. Ali on nije zbog toga avanzovao u najviše snimanog generala Vermahta. Pobedonosni vojskovođa, koji je pred uključenim kamerama trabalo da pokaže svu svoju harizmu, potpuno se uklapao u šablon Gebelsove propagande: frontovski oficir iz Prvog svetskog rata, jedan od malobrojnih armijskih komandanata sa najvišim ordenom carske Nemačke, Pour le merite – naivčina koji je nemoguće učinio mogućim. Tu je stajao čovek koga je Hitler hvalio kao "jednog od najboljih nemačkih vojskovođa"- on je govorio ono što je nacional-socijalističko vođstvo rado slušalo. Govorio je o "pobedi nad nadmoćnijim", o tome kako je "uprkos velikim teškoćama zadatak izvršen".

"Odlučujuća je volja za pobedom", glasilo je njegovo geslo – i u tome ga nije mogao niko prevazići.

Politički naivni general

Gebels ga je izabrao za jedan potpuno novi projekat: za potomstvo je valjalo zabeležiti uspehe nemačkog Vermahta, koji je pod vrhovnom komandom Adolfa Hitlera vladao kontinentom od Severnog pola do Severne Afrike, od Atlantika do reke Volge. Firerov glasnogovornik je dao da se izradi niz portreta pobedonosnih generala, jer je trebalo da Hitlerovi heroji predoče nemačkom narodu uspehe nacional-socijalističkih ratnika. A čovek sa kojim je u kasno proleće 1943. započeto snimanje, činio se posebno pogodnim: Ervin Romel, pobednik kod Tobruka, heroj iz Afrike, "pustinjska lisica".

U tom trenutku nijedan armijski komandant nije uživao toliki ugled. Hitler je forsirao svog "najdražeg generala" i želeo je da sada profitira od njegovih uspeha. Gebelsova propagandna mašinerija je napravila od Romela idol u izveštajima nemačkih Filmskih novosti. Sada su nacisti koristili svog junaka, a on je dozvolio da bude iskorišćen. Romel je bio politički naivan. Politika je za njega imala značenje službe otadžbini. I pošto se vođa te otadžbine zvao Hitler, za Romela su "firer, narod i otadžbina" bili jedno.

Međutim, taj scenario je učinio vidljivom dilemu u ličnosti feldmaršala Ervina Romela: uprkos iskustvu pred kamerama, delovao je nesigurno, govoreći kao učenik glume koji je, doduše, svoj tekst znao napamet, ali nije imao predstavu šta njegov nastavnik od njega očekuje. Vapeći za odobravanjem izgledalo je da iza kamare upitno traži svog nevidljivog mentora: da li je ovo bilo ispravno? Tu je govorio general koji je bio uveren u vojnu nužnost onoga što je činio – i koji ne razmišlja o posledicama svojih pobeda. Na pitanje "Da li ste služili?", bez razmišljanja bi odgovorio: "Da, ja sam služio i još uvek služim". Kome je taj do u dubinu duše ubeđeni vojnik služio, ostalo je neizgovoreno. U zaključnim rečenicama svoje knjige Pešadija napada, Romel kaže: "Na Zapadu, Istoku i Jugu počivaju nemački strelci koji su do gorkog kraja stupali putem najvernijeg izvršavanja dužnosti za narod i domovinu. Oni nas preživele i buduća pokolenja stalno upozoravaju da za njima ne zaostajemo kada se za Nemačku treba žrtvovati." Svest o dužnosti i spremnosti na žrtvovanje, hrabrost i patriotizam – to su reči koje mogu objasniti tragediju jednog izvanrednog lika nemačke vojničke tradicije.

Matematičar i vojnik

Kada je dečak Ervin Romel, kao sin učitelja i potonjeg direktora škole, rođen 15. novembra 1891. u Hajdenhajmu na reci Brenc, nije mu bila namenjena karijera profesionalnog oficira. U porodici nije bilo neke vojne tradicije vredne pomena. Tamo gde je staleški položaj bitno formirao i obeležavao svest oficirskog kora, poreklo iz švapskog prosvetarskog građanstva nije bilo dobra polazna pozicija za uspon na vojni vrh.

Činilo se da i njegove telesne predispozicije nisu bile podobne za vojnu karijeru. Mladi Ervin je kao dete bio nizak rastom i bled. Njegov školski uspeh u realnoj gimnaziji bio je prosečan; u svakom slučaju, posebnog dara je imao za matematiku, dok su ga lepe umetnosti jedva interesovale. Njegov profesionalni cilj je bio da postane avio-inženjer, a radno mesto kojem je težio bila je fabrika cepelina u Bodenzeu. Otac je pak imao drugačiju predstavu o životnom putu svog najstarijeg deteta: sin treba da postane oficir.

Ervin se povinovao. Međutim, i artiljerija i inženjerija su odbile žgoljavog mladića. Koliko poslušan toliko i uporan, Ervin Romel mlađi je po treći put konkurisao – i konačno je imao uspeha. Kao zastavnik, pristupio je 19. jula 1910. godine 124. pešadijskom puku Kralj Vilhelm I virtemberške armije. Tokom seminara u Ratnoj školi, koji se održavao u Kraljevskoj kadetskoj školi u Gdanjsku, 1911. upoznao je rektorovu kćerku Lusi-Mariju Molin, koju će pet godina kasnije oženiti.

Početak njegove vojničke karijere je obećavao. U januaru 1912. bio je unapređen u čin potporučnika kada se i vraća u svoj zavičajni puk u Vajngartenu, gde je obučavao regrute. Na kratko vreme je bio prekomandovan u 49. poljsko-artiljerijski puk u Ulmu. Kada je izbio rat, opštem raspoloženju je podlegao i vojnik iz ubeđenja. "Konačno je počelo", piše svojoj nevesti. Svoje prvo angažovanje na frontu doživeo je u Belgiji i severnoj Francuskoj. Već u septembru je dobio Gvozdeni krst drugog reda, a potom, kao prvi vojnik u svojoj diviziji, u januaru 1915. dobija Gvozdeni krst prvog reda i unapređenje u čin poručnika.

Naređenja

Od prvih dana Hitlerove diktature mnogi vodeći oficiri zatvarali su oči pred narastajućim terorom nacista. Feljton govori o planerima i izvršiocima najvećeg oružanog sukoba u istoriji čovječanstva, o životnim putevima Romela, Kajtela, Erika fon Majnštajna, Paulusa, Udeta i Kanarisa. Pokazali su nedostatak volje da se aktivno suprotstave Adolfu Hitleru. Nikada nisu odbili poslušnost, ma koliko

da su intimno bili protiv Hitlerovih naređenja. Oni su u stvari bili samo oruđe u rukama zločinačke ratne mašinerije, kojoj su odano služili

HITLEROVI RATNICI - Ervin Romel - Lažni Romelovi tenkovi i njemački trikovi Već nekoliko nedjelja poslije neuspjelog italijanskog napada u Africi kolonijalno carstvo fašističkog Dučea našlo se pred raspadom. Ako je htio da izbjegne konačni poraz, morao se, manji od makovog zrna, obratiti njemačkom savezniku za pomoć.

Uspjeh koji je Romel ostvario tokom prve ofanzive, krajem marta 1941, ne može se objasniti samo petparačkim trikovima. Vojni položaj italijanskih jedinica u Sjevernoj Africi bio je katastrofalan

**************************

Ništa ne uspeva tako kao uspeh. I Hitler je cenio uspeh koji mu je Romel pribavio. Dakle, cenio je i Romela. Diktator je znao da je Romel dao značajan doprinos pobedi nad Francuskom. I Romelu je bilo jasno kome treba da zahvali što je dobio šansu da pokaže svoje vojno umeće.

Romelova zvezda, kao vojnog komandanta, zasijala je na nebu. Hitler mu je pisao da može biti ponosan na ono "što je dostigao". Ipak najveća pobeda je tek predstojala.

Musolini je u septembru 1940. naredio napad na Egipat. On nije želeo da zaostaje za Nemcima, koji su upravo svom "krvnom neprijatelju, Francuskoj, zadali razarajući udarac. Ali italijanska ofanziva je ubrzo počela da posustaje pred odbrambenim položajima Britanaca i njihovih saveznika. Tokom njihovog protivnapada Italijani su izgubili osam divizija. Na početku svoje afričke

avanture Musolini je blistao i hteo je da njegov rat na jugu vodi "ne sa Nemačkom, ne za Nemačku, već za Italiju na strani Nemačke". Već nekoliko nedelja posle neuspelog italijanskog napada kolonijalno carstvo fašističkog Dučea našlo se pred raspadom. Ako je hteo da izbegne konačni poraz, morao se, manji od makovog zrna, obratiti nemačkom savezniku za pomoć.

"Suncokret" u Africi

Hitler je obećao pomoć, ali ne samo iz solidarnosti već svakako i iz sopstvenog interesa: podrška italijanskom savezniku trebalo je da spreči kapitulaciju njenog saveznika, i na taj način spreči nastanak sa tim povezanih posledica; time bi se vezale udaljene neprijateljske trupe i, pre svega, bitno bi se omele britanske linije snabdevanja na Sredozemnom moru. To je bila odluka od strateškog značaja, doneta pod šifrom "Suncokret", na tajnom sastanku održanom 3. februara 1941. Stoga se nije trebalo čuditi što nije poslao nekog smetenjaka, već "najsmelijeg tenkovskog generala koga u nemačkoj armiji imamo": Ervin Romel je trebalo da u Severnoj Africi izvuče iz nevolja Musolinijeve trupe u koje su sami upali.

Vrhovna komanda armije je u početku imala za to u vidu druge generale. Prvobitno je operacijom trebalo da komanduje Erih fon Manštajn, duhovni otac bojnog plana kojim je bila pobeđena Francuska, da bi potom bio predložen general baron fon Funk. Međutim, Hitler se ipak odlučio za čoveka kome je tokom Vajmarske republike bilo uskraćeno generalštabno obrazovanje, i koga je sada unapredio u čin general-potpukovnika i lično ga upoznao sa novim zadatkom.

Romel se smatrao obaveznim da Hitlerovu odluku brzo opravda. Kada je 12. februara po prvi put kročio na tlo Afrike, odmah je jednom varkom pribavio sebi poštovanje: ono malo tenkova koje je sa sobom poveo, pustio je da u Tripoliju stalno kruže oko bloka zgrada opsenivši tako posmatrače pod jakim utiskom sile koja skoro da nije ni postojala. "General blef" je zabeležio uspeh. Jedan agent je odmah javio u London više od 1.000 nemačkih tenkova iskrcalo se u Africi.

To je bio prvi primer maštovitosti nekonvencionalnog vojskovođe, koji će i u budućnosti izmisliti pokoju fatamorganu. Tako je novi gospodar žege umeo da udaljenim posmatračima u vrelini pustinje prenese utisak o moćnoj tenkovskoj armiji u nadiranju – iako su to zapravo bile sklepane drvene konstrukcije montirane na šasije "folksvagena". U najboljem slučaju, posmatrani izbliza,

"Romelovi tenkovi" su mogli da uplaše malu decu; posmatrani iz daljine, mogli su na protivnika da ostave jak utisak.

Prevare u pustinji

Ali uspjeh koji je Romel ostvario tokom prve ofanzive, krajem marta 1941, ne može se objasniti samo petparačkim trikovima. Vojni položaj italijanskih jedinica u Severnoj Africi bio je katastrofalan. Do njihove borbene snage Britanci nisu mnogo držali: "Pesak u karburatoru je znatno ozbiljniji problem nego Italijani", glasila je raširena predrasuda. Tačno 150.000 italijanskih vojnika bilo je zarobljeno, baze za snabdevanje nemačkih saveznika bile su u rukama neprijatelja, moral jedinica je bio slomljen. Tobruk, El-Age-ilu i celokupnu Kirenajku bili su osvojili Britanci, i sada su pretili Tripolitaniji.

Analiza situacije, koju je na samom početku napravio Romel, davala je malo povoda za optimizam: italijanske jedinice, tenkovska divizija Arijeta i motorizovana Trento divizija, bile su nepotpuno opremljene. Uprkos tome, one su bile brojčano daleko nadmoćnije od nemačkih jedinica, jer se nemački Afrički korpus nalazio tek u fazi formiranja, ali je ipak mogao privremeno da se osloni na delove 4. lake divizije generala Štrajha. Peti oklopni puk, koji je pripadao toj diviziji, imao je samo 120 tenkova. Za dejstvo u pustinji Nemci su još uvek bili nedovoljno opremljeni…

… Mnogi su u početku imali pogrešne predstave o ratu koji ih u pustinji očekuje – uključujući i komandni sastav. Kada je saznao za svoj premeštaj, Romel je pisao supruzi da konačno ima priliku da u vreloj pustinjskoj klimi učini nešto protiv svoje reume. Na hladnoću tokom pustinjskih noći nije računao.

Romelov armijski korpus je 19. februara 1941. zvanično dobio oznaku pod kojom je trebalo da se uzdigne u visine: nemački Afrički korpus. Dok se 15. tenkovska divizija u potpunosti iskrcala u Africi, koja je trebalo da njegovu trupu dovede na nivo borbene spremnosti, već je bio maj mesec. Snabdevanje sila Osovine pomorskim i vazdušnim putem bilo je izloženo stalnim opasnostima od strane britanskih vazduhoplovnih i pomorskih snaga stacioniranih na Malti. Nejasno je bilo i pitanje nadležnosti. Iako je Romel tokom vojnog pohoda u Africi napravio karijeru, napredujući od komandanta nemačkog Afričkog korpusa, preko komandanta tenkovske grupe do komandanta tenkovske armije i postavši konačno komandant grupe armija, formalno je ostao potčinjen italijanskoj vrhovnoj komandi.

HITLEROVI RATNICI - Vilhelm Kajtel - Kajtel je htio da bude strijeljan kao vojnik

Kajtelov cilj je bio "da preuzme dio krivično pravne odgovornosti sa onih koji su njegova naređenja izvršavali". Osim toga, on se nadao da će izbjeći "nečasno" pogubljenje vješanjem i umjesto toga biti pogubljen pred streljačkim vodom, "kao vojnik".

