ICSID I DVOSTRANI SPORAZUMI O ZAŠTITI I ...tekSkupštine Srbije i Crne Gore 11. maja 2006. godine. Na vebsajtu ICSID-a medutim navo-di se podatak da je Konvenciju potpisala Republika

LIBER AMICORUM DOBROSAV MITROVIĆ

ICSID I DVOSTRANI SPORAZUMI

O ZAŠTITI I UNAPREĐENJU INVESTICIJA REPUBLIKE SRBIJE

Prof. dr Maja Stanivuković Pravni fakultet, Novi Sad

ICSID I DVOSTRANI SPORAZUMI O ZAŠTITI I UNAPREĐENJU INVESTICIJA REPUBLIKE SRBIJE

Prof, dr Maja Stanivuković Pravni fakultet, Novi Sad

Kada je 1966. godine osnovan Međunarodni centar za rešavanje investicio-

nih sporova (International Centre for Settlement of Investment Disputes- ISCID), na osnovu Vašingtonske konvencije o rešavanju investicionih sporova između država i državljana drugih država (1965), malo je ko mogao naslutiti da će glav- ni podsticaj razvoju ove stalne arbitražne institucije dati dvostrani sporazumi o zaštiti i unapređenju ulaganja.1 Prvi takav dvostrani sporazum kojim se nadle-žnost za rešavanje sporova između stranog ulagača i države domaćina poverava Centru zaključen je između Indonezije i Holandije 1968. godine.2 Danas ih ima preko dve hiljade.

Nadležnost Centra se može zasnovati na tri načina: - arbitražnim sporažumom sadržanim u ugovoru o ulaganju između dr-

žave i stranog ulagača ili posebno zaključenim između države i stranog ulagača;

- odredbom sadržanom u nacionalnom zakonu o stranim ulaganjima kojom se država unapred podvrgava nadležnosti Centra; i

- odredbom sadržanom u dvostranom ili višestranom međunarodnom ugovoru kojom se države ugovornice unapred podvrgavaju nadležnosti Centra.3

U dugoj i trećoj situaciji, država pristaje da bude tužena pred ovom institu-cijom od strane bilo kog privatnog ulagača koji ispunjava uslove propisane zako-nom, odnosno, dvostranim ili višestranim međunarodnim ugovorom. Pristanak na nadležnost Centra država daje donošenjem zakona, odnosno, zaključenjem i ratifikacijom sporazuma koji sadrži takvu odredbu. Država u tom momentu ne zna tačno ko će biti tužilac niti iz kog pravnog posla će tužba proisticati. Pri tom, druga država ugovornica dvostranog sporazuma, iz koje potiče strani investitor,

1 Termini „investicija" i „ulaganje" i „investitor" i „ulagač" koriste se u ovom radu kao sinoni-

mi, bez ikakve razlike u značenju. 2 R. Dolzer, M. Stevens, Bilateral Investment Treaties, Washington, 1995, str. 114. 3 Uopšte o rešavanju sporova pred ICSID-om u domaćoj literaturi vidi, P. Cvetković, Međuna-

rodno-pravna zaštita stranih investicija od nekomercijalnih rizika, doktorska disertacija, Niš 2005. godine, str. 307-397.

1


ne učestvuje u arbitražnom postupku i sa pravne tačke gledišta, nema moguć-nost da utiče na to da li će postupak protiv države domaćina biti pokrenut.4

Prvi slučaj zasnivanja nadležnosti Centra pomoću odredbe dvostranog me-đunarodnog ugovora o zaštiti investicija zabeležen je 1987. godine.5 Tokom pr-vih trideset pet godina postojanja ICSID-a, od ukupno 82 spora koji su pokrenu-ti pred ovom stalnom arbitražnom institucijom, 34 je bilo pokrenuto na osnovu pristanka države sadržanog u dvostranim ili višestranim medunarodnim ugo-vorima.6 Trend rasta dobio je još veći zamah u toku XXI veka. Do 31. decembra 2005. godine, ukupan broj sporova pokrenutih pred ICSID-om popeo se na 199,7 a od toga su čak 132 bila zasnovana na pristanku države sadržanom u dvostranim ili višestranim međunarodnim ugovorima.8 Od jedanaest zahteva za arbi- tražu podnetih u prvoj polovini 2006. godine, devet se zasniva na odredbama međunarodnih ugovora,9 a od jedanaest zahteva podnetih u drugoj polovini iste godine, osam je podneto na osnovu odredaba međunarodnih ugovora.10 Ovi po-daci ukazuju da broj investicionih sporova pred ICSID-om na osnovu odredaba sadržanih u dvostranim ugovorima progresivno raste. Isti trend može se uočiti i u pogledu investicionih sporova uopšte. Od ukupno 219 arbitražnih postupaka za koje se zna da su ikada započeti protiv država na osnovu međunarodnih ugovora do novembra 2005. godine, skoro 70% je pokrenuto posle 2001. godine.11 Nijedan od tih postupaka nije inicirala država domaćin, nego uvek nezadovoljni strani ulagač.12 Porast investicionih sporova na osnovu međunarodnih ugovora je posledica različitih faktora: prvo, činjenice da je za poslednjih nekoliko dece- nija u svetu zaključen veliki broj dvostranih ugovora o zaštiti investicija (prema procenama, vise od 2300) i nekoliko višestranih ugovora koji sadrže odredbu o

4 O sporovima između države i stranog ulagača vidi opširnije, M. Stanivuković, Arbitraža

izmedu države i ulagača na osnovu dvostranih sporazuma o zaštiti i unapredenju ulaganja, Zbornik radova u spomen prof, dr Miodraga Trajkovića, Pravni fakultet Univerziteta u Beo-gradu, Udruženje pravnika u privredi Srbije i Crne Gore, Beograd 2006, str. 514-532.

5 Ibidem. To je bio predmet Asian Agricultural Products Limited v. Democratic Socialist Republic of Sri Lanka, ICSID Case No. ARB/87/3, u kome je odluka doneta 27. juna 1990. godine. Vidi, C.H. Schreuer, The ICSID Convention: A Commentary, Cambridge, 2001, str. 98.

6 M. Stevens, ICSID and Bilateral Investment Treaties, IBA Section on Business Law, Arbitra-tion and ADR, June 2001, str. 37.

7 News from ICSID, vol. 22, no. 2,2005, str. 2. 8 Latest Developments in Investor-State Dispute Settlement, UNCTAD, IIA Monitor, No. 4

(2005), str. 1. 9 U dva od tih devet slučajeva, tužilac se alternativno poziva i na odredbe zakona koje daju

nadležnost ICSID-u. News from ICSID, vol. 23, no. 1, 2006. str. 2. 10 Od toga 5 na osnovu dvostranih sporazuma, 2 na osnovu Ugovora o energetskoj povelji i je-

dan alternativno na osnovu dvostranog sporazuma i ugovora o ulaganju. News from ICSID, vol. 23, no. 2, 2006, str. 2.

11 Od toga 132 su pokrenuta pred ICSID-om, a 87 pred drugim arbitražnim forumima, i to pred ad hok arbitražama na osnovu arbitražnih pravila UNCITRAL-a, pred Medunarodnim arbitražnim sudom MTK i pred Arbitražnim sudom stokholmske privredne komore. Latest Developments in Investor-State Dispute Settlement, UNCTAD, IIA Monitor, No. 4 (2005), str. 1.

12 Ibidem, str. 2.

2

Prof. dr Maja Stanivuković

3

rešavanju sporova između stranog investitora i države domaćina,13 drugo, da se u svetu skoro svake godine beleži sve veći iznos stranih investicija i treće, da se veliki broj zemalja nalazi u političkoj tranziciji, koja podrazumeva izvesnu nesta-bilnost državnih institucija i zakonodavstva. Ali, nesumnjivo, porast sporova je takođe rezultat činjenice da su arbitražni sudovi u do sada rešenim predmetima bili dosta blagonakloni prema stranim ulagačima i često im dosudivali višemili- onske iznose naknade. Prve arbitražne odluke donete mahom u korist stranih ulagača i po pitanju nadležnosti i po pitanju prava na nadoknadu i iznosa nadok-nade, predstavljale su ohrabrenje za druge ulagače da se opredele za ovaj put rešavanja svojih nesporazuma sa državom domaćinom.14

Navedeni podaci imaju veliki značaj i za Republiku Srbiju. Naša zemlja je dr-žava ugovornica više od četrdeset dvostranih ugovora o zaštiti i unapređenju in-vesticija.15 Od nedavno, posle duge i neobične predistorije,16 ona je ponovo postala država ugovornica Vašingtonske konvencije.17 Najzad, kao zemlja u tranziciji 13 Odredbe o zaštiti ulaganja i rešavanju sporova koji proističu iz ulaganja nalazimo i u sledećim

multilateralnim konvencijama: Sporazum NAFTA iz 1993. godine, Protokol iz Kolonije o uza-jamnom unapređenju i zaštiti ulaganja unutar Merkosura iz 1994. godine, Protokol iz Buenos Airesa o unapredenju i zaštiti ulaganja iz zemalja koje nisu članice Merkosura iz 1994. godine, oba potpisana u okviru Ugovora iz Asunsiona kojim se osniva zajedničko tržište između Ar-gentine, Brazila, Paragvaja i Urugvaja (Merkosur), Ugovor o slobodnoj trgovini izmedu Ko-lumbije, Meksika i Venecuele, iz 1994. godine, te Ugovor o Povelji o energiji, iz 1995. godine.