Kajtel je plakao kada je vidio kako buldožeri prave brdo od leševa. "Kada vidim takve stvari stidim se što sam Nijemac", rekao je maršal sudskom psihologu, vidno dirnut, a svakako bi i brzo dodao: "Ja to nisam znao".

****************************************

U Helmšerodeu kao da je vreme stalo. Mladi ljudi odlaze u gradove, jer im poljoprivreda obezbeđuje sve manje posla. Samo retko prođe neki automobil uskim ulicama. Mnoge kuće u malom selu na zapadnim obroncima Harca izgledaju isto onako kao pre 60 godina – kao u "dobra stara vremena", kada su seljanima zavideli stanovnici susednih mesta, kada je veliki gazda, koji je živeo na prostranom imanju na obodu sela, brinuo o izgradnji novih poljskih puteva, modernih radničkih kuća i renoviranju male crkve, kada se činilo da Helmšerode profitira od novog vetra "hiljadugodišnjeg Rajha". U selu se stari ljudi još dobro sećaju svog nekadašnjeg dobročinitelja. "Prema nama je uvek bio dobar. Nije pravio razliku između bogatog i siromašnog", kaže bivša nadničarka. "On je brinuo o svojim ljudima", sa puno poštovanja reći će drugi. Ovde nikom ne smeta što je tokom rata dobri gazda udvostručio svoj posed i to na štetu crkvene imovine. On je to valjda zaslužio.

Mala kapela u središtu sela, romantično obrasla zelenilom, uglavnom je zaključana. Ali onaj ko uspe da pronađe vlasnika ključa doživeće unutra iznenađenje. U ulju na platnu gleda stari dobrotvor sela strogo i dostojanstveno na crkvene klupe. Slika na zidu božje kuće prikazuje načelnika Vrhovne

komande Vermahta, Hitlerovog feldmaršala Vilhelma Kajtela, u vojničkoj uniformi. Posmatraču nehotično prolaze kroz glavu slike šnala opasača nemačkih vojnika. Na njima je bilo ugravirano "Bog sa nama". Osim toga, ispred crkve, zaklonjena pitomim rastinjem, stoji memorijalna ploča koju je seoski zaštitnik podigao leta Gospodnjeg 1938. svom "fireru i kancelaru Rajha, Adolfu Hitleru", povodom "prisajedinjenja" Austrije.

Zločini Rajha

…Spomenik koji je posvećen slavnom sinu mesta samo je malo potamneo od dana smrtne presude koju su mu saveznici 1946. izrekli u Nimbergu. O njegovim naređenjima, koja su nemačke vojnike povukla u kovitlac zločina Hitlerovog Rajha, ovde niko ne želi mnogo da zna, niti o njegovom uputstvu da za jednog ubijenog Nemca bude ubijeno 50 do 100 talaca, kao i o njegovom ciničnom pravdanju masovnog ubistva miliona sovjetskih ratnih zarobljenika rečima da se eto radi o "uništavanju jedne ideologije". "On je bio ipak samo vojnik koji je morao da izvršava naređenja", jeste ono što ćemo čuti – i uopšte "najradije je hteo da postane zemljoradnik".

Pri tom je Vilhelm Kajtel na kraju svog života bio neposredno pred tim da svima onima koji su njegovu ulogu – i, takođe, ulogu Vermahta – još uvek prikazivali bezazlenom, izvuče tlo pod nogama. U februaru 1946. u kancelariju Roberta Kempnera, američkog vojnog tužioca u Nirbergu, javio se Kajtelov branilac, Oto Nelte. Amerikanac je bio začuđen što je Nelte hteo da s njim razgovara bez prisustva prevodioca ili zapisničara. Tokom razgovora je shvatio da taj susret odista zahteva diskreciju, jer se činilo da se celokupan Nirmberški proces nalazi na prekretnici. Nelte mu je poverio da njegov branjenik "nosi veliki teret zbog toga što je kao suviše pokorno oruđe potpisivao Hitlerova naređenja, i da želi sve da prizna. Kajtelov cilj je bio "da preuzme deo krivično pravne odgovornosti sa onih koji su njegova naređenja izvršavali". Osim toga, on se nadao da će izbeći "nečasno" pogubljenje vešanjem i umesto toga biti pogubljen pred streljačkim vodom, "kao vojnik". Kempner je bio "pod dubokim utiskom". Kasnije će pričati da je Kajtelov plan protumačio kao "znak vojničke pristojnosti" i kao "patriotski čin".

To je bila pre svega filmska predstava uz pomoć koje je odbojni maršal, koji je kao i svi drugi optuženi svoje "nisam kriv" zavitlao u sudnicu, hteo da se preobrati u pokajničkog grešnika. Sastavljen od privatnih fotografija pripadnika SS-a i snimaka savezničkih kamermana, prikazan je film o logorima za uništenje, jedan bespoštedni dokument užasa. Lion le Tanson, prevodilac na

suđenju, i danas se seća reakcija: "Gering je rekao da je to blef, ruski film. Mnogi su mislili da je namešten. Drugi su pak bili pod dubokim utiskom. Kajtel je plakao kada je video kako buldožeri prave brdo od leševa". I sudski psiholog, Gustav Gilbert, doživeo je Kajtelovu reakciju: "Kada vidim takve stvari stidim se što sam Nemac", rekao mu je maršal vidno dirnut, a svakako bi i brzo dodao: "Ja to nisam znao".

Geringova naređenja

Robert Kempner je posle Nelteove posete ostao kao naelektrisan. Naravno da je znao da će priznanje jednog od glavnih optuženih pomoći celokupnom sudu da izgradi jaču moralnu osnovu. Za žrtve je Kajtelovo kajanje došlo prekasno, ali za potomstvo je moglo trasirati put ka istini. Kempner je već rado nagađao o tome da li će to možda "i drugi optuženi slediti". Ali 23. februara 1946. Nolte se ponovo pojavio kod njega rekavši da je Kajtel svoju nameru iznenada promenio i da neće dati priznanje.

Kao razlog za to branilac je naveo da je "to naredio" Gering koga Kajtel "još uvek smatra svojim pretpostavljenim". Njegov branjenik je doduše još uvek mišljenja da je priznanje ono pravo i da je "častan" korak, ali se, uprkos tome, povinuje naređenju. Tako je otpala poslednja prilika Vilhelma Kajtela da pred istorijom ispravi sliku o sebi, držeći se onog najvišeg principa, kojem je bio spreman da podredi sve drugo: apsolutne poslušnosti.

Nasuprot većini drugih optuženih na Nirnberškom procesu, Kajtelom se nijedan istoričar ili publicista nije detaljnije bavio. Do objavljivanja njegovih memoara, pisanih u zatvoru, o tom čoveku su postojale samo kratke biografske skice. U njima ima premalo toga njemu svojstvenog, i izgleda da je on oličenje konačne tačke jednog pogrešnog razvoja, otelotvorenje svih mana jedne vojne kaste. Pri tom je upravo priča o Kajtelu dobar primer kako čovek bez izražene kriminalne energije, bez traga demonskih crta, može na sebe da natovari ogromnu krivicu.

HITLEROVI RATNICI - Vilhelm Kajtel - Žrtvovanje života zbog firerovog ludila Pretpostavljeni su bili pozvani da u slučaju "kukavičluka pred neprijateljem"

bez oklijevanja "upotrijebe oružje". Prema ovom ludačkom naređenju imaju se "odmah uhapsiti i, po potrebi, trenutno likvidirati" oficiri koji neopravdano izdaju naređenja za povlačenje.

U trenutku završetka rata bilo je 12.000 tona gasa na lageru. Kajtel je, poslije konsultacija sa Hitlerom, odlučio da "tabun" ne smije pasti u neprijateljske ruke. Da li su tonući gospodari rata htjeli da zadrže svoj posljednji adut u rukavu?

******************************

Feldmaršal se stvarno primetno popeo na lestvici Hitlerove naklonosti. Tek sada je bio u celini uveren u feldmaršalovu "odanost", primetiće diktator nekoliko dana posle 20. jula. Pohvali je 1. septembra dodao i to da Nemačka "ima instituciju na kojoj nam sve države sveta zavide, Vrhovnu komandu Vermahta". Takve pohvale su omogućile načelniku OKNj-a da izdaje naređenja koja su bila uperena čak i protiv sopstvenih trupa. Kajtelov potpis su nosile "Odredbe o ponašanju oficira i ljudi u kriznim vremenima" s kraja januara 1945. uperene protiv "dezertera" i "defetista" u Vermahtu. Prekim sudovima je od tog trenutka bilo dopušteno da donose smrtne presude i protiv oficira. Pretpostavljeni su bili pozvani da u slučaju "kukavičluka pred neprijateljem" bez oklevanja "upotrebe oružje".

Prema ovom ludačkom naređenju se imaju "odmah uhapsiti i, po potrebi, trenutno likvidirati" oficiri koji neopravdano izdaju naređenja za povlačenje. Kajtel nije prezao ni od raspisivanja ucene na glave "do iznosa od 500 maraka" za svako denunciranje dezertera, kao ni od "porodičnog zatvaranja" porodica svih onih koji više nisu bili spremni da žrtvuju život Hitlerovom ludilu. "Odbacio je svoju čast onaj ko padne u zarobljeništvo", pretio je feldmaršal, "a da nije bio ranjen ili se dokazano nije borio do krajnjih granica...

Panika na kraju rata

Njegova porodica jemči za njega. Svaka isplata prinadležnosti ili pomoći porodici se obustavlja. Ovo se ima odmah objaviti." Najcrnju tačku ponora čini naređenje da se izbegličke kolone, kada je potrebno, upotrebom oružja" primoraju na povratak. Posledice ovih nehumanih i ponižavajućih samrtnih trzaja "hiljadugodišnjeg carstva" bili su dalji užasni gubici. Hiljadama onih koji su izgubili živote suprotstavljajući se samo protivtenkovskom granatom ili puškom nadirućim tenkovskim čoporima i avionima u brišućem letu, pridružile su se i žrtve frontovskih lovaca na ucenjene glave i prekih sudova. Vojni istoričari procenjuju da je pogubljeno 25.000 vojnika Vermahta kao "dezerteri" ili "podrivači odbrambene moći" – više nego u svim savezničkim armijama zajedno.

Ovoj omamljenosti krvlju zamalo nije usledilo masovno umiranje prouzrokovano poslednjim "superoružjem" iz arsenala Vermahta. "Tabun" je oznaka za najubojitiji nervni gas koji je proizveden tokom Drugog svetskog rata. Nijedna gas maska, koja je tada bila u upotrebi, nije pomagala protiv tog gasa bez boje i mirisa, koji je bio daleko ubojitiji od svih drugih bojnih otrova ratnog protivnika. Do tog saznanja se došlo na osnovu opita vršenih na ruskim ratnim zarobljenicima u špandauskoj citadeli.

U trenutku završetka rata bilo je 12.000 tona gasa na lageru. Kada su prvi magacini dospeli u blizinu fronta, Kajtel je, posle konsultacija sa Hitlerom, odlučio da "tabun" ne sme pasti u neprijateljske ruke. Da li su tonući gospodari rata hteli da zadrže svoj poslednji adut u rukavu?

Ipak, Albert Šper je znao za sastanak održan u firerovom bunkeru ispod kancelarije Rajha, o kojem priča da su se za upotrebu "tabuna" ostrašćeno zalagali Gebels i Lej. Umesto da se arsenal preda neprijatelju koji se približavao, granate pune nervnog bojnog otrova trebalo je transportovati kamionima u unutrašnjost zemlje – uprkos opasnosti da napad aviona može izazvati katastrofu. Izgleda da do apokalipse nije došlo samo zahvaljujući tome što zbog brzine napredovanja protivničkih trupa naređenja načelnika OKNj-a nisu mogla biti izvršena.

Posljednji rođendan

Na poslednjem firerovom rođendanu okupili su se svi dvorjani u katakombama berlinskog bunkera. Njihove čestitke su izgovarane tonom kojim se izjavljuje saučešće. Navodno je Kajtel tog dana konačno zahtevao da Hitler donese "odluke koje se više ne mogu odlagati". U svojim memoarima ponovo navodi

odrečan odgovor: "Kajtele, ja znam šta ću, ja ću se boriti pre, u ili iza Berlina". Ipak, i kasnije prizivanje razuma da se diktator zamoli da donese "odluke", izgleda da je naknadna feldmaršalova izmišljotina. Kako se inače može objasniti da je upravo u poslednjim danima Hitlerovog Rajha još jedanput ispoljio skoro fanatičnu energiju? Da je sa Jodlom razmišljao da očigledno rezigniranog firera, u slučaju nužde, silom evakuiše iz Berlina u Berhtesgarden? Da je kao poslednji glasnik boga rata posetio razbacane ostatke nemačkih divizija ne bi li odavno potučene pokrenuo na "oslobođenje" glavnog grada Rajha? Hubertus fon Humbolt, generalštabni oficir u "Venkovoj armiji", koju su Hitler i Kajtel beznadežno precenili, seća se žustrog nastupa feldmaršala u šumarku gde je bio poslednji terenski logor njegove armije: "Venk je to saslušao rekavši sebi, pusti tu glupost. To nema nikakvog smisla".

Nesumnjivo, Kajtelov gubitak veze sa realnošću konačno je poprimio sulude crte u poslednjim danima rata. Neuspeh Hitlerovog "oslobađanja" iz Berlina od strane očajnih ostataka grupe armija "Visla", Kajtel je objašnjavao "nedostatkom volje". Pošto se 28. aprila uzaludno nadao odobrenju za sletanje na berlinskoj ulici Herštrase, već zahvaćenoj žestokim borbama, da bi još jedanput lično Hitleru raportirao, 30. aprila je, opsednut dužnošću dostavio izveštaj putem radio-veze čoveku koji je odredio njegovu sudbinu: ruski vojnici već prodiru u vladinu četvrt. Odmah posle jedan sat noću, nalazeći se izvan okruženja, javio je da "napadi na Berlin nisu ni na jednom mestu uznapredovali". To je bio poslednji feldmaršalov raport – i već duže vremena unazad najistinitiji.

HITLEROVI RATNICI - Erih fon Manštajn - Snovi o osvajanju Palestine i ofanziva do Indije

Hitler je htio da sa Manštajnom vodi velike ofanzive, da osvoji Palestinu, da se probije do Indije, da se izbori za svjetsko carstvo – ludačke ideje o kojima marta 1944. više ni sam nije govorio.

Republika Njemačka u okviru NATO "mora dati svoj odbrambeni doprinos" - na bilo koji način. Političari u Bonu su se nadali da će o tom škakljivom pitanju odgovor dobiti od vojnih stručnjaka, koji su i sami ranije bili profesionalni vojnici - u Hitlerovom Vermahtu

**************************************

Jedanaest godina nakon okončanja rata spor oko zakona o vojnoj obavezi iskopao je dubok jaz između političkih partija i stanovništva mlade republike. Jedni su pitali: čemu vojna obaveza u eri atomske bombe? Drugi su se pribojavali opasnosti da bi profesionalna vojska mogla da postane država u državi. Sigurno je bilo samo jedno, da Savezna Republika Nemačka u okviru NATO-a mora dati svoj odbrambeni doprinos - na bilo koji način. Političari u Bonu su se nadali da će o tom škakljivom pitanju odgovor dobiti od vojnih stručnjaka, koji su i sami ranije bili profesionalni vojnici - u Hitlerovom Vermahtu.

Tog 20. juna 1956. bonski političari su napeto slušali pravce delovanja koje je predlagao stručnjak, koga je Hitler smatrao "najboljom glavom" među svojim generalima. Ekspert je počeo jednom dužom bezbednosno-političkom analizom, strateške konstelacije sila u zapadnom savezu, označio je Saveznu Republiku Nemačku kao zemlju kojoj preti najveća opasnost od svih zemalja u NATO-u, da bi zaključio da se vojna obaveza ne može izbeći. I mora biti dovoljno duga – najmanje 18, a najbolje 24 meseca.

Trijumf nad Francuskom

Time je feldmaršal Erih fon Manštajn bio na istoj liniji kao i Uprava Blank, preteča Ministarstva odbrane, koja je njegov savet, i po drugim vojnim pitanjima, rado prihvatala. Doduše, Manštajn sa svojih 69 godina nije više želeo da igra aktivnu vodeću ulogu u Bundesveru, ali je smatrao svojom dužnošću da stavi svoje znanje i iskustvo u službu nove armije, koja će biti oružana sila u odbrani demokratske države i koja neće nikada više voditi osvajački rat za nekog kriminalnog diktatora.

Prošlo je tek dvanaest godina otkad je Hitler, u zenitu rata, otpustio svog feldmaršala, osudivši ga na pasivnost. Pri tom je ovom pruskom vojskovođi firer mogao da zahvali za najznačajnije uspehe: trijumf nad Francuskom 1940, koji predstavlja najveći uspeh u nemačkoj vojnoj istoriji; ili osvajanje Krima; ili

stabilizaciju Istočnog fronta posle staljingradske katastrofe. To su bili ratni uspesi koje je čak i protivnik visoko cenio.

Maršal Rodion Malinovski, vrhovni komandant sovjetskog Južnog fronta, ovako je ocenio svog neposrednog protivnika: "Smatrali smo da je omrznuti fon Manštajn naš najopasniji neprijatelj. Njegovo tehničko vladanje svim, ali baš svim situacijama traži njemu ravnog. Nama bi se loše pisalo da su svi generali nemačkog Vermahta imali njegov format." Britanski vojni istoričar, ser Bejzil Lidel-Hart, video je u Manštajnu "najsposobnijeg među svim nemačkim generalima". A američki magazin "Tajm" posvetio mu je još tokom rata, 10. januara 1944. udarnu priču.

Takvi venci slave hranili su mit o "vojnom geniju", Manštajnu - vojskovođi čiji je život reprezentativan za onaj sloj generala koje je obeležio pruski konzervativizam, koji su prema nacional-socijalizmu uglavnom bili rezervisani ili odbojno nastrojeni, a ipak su postali Hitlerovo delotvorno oruđe.

Bilo je vrlo rano tog 31. marta 1944, kada su u vrhovnoj komandi na Istočnom frontu trgli Manštajna iz njegovog kratkog sna. Upravo je iz firerove glavne komande javljeno da će kod Lvova uskoro sleteti Hitlerov avion tipa "kondor" da komandanta prebaci do firera. Manštajn je znao šta to znači. Već je neko vreme slutio da će doći taj trenutak. Svi su računali s tim – oficiri u njegovom štabu, generali u Vrhovnoj komandi armije (OKH). Visilo je u vazduhu. Sada je došao čas.

Snovi o svjetskom carstvu

Veče pre toga, Vrhovna komanda armije je saopštila, preko radio-veze, grupi armija "Jug" da će njihov vrhovni komandant, feldmaršal Erih fon Manštajn, biti poslat na odmor radi "ponovnog uspostavljanja zdravstvenog stanja". Bolest kao razlog za razrešenje? Manštajn je patio od katarakte, ali je stalno odlagao neophodnu operaciju. Njegovo zdravstveno stanje pak nije bilo toliko loše da bi ga onemogućilo u obavljanju komandantskih dužnosti. Razrešenje je imalo drugu pozadinu. Ono je predstavljalo najnižu i krajnju tačku dugog niza upornih razmirica sa Hitlerom.

U stvari, firer je, kao najviši gospodar rata, želeo da smeni ovog neprijatnog vojskovođu, koji nikada nije skrivao svoje mišljenje - i to upravo kada je kod Staljingrada cela jedna armija iskrvavila, a Južnom frontu je pretio slom. Ipak je oklevao. Bio je mišljenja da se ne može odreći čoveka koji je vodio toliko

pobedonosnih bitki, koji je "veštinom ratovanja" i naizgled bezizlazne situacije umeo da učini boljim.

Hitler je hteo da sa Manštajnom vodi velike ofanzive, da osvoji Palestinu, da se probije do Indije, da se izbori za svetsko carstvo - ludačke ideje o kojima marta 1944. više ni sam nije govorio. Na bojnim poljima Istoka nemačka armija se topila u teškim borbama tokom povlačenja. Vreme velikih ofanziva je bilo definitivno prošlo - a time, mislio je Hitler, i vreme jednog feldmaršala, koji je naizgled ostao lojalan, ali ne i po uverenju. Feldmaršal Erih fon Manštajn bio je sasvim dovoljno dugo koristan Hitleru.

Tačku na "i" stavila je ponovljena svađa koja se odigrala ispred mape. Opet je jedna velika armijska jedinica bila opkoljena, ovoga puta i I oklopna armija kod Kamenez-Podolska. Opet je Hitler zahtevao da se ne odstupi ni za stopu. Ponovo je Manštajn zahtevao da se odobri proboj.

Hitler je samo u retkim slučajevima bio spreman da se, posle tolikog navaljivanja, uopšte u tako nešto upusti. Ali ovog puta Manštajn nije dozvolio da ga firer otpravi prividnom argumentacijom. Pretio je povlačenjem - i imao je uspeha. Hitler je popustio. To je bila poslednja Manštajnova "izgubljena pobeda", kako će on kasnije nazvati sve svoje uspehe. Jer Hitleru je bilo konačno dosta saradnje sa tim talentovanim i svojevoljnim oficirom.

HITLEROVI RATNICI - Erih fon Manštajn - Bezizlazna situacija na Istočnom frontu

I u bezizlaznoj ratnoj situaciji u proljeće 1944. Manštajn je još uvijek vidio šanse za vojni remi, samo ako Istočni front izdrži dovoljno dugo. On se više puta trudio da predupredi Hitlerove odluke.

Provalija se nije mogla više premostiti, ali kod ovog vojnika, do posljednjeg trenutka je prevladavalo osjećanje dužnosti i poslušnosti, što je Manštajna sprečavalo da aktivno podrži državni udar protiv tiranina

***************************

Firer je 31. marta primio Manštajna u velikoj dvorani svog Berghofa, gde se nalazio predimenzionirani panoramski prozor koji je, pri dobroj vidljivosti, omogućavao pogled do Salcburga.

Gospodar rata je bio u pribranom raspoloženju. Uprkos svim razlikama zadržao je prema Manštajnu određeno držanje; nikada nije imao ispade ili se uvredljivo izražavao. On je uvažavao sposobnosti tog pruskog oficira u istoj meri u kojoj ga se i plašio. Međutim, tokom ovog prijema strah se nije primećivao – naprotiv: Hitler se izražavao biranim rečima, hvalio je Manštajnova dostignuća i dodelio mu jedno od najvećih vojnih odlikovanja, Viteški krst sa hrastovim lišćem i mačevima.

Manštajn je zabeležio u svoj dnevnik da mu je Hitler objasnio da "je odlučio da grupu armija drugačije popuni (sa Modelom). Na Istoku je vreme operacija u velikom stilu, za koje je on bio naročito podesan, davno prošlo. Tu se sada radi samo o upornom držanju položaja. "Nema govora o krizi poverenja između njega i Manštajna.

Pohod na Francusku

Ne, on još uvek ima "puno poverenje" i neće nikada zaboraviti šta je Manštajn bio, onaj koji je izradio operativni plan pobedonosnog vojnog pohoda na Francusku i koji je osvojio Krim. Manštajnu mora da se učinilo da je čuo svoj sopstveni eho. Onda je Hitler poželeo svom gostu sve najbolje povodom nameravane operacije očiju, uz uveravanje da će ubrzo ponovo da ga koristi – kao "vrhovnog komandanta Zapad". Manštajn je bio otpušten, feldmaršal bez zadataka.

I u bezizlaznoj ratnoj situaciji u proleće 1944. Manštajn je još uvek video šanse za vojni remi, samo ako Istočni front izdrži dovoljno dugo. On se više puta trudio da predupredi Hitlerove odluke. Pogledi dvojice vojskovođa su se suviše razlikovali po pitanju kako rat treba voditi: operacijama u manevru, kako je Manštajn to hteo, ili upornim držanjem položaja, na čemu je Hitler istrajavao.

Provalija se nije mogla više premostiti, ali kod ovog vojnika, koji je bio duboko ukorenjen u pruskoj tradiciji i vrlini, do poslednjeg trenutka je prevladavalo osećanje dužnosti i poslušnosti, što ga je sprečavalo da se povuče sa mesta komandanta ili čak da aktivno podrži državni udar protiv tiranina. Hitler je za Manštajna oličavao "legalno" državno rukovodstvo, kojem "apolitični vojnik", kakvim je sebe video, obavezuje svoju poslušnost i lojalnost. Tako su ga učili kao kadeta u carevini.

Tako je delovao i kao komandant grupe armija na istočnom frontu: kao vojnik ima da vrši svoju dužnost, i ništa dalje od toga – u slobodnoj interpretaciji Bertolda Brehta: prvo dolazi poslušnost, potom moral.

To vojničko bilo mu je stavljeno u kolevku, a vaspitanje je učinilo ostalo. Rođen 24. novembra 1887. u Berlinu, kao deseto dete stare pruske oficirske porodice Levinski, bio je odmah na krštenju usvojen od fon Manštajnovih. Gospođa Levinski i gđa Manštajn su bile sestre, a kako je brak Hedvige fon Manštajn bio bez dece, odlučile su da deseto dete Levinskih, ako bude muško, treba da ponese prezime fon Manštajn.

U Rudolštatu je 24. novembra 1887. bračni par fon Manštajn pročitao u telegramu koji je upravo prispeo iz Berlina: "Danas vam se rodio zdrav dečak. Majka i dete su dobro. Srdačne čestitke. Helena i Levinski." Od tada se dete prezivalo "umesto Levinski fon Manštajn".

Oficir u "ulozi dame"

Manštajnovi su, kao prastaro plemstvo, davali oficire još iz vremena velikog izbornog kneza i pružili su svom usvojenom sinu vaspitanje u duhu pruske oficirske tradicije. Od najranijeg detinjstva je Erih fon Manštajn želeo da, poput njegovih predaka, služi svom kralju kao vojnik. Govorio je da su "izvesni vojnički geni sastavni" deo njega.

Posle školovanja u Strazburu – gde je prema jednom nastavniku "uz više marljivosti mogao više postići" - godine 1900. počinje Manštajnova vojnička karijera strogom disciplinom u carskom kadetskom korpusu u Plenu i Glavnoj kadetskoj ustanovi u Berlin Lihterfeldeu. Poslušnost, osećanje časti, drugarstvo – muštran pod tim vrhunskim principima, Manštajn stupa 1906. kao zastavnik u 3. pruski pešadijski gardijski puk.

To je bila kovačnica elite iz koje su potekli i docniji predsednik Rajha general-feldmaršal Paul fon Hindenburg, inače Manštajnov rođak koji se oženio iz

njegove porodice, i poslednji kancelar Rajha u Vajmarskoj republici, general Kurt fon Šlajher. Fotografije iz tog vremena pokazuju jednog mršavog i onižeg mladića, koji je, kako će kasnije sa osmehom pričati svojoj deci, za vreme časova plesa i pozorišnih predstava uvek dobijao ulogu "dame".

Kadeti iz Lihterfeldea mogli su se radovati visokom ugledu, a vrhuncu Manštajnove mladosti pripada i to što je 1905. bio lični paž ruske velike vojvotkinje Vladimir na svadbi krunskog princa Vilhelma, a naredne godine je doživeo i srebrnu svadbu carskog bračnog para.

Kada je u avgustu 1914. godine izbio rat, mladi potporučnik Manštajn je pre vremena morao da prekine učenje na Ratnoj akademiji u Berlinu. "Najopasniji protivnik saveznika" u Drugom svetskom ratu nije imao uredno završeno generalštabno obrazovanje. Već kao ađutant u jednom pešadijskom bataljonu dokazao je svoj izraženi vojni talenat. Jedan komandant ga je hvalio da je "najbolji ađutant kojeg je ikad imao".

HITLEROVI RATNICI - Erih fon Manštajn -Napadi na Poljsku, Englesku i Francusku

Grupa armija "Jug", pod komandom Gerda fon Rundšteta, dobila je 31. avgusta 1939. u 17 časova naređenje da napadne Poljsku.