14 Latest Developments in Investor-State Dispute Settlement, UNCTAD, IIA Monitor, No. 4 (2005), str. 1.

15 Srbija je nasledila od Jugoslavije i Srbije i Crne Gore sporazume o zaštiti i unapredenju ulaganja sa sledećim zemljama: Albanija (2002), Austrija (2001 - raniji sporazum između Austrije i SFRJ od 1990. godine prestao je da važi), Belgijsko-Luksemburška unija (2004), Belorusija (1996), Bosna i Hercegovina (2001), Bugarska (1996), Velika Britanija (2002), Fin-ska (2005), Gana (2000), Gvineja (1998), Grčka (1998), DNR Koreja (1998), Egipat (2005 - raniji sporazum izmedu Egipta i SFRJ od 1977. godine prestao je da važi), Zimbabve (1996), Iran (2003), Izrael (2004), Indija (2003), Italija (2001), Kanada (1979), Kina (1995), Kipar (2005), Kuvajt (2004), Libija (2004), Litvanija (2005), Mađarska (2001), Makedonija (1996), Nemačka (1989), Nigerija (2002), Poljska (1996), Rumunija (1995), Rusija (1995), Sjedinjene Američke Države (2001), Slovačka (1996, godine sa izmenama i dopunama 2004), Slovenija (2002), Turska (2001), Ukrajina (2001), Francuska (1974), Holandija (2002 - raniji sporazum između Holandije i SFRJ od 1976. godine, prestao je da vaii), Hrvatska (1998), Češka (1998), Španija (2002), Svedska (1978) i Švajcarska (2005).

16 Konvencija je potpisana od strane SR Jugoslavije 31. jula 2002. godine, ali ju je ratifikovala tekSkupštine Srbije i Crne Gore 11. maja 2006. godine. Na vebsajtu ICSID-a medutim navo-di se podatak da je Konvenciju potpisala Republika Srbija, 9. maja 2007. godine i da je istog dana deponovala instrumente o ratifikaciji, što je praktično nemoguće (verovatno se radi o grešci i podatak se odnosi samo na deponovanje instrumenta o ratifikaciji). Prema vebsajtu ICSID-a, Konvencija za Srbiju stupa na snagu 8. juna 2007. godine. Inače, iskusniji pripadni-ci profesije znaju da je Vašingtonska konvencija važila u bivšoj SFRJ, koja ju je ratifikovala još 1967. godine, vrlo brzo nakon njenog stupanju na snagu, 14. oktobra 1966. godine („Slu-žbeni list SFRJ", Dodatak „Međunarodni ugovori" br. 7/1967).

17 Vašingtonska konvencija trenutno ima 144 države ugovornice, a još 12 država je potpisalo konvenciju, ali je nije ratifikovalo (među ovim poslednjim je i Ruska Federacija). Poređenja radi, Njujorška konvencija o priznanju i izvršenju stranih arbitražnih odluka ima 142 drža- ve ugovornice. Vidi http://www.uncitral.org/uncitral/en/uncitral_texts/arbitration/NYCon-vention_status.html (provereno 31. maja 2007. godine)

http://www.uncitral.org/uncitral/en/uncitral_texts/arbitration/NYCon-


koja ubrzano sprovodi proces privatizacije, i kao nova demokratija sa još uvek nesavršenim institucijama i zakonodavstvom, ona je, po prirodi stvari, izložena povećanom riziku od povrede prava stranih investitora predviđenih dvostranim ugovorima, a time i od mogućih tužbi koju protiv nje mogu pokrenuti strani investitori pred ICSID-om.

1. Nadležnost ICSID-a na osnovu Vašingtonske konvencije

Drugo poglavlje Vašingtonske konvencije koje reguliše nadležnost Centra sastoji se od samo tri člana - to su članovi 25-27. Osnovni uslovi za nadležnost definisani su u članu 25. Da bi Centar bio nadležan moraju biti ispunjena tri uslova - jedan se tiče prirode spora (nadležnost ratione materie), drugi stranaka (nadležnost ratione personae), a treći saglasnosti stranaka.18 Za nadležnost je po-trebno, prvo, da se radi o pravnom sporu koji neposredno proističe iz investicije, drugo, da je to spor između državljanina jedne države ugovornice i druge države ugovornice Vašingtonske konvencije (ili sastavnog dela ili organa te države koje je ta država odredila i o tome obavestila Centar) i treće, da su se stranke pisme-no saglasile da iznesu spor pred Centar. Kao što je prethodno rečeno, pismena saglasnost može se dati u obliku odredbe sadržane u dvostranom sporazumu O zaštiti i unapređenju investicija između države domaćina i države čije držav-ljanstvo ima strani investitor. Na taj način do zasnivanja nadležnosti Centra do-lazi na osnovu sadejstva dva međunarodna ugovora - Vašingtonske konvencije

0 dvostranog sporazuma. Uslovi za nadležnost treba da budu ispunjeni po oba međunarodna ugovora. Pri torn se u praksi javlja niz spornih pitanja koja su već bila predmet arbitražnih odluka donetih po prigovorima o nenadležnosti.

2. Odredbe u dvostranim sporazumima Srbije kao osnov za nadležnost ICSID

2.a. Pismena saglasnost stranaka - arbitražni sporazum sadržan u dvostranom međunarodnom ugovoru

Naša zemlja je tokom poslednje decenije i po bila veoma aktivna u zaključi-vanju dvostranih sporazuma o zaštiti i unapređenju investicija (BIT-ova - prema engleskom: Bilateral Investment Treaties).19 Svi dvostrani sporazumi o unapre-đenju i zaštiti investicija koje je zaključila, osim sporazuma sa SAD, Kanadom i Ruskom Federacijom, sadrže odredbu o nadležnosti ICSID-a (Međunarodnog

18 C.H. Schreuer, op.cit. str. 89. 19 U UNCTAD-u se koristi još i skraćenica IIA - prema engleskom: International Investment

Agreements.

4


5

centra za rešavanje investicionih sporova - Centra).20 Na primer, Sporazum o zaštiti ulaganja sa Slovenijom u članu 10. predviđa:

„1. Svaki spor koji može nastati između Strane ugovornice i ulagača dru-ge Strane ugovornice u vezi sa ulaganjem ulagača prve Strane ugovornice, rešavaće se prijateljskim putem, kroz pregovore. 2. Ako se takav spor ne može rešiti pregovorima u roku od šest (6) meseci od dana pismenog zahteva za rešavanje, ulagač može uputiti spor na rešavanje, i to:... (v) Međunarodnom centru za rešavanje investicionih sporova („Cen- tru“), osnovanom shodno Konvenciji o rešavanju investicionih sporova između država i državljana drugih država („ICSID Konvencija“), otvore- ne za potpisivanje u Vašingtonu, 18. marta 1965, ukoliko su obe Strane ugovornice potpisnice ICSID Konvencije;“

Takva odredba predstavlja pismenu saglasnost naše države kao države ugo-vornice u smislu II poglavlja Vašingtonske konvencije i zajedno sa kasnijim pi-smenim predlogom stranog ulagača da se spor iznese pred ICSID, čini pismeni sporazum stranaka o nadležnosti Centra. Pojedini dvostrani sporazumi to izričito i navode.21 Većina odredaba u dvostranim sporazumima, kao i citirana odredba, postavljaju kao uslov nadležnosti Centra, da su obe strane ugovornice dvostranog sporazuma ujedno i potpisnice Konvencije o rešavanju investicionih sporova između država i državljana drugih država (Vašingtonske konvencije). Od država sa kojima imamo ovakve klauzule sa suspenzivnim uslovom (dor- mant clauses), samo Demokratska Narodna Republika Koreja, Islamska Repu-blika Iran, Indija, Socijalistička Narodna Libijska Arapska Džamahirija i Poljska još nisu članice Vašingtonske konvencije.22 Investitori iz ovih zemalja, dakle, za sada ne mogu koristiti mogućnost pokretanja arbitražnog postupka protiv Srbi- je pred ICSID-om. U ostalim dvostranim ugovorima, stupanjem Konvencije na snagu u odnosu na Srbiju, takve klauzule o nadležnosti „sa odloženim dejstvom“ su „aktivirane“. Prema dvostranim sporazumima, stranom investitoru obično

20 Dvostrani sporazumi sa Kanadom i SAD uopšte ne sadrže odredbe o rešavanju sporova iz-

među ulagača iz jedne države ugovornice i druge države ugovornice. Sporazum sa Ruskom federacijom predviđa nadležnost suda države domaćina ili ad hok arbiražu po arbitražnim pravilima UNCITRAL-a.