Hitler je 23. novembra 1939. pozvao svoje generale i admirale, gdje im je tokom "komandantskog prijema" stavio do znanja koji čas je kucnuo: "Moja odluka je", zavitlao je svojim oficirima, "nepromenjiva. Napašću Francusku i Englesku u najpovoljnijem i najskorijem trenutku".

***********************************

Bivši ratovi Manštajna nisu interesovali, a u novi, posle svih onih "cvetnih ratova", nije verovao. "Znali smo da je Hitler od 1938. pregovarao da bi rešio poljsko-nemačko pogranično pitanje. O toku tih pregovora generali nisu ništa znali. Nasuprot tome, garancije Velike Britanije su bile poznate. Niko nije bio toliko kratkovid da ne bi prepoznao smrtonosno upozorenje. Iz tog razloga smo bili uvereni da ipak neće biti rata. Sećali smo se jedne Hitlerove izjave da on nikada neće voditi rat na dva fronta".

Manštajn će se prevariti. Grupa armija "Jug", pod komandom Gerda fon Rundšteta, dobila je 31. avgusta 1939. u 17 časova naređenje da napadne Poljsku. Kao načelnik Generalštaba, izradio je plan napada na Varšavu, a pošto su u oktobru borbe bile uspešno okončane, grupa armija "Rundštet" premeštena je na Zapadni front, gde je Hitler vršio pritisak da se započne sa ofanzivom. Hitler je 23. novembra 1939. pozvao na Obersalcberg svoje visoke generale i admirale, među njima i Manštajna, gde im je tokom "komandantskog prijema" stavio do znanja koji čas je kucnuo: "Moja odluka je", zavitlao je Hitler svojim oficirima u susret, "nepromenjiva. Napašću Francusku i Englesku u najpovoljnijem i najskorijem trenutku.

Firer prijeti generalima

Povreda neutralnosti Belgije je bez značaja. Posle toga nijedan čovek neće pitati koga smo pobedili". Tada je zapretio generalima, koje je rado kinjio rečima "strašljivi zečevi" koji primenjuju "metode Vojske spasa": "Neću prezati ni od čega i uništiću svakog ko je protiv mene." To je, pre svega, bilo upućeno na adresu vrha Vrhovne komande armije, Francu Halderu i Valteru Brauhiču, koji su, kao i većina generala, smatrali da je ofanziva na Zapadu problematična i neoprezna. Oficiri su hteli da dobiju na vremenu, nadali su se političkom rešenju, miru bez rata. General-potpukovniku fon Manštajnu se malo više žurilo. Za njega je napad bio neizbežan, ukoliko savezničke trupe same ne krenu u ofanzivu. Udar bi morao da usledi najkasnije u proleće 1940, jer: "Ne možemo čekati da Zapadne sile postanu nadmoćnije, dok nama, sa jednim znakom pitanja, stalno iza leđa stoji Sovjetski Savez".

Posle napada na Poljsku, pitanje o tome kako bi se Francuska mogla pobediti ostalo je potpuno otvoreno. Hitler je tek 27. septembra 1939. dao vrhovnim komandantima tri roda Vermahta pravce prodora u slučaju nemačkog napada: preko Belgije u pravcu obale Kanala, otprilike kako je to 1905. predvideo Alfred fon Šlifen – plan, koji je već jedanput na Marni doživeo poraz. Dobre tri nedelje kasnije načelnik Generalštaba, Halder, prezentovao je svom fireru naređenja za

invaziju. Hitlerove predstave su u celini uzete u obzir, ali ono što ga nikako nije učinilo blažim jeste: "Pa to je stari Šlifenov plan".

Vrhovna komanda armije je pravila nacrte novih planova, a Hitler bi ih dao ponovo promeniti, dok se 10. januara 1940. nije nešto dogodilo, što je sve taktičke teorije bacilo u koš. Jedan nemački kurirski avion je morao prinudno da sleti blizu belgijskog Mešelena – gde se nalazio prvi generalštabni oficir 7. letačke divizije, koji je u svojoj tašni nosio izvode iz strogo poverljivog operativnog plana za napad na Zapad. Ovaj incident je među rukovodstvom Vermahta prouzrokovao krizno raspoloženje.

Ofanziva na zapadu

Danas je poznato da plen Belgijanaca nije bio od nekog značaja. Ali tada se moralo računati sa najgorim. Skicirana je nova strategija napada i Hitler je po ko zna koji put bio nezadovoljan: planiranje Vrhovne komande armije je ravno "razmišljanjima kadeta u školi"; generali su doduše čitali Klauzevica, ali premalo Karla Maja; gde je efekat iznenađenja?

U isto vreme, kada je period lošeg vremena pružio priliku da se o planovima još jedanput razmisli, general-potpukovnik fon Manštajn je razvio potpuno suprotnu ideju, iako kao načelnik Generalštaba grupe armija "A" nije uopšte bio nadležan za planiranje ofanzive na Zapadu. Već prilikom studiranja prvog naređenja o pravcu kretanja Vrhovne komande armije, zapele su mu za oko slabosti. U kneževskom dvorcu na obali Rajne kod Koblenca, Vrhovnoj komandi grupe armija "A", počeo je da sprema alternativnu strategiju, koja bi naizgled nemoguće učinila mogućim: brzu i konačnu pobedu nad Francuskom.

Jake tenkovske snage grupe armija "A" trebalo je da prodru tamo gde protivnik to najmanje očekuje: kroz, navodno, za tenkove bezbedne šume u Ardenima – u brzom lučnom kretanju preko Sedana u pravdu obale Atlantika. Istovremeno je grupa armija "B" trebalo da napadne belgijska utvrđenja i time navede francuske i britanske jedinice da uđu u Belgiju. Ovim "rezom srpa", kako je Čerčil nazvao Manštajnov plan, neprijateljska armija je trebalo da bude podeljena, a njihov pravac povlačenja odsečen. To je bio koncept "munjevitog rata".

Manštajn je u sedam memoranduma ukazivao na prednosti svog plana. Ali Vrhovna komanda armije nije želela ni da čuje o tome. Generali Halder i fon Brauhič su imali dileme. Koncept je bio suviše riskantan – i u osnovi nije bio

ništa drugo nego egocentrični pokušaj da grupa armija "A" pribavi sebi veći značaj. Manštajnova ideja nije čak bila prosleđena na proveru Vrhovnoj komandi Vermahta. Moglo se zamisliti, strepeo je Halder, da će ova smela ideja ostaviti utisak na Hitlera. A Hitler je, takođe, mislio da napadne u pravcu Sedana. Njemu samo nije bilo jasno da li će takav prodor biti uspešan.

HITLEROVI RATNICI - Erih fon Manštajn - Sumnjivi generali na zapadnom frontu

Manštajn je tokom zapadnog vojnog pohoda komandovao 38. armijskim korpusom i u početku je imao zadatak da kroz tijesne Ardene prebaci do 21 diviziju. Za njegov korpus rat je zapravo počeo 5. juna 1940, kada je dobio "borbeni zadatak".

Uz sve priznanje Manštajnovom umijeću, Hitleru se ovaj talentovani general ipak činio sumnjivim: "Sigurno je izuzetno pametna glava velikog operativnog dara, ali ja mu ne vjerujem".

**********************************

O Manštajnovom planu nije bilo ni reči sve dok se 29. januara 1940. nije pružila prilika da se s njim upozna jedan oficir iz Hitlerove neposredne okoline. Prilikom jedne informativne posete, pukovnik Ginter Blumentrit i major Hening fon Treskov obavestili su Hitlerovog glavnog ađutanta, Rudolfa Šmunta, koju je varijantu napada Manštajn smatrao za bolju. Armijsku ađutant, major Gerhard Engel, zapisao je 4. februara 1940. u svoj dnevnik: "Šmunt je bio u Koblencu i vratio se pun utisaka posle dužeg razgovora sa f. Manštajnom. Ovaj je izrazio duboke rezerve prema predloženom operativnom planu Vrhovne komande armije. Šmunt je bio uzbuđen i ispričao mi je da je kod Manštajna, u bitno preciznijem obliku, utvrdio postojanje istovetnog stava po pitanju težišta upotrebe snaga, onako kako je to firer stalno govorio".

Sada je trebalo urediti sastanak sa Hitlerom, a da se ne probudi Halderovo podozrenje. Izlaz se ukazao 17. februara 1940. tokom specijalno priređenog "radnog doručka" sa novoimenovanim komandujućim generalima u Rajhskancelariji. Nakon toga je Hitler pozvao Manštajna da dođe u njegovu radnu sobu. Na velikoj mapi, Manštajn je do detalja objasnio svoj plan. Uveče je zapisao u dnevnik: "Zapanjujuće poznavanje vojno-tehničkih novina kod svih država...

Sumnjivi general

Ja sam izložio ono što je bilo najbitnije iz našeg memoranduma upućenog Vrhovnoj komandi armije. Naišao sam na puno odobravanje. Uopšte, zapanjujuća podudarnost u tačkama posmatranih sa istog stanovišta, koje smo mi od samog početka zastupali..." Hitler se odlučio već 13. februara, pošto ga je Šmunt informisao o Manštajnovom predlogu, da težište napada pomeri na jug, prema grupi armija "A". "Geniju je nedostajala", kako je Manštajn u dnevniku zapisao, "upravo dopuna jednim stvarno operativno školovanim i, pri tom, istom pobedničkom voljom prožetim generalom". Manštajn je dao Hitleru argumente da ismejanom i preopreznom Generalštabu uzme vetar iz jedara. Nametnula se ideja o "rezu srpom". Kasnije će Hitler primetiti s olimpijskom nadmenošću: "Od svih generala sa kojima sam razgovarao o novom planu napada na Zapadu jedino me je Manštajn shvatio". Uz sve priznanje Manštajnovom umeću, Hitleru se ovaj talentovani general ipak činio sumnjivim: "Sigurno je izuzetno pametna glava velikog operativnog dara, ali ja mu ne verujem".

O Manštajnu, koji je u oficirskim krugovima važio za "načelnika Generalštaba u senci", slično je mislio i načelnik Generalštaba, Franc Halder. Sada je i on stupio u akciju proteravši svog potencijalnog konkurenta – u Štetin. Tamo je Manštajn trebalo da preuzme komandu nad 38. armijskim korpusom, inače "sablasnim korpusom" koji je tek trebalo da bude formiran. Po drugi put u njegovoj karijeri, Manštajn je unapređen upućivanjem na sporedni kolosek. Franc Halder će 1946. izjaviti: "Manštajn je iza mojih leđa tražio i našao vezu sa Hitlerom".

Nemački napad na Francusku i zemlje Beneluksa počeo je 10. maja 1940. u 5.35 časova. Taj dan je Manštajn proveo sa svojom porodicom u donjošleskom Lignicu. Zapis u dnevniku svedoči o njegovom razočarenju: "Početak zapadne ofanzive! Sedim kod kuće nakon što sam se izborio da bude na ovaj način izvedena". Manštajnov plan je doveo do probojnog uspeha: nemačke oklopne divizije upale su u Francusku preko Luksemburga, Belgije i Ardena, probivši

francuske linije i prešavši u manevarski rat. Nemački tenkovi su 20. maja 1940. stajali u Abevilu, na ušću reke Some i na obali Kanala. Tenkovi su tako munjevito jurišali napred da je generalitetu uspeh sopstvenih trupa izgledao neverovatan.

"Izgubljena pobjeda"

General-pukovnik Gerd fon Rundštet, komandant grupe armija "A", nosio se mišlju da zaustavi tenkove, dok se Vrhovna komanda armije zalagala za dalje napredovanje. U raspravu se umešao Hitler, da bi na taj način demonstrirao autoritet vrhovnog komandanta Vermahta, izdajući naređenje da se stane. Potučenim britanskim snagama uspelo je bekstvo iz Denkerka preko Lamanša u Englesku. To je bila prva Manštajnova "izgubljena pobeda".

Manštajn je tokom zapadnog vojnog pohoda komandovao 38. armijskim korpusom i u početku je imao zadatak da kroz tesne Ardene prebaci do 21 diviziju. Za njegov korpus rat je zapravo počeo 5. juna 1940, kada je dobio "borbeni zadatak". Njegove jedinice su forsirale reku Somu proganjajući protivnika sve dok, po Manštajnovim rečima, nije "usledio konačan slom". Tokom napada se često mogao videti u prvim linijama među pešadincima u borbi.

"Naš komandujući general je", seća se Rudolf Graf, tada Manštajnov prvi oficir ordonans, "više voleo svež odgovor nego pokornu poslušnost... Takođe mu je bilo odvratno okolišanje. Ko ne bi odmah prešao na suštinu stvari, mogao je biti siguran da ga neće nežno tretirati".

U Francuskoj je Manštajn za svoj štab prevashodno birao zamkove – da bi uvek doživeo isto negativno iznenađenje: dotični vlasnik je bio pobegao. A on bi tako rado s njim razgovarao o istoriji filozofije, uživajući u francuskom gostoprimstvu. Njemu se očigledno nije dopadalo što ga smatraju neprijateljem - baš on, koji je kao "gospodin" umeo da neguje najlepše forme ophođenja, koji je težio da ne izgleda kao nadmeni pobednik.

Oružje je zaćutalo 25. juna 1940. u 0.35 časova. Zahvaljujući Manštajnu, Hitler se nalazio u zenitu svoje moći. U Prvom svetskom ratu je gospodar rata, koji je sada bez pogovora dopuštao da ga nazivaju "najvećim vojskovođom svih vremena", lično iskusio mesecima dugu pozicionu borbu. Sada je za samo šest meseci "iskonski neprijatelj" bio savladan. Potpisivanje povelje o kapitulaciji,

22. juna 1940. u šumi kod Kampiona, za Hitlera je bio "najsrećniji dan" u njegovom životu. Konačno je izgledao nadmoćno naspram kolebljivih generala.

HITLEROVI RATNICI - Erih fon Manštajn - Kurska bitka prevaga u Drugom svjetskom ratu

Činilo se da je Crvena armija nesavladiva - kao neka stalno narastajuća hidra. Manštajn je insistirao na skraćenju predugačkog fronta.