21 Vidi na primer Sporazum sa Slovenijom, član 10. stav 4: „Saglasnost data od Strane ugo-vornice, shodno članu 3. ovog člana, zajedno sa bilo čijim pismenim podnošenjem spora na rešavanje od strane ulagača ili ulagačeve unapred date pismene saglasnosti na ovaj pred-log, predstavljaće pismenu saglasnost i pismeni sporazum strana u sporu na njegovo pove-ravanje za rešavanje shodno Odeljku II ICSID Konvencije.......“; Vidi takođe, Sporazum sa Austrijom, član 9. stav 4, sa Belgijsko-Luksemburškom unijom, član 11. stav 2, sa Grčkom, član 9. stav 1, sa Finskom, član 9. stav 5, sa Izraelom, član 8. stav 3, sa Kiprom, član 9. stav 3, sa Kuvajtom, član 4, sa Švajcarskom, član 12. stav 3, sa Hrvatskom, član 10. stav 3, sa Holandijom, član 9. stav 3.

22 Vidi Sporazum sa Demokratskom Narodnom Republikom Korejom, član 9. stav 33 (ii) i Spo- razum sa Islamskom Republikom Iran, član 12. stav 3; Sporazum sa Republikom Indijom, član 9. stav 3 (a).


stoji na raspolaganju mogućnost da umesto pred ICSID-om, postupak pokrene pred ad hok arbitražnim sudom konstituisanim na osnovu Arbitražnih pravila UNCITRAL-a ili pred nadležnim domaćim sudom, a po nekim sporazumima i pred arbitražnim sudom MTK.

Arbitražni sporazum sadržan u BIT-u, na kome prvo sam ICSID, a zatim i arbitražni sud konstituisan u okviru ICSID-a zasniva svoju nadležnost, razlikuje se od klasičnog arbitražnog sporazuma u nekoliko dimenzija. Možda nije toliko bitna razlika to što se saglasnost daje u dva odvojena i po sadržini različita pi-sana akta - u međunarodnom ugovoru, s jedne strane, i u zahtevu za arbitražu koji investitor podnosi ICSID-u - s druge stfane, pa ni to što se saglasnost daje u vremenski različitim momentima koji ponekad mogu biti međusobno udaljeni po više godina. U međunarodnom pravu je, naime, odavno prihvaćeno pravilo da arbitražni sporazum ne mora biti sadržan u jednom dokumentu, već da može biti sadržan u razmeni dveju saglasnih pisanih izjava, a vremenski razmak koji protekne između davanja prve i druge izjave, mada je u trgovačkim poslovima po pravilu kraći, nema opredeljujući uticaj na postojanje arbitražnog sporazuma. Istinska specifičnost ove vrste arbitražnog sporazuma je, međutim, u tome što strane u arbitražnom sporazumu, po pravilu, prethodno nisu bile ni u kakvom ugovornom odnosu. U običnoj međunarodnoj trgovinskoj arbitraži takve su si-tuacije retke (mada su moguće, na primer, u slučaju ustupanja potraživanja ili ugovora). Bez obzira na navedene specifičnosti, arbitražni sudovi ICSID-a u više navrata su potvrdili da se klauzule o nadležnosti Centra sadržane u dvostranim sporazumima mogu smatrati valjanom saglasnošću države u smislu člana 25. Va-šingtonske konvencije. Takva je, na primer, bila odluka Arbitražnog suda po pri-govoru nenadležnosti u predmetima AAPL protiv Republike Šri Lanke,23 Lanko protiv Argentine,24 AMT protiv Republike Zair25 i Antoan Gee protiv Republike Burundi.26

Stariji sporazumi o zaštiti investicija nisu davali investitoru pravo da pokrene postupak automatski na osnovu odredbe sporazuma, već je bio potreban dodatni pristanak države domaćina koji se obično davao u ugovoru o ulaganju. Tako i dvostrani sporazum Jugoslavije i Švedske, koji spada medu prve takve spo-razume koje je bivša SFRJ zaključila, predviđa da se spor između državljanina ili kompanije jedne države ugovornice i druge države ugovornice u vezi sa inve-sticijom na teritoriji te druge države podnosi, uz saglasnost obe strane u sporu, na arbitražu Međunarodnom centru za rešavanje investicionih sporova (član 6,

23 Asian Agricultural Products Ltd. v. Republic of Sri Lanka, ICSID Case No. ARB/87/3 Award

27 June 1990. 24 Lanco International, Inc. v. Argentine Republic, ICSID Case No. ARB/97/6 Decision on

Jurisdiction 8 December 1998. 25 American Manufacturing & Trading, Inc. v. Republic of Zaire, ICSID Case No. ARB/93/1

Award 21 February 1997. 26 Antoine Goetz et consorts v. Ripublique de Burundi, ICSID Case No. ARB/95/3 Award Em-

bodying the Parties' Settlement Agreement 10 February 1999.

6


7

naglasak autora). Ova klauzula samostalno, bez dodatnih izjava obe stranke, ne može da dovede do nadležnosti Centra. Takođe stariji Sporazum između SFRJ i Francuske sadrži u članu 2. odredbu koja predviđa mogućnost obraćanja francu-skih investitora Centru („le recours au Centre“), ali pod uslovom da je konkretna investicija dobila u okviru jugoslovenskih propisa u datoj materiji, saglasnost nad-ležnih saveznih organa vlasti. Pitanje je kako bi se navedena odredba tumačila, u slučaju da se nezadovoljni francuski investitor zaista obrati Centru sa tužbom protiv Srbije, s obzirom da više nema „nadležnih saveznih organa vlasti“, ali je gotovo sigurno da bi, pored odredbe u Sporazumu za nadležnosti arbitražnog suda ICISD-a, za nadležnost arbitražnog suda ICSID trebala da postoji i dodatna saglasnost nadležnih organa Srbije.

Postoji nekoliko dvostranih sporazuma Srbije, koji se nalaze na pola puta između ove starije klauzule koja ne daje automatsku nadležnost Centru i novijih koje sadrže bezuslovnu saglasnost države da učestvuje u arbitražnom postupku. To su sporazumi sa Ujedinjenim Kraljevstvom, Ganom, Indijom i Nigerijom. Najinteresantniju odredbu sadrži Sporazum sa Ujedinjenim Kraljevstvom: nakon što bez uspeha protekne obavezni period mirenja, strani ulagač bira da li želi da se spor podnese nacionalnom sudu države domaćina ili da se uputi na međunarodnu arbitražu. Ako se opredeli za arbitražu, on treba da se sa tuženom državom dogovori da li će spor biti upućen ICSID-u, arbitražnom sudu MTK ili ad hok arbitražnom sudu osnovanom po Arbitražnim pravilima UNCITRAL-a. Ako se ni nakon tri meseca od pismenog obaveštenja o zahtevu ne postigne do-govor o jednom od ovih foruma, spor će na pismeni zahtev ulagača biti podnet ad hok arbitražnom sudu osnovanom po Arbitražnim pravilima UNCITRAL-a. Za nadležnost ICSID-a na osnovu ovakve klauzule, potrebno je, dakle, da se dr-žava saglasi sa njegovom nadležnošću nakon što je zahtev već istaknut.

Kako Vašingtonska konvencija predviđa dva mehanizma za rešavanje spo-rova između ulagača i države domaćina - arbitražu (IV poglavlje) i mirenje (III poglavlje), može se postaviti pitanje da li dvostrani sporazum mora izričito da po-mene pravo investitora da pokrene arbitražni postupak pred Centrom, da bi se smatralo da postoji pristanak na arbitražu u smislu člana 25. Vašingtonske kon-vencije? Pojedine klauzule o rešavanju sporova u dvostranim sporazumima Srbije ne određuju da li se radi o pristanku na arbitražu ili na mirenje.27 Sudeći po dosadašnjoj arbitražnoj praksi, to ipak ne bi bilo dovoljno da se stavi u sumnju postojanje saglasnosti države da se spor podvrgne arbitraži. Naime, u predmetu SPP protiv Egipta,28 Arbitražni sud je većinom glasova odbio prigovor Egipta da klauzula o nadležnosti ICISD-a sadržana u nacionalnom zakonu nije dovoljno

27 To su sporazumi o zaštiti ulaganja sa Albanijom, Rumunijom, Kiprom, Mađarskom, Slo-

vačkom, Slovenijom, Turskom. U sporazumima sa Bosnom i Hercegovinom i Holandijom pomenuta su, kada je u pitanju nadležnost ICSID-a, oba načina rešavanja sporova - mirenje i arbitraža.

28 Southern Pacific Properties (Middle East) Limited v. Arab Republic of Egypt, ICSID ARB/84/3.


precizna da bi predstavljala pristanak na arbitražu, jer je samo uopšteno pomi-njala ovu instituciju bez određivanja koji od dva mehanizma rešavanja sporova treba da se primeni.29

Na osnovu člana 26. Vašingtonske konvencije, država može da uslovi svoju saglasnost za podvrgavanje spora arbitražnom sudu ICSID-a prethodnim iscr-pljivanjem od strane stranog ulagača administrativnih ili sudskih pravnih sred-stava koja su mu na raspolaganju u domaćem pravnom poretku. Iscrpljivanje lo-kalnih pravnih sredstava se ne traži na osnovu Vašingtonske konvencije, ako to nije izričito predviđeno sporazumom stranaka. Kada se saglasnost na arbitražu Centra daje u dvostranom sporazumu o zaštiti investicija, takav uslov bi mogao da se postavi u odredbi o rešavanju sporova. Većina dvostranih sporazuma Sr-bije, međutim, ne pominje ovo pitanje. To znači da, shodno članu 26. investitor može pokrenuti postupak pred ICSID-om bez prethodnog korišćenja pravnih sistema pred domaćim sudovima i upravnim organima.30 U nekima dvostranim sporazumima Srbije ovo pravilo je potvrđeno, formulacijom da se država u even-tualnom sporu unapred odriče prigovora da strani investitor nije iskoristio sva pravna sredstva koja mu stoje na raspolaganju u unutrašnjem pravnom poretku države domaćina pre no što je pokrenuo međunarodni arbitražni postupak.31

Međutim, time se ne rešava u potpunosti pitanje odnosa između eventual- nog postupka pred nacionalnim sudom i arbitražnog postupka pred ICSID-om. Naime, član 26. Vašingtonske konvencije navodi da se „pristanak na arbitra- žu shodno ovoj konvenciji smatra ...pristankom na tu arbitražu sa isključenjem svakog drugog pravnog leka, izuzev ako je drukčije ugovoreno.“Mnoge klauzule o rešavanju sporova iz dvostranih sporazuma, pak, daju investitoru pravo da tu- ži državu bilo pred domaćim sudom, bilo pred ICSID-om. U takvim slučajevi-ma, pravilo o isključivosti mehanizma ICSID-a iz člana 26. ne primenjuje se i postupak se svakako može pokrenuti i pred domaćim sudom. Ali ako se tužilac odluči za domaći sud, da li je isključena mogućnost da kasnije pokrene spor pred ICSID-om? Odgovor na ovo pitanje zavisi od teksta konkretnog sporazuma, od-nosno, od njegovog tumačenja. Gotovo sve klauzule u dvostranim sporazumima Srbije su po ovom pitanju slične - izbor ulagača da se obrati nacionalnom sudu mora se tumačiti kao odricanje od prava da se kasnije obrati ICSID-u. Neke su u tome ekplicitnije (koriste reč „umesto“ kada govore o mogućnosti da se tužilac obrati arbitražnom sudu umesto nacionalnog suda države domaćina),32 dok dru-ge to impliciraju, time što tužiocu daju vise alternativa - da pokrene postupak pred nacionalnim sudom ili arbitražni postupak pred ICSID-om, ili pred nekom drugom arbitražnom institucijom koja je predviđena, ili pred ad hok arbitražom

29 Ch. Schreuer, op.cit., str. 98. 30 Ibidem, str. 391. 31 Na primer, Sporazum sa Austrijom, clan 9, stav 4; Sporazum sa Belgljsko-Luksemburškom

unijom, clan 11. stav 2; 32 Dva sporazuma izričito isključuju pravo tužioca da se obrati arbltraži nakon što se oprede-

lio za nacionalni sud - Sporazum sa Kinom i sa Iranom..

8


9

po Arbitražnim pravilima UNCITRAL-a. Ipakima nekoliko izuzetaka - odredaba u dvostranim sporazumima, koje izričito dopuštaju pokretanje arbitražnog postupka pred ICSID-om, iako se tužilac prvo opredelio za postupakpred nacio-nalnim sudom. Tako na primer, Sporazum sa Finskom dozvoljava ulagaču koji je pokrenuo spor pred nacionalnim sudom da se predomisli: on uprkos tome ima pravo da se obrati jednom od arbitražnih sudova predviđenih u stavovima 2b do 2v, ako izjavi da neće dalje voditi spor pred nacionalnim sudom i ako povuče tu-žbu pre nego što sud izrekne presudu (član 9). Pravo na predomišljanje stranom ulagaču pruža i Sporazum sa Izraelom: ako nije drukčije ugovoreno, ulagač koji je pokrenuo spor pred nadležnim domaćim sudom može da pribegne arbitra- žnom postupku sve dok domaći sud ne donese presudu o predmetu spora (član 8. stav 4). Prema Sporazumu sa Zimbabveom, predviđena je neka vrsta revizije - ako stranka u sporu nije zadovoljna odlukom nadležnog nacionalnog suda, mo- že predati spor na arbitražno rešavanje (član 9). Sporazum sa Turskom sadrži ne-jasno formulisanu odredbu koja bi mogla da dovede do osporavanja nadležnosti ISCID-a u eventualnom sporu. Ako spor ne može da se reši pregovorima u roku od 6 meseci počevši od pismenog obaveštenja o postojanju spora, spor može po izboru ulagača da se preda a) ICSID-u, b) ad hok arbitražnom sudu formiranom na osnovu Arbitražnih pravila UNCITRAL-a ili v) Arbitražnom sudu MTK, „pod uslovom da, ako je zainteresovani ulagač predao spor sudovima Strane koja je stranka u sporu, konačna presuda nije doneta u roku od godinu dana." U vezi sa tumačenjem ove odredbe može se postaviti vise pitanja: šta ako je pre-suda suda doneta, ali ulagač nije njome zadovoljan, šta ako ulagač nije predao spor sudovima Strane koja je stranka u sporu i da li se ovaj uslov odnosi na sva tri foruma ili samo na Arbitražni sud MTK? Moguće je da neka od ovih pitanja potiču od lošeg prevoda originalnog teksta Sporazuma na srpski jezik.33

2.b. Spor koji je nastao neposredno iz investicija

Postojanje saglasnosti nije dovoljno za uspostavljanje nadležnosti ICSID-a. Potrebno je takođe da postoji investicija i da spor proističe neposredno iz investicije. Vašingtonska konvencija sama ne određuje pojam investicije, niti pre-cizira kada se smatra da spor proističe neposredno iz investicije. S druge strane, dvostrani sporazum često definiše pojam investicije u smislu sporazuma. Taj pojam se onda «umeće» u okvire člana 25. Vašingtonske konvencije i precizira kriterijume za uspostavljanje nadležnosti ratione materie.

33 Dvostrani sporazumi o zaštiti investicija objavljuju se kod nas samo na srpskom jeziku, mada se obično zaključuju na engleskom jeziku, kao jednom od autentičnih tekstova. Prevodi ovih sporazuma na srpski jezik se veoma razlikuju po kvalitetu. Dešava se, ponekad, da čak i imena organizacija kao što su UNCITRAL i ICSID budu različito prevedena u različitim sporazumima, što ukazuje da prevodilačka služba nema čak ni minimalno utvrden jedinstven terminološki rečnik. Da bi se problem sa lošim i neujednačenim prevodima bar malo ublažio, trebalo bi se što pre vratiti nekadašnjoj praksi da se uz domaći tekst medunarodnog ugovora u službenom glasniku obavezno objavi i autentični tekst na nekom od svetskih jezika, ako već postoji.