Manštajnova grupa armija bila je na liniji fronta, dugačkoj do 900 kilometara, stalno izložena napadima.

Gebels je 19. oktobra 1943. u svom dnevniku jasno formulisao: "Manštajn je sve drugo samo ne pristalica nacional-socijalističkog režima

*****************************************

Posle tenkovske bitke kod Kurska, inicijativa je nepovratno prešla na stranu Crvene armije. Manštajnova grupa armija bila je na liniji fronta, dugačkoj do 900 km, stalno izložena napadima. Skoro svakodnevno su nastajala krizna žarišta, delovi fronta su morali biti zatvarani. Ali svaka zatvorena rupa je otvarala novu. Činilo se da je Crvena armija nesavladiva – kao neka stalno narastajuća hidra. Manštajn je insistirao na skraćenju predugačkog fronta.

Hitler je ostao pri svom: ni korak nazad, samo držati, držati držati... Stalno se mešao u komandovanje grupom armija "Jug". Čim bi Manštajn hteo da ga vojnim razlozima uveri, on bi u razgovor uvodio privredne i političke nužnosti. Tim povodom će Manštajn rezignirano: "Protiv te dijalektike ne mogu ništa". U avgustu 1943. je protestovao kod Vrhovne komande armije: "Ako firer veruje da ima boljeg vrhovnog komandanta, koji ima bolje živce, pokazuje više inicijative, pronalazi bolju ispomoć, jasniju viziju, onda sam rado spreman da se sa svog

mesta povučem. Ali sve dotle dok se nalazim na ovom položaju moram imati priliku da upotrebim sopstvenu glavu". Ponovo je pokušao da približi Hitleru ideju o jedinstvenoj vrhovnoj komandi na Istočnom frontu, i naspram dramatične situacije nije više prezao da sebe predloži kao kandidata za mesto vrhovnog komandanta Istoka. "Ako biste, moj fireru, pri tom mislili na mene lično, glavom vam jemčim da ću front … stabilizovati".

Umorni od ratovanja

Hitler je odgovorio da samo on može ovladati neposlušnošću generala. Manštajn je razočarano zapisao u svoj dnevnik: "Nema više sumnje u ozbiljnost situacije i da su trupe na kraju... Po ko zna koji put sam objašnjavao Vrhovnoj komandi armije da to više tako ne ide... Čovek se umori ne samo od stalne borbe sa Rusima već i od borbe protiv ne - želimo - videti one gore."

Hitler se još uvek držao Manštajna. Međutim, oni koji su tražili njegovu smenu postajali su sve glasniji. Od Staljingrada, kada je Manštajn smatrao da je snabdevanje opkoljenih trupa iz vazduha nemoguće, Gering mu je postao protivnik, i u zagrljaju sa Himlerom i Gebelsom je u feldmaršalu video novi centar vojne moći, nanjušivši u njemu potencijalnog protivnika u borbi za Hitlerovu naklonost. Ministar propagande Jozef Gebels uočio je već u aprilu 1943. da je Manštajn u oblastima u koje se bio povukao uveo "humaniji tretman prema stanovništvu". Gebels je to 19. oktobra 1943. u svom dnevniku još jasnije formulisao: "Manštajn je sve drugo samo ne pristalica nacional-socijalističkog režima.

Ali u ovom trenutku ne možemo ništa preduzeti protiv njega jer nam je potreban; barem to firer tako tvrdi." Gebels je nepunih osam dana kasnije bio ubeđen da je kod Hitlera konstatovao radosnu promenu raspoloženja: "Radi saniranja alarmantne situacije na Južnom frontu firer sprema velike personalne promene... On hoće da na mesto general-feldmaršala Manštajna postavi general-pukovnika Modela kome bi poverio komandovanje nad grupom armija." Ipak, i posle dva meseca Manštajn je bio još uvek na svom položaju. Gebelsovo nestrpljenje je raslo "što ga firer još uvek nije smenio sa položaja. Uopšteno, on se zvao samo još maršal Unazad".

Napetost između Hitlera i njegovog feldmaršala je sve više rasla kako se Crvena armija sve brojnije približavala nemačkim linijama na frontu. Hitler je 27. januara 1944. tokom zasedanja nacional-socijalističkih komandanata održanom u pozenskom dvorcu, upozorio feldmaršale i generale sva tri roda Vermahta na

poslušnost i lojalnost – za Manštajna je to bila "nepojmljiva" uvreda. Svom oficiru ordonansu, Štalbergu, Manštajn je to opisao da "nije mogao to više da podnese", kada je, na kraju, Hitler počeo da mašta o poslednjem boju tokom kojeg će uz njega stajati njegovi odani feldmaršali. Hitler se doslovno vinuo u viziju kada ga je Manštajn, jednim dvosmislenim dobacivanjem, prekinuo: "Tako će i biti, moj fireru!"

Skandal među komandantima

Hitler je reagovao negodujući: "Gospodine feldmaršale, ne dozvoljavam da me prekidate tokom mog obraćanja. Ni vi to ne biste dopustili vašim potčinjenima".

Skandal se zahuktao. U svom izveštaju o aktivnostima Hitlerov glavni ađutant je zapisao: "U kontekstu dobacivanja i različitih napetosti u poslednje vreme se ponovo razmatra pitanje da se fon Manštajn zameni u njegovoj komandi". U stvarnosti se Manštajnovo dobacivanje jedva čulo, i nisu svi u sali to razumeli kao kritiku upućenu Hitleru. Manštajnovo dobacivanje se moglo razumeti samo kao mumlanje u prvom redu, pričaće Persi Ernst Šram, koji je vodio Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta. Bez sumnje, ta sporna rečenica je samo dolila vodu na vodenicu njegovih protivnika.

Dok su Gebels, Gering i Himler nastavili da spletkare protiv feldmaršala, koga su doživljavali kao suparnika, kriza na frontovima je dosegla razmere katastrofe. Zapadno od Čerkasija spremao se drugi Staljingrad. Crvena armija je opkolila šest divizija sa ukupno 56.000 ljudi. Oslobađajući napadi su zastali. Tada je, bez prethodno pribavljene Hitlerove saglasnosti, Manštajn naredio da se izvrši proboj. U noći 17. februara 1944. desetina hiljada nemačkih vojnika, hrabrošću očajnika, pregazila je sovjetske položaje. Svojim samovoljnim postupkom Manštajn je spasao hiljade ljudskih života – za sada. Hitler je odobrio Manštajnovu naredbu – naknadno.

"Najveći vojskovođa svih vremena" bio je sumnjičav prema svojim generalima. Pre svih prema Manštajnu, koji je u stručnom smislu bio nedvosmisleno nadmoćniji, ali i kao bivši intimni prijatelj fon Beka i Brauhiča ostao mu je do poslednjeg trenutka sumnjiv.

HITLEROVI RATNICI - Fridrih Paulus - Na Staljingradu kraj njemačkog pohoda

Iza Fridriha Paulusa bilo je deset i po godina ratnog zarobljeništva, kada je 26. oktobra 1953, na graničnoj željezničkoj stanici u Frankfurtu na Odri ponovo kročio na njemačko tlo.

Deceniju prije toga okončala se bitka za Staljingrad. To je bio početak kraja njemačkog pohoda na Istok. Paulusovi vojnici nisu branili prag svoje domovine, već su se kao osvajači nalazili u srcu druge zemlje

**************************

Istočni Berlin, 26. oktobar 1953. U "Planu mera" Glavnog odeljenja I u Ministarstvu za državnu bezbednost stoji: "U Frankfurtu na Odri objekat pozdravlja delegacija. Odgovoran: general-major fon Lenski. Zadatak delegacije jeste da preveze objekat putničkim automobilom do Berlina. U Berlinu sledi prijem u Ministarstvu u Šnelštrase. Tamo će se prirediti zakuska, gde će učestvovati drugovi Matern, Štof, Hofman, Maron, Miler, Homan, Deling, Korfes, Behler, Kesler i drugi. Posle zakuske uslediće intiman razgovor između objekta, ministra i general-potpukovnika Hajnca Hofmana i Vinćenca Milera".

"Objekat", kako je stajalo u internom "Planu mera" Državne bezbednosti Nemačke Demokratske Republike (NDR), nije bio niko manjeg značaja nego general-feldmaršal bivšeg nemačkog Vermahta, Fridrih Paulus. Iza njega je bilo deset i po godina ratnog zarobljeništva, kada je 26. oktobra 1953, odmah iza jedanaest časova pre podne, na graničnoj železničkoj stanici u Frankfurtu na Odri ponovo kročio na nemačko tlo.

Paulus i Staljingrad

Deceniju pre toga, 2. februara 1943. u 12 časova i 35 minuta, kod grupe armija "Don" nemačkog Vermahta bila je prispela radio-poruka. Ona je glasila: "Oblačnost na visini od 5.000 metara. Vidljivost dvanaest kilometara, čisto nebo, pojedinačni mali oblaci, temperatura minus 31 stepen, nad Staljingradom magla i crveno isparenje. Meteorološka stanica se odjavljuje. Pozdrav domovini".

Dva dana pre toga okončala se bitka za Staljingrad. To je bio početak kraja nemačkog pohoda na Istok. Istorija ratova danas jedva da zna imena pobednika ove silovite bitke. ali ona zna ime gubitnika: Paulus. On je neraskidivo vezan za Staljingrad.

Staljingrad: ta reč u nemačkom jeziku ne označava samo geografski pojam.

Taj grad je postao simbol i legenda. On provocira slike koje se razlikuju od ugla posmatranja ljudi koji ih zamišljaju. Postoje mesta koja su povezana sa nesrazmerno više žrtava – Aušvic ili Hirošima. Postoje porazi Vermahta koji su imali veću stratešku težinu – Moskva, El-Alamejn, Kursk, Normandija. Ali taj grad, udaljen 2.000 kilometara jugoistočno od Berlina, postao je sinonim propasti Vermahtovog uspešnog modela "munjevitog rata".

Najmanje 260.000 nemačkih, italijanskih, mađarskih i rumunskih vojnika nemačke Šeste armije bilo je tu u novembru 1942. opkoljeno od strane osam sovjetskih armija. Dva i po meseca kasnije, sovjetski vojnici su mogli da skupe oko 91.000 fizički i psihički potpuno iscrpljenih protivnika i da ih pošalju na dug put u logore za ratne zarobljenike daleko iza linije fronta. Kada je mnogo godina kasnije bilo izdejstvovano njihovo puštanje, ostalo ih još 6.000 u životu. Od 23 generala koji su bili zarobljeni u Staljingradu samo se jedan nije vratio u Nemačku: general-pukovnik Valter Karl Hajc, koji je 6. februara 1944. umro u jednoj moskovskoj klinici usled raka želuca. Njihov vrhovni komandant, koga je tokom agonije armije Hitler unapredio u feldmaršala, Fridrih Paulus, preživeo je zarobljavanje posle 14 godina, jedan dan i osam sati. Zbog Staljingrada je postao jedan od najkontroverznijih komandanata nemačke vojne istorije. I posle više od pola veka mišljenja o Paulusu se razilaze: heroj, izdajnik, Hitleru odani general za izdržati, oportunista, šahovska figura u hladnom ratu, tragičan lik? Bivši oficir ordonans Šeste armije izvodi danas zaključak: "Paulus bi mnogo toga izbegao da je sledio primer generala fon Hartmana".

Firerovo marširanje

Pošto je njegova jedinica bila faktički zbrisana, general fon Hartman, komandant 71. pešadijske divizije, uputio se na prvu liniju borbe odakle je, bez zakona, pucao na sovjetske napadače dok ga jedan hitac u glavu nije usmrtio.

"Hteo sam da izbijem na Volgu i to baš u tačno određenom gradu. Slučajno se zove kao i sam Staljin", rezonovao je Adolf Hitler 8. novembra 1942. u minhenskoj pivnici "Birgerbrojkeler" pred "starim borcima" NSDAP-a: "Ali nemojte misliti da sam samo zbog toga tamo marširao... već zato što se tamo nalazi jedno izuzetno važno uporište... koje sam hteo da zauzmem".

A zatim je lagao: "Znate, mi smo skromni, mi ga, naime, imamo." Oni ga nisu imali, niti će ga imati, to "uporište". Do samog kraja Crvena armija je ogorčeno branila mostobran širok nekoliko stotina metara na severnoj obali Volge u Staljingradu. Sovjetska 62. armija, 75.000 pripadnika Radničke milicije, 7.000 omladinaca komsomolaca i bezbroj žena zadržali su borbeno najjaču vojnu jedinicu nemačkog Vermahta. Šesta armija se ipak istakla kao osvajač glavnih gradova: Varšave, Brisela i Kijeva. Staljinova naredba br. 227 bila je nedvosmislena: "Ni korak nazad..." Trupe NKVD-a su je sprovele u život. Pet meseci je besnela ubitačna borba za svaku kuću i svaku ulicu, za pristanište, za obalu Volge, glavnu železničku stanicu, fabrike – borba koju, po oceni Artura Šmita, načelnika generalštaba Šeste armije, "još niko od učesničkih trupa u ovom ratu nije doživeo". To je bila klanica dok sve nije otišlo u paramparčad. Staljingrad je postao sporan mit herojskog vojevanja i "radosnog" samožrtvovanja. Bio je, prema Hitlerovom armijskom ađutantu, majoru Gerhardu Engelu, proglašen "svetinjom" i poređen je sa velikim antičkim bitkama, poput onih kod Kane i Termopila.

Ali pakao Staljingrada nije bio bitka kod Termopila, niti je u poslednjem trenutku u čin general-feldmaršala unapređeni Paulus bio moderni Leonid. Njegovi vojnici nisu branili prag svoje domovine, već su se kao osvajači nalazili u srcu druge zemlje.

HITLEROVI RATNICI - Fridrih Paulus - Predaja feldmaršala Paulusa Rusima udarac Hitleru

Robna kuća u kojoj je bila smještena komanda 6. njemačke armije u noći 31. januara 1943. bila je blokirana. Tokom jedne razmjene vatre sa stražom

armijskog štaba 31.1.1943. došao je iz podruma lični Paulusov ađutant, pukovnik Adam, sa izjavom da njemačka komanda želi da pregovara o predaji...