Definicije investicija sadržane u dvostranim sporazumima su obično veoma široke i mogu da obuhvate različita prava i različite ugovore, od kojih neki ne spadaju u kategoriju koju bi prosečan pravnik svrstao u investiciju.34 Na primer, u dvostranom sporazumu sa Austrijom, član 1. na sledeći način određuje pojam ulaganja (investicije):

„U smislu ovog sporazuma: (1) izraz „ulaganje“ označava sva sred-stva koja uloži ulagač jedne Strane ugovornice na teritoriji druge Strane ugovornice u skladu sa zakonima i propisima ove druge, a posebno, ma-da ne i isključivo: a)pokretnu i nepokretnu imovinu, kao i sva druga prava in rem kao što su hipoteka, zaloga, jemstvo, pravo plodouživanja i slična prava; b) akcije, obveznice i druge vrste hartija od vrednosti ili učešća u kompanijama; c) novčana potraživanja ili potraživanja za bilo koju delatnost ili bilo kakva druga potraživanja po osnovu ugovora koja imaju ekonomsku vrednost; d)prava intelektualne i industrijske svojine, uključujući, ali ne ograni-čavajući se na autorsko pravo, zaštitne znake, patente, industrijski dizajn i tehničke procese, know-how, poslovne tajne, zaštićeno ime i goodwill; e) koncesije u skladu sa zakonima i propisima Strane ugovornice na čijoj teritoriji se vrši ulaganje;“

Razmotrićemo na nekoliko primera kako se takve definicije tumače u praksi arbitražnih sudova ICSID-a. U predmetu Fedaks provi Venecuele35 postavilo se pitanje da li investiciju predstavlja sticanje sopstvenih menica Republike Vene-cuele putem indosamenta. Sticalac je bila kompanija Fedaks N.V. sa Holandskih Antila. Kompanija je tužila Venecuelu u arbitražnom postupku pred Centrom zbog neplaćanja meničnog iznosa. Kao osnov nadležnosti navela je odredbu o re-šavanju sporova u dvostranom sporazumu o zaštiti investicija između Holandije i Venecuele. Venecuela je uložila prigovor nenadležnosti. Prilikom odlučivanja o prigovoru, Arbitražni sud se pozvao na definiciju pojma „investicija“ sadržanu u dvostranom sporazumu. Na osnovu te definicije, „izraz 'investicija' obuhvata sve vrste sredstava, a naročito, mada ne i isključivo: (ii) prava koja proističu iz akcija, obveznica i drugih vrsta prava u kompanijama i zajedničkim poduhva-tima; (iii) prava na isplatu novca, prava na druga sredstva ili na ispunjenje ko-je ima ekonomsku vrednost...“ Na osnovu tako široko formulisane definicije, Arbitražni sud je zaključio da su njome obuhvaćene i kreditne transakcije,

34 O pojmu investicije u dvostranim sporazumima vidi, V. Draškoci, Problem preširoke de-

finicije pojma investicije u dvostranim sporazumima o međusobnom podsticanju i zaštiti ulaganja između Srbije i stranih država, Pravo i privreda br. 5-8/2007, str. 411-423.

35 Fedax N.V. v. Republic of Venezuela, ICSID Case no. ARB/96/3.

10


11

odnosno, zajmovi, te da se sticanje menica u konkretnom slučaju može smatrati investicijom. Sličan stav je zauzeo i Arbitražni sud u predmetu CSOB protiv Slo-vačke.36 Sud je smatrao da Konvencija podrazumeva širok pojam investicija koji može da obuhvati i zajam, posebno ako se davanjem zajma daje znatan doprinos ekonomskom razvoju date države.

Dvostrani sporazumi obično u pojmu investicije obuhvataju zahtev da sredstva ulagača iz jedne države ugovornice budu uložena na teritoriji druge drža- ve ugovornice. Potrebno je da je došlo do transfera kapitala iz jedne države u drugu. Mada Vašingtonska konvencija ovaj zahtev izričito ne formuliše, može se smatrati da ga i ona podrazumeva. U svakom slučaju, kada je osnov za nad-ležnost klauzula o rešavanju sporova sadržana u dvostranom sporazumu, ovaj zahtev iz dvostranog sporazuma trebalo bi da ulazi u pojam investicije u smislu člana 25. Vašingtonske konvencije. Pokazalo se, međutim, da on nema mnogo uticaja na utvrđivanje da li postoji investicija. Tumačenje ovog zahteva u praksi arbitražnih sudova osnovanih u okviru ICSID-a bilo je veoma fleksibilno i blago-naklono prema investitorima. Tako je, na primer, u citiranom predmetu Fedaks, arbitražni sud odbacio argument Venecuele, da je sticalac menice pribavio indo-samentom u inostranstvu i da stoga ne može da se smatra da je došlo do transfera finansijskih sredstava, odnosno, do prelaska kapitala iz jedne u drugu zemlju. Slično tome, u predmetu CSOB protiv Slovačke, odbačen je argument Slovačke da zajam koji je smatran investicijom u stvarnosti nije doveo do transfera bilo kakvih sredstava iz inostranstva na teritoriju Slovačke.

U dva spora koji je pokrenula švajcarska kompanija SGS - prvi protiv Paki-stana37 i drugi, protiv Filipina38 - tužene države su uložile prigovor nenadležno- sti, s pozivom na argument da investicija nije izvršena na teritoriji Pakistana, odnosno, Filipina. SGS je sa tuženim državama zaključila ugovore o kontroli robe pre isporuke. Na osnovu ovih ugovora, roba koja je bila namenjena za uvoz u Pakistan, odnosno, Filipine, kontrolisana je u stranim lukama država izvoznica ukojima je SGS imao svoje filijale i kontrolne ispostave. Jedan manji deo poslova kontrole obavljao je i u državi domaćinu, Zajedno sa njenim carinskim organima. Na osnovu toga SGS je izdavao sertifikat o kontroli robe koji je omogućavao ca-rinskim organima pomenutih država da na efikasan način ocarine uvoznu robu. Pri tom je SGS u Pakistanu, odnosno, Filipinima, uložio kapital u osnivanje jedne kancelarije za vezu sa organima vlasti države domaćina. Međutim, vrednost tog kapitala bila je zanemarljiva u poređenju sa ukupnom vrednošću usluga kontrole koje su pružene mahom izvan teritorije zemlje domaćina, gde su trebale i da budu plaćene. Polazeći od definicije pojma „investicije“ sadržane u dvostranim sporazumima o zaštiti investicija između Švajcarske i Pakistana i Švajcarske i

36 Ceskoslovenska obchodny banka A.S. v. Slovak Republic, ICSID Case no. ARB/97/4. 37 SGS Societe Generate de Surveillance S.A. v. Islamic Republic of Pakistan, ICSID Case no.

ARB/01/13. 38 SGS Societe Generate de Surveillance S.A. v. Republic of Philippines, ICSID Case no.

ARB/02/06.


Filipina, arbitražni sudovi su u obe odluke o nadležnosti zaključili da postoji investicija na teritoriji tužene države u smislu dvostranog sporazuma i člana 25. Vašingtonske konvencije. Pri tom su arbitražni sudovi kao investiciju u ovim slu-čajevima tretirali ne samo transfer kapitala do koga je nesumnjivo došlo radi osnivanja kancelarije za vezu (mada taj kapital nije bio velikih razmera), nego i pružanje jednog dela usluga na teritoriji države domaćina, a u prolazu su takođe pomenuli, da se ugovorno pravo na obavljanje poslova kontrole moglo smatrati i nekom vrstom koncesije, s obzirom da se radilo o poslovima koji spadaju u do-men javnih ovlašćenja.

U predmetu Tokios protiv Ukrajine,39 Ukrajina se pozvala na argument da ka-pital koji je uložen u osnivanje društva Taki-Spravi od strane litvanskog društva Tokios u Ukrajini, u stvari, uopšte nije prešao državnu granicu. Svi osnivački litvanskog društva Tokios bili su, naime, ukrajinski državljani, te je, po mišljenju Ukrajine, investicija stvarno učinjena ukrajinskim, a ne litvanskim kapitalom. Arbitražni sud je ipak odbio da uzme u razmatranje poreklo kapitala kojim je osnovano društvo Taki-Spravi, jer u dvostranom sporazumu o zaštiti investicija između Litvanije i Ukrajine nije bio predviđen taj kriterijum za utvrdivanje da li postoji strano ulaganje. Sama činjenica da je litvansko društvo prilikom osnivanja svog društva-kćeri u Ukrajini izvršilo uplatu osnivačkog kapitala bila je dovoljna da bi se smatralo da postoji investicija u smislu dvostranog sporazuma.

Tipičan primer investicije koji se navodi u svim dvostranim sporazumima Srbije, kao i u dvostranim sporazumima uopšte, su akcije ili ulog u kompanijama (privrednim društvima). Svojina nad akcijama ili ulog u društvima osno-vanim na teritoriji države domaćina nesumnjivo predstavlja investiciju u smislu člana 25. Konvencije i relevantnih odredaba dvostranih sporazuma, i to bez ob-zira na procenat svojine odnosno udela u domaćem društvu. Međutim, kada se kao tužioci javljaju vlasnici akcija i uloga u domaćem preduzeću, tužena država u sporovima pred ICSID-om često pokreće pitanje, da li tužilac ima aktivnu pro-cesnu legitimaciju40 i da li spor o kome je reč neposredno proističe iz takve investicije. Naime, mere i postupci države na koje se strani ulagač žali obično se odnose na domaće društvo, a ne neposredno na stranog ulagača i njegove akcije, odnosno ulog. Prvi argument - pitanje aktivne procesne legitimacije akcionara domaćeg društva, je u dosadašnjoj praksi arbitražnih sudova ICSID-a rešavan bez izuzetka u korist tužilaca (bili oni većinski ili manjinski akcionari). Drugi argument je nešto jači, jer ima osnovu i u tekstu Vašingtonske konvencije. U ta-kvim slučajevima postavlja se, naime, pitanje da li je ispunjen uslov iz člana 25. Vašingtonske konvencije, da je spor nastao neposredno iz investicije. S obzirom da investiciju predstavljaju akcije ili ulog u domaćem preduzeću, šteta koju akcio-nar trpi zbog mera države koje se odnose na domaće preduzeće je ipak posredna. Bez obzira na to, arbitražni sudovi ICSID-a sa lakoćom i gotovo bez izuzetka,

39 Tokios Tokeles v. Ukraine, ICSID Case No. ARB/02/18. 40 Vidi, na primer, predmet American Mfg. & Trading, Inc. v. Zaire, ICSID Case no. ARB/93/1.

12


13

zaključuju da je i ovaj uslov ispunjen i pri tome ne vide prepreku u tome što do-maće društvo i strani ulagač imaju odvojene pravne ličnosti.

Navedeno pitanje se postavilo u dva spora pokrenuta pred ICSID-om protiv Argentine. U oba su tužioci bili strani manjinski akcionari argentinskih društa- va za prenos gasa. U prvom sporu, CMS protiv Argentine,41 Argentina je iznela ar-gumentaciju da su mere za koje strani akcionar tvrdi da su suprotne dvostranom sporazumu o zaštiti investicija između Argentine i SAD, direktno pogodile samo domaće društvo, odnosno, njegovu licencu za prenos gasa. Licenca je odobrena domaćoj kompaniji i kao takva ne može se smatrati investicijom na osnovu dvo-stranog sporazuma. S obzirom da ne postoji investicija koja je direktno pogode- na merama argentinske vlade, ne može se smatrati da spor proističe direktno iz investicije. U drugom sporu, Enron protiv Argentine,42 argentinska država se ponovo branila od nadležnosti arbitražnog suda, argumentom da mere koje su navodno suprotne dvostranom sporazumu pogađaju samo domaće društvo i da su manjinski akcionari (tužioci) oštećeni samo indirektno. Manjinski akcionari mogli bi podneti zahtev na osnovu dvostranog sporazuma samo kada bi njihove akcije bile direktno pogođene, odnosno, eksproprisane. Arbitražni sud je u oba spora doneo odluku da je nadležan. Iako dvostrani sporazum izričito ne uključu-je pravo manjinskog akcionara da traži naknadu indirektne štete koju trpi usled toga što je društvo čiji je vlasnik podvrgnuto ograničavajućim merama države, iz toga se ne može se zaključiti da dvostrani sporazum takvo pravo isključuje. Imajući u vidu široku definiciju investicije u dvostranom sporazumu i pravo na zaštitu investicija koje je garantovano tim sporazumom, treba smatrati da su i zahtevi manjinskih akcionara obuhvaćeni sporazumom.

U istom duhu su donete i dve kasnije odluke o nadležnosti u sporovima koje su protiv Argentine pokrenuli Simens i Azuriks, kao akcionari lokalnih argentin-skih društava koja su sa državom imala određene ugovorne odnose.43

Definicije pojma investicije iz dvostranih sporazuma ponekad se pozivaju na unutrašnje pravo države domaćina. Takvo pozivanje sadrži, na primer, član 1. Sporazuma o zaštiti ulaganja između Srbije i Grčke: ,,'Ulaganje' označava svaku vrstu sredstavakoja ulagač jedne Strane ugovornice ulaže na teritoriji druge Stra-ne ugovornice, u skladu sa njenim zakonima, a posebno, mada ne isključivo, ob-uhvata: ...“ (naglasak autora). Da li će upućivanje na unutrašnje zakonodavstvo značiti i sužavanje pojma investicije sadržanog u dvostranom sporazumu, zavisi od načina na koji se strane investicije definišu u domaćem zakonodavstvu. Važeći

41 CMS Gas Transmission v. The Argentine Republic ICSID Case no. ARB/01/08. 42 Enron Corporation and Ponderosa Assets, L.P. v. The Argentine Republic, ICSID Case no.

ARB/01/03. 43 Siemens A.G. v. the Agentine Republic, ICSID Case no. ARB/02/08; Azurix Corp. v. Argentine

Republic, ICISD Case no. ARB/01/12. Vidi opširnije: S. A. Alexandrov, The „Baby Boom“ of the Treaty-Based Arbitrations and the Jurisdiction of ICSID Tribunals: Shareholders as „Investors“ and Jurisdiction Ratione Temporis, The Law and Practice of International Courts and Tribunals, sveska 4,2005, str. 19-59.


Zakon o stranim ulaganjima u Srbiji44 ne može dojkineti sužavanju tog pojma, jer i sam, u članu 3, sadrži veoma široku definiciju stranih ulaganja:

„Strano ulaganje u SR Jugoslaviju, u smislu ovog zakona, jeste: 1. ulaganje u jugoslovensko preduzeće kojim strani ulagač stiče udeo ili

akcije u osnovnom kapitalu tog preduzeća; 2. sticanje svakog drugog imovinskog prava stranog ulagača kojim

on ostvaruje svoje poslovne interese u SR Jugoslaviji.“(naglasak autora).

2.c. Državljanin druge države ugovornice

Vašingtonska konvencija u članu 25. stav 1. postavlja uslov da spor mora da se javi između ulagača koji je državljanin jedne države ugovornice i druge države ugovornice Konvencije. Zatim, u drugom stavu određuje značenje termina „drža-vljanin druge države ugovornice.“ To je

„(a) svako fizičko lice koje je bilo državljanin neke države ugovornice, izuzev države stranke u sporu, na dan kad su se stranke saglasile da spor iznesu pred posrednike ili arbitre, kao i na dan kad je molba registrovana shodno članu 28. stav 3. ili članu 36. stav 3, ali ne obuhvata lice koje je ili jednog ili drugog od ova dva dana bilo takođe državljanin države ugovor-nice koja je stranka u sporu; i (b) svako pravno lice koje je imalo državljanstvo neke države ugovornice, izuzev države stranke u sporu, na dan kad su se stranke saglasile da spor iznesu pred posrednike ili arbitre, i svako pravno lice koje je tog dana imalo državljanstvo države ugovornice stranke u sporu, a koje su se stranke saglasile da, zbog strane kontrole, tretiraju kao državljanina druge države ugovornice za svrhe ove konvencije.“45

Kao što se vidi iz ove definicije, da bi se utvrdila nadležnost ratione personae u sporovima koji pokreću pravna lica, potrebno je odrediti pripadnost datog pravnog lica. Pri tom Konvencija ne postavlja kriterijume za određivanje pripad-nosti pravnih lica. Zato svi dvostrani sporazumi o zaštiti investicija sadrže, pored pojma „investicije“ i pojam „investitora iz druge države ugovornice“. Shodno tome, u sporovima pokrenutim na osnovu BIT-ova, treba primeniti kriterijume određivanja pripadnosti pravnih lica definisane u BIT-u. Na primer, Sporazum o zaštiti ulaganja između Jugoslavije i Austrije (2002) predvida sledeću definiciju pojma „ulagač“:

44 Službeni list SRJ, br. 3/2002. 45 U zvaničnom prevodu Konvencije objavljenom u Službenom listu Srbije i Crne Gore br.

2/2006, termin Contracting State - „država ugovornica“, koji se pojavljuje u originalu na engleskom jeziku se pogrešno prevodi kao „država potpisnica“. Isti je slučaj i sa prevodom mnogih odredaba dvostranih sporazuma o zaštiti i unapređenju ulaganja na srpski jezik.

14


15

„a) svako fizičko lice koje ima državljanstvo jedne Strane ugovornice a ulaže na teritoriji druge Strane ugovornice; b) svako pravno lice ili ortačko društvo osnovano u skladu sa zakonodav-stvom jedne Strane ugovornice, koje ima sedište na teritoriji te Strane ugovornice, a ulaže na teritoriji druge Strane ugovornice.“

Prema ovom Sporazumu, radi određivanje pripadnosti pravnog lica, prime- njuju se kumulativno kriterijumi mesta osnivanja i sedišta.