Paulus nije bio čovjek koji bi rizikovao karijeru otvorenim suprotstavljanjem Hitlerovim odlukama. Napad na Rusiju smatrao je političkom odlukom u koju se vojnik ne treba miješati

***************

...A feldmaršal nije pao u borbi boreći se rame uz rame sa svojim trupama, već je sa svojim oficirima otišao u zarobljeništvo. Kraj je pre bio banalan. U završnom izveštaju sovjetske 64. armije upućenom vrhovnoj komandi stoji:

"Uveče 30. januara delovi armije, koji su vodili tvrdokornu uličnu borbu sa južnim neprijateljskim grupacijama, prodrli su u centar Staljingrada. 38. mot. streljačka brigada je u sadejstvu sa prodirućim 329. pionirskim bataljonom, prema Trgu palih boraca, naišla na posebno tvrdokoran neprijateljski otpor, pružan iz dve zgrade u ulici Lomonosov. Na osnovu saslušanja jednog zarobljenika, koji je bio uhvaćen prilikom osvajanja jedne od tih zgrada, proisteklo je da te zgrade predstavljaju uporišta za prilaz centralnoj robnoj kući u čijim je podrumskim prostorijama bio smešten štab Šeste nemačke armije, skupa sa njenim komandantom. Robna kuća je u noći 31. januara 1943. bila blokirana od strane delova 38. mot. streljačke brigade i 329. pionirskog bataljona. Telefonske veze smo prekinuli. Tokom jedne razmene vatre sa stražom armijskog štaba 31.01.43. došao je iz podruma lični Paulusov ađutant, pukovnik Adam, sa izjavom da nemačka komanda želi da pregovara sa našom komandom."

Od slave do propasti

Vrhovni komandant i njegov načelnik štaba, general-major Artur Šmit do tada su stalno odbijali pregovore. Na sovjetsku ponuda za kapitulaciju od 8. januara

bilo je odgovoreno primedbom da će parlamentarci ubuduće biti oterani vatrom.

Sada je ađutant armijske Vrhovne komande 6 (AVK), pukovnik Vilhelm Adam, išao zajedno sa ruskim parlamentarcem, zamenikom komandanta 38. motorizovane streljačke brigade, poručnikom Vinokurom, kroz podrumske katakombe jedne srušene robne kuće u centru Staljingrada, da bi pregovarao o uslovima predaje jednog nemačkog feldmaršala. Fridrih Vilhelm Ernst Paulus, rođen u hesenskom Brajtenau - Gershagenu 23. septembra 1890. godine...

... Doduše, Paulus nije bio čovek koji bi rizikovao karijeru otvorenim suprotstavljanjem Hitlerovim odlukama. On je bio vaspitavan kao vojnik, i bilo je u skladu sa njegovim razumevanjem vojnog poziva da političe odluke - a takvom je smatrao predstojeći napad na Rusiju - posmatra kao oblast u koju se vojnik ne treba mešati. Rajh koji je stvorio Adolf Hitler bio je u zenitu moći posle pobedonosnog pohoda na Francusku, a generalštabni oficiri Sekt - Šlahjer škole nisu nijednog trenutka sebe smatrali pozvanim da razmišljaju o spoljnopolitičkim odnosima ili unutrašnjo-političkim problemima.

Usred pripremne faze ofanzive na Istok, koja je prvobitno bila planirana za maj 1941, u martu se dogodio puč jugoslovenske armije uperen protiv namesnika Pavla i njegovog kabineta, naklonjenog silama Osovine. Time su vremenski rasporedi pali u vodu. Paulus je bio upućen u Budimpeštu da sa ministrom rata i mađarskim Generalštabom razmotri zajedničke operacije protiv Jugoslavije. Hitler i vrh nemačkog Generalštaba smatrali su Paulusa pogodnim da i kod Rumuna izvede vrlo delikatnu vojno-diplomatsku misiju, pošto je uz besprekorne manire i poslovičnu samokontrolu raspolagao, zahvaljujući njegovoj supruzi, i zanimljivim vezama sa sada savezničkom Rumunijom. Tako je, na primer, rođak njegove žene bio dvorski maršal kod kraljice majke Helene, nimalo naklonjene Nemačkoj.

Napad na Jugoslaviju

Aprilski, na brzinu pripremljen, pohod protiv Jugoslavije i Grčke, uz podršku Mađarske i Rumunije, nije bio jedini razlog kobnog pomeranja operacije "Barbarosa". Uz obezbeđivanje evropskog jugoistočnog krila radi napada protiv Sovjetskog Saveza, Vermaht je bio vezan na još jednom ratištu: posle više poraza savezničke italijanske armije u Severnoj Africi, na molbu osovinskog partnera, Musolinija, postalo je neophodno da se pošalje jedan nemački pomoćni korpus u Libiju. Komandant nemačkih oružanih snaga u Africi postao

je harizmatski general-potpukovnik Ervin Romel, fon Paulusov drug iz zajednički provedenog vremena u Pešadijskom puku 13 u Štutgartu. Romel, tenkovski general sa iskustvom u munjevitom ratovanju iz Francuske, nije imao nameru da postavljeni zadatak rešava defanzivno. Pre nego što je većina njegovih jedinica pristigla u luku Tripoli, on je već sa svojim čelnim jedinicama povratio skoro celu Kirenajku, zapadni deo Libije - dovodeći time u opasnost snabdevanje jedinica. Uz sve prednosti koje je u Filmskim novostima propagandna mašinerija Jozefa Gebelsa imala od udaljenog ratišta - članovima Vrhovne komande armije borala su se čela od briga: da li je pri razumnom planiranju, koje podrazumeva uzimanje u obzir ljudskih i materijalnih resursa, bilo moguće voditi dve ofanzive - jednu protiv britanskih oružanih snaga u Severnoj Africi, a drugu protiv džinovskog carstva na Istoku?

Prema mišljenju Franca Haldera, načelniku Vrhovne komande armije, severnoafričko ratište, a time i sredozemno, moglo je biti samo sporedno, ukoliko se želi ozbiljno krenuti protiv Sovjetskog Saveza. Ali svako ratište stvara svoje uslove, a lik poput "pustinjske lisice" Romela je skoro svakodnevno menjao situacije svojim vratolomnim napadačkim operacijama.

General-pukovnik Halder je 23. aprila 1941. zapisao u svoj dnevnik: "Zbog toga je neophodno da se stanje u Severnoj Africi što pre razjasni. Posle temeljnog razmišljanja sam odbio da lično avionom odletim dole. Ja ne mogu dole da se pojavim kao izviđajni organ. Ako se pojavim dole, hoću da imam pravo komandovanja. Vrhovni komandant armije je protiv toga izrazio sumnju ističući da je do poteškoća došlo zbog italijanske vrhovne komande. Naravno da su razlozi druge prirode, pa je zato možda bolje poslati general-potpukovnika Paulusa, koji je s Romelom u dobrim odnosima još iz vremena zajedničkog službovanja i možda jedini ima priliku da svojim ličnim uticajem obuzda ovog poludelog vojnika."

HITLEROVI RATNICI - Fridrih Paulus - Ratna igra Barbarosa postala surova realnost

Iako je operacija "Tajfun" ušla u istoriju kao najveća bitka u okruženju, napad na Moskvu je jadno završio. Famu o nepobedivosti Vermaht je zasvagda prokockao. Uz to se Hitler sve direktnije miješao u strategijske mjere svog Generalštaba.

Hitler je donio Direktivu br. 41, prema ovoj direktivi središni cilj njemačke ofanzive bio bi da "se konačno uništi ostatak postojeće sovjetske odbrambene moći i da se osvoji što više najvažnijih ratnoprivrednih izvora energije...

*****************************

U ranim jutarnjim časovima 22. juna 1941. ratna igra "Barbarosa" postaje realnost. Model "munjevitog rata", koji je nemački Vermaht uspešno testirao na Zapadu, trebalo je da se potvrdi i u beskrajnim prostranstvima Sovjetskog Saveza. Posle početnih uspeha od kojih zastaje dah ubrzo se pokazala fatalna mana operativnog planiranja: neoprostivo lakomisleno potcenjivanje linija snabdevanja, prostornih uslova i sovjetskih resursa. Kada je u novembru nastupila ruska zima iluzija o brzoj pobedi nad "džinom na staklenim nogama" je iščezla.

Pukla je Ahilova peta nemačkog Vermahta razmaženog uspesima. Opremljena industrijskim potencijalom skoro jednog celog kontinenta, pešadijske divizije su krenule u ruska prostranstva kamionima sto različitih tipova. Belgijski rezervni delovi su bili neupotrebljivi za francuske trupne transportere. Nemačka municija se nije mogla koristiti u zarobljenim češkim mitraljezima. Nemačka temeljitost je toliko dugo poboljšavala svaki prototip modernog borbenog tenka da do jeseni 1942. nijedan nije bio ušao u serijsku proizvodnju.

Bajka o munjevitom ratu

Zimske uniforme su u "munjevitom ratu" smatrane nepotrebnim teretom. Iako je operacija "Tajfun" ušla u istoriju kao najveća bitka u okruženju, napad na Moskvu je jadno završio. Famu o nepobedivosti Vermaht je zasvagda prokockao. Uz to se Hitler sve direktnije mešao u strategijske mere svog Generalštaba. Pešadijski kaplar iz Prvog svetskog rata smatrao je sebe pozvanim da odlučuje o upotrebi oklopnih grupa i pešadijskih bataljona, koji su sprovodili operacije 2.000 km daleko od Berlina. Generalštab, koji su stvorili fon Šarnhorst

i Moltke, atrofirao je bez otpora vrednog pažnje u grupu šegrta sa visokim činovima za ispunjavanje želja.

U drugoj godini rata Hitler je hteo da odluku potraži u južnom delu Istočnog fronta. Cilj taktičkih aktivnosti bila su kavkaska izvorišta nafte u Bakuu, Groznom i Majkopu, jer je Hitler bio uveren da bi bez njih nemačke oklopne armije izgubile svoju pokretljivost. Više nije bilo reči o tome da se rat dobije, već, pre svega, da se rat uopšte nastavi. Ovakvo razmišljanje nije bilo nimalo čudno - na umu se imala činjenica da je od 30 miliona tona sirove nafte, koliko je 1938. u Sovjetskom Savezu bilo izvađeno, skoro tri četvrtine potiče iz regiona oko Bakua, daljih 16 procenata iz severnokavkaskih naftonosnih polja oko Majkopa, Groznog i Dagestana; samo jedna desetina je bila proizvedena u drugim delovima Sovjetskog Saveza. Očigledno je da se Hitler spremao za jedan dugotrajan rat - rat protiv angloameričkih oružanih snaga opremljenih skoro neiscrpnim resursima. Posle stupanja Sjedinjenih Država u rat, decembra 1941, situacija sa sirovinama bila je arhimedovska tačka u diktatorovoj strateškoj računici.

Kada je krajem 1941. i početkom 1942. prodor grupe armija "Jug" bio zaustavljen kod Rostova i kada je dotadašnji vrhovni komandant Šeste armije, general-feldmaršal fon Rajhenau, preuzeo komandu nad grupom armija, nastupio je odlučujući preokret u životu Fridriha Paulusa. On je, verovatno od fon Rajhenaua lično, bio predložen za njegovog naslednika. Sada je Paulus, unapređen u čin generala oklopne trupe 1. januara 1942, dobio zadatak da komanduje borbeno najjačim sastavom nemačkog Vermahta: Šestom armijom, osvajačem gradova.

Velika firerova greška

Ostaje nejasno šta je, najzad, Hitlera navelo da donese ovakvu personalnu odluku. Verovatno je, između ostalog, hteo da obezbedi Rajhenauovu lojalnost. Sveta linija godina provedenih u službi i službeno napredovanje unutar trupe, u svakom slučaju je narušena i napravljen je pravi darmar. Paulus nije nikada samostalno komandovao pukom, divizijom ili armijom; poslednje generalsko mesto u trupi, odnosno na frontu, imao je godinu i po dana pre toga. Paulusov vodeći oficir na obuci, već spominjani general Ferdinand Hajm, smatrao je još mnogo godina posle rata da je to bila Hitlerova neoprostiva personalna i politička greška što je Paulusu poverio armiju na Istoku. Paulus je bio uvek čovek pisaćeg stola, ali ne i prakse.

Nekoliko dana posle imenovanja Fridriha Paulusa za komandanta Šeste armije, iznenada je 15. januara 1942. umro feldmaršal fon Rajhenau od posledica moždanog udara. Od tog trenutka je grupa armija bila pod komandom feldmaršala Fedora fon Boka, "vojnika bez boginje sreće" - kako je jedan biograf nazvao pretpostavljenog novoimenovanog generala oklopnih trupa, Paulusa. Hitler će nešto kasnije doneti Direktivu br. 41, merodavnu za letnju ofanzivu: prema ovoj direktivi središni cilj nemačke ofanzive bio bi da "se konačno uništi ostatak postojeće sovjetske odbrambene moći i da se osvoji što više najvažnijih ratnoprivrednih izvora energije... U svakom slučaju se mora pokušati stići do samog Staljingrada ili ga, u najmanju ruku, staviti pod dejstvo našeg teškog naoružanja, tako da bude eliminisan kao dalji centar industrije naoružanja i saobraćaja."

Tek posle uspešnog završetka te operacione faze trebalo je da usledi pravi prodor u prostor Kavkaza. Pre nego što se na to moglo i pomisliti, Šesta armija je, pod novim vrhovnim komandantom Paulusom, bila najpre uvučena u odbrambene borbe na južnom delu istočnog fronta. Borbe u rejonu Harkova armija je izdržala uz veštinu, sreću i sa relativno malim gubicima. One su pedesetjednogodišnjem Paulusu donele Viteški krst, a ko je do tada bio mišljenja da je za jednog generalštabnog oficira komanda na frontu veliki zalogaj, za sada je ućutao.

HITLEROVI RATNICI - Fridrih Paulus - Nijemci se moraju odreći vođe Raiha

Hitler poslao Šestoj armiji telegram u kojem je stajalo da je svojom borbom "dala istorijski doprinos u najsilovitijoj borbi u njemačkoj istoriji"! Time je armija bila konačno otpisana.

Elena Konstanc Paulus, supruga feldmaršala koji se predao Rusima, stavljena je u porodični pritvor. Tek je oslobađanje koncentracionog logora Dahau, aprila 1945, okončalo njen put patnje

*****************************

Odlučujući prodor za uništenje ostatka Šeste armije počeo je 22. januara 1943. Sada je izgledalo da se kraj stvarno primakao, i Paulus je molio Hitlera – između ostalog i protiv Šmitovog glasa – da mu ovaj dopusti da naredi obustavu borbi. Kada je Hitler to odbio, nazvao ga je Manštajn da bi mu podneo istovetan zahtev, ali je i on dobio šut kartu: posmatrano sa stanovišta časti, kapitulacija ne dolazi uopšte u obzir. Uveče je Hitler poslao Šestoj armiji telegram u kojem je stajalo da je svojom borbom "dala istorijski doprinos u najsilovitijoj borbi u nemačkoj istoriji"! Time je armija bila konačno otpisana, i poslednji pokušaj "da se uredi umiranje" nije uspeo. I u štabu Armijske vrhovne komande 6 takođe su počeli primetni znaci raspadanja.

Na godišnjicu "dolaska na vlast", 30. januara, Hitler i Paulus su imali još jedanput radio-vezu: "General-pukovnik Paulus fireru: Povodom godišnjice dolaska na vlast Šesta armija pozdravlja svog firera. Zastava sa kukastim krstom se još vije iznad Staljingrada. Naša borba neka bude primer sadašnjim i budućim generacijama da ni u najbeznadežnijoj situaciji nikada ne kapituliraju. Tada će nemačka pobediti.

Hajl, moj fireru! Paulus, general-pukovnik".

Uzaludne njemačke žrtve

Hitlerov odgovor je glasio. "Moj general-pukovniče Paulus! Sa dubokom potresenošću gleda nemački narod na svoje heroje u tom gradu. Kao i uvek u svetskoj istoriji i ova žrtva neće biti uzaludna. To Klauzevicevo priznanje već će biti ispunjeno. Nemačka nacija tek sada shvata težinu borbe i daće najveće žrtve. U mislima uvek sa vama i vašim ljudima, vaš Adolf Hitler".

U sledećoj noći je poziv da se krene putem klauzevicke žrtve učinio sto postotno sigurnim: imenovao je pedesetdvogodišnjeg general-majora Fridriha Paulusa u čin general-feldmaršala. Nemački feldmaršal se ne predaje, on tone skupa sa svojim ljudima, glasila je Hitlerova računica. Žrtva Šeste armije je propagandno imala tek onda smisla ako ne bude više preživelih.

Kada su u jutro, 31. januara, u podrumu ruševine robne kuće u centru Staljingrada između načelnika štaba sovjetske 64. armije i komandanta 71. nemačke pešadijske divizije dogovoreni modaliteti predaje štaba Šeste armije, Paulus nije učestvovao u razgovoru. Apatično je očekivao kraj. Neposredno pred zarobljavanje je rekao svom štabnom oficiru: "Da, znam da je istorija ratova o meni već sada donela svoj sud".

U zapisniku o zarobljavanju od strane sovjetskih trupa stoji. "Na poziv general-majora Laskina da Severnoj grupi izda naređenje radi obustave pružanja svakog otpora, Paulus je objasnio da sa tom grupacijom nema vezu i da nije njen komandant.

On je veče pre toga, posle govora rajhsmaršala Geringa na radiju, održanog povodom godišnjice preuzimanja vlasti, izjavio da više ne komanduje trupama, da je civilno lice, i pri tom je imenovao odgovorne komandante za obe polovine obruča. Jedino što je od svih svojih potčinjenih tražio u slučaju da mora da se preda jeste da svi oficiri i vojnici moraju biti pod oružjem dok ne napusti mesto gde se nalaze trupe. Posle njegovog odlaska sve ostaje na komandantima Južne i Severne grupe".

To znači da je Hitler svojim radiogramom, koji je trebalo da pozove armijskog komandanta na herojsku smrt, u čin feldmaršala unapredio civilno lice, koje je, doduše, želelo i dalje da ima oružanu zaštitu svoje armije, ali koje uopšte nije uvidelo da treba hicem u glavu da se ubije. Kada je za to čuo izgledalo je kao da je sišao sa uma: "Kako neko može gledati da njegovi vojnici umiru... Kako se onda može predati boljševicima? Zbog toga osećam bol, jer je junaštvo tako mnogo vojnika izbrisano od strane jednog jedinog beskarakternog slabića. U ovom ratu niko više neće postati feldmaršal".

Put u zarobljeništvo

Paulusov put u zarobljeništvo početkom februara 1943. vodio je železnicom do logora Krasnogorsk kod Moskve, u aprilu u manastir Susdal i u julu u generalski logor Vojkovo. Njegova pisma su velikim delom ostala sačuvana. U početku je njegova briga bila usmerena ka izgledu koji odgovara njegovom položaju. Konačno, feldmaršal je dopao zarobljeništva sa oznakama general-pukovnika. Jedno od njegovih prvih pisama bilo je upućeno vojnom atašeu nemačke ambasade u Ankari:

"Moj dragi Rode, pao sam u zarobljeništvo u stvarima koje su bile na meni. Zato Vas molim za uslugu da mi kupite neke stvari... (3) Šest pari epoleta sa oznakama feldmaršala, (4) terensku generalsku šapku veličine 58, (5) terensku uniformu (pitajte moju ženu za onu koju sam naručio da mi se u Parizu sašije)...

Unapred Vam se zahvaljujem za Vašu brigu i ostanite sa najboljim pozdravima

Vaš Paulus

Moja adresa: Logor za ratne zarobljenike 27. SSSR, Paulus, 25.02.43."

Nesumnjivo je i sovjetskoj propagandi bilo u interesu da Paulus brzo dobije svoje oznake čina. Na kasnijim fotografijama iz zarobljeništva može se videti kao feldmaršal. Doduše, samo maršalsku palicu neće nikada dobiti, jer nju je firer uvek lično predavao.

...Savez nemačkih oficira je pridobio Paulusa u trenutku kada su njegovi ciljevi postali iluzije. Crvena armija je stajala na istočnim granicama nemačkog Rajha, i Staljin ni u snu nije pomišljao da se tu zaustavi. Na nemačkoj strani nisu imali nikakvog odjeka ni mnogi pozivi na kapitulaciju koje je Paulus potpisao. Rat se okončao bezuslovnom kapitulacijom.

HITLEROVI RATNICI - Ernst Udet - Vojna avijacija po Geringovoj komandi

Fric Sajler, finansijski direktor firme "Meseršmit", naoštren Udetovim nalogom da se reorganizuje proizvodnja, predočio je dokumenta koja su potvrdila da je Udet donio odluku na temelju falsifikovanih brojeva.

Ernst Udet je ležao na krevetu u bademantilu obliven krvlju. U ruci je još držao svoj meksički kolt sa kojim je pucao sebi u glavu. Oko njega se nalazio metež od boca konjaka i papira.

Zašto se ubio čuveni Hitlerov inspektor

***************************************

Posle početka pohoda na Rusiju, u leto 1941. Gering je zahtevao da se Luftvafe učetvorostruči. Neumorni Milh je predočio rajhsmaršalu program koji je, u sigurnom saznanju o sujetnosti svoga šefa, nazvao "Geringov program". Plan je ograničavao ovlašćenje za njegovo sprovođenje na jednu osobu: Erharda Milha. I Gering je potpisao. Time je Milh nasledio generalnog inspektora još za njegovog života.

Ernst Udet je bio slomljen čovek. Još jednom je Ingi Blajle pošlo za rukom da ga nagovori na lečenje. Za to vreme su Gering i Milh u Ministarstvu vazduhoplovstva Rajha drugačije postavili skretnice. Milh je otpustio načelnika odeljenja Tehničko planiranje, Čersiha, zamenivši ga Karlom Avgustom fon Gablencom. Udetov dugogodišnji prijatelj, general-major Ploh, morao je da se uputi na Istočni front.

Od generalnog inspektora je ostala smo titula. On je zavisio od Milhove milosti. Marioneta u Geringovim rukama. A on je pokidao konce.

Falsifikati vazduhoplovaca

U oktobru je u Ministarstvu vazduhoplovstva Rajha održana poslednja odlučujuća sednica na kojoj je učestvovao generalni inspektor Ernst Udet. Suđenju je prisustvovalo 50 radnika MVR-a. Fric Sajler, finansijski direktor firme "Meseršmit", naoštren Udetovim nalogom da se reorganizuje proizvodnja, predočio je dokumenta koja su potvrdila da je Udet doneo odluku na temelju falsifikovanih brojeva. Takav frontalni napad nije očekivao. Slutio je kako je do ovog sastanka došlo. I stvarno, jednim telefonskim pozivom Meseršmit je dao Milhu municiju koja mu je bila potrebna da Udeta konačno sredi. Meseršmit, Milh i Gering su ovaj finalni sud inscenirali. "Bilo bi pristojnije da ste mi to ranije ispričali", mucao je Udet bespomoćno. To je partija šaha, gospodine Udet. Ja samo povlačim drugi potez po redu", uzvratio mu je Sajler hladno. Milh je predložio da odlete na "nekoliko dana oporavka" u Pariz, "da bi ponovo uspostavili prijateljske odnose", kako je on to formulisao.

Učtivi neprijatelj je još uvek čuvao glanc. U dogovoreni dan putovanja Ernst Udet je već bio mrtav.

U Štalupener aleju se 16. novembra 1941. javio Erih Bajer, Udetov mehaničar iz srećnih dana. Slučajno se zatekao u Berlinu. Bilo bi lepo da se nađu i popričaju o starim vremenima. Ernst Udet se obradovao i naručio taksi da što brže ode po prijatelja. "Da ste baš danas došli", mumlao je zamišljeno otvarajući vrata. Tokom zajedničkog ručka bilo je skoro kao pre. Udet je bio mirniji nego proteklih dana, pričao je o Africi, o Grenlandu, o letenju. Pošto se Bajer pozdravio, obratio se sumorno Ingi Blajel: "On se neće više vratiti. Neću ga više nikada videti." Tada se skljokao grčeći se od plača. "Danas smo poslednji put zajedno. Sutra ćeš biti udovica." Inga Blajel je pokušavala da ga smiri. Postavljena je večera, patka, crveni kupus, štrudla od jabuka. "Juče je patkica bila još živa. To se događa mnogima. Danas su još živi. Sutra su mrtvi." Udeta nije bilo moguće odgovoriti: Neću više. Neću više da testiram bombardere i da gledam filmske novosti." Gospođa Blajle ga je nagovorila da prihvate poziv prijatelja. "Sutra nećete više videti čiku", pevao je deci. Odvezao je Ingu do njenog stana. Odatle je otišao u Tempelhof. Tu je Kurt Šnitke, koga je Udet zapošljavao kao mehaničara, majstorisao na nekom modelu aviona. On se i danas seća kako se Udet popeo u svoj stari Fh-104, omiljeni avion. Iz bara je uzeo bocu konjaka i pio je. Kada se oprostio od Šnitkea, uzeo je parče crvene krede iz džepa na grudima i stavio je u džep.

Sledećeg jutra se Inga Blajle stresla kada je zazvonio telefon. Uzela je vezu, Udet je bio kraj aparata. Uveravala ga je da će za doručak biti kod njega. "Ne, nemoj dolaziti, prekasno je. Ingice, nikoga nisam više voleo od tebe. Kaži Piliju Kerneru da će u ormanu naći moj testament." Tada je čula pucanj.

U Štalupener aleji se za doručkom prepao domarski bračni par Peters. Brzo su jurnuli uza stepenice do Udetove sobe gde su naišli na zaključana vrata. "Šta sada? Otvoriti, otvoriti! Zajedno smo ušli, i on je tu ležao..."

Udet diže ruku na sebe

Ernst Udet je ležao na krevetu u bademantilu obliven krvlju. U ruci je još držao svoj meksički kolt sa kojim je pucao sebi u glavu. Oko njega se nalazio metež od boca konjaka i papira.

Utom je stigla i Inga Blejle. Domaćica je vrtela glavom: "Nije više živ, samo je još roptao." Sada je sve išlo jedno za drugim. Udetov ađutant, pukovnik Pendele,

pojavio se sa lekarom. Dojurio je državni sekretar Pili Kerner. Biće da je on zapazio crveni natpis na uzglavlju kreveta. "Gvozdeni, ti si me izdao!"

Ljudi su brzo izbrisali natpis sakupivši i ostale cedulje rasute po sobi. Zakleli su se da ćute.

Značenje poslednjih reči Ernsta Udeta nije se nikada moglo stvarno odgonetnuti i tim pre su davale povoda za nagađanje. Radilo se o "Jevrejima" Gablencu i Milhu, "Inge, zašto si me napustila"?", optužio je svoju životnu saputnicu. Teške psovke na krevetu i zidovima morale su biti što pre uklonjene. U pometnji je Udet stavio tačku na svoj život ostavivši svoje okruženje sa osećanjem krivice. Ali on je pao na samom sebi i svom vremenu.

Ernst Udet nije bio pripadnik otpora kao pilot Haras u Đavoljem generalu. Njegova odbojnost prema režimu iscrpljivala se uglavnom u dosetkama i izrekama po kasinama. Iza maske podrugljivca skrivao je gađenje prema životu koji se kretao strojevim korakom. Vojni istoričar Horst Bog naziva Udeta "najpoznatijim Geringovim promašajem na polju podele funkcija". On je bio pogrešan čovek na pogrešnom mestu. A ipak ga je prihvatio – dobrovoljno – i do poslednjeg trenutka ga branio. On je postao Hitlerov ratnik za vreme naoružavanja Luftvafea, "munjevitog rata" u godinama 1939. i 1940. i "vazdušne bitke za Englesku". Svoju najvažniju ulogu je odigrao na polju propagande.