Tužilac u sporu pred ICSID-om može da bude i pravno lice koje ima pripad-nost tužene države, pod uslovom da se nalazi pod kontrolom državljana druge države ugovornice i da su se stranke saglasile da ga tretiraju kao državljanina druge države ugovornice. Klauzule o rešavanju sporova sadržane u nekim našim dvostranim sporazumima usvajaju takođe kriterijum kontrole za određivanje pripadnosti takvog pravnog lica.46 Na primer, clan 10. stav 5. Sporazuma sa Slove-nijom predviđa:

„Pravna lica, koja imaju nacionalnost Strane ugovornice, strane u sporu, i koja su pre nego što je nastao spor između njih i te Strane ugovornice, kontrolisana od strane fizičkih ili pravnih lica druge Strane ugovornice će, u skladu sa članom 25 (2) (b) ICSID Konvencije, biti tretirana 'kao dr- žavljani druge Strane Ugovornice'.“

Odredbe ovog tipa mogu se smatrati saglasnošću stranaka u smislu člana 25. stav 2b. Vašingtonske konvencije, mada samo domaće preduzeće pod stranom kontrolom koji se kasnije javlja kao stranka u sporu (tj. tužilac), naravno, nije učestvovalo u zaključenju dvostranog sporazuma. Njegova saglasnost da bude tretirano kao pravno lice druge države ugovornice proističe iz samog podno- šenja zahteva za pokretanje arbitražnog postupka pred Centrom.

Kada su u pitanju ostala pravna lica, koja imaju mesto osnivanja i sedište u drugoj državi osim države koja je stranka u sporu, kriterijum kontrole nije primenljiv. To se pokazalo u već citiranom predmetu Tokios koji je pokrenut na osnovu BIT-a između Litvanije i Ukrajine. Po prigovoru tužene države (Ukra- jine), postavilo se pitanje da li se pri određivanju državne pripadnosti tužioca - trgovačkog društva Tokios, može primeniti kriterijum kontrole, odnosno, da li je relevantno državljanstvo akcionara i menadžera firme. Prema BIT-u, kriterijum za određivanje pojma stranog ulagača je bilo mesto osnivanja.47 Društvo Tokios osnovano je u Litvarniji od strane ukrajinskih državljana koji su činili i dve trećine menadžmenta. Ono je zatim osnovalo društvo kći u Ukrajini (Taki Spravi), preko koga se kvalifikovalo u Ukrajini kao strani ulagač. U prigovoru nenadležnosti, Ukrajina je insistirala na argumentu da bi bilo protivno cilju i svrsi

46 Na primer, Sporazum sa BiH, član 8. stav 3; Sporazum sa Slovenijom, član 10. stav 5; Spora-

zum sa Holandijom, član 9. stav 6. 47 Član 28. stav 1. tačka (2)(b) ukrajinsko-litvanskog BIT-a definiše pojam „ulagač“ u odnosu na

Litvaniju, na sledeći način: „svako lice osnovano na teritoriji Republike Litvanije u skladu sa njenim zakonima i propisima.“ Vidi odluku o nadležnosti u predmetu Tokios, pasus 28.


Vašingtonske konvencije da se dozvoli državljanima Ukrajine da posredstvom sopstvenog pravnog lica osnovanog u Litvaniji tuže svoju državu na osnovu dvo-stranog sporazuma. Mada je u to uspela da ubedi predsedavajućeg arbitra, Pro-spera Veila, druga dva arbitra se nisu složila i donela su odluku da su nadležni. Predsedavajući arbitar je napisao ubedljivo odvojeno mišljenje i zatim, u daljem toku postupka, podneo ostavku. 2.d. Prethodni postupak pregovaranja

Većina arbitražnih klauzula iz dvostranih sporazuma predviđa da strani in-vestitor iz date države ugovornice stiče pravo da pokrene spor pred ICSID-om po proteku određenog roka (obično 6 meseci, ponekad 3 meseca), od dana kada je pismeno obavestio državu domaćina o postojanju spora. To je period u kome investitor i država treba da pokušaju da postignu rešenje spora putem pregovora. Nadležnost ICSID-a ne može se zasnovati na odredbi iz dvostranog sporazuma pre no što protekne propisani rok. 2.e. Mogućnost da se povoljnija arbitražna klauzula iz jednog sporazuma iskoristi za uspostavljanje nadležnosti na osnovu drugog arbitražnog sporazuma koji takvu klauzulu ne sadrži

Ukoliko je klauzula o rešavanju sporova između investitora iz jedne države ugovornice i druge države ugovornice u jednom dvostranom sporazumu povolj-nija od slične klauzule u drugom sporazumu, može se postaviti pitanje primene klauzule najpovlašćenije nacije. Strani ulagač koji tuži državu po nepovoljnijoj klauzuli, može se pozvati na klauzulu najpovlašćenije nacije, da bi pokušao da iz-dejstvuje primenu povoljnije klauzule o rešavanju sporova iz drugog dvostranog sporazuma. Naime, većina dvostranih sporazuma o zaštiti investicija sadrže takve klauzule, kojima se investitorima i investicijama iz druge države ugovornice daje jednako povoljan tretman kao što je dat ili kao što bude dat investitorima i investicijama iz bilo koje druge države. Primera radi, navešćemo jednu takvu klauzulu, koja je sadržana u dvostranom sporazumu o zaštiti investicija između Srbije i Ujedinjenog Kraljevstva:

,,1) Nijedna Strana ugovornica neće na svojoj teritoriji ulaganja ili prino- se ulagača druge Strane ugovornice podvrgavati manje povoljnom tret-manu od onog koji pruža ulaganjima ili prinosima sopstvenih ulagača ili ulaganjima i prinosima ulagača bilo koje treće države. 2) Nijedna Strana ugovornica neće na svojoj teritoriji ulagače druge Strane ugovornice podvrgavati manje povoljnom tretmanu u pogledu njiho- vog upravljanja, održavanja, korišćenja, uživanja ili raspolaganja njiho- vim ulaganjima, od onog koji pruža sopstvenim ulagačima ili ulagačima bilo koje treće države.“

16


17

Primenljivost klauzule najpovlašćenije nacije na procesna pitanja, odnosno, na pitanja regulisana klauzulom o rešavanju sporova, može biti sporna. Tužena država obično tvrdi da se klauzula najpovlašćenije nacije odnosi samo na odredbe sporazuma koje pružaju investitoru materijalnopravnu zaštitu. Citirani spora-zum sa Ujedinjenim Kraljevstvom zbog toga precizira:

,,Da bi se izbegla sumnja, potvrđuje se da će se tretman predviđen gor- njim stavovima (1) i (2) primenjivati na odredbe planova 1. do 12.“

Međutim članovima je i član 8. koji reguliše rešavanje sporova između ula- gača i zemlje domaćina. Dakle, kada je u pitanju klauzula najpovlašćenije nacije iz sporazuma sa Ujedinjenim Kraljevstvom nema nikakve sumnje da ona omo-gućava investitoru iz te zemlje da koristi bilo koju drugu povoljniju klauzulu o rešavanju sporova koju Srbija ima sa nekom drugom državom.48 U ostalim slu-čajevima, kada ovakvog preciziranja nema, ishod spora po pitanju nadležnosti zavisiće od načina na koji je klauzula najpovlašćenije nacije formulisana u kon-kretnom dvostranom sporazumu. Ako je formulisana široko, tako da može da obuhvati i procesna prava, može se desiti da se neki od uslova za pokretanje spora predviđen konkretnim bilateralnim sporazumom, jednostavno anulira, jer je država dala državljanima neke druge države povoljniji tretman u pogledu prava na pokretanje investicionog spora.