HITLEROVI RATNICI - Vilhelm Kanaris - Njemačka mornarica nejaka za Britance

Povećanje broja bojnih brodova od strane Alfreda fon Tirpica imalo je sada katastrofalne posljedice: kajzerska mornarica je bila prevelika da bi Britancima bila prijatelj, a još uvijek previše mala da bi mogla da je pobijedi.

Na istoku je palo "utvrđenje" Kenigsberg, na zapadu je bjesnjela bitka za Rursku oblast. Američki tenkovi su bili nadomak Elbe…

************************

Tog 9. aprila 1945. hiljade njih će ostati bez života. Na istoku je palo "utvrđenje" Kenigsberg, na zapadu je besnela bitka za Rursku oblast. Američki tenkovi su bili nadomak Elbe. U Flosenbirgu i mnogim drugim logorima smrti još uvek je bezbroj žena i muškaraca umiralo na vešalima i ispred zida za streljanje, sistematski planiranim izgladnjivanjem i u gasnim komorama.

Zločinci su uklanjali svedoke. To je posebno važilo za pet ubistava u svitanje u Flosenbirgu. Hitler ih je bio lično naredio tokom jednog od svojih ludačkih napada besa. Time je povukao u ponor čoveka kome se dugo vremena divio. Čoveka koji je u istoj meri kreativno vodio rat za tiranina, koliko se borio da sebe i Nemačku od njega oslobodi: načelnik Tajne službe Trećeg rajha - admirala Vilhelma Kanarisa.

Kanaris "mali admiral"

Kao retko koji čovek na vlasti u Hitlerovoj diktaturi bio je kontroverzno ocenjivan kao "mali admiral". Niko posle rata nije bio toliko obožavan i toliko politizovan. Da li je stvarno bio "izdajnik" koji je "na hiljade nemačkih vojnika poslao u smrt", kako je to izrazio jedan od njegovih ranijih biografa. Ili ipak u prvoj liniji Hitlerov efikasan pomagač, prema jednoj skorijoj oceni, povezan "sa bezbroj niti sa režimom"? Da li je aparat svoje tajne službe vodio kao "genijalni načelnik", kako je to smatrao šef CIA, Alan Dals, ili ipak tako "diletantski", kako se kasnije rugao načelnik Savezne obaveštajne službe, Rajnhard Gelen ("Kanarisovo porodično društvo sa ograničenom odgovornošću")?

Da li je stvarno delovao kao "pokrovitelj i mozak otpora", kako to žele da vide pripadnici Tradicionalnog kluba bivših pripadnika Uprave, ili je ipak ostao čovek koji okleva, "čovek koji nikada nije pronašao put ka slobodi delovanja"? Da li je bio Hitlerov pomagač ili njegov protivnik? Ili istovremeno i jedno i drugo?

Nesporno je da su Kanaris i njegov saradnik, Hans fon Donani, Jevrejima i drugim progonjenima omogućili bekstvo u neutralno inostranstvo sredstvima tajne službe. Na stotine ljudi je spaseno od sigurne smrti. Neki od njih su zahtevali da se u izraelskom Memorijalnom centru holokausta, u Jad Vashemu, oda počast njihovom spasiocu Donaniju proglašavanjem za "pravednika među narodima". Zahtev je bio odbijen. On je bio suviše protivrečan da bi mu se odala počast.

Nijedna kasarna u Nemačkoj ne nosi ime admirala Kanarisa. Za heroja nije nikada bio podoban, ni kada je bio na vrhuncu slave kao načelnik Tajne službe Trećeg rajha ni u Adenauerovoj eri, kada su pripadnici otpora postajali svetli likovi. Čak i u proslavljenom filmu o Kanarisu, sa O.E. Haseom u glavnoj ulozi, tragika pobeđuje nad herojskim. Životni put idola bio je previše krivudav. Ima previše "senki" oko tog čoveka, kako rezimira njegov biograf, Hajnc Hene.

Tri zakletve

Kada je Vilhelm Kanaris 1. januara 1935. tačno na svoj četrdeset osmi rođendan, bio postavljen za načelnika Uprave inostranstvo, Abver, već je tri decenije bio vojnik. Položio je tri zakletve: Kajzeru, republici i fireru. Doživeo je svetle visine i mutne doline nemačkog vojnog staleža, više puta je tesno izbegao smrt i verovao je da je na mestu komandanta utvrđenja u baltičkom gradiću Svinemindeu zapravo došao do kraja lestvice u svojoj karijeri. Bio je oženjen, imao je dve kćerke školskog uzrasta, slovio je za pasioniranog jahača i talentovanog kuvara iz hobija.

Jedva da je slutio zašto je baš on trebalo da se useli u kancelariju načelnika u sporednoj zgradi Ministarstva odbrane Rajha, kao načelnik one male uprave koja je trebalo da uhvati priključak na tradiciju vojne tajne službe, koja je Versajskim ugovorom bila prinuđena na apstinenciju. Mračni hodnici zgrade na Tirpicuferu bili su mu dobro poznati. Tu je kao ađutant prvog ministra odbrane Rajha, Noskea, održavao kontakte sa frajkorima. Još uvek je sanjao o "lepim vremenima"u borbi protiv "crvenih".

Kao stari mornarički oficir takođe je znao da je ovde carski admiral Alfred fon Tirpic za svog gospodara snevao san o gvozdenoj pomorskoj sili - onom nacionalnom ludilu kojim je bio zahvaćen i mladi Kanaris i zbog kojeg je, protiv volje njegove porodice, obukao mornaričku uniformu.

Sa Tirpicom je sve i počelo. Plima novinskih članaka, letaka i brošura, blagonaklonih prema mornarici i dirigovanih i plaćenih od strane admiralove Uprave mornarice, stigla je i do duisburškog gimnazijalca Vilhelma Kanarisa. Uskoro je bio preokupiran samo željom da otadžbini služi na moru. Ali otac, dobrostojeći poslovni čovek iz čelične industrije Ruske oblasti, koja je bila u usponu, želeo je da svog najmlađeg sina radije vidi u konjici.

Ali glava porodice umire usled moždanog udara, i put za Vilhelma je bio slobodan. Carski kadet je postao 1. aprila 1905. Uprkos nešto slabijoj fizičkoj

građi, brzo je napredovao. Njegov prvi komandant je 1908. dao sledeću ocenu: "Obećava da će postati dobar oficir, čim stekne više sigurnosti i samopouzdanja".

U trenutku izbijanja Prvog svetskog rata Kanaris je obavljao dužnost poručnika na krstarici "Drezden", koja je operisala u južnom Atlantiku. Radio-poruka Komande mornarice stigla je 31. avgusta 1914. do broda: "Rat krstaricom voditi shodno pravilima mobilizacije." Na brodu su svi znali da je ovo naređenje bilo ravno potapanju: trgovinski rat protiv Britanske ratne mornarice, najmoćnije flote na svetu - i to bez baze flote na južnom Atlantiku…

HITLEROVI RATNICI - Vilhelm Kanaris - Zakasno pokret otpora protiv esesovaca

U ludačkom svijetu svog bunkera, ispod berlinske rajhskancelarije, Hitler vidio obrise ogromne zavjere protiv njega i njemačke konačne pobjede. Van sebe od bijesa, naredio je "uništenje zavjerenika"

Presuda Kanarisu, Osteru, Bonheferu i još dvojici drugih glasila je: smrt vješanjem. Lunding, Danac iz susjedne ćelije, čuo je te noći još jednom Kanarisove signale: "Tokom posljednjeg saslušanja slomio nos. Ako preživite, pozdravite moju ženu". U svitanje sljedećeg dana izvršene su presude

*********************************

Ni prve Kanarisove službene radnje na Tipicuferu nisu baš davale povoda slutnji da tu sazreva glava pokreta otpora. Novi načelnik se učinio svojim saradnicima "prilično staro i istrošeno". Izlizana bluza uniforme, povijeni hod i njegov "aljkav stil" izazvali su razočarenje. Uz to su došle nacional-socijalističke parole, koje je Kanaris, za razliku od borbenog Paciga, skoro molitveno umeo da ponovi. "Oficir mora živeti nacional-socijalizam", podučavao je svoje načelnike grupa i upozoravao da "apolitično delovanje u nacional-socijalističkoj državi

predstavlja sabotažu i zločin". U ophođenju sa SD i Gestapoom zahtevao je obaveznu "drugarsku saradnju".

Posljednja etapa života

drugi čovek SS-a, Kaltenbruner, stajao pred Hitlerom pokazujući mu obeležena mesta iz beležaka nekadašnjeg načelnika Abvera. Diktator je trenutno Za Kanarisa je počela poslednja etapa njegovog života. Uprkos neviđenoj brutalnosti, rukovodiocu istrage Valteru Hupenkotenu samo je povremeno polazilo za rukom da unese svetlo u zaveru. Pre svega, načelnik Abvera se pokazao kao tvrd orah. Još jednom je blesnulo staro uživanje u igri senki. Koliko god da su ga tamničari pritiskali, bilo da su ga jakim svetlom noću ometali u spavanju ili ga primoravali da riba zatvorske hodnike – admiral je ostao zagonetan kao Sfinga. U pogledu Osterovih planova izjavio je u zapisnik "da u svim tim stvarima nikada nisam video ozbiljna razmišljanja. Za mene nije bilo sumnje da bi svaka promena vlade tokom rata bila shvaćena kao udarac nožem u leđa i da bi potresla unutrašnji front". Dokumenta pronađena u Donanijevom kancelarijskom ormanu za njega predstavljaju samo obaveštajni "materijal za igranje". Uz ovakve izjave, bivšem načelniku Abvera nije moglo da se sudi. Usled nedostatka dokaza bio je pošteđen optužnice pred Narodnim sudom.

Tokom žestokog bombardovanja 3. februara 1945. bio je pogođen i SS zatvor u berlinskoj Ulici princ Albert. Tom prilikom su bili pogođeni i delovi bloka sa ćelijama. Na to je šef Gestapoa, Miler, naredio da se poznati zatvorenici premeste u oblasti bezbedne od bombardovanja. Kod Kanarisa se javila nada: ako ga sada SS odvodi na sigurno, onda očigledno žele da ostane živ, možda kao ručna zaloga za pregovore sa pobednicima.

Zatvorenici su autobusom bili prebačeni u kontracioni logor Flosenbirg. Kanarisu je dozvoljeno da umesto zatvoreničke odeće nosi svetlo odelo. Zatvorenik iz susedne ćelije, danski obaveštajni oficir po imenu Hans Lunding, postao je hroničar admiralovih poslednjih dana. Kuckanjem o zid razmenjivao je informacije sa Kanarisom. U početku su signali iz ćelije 22 zvučali optimistično, jer približavanje fronta nije ostala tajna ni za zatvorenike u Flosenbirgu.

Ali tada se dogodila nezgoda. U jednom podzemnom bunkeru Vrhovne komande armije u Cosenu, južno od Berlina, oficiru su početkom aprila 1945. naišli na čelični orman koji je sadržavao čudna dokumenta. To su bili tomovi legendarnih Kanarisovih dnevnika. Malo zatim je stvorio sebi sliku. U ludačkom

svetu svog bunkera, ispod berlinske rajhskancelarije, video je obrise ogromne zavere protiv njega i nemačke konačne pobede. Van sebe od besa, naredio je "uništenje zaverenika".

Kanaris pred sudom

U zgradi komande koncentracionog logora Flosenbirg, 8. aprila se okupio preki sud, koji je trebalo da pruži pravni oblik Hitlerovom naređenju. Predsedavajući sudija je bio esesovac Oto Torbek a tužilac rukovodilac istrage, Hupenkoten. U osam sati uveče Kanaris je izveden pred taj "sud", koji se nije obazirao ni na nacional-socijalistički režim neprava. Ali, čak i suočen sa sigurnom osudom, nije hteo da se preda. Hupenkoten je kasnije opisao da je Kanris "jednu tačku optužbe govorom razbio, samo da bi spasao glavu. S njim smo imali velikih teškoća". Tada je Torbek pozvao Ostera, koji je već bio osuđen na smrt. Stari Kanarisov prijatelj je strastveno protivrečio, naravno da je učestvovao u planiranju prevrata, pa zajedno smo radili. Admiral je ostao tvrdokoran: "Daj da ti objasnim, ja sam se samo pretvarao". Oster: "Ne, to nije tačno. Ne mogu izjaviti ništa drugo osim onoga što znam. Ja nisam propalica". Kada je sudija još jednom upitao Kanarisa da li je optužnica protiv njega nepravedno podignuta, tiho je odgovorio sa "ne".

To je bila finalna ispovest za pokret otpora. Od svog imenovanja za načelnika tajne službe stalno je izbegavao da se do kraja izjasni. Sada je to učinio pomogavši sebi da se konačno iskupi. Pokušao je da istovremeno svira na više klavijatura i tako je nepovratno upao u rascep između poslušnosti i morala, patriotizma i humanosti. Istovremeno služiti dobru i zlu – u tom iznuđenom položaju se potrošio. Bez njega mnogi ljudi ne bi bili spaseni, pod njegovom komandom je i suviše ljudi izgubilo život. Koju bi alternativu imao? Više hrabrost, koju je imao njegov prijatelj Oster, značilo bi brzi kraj. Nesrećnim otporašima i hrabrim spasiocima ne bi ostalo mnogo vremena. Kanaris je istrajao na svom mestu, i po cenu da se spusti do granica nemoralnog. On i mnogi drugi iz carskih vremena shvatili su to kao službu otadžbini, ne kao pomoć Hitleru. Do poslednjeg trenutka su bili u zabludi.

Presuda je glasila: smrt vešanjem. Lunding, Danac iz susedne ćelije, čuo je te noći još jednom Kanarisove signale: "Tokom poslednjeg saslušanja slomio nos. Ako preživite pozdravite moju ženu". U svitanje sledećeg dana izvršene su presude na Kanarisu, Osteru, Bonheferu i još dvojicom drugih žrtava. Hans fon Donani je pre toga već bio ubijen u Zaksenhauzenu. Nekoliko dana kasnije u logor su ušle američke trupe.

(Kraj)