U praksi arbitražnih sudova ICSID-a pitanje tumačenja klauzula najpovla-šćenije nacije iz BIT-ova u slučaju kada se tužilac pozvao na njih radi zasnivanja nadležnosti imalo je do sada različita i protivrečna rešenja. Prvi predmet u kome se pojavilo ovo pitanje bio je spor Mafezini protiv Španije.49 Tužilac je bio argen-tinski investitor u Španiji. Na osnovu BIT-a između Argentine i Španije (član X), bio je predviđen rok od šest meseci u kome stranke treba da pokušaju da nađu mirno rešenje spora. Ako stranke u tome ne uspeju, treba da povere spor nadle-žnom sudu Države ugovornice na čijoj je teritoriji izvršeno ulaganje. Konačno, ako sud te države ne donese odluku o predmetu spora u roku od 18 meseci od da- tuma kada je pokrenut postupak, ili ako i nakon donošenja njegove odluke spor i dalje postoji, spor se može poveriti međunarodnoj arbitraži. U konkretnom slu-čaju, argentinski tužilac je pokrenuo spor pred ICSID-om pre isteka roka od 18 meseci koji se pominje u ovom članu. Međutim, on se pozvao na član IV BIT-a između Argentine i Španije koji sadrži klauzulu najpovlašćenije nacije: „U svim stvarima koje su regulisane ovim Ugovorom, ovaj tretman neće iti manje povoljan od tretmana koji svaka Ugovorna strana pruža investicijama koje na njenoj teritoriji izvrše investitori iz neke treće zemlje.“ Na osnovu BIT-a između Čilea i Spanije, nije postojao uslov da se spor pokrene prvo pred domaćim sudom i da

48 Na primer, mogao bi da traži da se nadležnost ICSID arbitraže zasnuje, iako o tome nije po-

stignuta saglasnost između stranaka, kao što je neophodno na osnovu člana 9. stav 2. Sporazuma između Ujedinjenog Kraljevstva i Srbije (kao što je objašnjeno u prethodnom tekstu) - jer se u većini sporazuma ne traži naknadan pristanak države da bi tužba pred ICSID-om, kao jedna od opcija koje su na raspolaganju, bila dozvoljena.

49 Emilio Augustin Maffezini v. Kingdom of Spain ICSID Case no. ARB/97/7.


se tek posle 18 meseci može pokrenuti arbitražni postupak. Zbog toga je, prema argumentaciji tužioca, položaj čileanskih investitora u Španiji povoljniji od polo-žaja argentinskih, i ovi drugi bi na osnovu klauzule najpovlašćenije nacije morali biti izjednačeni sa prvima. Arbitražni tribunal se složio. Pri tome se pozvao i na praksu Španije u pogledu drugih dvostranih sporazuma, jer je u većini tih sporazuma bila predviđena arbitraža po povoljnijim uslovima od onih koji su se postavljali na osnovu BIT-a između Argentine i Španije. Ipak, arbitražni sud je u odluci naveo i tri izuzetka, kada tužilac ne može da se pozove na klauzulu naj-povlašćenije nacije. Prvi izuzetak odnosi se na slučaj kada je država ugovornica uslovila svoj pristanak na arbitražu iscrpljivanjem lokahiih pravnih sredstava, drugi ako su se ugovorne strane u klauzuli o rešavanju sporova saglasile da će jednom učinjen izbor između pokretanja spora domaćim sudovima ili pred me-đunarodnom arbitražom biti konačan i obavezujući za tužioca, i treće, ako spo-razum predviđa poseban arbitražni forum, kao što je na primer ICSID, ta opcija ne može se promeniti pozivanjem na klauzulu koja predviđa neki drugi sistem arbitražnog rešavanja sporova.

Nastavak arbitražne prakse u istom pravcu predstavlja odluka u ranije citi-ranom predmetu Simens. Nemački tužilac u ovom sporu nije prethodno vodio spor pred argentinskim sudom, što je predstavljalo uslov za pokretanje spora pred arbitražnim sudom ICSID-a. Tužilac se pozvao na klauzulu najpovlašćenije nacije sadržanu u BIT-u između Nemačke i Argentine i na povoljniju odredbu o rešavanju sporova sadržanu u BIT-u između Cilea i Argentine. Arbitražni sud je našao da tužilac može da se pozove na klauzulu najpovlašćenije nacije i da se ne primenjuje nijedan od izuzetaka pomenutih u predmetu Mafezini.

Do suprotnog zaključka došli su arbitražni sudovi u predmetima Salini50 i Plama.51 U prvom slučaju klauzula o rešavanju sporova u sporazumu izmedu Jordana i Italije obuhvatala je ograničenje da stranke moraju prvenstveno da koriste odredbe o rešavanju sporova koje su ugovorile u ugovoru o ulaganju.52 Ugovor o ulaganju koji su stranke zaključile predvideo je da stranke imaju pra-vo na arbitražu samo uz izričit pristanak Saveta Ministara Jordana koji u ovom slučaju nije bio dat. Pokušaj italijanskog tužioca da se pozove na klauzulu najpo-vlašćenije nacije kako bi izdejstvovao primenu povoljnijih klauzula o rešavanju sporova iz drugih dvostranih sporazuma Jordana, u ovom slučaju nije urodio plodom. Tumačenjem klauzule najpovlašćenije nacije, arbitražni sud je došao do zaključka da ona nije dovoljno široko formulisana da bi se primenila i na odredbe sporazuma koje se odnose na rešavanju sporova. U drugom sporu, tuži- lac je pokušao da se pozove na klauzulu najpovlašćenije nacije da bi izdejstvovao nadležnost arbitražnog suda u okviru ICSID-a, iako je klauzula o rešavanju

50 Salini Costruttori S.p.A.and Italstrade S.p.A. v. Kingdom of Morocco, ICSID Case no.

ARB/00/4. 51 Plama Consortium Limited v. Republic of Bulgaria, ICSID Case no. ARB/03/24. 52 Sličnu odredbu sadrži i član 8. stav 2. Sporazuma između Italije i Srbije.

18


19

sporova u sporazumu između Kipra i Bugarske predvidela samo ad hok arbitra- žu na osnovu Arbitražnih pravila UNCITRAL-a.53 U obe odluke, Arbitražni su-dovi su se izričito ogradili od tumačenja usvojenog u odluci Mafezini. Zaključak

Pristupanjem Vašingtonskoj konvenciji Srbija je aktivirala vise od trideset arbitražnih klauzula koje su do tada uspavano tavorile u dvostranim sporazumima o zaštiti investicija. Praksa pokazuje da u sporovima koje investitori pokre- ću na osnovu arbitražne klauzule sadržane u dvostranom sporazumu o zaštiti i unapređenju investicija, tužena država veoma teško uspeva da dokaže da ICSID nije nadležan za rešavanje spora. Zbog toga se kod nas nameće potreba za prou-čavanjem prakse arbitraža konstituisanih u okviru ICSID-a u pogledu primene materijalnopravnih standarda predviđenih odredbama dvostranih sporazuma, kao što su standard zabrane eksproprijacije bez odgovarajuće naknade, standard poštenog i pravičnog tretmana, standard najpovlašćenije nacije i drugi. Poznava- nje načina na koji se ovi standardi tumače može doprineti da domaći organi iz-begnu i preduprede mogućnost da svojim činjenjem ili nečinjenjem daju povoda stranim ulagačima za tužbe protiv naše države.

ICSID ARBITRATION AND BILATERAL TREATIES

ON PROTECTION AND PROMOTION OF INVESTMENTS OF THE REPUBLIC OF SERBIA

Summary

The recent accession by the Republic of Serbia to the Convention on Settle-ment of Investment Disputes between States and Nationals of Other States has opened the possibility for activation of "sleeping" arbitration clauses in favor of ICSID contained in numerous Bilateral Treaties on Protection and Promotion of Investments that are in force in the Republic of Serbia. Currently, Serbia, whi- ch continues the legal personality of Serbia and Montenegro, is a party to more than 40 such treaties that were previously ratified by Serbia and Montenegro, by the Federal Republic of Yugoslavia, and even by the Socialist Federal Repu- blic of Yugoslavia. More than 30 of those treaties contain a jurisdiction clause that includes ICSID as one of the possible arbitral forums that are at the parties' disposal. The article explores the conditions for jurisdiction of the ICSID in the light of arbitral practice of ICSID arbitral tribunals based on jurisdiction clauses

53 Slično kao što Sporazum između Srbije i Ruske federacije daje strankama mogućnost izbora

samo između nacionalnog suda, arbitraže države domaćina ili ad hok arbitraže po arbitra- žnim pravilima UNCITRAL-a.


contained in BITs, and compares them with the content of the actual jurisdiction clauses contained in the BITs that are in force in Serbia. It is divided into three parts: Jurisdiction of the ICSID pursuant to the Washington Convention, Jurisdictional clauses in the BITs ratified by Serbia, and Concluding Remarks. Within the second part, the topic is subdivided into following sections: Written agreement by the Parties - an arbitral agreement contained in an international treaty, A dispute arising directly out of an investment, A national of another con-tracting party, A preliminary period for negotiations, A possibility for a more favorable jurisdiction clause from one BIT to be invoked by a party to another BIT. The author concludes that the States, as respondents in actions before the ICSID, usually raise jurisdictional objections, but that they rarely succeed. This in turn necessitates a closer study of the interpretation of substantive standards laid down in the BITs in the arbitral practice of ICSID arbitral tribunals.

20

Documents

ICSID I DVOSTRANI SPORAZUMI O ZAŠTITI I ...tekSkupštine Srbije i Crne Gore 11. maja 2006. godine. Na vebsajtu ICSID-a medutim navo-di se podatak da je Konvenciju potpisala Republika